Ijan Makjuan

SANJAR

Za Poli, Alis, Vilijama i Gregorija, sa zahvalnou.

Rad sam da govorim o telima

preobraenim u nove oblike.

Ovidije, Metamorfoze, Knjiga I

Predgovor drugom izdanju

U vreme dok sam pisao Sanjara, svako novo poglavlje itao sam svojoj

deci. Pogodba je bila prosta. Deca su dobijala najnoviju priu o Piteru, kako

smo ih tada zvali, a ja sam mogao da se vratim poslu s korisnim primedbama.

Ta prijatna, gotovo obredna razmena ostavila je traga i na mom pisanju,

nateravi me da paljivije nego inae pratim zvuk svake reenice izgovorene

glasom odraslog. Taj odrasli nisam bio ja, bar ne u onom najprostijem smislu.

Sam u svojoj radnoj sobi, itave odlomke bih itao naglas nekom imaginarnom

detetu (ne sasvim, ili ne samo mome) u ime tog imaginarnog odraslog. Uvo i

jezik: eleo sam da ugodim i jednom i drugom.

ta deca trae, to sam manje-vie podrazumevao: dobru priu iznad

svega, simpatinog junaka, pa i hulje naravno, ali nc uvek i po svaku cenu jer

onda sve deluje suvie pojednostavljeno, jasne uvode, obrte negde oko sredine, i

zadovoljavajue ishode koji ne moraju ba uvek da budu sreni. Za odraslog

sam imao tek maglovito razumevanje. Svi smo mi zaljubljeni u svoju ideju o

priama pred spavanje - svei daak peperminta u ustima, irom otvorene oi

pune poverenja, termofor se pui negde duboko u istoj posteljini, sneni ar

tajnog saveza - a ko ne bi poeleo da mu takav prizor ureu na nadgrobni

kamen? No da li odrasli iskreno vole deju knjievnost? Uvek mi se to

oduevljenje inilo malo preteranim, pa moda i oajnikim. Skautske Laste i

Amazonke? Beatriks Poter? arobne knjige! A da li je ba tako, da li i sad u

takvim knjigama uivamo, ili samo uvamo spone sa vlastitim detinjstvom,

branimo to svoje izgubljeno, skoro zaboravljeno bie? Priznajte, kada ste se

poslednji put usamili i sklupali u fotelji sa vajcarskom porodicom Robinson?

Deje knjige volimo zato to naa deca uivaju u njima, a to ima malo

veze s literaturom, mnogo s ljubavlju. Ve u ranim danima pisanja i glasnog

itanja Sanjara, doao sam na pomisao da je bolje zaboraviti nau slavnu

tradiciju deje literature i napisati knjigu za odrasle koja govori o jednom detetu

jezikom koji e razumeti i deca. U stoleu Hemingveja i Kalvina, jednostavna

proza ne mora nuno da odbije probirljivog itaoca. Nadao sam se da e u temi -

samoj mati - svako ko je ikada uzeo knjigu u ruke prepoznati i svoj lini ulog.

Isto vai i za preobraaje, koji su veni motiv, takorei opsesija, u svim

knjievnostima. Sanjar je objavljen u ilustrovanom izdanju za decu u Britaniji i

Sjedinjenim Dravama, i u neto trezvenijoj formi za odrasle u nekoliko drugih

zemalja. Nekad je vladao obiaj da pisci svoje knjige posveuju suajama,

maltene kao roditelji kad ispraaju dete u svet. Putuj knjiice... Ova moja e

se na kraju moda skrasiti u zapeku neke deje biblioteke, ili e umreti

zaboravljena, ali zasad se jo nadam da e i mlaima i starijima pruiti izvesno

uivanje.

Ijan Makjuan

1995.

RE-DVE O PITERU

Kad je Piter Fortjun imao deset godina, odrasli su ponekad govorili da je

on teko dete. Nikad mu nije bilo jasno ta im to znai. Uopte se nije oseao

kao teak. Nije bacao flae od mleka preko batenskog zida, i nije glumio

ranjenika s keapom na glavi, niti mlatio sabljom oko cevanica svoje bake, sve i

ako je tu i tamo pomiljao na takve stvari. Ako se izuzme sve povre osim

krompira, kao i riba i jaja i sir, nije postojalo jelo koje je odbijao da jede. Nije

bio ni buniji ni prljaviji ni gluplji od bilo koga njemu poznatog. Ime mu se lako

izgovaralo i pisalo. Njegovo lice, bledo i pegavo, bilo je sasvim lako upamtiti.

Svakog dana je odlazio u kolu kao i sva druga deca i nikad od toga nije pravio

veliko pitanje. Prema sestri je bio grozan samo onoliko koliko i ona prema

njemu. Policajci nikad nisu dolazili na vrata da ga uhapse. Lekari u belim

mantilima nikad mu nisu napisali uput za ludnicu. Po sopstvenom miljenju,

Piter je u stvari bio prilino lak. Pa ta je to onda kod njega bilo teko?

Tek poto je i sam proiveo mnogo godina kao odrastao ovek, konano

je shvatio. Ljudi su mislili da je teak zato to je bio toliko utljiv. Kao da im je

to zbog neega smetalo. A nije mnogo pomagalo ni to to je voleo da bude sam.

Ne stalno, razume se. ak ne ni svakog dana. Ali bilo je mnogo dana kad je

eleo da na jedan sat nekud pobegne, u svoju sobu, ili u park. Prijalo mu je da

bude sam i da se bavi svojim mislima.

E sad, odrasli veinom uobraavaju da znaju ta se zbiva u glavi jednog

desetogodinjaka. A nemogue je znati ta neko misli ako on sam o tome ne

pria. Nekog letnjeg popodneva, susedi bi moda videli Pitera kako lei na

leima, gricka travku i zuri u nebo. Piter! Piter!, dovikivali su, emu to

misli? I Piter bi se trgao i uspravio. Ah, ni o emu. Ba ni o emu. Odrasli

su znali da se neto zbiva u njegovoj glavi, ali to neto nisu mogli ni da uju ni

da vide ni da opipaju. Nisu mu mogli rei da smesta prestane s tim, jer nisu ni

znali ta je to to on radi. Piter je mirne due mogao i da zapali kolsku zgradu

ili da baci roenu sestru aligatoru i onda pobegne u balonu, ali ljudi su videli

samo deaka koji netremice zuri u plavo nebo, deaka koji ih ne uje kad ga

dozivaju.

to se usamljivanja tie, ni to odrasli nisu mnogo voleli. Ne vole oni ni

kad se drugi odrasli usamljuju. Ako uestvuje, svi mogu da vide kakve su ti

namere. Namere su ti iste kao i njihove. Mora da uestvuje, jer inae svima

ostalima kvari zabavu. Piter je o tome imao drugaije miljenje. Lepo je i

krasno uestvovati, do razumne granice. Ali u tome se zaista preterivalo.

tavie, mislio je, kad bi ljudi manje vremena troili na uestvovanje i

nagovaranje drugih da uestvuju, i kad bi svakog dana bar malo vremena

provodili sami, podseajui se ko su i ko bi mogli postati, onda bi svet bio

veselije mesto i moda se nikada ne bi dogaali ratovi.

U koli je esto ostavljao svoje telo da sedi u klupi dok su mu se misli

otiskivale na daleka putovanja. ak i kod kue, sanjarenje ga je ponekad

uvaljivalo u nevolje. Jednog Boia Piterov otac, Tomas Fortjun, latio se

ukraavanja dnevne sobe. Mrzeo je taj posao. Uvek ga je bacao u zlovoljno

raspoloenje. Nameravao je da zakai nekoliko arenih traka u jednom oku,

visoko na tavanici. E sad, desilo se da je ba u tom oku bila jedna fotelja, a u

fotelji je, ne radei nita naroito, sedeo Piter.

Piter, sad ni makac odatle, rekao je Tomas Fortjun. Popeu se na

fotelju, moram da dohvatim onaj oak tamo gore.

Nema problema, rekao je Piter. Samo ti radi.

I tako se Tomas Fortjun popeo na naslon fotelje, a Piter je odleprao za

svojim mislima. Izgledao je kao da ne radi nita, ali u stvari je bio veoma

zaposlen. Upravo je otkrivao nov i uzbudljiv nain za brzo sputanje s

planinskog vrha pomou vealice za odelo i ice razapete izmeu borova.

Razmiljao je o tom problemu dok je otac stajao na naslonu, istezao se i dahtao

pokuavajui da domai oak na tavanici. Kako bi mogao da se spusti niz

icu, pitao se Piter, a da usput ne udara o borove?

I moda je ba planinski vazduh podsetio Pitera da je gladan. U kuhinji je

stajala nenaeta kutija okoladnih biskvita. teta bi bilo da ostanu zapostavljeni.

Kad je ustao, iza njega se zauo strahovit tresak. Osvrnuo se ba u trenutku kad

je njegov otac upadao glavom u oak iza fotelje. Onda se Tomas Fortjun

iznova pokazao, opet prvo glavom, spreman, sudei po izrazu lica, da Pitera

isecka na sitne komade. Na suprotnom kraju sobe, Piterova majka je s rukom

preko usta jedva prikrivala smeh.

Uf, izvini tata, rekao je Piter. Zaboravio sam da si gore.

* * *

Nedugo posle desetog roendana, Piteru su poverili zadatak da svoju

sedmogodinju sestru Kejt odvede u kolu. Piter i Kejt ili su u istu kolu.

Peice su stizali za petnaest minuta, autobusom jo bre. Obino ih je u kolu

vodio otac kad bi krenuo na posao. Ali sada se ve smatralo da su deca dovoljno

odrasla da sama odlaze u kolu autobusom, i tako je Piter proizveden u vou

puta.

kola je bila udaljena samo dve stanice, ali po uzbuenju Piterovih

roditelja moglo se pomisliti da on vodi Kejt na Severni pol. Prethodne veeri je

dobio uputstva. Kad se probudio, morao je da ih saslua iznova. Onda su ih

roditelji ponavljali tokom celog doruka. Dok su deca izlazila, njihova majka,

Vajola Fortjun, jo jednom je nabrojala pravila. Sigurno svi misle da sam glup,

pomislio je Piter. Pa moda i jesam. Neprekidno mora drati Kejt za ruku. Neka

sede na donjem spratu autobusa, ali tako da Kejt bude pored prozora. Ne smeju

se uputati u razgovor s ludacima i manijacima. Piter treba da prijavi

kondukteru na kojoj stanici silaze, i to glasno i jasno, i posle ne sme zaboraviti

da kae hvala. I neka budno prati kuda se voze.

Piter je sve to ponovio majci, i poao sa sestrom prema autobuskoj

stanici. Celim putem su se drali za ruke. Dodue, ovo i nije bilo tako strano jer

mu je Kejt u stvari bila draga. Jedino se nadao da ga niko od drugova nee

videti kako se dri za ruke s jednom devojicom. Autobus je stigao. Piter i Kejt

su uli i zauzeli sedita na donjem spratu. Izgledalo bi smeno da sede drei se

za ruke, a u autobusu je bilo i nekoliko deaka iz kole, pa su tako raspleli prste.

Piter je bio ispunjen ponosom. Sposoban je da se stara o sestri bilo gde na svetu.

Kejt moe raunati na njega. Recimo da se zateknu sami u nekom planinskom

klancu i nalete na opor gladnih vukova, on bi tano znao ta treba uraditi.

Pazei da ne pravi nagle pokrete, povukao bi Kejt do neke stene koja bi im

titila lea. Onda vukovi ne bi mogli da ih opkole.

I tada Piter vadi iz depa dve vane stvari koje se setio da ponese - svoj

lovaki no, i jednu kutiju ibica. Izvlai no iz futrole i polae ga na travu, da

mu bude pri ruci ako vukovi krenu u napad. Vukovi im se lagano pribliavaju.

Toliko su izgladneli da zavijaju, balave i ree. Kejt mrca, ali on nema vremena

da je tei. Svestan je da mora misliti samo na svoj plan. Oko njegovih nogu ima

dosta suvog lia i granica. Hitro i veto, Piter ih skuplja na gomilu. Vukovi su

ve sasvim blizu. Ovo je trenutak kad ne sme da pogrei. U kutiji je preostala

samo jedna ibica. Ve se osea miris vujeg daha - ogavni smrad trulog mesa.

