istorijski pregled razvoja ratne hirurgije 1....

Volumen 63, Broj 6 VOJNOSANITETSKI PREGLED Strana 619

Correspondence to: Mile Ignjatović, Vojnomedicinska akademija, Klinika za abdominalnu i endokrinu hirurgiju, Crnotravska 17, 11040Beograd, Srbija i Crna Gora. Tel.: +381 64 17 18 914. E-mail: [email protected]

I S T O R I J A M E D I C I N E UDC: 355/359:617(091)

Istorijski pregled razvoja ratne hirurgije − 1. deoHistorical review of the development of war surgery − Part 1

Mile Ignjatović

Vojnomedicinska akademija, Klinika za abdominalnu i endokrinu hirurgiju, Beograd

Ključne reči:istorija medicine; istorija medicine, drevna; medicina,vojna; hirurgija, ratna.

Key words:history of medicine; history, ancient; military medicine;surgery.

Uvod

Opšti napredak nauke i vlastita istraživanja omogućilisu vojnom faktoru takav napredak da može uništiti bilokoju tačku na planeti, a celu planetu više puta. Napredakmedicine uopšte i napredak vojne medicine omogućili su dasanitetski gubici ne budu dominantni vojni gubici, na osno-vu čega bi bio određen ishod rata (bitke, boja, borbe). Me-đutim, neprekidno i ubrzano napredovanje vojnog faktoradovodi do sve težih, masovnijih i specifičnijih povreda, apred vojnu medicinu stavlja značajne zadatke: higijensko-epidemiološko obezbeđenje brojnih naoružanih masa, leče-nje velikog broja obolelih i sve dominantnije hirurško zbri-njavanje sve većeg broja povređenih. Svi ovi zadaci morajuse ostvariti za najkraće moguće vreme, u dužem perioduzbog osposobljavanja i vraćanja u stroj što više povređenih.Tako vojni faktor utiče na sve elemente vojne hirurgije: or-ganizacijske, epidemiološke (učestalost), etiopatogenezne,kliničke (klinička slika, dijagnostika, lečenje), prognostičkei evakuacione 1, 2. Svi ti zadaci stavljeni pred ratnu hirurgijudali su joj u dugom periodu predvodničku ulogu u razvojuhirurgije uopšte. Analize ratno-hirurškog iskustva uslovilesu neophodnost usvajanja zajedničkih, jedinstvenih pogledana patologiju i lečenje ratnih povreda, odnosno jedinstveneratno-hirurške doktrine 3. Ta doktrina se menjala i menjaćese kao rezultat promena u vojnoj tehnici i ratnoj veštini ikao rezultat značajnih otkrića u medicini. Bilo je na tomputu i mnogo zabluda i grešaka uslovljenih nepoznavanjemnovog, ali i neznanjem starog. Čini se da u ratnoj hirurgijiima mnogo primera da „današnja istina ubrzo postaje juče-rašnja zabluda“ 4, 5.

Cilj ovog rada je da iznese hronološki pregled razvojasaznanja u ratnoj hirurgiji, sve teškoće u sticanju novih saz-nanja kao i, otkrivanju starih, teško ispravljanje zabluda i datime ukaže na neohodnost budućeg neprekidnog izučavanjaratne rane i ratne hirurgije uopšte.

