izdavaČi: „pravo“ doo pravni fakultet za privredu i ... · 5/6/2010 · 5 za razliku od zpp...

IZDAVAČI:„PRAVO“ DOO

PRAVNI FAKULTET za privredu i pravosuđe – UNIVERZITET PRIVREDNA AKADEMIJA

Geri Karolja 1, 21000 Novi Sad, Poštanski fah 13, 21102 Novi Sad, tel. 021/400-484, 400-499, tel./fax: 021/400-499

Za izdavače:Za „PRAVO“ DOO direktor prof. dr MARIJANA CARIĆ

Za Pravni fakultet dekan prof. dr ALEKSANDAR IGNJATOVIĆ

Glavni urednik:Prof. dr ALEKSANDAR RADOVANOV

Odgovorni urednik:Prof. dr VUKSAN LAKIĆEVIĆ

Uređivački odbor:prof. dr MIROSLAV VITEZ,

prof. dr MIROSLAV VRHOVŠEK, prof. dr SIMEON GELEVSKI, prof. dr DUŠANKA ĐURĐEV, prof. dr PETAR SIMONETTI,

prof. dr SLAVKO BOGDANOVIĆ, mr MILE KORAĆ

Izdavački savet:prof. dr SLOBODAN PEROVIĆ, prof. dr MIODRAG ORLIĆ,

prof. dr GORDANA STANKOVIĆ, prof. dr LUDVIK TOPLAK,prof. dr ARSEN JANEVSKI, prof. dr NIKOLA MOJOVIĆ,

prof. dr JANKO VESELINOVIĆ, doc. dr SLAVOLJUB CARIĆ, prof. dr ALEKSANDAR IGNJATOVIĆ, prof. dr DRAGOSLAV NEŠKOV,

doc. dr VELIZAR GOLUBOVIĆ, prof. dr ZDRAVKO PETROVIĆ

Lektor i korektor:Prof. srp. jez. MARA DESPOTOV

Štampa:Alfa-graf NS, Novi Sad

Rukopisi se ne vraćaju. • Preštampavanje tekstova dozvoljeno je samo

uz pismenu saglasnost Redakcije.

PRAVOteorija i praksa

Godina XXVII Novi Sad, maj-jun 2010. Broj 5–6

SadržajIZVORNI ČLANcI

Prof. dr Gordana Stanković:Načelo neposrednosti i zakon o izmenama i dopunama zakona o parničnom postupku (2009) .............................................................................. 5

POGLEDI I MIŠLJENJA

Dr Aleksandar K. Filipović, Dušan A. Filipović:Podeljena odgovornost u saobraćaju i neke dileme u poslovnoj sudskoj praksi ................................................................................. 23Doc. dr Mirjana Knežević:Opšta pravila o odgovornosti ............................................................................. 42Mr Aleksandar Timotijević:Socijalne prednosti i ostala prava komunitarnih radnika i članova njihovih porodica u okviru Evropske unije ........................................ 62Mr Vladan S. Perišić:Opšta udruženja preduzetnika asocijacije privrede ili ne .................................. 73Mr Zoran Orelj, dipl. ecc. Dobrijević Saša:Prekovremeni rad ............................................................................................... 85Veljko Delibašić:Najstroža kazna u krivičnom zakonu Republike Srbije u periodu od 17.11.2001. godine do 09.3.2002. godine ..................................................... 97MA Jelena Matijašević:Pranje novca, aktuelni oblik organizovanog kriminala .................................... 118MA Žaklina Spalević:Actiones liberae in causa ................................................................................. 132

2

IZ STRANOG PRAVA

Katarina Ljubović:Ugovor o „Svojinskom zakupu“ – svojina na nepokretnosti u anglosaksonskom pravu – .................................. 142

PRIKAZI

Prof. dr Saša Knežević:Prof. dr Vitomir Popović, mr Boris Topić, Slađana Marić: „Nullum crimen, nulla poena sine lege u međunarodnom pravu i pravu BiH u kontekstu procesuiranja ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti“, Banja Luka, 2008. ............................................................................................ 159MA Jelena Matijašević, Marijana Alavuk:Prikaz VII tradicionalnog naučnog skupa „Zlatiborski dani prava“ ................ 163

L AWtheory and practiceYear XXVII Novi Sad, May-June 2010. No. 5–6

contentsORIGINAL ARTIcLES

Prof. Gordana Stanković, Ph.D.:The principle of immediacy and law on changes and supplements of the law on legal proceedings (2009) ................................................................ 5

VIEWS AND OPINIONS

Aleksandar K. Filipović, Ph.D., Dušan A. Filipović:Shared responsibility in traffic and some dilemmas in business and court practice ............................................................................ 23Assist. prof. Mirjana Knežević, Ph.D.:General rules on responsibility .......................................................................... 42Aleksandar Timotijević, M.Sc.:Social advantages and other right EC workers and their family members within EU law .......................................................... 62Vladan S. Perišić, M.Sc.:The general associations of entrepreneur association of economy: yes or no ... 73Orelj Zoran, M.Sc., Dobrijević Saša, dipl. ecc.:Overtime work ................................................................................................... 85Veljko Delibašić:The severest punishment in Criminal Code of the Republic of Serbia in the period between 17 November 2001 and 9 March 2002 ........................... 97Jelena Matijašević, MA:Money laundering, the current form of organized crime ................................. 118Žaklina Spalević, MA:Actiones liberae in causa ................................................................................. 132

4

FROM FOREIGN LAW

Katarina Ljubović:Lease – ownership of real property in Common Law system – ...................... 142

BOOK REVIEW

Prof. Saša Knežević, Ph.D.: Prof. dr Vitomir Popović, mr Boris Topić, Slađana Marić: “Nullum crimen, nulla poena sine lege u međunarodnom pravu i pravu BiH in the context of prosecuting a war crimes and crimes against humanity”, Banja Luka, 2008. ................................................. 159Jelena Matijašević, MA, Marijana Alavuk:The review of the traditional scientific meeting called “Zlatibor days of law” ...................................................................................... 163

izvorni članci

5

Dr Gordana Stanković*

NAČELO NEPOSREDNOSTI I ZAKON O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA

O PARNIČNOM POSTUPKU (2009)

REZIME: Autor analizira promene u pogledu konkretizacije načela nepo-srednosti koje je doneo Zakon o izmenama i dopunama Zakona o parnič-nom postupku iz decembra 2009. g. i konstatuje da je zakonodavac značaj-no proširio domet ovog načela: širenjem principa monokratskog suđenja u odnosu na kolegijalno suđenje, novim pravilima o funkcionalnoj nadlež-nosti, fikcijama o sporazumu stranaka o funkcionalnoj nadležnosti u toku parnice, pravilima o trenutnom vremenskom važenju noveliranog zakona, novim pravilima o posrednom izvođenju dokaza kad glavna rasprava po-činje iznova, pravilima o aktivnoj ulozi suda u toku postupka, pravilima o obaveznom održavanju usmene rasprave pred sudom druge instance. Autor smatra da je novim zakonskim pravilima koja se odnose na novu funkcionalnu nadležnost sudijskih pomoćnika povređen ne samo princip neposrednosti, već i Ustav i princip podele vlasti. Nova zakonska pravila omogućavaju da sudijski pomoćnici, koji su državni službenici i pripadnici izvršne vlasti, iako nisu izabrani za sudije, mogu samostalno da preduzi-maju sudske parnične radnje u određenim fazama postupka (u pripremnom postupku i u postupku po pravnim lekovima) i da upravljaju postupkom.

Ključnereči:načeloneposrednosti,parničnipostupak

* Redovni profesor (u penziji), Pravni fakultet u Nišu

UDK: 347.91/.95BIBLID: 0352-3713(2010);(5–6):5–22

PRAVO–teorijaipraksa Broj5–6/2010

6

1. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku,1 koji je Narodna skupština usvojila po hitnom postupku krajem decembra 2009. godine, pored dugo očekivanog usklađivanja sa Ustavom Republike Srbije (2006) i neop-hodnog usklađivanja sa pravosudnim zakonima iz 2008. godine zbog promena u organizaciji sudskog sistema, doneo je i određene, suštinske promene u domenu funkcionalnog procesnog prava.

Promene u domenu parnične procedure, koje nisu rezultat terminološkog usklađivanja ZPP sa Ustavom, pravosudnim2 i drugim zakonima,3 iako se, na prvi pogled stiče utisak da su minimalne, to ipak nisu jer one predstavljaju još jedan reformski korak u uobličavanju nove parnične procedure.

Izvršene promene koje je doneo Zakon o izmenama i dopunama ZPP (2009) tiču se: daljeg širenja dometa raspravnog načela, konkretizacije raspravnog na-čela u pogledu aktivne uloge suda u prikupljanju procesnog materijala, nove for-mulacije načela o jeziku u skladu sa Ustavom i načina na koji je ono konkretizo-vano, konkretizacije načela neposrednosti i dalje afirmacije načela posrednosti, dopune pravila o načinu utvrđivanja vrednosti predmeta spora, novog pravila o funkcionalnoj nadležnosti sudije pojedinca i funkcionalnoj nadležnosti sudijskih pomoćnika, novih pravila o sastavu suda, posebno u pogledu sastava Vrhovnog kasacionog suda, izričitog i detaljnog regulisanja sporazuma stranaka o proroga-ciji funkcionalne nadležnosti, promena u pogledu postupka povodom delegacije nadležnosti, dopuna i izmena u pogledu razloga i postupka povodom isključenja i izuzeća sudija, propisivanja roka za otklanjanje procesnih pretpostavki u toku po-stupka, izmena pravila o saslušanju stranaka, izmena u pogledu načela o sudskom upravljanju postupkom, izmena u pogledu ovlašćenja za upravljanje postupkom u prvostepenom postupku i postupku po pravnim lekovima, prenošenja funkcije suđenja i odlučivanja sa izabranih sudija na sudijske pomoćnike, izmena u po-gledu postupka pred drugostepenim sudom, izmena u pogledu vanrednih pravnih lekova koje se tiču razloga, rokova i postupka po njima, izmena u pojedinim

1 Sl. glasnik Republike Srbije, br. 111/09.2 Ustav Republike Srbije imenovao je samo najviši sud u državi – Vrhovni kasacioni sud, uopšte-

nom odredbom predvideo da sudovi vrše sudsku vlast i prepustio organizacionim pravosudnim zakonima da odrede nazive i nadležnost sudova u sudskom sistemu. Pošto je sistem sudova ure-đen Zakonom o sudovima (2008), bilo je neophodno da se izvrši terminološko usklađivanje teksta ZPP sa novouspostavljenom organizacijom sudova koja je otpočela da funkcioniše od 1.1.2010. g. Iz tog razloga je potrebno terminološko usklađivanje ZPP sa Zakonom o sudovima tako da u zakonskom tekstu, umesto termina „viši sud“ stoji „neposredno viši sud“, „Vrhovni kasacioni sud“ umesto „Vrhovni sud Srbije“, „privredni sud“ umesto „trgovinski sud.“ Zbog promena u nazivu specijalizovanih sudova i „trgovinski sporovi“ su preimenovani u „privredne sporove“, tako da su, praktično, vraćeni nekadašnji tehnički termini.

3 Odredbama Zakona o izmenama i dopunama ZPP (2009), odredbe ZPP (2004) usklađene su sa terminologijom materijalnopravnih zakona koji su kasnije doneti. U najvećem broju odredaba izvršeno je usklađivanje sa novom terminologijom iz Porodičnog zakona (2005) jer se u ovom zakonu koriste termini: supružnici, vanbračni partneri, staratelj itd.

DrGordanaStanković:NačeloneposrednostiiZakonoizmenamaidopunama...

7

posebnim parničnim postupcima,4 i u pogledu pravila o trenutnom vremenskom važenju izmenjenog ZPP.5

Iako svaka od izvršenih promena u parničnom postupku zahteva poseban osvrt s obzirom na cilj i značaj, jer se samo tako mogu celovito sagledati i oceniti dometi izvršene reforme, u ovom radu biće analizirane samo promene u parničnoj proceduri koje se odnose na načelo neposrednosti. Povod za to nije samo način na koji je ovaj fundamentalni procesni princip konkretizovan u savremenoj parnič-noj proceduri, već i pitanje odnosa ovih promena sa ratifikovanom Evropskom konvencijom za zaštitu osnovnih ljudskih prava i sloboda (1950), koja je potvr-đivanjem postala deo unutrašnjeg prava Srbije,6 i sa jurisprudencijom Evropskog suda za ljudska prava, koja je unela revoluciju u način organizovanja građanskog sudskog postupka u mnogim zemljama članicama Saveta Evrope, pa i kod nas. Osim toga, konkretizacija svakog od zakonom proklamovanih načela predstavlja merilo za ocenu njegovog boniteta i boniteta procesnih instituta kroz koje je ono u procesnom sistemu izraženo.

2. Načelo neposrednosti je jedno od osnovnih procesnih metodskih načela koje treba da omogući da se ostvare osnovni ciljevi pravne zaštite koja se pruža po pravilima parnične procedure – pružanje zakonite, pravične, pravedne i efi-kasne pravne zaštite. Iz tog razloga ono je i formulisano kao jedan od osnovnih principa procesnog prava u odredbi čl. 4. ZPP tako što je predviđeno da će sud odlučivati, po pravilu, na osnovu neposrednog (usme nog ili jav nog) raspravljanja u toku usmene rasprave.

Usmeni postupak, pored ostalog, redovno obezbeđuje neposrednost jer omogućava neposredni kontakt suda i stranaka i ostalih učesnika u postupku koji za sud predstavljaju izvor informacija o bitnim činjenicama.7 S druge strane, i

4 U postupku zbog smetanja državine, u mandatnom postupku, u tzv. maličnom postupku, u po-stupku pred privrednim sudovima.

5 Za razliku od ZPP (2004), koji je predvideo primenu predhodnog ZPP na parnice koje su bile u toku, Zakon o izmenama i dopunama ZPP (2009), predvideo je u odredbi čl. 55. pravilo o trenut-nom važenju izmenjene procedure na sve parnice koje su bile u toku u vreme stupanja na snagu Novele i na taj način doveo pojedine stranke u nepovoljan i neravnopravan procesni položaj, posebno u domenu pravnih lekova. Novelom su pojedine pravne stvari, u kojima je bio u toku rok za izjavljivanje žalbe, u trenutku stupanja na snagu Novela, „prekvalifikovane“ u pravne stvari male vrednosti u pogledu kojih važi poseban metod postupanja i poseban režim u pogledu razloga za izjavljivanje žalbe. Očigledno je da redaktori zakonskog teksta nisu bili svesni svih implikacija koje ima i može da ima konkretno zakonsko rešenje.

6 Zakon o ratifikaciji Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, Sl. list SGC – Međunarodni ugovori br. 9/03, 5/05 i 7/05 – ispravka.

7 Međutim, neposrednost postoji i kad je postupak pismen ukoliko sud odlučuje isključivo na osno-vu spisa, ukoliko su dokazi na kojima stranka zasniva svoj zahtev za presudu isključivo isprave, tako da sud može doneti odluku na osnovu spisa, kao što je to slučaj u postupku za izdavanje platnog naloga.


8

Ustav Republike Srbije8 i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnov-nih sloboda9 predviđaju pravo na javno suđenje, koje se može zakonom ograničiti samo iz određenih razloga. Javno suđenje pretpostavlja neposrednost jer prisu-stvo javnosti, i opšte i stranačke, pretpostavlja prisustvo u neposrednom rasprav-ljanju stranaka i neposrednom izvođenju dokaza – prisustvo javnosti prilikom neposrednog formiranja podloge za meritorno odlučivanje.

Na če lo neposredno sti se, kao radna metoda, od no si na na čin pri ku plja nja, ispitivanja i proveravanja tačnosti pro ce snog materi ja la. Neposrednost u po-stupku manifestuje se kao neposrednost u prikupljanju činjeničnog materijala u toku usmene rasprave i kao neposrednost u izvođenju i oceni dokaza kojima se utvrđuju pravno relevantne činjenice na kojima stranke zasnivaju svoje zahteve. Nače lo neposredno sti sasto ji se u to me što sud ko ji od luču je tre ba sam da prikupi proce sni mate ri jal − da izvi di spor nu stvar i da utvrdi one pravno relevantne či-njenice koje treba da uđu u podlogu za odlučivanje, kao i činjenice koje pružaju informacije o bitnim činjenicama. Ovo načelo, kao radna metoda koju sud koristi, omogućava sudu da sam, neposredno iz ve de do ka ze, da bi se uverio u isti ni tost či nje ni ca ko je ula ze u pod lo gu za odlučiva nje, i da ih slobodno oceni.

Zahvaljujući pravilu o neposrednom raspravljanju parničara pred sudom u toku usmene rasprave, sud u neposrednom kontaktu sa strankama, čiji su interesi suprostavljeni, dolazi u poziciju da prikuplja činjenični i dokazni materijal i da neposrednim izvođenjem dokaza, u saradnji sa strankama, utvrdi pravilnu i tačnu podlogu za sudsku odluku.10 Princip neposrednosti i pravila postupka kojima je on konkretizovan dizajnirana su tako da omoguće da se činjenični materijal utvrdi korektno i što je moguće tačnije da bi odluka bila zakonita i da smanje verovat-nost pogrešnog odlučivanja u interesu zakonitosti i pravne sigurnosti.

Zna čaj na če la neposredno sti is po lja va se u to me što ono tre ba da obez be di određe ni kva li tet u pru ža nju prav ne za šti te − da obez be di pra vil nost i za ko ni tost odlu ke i ušte de u ra du, vre me nu i troško vi ma.

Iako je načelo neposrednosti jedan od fundamentalnih procesnih principa, uobičajeno je da zakonodavac, iz razloga celishodnosti ili ekonomičnosti, u po je-di nim si tu a ci ja ma predviđa pojedina od stu pa nja od na če la neposred no sti u korist načela posrednosti. Načelo posrednosti, kao antipod načela neposrednosti u orga-nizaciji parničnog postupka karakteristično je, po pravilu, samo za pojedine faze u postupku ili za pojedine sudske parnične radnje.

8 Odredba čl. 142. st. 3. Ustava. 9 Odredba čl. 6. EK.10 „Izmena činjeničnog stanja u drugostepenom postupku bez otvaranja rasprave predstavlja po-

vredu načela dvostepenosti (neposrednosti) a to vodi ukidanju drugostepene odluke“, Odluka Vrhovnog suda Srbije, Rev. 4880/96 od 5.12.1996), navedena kod: Radovanov, A. – Parnični postupak, Zakon o parničnom postupku sa sudskom praksom i napomenama, Intermex, Beograd, 2006, str. 26.


9

3. Načelo neposrednosti ima svoju personalnu, stvarnu i vremensku dimenziju.

Personalna neposrednost ispoljava se u tome što prvostepeni sud u onom istom sastavu u kome je prikupljao činjenični i dokazni materijal i zaključio glav-nu raspravu treba da donese odluku kojom se rešava spor. Sudija pojedinac koji je neposredno upravljao postupkom i pripremao glavnu raspravu i donosio niz procesnih odluka ili oni čla no vi ve ća ko ji su učestvo va li na ras pra vi na kojoj je prikupljan procesni materijal da bi se meritorno odlučilo presudom, odlučuju na osnovu rezultata sopstvenog izviđanja, dokazivanja i ocene dokaza. Ukoliko u toku postupka dođe do personalnih promena u sastavu parničnog suda, rasprava mora da počne ispočetka. I drugostepeni sud koji je otvorio usmenu drugostepenu raspravu, mora u istom sastavu da donese odluku po izjavljenom pravnom leku.

Stvarna neposrednost manifestuje se u tome što nema posrednika između suda koji prikuplja procesni materijal i odlučuje. Sud se prilikom donošenja odlu-ke, bez obzira da li su u pitanju procesne ili meritorne odluke, oslanja na rezultate svog neposrednog rada u uobličavanju podloge za odlučivanje. Sud koji odlu-čuje, sam formira činjenični supstrat, slobodno ocenjuje dokaze i sam pronalazi pravnu normu koju će primeniti prilikom odlučivanja. Iz tog razloga sud ne može da koristi dokaze koji su izvedeni u nekoj drugoj parnici jer ih on nije neposredno ni izvodio, niti ih je ocenjivao.

Vremenska neposrednost u postupku proizlazi kao posledica prava na pra-vično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku i treba da omogući da postu-pak i sudska odluka budu pravični. Suština vremenske neposrednosti je u tome što sud treba da nastoji da ostvari neposrednu koncentraciju u postupanju, kako u izviđanju i dokazivanju, tako i u odlučivanju, ne samo da se postupak ne bi odugovlačio, već i da ne bi izbledeli utisci koje je sud stekao, i u neposrednom kontaktu sa strankama, i u toku dokaznog postupka, jer se ti utisci ne mogu zasve-dočiti zapisnikom. Da bi se ostvarila neposrednost, zakonodavac je propisao da je sud dužan da nastoji da se postupak okonča, po pravilu, na dva raspravna ročišta, da preduzme sve neophodne mere da se postupak odvija bez odugovlačenja, da objavi odluku čim zaključi glavnu raspravu i da nepotrebno ne odlaže objavljiva-nje presude, da neposredno po zaključenju glavne rasprave izradi odluku (i da je promptno dostavi strankama).

Blagovremenost u postupanju suda, kao komponenta prava na suđenje u razumnom roku, posebno je promovisana u jurisprudenciji Evropskog suda kao jedna od značajnih profesionalnih vrednosti u pravosuđu. U većem broju odluka Evropskog suda za ljudska prava, u kojima je konstatovana povreda prava na suđenje u razumnom roku, konstatovani su periodi izrazite sudske neaktivnosti,11 i prekidi u vremenskom kontinuitetu postupka, koji ne predstavljaju zakonom

11 U praksi Evropskog suda „neaktivnost sudova“ predstavlja situaciju kad ne postoji nijedan vid-ljivi znak da sud postupa ili radi u nekom predmetu.


10

dopuštene i predviđene slučajeve privremenog obustavljanja parnične delatnosti, tako da je povreda pravila o vremenskoj neposrednosti, kao komponenti prava na suđenje u razumnom roku, bila razlog za usvajanje predstavke koja je bila upuće-na Evropskom sudu i protiv države Srbije (npr. slučajStankovićprotivSrbije). 12

4. Na če lo ne po sred no sti do bi lo je svoj pro ce sni iz raz u mno gim od red ba ma zakona. Pre sve ga, za ko nom je pred vi đe no da je prvostepeni sud du žan da po zo ve stran ku da se pred sudom lično iz ja sni, da sam sud, po pravilu, iz vo di do ka ze. Na usmenoj raspravi čitaju se isprave i zapisnici o posredno izvedenim dokazima. Ras pra va mo ra da poč ne is po čet ka ako do đe do pro me ne u sa sta vu ve ća ili se pro-meni sudija pojedinac ili iz me đu dva raspravna ro či šta pro tek ne do sta vre me na ta ko da, usled to ga, osla be uti sci čla no va veća. Rasprava po mogućnosti treba da se okonča na jednom ročištu i da me ri tor nu odluku do nesu oni čla no vi ve ća ko ji su učestvo va li na ras pra vi na osno vu ko je se od lu ka do no si. Sud ne može zasno-vati svoju odluku na dokazima koji su izvedeni u nekoj drugoj parnici. Presuda mora da se pismeno izradi u roku od osam dana a da samo izuzetno, u složenijim predmetima, njena izrada može se odložiti za još 15 dana.

5. Pored načela neposrednosti, kao njegov antipod u organizaciji parničnog postupka, postoji i načelo posrednosti koje je karakteristično za pojedine faze u postupku ili za pojedine sudske parnične radnje. U po je di nim si tu a ci ja ma mo že da do đe do od stu pa nja od na če la ne po sred no sti ta ko da u tom slu ča ju do la zi do pri me ne na če lo po sred no sti. Ukoliko je postupak koncipiran na principu pisme-nosti i sud odlučuje na osnovu spisa, načelo posrednosti dolazi do punog izraza.

Od stu pa nja od na če la ne po sred no sti is po lja va ju se, pre svega, u toku pr-vostepenog postupka. Ona su motivisana nastojanjem zakonodavca da omogući koncentraciju u postupku ili da ostvari ekonomičnost i efikasnost u postupku. Pred sed nik ve ća na slede ćem ro či štu re fe ri še na osno vu spi sa o dotadašnjem to ku po stup ka. Mogućno je da do đe i do po sred nog iz vo đe nja do ka za, pre ko zamolje-nog su di je ili pre ko od ređe nog su di je ili što sud, po određenim uslovima, može da koristi dokaze koji su pribavljeni u toku postupka za obezbeđenje dokaza. Sud može, ako je u toku postupka umrla stranka ili je nemogućno njeno saslušanje iz drugih razloga, da pročita zapisnik sa njenim iskazom dat prilikom saslušanja stranaka. Sud može da od lu či, kad do đe do pro me ne u sa sta vu ve ća ili sudije pojedinca, iako je glavna rasprava počela iznova, da se ume sto po nov nog izvođe-nja do ka za pro či ta ju za pi sni ci o izvedenim dokazima. U slo že ni jim pred me ti ma mo že da do đe do od lo že nog do no še nja pre su de. Dopunska presuda se, po pravilu,

12 SlučajStankovićprotivSrbije, objavljen u knjizi„Odluke i presude Evropskog suda za ljudska prava II, donete u odnosu na Republiku Srbiju za period mart 2008. – mart 2009.“, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava Vlade Republike Srbije, 2009, str. 96. U ovoj presudi Evropski sud je konstatovao da je postojao period značajne sudske neaktivnosti duže od godinu dana i pet meseci.


11

donosi bez ponovnog otvaranja glavne rasprave. Ukoliko sud utvrdi, pošto je primio odgovor na tužbu, da je nesporno činjenično stanje doneće presudu bez zakazivanja usmene rasprave.

6. Osnovna procesna načela na kojima je zasnovan postupak, od kojih je jed-no i načelo neposrednosti, treba da omoguće ostvarivanje većeg broja različitih pravnih vrednosti i ciljeva. Procesna pravila imaju sopstvenu logiku i odražavaju sopstveni sistem pravnih vrednosti i mada predstavljaju rezultat civilizacijskog razvoja društva, duboko su ukorenjena u društveni kontekst i odražavaju vla-dajuća shvatanja, očekivanja i pravnopolitičke ciljeve koje zakonodavac želi da ostvari. Iz tog razloga je i načelo neposrednosti konkretizovano je na nov način u parničnom postupku Republike Srbije i u prvostepenom i u drugostepenom po-stupku iako su u savremenoj parničnoj proceduri zadržana odstupanja od načela neposrednosti koja su i do sada postojala.

7. Prema odredbama Zakona o izmenama i dopunama ZPP (2009), načelo neposrednosti postalo je posebno dominantno u prvostepenom postupku zahva-ljujući novim pravilima koja se tiču sastava suda. Zakonodavac je, iz pravnopo-litičkih razloga, nastavio da širi inokosno suđenje i sužava obim kolegijalnog suđenja iako je osnovni ustavni princip i dalje kolegijalno suđenje.13

Favorizovanjem monokratskog principa u suđenju zakonodavac je, s jedne strane, nastojao da otkloni sve poznate nedostatke i probleme u funkcionisanju sudova koji su posledica učešća sudija-porotnika u suđenju u toku prvostepenog postupka, a s druge strane, da smanji i troškove pravosuđa i troškove u samom postupku i podigne stepen efikasnosti u suđenju. Ovaj trend, započet donošenjem prvog ZPP Republike Srbije, koji je proširio kompetencije sudije pojedinca i tako ojačao monokratski princip, ne samo da je nastavljen već je znatno pojačan ni-zom novih zakonskih rešenja.

Odredbom izmenjenog čl. 37. ZPP, kojom je propisano da sudija-pojedinac postupa u parnicama kad vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protiv-vrednost od 50.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podi-zanja tužbe, prošireno je, pored inokosnog suđenja, i načelo neposrednosti. Ovo novo zakonsko rešenje omogućava, s obzirom na na nadležnost prvostepenog suda i vrednost predmeta spora, da sudija-pojedinac rešava najveći broj građan-skopravnih sporova, što je posebno značajno u uslovima konstantnog slabljenja kursa dinara jer se u tom slučaju povećava delokrug poslova sudije-pojedinca.

13 Ovakav stav zakonodavca zasniva se na preporuci Komiteta ministara Saveta Evrope R (86) 12 koja se odnosi na mere za sprečavanje i smanjivanje opterećenja sudova. Tačkom pet ove Preporuke sugerirano je državama koje su članice Saveta Evrope da predvide inokosno suđenje u prvostepenom postupku gde god je to mogućno da bi se postigla efikasnost i neposrednost u suđenju.


12

Istovremeno, na ovaj način sužene su mogućnosti da sudi veće i izbegnute su česte promene sastava veća zbog kojih rasprava mora da počinje iznova.

U postupku pred privrednim sudom, u prvom stepenu sudi sudija pojedinac, bez obzira na vrednost predmeta spora, tako da je princip neposrednosti prime-njen u potpunosti.

8. Uvođenjem novih pravila koja se odnose na mogućnost prorogacije funk-cionalne nadležnosti u toku prvostepenog postupka pred sudom opšte nadlež-nosti, bez obzira na vrednost predmeta spora kad su u pitanju parnice o imo-vinskopravnim sporovima, i nizom fikcija o postojanju sporazuma o prorogaciji funkcionalne nadležnosti, omogućeno je znatno proširenje ne samo monokrat-skog suđenja, već je proširen i domet načela neposrednosti.

Pošto je sporazum parničara o funkcionalnoj nadležnosti, po svojoj pravnoj prirodi, procesni ugovor (ili ugovor sa procesnim dejstvom), kojim se derogira funkcionalna nadležnost veća i prorogira funkcionalna nadležnost sudije pojedin-ca, zakonodavac je odredbama Zakona o izmenama i dopunama ZPP (2009), pro-pisao uslove, način zaključenja, formu, sadržinu i dejstvo ovog novog procesnog ugovora u našoj civilnoj proceduri.

9. Odredbom izmenjenog čl. 37. ZPP predviđeno je da se stranke u toku postupka mogu sporazumeti da imovinskopravne sporove sudi sudija pojedinac, bez obzira na vrednost predmeta spora, osim u slučajevima predviđenim poseb-nim zakonom. Parničari se mogu sporazumeti da konkretan imovinskopravni spor rešava sudija pojedinac i kad je u pitanju spor koji bi bio u funkcionalnoj nadležnosti veća a ne sudije pojedinca.

Prema noveliranoj odredbi čl. 37. ZPP stranke nisu dužne da sporazum o funkcionalnoj nadležnosti sudije pojedinca u toku parnice zaključe izričito i da izričito derogiraju funkcionalnu nadležnost veća. Mogućno je da ovaj sporazum bude i prećutno zaključen jer se po samom zakonu smatra da postoji sporazum stranaka o funkcionalnoj nadležnosti i da imovinskopravni spor, bez obzira na vrednost predmeta spora, sudi sudija pojedinac, ako jedna stranka uputi drugom parničaru takvu ponudu do održavanja pripremnog ročišta, a druga stranka se o ponudi ne izjasni.14 U tom slučaju, propuštanje jednog parničara da, povodom

14 Odredba izmenjenog čl. 37. ZPP neprofesionalno je redigovana jer je u njoj upotrebljen pogre-šan tehnički termin. Redaktori su umesto adekvatnog pojma „ponuda“ koristili pogrešan termin „predlog“. Pošto se radi o zaključivanju jednog procesnog ugovora – sporazuma (ugovora) o prorogaciji funkcionalne nadležnosti, trebalo je upotrebiti korektan termin „ponuda“ koji pripa-da vokabularu obligacionog prava. Termin „predlog“ je, kao što je poznato, naziv za jednu vrstu stranačkih parničnih radnji – za one parnične radnje kojima se od suda zahteva da preduzme neku zakonom predviđenu delatnost. O predlogu kao parničnoj radnji videti: Stanković, G. – Građansko procesno pravo, Prva sveska, Parnično procesno pravo, Niš, 2007, str. 262. Pošto su sve stranačke parnične radnje jednostrane pravne radnje, jer su upućene sudu, „predlog“ za


13

ponude druge stranke za zaključenje ovog sporazuma, izričito izjavi da prihva-ta ponudu, dovodi do fikcije o prećutnom zaključenju sporazuma o prorogaciji funkcionalne nadležnosti. Osim toga, ako jedan od suparničara ponudi parničnom protivniku da njihov imovinskopravni spor presudi sudija pojedinac ili to učini većina suparničara na jednoj strani, smatraće se, po izričitoj odredbi zakona, da su se ostali saglasili sa ponudom. Ukoliko i na drugoj strani postoje suparničari, smatraće se da je ponuda da spor presudi sudija pojedinac prihvaćena i da spora-zum postoji, ako se niko ili većina suparničara ne izjasni o ponudi, odnosno ako jedan od dva suparničara prihvati ponudu.

10. Proširenjem mogućnosti da se prorogira funkcionalna nadležnost sudije pojedinca u toku parnice do održavanja pripremnog ročišta i fikcijama kad se smatra po samom zakonu da sporazum o prorogaciji funkcionalne nadležnosti postoji, omogućeno je inokosno suđenje voljom stranaka.

Za razliku od ranijih zakonskih rešenja po kojima je sporazum o prorogaciji funkcionalne nadležnosti mogao da bude zaključen izuzetno u toku postupka i to samo na usmenoj raspravi i imao formu javne isprave, jer je bio zasvedočen zapisnikom, i to da bi se sanirao nepravilan sastav suda do koga je došlo sticajem okolnosti zbog izostanka sudija-porotnika sa ročišta, sprečilo odlaganje rasprave i prevenirale eventualne povrede procesnih pravila koje bi mogle da nastanu kao posledica nepravilnog sastava suda, nova zakonska rešenja nastoje, ne samo da favorizuju monokratsko suđenje, već i da u većoj meri unesu kontraktualne ele-mente u postupak.

Novo zakonsko rešenje proširuje domet volje parničara u domenu organiza-cionog parničnog procesnog prava i to u materiji nadležnosti koja je, po pravilu i redovno, regulisana normama imperativnog karaktera. Pravila o nadležnosti, kao i pravila o sudskoj organizaciji, imaju kogentnu prirode jer treba da obezbede funkcionisanje sudstva, kao javne službe, i da regulišu odnos između građanina i države, koja ima zadatak da pruža pravnu zaštitu. Unošenje novih pravila u pogledu funkcionalne nadležnosti po kojima ona zavisi od dispozicije parničara, nesumnjivo predstavlja radikalni izraz i povratak individualističkih shvatanja u oblasti procesnog prava, karakterističnih za fazu liberalnog kapitalizma, koja su nastajala sredinom devetnaestog veka, i tokom vremena su napuštana u državama evropskog pravnog kruga.

zaključenje sporazuma o prorogaciji funkcionalne nadležnosti nikako ne može da bude upućen parničnom protivniku – tuženom ili satuženima, odn. tužiocu ili satužiocima, već jedino sudu. Za slučaj da su redaktori imali nameru da sud posreduje u nastajanju sporazuma o funkcionalnoj nadležnosti tako što će drugoj parničnoj stranci prenositi učinjenu ponudu i da potom postojanje sporazuma konstatuje i zasvedočava zapisnikom, pošto utvrdi da je postignuta saglasnost parni-čara i da je sporazum dopušten, umesto pogrešnog termina „predlog“, valjalo je upotrebiti izraz „saopštenje“ jer je upravo saopštenje ona stranačka parnična radnja kojom jedna stranka nešto saopštava sudu ili parničnom protivniku posredstvom suda.


14

Ovakav stav zakonodavca, koji forsira izričitu ili pretpostavljenu autono-miju volje stranaka u pogledu funkcionalne nadležnosti, pored nesumnjivog pro-diranja ideje individualizma, predstavlja i izraz nastojanja da se u periodu eko-nomske krize umanje troškovi u budžetu namenjeni za rad sudova smanjenjem troškova koji su posledica učešća sudija-porotnika u suđenju. Ovo smanjenje je posebno značajna stavka u budžetu s obzirom na troškove koji su nastali kao po-sledica reorganizacije sudskog sistema i trenutno povećanih troškova na ime na-knada novoizabranim sudijama koje još uvek nemaju prebivalište u sedištu suda.

11. Zakon o izmenama i dopunama ZPP (2009) izričito je predvideo pravilo o trenutnom vremenskom važenju noveliranog ZPP. Okolnost da su od 1. januara 2010. g. prestali da postoje sudovi koji su do tada postupali i da je počeo da funk-cioniše novi sudski sistem, već započete parnice nastavljene su pred novouspo-stavljenim sudovima. Neizbežno je došlo do promena suda nadležnog da rešava spor s obzirom na nova pravila o nadležnosti, personalne promene u pogledu sastava suda, kolegijalnog ili inokosnog, jer sude novoizabrane sudije novih su-dova, a u nekim pravnim stvarima došlo je i do promena samog metoda pravne zaštite jer su pojedine parnice, koje su započete po pravilima opšteg parničnog postupka, nastavljene po pravilim tzv. maličnog postupka.

Zbog neposredne i trenutne primene izmenjenog procesnog zakona na par-nice koje su bile u toku15 i zakonom predviđenog novog vrednosnog kriterijuma merodavnog za određivanje stvarne i funkcionalne nadležnosti, mnoge pravne stvari, u kojima je postupak bio u toku, prešle su u nadležnost sudije-pojedinca tako da je došlo i do promena u pogledu funkcionalne nadležnosti, a samim tim i do proširenja neposrednosti u postupanju prvostepenog suda.

12. Određeni pravno-politički razlozi nalagali su da se načelo neposrednosti drukčije konkretizuje u pogledu načina na koji se izvode dokazi kad rasprava počinje iz početka pred novoustanovljenim sudom. Novelama ZPP iz 2009.g. promovisana je nova radna metoda u prvostepenom postupku jer je izričito pred-viđeno pravilo o posrednom izvođenju neposrednih dokaza bez saglasnosti par-ničara u situaciji kad glavna rasprava treba da počne iz početka.

Neposredno izvođenje dokaza omogućava sudu da prilikom dokazivanja stekne neposredne utiske u pogledu sposobnosti dokaznog sredstva da bude vero-dostojan izvor informacija u pogledu činjenice koja predstavlja dokaznu temu, da proceni verodostojnost informacije koju pruža konkretno dokazno sredstvo (sve-dok, stranka, uviđaj, isprava) ili da zauzme stav u pogledu ocene dokazne sna-ge konkretnog dokaznog sredstva kojim se pojedina pravno relevantna činjenica utvrđuje. Neposredan utisak koji se stiče u toku izlaganja stranaka i neposrednog izvođenja dokaza uviđajem, saslušanjem svedoka, veštaka i same stranke, pruža

15 Videti odredbu čl. 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku (2009).


15

veću garantiju da će činjenična podloga odluke biti tačno utvrđena, te da će i me-ritorna odluka biti zakonita. Bez obzira na značaj koji neposredno izvođenje do-kaza ima za pravilno i zakonito utvrđivanje činjenične podloge, zakonodavac se, rukovođen pragmatičnim razlozima, opredelio da odstupi od neposrednog izvo-đenja dokaza i da uvede pravilo o obaveznom posrednom izvođenju neposrednih dokaza. Prema ranijim zakonskim rešenjima, posredno izvođenje dokaza bilo je izuzetno predviđeno, prvenstveno iz razloga celishodnosti i ekonomičnosti, i u tom pogledu zakonodavac nije ništa menjao, tako da su i dalje posredno izvedeni dokazi oni dokazi koje je izveo zamoljeni sudija ili su izvedeni u postupku za obezbeđenje dokaza.

Uspostavljanje nove mreže sudova u 2010. godini i opšti izbor sudija krajem 2009. godine, ali i opredeljenje da novelirani zakon ima neposrednu i trenutnu primenu u svim parnicama koje su u toku, motivisali su zakonodavca da unese određene modifikacije u pogledu konkretizacije načela neposrednosti u prvoste-penom postupku. Dosadašnji sudski sistem zamenjen je novim u kome egzistiraju novouspostavljeni sudovi koji imaju novu nadležnost. Pošto su novouspostavlje-ni sudovi preuzeli parnične predmete sudova koji su prestali da postoje i pošto su godišnjim rasporedom u novim sudovima određene nove sudije, po prirodi stvari došlo je do promene i suda i promena u sastavu veća ili sudije pojedinca u tekućim parnicama koje su preuzeli novoformirani sudovi.

Pošto se radi o tome da započete parnice mora da se nastave pred novim sudovima i novim sudijama, da bi se izbeglo predugo trajanje postupka i postigla ekonomičnost u postupku, i u pogledu vremena, i u pogledu troškova, zakono-davac je izričito predvideo princip posrednosti u pogledu izvođenja neposrednih dokaza u fazi glavne rasprave. Sud koji je izvodio dokaze i stekao određeni utisak o njima ne može više da odlučuje jer je u međuvremenu prestao da postoji zbog uspostavljanja nove sudske mreže. Rasprava pred novim sudom mora da počne ispočetka, ali se na raspravi, po izričitom zakonskom naređenju, samo čitaju za-pisnici o izvođenju dokaza sačinjeni pred sudom koji je prestao da postoji. Na taj način prividno je realizovan princip neposrednosti jer je rasprava počela ispočet-ka zbog promene u pogledu nadležnog suda i personalne promene u sastavu suda.

Iskaz svedoka ili veštaka koji je dat pred sudom u drugoj parnici i pred su-dom koji je prestao da postoji, novoustanovljeni sud ne može uzeti kao utvrđenu činjenicu u tekućoj parnici bez obzira na okolnost što su u obe parnice i iste stran-ke i ista pravna stvar. Novoustanovljeni sud na glavnoj raspravi koja je počela iznova mora da donese novo rešenje o izvođenju dokaza koje su stranke pred-ložile i koji su već izvedeni i da odluči samo o novom načinu izvođenja dokaza – da se već izvedeni dokazi (pred sudom koji više ne postoji) ne izvode ponovo i neposredno već posredno – čitanjem zapisnika o izvođenju konkretnog dokaza pred sudom koji je prestao da postoji. U tom slučaju sud ne postupa suprotno od načela neposrednosti ako se iz javno i usmeno pročitanih parničnih spisa suda


16

koji više ne postoji na ročištu za usmenu i javnu raspravu upozna sa sadržinom iskaza svedoka jer on u tom slučaju posredno izvodi dokaze.

Novoustanovljeni prvostepeni sud na glavnoj raspravi, koja mora da počne ispočetka, sam izvodi neposredne dokaze posrednim putem na taj način što čita zapisnik sa iskazom saslušanog svedoka. U praksi, to će se praktično svoditi na to što će sudija, umesto čitanja zapisnika, u zapisnik samo uneti konstataciju da su pročitani zapisnici sastavljeni na ročištima za glavnu raspravu pred sudom koji je prestao da postoji. Kad novoustanovljeni sud konstatuje zapisnikom da je glavna rasprava počela iznova i da su pročitani zapisnici, samo u tom slučaju on može sadržinu iskaza datog pred drugim sudom da uzme u obzir prilikom ocene dokaza i odlučivanja.

Međutim, i kad na ponovljenoj raspravi novoustanovljeni sud čita zapisnike o izvođenju dokaza pred drugim parničnim sudom (tj. pred sudom koji više ne postoji u sudskom sistemu) njegova se odluka ne može zasnovati na mišljenju tog drugog suda. Novi sud, koji u novom sastavu počinje iznova da rešava spor i koji zakazuje novo ročište za glavnu raspravu i nastavlja da postupa u parnici koja je vođena pred sudom koji više ne postoji u sudskom sistemu, ne može odlučiti uzimajući u podlogu svoje odluke mišljenje suda koji je prestao da postoji nego će odlučiti na osnovu rešenja o izvođenju dokaza koje je sam doneo i svoje ocene onih dokaza koji su izvedeni u postupku koji pred njim teče. U ovoj situaciji od-stupljeno je od načela neposrednosti u pogledu ocene dokaza jer se ocena dokaza daje posredno, na osnovu sadržine zapisnika koji je sastavio sud koji je prestao da postoji.

Osnovna slabost novog zakonskog rešenja, koje je inspirisano razlozima ekonomičnosti i brzine postupka u situaciji kad je prestao da postoji parnični sud koji je postupao u jednoj pravnoj stvari, jedino je u tome što isti sud koji je nepo-sredno percipirao dokazni materijal, nije sud koji vrši ocenu dokaza.

Za razliku od ostalih situacija u kojima je zakonskim odredbama bilo izričito predviđeno da se i posredno izvedeni dokazi, kao što je slučaj sa dokazima koji su izvedeni u postupku za obezbeđenje dokaza, neposredno izvode pred parničnim sudom, pod određenim uslovima, novelirani ZPP izričito isključuje mogućnost da se kad glavna rasprava mora da počne ispočetka traži saglasnost stranaka da se neposredno izvođenje dokaza zameni posrednim.

13. Princip neposrednosti posebno je apostrofiran u Zakonu o izmenama i dopunama ZPP tako što je noveliranjem odredbe čl. 229. ZPP predviđena aktivna uloga suda u okviru raspravnog načela, što je u skladu sa Preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope R (84) 5 koja se odnosi na načela građanskog postupka za unapređivanje ostvarivanja pravde, koja kao meru za ubrzanje postupka su-gerira aktivnu ulogu suda u vođenju postupka i prikupljanju dokaza. Sud će se postavljanjem pitanja i na drugi pogodan način starati da se u toku rasprave daju objašnjenja o svemu što je potrebno da bi se utvrdilo činjenično stanje važno za


17

odluku, kao i da, izuzetno, odredi izvođenje dokaza po službenoj dužnosti, radi utvrđivanja činjenica bitnih za odluku, samo kada je to određeno zakonom.

14. I pravilima kojima je predviđeno istražno načelo u suženom obimu, pro-širen je domet načela neposrednosti. Prvostepeni sud će neposredno utvrđivati činjenice i izvoditi dokaze kad se radi o primeni procesnog i materijalnog prava koje ima imperativni karakter i, izuzetno, kad dolazi do odstupanja od raspravnog načela jer iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati pošto se time vređaju prinudni propisi, javni poredak ili pravila morala.

15. Načelo neposrednosti posebno je prošireno u drugostepenom postupku koji je nekada bio isključivo ili pretežno zasnovan na principima posrednosti i pismenosti.

Drugostepeni postupak je koncipiran na primeni principa pismenosti i po-srednosti, za razliku od prvostepenog postupka. Drugostepeno veće, po pravilu, odluke donosi na osnovu izveštaja sudije izvestioca, a ne na osnovu neposrednog uvida u parnični spis.

Pravilima o drugostepenoj usmenoj raspravi, pravilima o jednokratnom ukidanju prvostepene odluke i obaveznom održavanju drugostepene rasprave, ojačan je i naglašen princip neposrednosti u drugostepenom postupku u kome je ranije dominirao princip posrednosti pošto se u tom postupku vrši kontrola za-konitosti odluke koja se pobija u postupku po pravnom leku. Pored fakultativnog održavanja usmene drugostepene rasprave, koja se zakazuje i održava ako je dru-gostepeni sud ocenio da je radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja potrebno da se ponovo izvedu već izvedeni dokazi, predviđeno je obavezno održavanje usmene drugostepene rasprave ako je u istoj pravnoj stvari presuda već jednom bila ukinuta, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno ili nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju ili su u prvostepenom postupku učinjene procesne povrede koje imaju bitni značaj. Na ovaj način princip neposrednosti je dobio dosta na značaju i u drugostepenom postupku jer drugostepeni sud na usmenoj drugoste-penoj raspravi izvodi dokaze.

U slučaju da se radi o fakultativnoj usmenoj drugostepenoj raspravi, instan-cioni sud samo ponavlja već izvedene dokaze, da bi otklonio određene povrede, ili izvodi nove dokaze koji su predloženi u žalbi. Pravilima kojima se suženo pravo na iznošenje novih činjenica i novih dokaza u drugostepenom postupku, znatno je sužen i domet principa neposrednosti, koji je ogrančen samo na fazu usmene drugostepene rasprave. S druge strane, ako se radi o obaveznom održa-vanju usmene drugostepene rasprave pošto je prvostepena presuda već jednom bila ukinuta, instancioni sud ima znatno šira ovlašćenja u pogledu utvrđivanja činjeničnog stanja i izvođenja dokaza, te je u tom slučaju načelo neposrednosti


18

mnogo šire primenjeno jer on otklanja propuste prvostepenog suda koje se tiču materijalnih i procesnih povreda.

16. Noveliranom odredbom čl. 279. ZPP sudijski pomoćnici,16 iako nisu iza-brani da vrše sudsku funkciju u skladu sa Ustavom, ovlašćeni su, da pored sudija, vrše sudsku funkciju – da u prvostepenom i drugostepenom postupku sprovode par-nični postupak i preduzimaju sudske parnične radnje tako da sudija, pojedinac ili predsednik veća, neposredno ne izviđa, niti upravlja postupkom u fazi prethodnog ispitivanja tužbe odn. u fazi ispitivanja dopuštenosti izjavljenog pravnog leka.

17. Upravljanje postupkom je sudska parnična radnja koja, po svojoj suštini, predstavlja presuđenje o raznim procesnim pitanjima. Odluka o upravljanju po-stupkom nastaje primenom procesnog prava u određenoj procesnoj situaciji. Ona je, kao i meritorna odluka, produkt logičke silogističke operacije i predstavlja zaključak suda o procesnim posledicama koje su određenoj procesnoj situaciji predviđene procesnom normom. Upravljanje postupkom, kao sudska parnična radnja je „radnja sudećeg karaktera“ ili „sudeća delatnost“, kako je nekada pi-sao prof. Borislav Blagojević. Upravljanje postupkom nije delatnost koju vrši sud (kao što je npr. utvrđivanje godišnjeg rasporeda sudija ili podela predmeta između sudija) već sudska delatnost iz okvira sudske vlasti i funkcije. Odluke o upravljanju postupkom donose se u formi rešenja i one predstavljaju vršenje sudske funkcije. Čak i poziv koji se upućuje stranci da dođe i da pruži neophodne informacije (npr. da precizno označi adresu tuženog), po svojoj pravnoj prirodi predstavlja rešenje.

Upravljanje postupkom je nerazdvojno vezano sa funkcijom meritornog od-lučivanja jer bez formalnog i materijalnog upravljanja postupkom ne bi moglo da dođe do odlučivanja, niti bi odluka suda bila zakonita, korektna i efikasna. Upravljanje postupkom i u fazi prethodnog ispitivanja tužbe, i u fazi ispitiva-nja dopuštenosti pravnog leka, nikako nije delatnost administrativno-upravnog karaktera, kao što su nekada, u devetnaestom veku, pogrešno smatrali pojedini pravni pisci iz davnog vremena kad građanski sudski postupak nije shvatan kao javna služba, a sudija koji upravlja postupkom kao državni organ koji vrši jednu državnu funkciju, već kao nemi posmatrač stranačkog dvoboja koji se odigrava pred sudom.

16 Prema odredbi čl. 59. Zakona o uređenju sudova (2008), sudijski pomoćnici stiču zvanja: su-dijskog saradnika, višeg sudijskog saradnika i sudskog savetnika. Odredbom čl. 58. Zakona o uređenju sudova predviđeno je da sudijski pomoćnik pomaže sudiji, izrađuje nacrte odluka, proučava pravna pitanja, sudsku praaksu i pravnu literaturu, izrađuje nacrte pravnih shvatanja, usvojena pravna shvatanja priprema za objavljivanje i samostalno ili uz nadzor i uputstva sudije vrši „poslove“ određene zakonom i Sudskim poslovnikom. Treba primetiti da je odredba čl. 58. pogrešno pravno-tehnički redigovana jer se ne radi o „poslovima“ već o sudskim parničnim rad-njama koje se preduzimaju u vršenju sudske funkcije ili sudske delatnosti uopšte.


19

18. Omogućavanjem da sudijski pomoćnici, kao državni službenici koji rade u sudu, i u prvostepenom i u drugostepenom postupku samostalno preduzimaju sudske parnične radnje iako nisu izabrani da vrše sudsku funkciju, zakonodavac je, s jedne strane, prepustio sudsku vlast licima koja po Ustavu ne mogu da je vrše jer odredba čl. 142. st. 4. Ustava Republike Srbije izričito predviđa da u su-đenju učestvuju samo sudije i sudije-porotnici. Osim toga, sudijski pomoćnici su, kao državni službenici koji su zaposleni u sudu, lica koja su deo izvršne vlasti, a osnovni ustavni principi su podela vlasti i principi samostalnosti i nezavisnosti u suđenju, koji se isključivo odnose na sudije kao nosioce sudske vlasti. Isto tako, mogućnost da se vršenje sudske funkcije prepusti licima koja su deo izvršne vla-sti, ne proizlazi iz odredbe čl. 6. potvrđene Evropske konvencije, koja predviđa pravo stranaka da im sudi nezavisni i nepristrasni sud koji je osnovan po zakonu.

19. Novim zakonskim pravilima, kojima je vršenje sudske funkcije pove-reno sudijskim pomoćnicima, predviđena je, ustvari, specifična (horizontalna) funkcionalna nadležnost sudijskih pomoćnika. Prema ranijim zakonskim reše-njima, funkcionalna nadležnost u fazi prethodnog ispitivanja tužbe u prvostepe-nom postupku bila je podeljena samo između predsednika veća i veća, a u našim savremenim zakonskim rešenjima ona je u prvostepenom postupu podeljena iz-među predsednika veća, sudije pojedinca i sudijskog pomoćnika, dok je u drugo-stepenom postupku podeljena između sudije izvestioca i sudijskog pomoćnika.

Ustanovljavanjem nove samostalne funkcionalne nadležnosti sudijskih po-moćnika u pogledu upravljanja postupkom, došlo je do podele sudske funkcije između sudske i upravne vlasti te je ozbiljno doveden u pitanje princip podele vlasti.

20. U fazi prethodnog ispitivanja tužbe i u fazi ispitivanja izjavljenog pravnog leka u pogledu njegove dopuštenosti, prema novelama ZPP, izviđanje i upravljanje vrše samostalno sudijski pomoćnici umesto sudija. Sudijski pomoć-nici su zakonom ovlašćeni da u toku pripremnog postupka prethodno ispituju tužbu, samostalno preduzimaju parnične radnje u cilju priprema za preduzimanje potrebnih mera u cilju otklanjanja procesnih smetnji i priprema odluka kojima se odlučuje ukoliko procesne smetnje nisu otklonjene, preduzimaju sudske parnične radnje radi pripremanja i zakazivanja pripremnog ročišta ili prvog ročišta za glav-nu raspravu (a to znači i da donose odluku da se uredna tužba dostavi tuženom na odgovor i ispituju formalnu urednost odgovora na tužbu i konstatuju da postoje uslovi da se odluči bez zakazivanja ročišta za usmenu raspravu) i preduzima-ju i druge radnje koje se odnose na upravljanje postupkom. Sudijski pomoćnici su ovlašćeni da samostalno i umesto sudija izviđaju na osnovu spisa, upravljaju postupkom i donose rešenja o upravljanju postupkom, pozivaju stranke, informa-tivno ih saslušavaju povodom pojedinih procesnih smetnji, nalažu im da podnesu određene isprave i da preduzimaju mere da se uočene procesne smetnje otklone.


20

Oni mogu samostalno, pre zakazivanja ročišta, pozvati stranke odn. njihove pu-nomoćnike radi uzimanja potrebnih izjava, pribavljanja potrebnih dokaza u cilju razjašnjenja pojedinih pitanja, kao i obavljati druge sudske parnične radnje koji se odnose na upravljanje postupkom. Sudijski pomoćnici usmeno i neposredno komuniciraju sa strankama ili njihovim punomoćnicima u nejavnim sednicama i prikupljaju materijal da bi samostalno doneli rešenja o pribavljanju potrebnih isprava i doneli odluke kojima se preduzimaju mere upravljanja postupkom.

Sudijski pomoćnici su ovlašćeni da samostalno donose rešenja radi otkla-njanja procesnih smetnji koje se odnose na nenadležnost, stranačku i parničnu sposobnost, urednost zastupanja i formalne nedostatke tužbe. Međutim, oni nisu ovlašćeni da pozivaju zakonske zastupnike stranaka koje nemaju parničnu spo-sobnost i da na taj način preduzimaju mere da se otklone procesne smetnje koje se tiču parnične sposobnosti ili eventualno nedostataka u pogledu ovlašćenja za zastupanje kad je zakonskom zastupniku potrebno takvo ovlašćenje. S druge strane, neprecizno redigovana odredba noveliranog čl. 279. po kojoj su sudijski pomoćnici ovlašćeni da pozivaju punomoćnike, ostavlja prostor za tumačenje i nejednako postupanje jer nije precizirano da li se pozivaju samo punomoćnici-neadvokati ili i advokati.

Pored toga što su ovlašćeni da samostalno preduzimaju sudske parnične rad-nje u fazi prethodnog ispitivanja tužbe i odgovora na tužbu, sudijski pomoćnici su ovlašćeni da pripremaju i zakazuju pripremno ročište ili prvo ročište za glav-nu raspravu, verovatno uz konsultacije sa sudijom. Uloga sudijskih pomoćnika u upravljanju postupkom nije svedena samo na korekcije u pogledu formalnih nedostataka u tužbi neuke stranke shodno zakonskim odredbama koje se tiču sadržine i forme, nego je koncipirana kao izdavanje naređenja za preduzimanje radnje kojom se otklanjaju uočene procesne smetnje.

U sferi formalnog upravljanja postupkom u toku prethodnog postupka, su-dijskim pomoćnicima je povereno da odlučuju o zakonitom odvijanju postupka i otklanjanju procesnih smetnji (dopunjavanjem ili ispravkom formalno neisprav-ne radnje) i staranjem o razvoju i celishodnom toku postupka.

Kada je zakonodavac poverio vršenje sudske funkcije sudijskim pomoćni-cima, on nije svestrano sagledao problem učešća sudijskih pomoćnika u suđenju, te nije predvideo izričito da se zakonske odredbe koje se odnose na isključenje i izuzeće sudije odnose i na sudijske pomoćnike, iako je novelirao i tu zakonsku materiju, niti je predvideo postupak po kome se oni isključuju od samostalnog postupanja kad postoji razlog za njihovo isključenje ili izuzeće i ko o tome i kad donosi odluku. Iz tog razloga se i postavlja pitanje kako prilikom tumačenja po-puniti ovu zakonsku prazninu. Pošto se radi o analogiji, postavlja se pitanje da li primeniti pravila koja se odnose na isključenje i izuzeće sudija, jer kad upravljaju postupkom sudijski pomoćnici preduzimaju sudske parnične radnje i vrše sud-sku funkciju, ili pravila koja se odnose na izuzeće odn. isključenje zapisničara, kao nameštenika, koji su, kao i sudijski pomoćnici, zaposleni u sudu. U prvom


21

slučaju, odluku bi donosio predsednik suda, a u drugom slučaju sudija koji ruko-vodi radom pripremnog odeljenja odn. odeljenja suda.