Piter se saginje, akama pravi zaklon i kree ibicu. Utom dune vetar, plamen

zaleluja, ali Piter dri ibicu sasvim nisko, i onda najpre prvi list, pa drugi, pa

kraj jedne granice, prihvataju vatru, i ubrzo gomila bukti. Piter nabacuje jo

lia i granja i debljeg prua. Kejt shvata njegovu zamisao i pomae mu.

Vukovi polako uzmiu. Divlje zveri se boje vatre. Plamenovi liu sve dalje i

dalje uvis, a vetar nanosi dim pravo u razjapljene vuje eljusti. Sada Piter

uzima lovaki no i...

Kojeta! Ako ne pazi, zbog takvih matarija mogao bi da promai stanicu.

Autobus je u meuvremenu stao. Deca iz njegove kole ve su izlazila. Piter je

skoio sa sedita i jedva nekako, kad je autobus ve kretao, uspeo da doskoi na

plonik. Tek nekih pedeset koraka dalje shvatio je da je neto zaboravio. Moda

torbu? Ne! Sestru! Spasao je Kejt od vukova, a ostavio ju je samu u autobusu. U

prvi mah nije mogao ni da makne. Zabezeknuto je stajao i gledao kako autobus

odlazi. Vrati se, mrmljao je. Vrati se.

Tada mu je priao jedan kolski drug i lupio ga po leima.

Hej, ta ti je? Kao da si pao s Marsa.

Piterov glas zvuao je kao da dolazi iz velike daljine. Ah, nita, nita.

Zaboravio sam neto u autobusu. I onda se dao u trk. Autobus je dotle

odmakao dobrih pola kilometra i sada je usporavao pred sledeom stanicom.

Piter je jurnuo za njim. Kretao se takvom brzinom da je verovatno mogao i

poleteti, samo da je raskrilio ruke. Onda bi lebdeo iznad vrhova drvea i... Ali

ne! Ne sme opet poeti da sanjari. Mora izbaviti sestru. Ve ovog asa, ona

sigurno vriti od straha.

Nekoliko putnika je silo, i autobus je ponovo krenuo. Sada mu je bio

blie nego proli put. Mileo je iza nekog kamiona. Samo ako nastavi da tri, ako

zaboravi na uasne bolove u nogama i grudima, Piter je imao izgleda da ga

stigne. Kad je dospeo do stanice, autobus je bio udaljen jedva pedeset metara.

Bre, bre, govorio je sebi.

Dok je prolazio pored stanice, neko dete mu je doviknulo: Hej, Piter,

Piter!

Piter nije imao snage ni da se osvrne. Ne smem da se zadravam,

prodahtao je, i nastavio da tri.

Piter! Stani! To sam ja, Kejt!

Drei se za grudi, Piter se sruio na travu kraj sestrinih nogu.

Pazi, kuee govance, rekla je Kejt mirno dok je posmatrala kako se

njen brat bori da povrati dah. Hajde sad. Moramo da pourimo, zakasnili smo.

I bolje bi ti bilo da me dri za ruku, ako ne misli da nadrlja.

I tako su zajedno otili u kolu, a Kejt je vrlo asno obeala - u zamenu za

Piterov subotnji deparac - da kod kue nee ni zucnuti o tome to im se desilo.

Nezgodno je, ako si sanjar koji malo govori, to nastavnici u koli,

pogotovu oni koji te ne poznaju dobro, obino misle da si glupav. Ili, ako ne ba

glupav, onda tunjav i nezanimljiv. Niko ne vidi udesne dogaaje koji se

odvijaju u tvojoj glavi. Svaki normalan nastavnik, kad bi primetio da Piter zuri

kroz prozor ili u prazan list papira na klupi, pomislio bi da mu je dosadno, ili da

nije spremio lekciju. Ali istina je bila sasvim drugaija.

Jednog jutra su, recimo, deca u Piterovom razredu imala kontrolni iz

matematike. Morali su da saberu neke veoma velike brojeve, a rok je bio

dvadeset minuta. Maltene im je poeo da reava prvi zadatak, u kome je

trebalo sabrati tri miliona petsto hiljada dvesta devedeset i pet sa drugim, skoro

isto lako velikim brojem, Piter se odjednom setio najveeg broja na svetu. Samo

nedelju dana ranije itao je o broju sa arobnim imenom gugol. Gugol dobija

ako sto puta pomnoi deset sa deset. Desetka s hiljadu nula na kraju. Ali

postojala je jedna jo bolja re, prava bombona - gugolpleks. Gugolpleks je

gugol puta deset puta deset. Kakav broj!

Piterove misli odlutale su za tom fantastinom veliinom. Nule su se

nizale u nedogled kao mehurii sapunice. Otac mu je priao kako su astronomi

izraunali da ukupan broj atoma u svim onim milionima zvezda koje oni

posmatraju kroz svoje dinovske teleskope iznosi deset sa devedeset osam nula

na kraju. Zbir svih atoma na svetu ne dostie ak ni jedan gugol. A gugol je

obina trica u poreenju sa gugolpleksom. Ako bi ti palo na pamet da od nekog

zatrai jedan gugol karamela s okoladnim prelivom, u svemiru ne bi bilo ni

izbliza dovoljno atoma za pravljenje tolikih karamela.

Piter je naslonio glavu na aku i uzdahnuo. Istog asa, nastavnica je

pljesnula rukama. Dvadeset minuta je isteklo. Piter je stigao da napie samo prvi

broj iz prvog zadatka. Svi ostali su ve bili zavrili. Nastavnici nije promaklo da

Piter zuri u papir, ne pie nita i uzdie.

Nedugo posle toga prebaen je u grupu aka koji su s tekom mukom

sabirali ak i male brojeve kao to su etiri i est. Uskoro je Piter poeo da se

dosauje i bilo mu je jo tee da pazi na asovima. Nastavnici su mislili da je

preslab matematiar ak i za tu grupu neznalica. ta da rade s njim?

Naravno, Piterovi roditelji i njegova sestra Kejt znali su da on nije ni glup

ni lenj ni nezainteresovan, a s vremenom su i neki nastavnici shvatili da se u

njegovoj glavi zbivaju svakojake zanimljive stvari. A Piter je, odrastajui, i sam

neto nauio: poto ljudi ne mogu da vide ta se odigrava u tvojoj glavi, najbolje

je, ako eli da te razumeju, da im to lepo kae. I tako je poeo da zapisuje

poneto od onoga to mu se dogaalo dok je zurio kroz prozor ili leao na

leima zagledan u nebo. Kad je odrastao, Piter je postao pronalaza i pisac pria

i iveo je sreno i zadovoljno. U ovoj knjizi nai ete neke od uvrnutih

pustolovina koje su se zbivale u njegovoj glavi, pribeleenih tano onako kako

su se dogodile.

Glava I

LUTKE

Takorei od pamtiveka, Piter je delio sobu sa sestrom. Najee mu to

nije smetalo. Kejt i nije bila tako loa. Umela je da ga zasmeje. tavie, Piter bi

se ponekad usred noi budio iz runog sna i tada je bio srean to jo nekog ima

u sobi, pa makar to bila samo njegova sedmogodinja sestra, koja mu ne bi

mnogo pomogla protiv onih sluzavih stvorova crvene koe to su ga jurili kroz

san. Kad bi se probudio, sva ta udovita su zamicala iza zavesa ili beala u

orman. Poto je znao da je i Kejt tu negde u mraku, bilo mu je za mrvicu lake

da se izmigolji iz kreveta i preko odmorita otri do roditeljske sobe.

Ali povremeno mu je ipak smetalo to nema svoju sobu. A smetalo je i

Kejt. Deavalo se da itavo popodne jedno drugom idu na ivce. Neka sitna

prepirka prerasla bi u svau, a svaa u tuu, pravu pravcatu tuu, sa ustrim

udarcima, grebanjem, upanjem za kosu. Poto je bio tri godine stariji, Piter je

oekivao da e uvek pobeivati u tim bespotednim borbama. Pa sad, u neku

ruku i jeste pobeivao. Uvek je mogao da rauna na to da e Kejt prva

zaplakati.

Samo, jesu li to stvarno bile pobede? Kejt je umela da zadrava dah i da

se gua i da potamni u licu kao zrela ljiva. Posle toga je mirno mogla da otri

dole i pokae majci ta je Piter uradio. Ili bi se jednostavno preturila na pod i

tako jezivo krkljala iz grla da bi se Piter uplaio da e mu sestra umreti. I tada bi

on morao da tri niz stepenice kako bi doveo majku. Kejt je, isto tako, umela da

vriti. Jednom prilikom, dok je izvodila jednu od tih svojih burnih arija, pred

kuom se zaustavio neki automobil iz koga je izaao ovek zabrinutog lica i

zapiljio se u prozor njihove sobe. Piter je ba tog trenutka bacio pogled na ulicu.

ovek je uleteo u njihovu batu i poeo da lupa na vrata, ubeen da se unutra

dogaa neto stravino. Pa i dogaalo se. Piter je pozajmio neto to je

pripadalo Kejt, a ona je elela da joj se to vrati. Smesta!

U takvim okolnostima, posledice je snosio Piter, dok je Kejt slavila

pobedu. Bar je tako Piteru izgledalo. Kad god bi se razbesneo na Kejt, morao je

dobro razmisliti pre nego to je udari. esto su odravali mir tako to bi povukli

nevidljivu liniju po sredini zajednike sobe. Ona strana za Kejt, ova za Pitera. S

ove strane, Piterov sto za crtanje i bojenje, njegova jedina pliana igraka -

irafa sa izvijenim vratom, pa onda kompleti pribora za hemiju, elektricitet i

tampanje, koji nikada nisu ispunili uzbudljiva obeanja sa slika na poklopcima

kutija, i jedan limeni sanduk u kome je drao svoje tajne, a koji je Kejt stalno

pokuavala da otvori.

S one strane, nalazio se Kejtin sto za bojenje i crtanje, njen teleskop,

mikroskop i komplet magneta koji su bili uzbudljivi tano kao to su slike

obeavale, a sav preostali prostor u njenoj polovini sobe zauzimale su lutke.

Sedele su besposlene na dasci od prozora klatei noge, nakrivljene na njenoj

komodi s fiokama ili prislonjene uz ogledalo, sedele su i u lutkinim kolicima,

zbijene kao putnici u podzemnoj eleznici. Trenutne miljenice redovno su

osvajale poloaje najblie njenom krevetu. Bilo ih je u svim bojama, od sjajne,

imalinski crne do mrtvaki bele, ali veinom su bile zajapureno roze. Neke su

bile gole. Druge su nosile samo po jedan komad odee, soknu, majicu, ili

eiri. Jedna manja grupa izgledala je spremno za veernji izlazak, u balskim

haljinama s lentama, ili u ipkanim bluzama i bogato nabranim suknjama za

kojima su vijorile dugake vrpce. Veoma su se razlikovale izmeu sebe, ali

jedna stvar im je svima bila zajednika: sve su imale isti razrogaen, ludaki,

netremian pogled. Trebalo je da budu bebe, ali odavale su ih oi. Bebe nikad i

nikoga ne gledaju na taj nain. Kad bi proao pored njih, Piter je imao oseaj da

ga pijuniraju, a kad bi napustio sobu, zamiljao je da one priaju o njemu, svih

ezdeset.

Dodue, te lutke Piteru nikad nisu uinile nita naao, i postojala je samo

jedna koja mu se zaista nije sviala. Opako Lue. ak ni Kejt nije mnogo marila

za njega. U stvari ga se bojala, toliko se bojala da nije smela ni da ga baci, iz

straha da e joj se ono vratiti usred noi da se osveti. Opako Lue bilo je na prvi

pogled prepoznatljivo. Takva roze boja nikad nije viena na ljudskom licu.

Davno pre toga, lue je ostalo bez leve noge i desne ruke, a iz temena njegove

rupiaste lobanje trao je jedan debeli bi crne kose. Ljudi koji su ga napravili

eleli su da mu podare ljubak osmejak, ali mora da je s kalupom neto krenulo

naopako jer Opako Lue je uvek prezrivo izvijalo usne, i mrtilo se, kao da

nastoji da se priseti najodvratnije stvari na svetu.

Od svih lutaka, jedino Opako Lue nije bilo ni deak ni devojica. Opako

je naprosto bilo ono. Ono je bilo golo, i sedelo je najdalje mogue od

Kejtinog kreveta, na vrhu police za knjige, odakle je sve ostale gledalo s visine.

