Ogledalo proizvodnjeili Kritika iluzija istorijskog materijalizma

Jean Baudrillard

1973.

Sadraj

Tekst sa zadnjih korica tampanog izdanja 4

Uvodna re 5

Predgovor autora 6

Glava I 8Koncept rada . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8Kritika upotrebne vrednosti i radne snage . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8Konkretni aspekt rada: dijalektika kvaliteta i kvantiteta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10ovekovo dvostruko generiko lice . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11Etika rada: estetika igre . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13Marks i hijeroglif vrednosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16Epistemologija I: U senci marksistikih koncepata . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18Kritika politike ekonomije je u osnovi dovrena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20

Glava II 21Marksistika antropologija i dominacija nad prirodom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21Moralna filozofija prosvetiteljstva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22Likurg i kastracija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24Judeohriansko osporavanje prirode . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25Epistemologija II: Strukturalna ogranienja marksistike kritike . . . . . . . . . . . . . . . 26

Glava III 27Istorijski materijalizam i primitivna drutva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27Strukturalna uzronost i primitivna drutva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27Viak i antiproizvodnja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29Magija i rad . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31Epistemologija III: Materijalizam i etnocentrizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33

Glava IV 36Arhaini i feudalni oblik . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36

Rob . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36Zanatlija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37

Epistemologija IV: Marksizam i zabluda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 41

Glava V 43Marksizam i sistem politike ekonomije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43

Euklidovska geometrija istorije? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43Trea faza politike ekonomije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46

2

Kontradikcija i subverzija: izmetanje politikog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 50Politika revolucija i kulturna revolucija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 55Ekonomija kao ideologija i simulacioni model . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57Marksistika teorija i radniki pokret: koncept klase . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 59Revolucija kao svrha: istorija u iekivanju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62Radikalnost utopije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63

Bibliografska napomena 65

an Bodrijar u ogledalu proizvodnje 661. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 662. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67

3

Tekst sa zadnjih korica tampanog izdanjaProdukcionistiki diskurs vlada svuda. Bez obzira da li ta produktivnost ima objektivneciljeve ili se razvija zbog sebe same, sam taj diskurs se namee kao oblik vrednosti. Toje lajtmotiv kako sistema, tako i njegove radikalne opozicije samo to takav konsenzusmora biti sumnjiv.Ekonomska sfera, sa svojim deliminim kontradikcijama, danas je ta koja deluje kao ide-oloki faktor integracije. Time to od sebe pravi sauesnika u tom skretanju, marksizamdoputa da ga kapitalizam lako iskoristi kao ideoloku radnu snagu (spontanu i dobro-namernu). Sve to danas daje prioritet ekonomskoj sferi, kroz zahteve za veim platama iliteoretisanje o ekonomiji kao poslednjoj instanci Segi ili Altiser objektivno je idealistikoi reakcionarno.Nie je bio u pravu: radnici su uzdigli u vrhovnu vrednost glavno znamenje svog ropstva,isto kao i hriani patnju.Osloboenje proizvodnih snaga se mea sa osloboenjem oveka: da li je to formula revo-lucije ili same politike ekonomije? Skoro niko nije dovodio u pitanje te krajnje injenice,naroito ne Marks, za koga ljudi poinju da razlikuju sebe od ivotinja im ponu s pro-izvodnjom sredstava za zadovoljavanje osnovnih ivotnih potreba (Zato bi ovek uvekmorao da tei razlikovanju od ivotinja? Humanizam je ide fixe, koja takoe dolazi izpolitike ekonomije.) Ali, da li je ljudsko postojanje cilj koji mora pronai svoja sredstva?Ta mala, nevina fraza ve predstavlja teorijski zakljuak: odvajanje ciljeva od sredstavaje najnerealniji i najnaivniji postulat o ljudskoj vrsti. ovek ima potrebe. Da li ih ima? Dali se zakleo na njihovo zadovoljavanje? Da li je on samo radna snaga, kojom odvaja sebekao sredstvo od sebe kao cilja? Te velike metafore sistema koji dominira naim ivotimaine bajku politike ekonomije, uvek iznova pripovedanu generacijama revolucionara,koji su, ak i u svom politikom radikalizmu, bili zaraeni konceptualnim virusima te istepolitike ekonomije.Time to pretpostavlja aksiom ekonomije, marksistika kritika moda moe da deifrujefunkcionisanje sistema politike ekonomije, ali ona ga u isto vreme reprodukuje kaomodel.Da bismo doveli u pitanje proces koji nas podreuje sudbini politike ekonomije i teroruvrednosti, i da bismo iznova sagledali pranjenje energije i simboliku razmenu, konceptiproizvodnje i rada koje je razvio Marks (da ne govorimo o politikoj ekonomiji) mora-ju se tumaiti i analizirati kao ideoloki koncepti utkani u opti sistem vrednosti. A akoelimo da pronaemo oblast s one strane ekonomske vrednosti (to je zapravo jedina re-volucionarna perspektiva), onda se ogledalo proizvodnje, u kojem se odraava celokupnazapadna metafizika, mora konano razbiti. an Bodrijar, Ogledalo proizvodnje, 1973.

4

Uvodna reOvo izdanje Porodine biblioteke prevashodno je namenjeno borbi protiv svih onih koji na ma koji

nain, s ma kojih pozicija, podravaju i reprodukuju teror opsesivnog produkcionizma i politikeekonomije (ekonomske ucene). Ima ivota, i to dobrog, i bez svega toga. To ne znai povratak upeine ili optu evakuaciju u neki alternativni krpe: u odravanje istog rasporeda, samo nekimdrugim sredstvima. To samo znai oslobaanje od jedne opsesije i njenih apsurdnih ciljeva.Za kraj, kraj, kraj svega toga

A. G.

5

Predgovor autoraJedan bauk proganja revolucionarnu imaginaciju: fantazam o proizvodnji. On svuda sa sobom nosi

neobuzdani romantizam produktivnosti. Kritika teorija oblika proizvodnje nigde ne dotie principproizvodnje. Svi koncepti koje ta kritika artikulie opisuju samo dijalektiku i istorijsku genealogijusadraja proizvodnje, ostavljajui proizvodnju, kao formu, netaknutom. Ta forma ponovo izranja, ide-alizovana, iza kritike kapitalistikog oblika proizvodnje. Kao neka udna zaraza, taj oblik proizvodnjesamo osnauje revolucionarni diskurs kao jezik produktivnosti. Od osloboenja proizvodnih snaga uneogranienoj tekstualnoj produktivnosti asopisa Tel Quel, do Delezove (Deleuze) fabrike-maineproduktivnosti nesvesnog (ukljuujui i rad nesvesnog), nijedna revolucija se vie ne moe uteme-ljiti pod nekim drugim znamenjem. Opta formula je ona proizvodnog erosa. Drutveno bogatstvoili jezik, znaenje ili vrednost, znak ili fantazam sve je proizvedeno, na osnovu rada. Ako je toistina kapitala i politike ekonomije, onda je ona u celini ugraena u shvatanje revolucije i to samou korist kapitala. Kapitalistiki sistem proizvodnje trebalo bi zbaciti u ime autentine i radikalne pro-duktivnosti. Kapitalistiki zakon vrednosti trebalo bi ukinuti u ime razotuene hiperproduktivnosti,proizvodnog hiperprostora. Kapital razvija proizvodne snage, ali ih i ograniava: zato se one morajuosloboditi. Razmena oznaenog uvek je prikrivala rad oznaitelja: prema tome, oslobodimo oznaite-lja i tekstualnu proizvodnju znaenja! Nesvesno je opkoljeno drutvenim, lingvistikim i edipovskimstrukturama: prema tome, povratimo njegovu sirovu energiju, obnovimo ga kao proizvodnu mainu!Produkcionistiki diskurs vlada svuda. Bez obzira da li ta produktivnost ima objektivne ciljeve ili serazvija zbog sebe same, sm taj diskurs se namee kao oblik vrednosti. To je lajtmotiv kako sistema,tako i njegove radikalne opozicije samo to takav konsenzus mora biti sumnjiv. Ako je diskurs pro-izvodnje samo revolucionarna metafora obilazni povratak koncepta koji sutinski izvire iz politikeekonomije i pokorava se njenom principu realnosti onda je ta metafora opasna, sve dok pretendujeda oznaava radikalnu alternativu. Ili, ako alternativa nije radikalna i ako njena zaraenost produkci-onistikim diskursom oznaava neto vie odmetaforike infekcije, onda je i ona odreena vladajuimobrascem.1Ali, zar i taj vladajui obrazac, koji od svih azimuta pravi metafore, nije i sam pka metafora?

Zar princip realnosti ne namee samo kd, ifru, sistem tumaenja? Marks je uzdrmao fikciju homoeconomicusa, mit koji saima ceo proces naturalizacije sistema razmenske vrednosti, trita i vikavrednosti, u svim njegovim oblicima. Ali, to je uradio u ime aktiviranja radne snage, u ime ovekovesposobnosti da stvori vrednost sopstvenim radom (pro-ducere). Zar to nije slina fikcija, slina natu-ralizacija jo jedna potpuno proizvoljna konvencija, simulacija modela koji bi trebalo da kodira savljudski materijal i svaki mogui oblik strasti i razmene u okviru vrednosti, konanosti i proizvodnje?Ako je tako, proizvodnja je onda samo kd koji namee taj tip deifrovanja, u kojem, zapravo, nemani konanosti, ni ifre, niti vrednosti. S racionalnog stanovita, ta dinovska, sekundarna elaboracijahalucinira da je ovek predodreen za objektivnu transformacija sveta (ili za proizvodnju sebe, toje danas postala opta humanistika tema: nije vie stvar u biti ve u proizvoditi sebe, kroz svesnuaktivnost ili primitivnu proizvodnju elje).

1Marks je oigledno imao kljunu ulogu u ukorenjivanju te produktivistike metafore. On je bio taj koji je konanoradikalizovao i racionalizovao koncept proizvodnje, koji ga je dijalektizovao i dodelio mu plemiku revolucionarnu titulu.Svoju veliku karijeru taj koncept uglavnom duguje bezuslovnim referencama na Marksa.

6

ovek je svuda nauio da o sebi razmilja, da prihvata i namee sebe u skladu s tom produkcionis-tikom emom, koja mu je dodeljena kao konana dimenzija vrednosti i smisla. Na nivou politikeekonomije, postoji neto je Lakan (Jacques Lacan) opisao kao stadijum ogledala: kroz tu emu ili ogle-dalo proizvodnje, ljudska vrsta dolazi do svesti, ali samo imaginarno. Proizvodnja, rad, vrednost, sveiz ega nastaje objektivni svet i na osnovu ega ovek objektivno prepoznaje sebe sve to je imagi-narno. ovek se tu uplie u neprestano deifrovanje sebe kroz svoja dela, dovrena vlastitom senkom(njegovim ciljem), koju reflektuje to operativno ogledalo, kao neka vrsta idealnog produkcionistikogega. Taj proces se uoava ne samo u materijalizovanom obliku ekonomske opsednutosti efikasnou,koju diktira sistem razmenske vrednosti, nego, jo dublje, i u toj prekomernoj odreenosti kdom, timogledalom politike ekonomije: u identitetu koji ovek poprima u vlastitim oima kada o sebi mislisamo kao o neemu to se mora proizvoditi, preobraavati ili stvoriti kao vrednost. Taj izuzetni fanta-zam se esto mea s predstavljanjem, u kojem ovek postaje sopstveno oznaeno i uiva u sebi kao usadraju vrednosti i znaenja, u procesu samoizraavanja i samoakumulacije, ija mu forma izmie.Dalje je u tekstu je objanjeno (uprkos smelim kritikim tumaenjima strukturalistikih marksista)

kako je analiza oblika predstavljanja (statusa znaka, jezika koji upravlja celom zapadnjakom milju) odnosno, kritika redukcija te forme u koliziji s poretkom proizvodnje i politike ekonomije pro-makla Marksu. Nema vie nikakve svrhe zapoinjati s radikalnom kritikom reima predstavljanja uime proizvodnje i njene revolucionarne formule. Ta dva poretka su neraskidivo povezana. Ma kolikoto izgledalo paradoksalno, Marks je propustio da radikalno analizira ne samo oblik proizvodnje ve ioblik predstavljanja. To su dve velike, neanalizirane forme imaginarnog politike ekonomije, koje suMarksu nametnule svoja ogranienja. Diskurs proizvodnje i diskurs predstavljanja ine ogledalo ukojem se sistem politike ekonomije reflektuje i reprodukuje kao odreujua instanca.