21. Noveliranim odredbama ZPP, zakonodavac je samo predvideo da sudij-ski pomoćnici samostalno utvrđuju činjenice i da ocenjuju priložene dokaze u fazi prethodnog ispitivanja tužbe odn. pravnog leka i da preduzimaju sudske parnične radnje koje se odnose na upravljanje postupkom u fazi prethodnog ispitivanja tužbe i izjavljenog pravnog leka. Međutim, u Sudskom poslovniku (2009), kao podzakonskim aktom, predviđeno je da sudijski pomoćnici, koji su godišnjim rasporedom poslova raspoređeni u pripremno odeljenje suda odn. sudsko ode-ljenje, koje je formirano radi ispitavanja ispunjenosti procesnih pretpostavki za vođenje postupka i odlučivanje o pravnim lekovima, preduzimaju sudske parnič-ne radnje pod nadzorom sudije, a ne samostalno. Prema ovoj odredbi iz Sudskog poslovnika (čl. 16), sudija koji vrši nadzor predstavlja samo neku vrstu kontrolo-ra odluka i radnji koje preduzimaju sudijski pomoćnici u upravljanju postupkom. Međutim, domet tog nadzora odredbama Sudskog poslovnika nije preciziran. Isto tako, odredbama Poslovnika nije predviđeno ko potpisuje odluke u upravljanju postupkom koje donose sudijski pomoćnici.

U slučaju da sudijski pomoćnik upravlja postupkom u jednoj fazi prvo-stepenog ili drugostepenog postupka, sudija koji odlučuje, kao nosilac sudijske funkcije, bez obzira da li je u pitanju individualni sudija ili član sudskog veća, neposredni uvid u odluke koje su donete prilikom odlučivanja o procesnim pret-postavkama dobija tek kad bude zakazano pripremno ročište odn. ročište za glav-nu raspravu ili kad predmet dobije sudija izvestilac da bi se pripremio za referi-sanje, iako nije sudelovao u toku pripremnog postupka.

22. Bez obzira što se radi o odlukama o upravljanju postupkom, sudijski po-moćnici sudeluju u donošenju odluke jer upravljaju postupkom samostalno i na taj način pripremaju odluku kojom se rešava spor iako neposredno ne sudeluju u do-nošenju meritorne odluke. Zbog toga se i postavlja pitanje da li sudija koji postupa na pripremnom ročištu ima ovlašćenje da ispita odluke o upravljanju postupkom, pošto sud za njih nije vezan te ih može izmeniti i opozvati. S druge strane, pošto se odluke o upravljanju postupkom ne mogu pobijati samostalnom žalbom, postavlja se pitanje koja ovlašćenja ima drugostepeni sud ukoliko su bile nezakonite odluke o upravljanju postupkom, pošto se radi o primeni procesnog prava.

U svakom slučaju drugostepeni sud treba da odbaci tužbu odn. pravni lek, ako je to u upravljanju postupkom propustio da učini prvostepeni sud odn. sudij-ski pripravnik ili sudeći sudija.

23. Povreda načela neposrednosti sankcionisana je i dalje kao jedna od pro-cesnih povreda. Bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je sud bio nepropisno sastavljen ili ako je u donošenju presude učestvovao sudija koji nije sudelovao na glavnoj raspravi.


22

Prof. Gordana Stanković, Ph.D.Full Professor Faculty of Law, University of Niš

The principle of immediacy and law on changes and supplements of the law on legal proceedings (2009)

A b s t r a c t

In this work the author analyzes the changes regarding concretizing the prin-ciple of immediacy brought by the Law on Changes and Supplements of the Law on Legal Proceedings in December 2009.

The author confirms that the legislator has significantly broadened the range of this principle by widening the principle of self-governing trial related to friendly trial, new rules on functional authority, fictions about the agreement of the parties about the functional authority during the lawsuit, rules on immediate time valid-ness of the changed law, new rules about indirect presenting of evidence when the main dispute starts from scratch, rules about the active role of the court during the proceedings, rules about the obligatory oral dispute in the appellate court.

The author considers that the new legal rules regarding the new functional authority of the judge assistants harm not only the principle of immediacy, but also the constitution and principle of division of authorities. New legal rules ena-ble the judge assistants, who are state clerks and belong to executive authorities, although they have not been elected as judges, to personally take the court legal actions in certain phases of the procedure (in the preparatory procedure and pro-cedure on legal remedies) and manage the procedure.

Key words: immediacy, legal action

Literatura

1. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, Sl. glasnik R. Srbije br. 11/09.

2. Zakon o ratifikaciji Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i sloboda, Sl. list SCG – Međunarodni ugovori br. 9/03, 5/05 i 7/05 – ispravka

3. Radovanov A., Parnični postupak, Zakon o parničnom postupku sa sudskom praksom i napomenama, Intermex, Beograd, 2006.

4. Odluke i presude Evropskog suda za ljudska prava II, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava Vlade Rep. Srbije, 2009.

5. Stanković Gordana, Građansko procesno pravo, Prva sveska, Parnično proce-sno pravo, Niš, 2007.

23

pogledi i mišljenja

Dr Aleksandar K. Filipović* Dušan A. Filipović**

PODELJENA ODGOVORNOST U SAOBRAĆAJU I NEKE DILEME U POSLOVNOJ SUDSKOJ PRAKSI

REZIME: U članku se razmatra sudska praksa koja se odnosi na pode-ljenu odgovornost u saobraćaju. Primeri ove sudske prakse nam detaljno prikazuju na koji način je podeljena odgovornost u saobraćaju, od kojih okolnosti zavisi i na koji način ih sud rešava.

Ključnereči:podeljenaodgovornost,odgovornolice,oštećenolice

1. Uvodne napomeneU poslovnoj i sudskoj praksi postoji raznolikost u primeni člana 192. Zakona

o obligacionim odnosima iz 1978. godine.Oštećeno lice koje je pretrpelo štetu nema pravo na potpunu naknadu

ni naknadu štete koja po visini odgovara prouzrokovanoj šteti. Oštećeno lice ima pravo na naknadu koja je smanjena srazmerno iznosu njegovog dopri-nosa u prouzrokovanju štete. Ovo predstavlja izuzetak od osnovnog pravila po kome se naknada štete dopunjuje u iznosu koji odgovara prouzrokovanoj šteti, a ovaj izuzetak je predviđen u članu 192. Zakona o obligacionim odno-sima iz 1978. godine.

„1) Oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili bude veća nego što bi inače bila ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu;

2) Kad je nemoguće utvrditi koji deo štete potiče od oštećenikove radnje sud će dosuditi naknadu vodeći računa o okolnostima slučaja.“1

* Advokat u Loznici.** Dipl. pravnik1 Član 192. Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine

UDK: 347.518 BIBLID: 0352-3713(2010);(5–6):23–41


24

Pitanje podeljene odgovornosti ne postavlja se samo kada se radi o naknadi materijalne štete, pitanja podeljene odgovornosti se mogu postaviti i kada se radi o naknadi nematerijalne štete. U članu 205. Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine potvrđeno je:

„Odredbe o podeljenoj odgovornosti i sniženju naknade koje važe za mate-rijalnu štetu shodno se primenjuju i na nematerijalnu štetu.“2

Shodno članu 192. Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine, iznos obaveze na naknadu štete odgovornog lica utvrđuje se u visini štete koju je pri-činio štetnik, a ne u visini ukupno prouzrokovane štete, jer je jedan deo štete pričinio oštećenik.“3

U stavu 1. člana 192. Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine dat je odgovor kako treba rešiti pitanje kada šteta ne potiče samo od radnje štetni-ka, nego i od radnje oštećenog, pri čemu se udeo oštećenog u prouzrokova-noj šteti može utvrditi. U stavu 2. člana 192. Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine dat je odgovor kako treba rešiti pitanje kada oštećenik svojim ponašanjem doprinosi da šteta nastane ili da bude veća nego što bi bila da on nije učestvovao u njenom prouzrokovanju, ali se ne može utvrditi u kojoj meri je oštećenik doprineo nastanku štete. Odgovornost odgovornog lica se u oba slučaja smanjuje za izvestan iznos u poređenju sa stvarnom štetom.

Oštećeno lice ne odgovara nego snosi tu štetu u smislu za nju nema pra-vo na naknadu štete shodno članu 192. Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine. Pravila o podeljenoj odgovornosti, u slučaju prouzrokovanja nematerijalne štete primenjuju se, kada se kao lica pojavljuju neposredno oštećeno lice, štetnik i odgovorno lice. Kada je posredno oštećeno lice svojim radnjama doprinelo usmrćenju ili teškom invaliditetu ili je pomagao da se uči-nilac ovih dela ne otkrije ono nema pravo na naknadu nematerijalne štete. Na takva oštećena lica se ne može primeniti odredbe člana 192. Zakona o obli-gacionim odnosima iz 1978. godine. Takva oštećena lica će krivično odgovara-ti. Shodno članu 206. Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine će za štetu koju je više lica prouzrokovalo zajedno svi učesnici odgovarati solidarno. Podstrekač, pomagač, kao i onaj koji je pomagao da se odgovorna lica ne otkriju odgovaraju solidarno sa njim.Primena odredbi člana 205. Zakona o obligacionim odnosima kada nematerijalnu štetu treba naknaditi u novcu u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine.

2 Član 205. Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine3 Slobodan Petrović, Dragoljub Stojanović, Komentar zakona o obligacionim odnosima, Kulturni

centar Gornji Milanovac, Pravni fakultet Kragujevac 1980, strana 572.

DrAleksandarK.Filipović,DušanA.Filipović:Podeljenaodgovornostusaobraćajuinekedileme...

25

2. Pravila o podeljenoj odgovornosti mogu se primeniti u sledećim slučajevima:

– podsticanje vozača na brzu vožnju;– neprilagođena brzina;– kada nedostaju svetlosni uređaju za noćnu vožnju;– kod propusta da smanji brzinu i da zvučnim signalima ne upozori na opa-

snost drugog učesnika u saobraćaju;– ako je došlo do propusta organizacije za puteve;– sudar vozila u pokretu i zaustavljenog odnosno parkiranog vozila;– podeljena odgovornost vozača i pešaka;– podeljena odgovornost vozača koji upravlja motornim vozilom pod utica-

jem alkohola i njegovog saputnika;– podeljena odgovornost vozača i putnika koji nije vezao sigurnosni pojas;– neposedovanje vozačke dozvole i odgovornost za štetu. Podeljena odgovornost se vezuje za propuste vozača motornog vozila

i drugih lica koja su, takođe, doprinela da do saobraćajne nezgode dođe. Nema podeljene odgovornosti u slučaju kad vozač vozila povredi lice koje se kreće trotoarom, jer je trotoar ulice namenjen isključivo za kretanje pešaka, a ne i motornih vozila.4

3. Sudar motornog vozila i zaustavljenog, odnosno parkiranog vozila

U praksi su česti primeri saobraćajnih nezgoda do kojih je došlo na taj na-čin što je vozilo koje je bilo parkirano, odnosno zaustavljeno na putu doprinelo nastanku nezgode.

Ako je vozač motornog vozila motorno vozilo zaustavio, odnosno par-kirao suprotno zakonu, tada postoji podeljena odgovornost, jer je vozač ta-kvim ponašanjem doprineo da do saobraćajne nezgode dođe. Međutim, ako je vozač motornog vozila motorno vozilo zaustavio, odnosno parkirao u skladu sa zakonom, u ovom slučaju ne može se primeniti član 192. Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine. Oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine ovde ima na umu situaciju kad su štetnik i oštećenik doprineli prouzrokovanju štete. Zakonske odredbe o podeljenoj odgo-vornosti dolaze do primene bez obzira na oštećenikovu krivicu. Dovoljan je ošte-ćenikov makar i neskriveni doprinos njegovoj šteti. Zato podeljena odgovornost može postojati i kad je oštećeno lice malo dete ili lice nesposobno za rasuđivanje.

4 Član 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine


26

Kad se govori o podeljenoj odgovornosti, smatramo da taj izraz nije najsretnije odabran, jer niko ne može građanskopravno odgovarati za vla-stitu štetu. Oštećeno lice ne odgovara za svoju štetu, već je samo snosi u meri u kojoj je doprinelo njenom nastanku ili povećanju. Ovo je u skladu sa na-čelom potpune naknade štete, jer je štetnik dužan naknaditi svu štetu koju je prouzrokovao.

Kad je nemoguće utvrditi koji deo štete potiče od oštećenikove radnje, sud će dosuditi naknadu vodeći računa o okolnostima slučaja.5

Oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmernu naknadu. Kad je nemoguće utvrditi koji deo štete potiče od oštećenikove radnje, sud će dosuditi naknadu vodeći računa o okolnostima slučaja.6

Ovde treba imati u vidu da oštećeni ne odgovara za svoju štetu već je samo snosi u meri u kojoj je pridoneo njenom nastanku ili povećanju. Ovo je u skladu sa načelom potpunosti naknade, prema kojem je štetnik dužan nakna-diti svu štetu koju je prouzrokovao. Smanjenje naknade u slučajevima koje ima u vidu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine dosuđuje se pošto se prethodno utvrdi iznos prouzrokovane štete u celini.

4. Podeljena odgovornost i stav sudske prakse

Po pravnim pravilima obligacionog prava, ako šteta nije nastala isključivo krivicom štetnika, već je i oštećeni svojom krivicom doprineo njenom nastajanju, oštećeni nema pravo da zahteva naknadu celokupne štete, odnosno nema pravo na naknadu onog dela štete koji potiče od njegove krivice. Ako nije moguće utvr-diti koji deo štete potiče od oštećenikove krivice, onda štetu snose podjednako po principu podeljene odgovornosti za naknadu štete.7

Neprilagođena vožnja motornog vozila i neobazrivo kretanje pešaka na ko-lovozu predstavljaju propuste oba učesnika u saobraćaju, zbog čega, pri odlučiva-nju o naknadi nastale štete, ima mesta primeni pravila o podeljenoj odgovornosti.

Kad putnik uđe u autobus preduzeća koje vrši javni prevoz i ako u njemu nema slobodnog mesta, a vozač pokrene vozilo pre nego što se zatvore vrata, usled čega putnik ispadne i zadobije povrede, takođe postoji podeljena odgovor-nost i putnika i saobraćajnog preduzeća na nastalu štetu.

Bez obzira na postojanje utvrđene krivične odgovornosti vozača motornog vozila, sud je dužan u parnici da utvrđuje i ponašanje pešaka kao učesnika u sao-braćaju, i ukoliko utvrdi da postoje i njegovi propusti koji su doprineli nastanku saobraćajne nezgode, primeniće pravilo građanskog prava o srazmernom smanje-

5 Član 192. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine.6 Član 192. ZOO iz 1978. godine.7 Odluka Vrhovnog suda Srbije, GŽ. 4153/66.


27

nju naknade štete zbog podeljene odgovornosti, u kom slučaju je štetnik dužan da naknadi samo deo štete, srazmeran svom doprinosu u nastanku štetnih posledica.8

Kad na zaprežnom vozilu u noćnoj vožnji nedostaju svetlosni uređaji, onda takav propust učesnika u saobraćaju može biti od značaja kod utvrđivanja od-govornosti za naknadu štete koja nastane iz kontakta zaprežnog i motornog vo-zila, pa bi imalo mesta primeni pravnog pravila građanskog prava o podeljenoj odgovornosti.9

Propuštajući da smanji brzinu kretanja i da zvučnim signalima upozori tuže-nog na opasnost, koji je zaprežnim kolima izašao na magistralni put, što je morao učiniti, jer nije mogao predvideti da će tuženi tako postupiti, tužilac je doprineo nastanku štete, pa stoga postoje uslovi za primenu člana 190. Zakona o obligaci-onim odnosima o podeljenoj odgovornosti.10

5. Podeljena odgovornost i alkoholisanostU praksi ima mnogo primera saobraćajnih nezgoda u kojima pogine saput-

nik ili u kojima saputnik zadobije teške telesne povrede.U ovakvim slučajevima odnos vozača motornog vozila i putnika u motor-

nom vozilu može biti:– da je bio pijan vozač motornog vozila, a da je putnik bio trezan;– da je bio pijani vozač motornog vozila i putnik u motornom vozilu;– da je vozač motornog vozila bio trezan, a da je putnik bio pijan;– da je vozač motornog vozila bio vezan sigurnosnim pojasom, a da putnik

nije bio vezan sigurnosnim pojasom.Ukoliko je vozač motornog vozila upravljao motornim vozilom pod utica-

jem alkohola, a putnik je znao ili je morao znati da vozilom upravlja vozač pod dejstvom alkohola, opojnih droga ili bez vozačke dozvole za tu vrstu vozila, te usled toga dođe do saobraćajne nezgode u kojoj putnik pogine ili pretrpi povrede, u tom slučaju postoji podeljena odgovornost.

U praksi ima dosta primera da pijani vozač motornog vozila primi pijanog putnika. U ovom slučaju, smatramo da postoji isključiva odgovornost vozača koji je upravljao motornim vozilom pod uticajem alkohola. U ovom slučaju moglo bi doći do podeljene odgovornosti ako bi se dokazalo da je pijani putnik ometao pijanog vozača pa je iz tih razloga došlo do saobraćajne nesreće.

U praksi ima dosta primera da vozač motornog vozila koji nije u alkoholisa-nom stanju primi putnika koji je u alkoholisanom stanju. U ovom slučaju moglo bi doći do primene pravila o podeljenoj odgovornosti ako bi se dokazalo da je do saobraćajne nezgode došlo što je pijani putnik ometao treznog vozača koji je upravljao motornim vozilom.

8 Odluka Vrhovnog suda Srbije, Gž. 4153/66. 9 Odluka Vrhovnog suda Srbije, 30/76.10 Vrhovni sud Srbije, Rev. 4194/73.


28

Ukoliko saputnik u vozilu ne zna u kojoj meri je vozač alkoholisan, po-deljena odgovornost u procentu od 20% previsoko je određena.

„Iz utvrđenog činjeničnog stanja jasno proizilazi da tužena nije znala u kojoj meri je vozač bio alkoholisan, pa stoga i 20% je možda previše za utvr-đivanje odgovornosti tužilje, ali pošto se tužilja nije žalila, drugostepeni sud nije mogao da preinači odluku na štetu tuženog zbog načela zabrane.“11

Kada putnik zna da je vozač u alkoholisanom stanju i pristane na vožnju, u slučaju nastanka štete do koje je došlo krivicom alkoholisanog vozača postoji podeljena odgovornost vozača i oštećenog lica, jer je oštećeno lice prihvatanjem vožnje svesno preuzelo rizik od mogućeg nastanka štetnih posledica.

6. Obaveza vezivanja sigurnosnog pojasa i podeljena odgovornost

Prvostepeni sud nije utvrdio činjenično stanje ukoliko nije utvrdio sve okol-nosti u vezi s tim da li je tužilac bio vezan sugurnosnim pojasom ili nije. Ukoliko je povreda nastala u saobraćajnoj nezgodi posledica nevezivanja sigurnosnog po-jasa, onda ona mora biti od uticaja kod procene podeljene odgovornosti u smislu člana 192. ZOO.

„Prema odredbama člana 192. ZOO, oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. Prvotuženi je u toku postupka ukazivao na doprinos tužioca R. kao vozača i učesnika u predmetnoj saobraćajnoj nesreći, a koja bi se prema njegovim navodima ogledala u neprilagođenoj brzini, i nepoštovanju zakon-ske obaveze vozača da u vožnji bude vezan sigurnosnim pojasom. Sudovi su utvrdili da je tužilac R. tada zadobio povredu koja je teško oštetila njegovo zdravlje. Ne navodeći u razlozima o kakvoj se povredi radi i neutvrđujući da li bi te povrede ili nastale posledice bile lakše ili manjeg obima, da je kritičnom prilikom bio vezan sigurnosnim pojasom, kako to nalaže odredba člana 35. Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima. Ove činjenice su od značaja, s obzirom da prema citiranoj zakonskoj odredbi ponašanje oštećenog u nekim slučajevima može uticati na smanjenje obima naknade, posebno, ako se ona ogleda u propuštanju ili nepreduzimanju određenih mera da bi se dejstvo eventualnih štetnih radnji drugih mogle otkloniti ili umanjiti. S obzirom da navedene činjenice nisu utvrđene u provedenom postupku obe niže-stepene presude su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku prvostepeni sud će radi donošenja pra-vilne odluke o zahtevu tužioca, pouzdano utvrditi sve odlučne činjenice na koje je unapred ukazano, počev od ponašanja stranaka u ovoj parnici kao učesnika u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi koja su u uzročno-posledičnoj vezi sa nastalim

11 Presuda Okružnog suda u Novom Sadu, Gž. 283/2000 od 10.11.2000. godine


29

štetnim događajem, pa do utvrđivanja same štete i njenog obima, imajući pri tom u vidu da svako postupanje protivno odredbama ZOBS-ne mora imati za posledicu i odgovornost za nastalu štetu, ukoliko nije uzrok iste, i obrnuto da takvo ponašanje iako nije uzrok nastanka štete, može doprineti da ta šteta bude manja ili veća, što u svakom konkretnom slučaju treba utvrditi. Stoga, utvrđena prekršajna odgovornost i spisi tog predmeta ne mogu biti jedini i isključivi dokaz krivice za nastalu štetu, već se ona mora utvrditi i na osnovu drugih raspoloživih dokaza, posebno kada se u toku postupka ukazuje i na eventualne propuste drugih učesnika saobraćajne nezgode.“12

„Prvotuženi je u toku postupka isticao, a što inače ističe i u žalbi da se s obzirom na povrede smatra da je tužilac sedeo na mestu suvozača, da kritičnom prilikom nije bio obezbeđen sigurnosnim pojasom usled čega je i usledio udarac glavom i nastupila povreda, te da je tužilac u velikoj meri doprineo da pretrpi teže posledice od onih koje bi po njegovo zdravlje nastale da se propisno obezbedio, te da je na taj način doprineo nastanku vlastite štete. Prvostepeni sud nije utvrdio da li je tuženi koji je sedeo na mestu suvozača u putničkom vozilu, kritičnom pri-likom bio obezbeđen sigurnosnim pojasom i da je bio obezbeđen, da li bi nastala šteta nastala na način i u obimu kako je nastala.

Kako prvotuženi i drugotuženi kao osiguravajuća organizacija nisu u oba-vezi da tužiocu kao trećem licu naknade štetu do koje je došlo krivicom njihovih osiguranika, to će prvostepeni sud u ponovnom postupku, saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, te veštačenjem pred veštakom odgovarajuće struke utvrditi da li je tužilac, kao suvozač, imajući u vidu i vrstu i težinu zadobije-nih povreda, kritičnim prilikom bio obezbeđen sigurnosnim pojasom, a u smislu Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, te posebno da li bi, da je tužilac bio obezbeđen sigurnosnim pojasom kod tužioca nastupila šteta u obi-mu u kojem je kritičnom prilikom nastupila.“13

Vezivanje sigurnosnog pojasa je zakonska obaveza predviđena članom 36. Zakona o bezbednosti saobraćaja, pa prilikom utvrđivanja činjeničnog stanja prvostepeni sud uvek mora utvrditi da li je oštećeno lice bilo vezano ili ne i da li je vezivanje (odnosno nevezivanje) imalo uticaja na nastanak štete i u kom obimu.

„Osnovano se u žalbi tuženog ukazuje da je prvostepeni sud propustuo da utvrdi da li postoji doprinos tužilje nastanku štetnog događaja, a imajući u vidu obaveze tužilje kao vozača na upotrebu sigurnosnog pojasa. Ovo stoga, jer na osnovu člana 36. Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima pred-viđeno je da su vozač motornog vozila u koje su ugrađeni sigurnosni pojasevi i lice koje se prevozi tim vozilom, dužni da budu vezani tim pojasevima za vreme dok se vozilo kreće u saobraćaju na javnom putu. Na osnovu člana 230. stav 1.

12 Presuda Okružnog suda u Beogradu, Gž. 1606/2000 od 14. III 2000. godine13 Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 3629/00 od 27. VII 2000. godine


30

tačka 2. istog Zakona, predviđeno je da će se vozač ili drugo lice koje se za vreme vožnje u vozilu ne veže sigurnosnim pojasevima, kazniti novčanom kaznom na licu mesta za prekršaj. Imajući u vidu navedenu odredbu gde postoji zakonska obaveza upotrebe sigurnosnih pojaseva u vozilu koja imaju ugrađene pojaseve, prvostepeni sud nije utvrdio (iako to proizilazi iz spisa – iskaza tužilje), da li je tužilja bila vezana pojasom, odnosno da li nošenje ili nenošenje pojasa ima uticaja na nastanak štete ili njeno umanjenje.“14 Smatramo da postoji podeljena odgovornost na ravne delove, ako se utvrdi da putnik u toku vožnje nije vezao sigurnosni pojas.

7. Podeljena odgovornost poslodavca i zaposlenog u naknadi štete moguća je i kod štete prouzrokovane nezakonitim prestankom radnog odnosa

Naime, pravni osnov po ovom pitanju sadržan je u odredbi člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima po kome zaposleni u svojstvu oštećenog koji je doprineo da šteta bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. Polazeći od načela legaliteta, kao najvišeg pravnog imperati-va, kao i od intencije citirane odredbe Zakona o obligacionim odnosima, proizila-zi da je dužnost svakog nezaposlenog, kome je radni odnos prestao, da traži posao kod drugog poslodavca i da prihvati odgovarajući posao. S obzirom na oficijelnu maksimu suda i povodom visine štete neophodno je bilo u ovom sporu utvrđivati da li je tužilja ostvarila prava koja joj po zakonu pripadaju kao nezaposlenom licu privremene naknade ostvarene za vreme nezaposlenosti ili je svojom krivicom propustila da ostvari ovu naknadu, na koju bi imala prava prijavom Zavodu za tržište rada. S obzirom da nezaposleni ima pravo i na posredovanje Zavoda pri zapošljavanju, što znači i mogućnost zaposlenja kod drugog poslodavca, bilo je nužno utvrditi činjenice da li je tužilja podnela blagovremenu prijavu Zavodu za tržište rada, tim pre jer je u pitanju zaposleni takve kvalifikacije i stručne osposobljenosti za koju je kod Zavoda za tržište rada potražnja veća od ponude, što znači da svaki propust nezaposlenog da ostvari prihod koji je realno mogao ostvariti smanjuje njegovo pravo na naknadu štete o kojoj je ovde reč. Doprinos, oštećenog radnika nastanku štete smanjuje materijalnu odgovornost poslodavca.

8. Podeljena odgovornost vozača i pešaka

Pri utvrđivanju mere uzročnog doprinosa svakog učesnika u saobra-ćajnoj nezgodi potrebno je sa posebnom pažnjom oceniti ne samo sve okol-nosti pod kojima je došlo do te nezgode, već naročito strogost saobraćajnih

14 Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1202/2001 od 20. III 2001. godine


31

pravila kojih se svaki od učesnika u saobraćajnoj nezgodi mora pridržavati u datoj saobraćajnoj situaciji i izvideti samo značenje tih pravila sa gledišta bezbednog odvijanja saobraćaja i uzročni značaj njegovog kršenja za na-stanak nezgode. Tužilac se kretao kolovozom na oko jedan metar od desne ivice kolovoza, što je u suprotnosti sa članom 104. i 106. Zakona o osnova-ma bezbednosti saobraćaja, pa je time doprineo saobraćajnoj nezgodi 10%, kada ga je vozač oborio na putu. „Utvrđeno je da je u saobraćajnoj nezgodi dana 5. XII 1997. godine, do koje je došlo usled propusta u upravljanju putničkim vozilom „jugo 45“, a kojim je upravljao vozač B. krećući se putem ka Grdelici, naleteo na tužilju kao pešaka, koja se kretala desnom stranom kolovoza na udalje-nosti od jednog metra od ivice kolovoza. Do ove nezgode je došlo zbog propusta tuženikovog osiguranika, koji brzinu vozila nije prilagodio uslovima vidljivosti i saobraćaja na put, te tako tužilju povredio. Na osnovu pravosnažne presude Opštinskog suda u Leskovcu od 21.8.1998. godine osiguranik tuženika je oglašen krivim za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 3. u vezi sa članom 195. stav 3, u vezi sa stav 1, KZ RS, i osuđen je na novčanu kaznu u iznosu od 3.000,00 dinara. U tom momentu vozilo je bilo osigurano kod tuženika za štetu pričinjenu trećim licima. Utvrđeno je da postoji podeljena odgovornost 10% na strani tužilje, jer se kretala desnom stranom ko-lovoza na udaljenosti od 1 metar desne ivice kolovoza što je protivno odredbi čl. 104. i 106. Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima.“15

9. Isključiva odgovornost vozača motornog vozila

Smatramo da postoji isključiva odgovornost vozača u sledećim slučajevima:– kada vozač motornog vozila povredi pešaka na pešačkom prelazu;– kada vozač motornog vozila prolazi na crveno svetlo;– kada vozač motornog vozila povredi pešaka van kolovoza zbog sletanja

sa puta;– kada ostavi motorno vozilo na kolovozu, neosvetljeno i neobeleženo;

10. Podeljena odgovornost vozača motornog vozila i pešaka

Podeljena odgovornost vozača motornog vozila i pešaka postoji:– kod pretrčavanja puta od strane pešaka. U konkretnom slučaju treba po-

sebno voditi računa da li put pretrčavaju deca ili odrasli ljudi. Ako put pretrčava dete, smatramo da je odgovornost vozača veća, jer vozač mora da ima pojačanu pažnju.

– kad pešak prelazi na crveno svetlo; u konkretnom slučaju odgovornost pešaka je veća;

15 Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1202/2001 od 20. III 2001. godine


32

– ako jedan pešak iznenada započne prelaz puta, izdvajajući se od grupe pešaka. U konkretnom slučaju smatramo da je odgovornost vozača mo-tornog vozila veća u odnosu na pešaka, jer vozač motornog vozila mora posebno da obrati pažnju kad nailazi na grupu pešaka, tj. mora da ima u vidu da je moguće da neki pešak iz grupe može iznenada da stupi na put.

11. Podeljena odgovornost i nezakonito parkiranje

Ako je tužilac parkirao svoje vozilo na kolovozu u blizini raskrsnice, i ako je u blizini postojao parking gde je mogao parkirati vozilo, onda ovakvo ponašanje može imati uticaja na nastanak štete o čemu treba da se izjasni veštak saobraćajne struke.

„Po nalaženju suda, prvostepeni sud u pogledu postojanja eventualnog do-prinosa tužioca u nastanku ove štete nije naveo razloge o odlučnim činjenicama, odnosno nije u potpunosti i pravilno utvrdio sve činjenice koje su bitne za dono-šenje odluke.

Imajući u vidu činjenicu da je tužilac svoje vozilo parkirao na kolovozu i to u blizini raskrsnice, iako je postojao parking ispred stambene zgrade tužioca na kome je mogao parkirati vozilo, sud je bio dužan da odredi saobraćajno vešta-čenje od strane veštaka saobraćajne struke. Veštak treba da da svoje mišljenje u pogledu ponašanja i propusta tužioca, te uticaja ovakvog ponašanja i propusta na nastanak štete na njegovom vozilu.“16

12. Neposedovanje vozačke dozvole i odgovornost za štetu

Neposedovanje vozačke dozvole u konkretnoj situaciji je bez uticaja na odgovornost vozača, jer neposedovanje vozačke dozvole nije u uzročnoj vezi sa udesom.

„Prema utvrđenom činjeničnom stanju 2. maja 1996. godine, vozač automo-bila marke „zastava 101“ osiguranog kod tuženog je izazvao saobraćajni udes i u ovom udesu naneo je tešku telesnu povredu maloletnom tužiocu. Naime, vozač osiguranog automobila na raskrsnici nije ustupio pravo prvenstva prolaza moto-ciklu kojim je upravljao M. G. dok je maloletni tužilac sedeo na mestu suvozača, pa je tom prilikom ivicom automobila udario u nogu suvozača, maloletnog tužio-ca, i naneo mu tešku telesnu povredu. Zbog toga je vozač automobila krivičnom presudom Opštinskog suda u Kuli K. 276/96 od 13.11.1996. godine osuđen na novčanu kaznu zbog izvršenja krivičnog dela teškog dela protiv bezbednosti jav-nog saobraćaja na putevima iz člana 201. stav 3. u vezi sa članom 195. stav 3. i u vezi sa stavom 1. KZ RS. U toku postupka nižestepeni sudovi su utvrdili da je do ovog udesa došlo isključivo krivicom vozača automobila, jer se nije pridržavao saobraćajnih propisa.

16 Rešenje Okružnog suda u Beogradu, Gž. 7743/99 od 27. I 2000.


33

Navodi u reviziji koji se ističu da postoji odgovornost vozača motocikla za nastalu štetu, jer nije posedovao vozačku dozvolu, nisu osnovani.Činjenica da vozač motocikla nije imao vozačku dozvolu bez uticaja je na njegovu od-govornost, jer neposedovanje vozačke dozvole nije u uzročnoj vezi sa nastalim udesom, odnosno sa nastalom štetom.“17

Smatramo da putnik koji pristane na vožnju sa vozačem motornog vozila koji nema dozvolu da upravlja motornim vozilom snosi odgovornost za štetu koju pretrpi. I u ovom slučaju može doći do primene pravila o podeljenoj odgovornosti.

Za postojanje podeljene odgovornosti vozača i saputnika za štetu koju sa-putnik pretrpi u prometnoj nezgodi skrivljenoj od vozača, nije od bitnog značaja da li je putniku poznato da vozač nije položio vozački ispit, već kakvo je njegovo saznanje o osposobljenosti vozača za upravljanje vozilom u javnom saobraćaju.

„Revizija bez osnova prigovora podeljenoj odgovornosti, a nalazi je samo u činjenici da vozaču koji je u momentu nezgode upravljao vozilom i skrivio je, nije bila izdata vozačka dozvola, te nije bio osposobljen za vožnju što je poginu-lom bilo poznato, a ipak je pristao na vožnju pod takvim okolnostima. Međutim, ovaj sud smatra da nije od bitnog značaja za pravilno rešenje toga pitanja da li je vozač polagao vozački ispit i dobio valjanu vozačku dozvoli, već da li je u istinu bio osposobljen za vožnju, odnosno da li je ovladao vozačkom veštinom u meri koja je potreba za sigurno sudelovanje u prometu na javnim cestama, te kakvo je saznanje o tome imao poginuli. Sudovi nižeg stupnja utvrdili su da se radilo o vozaču i sa boljim vozačkim iskustvom, koji je još pre rata upravljao motornim vozilima na javnim cestama, a za vreme rata čak bio zadužen kao vozač vojnim vozilom što je poginulom bilo poznato. Radi se o činjeničnom utvrđenju za koje je vezan ovaj sud u revizijskom postupku, a iz njega ne proističe podeljena od-govornost ni u najmanjem omeru. U ostalom do prometne nezgode nije ni došlo zbog neznanja ili nesposobnosti vozača za vožnju, već zbog obesne vožnje i oči-tim kršenjem prometnih propisa takvom vožnjom, kakvom u praktičnom životu inače pribegavaju samo vozači koji su previše uvereni u svoje sposobnosti u vo-žnji, a to je nešto sasvim drugo i protivno onome što revizija tvrdi.“18

13. Doprinos nastanku štete odnosi se isključivo na oštećenikaDoprinos nastanku štete odnosi se isključivo na oštećenika a ne i na

treće lice koje je bilo učesnik saobraćajne nezgode, što je od značaja za utvrđivanje podeljene odgovornosti za nastanak štete, bilo materijalne ili nematerijalne.

„Presudom Opštinskog suda u Požarevcu od 29. 6. 2002. godine u stavu l. izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade štete za duševne bolove zbog smanjene opšte životne aktivnosti, isplati iznos od 30.000,00 dinara na ime

17 Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 5240/99 od 23. XI 2000.18 Presuda Vrhovnog suda FB i H, Rev. – 149/99 od 18. 1. 2000.godine


34

pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 15.000,00 dinara sve sa zakonskom zate-znom kamatom od 29. 6. 2001. godine do isplate, u roku od 15 dana po prijemu presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Označena presuda potvrđena je presudom Okružnog suda od 25. 12. 2001. godine. Tuženi je oglašen krivim za izvršeno krivično delo teško delo protiv bez-bednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 3. u vezi člana 195. stav 3 u vezi stava 1. KZ RS i osuđen na novčanu kaznu pravosnažnom krivičnom presudom, a do saobraćajnog udesa je došlo tako što je tuženi sa svojim vozilom započeo uključivanje na magistralni put sa sporednog u situaciji kada za to nisu postojali odgovarajući bezbedonosni uslovi, dok se tužilja nalazila u drugom vozilu, koje se pravilno kretalo svojom desnom kolovoznom trakom, kao suvozač.

U takvoj situaciji vozilo kojim je upravljao tuženi je za vozača vozila u kome se nalazila tužilja predstavljalo blisku i pokretnu prepreku koju u takvim okolnostima isti nije mogao da izbegne, te se u radnjama tuženog stiču elementi koji su u uzročnoj vezi sa nastankom saobraćajne nezgode i posledicama – po-vređivanjem tužilje i nastankom nematerijalne štete. U radnjama vozača vozila u kome se nalazila tužilja nema elemenata na osnovu kojih je moguće definisati eventualne propuste istoga, jer je osnovi propust u saobraćajnoj nezgodi učinio upravo tuženi. Međutim, i da na strani ovog vozača postoje propusti, te na osnovu toga i njegov doprinos u nastanku štete tužilji, to ne bi bilo od značaja za dono-šenje odluke u ovoj pravnoj stvari, jer Zakon o obligacionim odnosima poznaje i istitut doprinosa oštećenika nastanku štete, a ne i trećeg lica. Tužilja ni jednom svojom radnjom nije doprinela da šteta nastane, ili da bude veća, i da je nastanku štete doprineo vozač vozila u kome se tužilja nalazila kao suvozač, isti bi bio solidarno odgovoran sa tuženim za naknadu štete tužilji, a u slučaju solidarne odgovornosti, oštećeni može da bira od kog solidarno odgovornog lica će tražiti naknadu štete, a solidarni tužnik može da traži od svakog od ostalih dužnika da mu naknadi ono što je platio za njega, (čl. 206. i 208. Zakona o obligacionim odnosima). Tužilja je u konkretnom slučaju izabrala da naknadu štete traži od tuženog, a isti, ukoliko smatra da je za nastanak štete odgovoran i vozač vozila u kome se tužilja nalazila, može prema njemu postaviti zahtev u posebnoj parnici, naravno, ukoliko dokaže da ima podeljene odgovornosti i na strani tog lica.“19

14. Podeljena odgovornost oštećenog lica u saobraćaju

Nema podeljene odgovornosti ako je štetnik ostavio teretno motorno vozilo na kolovozu neosvetljeno i neobezbeđeno u uslovima guste magle i mraka, gde je vidljivost bila 10-15 metara.

„Kako je u konkretnom slučaju nesumnjivo utvrđeno da ne postoje uslo-vi za sniženje naknade štete, jer nema podeljene odgovornosti, u smislu člana

19 Presuda Okružnog suda u Požarevcu, Gž. 1113/2001. od 25. 12. 2002.godine


35

192. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da je osiguranik tuženog grubo povredio saobraćajne propise, ostavljajući teretno motorno vozilo na kolovozu, neosvetljeno i neobezbeđeno u uslovima guste magle i mraka, vidljivost je bila na 10-15 metara, i time isključivo doprineo nastanku nezgode. Izneti žalbeni na-vod o postojanju podeljene odgovornosti i doprinosu tužioca nastanku nezgode, odbijeni su kao neosnovani.“20

15. Vožnja unazad i podeljena odgovornost

Kada vozač krene vozilom unazad, a da se prethodno nije uverio da time može ugroziti pešake, pa udari u pešaka koji je započeo prelazak ulice, onda se vozač i pešak odgovorni u procentu 80:20.

„U dokaznom postupku prvostepeni sud je utvrdio da je dana 7. 5. 1997.godine došlo do saobraćajne nezgode, koju je izazvao vozač C.C. koji je vozilom „jugo“ krenuo unazad bez da se prethodno uverio da neće ugroziti pešake. U tom trenutku je tužilja započela prelaženje ulice, te ju je vozilo udarilo zadnjim delom i nanelo laku telesnu povredu. Utvrđujući odgovornost za nastanak štetnog doga-đaja, prvostepeni sud je na osnovu nalaza veštaka saobraćajne struke utvrdio da su vozač auta i tužilja doprineli nastanku saobraćajne nezgode u odnosu 80:20.

S obzirom na utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno postu-pio kada je utvrdio da postoji osnov za odgovornost tuženog za nastalu štetu i to u visini od 80%.“21

16. Pogrešno parkiranje i podeljena odgovornost

Samo nepropisno parkiranje je osnov za prekršajnu odgovornost tužio-ca, a ne i za njegovu građanskopravnu odgovornost za nastalu štetu.

„Izvedenim dokazima u toku prvostepenog postupka prvostepeni sud je na nesumnjiv način utvrdio da je na dan 1. 12. 1998. godine u K. U ul. Radiše Petronijevića oštećeno vozilo tužioca marke „opel kadet“ dok je stajalo par-kirano na kolovozu uz samu desnu ivicu, jer je na njega naleteo, prelazeći na levu kolovoznu traku, vozilo marke „honda“ kojim je kritičnom prili-kom upravljao V. I. i koje je u vreme udesa bilo osigurano kod tuženika od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima. Iako je vozilo tužioca bilo parkirano na mestu na kome je saobraćajnim znakom bilo zabranjeno, mi-šljenje je veštaka da na strani tužioca nema nikakvog doprinosa za nastanak nezgode, jer njegovo vozilo nije bilo faktor destabilizacije vozila osiguranika tuženika, koje je na tužiočevo parkirano vozilo naletelo. Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je po oceni Okružnog suda postupio prvostepeni sud

20 Presuda Okružnog suda u Užicu, Gž. 2208/99 od 9. 2. 2000. godine21 Presuda Okružnog suda u Vranju, Gž. 1159/2000 od 24. 7. 2000. godine


36

kada je za ceo iznos utvrđene štete na vozilu tužioca tužbeni zahtev kao osnovan usvojio prema tuženom kao osiguravaču vozila V. I. pravilno nalazeći da je vozač V. I., isključivo kriv za saobraćajnu nezgodu i nastalu štetu na vozilu tužioca, a da na strani tužioca nema nikakvog doprinosa u nastanku štete.

Za svoju odluku prvostepeni sud je dao dovoljne, jasne i ubedljive razloge koje u svemu prihvata i Okružni sud, koji se ni navodima podnete žalbe ne do-vode u sumnju. Stoga su i ocenjena kao neosnovana isticanja u žalbi tuženog da je nepropisnim parkiranjem svoga vozila i sam tužilac doprineo nastanku štete, jer to ne proizilazi iz izvedenih dokaza. Samo nepropisno parkiranje je osnov za prekršajnu odgovornost tužioca, a ne i za njegovu građanskoprav-nu odgovornost za nastalu štetu, a koje u konkretnom slučaju nema, a to je izvedenim dokazima na pouzdan način utvrđeno.“22

17. Podeljena odgovornost i nadzor roditelja nad maloletnim detetom

„Dakle, u konkretnom slučaju se radi o objektivnoj odgovornosti tuženog, kao imaoca opasne stvari. Prema članu 177. stav 3. ZOO-a imalac se oslobađa odgo-vornosti delimično, ako je oštećenik delimično doprineo nastanku štete. Iz sadržaja i smisla odredbe člana 177. ZOO-a sledi da je teret dokazivanja za oslobađanje, odnosno za delimično oslobađanje od odgovornosti na imaocu opasne stvari.

Odredbom člana 84. Porodičnog zakona, ničim nije dokazano da tužitelji kao roditelji mld. J. nisu vršili roditeljsku dužnost, a sve u situaciji kada su kri-tičnog dana mld. dete ostavili na čuvanje kod gazdarice kod koje su stanovali, pri tome upozorivši gazdaricu da pazi na J. (glavna rasprava od 16. 08. 2004. godine na koje tuženi nije imao prigovora).

Odredba člana 84. Porodičnog zakona samo je načelna odredba, a tuženi nije ponudio konkretne činjenice i konkretne dokaze koji bi se mogli podvesti pod tu odredbu, što mu je bila dužnost shodno članu 7. stav 1. i članu 123. stav 1. ZPP-1 i za to što je imao mogućnost shodno članu 102. stav 2. istog Zakona.

Tačna je žalbena konstatacija da je u obrazloženju pravosnažne presude Opštinskog suda u Kalesiji broj K-21/03 od 16. 04. 2003. godine navedeno je da sud prilikom odlučivanja o vrsti i visini krivične sankcije, vezano za krivično delo i učinioca, kao olakšavajuće okolnosti, između ostalih, cenio činjenicu „da prema mld. H. J. kritične prilike roditelji shodno članu 84. Porodičnog zakona nisu vršili dužnost odnosno da štite i brinu o njegovom životu i zdravlju, nego su ga ostavili kritične prilike bez nadzora roditelja kod stanodavca.“ Međutim, shodno odredbi člana 12. stav 3. ZPP-a za pravosnažnu krivičnu presudu kojom je optuženi pro-glašen krivim, parnični sud je vezan samo u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti. Ovo stoga što je građansko-pravna odgovornost šira

22 Rešenje Kantanalnog suda u Tuzli, Tž. Br. 1635/04 od 11. 7. 2006. godine


37

od krivično-pravne odgovornosti, te bi se tuženi sa uspehom mogao pozivati na napred citirane navode iz obrazloženja krivične presude samo da je i sam ponudio konkretne dokaze na okolnost istaknutog prigovora podeljene odgo-vornosti (član 192. ZOO-a), a što je u konkretnom slučaju izostalo.23

18. Podeljena odgovornost i nepravilno skretanje sa kolovoza

Česti su slučajevi u saobraćaju da biciklisti neoprezno pokušavaju da skrenu ulevo sa kolovozne trake i na taj način svojim ponašanjem doprinesu saobra-ćajnom udesu. U ovom slučaju postoji podeljena odgovornost, veza motornog vozila i bicikliste.

„Prema nalazu sudskog veštaka, proizilazi da je do pomenutog saobraćajnog udesa došlo usled propusta oba učesnika u saobraćaju, i to tuženikovog osigura-nika vozača putničkog vozila marke „Audi 80“, iz Joševe i tužioca kao bicikliste. Na strani vozača putničkog vozila stoje propusti u kašnjenju uočavanja opasnosti, dok se propusti tužioca ogledaju u neopreznom pokušaju skretanja ulevo sa ko-lovoza, kada je na najmanje 40m imao putničko vozilo iz suprotnog smera, od-nosno u kašnjenju uočavanja opasnosti od putničkog vozila iz suprotnog smera. Ceneći sve okolnosti konkretnog slučaja, ovaj sud nalazi da je do saobraćajnog udesa i štete došlo krivicom oba učesnika, te da doprinos tužioca nastanku štet-nog događaja iznosi 40%, a tuženikovog osiguranika 60%.“24

19. Podeljena odgovornost i nepravilno kretanje pešaka kolovoznom trakom

Česti su slučajevi u saobraćaju da se pešak nepravilno kreće kolovoznom trakom kroz naseljeno, odnosno kroz nenaseljeno mesto. Sud mora u toku po-stupka da utvrdi da li se radi o naseljenom ili nenaseljenom mestu, a nakon utvr-đivanja ove činjenice sud će utvrđivati da li oštećeno lice doprinosi nastanku povreda, odnosno da li postoji podeljena odgovornost.

„Osnovano se u žalbi tužilje ukazuje da prvostepeni sud nije dao dovoljne i jasne razloge u pogledu utvrđivanja činjenica da postoji podeljena odgovornost odnosno doprinos tužilje nastanku povreda koje je zadobila. Prvostepeni sud u razlozima presude navodi, na osnovu nalaza i mišljenja veštaka saobraćajne stru-ke, da je tužilja pre saobraćajne nezgode kretala svojom desnom kolovoznom trakom nepravilno na udaljenosti od jednog metra od desne ivice kolovoza i da je na taj način doprinela nastanku saobraćajne nezgode. Prvostepeni sud pre svega nije razjasnio da li se radi o naseljenom mestu ili nenaseljenom mestu gde se sa-obraćajna nezgoda dogodila što je od uticaja na utvrđivanje pravilnosti kretanja tužilje kao pešaka. Prema članu 106. stav 1. Zakona o osnovama bezbednosti

23 Odluka Saveznog suda, Gzs. 2/82.24 Isti stav je iznet u presudi Gž. Broj 407/04 od 24. 12. 2003. godine


38

saobraćaja na putevima je predviđeno da pešak koji se kreće po kolovozu na jav-nom putu van naselja, dužan je da se kreće uz levu ivicu kolovoza u pravcu kre-tanja. Ukoliko bi se saobraćajna nezgoda dogodila u naseljenom mestu, a iz spisa predmeta proizilazi da je to bilo u Lešnici i da se radi o naseljenom mestu u tom slučaju tužilja nije bila u obavezi da se kreće levom stranom kolovoza jer je to obaveza pešaka samo kada se kreće po kolovozu na javnom putu van naselja. No, prvostepeni sud u svakom slučaju utvrđuje da li postoji podeljena odgovornost ali u tom slučaju mora jasno da kaže u čemu postoji doprinos tužilje nastanku štetnog događaja a razlozi koji su prvostepenoj presudi dati nisu dovoljno i jasno obrazloženi pa se s pravom u žalbi tužilje na to ukazuje.“25

„Međutim, po nalaženju ovog suda prvostepeni sud na pravilno utvrđeno či-njenično stanje nije pravilno primenio materijalna prava. Iz spisa proizilazi da se saobraćajna nezgoda dogodila u naseljenom mestu u Klupcima, a kroz naseljeno mesto pešaci mogu da se kreću kako levom tako i desnom stranom kolovoza i nije isključeno kretanje uz desnu ivicu kolovoza kako je to predviđeno za kretanje van naseljenog mesta.

Imajući u vidu ovu zakonsku odredbu da se kroz naseljeno mesto pešaci mogu kretati i levom i desnom stranom kolovoza, da se maloletna kretala desnom stranom kolovoza, na udaljenosti samo 20 cm od desne ivice kolovoza, da na ovom delu puta gde se dogodila saobraćajna nezgoda pored puta sa desne strane nema pešačke staze jer se ista prekida na tom delu puta a banknina koja postoji je neosunčana, blatnjava i u vreme saobraćajne nezgode nije bila podešena za kreta-nje pešaka, to po nalaženju ovog suda u kretanju mal. J. nema nikakvog doprino-sa nastanku saobraćajne nezgode i ovaj sud nalazi da je za saobraćajnu nezgodu isključiva odgovornost vozača putničkog vozila i da nema uopšte doprinosa mal. J. nastanku saobraćajne nezgode.“26

20. Kada je šteta prouzrokovana oštećenom licu od strane dva motorna vozila

Za štetu koje pretrpi treće lice imaoci motornih vozila odgovaraju solidarno.Imaoci motornih vozila mogu se od oštećenog lica braniti prigovorom o po-

stojanju ma kog osnova koji njihovu odgovornost isključuje, pa i krivicom ošteće-nog lica ili trećih lica. S toga je njihova odgovornost prema oštećenom licu uvek solidarna. Zato imalac motornog vozila u sudskom postupku može regresnom tužbom dokazivati da je njegova odgovornost manja i tražiti da mu drugi imalac motornog vozila naknadi deo štete koji su solidarno isplatili oštećenom licu.

„Dakle, u konkretnom slučaju se radi o objektivnoj odgovornosti tuženog, kao imaoca opasne stvari. Prema članu 177. stav 3. ZOO-a imalac se oslobađa

25 Presuda Okružnog suda u Šapci, Gž. 1151/06 od 4. 7. 2006.godine26 Presuda Okružnog suda u Beogradu, Gž. 1170/2000 od 1. 6. 2000. godine


39

odgovornosti delimično, ako je oštećenik delimično doprineo nastanku štete. Iz sa-držaja i smisla odredbe člana 177. ZOO-a sledi da je teret dokazivanja za oslobađa-nje, odnosno za delimično oslobađanje od odgovornosti na imaoca opasne stvari.“

21. Podeljena odgovornost i vožnja u prikolici motokultivatora

U praksi ima dosta saobraćajnih nezgoda u kojoj učestvuju motorno vozilo i prikolica koju vuče motokultivator u kojoj se nalaze lica koja se prevoze u priko-lici motokultivatora, a koja nije namenjena za prevoz putnika. U toj saobraćajnoj nezgodi tim licima se nanose teške telesne povrede i prouzrokuje materijalna i nematerijalna šteta.

Postavlja se pitanje da li u konkretnom slučaju postoji podeljena odgovor-nost. Smatramo da postoji doprinos oštećenih lica u nastanku štete kao posledice pretrpljenih teških telesnih povreda shodno članu 192. Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine.

22. Podeljena odgovornost i brza vožnja

Veliki broj saobraćajnih nezgoda dešava se zbog brze vožnje. Oštećeno lice je doprinelo saobraćajnoj nezgodi time što je podsticao vozača motornog vozila na brzu vožnju ili je bio saglasan na brzu vožnju koja je uzrokovala saobraćajnu nezgodu. Smatramo da postoji doprinos oštećenih lica u nastanku štete kao po-sledice pretrpljenih telesnih povreda shodno članu 192. Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine.

23. Podeljena odgovornost i propust organizacije za održavanje puteva

Smatramo da se do primene pravila o podeljenoj odgovornosti može doći ako je došlo do propusta organizacije koja je ovlašćena da održava puteve koje vozač motornog vozila nije mogao predvideti, izbeći ili otkloniti. Oštećena lica imaju pra-vo na naknadu štete od vozača motornog vozila i organizacije koja je ovlašćena za održavanje puteva. Njihova odgovornost prema oštećenom licu je solidarna.

24. Solidarna odgovornost za naknadu štete i stav sudske prakse

Ukoliko ne postoje okolnosti koje isključuju objektivnu odgovornost, treće lice koje pretrpi štetu u sudaru više motornih vozila može tražiti na-knadu bilo od svakog vlasnika motornog vozila pojedinačno, bilo od svih vlasnika solidarno, po osnovu objektivne odgovornosti, bez obzira na njiho-vu krivicu za štetni događaj.27

27 Odluka Vrhovnog suda Srbije, Rev. 502/81


40

Krivica jednog imaoca motornog vozila ne isključuje odgovornost ostalih učesnika u lančanom sudaru za štetu koja je pričinjena njihovom vozilu ako su i drugi učesnici nepravilnom vožnjom skrivili saobraćajnu nezgodu.28

Suvlasnici opasne stvari za štetu koja je nastala usled opasne stvari odgova-raju solidarno.29

Vlasnik i korisnik motornog vozila, solidarno sa osiguravačem, odgovara-ju oštećenom licu srazmerno doprinosu vlasnika, odnosno korisnika u nastanku štetnih posledica i nisu dužni da naknade deo štete čijem je nastanku doprineo i oštećeni svojom krivicom.30

Ako su traktor i vršalica u procesu rada spojeni tako da rad jednog na vršidbi nije moguć bez rada drugog, onda traktor i vršalica čine jedinstvenu opasnu stvar u odnosu na treća lica, pa je stoga odgovornost sopstvenika ovih, inače posebnih stvari, za štetu pričinjenu trećim licima za vreme procesa rada, solidarna.31

25. Uzročnost i podeljena odgovornost„Oštećeni koji pristaje da ga alkoholisano lice poveze, saodgovoran je za

štetu koja nastane u saobraćajnom udesu, zajedno sa vozačem.“32

„Ako je šteta nastala usled delovanja više uslova, uzročan je onaj uslov koji je tipičan za nastanak štete.“33

ZaključakO podeljenoj odgovornosti za nosioca štete sud vodi računa samo u

okviru činjenica koje su iznete u toku postupka. Ako u toku postupka tu-ženik nije istakao prigovor podeljene odgovornosti, odnosno nije isticao po-stojanje doprinosa nastanka štete na strani tužioca, tada je u obavezi da naknadi štetu.

Isticanje prigovora podeljene odgovornosti u žalbi moglo bi da ima značaja nove činjenice, a drugostepeni sud će odlučiti o ovom prigovoru. Tuženi mora u žalbi izneti činjenice u čemu se sastoji doprinos tužioca, i zašto ih nije istakao u toku prvostepenog postupka. Član 205. Zakona o obligacionim odnosima će se primeniti kod nematerijalne štete, samo kada nematerijalnu štetu treba naknaditi u novcu u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima iz 1928. godine.

Smatramo da oštećeno lice nema pravo na naknadu štete koja po visi-ni odgovara prouzrokovanju štete u visini 50%, kada pristane da sedne u

28 Odluka Saveznog suda, Gzs. 2/82.29 Odluka Vrhovnog suda NRS, GŽ. 1172/6030 Odluka Vrhovnog suda Srbije, GŽ 911/7831 Odluka Vrhovnog suda Srbije, GŽ. 2806/7532 Rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 4138/98 od 2. 9. 1998. godine33 Rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 1479/94 od 13. 4. 1994. godine.


41

motorno vozilo kojim upravlja vozač u alkoholisanom stanju, i kada je dopri-neo saobraćajnoj nezgodi time što je podsticao na brzu vožnju ili pristao na brzu vožnju koja je uzrokovala saobraćajnu nezgodu.

Oštećeno lice nema pravo na naknadu štete koja po visini odgovora prouzrokovanju štete do 20% kad prelazi kolovoz van pešačkog prelaza, kad se kreće kolovozom suprotno zakonu, kao i drugim slučajevima kad sud na osnovu dokaza utvrdi da ima propusta oštećenog lica.

Ovaj stav je u skladu sa članom 45. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima koji glasi:

„Tako da vozilo može blagovremeno da zaustavi pred preprekom koju pod datim uslovima može da predvidi.“

Sud će na osnovu nalaza i mišljenja veštaka saobraćajne struke, koji će u svom nalazu navesti propuste vozača motornog vozila, odnosno propuste vozača motornih vozila – teške propuste organizacije za održavanje puteva, utvrditi doprinos u nastanku štete svih učesnika u saobraćajnoj nezgodi.

Aleksandar K. Filipović, Ph.D.Lawyer in Loznica

Dušan A. FilipovićGraduate Lawyer

Shared responsibility in traffic and some dilemmas in business and court practice

A b s t r a c t

The court practice is examined that relates to the shared responsibility in traffic, in the article. Examples of this case law appear to us in detail how the shared responsibility in traffic, of which depends on the the circumstances and how the court resolves them.

Key words: shared responsibility, the responsible person, demanged person

Literatura

1. Zakon o obligacionim odnosima, Beograd, Službeni list SFRJ, 1978.2. Slobodan Petrović, Dragoljub Stojanović, Komentar Zakona o obligacionim

odnosima, Kulturni centar Gornji Milanova, Pravni fakultet, Kragujevac, 1980.

