IZVRNUTA RUKAVIC A

Tog jesenjeg popodneva 1810. godine Dositej* htede da se ostrie noem gledajui u prsten koji je umesto kamena ima ispupeno ogledalo. Ali, ne nae rukavicu. A kosu nikada nije dotakao golom rukom. Bila je to lepa bela rukavica postavljena zelenom svilom. Zagledao je potom po svojoj odaji, podizao anteriju, ali rukavice nigde. I pomisli: kao to se jednom pticom lovi druga ptica, kao to se hrtom lovi vuk, tako jednom milju lovi drugu misao... Sie u batu svojoj mladoj i arenoj kravici, daru vojvode i slikara Petra Nikolajevi a Molera, skide joj s vrata klepetuu i u nju po obanski namuze mleka. Dok se peo uza stepenike mislio je kako su se gladi u njemu istroile i onemoale, a ei se podmladile, razgoropadi le i prozlile. Tako je uao u sobu gde je njegov uenik Aleksa pisao zadau. Imao je usta mala koliko oko, te mure dok oi gledaju. Uitelj prui deaku klepetuu s mlekom i drugom rukom priklopi njegovo pisanije. Dok je deak pio, Dositej mu je pridravao klepetuu i povremeno mu doticao usne prstom. Znoj u oi, a suze u usta mislio je pri tome, a rekao je: Slovesneji gospodii u Aleksije, svet je pun tajni, a tajne su kao lovake zamke razapete meu nama. Nije "Dositej Obradovi (17391811) najznaajniji pisac srpskog prosvetiteljstva. Srpske prie 153

1

svaka za svaku zverku, nego je svaka drugoj i drugojaijoj namenjena. Mreom za lava mia nee uloviti. I pruio mu je Fisiku objavljenu u Budimu 1801. godine da ita. Deak je itao mislei svejednako kako mu je uitelj obeao da e ga prevesti Dunavom u Petu, gde kia ne ide na vodu, nego s vode, gde Maari u teatru igraju jedno prikazanije o Aleksinome ocu i Gospodaru i gde e se videti u pozoritu Aleksin otac kao heroj. Deaku nije sve to bilo ba najjasnije: da li otac odlazi sam da igra u Peti sebe kod Maara u teatru, naputajui Beograd i ratovanje i Turke, pa ga neko ovde zamenjuje pripasujui njegovo oruje i postaje Gospodar za to vreme, ili opet tamo kod Maara neko drugi pripasuje oevo oruje i igra oev ivot, dok otac ovde prestaje za jedno vee biti vod. I dok se ono tamo igra, prestaju ga se ovde bojati i sluati ga... Ali, ko e svoju misao optrati? mislio je Aleksa, dok je iz Fisike itao neto sasvim Drugo: Kada bi nai roditelji i stari malo fisike znali, ne bi mi od njih sluali da je ovaj i ovaj vidio kako se o Bogojavljenju voda u vino pretvorila, kako su gledali lonie gde putuju od Vidina u Kladovo, niti bi oni nama kazivali da je neko od njih sreo vilu, avet, ili vampira, koji za sobom arav vue... Sva ova sujeverja koja se meu nama nahode, nita drugo nisu, no ivi i veni znak na kakovom niskom stepenu prosvetenija mi stojimo..." Na tom mestu deak je zastao, pogledao uitelja, koji je eao dlan o

2

ugao stola i rekao mu: Kada emo, uitelju, iskoreniti ta sujeverja u narodu naem? Bio je uveren da tako treba govoriti, znao je da e dobiti pohvalu to tako govori; tako ga je uitelj navikao. I sada je oekivao uobiajeni odgovor. Deako154 Milorad Pavi