Kejt je to nesreno stvorenje ponekad uzimala u naruje i pokuavala da ga

smiri mrmljanjem, ali ubrzo bi se stresla i bre-bolje ga vratila na policu.

Nevidljiva linija je dobro sluila dok je ne bi zaboravili. Uvek su morali

da trae dozvolu za prelazak u tuu polovinu. Kejt nije smela da zaviruje u

Piterov tajni sanduk, a Piter nije smeo da dira Kejtin mikroskop bez njenog

doputenja. I sve je teklo u najboljem redu dok jednog nedeljnog jutra nije izbila

svaa, jedna od najeih, oko tanog poloaja granice. Piter je bio ubeen da

linija ne prolazi ba toliko blizu njegovog kreveta. Ovog puta, Kejt nije morala

ni da pomodri, ni da glumi umiranje, ni da vriti. Zveknula je Pitera po nosu

Opakim Luetom. Uhvatila ga je za onu jednu debelu roze nogu i zavitlala ga

Piteru u lice. I sada je bio Piterov red da uplakan tri u prizemlje. Nos ga u

stvari nije boleo, ali pocurela mu je krv, pa je eleo da iz toga izvue najvie to

se moglo. Dok je urio niz stepenice, nadlanicom je razmazao krv po celom

licu, a kad je uao u kuhinju, sruio se na pod ispred majke i poeo da se

previja, cvili i jaue. I Kejt je, naravno, nadrljala, debelo nadrljala.

Upravo zbog te tue, roditelji su zakljuili da je dolo vreme da Piter i

Kejt dobiju zasebne sobe. Nedugo posle Piterovog desetog roendana, otac je

raskrio takozvanu sobu za kutije, mada tamo nisu drali nikakve kutije, samo

stare ramove za slike i polomljene stolice. Piter je pomogao majci da uredi

sobu. Okaili su zavese i ugurali unutra jedan ogroman gvozdeni krevet sa

stubovima i mesinganim kuglama.

Kejt se toliko radovala da je pomagala Piteru da prenese svoje stvari

preko odmorita. S tuama je gotovo. I vie nee morati da slua ono jezivo

pitanje i grgoljenje koje njen brat proizvodi u snu. A Piter je pevao, nije mogao

da se zaustavi. Sada je imao mesto gde je mogao da ode i... pa, da tamo

jednostavno bude. Te veeri je reio da legne pola sata ranije kako bi uivao u

sopstvenom mestu, sopstvenim stvarima, bez neke zamiljene linije po sredini

sobe. Leao je u polumraku i mislio kako je, eto, ipak neto dobro poteklo od

one rugobe i gnusobe, Opakog Lueta.

A potom su meseci proticali, i Piter i Kejt su se navikli na to da svako

ima svoju sobu i o tome vie nisu mnogo razmiljali. Zanimljivi datumi su doli

i proli - Piterov roendan, novembarski vatromet, Boi, Kejtin roendan, i

konano Uskrs. Ovo se desilo dva dana posle porodinog traganja za uskrnjim

jajima skrivenim u bunju. Piter je bio u svojoj sobi, na svom krevetu i spremao

se da pojede svoje poslednje okoladno jaje. To jaje je bilo najvee, najtee od

svih, i zato ga je i sauvao za kraj. Zgulio je srebrno-plavi staniolski omot. Jaje

je skoro dostizalo veliinu lopte za ragbi. Drao ga je obema rukama, buljei u

njega. Onda ga je privukao blie i palevima pritisnuo koricu. Kako je samo

uivao u jakom, kremastom mirisu kakaoa koji je pokuljao iz mrane duplje u

sredini. Prineo je jaje nosu i udahnuo. Onda je poeo da jede.

Napolju je padala kia. Pred njim je bilo jo nedelju dana raspusta. Kejt je

otila kod drugarice. Piter nije imao drugog posla osim da jede. Dvadeset

minuta kasnije, od jajeta je preostao samo staniol. Piter je ustao, a zatim se

blago zaneo u hodu. Oseao se bolesno i bilo mu je dosadno, savrena

kombinacija za jedno kino popodne. Nekim udom, ni zasebna soba vie mu

nije bila uzbudljiva. Muka mi je od okolade, uzdahnuo je i uputio se ka

vratima. Muka od sopstvene sobe!

Zaustavio se na odmoritu, pitajui se da li e sad morati da povraa. Ali

umesto da ode u kupatilo, skrenuo je prema Kejtinoj sobi i stupio unutra.

Naravno da se tamo ve hiljadu puta vraao, ali nikad sam. Stajao je nasred

sobe, pod prismotrom lutaka, kao i obino. Oseao se nekako udno, i sve je

izgledalo drugaije. Soba je bila vea, i nikad ranije nije primetio da je pod

toliko strm. inilo mu se da lutaka i njihovih pogleda ima vie nego ikad, a dok

se kretao nizbrdicom prema svom starom krevetu kao da je uo neki zvuk, ili

tanije uanj. Bio je ubeen da se negde neto mie, ali kad se okrenuo, sve je

mirovalo.

Seo je na krevet i prisetio se starih vremena kad je tu spavao. Tada je bio

obian klinac. Devet godina! ta je i mogao znati? Samo kad bi ovo njegovo

desetogodinje bie moglo da se vrati unazad i objasni toj glupoj naivini ta je

ta. Kad napuni deset godina, poinje da vidi dalje od nosa, uoava kako su

stvari povezane, kako stvari funkcioniu... proiruje vidike...

Piter se toliko upinjao da se priseti svog priglupog mlaeg bia od pre

est meseci da nije ni primetio priliku koja mu se pribliavala hodajui po

tepihu. Ali onda se trgao, jeknuo od iznenaenja, i podigao noge na krevet

skupljajui kolena ispod brade. Nezgrapnim ali odlunim korakom, prilazilo mu

je Opako Lue. Uzelo je etkicu za bojenje s Kejtinog stola i sada se njome

potapalo. Hramalo je kroz sobu uz mrzovoljno huktanje, i gunalo psovke

kakve ne prilie ak ni jednom opakom luetu. Zastalo je ispred kreveta da

povrati dah. Piter se iznenadio kad je video grake znoja na njegovom elu i

gornjoj usni. Opako Lue je prislonilo etkicu uz krevet i obrisalo lice svojom

jedinom podlakticom. A onda, glednuvi u Pitera i duboko udahnuvi, dograbilo

je onu svoju taku i poelo da se uspinje na krevet.

Ako ima samo jednu ruku i jednu nogu, pentranje uz neto to je triput

vie od tebe zahteva dosta strpljenja i snage. Opako Lue nije imalo mnogo ni

jednog ni drugog. Njegovo roze telace drhtalo je od gra i naprezanja dok je,

obeeno negde oko polovine krevetskog stuba, pokuavalo da se odbaci uvis

etkicom za bojenje. Dahtanje i stenjanje postalo je glasnije i alostivije. A onda

se, sasvim lagano, pred Piterovim oima ukazala njegova glava, znojavija nego

ikad. Lako je mogao da prui ruku tom jadnom stvorenju i izvue ga na krevet.

A mogao je, podjednako lako, i da ga udari i odbaci na pod. Ali nita od toga

nije uradio. Sve je ovo bilo beskrajno zanimljivo. eleo je da vidi ta e se

dogoditi. Dok se Opako Lue preznojavalo i brektalo: Grom te zgromio! i

trokava krinjo!, Piter je najednom primetio da su sve lutke u sobi iskrenule

glave prema njemu. Plavetne oi piljile su u njega razrogaenije nego ikad, i

uo se neki umor kao kad voda tee preko kamenja, umor koji se zgusnuo i

pretvorio u agor, a potom i u nezadrivu bujicu kad je uzbuenje preplavilo

pedeset a moda ak i ezdeset gledalaca.

Evo, poelo je!, uo je kako uzvikuje jedna lutka.

A druga je odvratila: Ovo se ne via svaki dan!

A trea je dodala: to je poteno, poteno!, i bar dvadeset lutaka se

buno sloilo.

Tako je!

Ima pravo!

Odlino reeno!

U meuvremenu je Opako Lue uspelo da stavi ruku na krevet pa je

odbacilo taku. Sada se upinjalo da dohvati ebe, elei da ga stegne i uzvere se

kao uz konopac. I jo dok je to radilo, iz drugog kraja sobe razleglo se mono

navijanje, i odjednom su lutke, sve koliko ih ima, nagrnule prema krevetu. Sa

prozorske daske i rama na ogledalu, s Kejtinog kreveta i iz lutkinih kolica,

pohrlile su preko tepiha krupnim koracima, kratkim i dugim skokovima. Lutke

u balskim haljinama su se batrgale i spoticale uz ciku i vrisku, dok su one gole, i

one s po jednom soknom, napredovale zastraujuom brzinom. Nadirale su

tako, u smeim i roze, crnim i belim talasima, i na svim ukalupljeno napuenim

usnama bio je uzvik: to je poteno, poteno! to je poteno, poteno! I iz

svakog razrogaenog staklastog oka sevao je gnev koji je Piter oduvek nazirao

iza te lepe, bebasto plave boje.

Opako Lue se uspravilo na krevetu, iscrpljeno ali ponosno, maui

gomili okupljenoj na podu. Lutke su zbile redove i gromoglasno ga podrale,

diui bucmaste ruke s jamicama ka svom predvodniku.

to je poteno, poteno!, zaorilo se opet.

Piter se skupio u dnu kreveta. Sedeo je naslonjen na zid, s rukama oko

kolena. Zaista neuveno. Pa valjda e majka odozdo uti ovu halabuku i popeti

se da zavede red i mir.

Opakom Luetu trebalo je vremena da povrati dah, pa je pustilo ostale da

viu. Onda je uzelo svoju taku ili etkicu za bojenje, a rulja lutaka je naglo

zautala.

Namignuvi svojim pristalicama, hromo stvorenje je doepalo korak-dva

blie Piteru i reklo: Ti si se lepo smestio, zar ne? Ton je bio vrlo utiv, ali

neko se iz gomile zakikotao, i Piter je shvatio da su mu namestili zamku.

Nije mi jasno, rekao je, ta time hoe da kae.

Opako Lue se okrenulo prema gomili i izvelo sasvim dobru imitaciju

Piterovog glasa. Gospodinu nije jasno ta time hou da kaem. Pogledalo je u

Pitera. Hou da kaem, carski se provodi tamo u tvojoj sobi, je 1 da?

Ah, to, rekao je Piter. jeste, soba je fenomenalna.

Neke lutke dole na tepihu odmah su se uhvatile za tu re i poele da

ponavljaju kao papagaji: Fenomenalna... fenomenalna, tako da je na kraju

stvarno zazvuala kao izrazito glupa re, i Piter se kajao to ju je uopte

izgovorio.

Opako Lue je strpljivo ekalo. Kad je ponovo zavladala tiina, upitalo

je: Zadovoljan si to ima svoju sobu, je l da?

Jesam, odgovorio je Piter.

Zadovoljan si to ima sobu koja je samo tvoja?

Da. Ve sam ti kazao. Zadovoljan sam, rekao je Piter.

Opako Lue je dohramalo korak blie. Piter je imao utisak da e sada uti

ono glavno. Lue je podiglo glas. da li ti je padalo na pamet da bi jo neko

moda eleo tu sobu?

Kojeta, rekao je Piter. Mama i tata dele sobu. To znai da

preostajemo samo Kejt i ja...

Nezadovoljni amor gomile priguio je njegove rei. Opako Lue uspelo

je da se odri na jednoj nozi i digne taku zahtevajui tiinu.

Samo vas dvoje, ha?, reklo je, klimajui glavom u pravcu gomile.

Piter se nasmejao. Nije znao ta da kae.

Opako Lue se primaklo jo blie. Piter je mogao i da ga dotakne, samo

da je ispruio ruku. Bio je siguran da osea miris okolade u njegovom dahu.

Zar ti se ne ini, reklo je, da je vreme da jo neko doe na red za tu

sobu?

Kojeta, zaustio je Piter. vi ste samo lutke...