42

Doc. dr Mirjana Knežević*

OPŠTA PRAVILA O ODGOVORNOSTI

REZIME: Imajući u vidu pravilo supsidijarne primene građanskog prava kada ne postoje zakonske odredbe za pojedine vrste prevoza, a obzirom da u pogledu obima naknade štete prevozilac odgovara po istim načelima kao i druge osobe, u ovom radu su izložena osnovna načela građansko pravne odgovornosti za štete. Problem odgovornosti prevozioca je jedan od najviše tumačenih pravnih pitanja, zbog toga što korisnici prevoza žele da znaju sve o pravnim posledicama saobraćajnih nesreća, pravima koja bi u slučaju njihove smrti imali članovi njihove porodice ili naknadi koju bi sami dobili ako prežive udes. Govoreći o odgovornosti prevozioca za smrt i telesnu povredu putnika, govorimo o pravima putnika ili njegove rodbine na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Ključnereči:opštapravilaoodgovornosti,odgovornostprevozioca

Uvod

Pri razmatranju odgovornosti u građanskom pravu imamo u vidu da ona nastaje kao posledica prouzrokovanja štete, pri čemu je to prouzrokovanje štete drugome pravno sankcionisano kao nedopušteno i zbog toga se na ovu činjeni-cu nadovezuje nastanak obligacionog odnosa odgovornosti, u kojem je dužnik počinilac štete, a poverilac – oštećeni je ovlašćen da mu se prouzrokovana šteta nadoknadi.

Znači, prouzrokovanje štete ima značenje primarne pretpostavke, a odgo-vornost za štetu sekundarne posledice.

Ali, prouzrokovanje štete nema uvek za posledicu samo nastanak obavezno pravnog odnosa radi naknade štete, već može dovesti do nastanka ili prestanka drugih pravnih odnosa (npr. kada prouzrokovanje štete istovremeno predstavlja i krivično delo ili prekršaj i tada postoji ne samo građansko pravna, nego i krivično pravna ili upravno pravna odgovornost).

* Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu

UDK: 347.436.6:656.025.2BIBLID: 0352-3713(2010);(5–6):42–61

Doc.drMirjanaKnežević:Opštapravilaoodgovornosti

43

Građansko pravnu odgovornost treba shvatiti uže od šireg pojma naknade štete, jer naknada štete može postojati i ako nema odgovornosti za prouzrokova-nu štetu.

Imajući u vidu pravilo supsidijarne primene građanskog prava kada ne po-stoje specifične zakonske odredbe za pojedine vrste prevoza a obzirom da u po-gledu obima naknade štete prevozilac odgovara po istim načelima kao i druge osobe, osvrnućemo se na osnovna načela građansko pravne odgovornosti za štete.

Pojam i vrste odgovornosti u građanskom pravu

Pod odgovornošću u smislu ugovornog prava podrazumeva se dužnost na-knade štete, jer bez štete nema građansko-pravne odgovornosti i šteta je najvaž-niji uslov te odgovornosti1.

U evropskim kontinentalnim građanskim kodifikacijama, čiji je odraz uoč-ljiv i u našem pravu, usvojena su dva osnovna suprotstavljenja shvatanja o gra-đanskoj odgovornosti za štetu:

1. da je građanska odgovornost za štetu jedinstvena i da nema razlike izme-đu vanugovorene (deliktne) i ugovorne odgovornosti i

2. da postoje dve vrste građanske odgovornosti za štetu za koje bi važila i posebna pravila.

Razvrstavanje građanske odgovornosti za štetu na ugovornu i vanugovornu ima uporište u našem pozitivnom pravu. Ovakva podela građanske odgovornosti za štetu nije bila usvojena u svim građanskim zakonicima koji su važili na po-dručju naše zemlje.

Kasnije je sudska praksa bila opredeljena primenom pravnih pravila iz rani-je važećih građanskih zakonika koji su važili na tom području, a zatim i donoše-njem Opštih uzansi za promet robom.

Pravne izvore za ovu podelu odgovornosti nalazimo u rimskom pravu. Rimsko pravo, ipak nije izgradilo pojam pod nazivom odgovornost (za štetu)2 ali je, još u periodu Republike u obligaciono pravo uvelo naknadu štete.

Povreda tuđih prava obuhvaćena je deliktom iniuriai, prema pravu Zakona od XII tablica, imala je i karakter kazne ali i obeštećenja3. Ako je dužnik pao u docnju (mora debitoreis) dugovao je poveriocu i naknadu štete zbog neurednog ispunjenja obaveze4.

1 Jakaša, B., Udžbenik plovidbenog prava, Zagreb, 1979, str. 247.2 Klarić, P., Pravna osnova odgovornosti za štetu, Zrinski – Čakovec, 1983, str. 7. i 8.3 Stojčević, O., Rimsko obligaciono pravo, Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd, 1960,

str. 29.4 Stanojević, O., Rimsko pravo, Pravni fakultet, Beograd, Dosije, 1997, str. 324.


44

Pravnici u rimskom klasičnom periodu su obligacije po načinu nastanka delili na one koje potiču iz ugovora ili iz delikta5 (biparticija ili dvodeoba).

Pred kraj klasičnog perioda istaknuto je mišljenje da postoji i treća kategori-ja izvora obligacija (triparticija ili trodeoba) – različiti drugi pravni osnovi (variae causarum figurae).

U Justinijanovim institucijama svi izvori obligacija se dele na one koje nastaju:

– na osnovu ugovora (ex contrctu),– iz poslova sličnim ugovorima (quasi ex contractu),– iz delikta (ex maleficio),– i radnji koje liče na delikte (quasi ex maleficio)6.Prema tome, iako se granica između ugovorne i vanugovorne odgovornosti

za štetu u Rimskom pravu nazirala, ona nije jasno podvučena.Neki od teoretičara smatraju da je građanska odgovornost jedinstvena, pa po

njima i nema razlike između ugovorne i vanugovorne odgovornosti7.Preovladava mišljenje da i pored toga što i ugovorna i vanugovorna odgo-

vornost podrazumevaju postojanje štete, postoje i praktične razlike među njima.Jedna od razlika je ta da kod vanugovorne odgovornosti odgovaraju i lica

koja nemaju poslovnu sposobnost, dok kod ugovorne odgovornosti odgovaraju poslovno sposobna lica jer samo ona i mogu zaključiti ugovore o prevozu.

Naš Zakon o obligacionim odnosima ima dvojnost normi, pa vanugovornu odgovornost reguliše u članovima 153-205, dok je ugovorna odgovornost za na-knadu štete regulisana članovima 262-269.

Pojam vanugovorne odgovornostiVanugovorna odgovornost je ona koja nastaje nezavisno od ugovornih oba-

veza stranaka, već na osnovu zakona. Uobičajeno je da se ova odgovornost na-ziva deliktnom, jer je ranije postojala samo na osnovu delikta počinioca štete. Danas je ovaj izraz neodgovarajući, jer postoji sve više slučajeva vanugovorne odgovornosti bez delikta8. Zajedno sa ugovornom odgovornošću uvrstava se u širi pojam građansko – pravne odgovornosti.

Građanska odgovornost može imati i šire značenje, kada pored odgovor-nosti za štetu, obuhvata i odgovornost za koju su predviđene druge sankcije, a ne naknade štete kao što je npr. odgovornost iz ugovorne kazne koja nema uvek karakter naknade štete, ili odgovornost za jemstva, u vidu smanjenja davanja, odustanka od ugovora itd.

5 „Sada prelazimo na obligacije, koje se najpre dele na dve osnovne vrste: sve obligacije nastaju ili iz ugovora ili iz delikta“, III 88, Gaj, Institucije, Nolit, 1982, str. 197.

6 Stanojević, O., Rimsko pravo, Pravni fakultet, Beograd, Dosije, 1997, str. 273. i 274.7 Klarić, P., Pravna osnova odgovornosti za štetu, Zagreb, Čakovec, 1983, str. 67.8 Ibidem, str. 248.


45

Građanska odgovornost za štetu nastaje povredom opšte dužnosti da se dru-gome ne prouzrokuje šteta: „Svako je dužan da se uzdrži od postupka kojim se može drugom prouzrokovati šteta“ (član 16. ZOO).

Vanugovorna odgovornost nastaje zbog prouzrokovanja štete trećem licu, a ta šteta ne nastaje zbog neizvršenja obaveze, već nastaje izvan obligacionog odnosa. Izvor obaveze na naknadu štete je delikt. Između dva lica pre prouzro-kovanja štete nije postojao obligacioni odnos, već izvršenjem ili ne izvršenjem određenih radnji i nastupanjem štete, za koju je štetnik odgovoran, između njega i oštećenog uspostavlja se obligacioni odnos, na osnovu koga je štetnik u obavezi da oštećenom naknadi prouzrokovanu štetu.

Obaveza naknade vanugovorne štete proističe iz teorije o radnjama. Ova te-orija zasniva se na pravilu da u organizovanom društvu, ljudi moraju biti u stanju da pretpostave da drugi neće vršiti namerne napade na njih.

Onaj ko učini nezakonito delo drugome mora mu nadoknaditi nanetu štetu osim ako tu obavezu u određenom slučaju zakon isključuje9. Ova odgovornost za štetu obuhvata sve oblike nepažnje (nehata) i nameru prouzrokovanja štete.

Prvobitni pojam nehata je, naročito u vanugovornoj odgovornosti za štetu, proširen tako da danas obuhvata mnoštvo rizika nastalih naglim razvojem naselja i velikih centara i nezaustavljivom industrijskom revolucijom.

Vanugovorna odgovornost za štetu se regulišu u Zakonu o obligacionim od-nosima u odeljku 2. pod nazivom „Prouzrokovanje štete“.

Član 155. ZOO određuje pojam vanugovorne štete sledećim rečima (ovo određenje štete primenjuje se, na odgovarajući način, i na ugovornu štetu):

„Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog po-većanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).

Vanugovorna šteta ima, prema tome veliki domašaj. Obuhvata štetu po osnovu krivice (počevši od namere pa do najlakšeg oblika nepažnje), ali pokriva i štetu nastalu nezapamćenim rizicima, kojima nas izlaže savremena civilizacija, uvođenjem odgovornosti bez obzira na krivicu10.

Pojam ugovorne odgovornosti

Ugovorna odgovornost nastaje kada dužnik nije ispunio svoju obaveze i time prouzrokuje štetu poveriocu. Ova odgovornost nastaje ako dužnik ne ispu-njava obavezu iz bilo kog obligacionog odnosa. Najčešće se zaključuje i povre-

9 Rosko Paund, Jurisprudencija, knjiga II, Službeni list SRJ, Beograd – CID, Podgorica, 2000, str. 656.

10 Babić, I., Ugovorna i vanugovorna odgovornost za štetu – pojam i razgraničenje, Zbornik radova sa savetovanja održanog na Zlatiboru od 18. 2.-20. 2. 2004. godine, Novi Sad, 2004, str. 76.


46

đuje ugovor pa je celokupna odgovornost dužnika za neispunjenje ili povredu bilo koje obligacije nazvana ugovorna odgovornost.

Da bi mogla nastati ugovorna odgovornost potrebno je da prethodno između najmanje dve strane postoji obligacioni odnos. Ako jedna strana ne ispuni obave-zu u svemu kako ona glasi može nastati njegova ugovorna odgovornost.

Ukoliko strana koja je pretrpela štetu i odgovorna strana nisu bile ni u ka-kvom obligacionom odnosu pre nastanka štete, ili prouzrokovana šteta nije ni u kakvoj vezi sa obligacionim odnosom tih strana, između njih ne nastaje ugovorna odgovornost za štetu11. Ugovorna odgovornost nastaje samo ako je povređen od-nos iz punovažnog obligacionog odnosa.

Ako je ugovor ništav (npr. zbog toga što je predmet obaveze nemoguć, ne-dopušten, neodređen ili neodrediv – član 47. ZOO;

– ako osnov ne postoji ili je nedopušten – član 52. ZOO;– kad između strana postoji nesporazum o prirodi ugovora, ili o osnovu ili

o predmetu obaveze – član 63. ZOO;– kad ugovor nije zaključen u propisanoj formi ili u ugovorenoj formi koja

je uslov punovažnosti ugovora – član 70. ZOO itd.) ili je kao rušljiv docnije poništen u određenom roku, ne nastaje ugovorna odgovornost.

Ako je ugovor raskinut, na primer, zbog neispunjenja (član 124 -132. ZOO); nemogućnosti ispunjenja (član 137. ZOO); zbog materijalnih i pravnih nedosta-taka stvari (član 488, 490. i 510. ZOO); zbog povrede ugovora o prodaji (član 523 – 526. ZOO); postavlja se pitanje je da li je strana koja je povredila ugovor odgovorna po pravilima ugovorne ili vanugovorne odgovornosti za prouzroko-vanu štetu.

Po jednom mišljenju, koje je kasnije ublaženo, „pod ugovornom odgovor-nošću treba podrazumevati samo odgovornost za povredu obaveze iz punovaž-nog i dejstvujućeg obligacionog odnosa“12.

U slučaju da je ugovor raskinut zbog toga što dužnik nije ispunio svoju oba-vezu „o ugovornoj odgovornosti može biti reči tek ako poverilac ima pravo na naknadu štete zbog raskida ugovora“13.

Ugovorna odgovornost za štetu je, ustvari, karakteristična za teže povrede ugovora (ili druge obligacije) zbog kojh se ugovor raskida i zahteva naknada šte-te. Tako je član 523. ZOO propisao:

„Kad je prodaja raskinuta zbog povrede ugovora od strane jednog ugova-rača, druga strana ima pravo na naknadu štete koju zbog toga trpi, prema opštim pravilima o naknadi štete nastale povredom ugovora.“

Ugovornoj odgovornosti prethodi povreda ugovora. Zbog povrede ugovora druga strana trpi štetu. Kad dužnik ne ispuni obavezu (delimično ili potpuno)

11 Jankovec, I., Ugovorna odgovornost, Poslovna politika, Beograd, 1993, str. 8.12 Jankovec, I., Ugovorna odgovornost, Poslovna politika, Beograd, 1993, str. 9. i 27. 13 Ibidem, str. 12.


47

ili zadocni sa njenim ispunjenjem (član 262. stav 12. ZOO) ili na drugi način povredi obligaciju (nije obavezu ispunio savesno ili u svemu kako glasi), duguje naknadu ugovorne štete.

Pravila o ugovornoj odgovornosti važe za obe ugovorne strane – poverioca i dužnika.

Ona strana koja povredi ugovor – ne ispuni svoju obavezu u svemu kako glasi, odgovara drugoj strani za štetu koju je na taj način prouzrokovala.

Tako da u slučaju, kad kupac kao poverilac, bez opravdanog razloga odbije da preuzme stvar čija mu je predaja ponuđena na ugovoren ili uobičajen način i na vreme, prodavac može, ako ima osnovanog razloga da posumlja da kupac neće isplatiti cenu, izjaviti da raskida ugovor (član 519. stav 2. ZOO).

Ugovor je povređen ne samo kad su prekršene njegove izričite odredbe, nego i zakonske odredbe koje se primenjuju kao dopunske u slučaju da pojedini pravni odnosi nisu regulisani ugovorom14.

Naime, odredbe ZOO imaju dispozitivan karakter, ako iz pojedine njegove odredbe ili njenog smisla ne proizilazi nešto drugo. Shodno tome, strane svoj obligacioni odnos mogu urediti drugačije nego što je to određeno ZOO (član 20. ZOO).

Pravo na naknadu ugovorne štete ima jedna strana i kad je povređena neka obaveza na koju strane nisu ni mislile prilikom zaključenja ugovora, ali je ta oba-veza predviđena dispozitivnim pravilima ZOO15.

Svaka povreda ugovora nema za posledicu prouzrokovanje štete. Ugovorna odgovornost nastaje samo ako je zbog povrede ugovora jedna strana pretrpela štetu, a ne kada štetu nije pretrpela.

Ugovor može biti raskinut i ako nijedna strana nije pretrpela štetu. Raskidom ugovora obe strane se u dvostrano obaveznom ugovoru, oslobađaju svojih obave-za, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete (član 132. stav 1. ZOO).

Ako je šteta izostala, a jedna strana je izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala (član 132. stav 2. ZOO).

Ugovorna odgovornost može biti:Subjektivnaodgovornost-odgovornostnaosnovukrivicePod pojmom krivice podrazumeva se subjektivni element protivpravnosti

koji se ispoljava u tome da štetna radnja mora biti pričinjena s voljom, namerom ili bar propuštanjem izvesnog stepena pažnje. Sve te pretpostavke protivpravnosti proizašle iz namere ili propuštanja pažnje nazivaju se krivicom16.

Za subjektivnu odgovornost je potrebno da se ostvare tri pretpostavke: šteta, uzročnost i krivica.

14 Jankovec, I., Ugovorna odgovornost, Poslovna politika, Beograd, 1993, str. 11.15 Cigoj, S., Građanska odgovornost, odrednica u enciklopediji imovinskog prava i prava udruže-

nog rada, tom I, NIU Službeni list SFRJ, Beograd, 1997, str. 402.16 Vuković, M., Obvezno pravo, Zagreb, Knjiga 1, 1964. str. 154.


48

Zakon o obligacionim odnosima daje definiciju: „Krivica postoji kada je počinilac štete prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom“17.

Krivica, znači po svom intenzitetu može imati različite stepene: namera (do-lus) i nepažnja (culpa), a nepažnja može biti gruba (culpa lata), obična (culpa levis) i laka (culpa levissima).

Pozitivnim propisima može kod blažih stepena krivice biti isključena ili ublažena odgovornost.

Subjektivna odgovornost može biti pretpostavljena. Pretpostavlja se da je lice od koga se zahteva naknada štete krivo dok to lice ne dokaže suprotno18.

Dokazana subjektivna odgovornost – odgovornost na osnovu dokazane kri-vice se sastoji u tome što lice koje traži naknadu štete mora dokazati krivicu onog od koga zahteva naknadu štete.

Objektivnaodgovornost–odgovornostnaosnovuuzročnosti

O ovom osnovu odgovornosti se radi kad odgovornost postoji na osnovu činjenice da je šteta nastala i da postoji uzročna veza između štete i radnje koja je prouzrokovala štetu.

Krivica se ne zahteva.Postoje dve vrste objektivne odgovornosti:Apsolutna objektivna odgovornost – odgovornost na osnovu apsolutnog ka-

uzaliteta koja je u pravu vrlo retka jer nema nikakvih razloga za oslobođenje od odgovornosti19.

Znači, postoji odgovornost za nastalu štetu u svakom slučaju čim postoji i uzročnost. Ti slučajevi su retki.

Relativna objektivna odgovornost – odgovornost na osnovu relativnog kauzaliteta se sastoji u tome što postoje razlozi koji odgovorno lice oslobađaju odgovornosti.

U transportnom pravu postoje tri razloga: viša sila, radnje odnosno propusti imaoci prava i prirodna svojstva ili mane robe20.

Odgovornostnaosnovusnošenjarizika

Ova vrsta odgovornosti je nastala u novije vreme.Rizik ima različito značenje u svakodnevnom govoru, u pravnoj teoriji i

slično. Rizik najčešće označava budući neizvestan događaj čijim ostvarenjem može nastati šteta ili pak neka korist21.

17 Član 158. Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine.18 Vuković, M., Obvezno pravo, Zagreb, Knjiga 1, 1964, str.182.19 Danas postoji u vezi sa nuklearnim štetama.20 Jakaša, B., Kopneno i zračno saobraćajno pravo, Zagreb, 1969, str. 359.21 Šulejić, P., Pravo osiguranja, Beograd, 1980, str. 85.


49

Rizik ima uži i širi pojam.U širem smislu rizik označava stupanje u neki poslovni odnos, a pri ostva-

rivanju obaveza iz tog posla i pored savesnog ponašanja ugovorene strane, može doći do određenog gubitka, u poslovima osiguranja. Tada se kaže da se radi o rizikovanju.

U užem smislu rizik znači opasnost i mogućnost da u nekom pravnom poslu slučajno nastane propast.

Kod odgovornosti na osnovu rizika se ne traži ni krivica ni uzročna veza. Odgovornost postoji na temelju činjenice da je nastupila konkretna šteta, a odgo-vorna osoba nije prouzrokovala štetu22.

Načelo odgovornosti na osnovu rizika može se pojaviti i u ugovornim i va-nugovornim odnosima. U vanugovornim odnosima se retko sreće, sa tendenci-jom javljanja kod odgovornosti od nuklearnih šteta.

Za rizik se, znači, traži samo jedna pretpostavka – šteta, koja ima pretpo-stavke za konkretnu odgovornost.

Princip objektivne odgovornosti je karakterističan za početak istorijskog razvoja prava. Prve tragove pravnog regulisanja transporta tačnije drumskog prevoza nalazimo u Hamurabijevom zakoniku, koga i smatramo prvim opštim propisom i odgovornosti prevozioca23. U klasičnom pravu se postepeno prelazi sa objektivne na subjektivnu odgovornost da bi u Justinijanovom pravu potpuno prevladao princip subjektivne odgovornosti.

U zakonodavstvima je dugo vremena poznavana samo odgovornost na osnovu krivice. Međutim, novija tehnička dostignuća i povećana opasnost štete za okolinu dovodi do toga da objektivna odgovornost postaje sve više princip, a ne izuzetak24.

Ugovorna odgovornost prevozioca iz ugovora o prevozu putnika nastaje ne-izvršenjem ili neurednim izvršenjem ugovorne obaveze koja se sastoji u tome da se putnik bezbedno i bez zakašnjenja preveze do mesta opredeljenja25.

Deliktna odgovornost prevozioca nastaje iz neke njegove nedozvoljene rad-nje koja ima za posledicu nastupanje štete na licima ili stvarima van ugovornog odnosa.

Na primer: saobraćajni udesi usled kojih nastaje šteta trećim licima, smrt ili telesne povrede kupača povređenih brodom ili čamcem, zagađivanje okoline ispuštanjem štetnih materija iz prevoznog sredstva itd.

I kao što je napred rečeno danas preovladava shvatanje da je odgovornost prevozioca za smrt ili telesne povrede putnika, kao i za štete na stvarima koje se prevoze, ugovornog karaktera.

22 Jakaša, B., Kopneno i zračno saobraćajno pravo, Zagreb, 1969, str. 365.23 Jasić Stojan, Zakon starog i srednjeg veka, Beograd, 1968.24 Jakaša, B., Komparativni prikaz odgovornosti vozara za prevoz robe u pojedinim granama sao-

braćaja, Privreda i pravo, Zagreb, 1978, str. 17.25 Član 681. Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine.


50

Retke su zemlje koje zakonom drugačije uređuju odgovornost prevozioca u tim slučajevima26.

Jedinstvena ili dualistička građanska odgovornost za štetuPojamirazgraničenjePravna književnost i evropske kodifikacije koje su nastale na temelju rim-

skog prava, razlikuju vanugovornu (deliktnu) i ugovornu odgovornost za pro-uzrokovanu štetu. Pitanje je samo da li jedinstvena pravila važe za ugovornu i vanugovornu odgovornost (jedinstvena građanska odgovornost) ili jedna pravila važe za vanugovornu, a druga za ugovornu odgovornost za štetu (dualistička gra-đanska odgovornost za štetu).

Teorija jedinstvene građanske odgovornosti za štetu prvenstveno ističe da su bitni elementi za građansku odgovornost zajednički (tj. da ne postoji nikakva razlika između deliktne i ugovorne odgovornosti) i to:

– neizvršenje obaveze; – šteta koja proizilazi iz neizvršenja obaveze, kako na ugovornom tako i na

vanugovornom području; – plaćanje naknade štete (posledica odgovornosti) i – krivica (javlja se u oba vida odgovornosti ukoliko izostavimo objektivnu

deliktnu odgovornost)27. Stoga je svako razlikovanje na pomenuta dva vida štete suvišno jer postoji samo deliktna odgovornost kao jedini oblik odgovornosti28.

Kada bi građanska odgovornost predstavljala dva instituta, mogla bi biti i dva različita pravna osnova pa bi oštećeni „... mogao da dva puta traži naknadu štete“29. Čak i u sistemima gde je prihvaćeno dualističko gledište o građanskoj odgovornosti sudska praksa, a ni teorija ne priznaje takvu višestruku naknadu štete, osim toga, vanugovorna (deliktna) krivica ne ocenjuje se strože nego ugo-vorna krivica, a obim naknade štete je „u principu isti za oba vida odgovornosti (prosta šteta i izmakla dobit)“30.

Iako zaista postoje znatne razlike između ugovorne i vanugovorne odgovor-nost za naknadu štete, te razlike ne mogu prevagnuti u odnosu napretožno slič-ne elemente obe vrste obaveza31. Nasuprot teoriji jedinstvenosti, ističe se teorije

26 Čehoslovačka Socijalistička Republika od 1964, god. u članu 311, Građanski zakonik.27 Perić, B., O odnosu između kontraktualne i deliktne odgovornosti, Arhiv za pravne i društvene

nauke, knjiga IX, treće kolo, 1953, str. 118.28 Ibidem, str. 108.29 Cigoj, S., Građanska odgovornost, odrednica u enciklopediji imovinskog prava i prava udruže-

nog rada, tom I, NIU Službeni list SFRJ, Beograd, 1997, str. 405.30 Krulj, V., Vanugovorna (deliktna) i ugovorna odgovornost, Arhiv za pravne i društvena nauke,

br. 2-3/1959, str. 302.31 Cigoj, S., Građanska odgovornost, odrednica u enciklopediji imovinskog prava i prava udruže-

nog rada, tom I, NIU Službeni list SFRJ, Beograd, 1997, str. 406.


51

dualističke građanske odgovornosti, koja polazi od razlikovanja vanugovorne i ugovorne odgovornosti za naknadu štete.

Pristalice dualističke teorije ističu višestruku razliku između vanugovorne i ugovorne odgovornosti za štetu. Prvenstveno postoji razlika u pogledu izvora obaveze. Ugovorna obaveza naknade štete nastaje povredom pravila zasnovanih na autonomiji volje učesnika – neizvršavanjem i na takav način uspostavljene postojeće obaveze.

Deliktna odgovornost nastaje zbog povrede utvrđene opšte pravne norme – zakona, kao akta javne vlasti i poretka, a ne zbog povrede nekih od ranije po-stojećih obaveza kao kod ugovorne odgovornosti. Time se i opravdava stav da deliktnu (vanugovornu) odgovornost treba strože, a ugovornu blaže tretirati32.

Ugovorna odgovornost nastaje samo između strana u obligacionom odno-su u kome je dužnik istovremeno i štetnik, dok se kao odgovorno lice, prema pravilima o deliktnoj odgovornosti, u nekim slučajevima pojavljuje štetnik, a u nekim lice koje štetu nije pričinilo ali za nju odgovara jer objektivno pravo tako propisuje.

Prema gledištima nekih pravnih teoretičara, vanugovorna odgovornost na-staje povredom nekog apsolutnog prava ili interesa, a ugovorna povredom nekog relativnog prava33. Tvrdi se, osim toga da je različit i karakter protivpravnog po-našanja koji služi kao osnov za ustanovljenje odgovornosti.

Povreda ugovora se po pravilu sastoji u nečinjenju, a kod deliktne odgovor-nosti kao protivpravno se pojavljuje, obično, činjenje učinioca.

Radi toga „odgovornost za povredu obligacije stimuliše na aktivnu delatnost dužnika, usmerenu na to da on uradi sve što može i sve što je dužan za uredno ispunjenje obaveze“, dok „deliktna odgovornost stimuliše na primenu određenog stepena brižljivosti i pažnje, jer ispunjavanje pasivne obaveze ne pričinjava štetu okolini“34.

Kao odgovorno lice, prema pravilima o ugovornoj odgovornosti, pojavljuje se poslovno sposobno lice koje jedino može imati svojstvo dužnika i na sebe preuzimati obavezu35. Samo poslovno sposobna lica mogu zaključivati ugovore i na osnovu njih odgovarati, dok su ugovori lica bez poslovne sposobnosti pogođe-na sankcijom nevažnosti. Ali, ipak poslovno nesposobno lice može biti deliktno sposobno, izvršiti delikt (deliktnu sposobnost fizičko lice stiče mnogo ranije nego poslovnu) i biti obavezno da za njega odgovara „otuda se ne radi o istoj krivici,

32 Perić, B., O odnosu između kontraktualne i deliktne odgovornosti, Arhiv za pravne i društvene nauke, knjiga IX, treće kolo, 1953, str. 116.

33 Cigoj, S., Građanska odgovornost, odrednica u enciklopediji imovinskog prava i prava udruže-nog rada, tom I, NIU Službeni list SFRJ, Beograd, 1997, str. 402.

34 Halfina R., Dogovornaja otvetstvenost po sovjetskom grđanskom pravu, Zbornik radova o stra-nom i uporednom pravu, svesks 4, Institut za uporedno pravo, Beograd, 1966, str. 202.

35 Cigoj, S., Građanska odgovornost, odrednica u enciklopediji imovinskog prava i prava udruže-nog rada, tom I, NIU Službeni list SFRJ, Beograd, 1997, str. 402. i 403.


52

pošto poslovno nesposobna lica ne mogu da se obavežu po kontraktualnoj od-govornosti, a mogu po deliktnoj“36. Prema dualističkoj teoriji o odgovornosti za štetu, razlika između ugovorne i vanugovorne odgovornosti primećuje i u oblasti dokazivanja. Krivica iz ugovorne odgovornost se pretpostavlja i teret njegovog dokazivanja snosi dužnik, koji je dužan da navede činjenice i podnese dokaze o ne postojanju krivice na njegovoj strani37.

Kod vanugovorne odgovornosti dokazivanje tereti oštećenog i on mora do-kazivati relevantne činjenice da bi se ustanovila obaveza naknade štete.

Po pravilima vanugovorne odgovornosti, odgovorno lice odgovara za prou-zrokovanu štetu po osnovu dokazane krivice, po osnovu pretpostavljene krivice ili bez ikakve krivice i u poređenju sa ugovornom odgovornošću ima širi domašaj.

Razlika između vanugovorne i ugovorne odgovornosti za štetu zapaža se i u postupku radi ostvarenja naknade štete. Obaveza naknade štete kod vanugovorne odgovornosti postoji kao jedna obaveze i pored nje ne postoji druga obaveza i može biti raspravljena i od krivičnog suda.

Za vanugovornu odgovornost je, pored toga predviđeno postojanje dve ili tri sudske nadležnosti građanskih sudova. Naknada štete na osnovu ugovorne odgovornosti predstavlja obavezu usled čijeg neizvršenja je nastala šteta i ona po nekad može u svemu da zameni obavezu čijom povredom je nastala šteta i da je po visini dostigne. Osim toga sporove o naknadi ugovorne štete rešavaju isključivo građanski sudovi. Pravila o ugovornoj odgovornosti za štetu ne mogu se primenjivati u momentu nastanka dužnikovih obaveza, nago tek kada obaveza dospe i ukoliko usled neizvršenja obaveze dođe do štete.

Razlika između vanugovorne i ugovorne odgovornosti uočava se i u pogle-du dopuštenosti odgovora o isključenju ili ograničenju odgovornosti.

Za štetu koja proističe iz ugovora, po pravilu, moguće je isključiti odgo-vornost dok takva mogućnost, prema klasičnoj doktrini ne postoji kod deliktne odgovornosti, jer su zakonski propisi kojim je ona regulisana prinudne prirode i njihova primena ne može biti unapred otklonjena ugovorom između zaintereso-vanih lica38.

Rešenjaupojedinimpravnimsistemima

Srpski grđanski zakonik iz 1844. (SGZ) u paragrafu 800. propisuje: „Ko drugome štetu kakvu učini, bilo to na imanju tuđem ili pravima i ličnostima, onaj

36 Perić, B., O odnosu između kontraktualne i deliktne odgovornosti, Arhiv za pravne i društvene nauke, knjiga IX, treće kolo, 1953, str. 109.

37 Krulj, V., Vanugovorna (deliktna) i ugovorna odgovornost, Arhiv za pravne i društvena nauke, br. 2-3/1959, str. 308.

38 Ibidem, str. 312.


53

mora tu nadoknaditi“. Ocenjeno je da takav tekst ukazuje da nije značajno da li je šteta prouzrokovana deliktom ili povredom ugovora39.

SGZ je usvojio princip jedinstvene građanske odgovornosti za prouzroko-vanu štetu. Princip jedinstvene građanske odgovornosti proizilazi prvenstveno iz paragrafa 1295. Austrijskog građanskog zakonika iz 1811 (AGZ):

„Svaki ima pravo iskati od oštetioca da mu naknadi štetu, kojoj je on kriv te mu je učinjena; bila šteta ta prouzročena stoga jerbo se je prekršila kakova dužnost pogodbena, ili nedvisno od pogodbe“, ali i ostalih odredaba koje regulišu naknadu štete (paragraf 1293 – 1341. AGZ)40.

Opšti movinski zakonik za Knjaževinu Crnu Goru iz 1888. (OIZ) je usvojio dualističku građansku odgovornost za prouzrokovanu štetu. Ugovorna odgovor-nost određana je u članu 541. OIZ : „Kad dužnik ne izvrši ugovora, pa bilo zlo-namerno (927) ili zbog kakvog krajnjeg nemara (928), on odgovara vazda, bez izuzetaka za potpunu štetu (923, 925.) koju je dužitelj od toga imao“.

Postojanje različitih pravila građanske odgovornosti za štetu određano je članom 930. OIZ: „Kad god sud odlučuje da li je neko dužan naknaditi kome štetu i koliku, treba najprije da razvidi: da li je šteta učinjena u svezi s kakvim ugovorom, osobito sa izvršenjem njegovim, ili šteta nije s ugovorom u nikakvu dodiru. U prvome se slučaju sudcu vladati po pravilu čl. 541, a u poslednjem po onome što čl. 571. naređuje.“

Dualistička građanska odgovornost za štetu usvojena je u francuskom, ne-mačkom, švajcarskom i italijanskom pravu. U Francuskom građanskom zakoni-ku iz 1804. (FGZ) dualističaka odgovornost za štetu je jasno izražena. Član 1147. FGZ je, na ime propisao: „Dužnik je obavezan ako tome ima mesta, da plati štetu i kametu, bilo zbog ne ispunjenja obligacije, bilo zbog zadocnjenja u izvršenju neke obaveze, uvek osim ako ne dokaže da je neizvršenje nastalo zbog nekog važnog stranog uzroka koji ne može njemu biti stavljen na teret i još da nije bilo zle namere sa njegove strane.“Član 1382. FGZ određuje: „Svaka radnja čoveka kojom se nekome prouzrokuje šteta, obavezuje onog čijom je krivicom do njega došlo, da je nadokanadi.“41

Paragraf 823. Nemačkog građanskog zakonika iz 1896 (NGZ) određuje osnov građanske odgovonosti za štetu tako što navodi: „Ko namerno ili iz nepa-žnje protivpravno povredi život, telo, zdravlje, slobodu, svojinu ili ostalo pravo

39 Toroman, M., Jedinstvo i dualitet ugovorne i deliktne odgovornosti i mogućnost njihove komu-lacije, Zbornik radova o stranom i uporednom pravu, Institut za uporedno pravo, Beograd, broj 2/1963.

40 Adolfo Ručnof, Tumač Obćemu austrijskomu građanskomu zakoniku, knjiga II, Knjižara Lav. Hertmana, Zagreb, 1891, str. 677 – 680.

41 Andre Lucas , Pierre Catala, Code Civil 2001, str. 619, 620, 755. i 756.


54

drugog, dužan je drugome naknaditi odatle nastalu štetu“. NGZ sadrži niz normi kojima se različito regulišu deliktna i ugovorna odgovornost za štetu42.

Princip dualističke odgovornosti za štetu usvojen je i u Švajcarskom građan-skom zakoniku iz 1911. (ŠGZ). U glavi I, odseku II, posle naslova „Nedopuštene radnje“, član 41. stav 1. ŠGZ propisuje: „Ko drugome protivpravno prouzrokuje štetu, bilo namerno, bilo iz nehata ili nepažnje, dužan je da naknadi.“ Član 97. stav 1. ŠGZ: „Kada poverilac ne može da postigne izvršenje obaveze ili to može da učini samo delimično, dužnik je obavezan da naknadi štetu koja odatle pro-iziđe, osim ako ne dokaže da mu se ne može pripisati nikakva krivica za to“. Italijanski građanski zakonik iz 1942. (IGZ) prvenstveno uređuje obavezu nakna-de štete zbog neispunjenja obligacije (član 1218 – 1229.). Obavezu naknade štete zbog nedopuštenih radnji IGZ reguliše na drugom mestu (član 2043 – 2059) pa se može zaključiti da je dualistička odgovornost za štetu usvojena i u italijanskom pravu.

Rešenjeunašempravu

Naše pravo razlikuje vanugovornu od ugovorne odgovornosti za štetu, ali ih približava tako što omogućava da se pretežni deo odredaba koje regulišu naknadu vanugovorne štete primeni i na određivanje naknade ugovorne štete. Naknadu štete koju može zahtevati poverilac zbog neispunjenja obaveze dužnika (ugo-vorna šteta) regulisana je u glavi III pod naslovom „Dejstva obaveza“ (član 262 – 269. ZOO) dok je vanugovorna šteta regulisana u odeljku II, pod naslovom „Prouzrokovanje štete“ (član 154 – 209. ZOO). Ove dve vrste odgovornosti za štetu razlikuju se po više kriterija. Tako za vanugovornu štetu može odgovarati i maloletnik koji nije poslovno sposoban (sa navršenih 14 godina života je deliktno sposoban, a izuzetno i sa navršenih 7 godina života), dok je za ugovornu odgo-vornost odgovorno za štetu lice koje je (barem delimično) poslovno sposobno. Obaveza naknade vanugovorne štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete (član 186. ZOO) i od tog momenta počinje da teče zastarelost, a kod ugo-vorne odgovornosti zastarelost teče od dospelosti obaveze.

Kod ugovorne odgovornosti poverilac ima pravo na naknadu štete koju je štetnik u vreme zaključenja morao predvideti kao moguće posledice povrede ugovora, a sobzirom na činjenice koje su mu tada bile poznate ili morale biti poznate (član 266. stav 1. ZOO), dok je kod vanugovorne odgovornosti štetnik u obavezi da naknadi i štetu koju nije mogao da predvidi u trenutku prouzrokovanja štete, tako da proizilazi da je ta odgovornost šira od ugovorne.

42 Toroman, M., Jedinstvo i dualitet ugovorne i deliktne odgovornosti i mogućnost njihove komu-lacije, Zbornik radova o stranom i uporednom pravu, Institut za uporedno pravo, Beograd, broj 2/63, str. 160. i 161.


55

Ugovorom se može unapred ograničiti ili isključiti ugovorna odgovornost za štetu (izuzev za nameru ili krajnju nepažnju; član 265. stav 1. ZOO), a takva mogućnost ne postoji kod vanugovorne odgovornosti.

Osnovi odgovornosti

Pod osnovom odgovornosti podrazumeva se neposredna činjenica na kojoj se zasniva dužnost naknade štete43. To je ona bitna pretpostavka za koju se veže postanak, promena ili prestanak subjektivnih imovinskih prava i obaveza, a sama odgovornost za štetu formira se, kao svaki drugi obavezno-pravni odnos, onda kada se dogode sve potrebne pretpostavke: štetna radnja, šteta, uzročna veza i protivpravnost44.

Osnova odgovornosti, po nekim autorima, ima onoliko koliko i vrsta štetnih radnji. Pravna osnova odgovornosti za nastalu štetu je najkraće rečeno „pravna norma“ po mnogim autorima.

Štetnaradnja

Pod pojmom štetne radnje podrazumeva se svaki čin ili propust počinioca štete koji prouzrokuje štetu na strani oštećenog lica45. Znači, štetna radnja pred-stavlja uzrok na koji se nadovezuje šteta kao posledica odgovornosti. Štetna rad-nja se manifestuje u delovanju na osobama, na stvarima, ili činidbama i stanjima. Razumljivo je, da nas interesuju štetne radnje na osobama zbog kojih dolazi do smrti, telesnih povreda ili oštečenja zdravlja. U svakom društvu život i telesni integritet lica predstavlja najveće društveno dobro, pa se zato i najstrožije sankci-oniše odgovarajućim društvenim pravnim instrumentima.

Pod uništenjem života podrazumeva se takva štetna radnja, koja delujući na ljudski organizam uništava fizičku egzistenciju čoveka. Pod telesnom povredom u širem smislu podrazumeva se takva štetna radnja čije se posledice sastoje u po-remećaju sastava tela ili funkciji ljudskih organa, ili poremećaju psihičkog života pod uticajem spoljnih ili unutrašnjih faktora. Za oštećenje zdravlja, koje se kao štetna radnja može javiti samostalno ili kombinovano sa telesnom povredom, tre-ba istaći da je u pogledu odgovornosti za štetu ova štetna radnja relevantna samo kad se javlja samostalno.

Šteta

Vremenom, sa razvojem društva razvijala su se pravna gledišta o pojmu šte-te. Dugo vremena pojam štete se vezivao samo za uništenje ili umanjenje imovine,

43 Jakaša, B., Komparativni prikaz odgovornosti vozara za prevoz robe u pojedinim granama sao-braćaja, Privreda i pravo, Zagreb, br. 3/78, str. 13.

44 Klarić, P., Pravna osnova odgovornosti za štetu, Zagreb, Čakovec, 1983, str. 67.45 Perović, S., Komentar Zakona o obligacionim odnosima, I knjiga, Beograd, 1995, str. 304.


56

da bi kasnije ili tačnije u 18. i 19. veku ovim pojmom bilo obuhvaćeno ne samo oštećenje imovine već i oštećenje telesne i duhovne svere ljudskog života.

UzročnavezaDa bi šteta nastala potrebno je utvrditi postojanje uzročne veze usled koje

se šteta javlja kao posledica štetne radnje. Uzročna veza je bitna pretpostavka od-govornosti za štetu. Treba istaći da je kod imovinske štete lakše utvrditi uzročnu vezu, dok kod neimovinske je to praktično a i teorijski teže, i to posebno u oblasti transportne delatnosti. Ali, treba istaći i to da je, uopšte problem kauzoliteta u mnogim prilikama sporan i da je teško utvrditi uzrok koji je u konkretnom slu-čaju pravno relevantan za nastanak određene posledice. Uzročna veza mora biti neprekinuta između štetne radnje i štete, a njeno postojanje po pravilu dokazuje oštećeni. Ali, primena ovog pravila u transportu gde korisnik prevoza nema uvid u prevozno sredstvo, značilo bi stavljanje na teret putnika šteta koje su posledica transportne delatnosti. U transportnom pravu se uzrok štete, nastale u vreme pre-voza, pod određenim uslovima nalazi u prevoznim tj. transportnim operacijama.

ProtivpravnostPod pojmom protivpravnosti u najširem smislu reči se podrazumeva sve

ono što je suprotno pravnom poredku, tj. onom skupu pravnih normi u društvenoj zajednici kojim se štite lična i imovinska prava oštećene osobe. Znači, povreda pravnog poretka postoji i onda kada je štetna radnja u suprotnosti ne samo sa pravnim propisima već i sa moralom društva i dobrim običajima. Znači, osnovi odgovornosti mogu biti: krivica, uzročnost i prema nekim autorima rizik (odgo-vornost na osnovu rizika postoji na osnovu same činjenice da je nastala šteta, a ne zahteva se ni krivica ni uzročna veza – kod nuklearnih šteta, kod ugovora o osiguranju itd.)46.

Prema izvoru nastanka obaveze naknade štete, odgovornost prevoznika može biti ugovorna i vanugovorna odgovornost prevozioca.

Odgovornost u saobraćajnom pravu

Postoje dve vrste odgovornosti u saobraćajnom pravu: deliktna i ugovorna.Deliktna odgovornost prevozioca nastaje iz neke njegove nedozvoljene rad-

nje koja ima za posledicu nastupanje štete na licima ili stvarima van ugovornog odnosa. Znači ova odgovornost postoji nezavisno od ugovornih obaveza stra-naka, već na osnovu samog zakona. Ugovorna odgovornost prevozioca iz ugo-vora o prevozu putnika nastaje neizvršenjem ili neurednim izvršenjem obaveze

46 Grabovec, I., Temelj odgovornosti u Zakonu o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Splitu, 1978, str. 37.


57

koja se sastoji u tome da putnika bezbedno i bez zakašnjenja preveze do mesta opredeljenja47.

Prevozilac je dužan da prevoz lica izvrši bezbedno onim prevoznim sred-stvom koje je određeno ugovorom o prevozu i uz one uslove udobnosti i higije-ne koji se prema vrsti odnosnog prevoznog sredstva i udaljenosti puta smatraju neophodnim48.

Danas preovladava shvatanje da je odgovornost prevozioca za smrt i telesne povrede putnika ugovornog karaktera. Ugovorna odgovornost može biti subjek-tivna odgovornost (odgovornost na osnovu krivice), objektivna odgovornost (od-govornost na osnovu uzročnosti), odgovornost na osnovu snošenja rizika.

Postavlja se pitanje vrste odgovornosti prevozioca za smrt i telesnu povredu putnika po vrstama saobraćaja.

Subjektivna odgovornost prevozioca je prisutna u pomorskom, rečnom i vazduhoplovnom saobraćaju uz izuzetak Gvtemalske konvencije koja unosi objektivnu odgovornost vazdušnog prevozioca. Subjektivna odgovornost može biti pretpostavljena. Pretpostavlja se da je lice od koga se zahteva naknada štete krivo dok to lice ne dokaže suprotno.

Princip subjektivne pretpostavljene odgovornosti je prisutan u vazduho-plovnom saobraćaju izuzev Gvatemalske konvencije, u pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi gde se krivica prevozioca pretpostavlja samo ako su smrt ili telesna po-vreda putnika nastali neposredno ili posredno zbog brodoloma, sudara, nasuka-nja, eksplozije, požara ili mana broda49. Dokazana subjektivna odgovornost ili odgovornost na osnovu dokazane krivice se sastoji u tome što lice koje traži na-knadu štete mora da dokaže krivicu onog od koga zahteva naknadu štete.

Budući da se odgovornost zasniva na krivici prevozioca, oštećeni, tj. putnik, morao bi dokazati štetnu radnju (na primer, saobraćajnu nezgodu), štetu, uzročnu vezu između štete i štetne radnje (saobraćajne nezgode) i krivicu prevozioca.

Primena ovog gledišta dovela bi putnika u vrlo težak položaj, a u većini slučajeva u nemogućnost da dokaže krivicu prevozioca, jer je uzrok pomenutih nezgoda često nepoznat ili je nedostupno da ga saznaju osobe izvan transportnog preduzeća. Osim toga, transportna preduzeća su ekonomsko jake organizacije u odnosu na pojedinca.

Francuska je pokušala, zadržavajući gledište krivice, da poboljša položaj putnika time što je pozivajući se na dobru veru, javni poredak i sigurnost namet-nula prevoziocu (posebno železnici) niz obaveza čije nezadovoljenje se smatralo

47 Član 681. Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine.48 Perović, S., Komentar Zakona o obligacionim odnosima, II Knjiga, Beograd, 1995, str.

1190.49 Član 660. stav 1. Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi.


58

greškom prevozioca. Ali ni ovako doteran sistem deliktne odgovornosti nije za-dovoljio potrebe transporta50.

Kod ugovora o prevozu putnika brodom prevozilac odgovara, po pravilu, prema kriterijumu dokazane krivice.

Objektivna odgovornost prevozioca je prisutna u drumskom i železničkom saobračaju. Prevozilac je odgovoran samim tim što je nezgoda nastala tokom korišćenja prevoznog sredstva, bez obzira na to da li je oštećeni treća ili osoba sa njim u ugovornom odnosu, bez obzira na to da li je počinio krivicu, povredio ugovor ili propis.

Kao uzročnik rizika u vršenju transportne delatnosti, delatnosti sa poveća-nom opasnosti, i to u vlastitom interesu jer se transportom bavi kao privrednom delatnošću, prevozilac treba da snosi štetu bez obzira na to da li je povredio ugo-vor ili je počinio delikt, i da li je za to kriv ili nije. On treba da snosi odgovornost prema kriterijumu uzročnosti.

Prema našoj sudskoj praksi kriterijum uzročnosti primenjuje se na sve šte-te koje nastaju usled neke pojačane opasnosti, a transportna preduzeća u svom normalnom poslovanju neminovno izazivaju pojačanu opasnost. Prema tome i prevozilac (transportno preduzeće) odgovara za telesnu povredu odnosno smrt putnika prema kriterijumu uzročnosti bez obzira na to kakvim transportnim sred-stvom obavlja prevoz: automobilom, tramvajem ili sl.

Ovde se radi u prvom redu o odgovornosti za štetu izazvanu pogonom mo-tornih vozila trećima, dakle o vanugovornoj odgovornosti. Ali, ova odgovornost se odnosi i na putnike ako se radi o profesionalnom transportu.

U transportu putnika koje obavlja transportno preduzeće, bez obzira na to kakvim sredstvom to vrši i prevozilac (fizička osoba) koja vrši transport motor-nim vozilom, za štetu koju pretrpi putnik zbog saobraćajne nezgode odgovaraju prema kriterijumu uzročnosti. Kao i u prevozu stvari i kod prevoza putnika u drumskom saobraćaju slučajevi koji oslobađaju prevozioca odgovornosti su viša sila i radnje putnika.

Prevozilac se može osloboditi odgovornosti za štetu samo ako je u potpu-nosti izazvana krivicom putnika, a u slučaju da pored krivice prevozioca postoji i krivica putnika, kao na primer ako je prevozilac, odnosno njegovo osoblje pro-pustilo dužan nadzor i nije upozorilo neposlušnog putnika da se pridržava odgo-varajućih mera, reda u vozilu i slično, prevozilac odgovara zajedno sa putnikom.

ZaključakImajući u vidu pravilo supsidijarne primene građanskog prava kada ne

postoje specifične zakonske odredbe za pojedine vrste prevoza, a obzirom da u pogledu obima naknade štete prevozilac odgovara po istim načelima kao i

50 Josserand, L., Les Transports en service interieur et en services international, Paris, 1926, strana 897. i 898.


59

druge osobe, izložena su osnovna načela građansko pravne odgovornosti za štete. Problem odgovornosti prevozioca postaje vremenom jedan od najviše tumače-nih pravnih pitanja, zbog toga što korisnici prevoza žele da znaju sve o pravnim posledicama saobraćajnih nesreća, pravima koja bi u slučaju njihove smrti imali članovi njihove porodice ili naknadi koju bi sami dobili ako prežive udes.

Govoreći o odgovornosti prevozioca za smrt i telesnu povredu putnika, go-vorimo o pravima putnika ili njegove rodbine na naknadu materijalne i nemate-rijalne štete.

Izgubljen život i narušeno zdravlje su materijalno nenadoknadivi, ali ipak odgovornost prevozioca za smrt i telesne povrede putnika pruža pravnu zaštitu putnicima i time pokazuje svoj pravni smisao.

Izuzetni napori su vršeni u oblasti unifikacije pravila o odgovornosti prevo-zioca, ali unifikacija pravila o odgovornosti prevozioca za štete nastale na robi je mnogo ranije i uspešnije izvršena od odgovornosti prevozioca za smrt i telesne povrede putnika.

Assist. prof. Mirjana Knežević, Ph.D.The Faculty of Economy of the University of Kragujevac

General rules on responsibility

A b s t r a c t

Having in mind the rule of subsidiar application of civil law when there are no specific legal provisions for certain types of transportation, having in mind that regarding the amount of reimbursement transporter is responsible according to the same programs like other persons, we have exposed in thispaper basic re-gulations of the civil legal responsibilirv forthe damages.

The problem of the responsibilirv of the transporter becomes in time one of the most interpreted legal questions, because the users of transportation want to know evervthing about legal consequences of traffic accidents, rights that would have members of their families in case of their death or their own reimbursement in case that they survive accident.

When we speak about responsibility of the transporter for death and injury of the passengers, we speak about rights of the passengers or their relatives for the financial reimbursement or non financial reimbursement. Loss of life and damaged health can not be financialv compensated, but the responsibilitv of the transporter for the death and body injuries of the passengers gives legal protecti-on of the passengers and shovvs it’s legal meaning.


60

Extraordinary efforts are conducted in the area of unification of rules regar-ding responsibility of the transporter, but unification of the rules on responsibili-ties of the transporter for the damages on goods was much earlier and was more succesfully performed then the responsibility of the transporter for death and body injuries of the passengers.

Key words: general rules on responsibility, responsibility of the transporter

Literatura

1. Adolfo Ručnof, TumačObćemuaustrijskomugrađanskomuzakoniku,knjiga II, Knjižara Lav. Hertmana, Zagreb, 1891.

2. Andre Lucas, Pierre Catala, CodeCivil,2001. 3. Babić, I., Ugovornaivanugovornaodgovornostzaštetu-pojamirazgrani-

čenje,Zbornik radova sa savetovanja održanog na Zlatiboru od 18. 2.-20. 2. 2004. godine, Novi Sad, 2004.

4. Cigoj, S., Građanska odgovornost, odrednica u enciklopediji imovinskogpravaipravaudruženograda,tom I, NIU Službeni list SFRJ, Beograd, 1997.

5. Grabovec, I., TemeljodgovornostiuZakonuopomorskojiunutrašnjojplo-vidbi,Zbornik radova Pravnog fakulteta u Splitu, 1978, str. 37.

6. Halfina, R., Dogovornaja otvetstvenost po sovjetskom grdanskom pravu,Zbornik radova o stranom i uporednom pravu, sveska 4, Institut za uporedno pravo, Beograd, 1966.

7. Vuković, M., Obveznopravo,Zagreb, Knjiga 1, 1964. 8. Jankovec, I., Ugovorna odgovornost, Poslovna politika, Beograd, 1993. 9. Jakaša, B., Udžbenikplovidbenogprava,Zagreb, 1979.10. Jakaša, B., Kopnenoizračnosaobraćajnopravo,Zagreb, 1969..11. Krulj, V., Vanugovorna(deliktna)iugovornaodgovornost,Arhiv za pravne i

društvena nauke, br. 2-3/59.12. Klarić, P., Pravnaosnovaodgovornostizaštetu,Zagreb, Cakovec, 1983.13. Perić, B., Oodnosuizmeđukontraktualneideliktneodgovornosti,Arhivza

pravneidruštvenenauke,knjiga IX, treće kolo, 1953.14. Perović, S., KomentarZakonaoobligacionimodnosima,II Knjiga, Beograd,

1995, str. 1190.15. Rosko Paund, Jurisprudencija,knjigaII,SlužbenilistSRJ,Beograd - CID,

Podgorica, 2000.


61

16. Stojčević, O., Rimsko obligaciono pravo, Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd, 1960.

17. Stanojević, O., Rimskopravo,Pravni fakultet, Beograd, Dosije, 1997.18. Šulejić, P., Pravoosiguranja,Beograd, 1980.19. Toroman, M., Jedinstvo i dualitet ugovorne i deliktne odgovornosti i mo-

gućnostnjihovekomulacije,Zbornik radova o stranom i uporednom pravu, Institut za uporedno pravo, Beograd, broj 2/63, str. 160. i 161.Mr

62

Mr Aleksandar Timotijević*

SOcIJALNE PREDNOSTI I OSTALA PRAVA KOMUNITARNIh RADNIKA I ČLANOVA NJIhOVIh PORODIcA

U OKVIRU EVROPSKE UNIJE

REZIME: Odredbe Ugovora o osnivanju EZ dale su samouvereno, neza-visno pravo slobodnog kretanja i jednakog postupanja komunitarnim rad-nicima. Stvarna priroda ovih prava je, u izvesnoj meri, davanje materijala od strane sekundarnog zakonodavstva, i to posebno od Uredbe 1612/68. Naročito, Uredba 1612/68 pokriva članove porodica komunitarnih radni-ka koji nisu nigde spomenuti u Ugovoru o osnivanju. Prema preambuli Uredbe 1612/68, eliminacija prepreka slobodi kretanja radnika će zahteva-ti obezbeđenje „radnikovog prava da bude spojen sa svojom porodicom i uslova za integraciju takve porodice u zemlji domaćina“. Pri tome, pravo na jednaki tretman u pogledu socijalnih povlastica odnosi se samo na rad-nike i članove njegove porodice.

Ključnereči:pravoEU,slobodakretanjaradnika,socijalnazaštita

Ako želimo da analiziramo socijalne prednosti i ostala prava komunitarnih radnika i članova njihovih porodica, videćemo da je do sada glavni fokus bio na negativnim efektima člana 39 (ex 48) Ugovora o osnivanju EZ i sekundarnog zakonodavstva: zabrana diskriminacije i prepreka slobodi kretanja i zabrana ula-znih viza ili sličnih ograničenja. Druga strana medalje je da su odredbe Ugovora o osnivanju dale samouvereno, nezavisno pravo slobodnog kretanja i jednakog postupanja komunitarnim radnicima. Stvarna priroda ovih prava je, u izvesnoj meri, davanje materijala od strane sekundarnog zakonodavstva, i to posebno od Uredbe 1612/68. Sud pravde se približio Uredbi 1612/68 slično kao što se pri-bližio Direktivi 68/360, utoliko što zakonodavstvo nije samo po sebi stvaralo prava, nego radije štitilo primenu osnovnih prava usvojenih u Ugovoru o osniva-nju. Ipak, mada načelo jednakog postupanja formira stub zakonodavstva, stepen određenosti i specifičnosti ide iza onoga što je određeno u Ugovoru o osnivanju,

* Savetnik za normativno-pravne poslove u Pokrajinskom sekretarijatu za zdravstvo, Novi Sad

UDK: 364:316.343-058.14(4-672EU)BIBLID: 0352-3713(2010);(5–6):62–72

MrAleksandarTimotijević:Socijalneprednostiiostalapravakomunitarnihradnika...

63

i zahteva da države članice obezbede da komunitarni radnici uživaju značajan domet suštinskih beneficija koji su raspoloživi državljanima država članica EU. Naročito, Uredba 1612/68 pokriva članove porodica komunitarnih radnika, koji nisu nigde spomenuti u Ugovoru o osnivanju. Prema preambuli Uredbe 1612/68, eliminacija prepreka o slobodi kretanja radnika će zahtevati obezbeđenje „radni-kovog prava da bude spojen sa svojom porodicom i uslova za integraciju takve porodice u zemlji domaćina“.

Postoje tri naslova u okviru I dela Uredbe 1612/68: I naslov (članovi od 1 do 6) o kvalifikovanosti za zaposlenje, II naslov (članovi od 7 do 9 ) o jednakom postupanju u oblasti zaposlenja i III naslov (članovi od 10 do 12) o članovima porodice radnika. II deo Uredbe sadrži detaljne odredbe koje zahtevaju koopera-ciju među relevantnim službama za zapošljavanje u državama članicama, kao i sa ustanovama država članica, Komisijom i Evropskom kancelarijom za koordi-nisanje, pri podnošenju molbe za zaposlenje i popunjavanja upražnjenog radnog mesta. III deo Uredbe postavljen je od strane Savetodavnog komiteta i Tehničkog komiteta kao predstavnika država članica, za osiguranje bliske kooperacije u ma-teriji od važnosti za slobodu kretanja radnika i zaposlenje. II i III deo Uredbe, koji su bili više puta dopunjavani tokom svog važenja, imaju zanimljivi komparativni značaj koji je ipak manje zasnovan na zakonu. Ipak, iako oni nisu bili subjekti sudskog spora pre parnice Suda pravde u odnosu na individualne radnike, kao što su bile mnoge odredbe u I delu Uredbe, može se videti iz pregleda strukture odredaba da su postavljene da olakšaju popunjavanje upražnjenog radnog mesta i da su značajne za radnika koji zahteva da uđe u drugu državu članicu u potrazi za zaposlenjem. Nadležni organi države članice zahtevaju pribavljeno detaljno obaveštenje o nepopunjenim radnim mestima, uslovima rada i stanju na nacional-nom tržištu rada, kao i kooperaciju sa Komisijom u sprovođenju različitih studija o ovoj materiji.