vi pogledi su blistali u polumraku, njegov slepi osmeh je stario bre od njegovih oiju i Dositej je pomislio da dua oveija doista nosi radost i zdravlje, a telo alost i pamet; da lica njegovih poznanika mogu da se uporede najlake sa obrocima po tanjirima i sahanima, da velikoremetski iguman Sofronije Lazarevi izgleda u liku kao porcija kupusa s rebrima i da lik gospoe Pavkovia iz Zemuna izlazi sasvim kao zdela kuvanih peurki u siretu... A rekao je milujui uenika po potiljku sledee: Moj Aleksa, dnevi se i godine podkrauju, telo iznemae, a dua bi jote neto hotela... Ali deak je sedeo zauen, jer je oekivao neto drugo. Gledao je pravo u rupicu na bradi uiteljevoj, koja je liila na oiljak od iskopanog oka. U tom, neko udari dole zvekirom i momak unese poiljku za Dositeja tek prispelu sa zemunske strane: od gospoe Pavkovia dva lepa, jote topla somuna, akov koji je Dositej poslao prazan preko Dunava, a sada ga pun vina iz Kruedola primio natrag i iz avstrijske prestonice okruglu kutiju, namirisanu kao gospoica. Iz kutije on i

3

Aleksa izvadili su neobinu i novu stvar, vet nevienu jot u ovim krajevima, crn eir od psee dlake s dubokim kapitem i pantljikom da se pripne pod bradu. Klobuk pisalo je u propratnom pismu kakovi se sada u Vijeni, prestonici avstrijskoga carstva, nosi po novome vkusu. Obrui ga u rukama, Dositej opazi na pantljici eira ispisane rei: Tvoja prolost krije se u tvom utanju, tvoja sadanjica u tvom govoru, a tvoja budunost u tvojim pogrenim koracima". ta to znai? upita deak, a Dositej vraajui udnu stvar u kutiju odgovori: Srpske prie 155

Prvo to vam kazati imam, mladi gospodiiu Aleksa, jeste: ovek ako e i po stotinu puta neku stvar iliti vetestvo u ruku imati, opet e svakim posmotrenijem novo i neopaeno to nai moi... A pri tom je mislio: moj post je tebi pelena, dete moje. U zoru koja mirie na barut i blato Dositej se zagleda u svoje izme kao u bunar i vide da su bez dna. Navue ih i zaputi se ka skrivenom limanu gde e ga uzeti laa za Kladovo. Dve koije, teka s gospodiiem Aleksom i njegovim momcima, i laka s klupom u obliku poklopca na sanduku s prtljagom za uitelja, letele su du vode, a Aleksa je mislio gledajui tu trku: brz je gro, bri od konja. im stadoe, zasija sunce, bacie pod jednu kruku gunjeve i sedoe da saekaju brod. Dositej skide bundu i novi klobuk,

4

okai ih o jednu granu i poe etati du obale pomalo klecajui, kao da mu noge naizmenino izgovaraju: Subotica, Segedin, Subotica, Segedin". Dotle se laari i koijai zablenue u crni nevieni predmst okaen o drvo ne znajui da je to eir od psee dlake tek prispeo iz carstvujuega grada Vijene preko voda, granica i bitaka. Laa s veslima umotanim u koulje pristade neujno i Dositeja ukrcae na brzinu dodajui mu bundu i putni kovei preko ograde broda. Aleksa mu je mahao iz kola oseajui na usnama uiteljev poljubac. A na obali okaen o granu kruke ostao je da se vijori svojim pantljikama crni zaboravljeni eir, neverovatna vet, za koju niko vie ne zna ija je, odakle je dola i ta je. Samo konji prolaznika zaziru od nje. I tako su poela prikljuenija te veti. Seljake ene iz Vinjice proglasile su je za tenceru bakra, a ribari se zaklee da su svojim oima gledali kako je ten156 Milorad Pavi

dera proderala pticu bolesnu od mrtve kosti. Na dan svetoga Vida, kad ulazi vino u groe, tendera je udavila dve devojice, a kada golubi poee vikati da se sadi luk, jedan nepoznati ovek natae tenderu na glavu i ode. Naen je udavljen repom tendere, a ona se opet obrela kao neka crna ivotinja na svom mestu na grani. Zimski vetrovi bili su je u meuvremenu oerupali,