7

Glava IKoncept radaDa bismo doli do radikalne kritike politike ekonomije, nije dovoljno demaskirati ono to je skri-

veno iza koncepta potronje: antropologiju elja i upotrebnu vrednost. Moramo demaskirati i sve tose nalazi iza koncepta proizvodnje, oblika proizvodnje, proizvodnih snaga, proizvodnih odnosa, itd.U pitanje se moraju dovesti svi temeljni koncepti marksistike analize, poevi od pretpostavki nje-ne radikalne kritike i prevazilaenja politike ekonomije. ta je to tako aksiomatsko u proizvodnimsnagama ili u dijalektikom razvoju oblika proizvodnja, odakle izvire cela revolucionarna teorija? taje aksiomatsko u generikom bogatstvu oveka kao radne snage, tom pokretau istorije ili u smojistoriji, koja je samo ljudska proizvodnja njihovog materijalnog ivota? Prvi istorijski in je, prematome, proizvodnja sredstava za zadovoljavanje tih potreba, proizvodnja smog materijalnog ivota. Ito je zaista istorijski in, glavni preduslov celokupne istorije, koja se danas, kao i hiljadama godinaunazad, mora svakodnevno i svakog asa ostvarivati samo zato da bi se odralo ljudsko postojanje.2Osloboenje proizvodnih snaga se mea sa osloboenjem oveka: da li je to formula revolucije ili

sme politike ekonomije? Skoro niko nije dovodio u pitanje te krajnje injenice, naroito ne Marks,za koga ljudi poinju da razlikuju sebe od ivotinja im ponu s proizvodnjom sredstava za zadovo-ljavanje osnovnih ivotnih potreba3 (Zato bi ovek uvek morao da tei razlikovanju od ivotinja?Humanizam je ide fixe, koja takoe dolazi iz politike ekonomije ali, time se sada neemo bavi-ti.) Ali, da li je ljudsko postojanje cilj koji mora pronai svoja sredstva? Ta mala, nevina fraza vepredstavlja teorijski zakljuak: odvajanje ciljeva od sredstava je najnerealniji i najnaivniji postulat oljudskoj vrsti. ovek ima potrebe. Da li ih ima? Da li se zakleo na njihovo zadovoljavanje? Da li jeon samo radna snaga, kojom odvaja sebe kao sredstvo od sebe kao cilja? Te velike metafore sistemakoji dominira naim ivotima ine bajku politike ekonomije, uvek iznova pripovedanu generacijamarevolucionara, koji su, ak i u svom politikom radikalizmu, bili zaraeni konceptualnim virusima teiste politike ekonomije.

Kritika upotrebne vrednosti i radne snageU razlikovanju razmenske i upotrebne vrednosti, marksizam je pokazao svoju snagu, ali i svoje

slabosti. Pretpostavka upotrebne vrednosti hipoteza o konkretnoj vrednosti koja stoji iza apstrakcijerazmenske vrednosti, odnosno ljudska svrha robe u trenutku njene direktne upotrebe u korist subjekta samo je posledica sistema razmenske vrednosti, koncept nastao u tom sistemu i razvijen kroz njega.4Daleko od toga da oznaava oblast s one strane politike ekonomije, upotrebna vrednost je samohorizont razmenske vrednosti. Radikalno preispitivanje koncepta potronje poinje na nivou potrebai proizvoda. Ali, ta kritika poprima pune razmere tek kada se proiri na onu drugu robu, radnu snagu.Tako pod udar radikalne kritike dolazi koncept proizvodnje.

2K. Marx i F. Engels, Die deutsche Ideologie (Nemaka ideologija), 1845.3Ibid.4Baudrillard, Pour une critique de lconomie politique du signe (Paris: Gallimard, 1972).

8

Ne smemo zaboraviti da prema smom Marksu revolucionarna originalnost njegove teorije izvireiz oslobaanja koncepta radne snage od njenog statusa neobine robe, ije ukljuivanje u proizvodniciklus pod imenom upotrebne vrednosti unosi element X, diferencijalnu dodatnu vrednost, koja gene-rie viak vrednosti i ceo proces kapitala. (Buroaska ekonomija bi raunala samo na prost rad, kaojedan od faktora ekonomskog procesa.)Istorija Marksovog koncepta upotrebne vrednosti rada je sloena. S tim konceptom, Adam Smit

(Adam Smith) je napao fiziokrate i merkantiliste. Marks je, sa svoje strane, razgradio rad na dvostrukikoncept radne snage kao robe: na apstraktni drutveni rad (razmensku vrednost) i konkretni rad(upotrebnu vrednost). Insistirao je na tome da se ta dva aspekta zadre u njihovoj punoj snazi. Samo jenjihova artikulacija mogla pomoi u objektivnom deifrovanju procesa kapitalistikog rada. U osvrtuna A. Vagnera (A. Wagner), koji je negirao upotrebnu vrednost, Marks je pisao: taj vir obscurus5 previa injenicu da se ak i u analizi robe ne zadravam na dvostrukom nainu

na koji se ona ispoljava, ve odmah tvrdim da je u tom dvostrukom biu robe predstavljen dvostrukikarakter rada koji je proizvodi: korisni rad, to jest, konkretni oblici rada koji stvaraju upotrebne vred-nosti i apstraktni rad, rad kao potronja radne snage, nezavisno od ma kojeg korisnog naina na kojise ona troi da je u razvoju robe kao oblika vrednosti, odnosno novane forme i odatle novca, vred-nost neke robe predstavljena upotrebnom vrednou ove druge, to jest, prirodnim oblikom te drugerobe; da se viak vrednosti izvlai iz specifine upotrebne vrednosti radne snage, iz upotrebne vrednos-ti koja samo njoj pripada, itd, itd.; i da zato upotrebna vrednost kod mene igra mnogo vaniju ulogunego kod ranijih ekonomista, ali samo na osnovu analize datih ekonomskih konstelacija, a nikako naosnovu mudrovanja o pojmovima ili znaenju rei upotrebna vrednost i vrednost.6 (naglasio autor)Na osnovu ovog odlomka jasno je da upotrebna vrednost, izgubivi svoju prirodnost, upravo zato

stie jo veu specifinu teinu u strukturalnom funkcionisanju razmenske vrednosti. U pokuajuda odri dijalektiku ravnoteu izmeu konkretnog, kvalitativnog rada i apstraktnog, kvantitativnograda, Marks daje logiku prednost razmenskoj vrednosti (data ekonomska formacija). Ali, tako samozadrava neto od prividnog kretanja politike ekonomije: konkretnu pozitivnost upotrebne vrednosti,neku vrstu konkretne prethodnice u okviru strukture politike ekonomije. On ne radikalizuje emu dotake izokretanja tog privida u otkrie upotrebne vrednosti kao proizvoda igre razmenske vrednosti. Tosmo pokazali na primeru proizvoda za potronju; isto vai i za radnu snagu. Definicija proizvoda kaoneeg korisnog, to odgovara potrebama, jeste najdovreniji, najdublje usvojeni izraz apstraktne eko-nomske razmene: to je njena subjektivna zavrnica. Definicija radne snage kao izvora konkretnogdrutvenog bogatstva je potpuni izraz apstraktnog manipulisanja radnom snagom: istina kapitala kul-minira u toj potvrdi oveka kao proizvoaa vrednosti. To je obrt u kojem razmenska vrednost prvonastaje iz upotrebne vrednosti, da bi se onda logino okonala u njoj. Drugim reima, oznaena upo-trebna vrednost ovde je i dalje posledica kda, konani talog zakona vrednosti. Zato nije dovoljnoanalizirati operaciju kvantitativne apstrakcije razmenske vrednosti poevi od one upotrebne, negose moraju rasvetliti i uslovi koji omoguavaju tu operaciju: proizvodnja koncepta upotrebne vrednos-ti sme radne snage, to jest specifine racionalnosti proizvodnog oveka. Bez te generike definicijenema politike ekonomije. Ta definicija je, u krajnjoj liniji, njena osnova. Ali, ta generika definici-ja mora biti uzdrmana demaskiranjem dijalektike kvantiteta i kvaliteta, iza koje se krije konanastrukturalna institucija polja vrednosti.

5Vir obscurus: lat., mrani ovek, mranjak. Prim. prev.6Marx, Randglossen zu Adolph Wagners Lehrbuch der politischen konomie (Beleke o Vagneru), Band I, 1879.

9

Konkretni aspekt rada: dijalektika kvaliteta i kvantitetaKvantitativni aspekt rada nije mogao doi do izraaja sve dok rad, tokom XVIII veka u Evropi, nije

postao univerzalan Do tada, razliiti oblici rada nisu se mogli u potpunosti porediti rad se zatimpojavio kao mnotvo razliitih kvaliteta.7Tokom istorijske epohe zanatskog oblika proizvodnje, kvalitativni rad se prepoznavao po svom

procesu, po svom proizvodu i odreditu tog proizvoda. U potonjem kapitalistikom obliku proizvod-nje rad je analiziran u dvostrukom obliku: Dok je rad koji stvara razmensku vrednost apstraktan,univerzalan i homogen, rad koji proizvodi upotrebnu vrednost je konkretan, jedinstven i sainjen odbezbrojnih varijeteta rada, u skladu s nainom i materijalom na koji se primenjivao.8Ovde ponovo otkrivamo momenat upotrebne vrednosti: konkretne, prepoznatljive i neuporedive.

Za razliku od kvantitativnog merila radne snage, rad upotrebne vrednosti ostaje samo kvalitativnipotencijal; nita manje ili vie od toga. On je odreen sopstvenom svrhom, materijalom s kojim radi iliprosto energijom odreenog subjekta utroenom u datom trenutku. Upotrebna vrednost radne snageje trenutak njene realizacije, ovekovog odnosa prema korisno uloenom naporu. To je, u osnovi, in(produktivne) potronje; u optem procesu, taj trenutak zadrava svu svoju posebnost. Na tom nivouradna snaga je neuporediva.Ipak, kroz celu artikulaciju Marksove teorije provlai se duboka misterija: kako nastaje viak vred-

nosti? Kako radna snaga, po definiciji kvalitativna, proizvodi merljivu aktualizaciju? Moglo bi se pret-postaviti da dijalektika opozicija izmeu kvantiteta i kvaliteta izraava samo neko prividno kreta-nje.U stvari, efekti kvaliteta i neuporedivosti jo jednom uzimaju uea u prividnom kretanju politike

ekonomije. Ono to dovodi do univerzalizacije rada u XVIII veku i tako ga reprodukuje, nije svoenjekonkretnog, kvalitativnog rada na apstraktni, kvantitativni rad ve, od samog poetka, strukturalnaartikulacija ta dva pojma. Rad je zaista univerzalizovan u osnovi tako shvaenih ralji, ne samo kaotrina ve kao ljudska vrednost. Tako se ideologija uvek nastavlja kao binarni, strukturalni rez, kojiovde deluje u pravcu univerzalizacije rada. Tim deljenjem (ili stalnom podelom na kvalitativni, struk-turalni efekat, na efekat kda), kvantitativni rad poinje da se iri poljem mogunosti. Zato od tadamoe postojati samo rad kvalitativni ili kvantitativni. Onaj kvantitativni i dalje oznaava samo upo-redivost svih oblika rada u apstraktnoj vrednosti; onaj kvalitativni, s pretekstom neuporedivosti, idemnogo dalje. On oznaava uporedivost svih ljudskih praksi u okvirima proizvodnje i rada. Ili, bolje: aps-traktna i formalna univerzalnost radne snage kao robe je ono to podrava konkretnu univerzalnostkvalitativnog rada.Ali, to konkretno ovde znai zloupotrebu rei. Naime, stie se utisak da je ono suprotstavljeno aps-

trakciji koja lei u osnovi ralji, ali sme ralje su ono to uspostavlja apstrakciju. Autonomizacija radaje zapeaena u igri ta dva aktera od apstraktnog do konkretnog, od kvalitativnog do kvantitativ-nog, od razmenske do upotrebne vrednosti rada. U toj strukturalizovanoj igri oznaitelja, kristalizujese fetiizam rada i proizvodnje.9ta je taj konkretni aspekt rada? Marks kae: Indiferentan odnos prema posebnoj vrsti rada podra-

zumeva postojanje visoko razvijenog agregata razliitih vrsta konkretnog rada, od kojih vie nijedna7Pierre Naville, Le nouveau lviathan (Paris: Rivire, 1954), p. 371.8Marx, Zur Kritik der politischen konomie (Prilog kritici politike ekonomije), 1859.9Tu je i dodatno odvajanje kroz koje se artikulie kritika politike ekonomije: rascep izmeu tehnike i drutvene podele

rada, koji je tema iste analize. Time to tehniku podelu smeta na oba kraja drutvene podele, taj rascep zadrava fikcijuo idealnoj podeli rada, o konkretnoj neotuenoj produktivnosti, i univerzalizuje tehniki oblik ili tehniki razum. Odatlesledi dijalektika izmeu proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa: dijalektika kontradikcija se svuda zavrava kao Mebiju-sova traka (povrina u obliku savijene trake, sa samo jednom stranom i jednom graninom komponentom; prim. prev.) Ali,ta kontradikcija je u meuvremenu obuhvatila i univerzalizovala oblast proizvodnje.