Nita nije moglo vie da razgoropadi Opako Lue. Video si kako mi

ovde ivimo, ciknulo je. Nas ezdeset guramo se u jednom oku. Hiljadu

puta si proao pored nas, a nikad na to nisi ni pomislio. Ba tebe briga to smo

mi ovde naslagane jedna preko druge kao cigle u zidu. Uopte ne vidi ono to ti

je pod nosom. Pogledaj nas samo! Nema mesta, nema privatnosti, a veina

nema ak ni svoj krevet. Sada je red da neko drugi dobije onu sobu. to je

poteno, poteno!

Gomila je ponovo zagrajala, i jo jednom, poelo je skandiranje. to je

poteno, poteno! I kroz tu optu dreku, lutke su u rojevima navalile na krevet,

kao lopovi, penjui se jedne drugima na ramena. Za manje od jednog minuta,

itava posada stajala je zadihana pred Piterom, a Opako Lue, koje se u

meuvremenu povuklo u drugi kraj kreveta, zamahnulo je takom iz pozadine i

uzviknulo: Sad!

ezdeset pari debeljukastih ruku okailo se o Piterovu levu nogu.

ooo-ruk!, komandovalo je Opako Lue.

ooo-ruk!, odvraala je gomila.

I tada se dogodilo neto udno. Piterova noga je otpala. Prosto tako,

otpala. Pogledao je dole u mesto gde mu je nekad bila noga, a tamo je iz

pocepanih pantalona umesto krvi virila jedna mala vijugava opruga.

Vrlo udno, pomislio je. Nikad mi ne bi palo na pamet...

Ali nije imao mnogo vremena da razmilja o toj udnoj pojavi jer lutke su

se uhvatile za njegovu desnu ruku i ve su poele da vuku i orukuju, i tako mu

je i ruka otpala, a iz ramena mu je iskoila jo jedna oprugica.

!, viknuo je Piter. Dajte mi to natrag.

Ali nita nije vredelo. Ruka i noga su putovale iznad glava gomile prema

Opakom Luetu. Ono je prihvatilo nogu i uglavilo je u odgovarajuu rupu.

Stajala mu je kao salivena. Sada je uzelo da namesti i ruku. Prosto kao da je bila

za njega pravljena, toliko mu je ta ruka dobro pristajala.

Sve udnije od udnijeg, pomislio je Piter. Oekivao bih da e moja ruka

i noga biti prevelike.

Tek to je to pomislio, lutke su se ponovo okomile na njega, i sada su mu

puzale uz grudi, upale ga za kosu, cimale za odeu.

Beite od mene, vikao je Piter. Jao! Pa to boli!

Lutke su umirale od smeha, sve dok mu nisu oerupale skoro svu kosu s

glave. Ostavile su samo jedan dugaak uperak koji mu je trao negde iz

sredine temena.

Opako Lue je bacilo taku Piteru i poelo da skakue i isprobava svoju

novu nogu. Sada je moj red da se uselim u onu sobu, uzviknulo je. ovaj

ovde, on neka ide tamo gore. Pokazivalo je na policu za knjige onim to je

Piter i dalje smatrao svojom rukom. Zatim je gipko skoilo na pod, a gomila je

opkolila Pitera kako bi ga podigla i odnela do njegovog novog doma. I tako bi

na kraju i ispalo. Ali ba tog trenutka u sobu je ula Kejt.

E sad, morate se potruditi da zamislite kako je sve to izgledalo s mesta

gde je ona stajala. Kejt se vratila kui poto se naigrala s drugaricom, uetala u

svoju sobu, a tamo je zatekla brata kako lei na svom starom krevetu, igra se s

njenim lutkama, svim njenim lutkama, i to razbacanim na sve strane, i govori

njihovim glasovima. Na krevetu je nedostajalo samo Opako Lue, koje je lealo

malo dalje na tepihu.

Kejt je lako mogla da pobesni. Na kraju krajeva, ovo je bilo protiv

pravila. Piter je bez dozvole uao u njenu sobu, i jo je ispomerao sve njene

lutke sa utvrenih mesta. Ah ne, Kejt se nasmejala kad je videla brata zatrpanog

gomilom od ezdeset lutaka.

Piter je skoio s kreveta im je ugledao Kejt. Pocrveneo je kao bulka.

Uf... ovaj... izvini, promrmljao je i pokuao da mugne pored nje.

ekaj malo, rekla je Kejt. Kako bi bilo da ih sad sve lepo vrati na

mesta? Svaka lutka, ako nisi znao, ima svoje mesto.

I tako je Piter, dok mu je Kejt izdavala uputstva, vratio svaku lutku na

propisano mesto, na okvir od ogledala, na komodu, na prozorsku dasku, na

krevet, u lutkina kolica.

inilo mu se da to vraanje lutaka na mesta traje beskonano. Poslednje

je bilo Opako Lue. Kad ga je posadio na vrh police za knjige, Piter je bio

siguran da uje kako mu ono govori: Jednog dana, drukane, ta soba e biti

moja.

Grom te zgromio!, doapnuo mu je Piter. trokava krinjo!

ta, ta? ta si to rekao?, doviknula je Kejt. Ali njen brat je ve bio

izaao iz sobe.

Glava II

MAOR

Kad bi se ujutru probudio, Piter nikad nije otvarao oi pre nego to

odgovori na dva jednostavna pitanja. Uvek su mu ta pitanja dolazila istim

redom. Pitanje broj jedan: ko sam ja? Aha, da, Piter, star deset i po godina.

Zatim, i dalje zatvorenih oiju, pitanje broj dva: koji je danas dan? I odgovor je

uvek stizao: injenica jednako nepobitna i nepomerljiva kao planina. Utorak.

Jo jedan kolski dan. Onda bi navukao ebad preko glave i uronio jo dublje u

sopstvenu toplotu i pustio da ga proguta prijateljski mrak. Takorei je mogao da

se pretvara da ne postoji. Ali znao je da e na kraju, hteo-ne hteo, morati da

izae iz svog sklonita. itav svet se slagao da je tog dana utorak. Zemljina

kugla, vitlajui kroz hladna svemirska prostranstva, obrui se oko svoje ose i

kruei oko sunca, dovela ih je sve zajedno do utorka i tu injenicu niko nije

mogao da promeni, ni Piter ni njegovi roditelji ni vlada. Morae da ustane, ili e

izgubiti autobus i zakasniti i nadrljati.

I kako je samo posle bilo okrutno izvui sanjivo telo iz toplog gnezda i

pipkati po sobi u potrazi za odeom, znajui da e kroz manje od jednog sata

cvokotati na autobuskoj stanici. Deurni TV-meteorolog je rekao da je ovo

najhladnija zima u proteklih petnaest godina. Hladna, ali nimalo zabavna. Nije

bilo ni snega ni mraza, ak ni zaleenih barica za klizanje. Samo hladnoa i

sivilo, s ledenim vetrom koji je prodirao u Piterovu sobu kroz rasueni prozorski

okvir. Ponekad mu se inilo da nita drugo u ivotu nije radio, da nikad nita

drugo nee ni raditi nego se buditi, ustajati, i odlaziti u kolu. Nije ga teilo ni to

to i svi drugi, pa ak i odrasli, zimi moraju da ustaju po mraku. Samo kad bi se

svi sloili da prekinu s tim, onda bi i on mogao da prekine. Ali zemlja je

nastavljala da se okree, uvek je iznova bivao ponedeljak, utorak, sreda, i svi su

posluno ustajali iz kreveta.

Kuhinja je bila neto kao usputna stanica izmeu njegovog kreveta i

velikog spoljanjeg sveta. Vazduh je tu bio gust od dima iz tosta, pare iz ajnika

i mirisa prene slanine. Doruak je trebalo da bude porodini obed, ali retko se

deavalo da sve etvoro istovremeno sednu za sto. Oba Piterova roditelja su

odlazila na posao, i veito je neko u panici trao oko stola, traei zatureni

papir, ili rokovnik ili cipelu, tako da si morao da zgrabi ta god se zatekne na

poretu i nekako se sam izbori za svoje mesto.

Unutra je bilo toplo, skoro isto tako toplo kao u krevetu, ali nije vladao

takav mir. U vazduhu su se rojile optube preruene u pitanja.

Ko je nahranio maora?

Kad se vraa?

Jesi li napisao domai?

Ko mi je sklonio akten-tanu?

Kako su minuti proticali, trka i zbrka su rasle. Kuni red je zahtevao da se

kuhinja pospremi pre odlaska na posao ili u kolu. Ponekad si morao da ulovi

svoj reanj slanine pre nego to tiganj bude izruen u maorovu iniju i uz

cvranje potopljen u sudoperu. etvoro lanova porodice trkali su as tamo as

ovamo s prljavim tanjirima i kutijama kukuruznih pahuljica, sudarajui se usput,

i neko je uvek gunao: Kasnim. Kasnim. Ve trei put ove nedelje!

Ali postojao je, u stvari, i peti lan porodice kome se nikad nije urilo, i

koji nije davao ni pet para za tu optu gungulu. Leao je opruen na polici iznad

radijatora, s oima na pola koplja, i davao znake ivota samo utoliko to bi s

vremena na vreme zevnuo. Bio je to ogroman zev, uvredljiv. Usta bi se razjapila

i otkrila ist roze jezik, a kad bi se zatvorila, celom duinom od brkova pa do

vrha repa prostrujao bi talas lagodnog drhtaja: maor Vilijam pripremao se za

svoj dan.

Kad bi Piter u letu dohvatio kolsku torbu, i poslednji put se osvrnuo pre

nego to istri iz kue, uvek bi video Vilijama. Maor je jednu apu drao pod

glavom kao jastuk, dok je druga nehajno visila preko ruba police uronjena u

toplotu koja se penjala iz radijatora. Poto smeni ljudski stvorovi odlaze,

maoru se sada pruala prilika da na miru odrema. Slika sanjivog maora

proganjala je Pitera kad bi iskoraio preko praga u ledene udare severnog vetra.

Ako vam izgleda udno to neko jednog maora vidi kao pravog lana

porodice, onda morate znati da je Vilijam bio stariji od Pitera i Kejt zajedno.

Kao mlad maor, poznavao je njihovu majku jo dok je ila u kolu. Bio je s

njom i na fakultetu, a pet godina kasnije prisustvovao je njenoj svadbi. Dok je

Vajola Fortjun oekivala svoju prvu bebu, pa bi po podne prilegla da se odmori,

Maor Vilijam se prostirao preko velike izboine na sredini njenog tela u kojoj

je bio Piter. Nakon roenja Pitera i Kejt, Vilijam je nestajao iz kue i danima se

nije vraao. Niko nije znao kuda je odlazio i zato. utke je pratio sve tuge i

radosti porodinog ivota. Posmatrao je kako bebe postaju klinci koji

pokuavaju da ga podignu hvatajui ga za ui, video je i kako se ti klinci

pretvaraju u ake. Roditelje je poznavao jo dok su bili mlad pustolovan par u

iznajmljenoj sobi. Sada, u sopstvenoj kui na sprat sa tri spavae sobe, vie im

nije bilo do pustolovina. A ni Maor Vilijam vie nije bio tako pustolovan.

Prestao je da donosi u kuu mieve i ptice i da ih sputa pred noge nezahvalnim

ljudskim stvorovima. Ubrzo posle svog etrnaestog roendana odustao je od

tua i vie nije ponosito branio svoju teritoriju. Piter je smatrao neuvenom

drskou to to mladi maor iz susedstva siledijski preuzima batu, znajui da

mu stari Vilijam nita ne moe. Ponekad se taj mladunac uvlaio u kuhinju kroz

maja vratanca i jeo Vilijamovu hranu dok ga je stari maor nemono

posmatrao. A samo neku godinu ranije, nijedan maji stvor pri zdravoj pameti

ne bi se usudio ni da kroi apom na njihov travnjak.

Mora da je Vilijama alostio taj gubitak snage i moi. Prestao je da izlazi

u maje drutvo i sedeo je sam u kui sa svojim mislima i uspomenama. Ali,

mada je imao sedamnaest godina, Vilijam se drao uredno i elegantno. Bio je

preteno crn, s blistavo belim soknama i okovratnikom, i jednom belom pegom

na vrhu repa. Ponekad bi ti priao dok sedi, i poto bi naas razmislio, skoio

bi ti u krilo i stao raskreenih nogu, duboko i netremino zagledan u tvoje oi.