Međutim, I deo Uredbe je taj koji je bio tema nejčešćih komentara i analiza, i njegove odredbe su generisane u velikom broju sudskih sporova. Član 1. Uredbe postavlja pravo za popunjavanjem radnog mesta u drugoj državi članici pod istim uslovima kao i za domaće državljane, a član 2. zabranjuje diskriminaciju protiv takvih radnika u ugovorima o radu. Članovi 3. i 4. zabranjuju određena direktna ili indirektna administrativna ograničenja diskriminatorskog karaktera, kao što su rezervisanje ograničenog broja službi za domaće radnike, ograničavanje ogla-šavanja ili prijave, ili postavljanje posebnih uslova ili registracionog postupka za državljane drugih država članica, ali sa izuzetkom u odnosu na izvorne jezičke zahteve. Član 5. garantuje istu pomoć sa berze rada za državljane drugih država kao i za domaće državljane, a član 6. zabranjuje iz medicinskog aspekta diskri-minatorski kriterijum određivanje određenog radnog mesta. Član 7. pohranjuje član 39(2) (ex 48(2)) Ugovora, obezbeđujući posebno ista socijalna i poreska preimućstva za domaće državljane i one koji to nisu, jednak pristup stručnom obrazovanju, te proglašavajući ništavom svaku diskriminatorsku odredbu u


64

kolektivnom ili individualnom ugovoru o radu. Član 8. obezbeđuje ravnoprav-nost prava radničkog sindikalnog organizovanja,1 a član 9. jednaki pristup za sva prava i beneficije u materiji stambenog pitanja. Član 10. uređuje položaj članove porodice radnika koji imaju pravo da budu sa radnikom koji je zaposlen u drugoj državi članici, sve dok radnik ima odgovarajući raspoloživi stan: to su bračni drug i njihovi potomci koji su mlađi od 21 godine, ili izdržavani rođak u uzlaznoj liniji sa radnikom i njegovim bračnim drugom.

Uredba 1612/68 takođe predviđa „olakšani ulazak“ za druge članove poro-dice radnika koji su zavisni od radnika ili žive pod istim krovom u radnikovoj zemlji porekla. Član 11. daje bračnom drugu i deci pomenutoj u članu 10. pravo da preduzmu aktivnosti kao zaposlena lica u domaćoj državi članici, a član 12. predviđa jednaki pristup na državne obrazovne kurseve za decu radnika koji je trajno smešten.

Uredba 1612/68 je prozrokovala znatan broj sudskih sporova. Videćemo da su mnogi od ovih slučajeva, naročito oni koji se odnose na značenje „socijal-nih prednosti“ u članu 7(2) Ugovora, zanimljivi još i zbog razlikovanja socijalne prednosti prema Uredbi 1408/71, budući da je potonji restriktivniji nego koncept socijalnih prednosti u članu 7(2) Ugovora. Zaista, član 7. je verovatno bio najko-risnija odredba za radnike i članove njihovih porodica, i proizveo je interesantna pitanja, između ostalog, kada je, ako uopšte to može, država članica ovlašćena da postupa prema sopstvenim državljanima povoljnije nego prema državljanima drugih zemalja članica.

Razumljivo, postoje izvesne beneficije koje uživaju građani domaće države koje nisu dostupne drugima, na primer, politička prava kao što je pravo glasa na izborima, i član 7. Uredbe 1612/68 je usmerio pažnju na ove beneficije. Evolucija tumačenja ovog člana i njemu srodnih odredbi od strane Suda pravde vrlo dobro prikazuje neizbežne socijalne i političke posledice ekonomske integracije, i poka-zuje kako početni paket ograničavajućih prava od strane ekonomskih aktera ima tendenciju napredovanja u nešto mnogo bitnije.

Ako se fokusiramo na sam član 7(2) Uredbe 1612/68, vidimo da je u počet-ku, u slučaju MichelS., Sud pravde tumačio član 7(2) na sasvim ograničen način, odlučujući da su važne samo koristi koje su povezane sa zaposlenjem.2

Stoga, nesposoban sin italijanskog službenika koji je radio u Belgiji dok nije umro, nije mogao da se pozove na član 7(2) za dobijanje posebnih beneficija koje su bile na raspolaganju prema belgijskom zakonodavstvu za omogućava-nje nesposobnom belgijskom državljaninu da povrati svoju radnu sposobnost. Tužilac je, ipak, uspeo po drugom osnovu. Sud pravde je, izvlačeći obaveštenja iz preambule Uredbe o slobodi i dostojanstvu, odlučio da spisak obrazovnih pla-

1 Case C-118/92 Commission v. Luxembourg (1994) ECR I-18912 Case 76/72 Michel S v. Fonds National de Reclassement Handicapes (1973) ECR 457


65

nova (opštih obrazovnih, praktičnih i stručnih vaspitnih kurseva) za decu radnika u članu 12. nije iscrpljen, tako da može takođe pokriti i belgijsku invalidninu.3

Kasnije, u slučaju Casagrande, Sud pravde je nastavio svoje rastegljivo tumačenje člana 12. odlučujući da, mada je određeno da samo deca državljana trećih zemalja treba biti „primljena na kurseve“, činjenica da su države članice

opomenute da ih ohrabruju da pohađaju „pod najboljim mogućim uslovima“ zna-či da ta odredba takođe pokriva bilo koje „generalne mere namenjene za olakša-vanje obrazovnih aktivnosti“, uključujući i obrazovnu dozvolu za srednju školu u Nemačkoj.4

U skladu sa otvorenijim pristupom prema članu 12. Uredbe, Sud pravde je zamalo prošao ćutke prema mnogo restriktivnijim tumačenjem člana 7(2) u slu-čaju MichelS. U slučaju Cristiniv.SNCF, italijanska udovica italijanskog radnika u Francuskoj je odbijena od sniženja cene karte u železničkom prevozu za svoju ogromnu porodicu, a po osnovu njenog državljanstva.5

U toku postupka se tvrdilo da su beneficije iz člana 7. ograničena samo na ona lica koja su lično povezana sa ugovorno zaposlenim radnikom, ali Sud prav-de je odlučio da termin „socijalne beneficije“ u članu 7(2) Uredbe ne mogu biti shvaćena restriktivno:

„Stoga sledi da bi, s obzirom na načelo jednakog postupanja, stvarna oblast primene morala biti iskazana tako da obuhvata sve socijalne i poreske koristi, bilo da jesu ili nisu uključeni u ugovor o radu, kao što je sniženje cene putne karte za mnogočlanu porodicu.“

Sud pravde je smatrao da je pravo na jednakost postupanja primenljiv ne samo na radnike, već takođe, na osnovu Uredbe 1251/70, koji reguliše pravo radnika i članova njegove porodice na ostanak u državi članici posle prestanka zaposlenja radnika koji je preminuo, i za one nadživele članove porodice koji su živeli sa preminulim radnikom.

U slučaju Inzirillo, gde je italijanskom radniku u Francuskoj odbijen zahtev za invalidninu za njegovog odraslog sina, tvrđeno je da se član 7. Uredbe nije mogao primeniti, budući da bi navedena naknada bila više socijalna pomoć sinu, nego radniku u pitanju, a što se traži prema članu 7. Uredbe.6

Sud pravde je, međutim, odlučio da je zavistan odrastao potomak pokriven članom 10(1) Uredbe, te da sledstveno tome konstituiše u stvari socijalnu pred-nost za državljane trećih zemalja. Prema stavu Suda pravde u slučaju Lebon, smisao pojma zavisnosti u članu 10.

3 Case C-7/94 Landesamt fur Ausbildunsforderung Nordrhein.Westfalen v. Lubor Gaal (1996) ECR I-103

4 Case 9/74 Casagrande v. Landeshauptstand Munchen (1974) ECR 773, (1974) 2 CMLR 4235 Case 32/75 Fiorini (nee Christini) v. Societe Nationale des Chemins de fer Francais (1975) ECR

1085, (1976) 1 CMLR 5966 Case 63/76 Inzirillo v. Caisse d Allocations Familiales de l’ Arrondissement de Lyon (1976) ECR

2057, (1978) 3 CMLR 596


66

Uredbe je da obuhvati članove porodice koji su stvarno izdržavani od strane radnika, bez obzira na razlog izdržavanja. Stoga član 7(2) Uredbe pokriva sve socijalne i poreske prednosti, ne samo one koje su povezane sa zaposlenjem, već i kada su posredna, pre nego neposredna korist za samog radnika.7

Sa druge strane, Sud pravde je odlučio da se na navedenu odredbu može pozvati kada se tužbeni zahtev odnosi na neku direktnu ili indirektnu korist rad-nika, a ne samo za članove porodice radnika. Naime, članovi porodice radnika, u okviru značenja člana 10. Uredbe 1612/68 kvalifikuju se samo indirektno za jednaki tretman u odnosu na samog radnika iz člana 7. Uredbe 1612/68. Socijalne beneficije su, na primer, garantovana zarada za starije osobe prema zakonodav-stvu države članice ili garancija, u opštim uslovima, minimalnih sredstava za ži-vot u korist članova porodice radnika samo ako se takve beneficije mogu smatrati kao socijalne prednosti za samog radnika, u okviru značenja člana 7(2) Uredbe 1612/68.

U slučaju Even, videćemo granice prava koje može tražiti radnik unutar člana 7(2) Uredbe.8 Naime, Even je bio francuski radnik u Belgiji, koji je primao prevremenu starosnu penziju od belgijske državne penzijske službe. Procenat smanjenja visine iznosa penzije po godini od prevremene isplate je bio određen za sve radnike, izuzev za belgijske državljane koji su bili primaoci službene ne-važeće penzije II svetskog rata odobrene od strane savezničkih zemalja. Even je bio primalac ratne službene penzije prema francuskom zakonodavstvu, i bra-nio je princip jednakog postupanja prema zahtevu za beneficijom za prevremenu starosnu penziju bez bilo kakvog oduzimanja. Nakon pokretanja postupka pred Sudom pravde, Pravilo 1612/68 je bilo analizirano.

Prema Sudu pravde, iz svih odredaba sledi da su beneficije koje navedena Uredba pruža radnicima koji su državljani druge države članice, sve one koje su, bilo povezane ili ne sa ugovorom o radu, generalno dopuštene za domaće držav-ljane prvenstveno zbog njihovog objektivnog statusa kao radnika ili zbog uticaja proste činjenice o njihovom prebivalištu na teritoriji domaće države članice.

Glavni razlog za ovakvu beneficiju koja je dopuštena u konkretnom slu-čaju, na osnovu belgijskog nacionalnog zakonodavstva izvesnim kategorijama domaćih državljana, je da pruži takvim državljanima preimućstvo zbog lišavanja pretrpljenih za tu državu.

Takva beneficija, koja je zasnovana na sistemu nacionalnog prepoznavanja, ne može stoga biti razmatrana kao preimućstvo dopušteno za domaćeg držav-ljanina prvenstveno zbog njegovog statusa radnika ili prebivališta na domaćoj teritoriji, i zato ne ispunjava neophodne karakteristike za „socijalne povlastice“ koje se odnose na član 7(2) Uredbe 1612/68.

7 Case 94/84 Office National de l’ Emploi v. Joszef Deak (1985) ECR 18738 Case 207/78 Ministre Public v. Even and ONPTS (1979) ECR 2019, (1980) 2 CMLR 71


67

Tri faktora su spomenuta od strane Suda pravde, u određivanju kada radnici imaju pravo, u okviru člana 7(2), na posebne povlastice u domaćoj državi članici: njihov status kao radnika, njihovo prebivalište na domaćoj teritoriji, i podesnost za korist u omogućavanju njihove pokretljivosti unutar EU. Naravno, ovo je je-dan neubedljiv test, budući da bi dokazivanje bilo kakve koristi dostupne u državi članici, uključujući naravno i pravo glasa, moglo biti spomenuto kao ohrabrenje radnicima iz drugih država članica za selidbom u državu u kojoj su prethodno boravili, gde će raditi sa članovima svog domaćinstva.

Ma koliko se široko tumačile „socijalne povlastice“, samo su radnici i čla-novi njihovih porodica izričito naznačeni u Uredbi 1612/68 kao lica koja se njima mogu koristiti. Ovo je bilo razjašnjeno u slučaju Lebon, u kome je Sud pravde doneo odluku da za jedno dete radnika koje je napunilo 21 godinu i nije više za-visno od radnika, povlastice za to dete se ne mogu tumačiti kao preimućstvo za radnika. Sud pravde je odlučio da razmotri položaj takvih odraslih potomaka – ili u stvari položaj bilo kojeg komunitarnog državljanina koji traži posao, ali još nije zaposlen.

Moramo da ukažemo da se pravo na jednaki tretman u pogledu socijalnih i poreskih povlastica odnosi samo na radnike. Ona lica koja se kreću u potrazi za zaposlenjem kvalifikuju se za jednaki tretman samo u pogledu pristupa za za-poslenje u saglasnosti sa članom 48. Ugovora o osnivanju i člana 2. i 5. Uredbe 1612/68.

Ove odluke ističu važnost činjenice da je neko lice radnik u potpunosti, ili izričito naznačen kao član porodice takvog radnika, sa ciljem da se koristi samostalnim pravima regulisanih sekundarnim zakonodavstvom. Sem toga, ako su prava lica koje je nezaposleno ali traži posao ograničena kao što je navedeno u slučaju Lebon, takva takođe su, verovatno, i prava članova porodice takvog radnika. Sud pravde nije imao prilike da ustanovi kakva razlika, ako je uopšte ima, može biti između člana 10(1) i člana 10(2) Uredbe 1612/68. Član 10(2) predviđa da će države članice morati da „olakšaju ulazak“ zavisnim rođacima i onima koji žive pod istim krovom sa radnikom u zemlji porekla. Ovo je rečeno tako da predstavlja veće ograničenje nego u članu 10(1), koji garantuje radniku da ima određene članove porodice smeštene kod njega ili nje, pod pretpostavkom da raspolaže uslovima za adekvatno stanovanje. Međutim, razlika ne bi mogla biti značajna u svetlu širokog tumačenja koje je Sud pravde dao članu 7(2), na osnovu koje se povlastica za zavisne rođake radnika može potpuno posmatrati kao povlastica za radnika.

Domišljata upotreba člana 7(2) Uredbe može se videti u slučaju Reed, iz kojeg je poteklo tumačenje termina „suprug“.9

Slučaj se odnosi na odbijanje prava na boravak za nezaposlenu britan-sku državljanku koja je došla u Holandiju da bi živela sa njenim višegodišnjim

9 Case 59/85 Netherlands v. Reed (1986) ECR 1283, (1987) 2 CMLR 448


68

partnerom, koji je bio britanski državljanin zaposlen tamo. Nasuprot približava-nju davanja svojeg čistog komunitarnog značenja terminima kao što su „radnik“ i „javna služba“ u članu 48. Ugovora o osnivanju, Sud pravde je odlučio da se termin „suprug“ odnosi samo na bračno srodstvo. Dalje čitanje bilo bi bezpred-metno, prema mišljenju Suda pravde, s obzirom na izostanak konsenzusa i na nedostatak „generalnog društvenog razvoja“ kod svih država članica u pogledu tretiranja vanbračnih partnera kao supruga. Međutim, mada je dejstvo ovakvog rasuđivanja bilo odbijanje g-đi Reed nezavisnog prava na boravak u skladu sa članom 10(1), Sud pravde je sledio sugestiju Komisije i doneo odluku da bi član 7(2), i pored toga, mogao biti od pomoći u ovom slučaju. Holandija, kao deo politike prema strancima, tretira lice koje ima stabilno srodstvo sa radnikom sa holandskim državljanstvom, kao radnikovog supružnika.

Prema tome, za dobijanje dozvole za njegovog nevenčanog partnera, mora biti prepoznata verovatnoća za boravak sa radnikom migrantom, gde taj partner nije državljanin domaće države članice, i da može pomoći njegovoj integraciji u domaćoj državi članici i na taj način doprineti ostvarenju slobode kretanja za radnike. Stoga, ta mogućnost mora takođe biti posmatrana kroz koncept socijalne povlastice za ciljeve postavljene u članu 7(2) Uredbe 1612/68.

Slučajevi kao što su Lebon i Reed ističu izvedenu prirodu „prava“ članova porodice, i čine jasnim značaj neophodne – tradicionalno definisane – porodične veze, bilo da se odnosi na zavisno dete, bračnog druga, ili na neko drugo lice predviđeno u Uredbi 1612/68.

Međutim, isticano je da nedostatak zaštite unutar komunitarnog prava za ma-nje tradicionalno definisane partnere može povrediti zahteve ECHR10 i Komisije, budući da je Izveštaj iz meseca marta 1997.godine o diskusiji o slobodi kretanja lica, nagovestio nameru o posvećivanju pažnje položaju vanbračnih partnera u njihovom akcionom planu za 1998.godinu.

Sadašnje značenje svojstvene i stalne porodične veze može se videti u slu-čaju Diatta.11

Podnosilac molbe je bio senegalski državljanin koji je oženio francusku dr-žavljanku, i oboje su živeli i radili u Berlinu. Posle nekog vremena provedenog zajedno, ona je otišla od njega sa namerom da se razvede i da se preseli u drugi stan. Njoj je tada odbijeno produženje dozvole boravka po osnovu toga što više nije član porodice komunitarnog državljanina. Sud pravde je tada upitan da li članovi porodice radnika migranta moraju neprestano živeti sa takvim radnikom da bi se kvalifikovali za pravo na boravak.

Sud pravde je prihvatio stanovište da, pod pretpostavkom da član porodi-ce radnika migranta ima pravo da živi sa radnikom, član 10. Uredbe ne može

10 K. Lundstrom – Family life and the freedom of movement of workers in the EU, 1996, 10 International Journal of Law, Policy and the Family, 250

11 Case 267/83 Diatta v. Land Berlin (1985) ECR 567, (1986) 2 CMLR 164


69

zahtevati da član porodice u pitanju mora neprestano živeti sa njim, osim, što je jasno iz člana 10(3), da smeštaj koji radnik ima na raspolaganju mora biti takav da se može smatrati normalnim u svrhu smeštaja njegove porodice. Zahtev da porodica mora neprestano živeti pod istim krovom ne može biti usvojena.

Osim toga, takvo tumačenje odgovara duhu člana 11. Uredbe 1612/68, koji daje članu porodice pravo da preduzme bilo koju aktivnost kao zaposleno lice preko teritorije dotične države članice, iako je aktivnost izvršena na mestu koje je donekle udaljeno od mesta gde radnik migrant boravi.

Moramo dodati da se bračno srodstvo ne može smatrati poništeno sve dok nije okončano od strane nadležnih organa. Ono nije poništeno samo zato što brač-ni drugovi žive odvojeno, čak i kada nameravaju da se razvedu u skorije vreme.

Nadalje, Sud pravde je bio jasan da članovi porodice radnika nemaju bilo kakvo nezavisno pravo na boravak, bilo prema članu 11. Uredbe ili prema bilo kojoj drugoj odredbi Ugovora o osnivanju ili na drugi način. Tačnije, suprugovo pravo na boravak je uslovljeno pravom na boravak radnika, kao i na ispunjenje stambenog uslova iz člana 10, iako ne postoji obaveza zajedničkog življenja. Sud pravde je verovatno bio pod uticajem argumenata iznetih u korist g-đe Diatta da, iako je zajednički život bio obavezan, radnik je mogao u bilo kom trenutku pro-uzrokovati proterivanje supruge pomoću uskraćivanja davanja supruzi krova nad glavom. Međutim, iako ovo rešenje ukazuje da ni odvojen život, ni mogućnost razvoda braka ne utiče na prava supruga prema komunitarnom pravu, Sud pravde nije utvrdio kakav bi položaj bio posle razvoda braka. Isto pitanje se postavilo ponovo u slučaju Singh, gde je Sud pravde doneo odluku da pravo boravka su-prugu radnika državljana treće zemlje nije povređeno.12 Odluka sugeriše da brak mora biti bonafide, budući da je Sud pravde posebno napomenuo da nije bilo prevarne namere.

Slično slučaju Diatta, slučaj Singh pruža dobru ilustraciju o važnosti nužne porodične veze za državljane trećih zemalja ili za nezaposlene komunitarne dr-žavljane. Ipak, navedeni slučaj takođe ističe i neke od zanimljivih razlika koji su proizašli kao rezultat približavanja Suda pravde stavu o takozvanoj „isključivoj unutrašnjoj situaciji“.

U slučaju Sanders, Sud pravde je doneo odluku da se državljanin u svojoj ili suprugovoj državi članici nije mogao osloniti na član 39 (ex 48) Ugovora za osporavanje ograničenja slobodi kretanja, pošto nije postojao nijedan elemenat povezivanja sa komunitarnim pravom. Ovo je bilo još oštrije predstavljeno u slu-čaju MorsonandJhanjan, gde je Sud smatrao da dva holandska državljanina koja su radila u Holandiji nemaju pravo prema komunitarnom pravu da dovedu svoje roditelje, surinamske nacionalnosti, u državu da borave sa njima. Da su imali dr-žavljanstvo bilo koje druge države članice, oni bi bili pokriveni prema članu 10.

12 Case C-370/90 R v. Immigration Appeal Tribunal, ex p. Secretary of State for the Home Department (1992) ECR I-4265, (1992) 3 CMLR 358


70

Uredbe 1612/68, ali pošto su bili državljani koji rade u sopstvenoj državi članici „koja nikada nije upotrebljavala pravo na slobodu kretanja unutar EU“, nisu imali prava prema komunitarnom pravu.

Ovo rešenje je ponovo potvrđeno u slučaju UeckerandJacquet, uprkos što je stav nemačkog suda bio očigledan poziv Sudu pravde da skrene sa prethodnog gledišta.13

Slučaj se odnosi na dva državljana trećih zemalja koji su došli u Nemačku da žive sa svojim supružnicima, oboje nemačkih državljana koji su stanovali i radili u Nemačkoj, i koji su tražili da se pozovu na član 7. Uredbe 1612/68 u nameri da zahtevaju ravnopravan tretman sa nemačkim državljanima u postupku zaposlenja. Sud pravde je odlučio da oni ne mogu da se oslone na ovu odredbu i ponavljati svoj stav o isključivoj unutrašnjoj situaciji, bez obzira na preporuku nacionalnog suda da je vrsta obrnute diskriminacije koju prouzrokuje taj stav u suprotnosti sa „fundamentalnim principima o komunitanom kretanju unutar EU“.

U slučaju Singh, ipak, situacija je neznatno drugačija.14

Indijski državljanin je oženio britansku državljanku, i zajedno su otputo-vali u Nemačku gde su oboje radili nekoliko godina pre nego što su se vratili u Englesku. Bez obzira na argument Engleske da britanski supružnik pravo na ponovni ulazak u Englesku izvlači iz nacionalnog prava a ne iz komunitarnog prava, Sud pravde je nesumljivo stao na stanovište da period radnog angažovanja u drugoj državi članici povlači za sobom sve razlike koje u tom periodu nastanu, i onemogućava Singh da sada zahteva prava kao supružnik komunitarnog radnika.

Prema stanovištu Suda pravde, državljanin države članice može biti odvra-ćen od odlaska iz zemlje porekla u cilju bavljenja poslom kao zaposleno ili samo-zaposleno lice na teritoriju druge države članice, kao što je predviđeno u Ugovoru o osnivanju ako, po povratku u državu članicu čiji je državljanin, pri traženju po-sla kao zaposleno ili samozaposleno lice, uslovi za njegov ulazak i boravak nisu u najmanju ruku jednaki onim uslovima koje bi uživao prema Ugovoru o osnivanju ili sekundarnom zakonodavstvu na teritoriji druge države članice.

On bi posebno bio odvraćen od takvog koraka ako ni njegovom supružniku i deci ne bi bio dozvoljen ulazak i boravak na teritoriji države članice njegovog porekla pod uslovima barem jednakim onima koji su njemu dopušteni prema komunitarnom pravu na teritoriji druge države članice.

Sasvim nezavisno od slabe i prilično proizvoljne razlike između slučaja MorsoniJhanjan i slučaja Singh, kasnije odluke su takođe trpele kritike zbog njihove neodređenosti po pitanju da li komunitarna prava državljana koji se vra-ćaju sa svojim supružnicima u njihovu sopstvenu državu članicu ostaju zavisna

13 Cases C-64/96 and 65/96, Land Nordrhein-Westfalen v. Uecker and Jacquet v. Land Nordrhein-Westfalen

14 C-370/90 R v. Immigration Appeal Tribunal and Surinder Singh, ex parte Secretary of State for the Home Department (1992) ECR I-4265, (1992) 3 CMLR 358


71

od supružničke neprekidne ekonomske aktivnosti. Prema stavu Komisije, razlika u načinu na koji država članica može tretirati supružnika državljana trećih zema-lja u odnosu na državljanina te države, upoređen sa tretmanom supružnika držav-ljana trećih zemalja prema državljaninu druge države članice „je posmatrana sa neodobravanjem“, usled stava o nedeljivoj prirodi građanstva EU. Ipak, ostalo je nejasno kome je tačno ovaj komentar upućen, da li komunitarnim građanima određene države članice ili samoj Komisiji.

Aleksandar Timotijević, M.Sc.Provincial secretariat for health in Novi Sad

Social advantages and other right EC workers and their family members within EU law

A b s t r a c t

EC Treaty Article confers positive, substantive rights of freedom of move-ment and equality of treatment on EC workers. The substantive nature of these rights is, to some extent, given flesh by the secondary legislation, and in parti-cular by Regulation 1612/68. In particular, the Regulation covers the families of EC workers, which are nowhere mentioned in the Treaty. According to the Regulation’s preamble, the elimination of obstacles to the free movement of wor-kers will require ensuring ‘the worker’s right to be joined by his family and the conditions for the integration of that family into the host country“. However, right to equal tretman in regard to social advantages belongs only to workers and their family members.

Key words: EU law, freedom of movement for workers, social security

Literatura

1. Craig, De Burca, EU law, Oxford, 19992. Denis Martin, Free Movement of Persons in the European Union, Buttertworths,

London, 19963. Friedl Weiss and Frank Wooldridge, Free Movement of Persons Within the

European Community, Kluwer Law International, The Hague, 20024. Hantrains L., Social Policy in the European Union, New York, 20005. K. Lundstrom, Family life and the freedom of movement of workers in the EU,

10 International Journal of Law, Policy and the family, 1996 6. Lubarda Branko, Evropsko radno pravo, CID, Podgorica, 2004


72

7. Nicola Rogers and Rick Scannell, Free Movement of Persons in the Enlarged European Union, London, 2005

8. P.J.G. Kapteyn & VerLoren van Themaat, Introduction to the Law of the European Communities, Third edition, Kluwer Law International, The Hague, 2000

9. Vukadinović Radovan, Pravo Evropske Unije, Pravni fakultet, Kragujevac, 2006

73

Mr Vladan S. Perišić*

OPŠTA UDRUŽENJA PREDUZETNIKA ASOcIJAcIJE PRIVREDE ILI NE

REZIME: Opšta udruženja preduzetnika kao mesto okupljanja nosioca sit-nog kapitala i najosnovnije forme bavljenja privrednom delatnošću često se tretiraju kao marginalni deo privrednog okupljanja iako po mnogim po-kazateljima društvenog doprinosa zaslužuju bolji tretman i zapaženiji od-nos države prema njima. Deo takvog odnosa države i društva prema njima leži u činjenici da su svi ozbiljniji oblici privrednog delovanja osnovani u formi privrednih društava a ne preduzetnika i da se njihova evidentno veća ekonomska snaga ispoljava u asocijacijama koje predstavljaju njih a oni po prirodi odredbi zakona nisu članovi opštih udruženja. Ovo je ujedno i oblast organizovanja građana i legitimnih nastojanja civilnog društva da unaprede državnu i društvenu zajednicu Srbije. U Republici Srbiji OUP se registruju na osnovu Zakona o privrednim komorama i predstavljaju osnovni oblik udruživanja preduzetnika. Zakon-ski okvir koji omogućava rad udruženja nije dovoljan za njivovo stvarno i potpuno privredno i društveno angažovanje. Potreban je veliki napor u trasiranje puta prema državnom partnerstvu u pravom obimu i smislu.

Ključne reči: organizacija, udruženje, preduzetnici, zakon, pravni okvir,komora.

UvodUdruženja koja su po svojoj pravnoj prirodi nedržavne organizacije osnivaju

građani sa određenim zajedničkim svojstvima ili afinitetima. U ovom slučaju radi se o zajedničkom svojstvu fizičkog lica koje je registrovano i koje radi sticanja dobiti u vidu zanimanja obavlja određene zakonom dozvoljene delatnosti, uklju-čujući umetničke i stare zanate i poslove domaće radinosti, kako je i predviđeno u zakonu koji odobrava i određuje ovakvu formu organizacije sa ciljem bavljenja privrednom delatnošću radi sticanja dobiti.Član, preduzetnik bavi se delatnošću

* Visoka strukovna škola za preduzetništvo, Beograd

UDK: 005.961:347.731.4BIBLID: 0352-3713(2010);(5–6):73–84


74

radi sticanja dobiti a kao član udruženja doprinosi radu svoje organizacije i u tom svojstvu ne stiče dobit za sebe niti udruženje. Udruženja su nedobitne organiza-cije. Opšte udruženje preduzetnika opštine je samostalna poslovno stručna, inte-resna, strukovna i nestranačka organizacija preduzetnika. U udruženju mogu da se udruže i drugi subjekti koji obavljaju privrednu delatnost, na osnovu posebne odluke nadležnog organa Udruženja.

Znači, iako po svojoj prirodi fizička lica stiču status preduzetnika momen-tom „bavljenja delatnošću radi sticanja dobiti“ njihove organizacije registrovane na osnovu Zakona o privrednim komorama imaju lukrativan karakter.

Forma udruživanja preduzetnika u privredne komore preko opštih udruženja nije „istorijski konstitutivna“ niti opravdana u smislu ravnomernog razvoja pri-vrednih subjekata na osnovu privrednog ambijenta, zastupanja njihovog interesa i Ustavne obaveze da to čini, ali je svakako zakonski određen oblik delovanja.

U ovom radu predstavićemo zakonski okvir kojim se ili u kojem se materija opštih udruženja reguliše. Isto tako u delovima ćemo predstaviti i stvarne odnose u okviru udruženja i komore kao celine ali i njihov odnos u okviru zakonskih odredbi. Uporedno pravni pregled nije moguće dati jer bi rad premašio okvire mogućih kapaciteta u okviru zadate teme ali ćemo naglasiti da su rešenja i pro-blemi zemalja bivše Jugoslavije veoma slični.

Pravni okvirZakon o privrednim komorama je zakonski okvir koji omogućava da se

Ustavom određeno pravo ali i osnovno ljudsko pravo na udruživanje ove društve-ne kategorije realizuje. Moramo napomeniti da su u vreme donošenja ovog zako-na egzistirala još dva zakona, Zakon o društvenim organizacijama i udruženjima građana1 i Zakona o udruživanju građana u udruženja, društvene organizacije i političke organizacije koje se osnivaju za teritoriju Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije2, koji su istovremeno bili u primeni i čije odredbe su bile zasnovane na istim principima, dozvoljavale su da se osnivaju ovakva udruženja ravnopravno sa ostalim civilnim sektorom. Ovi zakoni, međusobno se po nad-ležnosti nisu isključivali niti zadirali u nadležnost registracije i dozvoljavali su građanima koji se preduzetništvom u vidu registrovanog zanimanja bave, da se udružuju, prema njihovim odredbama. Dešavalo se da jedna registraciona prijava kod jednog organa bude odbijena usled manjkavosti ili nepotpune forme a onda predata kod drugog bude prihvaćena. To se dešavalo u istom pravnom sistemu.

Jedina razlika bila je, određenje mesta registracije. Intersantno je da u slu-čaju postojanja sukoba zakona, zakonodavac nijednom odredbom nije predvi-deo nadležni propis ili organ za odlučivanje o nadležnosti, što nedvosmisleno

1 Službeni glasnik SRS br. 24/82, 39/83, 17/84, 50/84, 45/85, 12/89 i Sl. Glasnik RS br. 53/93, 67/93, 48/94.

2 Službeni list SFRJ, br. 42/90 i „Službeni list SRJ“, br. 24/94, 28/96 i 73/00.

MrVladanS.Perišić:Opštaudruženjapreduzetnikaasocijacijeprivredeiline

75

upućuje, odnosno, ostavlja mogućnost nadležnosti u odlučivanju o spornim ele-mentima pred Ustavnim sudom.

Mišljenja smo da ovakva rešenja nisu bila celishodna i da se u njihovom sukobu nadležnosti, koji je očigledan i društveno nepotreban, nije vodilo računa prilikom postavljanja zakonodavnog okvira. Ovo pokazuje i stvarnu nebrigu po-litičkog estabilišmenta, koji je na ovakav način stavio ista na margine društvenog života. Jednostavno, nisu se bavili time ili se nisu dovoljno bavili time. To je elementarna pretpostavka koja je rezultirala društvenim razvojem i potrebom za donošenje novog posebnog Zakona o udruženjima.

Zakona o udruženjima je još u Nacrtu nedovoljno određen, takav je i usvo-jen. Očigledno iako nov po prirodi, koji uz postojanje odredbi Zakona o privred-nim komorama, koje se odnose na udruženja preduzetnika a koji su „prevedeni“ iz opšteg režima dva navedena zakona3 u režim komorskog zakona, ovaj zakon očigledno novelira stare odredbe o udruženjima i prilagođava ih potrebi postoja-nja jedinstvenih normi o ovom važnom građanskom sektoru ali i ulazi u ponovnu dvojnost propisa koje pokušava odredbom o subjektima odvojiti od opštih udru-ženja preduzetnika, svrstavajući sebe prema ostalom civilnom sektoru. Svakako bez obzira na spremnost za brzi početak primene zakona, dugu proceduru njego-vog donošenja, čak i uz pristojnu distancu vacatio legis, nismo uverenja da se ma-terijalna istina kao zakonska pretpostavka ogleda u normama ovog zakona. Ipak kako ovaj zakon poseduje punu pravnu snagu i mora se poštovati moramo istaći da nam je bliže mišljenje da ovde treba kodifikacija.Iskustvo pokazuje da „o istim ponašanjima mogu da postoje različite moralne i samo jedna pravna norma“4.

U praksi će opet biti nedoumica i kočenja i ove odredbe neće dovesti do adekvatnog tumačenja pojma privatnih preduzetnika i njihovih udruženja. Poznavajući praksu postupanja registracionih organa uključujući i one nadležne za poslodavačke organizacije u oblasti socijalnog dijaloga koje je u nadležnosti Ministarstva rada5 ovo je slučaj koji bi sigurno Ministarstvo za državnu upravu6 u slučaju spora tumačilo, a to nije prava mera u odlučivanju.7

Registre udruženja vode tri različita organa i moguće je registrovati udru-ženja sa istim ciljem pod različitim nazivima i pred različitim organima, čak u određenim slučajevima i pod istim imenom. Isto tako i grupa preduzetnika radi ostvarivanja uticaja i pritiska na vlast, što je izuzetan praktični aspekt, može osno-vati tri različita udruženja sa potpuno istim članstvom, koji u ovoj oblasti deluju povezano i međusobno su identični u radu i ciljevima, imaju istu organizacionu

3 Zakon o društvenim organizacijama i udruženjima građana Republike Srbije i Zakona o udru-živanju građana u udruženja, društvene organizacije i političke organizacije koji se osnivaju za teritoriju SFRJ.

4 R. Lukić, B. Košutič, D. Mitrović, Uvod u pravo, Beograd 2001, str. 336-340.5 V. Perišić, Službeništvo i pravo službenika, Novi Sad 2009, str. 66.6 Ibid., str. 62.7 Zakon tumači zakonodavni organ, organ koji je doneo zakon.


76

strukturu i isto sedište kao i ista tela i organe i registrovati ih pred različitim or-ganima.8 Zakoni im to dozvoljavaju. Ovo je praktičan primer za probleme koje izaziva međusobna neusklađenost zakona i loše određene odnosno formulisane zakonske odredbe koje pojam i suštinu stvarnosti nisu praktično posmatrali.

Odredbe Zakona o udruženjima9 koje pojam udruženja vide opštije od Zakona koji određuje pojam udruženja preduzetnika, i koji kažu „Udruženje jeste dobrovoljna i nevladina nedobitna organizacija zasnovana na slobodi udruživanja više fizičkih ili pravnih lica, osnovana radi ostvarivanja i unapređenja određenog zajedničkog ili opšteg cilja i interesa, koji nisu zabranjeni Ustavom ili zakonom“ su objektivno novelirana ideja stavljanja rada nevladinog sektora u domen real-ne mogućnosti kontrole od strane države kao što je bilo i u ranije navedena dva zakona.

Ovaj zakon će u svojoj primeni i praksi uvesti nove oblike postojanja aso-cijacija koje predstavljaju preduzetnike i samostalno u okviru pravnog i privred-nog sistema zastupaju interese ovih specifičnih fizičkih lica ali koje se osnivaju na osnovu drugog interesa civilnog društva. Ovaj zakon u ovom momentu nije predmet našeg interesovanja, napominjemo ga, radi uslovno jedinstvenog stava pojma organizacije, koja se specijalnim odredbama pojedinih zakona preciznije definiše i određuje subjekte na koje se odnosi.

Zato, ne šireći dalje teoriju o pojmu udruženja posvetićemo se konkretnom zakonskom okviru ovog segmenta civilnog društva dajući konkretno određenje. Istovremeno moramo naglasiti da je u zakonskom položaju opštih udruženja preduzetnika moguće videti jasno opredeljenje političke vlasti za ograničavanje moći i sprečavanje velikog rasplinjavanja potencijala ovakvih asocijacija sadr-žane u velikom broju ujedinjenih, pojedinačnih moći, u pravcu postizanja nivoa partnerstva državi. Zakonskom odredbom ova udruženja svedena su na teritori-jalno organizovanje u manje jedinice iako imaju mogućnost privida opštosti kroz formu naziva.

Pojam

Radi zajedničkog unapređivanja rada i poslovanja, usklađivanja posebnih i zajedničkih interesa, predlaganja mera za poboljšanje uslova poslovanja i eko-nomskog položaja i socijalne sigurnosti, kao i radi razmatranja i rešavanja i dru-

8 Opšte udruženje (ili drugo udruženje preduzetnika) upisuje se u registar opštih udruženja koji vodi Privredna komora Beograda, odnosno Regionalna privredna komora (Član. 28 st. 2. Zakona oprivrednim komorama), Udruženja poslodavaca upisuju se u registar koji vodi Ministarstvo rada, zap. i soc. politike (član 217. Zakona o radu) a Udruženja koja su registrovana na osnovu Zakona o udruženjima registruju se u Agenciji za privredne registre.

9 Službeni glasnik RS, br. 51/09.


77

gih pitanja od zajedničkog interesa, osnivaju se opšta udruženja preduzetnika (u daljem tekstu: opšta udruženja). 10

Članovi opštih udruženja su preduzetnici iz člana 8. stav 2. ovog zakona.11 U članu 8. stav 2. ovog zakona kaže se da su preduzetnici koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju privrednu delatnost i njihove zadruge, članovi komore preko opštih udruženja preduzetnika.

Ovde imamo klasifikaciju pojma „opšta udruženja“ pod njima se u smislu ovog zakona podrazumevaju udruženi preduzetnici svih klasifikacionih profila: pekari, mesari, zidari, tesari, moleri, taksisti, vodoinstalateri, bačvari, sodadžije, sokadžije, stolari, tapetari, zlatari, sajdžije, trgovci i sl. Svi oni imaju mesta u istom udruženju jer ih je zakonodavac svrstao u kategoriju preduzetnika što je njihov generički pojam. U okviru ovih udruženja oni se mogu svrstavati na razne načine kroz formiranje sekcija koje imaju u svom sastavu klasifikacione profile koji su isti ili slični ili ih povezuje neki konkretniji proizvodni ili trgovinski inte-res. Ti odnosi se u okviru udruženja uređuju Statutima udruženja zasnovanih na zakonskom osnovu i odlukama osnivača odnosno skupština udruženja.

Osnivanje udruženja

Opšta udruženja osnivaju se za područje Privredne komore Beograda i re-gionalne privredne komore ili za područje jedne ili više opština, i to za jednu ili više privrednih delatnosti.12

Isto tako važno je naglasiti da je zakonom određeno da se odlukom skup-štine privrednih komora određuje vrsta delatnosti i područje na kojima se Opšta udruženja preduzetnika osnivaju.13 Regionalne privredne komore i Privredna ko-mora Beograda su zakonom dobile ovlašćenje da mogu odlukama svojih skupšti-na osnovati ova udruženja.14

Iako zakonodavac koristi stručnu terminologiju i u zakonskoj odredbi kaže da „Odluku o osnivanju opšteg udruženja donosi skupština Privredne komore Beograda, odnosno regionalne privredne komore“15 moramo reći da je zakono-davac bio neprecizan u određenju konstitutivne odredbe Opšteg udruženja pre-duzetnika jer to formalno i stvarno nije moguće odrediti kao odluku o osnivanju. Naime, opšta udruženja se ne mogu osnivati odlukom državnog organa a još ma-nje odlukom privredne asocijacije kakva je privredna komora, naročito regional-na privredna komora. Navedeno bi bilo u suprotnosti sa ustavnim slobodama na pravo slobodnog udruživanja i pravo organizovanja zakonom dopuštenih organi-

10 Član 10. st. 1. Zakona o privrednim komorama (Službeni glasnik RS, br. 65/01).11 Ibid., član 22. st. 2.12 Ibid., član 23. st. 1.13 Ibid., član 23. st. 2.14 Ibid., član 24. st. 1. 15 Ibid., član 24.


78

zacija. Zakonska dopuštenost u svakom slučaju ne poznaje automatsko zakonsko postojanje, nego izvesnost da nešto može postojati ako određeni subjekti ispune određene uslove koje zakon određuje.

Znači, navedeno određenje bi isključilo pravo subjekata organizacije na slo-bodu izbora udruživanja što potvrđuje i činjenica da određeni subjekti ne moraju i nisu registrovali opšta udruženja preduzetnika. Naime, Zakon o komorama nije propisao da sva do tada postojeća udruženja moraju izvršiti preregistraciju ili usklađivanje sa ovim zakonom. On je omogućio formiranje novih udruženja i preregistraciju postojećih u formi predviđenu njegovim odredbama.

Izraz konstituiše ne znači kako to u zakonu i jezičkom smislu izgleda i for-malno se predstavlja kao podnošenje zahteva skupštini komore odnosno jezičku formulaciju: koji je u nastajanju.

Konstituisanje opšteg udruženja vrši se donošenjem statuta udruženja i izbo-rom njegovih organa. I ono postoji od datuma i momenta donošenja ovih odluka a ne od momenta stvarnog upisa i donošenja odluke skupštine privredne komore, mesno nadležne za upis i vođenje registra udruženja. Ovo svakako govori o tome ko stvarno osniva i nemogućnosti primene odredbe koja tehnički nije usaglašena kao pravi izraz volje zakonodavca.

U praksi je prisutno opredeljenje preduzetnika da svoje interesovanje i po-trebu za zajedničko delovanje opredele i potvrde kroz konstitutivne – osnivačke skupštine na kojima potvrđuju svoje opredeljenje za udruživanje i to konstatu-ju usvajanjem statuta i donošenjem odluka o predstavničkim organima i licima koja dobijaju ovlašćenje za realizaciju registracije koju Regionalna komora ili Privredna komora Beograda vrši kao registracioni organ na način koji je svojim aktima odredila Privredna komora Srbije i propisala kroz Uputstvo o načinu vo-đenja registra udruženja odnosno odredila svojim autonomnim aktima. Ovo sve dovodi u pitanje proklamovani normativni sistem osnivanja udruženja koji se dalje statutom privredne komore ponovo dovodi u pitanje.

Normativni sistem predviđa zakonske uslove koji se moraju ispuniti za va-ljanu registraciju udruženja odnosno sticanje svojstva pravnog lica. Ispunjenjem zakonski predviđenih uslova registracioni organ mora prihvatiti registraciju or-ganizacije koja je upravo ispunjenjem uslova stekla status pravnog lica a organ to samo konstatuje upisom u javnu knjigu. Nasuprot iznesenom kod nas skupština privredne komore donosi odluku o osnivanju udruženja16 što nedvosmisleno upu-ćuje da je kod nas u primeni koncesioni sistem. U prilog ovome imamo slučaj konstitusanja udruženja trgovaca u Sremskoj Mitrovici nakon donošenja Zakona o komorama, preciznije 2005. godine koje je skupština Sremske privredne komo-re odbila upis smatrajući da udruženja ima previše, što je čisto diskrecina oce-na, obzirom da su ispunili sve zakonom propisane uslove kao i druga udruženja koja su upisana u registar ove komore. Smatramo da je ovde postojao elemenat i

16 Član 24. st. 1.


79

činjenično stanje za traženje sudske zaštite. Očigledno je norma tako napisana da se može postupati od slučaja do slučaja.

Postoji mogućnost da se udruženja konstituišu odnosno da se formiraju i bez upisa u javni registar što za posledicu ima status bez pravne sposobnosti. Ovakvih situacija ima u uporednom pravu i one su kao mogućnost formalno pravno mogu-će sa ograničenjem, nemogućnosti istupanja u pravnom prometu.

Forma delovanja

Zakon je isto tako propisao određenu formu delovanja udruženja i obavezne delove najvišeg autonomnog akta, statuta udruženja. On statut naziva aktom o osnivanju. Privredna komora Srbije je preko Zajednice preduzetnika privredne komore Srbije preporučila formu akta o osnivanju i opredelila njegove sastavne obavezne elemente bez kojih regionalne komore neće formalno izvršiti upis u registar ni nakon donošenja odluke skupštine komore mesno nadležne za upis tj. osnivanje.

Akt o osnivanju opšteg udruženja sadrži naročito: naziv i sedište opšteg udruženja, delatnost za koje se osniva opšte udruženje, sredstva za početak rada udruženja i način obezbeđivanja tih sredstava, podatke o licu koje vrši dužnost sekretara opšteg udruženja i njegova ovlašćenja.17

Naziv i sedište

Naziv i sedište su obavezni elementi svake organizacije. Naziv jeste ime udruženja i ono je ime pod kojim se udruženje pojavljuje u pravnim i drugim odnosima. Kao što svako fizičko lice ima ime i dobija ga rođenjem a registruje upisom u odgovarajuću javnu knjigu, matičnu knjigu rođenih tako i pravno lice udruženje preduzetnika dobija svoje ime koje se sastoji od prefiksa opšte koje je posebna karakteristika i koje je obavezan element imena, kao što je i ime opštine na kojoj se nalazi. U ovom slučaju titulus određuju preduzetnici osnivači a pra-vo na upotrebu imena određuje regionalna privredna komora odnosno privredna komora grada Beograda odnosno registracioni organ kroz upis u knjigu, odnosno registar opštih udruženja. Bez odgovarajućeg sticanja prava na ime osnov (titu-lus) ne daje pravo upotrebe imena u pravnom prometu. Kao što privredni subjekti nemaju status pravnog lica određen zakonom tako ni udruženja nemaju status pravnog lica bez imena udruženja. Za ime je karakteristično i da se ne može po-javiti identično ime dva različita udruženja.

Sedište opšteg udruženja preduzetnika određeno je odlukom osnivača i oba-vezni deo statuta je kao i ime i predstavlja mesto na kome i u kome će se nalaziti tela i organi udruženja ali i ovlašćeno lice za zastupanje. To mesto je „pravno sedište“ udruženja i ono se određuje kroz ispoljavanje adrese kao što fizičko lice

17 Član 24. st. 2.


80

ima svoje mesto prebivališta ispoljeno kroz određenu geografsku i administrativ-nu adresu. Posebna karakteristika vezana za ime opšteg udruženja preduzetnika jeste da može postojati na teritoriji jedne opštine samo jedno opšte udruženje daje mu karakter ličnog imena udruženja. Ovo ime služi za identifikaciju u pravnom prometu i označava samo onu organizaciju koja se pojavljuje pod njim.

Delatnost

Delatnost za koje se osniva opšte udruženje predstavlja više oblast delova-nja udruženja i misli se na predstavljanje i zastupanje opštih i zajedničkih interesa poslovne asocijacije preduzetnika a ne na stvarnu konkretnu delatnost određenu klasifikacijom delatnosti. Ona je svakako određenja kao udruženja građana odno-sno kao delatnost poslovnog udruženja.

Udruženja ne mogu dobiti pravo na obavljanje javnih ovlašćenja tako da se delatnost svodi isključivo na navedene poslove koji su određeni u statutu i koji moraju biti u okviru zakonski dozvoljenih poslova za ovakvu vrstu pravnih or-ganizacionih formi. Obavljanje delatnosti udruženja po samoj prirodi udruženja isključuje sticanje dobiti i obavljanje poslova kojima se stiče dobit. U praksi naj-češće zakonodavac i izvršna vlast udruženjima dozvoljavaju određene delatnosti u okviru intelektualnih ili tehničkih poslova kojima se stiču novčani prihodi. Ovo je sam pokušaj izvršne vlasti da iz svojih budžeta eliminišu ili minimalizuju iz-dvajanja za rad ovog civilnog sektora.

Sredstva za početak rada udruženja i način obezbeđivanja tih sredstava

Sredstva za početak rada udruženja i način obezbeđivanja tih sredstava uglavnom potiču od članova osnivača i dotacije koje prilikom osnivanja daje regionalna privredna komora ili Privredne komore Beograda.

Sva udruženja, odnosno većina ovih udruženja su već postojala i uglavnom su bila registrovana po ranije važećim a pomenutim zakonima.18 Donošenjem od-luke Privredne komore Srbije i regionalnih privrednih komora u Republici Srbiji pristupilo se preregistraciji postojećih udruženja odnosno prilagođavanja rada novom zakonu. Prilagođavanje rada i usklađivanje akata urađeno je dvojako. Komora nije imala jedinstven stav po tom pitanju tako da su određena udruženja donosila odluku o prestanku rada sa usmeravanjem postojeće imovine kao osni-vačkim ulogom udruženja koja će nastati a neka sa formom pravnog sledbeništva odnosno izmenom akata i promenom imena udruženja. U oba slučaja imovina prethodnih udruženja prešla je neprimetno odlukom organa udruženja, skupštine

18 Zakon o društvenim organizacijama i udruženjima građana Republike Srbije i Zakona o udru-živanju građana u udruženja, društvene organizacije i političke organizacije koji se osnivaju za teritoriju SFRJ.


81

na „novo“ pravno lice. Ovo je bilo interesantno pravno pitanje koje se u vremenu propustilo pravno raspraviti.

Udruženja sredstva za početak rada obezbeđuju iz članarina i doprinosa osnivača i najčešće su u momentu „ovog osnivanja“ imala sredstva i imovinu. Udruženja koja su po ovom zakonu prvi put stvarno osnovana sredstva su do-bijala od osnivača, mesno nadležne registracione komore i od opštine na čijoj teritoriji se nalazi.

Podaci o licu koje vrši dužnost sekretara opšteg udruženja i njegova ovlašćenja

Prilikom registracije svakog pravnog lica propisi predviđaju postojanje fi-zičkog lica koji će obaviti u ime osnivača određene aktivnosti. Prilikom osniva-nja odnosno registracije udruženja u privrednoj komori kao sastavni deo potrebne dokumentacije nalazi se i prijava sa podacima o sekretaru udruženja koja sadrži: ime i prezime, školsku spremu, prethodno radno iskustvo i telefon. To su osnovni podaci koji imaju za cilj pravljenje određenih evidencija u okviru komorskog sistema i planiranje aktivnosti na pripremi za praćenje rada komorskih organa.

Udruženje ima sekretara koga imenje i postavlja Izvršni odbor, u skladu sa zakonom i Statutom.

Odredbama Statuta udruženja određeno je najčešće da : sekretar neposred-no rukovodi poslovima Stručne službe, stara se o zakonitosti rada Udruženja, učestvuje u pripremanju sednica organa i tela Udruženja, orgaizuje sprovođenje hjihovih odluka i zaključaka i stara se o izvršenju Programa rada i finansijskog plana Udruženja.

U slučaju sprečenosti u rukovođenju Stručnom službom i obavljanju struč-no-administrativnih poslova, sekretara zamenjuje službenik koga on odredi, ili koga predsednik Izvršnog odbora odredi ako je sekretar bio sprečen da to učini. Prava obaveze i odgovornosti po osnovu rada sekretar ostvaruje u Stručnoj službi Udruženja. Mandat Sekretara Udruženja traje četiri godine sa pravom ponovnog izbora.

Prestanak rada udruženja

Prestanak rada udruženja određen je statutom opšteg udruženja koji je sa-stavni deo dokumentacije koja se predaje prilikom osnivanja i nastankom tih uslova registracioni organ briše udruženje iz registra što se smatra momentom prestanka rada udruženja.

Udruženje prestaje sa radom donošenjem pravosnažne sudske presude o za-brani rada kao i po svim osnovama koje važe za prestanak rada udruženja koja su osnovana Zakonom o udruženjima.


82

Udruženje prestaje sa radom i po odluci Skupštine.

U slučaju da se Skupština, iz bilo kojih razloga, ne može održati u periodu dužem od jedne godine, odluku o raspisivanju novih izbora za Skupštinu done-će Izvršni odbor. Ukoliko ne uspe ni drugi pokušaj raspisivanja novih izbora, odluku o prestanku rada Udruženja doneće Izvršni odbor. Ona je kao postupak obavezujuća.

Udruženje može prestati sa radom i dobrovoljno. To su slučajevi koji se re-šavaju odlukom skupštine kao najvišeg organa odlučivanja u Udruženju.

U slučaju da Udruženje prestane sa radom iz bilo kojih razloga pristupa se njegovoj likvidaciji na način i po postupku koji propisuje zakon.

Zaključak

Republika Srbija ima dugu i kvalitetnu tradiciju organizovanja zanatstva i trgovine. Zbog vekovnog ropstva on nije imao začetke kao u klasičnim zanatskim državama ali ga možemo posmatrati od 1817. godine i nastanka prvih esnafa. Kroz istoriju status članova se menjao, država ih je nekad podsticala a nekad strahujući, oštrom normom sasecala i dovodila na izbore.

Danas su udruženja preduzetnika stavljena pod oreol komorskog sistema i u njemu ostvaruju minimum prava dovoljnih za golu egzistenciju. Održavaju se čistim entuzijazmom malobrojnih zaposlenih i aktivnostima preduzetnika koji su uglavnom grupisani u organe i tela udruženja.

Zakonski okvir u kojem deluju nije im stavio mogućnost „komorskog dopri-nosa“ obaveznog karaktera, pa se logično u besparici ne snalaze u ostvarivanju uticaja na vlast i nosioce privrednog sistema. U zakonu je puno neodređenih i nejasnih odredbi koje komorama daju mogućnost da preko svoje pravne službe daju tumačenja zakonskih odredbi svesni nedostatka, pravnih mehanizama kojih apsolutno u udruženjima nema i na taj način udruženja drže u svojoj nadležnosti, prisvajajući njihovu brojnost kao sopstvene atribute za koje in return19 ne daju gotovo ništa. To je dokaz da je nekad bolje „znati nego imati“. Krupan kapital koncentrisan u komorama, je ovu činjenicu lako iskoristio i marginalizovao zna-čaj 250.000 preduzetnika i preko 200 njihovih udruženja ističući svoje interese kao zajedničke, iako su oni u primetnoj koliziji, i time ostvario izvanredan uticaj na kreiranje privrednog ambijenta za svoje potrebe, određujući sebe u odnosima društvo-državna vlast, kao društvo sa pretenzijama direktnog mešanja u zakono-davne okvire i podređivanja istih sebi.

19 Rursus, en revanche, en cambio (zauzvrat)...


83

Vladan S. Perišić, M.Sc.The Hight trade of business school, Belgrade

The general associations of entrepreneur association of economy: yes or no

A b s t r a c t

The general associations of entrepreneur as a place for gathering the bearers of small capital and the basic form of dealing in economic activity are often tre-ated as a marginal part of economic gathering, even though by many indicators of social contribution it deserves better treatment and more dedicated regard of state for the general associations of entrepreneur. The part of such relation of state and society toward them lies in the fact that all of the important shapes of eco-nomic activity are founded in the form of economic associations and not in form of entrepreneurs and that theirs evidently bigger economical strength is shown in associations which represent them and they by nature of legal regulations are not members of general associations. At the same time this is area of organising citizens and legitimate eforts of civil society to improve the state and social co-mmunity of Serbia.

In the Republic of Serbia general associations of entrepreneur are registered on base of Law of Economic Chambers and they represent the basic form of mer-ging of entrepreneurs. Legal frame that allows work of associations is not suffici-ent for its real and full, economic and social engagement. It is necessary to make a great effort in puning a road toward state partnership in right volume and sense.

Key words: organization, association, entrepreneur, law, legal frame, chamber.

Literatura

1. A. Spasić, Privredne komore, Beograd, 1971.2. D. Mitrović, B. Košutić, Autonomno pravo, Beograd, 1986.3. M. Vasiljević, Poslovno pravo, Beograd, 2004.4. R. Lukić, B. Košutič, D. Mitrović, Uvod u pravo, Beograd 2001.5. V. Perišić, Službeništvo i pravo službenika, Novi Sad, 2009.6. Statut OUP Sremska Mitrovica, OUP Sremska Mitrovica, 2002.7. Statuta Privredne komore Beograda, Sl. list grada Beograda br. 31/02; 4/05;

27/06 i 14/07.8. Statut Privredne komore Srbije, Sl. glasnik Srbije, br, 45/02, 107/03 i 44/05.


84

9. Zakon o društvenim organizacijama i udruženjima građana, Službeni glasnik SRS br. 24/82, 39/83, 17/84, 50/84, 45/85, 12/89 i Sl. Glasnik RS br. 53/93, 67/93, 48/94.

10. Zakon o privatnim preduzetnicima, Sl. glasnik R Srbije, br. 54/89.11. Zakona o privrednim komorama, Službeni glasnik RS, br. 65/01.12. Zakon o privrednim društvima, Službeni glasnik RS, br. 125/04.13. Zakona o udruživanju građana u udruženja, društvene organizacije i političke

organizacije koji se osnivaju za teritoriju SFRJ, Službeni list SFRJ, br. 42/90.