5

izgledala je jo krvolonije. Palili su pod njom duvan da je dim otera, jer duvan tera neastive sile, ali uzalud. Vojnici to su pucali u nju, posle su po rascvetalim zovama viali avolie u obliku devojica s tri oka i jedino ptice ujke, to se hrane dimom jabuke nisu prezale od klobuka i sletale su na njegovu kruku... Jednoga jutra s prolea 1811. godine doe Aleksa Dositeju i ree mu: Uitelju, toliko sujeverica izazva va vijenski klobuk, onaj eir od psee dlake, vie no sve vile i vukodlaci u tri toma Stojkovia Fisike. Zato doputati, uitelju, da se toliko oko vaeg eira zavodi narod i praznoverje provodi neprosveeni puk? Napolju, neko je svirao u frulu i Dositej je milovao uho svog pitomca i nije mu bilo do rasprava o crnome klobuku i belim Vlainjama to oko njega vraaju bacajui jagode preko reke ne bi li nikao most. Mislio je kako je lepo lice Aleksino samo zdela dobro zaljuenih pihtija. A rekao je: Jo jedared vam o tome kazati imam, mladi gospodiiu Aleksa, sledujute: ovek, ako e i po stotinu puta stvar ili vetestvo u ruku imati, opet e svakim posmotrenijem novo i neopaeno to nai moi... A zar je uzvratio je Aleksa nezadovoljan odgovorom a zar je va crni klobuk s pantljikama postao neko drugo vetestvo, neka nova i drugaija stvar od one koju Srpske prie 157

6

ste lane o kruku okaili? Osvem to sada svi samo o njemu govore. Udar koji se uje, nikad nije jak udar, moj Aleksa pokuao je Dositej jo jednom da umilostivi svog uenika, ali ovaj se nije predavao. I Dositej je mislio gledajui ga, kako nema naina da mu se objasni da je jedna stvar samo greh neke druge stvari. I nije se usudio da mu to kae. A Aleksa je utao, pri emu se ula samo kora njegovog utanja. Ostalo, pretnju pod tom korom, uitelj je morao da pogaa. I bol ga zapljusnu kao talas sa ivom ribom unutra. Bio je mart, Dositej je sanjao svoj put meu Ruse, sanjao lanjsko Kladovo kuda ga je poslao Gospodar da proe ulicom koja ima 12 kua, svaka sa 26 prozora i etvorim vratima. Mislio je budei se sa otiskom jastunog dugmeta na obrazu kako trati protiv Zapada znai gubiti bitku, trati protiv Istoka znai gubiti glavu. I to ne samo svoju bitku i glavu, nego bitku i glavu Gospodara, Aleksinoga oca. I Dositeju se priini pri buenju lice Gospodarevo kao anak presoljene veprovine... Bilo je vreme kada se peruta koa i smrde ui. Uenik je doao s veu da se oko crnoga klobuka skuplja subotom mnotvo sveta i vraa: igraju nemo kolo o sebi" i pljuju jedni drugima u ui. Sav svet ima popljuvane ui od Vinjice do ua Save. Krajnje je vreme da ih uitelj razuveri, da im otvori oi uma, da zdravi razum zacari u njihovim glavama, da pokae kako tendera ne samo da ne moe nikog udaviti, no da je obian klobuk, to

7

se na glavu natie. Nema odlaganja. I odjednom deak, gotovo mladi, poe da govori jezikom svojih vojnih egzercirita: Uvek se mora znati ta se pogaa, ako se promai cilj, uitelju! rekao je vrsto i pokazao na Dositejeve knjige poreane u prozoru. 158 Milorad Pavi