Zatim bi moda nakrivio glavu, ne skidajui pogled s tebe, i mjauknuo, samo

jednom, i odmah si znao da ti on govori neto vano i mudro, neto to nikad

nee razumeti.

Nita Piteru nije bilo slae, kad bi se po zimi vratio iz kole, nego da

odbaci cipele i legne pored Vilijama ispred kamina u dnevnoj sobi. Voleo je da

se spusti na Vilijamovu visinu, da priljubi lice uz njegovo i uveri se koliko je on

zaista izuzetan, koliko arobno neljudski stvor, s onim upercima crne dlake na

sitnom licu ispod nauurene krznene kape, i belim brkovima malo povijenim

nadole, i obrvama koje streme uvis kao radio-antene, i svetlozelenim oima sa

uspravnim zenicama, nalik na odkrinuta vrata prema svetu u koji Piter nikada

nee moi da ue. im bi priao maoru, poelo bi potmulo i tutnjavo predenje,

tako dubokog tona i tako jako da je i pod od njega podrhtavao. Piter bi znao da

je dobrodoao.

Bilo je jedno takvo popodne, igrom sluaja utorak, etiri sata a ve

uveliko sumrak, s navuenim zavesama i upaljenim svetlima, kad se Piter

ispruio na tepih gde je Vilijam leao ispred jarke vatre koja je plamsala oko

debele brestove cepanice. Kroz dimnjak je dopiralo fijukanje ledenog vetra koji

je ibao vrhove krovova. Piter je s Kejt trao celim putem od autobuske stanice

kako bi se zagrejao. Sada je unutra bio na sigurnom, sa starim drugom koji se

pravio da je mlai tako to se prevrnuo na lea i bespomono odvisio ape.

eleo je da se mazi. Kad mu je Piter ovla provukao prste kroz krzno, predenje

je postalo glasnije, toliko glasno da je u maorovom telu svaka koica

zabrujala. A onda, Vilijam je ispruio apu do Piterovih prstiju i pokuao da ih

pogura navie. Piter je pustio maora da mu vodi ruku.

Hoe da te ekam po bradi?, promrmljao je. Ali ne. Maor je eleo da

se eka ispod grla. Piter je na tom mestu napipao neto tvrdo. etalo je levo-

desno pod njegovim prstom. Valjda se neto zakailo za dlaku. Piter se izdigao

na laktu da bi ispitao stvar. Razgmuo je krzno. U prvi mah je pomislio da je to

komad nakita, neki mali privezak od srebra. Ali nigde nije video lani, i dok je

bukao prstom i zagledao, uvideo je da to nije nikakav metal ve uglaana kost,

okruglasta i udubljena u sredini i, najudnije od svega, da je taj predmet

privren za kou Maora Vilijama. Kotana ploica nalegala je tano izmeu

Piterovog palca i kaiprsta. Stisnuo je jae i cimnuo. Maor Vilijam je poeo jo

glasnije da prede. Piter je ponovo cimnuo, nanie, i ovog puta je osetio kako

neto poputa.

Zvirei kroz krzno, i razdvajajui ga vrhovima prstiju, shvatio je da je

otvorio mali prorez u maorovoj koi. Otprilike kao da je povukao alku na

rajsferlusu. Cimnuo je jo jednom, i sada se ukazao taman otvor dug oko pet

centimetara. Predenje Maora Vilijama dopiralo je odatle. Piter je pomislio:

moda u videti kako mu srce kuca. Maja apa mu je opet blago podgurnula

prste. Maor Vilijam je eleo da Piter nastavi.

I evo ta je Piter uradio. Otvorio je rajsferlus, i celog maora, od grla pa

do repa. Poeleo je da rastvori kou kako bi zavirio unutra. Ali nije hteo da

ispadne njukalo. Ba se spremao da pozove Kejt kad se neto pomerilo, neto

se promekoljilo u maorovoj utrobi, a kroz prorez u krznu ukazao se tinjav

rozikasti odsjaj koji je postajao sve jai. I najednom, iz Maora Vilijama

izronilo je... pa, neto, neko stvorenje. Ali Piter nije bio sasvim siguran da bi ga

mogao i opipati, jer izgledalo je kao da je nainjeno od same svetlosti. I mada to

nije imalo ni brkove ni rep, nije prelo, a nije imalo ni krzno ni etiri noge,

nekako je sve na njemu govorilo: maor. Najdublje znaenje te rei prosto je

zrailo iz njega, dua ideje o maoru. Bio je to neujan, gibak, vijugav

smotuljak rumene i purpurne svetlosti, i penjao se uvis iz maora.

Mora da je to Vilijamov duh, glasno je rekao Piter. da nisi ti moda

utvara?

Sjaj je ostao nem, ali razumeo je. Kao da je hteo da kae, ali ne sluei se

reima, da on jeste i jedno i drugo, i jo mnogo vie od toga.

Kad se Piter odvojio od maora, koji je ostao da lei na tepihu pred

kaminom, maji duh je zalelujao u vazduhu, vinuo se do Piterovog ramena i tu

se smestio. Piter se nije uplaio. Osetio je kako ga duh ari po obrazu. A onda je

sjaj mugnuo nekud iza njegove glave, tako da vie nije mogao da ga vidi.

Osetio je kako mu dodiruje potiljak i tada mu je neka vrelina prostrujala niz

lea. Maji duh uhvatio je neku kvricu pri vrhu Piterove kime i povukao

nanie, celom duinom lea, a kad se i njemu telo rastvorilo, Piter je osetio

kako mu sve sobni vazduh golica toplinu u utrobi.

Bilo je to prosto neverovatno, da izae iz svoga tela, samo tako,

iskorai napolje i ostavi ga da lei na tepihu kao koulja koju si maloas

svukao. Piter je ugledao svoj sopstveni sjaj, koji je bio purpuran i beo belcat.

Dva duha su lebdela u vazduhu jedan naspram drugog. I tada je Piter najednom

shvatio ta eli, i ta mora da uradi. Vinuo se ka Maoru Vilijamu i nadneo se

nad njim. Telo je lealo otvoreno, kao vrata, i izgledalo je tako primamljivo,

tako gostoljubivo. Spustio se dole i zakoraio unutra. Kakva divota, preobui se

u maora. Unutra nije bilo bljuzgavo, kako je zamiljao da bi moralo biti u

svakoj utrobi. Bilo je suvo i toplo. Legao je na lea i zavukao ruke u Vilijamove

prednje noge. Potom je utakao stopala u Vilijamove zadnje ape. Maja glava

bila mu je tano po meri. Iskosa je bacio pogled na vlastito telo, taman na vreme

da vidi kako mu duh Maora Vilijama zamie iza lea.

Sluei se apama, Piter je bez tekoa zatvorio rajsferlus. Ustao je i

napravio nekoliko koraka. Kako je bilo arobno hodati na etiri meke bele ape.

Primetio je da mu iz obraza tre brkovi, i osetio kako mu se rep pozadi izvija.

Korak mu je bio lak, a dlaka poput najudobnijeg od svih starih vunenih

dempera. Dok je njegovo uivanje u majem obliju sve vie raslo, srce mu se

nadimalo, a neko nejasno golicanje duboko u grlu toliko se pojaalo da je i

samog sebe mogao da uje. Piter je preo. On je bio Maor Piter, a ono tamo

preko puta, to je bio Deak Vilijam.

Deak je ustao i protegao se. A onda je, ne rekavi ni rei maoru kraj

svojih nogu, odskakutao iz sobe.

Mama, uo je Piter svoje staro telo kako doziva iz kuhinje. Gladan

sam. ta imamo za veeru?

Te noi Piter je bio previe uznemiren, previe uzbuen, previe makast

da bi mogao da zaspi. Malo posle deset sati mugnuo je napolje kroz maja

vratanca. Ledeni noni vazduh nije mogao da prodre kroz njegovu debelu

bundu. Neujno je odetao do batenskog zida. Zid je bio mnogo vii od njega,

ali u jednom gracioznom skoku, bez trunke napora, naao se gore, i stao da

osmotri svoju teritoriju. Bilo je to udo nad udima: mogao si da vidi

najmranije uglove, oseti svaki treptaj nonog vazduha na brkovima, pa i da

postane nevidljiv kad je, tano u pono, batenskom stazom naila lisica da bi

eprkala po kantama za ubre. Svud unaokolo, oseao je kako druge make,

neke iz kraja, neke iz daleka, idu za svojim nonim poslovima, putuju svojim

utabanim stazama. Posle lisice, u batu je pokuao da ue jedan mlad prugasti

maor. Piter ga je opomenuo siktanjem i jednim zamahom repa. U sebi je poeo

da prede kad je taj balavac zgranuto cijuknuo i pobegao glavom bez obzira.

Nedugo posle toga, dok je patrolirao po visokom zidu iznad staklene

bate, naao se licem u lice s jo jednim maorom, opasnijim uljezom. Ovaj je

bio potpuno crn, a to je bio i razlog to ga Piter nije ranije primetio. Bio je to

maor iz susedne kue, moan tip skoro dvaput vei od njega, s debelim vratom

i dugim snanim nogama. Bez razmiljanja, Piter je izvio lea i nakostreio

dlaku kako bi izgledao krupnije.

Hej, macane, prosiktao je, ovo je moj zid a ti gazi po njemu.

Crni maor je napravio zaueno lice. Nasmeio se. Misli, Matori,

nekad je ovo bio tvoj zid. A ta mi sada moe?

Mii se odavde, da te ja ne bacim. Piter nije mogao da veruje koliko ga

sve to pogaa. Ovo jeste njegov zid, njegova bata, i njegova je dunost da ne

dozvoljava pristup neprijateljskim maorima.

Crni maor se ponovo nasmeio, hladno. Sluaj, Matori. Ovo ve

odavno nije tvoj zid. Ja prolazim. Sklanjaj mi se s puta ili u ti pocepati krzno.

Piter nije hteo da odstupi. Samo probaj. Napravi jedan korak, etajui

buvlji cirkuse, i svezau ti brkove oko vrata.

Crni maor je ispustio otegnuti podsmeljiv urlik prezira. Ali nije se ni

pomerio. Sa svih strana, iz mraka su prilazile znatieljne lokalne make. Piter je

uo kako razgovaraju.

Bie tue?

Bie tue!

Stari mora da je poandrcao!

Sedamnaest godina, ni dana manje.

Crni maor je izvio snanu kimu i ponovo arlauknuo, jezivim povienim

tonom.

Piter se trudio da spusti glas, ali rei su mu se otele kroz siktaje. Nema

ovde sssmucanja bez moje sssaglasssnosti.

Crni maor je trepnuo. Miii na njegovom debelom vratu zaigrali su od

kretavog smeha koji je ujedno bio i ratni pokli.

Na zidu preko puta, amor uzbuenja prostrujao je kroz gomilu koja je i

dalje rasla.

Stari Bil je odlepio.

Namerio se na pogrenog maora.

Sluaj ti, krezuba matora ovco, rekao je crni maor sikui daleko

prodornije od Pitera. sam glavni u kraju. Je l tako?

Crni maor se napola osvrnuo prema gomili koja je zamrmorila u znak

odobravanja. Piteru se uinilo da maja publika ba i nije preterano oduevljena.

Savetujem ti, nastavio je crni maor, da mi se skloni s puta. Ili u ti

rasuti creva po travnjaku.

Piter je znao da je sad ve otiao predaleko da bi se povukao. Isukao je

kande kako bi se vre uhvatio za zid. Naduvani pacove! Ovo je moj zid, je

l uje. A ti si proliv bolesnog psa!

Crni maor je zadahtao. Iz gomile se zauo kikot. Piter je uvek bio tako

utiv deak. Ba je sjajno to sad bljuje ovakve pogrde.