10

nema vodeu ulogu. Najuoptenije apstrakcije obino nastaju samo tamo gde se odvija konkretanrazvoj, gde izgleda kako jednom crtom raspolau mnoge vrste, kao neim zajednikim.10Ali, ako vie nijedna vrsta rada ne dominira ostalima, to je samo zato to sam rad dominira svim

ostalim domenima ivota. Rad je postao zamena za sve ostale oblike blagostanja i razmene. Indiferent-nost prema odreenom radu odgovara mnogo potpunijoj odreenosti drutvenog bogatstva radom. Ikoje se to shvatanje drutvenog bogatstva na taj nain u celini stavlja pod znak rada, ako ne upotreb-na vrednost? Najbogatiji konkretan razvoj je kvalitativno i kvantitativno umnoavanje upotrebnevrednosti. to se vie istorijske potrebe potrebe stvorene smom proizvodnjom, drutvene potre-be, koje su i sme posledica drutvene proizvodnje i razmene nameu kao nune, utoliko je viinivo na kojem se razvija stvarno bogatstvo. U materijalnom pogledu, bogatstvo se sastoji samo odvelikog broja raznolikih potreba.11 Zar to nije program razvijenog kapitalistikog drutva? Poto nijemogao da zamisli oblik drutvenog bogatstva koji ne bi poivao na radu i proizvodnji, marksizamvie ne moe igrati ulogu dugorone alternative kapitalizmu. Usvajanje generike eme proizvodnjei potreba podrazumeva neverovatno pojednostavljivanje drutvene razmene na osnovu zakona vred-nosti. Ispravno sagledana, ta fantastina propozicija je u isti mah proizvoljna i zauujua u odnosuna ovekovom poloaj u drutvu. Njoj protivrei analiza svih primitivnih ili arhainih organizacija,kao i feudalni simboliki poredak, ak i poredak naeg drutva, poto nas sve perspektive otvorenekontradikcijama oblika proizvodnje beznadeno zatvaraju u okvir politike ekonomije.Dijalektika proizvodnje samo pojaava apstraktnost i odvajanje politike ekonomije. To nas vodi

ka radikalnom preispitivanju marksistikog teoretskog diskursa. Kada u poslednjoj analizi Marks de-finie dijalektiki odnos izmeu apstraktnog i konkretnog kao odnos izmeu naunog predstavljanjai stvarnog kretanja (to e Altiser [Althusser] kasnije analizirati upravo kao proizvodnju teoretskogpredmeta), ta teoretska proizvodnja, i sma obuhvaena apstrakcijom predstavljanja, oigledno samoiznova duplira svoj predmet (u ovom sluaju, logiku i kretanje politike ekonomije). Izmeu teorije ipredmeta to ne vai samo za marksizam zapravo postoji dijalektiki odnos, ali u loem smislu: oniostaju zakljuani u spekulativnom orsokaku.12 Postaje nemogue razmiljati izvan forme proizvod-nje ili forme predstavljanja.

ovekovo dvostruko generiko liceUpotrebna vrednost radne snage zapravo ne postoji nita vie nego upotrebna vrednost proizvoda

ili autonomija oznaenog i referentnog. Ista fikcija vlada u tri poretka proizvodnje, potronje i oz-naavanja. Razmenska vrednost je ta koja ini da se upotrebna vrednost proizvoda pojavi kao njenantropoloki horizont. Razmenska vrednost radne snage ini njenu upotrebnu vrednost, konkretnoporeklo i cilj ina rada, njegov generiki alibi. To je logika oznaitelja koja proizvodi dokaz realnos-ti oznaenog i referentnog. U svakom pogledu, razmenska vrednost ini da se konkretna proizvodnja,konkretna potronja i konkretno oznaavanje pojave samo u izoblienim, apstraktnim formama. Ali,ona podstie konkretno kao svoju ideoloku ektoplazmu, kao svoj fantazam o poreklu i prevazila-enju (dpassement). U tom smislu, potreba, upotrebna vrednost i referentno ne postoje.13 To susamo proizvedeni koncepti, projektovani u generiku dimenziju razvojem smog sistema razmenskevrednosti.

10Marx, Zur Kritik der politischen konomie, op. cit.11Marx, Grundrisse der Kritik der politischen konomie, 1858.12Vratiemo se na ovu uzajamnu neutralizaciju teorije i njenog predmeta kada budemo razmatrali odnos izmeu mark-

sistike teorije i radnikog pokreta.13To ne znai da nikada nisu ni postojali. Tu se sreemo s paradoksom na koji se moramo vratiti kasnije.

11

Na isti nain, dvostruki potencijal oveka kao skupa potreba i radne snage, to dvostruko generi-ko lice univerzalnog oveka, zapravo je samo ovek kakvog je proizveo sistem politike ekonomije.A produktivnost nije primarno generika dimenzija, nekakvo ljudsko ili drutveno jezgro svog bogat-stva koje bi se moglo izvui iz ljuske kapitalistikih proizvodnih odnosa (veita empiristika iluzija).Naprotiv, celu tu postavku treba izokrenuti da bi se videlo kako je apstraktni i generalizovani razvojproduktivnosti (razvijeni oblik politike ekonomije) ono to ini da se sam pojam proizvodnje ukaekao ljudsko kretanje i generiki cilj (ili bolje, kao ideja o oveku kao proizvoau).Drugim reima, sistem politike ekonomije ne proizvodi pojedinca samo kao radnu snagu koja se

prodaje i razmenjuje: on proizvodi sam koncept radne snage kao temeljnog ljudskog potencijala. Jodublje nego u fikciju o pojedincu koji slobodno prodaje svoju radnu snagu na tritu, sistem je uko-renjen u poistoveivanje pojedinca s njegovom radnom snagom i njegovu transformaciju prirode uskladu s ljudskim potrebama. Kroz rad, sistem kapitalistike politike ekonomije ne eksploatie ove-ka kao proizvodnu silu samo kvantitativno, ve je on, pomou kda politike ekonomije, i metafizikiprekomerno odreen kao proizvoa.14 Na kraju, sistem tu racionalizuje svoju mo. To je ono u emumarksizam prua podrku lukavstvu kapitala. On ubeuje ljude kako su otueni time to prodaju svojuradnu snagu i tako cenzurie mnogo radikalniju hipotezu, po kojoj bi ljudi mogli biti otueni kao radnasnaga, kao ona neotuiva snaga koja svojim radom stvara vrednost.S jedne strane, Marksa zanima kasnija sudbina radne snage objektivizirane u proizvodnom proce-

su kao apstraktni drutveni rad (rad kao njegova razmenska vrednost); s druge strane, marksistikateorija nikada ne dovodi u pitanje ljudski kapacitet proizvodnje (energetski, fiziki i intelektualni),taj Arbeitsvermgen, odnosno, proizvodni kapacitet svakog oveka iz svakog drutva da transformiesvoje okruenje u ciljeve korisne za pojedinca ili za drutvo. Kritika i istorija su udno zaustavljenepred tim antropolokim postulatom: iznenaujui ishod za jedan marksistiki koncept.Ista sudbina zadesila je i koncept potrebe u njenom sadanjem delovanju (kao potronje upotreb-

ne vrednosti). On pokazuje sve karakteristike konkretnog aspekta rada: posebnost, diferencijaciju ineuporedivost ukratko kvalitet. Ako se rad moe definisati kao specifina vrsta akcije koja pro-izvodi sopstveni proizvod, potreba se takoe definie kao specifina vrsta tendencije (ili neka drugapsiholoka motivacija, poto je ovde re samo o looj psihologiji) koja stremi sopstvenom zadovo-ljenju. Pored toga, potreba rastae i materiju i formu u bezbroj razliitih tipova potronje. Krozkonkretan rad, ovek prirodi daje koristan i objektivan cilj. Potrebe i rad su ovekov dvostruki po-tencijal ili njegov dvostruki generiki kvalitet. To je ista ona antropoloka oblast u kojoj je konceptproizvodnje skiciran kao fundamentalno kretanje ljudske egzistencije, koji odreuje oblik racional-nosti i drutvenosti primerenih oveku. Povrh toga, potrebe i rad su logino povezani u neku vrstukrajnje perspektive: Na viem stepenu drutvene zajednice rad nee biti samo sredstvo za ivotnego e i sm postati osnovna, ivotna potreba.15Radikalna u svojoj logikoj analizi kapitala, marksistika teorija ipak podupire antropoloki konsen-

zus sa stanovitem zapadnjakog racionalizma, u njegovoj definitivnoj formi, koju je ovaj poprimiou okviru buroaske misli XVIII veka. Nauka, tehnika, progres, istorija u tim idejama nalazimo celucivilizaciju koja sebe shvata kao proizvodnju sopstvenog razvoja i svoju dijalektiku silu usmerava kadovravanju oveanstva u okviru totaliteta i sree. Koncepti geneze, razvoja i konanosti takoe nisuMarksovi izumi. On nije promenio nita temeljno: nije promenio nita u ideji o oveku koji proizvodisebe, u svom beskonanom samoodreivanju i samoprevazilaenju u kretanju ka sopstvenom cilju.

14Slino vai i za prirodu: ne samo da se priroda eksploatie kao proizvodna snaga, ve je i prekomerno odreena kaoreferenca, kao objektivna injenica, kdom politike ekonomije.

15Marx, konomisch-philosophische Manuskripte (Ekonomsko-filozofski rukopisi), 1844.

12

Marks je tu ideju preveo u logiku materijalne proizvodnje i istorijske dijalektike oblika proizvodnje.Ali razlikovanje oblika proizvodnje ostavlja netaknutom injenicu sme proizvodnje kao odreujueinstance. Tako se ekonomski oblik racionalnosti generalizuje na ceo raspon ljudske istorije, kao gene-riki oblik ljudskog postajanja. On zaokruuje celokupnu ljudsku istoriju kao dinovski simulacionimodel. On pokuava da se suprotstavi poretku kapitala, tako to kao analitiki instrument koristi naj-prefinjeniji ideoloki fantazam koji je kapital ikada razvio. Da li je to dijalektiki obrt? Zar to nijesm sistem koji sledi sopstvenu dijalektiku univerzalne proizvodnje? Ako se poe od pretpostavkeda nikada nije bilo, niti e ikada biti, nieg drugog osim oblika proizvodnje pod vladavinom kapitalis-tike politike ekonomije to kao ideja ima smisla samo u odnosu na ekonomsku formaciju koja juje proizvela (tanije, za teoriju koja analizira tu ekonomsku formaciju) onda je ak i dijalektikageneralizacija tog koncepta samo ideoloka univerzalizacija postulata ovog sistema.

Etika rada: estetika igreLogika materijalne proizvodnje, logika oblika proizvodnje, uvek se vraa iza istorije, ka generikoj

definiciji oveka kao dijalektikog bia; ta ideja se moe shvatiti samo kroz proces objektivizacije pri-rode. To stanovite je prepuno posledica, do te mere da ak i kroz svu nestalnost istorije, ovek (ija jeistorija ujedno i njegov proizvod) ostaje u vlasti te jasne i konane svrhe, te dijalektike eme kojadeluje kao implicitna filozofija. Marks je tu ideju razvio u Ekonomsko-filozofskim rukopisima iz 1844;Markuze je oivljava u svojoj kritici ekonomskog koncepta rada. rad je ontoloki koncept ljudskeegzistencije kao takve. On citira Lorenca fon tajna (Lorenz von Stein): Rad je u svakom pogledu,aktualizacija ovekovog neprekidnog odreivanja kroz samopostavljanje individualne personalnosti,(u kojoj sma ta personalnost) pretvara sadraj spoljanjeg sveta u sopstveni, ime sile sveta postajudeo njenog unutranjeg sveta.16 Marks: Rad je ovekovo postajanje za sebe unutar eksternalizacije ilikao eksternalizovanog oveka (to jest) samostvaranje i samoobjektivizacija (oveka).17 Zatim ak iu Kapitalu: Prema tome, sve dok je rad tvorac upotrebne vrednosti, sve dok je to koristan rad, on jenuni uslov, nezavisan od svih oblika drutva, za postojanje ljudske vrste; on je spoljanja, od priro-de nametnuta nunost, bez koje ne bi bilo prirodne razmene izmeu oveka i prirode, samim tim niivota.18 Rad je, pre svega, proces u kojem uestvuju i ovek i priroda, i u kojem ovek, po sopstve-nom nahoenju, zapoinje, usmerava i kontrolie materijalnu reakciju izmeu sebe i prirode. On sesuprotstavlja prirodi kao jedna od njenih sopstvenih sila, on stavlja u pokret svoje udove, svoju glavui ruke, prirodne snage svog tela, da bi prisvojio proizvodnju prirode u obliku prilagoenom njegovimpotrebama.19 Dijalektika kulminacija svega ovoga je ideja o prirodi kao ovekovom neorganskomtelu: naturalizacija oveka i humanizacija prirode.20Na toj dijalektikoj osnovi, marksistika filozofija se razvija u dva pravca: kao etika rada i estetika

ne-rada. Prva proima celu buroasku i socijalistiku ideologiju. Ona slavi rad kao vrednost, kao ciljpo sebi, kao kategoriki imperativ. Rad gubi svoj negativni aspekt i uzdie se u apsolutnu vrednost.Ali, da li je materijalistika teza o ovekovoj generikoj produktivnosti zaista toliko udaljena od

16Marcuse, Herbert. ber die philosophischen Grundlagen des wirtschaftswissenschaftlichen Begriff der Arbeit, Archivfr Sozialwissenschaften und Sozialpolitik 69, 25792, 1933. On the Philosophical Foundations of the Concept of Labor inEconomics (O filozofskim temeljima kocepta rada u ekonomiji), Telos 16 (Summer, 1973), pp. 11-12. Takoe u, H. Marcuse,eds. Richard Wolin and John Abromeit, Heideggerian Marxism, p. 122151. University of Nebraska Press, 2005.