Dositej se prenuo, pomislio jedna kabala u kao, druga iz kala, a glasno naredio da se spreme kola za njega i Aleksu. Nije se imalo kud. Kod kruke nali su Dositejevu crnu dlakavu vet na grani umornu i olinjalu od sunca i mrazeva kako rei na vetru iz Futoga i mae repom punim sitnih slova. Ispod kruke bio je prologodinji grob oveka kojeg je tendera udavila tim repom. U kamenu iznad imena pisalo je: Kb da sam jue legao. 1810. A oko groba i tendere bilo je sveta ko u crkvi i svi su drali u ustima vruu travu kao zatitu. Uitelj sie oseajui nepismene poglede na sebi. Aleksa okruen uvarima pristade za njim uagrenih lepih oiju kao da sto ivota pred sobom tera. I tada Dositej pomisli: udo ta ovek u dugom veku dokeati nee: da se prometne u drugog, a da mora ostati ono to je bio i to ve nije. No, poao sam tim putem; valja vui napred, ili mi se hoe, ili nee. I laganim hodom priao je drvetu, skinuo s njega crni klobuk s pantljikama i stavio ga na glavu. To je bilo propraeno snanim ispljuvavanjem vrue trave iz stotinak drela. Potom je

8

Dositej polako kroz miris pljuvake zanemele svetine i praen Aleksinim mutavim pogledom priao svojim dvokolicama, zavalio se u njih i odvezao natrag u grad. Kad su dvokoliie pred Dositejevom kuom otvorene, on je leao zavaljen na dnu sedita, a ona crna dlakava vet se hitro otkotrljala iz kola i odletela zahvaena Srpske prie 159

vetrom niz beogradske sokake linjajui se usput na raskrsnicama i vitlajui repom punim slova. * Potom je Dositej polako kroz miris ispljuvaka zanemele svetine i praen Aleksinim mutavim pogledom priao svojim dvokolicama, zavalio se u njih i odvezao natrag u grad. To je bilo propraeno snanim ispljuvavanjem vrue trave iz stotinak drela. Laganim hodom priao je drvetu, skinuo s njega crni klobuk s pantljikama i stavio ga na glavu. I tada Dositej pomisli: udo, ta ovek u dugom veku doekati nee; da se prometne u drugog, a da mora ostati i dalje ono to je bio i to ve nije, kao posuvraena rukavica. No poao sam tim putem, valja mi vui napred, ili mi se hoe, ili nee. Mudri se na svetu ne primeuju, jer oni znaju da mudrost treba kriti po svaku cenu, kao porok ili pare. Uitelj sie oseajui nepismene poglede na sebi. Aleksa okruen uvarima

9

pristade za njim uagrenih oiju kao da sto ivota tera pred sobom. A oko groba i tendere bilo je sveta ko u crkvi i svi su drali u ustima vruu travu kao zatitu. V kamenu iznad imena pisalo je: Kd da sam june legao. 1810. Kod kruke nali su Dositejevu crnu vet na grani umornu i olinjalu od sunca i mrazeva kako cvili na vetru iz Hopova i mae repom punim sitnih slova. Ispod kruke bio je prologodinji grob oveka kojeg je tendera udavila tim repom. 160 Milorad Pavi

Dositej se prenuo, pomislio da je sadraj svake stvari mrnja a oblik ljubav, i naredio da se spreme kola za njega i Aleksu. Nije se imalo kud. I odjednom deak, gotovo mladi, poeo je da govori jezikom svojih vojnih egzercirita. Uvek se mora znati ta se pogaa ako se promai cilj, uitelju rekao je vrsto. I pokazao na Dositejeve knjige poreane u prozoru. Krajnje je vreme, uitelju, da razuverite puk, da im otvorite oi uma, da zdravi razum zacari u njihovim glavama, da pokaete kako tendera ne samo da ne moe nikog udaviti, no da je obian klobuk to se na glavu natie... Bio je mart, Dositej je sanjao svoj put meu Ruse, sanjao Kladovo i mogao je da odzvidi svoj san. Mislio je budei se kako trati protiv Zapada znai gubiti trku, trati protiv Istoka znai gubiti glavu. Oseao je kako se vreme iri. Ako bi dovoljno dugo trao unatrag znao je doao bi u