Zavrie kao doruak za ptice, upozorio ga je crni maor, i koraknuo

napred. Piter je na brzinu duboko udahnuo. Morao je da pobedi zbog starog

Vilijama. I tek to je to pomislio, apa crnog maora poletela je ka njegovom

licu. Piter je imao telo starog maora, ali u glavi je bio mlad deak. Pognuo se i

osetio kako apa sa zlokobnim isukanim kandama zvidi kroz vazduh iznad

njegovih uiju. Imao je vremena da uoi kako se crni maor za trenutak oslanja

samo na tri noge. Munjevito je poskoio napred, i prednjim apama snano

gurnuo crnog maora u grudi. Ovakvi potezi nisu bili uobiajeni u majim

tuama pa se glavni maor iz kraja naao u udu. Uz jedan zabezeknuti uzvik,

zaljuljao se i zaneo unatrake, omakao se i sleteo sa zida, zabijajui se glavom u

krov staklene bate. Kroz ledeni noni vazduh doprlo je krckanje i melodian

zveket razbijenog stakla i neto pitomije kloparanje polomljenih saksija za

cvee. Potom se sve utialo. Zanemela maja gomila motrila je odozgo sa svog

zida. Najpre se dole neto pomerilo, zatim se ulo stenjanje. A onda, jedva

vidljiva u pomrini, ukazala se i prilika crnog maora koji je epao preko

travnjaka. uli su ga kako guna.

Ovo je nepoteno. Borba noktima i zubima, to moe. Ali ono guranje.

Krajnje nepoteno.

Sledei put, doviknuo je Piter sa visine, mora traiti dozvolu.

Crni maor nije odgovorio, ali po njegovom izgledu dok se povlaio

hramajui, bilo je jasno da je razumeo.

Sutradan ujutru, Piter je leao na polici iznad radijatora s jednom apom

ispod glave, dok mu je druga oputeno visila u toploti koja je zraila odozdo.

Oko njega je vladala opta urba i mete. Kejt nije mogla da pronae kolsku

torbu. Ovsena kaa je zagorela. Gospodin Fortjun se mrtio jer im je nestalo

kafe a on je izjutra prosto morao da popije bar tri olje, i to jake. Kuhinja je bila

u neredu, a nered je bio prekriven dimom iz ovsene kae. I bilo je kasno kasno

kasno!

Piter je podvio rep oko zadnjih apa i trudio se da ne prede suvie glasno.

U drugom kraju kuhinje nalazilo se njegovo staro telo i u njemu Maor Vilijam,

i to telo je moralo da ide u kolu. Deak Vilijam je izgledao zbunjeno. Ve je

bio obukao kaput i spremao se da poe, ali imao je samo jednu cipelu. Druga

kao da je u zemlju propala. Mama, neprekidno je blejao. Gde mi je cipela?

Ali gospoa Fortjun je stajala u predsoblju i prepirala se s nekim preko telefona.

Maor Piter je sanjivo mirkao. Posle sinone pobede bio je mrtav

umoran. Jo samo malo i cela porodica e otii. Kua e utonuti u tiinu. Kad

radijator pone da se hladi, on e se popeti na sprat i sklupati na najudobnijem

krevetu. U ime starih vremena, izabrae svoj sopstveni.

Dan je protekao tano onako kako se i nadao. Odremao je, posrkao

tanjiri mleka, opet malo dremnuo, alabrcnuo malo maje hrane iz konzerve,

koja i nije bila tako loa kako se moglo pomisliti po mirisu - otprilike kao

musaka bez krompira. Zatim je jo malo odremao. Nije se takorei ni okrenuo, a

napolju je nebo ve tamnelo i deca su se vratila iz kole. Deak Vilijam je

izgledao smodeno posle celodnevne borbe u uionici i kolskom dvoritu.

Maor-deak i deak-maor prilegli su zajedno ispred vatre u dnevnoj sobi.

Kako je udno, pomislio je Maor Piter, kad te miluje ruka koja je do jue bila

tvoja. Pitao se da li je Deak Vilijam zadovoljan svojim novim ivotom u

autobusima i koli, i time to sad ima sestru i mamu i tatu. Ali deakovo lice

Maoru Piteru nije govorilo nita. Bilo je tako osavo, bezbrko i rozikasto, s

oima tako okruglim da ih je bilo nemogue proitati.

Kasnije iste veeri, Piter se uunjao u Kejtinu sobu. Ona je kao i obino

priala s lutkama, drei im as geografije. Po ukoenim izrazima njihovih lica

jasno se videlo da im najdue reke na svetu nisu preterano zanimljive. Piter je

skoio u Kejtino krilo i ona je, nastavljajui da govori, rasejano poela da ga

eka. Kad bi samo znala da je to stvorenje to joj sedi u krilu njen roeni brat.

Piter je leao i preo. Kejt je poela da nabraja sve glavne gradove kojih je mogla

da se seti. Ovo je bilo tako draesno dosadno, tano ono to mu je trebalo da bi

ponovo zaspao. Ve je bio zatvorio oi kad su se otvorila vrata i kad je u sobu

banuo Deak Vilijam.

Hej, Piter, rekla je Kejt. Zaboravio si da kuca.

Ali njen maor-brat se pravio lud. Priao je, uzeo joj brata-maora iz krila

i urno ga izneo iz sobe. Piteru ovo noenje nije prijalo. Bilo je

nedostojanstveno za maora u njegovim godinama. Pokuavao je da se otme, ali

Deak Vilijam ga je samo jo jae stisnuo, i potrao niz stepenice. Pst, rekao

je. Nemamo mnogo vremena.

Vilijam je odneo maora u dnevnu sobu i spustio ga na pod.

Budi miran i uti, apnuo je deak. Radi sve kako ti ja kaem. Izvrni

se na lea.

Maor Piter nije ni imao mnogo izbora jer ga je deak pritiskao jednom

rukom dok je drugom eprkao po svom krznu. Pronaao je onu uglaanu kost i

povukao nanie. Piter je osetio kako mu hladan vazduh prodire u utrobu.

Iskoraio je iz majeg tela. Video je kako deak stavlja ruku iza potiljka i

povlai svoj rajsferlus. Sada se rumeno-purpurni sjaj pravog maora izmigoljio

iz deakovog tela. U jednom trenutku, dva duha, maji i ljudski, nala su se

licem u lice, plutajui iznad tepiha. Tamo dole, njihova tela su leala

nepomino, ekajui, kao dva taksija spremna da povezu svaki svoje putnike. U

vazduhu je bilo neke tuge.

Iako je maji duh ostao nem, Piter je mogao da nasluti ta mu on govori.

Moram natrag, rekao je. eka me nova pustolovina. Hvala ti to si mi pruio

priliku da budem deak. Nauio sam toliko toga to e mi biti korisno u danima

koji dolaze. Ali najvie od svega, hvala ti to si za mene izborio moju poslednju

bitku.

Piter je zaustio da odgovori, ali maji duh se ve vraao u svoje telo.

Imamo jako malo vremena, kao da je govorio, dok se rumeno-purpurni

sjaj skupljao i uvlaio u maje krzno. Piter je lebdei otiao do svog tela, i

uvukao se u njega otpozadi, s vrha kime.

U prvi mah se osetio udno. Telo mu nije bilo sasvim po meri. Kad je

ustao, noge ga nisu drale. Kao da je obuo etiri broja vee gumene izme. Ko

zna, moda mu je telo malo poraslo otkad ga je poslednji put upotrebio.

Pomislio je da je bolje da nakratko prilegne. im je to uinio, maor se

okrenuo, Maor Vilijam, i polako i ukoeno izaao iz sobe a da Pitera nije ni

pogledao.

Dok je Piter tako leao, nastojei da se privikne na svoje staro telo,

primetio je neto udno. Vatra je i dalje plamsala oko iste brestove cepanice.

Pogledao je u prozor. Nebo je tamnelo. Nije bilo vee, jo je bilo kasno

popodne. Iz novina koje su leale pored stolice, mogao je da vidi da je i dalje

utorak. A onda se dogodilo jo neto udno. Njegova sestra Kejt uletela je u

sobu sva uplakana. A za njom su uli i roditelji, smrknutih lica.

Jao, Piter, jecala je njegova sestra. Desilo se neto strano.

Maor Vilijam, objasnila je majka. ao mi je, on je...

Jao, Vilijam!, Kejtin pla zagluio je majine rei.

Samo je uao u kuhinju, rekao je otac, i popeo se na svoju omiljenu

policu iznad radijatora, sklopio oi i... umro.

Nita nije osetio, rekla je uteno Vajola Fortjun.

Kejt je i dalje plakala. Piter je shvatio da ga roditelji posmatraju uzrujano,

ekajui da vide kako e on primiti tu vest. U celoj porodici, on je s maorom

bio najbliskiji.

Bilo mu je sedamnaest godina, rekao je Tomas Fortjun. Naiveo se.

Imao je lep ivot, rekla je Vajola Fortjun.

Piter je polagano ustao. Imao je utisak da mu dve noge nisu dovoljne.

Jeste, rekao je na kraju. Sada je otiao u novu pustolovinu.

Sutradan ujutru su sahranili Vilijama u dnu bate. Piter je napravio krst

od dva pruta, a Kejt je isplela venac od lovorovog lia i granica. Mada su svi

znali da e zakasniti na posao ili u kolu, svi su zajedno stajali pored groba.

Deca su nabacala poslednje lopate zemlje. Istog trenutka, iz zemlje je izbila

sjajna kugla rumeno-purpurne svetlosti i zalebdela u vazduhu.

Gledajte!, rekao je Piter, i pokazao prstom.

ta to?

Evo tu, tano pred vama.

Piter, ta to pria?

Opet sanjari.

Sjaj se lagano uzdizao sve dok nije dospeo do visine Piterove glave. Nita

nije govorio, naravno. To bi bilo nemogue. Ali Piter ga je svejedno uo.

Zbogom, Piter, rekao je sjaj i poeo da bledi pred njegovim oima.

Zbogom, i hvala ti jo jednom.

Glava III

NEVIDLJIVA POMADA

U velikoj neurednoj kuhinji bila je jedna fioka. Bilo je, naravno, mnogo

fioka, ali kad bi neko rekao: n ti je u kuhinjskoj fioci, svi bi ga odmah

razumeli. Najee, kanap nije bio u toj fioci. Trebalo je da bude, kao i desetak

drugih korisnih stvari koje se tamo nikad nisu mogle nai: rafcigeri, makaze,

selotejp, rajsnedle, olovke. Ako bi ti neto od toga zatrebalo, prvo bi ga potraio

u toj fioci, pa tek onda na svim ostalim mestima. To to se nalazilo u fioci bilo

je vrlo teko definisati: stvari koje nemaju svoja prirodna mesta, stvari koje su

potpuno beskorisne ali ne zasluuju da budu baene u ubre, stvari koje bi se

jednog dana mogle popraviti. Evo ovako - baterije u kojima je preostalo jo

malo ivota, matice bez rafova, drka jednog dragocenog ajnika, katanac bez

kljua ili bravica sa ifrom iji je tajni broj bio tajna za sve ukuane,

najnezanimljiviji mogui klikeri, strani novii, baterijska lampa bez lampice,

jedna od dve rukavice koje je baka s ljubavlju isplela pre nego to je umrla,

zatvara za termofor, jedan okrnjeni fosil. Nekim maginim obrtom, sve to je

bilo spektakularno beskorisno zavravalo je u fioci namenjenoj praktinim

alatkama. ta bi mogao da uradi s jednim deliem slagalice? Ali opet, da li bi

se usudio da ga baci?

S vremena na vreme, fioka se praznila. Vajola Fortjun bi itav taj

zveckavi kr izruila u kantu za ubre, a potom bi unutra ponovo poreala

kanap, selotejp, makaze... A onda, mic po mic, ti dragoceni predmeti su

uvreeno nestajali im bi otpad poeo da se vraa.

Ponekad je Piter, kad bi mu postalo dosadno, otvarao tu fioku u nadi da

e mu sinuti neka ideja ta da radi ili kako da se igra s nekim od tih predmeta.

Nikad nije dobijao nikakvu ideju. Nita se tu nije uklapalo, nita nije imalo veze

ni sa im drugim. Ako bi milion majmuna mukalo tu fioku milion godina,

moda bi se njena sadrina na kraju sklopila u radio. Ali taj radio sasvim

izvesno nikad ne bi svirao, i nikad ga ne bi bacili. U drugim prilikama, kao tog

dosadnog, vrelog subotnjeg popodneva, nita nije ilo kako treba. Piter je eleo

da neto napravi, izmisli, ali nije mogao da pronae nita upotrebljivo, a niko u

porodici nije eleo da mu pomogne. eleli su samo da se izleavaju na travi,

pravei se da spavaju. Piteru ih je ve bilo preko glave. Kuhinjska fioka kao da

je bila ogledalo svega to ne valja u njegovoj porodici. Kakav rusvaj! Nije ni

udo to su mu misli zbrkane. Nije ni udo to veito sanjari. Kad bi iveo sam,

znao bi, izmeu ostalog, i gde su mu misli. Kako se od njega moe oekivati da

izumi velike izume koji e promeniti svet kad njegova sestra i njegovi roditelji

prave takva brda nereda?