17Marx, konomisch-philosophische Manuskripte (Ekonomsko-filozofski rukopisi), 1844; deo Kritika Hegelove dijalekti-ke i filozofije uope, Rani radovi, Naprijed, Zagreb, 1978.

18Das Kapital, Buch I, 1867.19Ibid.20Engles, ubeeni naturalista, ide toliko daleko da uzdie ulogu rada u razvoju vrste od majmuna do oveka.

13

ovog idealistikog osveenja rada? U svakom sluaju, opasno je otvorena za takav napad. U istomlanku, Markuze kae: sve dok za polaznu taku uzimaju koncept potreba i njihovog zadovoljava-nja u svetu dobara, sve ekonomske teorije ne uspevaju da prepoznaju puni, injenini sadraj radaSutinski, injenini sadraj rada ne poiva u oskudnosti dobara, niti u diskontinuitetu izmeu svetaraspoloivih i upotrebljivih dobara i ljudskih potreba, ve, naprotiv, u sutinskom viku ljudske egzis-tencije, s one strane svake situacije u kojoj ona moe zatei sebe i svet.21 Na toj osnovi, on izdvajaigru kao sekundarnu aktivnost: U strukturalnom pogledu, unutar totaliteta ljudske egzistencije, radje nuan i veito ispred igre: on je polazna taka, temelj i princip igre, sve dok je igra upravo odvaja-nje od rada i oporavak za rad.22 Tako jedino rad uspostavlja svet kao cilj i oveka kao neto istorijsko.Ukratko, jedino rad moe utemeljiti pravu dijalektiku prevazilaenja i ostvarenja. ak i metafiziki, toslui kao opravdanje za muni karakter rada: U krajnjoj analizi, mukotrpni karakter rada ne izraavanita drugo nego negativnost ukorenjenu u samoj sutini ljudske egzistencije: ovek moe ostvaritisvoje jastvo samo tako to e proi kroz drugost, tako to e proi kroz eksternalizaciju i alijenaci-ju.23 Navodim ovaj podui odlomak samo da bih pokazao kako marksistika dijalektika moe voditika najistijoj hrianskoj etici. (Ili ka njenoj suprotnosti. Danas postoji iroka uzajamna kontaminacijata dva stanovita, na osnovu transcendencije otuenja i svetovnog asketizma napora i prevazilaenja,to je Veber [Max Weber] locirao kao radikalnu klicu kapitalistikog duha.) A navodim ga i zato toje to perverzno osveenje rada od samog poetka bilo tajni porok marksistike politike i ekonomskestrategije. To je estoko napao i Benjamin (Walter Benjamin):Nita nije pogubnije uticalo na nemako radnitvo koliko miljenje da pliva sa strujom. To stanovi-

te je pogreno shvatilo tehnoloki razvoj kao tok, kao struju niz koju treba plivati. Odatle je bio samokorak do iluzije da fabriki rad, kojem je tehniki napredak iao na ruku, predstavlja politiki in.Stara protestantska etika rada doivela je meu nemakim radnicima svoje vaskrsenje u sekularnomobliku. Gotski program ve nosi u sebi tragove te zbrke. Rad je tu definisan kao izvor svog bogatstvai kulture. Slutei zlo, Marks je na to odgovorio da ovek nema nikakve druge sopstvenosti osim svojeradne snage, da mora biti rob drugih ljudi koji su zagospodarili objektivnim uslovima rada. Ipak,konfuzija sve vie iri, a Jozef Dajcgen (Joseph Dietzgen) izjavljuje: Rad se naziva mesijom novogdoba. U poboljanju rada sastoji se bogatstvo koje sada moe postii neto to nijedan mesija nijemogao.24Da li je to samo vulgarni marksizam, kao to je verovao Benjamin? To nije nita manje vulgarno

od udne zablude koju je Lafarg napao u Pravo na lenjost: udna zabluda opseda radniku klasuonih nacija u kojima je kapitalistika civilizacija uspostavila svoju vladavinu.25 Oigledno, isti i be-skompromisni marksizam i sam propoveda osloboenje proizvodnih snaga pod okriljem negativnostirada. Ali, kada se suoi s vulgarnim idealizmom jevanelja rada, zar tako ne dobijamo aristokratskiidealizam? Prvi je pozitivistiki, dok drugi sebe naziva dijalektikim. Ali oba polaze od pretpostav-ke o ovekovoj produktivnoj vokaciji. Ako priznamo da se tu iznova raa ista metafizika,26 onda jejedina razlika izmeu vulgarnog i onog drugog marksizma ona izmeu religije masa i filozofsketeorije to i nije tako velika razlika.

21Marcuse, op. cit.22Ibid.23Ibid.24Walter Benjamin, Thesen ber den Begriff der Geschichte (XI), 1940. Valter Benjamin, Eseji, Istorijsko-filozofske teze,

XI, str. 8485; Nolit, edicija Sazvea, Beograd, 1974. Prevod: Milan Tabakovi.25Paul Lafargue, Le droit la paresse (Pravo na lenjost), 1880.26Toliko je ubedljiva slika oveka kao spoja due i tela koja je podstakla izuzetan dijalektiki procvat u hrianskom

srednjem veku.

14

Suoen sa apsolutnim idealizmom rada, dijalektiki materijalizam je moda jedini dijalektiki ide-alizam proizvodnih snaga. Na to emo se vratiti, da bismo videli da li dijalektika sredstava i cilja,koja lei u srcu naela transformacije prirode, ve praktino podrazumeva autonomizaciju sredsta-va (autonomizaciju nauke, tehnologije i rada; autonomizaciju proizvodnje kao generike aktivnosti;autonomizaciju same dijalektike, kao opte eme razvoja).27Regresivni karakter te radne etike je oigledno povezan sa onim to potiskuje: s Marksovim glavnim

otkriem dvostruke prirode rada (njegovo otkrie apstraktnog i merljivog drutvenog rada). U boljimtrenucima marksistike misli, nasuprot radne etike stoji estetika ne-rada ili igre, zasnovana na dija-lektici kvantiteta i kvaliteta. S one strane kapitalistikog oblika proizvodnje i kvantitativne mere rada,otvara se perspektiva konane kvalitativne mutacije u komunistikom drutvu: kraja otuenog radai slobodne objektivizacije ovekovih moi. U stvari, carstvo slobode poinje samo tamo gde prestajerad uslovljen nunou i svetovnim preokupacijama; tako, po samoj prirodi stvari, sloboda poinjetek s one strane konkretne materijalne proizvodnje Sloboda se u toj oblasti moe sastojati samo usocijalizovanom oveku, u udruenim proizvoaima, koji racionalno upravljaju svojom razmenom sPrirodom i stavljaju je pod svoju zajedniku kontrolu, umesto da ta razmena vlada njima, kao slepasila Prirode; u tome uspevaju uz najmanji mogui utroak energije i u najpovoljnjim moguim us-lovima, dostojnim njihove ljudske prirode. Ali to ipak ostaje carstvo nunosti. Posle njega, poinjerazvoj ljudske energije koji je sam sebi cilj, pravo carstvo slobode, koje, ipak, moe cvetati samo s timcarstvom nunosti kao svojom osnovom.28 ak i Markuze, koji se vraa manje puritanskim (manjehegelovskim) shvatanjima, iako i dalje potpuno filozofskim (ilerova filozofija estetike), kae kakoIgra i rasko, kao naela civilizacije, ne podrazumevaju transformaciju rada ve njegovo potpuno po-dreivanje slobodnom razvoju potencijala oveka i prirode. Ideje o igri i raskoi sada otkrivaju svojupunu udaljenost od vrednosti produktivnosti i izvedbe. Igra je neproduktivna i nekorisna upravo zatoto odbacuje represivne i eksploatatorske crte rada i dokolice29Ta oblast s one strane politike ekonomije, zvana igra, ne-rad ili neotueni rad, definisana je kao

carstvo konanosti bez cilja. Zato ona jeste i ostaje estetika, u ekstremno kantovskom smislu, sa svimnjenim buroaskim ideolokim konotacijama. Iako se Marksova misao obraunala s buroaskim mo-ralom, ostala je nemona pred njegovom estetikom, ija je dvosmislenost mnogo suptilnija, ali ije jesauesnitvo sa optim sistemom politike ekonomije jo dublje. Jo jednom, u srcu svoje strategije,u svom analitikom razlikovanju kvantiteta i kvaliteta, marksistika misao je nasledila estetski i hu-manistiki virus buroaske misli, poto je koncept kvaliteta opteretila svim moguim konanostima bilo konkretnom konanou upotrebne vrednosti, bilo onim beskonanim idealnim i transcendent-nim konanostima. Tu se otkriva nedostatak svih ideja o igri, slobodi, transparentnosti ili razotuenju:nedostatak revolucionarne imaginacije, zato to se u tim idealnim vidovima igre i slobodnog ispolja-vanja ljudskih sposobnosti jo uvek nalazimo u procesu represivne desublimacije.30 Posledica toga jeda se oblast igre definie kao ostvarenje ljudske racionalnosti, kao dijalektika kulminacija ovekoveneumorne objektivizacije prirode i kontrole njegove razmene s njom. To podrazumeva puni razvojproizvodnih snaga; ta ideja u korak prati naelo realnosti i transformacije prirode. Marks jasno kae

27Ali ta autonomizacija je kljuna za okretanje marksizma ka socijaldemokratiji, ka njegovom dananjem revizionizmui totalnom pozitivistikom truljenju (to obuhvata i birokratski staljinizam i socijaldemokratski liberalizam).

28Das Kapital I (III), 1894.29Marcuse, Eros and Civilization (Boston. Beacon Press, 1955; New York: Vintage, 1962), p. 178. Eros i civilizacija: filozofsko

istraivanje Freuda, str. 174. Naprijed, Zagreb, 1985. Preveo: Tomislav Ladan.30Represivna sublimacija ili institucionalizovana desublimacija: slobodno ispoljavanje i zadovoljanje nagona, u kon-

trolisanim uslovima, bez autonomije u izboru naina i sredstava (na primer, na bilo koji nain u okviru ponude roba, seksa,zabave, kulture, modela ponaanja, itd.). Termin potie od Markuzea, iz njegove knjige ovjek jedne dimenzije; poglavlje3. Pokorenje nesretne svijesti: represivna desublimacija, str. 80 ili 86, itd.; Veselin Maslea/ Svjetlost, Sarajevo, 1989,prevela: Branka Bruji. Prim. prev.