10

predele izvan vremena. I bol ga zapljusnu kao talas sa ivom ribom unutra. Ostalo, pretnju, uitelj je pogaao. A Aleksa je utao, pri emu se ula samo kora tog utanja. I nije se usudio da mu kae. Dositej je mislio gledajui ga kako nema naina da mu se objasni da smo mi kvrgava i neravna tkanina sazdana samo zato da bi s razboja bacila na zid unapred propisanu senku. A razve je va crni klobuk s pantljikami postao neko drugo vetestvo, neka nova i drugaija stvar od one koju ste lane o kruku okaili? Osvem to sada svi samo o njemu govore. Napolju neko je svirao u frulu i Dositej je milovao uho svog pitomca i nije mu bilo do rasprave o crnome klobuku i belim Vlainjama to oko njega vraaju bacajui preko reke jagode ne bi li nikao most. Imao je jedno uho vie i nije imao sluha do na to tree uho. I mislio Srpske prie 161

je sa drhtavicom ta e se desiti ako ga deakov otac zatekne tako s prstom u detinjem uhu dok ono slua muziku, ili s prstom u detinjim ustima dok ono pije. Hoe li ga detinji otac ubiti? Jednoga jutra s prolea 1811. godine doe Aleksa Dositeju i ree mu: Vojnici to su pucali u nju, posle su po rascvetalim zovama viali avolie. Palili su pod njom duvan da je dim otera, ali uzalud. Naen je ovek udavljen repom tendere, a ona se opet obrela kao neka crna ivotinja na svom

11

mestu na grani. Na dan svetoga Vida, kad ulazi vino u groe, tendera je udavila dve devojice. Crkvenjak u crkvi Ruici tvrdio je da se tendera nou preobraa u crnu zvezdu, da ulee u kue i crkve i da se u dodiru s njenom svetlou gase svetlosti svea i kandila. Vojvode to s prolea darivaju prvo listalo drvo cvancikom, uzee da je to sveti Trifun glavom, koji je sebi sekirom odsekao nos, a ribari se zaklee da su svojim uima uli kako tendera nou klikti: Onoga, ko udi da ga otac ubije, sin e ubiti!" I tako su poela prikljuenija te veti. I samo konji prolaznika prezaju od nje. Aleksa mu je mahao iz kola oseajui na usnama uiteljev poljubac vian da ita sa usana, a na obali okaen o granu kruke ostao je da vijori crni zaboravljeni predmet, neverovatna vet, za koju niko vie ne zna ija je, odakle je dola i ta je. Laa s veslima umotanim u koulje pristade neujno i Dositeja ukrcae na brzinu tako da mu bundu i putni kovei dodadoe preko ograde broda. Dositej skide bundu i novi klobuk, okai ih o jednu granu i poe etati du obale. Dve koije, teka s gospodiiem Aleksom i laka s klupom u obliku poklopca na sanduku s prtljagom za uitelja, letele su du 162 Milorad Pavi

vode, a Aleksa je mislio gledajui trku: brz je gro, bri od konja. U zoru koja mirie na barut i

12

blato Dositej zagleda u svoje izme kao u bunar i vide da su bez dna. Navue ih i zaputi se u pravcu skrivenog limana gde e ga uzeti laa za Kladovo. Prvo to vam kazati imam, mlad i gospodiiu Aleksa , jeste: oveka ko e i po stotinu puta neku ratnu stvar iliti vetestvo u ruku imati, opet e svakim posmotrenijem novo i neopaen o to nai moi ... ta to znai? upita deak, a Dositej vraajui udnu stvar u kutiju odgovori: Tvoja prolost krije se u tvom utanju, tvoja sadanjost u tvom govoru, a tvoja budunost u tvojim pogrenim koracima .. . a sada ga pun vina iz Kruedola primio natrag i iz avstrijske prestonice okruglu kutiju namirisanu kao gospoica. Iz kutije on i Aleksa izvadili su neobinu i novu stvar, vet nevienu jo u ovim krajevima, crn eir od psee dlake s dubokim kapitem i pantljikom da se pripne pod bradu. Kada emo uitelju, istrebiti ta sujeverja u naem narodu?.. . Na tom mestu deak je zastao, pogledao uitelja koji je eao dlan o ugao s t ! daljina nona izgleda sada kao prolost; nije dostupna nozi, nego uspomenama. A mrtvi pamte itav svoj ivot, samo ne pamte as i razlog smrti... I uitelj je tako znao da i deak zna. Jer, inae, kako bi mogao ovako govoriti kako nije nauen i kad zna da se Srpske prine 163