Tog subotnjeg popodneva, Piter je zavukao ruku dublje u fioku. Traio je

nekakvu kukicu, ali znao je da ima malo nade. Pod akom mu se nala mala

zamaena opruga koja je ispala iz batenskih makaza. Ispustio je oprugu. Iza

nje su bile kesice semena - previe starog da bi se posejalo, nedovoljno starog

da bi se bacilo. Kakva porodica! pomislio je Piter i gurnuo ruku do samog dna

fioke. Zato nismo kao svi ostali, s baterijama u svemu, i igrakama koje rade, i

kompletnim slagalicama i pilovima karata, i svim stvarima uredno smetenim u

odgovarajue ormane? aka mu se sklopila oko neega hladnog. Izvukao je

tamnoplavu teglicu s crnim poklopcem. Na beloj etiketi je pisalo Nevidljiva

pomada. Dugo je zurio u te rei, pokuavajui da shvati ta znae. Unutra je

bila gusta bela krema savreno glatke povrine. Niko je nikada nije upotrebio.

Gurnuo je unutra vrh kaiprsta. Smesa je bila hladna - ne tvrdo, tipajue hladna

kao led, nego ugodno, svilenkasto, kremasto prohladna. Izvukao je prst i jeknuo

od zaprepaenja. Nedostajao mu je vrh prsta. Iezao je kao da je postao

nevidljiv. Piter je zavrnuo poklopac i pohitao uz stepenice ka svojoj sobi.

Odloio je pomadu na policu, utnuo odeu i igrake u stranu kako bi mogao da

sedne na pod i nasloni se na krevet. Morao je da razmisli.

Kao prvo, pregledao je svoj kaiprst. Bio je kratak gotovo kao palac.

Opipao je vazduh na mestu gde je trebalo da bude nedostajui deo prsta. Nita

nije osetio. Vrh prsta nije bio samo nevidljiv. Naprosto se istopio.

Nakon pola sata staloenog razmiljanja, Piter je priao prozoru koji je

gledao na batu iza kue. Travnjak je izgledao kao batenska verzija kuhinjske

fioke. Roditelji su leali na ebadima, potrbuke i poluusnuli, varei se na

suncu. Izmeu njih je leala Kejt koja je verovatno zamiljala da je sunanje

ini odraslom. Oko te trojke bili su razbacani ostaci uludo potroenog subotnjeg

popodneva - olje od aja, ajnik, novine, polupojedeni sendvii, kore od

pomorande, prazne kutije od jogurta. Piter je sa zgraanjem zurio u svoju

porodicu. Nita od njih ne moe da napravi, ali ne moe ni da ih baci. Ili, ko

zna, moda... Duboko je udahnuo, gurnuo plavu teglicu u dep i siao u batu.

Kleknuo je pored majke. Ona je neto promrmljala sanjivim glasom.

Mora da pazi, mama, da ne izgori, rekao je Piter dobroudno.

Hoe li moda da ti namaem lea?

Vajola Fortjun je promumlala neto to je liilo na da. Piter je izvadio

teglicu. Teko je bilo odvrnuti poklopac bez kaiprsta. Navukao je rasparenu

rukavicu koju je pokupio u prolazu kroz kuhinju. Majina bela lea bletala su

na suncu. Sve je bilo spremno.

Piter uopte nije sumnjao da beskrajno voli majku, kao to i ona voli

njega. Ona ga je nauila da pravi karamele, pa i da ita i pie. Jednom je s

padobranom iskoila iz aviona, i uvek je ostajala kod kue da se brine o njemu

kad bi se razboleo. Od svih majki koje je poznavao, ona je jedina umela da

napravi stoj na glavi ne koristei ruke. Ali ve je bio doneo odluku, i majka je

morala da nestane. Zahvatio je poveu koliinu hladne pomade vrhom prsta u

rukavici. Rukavica nije postala nevidljiva. Po svoj prilici, magija je delovala

samo na ivo tkivo. Otresao je grumen pomade na sredinu majinih lea.

Oh, uzdahnula je ona, prilino neuverljivo. Ba je hladno. Piter je

poeo da razmazuje pomadu, a majka je odmah poela da nestaje. Jednog

trenutka bilo je zaista neprijatno, jer su joj glava i stopala i dalje leali na travi a

izmeu njih nije bilo niega. Brzo je natrljao jo pomade po njenoj glavi i

glenjevima.

Majka je iezla. Na mestu gde je dotle leala ostalo je ulegnue, ali Piter

je ubrzo video kako se vlati trave uspravljaju.

Odneo je teglicu do oca. ini mi se, tata, da si ve izgoreo, rekao je

Piter. Hoe da te malo namaem?

Neu, rekao je otac, ne otvarajui oi. Ali Piter je ve bio zahvatio

pomadu i brzo je poeo da je utrljava u oeva ramena. E sad, Piter nikoga na

svetu nije voleo vie nego oca, osim majke. A bilo je jasno kao dan da i otac

njega voli. Tomas Fortjun je u garai i dalje uvao stari motocikl od 500 kubika

(jo jedna stvar koja se nije mogla baciti) i ponekad bi na njemu provozao

Pitera. On ga je nauio da zvidi, da nira cipele na specijalan nain, i da

prebacuje ljude preko glave. Ali Piter je doneo odluku, i otac je morao da

nestane. Ovog puta je utrljao pomadu od peta do glave za manje od minuta, i

jedini trag koji je ostao na travi bile su oeve naoare za itanje.

Preostajala je jo samo Kejt. Ona je mirno leala na stomaku, izmeu

dvoje nevidljivih roditelja. Piter je zavirio u plavu teglicu. Taman dovoljno za

jednu malu osobu. Oklevao bi da prizna da voli svoju sestru. Sestru naprosto

ima, hteo-ne hteo, niko te i ne pita. Ali Kejt je umela lepo da se igra kad je bila

dobre volje, i imala je takvo lice da odmah poeli s njom da razgovara, i mora

da ju je ispod svega toga istinski voleo, kao i ona njega. Pa ipak, tako je reio. I

Kejt je takoe morala da nestane.

Znao je da bi bila greka pitati Kejt da li eli da joj namae lea. Ona bi

odmah posumnjala da je to neki trik. Decu je tee prevariti nego odrasle.

Prevukao je prstom ukrug po dnu teglice i ba kad se spremao da ispusti lopticu

srednje veliine Kejt je otvorila oi i videla njegovu ruku u rukavici.

ta to radi?, vrisnula je. Odskoila je udarajui Pitera po ruci, tako da

je pomada umesto na leima zavrila na njenoj glavi. Kejt se uspravila i poela

da eprka kosu na temenu. Mama, tata, umazao me je nekom ljigom,

zapomagala je.

Jao, ne, rekao je Piter. Kejtina glava je ve nestajala, kao i njene ruke. I

tako je Kejt sada jurcala po bati kao muva bez glave, maui svojim skraenim

rukama. Sigurno bi i vritala, samo da je imala usta. Ovo je strava, pomislio je

Piter, i potrao za njom. Kejt! Sluaj me. Stani! Ali Kejt nije imala ui.

Nastavila je da tri u sve irim krugovima, sve dok se nije sudarila s batenskim

zidom i odskoila natrag pravo u njegovo naruje. Kakva porodica! mislio je

Piter dok je mazao Kejt poslednjim ostacima nevidljive pomade. Kako mu je

samo laknulo kad je konano nestala i kad je u bati zavladao mir.

Kao prvo, eleo je da napravi red. Pokupio je otpatke s travnjaka i

pobacao ih u kantu za ubre - ajnik, olje i sve ostalo, ime je utedeo pranje

sudova. Efikasno voenje domainstva, to e odsad biti zakon. Odneo je jednu

veliku plastinu kesu u svoju sobu i napunio je kojekakvim andramoljama. Sve

to bi mu se nalo na putu postajalo je ubre - odea razbacana po podu, igrake

na krevetu, prekobrojne cipele. partao je po kui skupljajui sve to je

izgledalo neuredno. Sestrine i roditeljske sobe reio se prostim zatvaranjem

vrata. Iz dnevne sobe je pokupio sve ukrase, jastuie, uramljene fotografije i

knjige. U kuhinji je s polica poskidao tanjire, kuvare i tegle odvratne turije.

Kad je predvee zavrio s poslom, pored kante za ubre stajao je red od

jedanaest kesa kunog otpada.

Spremio je sebi veeru - sendvi od belog hleba sa eerom. Poto se

najeo, tanjir i no je bacio u ubre. Zatim je etao po kui i divio se praznim

sobama. Najzad je mogao jasno da misli, najzad je mogao da otpone sa

pronalaenjem svojih pronalazaka, samo jo da pronae olovku i list istog

papira. Muka je bila u tome to su suvini predmeti poput olovke verovatno

zavrili u nekoj od onih jedanaest kesa pored kante za ubre. Pa sad, svejedno.

Pre nego to prione na teak posao, provee nekoliko minuta ispred televizora.

U kui porodice Fortjun televizija nije bila zabranjena, ali nisu je ni

preporuivali. Dnevno sledovanje iznosilo je jedan sat. Sve preko toga bilo bi,

po miljenju Fortjunovih, tetno po mozak. Ovu teoriju nikad nisu potkrepili

naunim dokazima. Bilo je est uvee kad se Piter smestio u fotelju s litrom

limunade, kilogramom karamela i gomilom kolaa. Te veeri se nagledao .za

itavu nedelju dana. Ve je bilo jedan posle ponoi kad se na jedvite jade digao

na noge i oteturao do mranog predsoblja. Mama, pozvao je. Muka mi je.

Nagnuo se nad klozetskom oljom oekujui najgore. Desilo se, meutim, neto

jo neprijatnije. S gornjeg sprata je dopirao zvuk koji je bilo teko opisati.

Otprilike kao cijukavi, ljapkavi, gnjecavi koraci, kao da neko sluzavo stvorenje

gaca na prstima kroz dinovsku lokvu od zelenog elatina. Pitera je muka

odmah prola, a na njeno mesto uselio se uas. Priao je podnoju stepenita.

Upalio je svetlo i pogledao uvis. Tata, prokrkljao je. Tata? Nije bilo

odgovora.

Spavanje u prizemlju nije dolazilo u obzir. Tamo nije bilo ebadi, a

jastuie je sve pobacao u ubre. Krenuo je uz stepenice. Svaki korak je kripao

i odavao ga. U uima su mu bubnjali udari njegovog sopstvenog srca. Uinilo

mu se da ponovo uje onaj zvuk, ali nije bio sasvim siguran. Zastao je i prestao

da die. Samo itava tiina i udari njegovog srca. Odvaio se da pree jo tri

stepenika. Samo kad bi Kejt bila u svojoj sobi, i tamo priala s lutkama. Imao je

jo etiri stepenika do odmorita. Ako gore neko udovite zaista ljapka tamo-

amo po lokvi elatina, onda se i ono pritajilo i eka na njega. Od vrata njegove

sobe delilo ga je samo est koraka. Izbrojao je do tri i jurnuo, pa ta bude.

Zalupio je vrata za sobom, zakljuao ih, naslonio se na njih, i ekao.

Bio je na sigurnom. Soba je izgledala golo i pretee. Zavukao se u krevet

u odelu i cipelama, spreman da iskoi kroz prozor ako bi se desilo da udovite

razvali vrata. Te noi Piter nije spavao, nego trao. Trao je kroz svoje snove,

dvoranama punim odjeka, preko kamenite pustinje koja je vrvila od korpija,

kroz ledene lavirinte, pa niz neki strmi roze tunel od kolaa sa ijih se zidova

neto slivalo. Na tom mestu je shvatio da ga uopte ne juri udovite. On je

trao niz njegovo grlo.