85

Mr Zoran Orelj*Dipl. ecc. Saša Dobrijević**

PREKOVREMENI RAD

REZIME: Praćenjem primene Zakona o radu u praksi, skoro pet godina od stupanja na snagu zakona, problem prekovremenog rada je sve naglašeniji. Dolaskom velikih multinacionalnih kompanija u našu zemlju, pojačan je pritisak na primenu zakona upravo u segmentima radnog vremena, obraču-na zarada, naknadama zarada... Svedoci smo često primenjivanja metode „tihog pritiska“ na zaposlene gde je jedino važno i veliki uspeh za zaposlene ostati u radnom odnosu. Sve više ekonomski iznureni a sve manje zakonom zaštićeni, zaposleni se nalaze u slabim pregovaračkim pozicijama koje imaju pri zaključivanju ugovora o radu.

Ključnereči:prekovremenirad,radnovreme,praksa,evidencije,zarada.

Uvodni deo

Ključna pitanja iz ove oblasti su brojna i skoro svako pitanje koje uređuje Zakon o radu je, za pojedinca, za zaposlenog, ključno u datom trenutku, ali po-kušaćemo da izdvojimo samo jedno od gorućih problema koje je i po obimu i po intenzitetu problema, jedno od najvažnijih, ali koje može rezultirati, i izmenom nekih zakonskih propisa. Znači, nije samo problem u praksi, mada pre svega, jeste tamo, ali ima i nekih problema koji su vezani za tu pravnu stranu, a to je ta nedorečenost pravnih propisa1.

Jedan od velikih problema u oblasti radnog prava, u Srbiji je, pored rada na crno, nepoznavanje ili nedovoljno poznavanje radnopravnog instituta: PREKOVREMENI RAD.

Veliki broj zloupotreba od strane poslodavaca iz ove oblasti se u novije vreme podvodi pod razne pojmove: „ispunjenje radnih obaveza“, „ostvarenje

* Advokat u Apatinu** Stalni sudski veštak u Apatinu1 Vidi zaključak ovog rada

UDK: 331.313.6BIBLID: 0352-3713(2010);(5–6):85–96


86

ciljeva“, „fleksibilno radno vreme“ i slično. Često, na engleskom jeziku, nameću se razne skraćenice i složenice, (Target, Strategic planning and decision proce-sses, itd.) koje imaju jedini zadatak da zaposlenog odvoje od osnovnih instituta radnog prava koje ova zemlja kroz pre svega Zakon o radu želi da poslodavcima nametne.

1. Zakonsko odredište prekovremenog rada

ZAKON O RADU2, preciznije član 53. daje mogućnost da je: „na zahtev poslodavca, zaposleni dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je ne-ophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran.“

U drugom stavu istog člana zakonodavac ograničava prekovremeni rad i zabranjuje trajanje prekovremenog rada duže od osam časova nedeljno, i duže od četiri časa dnevno po zaposlenom.

U sledećem članu zakonodavac ostavlja mogućnost regulisanja posebnim zakonom prekovremeni rad za dežurstva u zdravstvenim ustanovama.

Oba člana su regulisana potpuno identično kao u prethodnom Zakonu o radu3, a ista oblast je regulisana i Zakonom o radnim odnosima u državnim organima.4

Prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih u oblasti obrazovanja i vaspitanja, zdravstvene zaštite, socijalne zaštite, nauke i kulture (javne službe), uređeni su posebnim zakonima kojima se uređuje delatnost određene javne službe, propisi-ma o radu i propisima o radnim odnosima u državnim organima.5

2 Sl. glasnik RS br. 24/05, 61/05, prečišćen tekst zaključno sa izmenama iz Sl. gl. RS br. 61/05 koje su u primeni od 19.07.2005. godine;

3 Sl.glasnik RS br.70/01 I 73/014 „Sl. glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98 – dr. zakon, 49/99 – dr. zakon i 34/01 – dr. zakon i 39/025 Zakon o radnim odnosima u državnim organima („Sl. glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98 – dr.

zakon, 49/99 – dr. zakon, 34/01 – dr. zakon, 39/02, 49/05 – odluka USRS, 79/05 – dr. zakon, 81/05 – ispr. dr. zakona i 83/05 – ispr. dr. zakona) je vremenski ograničena do 1. jula 2006. godi-ne. Naime, 1. jula 2006. godine stupa na snagu Zakon o državnim službenicima, a danom njego-vog stupanja na snagu prestaju da važe odredbe člana 23. Zakona o javnim službama („Sl. glasnik RS“, br. 42/91, 71/94, 79/05 – dr. zakon, 81/05 – ispr. dr. zakona i 83/05 – ispr. dr. zakona), koje upućuju na primenu Zakona o radnim odnosima u državnim organima na zaposlene u ustanova-ma određenih javnih službi. Danom stupanja na snagu Zakona o državnim službenicima prestaju da važe i odredbe člana 6. stav 3. i člana 121. stav 8. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Sl. glasnik RS“, br. 62/03, 64/03 – ispr., 101/05 – dr. zakon, 79/05 – dr. zakon, 81/05 – ispr. dr. zakona i 83/05 – ispr. dr. zakon, 83/05 – ispr. dr. zakona)

MrZoranOrelj,dipl.ecc.SašaDobrijević:Prekovremenirad

87

Posebni uslovi rada i priroda posla radnika Ministarstva unutrašnjih poslo-va, kao i prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih u tom ministarstvu regulisano je Zakonom o unutrašnjim poslovima.6

Prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih u oblasti rada državnih služ-benika i nameštenika, regulisano je Zakonom o platama državnih službenika i nameštenika.7

Evropska unija sa svojom direktivom8 uvela je maksimalno radno vreme u toku radne nedelje na 48 časova uključujući i prekovremeni rad, minimalni dnevni odmor od 11 uzastopnih sati u svakih 24 sata, pauze kada radni dan pre-mašuje 6 sati, minimalni nedeljni odmor od 24 sata plus 11 sati dnevnog odmora u svakom 7-dnevnom razdoblju, najmanje 4 nedelje plaćenog godišnjeg odmora, noćni rad ograničen na proseku od 8 sati u toku 24 časa.

2. Preraspodela radnog vremena i prekovremeni rad

Zakon izričito propisuje da se preraspodela radnog vremena9 ne smatra pre-kovremenim radom. Iako veoma slični po razlozima za uvođenje (iznenadno po-većanje obima posla, slučajevi kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran i sl.), preraspodela radnog vremena i prekovremeni rad se ozbiljno razlikuju.

Prvo, po ukupnom fondu časova rada koji u kalendarskoj godini ostvari za-posleni, a zatim i po načinu obračuna, odnosno visini zarade.

U slučaju preraspodele radnog vremena, radno vreme zaposlenog u periodu od šest meseci u toku kalendarske godine u proseku ne može da bude duže od punog radnog vremena. Kod prekovremenog rada, kao što i sam pojam kaže, radi se o radu dužem od punog radnog vremena, koji ima i izvesna ograničenja: ne može trajati duže od osam časova nedeljno, niti duže od četiri časa dnevno po zaposlenom.

Zaposleni kome je utvrđena preraspodela radnog vremena ima pravo samo na zaradu za obavljeni rad, koja se sastoji od osnovne zarade i dela zarade za radni učinak, dok zaposleni koji je ostvario prekovremeni rad ima pravo i na uve-ćanu zaradu za prekovremeni rad u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, koja ne može biti niža od 26% od osnovice, koju čini osnovna zarada.

Međutim, od navedenog pravila postoji jedan izuzetak, propisan odredbom člana 61. Zakona, prema kome zaposleni kome je radni odnos prestao pre isteka vremena za koje se vrši preraspodela radnog vremena ima pravo da mu se časovi prekovremenog rada računaju u puno radno vreme i priznaju u penzijski staž, ili

6 Službeni glasnik RS, br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/00, 8/017 Sl. glasnik RS“, br. 62/06 i 63/06 – ispr8 Direktiva 93/104/EC iz 1993. godine i Direktiva 2000/34/EC iz 2000. godine, su konsolidovane

direktivom 2003/88/EC iz 2003. godine9 Čl.53 Zakona o radu, Sl. glasnik RS br. 24/05, 61/05.


88

da mu se računaju kao časovi rada dužeg od punog radnog vremena uz odgova-rajuće uvećanje zarade.

3. Pojavni oblici prekovremenog rada

3.1. Osnovni oblik – Prekovremeni rad kod rada na određeno i neodre-đeno vreme

Prema članu 53. Zakona o radu, poslodavac može zahtevati od zaposlenog da radi duže od punog radnog vremena u slučajevima više sile, iznenadnog pove-ćanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran. Prekovremeni rad ne može trajati duže od četiri časa dnevno niti duže od osam časova nedeljno po zaposlenom.

Prema tome, zaposleni koji su zasnovali radni odnos na određeno i neo-dređeno vreme mogu da rade duže od punog radnog vremena samo izuzetno i u propisanim slučajevima. Odluku o prekovremenom radu donosi poslodavac u pismenom obliku.10

3.1.1. Primer obračunaSuštinski obračun prekovremenog rada je izuzetno jednostavan. Ako pret-

postavimo da je osnovna cena rada po času 100 dinara, onda će uvećanje za prekovremeni rad iznositi 26 dinara, s obzirom da uvećanje za prekovremeni rad iznosi 26% od osnovice, tako da je cena sata prekovremenog rada u tom slučaju 126 dinara.

Dešava se u praksi da poslodavac kod obračuna isplati prekovremeni rad kao osnovni rad (100 dinara iz primera), te u tom slučaju radniku pripada samo još 26 dinara uvećanja, a ne svih 126 dinara. Mešutim često se dešava da posloda-vac za odrađeni i priznati prekovremeni sat, prizna zaposlenom u neko podesno vreme kada zaposlenom to odgovara, slobodan sat. Na ovaj način poslodavac za-kida zaposlenog, jer za svaki prekovremeni sat mora da mu prizna 1,26 slobodnih sati, ili ukoliko mu za svaki prekovremeni sat da slobodan sat, onda mora da mu isplati sa zaradom 26 dinara (iz primera) uvećanja zarade.

U mnogim obračunima u praksi primetno je i da poslodavci obračunavaju po osnovu vremena provedenog na radu za svaku punu godinu rada ostvarenu u radnom odnosu – 0,4% od osnovice (iz člana 108. Zakona, samo na osnovnu zaradu, ali da ne vrše ovaj obračun i na prekovremeni rad, čak i kada ga posebno iskažu i obračunaju.

Ovo je nedopustivo, s obzirom da stav 2. istog člana predviđa da ako su se istovremeno stekli uslovi po više osnova utvrđenih u stavu 1. ovog člana, pro-

10 Stav preuzet iz mišljenja Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, br. 011-00-412/2005-02 od 19.5.2005. godine); Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž. 1 583/2009 od 17.6.2009. godine


89

cenat uvećane zarade ne može biti niži od zbira procenata po svakom od osnova uvećanja.

Ako pretpostavimo da zaposleni ima 10 godina radnog staža pripadalo bi mu 4% uvećanja za minuli rad (10x0,4%), to bi podrazumevalo da se vrednost prekovremenog sata zajedno sa minulim radom obračunava po sistemu 26%+4% na osnovnu cenu rada (u našem primeru 100+26+4).

Kao što se vidi kada je prekovremeni rad utvrđen i priznat od strane poslo-davca, njegov obračun je u osnovi jednostavan. Mnogo veći problem predstavlja problem utvrđenja samog broja prekovremenih sati, a to pre svega zbog želje poslodavca da ovakav rad ne plati, zatim zbog činjenice da pojedini oblici smen-skog rada (npr. 12-24-12-48), kriju u sebi prikriveni prekovremeni rad koji se ne priznaje, a i zato što se ne vodi prava evidencija o radu, kako se isti ne bi plati i sl.

3.2. Prekovremeni rad kod privremenih i povremenih poslova

Zakon o radu, u čl. 197. i 198. propisuje da poslodavac može da zaklju-či ugovor o privremenim i povremenim poslovima (rad van radnog odnosa) za obavljanje poslova iz delatnosti kao i za poslove van delatnosti poslodavca a koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini.

Ovaj ugovor može da se zaključi sa nezaposlenim licem, sa zaposlenim koji radi nepuno radno vreme kod drugog poslodavca (do punog radnog vremena), korisnikom starosne penzije ili sa članom omladinske i studentske zadruge koje nije starije od 30 godina života.

Prema tome, u zavisnosti od toga da li su u pitanju slučajevi koji su propisa-ni Zakonom, kao i od prirode konkretnih poslova i dužine njihovog trajanja, opre-deljuje se i primena instituta prekovremenog rada za zaposlene na neodređeno i određeno vreme kao i angažovanje lica preko omladinske i studentske zadruge.11

3.3. Prekovremeni rad kod noćnog rada12

Prema članu 55. Zakona13, radna nedelja traje pet radnih dana, raspored rad-nog vremena u okviru radne nedelje utvrđuje poslodavac a radni dan, po pravilu traje osam časova.

U članu 56. Zakona, propisano je da poslodavac kod koga se rad obavlja u smenama, odnosno noću ili kad priroda posla i organizacija rada to zahteva, radnu nedelju i raspored radnog vremena može da organizuje na drugačiji način.

11 Stav preuzet iz mišljenja Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, br. 011-00-412/2005-02 od 19.5.2005. godine

12 Stav preuzet iz mišljenja Ministarstva rada i socijalne politike, br. 011-00-205/2007-02 od 7.6.2007. godine

13 Zakon o radu, Sl. glasnik RS br. 24/05, 61/05


90

Prema tome, kada priroda posla i organizacija radnog vremena to zahteva, poslodavac može, u okviru punog radnog vremena, da utvrdi raspored radnog vremena u toku radne nedelje tako da zaposleni rade noću i u smenama.

Pri utvrđivanju radnog vremena zaposlenog, poslodavac je dužan da zapo-slenom obezbedi odmor u toku dnevnog rada, dnevni odmor (odmor između dva uzastopna radna dana) i nedeljni odmor u skladu sa odredbama čl. 64. do 67. Zakona.

Za rad noću i rad u smenama zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u skladu sa članom 108. stav 1. tačka 2) Zakona, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade.

Uvećana zarada za rad noću i rad u smenama utvrđuje se opštim aktom ili ugovorom o radu, s tim što ne može biti niža od 26% od osnovne zarade zaposle-nog. Takođe, zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu za rad na dan praznika koji je neradni dan, najmanje 110% od osnovne zarade zaposlenog (član 108. stav 1. tačka 1. Zakona). Ako su se istovremeno stekli uslovi za uvećanje zarade po više osnova, procenat uvećane zarade ne može biti niži od zbira procenata po svakom od uvećanja (član 108. stav 2. Zakona).

Prema Zakonu (član 53.), prekovremeni rad može da se uvede samo izuzet-no, u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevi-ma kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran. Prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno, niti duže od četiri časa dnevno po zaposlenom. Za prekovremeni rad, zaposleni ima pravo na uvećanje zarade, koje, saglasno članu 108. stav 1. tačka 3. Zakona, iznosi najma-nje 26% od osnovne zarade zaposlenog.

Iz napred navedenih odredba Zakona proizilazi da se puno radno vreme utvrđuje na nedeljnom nivou i da iznosi 40 časova nedeljno. U okviru tako utvr-đenog radnog vremena poslodavac može da utvrdi raspored radnog vremena za-poslenom, pri čemu je dužan da mu obezbedi odmore u toku rada u skladu sa Zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Pored toga, prekovremeni rad ne može da bude deo rasporeda radnog vremena u toku radne nedelje, jer je u pitanju rad koji ne može da bude unapred isplaniran.

Ukoliko npr. čuvari objekata na mesečnom nivou imaju do 176 radnih sati, što predstavlja puno radno vreme na mesečnom nivou, može se zaključiti da se kod radnog vremena čuvara objekata ne radi o preraspodeli radnog vremena u smislu člana 57. Zakona. U ovom slučaju, ako je organizovan rad čuvara objekata tako da u toku radne nedelje rade ukupno 40 časova nedeljno i da su im, pri tome, obezbeđeni dnevni i nedeljni odmor, kao i isplata uvećane zarade za rad noću, rad u smenama i rad na dan državnih praznika, u skladu sa napred navedenim odred-bama Zakona, takav raspored radnog vremena je u skladu sa Zakonom.

U slučaju da čuvaru iz primera ne dođe smenjivač koji ga je trebao zameniti na čuvarskom radnom mestu, čuvar ulazi u zonu prekovremenog rada koji se obračunava po sledećoj metodologiji.


91

3.4. Prekovremeni rad ostvaren u smenama

Ranijim Zakonom o radu14 u članu 82, predviđeno je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, u skladu sa opštim aktom ili ugovorom o radu, za prekovre-meni rad, rad na dan praznika koji je neradan dan, noćni rad i rad u smenama.

Navedenom odredbom Zakona utvrđeni su slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu. Jedan od slučajeva je i rad u smenama. Uslovi pod kojima se to pravo ostvaruje i visina uvećane zarade utvrđuju se opštim aktom ili ugovorom o radu. Pravo je poslodavca ili učesnika kolektivnog ugovora da utvr-de pod kojim uslovima se ostvaruje pravo na uvećanu zaradu za rad u smenama. Pravo na uvećanu zaradu zaposleni ima i za rad noću. Najčešće, kod zaposlenih koji rade noću rad je organizovan u smenama. Stoga, po našem mišljenju, zapo-sleni ne bi mogao istovremeno da dobije uvećanu zaradu za rad noću i rad u trećoj smeni.

Mišljenja smo15 da bi pravo na uvećanu zaradu za rad u smenama trebalo da imaju zaposleni koji stalno rade u smenama (prva, druga i treća smena), odnosno kojima je to kontinuirani proces rada. Samo kada zaposleni kontinuirano obavlja poslove u smenama to je poseban uslov rada i za takav rad bi trebalo da ostvari pravo na uvećanu zaradu.

Važeći Zakon o radu nije regulisao rad u smenama na način kako je to uradio prethodni, ali je članom 56. ostavio mogućnost organizovanja rada u smenama.16

3.5. Prekovremeni rad na državni praznik i verski praznik

Verski praznici iz člana 2. Zakona o državnim i drugim praznicima u Republici Srbiji17 – prvi dan Božića i Vaskršnji praznici počev od Velikog petka zaključno sa drugim danom Vaskrsa su neradni dani za sve zaposlene, bez obzira na versku pripadnost. Pored ovih praznika, zaposleni imaju pravo da ne rade u dane verskih praznika utvrđenih u članu 4. Zakona, zavisno od njihove verske pripadnosti (katolici i pripadnici drugih hrišćanskih verskih zajednica – na prvi dan Božića i u dane Uskršnjih praznika počev od Velikog petka zaključno sa dru-gim danom Uskrsa, prema njihovom kalendaru).

14 „Sl. glasnik RS“, br. 70/01 i 73/0115 Mišljenje preuzeto iz mišljenja Ministarstva za rad i zapošljavanje, br. 120-01-51/2002-02 od

8.4.2002. godine16 Citat člana 56 Zakona o radu:

(1) Poslodavac kod koga se rad obavlja u smenama, noću ili kad priroda posla i organizacija rada to zahteva – radnu nedelju i raspored radnog vremena može da organizuje na drugi način. (2) Poslodavac je dužan da obavesti zaposlenog o rasporedu i promeni rasporeda radnog vreme-na najmanje sedam dana pre promene rasporeda radnog vremena.

17 „Sl. glasnik RS“, br. 43/01 – dalje: Zakon


92

Zakon o radu18 u članu 108, predviđa da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, između ostalog, i za rad na dan praznika koji je neradni dan, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.

Prema tome, radnici katoličke veroispovesti imaju pravo na naknadu zarade u dane verskih praznika koji su neradni dani za sve zaposlene i u dane verskih praznika utvrđenih u članu 4. Zakona, zavisno od njihove verske pripadnosti.

Zaposleni koji su zbog potreba procesa rada kod poslodavca radili u dane navedenih praznika ostvaruju pravo na uvećanu zaradu u zavisnosti od rasporeda njihovog radnog vremena.

Ukoliko zaposleni radi u dane praznika, a prema rasporedu radnog vremena to su njegovi radni dani, ima pravo na uvećanu zaradu za rad na dan praznika. Takođe, ukoliko zaposleni radi u dane praznika, a oni padnu u dane njegovog ne-deljnog odmora, pored uvećane zarade za rad na dan praznika (za oba dana), ima pravo na uvećanje zarade za prekovremeni rad za jedan dan, a za drugi dan ima pravo na slobodan dan, ukoliko je petodnevna radna nedelja.

U slučaju šestodnevne radne nedelje, za taj dan zaposleni ima pravo na uve-ćanu zaradu za rad na dan praznika i slobodan dan. Za odsustvovanje sa rada u dane praznika zaposleni ima pravo na naknadu zarade samo ako praznik padne u dane koji su prema rasporedu radnog vremena njegovi radni dani.19

Isto tako ako se u navedenim slučajevima radi duže od redovnog radnog vremena, primenom zakonske obaveze o prekovremenom radu, obračun bi bio sledeći:

3.6. Prekovremeni rad prilikom obavljanja rada na službenom putu ili rada na terenu

Ako je zaposleni upućen na službeni put i vreme provedeno na službenom putu traje duže od punog radnog vremena, zaposleni će da ostvari pravo na uve-ćanu zaradu za prekovremeni rad za onoliko vremena koliko je efektivno radio duže od punog radnog vremena. Radno vreme provedeno na putu, kada zaposleni ne radi (vreme odmora, čekanja na posao i sl.) se ne računa u efektivno vreme i za isto zaposleni nema pravo na uvećanu zaradu.

Prema članu 118. Zakona,20 zaposleni ima pravo na naknadu troškova sme-štaja i ishrane za rad i boravak na terenu, ako poslodavac nije zaposlenom obez-bedio smeštaj i ishranu bez naknade i to u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.

U pogledu „rada na terenu“ koji znači duže odsustvo van mesta rada, nije propisano šta se pod tim podrazumeva, te je ostavljeno da se to pitanje uredi

18 „Sl. glasnik RS“, br. 24/05, 61/0519 Stavovi preuzetu iz mišljenja Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, br. 131-06-

00014/2005-02 od 5.5.2005. godine20 Zakon o radu, Sl. glasnik RS br. 24/05, 61/05


93

opštim aktom. Međutim ako zaposleni radi na terenu, ali svaki dan odlazi i vraća se sa posla, nije ispunjen uslov za ostvarivanje prava na naknadu troškova.

Rad i boravak na terenu podrazumeva rad i boravak zaposlenih van sedi-šta poslodavca, odnosno njegovog organizacionog dela, koji zahteva neprekidno duže odsustvo zaposlenih van tog sedišta.21

3.7. Prekovremeni rad kod radnika Ministarstva unutrašnjih poslova

Posebni uslovi rada i priroda posla radnika Ministarstva unutrašnjih poslova vrednovani su kroz koeficijente njihovih radnih mesta, a koji su utvrđeni u skladu sa Pravilnikom o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova i Zakonom o unutrašnjim poslovima, tako da je kroz redovnu platu ostvarena naknada za pre-kovremeni rad, noćni rad i rad u dane državnog praznika.

Naime, odredbom člana 47. stav 1. Zakona o unutrašnjim poslovima22 je uređeno da se zbog posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova, ovlašćenim službenim licima i radnicima na određenim dužnostima obezbeđuje najmanje 30% uvećana zarada, u odnosu na sredstva koja se obezbeđuju za ostale radnike Ministarstva unutrašnjih poslova i radnike drugih ministarstava. S tim u vezi, Pravilnikom o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova članom 1. su uređene plate radnika MUP utvrđivanjem koeficijenta za poslove radnog me-sta, posebne uslove rada, težinu i prirodu zadataka i poslova za činove, odnosno zvanja, kao i pojedinačna mesečna umanjenja, odnosno uvećanja koeficijenta.

Odredbom člana 20. Zakona o unutrašnjim poslovima propisano je da je ovlašćeno službeno lice dužno da poslove bezbednosti Republike, zaštite živo-ta, lične i imovinske sigurnosti građana i ostale poslove obuhvaćene odredbom, obavlja bez obzira da li se nalazi na službenoj dužnosti i da li mu je to stavljeno u zadatak, dakle bez obzira na radno vreme, usled čega su ova lica po prirodi posla i uslova rada dužna po zakonu da rade prekovremeno, za šta su plaćena platom određenom parametrom koeficijenta koji u sebi podrazumeva ovu prirodu posla i ovakve uslove rada. Ovaj stav je potvrđen i presudom okružnog suda u Nišu.23 Naime, koeficijent radnog mesta utvrđen u skladu sa ovim pravilnikom u sebi sa-drži sve elemente koji se tiču različitih osnova vrednovanja, pa i posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i poslova radnog mesta, pa pri okolnosti da tužioci u pominjanom postupku nisu osporili navedeni koeficijent, kroz redovnu platu ostvarivana je i naknada za prekovremeni rad, noćni rad i rad u dane državnih praznika, pa se stoga nije mogao prihvatiti zaključak prvostepenog suda da taj rad nije bio posebno vrednovan.

21 Stavovi preuzeti iz mišljenja Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, br. 011-00-429/2006-02 od. 26.5.2006. godine

22 Službeni glasnik RS, br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/00, 8/0123 Presuda Okružnog suda u Nišu, Gž. 1. 1127/08 od 30.1.2009. godine


94

Određivanje koeficijenta radnog mesta sa elementima koji se tiču različitih osnova vrednovanja, pa i posebnih uslova rada, težine i prirode zadataka i po-slova radnog mesta su paušalna ocena nasuprot tačne evidencije ostvarenih sati prekovremenog rada. Zašto paušalna ocena? Pored ustrojavanja tačne evidencije sati takvo određivanje koeficijenata je stvarno samo paušalna ocena.

Dakle, u delatnostima u kojima prekovremeni rad, zbog specifičnosti orga-nizacije posla ne može biti izbegnut, kao što je to slučaj sa policijom, vojskom, vatrogasnim službama i sličnim delatnostima; zbog sistema rada organizovanog uglavnom u smenama: 12-24-12-48, neminovno se ostvaruje na nivou godine 112 prekovremenih sati (uz 25 dana godišnjeg odmora), a da ti sati nikad ne budu obračunati i isplaćeni.

Rad u sistemu „15 dana rada – 15 dana slobodno“ kada se tokom radnih 15 dana dnevno radi minimum 12 časova, stvara se oko 100 prekovremenih sati godišnje koji takođe nikada ne budu obračunati i isplaćeni, jer se sve tretira pre-raspodelom radnog vremena, iako ovaj rad ipak kumulira višak radnih sati iznad godišnjih 2088 radnih časova.

3.8. Državni službenici i prekovremeni rad

Zakonom o platama državnih službenika i nameštenika,24 se uređuju sva primanja (plate, naknade i druga primanja) državnih službenika i nameštenika.

Konkretno, u slučaju prekovremenog rada, za svaki sat rada koji po nalogu pretpostavljenog radi duže od punog radnog vremena državni službenik ima pra-vo na sat i po slobodno.

Prekovremeni rad se tromesečno preračunava u slobodne sate, koji mora da se iskoristi najkasnije u roku od šest meseci od proteka tromesečja u kome je ostvaren. Izuzetno, državnom službeniku koji ne može da iskoristi slobodne sate zbog toga što priroda poslova radnog mesta češće zahteva tako obiman prekovre-meni rad, može da se isplati dodatak za svaki sat prekovremenog rada, koji iznosi 26% vrednosti radnog sata osnovne plate.

ZaključakEvidencije o prisustvu zaposlenih na radu (dolasci i odlasci sa posla) su

evidencije koje se svuda u svetu vode i regulisane su Zakonom. Kod nas Zakon o radu ih ne reguliše.

Naime, kod nas je regulisanje evidencija, Zakonom o radu25 ograničeno samo na evidenciju vođenja mesečne evidencije o zaradi i naknadi zarade.

Takođe, u kaznenim odredbama istog zakona26 imamo predviđenu novčanu kaznu od 600.000 do 1,000.000 dinara, za poslodavca ukoliko zaposlenom odredi

24 Sl. glasnik RS, br. 62/06 i 63/06 – ispr. 25 Član 122. Zakona o radu 26 Član 274 Zakona o radu


95

prekovremeni rad suprotno odredbama ovog zakona (član 53). Iako iskreno su-mljamo da je takva kaznena odredba ikada upotrebljena u dosadašnjoj inspekcij-skoj praksi, ona je nedovoljna i neprecizna.

Ona je neophodna, ali kao konkretna norma koja obavezuje poslodavca na vođenje takvih evidencija, bilo da se one rade elektronskim putem bilo putem for-mulara, vođenih od lica ovlašćenih za praćenje angažovanja zaposlenih na radu. Takve evidencije bi morale biti sastavni deo onih evidencija koje Zakonodavac pominje u već pominjanoj normi u članu 122.

Naravno, u svojim redovnim inspekcijskim poslovima nadležni inspektori bi bili ovlašćeni da kontrolišu ispravnost vođenja tih evidencija (bilo elektronsku, bilo formularsku).

U kaznenim odredbama je neophodno predvideti novčane kazne za nevođe-nje takvih evidencija.

Kada se pristupa kompenzaciji prekovremenog rada sa kasnijim slobodnim danima, zaposleni često biva zakinut, jer dobija za prekovremenih 8 časova jedan slobodan dan, gde mu se na taj način zakida 2,08 časova (26%).

Zašto je sve ovo važno.1. pravni efekti su ne merljivi sa aspekta zaštite zaposlenih i njihovih prava

koja su sve više ugrožena, a2. ekonomski, možda u ovom trenutku i važniji zbog veoma lošeg položa-

ja novih investicija u privredi. U Srbiji, radnici ostvaruju u proseku minimum 5-10% prekovremenih časova posmatrano u odnosu redovne sate, a koji se nigde ne evidentiraju i ne plaćaju. Ako bi poslodavci bili prinuđeni da ovaj rad plate kao prekovremeni rad sa uvećanjem od 26% istima bi se više isplatilo da ovaj rad zamene redovnim radom novih radnika koji se onda ne bi plaćao kao uve-ćan. Posmatrano na nivou prosečno zaposlenih 1,889.085 radnika u Srbiji tokom 2009. godine, možemo smatrati da postoji potencijal bar 50.000 radnih mesta skrivenih u neplaćenom prekovremenom radu.

Orelj Zoran, M.Sc.Lawyer in Apatin

Dobrijević Saša, Bachelor of Economy, Permanent Court Expert in Apatin

Overtime work

A b s t r a c t

Following the application of the Labour Law in practice, almost five years after it came into effect, the problem of the overtime work is more and more evident.


96

With the arrival of the large multinational companies into our country, the pressure was intensified on the application of the Labour Law, precisely in the segment of overtime work, salary calculation, income compensation...

We witness the often application of the „Silent Pressure“ method to the em-ployees, where it is only important and where it is a great success for an em-ployee to remain employed. Being more and more exhausted from the economy point of view and on the other side being less and less protected by the Law, the employees find themselves in weak negotiation positions when entering into an employment contract.

Key words: overtime work, work hours, practice, records, salary.

Literatura

1. Živko Kulić: Radnopravo, 2008, Privredna akademija, Novi Sad2. Zoran M. Ivošević, Milan Z. Ivošević: Komentar Zakona o radu, Službeni

glasnik drugo dopunjeno izdanje, 2007.3. Aleksandar Baltić, Despotović, Milan: Osnovi radnog prava Jugoslavije,

Savremena administracija, Beograd, 1981.4. Brajić Vlajko, Radnopravo, Savremena administracija, Beograd, 1981.5. Direktiva 93/104/EC iz 1993. godine i Direktiva 2000/34/EC iz 2000. godine,

koje su konsoloidovane direktivom 2003/88/EC iz 2003. godine

97

Veljko Delibašić*

NAJSTROŽA KAZNA U KRIVIČNOM ZAKONU REPUBLIKE SRBIJE U PERIODU OD

17. 11. 2001. GODINE DO 9. 3. 2002. GODINE

REZIME: Najvažnije načelo na kojem se zasniva krivično pravo je svaka-ko načelo zakonitosti. Potrebno je istaći da načelo zakonitosti obuhvata i obavezu da se zakonom propišu i opšti uslovi za primenu krivičnih sank-cija. Takođe, ovo načelo se primenjuje i u odnosu na one institute opšteg dela od kojih zavisi postojanje krivičnog dela, ali i na one odredbe opšteg dela koje omogućavaju ili isključuju primenu određene krivične sankcije. Do 17. 11. 2001. godine, u Srbiji je na snazi bio Krivični zakon SRJ koji je propisivao da odredbe opšteg dela tog zakona važe za sva krivična dela određena u saveznim zakonima i zakonima republika. Takođe, odre-đivao je da se za krivična dela, krivično odgovornim učiniocima mogu izreći smrtne kazne, kada je propisana zakonom republike, zatvor i nov-čane kazne. Kazna zatvora nije mogla biti kraća od 15 dana, niti duža od 15 godina, s tim što je za najteža krivična dela mogla biti dvadeset godina. Istovremeno, na snazi je bio i Krivični zakon RS koji je određivao uslove za propisivanje, izricanje i izvršenje smrtne kazne, propisujući je samo za ubistvo iz člana 47. stav 2. (teško ubistvo) i teški slučajevi razbojničke krađe i razbojništva iz člana 169. stav 2. Zakon o izmenama i dopunama KZ SRJ od 17. 11. 2001. godine, iz registra krivičnih sankcija izbacuje smrtnu kaznu, a krivično odgovornim učiniocima, od tog dana, može se izreći zatvor ili novčana kazna. KZ RS do 9. 3. 2002. godine ni za jedno krivično delo nije predviđao kaznu zatvo-ra u trajanju od 40 godina, a za krivična dela teško ubistvo i teški slučajevi razbojničke krađe i razbojništva propisana je kazna zatvora najmanje 10 godina, što znači od 10 do 15 godina, ili smrtna kazna. U takvoj situaciji, potpuno je jasno, pošto odredbe opšteg dela iz saveznog zakona ne dozvo-ljavaju izricanje smrtne kazne, da je u tom periodu, najstroža kazna koja je mogla da se izrekne učiniocu ova dva krivična dela bila kazna zatvora u trajanju od 15 godina. Imajući u vidu da su u pitanju dva krivična dela

* Advokat iz Beograda

UDK: 343.25/.26(497.11)BIBLID: 0352-3713(2010);(5–6):97–117


98

koja spadaju u grupu najtežih krivičnih dela, za koja se uvek propisivala najstroža kazna, a da je u ovom periodu za ta dela mogla biti izrečena samo kazna zatvora u trajanju od 15 godina, mogla bi se prilično argumentovano braniti teza da je u pitanju ozbiljan propust zakonodavca. Međutim, načelo zakonitosti, kao najvažnije krivično pravno načelo, ali i druga načela kri-vičnog prava ne dozvoljavaju sudovima da, pod bilo kakvim izgovorom, ili zbog bilo kojih „viših“ interesa, ispravljaju greške zakonodavca, ako je uopšte u pitanju greška. Čak i da jeste, u krivičnom pravu postoji neobori-va pretpostavka da je zakonodavac u tom trenutku hteo upravo tako kako je i propisao.

Ključnereči:načelozakonitosti,važenjezakona,blažizakon,smrtnaka-zna,kaznazatvora,40godina.

Uvod

Osnovni cilj i svrha postojanja krivičnog prava, kao grane pozitivnog prava, je obavljanje zaštitne funkcije, koja se ostvaruje propisivanjem određenih druš-tveno opasnih ponašanja kao krivičnih dela i propisivanjem krivičnih sankcija za ta dela, kao i uslova za njihovu primenu prema učiniocima krivičnih dela. Da bi krivično pravo ostvarivalo svoju zaštitnu funkciju mora imati na raspolaganju primerena sredstva. Danas je, još uvek, osnovno sredstvo krivičnog prava kazna. I pored toga što joj se, pod određenim uslovima, ne može negirati legitimnost, ona u mnogo čemu ostaje problematična mera. Nemogućnost da se ona transfor-miše u „nešto drugo“ a da i dalje ostane glavni oslonac krivičnog prava, vodi strožim uslovima za legitimnost krivičnopravne zaštite. Povreda i ograničenje osnovnih dobara čoveka do kojih dolazi kroz njenu primenu, kao i samo ograni-čenje slobode čoveka putem pretnje kaznom, može se legitimisati samo zaštitom dobara iste vrednosti.1 Pored kazne, kao osnovne krivične sankcije, postoje mere upozorenja, mere bezbednosti i vaspitne mere.

Rezultat dugog razvoja krivičnog prava je ustanovljavanje najvažnijih nače-la na kojim se zasniva krivično pravo savremenih civilizovanih država. Ta načela su: 1. načelo zakonitosti, 2. načelo legitimnosti, 3. načelo individualne subjektiv-ne krivične odgovornosti, 4. načelo humanosti i 5. načelo pravednosti i srazmer-nosti. Svakako, najznačajnije je načelo zakonitosti.

Za pravilnu primenu krivičnog zakona, važno je utvrditi vreme kada jedan krivični zakon stupa na snagu, odnosno kada prestaje njegova primena. S tim u vezi, za krivični zakon važi opšte pravilo, da ukoliko nije izričito propisan dan

1 Stojanović Z, Krivično pravo opšti deo, Beograd, Službeni glasnik, 2002, str. 91.

VeljkoDelibašić:NajstrožakaznauKrivičnomzakonuRepublikeSrbije...

99

stupanja na snagu, zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u službenom glasilu. Krivični zakon, može prestati da važi na više načina. Prvo, ukoliko se radi o tempolarnom zakonu, što je prava retkost kada je u pitanju krivični zakon, on prestaje da važi protekom vremena njegovog trajanja koje je određeno pri samom donošenju zakona. Zatim, moguće je da novi zakon izričito određuje da se u celini ili delimično stavljaju van snage odredbe ranijeg zakona ili da se donese poseban zakon o prestanku važenja ranijeg zakona. I konačno, kri-vični zakon može prestati da važi i na prećutan način, kada se donese novi zakon koji reguliše istu materiju, kao i stari, pa se primenjuje kasnije doneti zakon, od-nosno kada je primena neke krivičnopravne odredbe bila uslovljena postojanjem neke okolnosti, a ta okolnost više ne postoji. Naravno, krivičnopravne odredbe prestaju da važe i u slučaju kada Ustavni sud utvrdi da su neustavne.

Koji krivični zakon je bio na snazi u vreme izvršenja krivičnog dela, odno-sno koji krivični zakon je na snazi u vreme kada se učiniocu sudi, kao i koji zakon ili zakoni su bili na snazi u međuvremenu predstavljaju pitanja od izuzetne važ-nosti, jer u zavisnosti od odgovora na ova pitanja zavisiće i da li neko ponašanje predstavlja krivično delo ili ne, odnosno da li će se i, ukoliko hoće, koja krivična sankcija primeniti na učinioca krivičnog dela.

Načelo zakonitosti

Načelo zakonitosti je važno za svaku oblast prava, ali je od posebnog zna-čaja u krivičnom zakonodavstvu. Ovo načelo je u savremenim pravnim sistemi-ma podignuto na rang ustavnog načela. Tako i Ustav Republike Srbije, u članu 34. stav 1., propisuje da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena. Takođe, stavom 2., istog člana, Ustav predviđa da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom.

Ovo ustavno načelo dalju razradu ima u prvom članu Krivičnog zakonika, koji nosi naziv nema krivičnog dela niti kazne bez zakona. Njime se precizira da nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje pre nego što je učinjeno zakonom nije bilo određeno kao krivično delo, niti mu se može izreći kazna ili druga krivična sankcija koja zakonom nije bila propisana pre nego što je krivično delo učinjeno.

Pravna država štiti svoje građane krivičnim pravom, ali ih ona istovremeno mora zaštititi i od krivičnog prava. Upravo iz tog razloga, načelo zakonitosti je od izuzetnog društvenog i pravnog značaja. U društvenom smislu ono treba da bude garant demokratskog uređenja društva i funkcionisanja pravne države. Njime se određuje društveni položaj čoveka i granice njegovog slobodnog delovanja, a ono je i garant za ostvarivanje sloboda i prava čoveka, odnosno predstavlja barijeru protiv proizvoljne, samovoljne i arbitrerne primene prinude. Bez ovog načela


100

nema pravne države, jer ono proklamuje vladavinu prava nad nepravom i arbi-trarnošću.2 Upravo princip zakonitosti služi sprečavanju samovoljnog, nepred-vidljivog kažnjavanja bez zakona, ili na osnovu neodređenog ili retroaktivnog zakona.

Načelo zakonitosti je od značaja i za zaštitnu funkciju krivičnog prava, pre svega, za ostvarivanje generalne prevencije. Od građana se može očekivati da prilagode svoje ponašanje samo u odnosu na normu koja je unapred bila propi-sana. Samo unapred propisano krivično delo i kazna može da deluje odvraćajuće na potencijalnog učinioca krivičnog dela. Pretnja kaznom ne bi mogla da deluje ukoliko zakonom ne bi bila vezana za preduzimanje određenog ponašanja. I po-jam krivice u krivičnom pravu neraskidivo je vezan za načelo zakonitosti. Ne može se neko smatrati krivim za ponašanje koje nije prethodno bilo predviđeno kao krivično delo. Socijalno-etički prekor se može uputiti samo onome ko je prekršio krivičnopravnu normu koja zabranjuje određeno ponašanje i propisuje kaznu za njega.3

U krivičnom pravu, načelo zakonitosti obuhvata četiri segmenta. Prvi is-ključuje primenu nepisanog, pre svega običajnog prava. Krivična dela i krivič-ne sankcije mogu se propisivati samo pisanim krivičnim zakonom, što je danas karakteristika krivičnog zakona koja se podrazumeva jer su zakoni pravni akti koji se uvek donose u pisanoj formi. Drugi sadrži zabranu retroaktivne primene krivičnog zakona, što znači da nema krivičnog dela i krivične sankcije ukoliko to nije bilo propisano krivičnim zakonom pre nego što je krivično delo učinjeno. Treći predstavlja načelo određenosti koje nalaže da krivičnopravne norme u što je moguće višem stepenu budu određene i precizne. To znači da krivičnim zakonom mora biti u što većoj meri precizno određeno ponašanje koje predstavlja krivično delo i kazna za njega, odnosno treba izbegavati neodređene norme, kao što su npr. generalne klauzule. I četvrti sadrži zabranu stvaranja prava putem analogije, što znači da krivični zakon obuhvata samo ono na šta se odnosi, a ne i neke slične situacije.4

Potrebno je istaći da načelo zakonitosti obuhvata i obavezu da se zakonom propišu i opšti uslovi za primenu krivičnih sankcija.5 Takođe, „za primenu načela zakonitosti veoma je značajno pitanje da li ono važi za krivično pravo u celini, ili samo za posebni deo. Ako se ima u vidu da postojanje ili nepostojanje određenog krivičnog dela, kao i mogućnost primene određene krivične sankcije, zavisi ne samo od zakonskih opisa pojedinih krivičnih dela, već i od odredaba opšteg dela, treba zaključiti da se ovo načelo primenjuje i u odnosu na one institute opšteg

2 Lazarević Lj, Komentar krivičnog zakonika Repubublike Srbije, Beograd, Savremena admini-stracija, 2006, str. 3.

3 Stojanović Z, Krivično pravo opšti deo, Beograd, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, 2003, str. 43.

4 Stojanović Z, op. cit. str. 43.5 Lazarević Lj, op. cit. str. 6.


101

dela od kojih zavisi postojanje krivičnog dela, kao i na one odredbe opšteg dela koje omogućavaju ili isključuju primenu određene krivične sankcije.“6

Vremensko važenje krivičnog zakona

Vremensko važenje krivičnog zakona je u funkcionalnoj povezanosti sa na-čelom zakonitosti u određivanju krivičnog dela i krivične sankcije. U zavisnosti od toga koji zakon se primenjuje na učinioca krivičnog dela, zavisiće prema kom zakonu se procenjuje da li određeno ljudsko ponašanje predstavlja krivično delo i koje se sankcije mogu izreći za to delo. Iz tog razloga, posmatrano i sa drštvenog aspekta i sa aspekta pojedinca, značajno je na koji način se reguliše pitanje pri-mene krivičnog zakona. Na važnost ovog pitanja ukazuje i činjenica da važenje zakona, a posebno krivičnog zakona, spada u ustavnu kategoriju. Naime, Ustav Republike Srbije, u članu 196. stav 4., propisuje da zakoni i drugi opšti akti stupa-ju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja i mogu da stupe na snagu ranije samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi, utvrđeni prilikom nji-hovog donošenja. Istovremeno, Ustav Republike Srbije, članom 197., određuje da zakoni ne mogu imati povratno dejstvo, precizirajući da odredba krivičnog za-kona može imati povratno dejstvo samo ako je blaža za učinioca krivičnog dela.

Načelo zakonitosti, kao i Ustavne odredbe o objavljivanju, odnosno stupa-nju na snagu zakona i zabrani povratnog dejstva zakona, imaju svoju razradu i u članu 5. Krivičnog zakonika, koji nosi naziv vremensko važenje krivičnog za-konodavstva. Prvim stavom ovog člana se propisuje da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, dok se dru-gim stavom precizira da će se, ukoliko je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniti zakon koji je najblaži za učinioca. Treći stav istog člana određuje da se na učinioca krivičnog dela koje je predviđeno za-konom sa određenim vremenskim trajanjem primenjuje taj zakon, bez obzira na to kada mu se sudi, ako tim zakonom nije drugčije određeno.

Za pravilnu primenu ovog člana, kao i zbog načela zakonitosti, neophodno je dati odgovor na pitanje kada je izvršeno krivično delo, odnosno koji trenutak se uzima kao vreme izvršenja krivičnog dela, zatim koji je krivični zakon bio na snazi u tom trenutku, koji krivični zakon je na snazi u trenutku suđenja, da li je u međuvremenu bilo drugih krivičnih zakona koji su bili na snazi, i na kraju koji od tih krivičnih zakona je najblaži za učinioca.

Krivični zakonik članom 16., koji nosi naziv vreme izvršenja krivičnog dela, propisuje da je krivično delo izvršeno u vreme kada je izvršilac radio ili bio dužan da radi, bez obzira kad je posledica dela nastupila, odnosno da je sauče-snik krivično delo učinio u vreme kad je radio ili bio dužan da radi. Utvrđivanje vremena izvršenja krivičnog dela važno je za rešavanje više pitanja, kao što su,

6 Stojanović Z, Komentar krivičnog zakonika, Beograd, Službeni glasnik, 2006, str. 28.


102

pored vremenskog važenja krivičnog zakona, utvrđivanje krivice učinioca i utvr-đivanje krivičnih dela koja kao konstitutivno obeležje imaju određeno vreme, odnosno kod kojih je vreme izvršenja kvalifikatorna ili privilegujuća okolnost. Takođe, uzrast učinioca je relevantna u trenutku izvršenja krivičnog dela, dok se zastarelost krivičnog gonjena računa od trenutka kada je krivično delo učinjeno. Kod krivičnih dela kod kojih posledica krivičnog dela nastupa u istom trenutku kada je preduzeta radnja izvršenja, ili nakon izuzetno kratkog vremena nakon radnje izvršenja krivičnog dela, odnosno kod krivičnih dela koja nemaju posledi-cu kao konstitutivni element bića krivičnog dela, vreme izvršenja krivičnog dela se lako utvrđuje. Međutim, kod krivičnih dela kod kojih posledica dela nastupa nakon kraćeg ili dužeg vremena, odnosno kod krivičnih dela nečinjena, produže-nog krivičnog dela ili trajnih krivičnih dela potrebno je između više mogućnosti odrediti jedan trenutak koji se smatra za vreme izvršenja krivičnog dela.

Prema teoriji delatnosti vreme kada je preduzeta radnja izvršenja smatra se vremenom izvršenja krivičnog dela, dok se prema teoriji posledice za vreme izvršenja uzima vreme kada je nastupila posledica. Teorija jedinstva za vreme izvršenja krivičnog dela uzima i vreme kada je preduzeta radnja izvršenja i vreme kada je nastupila posledica. Međutim, kod većine instituta čija primena zavisi od vremena izvršenja krivičnog dela došlo bi do nerešivih situacija ako se ne bi kao vreme izvršenja smatrao samo jedan vremenski momenat. Naš Krivični zakonik se opredelio za teoriju delatnosti, što znači da se kao vreme kada je krivično delo učinjeno uzima vreme kada je učinilac preduzeo radnju izvršenja.7

Kod krivičnih dela nečinjenja vremenom izvršenja se smatra vreme kada je izvršilac propustio radnju koju je bio dužan da preduzme, odnosno vreme u kome je bio dužan da preduzme i kada je još mogao da preduzme radnju koja bi sprečila posledicu krivičnog dela. S obzirom na to da kod nekih krivičnih dela nečinjenja postoji određeni vremenski period kada se mogla preduzeti radnja, kao vreme izvršenja treba uzeti završetak tog perioda, odnosno momenat kada ta radnja nije mogla više da se preduzme, odnosno kada se posledica krivičnog dela nije više mogla otkloniti preduzimanjem radnje. Pokušaj krivičnog dela je izvršen onda kada je preduzeta radnja izvršenja, dok se kod produženog krivičnog dela kao vreme izvršenja uzima momenat preduzimanja poslednje radnje koja ulazi u sa-stav produženog krivičnog dela. Kod trajnih krivičnih dela, kod kojih se radnja izvršenja preduzima u toku dužeg vremenskog perioda, radnja izvršenja je vreme kada je dovršena radnja izvršenja.8

Krivični zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u službe-nom glasilu. Iako Ustav dozvoljava da se, iz naročito opravdanih razloga, koji moraju biti utvrđeni prilikom donošenja zakona, odredi kraće vreme od osam dana za stupanje na snagu nekog zakona, potrebno je istaći da, zbog materije koju

7 Stojanović Z, op. cit. str. 80. i 81.8 Ibid. str. 80. i 81.


103

reguliše krivični zakon, takvu mogućnost ne bi bilo opravdano koristiti. Kada je u pitanju krivični zakon, po pravilu se samim zakonom određuje dan kada taj zakon stupa na snagu, a specifičnost krivičnih zakona je upravo to da je vreme od donošenja zakona pa do njegovog stupanja na snagu duže nego kod drugih zakona. Takođe, kada su u pitanju obimnije izmene i dopune krvičnog zakona, određuje se duži rok od osam dana za stupanje na snagu novih odredaba. Razlog za određivanje dužeg roka, od donošenja do stupanje na snagu krivičnog zakona, jeste u potrebi da se građani i pravosudni organi upoznaju sa novim rešenjima. S tim u vezi, treba ukazati i na mogućnost da se samim zakonom može odrediti da pojedine odredbe zakona stupaju na snagu kasnije u odnosu na ceo zakon.

Krivični zakon, može prestati da važi na više načina. Prvo, ukoliko se radi o tempolarnom zakonu, što je prava retkost kada je u pitanju krivični zakon, on prestaje da važi protekom vremena njegovog trajanja koje je određeno pri samom donošenju zakona. Zatim, moguće je da novi zakon izričito određuje da se u ce-lini ili delimično stavljaju van snage odredbe ranijeg zakona ili da se donese po-seban zakon o prestanku važenja ranijeg zakona. I konačno, krivični zakon može prestati da važi i na prećutan način, kada se donese novi zakon koji reguliše istu materiju, kao i stari, pa se primenjuje kasnije doneti zakon, odnosno kada je pri-mena neke krivičnopravne odredbe bila uslovljena postojanjem neke okolnosti, a ta okolnost više ne postoji. Naravno, krivičnopravne odredbe prestaju da važe i u slučaju kada Ustavni sud utvrdi da su neustavne.

U odgovoru na pitanje koji je zakon najblaži za učinioca, ne sme se polaziti od apstraktne blagosti ili strogosti krivičnog zakona, već se mora imati u vidu konkretan slučaj, i u skladu sa njim odrediti koji je zakon blaži za konkretnog učinioca. Pritom, mora se imati u vidu kompletan krivični zakon, odnosno sve odredbe koje su relevantne za konkretan slučaj, kako one koje se nalaze u op-štem delu tako i one koje se nalaze u posebnom delu krivičnog zakona. Pritom se moraju imati u vidu kako one odredbe koje se odnose na krivično delo tako i one koje se odnose na krivične sankcije. Nedopustivo bi bilo da se vrši kombi-nacija dva zakona, tako što bi se iz jednog uzele odredbe opšteg dela a iz drugog odredbe posebnog dela. Ovo je važno posebno naglasiti, s obzirom na to da je u Srbiji dugo vremena opšti deo krivičnog zakona bio regulisan saveznim zakonom a posebni deo republičkim krivičnim zakonom.

Krivične sankcije

U svakoj ljudskoj zajednici javljaju se ponašanja koja napadaju osnovne vrednosti na kojima one počivaju. Otuda je razumljivo što se na njih reaguje kako bi se ti kolektivi zaštitili od ugrožavanja. Oblici reakcije menjali su se, pa u tom pogledu možemo razlikovati dva razdoblja. Za prvo, koje se vezuje za prvobitnu zajednicu, karakteristična je privatna reakcija oštećenog, odnosno grupe kojoj pri-pada. U tom periodu, najpogodnija i najčešća sankcija je eliminisanje iz zajednice


104

učinioca dela. Sa civilizacijom, država postepeno monopoliše ovlašćenje da ka-žnjava, a normama krivičnog prava uređuje pretpostavke za korišćenje tog ovla-šćenja, način i postupak reagovanja. Ova dva razdoblja oličavaju dva osnovna tipa reakcije društva na neprihvatljiva ponašanja: neformalna i formalna.9

Osnovni cilj i svrha postojanja krivičnog prava u celini je njegova zaštitna funkcija, dok krivične sankcije predstavljaju sredstvo za ostvarivanje tog cilja. Sistem krivičnih sankcija u našem krivičnom zakonodavstvu sadrži četiri vrste krivičnih sankcija. Naime, član 4. Kivičnog zakonika propisuje da su krivične sankcije kazne, mere upozorenja, mere bezbednosti i vaspitne mere. Istim članom određuje se i da je opšta svrha propisivanja i izricanja krivičih sankcija suzbijanje dela kojima se povređuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakono-davstvom. Istovremeno, Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, članom 2., utvrđu-je da je svrha primene krivičnih sankcija suzbijanje dela kojima se povređuje ili ugrožava čovek i druge osnovne društvene vrednosti, a da se ta svrha ostvaruje putem izvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odlika.

„Polazeći od elemenata koji ne bi trebalo da budu sporni, opšti materijalno formalni pojam krivičnih sankcija bi se mogao odrediti na sledeći način. Krivične sankcije su zakonom predviđene represivne mere koje se s ciljem suzbijanja kri-minaliteta primenjuju prema učiniocu protivpravnog dela koje je u zakonu pred-viđeno kao krivično delo na osnovu odluke suda donete nakon sprovedenog kri-vičnog postupka. Elementi, odnosno osnovna obeležja krivičnih sankcija prema tome su: 1) cilj krivičnih sankcija je suzbijanje kriminaliteta; 2) one su po svojoj prirodi represivne mere; 3) primenjuju se prema učiniocu protivpravnog dela koje je u zakonu predviđeno kao krivično delo; 4) moraju biti predviđene zakonom; 5) primenjuje ih, odnosno izriče sud; 5) izriču se u krivičnom postupku.“10

Kazne

Od nastanka krivičnog prava do danas, u registru krivičnih sankcija domi-nirale su kazne, kao sankcije kojima se učiniocu krivičnog dela preti nanošenjem fizičke ili duševne patnje. One počivaju na krivici, odnosno na takvom obliku psihičkog odnosa učinioca prema delu koji zasniva njegovu odgovornost za to delo. Učinilac krivičnog dela se kaznom lišava dobara koja se smatraju dovoljno značajnim da bi on i potencijalni učinioci shvatili u kojoj meri društvo ne odobra-va, odnosno osuđuje njegovo delo.11

Pitanjem opravdanja kazne, osim teoretičara krivičnog prava, bavili su se i mnogi filozofi. Dve najvažnije grupe teorija, koje se bave tim pitanjem, su utili-tarističke i retributivističke. Prve opravdanje kazne vide u njenoj nužnosti i kori-snoj funkciji koju ona obavlja za društvo a to je suzbijanje kriminaliteta. Druge

9 Ignjatović Đ, Kriminologija, Beograd, Nomos, 2000, str. 243. i 244.10 Stojanović Z, Krivično pravo opšti deo, Beograd, Pravna knjiga, 2005, str. 255.11 Ignjatović Đ, op. cit. str. 251.


105

polaze pre svega od moralne odgovornosti i opravdanje kazne vide u retribuciji koja polazi od ideje srazmernosti i ideje pravednosti. U pogledu svrhe kažnjava-nja postoje tri teorije. Prema apsolutnoj teoriji svrha kazne je vraćanje zla za uči-njeno zlo, tj. sama je sebi cilj. Kazna je retribucija, odnosno odmazda za učinjeno krivično delo. Ona odgovara retributivističkom pristupu kod opravdanja kazne. S druge strane, relativna teorija svrhu kazne vidi u suzbijanju vršenja krivičnih dela, odnosno prevenciji, koja može biti generalna, kada se vrši uticaj na poten-cijalne učinioce, i specijalna, kada se vrši uticaj na učinioca koji je već učinio krivično delo. Relativne teorije odgovaraju utilitarističkom konceptu opravdanja kazne i danas su dominirajuće u nauci krivičnog prava. Najzad, postoji mešovita teorija koja smatra da je svrha kazne i prevencija i retribucija. Ova teorija u sebi sadrži kontadikciju jer se ne može istovremeno vršiti i pravedna odmazda i ostva-rivati društveno korisni ciljevi kaznom. Teško je zamisliti jednu mešovitu teoriju u kojoj bi obe svrhe bile ravnopravne.12

Danas su kazne, prvenstveno kazna zatvora, nezamenljivo sredstvo u borbi protiv kriminaliteta. Treba napomenuti da postoje pokušaji da se pronađu alter-native kazni, što je dobra ideja koja je već dala neke rezultate, ali treba imati u vidu da je ta ideja ograničenih mogućnosti i da ne treba preterivati u toj težnji. „Ukinimo zatvore predlagali su neki kriminolozi, među kojima je bilo i onih koji su tražili i ukidanje svih kazni. Naravno, takva revolucionarnost, posebno kada se ne snosi odgovornost za posledice može se razumeti i kao deo intelektualnog angažmana koji se uklapa u apstraktnu slobodoumnost.“13 Svakako, kazne će i ubuduće ostati osnovno sredstvo u borbi protiv kriminaliteta.