15

da igra moe cvetati samo kada poiva na carstvu nunosti. Ona eli da ode s one strane rada, ali snjegovim produavanjem, oblast igre ostaje samo estetska sublimacija ogranienja koja namee rad. Stakvim shvatanjem ostajemo ukorenjeni u problem nunosti i slobode, u tipino buroasku problema-tiku, iji je dvostruki ideoloki izraz uvek bila institucija naela realnosti (represije i sublimacije, kaonaela rada) i njeno formalno prevazilaenje kroz neku idealnu transcendenciju.Rad i ne-rad: eto revolucionarnog pitanja. To je nesumnjivo najuzvieniji oblik one prethodno raz-

matrane binarne, strukturalne opozicije. Kraj kraja eksploatacije radom je samo izokrenuta fascinacijane-radom, tom izokrenutom slikom slobodnog vremena (prinudno vreme slobodno vreme, ispunje-no vreme prazno vreme: jo jedna paradigma koja uvruje hegemoniju temporalnog poretka, kojije uvek poredak proizvodnje). Ne-rad je i dalje samo represivna desublimacija radne snage, antitezakoja se ponaa kao alternativa. Takva je oblast ne-rada ak i ako nije neposredno stopljena s doko-licom i njenom sadanjom birokratskom organizacijom, u kojoj su elja za smru i umrtvljivanjem injeno upravljanje preko socijalnih institucija jednako moni kao i u oblasti rada. To vai ak i kada seoblast ne-rada posmatra na radikalan nain, kada se predstavlja kao neto drugo u odnosu na totalnuraspoloivost ili slobodu pojedinca da proizvodi samog sebe kao vrednost, da se izrazi, da seoslobodi kao (svestan ili nesvestan) autentini sadraj; ukratko, kada se predstavlja kao idealnostvremena i kao pojedinac shvaen kao prazna forma, koja bi konano trebalo da se ispuni sopstvenomslobodom. Svrha vrednosti je uvek prisutna. Ona vie nije upisana u determinisane sadraje kao usferi proizvodne aktivnosti; zato je re o istoj formi, iako nita manje odreujuoj. Isto kao to istoinstitucionalna forma slikarstva, umetnosti i teatra isijava iz antislikarstva, antiumetnosti i antiteatra,ispranjenih od vlastitog sadraja, ista forma rada isijava iz ne-rada. Iako se o konceptu ne-radamoefantazirati u okviru ukidanja politike ekonomije, on nuno pada nazad u sferu politike ekonomijekao znak i samo kao znak njenog ukidanja. On ve izmie revolucionarima na smom ulasku uprogramsko polje novog drutva.

Marks i hijeroglif vrednostiJulija Kristeva pie u Semiotici: Sa stanovita drutvene distribucije i potronje (komunikacije),

rad je uvek upotrebna ili razmenska vrednost Rad je merljiv u skladu s vrednou, to on i jeste,a ne obrnuto. Vrednost je merljiva na osnovu kvantiteta vremena koje je s drutvenog stanovitaneophodno za reprodukciju. Ali Marks je jasno naznaio drugu mogunost: rad se moe pojmiti i izvanvrednosti, na strani robe koja se proizvodi i krui u lancu komunikacije. Rad tu vie ne predstavlja bilokakvu vrednost, znaenje ili oznaavanje. To je samo pitanje tela i pranjenja energije31Marks pie: Upotrebne vrednosti kaput, platno, itd., to jest, mase robe, jesu kombinacije dva ele-

menta materije i rada Prema tome, vidimo da rad nije jedini izvor materijalnog bogatstva, odnosnoupotrebnih vrednosti stvorenih radom; ili, kao to kae Vilijam Peti (William Petty), rad je samom se-bi otac, a zemlja mu je mati Proizvodna aktivnost ako ostavimo po strani njenu posebnu formu odnosno korisni karakter rada, nije nita drugo nego utroak ljudske radne snage.32Ima li u ovom Marksovom shvatanju neeg drugaijeg od shvatanja rada kao proizvodnje korisnih

ciljeva (od kanonske definicije rada kao vrednosti u okviru politike ekonomije i antropoloke definici-je rada kao ovekove krajnje svrhe)? Kristeva pripisuje Marksu radikalno drugaiju viziju usmerenuna telo, pranjenje energije, igru, antivrednost, nekorisnost, nesvrhovitost, itd. Ona bi volela da jeMarks itao Bataja (Georges Bataille) pre nego to je poeo da pie ali ga i zaboravlja kada joj toodgovara. Ako ima neto o emu Marks nije razmiljao, onda su to pranjenje energije, bacanje, r-

31Julia Kristeva, La smiotique et la production, Semiotica 2, Editions du Seuil, Paris, 1969.32Das Kapital I, op. cit.

16

tvovanje, rasipnitvo, igra i simbolizam. Marks je razmiljao o proizvodnji (nita loe, po njemu) i tou okvirima vrednosti.To se ne moe zatakati. Marksistiki rad je definisan kao apsolutni poredak prirodne nunosti i

njegovo dijalektiko prevazilaenje, u obliku racionalne aktivnosti koja proizvodi vrednosti. Proizve-deno drutveno bogatstvo jematerijalno; ono nema nita zajedniko sa simbolikim bogatstvom, kojese ruga prirodnoj nunosti i izvire iz destrukcije, dekonstrukcije i naruavanja vrednosti ili iz pra-njenja energije. Ta dva shvatanja bogatstva su nepomirljiva ili ak uzajamno iskljuiva; uzaludno jepokuavati da se oni akrobatski premoste. Prema Bataju, rtvena ekonomija ili simbolika razmenaiskljuuje politiku ekonomiju (i njenu kritiku, koja je samo njeno dovrenje). Ali to samo znai do-deliti politikoj ekonomiji ono to joj pripada: koncept rada je svojstven samo njoj i zato se ne moeprimeniti na ma koje analitiko polje. Iznad svega, on ne moe postati predmet nauke koja pretendu-je da prevazie politiku ekonomiju. Prema tome, rad znaka, produktivni intertekstualni prostor,itd., sve su to dvosmislene metafore. Treba izabrati izmeu vrednosti i nevrednosti. Rad se nesumnjivonalazi u sferi vrednosti. To je razlog zato se Marksov koncept rada (kao i proizvodnje, proizvodnihsnaga, itd.), mora podvrgnuti kritici kao ideoloki koncept. Zato se, i pored sve svoje dvosmislenosti,on vie ne moe generalizovati kao revolucionarni koncept.Odlomci iz Marksa koje navodi Kristeva uopte nemaju znaenje koje im ona pridaje. Nastanak

bogatstva kroz genitalno kombinovanje rada-oca i zemlje-majke oigledno ponovo uvodi normalnuemu produkcije i reprodukcije ljubav se vodi da bi se rodila deca, a ne zbog uivanja. To je metafo-ra genitalne, reproduktivne seksualnosti, a ne pranjenja telesne energije kroz uivanje! Ali, to je teksitnica. Pranjenje ljudske snage, o kojem govori Marks, nije isto rasipnitvo, odnosno simbolinopranjenje o kojem govori Bataj (pulsirajue, libidinalno): to je i dalje ekonomsko, produktivno, svr-hovito pranjenje, upravo zato to, u svom sparivanju s drugim, zainje proizvodnu silu zvanu zemlja(ili materija). To je korisno pranjenje, investicija, a ne besplatno i radosno podsticanje telesnih sila,igra sa smru ili ponaanje u skladu sa eljom. Povrh svega, to pranjenje tela ne nailazi, kao u igri(seksualnoj ili nekoj drugoj), na odgovor drugih tela, na odjek u prirodi, koja se, za uzvrat, takoe igrai prazni. Ono to ovek od svog tela daje kroz rad, priroda nikada ne daje, ne gubi i ne dodeljuje reci-prono. Rad samo eli da od prirode dobije prinos. Zato je takvo pranjenje neposredno ulaganjevrednosti, odnosno ulaganje u vrednost, nasuprot svom simbolinom ulaganju u igru, kao kod poklonaili pranjenja.Kristeva postavlja problem redefinisanja rada s one strane vrednosti. Ali, kao to je pokazao Gu

(Jean-Joseph Goux), Marksova demarkaciona linija vrednosti otro razdvaja upotrebnu i razmenskuvrednost. Ako poemo dalje i uporedimo proces proizvodnje vrednosti i radni proces, u njegovomistom i prostom izdanju, videemo da se ovaj drugi sastoji od korisne delatnosti, od rada, koji stvaraupotrebne vrednosti. Tu podrazumevamo da rad proizvodi odreenu stvar; posmatramo samo njego-vu kvalitativnu stranu, njegov cilj i svrhu. Ali, kada se posmatra kao kreativni proces, isti radni procesotkriva samo svoju kvantitativnu stranu. Sada je to samo pitanje vremena koje je radniku potrebnoza obavljanje nekog posla; pitanje perioda u kojem je radna snaga korisno utroena.33 Zato apstraho-vanje vrednosti poinje tek u drugoj fazi razmenske vrednosti. Upotrebna vrednost se tako odvaja odsfere proizvodnje vrednosti: ili, oblast s one strane vrednosti je pomraena sferom upotrebne vrednosti(to je Guovo tumaenje, u kojem on proiruje ovu propoziciju na upotrebnu vrednost znaka).Kao to smo videli, re o je o veoma ozbiljnoj idealizaciji procesa konkretnog, kvalitativnog rada i, u

krajnjoj liniji, kompromisu sa politikom ekonomijom, do te mere da se celokupno teorijsko ulaganjei strategija kristalizuju du demarkacione linije unutar sfere vrednosti, tako da spoljanja linija togposeda politike ekonomije ostaje u senci. Time to se upotrebna vrednost definie kao oblast izvan

33Ibid.

17

razmenske vrednosti, sve mogunosti prevazilaenja ostaju zakljuane u toj jednoj alternativi unutarpolja vrednosti. Kvalitativna proizvodnja je ve oblast racionalne, pozitivne svrhovitosti; transforma-cija prirode je trenutak njene objektivizacije kao proizvodne sile obeleene znakom korisnosti (toistovremeno vai i za ljudski rad). ak i pre faze apstraktnog drutvenog rada, rad i proizvodnja for-miraju apstrakciju, redukciju, ali zaista jedinstvenu racionalizaciju u odnosu na bogatstvo simbolinerazmene. Taj konkretni rad nosi u sebi sve vrednosti represije, sublimacije, objektivne svrhe, podre-enosti cilju, kao i racionalno pripitomljavanje seksualnosti i prirode. U odnosu na simbolinu raz-menu, taj produktivni eros predstavlja pravi raskid, koji Marks izmeta i postavlja izmeu apstraktnogkvantitativnog rada i konkretnog kvalitativnog rada. Proces valorizacije poinje s procesom koris-ne transformacije prirode, obnavljanjem rada kao generike svrhe i stadijumom upotrebne vrednosti.Pravi prekid se ne javlja izmeu apstraktnog i konkretnog rada ve izmeu simboline razmenei rada (proizvodnje, ekonomije). Apstraktna drutvena forma rada i razmene je jedina dovrena for-ma, prekomerno odreena kapitalistikom politikom ekonomijom, emom racionalne valorizacije iprodukcije uvedenom mnogo ranije, koja raskida sa svakom simbolinom organizacijom razmene.34Kristeva bi se rado otarasila vrednosti, ali ne i rada, niti Marksa. Ali, mora se izabrati. Rad je de-

finisan (antropoloki i istorijski) kao neto to telo i drutvenu razmenu liava svih ambivalentnihi simbolikih kvaliteta i tako ih svodi na racionalnu, pozitivnu, jednostranu investiciju. Produktivnieros potiskuje sve alternativne kvalitete znaenja i razmene u simbolinom pranjenju, u korist proce-sa proizvodnje, akumulacije i prisvajanja. Da bismo doveli u pitanje proces koji nas podreuje sudbinipolitike ekonomije i teroru vrednosti, i da bismo iznova sagledali pranjenje energije i simbolikurazmenu, koncepti proizvodnje i rada koje je razvio Marks (da ne govorimo o politikoj ekonomiji)moraju se tumaiti i analizirati kao ideoloki koncepti utkani u opti sistem vrednosti. A ako elimo dapronaemo oblast s one strane ekonomske vrednosti (to je zapravo jedina revolucionarna perspekti-va), onda se ogledalo proizvodnje, u kojem se odraava celokupna zapadna metafizika, mora konanorazbiti.