Prenuo se iz sna i uspravio u krevetu. Napolju je bilo svetlo. Moda

poodmaklo jutro, ili rano popodne. Dan je ve izgledao istroeno. Otkljuao je

vrata i provirio napolje. Muk. Pusto. Razgrnuo je zavese. U sobu je pokuljala

suneva svetlost i Piter se odmah osetio hrabrije. Napolju se uo cvrkut ptica,

saobraajna buka, brujanje kosilice za travu. Kad ponovo padne mrak, vratie se

i udovite. Sada, pomislio je, treba napraviti zamku. Ako ima nameru da misli

jasno i izumi svoje izume, onda prvo mora stati na rep tom udovitu. Potrebno

mu je - evo ovako - dvadeset rajsnedli, baterijska lampa, neto teko to bi

obesio na kraj kanapa privezanog za motku...

Te misli povele su ga niz stepenice i u kuhinju. Otvorio je fioku. Upravo

je gurao u stranu paketi draa za roendanske sveice, koji su se proli put

dopola istopili, kad je odjednom primetio svoj kaiprst. Zdrav i itav! Ponovo je

izrastao. Pomada je izgubila dejstvo. Taman je poeo da razmilja ta bi to

moglo da znai, kad je na ramenu osetio neiju ruku. udovite? Ne, nego Kejt,

cela, u jednom komadu.

Piter je poeo da blebee. Hvala bogu to si dola. Mora mi pomoi.

Hou da napravim zamku. Postoji, zna, jedno...

Kejt ga je vukla za ruku. Ve satima te dozivamo iz bate. A ti si se tu

zalepio i samo bulji u fioku. Doi da vidi ta radimo. Tata ima jedan stari

motor od kosilice za travu. Reili smo da napravimo lebdilicu.

Lebdilicu!

Piter je posluno krenuo za njom u batu. olje, kore od pomorande,

novine, i njegovi roditelji vidljivi.

Hodi ovamo, doviknula je majka. Doi da nam pomogne.

Tomas Fortjun je u ruci drao francuski klju. Nikad se ne zna, moda

emo i uspeti, rekao je, uz tvoju pomo.

Dok je trao prema roditeljima, Piter se pitao koji bi mogao biti dan. Jo

uvek subota? Odluio je da se ne raspituje.

Glava IV

SILEDIJA

U Piterovoj koli postojao je siledija po imenu Bari Tamerlejn. Bari nije

izgledao kao siledija. Nije bio drljav, niti je imao runo lice, zastraujui

osmeh ili kraste na zglavcima prstiju, i nije nosio opasno oruje. Nije bio ni

naroito krupan. A nije spadao ni u one sitne, ilave, koate tipove koji

ponekad znaju da se pokau kao opaki borci. Za razliku od mnogih drugih

siledija, kod kue nije dobijao batine, ali nije bio ni razmaen. Roditelji su mu

bili dobri ali strogi, i po svoj prilici nita nisu sumnjali. Barijev glas nije bio

otar i promukao, oi mu nisu bile tvrde i sitne, pa ak nije bio ni upadljivo

glup. Bio je u stvari prilino okruglast i mek, mada ne i debeo, s naoarima, i

spuvastim roze obrazima, i srebrnom protezom na zubima. esto je umeo da

napravi tuno i bespomono lice, to je pridobijalo neke odrasle ljude i

pomagalo mu kad bi morao da se izvlai iz kripca.

Pa ta je to onda Barija Tamerlejna inilo uspenim siledijom? Piter je

ovom pitanju posvetio mnogo sanjarskih misli. Zakljuio je da postoje dva

razloga za Barijev uspeh. Prvi razlog bila je Barijeva udna sposobnost da na

najbri mogui nain pree put od elje za neim do posedovanja tog istog. Ako

si imao tu nesreu da se zatekne u kolskom dvoritu s nekom igrakom koja

se Bariju Tamerlejnu na prvi pogled dopadne, on bi ti je jednostavno istrgao iz

ruku. Kad bi mu na asu zatrebala olovka, okretao se i pozajmljivao tvoju.

Kad bi svi stajali u redu, on je odlazio pravo do ela. Kad bi se naljutio na tebe,

prvo bi ti to saoptio a onda te tresnuo iz sve snage. Drugi razlog Barijevog

uspeha bio je dovoljan da oseti kako ti se neka ledena ruka zavlai u stomak.

Strepeo si od Barija jer su i svi ostali strepeli. Ulivao je strah jer ga je pratio glas

da je straan. Ako ga vidi da prilazi, sklanjao si mu se s puta, a ako zatrai

tvoje bombone ili tvoje igrake, davao si mu bez mnogo prie. Svi su tako

radili, pa je izgledalo mudro ugledati se na njih.

Bari Tamerlejn je u koli imao veliku mo. Niko nije mogao da ga sprei

da dobije ono to eli. Ni on sam sebe nije mogao da sprei. Bio je slepa sila.

Piteru je ponekad liio na robota koji je programiran da radi ta god mu se

prohte. Nekim udom, nije mu smetalo to nema drugove, i to ga svi mrze i

izbegavaju.

Naravno da se i Piter sklanjao silediji s puta, ali taj isti siledija mu je

raspaljivao matu. Bari Tamerlejn je bio misterija. Za svoj jedanaesti roendan,

Bari je pozvao petnaestak kolskih drugova na urku. Piter je pokuao da se

izvue, ali roditelji o tome nisu hteli ni da uju. Smatrali su da su gospodin i

gospoa Tamerlejn simpatini ljudi, pa je zato, po logici odraslih, i Piter morao

gajiti simpatije prema Bariju.

Goste je na vratima doekivao nasmejani slavljenik. Zdravo, Piter!

Hvala. Hej, mama, tata, gledajte ta sam dobio od mog druga Pitera!

Tog popodneva, Bari je bio ljubazan prema svim svojim gostima.

Uestvovao je u igrama i nije oekivao da svaki put pobedi samo zato to mu je

roendan. Smejao se s roditeljima i sipao sokove i pomagao u raspremanju i

pranju sudova. Jednog trenutka Piter je zavirio i u Barijevu sobu. Svuda su bile

razbacane knjige, na podu voz na baterije, na krevetu pliani meda naslonjen na

jastuk, hemiarski komplet, kompjuterska igrica - soba je bila sasvim slina

njegovoj.

Na kraju urke, Bari je ovla udario Pitera po miici i rekao: Vidimo se

sutra, Piter.

Dakle Bari Tamerlejn vodi dvostruki ivot, mislio je Piter dok se peice

vraao kui. Svakog jutra, negde na putu od kue do kole taj deak se pretvara

u udovite, a na kraju dana, udovite se ponovo pretvara u deaka. Te misli

odvele su Pitera u sanjarije o arobnim napicima i inima koje preobraavaju

ljude; kasnije, u nedeljama posle Barijevog roendana, vie o tome nije

razmiljao. Misterija je ve i to to se naviknemo da ivimo s misterijama, a ima

u svemiru i mnogo veih zagonetki od Barija Tamerlejna.

Jedna takva zagonetka u poslednje vreme Piteru nije dala mira. Iao je

jednog dana kroz kolski hodnik na putu ka biblioteci, kad su pored njega prole

dve starije devojice iz viih razreda.

Jedna od njih upravo je govorila svojoj drugarici: Ali otkud zna da i

ovo sada ne sanja? Moda sanja da pria sa mnom.

je bar lako, odgovorila joj je drugarica. Mogla bih da se utinem i

to bi me zabolelo i onda bih se probudila.

Ali zamisli, rekla je prva devojica. Zamisli da samo sanja da si se

utinula, i samo sanja da te je zabolelo. Sve bi to moglo biti san i tako nikad ne

bi bila sigurna...

Skrenule su iza ugla i nestale. Piter je zastao da razmisli. Ve se i sam

pomalo bavio tom idejom, ali nikad je nije ba tako jasno izrazio. Pogledao je

oko sebe. Knjiga iz biblioteke u njegovoj ruci, svetao, irok hodnik, svetiljke na

tavanici, uionice s leve i desne strane, deca koja iz njih izlaze - moda nita od

toga ne postoji. Sve bi to mogle biti samo misli iz njegove glave. Na zidu pored

njega bio je okaen protivpoarni aparat. Piter je ispruio ruku i dotakao ga.

Crveni metal je bio hladan pod njegovim prstima. Bio je vrst, stvaran. Zar je

mogue da ne postoji? Ali s druge strane, tako je to u snovima - sve ti izgleda

stvarno. Tek kad se probudi, jasno ti je da si sanjao. Kako bi uopte mogao

znati da ne sanja taj protivpoarni aparat, da ne sanja tu crvenu boju, da ne sanja

i opip pod prstima?

Dani su prolazili a Piter je i dalje mislio o tom problemu. Jednog

popodneva se zatekao u bati, kad mu je neto sinulo: ako on samo sanja ovaj

svet, onda sve na tom svetu, i sve to se u njemu deava, zavisi samo do njega.

Visoko na nebu, jedan avion je poinjao da se sputa pred sletanje. Krila su mu

na suncu bleskala srebrnom svetlou. Svakako da oni ljudi tamo gore, koji sad

uspravljaju naslone svojih sedita i odlau novine, pojma nemaju da ih sanja

neki deak na zemlji. Da li to znai, kad se neki avion srui, da je i to njegova

krivica? Kakva stravina ideja! Ali s druge strane, u tom sluaju, padovi aviona

ionako nisu stvarni. Sve su to samo snovi. Svejedno, zurio je u taj avion, i iz sve

snage eleo da on bezbedno sleti na pistu. A tako se i desilo.

Jedne veeri, nekoliko dana kasnije, Piterova majka ula je u njegovu

sobu da ga poljubi za laku no. U trenutku kad mu je usnama dotakla obraz,

njemu je sinula jo jedna misao. Ako je i ovo san, ta e se dogoditi s majkom

kad se on probudi? Hoe li tada imati drugu majku, manje-vie istu, ali stvarnu?

Ili neku potpuno razliitu? Ili nee ni imati majku? Vajola se prilino iznenadila

kad ju je Piter zagrlio i nije hteo da je pusti.

Kako su dani prolazili, a Piter i dalje lupao glavu nad tim problemom,

skoro je poverovao da je njegov ivot zaista samo san. Ima neega prilino

snolikog u tome to se deca svakog dana slivaju u kolu kao ljudska reka, i u

tome kako glas njegove nastavnice pluta po zidovima uionice, i kako joj se

suknja talasa dok eta ispred table. A veoma je liilo na san i kad se nastavnica

iznenada stvorila iznad njega i rekla: Piter, Piter? Da li me slua? Nije valjda

da opet sanjari?

Pokuao je da joj kae istinu. Mislim, rekao je veoma oprezno, da sam

sanjao o sanjarenju.

itav razred se nasmejao. Piter je imao sree, jer mu je gospoa Bernet

bila naklonjena. Pogladila ga je po kosi i rekla: Odsad malo bolje pazi, i otila

natrag prema tabli.

I desilo se tako da je na velikom odmoru Piter stajao sam na kraju

dvorita. Ko god bi ga posmatrao video bi deaka kako stoji pored zida, dri

jabuku i zuri u prazno, ne radei nita. U stvari, Piter je grozniavo razmiljao.

Taman je hteo da zagrize jabuku kad je doao na jo jednu sjajnu ideju.

Prevratniku. Ako je ivot san, onda umiranje mora biti onaj trenutak kad se

probudi. To je toliko jednostavno da mora biti istina. Umre, san se prekida,

budi se. Eto na ta ljudi misle kad pominju odlazak na nebo. To je isto kao

buenje. Piter se osmehnuo. Spremao se da nagradi sebe jednim grizom jabuke

kad je podigao pogled i suoio se s okruglim rumenim licem Barija Tamerlejna,

kolskog siledije.

Bari se smeio, ali nije izgledao veselo. Smeio se zato to je neto eleo.

Doao je preko dvorita u pravoj liniji prema Piteru, presecajui fudbalske

meeve i kolice i takmienja u preskakanju konopca.

Ispruio je ruku i rekao jednostavno: Hou tu jabuku, i ponovo se

osmehnuo. Sa proteze su mu sevali srebrni odblesci sunca.

E sad, Piter nije bio kukavica. Jednom prilikom je epajui siao s planine

u Velsu sa uganutim lankom na nozi i uopte se nije alio. A jednom je

potpuno obuen utrao u nemirno more kako bi iz talasa izvukao psa neke

gospoe. Ali nije imao srca za tuu. Od takvih stvari je uzmicao. Bio je

dovoljno snaan za svoje godine, ali znao je da u tui nikad ne bi pobedio jer

nikad nikoga ne bi mogao da udari zaista jako. Kad bi u kolskom dvoritu

iz