Krivični zakonik, članom 42., propisuje da je, u okviru opšte svrhe krivičnih sankcija, svrha kažnjavanja sprečavanje učinioca da čini krivična dela i uticanje na njega da ubuduće ne čini krivična dela, zatim uticanje na druge da ne čine krivična dela, i na kraju izražavanje društvene osude za krivično delo, jačanje morala i učvršćivanje obaveze poštovanja zakona. Iz ovoga proizilazi da pojam kazne sadrži u osnovi iste, odnosno slične elemente kao i opšti pojam krivičnih sankcija. Materijalno formalni pojam definiše kaznu kao represivnu meru koja se u cilju suzbijanja kriminaliteta primenjuje prema učiniocu krivičnog dela na osnovu odluke suda nakon sprovedenog krivičnog postupka. Najvažnija razlika u ovom pojmu, u odnosu na pojam krivičnih sankcija, jeste što se ovde kao pretpo-stavka za primenu kazne traži da je učinjeno krivično delo. Ustvari, neophodna pretpostavka za primenu kazne jeste da je učinjeno delo koje sadrži sve obave-zne elemente koji se traže za postojanje krivičnog dela, pa i krivicu koja ulazi u objektivno subjektivni pojam krivičnog dela. Upravo se kazna i razlikuje od

12 Stojanović Z, op. cit. str. 259. i 260.13 Ignjatović Đ, op. cit. str. 312.


106

nekih drugih krivičnih sankcija po tome sto se kazna, u savremenom krivičnom pravu, ne može ni zamisliti bez krivice.14

Krivični zakonik, članom 43., propisuje da se učiniocu krivičnog dela mogu izreći sledeće kazne: 1) kazna zatvora; 2) novčana kazna; 3) rad u javnom inte-resu; 4) oduzimanje vozačke dozvole;. Pritom, članom 44. Krivičnog zakonika se određuje da se kazna zatvora i rad u javnom interesu mogu izreći samo kao glavne kazne, dok se novčana kazna i oduzimanje vozačke dozvole mogu izreći i kao glavna i kao sporedna kazna. Ukoliko je za jedno krivično delo propisano više kazni, samo se jedna može izreći kao glavna kazna.

Smrtna kazna

Kazna koja se sastoji u lišavanju života učinioca krivičnog dela je smrtna kazna. Istorija krivičnog prava je u velikoj meri vezana za istoriju smrtne kazne, a prva ljudska razmišljanja o krivičnom pravu vezivala su se upravo za ovu kri-vičnu sankciju. Filozofska shvatanja o kazni i kažnjavanju, na koja nailazimo u ranim periodima razvoja ljudskog društva, često su uzimala za polaznu osnovu primenu smrtne kazne. Aristotel, Platon, Seneka, Ciceron i mnogi drugi grčki i rimski filozofi doticali su se često u svojim raspravama i pitanja smrtne kazne, zauzimajući različite stavove u pogledu njene opravdanosti i uopšte prava drža-ve na primenu tako drastične mere kojom se oduzima ljudski život. Rasprava o opravdanosti smrtne kazne kao krivične sankcije vodi se, sa većim ili manjim intezitetom, već vekovima, i to ne samo u nauci krivičnog prava već i u filozo-fiji, sociologiji, pa i u nekim biološkim naukama. S pravom se ističe da nijedno pitanje krivičnog prava nije izazvalo toliko naučno i društveno interesovanje kao pitanje smrtne kazne, odnosno da nijedna krivična sankcija nije izazvala tako obimne i suprotne stavove o opravdanosti svoga postojanja, kao što je to slučaj sa smrtnom kaznom. To je i razumljivo kad se ima u vidu činjenica da se ovom krivičnom sankcijom oduzima čovekovo najvrednije dobro, život.15

Istorijski posmatrano, smrtna kazna je bila osnovna krivična sankcija evrop-skih država od šesnaestog do osamnaestog veka. Nastanak abolicionizma, pokre-ta koji se prvenstveno zalaže za ukidanje smrtne kazne, vezuje se za 1764. godi-nu, kada je u Italiji objavljena knjiga „O zločinima i kaznama“, koja predstavlja najtemeljniju kritiku i najpotpuniji program reforme krivičnog pravosuđa, tog vremena. Njen autor, Čezare Bekarija, nije bio ni prvi ni jedini koji je pisao protiv smrtne kazne. Međutim, on je to učinio na do tada najpotpuniji i najsistematičniji način. Pritom, njegovo delo se pojavilo u doba koje je bilo zaokupirano pitanjem pravosudne reforme, pa je naišlo na mnogo razumevanja i na topao odziv.16

14 Stojanović Z, Komentar krivičnog zakonika, Beograd, Službeni glasnik, 2006, str. 172. i 173.15 Srzentić N. i dr., Krivično pravo Jugoslavije, Beograd, Savremena administracija, 1997, str. 363.16 Janković I., Smrt u prisustvu vlasti, Beograd, Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije, 1985,

str. 84. i 85.


107

Postoji veći broj argumenata koji se ističu u cilju ukidanja smrtne kazne ali ima i dosta argumenata koji se navode u svrhu opravdanja teze da se radi o neophodnoj kazni. Tako, Tomić u argumente protiv smrtne kazne navodi da strah od nje nastupa tek pred njeno izvršenje, a pre i u toku izvršenja krivičnog dela učinilac je zaokupljen drugim mislima. Država ne kažnjava sve izvršioce ubistva, već samo izvršioce nezakonitog. Između ubice i dželata je samo formalna razlike. Smrtnom kaznom se oduzima život osuđenog, a da mu se nije pružila mogućnost da se popravi, što je u suprotnosti sa ciljevima kazne. Smrtna kazna je suprotna sama sebi, jer umesto da bude sankcija koja sprečava zločin, ona se i sama pre-tvara u zločin. Ona je i teži zločin od ubistva, jer je ubistvo najčešće motivisano, a smrtna kazna se izriče trezveno, sa punim razumevanjem onoga što ona znači, jer je u pitanju administrativno ubistvo. Sa potpunom fizičkom eliminacijom de-likventa smrtna kazna je najširi izraz apsolutne retribucije, jedna vrsta kolektivne osvete, kojom se restaurira stari sistem kolektivnog kažnjavanja. Primena smrt-ne kazne je zasnovana na fiktivnim metafizičkim pojmovima slobode čovekove ličnosti i apsolutne pravde kao osnova njene primene, a to je u suprotnosti sa naučnim saznanjem o faktorima koji uslovljavaju čovekovo ponašanje. Smrtna kazna je zbog svoje apsolutnosti nepodobna za bilo kakvo srazmerno odmera-vanje prema delu i krivici, posebno u onim sučajevima gde je predviđena kao isključiva sankcija. Ova kazna pogađa i porodicu osuđenog lica, jer joj nanosi moralne i materijalne patnje.

Zatim, isti autor navodi, da se nepravednost smrtne kazne ogleda i u tome što lica sa boljim materijalnim položajem mogu obezbediti kvalitetniju odbranu i na taj način lakše izbeći ovu kaznu od lica sa slabijim materijalnim stanjem. Smrtna kazna nema zastrašujući karakter koji joj se pripisuje, pa prema tome i nije efikasno sredstvo za ostvarivanje ciljeva generalne prevencije kriminaliteta. Strogost u kažnjavanju i efikasnost u suzbijanju kriminaliteta ne leži u repre-sivnim, već u preventivnim merama. Smrtna kazna ne može uticati na formira-nje morala i društvene discipline, odnosno društvo u kome su moral i disciplina formirani pod uticajem straha ne može se smatrati humanim i demokratskim. Smrtna kazna se bazira na pogrešnoj predstavi da društvo ima pravo na konkretan život pojedinca. Vrhovna vrednost je sam ljudski život, i ne postoje više vrednosti koje bi mogle da obrazlože uništavanje ljudi, odnosno smrtnu kaznu. Nesporna opasnost od ubice, nije dokaz u prilog smrtne kazne, već samo razlog da druš-tvo opravdano spreči ubicu da ubije. Prividno razuman razlog jeste odgovornost čoveka za počinjeno zlo. Međutim, takvu odgovornost možemo tražiti samo od normalnih ljudi a svako ubistvo je abnormalno i obično je izraz abnormalnih si-tuacija. Dalje, ako je čovek zbir naslednih činilaca, društvenih odnosa i sopstvene odgovornosti, to znači da on nije sam izabrao ni svoju biološku osnovu, ni druš-tvo u kojem živi. On ne može biti odgovoran za sve činioce svog života, a smrtna kazna ga čini potpuno odgovornim. Odobravanje smrtne kazne sadrži paradoks apstraktnog mišljenja i konkretne prakse, jer samo oni koji mogu da izvrše kaznu,


108

mogu da zahtevaju smrt, odnosno čovek koji odobrava smrtnu kaznu mora imati hrabrosti da bude dželat.17

Nabrojanim argumentima kojima se osporava opravdanost smrtne kazne, pored nekih manje važnih, nedostaju dva najvažnija i najčešće korišćena aduta u borbi protiv smrtne kazne. Naime, smrtna kazna je nepopravljiva, odnosno ukoli-ko je izrečena smrtna kazna i izvršena ne postoji nikakva mogućnost da se otklo-ni ili makar ublaži nepravda učinjena izvršenjem ove kazne nad nevinim licem. Tačno je da je broj sudskih zabluda usled kojih je nevinim licima izricana smrtna kazna ranije bio veći, ali ni danas se ne može isključiti takva mogućnost. Takođe, izvršenjem smrtne kazne proizvode se loši psihološki efekti kod građana u od-nosu na osuđenog. Ona izaziva sažaljenje prema osuđenom, koji u očima drugih postaje žrtva, a ponekad čak i heroj, tako da se zaboravlja krivično delo koje je izvršio, a dešava se čak i da se zbog izrečene smrtne kazne pronalaze opravdanja za učinjeni zločin.18

Navodeći argumente u prilog smrtne kazne Tomić ističe da smrtna kazna ima zastrašujuće delovanje na potencijalne izvršioce teških krivičnih dela, od-nosno da se generalno preventivni značaj smrtne kazne ničim ne može negirati. Javno mnjenje je u najvećem broju zemalja za zadržavanje smrtne kazne, čak i u onim zemljama koje su ukinule smrtnu kaznu. Postoje nepopravljivi zločinci koje je najsigurnije trajno fizički eliminisati iz društva. Kazna lišenja slobode, čak i u doživotnom trajanju, nije dovoljna garancija da učinilac neće ponoviti zločinački akt. Sudske greške u današnje vreme su toliko retke da ih treba zanemariti, jer savremeni sudski postupak ima dovoljno mehanizama koji mogu isključiti sud-ske zablude. Ne treba humanost društva ceniti kroz odnos društva prema teškim prestupnicima, ako se oni odnose nehumano prema društvu. Svaka kazna mora svojom unutrašnjom sadržinom odgovarati zločinu, a ovo se izjednačavanje kod najtežih krivičnih dela postiže smrtnom kaznom. Nerealno je tvrditi da smrtna kazna ima isti zastrašujući uticaj kao kazna lišenja slobode u doživotnom traja-nju, jer uvek postoje mogućnosti da usled pomilovanja, amnestije ili bekstva ova kazna ne traje doživotno. U slučaju izvršenja teških zločina građani zahtevaju da se reaguje najstrožom kaznom, i odsustvo takve reakcije smanjilo bi njihovo poverenje u pravni poredak. Društvo u borbi protiv upornih zločinaca mora ras-polagati i jednim tako moćnim sredstvom kao što je smrtna kazna, kojim bi se štitili ne samo ljudski životi, već i određene kulturne i druge društvene vrednosti. Nije opravdano da na teret društva padne doživotno ili dugogodišnje izdržavanje zločinca čije je ponašanje bilo antisocijalno.19

17 Tomić M, Smrtna kazna u krivičnom pravu, Beograd, Savremena administracija, 1985, str. 62. i 63.

18 Srzentić N. i dr., op. cit. str. 364.19 Tomić M, op. cit. str. 63. i 64.


109

Navedenim argumentima kojima se opravdava smrtna kazna treba dodati i činjenicu da se preterana humanost države prema najtežim zločincima često može pretvoriti u nehumanost države prema žrtvi i njenoj porodici.

Na našim prostorima, smrtna kazna je bila propisana još Dušanovim zako-nikom iz 1349. godine, koji je predviđao smrtnu kaznu za neka krivična dela, kao što je ubistvo svetitelja, odnosno vladike ili episkopa, kaluđera ili popa, oca, maj-ke, brata, ili deteta. Po tom pitanju, Dušanov zakonik je bio dosta blaži od dru-gih srednjevekovnih zakonika koji su predviđali smrtnu kaznu za od 40 do 160 krivičnih dela, sa vrlo različitim načinima izvršenja.20 Od tog vremena, pa sve do 17. 11. 2001. godine, odnosno do 9. 3. 2002. godine, na prostorima Srbije egzi-stirala je smrtna kazna, kao najstroža krivična sankcija, koja je bila propisana za veći ili manji broj krivičnih dela. Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakona SRJ, koji je stupio na snagu 17. 11. 2001. godine, smrtna kazna se briše iz registra krivičnih sankcija, odnosno više se ne predviđa kao kazna koja se može izreći. Nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama krivičnog zakona RS, koji je stupio na snagu 9. 3. 2002. godine, smrtna kazna u Srbiji nije propisana ni za jedno krivično delo.

Međunarodna zajednica ima potrebu da se propisivanje, izricanje i izvrše-nje smrtne kazne, kao najteže krivične sankcije, pravno reguliše, pa je na tom planu dala veliki doprinos. Najvažniji dokument za ovu oblast, koji svrstavamo u primarni međunarodni izvor prava izvršenja krivičnih sankcija, je Rezolucija Ekonomskog i socijalnog saveta, OUN-a, od 25. 5. 1984. godine. Ovom rezoluci-jom odobrene su Mere za zaštitu prava lica osuđenih na smrtnu kaznu i njima se ograničava primena smrtne kazne u državama koje ovu sankciju nisu ukinule na sledeći način. Smrtna kazna se može izreći samo za najteža krivična dela izvršena sa umišljajem i sa teškim posledicama. Ova sankcija mora biti predviđena za na-vedena dela u vreme njihovog vršenja, i ne može se primeniti na lica mlađa od 18 godina, kao ni prema trudnicama, majkama male dece ili licima koja su postala umno poremećena. Ona se može primeniti samo kada se krivica osuđenog lica zasniva na jasnim i uverljivim dokazima koji ne daju osnova za drugo tumačenje, a može se izvršiti samo ako je presuda nadležnog suda, posle na zakonu sprove-denog postupka, postala konačna. I na kraju, ako dođe do izvršenja smrtne kazne, ona se vrši tako da se osuđenom licu nanesu što manje patnje.21

Neposredno pre ukidanja smrtne kazne u Srbiji, propisivanje, izricanje i izvršenje ove krivične sankcije bilo je regulisano Ustavom SRJ, Ustavom Republike Srbije, Krivičnim zakonom SRJ, Krivičnim zakonom RS, Zakonom o krivičnom postupku i Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija. Imajući u vidu

20 Lazarević I, Smrtna kazna kroz istoriju istorija pogubljivanja, Beograd, Izdavačka zadruga IDEA, 2007, str. 17. i 18.

21 Ignjatović Đ, Pravo izvršenja krivičnih sankcija, Beograd, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, 2006, str. 41. i 42.


110

rešenja sadržana u ovim aktima, može se izvući nekoliko karakteristika smrtne kazne u Srbiji neposredno pre njenog ukidanja. Naime, u to vreme, smrtna kazna se mogla izreći samo za krivična dela propisana republičkim krivičnim zakonom, odnosno smrtna kazna nije bila, niti se mogla propisati za krivična dela predvi-đena saveznim zakonima. Smrtna kazna se mogla izreći samo kao glavna kazna, ali se nije mogla propisati kao jedina glavna kazna za određeno krivično delo, što znači da nije postojalo ni jedno krivično delo za koje je sud morao izreći smrt-nu kaznu. Ona se nije mogla izreći licu koje u vreme izvršenja krivičnog dela nije navršilo 21 godinu, niti bremenitoj ženi. Ova kazna se mogla izreći samo za najteže slučajeve teških krivičnih dela za koja je zakonom propisana, što joj je davalo odliku izuzetnosti, koja se ogleda u neophodnosti da sud u konkretnom sučaju utvrdi da izvršeno delo predstavlja najteži oblik teškog krivičnog dela za koje je ova kazna propisana. Za krivična dela za koja je bila propisana smrtna ka-zna, sud je mogao izreći kaznu zatvora u trajanju od 20 godina, iako je u to vreme maksimalna kazna zatvora bila 15 godina. Ukoliko je bila izrečena smrtna kazna, postojala je mogućnost izjavljivanja žalbe po kojoj se odlučivalo u trećem stepe-nu, nakon čega su sledili vanredni pravni lekovi, odnosno postojala je mogućnost da se aktom amnestije ili pomilovanja smrtna kazna zameni kaznom zatvora. Bila je propisana samo za dva krivična dela, krivično delo ubistvo iz čalana 47. stav 2. Krivičnog zakona RS (teško ubistvo) i krivično delo teški slučajevi razbojničke krađe i razbojništva iz člana 169. stav 2. Krivičnog zakona RS.

Za izvršenje smrtne kazne bio je nadležan sud koji je doneo prvostepenu odluku. Ako je prvi put podnet zahtev za vanredno ublažavanje kazne, izvršenje smrtne kazne se odlagalo do okončanja postupka po zahtevu, a o odlaganju izvr-šenja kazne povodom svakog docnijeg zahteva za vanredno ublažavanje kazne odlučivao je predsednik nadležnog suda. Na zahtev osuđenog, predsednik nad-ležnog suda odlagao je izvršenje smrtne kazne za dvadeset četiri sata. Osuđenog su pre izvršenja smrtne kazne mogli da posete bračni drug, deca, usvojenik, ro-ditelji, usvojilac, branilac i sveštenik. Predsednik nadležnog suda pre izvršenja kazne donosio je rešenje kojim se utvrđivalo nepostojanje razloga koji sprečavaju izvršenje smrtne kazne, a osuđeni je mogao protiv ovog rešenja izjaviti žalbu Vrhovnom sudu Srbije. Neposredno pre izvršenja ove kazne predsednik nadlež-nog suda usmeno je saopštavao osuđenom da nije amnestiran ni pomilovan.

Smrtna kazna se izvršavala streljanjem, bez prisustva javnosti, a izvršenju je mogao prisustvovati branilac osuđenog. Streljanje su izvršavali pripadnici mini-starstva unutrašnjih poslova pred komisijom čije članove je određivao predsednik nadležnog suda, koja je sastavljala zapisnik o izvršenju. Komisiju su sačinjavali sudija nadležnog suda, nadležni javni tužilac, upravnik zavoda i lekar. Treba ista-ći da je prisustvo lekara bilo obavezno, što je u suprotnosti sa lekarskom etikom, s obzirom na to da Hipokratova zakletva obavezuje lekare da svoj poziv vrše na dobro, a nikada na štetu pacijenta. Inače, Svetsko medicinsko udruženje je 1981. godine donelo odluku po kojoj je učešće lekara u izvršenju smrtne kazne protivno


111

etici, ali lekar može i treba da konstatuje smrt. Takođe, organizacija Amnesty International je u septembru iste godine donela rezoluciju kojom se učešće lekara u pogubljenjima proglašava protivno medicinskoj etici, a lekari se pozivaju da ne učestvuju u izvršenju smrtne kazne.22

Kada je istom presudom više lica bilo osuđeno na smrtnu kaznu, ona se izvršavala pojedinačno, po redu kojim su osuđeni bili navedeni u presudi, bez prisustva ostalih osuđenih. Predsednik nadležnog suda obaveštavao je o izvrše-noj smrtnoj kazni bračnog druga, decu, usvojenika, roditelje, usvojioca, braću i sestre osuđenog i matičara. Posmrtni ostaci osuđenog i njegove lične stvari pre-davale su se porodici osuđenog. Treba istaći da naše prethodno izvršno krivično zakonodavstvo nije dozvoljavalo ovakvu mogućnost, a jedini racionalni razlog zbog kojeg je ovo pravo porodici bilo uskraćeno je želja da se izbegne narušava-nje javnog reda na sahranama najtežih prestupnika, kao i da se grob takvih lica ne pretvori u mesto hodočašća njegovih istomišljenika.23 Ako osuđeni nije imao porodicu ili ako porodica nije htela da prihvati posmrtne ostatke, posmrtni ostaci osuđenog sahranjivali su se o trošku zavoda.

Danas u Srbiji ne postoji smrtna kazna. Naprotiv, Ustav Republike Srbije članom 24. u prvom stavu propisuje da je ljudski život neprikosnoven, a drugim stvom istog člana izričito konstatuje da u Republici Srbiji nema smrtne kazne.

Kazna zatvora

Kazna lišenja slobode, kao posebna mera u registru krivičnih sankcija, i zatvori kao ustanove za njeno izvršenje pojavljuju se krajem XVIII i početkom XIX veka. Razlozi za pojavu ove kazne i njeno brzo usvajanje kao sredstva za kontrolu kriminaliteta leže u humanističkim nastojanjima da se nađe zamena za brutalne smrtne i telesne kazne. Takođe, u to vreme dolazi do promena u skali društvenih vrednosti, odnosno samo oduzimanje slobode počinje da se doživljava kao dovoljna kazna za najveći broj krivičnih dela. Istovremeno, industrijalizacija i urbanizacija izmenile su odnos prema kažnjavanju koji je imao seoski čovek, pa se umesto ubijanja ili sakaćenja zločinca traži njegovo zatvaranje kako bi bio kontrolisan i disciplinovan.24

Od pojave ove krivične sankcije do danas, međunarodna zajednica je poka-zala veliko interesovanje na planu njenog regulisanja. Pored većeg broja međuna-rodnih dokumenata, posebnu pažnju zaslužuju dva najvažnija dokumenta. Prvi je donet u Ženevi 1955. godine, na Prvom kongresu UN o sprečavanju kriminaliteta i postupanju sa zatvorenicima, pod nazivom Standardna minimalna pravila o po-

22 Janković I, op. cit. str. 105. i 106.23 Ignjatović Đ, Kriminologija, Beograd, Nomos, 2000, str. 352.24 Ibid. str. 281.


112

stupanju sa zatvorenicima, a drugi je usvojen u Strazburu 1987. godine, u okviru Saveta Evrope, i nosi naziv Evropska pravila o zatvaranju.25

Mada je ranije krivično zakonodavstvo predviđalo više vrsta kazne lišenja slobode, danas u Srbiji postoji samo jedna i to zatvor. Prema Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija svrha izvršenja kazne zatvora je da osuđeni tokom izvršenja kazne, primenom odgovarajućih programa postupanja, usvoji društveno prihvat-ljive vrednosti u cilju lakšeg uključivanja u uslove života posle izvršenja kazne kako ubuduće ne bi činio krivična dela. Sa osuđenim se postupa na način koji u najvećoj meri odgovara njegovoj ličnosti i ostvarivanju programa postupanja, radi čijeg se ostvarivanja vrši razvrstavanje osuđenih lica. Pravilo je da osuđena lica kaznu izdržavaju zajedno, mada kad to zahteva program postupanja, zdrav-stveno stanje osuđenog ili kad je to predviđeno Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija, može se odrediti da osuđeni izdržava kaznu odvojeno od ostalih osuđe-nih. Naravno, osuđena muška i ženska lica izdržavaju kaznu odvojeno.

Inače, Krivični zakonik propisuje da se kazna zatvora može izreći samo kao glavna kazna i da ne može biti kraća od trideset dana niti duža od dvadeset godina, što predstavlja opšti minimum i opšti maksimum kazne zatvora. Kazna zatvora se izriče na pune godine i mesece, a do šest meseci i na dane. Za najteža krivična dela i najteže oblike teških krivičnih dela, izuzetno se može, uz kaznu zatvora koja se kreće u rasponu od opšteg minimuna do opšteg maksimuma, pro-pisati i kazna zatvora od trideset do četrdeset godina. Ova kazna se izriče na pune godine i ne može se izreći licu koje u vreme izvršenja krivičnog dela nije navršilo dvadeset i jednu godinu.

Ove specifičnosti kazne zatvora od trideset do četrdeset godina, koje su se ranije odnosile na smrtnu kaznu, odnosno na fiksnu kaznu zatvora od četrdeset godina, koja je bila predviđena prethodnim zakonom, kao i činjenice da se ne može izreći kazna zatvora u rasponu od dvadeset do trideset godina i da je dva-deset godina zatvora opšti maksimum zatvorske kazne, predstavljaju osnov za tvrdnju da se radi o posebnoj vrsti kazne zatvora, odnosno o posebnoj vrsti kazne.

Promene krivičnog zakona u Srbiji od 17. 11. 2001. godine do 9. 3. 2002. godine

Do 17. 11. 2001. godine, u Srbiji je na snazi bio Krivični zakon Savezne Republike Jugoslavije iz 1976. godine, objavljen u Službenom listu SFRJ broj 44/76, koji je stupio na snagu 01.7.1977. godine, sa izmenama i dopunama objav-ljivanim u Službenom listu SFRJ broj 36/77; 34/84; 37/84; 74/87; 57/89; 3/90; 38/90;45/90 i 54/90, kao i u Službenom listu SRJ broj 35/92; 16/93; 31/93; 37/93;

25 Ignjatović Đ, Pravo izvršenja krivičnih sankcija, Beograd, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, 2006, str. 27. i 51.


113

41/93; 50/93; i 24/94. Ovaj zakon je, članom 7., propisivao da odredbe opšteg dela tog zakona važe za sva krivična dela određena u saveznim zakonima i za-konima republika. Takođe, članom 34., ovaj zakon je određivao da se za krivič-na dela, krivično odgovornim učiniocima mogu izreći sledeće kazne: 1. smrtna kazna, kada je propisana zakonom republike; 2. zatvor; 3. novčana kazna. Kada je u pitanju kazna zatvora, prema odredbi člana 28. stav 1. i 2., on nije mogao biti kraći od 15 dana, niti duži od 15 godina, s tim što je za najteža krivična dela mogao biti propisan i zatvor od dvadeset godina.

Istovremeno, u Srbiji je na snazi bio i Krivični zakon Republike Srbije koji je objavljen 28.6.1977. godine u Službenom glasniku SRS broj 26/77, a na osnovu izričite odredbe člana 258. stupio je na snagu danom objavljivanja u Službenom glasniku SR Srbije, i primenjivao se od 01.7.1977. godine, što je jedna od spe-cifičnosti za ovaj zakon. Takođe, izmene i dopune ovog zakona objavljene su u Službenom glasniku SRS broj 28/77; 43/77; 20/79; 24/84; 39/86; 51/87; 6/89; i 42/89, kao i u Službenom glasniku RS broj 21/90; 16/90; 26/91; 75/91; 9/92; 49/92; 51/92; 23/93; 67/93; 47/94; 17/95; i 44/98. Ovaj zakon, članom 2a, odre-đuje uslove za propisivanje, izricanje i izvršenje smrtne kazne, i ujedno predviđa mogućnost da se za krivična dela za koja je zaprećena smrtna kazna, može izreći kazna zatvora od 20 godina. Istovremeno, ovaj zakon propisuje smrtnu kaznu samo za dva krivična dela, i to: ubistvo iz člana 47. stav 2. (teško ubistvo) i teški slučajevi razbojničke krađe i razbojništva iz člana 169. stav 2.

Potpuno je jasno da je u Srbiji do 17. 11. 2001. godine najstoža kazna bila smrtna kazna. Međutim, Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, objavljen 9. 11. 2001. godine u Službenom listu SRJ broj 61/01, koji je stupio na snagu 17. 11. 2001. godine, iz registra krivičnih sankcija izbacuje smrtnu kaznu. Naime, ovim zakonom se menja, do tada posto-jeći, član 34., tako što se tačka 1. briše, a tačke 2. i 3. postaju tačke 1. i 2.. To dalje znači da od 17. 11. 2001. godine, član 34. Krivičnog zakona SRJ glasi: za krivič-na dela mogu se krivično odgovornim učiniocima izreći ove kazne: 1) zatvor; 2) novčana kazna. Dakle, od 17. 11. 2001. godine u Srbiji više ni jedan sud, nikome i ni zbog jednog krivičnog dela nije mogao izreći smrtnu kaznu, odnosno tog dana je smrtna kazna definitivno ukinuta u Srbiji. To što je ona u tom trenutku i dalje propisama Krivičnim zakonom RS za navedena dva krivična dela apsolutno ništa ne menja po pitanju njenog postojanja ili nepostojanja, jer i pored činjenice da je ona republičkim zakonom propisana za ta dva krivična dela, ona se od tog dana više nije mogla izreći nikome pa čak ni za dela za koja je propisana. To je potpuno jasno, ne samo zato što savezni zakon ima primat u odnosu na republički i zbog toga što član 7. Krivičnog zakona SRJ predviđa da odredbe opšteg dela tog zakona važe za sva krivična dela određena kako u saveznim tako i u republičkim zakonima, već i zbog dosledne primene načela zakonitosti.

Treba istaći da je istog dana za veći broj krivičnih dela predviđenih save-znim zakonom propisana kazna zatvora u trajanju od 40 godina, što svakako


114

predstavlja najstožu kaznu koja je tog trenutka figurirala u Srbiji. Međutim, pro-blem najstože kazne se javlja kod krivičnih dela koja su propisana republičkim zakonima. Naime, od 17. 11. 2001. godine do 9. 3. 2002. godine ni za jedno jedino krivično delo, predviđeno republičkim zakonom, u Srbiji nije propisana kazna zatvora u trajanju od 40 godina, iako takvu mogućnost dozvoljavaju odred-be opšteg dela, sadržane u saveznom zakonu. Tome treba dodati činjenicu da ne postoji odredba po kojoj bi se umesto smrtne kazne mogla izreći novouvedena kazna zatvora u trajanju od 40 godina.

Tako, samo na prvi pogled, nastaje problem sa dva krivična dela propisana republičkim zakonom za koja je zaprećena smrtna kazna. Prilikom rešavanja ovog problema treba imati u vidu dve činjenice. Prvo, krivično odgovornom učiniocu za učinjeno krivično delo može se izreći kazna zatvora ili novčana kazna. Drugo, za krivična dela teško ubistvo26 i teški slučajevi razbojničke krađe i razbojništva propisana je kazna zatvora najmanje 10 godina, što znaši od 10 do 15 godina, ili smrtna kazna. U takvoj situaciji, potpuno je jasno, pošto odredbe opšteg dela iz saveznog zakona ne dozvoljavaju izricanje smrtne kazne, da je u tom periodu, najstroža kazna koja je mogla da se izrekne učiniocu ova dva krivična dela kazna zatvora u trajanju od 15. godina. Pritom, treba dozvoliti mogućnost, s obzirom da je u tom trenutku još uvek propisana smrtna kazna za ova dela, u nedostatku eksplicitne odredbe o njenom ukidanju, da se primenom člana 2a Krivičnog za-kona RS za ova dva dela može izreći i kazna zatvora od 20 godina. Dakle, dilema može biti samo oko toga da li se u tom periodu, za ova dva krivična dela, mogla kao maksimalna, odnosno najstroža kazna izreći kazna zatvora u trajanju od 15 godina ili u trajanju od 20 godina.

Imajući u vidu da su u pitanju dva krivična dela koja spadaju u grupu naj-težih krivičnih dela, za koja se uvek propisivala najstroža kazna, a da je u ovom periodu za ta dela mogla biti izrečena samo kazna zatvora u trajanu od 15 godina, mogla bi se prilično argumentovano braniti teza da je u pitanju ozbiljan pro-pust zakonodavca. Međutim, osim teorijske kritike ondašnjeg republičkog za-konodavca, ovaj problem ne bi smeo da ima nikakvog uticaja na sudsku praksu. Naime, načelo zakonitosti, kao najvažnije krivično pravno načelo, ali i druga na-čela krivičnog prava ne dozvoljavaju sudovima da, pod bilo kakvim izgovorom, ili zbog bilo kojih „viših“ interesa, ispravljaju greške zakonodavca, ako je uopšte u pitanju greška. Čak i da jeste, u krivičnom pravu postoji neoboriva pretpostavka da je zakonodavac u tom trenutku hteo upravo tako kako je i propisao.

Do zaključka da se u spornom periodu nije mogla izreći ni smrtna kazna ni kazna zatvora od 40 godina dolazi se jednostavnim odgovorima na dva pitanja.

26 Neki praktičari smatraju da se krivično delo ubistvo iz člana 47. stav 2. Krivičnog zakona RS ne sme nazivati teško ubistvo jer ga tako ne naziva ni sam zakonodavac, koji je to učinio tek u Krivičnom zakoniku od 01.01.2006. godine koji predviđa u članu 113. krivično delo ubistvo a u članu 114. krivično delo teško ubistvo.


115

Da li je u tom periodu za krivična dela iz republičkog zakona mogla da se izrekne smrtna kazna, odnosno da li je mogla da se izrekne kazna zatvora od 40 godina? Odgovor na oba pitanja je negativan. Nije mogla da se izrekne smrtna kazna jer izricanje te kazne ne dozvoljava opšta odredba koja eksplicitno navodi koje ka-zne sud može da izrekne, a to nije smrtna kazna, dok kazna zatvora od 40 godina, za krivična dela propisana republičkim zakonom, nije mogla da se izrekne jer nije bila propisana ni za jedno jedino krivično delo predviđeno u Krivičnom zakonu RS.

Kao najbolji dokaz, da u periodu od 17. 11. 2001. godine do 9. 3. 2002. go-dine, nije mogla da se izrekne ni smrtna kazna ni kazna zatvora od 40 godina za krivična dela propisana Krivičnim zakonom RS, služi sledeća greška zakonodav-ca, koji je pokušao da isprvi prethodnu. Naime, Zakonom o izmenama i dopuna-ma Krivičnog zakona SRJ od 11. 4. 2003. godine, koji je objavljen u Službenom glasniku RS broj 39/03, članu 4. KZ SRJ dodaje se stav 3. koji glasi: ako je u vre-me izvršenja krivičnog dela za to krivično delo bila propisana smrtna kazna, uči-niocu krivičnog dela može se izreći kazna zatvora od 40 godina. Na ovaj način, zakonodavac je pokušao da, u prikrivenoj formi autentičnog tumačenja zakona, ispravi grešku. Međutim, tom prilikom zakonodavac je potpuno zaboravio prin-cip zabrane retroaktivnosti, odnosno zakon sa izmenama od 11. 4. 2003. godine je drakonski stroži od zakona koji je važio u vremenu od 17. 11. 2001. godine do 9. 3. 2002. godine, pa se iz tog razloga ne sme i ne može primeniti. Stoga, ostaje činjenica da za krivična dela ubistvo iz člana 47. stav 2. i teški slučajevi razboj-ničke krađe i razbojništva iz člana 169. stav 2. Krivičnog zakona RS, u periodu od 17. 11. 2001. godine do 9. 3 .2002. godine nije mogla da se izrekne ni smrtna kazna ni kazna zatvora od 40 godina, već samo kazna zatvora od 10 do 15 godina.

Veljko DelibašićLawyer from Belgrade

The severest punishment in Criminal Code of the Republic of Serbia in the period between

17 November 2001 and 9 March 2002

A b s t r a c t

The most important principle of the Criminal Law is definitely the principle of legality. It is necessary to emphasize that the principle of legality also includes the obligatory legislative regulation of general terms for applying criminal sancti-ons. This principle is applied when related to those institutes of the general part which define the existence of the criminal offence, and also to those provisions of the general part which enable or exclude the application of a specific criminal sanction.


116

In Serbia, until 17 November 2001 the Criminal Code of The Federal Republic of Yugoslavia was in force and it prescribed that general provisions of that law are applied to all criminal offences defined in federal laws and the laws of the republics. It also determined that for criminal offences, criminal offen-ders can be pronounced a death penalty, if prescribed by the law of the republic, as well as imprisonment sentence and fine. The imprisonment sentence could not be shorter than 15 days, nor longer than 15 years, with the exceptional 20 year imprisonment for the most serious criminal offences. Criminal Code of The Republic of Serbia was also in force at the time and it defined conditions for pres-cribing, pronouncing and executing death penalty, prescribing it only for murder in Article 47 Paragraph 2 (aggravated murder) and for grave cases of grand larce-ny and robbery from Article 169 Paragraph 2.

The Law on Amendments and Supplements to the Criminal Code of Republic of Serbia published on 11 November 2001 deletes death penalty from the register of criminal offences, and from that day on either imprisonment sentence or fine can be pronounced to criminal offenders. From 9 March 2002 Criminal Code of Republic of Serbia did not predict a 40 year imprisonment for any criminal offence, whereas for criminal offences of aggravated murder and grave cases of grand larceny and robbery a prescribed punishment is minimum 10 years, which means 10 to 15 years, or death penalty. Since the provisions in the general part of the federal law do not allow pronouncement of death penalty, it is evident that in that period the severest punishment that could be pronounced to a perpetrator of these two criminal offences was the imprisonment sentence of 15 years. Bearing in mind that these two criminal offences are some of the most serious ones and have always been followed by the severest punishment, the fact that in this period the pronounced sentence is only 15 years is an argument in favour of the thesis of a serious omission of the legislator. However, the principle of legality, the most important principle of criminal law, as well as its other principles do not allow courts to correct mistakes of the legislator under any excuse or for any „higher“ interests. Even if it is a mistake, there is an irrefutable assumption in the criminal law that the legislator wanted to prescribe exactly the way he did at the moment of writing.

Key words: the principle of legality, law validity, lenient law, death penalty, imprisonment sentence, 40 years.


117

Literatura

1. Ignjatović Đ., Kriminologija, Beograd, Nomos, 2000. 2. Ignjatović Đ., Pravo izvršenja krivičnih sankcija, Beograd, Pravni fakultet

Univerziteta u Beogradu, 2006. 3. Janković I., Smrt u prisustvu vlasti, Beograd, Istraživačko-izdavački centar

SSO Srbije, 1985. 4. Lazarević I., Smrtna kazna kroz istoriju istorija pogubljivanja, Beograd,

Izdavačka zadruga IDEA, 2007. 5. Lazarević Lj., Komentar krivičnog zakonika Repubublike Srbije, Beograd,

Savremena administracija, 2006. 6. Srzentić N. i dr., Krivično pravo Jugoslavije, Beograd, Savremena admini-

stracija, 1997. 7. Stojanović Z., Komentar krivičnog zakonika, Beograd, Službeni glasnik,

2006. 8. Stojanović Z., Krivično pravo opšti deo, Beograd, Pravna knjiga, 2005. 9. Stojanović Z., Krivično pravo opšti deo, Beograd, Pravni fakultet Univerziteta

u Beogradu, 2003.10. Stojanović Z., Krivično pravo opšti deo, Beograd, Službeni glasnik, 2002.11. Tomić M., Smrtna kazna u krivičnom pravu, Beograd, Savremena admini-

stracija, 1985.

118

MA Jelena Matijašević*

PRANJE NOVcA, AKTUELNI OBLIK ORGANIZOVANOG KRIMINALA –

MANIFESTAcIJE, METODI I POSLEDIcE

REZIME: Izvršioci krivičnih dela nastoje da legalizuju prihode koji su stečeni kriminalnim aktivnostima ili žele da ga prikažu kao da potiču iz nekih legalnih pravnih poslova, jer borba protiv kriminaliteta usmerena je na zaplenu sredstava stečenih kriminalnom delatnošću i onemogućavanje uključivanja takvih sredstava u legalne finansijske tokove. Veliki je broj različitih tehnika pranja novca, a zajedničko obeležje im je da novac pro-lazi kroz tri faze: fazu ulaganja, fazu prikrivanja i fazu integracije. U fazi ulaganja ilegalni profiti uvode se u legalni finansijski sistem. Gotovina pri-bavljena kriminalnim poslovima uplaćuje se na bankovne račune, obično pod izgovorom neke regularne delatnosti. Naredni korak u procesu pranja novca je faza prikrivanja, a ostvaruje se prebacivanjem sredstava sa jednog računa, na račune raznih banaka u svetu. U fazi integracije novac se ulaže u zakonite poslove, nakon čega se javlja kao novac koji potiče od zakonom dozvoljene delatnosti. Za pranje novca najčešće se koriste liberalni bankar-ski sistemi, koji nisu pod neposrednom kontrolom državnih organa. Pranje novca ima mnogo povratnih efekata na ekonomske, političke i socijalne strukture svake zemlje. Najznačajnije posledice pranja novca su: opadanje poslovanja legalnog privatnog sektora, uticaj na devizne kurseve i kamatne stope, ekonomski poremećaji i nestabilnost, smanjenje državnih prihoda i slabljenje kontrole ekonomske politike, ugrožavanje programa reformi ili privatizacije, opadanje reputacije zemlje.

Ključnereči:pranjenovca,nezakonitprofit,kriminalitet,bankarskisistem

* Asistent na katedri za krivično pravo na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu

UDK: 343.37:336.7BIBLID: 0352-3713(2010);(5–6):118–131

MAJelenaMatijašević:Pranjenovca,aktuelnioblikorganizovanogkriminala...

119

Manifestacije

Uvodna razmatranja

Želja za sticanjem profita osnovni je motiv najvećeg broja počinjenih kri-minalnih dela kao što su trgovina narkoticima, protivzakonito uterivanje duga, nedozvoljena trgovina oružjem, krijumčarenje alkohola i duvana, piraterija, ucena i prevara. Vrlo često se raznim takvim aktivnostima ostvaruju enormne sume novca, koje samim tim predstavljaju nezakonito stečenu imovinsku korist. Izvršioci krivičnih dela nastoje da legalizuju prihode koji su stečeni kriminalnim aktivnostima ili žele da ga prikažu kao da potiču iz nekih legalnih pravnih poslo-va, jer borba protiv kriminaliteta usmerena je na zaplenu sredstava stečenih kri-minalnom delatnošću i onemogućavanje uključivanja takvih sredstava u legalne finansijske tokove.

Da bi se tako stečeni novac mogao nesmetano koristiti, on mora biti legali-zovan, odnosno „opran“.

Učesnici u pranju novca pribegavaju raznim finansijskim transakcijama s ciljem prikrivanja pravog porekla novca, da bi ga učinili legalnim sredstvom prometa na tržištu novca, što im obezbeđuje normalno korišćenje u poslovnim odnosima u kojima plasiraju svoj kapital.

S obzirom da kriminalci ne objavljuju godišnje finansijske izveštaje, teško je proceniti koja se količina para u svetu „opere“. Međunarodni monetarni fond je 1996. godine procenio da takozvani „bruto kriminalni proizvod“ u svetu iznosi preko 500 milijardi dolara godišnje. Po proceni Ujedinjenih nacija, Čak 80 od-sto navedenog iznosa ostvareno je trgovinom narkoticima što predstavlja najveći izvor prljavog novca.

Postoji krilatica da je san svakog perača novca da plati porez! Put koji treba da se pređe od prljavog novca do plaćanja poreza nije ni lak, ni jeftin. „Vlasnici prljavog novca, stečenog trgovinom oružjem, narkoticima, pljačkom, piraterijom, ali i ucenama političara, žele da ga uvedu u legalne tokove, da bi mogli da ulažu u legalni biznis i da ga uvećavaju. Osim ekonomske moći, oni žele da steknu i određenu političku moć, uvažavanje i društveno priznanje“, kaže za Ekonomist magazin Miroslava Milenković, ovlašćeni stručnjak u američkoj asocijaciji ovla-šćenih ispitivača pronevera i asocijaciji za sprečavanje pranja novca i direktor sektora Business Advisory Services u kompaniji Price water house Coopers.

„Za to, međutim, moraju dobro da plate. Finansijskim stručnjacima koji će da odrade taj posao plaćaju i do 25 odsto vrednosti ukupne sume, a procenat i da-lje raste. Osamdesetih godina, ova usluga je koštala svega šest odsto, da bi krajem devedesetih dostigla 20 procenata“, kaže Milenković. 1

Koliko pranje novca može da bude unosan posao ilustruje i slučaj jed-nog Italijana, uhapšenog pre nekoliko godina pod optužbom da je sarađivao sa

1 Pranje novca, www. ekonomist. co. yu (accessed 2. Mart 2007.)


120

mafijom. Zvanično, on je bio suvlasnik jedne lokalne građevinske firme. Istraga je pokazala (a nakon pravnog postupka i italijanske vlasti su obelodanile) da nje-gova glavna aktivnost nije bila izgradnja kuća, već pranje mafijaškog novca, a za ove usluge je bio dobro plaćen. Koliko je bio dobro plaćen otkriveno je tek nakon postupka konfiskacije njegove imovine, koja je uključivala 131 stan, 122 maga-cina, 20 fabrika, 10 školskih zgrada i 250.000 akcija u jednoj sicilijanskoj banci. 2

Ilegalno stečeni novac prolazi faze pranja u zemlji u kojoj su kriminalne delatnosti i izvršene, ali ako to nije moguće sprovesti, odnosno, ako bi to po-vlačilo niz teškoća i rizika, pristupa se krijumčarenju novca. Cilj krijumčarenja „prljavog“ novca jeste izbegavanje otkrivanja kriminalne delatnosti od strane nadležnih organa u zemljama čiji su propisi strogi i dosledno primenjivani, i nje-gova sigurna legalizacija kroz finansijske sisteme drugih zemalja, gde bankarski i finansijski tokovi nisu pod strogom kontrolom države što uslovljava osnivanje offshore finansijskih centara preko kojih se ilegalna sredstva legalizuju.

Ilegalno stečeni novac se takođe krijumčari istim onim putevima kojima se ilegalno preko granice prebacuju droga, oružje, municija ili neka druga sku-pocena roba, ali postoje i slučajevi individualnog prenošenja (kuriri) u manjim količinama, i to najčešće sakriven u tašni, koferu ili nekom drugom delu lične garderobe ili prtljaga.3

Prilikom krijumčarenja „prljavog“ novca preko granice, naročiti problem jeste kako postupiti sa gotovinom, jer veliki je rizik prenositi novac u količinama i brzinom koje su kriminalcima potrebne. U tu svrhu koriste se platni nalozi, nov-čane uplatnice, hartije od vrednosti, a najčešće čekovi na donosioca.

Veliki je broj različitih tehnika pranja novca, a zajedničko obeležje im je da novac prolazi kroz tri faze:

– fazu ulaganja;– fazu prikrivanja;– fazu integracije.U sadašnjim uslovima vrlo često je nemoguće odrediti u kojoj se fazi pranja

novca nalazi transakcija, jer se najčešće radi o mešavini ulaganja i prikrivanja.

Faza ulaganja

Krijumčarenje je veoma unosan posao i najčešće se dovodi u vezu sa šver-com dragocenih metala, visoke tehnologije, medicinskog materijala, nuklearnog materijala i dr. Nezakonita trgovina oružjem stvorila je tržište gde teroristi i ostali kriminalci mogu da kupe sve, počev od korišćene automatske puške Kalašnjikov, pa do projektila sa navođenjem.

2 Pranje novca, www. ekonomist. co. yu (accessed 2. Mart 2007.)3 Bošković, Mićo: Transnacionalni organizovani kriminalitet, Policijska akademija, Beograd,

2003., str. 194


121

Pronevera i utaja poreza takođe stvaraju milione dolara, a postupak pranja novca u ovom slučaju je čak i jednostavniji nego kod drugih oblika kriminala, jer je novac često već na računu u banci, tako da polaganje nije ni potrebno.

U fazi ulaganja ilegalni profiti uvode se u legalni finansijski sistem. Gotovina pribavljena kriminalnim poslovima uplaćuje se na bankovne račune, obično pod izgovorom neke regularne delatnosti što predstavlja fazu ulaganja.

Najčešće se depoziti polažu zbog nekog legalnog posla gde se plaćanje uglavnom obavlja u gotovom novcu, kao što su na primer: garaže, luksuzni buti-ci, galerije, komisioni, picerije, restorani, antikvarnice, itd. Ukoliko se gotovina stvorena kriminalom pomeša sa prihodima od legalnog poslovanja, smanjuje se mogućnost brzog otkrivanja „vrućeg“ novca. Uplata novca stečenog kriminalom u banku, može biti izvršena na mnogo načina.

Neki od postupaka koji su karakteristični za fazu ulaganja su:– uplata „vrućeg“ novca pod pokrićem redovnih gotovinskih prihoda od

poslovanja;– osnivanje lažnih, tzv. „fantomskih preduzeća“ koja ne posluju, i postoje

samo kao sredstvo za uplatu gotovog novca na račune u bankama;– usitnjavanje velikih suma novca među saradnicima koji ih polažu na ra-

čune u iznosima koji su dovoljno mali, ili su ispod zakonskog cenzusa, ne privlače sumnju bankarskih radnika, te nisu predmet izveštavanja i posebnog praćenja.

U ovoj fazi, u novije vreme se susreće i kupovina, odnosno preuzimanje preduzeća koja su u ozbiljnim finansijskim problemima, i čiji računi treba da posluže samo kao tzv. „bojler“ računi, gde će se sliti novac prethodno deponovan na račune kod raznih finansijskih institucija.

Polaganje depozita je najvažniji pojedinačni korak, jer je tada novac naj-prljaviji i najneposrednije povezan sa kriminalnim delom i samim tim najviše podložan zapleni ili konfiskaciji.4

Zato se depozit polaže i banci zemlje u kojoj su perači novca ili njihovi sa-radnici sigurni da neće biti uhapšeni, i da se novac ne može brzo blokirati.

Faza prikrivanja

Nakon što je gotovina pretvorena u bankarski depozit, naredni korak u pro-cesu pranja novca je faza prikrivanja, a ostvaruje se prebacivanjem sredstava sa jednog računa, na račune raznih banaka u svetu privrednih subjekata kao i drugih finansijskih institucija, a sve radi prikrivanja originalnog izvora i destinacije po-četnog kriminalnog kapitala.

Novac se premešta mnogobrojnim transakcijama, čiji je glavni cilj da se prikrije veza između novca i kriminalne aktivnosti od koje potiče.

4 Skakavac, Zdravko: Pojam i pojavni oblici organizovanog kriminaliteta, Pravni fakultet u Novom Sadu, 2003., str. 125.


122

Ovo je složena, i maksimalno zamršena faza, ali i čisto mehanička faza. Novac se transformiše kroz liberalne bankarske sisteme koji, po pravilu, nisu pod neposrednom kontrolom državnih organa. Offshore računi investicionih ili pen-zionih fondova predstavljaju pogodnu osnovu za otpočinjanje faze prikrivanja.

Da prebacivanje novca u inostranstvo ne bi izgledalo sumnjivo, perači nov-ca često osnivaju firme u inostranstvu, koje se pojavljuju u ulozi dobavljača.

U ovom slučaju, inostrani dobavljač šalje lažne ili uvećane fakture „bojler“ kompaniji, u kojoj je već došlo do deponovanja prljavog novca. Međutim, do razmene roba ili obavljanja usluga i ne dolazi, ili se ono čini u neodgovarajućem broju ili kvalitetu, a jedino što se kreće je novac, koji se prividno bezazleno pre-bacuje u inostranstvo, radi legalnih privrednih aktivnosti.

Tokom faze prikrivanja u procesu pranja novca, obavi se veliki broj transak-cija, kojima se novac prenosi po čitavom svetu.

Mnoge od ovih transakcija su besmislene, i za njih se ne može pronaći nika-kvo pokriće u poslovanju.

Prava svrha tih transakcija je da se prikriju tragovi kretanja novca, i da ote-žaju posao svakome ko pokuša da istraži odakle novac potiče. Kada se novac nađe na nekom od računa, sa njim se radi sve ono što može da prikrije njegovo poreklo.

U ovoj fazi kupuju se polise osiguranja, daju pozajmice, kupuje se skupoce-na roba, umetnička dela, akcije, investicioni fondovi, devize, fjučersi 5 i opcije i mnogi drugi finansijski instrumenti.

Neke ostrvske zemlje zovu se „poreski rajevi“, gde se ne ispituje poreklo novca, a kriminalnim se označavaju samo one kriminalne radnje, koje se obave na njihovoj teritoriji – dakle, mora se poslovati po zakonu, ali nije bitno odakle novac dolazi. Na Sejšelima se, na primer, uz ulog od milion dolara u osnivanje firme, može dobiti i državljanstvo.6

U toku jednog dana, novac može da promeni desetine računa širom sveta, pa je za otkrivanje potrebna združena međudržavna akcija.

Ako na svom putu pređe preko neke od zemalja, koje su označene kao ne-kooperativne, otkrivanje gotovo pada u vodu, jer se iz tih zemalja ne može dobiti ni jedan podatak o novčanim transakcijama.

Faza integracije

Poslednja faza pranja novca kojom on ponovo ulazi u legalne ekonomske tokove je faza integracije.

5 Fjučers je reč kojom se na engleskom označava ugovor kao transakcija, koja uključuje ugovor o kupovini ili prodaji roba ili hartija od vrednosti na određeni datum u budućnosti, po ceni utvrđe-noj ugovorom.

6 Pranje novca, www. ekonomist. co. yu (accessed 2. Mart 2007.)


123

Novac se ulaže u zakonite poslove ili investira, nakon čega se javlja kao novac koji potiče od zakonom dozvoljene delatnosti.

Popularan metod integracije novca stečenog kriminalom u legalne tokove je kupovina nekretnina kao što su poslovne zgrade, skladišta ili stanovi.

Iako je ovaj posao finansiran prljavim novcem, prihod koji se ostvaruje od izdavanja prostora u zakup neće biti sumnjiv jer je rezultat zakonom dozvoljena delatnost.

Cilj ove faze procedure pranja novca je da se novac stečen kriminalom pre-baci u poslove koje zakon ne zabranjuje. Tradicionalni metod kojim se služila mafija bio je ulaganje novca u građevinsku industriju, ali postoje i drugi načini. Jedan od njih je i oživljavanje preduzeća koja se nalaze u teškoćama, kroz inve-stiranje ogromnih suma novca. Preduzeće nastavlja normalno da posluje koristeći novac stečen kriminalom kao svoj kapital. Perači novca primaju dividende i di-rektorske plate, što su zakoniti vidovi prihoda.

Takođe, preduzima se otvaranje potfolija offshore investicija opranim nov-cem prikupljenim iz raznih izvora. Perači para od uloženih sredstava dobijaju kamate i dividende, kao prihod ostvaren u skladu sa zakonom.

Kada se vrši ulaganje u nekretnine poput kupovine poslovnog prostora ili stanova, perač novca prima zakonit prihod u vidu zakupa.

Svrha faza pranja novca

Sve pomenute faze, odnosno etape transakcija imaju trostruku svrhu:1. da se namerno veoma iskomplikuje i izgubi trag dokumenata;2. da se stvori legalno poreklo i vlasništvo;3. da se novac od kriminalnih radnji vrati u promet i uklopi u druge legalne

ekonomske aktivnosti kao čist, često i oporezovan dohodak. 7

Apsolutni „hit“ za pranje para trenutno je sektor osiguranja. Fizičko lice može da osigura sebe ili svoju imovinu na veliku sumu novca i da uplati ogromnu premiju. Ukoliko odustane, plaća penale, ali vraćena razlika je zapravo opran novac. Ako su vlasnici prljavog novca firme, one mogu da osiguraju zaposlene ili imovinu od rizika koji će se obavezno i desiti u narednom periodu. Premije obič-no budu neke od isplaćene štete, ali s obzirom da neka osiguranja to prihvataju, malo je verovatno da ne postoji dogovor sa nekim iz osiguravajućeg društva. 8

Trendovi pokazuju da u tranzicionim zemljama sa slabom funkcijom nad-zor i, uopšte, slabom kulturom nadzora, najčešće dolazi do pranja novca u fazi ulaganja – kupuje se firma koja će prikupljati prljav novac i uključivati ga u le-galne tokove, odnosno imaće funkciju „bojler“ kompanije. Ukoliko je kupljena u fazi ulaganja, ili na prelazu u fazu prikrivanja, u tu kompaniju se neće ulagati, zaposleni neće imati previše posla, plate će u početku biti nešti veće, a kasnije

7 Jovanović, M.: Pranje novca (Ekonomija kriminaliteta) – Institut za ekonomske nauke, Beograd8 Pranje novca, www. ekonomist. co. yu (accessed 2. Mart 2007.)


124

njihova isplata može čak postati i problem. Takve kompanije idu ka izumiranju, jer nemaju realne ekonomske osnove da bi živele u narednih pet godina. Ukoliko je firma kupljena u poslednjoj, integracionoj fazi, u nju će se ulagati, jer ona treba da donese profit novim vlasnicima koji treba da postanu ugledni građani. Ako bi se pravila analiza poslovanja, realan je prosperitet ovakve firme u narednih nekoliko godina.

Oblici pranja novca

Tipologija pojedinih oblika „pranja novca“ od strane Mafije:1. „RUČNO PRANjE“ – kriminalna organizacija upotrebljava manje svote

novca za kupovinu dobara ili plaćanje usluga za organizaciju. To je najprostiji oblik.

2. „PORODIČNA MAŠINA ZA PRANjE“ – organizacija (familija) pere novac u skladu sa svojim ciljevima i dogovorom sa bankama i finansijskim usta-novama. „Program pranja“ može se sastojati iz kratkog ciklusa – kao što je otva-ranje bankarskog računa na ime određene osobe i deponovanje novca na takav račun (danas se ređe koristi zbog novog sistema kontrole).

Duži ciklus obuhvata: „pretpranje, pranje, ispiranje i sušenje“ (ovi izrazi predstavljaju različite etape koje se završavaju investiranjem novca u legitimne aktivnosti).

3. „ZAJEDNIČKE VEŠ MAŠINE“ (kondominijum) – više porodica, člano-va istog kriminalnog sindikata (kao što je mafija) organizuju posao pranja novca uz saučesništvo nekog iz određene bankarske ili finansijske ustanove i

4. „PRAONICA“ (I.Launderette) – kriminalna organizacija nudi pojedinim kriminalcima ili njihovim organizacijama servis „pranja novca“, pri čemu je mo-guće izabrati kraći ciklus (samo pranje) ili duži (uključuje sve aktivnosti od pra-nja do investiranja).9

Metodi i sistem pranja novca

Glavni trendovi u vezi sa metodama i mehanizmima pranja novca u zemlja-ma Evropske Unije su:

– težnja za sticanjem materijalnih dobara,– izbegavanje banaka,– pojava nove kategorije kriminalaca – profesionalnih perača novca.I Nelegalno stečena dobit menja se iz jednog oblika u drugi, u fazama koje

se vrlo brzo smenjuju. Obično se kupuju materijalna dobra (kao što su automo-bili, brodovi, avioni, nekretnine, dragoceni metali) za gotovinu stečenu vršenjem kriminalnih radnji.

9 Ignjatović, Đ.: Organizovani kriminalitet, drugi deo, Policijska akademija, Beograd, 1998., str. 207. i 208.


125

II S obzirom da sve više jača svest koliko oblici organizovanog kriminaliteta jesu i mogu biti još više opasni po svaku državu, pa shodno tome nova zakono-davna rešenja u sve većoj meri otežavaju bankama da peru nelegalno stečenu dobit, perači novca su sve više orijentisani ka finansijskim institucijama koje nisu banke i koje još uvek nisu u potpunosti ili na pravi način regulisane propisima u nekim državama. Pošto ove institucije ipak mogu da obavljaju bankarske aktiv-nosti, koriste se u fazi plasmana za uvođenje gotovine na finansijsko tržište.