Epistemologija I: U senci marksistikih koncepataIstorijski materijalizam, dijalektika, oblici proizvodnje, radna snaga to su koncepti s kojima je

marksistika teorija nastojala da uzdrma apstraktnu univerzalnost koncepata buroaskemisli (prirodai progres, ovek i razum, formalna logika, rad, razmena, itd.). Ali, marksizam ih je sa svoje straneuniverzalizovao, s jednako brutalnim kritikim imperijalizmom.Propozicija da neki koncept nije samo interpretativna hipoteza ve prevod univerzalnog kretanja,

poiva na istoj metafizici. Marksistiki koncepti ne izmiu toj omaki. Da bi bio logian, sm konceptistorije mora se sagledati istorijski, okrenuti ka sebi, da bi onda osvetlio kontekst koji ga je proizveo itako ukinuo samog sebe. Umesto toga, u marksistikoj istoriji, taj koncept postaje transistorijski: onse udvostruuje i tako univerzalizuje. Da bi bila striktna, dijalektika mora prevazii i ukinuti samusebe. Time to je radikalizovao koncepte proizvodnje i oblika proizvodnje u datom trenutku, Marks je

34Pogledajmo, na primer, ovaj odlomak iz Marksa o drutvenom hijeroglifu: Prema tome, vrednost ne mae etiketom nakojoj se vidi ta ona zapravo jeste. Pre e biti da je vrednost ta koja prevodi svaki proizvod u drutveni hijeroglif. Kasnije emopokuati da deifrujemo taj hijeroglif, da zaemo iza tajne naeg vlastitog drutvenog proizvoda; naime, staviti ig vrednostina neki korisni predmet jeste drutveni proizvod isto koliko i jezik. (Das Kapital, op.cit., I, 4) Cela ta analiza tajne vrednostiostaje temeljna. Ali ona ne vai samo za proizvod rada u distribuciji i razmeni, ve ak i za proizvod rada (i sam rad) shvaenkao koristan predmet. Korisnost (ukljuujui i korisnost rada) je ve drutveno proizvedena i odreena hijeroglifskomapstrakcijom. Cela antropologija primitivne razmene primorava nas da raskinemo s prirodnim dokazivanjem korisnosti iponovo razmotrimo drutveni i istorijski nastanak upotrebne vrednosti, kao to je Marks uradio s razmenskom vrednou.Tek tada e hijeroglif biti potpuno deifrovan, a magija vrednosti radikalno uklonjena.

18

razotkrio drutvenu tajnu razmenske vrednosti. Svu svoju strateku prednost taj koncept stie zahva-ljujui tom upadu, koji politiku ekonomiju liava njene imaginarne univerzalnosti. Ali, od Markso-vog vremena, on je izgubio tu prednost kada se uzima kao naelo objanjenja. On je ukinuo sopstvenurazliitost time to se univerzalizovao i tako povukao na dominantnu formu kda (univerzalnost) istrategiju politike ekonomije. Nije tautologija rei da je koncept istorije istorijski, da je koncept di-jalektike dijalektiki i da je koncept proizvodnje i sam proizveden (to jest, da o njemu treba suditi naosnovu neke vrste samoanalize). Pre e biti da to samo ukazuje na eksplozivnu, smrtnu i aktuelnu for-mu kritikih pojmova. Onog asa kada se uspostave kao univerzalni, oni prestaju da budu analitiki,ime zapoinje religija znaenja. Oni postaju kanonski i ulaze u opti sistem oblika teoretskog pred-stavljanja. Nimalo sluajno, oni tada preuzimaju i svoju naunu ulogu (kao u naunoj kanonizacijipojmova, od Engelsa do Altisera). Oni se nameu kao izraz objektivne stvarnosti. Oni postaju znaci:oznaitelji pravog oznaenog. I mada su se, u najboljim trenucima, ti pojmovi koristili tako da se neuzimaju za stvarnost, oni su vremenom ipak upali u imaginarno znaka ili u sferu istine. Oni se vie nenalaze u sferi tumaenja ve ulaze u sferu represivne simulacije.Od te take, oni samo evociraju sebe u neodreenom metonimijskom procesu, koji se odvija na

sledei nain: ovek je istorijski; istorija je dijalektika; dijalektika je proces (materijalne) proizvod-nje; proizvodnja je smo kretanje ovekove egzistencije; istorija je istorija oblika proizvodnje, itd. Tajnauni i univerzalistiki pristup (kd) odmah postaje imperijalistiki. Od svih moguih drutava oe-kuje se da odgovore tome. To jest, da konsultuju marksistiku misao da bi se videlo da li su drutvabez istorije neto drugo u odnosu na ona praistorijska, neto vie od aure ili larve. Dijalektikasveta proizvodnje jo nije dovoljno razvijena, ali nita nije izgubljeno u ekanju marksistiko jaje semoe izlei svakog asa. tavie, psihoanalitiko jaje se nalazi u slinom stanju. Ono to smo rekli zamarksistike pojmove vai i za nesvesno, potiskivanje, Edipov kompleks, itd. Ipak, stvari ovde stojejo bolje: Bororo su blii primitivnim procesima nego mi.35Oni predstavljaju najskandaloznije teoretsko odstupanje ali i najreakcionarnije. U primitivnim

drutvima nema ni oblika proizvodnje, niti proizvodnje. U primitivnim drutvima nema ni dijalektike,niti nesvesnog. Ti pojmovi se mogu primeniti samo u analizi naih drutava, kojima upravlja politikaekonomija. Zato oni na neki nain imaju dejstvo bumeranga. Ako psihoanaliza govori o nesvesnomu primitivnim drutvima, onda treba da se upitamo ta potiskuje psihoanalizu ili da se zamislimo nadpotiskivanjem koje je proizvelo smu psihoanalizu. Kada marksizam govori o obliku proizvodnje uprimitivnim drutvima, pitamo se u kojoj meri taj koncept ne uspeva da objasni ak ni naa istorij-ska drutva (to je razlog zato se izvozi). A kada sve nae ideologije nastoje da dovre i racionalizujuprimitivna drutva u skladu sa sopstvenim konceptima da kodiraju primitivne pitamo se kakvaih to opsesija nagoni da im ta svrha, ta racionalnost i taj kd toliko bodu oi. Umesto da izvozimomarksizam ili psihoanalizu (da ne spominjem buroasku ideologiju, iako na tom nivou nema razli-ke), bolje proverimo njihov puni uticaj i da li se o primitivnim drutvima uopte moe govoriti naosnovu marksizma i psihoanalize. Moda bismo onda odbacili tu fascinaciju zapadnom milju, njenuautofetiizaciju. Moda bismo onda zavrili s marksizmom, koji je pre postao specijalista za orsokakekapitalizma nego za put ka revoluciji. Moda bismo tako zavrili i sa psihoanalizom, koja je pre postalaspecijalista za krize libidinalne ekonomije nego za puteve elje.

35Bororo su narod iz Brazila, o kojem je Klod Levi-Stros pisao u svojoj knjizi Tuni tropi (Claude, Lvi-Strauss, TristesTropiques, 1955). Prim. prev.

19

Kritika politike ekonomije je u osnovi dovrenaTime to je sebe shvatilo kao oblik proizvodne racionalnosti superironiji od buroaske politike

ekonomije, oruje koje je Marks stvorio okrenulo se protiv njega i izokrenulo njegovu teoriju u dija-lektiku apoteozu politike ekonomije. Na mnogo viem nivou, njegova teorija se saplie o sopstvenukritiku Fojerbaha, koji radikalno kritikovao sadraj religije, ali u potpuno religioznom obliku. Marks jerazvio radikalnu kritiku politike ekonomije, ali i dalje u obliku politike ekonomije. To su lukavstvadijalektike, nesumnjivo granice svake kritike. Koncept kritike se na Zapadu pojavio kada i politikaekonomija i to je, kao sama sutina prosvetiteljske racionalnosti, moda samo savreniji, dugotrajnijiizraz proirene reprodukcije sistema. Dijalektika ne moe umai sudbini svake kritike. Moda je izo-kretanje idealistike dijalektike u materijalistiku bio samo preobraaj; moda je sma logika politikeekonomije, kapitala i robe dijalektika; i moda je, pod maskom proizvodnje svoje fatalne unutranjekontradikcije, Marks u osnovi razvio samo jednu deskriptivnu teoriju. Logika predstavljanja udva-janja sopstvenog predmeta proganja sve racionalne pristupe. Svaka kritika teorija je progonjenatom potajnom religijom, tom eljom vezanom za konstruisanje svog predmeta, tom negacijom suptil-no opsednutom smom formom koju negira.To je razlog zato je Marks rekao da je posle Fojerbaha kritika religije u osnovu dovrena (Kritika

Hegelove filozofije prava) i da je, da bi se prevazila dvosmislena granica posle koje se ne moe ii dalje(povratak religiozne forme ispod njene kritike), neophodan odluan pomak na drugi nivo: na kritikupolitike ekonomije, koja je jedina radikalna i koja moe konano razreiti problem religije tako toe razotkriti prave kontradikcije. Danas se nalazimo u potpuno istoj taki u odnosu na Marksa. Za nasje kritika politike ekonomije u osnovi dovrena. Materijalistika dijalektika je iscrpela svoj sadrajtako to je reprodukovala njegovu formu. Na tom nivou, situacija vie nije samo stvar kritike: ona jeona je nereiva. I ako sledimo isti revolucionarni tok kao i Marks, moramo se prebaciti na radikalnodrugaiji nivo koji, s one strane njene kritike, omoguava konano ukidanje politike ekonomije. Toje nivo simbolike razmene i njene teorije. I kao to je Marks mislio da se put za kritiku politikeekonomije mora raistiti kritikom filozofije prava, tako i uvod u tu radikalnu promenu terena morabiti kritika metafizike oznaitelja i kda, u njenom punom sadanjem rasponu. U nedostatku boljegizraza, to nazivamo kritikom politike ekonomije znaka.

20

Glava IIMarksistika antropologija i dominacija nad prirodomU XVIII veku, istovremena pojava rada kao izvora bogatstva i potreba kao svrhe proizvedenog

bogatstva bila je, u samom zenitu filozofije prosvetiteljstva, prikazana u konceptu prirode, oko kojeggravitira cela racionalnost sistema politike ekonomije.Sve do kraja XVII veka, priroda je oznaavala samo ukupnost zakona na kojoj se temeljila mogu-

nost spoznaje sveta: to je bila garancija poretka u kojem su ljudi i stvari mogli razmenjivati svojaznaenja. U krajnjoj liniji, to je Bog (Spinozin Deus sive natura; Bog ili Priroda). Subjekt i svet suve zauzeli svoja mesta (jo od velikog judeohrianskog prekida, na ta u se vratiti), ali ne u smis-lu ovladavanja prirodom ili, obrnuto, uzdizanja prvobitnog mita. Pravilo koje je vailo za subjektasuoenog s prirodom bilo je razvijanje prakse koja za cilj imala ravnoteu znaenja.Sve to se uzdrmalo u XVIII veku, sa usponom i otkriem prirode kao potencijala za mo (ne vi-

e kao ukupnosti zakona); kao primordijalnog izvora ivota i izgubljene, a zatim ponovo pronaene,potisnute i osloboene stvarnosti; i kao kreacije projektovane u atemporalnu prolost i idealnu bu-dunost. Taj uspon je samo nalije drugog dogaaja: ulaska prirode u doba tehnike dominacije. Toje konani rascep izmeu subjekta i prirode-objekta i njihovo istovremeno potinjavanje operativ-noj svrsi. Priroda se, u svoj svojoj velianstvenosti, ukazala kao prava sutina, ali samo pod znakomprincipa proizvodnje. To razdvajanje ukljuuje i princip oznaavanja. Pod objektivnim peatom Nauke,Tehnologije i Proizvodnje, priroda je postala veliko Oznaeno, veliki Referent. Ona je idealno nabije-na stvarnou; ona postaje Stvarnost, koja se moe izraziti kroz proces koji je uvek, nekako, radniproces, u isti mah transformacija i transkripcija. Njeno naelo stvarnosti je taj operativni principindustrijskog razvoja i oznaiteljskog obrasca.36Taj proces je od poetka poivao na dva odvojena pojma, ije je razdvajanje ipak bilo sauesniko:

suoen s prirodom osloboenom kao proizvodnom snagom, pojedinac zatie sebe osloboenogkao radnu snagu. Proizvodnja istovremeno potinjava prirodu i pojedinca kao ekonomske faktoreproizvodnje i kao odgovarajue pojmove iste racionalnosti transparentnosti u kojoj je proizvodnjaogledalo, koje upravlja artikulacijom i izrazom u obliku kda.Dugo vremena, ak i u mitu, na produkciju se gledalo kao na oblik ljudske reprodukcije. I Marks

je govorio o radu kao ocu i zemlji kao majci proizvedenog bogatstva. To je pogreno. U proizvodnomradu ovek ne pravi decu s prirodom. Rad je objektivna transformacija zasnovana na isecanju subjektai objekta, na njihovom oblikovanju i tehnikom apstrahovanju. Oni su pojmovno ekvivalentni samokao dva vida proizvodnih snaga. Ono to ih dijalektiki povezuje je ista apstraktna forma.