za ovakve rei i misli ne dobijaju pohvale? On me je, dakle, namerno terao pod tenderu zakljui Dositej. I ne mogade da odgonetne zato. Ali zato prinese uho deakovim usnama i deak mu pljunu u uho iz sve snage, ne prekidajui gotovo da ita: Kada bi nai roditelji i stari malo fisike znali, ne bi mi od njih sluali da je ovaj i ovaj vidio kako se o Bogojavljenju voda u vino pretvorila, kako su gledali lonie gde putuju od Vidina u Kladovo, niti bi oni nama kazivali da je neko od

13

njih sreo vilu, avet ili vampira, koji za sobom arav vue, da su nas mogli videti... Sva ova sujeverja koja se meu nama nahode nita drugo nisu, no ivi i veni znak na kakovom niskom stepenu prosvetenija mi stojimo..." itao je tako Aleksa, ali je mislio o neem sasvim drugom. No, ko e svoju misao optrati? Dok se ono tamo igra, prestaju ga se ovde bojati i sluati ga. Deaku nije sve to bilo ba najjasnije: da li otac odlazi sam da igra u Peti sebe kod Maara u teatru, naputajui Beograd i ratovanje i Turke, pa ga neko ovde u Beogradu zamenjuje pripasujui njegovo oruje? I Aleksa je eleo da ne ide sa uiteljem preko Dunava, nego dok otac i Gospodar tamo igra heroja u Peti, da ovde u Beogradu on pripae oevo oruje u asu kada otac prestaje biti vod... I da ga vie ne otpae ni kada se otac vrati... Slovesneji gospodiiu Aleksije, mreom za mia lava nee uloviti rekao je na to uitelj. Svet je pun tajni, a tajne su kao lovake zamke razapete meu nama. Nije svaka za svaku zverku, nego je svaka drugoj i drugaijoj namenjena... I tako je deak znao da i uitelj zna. I shvatio da je opasan, jer ita misli usnom sa usne. I odluio da ga se rei. Da ga potera pod tenderu. Nek vidi kud vodi njegov put. 164 Milorad Pavi

Dositej prui deaku klepetuu s mlekom i drugom rukom priklopi njegovo pisanije. Dok je deak

14

pio, Dositej mu je pridravao klepetuu i povremeno mu doticao usne prstima. Te lepe, jo nerazdeviene usne. Opratao se. Ali nije oseao Aleksina usta pod prstom. Nego usne Aleksinoga oca. I u toploti mleka Bog govori mislio je Dositej ulazei u sobu gde je njegov uenik Aleksa pisao zadau. Dok se peo uza stepenike, mislio je grejui ruke na klepetui s mlekom da Bog besedi s izabranicima usta na usta i da su ui iskljuene iz tog optenja. I da on zato nema sluha. Zamiljen prie svojoj mladoj i arenoj kravici, daru vojvode i slikara Petra Nikolajevia Molera, skide joj s vrata klepetuu i u nju po obanski namuze mleka. I zakljui: kao to jednom pticom lovi drugu pticu, kao to se hrtom lovi vuk, tako jednim ivotom lovi drugi ivot... Potom je zagledao po svojoj odaji, podizao anteriju, ali rukavice nigde. Bila je to lepa bela rukavica postavljena zelenom svilom. A kosu nikada nije dotakao golom rukom. I nae rukavicu: bila se izvrnula na zeleno nalije i zagubila u zelenoj prostirci. Navue je i tog jesenjeg popodneva 1810. godine ostrie se noem gledajui u prsten koji je umesto kamena imao ispupeno ogledalo. Samo, u tom ogledalu pod kosom koju je strigao lica uopte nije bilo. Umesto lica video se tanjir riblje orbe.

15