III U mnogim zemljama stvara se kategorija profesionalnih perača novca. Oni su tu da daju finansijske savete, tj. prodaju usluge visokog kvaliteta, kontak-te, iskustvo i znanje vezano za novčana kretanja. Uz pomoć znanja finansijskih stručnjaka, vrši se falsifikovanje poslovno-finansijske dokumentacije, čime se lažno prikazuje novac koji je stečen krivičnim delima, da bi se na ovaj način taj novac prihodovao kao zakonito stečen i time plasirao u poslovne tokove. Narednim nezakonitim aktivnostima novac se „pere“ i na kraju ciklusa pojavljuje se kao zakonit, tj. upotrebljiv za legalne finansijske transakcije.

Za pranje novca najčešće se koriste liberalni bankarski sistemi, koji nisu pod neposrednom kontrolom državnih organa. Međutim, u te svrhe služi i tzv. „pod-zemni“ bankarski sistem, koji je izvan kontrole države i na državnim granicama.

Potraživanja koja potiču od nedozvoljenih radnji u okviru jedne nacionalne privrede, mrežom „podzemnog“ bankarstva stavljaju se na raspolaganje nekoj grupi u zemlji. Ove aktivnosti obavljaju se uz poverenje, anonimno i bez pisanih tragova, često uz korišćenje porodičnih, plemenskih i etničkih veza. U kreiranju ovog oblika pranja novca, doprinos su dali Kinezi, zbog čega se on naziva „FEN-ČIEN“, što znači legeći novac. Novac se u tim slučajevima podiže uz pokaziva-nje ugovorenog znaka ili uz izgovaranje dogovorene reči.10

Jedan od načina pranja novca odvija se i u sklopu organizovanih kriminali-teta, gde je uspostavljena veza između kriminalne organizacije i pojedinih držav-nih organa čiji se predstavnici uključuju u legalizaciju „prljavog“ novca, koristeći svoj položaj, funkciju, ugled i uticaj.

Interesantan način koji omogućava pranje novca jeste falsifikovanje od-govarajuće dokumentacije, tako što se novac dobijen kriminalnom delatnošću prikazuje da je stečen na legalan način, čime se, ukoliko falsifikat nije otkriven, nesmetano može dalje koristiti kroz ulaganja u zakonite poslove.11

Načini pranja novca prema sistematizaciji finansijskih transakcija odvijaju se kroz forme legalnog bankarskog poslovanja, tzv. offshore bankarstva, alterna-tivnim sistemima doznaka i raznim modelima u ekonomskoj oblasti, elektron-skog i internet transfera.

10 Procenjuje se da se svakodnevno oko milijardu „opranih“ dolara plasira u finansijske tokove na međunarodnim finansijskim tržištima. Kulić, M. : Pranje novca, privredni kriminal i korupcija, Beograd, 2001., Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, str. 183.

11 Bošković, Mićo: Transnacionalni organizovani kriminalitet, Policijska akademija, Beograd, 2003., str. 194


126

Bankarsko poslovanje podložno je raznovrsnim zloupotrebama povezanim sa pranjem novca, a najčešće se ostvaruje:

– korišćenjem korespodentnih računa u svrhe pranja novca,– elektronskog transfera novca u svrhe pranja novca,– sprovedenih i ovlašćenih računa u svrhe pranja novca,– zloupotrebom privatnih bankarskih usluga u svrhe pranja novca.Termin offshore bankarstvo odnosi se na zemlje u kojima se bankarske, kor-

poracijske i druge finansijske organizacije obavljaju pod strogim režimom po-štovanja diskrecionih prava banaka, a sa minimalnim nadzorom vlasti. Offshore finansijski centri najčešće pružaju određene fiskalne pogodnosti pojedinim fizič-kim i pravnim licima koja koriste njihove usluge, što je istovremeno i najčešće razlog za njihovo osnivanje. Upravo takve fiskalne pogodnosti se i koriste najče-šće za legalizaciju ili skrivanje nelegalno stečenih sredstava.

Alternativni sistemi doznaka označavaju „paralelni“ ili „podzemni“ bankar-ski sistem, preko kojih se vrednost kreće sa jednog mesta na drugo, bez fizičkog kretanja novca, čime se obezbeđuju brži, bezbedniji i jeftiniji kanali za prenos sredstava od tradicionalnih banaka.

Ovi sistemi se često upotrebljavaju za pranje novca, a među najpoznatijima su:

– HAWALA (hundi ili jugoazijski sistem)12;– crno devizno tržište PEZOSA ili južnoamerički sistem;– kineski ili istočnoazijski sistem.Pored pomenutih postoje i neki vidovi pranja novca u različitim oblastima

ekonomske aktivnosti, kao što su:– zloupotrebe transmitera novca u svrhe pranja novca,– krijumčarenje nelegalno stečenih sredstava,– strukturiranje novčanih transakcija,– zloupotreba hartija od vrednosti na donosioca u svrhe pranja novca,– uloga eksperata iz različitih oblasti u pranju novca,– korišćenje tržišta zlata za pranje novca,– zloupotrebe kockarnica i kockanja u svrhe pranja novca,– korišćenje kompanija kao paravan za pranje novca i– „školjka“ preduzeća za pranje novca.13

12 HAWALA je alternativni sistem za slanje novca. Reč „HAWALA“ znači poverenje, a sam sistem znači prenos novca van finansijskog sistema uz prihvatanje da verujete onome kome dajete no-vac da će ga isporučiti na dogovorenu adresu. Pošto transakcije nisu registrovane, u velikoj meri ovaj sistem koriste „perači“ novca ali i finansijeri terorizma, jer novac mogu prebacivati i prati brzo i skriveno. Ovaj način transfera novca je vrlo primamljiv jer uz male troškove i anonimnost može biti zagarantovana.

13 Skakavac, Zdravko: Pojam i pojavni oblici organizovanog kriminaliteta, Pravni fakultetu Novom Sadu, 2003. str. 128 i str. 129.


127

Mogućnosti za zloupotrebe elektronskog i internet transfera u svrhe pranja novca su najčešće:

– zloupotreba kartica za odlaganje novca u svrhe pranja novca,– internet bankarstvo i pranje novca,– zloupotreba elektronske gotovine u svrhe pranja novca,– kockanje preko interneta i pranje novca.14

Destinacije pranja novca

Potrebno je razgraničiti propale od slabih država. Propale države niko i ne priznaje. Međutim, slabe države su plodno tle za organizovani kriminal i terori-zam, jer legitimne su države, ali nesposobne da zadovolje potrebe stanovništva, da kontrolišu granice i uspostave efikasnu vladu.

Prljav novac se u principu pere u zemljama koje ne traže da se prijavljuje ni osnovna suma depozita u gotovini (npr. Panama) i zatim prebacuje u zapadne banke, koje ne moraju da znaju kriminalno poreklo tog novca (i ne interesuje ih da saznaju legalizaciju sredstava).15

Globalizacija je omogućila finansijskim institucijama da preko okeana obavljaju poslove koji su im zabranjeni u njihovoj državi. Kao što je skandal Međunarodne kreditne i trgovačke banke pokazao, postalo je moguće da finansij-ske institucije, uopšte, nemaju matičnu zemlju.16

Države u svetu koje predstavljaju „raj“ za pranje novca su Bahami, Hong Kong, Panama, koje istovremeno imaju i pogodan bankarski sistem za takve de-latnosti i važni su tranzitni centri za promet droge. Najpogodniji gradovi za pra-nje novca su: Njujork, Los Anđeles, Majami i Hjuston, a u Kanadi: Montreal, Toronto i Vankuver.17

Radna grupa za uspostavljanje finansijskih i kontrolnih mera protiv pra-nja novca (Financial Action Task Force on Money Laundering), skraćeno FATF, je jedna od vodećih međunarodnih organizacija za prevenciju i borbu pro-tiv pranja novca. Ova organizacija vrlo blisko sarađuje sa Svetskom bankom i Međunarodnim monetarnim fondom i od juna 2000. godine sastavlja listu ze-malja i teritorija koje ne sarađuju u borbi protiv pranja novca (Non-Cooperative Countries and Territories, skraćeno: NCCTS). Razrađeno je 25 kriterijuma koje svaka zemlja treba da zadovolji, da se ne bi našla na ovoj listi. Juna 2000. godine na listi se nalazilo 15 zemalja, a trenutno se na listi nalazi sedam zemalja i to:

– Kukova ostrva,

14 Financial Action Task Force, Report and Money Laundering Typologies for 1999-2000, Paris, str. 7.

15 Levi, M. : Pecunia non Olet : Cleansing the Money Launderes from the Temple Crime,Law and Social Charge, tom 16 (1991), str. 217-302.

16 Passas, Mirror of Global Evils : A Review Essay on the BCC Affair, op. Cit.17 Robinson, J. : The Laundermen, London, 1995, str. 101-137.


128

– Gvatemala,– Indonezija,– Burma (Mijanmar),– Nauru,– Nigerija i– Filipini.

Kada se neka zemlja ne nalazi na NCCT listi, to ne znači da pranja novca nema u toj zemlji, već da relevantni podaci iz njenog bankarskog, pravosudnog i privrednog sistema ne mogu da se dobiju legalnim putem. 18

Posledice

Pranje novca ima mnogo povratnih efekata na ekonomske, političke i soci-jalne strukture svake zemlje. Najznačajnije posledice pranja novca su:

– opadanje poslovanja legalnog privatnog sektora,– uticaj na devizne kurseve i kamatne stope,– ekonomski poremećaji i nestabilnost,– smanjenje državnih prihoda i slabljenje kontrole ekonomske politike,– ugrožavanje programa reformi ili privatizacije i– opadanje reputacije zemlje.Perači novca nelegalno stečen novac ulažu u kompanije, koje su u moguć-

nosti da (upravo zato što raspolažu velikim iznosima novca) svoje proizvode i usluge nude po cenama koje su ispod tržišnih. U nekim slučajevima, ove kompa-nije utvrđuju cene koje su ispod proizvođačkih i zato su konkuretnije u odnosu na ostale kompanije koje legalno posluju i pribavljaju sredstva na finansijskim tržištima. Usled ovog dolazi do opadanja legalnih poslovnih aktivnosti privatnog sektora.

Učesnici pranja novca vrše reinvestiranje sredstava tamo gde očekuju da neće biti otkriveno njegovo poreklo, a ne u aktivnosti sa većim stopama povraća-ja. Posledice toga mogu biti:

– smanjenje monetarne stabilnosti zbog neadekvatne alokacije sredstava;– neočekivane promene u tražnji novca;– povećana nestabilnost deviznih kurseva, kamatnih stopa i međunarodnih

tokova kapitala.Usled svega prethodno navedenog, teško je sprovoditi stabilnu i efikasnu

ekonomsku politiku.Istovremeno, pošto učesnici pranja novca nisu zainteresovani za povećanje

profita kod investiranja, već za zaštitu i prikrivanje prirode ovih sredstava, oni če-sto ulažu u manje profitabilne investicije, koje ne moraju biti korisne za određenu

18 Pranje novca, www.management.org.yu. (accessed 2. Mart 2007.)


129

zemlju, na taj način smanjujući njen potencijalni ekonomski rast. Na primer – u mnogim zemljama su bile finansirane aktivnosti u određenim privrednim obla-stima, kao što su građevinarstvo i hoteli; ali ne zbog stvarne tražnje, već zbog kratkoročnih interesa, onih koji peru novac. Kada te oblasti više ne odgovaraju akterima pranja novca, oni ih napuštaju, izazivajući velike gubitke u njima, eko-nomske poremećaje i nestabilnosti. 19

Veoma često posledica pranja novca (naročito kod zemalja u razvoju) je smanjenje prihoda budžeta po osnovu poreza, jer otežava njegovu naplatu, i zbog toga slabi uticaj države na vođenje ekonomske politike.

Sprovođenje programa privatizacije, odnosno ekonomskih reformi, može biti ugroženo zbog pranja novca, posebno kod privatizacije državnih preduzeća. U odnosu na legalne investitore, učesnici pranja novca mogu da ponude veće cene. Ovo je izraženo kod zemalja u povoju koje zbog procesa privlačenja inve-sticija mogu postati meta transakcija pranja novca.

Zbog povezivanja sa transakcijama pranja novca, države mogu biti izložene riziku opadanja reputacije. Pošto pranje novca i ostale protivzakonite aktivnosti smanjuju poverenje u finansijska tržišta i ekonomski sistem, može doći do sla-bljenja ekonomskog rasta zemlje.

Jelena Matijašević, MAAssistant at the Faculty of Law, Business Academy, Novi Sad

Money laundering, the current form of organized crime – events, methods and consequences

A b s t r a c t

Perpetrators of crimes tend to legalize revenues that are acquired with cri-minal activities or want to appear it that it comes from some legal jobs, because the fight against crime is directed at the seizure of assets gained by criminal activity and disabling the inclusion of such assets into the legal financial flows. There are many different techniques of money laundering, and common featu-re of them is that the money passes through three phases: phase of investment, phase of concealment and integration phase. In the investment phase, the illegal profits inserted into the legal financial system. Cash that is acquired with crimi-nal activities then is paid to bank accounts, usually under the pretext of a regular activity. The next step in the process of money laundering is the concealment phase, and it is achieved by transferring funds from one account to the accounts of various banks in the world. In the integration phase, the money is invested in legal business, and then appears as money that comes from legal activities. For

19 Pranje novca, www.24x7.co.yu (accessed 3, mart 2007.)


130

those activities of money laundering is most often used liberal banking systems, which are not under the direct control of state authorities. Money laundering has a lot of influence on the economic, political and social structures of each country. The most important consequences of money laundering are: the decline of the legal business of the private sector, impact on exchange rates and interest rates, economic disturbances and instability, reduction of state revenues and weakening of economic control policy, threat of reform programs or privatization, decline in the reputation of the country..

Key words: money laundering, illegal profits, crime, banking system

Literatura

1. Banović, Božidar, Obezbeđenje dokaza u kriminalističkoj obradi krivičnih dela privrednog kriminaliteta, Viša škola unutrašnjih poslova, Beograd – Zemun, 2002.

2. Bošković, Mićo, Organizovanikriminalitet, Policijska akademija, Beograd, 1998.

3. Bošković, Mićo, Transnacionalniorganizovanikriminalitet, Policijska aka-demija, Beograd, 2003.

4. Bošković, Milo, Kriminološkileksikon, Matica srpska, Univerzitet u Novom Sadu, 1999.

5. Vuković, M., Sivaekonomija–tamnabrojkakriminaliteta, Bezbednost, broj 1, Beograd, 1993.

6. Ignjatović, Đ., Organizovani kriminalitet, drugi deo, Policijska akademija, Beograd, 1998.

7. Jovanović, M., Pranjenovca(Ekonomijakriminaliteta) – Institut za ekonom-ske nauke, Beograd

8. Kulić, M. , Pranjenovca,privrednikriminalikorupcija, Institut za krimino-loška i sociološka istraživanja, Beograd, 2001.

9. Levi, M., Pecunia non Olet, CleansingtheMoneyLaunderrsfromtheTempleCrime, Law and Social Sharge, tom 16 (1991).

10. Masleša, R., Teorijeisistemisigurnosti, Magistrat, Sarajevo, 2001.11. Mašnjak, B., Kaselj, Ž., Sprečavanjepranjanovca, MUP Republike Hrvatske,

Zagreb, 1998.12. Mršević, Zorica, Sprečavanjepranjanovcameramanacionalnogzakonodav-

stva, Jugoslovenska revija za kriminologiju i krivično pravo, 4/92, Beograd.13. Robinson, J., TheLaundermen, London, 1995.14. Skakavac, Zdravko, Pojam i pojavni oblici organizovanog kriminaliteta,

Pravni fakultet u Novom Sadu, 2003.


131

15. Zakon o sprečavanju pranja novca Republike Srbije, Službeni list SRJ, br. 53/01. i Službeni glasnik RS, br. 62/06.

16. Pranje novca, www.management.org.yu17. Pranje novca, www.24x7.co.yu18. Pranje novca, www.orgkriminal.org19. Pranje novca, www.informator.co.yu20. Pranje novca, www.ekonomist.co.yu21. Politika, Kako se pere novac, 11. mart 2007.22. President’s Comission on Organized Crime – The Cash Connection: Organized

Crime, Financial Institucions and Money Laundering, Vashington, 1984.23. Financial Action Task Force, Report and Money Laundering Typologies for

1999-2000, Paris24. Convention on Laundering, Search, Seizure and Confiscation of the proceeds

from Crime, Council of Europe, Treaties and Reports, Strasbourg, 1991.25. www.oecd.org

132

MA Žaklina Spalević*

AcTIONES LIBERAE IN cAUSA

REZIME: U radu je tretiran problem odgovornosti za actiones liberae in causa. Naime, za postojanje instituta actiones liberae in causa potrebno je da postoje sledeći uslovi: (1) da je učinilac doveo sebe u stanje privremene neuračunljivosti, (2) da je učinilac upotrebom alkohola, droga ili na neki drugi način doveo sebe u stanje privremene neuračunljivosti, odnosno u ne-mogućnost rasuđivanja i odlučivanja, (3) da je učinilac krivično delo izvršio u stanju u kome nije posedovao mogućnost rasuđivanja i odlučivanja, (4) da postoji uzročni odnos između radnje kojom se učinilac doveo u stanje privremene neuračunljivosti i posledice koju je prouzrokovao. S obzirom da institut actiones liberae in causa predstavlja izuzetak koji se znatno razlikuje od opštih pravila o krivičnoj odgovornosti, isti može postojati samo ako su ispunjeni svi navedeni uslovi. Institut actiones liberae in causa nosi epitet večite aktuelnosti u oblasti krivičnog prava, iz razloga što se bazira ne samo na naučnim dostignućima krivičnog prava, već i medicine, psihijatrije, psi-hologije, farmacije, toksikologije, a naročito alkohologije. Budući da stoji neprekidan razvoj ovih nauka, postavlja se pitanje da li se uopšte može dati konačno rešenje za institut actiones liberae in causa. Poslednja novina u odnosu na ovaj institut uneta je najnovijim Zakonikom o krivičnom postup-ku, a odnosi se na to da se krivica kod skrivljene neuračunljivosti utvrđuje prema vremenu neposredno pre dovođenja u takvo stanje. Institut actiones liberae in causa se ne primenjuje u slučaju bitno smanjene uračunljivosti, niti se učinilac zbog toga može blaže kazniti. Nema instituta actiones liberae in causa ni ako je učinilac sebe doveo u stanje neuračunljivosti pod dejstvom prinude, zablude ili usled nastupanja patološkog pijanstva. Postoje tri vrste actiones liberae in causa: namerna, umišljajna i nehatna. Naše zakonodav-stvo ne poznaje namernu, već samo umišljajnu i nehatnu. Za delo izvršeno u stanju umišljajne skrivljene neuračunljivostu kažnjava se uvek, a za nehatnu kad zakon izričito predviđa i to opštim propisima o odgovornosti.

Ključnereči:skrivljenaneuračunljivost;alkohol;droga

* Master, student doktorskih studija Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad

UDK: 343.222BIBLID: 0352-3713(2010);(5–6):132–141

MAŽaklinaSpalević:Actionesliberaeincausa

133

1. Uvod

U krivičnom pravu učinilac koji izvrši delo u stanju neuračunljivosti nije krivično odgovoran. Od ovakvog pravila ima jedan izuzetak i to u slučaju kada se učnilac sam stavio u stanje neuračunljivosti i u takvom stanju učinio krivič-no delo. Ovako učinjena krivična dela u teoriji se nazivaju „actiones liberae in causa“.

Ovaj institut se kod nas prvi put pominje u Srpskom kaznenom zakoniku iz 1860. godine, gde je u članu 53. sadržana odredba o neuračunljivosti. Za razliku od pomenutog zakonika, Krivični zakonik Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine nije imao odredbe o neuračunljivosti, mada je krivičnopravna teorija razmatrala ovaj institut. Postojalo je samostalno krivično delo pijanstva. Institut actiones liberae in causa se kod nas prvi put zakonski određuje Krivičnim zakonikom iz 1947. godine. Zakonskom odredbom sadržanom u pomenutom zakoniku, odgo-vornost učinioca je bila ograničena samo na namerne actiones liberae in causa. Zakonikom FNRJ iz 1951. godine proširena je krivična odgovornost za actiones liberae in causa kada je učinilac u trenutku stavljanja u stanje privremene neu-računljivosti bio nehatan ili eventualno umišljajan. Za razliku od ovog Zakonika koji je određivao samo biološki osnov neuračunljivosti (privremena duševna po-remećenost), Zakonikom SFRJ iz 1976. godine određen je samo psihološki osnov (nemogućnost rasuđivanja i nemogućnost odlučivanja). Na osnovu iznetog može se zaključiti da su sve reforme našeg krivičnog zakonodavstva podrazumevale izmene o definisanju instituta actiones liberae in causa, ali tako da je svako novo rešenje nosilo sa sobom puno novih problema koji su rešavani u sledećem zakon-skom rešenju.

Poslednja novina koja se odnosi na ovaj institut učinjena je Krivičnim za-konikom Srbije, i to u članu 24. st. 1. gde je propisano da se „krivica učinioca krivičnog dela koji se upotrebom alkohola, droge ili na drugi način doveo u stanje u kojem nije mogao da shvati značaj svog dela ili da upravlja svojim postupcima utvrđuje prema vremenu neposredno pre dovođenja u takvo stanje“. Novina se ogleda u tome da se krivica kod skrivljene neuračunljivosti utvrđuje prema vre-menu neposredno pre dovođenja u takvo stanje.

Actiones liberae in causa, prema odredbi člana 24. st. 2. Krivičnog zakoni-ka, ne primenjuje se u slučaju bitno smanjene uračunljivosti, niti se učinilac zbog toga može blaže kazniti.

2. Pojam Actiones liberae in causa

Actiones liberae in causa je krivičnopravni institut pomoću kojeg se reša-va problem krivične odgovornosti onih učinilaca koji su krivično delo izvršili u stanju neuračunljivosti, ali tako da su sami sebe doveli u to stanje. Otuda i naziv ovog instituta koji bi se mogao prevesti kao „radnje slobodne u odluci, ali ne i


134

u izvršenju“. Naime, iako u momentu izvršenja krivičnog dela radnje učinioca nisu bile slobodne zato što je učinilac bio u stanju neuračunljivosti, u jednom prethodnom momentu ili stanju, pre nego što je prouzrokovao stanje sopstve-ne neuračunljivosti upotrebom alkohola, droge ili na neki drugi način, njegove radnje su bile slobodne u smislu skrivljenog započinjanja uzročnog toka koji se završio činjenjem krivičnog dela u neuračunljivom stanju. Radi se o jednom do-gađaju koji teče u dve faze gde, u prvoj, uračunljiv učinilac prouzrokuje situaciju u kojoj će, u drugoj fazi, postati u međuvremenu neuračunljiv i izvršiti krivično delo. Drugim rečima, učinilac je odluku o izvršenju ovih radnji doneo u vreme kada je kod njega postojala mogućnost rasuđivanja i odlučivanja, ali je pristupio njihovom izvršenju kada više nije bio u stanju rasuđivanja i odlučivanja, zato što je sam sebe doveo u takvo stanje.

Teoretičari krivičnog prava dugo su smatrali spornim pitanje da li je posle-dica koju je učinilac prouzrokovao u stanju neuračunljivosti bila proizvedena u vreme kada je učinilac bio uračunljiv, tako da se može smatrati krivično odgovor-nim za njeno prouzrokovanje. Zauzeta su dva stava u vezi sa spornim pitanjem.

Prema prvom, koji je zastupljen u starijoj teoriji krivičnog prava, učinilac koji je krivično delo izvršio u neuračunljivom stanju nije krivično odgovoran. Radnja koju je učinilac preduzeo u uračunljivom stanju (action libera in causa) smatra se pripremnom radnjom za izvršenje krivičnog dela. Samo krivično delo smatra se učinjenim u neuračunljivom stanju. S obzirom da se za pripremne rad-nje krivično ne odgovara, učinilac nije odgovoran za krivično delo izvršeno u stanju neuračunljivosti.

Prema drugom stavu, koji je zastupljen u novijoj teoriji krivičnog prava, radnja koju je učinilac preduzeo u uračunljivom stanju (action libera in causa) ne smatra se pripremnom radnjom, jer se njom prouzrokuje posledica krivičnog dela. Prouzrokovana posledica je nastala u stanju uračunljivosti, pošto je učinilac u vreme izvršenja prethodne radnje, kojom je sebe doveo u stanje neuračunljivo-sti, bio uračunljiv.

Sam naziv actiones liberae in causa dala je klasična škola krivičnog pra-va koja je zastupala stav da je čovečija volja potpuno slobodna od svih uticaja, kako unutrašnjih tako i spoljašnjih i da baš zbog toga što je potpuno slobodan u odlučivanju da li će izvršiti krivično delo ili ne, učinilac mora biti odgovoran za delo koje je izvršio. Danas je učenje o slobodi volje prevaziđeno, ali se pojam actiones liberae in causa zadržava u nauci krivičnog prava. Zbog nemogućnosti adekvatnog prevođenja tradicionalnog latinskog termina actiones liberae in cau-sa, isti ne figurira u tekstovima krivičnih zakona. Naš zakonodavac se u članu 24. Krivičnog zakonika opredelio za naziv skrivljena neuračunljivost.


135

3. Umišljajna i nehatna actiones liberae in causa

Postoje umišljajna i nehatna actio libera in causa. Kod umišljajne učinilac se sa umišljajem dovodi u stanje neuračunljivosti u kome vrši krivično delo u odnosu na koje postoji direktni ili eventualni umišljaj. Kod nehatne actio libera in causa učinilac sam sebe iz nehata dovodi u stanje neuračunljivosti gde ostva-ruje elemente bića krivičnog dela u odnosu na koje je postojao svesni ili nesvesni nehat.

Umišljajno izvršenje kod actiones liberae in causa može biti direktno i even-tualno. Direkti umišljaj postoji kada je učinilac doveo sebe u stanje neuračunlji-vosti zato što je bio svestan svog dela i hteo je izvršenje krivičnog dela u takvom stanju. Eventualni umišljaj postoji kada je učinilac bio svestan da u stanju neura-čunljivosti, u koje je sam sebe doveo, može prouzrokovati zabranjenu posledicu, pa je ipak pristao na njeno nastupanje.

Nehatno izvršenje kod actiones liberae in causa može biti svesno i nesvesno. Svesni nehat postoji kada je učinilac bio svestan da u stanju neuračunljivosti, u koje je sam sebe doveo, može prouzrokovati zabranjenu posledicu, ali je olako držao da će tu posledicu moći da spreči, ili da ona neće nastupiti. Nesvesni nehat postoji kada učinilac nije bio svestan mogućnosti nastupanja zabranjene posledi-ce, iako je prema okolnostima i svojim ličnim svojstvima, bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti.

Dakle, da bi postojao institut Actiones liberae in causa, odnosno krivična odgovornost učinioca, učinilac pored uračunljivosti u vreme stavljanja sebe u ne-uračunljivo stanje treba da bude i vin u odnosu na učinjeno krivično delo. Vinost učinioca kod actiones liberae in causa odnosi se na jedno određeno krivično delo a ne na bilo koje krivično delo. Prema tome, učinilac treba da je svestan da dovo-đenjem sebe u neuračunljivo stanje može da učini jedno određeno krivično delo, a ne ma koje krivično delo. Npr. lekar, vozač, skretničar voza, treba da budu sve-sni da u takvom stanju mogu da daju pogrešan lek i da pacijent umre, da pregaze neko lice, da ne nameste skretnicu i voz isklizne, ali ne da mogu učiniti krađu, ubistvo, silovanje i dr.

Postoji i omisivna libera in causa (omissio libera in causa), koja se javlja kod krivičnih dela propuštanja. Ona se sastoji u tome da učinilac sebe dovodi u stanje neuračunljivosti, a bio je svestan da u tom stanju svojim propuštanjem ili nečinjenjem može ostvariti obeležja bića krivičnog dela, ali je hteo (direktni umišljaj), ili je pristao (eventualni umišljaj), odnosno olako je držao da do toga neće doći (svesni nehat), ili nije bio svestan mada je prema okolnostima i svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan (nesvesni nehat).


136

4. Sredstva i način koja je učinilac upotrebio da bi sebe doveo u stanje privremene neuračunljivosti

Jedan od uslova za postojanje instituta actiones liberae in causa jeste da je učinilac upotrebom alkohola, droga ili na neki drugi način doveo sebe u nemo-gućnost rasuđivanja i odlučivanja. Iz ovoga proizilazi da se, pre svega, upotre-bom alkohola i droga učinilac može dovesti u stanje neuračunljivosti. Međutim, učinilac sam sebe može dovesti u takvo stanje i nekim drugim sredstvima, kao što su tablete, san, hipnoza, pa čak i određenim vrstama bolesti, za koje je učinilac znao.

Što se tiče alkoholizma, on može biti akutni i hronični. Naime, akutno pijan-stvo se ispoljava u lakšem stanju obične nekomplikovane opijenosti u koje može dospeti svako lice koje konzumira alkohol, ili u težem stanju neobične kompliko-vane opijenosti u koju se izuzetno dolazi. U pogledu instituta actiones liberae in causa akutna alkoholisanost ima odlučujući značaj, zato što se smatra da privre-mena alkoholisanost dovodi do stanja privremene neuračunljivosti.

Za razliku od akutne, u pogledu instituta actiones liberae in causa, hronični alkoholizam i nije od nekog značaja zato što isti predstavlja bolest kao posledicu prekomerne i konstantne upotrebe alkoholnih pića koja dovodi do oštećenja fizič-kog i psihičkog zdravlja. Poremećaj svesti kod patološkog pijanstva traje kratko vreme i čovek koji se nađe u takvom stanju može da izvrši niz delikata. Međutim, krivična odgovornost za krivično delo izvršeno u stanju patološkog pijanstva ne postoji, zato što pojedinac konzumirajući alkohol neočekivano iznenada postaje duševni bolesnik.

U stanje privremene neuračunljivosti učinilac ce može dovesti i upotrebom droga. Za postojanje instituta actiones liberae in causa potrebno je da je učinilac u trenutku uzimanja droge bio uračunljiv i vin u odnosu na kasnije izvršeno krivič-no delo. Drugim rečima, potrebno je da je učinilac uzeo drogu da bi u drogiranom stanju izvršio krivično delo.

To dalje znači da se institut actiones liberae in causa ne primenjuje na hro-nične narkomane, odnosno na one koji se već odavno drogiraju i koji više nemaju uračunljivih predstava, već iz narkomanskog delirijuma prelaze u apstinencijalni delirijum. U takvom stanju, da bi nabavili drogu, narkomani su spremni da izvr-še bilo koje krivično delo, a sposobnost da shvate značaj dela ili mogućnost da upravljaju svojim postupcima u tim trenucima ne postoji.

Tabletomanija predstavlja jedan oblik narkomanije. Pod tabletomanijom po-drazumevamo zloupotrebu medikamenata, a sve sa ciljem da se izvrši krivično delo u stanju privremene neuračunljivosti u koje se došlo upravo zloupotrebom lekova i pored upozorenja iskazanog na leku. Upozorenjima se rešava jedno veo-ma značajno krivičnopravno pitanje. Naime, učinilac krivičnog dela se neće moći pozivati na nepoznavanje efekta upotrebljenih lekova i smatraće se da je bio sve-


137

stan i znao da posle upotrebe lekova može učiniti zabranjenu radnju ili propustiti dužnu radnju.

Teorija smatra da izvršilac krivičnog dela koji se doveo u privremenu neu-računljivost usled upotrebe lekova i pored upozorenja iskazanog na leku, može odgovarati primenom instituta actiones liberae in causa, te da krivična odgovor-nost ne bi dolazila u obzir ako bi se utvrdilo da je krivično delo izvršeno usled apstinencijalnog sindroma.

Stanje sna može da pogoduje izvršenju krivičnih dela, zato što se čovek u tom fiziološkom stanju ne nalazi pri svesti. San se može posmatrati sa stanovi-šta skrivljene neuračunljivosti zato što može dovesti do propuštanja dužnosti. Međutim, u takvom stanju moguće je izvršiti krivično delo i radnjom činjenja i to kod saobraćajnih nezgoda. S obzirom da stanju sna prethodi stanje zamorenosti, vozač koji ne prekine vožnju kako bi se odmorio, može dospeti u san i izazvati saobraćajnu nezgodu. Smatraće se odgovornim, jer je bio svestan ili bio dužan i mogao biti svestan da u takvom stanju može ugroziti saobraćaj.

Učinilac sebe u stanje neuračunljivosti može dovesti i putem hipnoze. Hipnoza je stanje promenjene svesti u kome je hipnotisano lice podložno suge-stiji. Hipnoza može biti voljna i nevoljna. Sa stanovišta actiones liberae in causa bitna je voljna hipnoza. Ona postoji onda kada učinilac sam sebe dovede u stanje neuračunljivosti, autohipnozom ili radnjom nekog drugog lica, a sa ciljem da u takvom stanju učini krivično delo.

U teoriji krivičnog prava postoji stav da i određene vrste bolesti učinioca, za koje je on znao, mogu dovesti do njegove odgovornosti primenom instituta skrivljene neuračunljivosti, naravno ukoliko učinilac izvrši krivično delo u ta-kvom stanju.

5. Posledica kao elemenat krivičnog dela i uzročna veza kod actiones liberae in causa

Jedan od uslova za postojanje krivičnog dela je i sama posledica dela. Sa stanovišta instituta actiones liberae in causa kod učinioca, pre nego što je sebe upotrebom alkohola, droga ili na neki drugi način doveo u stanje neuračunljivo-sti, mora postojati krivica u odnosu na posledicu koja se može pojaviti u obliku povrede ili ugrožavanja. U okviru instituta actiones liberae in causa najčešće se pojavljuje u vidu povrede, ali je moguće izvršenje krivičnog dela i sa posledicom ugrožavanja.

Jedan od uslova za postojanje instituta actiones liberae in causa jeste i po-stojanje uzročnog odnosa između radnje kojom se učinilac doveo u stanje neura-čunljivosti i posledice koju je prouzrokovao.


138

6. Sudska praksa

Napred izneta gledišta potvrđuje i sudska praksa.Primena ovog instituta postoji samo u slučaju kada je optuženi krivično

delo učinio u neuračunljivom stanju, što u konkretnom slučaju kada je optu-ženi sa vozilom usmrtio drugog učesnika u saobraćaju vozeći u stanju alkohol-ne opijenosti srednjeg stepena kada je njegova uračunljivost bila smanjena do stepena bitnog, ali ne bitno, ne može se primeniti jer je optuženi bio uračunljiv u momentu dolaska u posed vozila, a takođe i u momentu kada se dogodio sa-obraćajni udes.

Izobrazloženja:Optuženijeoglašenkrivimzbogkrivičnogdelateškogdelaprotivbezbedno-

stijavnogsaobraćajaizčl.201st.2uvezičl.195st.1KZS.

Onje,poštojeduževremenautokudanakonzumiraoalkohol,uzeoodsvogpri-jateljanjegovovoziloikrećućisebrzinomodoko80km/h,neprilagođavajućibrzinuvozilanoćnimuslovimasaobraćaja,svestandatakomožeugrozitijavnisaobraćaj idovestiuopasnost život i telo ljudi,našta je ipristao,apri tomesvestandakodnekogodučesnikausaobraćajumoženastupitismrt,alijeolakodržaodasetonećedogoditi,pajezbogalkoholemijeukojojjebio,usledneprila-gođenebrzineuslovimasaobraćajanijeuočiozaustavljenovoziloukvaruispredkogasenalaziooštećeni,pajeudarioutovoziloiusmrtiooštećenog.

Veštacisuukonkretnomslučajunašlidajeokrivljeniposlevišesatnogkonzumi-ranjaalkoholatražioidobioodsvogprijateljakolasakojimajeizazvaoudes,biouvremesedanjazaupravljačvozilaalkoholisanugranicamasrednjegstepe-na,tedajetadabiosvestandajepoduticajemalkohola.

Satihrazloganijeprihvaćenatezabraniocadajekrivičnodeloučinjenoizneha-ta,jerjeoptuženialkoholkonzumiraoprenegoštojedošaouposedvozilaidazatovremenijerazmišljaootomedaćeupravljativozilom.

(Presuda Vrhovnog suda Srbije Kž. 1050/02 od 12. septembra 2002. i pre-suda Okružnog suda u Beogradu K. 560/00 od 28. februara 2002).

Bitno smanjena uračunljivost ne može se primeniti kao osnov za ublaža-vanje kazne samo ako je ista skrivljena (član 24. stav 2. KZ).

Izobrazloženja:Vrhovni sudnalazida jeprvostepeni sud razlogepresudeoodlučnimči-

njenicamaučinionejasnimIprotivrečnimtimeštonalazidase„opt.N.N.zbogčinjenicedajekrivičnodeloučinilaustanjubitnosmanjeneuračunljivosti(zbog


139

upotrebealkohola)nemožeublažitikaznausmislučlana24.stav2.Krivičnogzakonikajersekrivicaučiniocakrivičnogdelakojiseupotrebomalkoholado-veoutakvostanjeutvrđujepremavremenuneposrednopredovođenjautakvostanje“,aliprvostepenisudpritomuopšteneutvrđujenitidajerazlogeotomedalijeumišljajoptuženeN.N.prenegoštosedovelaustanjebitnosmanjeneuračunljivostizbogupotrebealkoholaobuhvataoradnjuizvršenjakrivičnogdelaubistvaizčlana113.KZ,zakojejeprvostepenompresudomoglašenakrivom,jersamoutomslučajustanjebitnosmanjeneuračunljivostinemožebitiosnovzaublažavanjekazne.Usuprotnom,ukolikoprvostepenisudnađedakodoptuženenijepostojalaskrivljenaneuračunljivost(član24.KZ)tadaćeprvostepenisudprimenitiodredbeoneuračunljivostiizčlana23.KrivičnogzakonikaIgdejeustavutrećemodređenodabitnosmanjenauračunljivostmožebitiosnovzaubla-žavanjekazne.Postupajućinanaprednavedeninačinprvostepenisudjeučiniobitnupovreduodredabakrivičnogpostupkaizčlana368.stav1.tačka11.ZKP-apaseukidanjeožalbenepresudepokazujenužnim.

(Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Kž. I 326/07 od 4. aprila 2007).

Zaključak

Actiones liberae in causa predstavlja jedini izuzetak da se krivica učinioca dela ne utvrđuje u momentu izvršenja krivičnog dela, već u vreme stavljanja sebe u stanje privremene neuračunljivosti. To je stanje privremene poremećenosti, jer učinilac ne može sebe dovesti u stanje duševnog oboljenja ili zaostalosti duše-vnog razvoja.

Ovaj institut krivičnog prava primenjuje se samo ako je učinilac bio u stanju neuračunljivosti, jer ako je bio u stanju privremene uračunljivosti njegova krivica inače postoji.

U ovakvim slučajevima isključena je i mogućnost ublažavanja kazne prili-kom njenog odmeravanja, jer ako učiniocu koji je sam sebe doveo u stanje pri-vremene neuračunljivosti u kome je izvršio krivično delo, ni potpuna neuračun-ljivost ne olakšava situaciju, još manje ima razloga da mu se bitno smanjena uračunljivost uzme u obzir za ublažavanje kazne.

Drugim rečima, da bi se primenio institut actiones liberae in causa potrebno je da kod učinioca u trenutku pre nego što će se konzumiranjem alkohola, droge ili na drugi način dovesti u stanje neuračunljivosti postoji uračunljivost i vinost, odnosno krivica u odnosu na kasnije izvršeno krivično delo. To znači da u odnosu na to delo mora postojati umišljaj ili nehat, kod krivičnih dela koja su kažnjiva kada su učinjena iz nehata.

Što se tiče pokušaja izvršenja kod actiones liberae in causa, isti može posto-jati samo kod umišljajnih actiones liberae in causa.

Dakle, sama suština skrivljene neuračunljivosti jeste da se uračunljivost i vinost cene u vreme stavljanja u privremeno neuračunljivo stanje, a ne u vreme


140

izvršenja delikta i da je razlog tome samostalno dovođenje u privremeno neu-računljivo stanje, a ukoliko učinilac delikta nije svojom voljom dospeo u takvo stanje, onda krivica ne postoji.

Uvođenje instituta skrivljene neuračunljivosti u Krivični zakonik Srbije do-prinelo je preciznijem i kvalitetnijem odmeravanju kazne u pogledu lica koja vrše krivična dela pod uticajem alkohola ili droge.

U praksi se skrivljena neuračunljivost najčešće pojavljuje kod krivičnih dela protiv ugrožavanja bezbednosti saobraćaja.

Žaklina SpalevićMaster of Law, PhD student of Faculty of Law for Business and Justice, University Business Academy, Novi Sad

Actiones liberae in causa

A b s t r a c t

The thesis deals with the problem of responsibility for actione liberae in causa. Namely, in order for the existence of the institute of actione liberae in causa certain conditions are needed: (1) that the perpetrator has brought himself into the state of temporary incompetence, (2) that the perpetrator has brought himself into a state of temporary incompetence, or incapacity of judgment and of decision making, with the use of alcohol, drugs, or with some other means, (3) that the perpetrator has performed a felony while in a state in which he didn’t have the ability of judgment and of decision making, (4) that there exists a causal relationship between the action with which the perpetrator has brought himself into the state of temporary incompetence and consequence which it produced. Since the institute of actione liberae in causa represents an exception which con-siderably differs from general rules on criminal responsibility, it can exist only if all the above mentioned conditions are satisfied. The institute of actiones liberae in causa carries the label of being current and timeless in the field of criminal law, because it is not only based on the scientific achievements of criminal law, but also of medicine, psychology, pharmacy, toxicology, and especially alcohology. Since these sciences undergo a constant development, a question arises, whether the final solution to the institute of actiones liberae in causa can be given. The latest improvement related to this institute was introduced in the new Code on cri-minal procedure, and it states that the guilt in performed incompetence is deter-mined according to the time immediately before reaching that state. The institute actiones liberae in causa is not applied in cases of substantially decreased level of competence, nor could the perpetrator be mildly sentenced because of that. There is no institute of actiones liberae in causa even if the perpetrator has brought


141

himself into the state of incompetence under the effect of coercion, delusion, or because of onset of pathological intoxication. There ate three types of actiones liberae in causa: deliberate, premeditated and negligent. Our legislation doesn’t recognize deliberate, but only premeditated and negligent. An activity performed in a state of premeditated incapacity is always punished, while a negligent one only when the law precisely anticipates it, and even then through the general re-gulations on responsibility.

Key words: performed incapacity, alcohol, drugs

Literatura

1. Aleksandar Ignjatović, Krivično pravo, opšti deo, Novi Sad, Pravni fakultet Univerziteta Privredna akademija, 2007.

2. Bora Čejović, Krivično pravo, Beograd, Dosije, 2007.3. Krivični zakonik Republike Srbije, Beograd, Službeni glasnik RS, broj 85/054. Dragan Jovašević, Krivično pravo, opšti deo, Nomos, Beograd, 2006.5. Vojislav Đorđić, Dragan Jovašević, Praktikum za krivično pravo, knjiga prva,

opšti deo, Nomos, Beograd, 2006.6. Zoran Stojanović, Krivično pravo, opšti deo, Pravna knjiga, Beograd 2006.7. Miroslav Đorđević, Đorđe Đorđević, Krivično pravo, Projuris, Beograd, 2006.

142

Katarina Ljubović*

UGOVOR O „SVOJINSKOM ZAKUPU“ – SVOJINA NA NEPOKRETNOSTI U

ANGLOSAKSONSKOM PRAVU –

REZIME: U ovom seminarskom radu je analiziran Ugovor o svojinskom zakupu koji je zaključen 1995. godine u Londonu. Cilj ovog rada bio je uočavanje osnovnih specifičnosti anglosaksonskog,Common Law, pres-cedentnogiliangloameričkogpravnog sistema koji sačinjavaju tri celine: StatuteLaw–zakoni,CommonLaw–prescedentnopravoiEquityLaw–pravopravičnosti kao i njegovih karakterističnih instituta u okviru svo-jine na nepokretnosti: tenure kao sistem držanja zemlje i estate kao dužina trajanja prava u okviru predmetnog Ugovora o svojinskom zakupu.

Ključnereči:svojinskizakup,CommonLaw,StatuteLaw,EquityLaw,svo-jinananepokretnosti,tenure,estate

U savremenim pravim sistemima najčešći osnov nastanka obligacionog odnosa je ugovor, koji je i najvažnija institucija obligacionog prava. Ugovor o zakupu spada u tzv. tradicionalne ugovore. Ugovor o tzv. svojinskom zakupu koji je predmet ove analize, zaključen je u Londonu, 1995. godine te se, prema mestu i vremenu zaključenja, radi o pravnom aktu koji je donet u okvirima važe-ćeg (savremenog, pozitivnog) pravnog sistema Engleske tj. Velike Britanije. Cilj ovog rada je da kroz primer iz prakse bliže osvetli jedno od osnovnih obeležja tog sistema: svojinu na nepokretnosti.

* Ovaj rad je pripremila student I godine Pravnog fakulteta Privredne akademije u Novom Sadu Ljubović Katarina, kao seminarski rad u predmetu Istorija pravnih institucija. U cilju negovanja uporednopravnog pristupa i nastojanja da se doprinese razumevanju prakse različitih pravnih sistema, on je pripremljen za publikovanje uz pomoć prof. dr Ljiljane Slavnić.

iz stranog prava

UDK: 347.453+347.235BIBLID: 0352-3713(2010);(5–6):142–158

KatarinaLjubović:Ugovoro„Svojinskomzakupu“–svojinananepokretnosti...

143

1. Neka opšta obeležja common law sistemaOpšte napomene o Common Law sistemu i njegovim specifičnostima treba

da doprinesu da se izvrši odgovarajuća klasifikacija pravnog akta koji je predmet analize, kao i da se studentima približi pravni sistem kome taj akt pripada.

1. Anglosaksonski,Commonlaw,prescedentniiliangloameričkisistem su izrazi koji se koriste kao naziv za pravni sistem koji je nastao i razvio se u srednjo-vekovnoj Engleskoj, a koji i danas važi i primenjuje se u velikom broju zemalja.

CommonLaw je pojam koji u užem značenju označava pravni sistem opšteg prava Engleske koji je nastao kao rezultat viševekovnog nastojanja kraljevskih sudova „Royal Courts“ da na teritoriji cele države počev od XII veka (od Henriha II) nametnu svojim presudama jedno opšte pravo jednako primenjivo na sva lica u toj zemlji. Kraljevski sudovi su bili podređeni kralju, kao centralnoj vlasti, te su time potiskivali postojeće šaroliko i rascepkano pravo, koje su u to vreme stva-rali brojni sudovi u toj zemlji (sudovi plemića, cehova, gildi i dr.).1 Zbog takvog nastojanja nazvani su i sudovi opšteg prava – Common Law Courts. Ovaj pravni sistem je nastao iz prescedenta – presedana, tj. sporova, slučajeva „case“. To je pravo nastalo na uverenju da jednom doneta sudska odluka obavezuje sve sudo-ve da ubuduće u istim sporovima postupe na isti način. U širem značenju izraz CommonLaw označava celokupni pravni sistem Engleske i većeg dela Velike Britanije, ali i niza drugih zemalja koje su razvijale svoje pravo pod njegovim uticajem ( SAD, Kanada, Australija, Novi Zeland, Indija).

Jedna od osnovnih razlika između engleskog Common Law pravnog sistema i kontinentalnog prava je u tome što je uticaj rimskog prava zaobišao Englesku. U prvoj polovini XIII veka, nakon donošenja Magna Carta Libertatum (1215.), Mertonskim statutom je 1236. godine zabranjena primena rimskog prava i od tada započinje razdvajanje puteva dva velika današnja pravna sistema – anglo-saksonskog i kontinentalnog.2 Ipak, i u Engleskoj je rimsko pravo bilo poznato, latinski jezik je i danas veoma zastupljen u anglosaksonskom pravu, naročito kroz latinske pravne izreke ili nazive pojedinih instituta. Na najstarijim engle-skim univerzitetima, naročito na Oksfordu, se izučavalo rimsko pravo isto kao i u evropskim univerzitetskim centrima.

Pravni sistemi velikog broja drugih evropskih zemalja su se formirali na tra-diciji rimskog prava. Tzv. kontinentalni pravni sistem ili CivilLaw je zastupljen u svim drugim zemljama Evrope, kao i u Škotskoj, Luizijani, Kvebeku, itd.

1 O stvaranju Common Law pravnog sistema videti: Avramović S. i Stanimirović V., Uporedna pravna tradicija, Beograd, 2007. izd. Pravni fakultet u Beogradu i „Službeni glasnik“, str. 223-225.

2 O nekim razlozima ove zabrane videti: Avramović S. i Stanimirović V., Uporedna pravna tradici-ja, Beograd, 2007. izd. Pravni fakultet u Beogradu i „Službeni glasnik“, str. 225-228.


144

2. Osnovna karakteristika engleskog pravnog sistema je postojanje tri osnovna izvora prava a to su: 1) Common Law u užem smislu reči; 2) Statut Law i 3) Equity Law.3

1)CommonLaw u užem smislu te reči tj. opšte običajno pravo je pravo koje se potvrđivalo kroz delatnost kraljevskih sudova. Oni su u početku bili putujući, a od XIII veka se stalno nalaze u Vestminsterskoj palati. Ovo pravo se stvaralo tako što su stranke koje su bile nezadovoljne lokalnim presudama, običajima ili češće ukoliko uopšte nisu dobile zaštitu pred lokalnim sudovima barona obraćale kralju da on presudi spor prema „pravu zemlje“ koje je podrazumevalo običajno pravo, kraljeve naloge i već donete presude. S toga je CommonLaw imao uni-fikatorsku ulogu, ali su mu se neprestano suprotstavljali baroni koji su želeli da sačuvaju svoju jurisdikciju. Da bi kraljev sudija započeo takav spor morao je dobiti od kralja pismeni nalog za postupanje „writ“. Svaki postupak se pokretao samo na osnovu određenog writ-a. Jednom izdat writ se odnosio na sve buduće slične slučajeve i oni su se od kraja XII veka počeli skupljati u zvanični kraljevski registar „RegistarofWrits“, dok se od XIII počinju izdavati i nezvanične godišnje knjige odabranih najvažnijih presuda „Year Books“. Time se obezbeđivalo da se spor presuđen na određen način i u drugim sličnim slučajevima reši u skladu sa CommonLaw. S toga je presuda u jednom slučaju, „case“, predstavljala presce-dent odnosno obaveznu pravnu normu prema kojoj se ubuduće mora postupati. Sudije su na taj način ne samo primenjivale pravo već i sami postali stvaraoci prava formiranjem novih presuda.

Stvaranju sve unifikovanijeg CommonLaw prava je doprineo i engleski su-dija iz XIII veka H. Bracton, koji je napisao raspravu o običajnom pravu, kako bi se olakšalo i ujednačilo odlučivanje sudija u raznim odeljenjima kraljevog suda.

2)StatuteLawpredstavlja drugu grupu izvora koju su činili zakoni koje je donosio kralj a kasnije parlament. Propisima koje je donosio kralj (StatuteLaw) uređivane su uglavnom oblasti koje su se ticale organizacije države, feudalnih odnosa pojedinih društvenih grupa, odnosa države i crkve kao i nekih krivičnih dela. StatuteLaw se tretirao samo kao dopuna CommonLaw i u osnovi nije imao veliki značaj za razvoj engleskog prava. Ipak, kroz ovaj izvor prava u engleski pravni sistem su ušle važne novine već tokom XIII veka. To su Mertonski statut kojim je zabranjena primena rimskog prava 1236. godine, Trgovački statut 1283. godine kojim se daju garancije trgovcima, Drugi Vestminsterski statut 1285. go-dine kojim su baroni postigli da kralj ograniči donošenje novih writ-ova i time uspori proces unifikacije, kao i mnogi drugi. Od trenutka kada je porastao značaj parlamenta kao zakonodavnog tela počev od XV veka, a posebno za vreme en-gleske revolucije sve više je rastao značaj zakona, oni počinju da se objavljuju i štampaju. Zakoni koje je donosio parlament su i dalje sačinjavali StatuteLaw,

3 Avramović S. i Stanimirović V., Uporedna pravna tradicija, Beograd, 2007. izd. Pravni fakultet u Beogradu, Službeni glasnik, str. 225-228.


145

mada su sve češće nosili naziv Act ili Bill. Do 1963. godine statuti se navode prema godini vladavine određenog kralja, dok se od 1963. godine statuti navode prema kalendarskoj godini kada su doneti.

3)EquityLaw predstavlja treći izvor prava. To je sistem pravičnosti tj. jed-nakosti. Pošto je sistem CommonLaw bio prilično krut i ograničen što je dovodi-lo do nepravičnih ishoda a ponekad se rešenje za sporni odnos uopšte nije moglo naći ni u CommonLaw ni u StatuteLaw. Stranke su se počele obraćati kralju koji se zakleo da će obezbeđivati jednaka prava i pravičnost, doequalrightandjustice. Kako se u XV veku uvećao broj slučajeva koji se javljao posebnom ode-ljenju kraljevog suda, tzv. Kancelarovom sudu CourtofChancery, sa molbom da spor ne reši na osnovu postojećeg CommonLaw, već prema osećanju pravde i pravičnosti. Sud je u tom slučaju široko tumačio već postojeći writ i presu-du donosio nezavisno od postojećih rešenja u druga dva izvora prava. Ponekad su se u obzir uzimala i rešenja iz rimskog prava zbog čega su ovaj izvor prava neki engleski pravnici počeli da porede sa „prirodnim pravom“. Pored pozitivnih posledica i neophodne elastičnosti kroz ovaj izvor je uvedena i anglosaksonska ustanova trust. EquityLaw je sa sobom povukao i povećanu mogućnost arbitrer-nosti. Krajem XVI veka je u pogledu ovog izvora počeo da se primenjuje sistem presedana, tako da su i ovde sudije u sličnim situacijama bile vezane ranijim presudama. Tako su praktično stvorena dva paralelna sistema prava, što se reflek-tuje u anglosaksonskom pravu i danas, kroz razlikovanje legalrights i equitablerights (prava koja proizilaze iz CommonLaw i prava čije je izvorište Equity). 4

2. O svojini na nepokretnosti3. Prema materiji koju uređuje, predmetni Ugovor o svojinskom zakupu

spada u akte koji uređuju svojinske odnose. Svojina je jedan od najsloženijih pravnih instituta, koji pri tome predstavlja jedan od najspecifičnijih instituta an-glosaksonskog pravnog sistema. Svojina je najvažniji pravni institut i u osnovi određuje čitav ekonomski, pravni i politički sistem.

Rimljani su došli do reči za svojinu i oni stvaraju dva sinonima: proprietas i dominium. Prema Rimskom shvatanju svojine, svojina je potpuna vlast na stvari – plenainrepotestas,što znači ako mi stvar pripada i mogu da radim sa njom šta hoću, a drugi bez mog odobrenja ne mogu imati nikakve koristi od stvari, onda sam njen sopstvenik.5

4. Prema obliku svojine, predmetni Ugovor o svojinskom zakupu uređuje pitanja u vezi sa privatnom svojinom na nepokretnosti. Privatnasvojina je druš-tveni odnos koji karakterišu dve osobine. Prema predmetu, privatna svojina se

4 Avramović S. i Stanimirović V., Uporedna pravna tradicija, Beograd, 2007., Pravni fakultet u Beogradu i Službeni glasnik, str. 227.

5 Stanojević Obrad, Rimsko pravo; deo: „Svojine – opšti pregled“, Srpsko Sarajevo , 2003., Pravni fakultet Univerziteta u Srpskom Sarajevu


146

manifestuje kao skup imovinskih ovlašćenja koja pripadaju titularu svojine i titu-lar privatne svojine je uvek jedno lice, a ne grupa ljudi. Privatna svojina obuhvata sva imovinska ovlašćenja koja pripadaju pojedincu. Ona obuhvata i sredstva za proizvodnju.6

5. U CommonLaw sistemu svojina predstavlja posebnu granu prava. Ona je veoma specifičan i složen deo anglosaksonskog prava. Ta složenost se poseb-no ogleda kroz svojinu na nepokretnosti, za koju ne postoji pojam ekvivalentan onom koji u kontinentalnom pravu znači potpunu svojinu. Prema ovom konceptu zemljišnog vlasništva, iz prava upotrebe se izvodi pravo vlasništva, zato postoji „vlasnik prava“, odnosno vlasnik interesa na stvarima.

Ovakav pristup pravu korišćenja zemljišta, kao osnove za uspostavljanje vlasništva, značajan je zbog sagledavanja mogućnosti društvene zajednice da za-drži pravo nad zemljištem kao prirodnim dobrom i označava da koncept apsolut-nog privatnog prava nad zemljištem nije tako univerzalan kao što se misli.

Iz navedenih razloga svojinu u anglosaksonskom pravu ne možemo porediti sa kontinentalnim pojmom potpune svojine (upotreba, korišćenje, raspolaganje- usus, fructus, abususs) niti sa rimskom svojinom. U Common Law sistemu nema klasičnog prava svojine na zemlji, već se ima u vidu svojina prava na zemlji. Vlasnik ima, u stvari, „pravo na pravo“.

6. Osnovne karakteristike svojinskih odnosa u zemljama anglosaksonskog prava ogledaju se uglavnom u sledećem: 1) postojanju posebnog režima za svo-jinu na nepokretnostima, 2) odsustvu koncepcije svojine kao potpune vlasti na stvari, 3) feudalnom poreklu svojinskih kategorija, što se naročito vidi u moguć-nosti da nad istim zemljištem postoji istovremena svojinska ovlašćenja različitih subjekata.

7. Da bi se utvrdila vrsta prava prema nepokretnosti prethodno je potrebno odrediti: prvo, koju vrstu prava odnosno „držanja“ tenure ima subjekt; drugo, kako je određeno trajanje prava estate, treće, vrstu zaštite. To će inače biti i krite-rijumi za analizu predmetnog Ugovora.

8. Tenure institut – uslovno držanje. Suština tenure instituta je da na istoj nepokretnosti može postojati istovremeno više titulara.

Tenure je sistem držanja zemlje odnosno to je uslovno držanje zemlje i po-sledica je srednjovekovnog shvatanja da se zemlja ne može imati u punoj vlasti, ne može se posedovati već se drži.7

6 Stanojević Obrad, Istorija političkih i pravnih institucija, deo „Svojina, pojam, vrste, značaj“, Beograd, 1991., Naučna knjiga, str. 17-18.

7 Kada su Normani zauzeli Englesku, kralj kao vrhovni sopstvenik nepokretnosti je ljudima iz svoje okoline dao posede kao uslovnim držaocima zemlje, ali uz određene obaveze. Čelni držaoci tenants in capite su bili držaoci čija su ovlašćenja bila najšira a držanje je poticalo od kralja.Oni su dalje delili zemlju sitnijim držaocima. Posedi krupnih feudalaca lordova su se zvali menori. Menori su se dalje delili na parcele, ne celi već samo jedan deo i bili su dalje davni na korišćenje vazalima formirajući na taj način nove vrste držanja. Oni su mogli dalje deliti zemlju na parcele.