36To je razlog zato e svaki proizvod rada uvek biti i roba i znak prirode na koju se moe delovati i njenog delovanja.U okviru politike ekonomije, svaki proizvod, pored toga to ima upotrebnu i razmensku vrednost, oznaava i potvrujeoperativnost prirode i prirodnost procesa proizvodnje. To je razlog zato roba uvek ima vrednost-znak, kodirani elementvrednosti. (Ovde se ne postavlja pitanje konotacije znaenja dodeljenog u stadijumu potronje. Roba je oznaitelj na nivouproizvodnje; tu ona predstavlja princip proizvodnje i operacionalizaciju prirode.) Opet, u razmeni proizvoda, ne cirkuliusamo ekonomske vrednosti ve i kd, taj temeljni kd, koji tu krui i reprodukuje se. Slino tome, u instituciji radne snage,ovek nije samo ekonomski operativan ve postaje i delotvorna referenca tog znaka operativnosti.

21

Tako priroda stie snagu kao idealna referenca u okviru stvarnosti sopstvene eksploatacije. Naukapredstavlja sebe kao projekat napredovanja ka cilju unapred odreenom prirodom. Nauka i Tehnolo-gija se predstavljaju kao otkrivenje onoga to je upisano u prirodu: ne samo njenih tajni ve njihoveduboke svrhe. Zato se koncept prirode ukazuje u svoj svojoj dvosmislenosti:

On izraava samo svrhu dominacije nad prirodom, upisanu u politiku ekonomiju. Pri-roda je koncept potinjene sutine i nita drugo. U tom smislu, Nauka i Tehnologija su tekoje ostvaruju tu sutinu tako to je beskonano reprodukuju kao odvojenu. Ali, one to ine u ime iste svrhe, koja je navodno sma priroda.

Zato isti koncept deluje u oba sluaja: kao faktor proizvodnje i model svrhovitosti; kao servilna,metaforika instanca slobode; kao odvojena, metaforika instanca totaliteta. Priroda postaje metaforaslobode i totaliteta. Sve to govori u okviru totaliteta (i/ ili otuenja) pod znakom prirode ili obnov-ljene sutine govori u okvirima represije i odvajanja. Sve to priziva prirodu, priziva dominaciju nadprirodom.

Moralna filozofija prosvetiteljstvaSvi glavni koncepti (oni dostojni velikog slova) zavise od istog zahvata. Na primer, Ljudi, ija se

idealna referenca pojavljuje s kolapsom tradicionalne zajednice i urbanom koncentracijom razbijenihmasa. Marksistika analiza je sruila mit o Ljudima i otkrila ta on idealno sakriva: najamne radnikei klasnu borbu. S druge strane, marksizam je samo delimino osporio mit o prirodi i idealistiku an-tropologiju koju podupire. Marks je zaista denaturalizovao privatno vlasnitvo, kao i procese rada ikapitala; ali propustio je da dovede u pitanje sledee naturalistike propozicije:

korisnu svrhu proizvoda kao funkcije potreba; korisnu svrhu prirode kao funkcije njene transformacije radom.

Funkcionalnost prirode struktuirane radom i odgovarajua funkcionalnost subjekta struktuiranogoko potreba, pripadaju antropolokoj sferi upotrebne vrednosti opisanoj prosvetiteljskom racional-nou i zadatoj za celu civilizaciju (nametnutu drugima) preko odreene vrste apstraktne, linerane inepovratne svrhe. To je model koji se zatim proirio na sve sektore individualne i drutvene prakse.Operativna svrha je proizvoljna, u smislu da se koncept prirode koji falsifikuje opire integraciji u

njene okvire. On deluje prisilno racionalizovan. Priroda se ukazuje svuda u iracionalnom obliku. Neprestajui da bude ideoloki, koncept klizi u dobru prirodu, koja je potinjena i racionalizovana(to deluje kao idealna kulturna referenca), odnosno, u lou prirodu, koja je neprijateljska, pretea,pogibeljna ili zagaena. Sve buroaske ideologije dele se izmeu te dve krajnosti.Isti rascep se istovremeno javlja na nivou oveka, kroz njegovo ideoloko pojednostavljivanje kao

elementa ekonomskog sistema. Poevi od XVIII veka, ideja o oveku deli se na prirodno dobrogoveka (projekcija oveka sublimisanog u proizvodnu silu) i nagonski loeg oveka, ispunjenog zlimsilama. Cela filozofska debata odvija se oko tih lanih alternativa, koje za ishod imaju samo uzdiza-nje oveka u ekonomsku apstrakciju. Marksizam i sve revolucionarne perspektive postrojene su uzoptimistiku viziju. One podravaju ideju i uroenoj ljudskoj racionalnosti, o pozitivnom potencijalukoji se mora osloboditi, ak i u najnovijoj frojdovsko-marksistikoj verziji, koja nesvesno tumai kaoprirodno bogatstvo, kao skrivenu pozitivnost koja e izbiti na povrinu u trenutku revolucije.

Ta podvojenost se javlja i na nivou radne snage. Kada je eksploatisana, radna snaga je dobra: onaje u okviru prirode i to je normalno. Ali, osloboena, ona postaje pretnja u obliku proletarijata. Ta

22

kontradikcija se maskira poistoveivanjem proletarijata s demonskom, izopaenom, destruktivnomprirodom. Tako se podvojenost ideje o prirodi, koja izraava duboku podelu unutar ekonomskog po-retka, na zadivljujui nain oporavlja na ideolokom nivou, kao naelo moralnog poretka i socijalnadiskriminacija.Fetiizirano u dobrom ili loem smislu, tako izgleda pravo otuenje prirode i odgovarajue ideje

o oveku. Kada i prirodi i sebi istovremeno dodeljuje ig proizvodnje, ovek osujeuje svaki odnossimbolike razmene izmeu sebe i prirode. Upravo ta osujeena ambivalentnost ponovo se javlja kaodvosmislenost prirode i moralna kontradikcija smog oveka.Marksizam se nije otarasiomoralne filozofije prosvetiteljstva. Odbacio je njegovu naivnu i sentimen-

talnu stranu (Rousseau i Bernardin de Saint-Pierre), njegovu zaeerenu i fantastinu religioznost (odplemenitog divljaka i zlatnog doba do arobnjakovog egrta), ali je zadrao njegovu religiju: moralizu-jui fantazam o prirodi koju treba osvojiti. Time to ju je sekularizovao u ekonomski koncept oskudice,marksizam zadrava ideju o Nunosti, a da je nije transformisao. Ideja o prirodnoj nunosti je samomoralna ideja koju diktira politika ekonomija; to je etika i filozofska verzija one loe prirode siste-matski povezane s proizvoljnim postulatom ekonomije. U ogledalu ekonomije, priroda nas posmatraoima nunosti.Marks kae: Kao to divljak mora da se bori s prirodom da bi zadovoljio svoje potrebe, da bi odrao

i reprodukovao ivot, to mora da radi i civilizovani ovek i to u svim drutvenim formacijama i podsvim moguim oblicima proizvodnje. S njegovim razvojem, ta oblast fizike nunosti proiruje se kaoposledica njegovih potreba: ali, u isto vreme, uveavaju se i proizvodne sile koje zadovoljavaju tepotrebe.37Ono to tu nije prepoznato i to povezuje Marksa s temeljima politike ekonomije jeste da u

svojim simbolikim razmenama ovek ne meri sebe u odnosu na prirodu. On nije svestan Nunosti,zakona koji ima smisla samo u kontekstu objektivizacije prirode. Zakon poprima svoj konani obliku kapitalistikoj politikoj ekonomiji; pored toga, on je samo filozofski izraz Oskudice. A Oskudica,koja se javlja u trinoj ekonomiji, nije data dimenzija ekonomije. Ona je pre ono to proizvodi ireprodukuje ekonomsku razmenu. U tom smislu ona je drugaija od primitivne razmene, koja ne znanita o Prirodnom Zakonu, koji pretenduje na status ovekove ontoloke dimenzije.38 Prema tome,krajnje je ozbiljan problem to to marksistika misao zadrava te kljune koncepte koji zavise odtrine ekonomije generalno i od moderne kapitalistike ideologije posebno. Ako se ne analiziraju ine demaskiraju (nego samo izvezu u primitivno drutvo, u kojem se ne mogu primeniti), ti konceptioptereuju svaku dalju analizu. Koncept proizvodnje se nikada ne dovodi u pitanje; on nikada neeradikalno prevazii uticaj politike ekonomije. ak e i marksistika perspektiva prevazilaenja uvekbiti optereena tom zavisnou od politike ekonomije. Nasuprot Nunosti ona stavlja ovladavanjeprirodom; ona Oskudici suprotstavlja Obilje (svakome prema njegovim potrebama), a da nikadane dovodi u pitanje ni proizvoljnost tih koncepata, niti njihovu prekomernu idealistiku odreenostpolitikom ekonomijom.Ulog je politiki poredak. Da li kvantitativni razvoj proizvodnih snaga moe voditi ka revoluciji

drutvenih odnosa? Revolucionarna nada objektivno i beznadeno poiva na tom zahtevu. ak je iza Markuzea, u Kraju utopije (Das Ende der Utopie, 1967), pravi revolucionarni trenutak ve nastupio,ako se ima u vidu tehnoloki potencijal: kvantitativna promena je mogua ve sada. Iako situacijajasno i drastino odudara od revolucionarne, pri emu upravo vladajui drutveni odnosi razvijajuproizvodne snage u beskonanoj spirali, taj dijalektiki voluntarizam, za koji je Nunost neto to

37Das Kapital I (III), op. cit.38Cf. Marshall Sahlins, The Original Affluent Society, 1968 (esej objavljen i u M. Sahlins, Stone Age Economics, 1972); La

premire socit dabondance, Les Temps Modernes (October, 1968), pp. 641680.

23

postoji i to se mora savladati, nije ni najmanje uzdrman. Oskudica postoji i mora se ukinuti; Pro-izvodne Snage postoje i moraju se osloboditi; Cilj postoji i samo treba pronai sredstva. Tako je svarevolucionarna nada vezana za prometejski mit o proizvodnim snagama, ali taj mit je samo prostor-vreme politike ekonomije. I tenja da se upravlja sudbinom kroz razvoj proizvodnih snaga uronjenaje u prostor-vreme politike ekonomije. elja da se ukine oskudica nije podrana obnavljanjem inte-grisane proizvodnje. Smi koncepti Oskudice, Nunosti i Proizvodnje moraju se odbaciti, zato to onizabijaju klin politike ekonomije. Nikakva dijalektika ne vodi izvan politike ekonomije, zato to onanije nita drugo nego kretanje politike ekonomije, koje je i smo dijalektiko.

Likurg i kastracijaKao paralelni konceptima Nunosti, Oskudice i Potrebe, u (vulgarnom ili dijalektikom) kodu, psi-

hoanalitiki koncepti Zakona, Zabrane i Potiskivanja takoe su ukorenjeni u objektivizaciji prirode.Vernan (Vernant) navodi priu o Likurgu.39 Likurg ubija svog sina Drijanta ili, u drugoj verziji, odse-

ca mu nogu, uveren da see vinovu lozu. U drugoj prii, Filak ini svog sina impotentnim dok potkresadrvo ili kolje stoku. Tako se nasilje nad prirodom (naruavanje razmene s njom ili simbolikih obavezaprema njoj) odmah iskupljuje. Odatle izviru svi mitovi o osvetnikoj, looj i kastrirajuoj prirodi. I tonije samo metafora, kao to pria jasno ukazuje. Naruavanje odmah postaje osnov za kastraciju, zaEdipov kompleks (u ovom sluaju oinski, jer je otac taj koji kastrira sina) i Zakon. Naime, prirodase tek tada ukazuje kao neumoljiva nunost, kao ovekovo otuenje od sopstvenog tela. Marks jeusvojio taj Zakon Nunosti, zajedno s prometejevskom i faustovskom vizijom njegovog stalnog pre-vazilaenja, kao to je i psihoanaliza usvojila princip kastracije i potiskivanja, zabrane i zakona (ulakanovskoj verziji, tako to se upisala u poredak Oznaitelja). Ali to nikako ne moe biti temeljnastruktura. Ni Zakon, niti Nunost ne postoje na nivou uzajamnosti i simbolike razmene, gde jo nijedolo do raskida s prirodom, koji vodi ka nepovratnoj kastraciji i, samim tim, ka nastanku istorije(operativnog nasilja oveka nad prirodom) i nesvesnog (otplata simbolikog duga napravljenog timoperativnim nasiljem). U tom smislu, zakon, koji se smatra temeljom simbolikog poretka i razmene,zapravo nastaje iz naruavanja razmene i gubitka simbolikog. To je razlog zato prava Nunosti iliOskudica, kao i pravo Potiskivanje ili Nesvesno, ne postoje u primitivnom poretku, ija celokupnasimbolika strategija tei proterivanju utvare Zakona.40Pod znakomNunosti i Zakona, ista sudbina sublimacija eka i marksizam i psihoanalizu. Videli

smo kako referenca na objektivnu Nunost vodi materijalizam, u njegovoj revolucionarnoj perspek-tivi, u fantazije o obrnutim emama Slobode i Obilja (univerzalnost potreba i kapaciteta), koje su samosublimirane kopije Zakona i Nunosti. Slino tome, analitika referenca na Nesvesno, proizvod poti-skivanja i zabrane, vodi ka istom postupku (dananja psihoanaliza se zaobilazi u irokom luku i tookretanje se ne moe smatrati sluajnim): ka idealnoj referenci na osloboenje Nesvesnog i njego-vu univerzalizaciju kroz uklanjanje represije.41 I u tom sluaju, idealno-revolucionarna sublimacijasadraja nastaje iz prihvatanja sutinskog oblika smatranog za neto nesvodivo. Ali taj oblik je samo