147

Tokom vremena je formirano više vrsta držanja koja se mogu podeliti na slobodna i neslobodna.

Kod slobodnogdržanja je unapred određen obim obaveza držaoca i na taj način je isključena samovolja davaoca držanja.

Navode se neka najvažnija slobodna držanja. Držanjevitezova–tenurebyknightservice – kod kojih je osnovna obaveza držaoca davanje vojne službe i to obično 40 dana u godini i pružanje materijalne pomoći lordu sizerenu. Sizeren je imao pravo tutorstva nad vazalovim maloletnim sinom ako ostane bez oca i maj-ke, pravo da oduzme dobro u slučaju veleizdaje kao i da preuzme zemlju ako je vazal ostao bez naslednika. Držanjeljudiuličnojvladarevoj–službisergeantry – je vrsta uživanja poseda koju su imali peharnici, stegonoše i drugi koji se nala-ze u vladarevoj službi. Držanjedržavnihfunkcionera–freealms – je uslovljeno obavezom da se crkva, odnosno sveštenici mole za sizerena i da obavljaju druge verske službe. Socagetenure je držanje uslovljeno radom ili rentom čiji je iznos unapred određen.

Neslobodnadržanja su opterećena obavezama koje se ugovaraju sa davao-cem zemlje na držanje tako da nisu unapred određena. Neslobodni držalac se mo-rao staviti na raspolaganje lordu a on mu je prema svojim potrebama određivao šta će raditi i držalac nije mogao sam napustiti zemlju koju obrađuje.

Najvažnija neslobodna držanja su: Držanjekmeta–villeintenure – lord je svoj posed delio na dva dela od kojih je jedan on obrađivao lordsdemesne a drugi deo je delio na parcele kmetovima; Customaryfreehold tj. slobodan zakup prema običajima gde uslovi držanja nisu određeni voljom lorda već običajima.8

9. Razvojem feudalizma umnožili su se oblici držanja na zemlji ali su nastu-panjem kapitalizma mnogi od ovih oblika počeli iščezavati dok su drugi pretrpeli velike transformacije.Tako je npr. 1290. godine statut Quia empores dozvolio otuđivanje poseda osim za čelne držaoce koji su morali imati dozvolu kralja a istovremeno je bilo zabranjeno davanje dela svog poseda novom licu koje postaje novi vazal. Dok je 1660. godine Zakon o ukidanju držanja – Tenureabolitionact – dozvolio otuđivanje zemlje i čelnim držaocima, ukinuo je pružanje materijalne pomoći lordu i pretvorio je neke druge terete u novčana davanja. Tako je vojna obaveza pretvorena u plaćanje sume novca.

Nakon razvoja, kao osnovni oblici držanja ostali su od slobodnih crkvena dr-žanja i sokidž ali kao držanje uz novčanu rentu. To je prema Obradu Stanojeviću, neka vrsta zakupa sa stvarnopravnim dejstvom, koja dobija naziv „slobodno dr-žanje“, freehold.

Državinu su imali oni koji su neposredno obrađivali zemlju. Stanojević Obrad, Veliki pravni sistemi, Novi Sad, 2004., Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, str. 17-18.

8 O slobodnim i neslobodnim držanjima videti: Stanojević Obrad, Veliki pravni sistemi, Novi Sad, 2004., Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, str. 18-20.


148

Od neslobodnih držanja zadržalo se držanje uz kopiju ugovora nastalo iz kmetskog držanja ukidanjem nekih ograničenja i pretvaranjem obaveze u novča-ni iznos, copyholdtenure.

Od 1922. do 1925. godine u Engleskoj je doneta serija zakona koja je zao-kružila neke od ovih promena i još više približila svojinu Common Law-a rim-skom, odnosno kontinentalnom tipu.

10. Estate – trajanje prava. Estate je element odnosa prema svojini na nepokretnosti koji u prvom redu određuje dužinu trajanja prava i neke elemente samih ovlašćenja.

Razlikuju se četiri oblika estate: 1) Fee simple, 2) Fee tail, 3) Life estate i 4) Tenancy.

1) Fee simple je nasledno i neotuđivo pravo svojine, to je najšire pravo. Ustanovljava se rečima: „Licu A da bude njegovo i da ga drži on i njegovi nasled-nici“. Moraju se pomenuti naslednici, jer ako se kaže samo „dajem licu A u fee simple“, takvo davanje bi prenelo doživotno uživanje, a ne fee simple.

2) Feetail je doživotno uživanje, neotuđivo poslovima inter vivos i mor-tis causa, ali ipak nasledno. Davalac ne može uticati testamentom na promenu naslednika, pa nepokretnost ostaje više generacija u porodici. Ovde držalac nije slobodan da raspolaže predmetom svojine ni za života ni mortis causa. Mora da ostavi imanje potomcima, obično određenoj kategoriji njih, npr. najstarijem muš-kom potomku. Kaže se da je nasledni red „isečen“.

3) Lifeestate doživotno pravo uživanja zemlje traje za života bilo držaoca ili nekog drugog lica. Ustanovljava se formulom: „Licu A za života“ ili „licu A za života lica B“. Pošto je dobio pravo koje je vremenski ograničeno titular ne može raspolagati nepokretnošću.

4) Tenancyje svojinski zakup ili stvarno pravni odnos. Vlasniku ostaje pra-vo da ubira zakupninu ali je tenant tj. zakupac potpuno samostalan u iskorišća-vanju stvari.

11. Pored efektivnih prava i interesa u odnosu na zemlju, postoje i tzv. bu-dući interesi, futureinterest.

Postoje dve vrste budućih interesa. Jedan je kada je taj budući interes odre-đen tj. obezbeđen – vested. Ako se kaže da će lice A imati doživotan interes, a da će posle toga zemlju dobiti lice B, onda ovo drugo lice ima određen budući interes. Druga vrsta budućih interesa je neodređen, uslovan – contingent– inte-res. Ako je neizvesno ko će biti titular i da li će uopšte dobiti zemlju onda je to neizvestan budući interes, kao u slučaju kada se nešto ustanovi u korist nekog lica pod uslovom da se oženi određenom osobom.

Iako budući interes može biti neizvestan, ova neizvesnost ne može trajati večno i zbog toga je stvoreno „pravilo protiv večnosti“ – ruleagainstperpetuites – kojim je ustanovljeno da se budući uslov mora tako formulisati da će postati efektivan najdalje do smrti bilo kog lica koje postoji u momentu njegovog nastan-


149

ka, s tim da se daje još i period potreban od začeća do rođenja deteta tj. 9 meseci i 21 godina koliko je potrebno do punoletstva.

12. Vrsta zaštite svojine. Za određivanje o kojoj vrsti prava svojine se radi, pa tako i u konkretnom slučaju tj. predmetnom Ugovoru, relevantna je i vrsta zaštite svojine. Dve su osnovne vrste tužbi.

Realproperty ne znači u suštini svojinu na nepokretnost već onu koja je zaštićena realnom tužbom realactionpred CommonLaw sudovima, u kojoj se odlučuje čija je stvar i kome će pripasti.

Personalproperty koja je zaštićena sa personalaction. Kod ove tužbe se dosuđuje iznos u novcu, uglavnom naknada.

Vrsta zaštite svojine predstavlja element tj. relevantan sadržaj ugovora o tzv. svojinskom zakupu.

13. Trast institut. Iako je feudalnog porekla, pravo svojine CommonLaw-a je imalo neke institute koji su se veoma dobro uklopili u potrebe razvijenog kapi-talizma. U ove institute spada i trast.

Trast predstavlja specifičnu anglosaksonsku ustanovu koja ne postoji u kontinentalnom pravu. Kao jedan od najznačajnijih instituta danas, nastao je za vreme Henrija VIII. Njegovo poreklo je u praksi Kancelarovog suda kome su se građani obraćali u nadi da će rešiti njihov spor ne primenom CommonLaw ili StatuteLaw već širokim tumačenjem i prema osećanju pravednosti.

Na taj način je u okviru EquityLaw nastao institut trast.9

Trast se definiše kao pravo svojine na nepokretnostima ili na pokretnim stvarima koje pripadaju jednom licu i koje ovo ostvaruje u interesu nekog trećeg lica. To bi značilo da jedno lice prenosi svojinu na drugo lice na taj način da ono mora vršiti svoja prava tako da ona koriste ne njemu već trećem licu.

U trastu postoje tri lica: 1) Settlor, 2) Trustee, 3) Beneficiary.1)Settlor je lice koje uspostavlja trast, prenosilac, utemeljivač trasta. To je

ono lice koje prenosi svojinu na drugo lice tzv. trustee.2)Trustee je lice na koje je preneta svojina, odnosno lice koje je postalo

vlasnik ali na taj način da korist od tih prava ima treće lice. Trustee nije običan posrednik, upravljač dobrima već je pravni vlasnik. Po Common Law-u ima punu svojinu i treće lice nije moglo da ga tuži ukoliko ne ispunjava obavezu koju trast nalaže. Takva obaveza je bila više moralne prirode. Intervencija kancelara, odno-sno „prava pravičnost“ equity sistem je ustanovilo neka sredstva, ne stvarnoprav-na već obligaciona da bi ga kaznila ako ne ispunjava cilj trasta. Tako da trustee može prodati dobra koja su mu poverena, ali u tom slučaju suma novca dolazi na mesto dobra i na nju se primenjuje trast. Može i pokloniti nekom trećem licu

9 O Equity Law kao izvoru prava i uvođenju instituta trast videti: Avramović S. i Stanimirović V., Uporedna pravna tradicija, Beograd, 2007., Pravni fakultet u Beogradu i „Službeni glasnik“, str. 227.


150

poverena dobra ali u tom slučaju treće lice postaje trustee i mora da ispunjava cilj trasta.

3) I treće lice je beneficiar – beneficiary označava lice u čiju korist je usta-novljen trast.10

Trast može biti upotrebljen u veoma različite svrhe kao što su npr. Zaštita maloletnih naslednika do njihovog punoletstva, ustanovljenje nekih prava u ko-rist udate žene, trast u humanitarne svrhe, u korist prosvetnih ustanova, u cilju privredne aktivnosti u industriji itd. Trast može biti ustanovljen poslovima inter vivos ili mortis causa, može biti izričit ili prećutan ali može biti i posledica za-konske odredbe.

14. Jedan od najvažnijih oblika trasta je trast preduzetničkih kompanija, businesscompanies, koji se sastoji u tome što se neka imovina poverava jednom ili nekolicini trustee – menadžera koji upravljaju imovinom u korist trećih lica, odnosno imaoca akcija, onih koji su uložili kapital. Trast preduzetničkih kompa-nija se prvi put pojavio u SAD, u Masačusets.11

15. Pravni akt koji je predmet naše analize nosi naziv „Ugovor o zakupu“, te se ovde daju neke opšte napomene o ugovoru u anglosaksonskom pravnom sistemu.

Ugovor predstavlja najvažniju instituciju obligacionog prava.12 Denis Keenan je definisao ugovor u anglosaksonskom pravnom sistemu kao sporazum volja između dva ili više lica da nešto čine ili da se uzdrže od činjenja, koji je po pravilu utuživ, pod uslovom da imaju nameru stvaranja pravnog odnosa, a ne samo međusobne razmene obećanja.13

Sistem CommonLaw-a priznaje i pravno štiti samo sporazume kojima se svaki ugovornik obavezuje na određenu činidbu (radnju). Međutim, pravo po-stavlja dva ograničenja kojima se sužava pravni pojam ugovora:

Prvo, ugovor se ograničava samo na obećanje koje je pravno punovažno, što načelno znači da mora da ima za predmet razmenu vrednosti između ugovornika.

10 O trast institutu i licima koja postoje u trastu videti: Stanojević Obrad, Veliki pravni sistemi, Novi Sad, 2004., Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, str. 23-25.

11 Pravila po kojima se reguliše rad kompanija je velikim delom u nadležnosti pojedinih država čla-nica federacije i iz tog razloga pravila nisu ista širom SAD. U većini je dozvoljeno da menadžeri koji upravljaju imovinom mogu istovremeno posedovati i akcije te kompanije. Postoji veliki broj propisa koji regulišu rad ovih kompanija s tim što se ističe značaj zakona koji su doneti sa ciljem da se spreče malverzacije i monopolisanje tržišta tzv. anti-trust zakoni među kojima su Sermanov zakon iz 1890. godine koji je zabranio stvaranje monopola i potom Kejtonov zakon iz 1914. godine. Stanojević Obrad, Veliki pravni sistemi, Novi Sad, 2004., Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, str. 24-25.

12 O ugovoru kao institutu obligacionog prava videti: Slavnić Ljiljana, Istorija pravnih institucija, Novi Sad, 2008., Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, str. 77-78.

13 O definicijama ugovora u anglosaksonskom pravu videti: Nebojša Jovanović, Pojam ugovora u anglosaksonskom pravu; http://www.ius.bg.ac.yu/Anali/A2008-1/Anali%202008-1%20str%20063-088.pdf


151

Drugo, ugovor je ograničen samo na obećanja koja se odnose samo na bu-dućeponašanje (radnje) ugovornika.

Prema subjektima, ugovori mogu biti: jednostrani i dvostrani.Dvostrani ugovor – bilateralcontract, je takav ugovor koji stvara obaveze

na činidbu sa obe strane. U takve ugovore spadaju npr. kupoprodaja, zakup, za-loga itd.

3. Analiza ugovora o svojinskom zakupu16. Osnovna tema ovog seminarskog rada je analiza jednog konkretnog

pravnog akta – Ugovora o zakupu, koji je u prevodu tako naslovljen, ali koji smo mi za metodološke potrebe ovog rada, preveli kao Ugovorosvojinskomzakupu.

Zaključen je, kako je i navedeno 1995. godine u Londonu, naravno na en-gleskom jeziku.

U prepoznavanju pravnih pojmova i instituta koristi se terminologija Sime Avramovića i Obrada Stanojevića, a prevod odredbi Ugovora je uradio autor (stu-dent Ljubović Katarina).

Analizirajući jedan konkretan ugovor o svojinskom pravu u anglosakson-skom pravnom sistemu, uočićemo neke osnovne institute, koje objašnjavamo upoređivanjem sa onim što se u našem sistemu naziva svojina na nepokretnosti.

Opšte karakteristike pravnog akta17. Ovaj Ugovor o svojinskom zakupu spada u pojedinačne pravne akte.

On pripada sferi prescedentnog prava i uređuje obligacione odnose u privatno-pravnoj oblasti, između fizičkih lica, pod uslovima i u okvirima anglosaksonskog svojinskog pravnog sistema.

Struktura akta – Ugovor se sastoji od: uvoda; tekstualnog dela od sedam tačaka; sedam dodataka; i potpisa ugovarača u prisustvu određenih lica. Pečata nema.

Uvodne odredbe i naziv akta18. Ugovor koji je predmet naše analize nosi naziv „Ugovor o svojinskom

zakupu“. Prema sadržini spada u ugovore o „svojinskom zakupu“ što se vidi iz uvodnih odredbi Ugovora:

„OvajUgovoro zakupu je sačinjen...dana1995.godine izmeđuA.L. (udaljemtekstu–najmodavac–lessor–čijiizrazobjašnjavaiukakvepostupkeseuključujunjegovinaslednici)sajednestraneiH.C.(udaljemtekstuzakupac–tenant–čijiizrazobjašnjavaiukakvesepostupkeuključujunjegovinaslednici)sadrugestrane“.14

14 Ugovor o svojinskom zakupu, London, 1995. godina, str. 1.


152

Iz ove odredbe Ugovora možemo zaključiti da se radilo o dvostranom ugo-voru, Ugovoruozakupu(engl. lease;zakup), što predstavlja obligacioni odnos, pošto postoje i neki oblici kontrole.

Vrsta držanja19. O kojoj vrsti držanja se radi u konkretnom slučaju vidimo iz Uvoda

(vize) Ugovora i to iz sledećih odredbi:„Budućida jenajmodavac registrovankaovlasnik saapsolutnomslobo-

domdržanja(absolutefreedomtohold)zemljeiprostorijaobuhvaćenihunazivuNGL71655...iželidaprepustideogorenavedenihprostorija(udaljemtekstuizda)...“.15

Iz ove uvodne odredbe Ugovora gde se navodi da je najmodavac vlasnik ap-solutnog držanja – apsolutefreehold, možemo zaključiti da se radi o slobodnom držanju odnosno institutu freeholdtenure,odnosno držanju uz novčanu rentu, kao vrsti zakupa sa stvarnopravnim dejstvom.16

Tekstualni deo Ugovora – prava i obaveze ugovarača20. Nakon uvoda, u tekstualnom delu Ugovora se u sedam tačaka utvrđuju

prava i obaveze ugovarača.U tački 1. Ugovora nailazimo na odredbe iz kojih se uočavaju glavne karak-

teristike i specifičnosi kada je reč o svojini na nepokretnosti u anglosaksonskom sistemu.

U tim odredbama određuju se prava i obaveze subjekata ugovaranja:– TheLessor(A.L.) – zakupodavac, davalac stana, koji je i primalac zaku-

pa. Kao ekvivalent u našem pravnom sistemu moglo bi se reći da se radi o prodavcu nepokretnosti odnosno zakupodavcu.

– TheTenant (H.C.) – zakupac tj. lice koje plaća zakup, kome se ustupa „svojinsko pravo“ na stanu. Predmet ugovaranja – nepokretnost se potom detaljno opisuje u tački 2. Ugovora.

Tu se dalje određuje trajanje prava: „Vlasnikprava dadržiuzakupuuperi-oduod125godinapočevod...“.17

Kako u CommonLaw sistemu nema prava svojine, već je svojina prava na zemlju – „pravo na pravu“, ili kao što stoji u ovom Ugovoru zakupodavac odno-sno kupac je „vlasnik prava“.

15 Ugovor o svojinskom zakupu, London, 1995. godina, str. 1.16 O institutu tenure videti: Stanojević Obrad, Veliki pravni sistemi, Novi Sad, 2004., Pravni fakul-

tet za privredu i pravosuđe, str. 17-20.17 Ugovor o svojinskom zakupu, London, 1995. godina, str. 2.


153

21. Odredba Ugovora koja glasi da se stan drži u zakupu u periodu od 125 godina, nas upućuje na to da se radi o svojinskom zakupu koji je vremenski ogra-ničen i ovde prepoznajemo estateinstitut,oblik tenancy.18

Potom, u pogledu obaveza zakupca (tenant) utvrđuje se sledeće: „Prvaisplatadabudeizvršenapozaključenjuugovorazaperiodzavršnosasledećimkvartalnimdanomobezbeđenimmeđutimpoduslovomdaistovremenoovajugo-vorpostaneipredmetaktaozakupu...RentAct1977.“19

Pravna odredba u ovom Ugovoru u kojoj se navodi da Ugovor o zakupu mora istovremeno postati i predmet akta o zakupu 1977. se odnosi na zakon koji donosi parlament i koji i dalje nosi naziv StatuteLaw, mada se kao što se može uočiti u današnje vreme sve češće koriste nazivi ActiliBIll.20

22. U tački 2. Ugovora nalaze se odredbe kojima se utvrđuju obaveze za-kupca prema zakupodavcu.21

Obaveze zakupca (tenantsa inicijalima H.C.) tokom trajanja Ugovora o za-kupu su definisane u sledećim odredbama Ugovora:

„Zakupacjedužandaplatiprethodnoutvrđenuzakupninunavremeiutvr-đenomdinamikomisplate.Zakupacjedužandaredovnoplaćasveračuneipore-zezastannavremekaoi20%zajedničkihtroškovaitroškovaodržavanjazgrade.

Zakupacjedužandadozvolizakupodavcuisvimosobamakojesuopuno-moćeneodstranezakupodavcadaurazumnovremeiuzranijeobaveštenjedođuustambeneprostorijekakobipregledalistanjestanaidekoracije.

Zakupacjedužandauradisvepopravkeiuklonisvenedostatkeustanuurokuodtrimesecanakonštogazakupodavacobavestiotomeupismenojformi.

Uslučajudazakupacneizvršipomenutepopravkeustanuonjedužandadopustizakupodavcuisvimosobamakojesuopunomoćeneodstranezakupodav-cadauđuustaniizvršepopravkeotroškuzakupca.

Zakupacnesmeprodatistan.Zakupacjedužandaplatizakupodavcusvesudsketroškoveuključujućitroš-

kovehonoraraadvokatakojimajebioizloženzakupodavackaoimogućetroš-koveuslučajusudskogpostupkaupogleduovogugovoraozakupu,odeljak146i147zakonaosvojini(section146and147oftheLawofPropertyAct1925).“

23. U tački 3. Ugovora nalaze se odredbe kojima se utvrđuju obaveze za-kupca u pogledu korišćenja stambenog prostora kao i izvesne obaveze prema zakupodavcu .22

18 O institutu estate i svojini na nepokretnosti u anglosaksonskom pravnom sistemu videti: Stanojević Obrad, Veliki pravni sistemi, Novi Sad, 2004., Pravni fakultet za privredu i pravosu-đe, str. 17-23.

19 Ugovor o svojinskom zakupu, London, 1995. godina, str. 2.20 O Statute Law videti: Avramović S. i Stanimirović V., Uporedna pravna tradicija, Beograd,

2007., Pravni fakultet u Beogradu i „Službeni glasnik“, str. 226-227.21 Ugovor o svojinskom zakupu, London, 1995. godina, str. 6.22 Ibid., str. 6-10.


154

Ugovorom se utvrđuje:ZakupacjedužandatokomtrajanjaUgovoraosvojinskomzakupuodržava

urednostambeniprostoridavršipopravkesvihkvarovaustanuizuzevkrovnestruktureitemelja.

Zakupac jedužanda jednomusvakihsedamgodinakao izadnjegodinetrajanja ovog Ugovora prefarba sve drvene i metalne predmete u stambenomprostorubojomkojajeiprethodnobilaupotrebljavana.

Zakupacjedužandadozvolidolazakzakupodavcaustanizgraduuzpret-hodno obaveštenje osim u hitnim slučajevima a u cilju izvršenja popravki nastanuilizgradikojiiduukoristzakupca.

Zakupac jedužandasvakegodineplati zakupodavcuproporcionalnideotroškovapropisanihipreciziranihupetomdodatkuovogUgovoranavreme.

Zakupacnesmepravitipromeneustanubilospoljabilounutrakaoštosuotvorinaspoljašnjimilinosećimzidovimaodnosnonesmemenjatiarhitektonskiizgledstambenihprostorija.

ZakupacsemorasvevremetrajanjaUgovorapridržavatipropisaprecizira-nihuprvojdopuniUgovora.

Zakupac je dužan da pismenim putem obavesti zakupodavca o svim ne-dostacimaipotrebnimpopravkamakojeprimetiazačijupopravkujezaduženzakupodavac.

24. Tačka 4. Ugovora sadrži odredbe kojima se utvrđuju obaveze zakupo-davca prema zakupcu.23

Na primer: Ukolikozakupacredovnoplaćazakupnanačinprethodnodefi-nisanuUgovoruzakupacmožedaslobodnoimirnodržinepokretnostupomenu-tomvremenskomperiodubezprekidaodstranezakupodavca.

Ovde uočavamo freehold tip držanja zemlje odnosno slobodno držanje uz novčanu rentu.

25. Odredbe sadržane u tački 5. ovog Ugovora utvrđuju da ukolikobilokojideozakupninenebudeisplaćennavremeizaostalidugnebudeplaćennina-končetrnaestdana,postajedugformalnoiskazan,kaoidaukolikozakupacbilokadzanemariodnosnone izvršinekuodobavezadefinisanihodredbamaovogUgovora,tadazakupodavactrebadaimazakonskopravodaponovouđeustam-beneprostorijeipotpunoimirnodržistambeneprostorijeodtadapanadalje.

Zakupodavacnijeodgovoranzakupcuzapopravkekvarova nastalihnain-stalacijamailiaparatimaakojesuvankontrolezakupodavca.

Takođe se u ovoj tački Ugovora navodi da delaprotivnaonimkojasudefi-nisanauodredbamaUgovoraosvojinskomzakupumogudovestidoprenošenjapravananepokretnostinazakupodavcaA.L.kojićebitioslobođensvihobaveza

23 Ugovor o svojinskom zakupu, London, 1995. godina, str. 10-11.


155

poovomugovorualinenaštetuzakupcaaliusledkršenjaodredbiUgovoraodstranezakupca.24

26. Šestom tačkom Ugovora se utvrđuje da u slučaju štete nastale na zgradi ili drugim njenim delovima a čiji uzrok nastanka osigurava polisa osiguranja koju poseduje zakupodavac obavezuje zakupodavca da sva novčana sredstva koja do-bije na ime osiguranja ustupi u svrhu sanacije zgrade ali da u slučaju kada je za-kupodavcu usled nekih radnji zakupca ili njegove porodice isplaćen samo deo ili poništena isplata novčanih sredstava tad je zakupac dužan da snosi sve troškove sanacije zgrade ili njenih delova.

U slučaju da stambene prostorije u toku trajanja ugovora o zakupu budu oštećene ili razorene dejstvom vatre tako da se u njima ne može živeti tada će zakupnina biti ukinuta ili srazmerno smanjena sve dok stambeni prostor ne bude pogodno renoviran za stanovanje i upotrebu.25

27. Sedma tačka Ugovora sadrži objašnjenje pojma „demised premises“ i upućuje nas na to da se ovaj pojam odnosi na stambene prostorije odnosno na nepokretnost navedenu u drugom dodatku Ugovora.26

Dodaci Ugovoru28. Nakon tekstualnog dela, koji se kako je navedeno sastoji iz sedam tačaka

u kojima se utvrđuju prava i obaveze ugovarača, Ugovor sadrži i sedam dodataka (naslovljenih kao THEFIRSTSCHEDULE,SECONDSCHEDULE, itd.), svaki sa više tačaka numerički iskazanih. Na primer prvi dodatak ima 14 tačaka.

U prvom dodatku Ugovora se utvrđuju osnovna pravila po kojima se zaku-podavac mora vladati prilikom držanja stambenih prostorija.27

Zakupacdužandastambeniprostorupotrebljavasamokaopojedinačnipri-vatnistanodstranejedneporodiceadapritomnijednaodprostorijastambenogprostoranesmebitiupotrebljavanakaoposlovniprostor.

Psiiliživotinjesenemogudržatiustambenimprostorijamabezsaglasnostizakupodavca.

Ustambenimprostorijamasenemogudržatimuzičkiinstrumentiosimkla-vira,radija,gramofonskogaparataitelevizorakaoidaistimogubitiuključeniuperioduod7satiprepodnedo12satiposlepodne.

Zakupacnesmedozvolitidasedecaigrajunastepeništuiuhodnicimaidanatajnačinometajuulazakiprolaženjekrozzgradu.

Zakupacnesmestavljatisaspoljašnjestraneprozorastambenihprostorijakojedržisaksijeosimukolikonedobijeodobrenjezakupodavca.

24 Ugovor o svojinskom zakupu, London, 1995. godina, str. 11-13.25 Ibid., str. 13-14.26 Ibid., str. 14.27 Ibid., str. 14-16.


156

29. Potom se u drugom dodatku utvrđuje dasestannalaziuprizemljuzgra-dekojasenalaziuulici121KingHenry’sRoadidasuovestambeneprostorijeupisaneuzemljišnomkatastrupodbrojemNGL716556.

Stambeneprostorijeobuhvatajupatos,plafon,sveunutrašnjezidoveiunu-trašnjepovršinekaoivodovodnecevi,električneigasneinstalacijeaneobuhva-tasveiznadplafonaiispodpatosaovihstambenihprostorija.28

30. Trećim dodatkom Ugovora se ponovo napominje da zakupackaoosobakojaposedujepravodržanjanepokretnostiimapravadapostavljakantuzađubrenaposebnoodređenommestuzatunamenupotomdaposedujepravokorišćenjabašte,puteva,ulaza,hodnika,stepeništakaoisvihdrugihputevakojivodedozakupčevihstambenihprostorija,pravoupotrebevodovodnihcevi,električnihigasnihinstalacija.

Ovim dodatkom ugovora se takođe definiše pravozakupcadaurazumnodobadanakaoiuzprethodnoobaveštenjeimapravopristupadrugimdelovimazgradeauciljučišćenja,popravkeiliodržavanjazgradeidapritomeizazivaštojemogućemanjesmetnje.29

31. Četvrtim dodatkom Ugovora se utvrđuje da zakupodavac i sveosobeopunomoćeneodstranezakupodavcamoguuzprethodnunajavuosimuhitnimslučajevima ući u stambene prostorije i u zgradu kako bi izvršili popravke ilizamenuvodovodnihcevi,električnihigasnihinstalacijaustanuilidrugeradovekojiiduukoristzakupacauzgradiidaukolikobislučajnotomprilikombilana-netainekaštetaonamorabitiodmahsaniranaotroškuzakupodavaca.30

32. Petim dodatkom se utvrđuje: Godišnjiizdaciiskazujuseuvidupotvrdepisaneodstranerevizorailizastupnikazakupodavcakojijestručnivršilacduž-nosti idasekopijapotvrdezasvaku finansijskugodinukojaoznačavaperiodod07.aprilaugodinido06.aprilanarednegodinedostavizakupcunanjegovpismenizahtev.Potvrdasadržizbirsvihgodišnjihkakostalnihtakoiperiodičnihizdataka koje je izmirio zakupodavac a od kojih 20% troškova treba da snosizakupacnepokretnosti.31

33. Šestim dodatkom Ugovora se utvrđuje: Zakupodavacjetokomtrajanjaugovoraozakupudužandaodržavaspoljašnjezidove,krov,dimnjak,spoljašnjedelovezgradekaoideoogradeudobromifunkcionalnomstanju.Zakupodavacjetakođedužandavodiračunaospoljašnjimelektričnimigasniminstalacijamakaoionjihovimsatovima,ovodovodnimcevimaisatukaoidaposedujepolisuosiguranjazagorenavedenestavkeidakopijutepriznaniceodnosnopoliseosi-guranjadostavizakupcunanjegovzahtev.32

28 Ugovor o svojinskom zakupu, London, 1995. godina, str. 16.29 Ibid., str. 17-18.30 Ibid., str. 18-19.31 Ibid., str. 19-21.32 Ibid., str. 21-22.


157

34. Sedmi dodatak Ugovora utvrđuje postojanje još nekih troškova kao, na primer, upotreba zajedničke struje u zgradi, troškovi održavanja kolovoza, zajed-ničkih hodnika unutar zgrade, troškovi održavanja interfona kao i troškovi uprave i administracije, honorar revizora koji izdaje potvrdu o godišnjim rashodima.33

35. Na kraju Ugovora o zakupu stoje potpisi ugovarača i prisutnih lica.

4. ZaključakAnalizirani Ugovor spada u pojedinačne pravne akte. Donet je saglasnošću

volja dva fizička lica, radi uređivanja tzv. svojinskog zakupa stana, što je speci-fičnost anglosaksonskog shvatanja svojine kao „prava na pravo“. Zaključen je u formi, po postupku i pod uslovima za zakup nepokretnosti u okvirima važećeg pravnog sistema Engleske, te predstavlja jedan ilustrativni (naravno ne i jedini) model ugovora iz prakse prometa nepokretnosti u jednom složenom, od našeg drugačijem, pravnom sistemu. Mišljenja smo da je to koristan primer za upored-no proučavanje pravne prakse, i to kako za studente tako i za diplomirane pravni-ke koji su zainteresovani za ovu pravnu oblast.

Katarina Ljubovic, studentLaw Faculty, Business Academy, Novi Sad

LEASE – ownership of real property in Common Law system –

A b s t r a c t

In this seminar paper we analyzed ownership lease agreement concluded 1995th, in London. The aim of this study was identification of the basic charac-teristics of Common Law, legal system which consists of three parts: the Statute Law, Common Law and Equity Law, as well as its distinctive institutions in the ownership of real estate: tenure as a system of holding land and estate as the du-ration of rights under the relevant contract of lease ownership.

Key words: rental property, Common Law, Statute Law, Equity Law, real estate property, tenure, estate

Literatura

1. Avramović Sima i Vojislav Stanimirović, Uporedna pravna tradicija, Beograd, Pravni fakultet u Beogradu i Službeni glasnik, 2007.

33 Ugovor o svojinskom zakupu, London, 1995. godina, str. 22-23.


158

2. Nebojša Jovanović, Pojam ugovora u anglosaksonskom pravu; http://www.ius.bg.ac.yu/Anali/A2008-1/Anali%202008-1%20str%20063-088.pdf

3. Slavnić Ljiljana, Istorija pravnih institucija, Novi Sad, Pravni fakultet za pri-vredu i pravosuđe, 2008.

4. Stanojević Obrad, Veliki pravni sistemi, Novi Sad, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, 2004.

5. Stanojević Obrad, Rimsko pravo, Srpsko Sarajevo, Pravni fakultet Univerziteta u Srpskom Sarajevu, 2003.

6. Stanojević Obrad, Istorija političkih i pravnih institucija, Beograd, Naučna knjiga, 1991.

159

Prof. dr Saša Knežević*

PROF. DR VITOMIR POPOVIĆ, MR BORIS TOPIĆ, SLAĐANA MARIĆ:

„NULLUM cRIMEN, NULLA POENA SINE LEGE U MEĐUNARODNOM PRAVU I PRAVU

BIh U KONTEKSTU PROcESUIRANJA RATNIh ZLOČINA I ZLOČINA PROTIV

ČOVEČNOSTI“ BANJA LUKA, 2008.

Monografija „Nullumcrimen,nullapoenasinelege u međunarodnom pravu i pravu BiH u kontekstu procesuiranja ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti“, autora prof. dr Vitomira Popovića, mr Borisa Topića i Slađane Marić, obrađuje jedno od najvažnijih načela krivičnog prava – načelo zakonitosti. U ovoj mo-nografiji ovaj fundamentalni princip krivičnog prava sagledan je kroz prizmu zaštite ljudskih prava onih lica koja su optužena za krivična dela izvršena u vreme oružanih sukoba. Lajt motiv naučne obrade ove teme je da nužnost procesuiranja krivičnih dela izvršenih u oružanim sukobima ne može anulirati potrebu respek-tovanja zabrane retroaktivnog važenja zakona, kao kvintesencije načela zakoni-tosti u krivičnom pravu.

Monografija sadrži pet poglavlja koja nose naslove: Uvod, Princip zako-nitosti, Vremensko važenje Krivičnog zakona, Komparativna analiza Krivičnog zakonika SFRJ i Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine i Zaključna razmatranja.

U Uvodu, autori izlažu cilj ovog monografskog rada. Neposredan povod za nastanak ove monografije predstavlja pitanje da li sudovi u Bosni i Hercegovini, prilikom vođenja krivičnih postupaka protiv okrivljenih za krivična dela genoci-da, ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti, izvršenih u periodu od 1992-1995. godine, mogu primenjivati Krivični zakon Bosne i Hercegovine, koji je stupio na pravnu snagu 2003. godine.

* Pravni fakultet Univerziteta u Nišu

prikazi

BIBLID: 0352-3713(2010);(5–6):159–162


160

Drugo poglavlje ovoga rada tretira princip zakonitosti kao opšte načelo do-maćeg i međunarodnog prava. Ukazuje se na osnovne koncepte na kojima se zasniva načelo zakonitosti – na načelu materijalne pravde i načelu striktne zako-nitosti. Načelo materijalne pravde zasniva se da idejnoj matrici potrebe odstupa-nja od pozitivnog prava u korist pravde „u onom slučaju kad je nesklad između prava koje se zasniva ... i pravde nepodnošljiv.“ S druge strane, načelo striktne zakonitosti nalaže da se neko lice može krivično goniti i da mu se može izreći kazna samo ako su krivično delo i kazna bili predviđeni krivičnim zakonom koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela! Saglasno tome, prema gledištu autora rada, primena tzv. „Radbruhove formule“, kao idejne osnove načela materijalne pravde, moguća je u izuzetnim slučajevima. Autori ukazuju i da princip zakoni-tosti ima karakter elementarnog ljudskog prava, sadržanog u katalozima ljudskih prava koji čine okosnicu najznačajnijih međunarodnopravnih dokumenata o za-štiti ljudskih prava.

Treći deo rada posvećen je vremenskom važenju krivičnog zakona. Važenjem Krivičnog zakona u određenim vremenskim koordinatama (od momenta stupa-nja na pravnu snagu do njegovog ukidanja) osigurava se primena načela zako-nitosti. Saglasno aksiomatičnom pristupu načelu zakonitosti, izraženom u kri-vičnom zakonodavstvu, ukazuje se na stav da se prema učiniocu krivičnog dela može primenjivati krivični zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela. Izuzetno, mogao bi se primeniti i kasnije doneti zakon, ako je povoljniji po uči-nioca. Međutim, autori konstatuju da sud Bosne i Hercegovine odstupa od ovoga aksioma teorije krivičnog prava, pozitivnog krivičnog prava i jurisprudencije u slučajevima procesuiranja krivičnih dela po normama međunarodnog prava!

Princip zakonitosti sagledava se u, ovom najobimnijem delu rada, i kroz analizu Statuta ad hoc Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. Ukazuje se na praksu ovoga suda, kojom se kreativno tumači princip zakonitosti. Prezentuju se pravna mišljenja sudećih veća u procesuiranju konkretnih sudskih predmeta, kojima se opravdava izricanje kazni okrivljenima u dužem trajanju od zakonom predviđenog trajanja kazni u zakonodavstvima bivše Jugoslavije. Autori s pravom primećuju da tzv. Rimski Statut, kojim je osnovan stalni Međunarodni krivični sud, „ostavlja manje prostora za maglovite i nejasne odredbe u poređenju sa Statutom Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, te načelo zako-nitosti formuliše na sličan način kao unutrašnji pravni sistemi.“

Autori monografije iscrpno se bave i normativnim okvirom principa zako-nitosti u krivičnom zakonodavstvu Bosne i Hercegovine. Ističe se da unutrašnje zakonodavstvo ove složene države prihvata prioritetnu primenu krivičnog zako-na koji je važio tempore criminis, s mogućnošću da se, izuzetno, primeni bla-ži po učinioca, kasnije doneti, krivični zakon. Međutim, propisivanjem čl. 4.a Zakonom i izmenama i dopunama Krivičnog zakona BiH, u krivično zakonodav-stvo se involvira odredba čl. 7. st. 2. Evropske konvencije. Time se otvara prostor za odstupanje od principa zakonitosti, a, nadasve, od mogućnosti da jedino zakon

Prof.drSašaKnežević:„Nullumcrimen,nullapoenasinelege...“

161

povoljniji po učinioca može derogirati primenu zakona koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela! Autori detaljno analiziraju i praksu Ustavnog suda BiH, kojom se nastoji opravdati primena retroaktivnog dejstva krivičnog zakona BiH, dopuštena čl. 4.a KZ BiH.

Četvrto poglavlje ove monografije posvećeno je komparativnoj analizi Krivičnog zakonika SFRJ i Krivičnog zakona BiH. Konstatuje se da se krivičnim zakonodavstvom BiH, za razliku od zakonodavstva bivše SFRJ, inkriminiše zlo-čin protiv čovečnosti, kao posebno krivično delo. Autori ističu da primena norme Krivičnog zakona BiH, kojom su inkriminisani zločini protiv čovečnosti, i na krivična dela izvršena za vreme oružanih sukoba u BiH ne protivreči međunarod-nim standardima o ljudskim pravima. Međutim, zaključuje se da princip pravne sigurnosti nalaže da primena Krivičnog zakonika BiH iz 2003. godine u odnosu na krivična dela za koja se može primeniti Krivičnog zakonika SFRJ ne bi bila opravdana. Taj stav se potkrepljuje i činjenicom da entitetski sudovi, postupajući saglasno načelu nullumcrimen,nullapoenasinelege, prilikom suđenja za kri-vična dela učinjena u oružanim sukobima u BiH primenjuju pravo bivše SFRJ. Autori s pravom primećuju da je primenom KZ BiH iz 2003. godine uneta nepo-trebna konfuzija u vezi s primenom relevantnog materijalnog krivičnog prava za suđenje za ratne zločine u Bosni i Hercegovini.

U zaključnim razmatranjima, pored ostalog, ukazuje se da izuzeci od prin-cipa zakonitosti, sadržani u odgovarajućim odredbama Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih pra-va i osnovnih sloboda, čine ovu garanciju pravne sigurnosti „neapsolutnom“. Suštinski posmatrano, princip zakonitosti ne otklanja mogućnost kažnjavanja za radnje koje su bile zakonite prema unutrašnjem, ali su bila kažnjive prema među-narodnom pravu. Autori rada upozoravaju da su, međutim, odredbe međunarod-nopravnih akata o izuzetnoj retroaktivnoj primeni krivičnog zakona primenljive samo u slučaju da principi međunarodnog prava nisu na bilo koji način inkorpori-sani u domaći zakon, pod uslovom da se kršenje tih principa može okarakterisati kao zločin protiv čovečnosti! Sledstveno tome, u BiH se ne bi mogla primeniti odstupanja od principa zakonitosti, sadržana u međunarodnom pravu, jer je ova država, preko zakonodavstva SFRJ, već inkorporisala opšte principe međunarod-nog prava, kojima se propisuje kažnjavanje za ratne zločine. Potporu svog stava autori nalaze i u odgovarajućoj praksi Evropskog suda za ljudska prava.

U drugom delu ove monografije sadržani su tekstovi najznačajnijih izvora međunarodnog humanitarnog prava, uključujući četiri Ženevske Konvencije s dopunskim Protokolima, osnivačke akte međunarodnih krivičnih sudova i pra-vilnike o postupcima i dokazima tih sudova. Prikazani su i integralni tekstovi krivičnih zakona, koji se odnose na temu koja se obrađuje.

Ovim monografskim radom čini se dragoceni doprinos razmatranju prin-cipa zakonitosti, kao bazičnog principa krivičnog prava, usmerenog na zaštitu pravne sigurnosti građana. Iz sadržine ovoga rada provejava ideja da se prema


162

učiniocima ratnih zločina mora usmeriti adekvatna društvena reakcija, u vidu pokretanja mehanizma krivičnopravne zaštite. Međutim, to ne znači da, prili-kom sankcionisanja najtežih povreda humanitarnog prava, treba prenebregnuti potrebu uvažavanja osnovnih postulata pravne sigurnosti građana, uključujući i one koji su optuženi za izvršenje ratnih zločina. Upravo je uravnotežen pristup autora ovoga rada u sagledavanju potrebe procesuiranja učinioca dela kojim se krše zakoni i običaji rata, kroz respektovanje osnovnih postulata pravne sigur-nosti optuženih za ta dela, odredio njegovo vidno mesto u naučnoj i stručnoj književnosti iz oblasti međunarodnog humanitarnog i krivičnog prava. Svojim sadržajem ova knjiga upotpunjuje saznanja teoretičara i praktičara koji se bave ovim oblastima, i može biti korisna svim čitaocima koji iskazuju interes za temu koja je u njoj obrađena.

163

MA Jelena Matijašević,*Marijana Alavuk**

PRIKAZ VII TRADIcIONALNOG NAUČNOG SKUPA „ZLATIBORSKI DANI PRAVA“

VII tradicionalno savetovanje „Zlatiborski dani prava“ u organizaci-ji Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe Univerziteta Privredna akademija u Novom Sadu i časopisa „Pravo-teorija i praksa“ održano je na Zlatiboru od 19.-22. aprila 2010. godine u kongresnoj sali hotela „Mona“ uz učešće naučnih radnika, univerzitetskih profesora, sudija visokih sudskih instanci i predstavnika visokih državnih organa i institucija.

Cilj ovogodišnjeg Savetovanja je u osnovi ostao nepromenjen u odnosu na prethodna Savetovanja: a da se u vremenu krupnih promena u pravnom sistemu, na adekvatan način analiziraju najznačajniji segmenti pozitivno-pravne regulati-ve, kao i pitanja vezana za sprovođenje novih zakonskih rešenja. Pored uvodnih izlaganja Savetovanje je bilo koncipirano u četiri tematske celine: promena u strukturi svojinskih odnosa; pravosudni zakoni, promene u pravnoj regulativi; novi zakon o stečaju i posebne teme.

Savetovanje je otvorio prof. dr Vuksan Lakićević uvodnim izlaganjem u kojem je istakao aktuelne promene u pravnom sistemu Republike Srbije i pri-tom izložio osnovne karakteristike i značaj svake tematske celine ovogodišnjeg Savetovanja.

Direktorka Kancelarije za evropske integracije Milica Delević i Savetnik direktora Vladimir Ateljević autori su rada „Usklađivanje domaćeg prava sa pra-vom Evropske unije“ u kome su izneli najznačajnije aspekte usklađivanja zako-nodavstva Republike Srbije sa pravom Evropske unije. Pri tome poseban akcenat je stavljen na ključne faze ovog procesa kao i potrebne korake u cilju evropske integracije Srbije u Evropsku uniju.

Prof. dr Ilija Babić, Dekan Fakulteta za evropske pravno-političke studi-je Univerziteta „Singidunum“ iz Beograda u radu „Pretvaranje prava korišćenja građevinskog zemljišta i pravo svojine“ objašnjava rešenja Zakona o planiranju i izgradnji iz 2009. godine o pretvaranju prava korišćenja u pravo svojine na gra-

* Dipl. pravnik – master na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad

** Dipl. pravnik na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad

BIBLID: 0352-3713(2010);(5–6):163–167


164

đevinskom zemljištu bez naknade i pretvaranje prava korišćenja u pravo svojine uz naknadu.

Član Visokog saveta sudstva, sudija Jelena Borovac prezentovala je rad „Dvostruki promet nekretnina i sticanje svojine“. Rad ima za cilj da ukaže na aktuelnost problema kod dvostruke prodaje nekretnina, a naročito stanova u iz-gradnji u svetlu rešenja iz novog Zakona o prometu nepokretnosti.

Pomoćnik ministra za urbanizam i ekologiju, Aleksandra Damjanović Petrović autor je rada „Zakon o planiranju i izgradnji – legalizacija i građevin-sko zemljište“. Fokus izlaganja bile su odredbe najnovijeg Zakona o planiranju i izgradnji koji je pravno uredio oblasti prostornog planiranja i urbanizma, građe-vinsko zemljište, izgradnju objekata, inspekcijski nadzor i legalizaciju objekata.

U svom radu pod nazivom „Ustavni koncept javne svojine“ prof. dr Ljiljana Slavnić dala je prikaz i analizu instituta javne svojine u Ustavu Republike Srbije. Cilj analize je da ukaže na širinu i dubinu zahvata koje Ustav nalaže u razradi ostvarivanju osnovnih rešenja u tom delu ustavne materije, i podstakne odgovor-nost zakonodavca u tom procesu.

Državna sekretarka u Ministarstvu rada, mr Snežana Lakićević izložila je referat na temu „Pravni položaj malih i srednjih preduzeća kao nosilaca privred-nog razvoja Republike Srbije“. U radu je analiziran pravni položaj malih i sred-njih preduzeća, a posebno njihov statusno-pravni položaj i oblast radnih odnosa i ističe se neophodnost donošenja novih zakonskih rešenja iz ove oblasti.

Asistent na krivičnoj katedri Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe Univerziteta Privredna akademija iz Novog Sada, dipl. pravnik – master, Jelena Matijašević prezentovala je rad na temu „Fenomenološki aspekt kompjuterskog kriminaliteta sa osvrtom na krivična dela protiv bezbednosti računarskih podata-ka“. Istaknuta je ozbiljnost materije kompjuterskog kriminaliteta, analizirane su odredbe materijalnog krivičnog zakonodavstva koje uređuju krivična dela pro-tiv bezbednosti računarskih podataka, uz poseban osvrt na pojavne oblike ovog fenomena koji po svojoj ozbiljnosti zahteva detaljniji pristup u zakonodavnim rešenjima u ovoj oblasti.

U radu pod nazivom „Aktuelna pitanja privatizacije javnih komunalnih preduzeća“, dipl. pravnik Dragan Milanović, savetnik generalnog direktora DP „Drugi Oktobar“ Vršac, član radne grupe Stručnog udruženja za distribuciju pri-rodnog gasa Vojvodine, ukazao je na poseban pravni položaj javnih komunalnih preduzeća u privredi Srbije, na problem njihovog funkcionisanja, kao i na rešenja Zakona o javnim preduzećima i delatnostima od opšteg interesa.

Novu tematsku celinu Savetovanja, pod nazivom „Pravosudni zakoni, promene u pravnoj regulativi“ otvorio je prof. dr Aleksandar Radovanov, re-dovni profesor Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe Univerziteta Privredna akademija u Novom Sadu sa radom na temu „Pretpostavke za uspešno sprovođe-nje reforme pravosudnog sistema“. Po mišljenju autora, za uspešno sprovođenje reforme nužne pretpostavke su 1) dobro postavljena organizacija i nadležnost

MAJ.Matijašević,M.Alavuk:PrikazVIItradicionalnognaučnogskupa„Zlatiborskidaniprava“

165

pravosudnog sistema; 2) dobri procesni zakoni i 3) kvalitetan sudijski kadar, s tim što presudan značaj imaju sudije kojima je povereno da sadržinu zakonskih propisa sprovedu u život.

Sudija Vrhovnog Kasacionog suda, Snežana Andrejević autor je rada pod nazivom „Nova mreža sudova: odnos sedišta suda i sudske jedinice“. U fokusu rada je organizacioni aspekt sudstva, kao i uređenje sudova u Republici Srbiji, sa zaključkom da je radi efikasnog rada sudske jedinice neophodno novelirati Zakon o uređenju sudova i Zakon o sudijama.

Dekan Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe Univerziteta Privredna akademija iz Novog Sada, prof. dr Aleksandar Ignjatović u svom radu sa te-mom „Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, sa osvrtom na izmene Zakonika o krivičnom postupku“ analizirao je odredbe Zakona o oduzi-manju imovine proistekle iz krivičnog dela sa stanovišta nacionalnog i međuna-rodnog prava, posebno ističući mišljenje da su ovim Zakonom ispoštovani stan-dardi ljudskih prava zagarantovni Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, kao i odredbe Ustava Republike Srbije. U istom kontekstu, autor je predstavio i najnovije izmene Zakonika o krivičnom postupku.

„Privredni sudovi i pravo Evropske unije“ tema je rada sudije Privrednog apelacionog suda Srbije, Milice Milanović Trailović. U referatu je prikazana organizacija i nadležnost Suda pravde Evropske unije i postupak dobijanja pret-hodnog mišljenja.

Snežana Novčić, sudija Privrednog apelacionog suda i Đorđe Novčić, ad-vokat, autori su rada „Javne nabavke i sudski sporovi“. Tematika referata bazira se na značaju donošenja Zakona o javnim nabavkama kojim je pravna regula-tiva Republike Srbije u oblasti javnih nabavki skoro u potpunosti usklađena sa evropskom.

Sudija Vrhovnog suda Srbije i član radne grupe za donošnje Zakona o ste-čaju, Slobodan Spasić, prezentovao je rad na temu „Novine u nacrtu Zakona o izvršenju i obezbeđenju sa posebnim osvrtom na izvršitelja“. Autor je istakao da je Zakon o izvršnom postupku koji je trenutno na snazi opravdano doživeo reformu, budući da se u praksi pokazalo da nema instrumenata koji bi sprečili zloupotrebu procesnih prava učesnika u postupku, u smislu odugovlačenja po-stupka i izbegavanja dostavljanja. U tom kontekstu je istaknut i institut privatnog (profesionalnog) izvršitelja.

Mr Dijana Janković, sudija Višeg suda u Nišu, predstavila se sa radom na temu „Nova rešenja u zakonodavstvu i sudskoj praksi u odnosu na krivična dela protiv imovine“. Fenomenologija imovinskog kriminaliteta zahteva i adekvatna zakonska rešenja. Pored analize uređenih krivičnih dela u pozitivnom zakono-davstvu, izvršen je osvrt na aktuelnu kaznenu politiku i zastupljenost krivičnih dela protiv imovine u najnovijem periodu.

Branislava Apostolović, sudija Vrhovnog suda Srbije, napisala je rad po nazivom „Izmene i dopune Zakona o parničnom postupku“ u kojem se pored


166

detaljne analize aktuelnih izmena ukazuje i na to da su izmene i dopune Zakona o parničnom postupku donete po hitnom postupku, bez duže rasprave u stručnoj javnosti i da to može imati štetne posledice u njegovoj primeni.

„Upravno sudstvo i zakon o upravnim sporovima“ tema je rada kojim se na ovogodišnjem Savetovanju predstavio dugogodišnji sudija Vrhovnog suda Srbije, Ljubodrag Pljakić. Autor je u svom referatu istakao značaj novog Zakona o ure-đenju sudova u svetlu činjenice da nakon sedamdeset godina Zakon po prvi put predviđa postojanje Upravnog suda.

Početak treće tematske celine Savetovanja obeležen je radom sudije Vrhovnog suda Srbije Slobodana Spasića pod nazivom „Novine u Zakonu o stečaju“. Kao član radne grupe za donošenje Zakona o stečaju, autor je na kom-petentan način detaljno prikazao onovne odredbe Zakona, njihov predmet i cilj.

Direktorka Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, Vesna Gaćeša u svom radu „Agencija za licenciranje stečajnih upravnika i nova zakonska reše-nja“, obradila je pitanja vezana za izdavanje, obnavljanje i oduzimanje licence za obavljanje poslova stečajnog upravnika, a u skladu sa odgovarajućim odredbama Zakona o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika kao i Zakona o stečajnom postupku i Zakona o javnim agencijama.

Docent na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe Univerziteta Privredna akademija u Novom Sadu, dr Marijana Dukić-Mijatović, izložila je rad na temu „Osvrt na modalitete zaštite poverilaca u stečaju u svetlu Zakona o stečaju“. Cilj ovog rada je ukazivanje na sve pravne probleme vezane za zaštitu poverilaca u stečaju, sa osvrtom na hipotetičke pravne situacije u kojima su poverioci najviše ugroženi i analiza pozitivnih zakonskih rešenja u svetlu modaliteta zaštite koju pruža aktuelni Zakon o stečaju.

Viši naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo, prof. dr Vladimir Čolović predstavio se sa radom „Pretpostavke za priznanje stranih stečajnih od-luka“. U radu su analizirane pretpostavke koje se odnose na specifičnosti samog stečajnog postupka, kao i subjekata koji učestvuju u njemu i u tom kontekstu bi trebao da teži razvoj aktuelnog zakonodavstva, a u skladu sa evropskim aktima, među kojima je i Uredba 1346/00 o stečajnim postupcima koja se primenjuje u zemljama Evropske unije.

Prof. dr Miroslav Vrhovšek, profesor emeritus i naučni savetnik i dipl. pravnik Veljko Čavić autori su rada „Tradicionalne crkve i verske zajednice u si-stemu poreza u Srbiji“ koji po svojoj klasifikaciji spada u četvrtu tematsku celinu Savetovanja. Autori u svom radu analiziraju materiju prometa zemljišta, pore-skog tretmana davanja u zakup poljoprivrednog zemljišta i refakciju pdv tradici-onalnim crkvama i verskim zajednicama.

Doc. dr Vladimir Medović, advokat, predstavio se radom na temu „Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju: pravo na poslovno nastanjivanje“. Pravo na poslovno nastanjivanje predstavlja novi pojam u srpskoj pravnoj ter-minologiji koji je uveden sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju. Autor je

MAJ.Matijašević,M.Alavuk:PrikazVIItradicionalnognaučnogskupa„Zlatiborskidaniprava“

167

istakao i to da je pravo na poslovno nastanjivanje trenutno ograničeno na pravo osnivanja i poslovanja privrednih društava.

Ovogodišnjem Savetovanju su prisustvovali i studenti Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe, Univerziteta Privredna akademija iz Novog Sada, učesnici takmičenja u besedništvu u organizaciji Fakulteta.

Trećeg dana po otvaranju Savetovanja, nakon prezentovanih radova i raz-matranih tema, konstatovano je da je VII tradicionalno Savetovanje „Zlatiborski dani prava“ uspešno okončano. I ovoga puta, na opšte zadovoljstvo svih prisutnih iznet je jasan stav o visokom kvalitetu izloženih referata i kompetentnim disku-sijama u okviru aktuelnih pravnih oblasti. Savetovanje je završeno sa uverenjem da će se tradicija uspešne organizacije i ugodnog ambijenta nastaviti i naredne godine, na VIII Savetovanju „Zlatiborski dani prava“.

UPUTSTVO AUTORIMAZA PISANJE I PRIPREMANJE RUKOPISA

Uređivački odbor časopisa „PRAVO - teorija i praksa“ moli saradnike da tekstove za objavljivanje pišu u skladu sa sledećim uputstvom:

1. Primerak rada dostaviti na adresu redakcije odštampan i potpisan.

2. Rad treba dostaviti na cD-u ili na „e-mail“ adresu: [email protected]

3. Dužina rada zavisi od teme i načina obrade, ali ne može da bude duži od jednog autorskog tabaka (16 strana).

4. U gornjem levom uglu prve strane treba navesti ime i prezime autora. Ispod imena autora navesti naziv i mesto institucije u kojoj rade. Pri kraju prve strane ili na poslednjoj strani rada navesti punu adresu autora, telefon i e-mail.

5. Fusnote pisati u dnu odgovarajuće stranice.

6. Spisak literature se daje na odvojenom listu abecednim redom.

7. U bibliografskim podacima iz knjige uz uobičajene podatke, obavezno navesti izdavača, mesto i godinu izdanja.

8. Uz rad dostaviti abstrakt (rezime) ne duži od pola strane i ključne reči na srpskom jeziku. Ključne reči treba da budu sastavljene od jedne ili dve reči, i ne više od 5–6 ključnih reči.

9. Abstrakt dostaviti i na engleskom jeziku. Treba da sadrži: na-slov rada, ime i prezime autora, naziv institucije gde radi i titulu autora. Takođe i ključne reči na engleskom jeziku.

10. Radove pisati u „Word“-u. Format strane je A4 sa marginama od 25 mm. Koristiti font „Times New Roman“ veličine 11 pt. Naslove pisati velikim slovima veličine 14 pt (bold), a podnaslove malim slovima veličine 11 pt (bold). Fusnote malim slovima 10 pt.

11. Svi radovi podležu recenziji. Konačnu odluku o kategorizaciji i štampanju rada donosi Uređivački odbor časopisa sa glavnim i odgovornim urednikom časopisa.

Redakcija časopisa izvinjava se čitaocima i ograđuje od plagijata: članak Gorana Radića, Osnovna načela i principi nastanka naučnog dela,

objavljen u broju 3–4/2010, str. 12–27.

Redakcija časopisa izvinjava se čitaocima i ograđuje od plagijata: članak Gorana Radića, Osnovna načela i principi nastanka naučnog dela,

objavljen u broju 3–4/2010, str. 12–27.

izdavaČi: „pravo“ doo pravni fakultet za privredu i ... · 5/6/2010 · 5 za razliku od zpp...

Documents