39Jean-Pierre Vernant, Mythe et pense chez les Grecs (Paris: Maspero, 1966), p. 205.40A tabu incesta? Taj svemoni koncept je ve izgubio svoju legitimnost. Videti Deleuze et Guattari, Capitalisme et

schizophrnie: LAnti-Oedipe (Paris: Minuit, 1972); Edmond et Marie Ccile Ortigues, LOedipe Africain (Paris: Plon, 1966).41Drugim reima, ka univerzalizaciji pozitivnog libida i erosa, osloboenih kao vrednosti, ime se revolucionari pridru-

uju svim kulturnjakim neofrojdistima u optimistikoj i moralizatorskoj viziji. Ali druga, striktno frojdovska perspektiva(koja obino znai pesimizam) poiva na ekonomskom tumaenju (princip nirvane i ukidanje tenzija). Iako to tumae-nje ima u vidu pitanje smrti, ono protivrei svim tradicionalnim humanizmima (idealistikim ili revolucionarnim), utolikoto se oslanja na shvatanje oveka u okviru nagona. Ta materijalistika vizija je takoe moralistika i potajno rukovoe-na Zakonom, instancom sublimacije i represije. Odatle sledi svrha razreenja tih nagona ili kroz krenje Zakona (principzadovoljstva) ili kroz represiju (princip nirvane). U oba sluaja nemogue je sagledati ukidanje Zakona.

24

posebna apstrakcija poretka koji je otkazao simboliki odnos u korist operativnog nasilja, a simbo-liku razmenu u korist Zakona kastracije i vrednosti ili, bolje, koji je otkazao aktualizaciju nagonasmrti i ambivalentnost razmene u korist izdvajanja proizvodnog erosa u simboliko nasilje nesvesnog.

Judeohriansko osporavanje prirodeTo odvajanje od prirode pod znakom principa proizvodnje potpuno je ostvareno u kapitalistikom

sistemu politike ekonomije, ali se oigledno ne pojavljuje s politikom ekonomijom. Odvajanje jeukorenjeno u velikom judeohrianskom kidanju veza izmeu due i prirode. Bog je stvorio ovekapo svojoj slici i stvorio je prirodu, za ovekovu upotrebu. Dua je onaj duhovni zglob koji ovekaini bojom slikom i radikalno drugaijim od ostatka prirode (kao i od sopstvenog tela): U svomjedinstvenom zapadnom obliku, hrianstvo je najekstremnija antropocentrina religija koju je svetikada video. U potpunom kontrastu s drevnim paganizmom i istonim religijama, hrianstvo ne samoda pravi instituciju od podvojenosti oveka i Prirode ve i afirmie, kao znak Boje volje, ovekovoiskoriavanje prirode u skladu s njegovim ciljevima.42Tu poinje racionalnost. To je kraj paganizma, animizma i magijskog stapanja oveka i prirode.

Sve to je sada sujeverje. (Racionalni marksizam pravi istu greku kada to reinterpretira kao rudi-mentarni razvoj proizvodnih snaga.) I zato, iako nauka, tehnologija i materijalna proizvodnja jednaza drugom dolaze u kontradikciju s hrianskim kulturnim poretkom i dogmama, njihov uslov posto-janja ipak ostaje hrianski postulat o ovekovom prevazilaenju prirode. To je razlog zato se razvojnauke ne javlja u Grkoj. Grka racionalnost ostaje zasnovana na saglasnosti s prirodom, radikalnodrugaija od hrianske racionalnosti i slobode, utemeljenih na razdvajanju oveka i prirode, odnos-no na dominaciji nad prirodom.To razdvajanje odmah uspostavlja ne etiku rada (materijalne dominacije i proizvodnje) ve etiku

asketizma, patnje i samoumrtvljivanja: onostranu etiku sublimacije, kako je to govorio Veber. Nijeiscrtan neki proizvodni moral, ve kruti poredak u kojem se blagostanje mora zaraditi. I to je in-dividualistiki poduhvat. Prelaz sa asketskog na proizvodni oblik, sa umrtvljivanja na rad i sa svrheblagostanja na sekularizovanu svrhu potreba (s puritanskim prelazom u nastanku kapitalizma, gderad i racionalna kalkulacija jo uvek imaju asketski, introvertni karakter i usmerenje ka blagostanju)ne menja nita u principu razdvajanja i sublimacije, odnosno represije i operativnog nasilja. I blagos-tanje i rad se nalaze duboko u oblasti ciljeva i sredstava. Tako u prelazu sa asketske na proizvodnupraksu (i ove druge na potroaku) dolazi do desublimacije; ali to je samo metamorfoza represivnesublimacije. Etika dimenzija je sekularizovana pod znakom materijalne dominacije nad prirodom.Hrianstvo se zato nalazi na arkama naruavanja simbolike razmene. Ideoloki oblik koji najbolje

podrava intenzivnu racionalnu eksploataciju prirode razvija se unutar hrianstva u dugom prelaz-nom periodu: od XIII do XIV veka, kada rad poinje da se namee kao vrednost, do XVI veka, kadase rad organizuje oko svoje racionalne i kontinuirane eme vrednosti kapitalistikog proizvodnogpreduzea i sistema politike ekonomije, te sekularne generalizacije hrianskog aksioma o prirodi.43Ali ta revolucija racionalnog rauna proizvodnje, koju je uoio Veber, nije poetak; ona je ve bila na-

42Science (Paris), mart 1967.43Ipak, taj proces je esto bio presecan suprotnim, jeretikim tokovima, iji se prostest uvek vezivao za naturizam: za

rehabilitaciju prirode, prema kojoj je hrianstvo najee izraavalo samo nostalgiju za svojim poecima. Od sv. FranjeAsikog i njegovog hristolikog angelizma (sva bia slave Boga, itd.) ali, sv. Franja je bio neka vrsta vatrogasca za katolikucrkvu, koji je suzbijao plamen katarskih i panteistikih jeresi, koji je pretio celom zapadnom svetu do Spinoze i njegovoguzvienog i bezbonikog ateizma (Bog se nalazi svuda u prirodi i zato se ne nalazi nigde) i svih adamitskih sekti koje supropovedale odbijanje rada i izbavljenje tela i sanjale o ukidanju same svrhe hrianskog poretka (njegovog principa trans-cendencije i sublimacije), u svom neposrednom zahtevu za krajem celog sveta i Raj sada protiv svih tih naturalistikih,

25

govetena prekidom koji je donelo hrianstvo. Politika ekonomija je samo jedna vrsta aktualizacijetog prekida.

Epistemologija II: Strukturalna ogranienja marksistike kritikePrethodna rasprava postavlja ozbiljno metodoloko pitanje (koje e se ponovo javiti u razmatranju

marksistikog tumaenja ranijih drutava). Time to je razumevanje kontradikcija politike ekonomi-je utemeljila na strukturalnim injenicama dovrenog sistema (kapital), marksistika analiza ne moesagledati te temeljne kontradikcije ekonomske racionalnosti zato to sistem politike ekonomijetei da se retrospektivno projektuje kao model i da sve drugo podredi genealogiji tog modela. Kadamarksizam primenjuje svoju kritiku on ne dovodi u pitanje tu retrospektivnu svrhu. Zato, u strogomsmislu, on analizira samo uslove reprodukcije modela, njegove proizvodnje kao takve: tog odvajanjakoje ga uspostavlja.44 Analiza proizvodnje ekonomije kao svrhe i kao univerzalnog naela stvarnosti,analiza proizvodnje samog principa proizvodnje, izmie marksizmu zato to se on kree samo unutarstrukturalnog polja proizvodnje. Time to pretpostavlja aksiom ekonomije, marksistika kritika mo-da moe da deifruje funkcionisanje sistema politike ekonomije, ali ona ga u isto vreme reprodukujekao model. Time to navodno objanjava ranija drutva u svetlu sadanje strukture kapitalistike eko-nomije, ona ne uvia da ukidanjem razliitosti tih drutava na njih samo projektuje sablasno svetlopolitike ekonomije.Marks je tvrdio da na osnovu kritikog povratka vlastitim kontradikcijama (naa) kultura moe

postati sposobna da shvati ranija drutva. Tako moemo zakljuiti i onda shvatiti relativnost mar-ksistike analize da u Marksovo vreme politika ekonomija jo nije razvila sve svoje kontradikcije,tako da ak ni Marksova radikalna kritika jo nije mogla da na pravi nain shvati ranija drutva. SmMarks nije mogao da sagleda ukupnu logiku sistema. Samo na odreenom stepenu razvoja i zasie-nja sistema, kritika moe ii do njegovih korena. Konkretno, temeljne determinante ekonomije (oblikproizvodnje i oblik predstavljanja), raskid sa simbolinom razmenom koji izazivaju i nain na koji se,na takvoj osnovi, skicira radikalna revolucija drutvenih odnosa, mogu se sagledati tek kada politi-ka ekonomija prodre u sve oblasti drutvene i individualne prakse, daleko izvan oblasti materijalneproizvodnje. Beskorisno je kritikovati Marksa u tim pitanjima. Marksistika kritika ne moe ii daljeod analize jedne i samo jedne faze opteg procesa i moe se ekstrapolirati samo s tim podsetnikom naumu. Marksizam je projekcija klasne borbe i oblika proizvodnje na celokupnu prethodnu istoriju; to jevizija budue slobode na osnovu svesne dominacije nad prirodom. Takve ekstrapolacije su ekonom-ske. U stepenu u kojem nije bila radikalna, marksistika kritika je, uprkos sebi, vodila ka reprodukcijismih korena sistema politike ekonomije.

panteistikih, mistinih, liberterskih i milenaristikih jeresi, crkva je uvek, pored prvobitnog raskida s prirodom, branilamoralnost napora i zasluge, rada i dela, uvek u sprezi sa evolucijom poretka proizvodnje i politike dimenzije vlasti.

44Slino tome, strukturalna lingvistika ne moe govoriti o pojavi jezika kao sredstva komunikacije: ona moe analiziratisamo njegovo funkcionisanje i, samim tim, njegovu reprodukciju. Ali taj sudbinski karakter jezika, koji lingvistika uzimakao aksiom, jeste samo izuzetna redukcija jezika (i zato i nauke koja ga analizira). Ono to se deava u toj nauci, u krajnjojliniji, jeste reprodukcija tog proizvoljnog modela jezika. Slino tome, strukturalna analiza kapitala samo vodi nazad ka svomprincipu logine stvarnosti (u emu uestvuje i sma nauka).

26

Glava IIIIstorijski materijalizam i primitivna drutvaPoto smo analizirali novo pisanje prirode u skladu s kdom proizvodnje, neophodno je analizirati

i novo pisanje istorije kroz oblik proizvodnje. Tanije, ta dva projekta se prepliu, poto materijalis-tiko deifrovanje za svoj glavni predmet ima drutva bez istorije. Pored toga, nije re o novompisanju, ve samo o pisanju. ema proizvodnje ne reinterpretira neku prirodu koja se nalazi izvannjega; ema oblika proizvodnje ne reinterpretira istoriju koja tamo ve postoji. Umesto toga, smikoncepti proizvodnje i oblika proizvodnje proizvode i reprodukuju koncepte Prirode i Istorije kaosvoj prostor-vreme. Model proizvodi taj dvostruki horizont opsega i vremena: priroda je samo njegovopseg, a vreme njegova putanja. Oni kao da ne moraju imati vlastite nazive, zato to su samo emana-cije kda, referencijalne simulacije koje poprimaju snagu stvarnosti, iza kojih kd donosi zakone. Tosu zakoni Prirode i zakoni Istorije. Trea instanca obnavlja ostale dve: njihovo prividno kretanjetreba itati kao Dijalektiku, koja takoe poprima snagu zakona. To su zakoni Dijalektike, koji uprav-ljaju Istorijom (ak i Prirodom, po Engelsu). Svi ti koncepti su artikulisani pod znakom materijalizmau kritikoj perspektivi, u skladu s kritikom iluzijom. To nije perspektiva u nieanskom smislu, kojaraz