Opšta razmatranja

Istorija ratne hirurgije stara je koliko i čovečanstvo. Is-torija povređivanja je mnogo starija. Povređuju se i životinje,povređivao se i pračovek. Kod povreda i životinje čine odre-đene radnje radi olakšanja tegoba: pritiskanje, gnječenje, si-sanje, lizanje ili pasivnu imobilizaciju 6. Zabeleženo je dašimpanze vade zabodeni trn iz tela drugog majmuna na istinačin kako to radi čovek, vrhovima prstiju ili zubima. Čak jezabeležen i pokušaj jednog šimpanze da drugom izvadi bolanzub parčetom drveta 7. Te radnje su posledica primitivne i re-fleksne reakcije na bol, ali radnje su ciljane radi pomoći sebii, što je značajno, drugoj životinji. Pračovek ove ciljane rad-nje primenjuje svesno na sebi ili drugom čoveku ili životinji.U ove radnje može se svrstati i kastracija životinja radi pri-pitomljavanja, verovatno pre 8 000. godine pre n.e. Sve teciljane, svesne, naučene (lično, od oca, majke, vrača ili sta-rijeg) i iskustvene radnje, prenošene su s kolena na kolenokao umeće, veština i zanat. Međutim, to je ranarstvo (vidar-stvo), a ne hirurgija. Hirurgija će nastati onog trenutka kadačovek uvede metod provere efikasnosti primenjenog postup-ka. Do toga dolazi brzo zahvaljujući najviše iskustvenom sa-znanju, ali i stvaranju zanata od vidarstva. Na sreću po hirur-giju i medicinu, u hirurgiji je dominirao empirijski metod sti-canja saznanja, a ne magijsko-religijski koji je mnogo opte-retio ostale medicinske grane, a time, indirektno i hirurgiju.

Čovek se bavi lečenjem povreda (rana) od svog nastan-ka, ali istorija hirurgije povreda nije i istorija ratne hirurgije.Čovek brzo počinje da se organizuje za vođenje borbe najra-zličitijeg oblika (lov, pljačka, zauzimanje teritorije, odbranaitd). Ratna hirurgija počinje formiranjem oružanih formacijaza vođenje borbe (rata), a ubrzo i organizacijom pružanjapomoći povređenim u tom ratu. Znači, za nastanak ratne hi-rurgije neophodno je bilo stvaranje više uslova, a to su: voj-ska, sa svojom specifičnom organizacijom; vojnik (ratnik), sasvojim psiho-fizičkim specifičnostima; rat, sa svim dostig-

Strana 620 VOJNOSANITETSKI PREGLED Volumen 63, Broj 6

Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2006; 63(6): 619–624.

nućima vojne veštine i nauke; oružje (oruđe) za nanošenjespecifičnih povreda; povreda (rana) i hirurgija tih povreda.

Jednog dana u budućnosti, možda će se smejati naši po-tomci i nama i metodama koje danas primenjujemo u lečenjuvećine hirurških oboljenja. Ali, povreda će uvek biti i hirurgijetih povreda. Od svog postanka do danas čovek dokazuje da ćei ratova uvek biti, a time i ratnih povreda i ratne hirurgije.

Istorija ratne hirurgije može se pratiti dokle doseže op-šta istorija. Međutim, pojedini autori 8 smatraju da istorijaprave ratne hirurgije traje samo oko 200 godina. Osnovnikriterijum za ovakav stav je složenost organizacije zbrinja-vanja povređenih (hirurško zbrinjavanje, evakuacija, daljelečenje) i brojnost povređenih (sazreli su društveno-ekonomski uslovi za formiranje velikih armija, oružje je do-voljno usavršeno za nanošenje masovnih gubitaka i počeli suveliki ratovi). Činjenica je da je organizacija zbrinjavanjapovređenih, kao bitan element ratne hirurgije, bila potpunozapostavljena više od 1 000 godina, a da puni značaj dobijatek početkom XIX veka. Međutim, prihvatanjem ovog stava,zaboravljaju se sva značajna ranija medicinska, hirurška iratno-hirurška saznanja koja su osnov brzog razvoja hirurgijei ratne hirurgije u XIX veku i kasnije. S druge strane, poče-tak primene vatrenog oružja u XIV veku, sigurno je označioprekretnicu kako u ratovanju, tako i ratnoj hirurgiji.

Razvoj ratne hirurgije zavisio je u prvom redu od napretkamedicine i hirurgije. Mnogovekovno nazadovanje medicine, apogotovu hirurgije u srednjem veku, uslovljeno je, pre svega,prevlašću crkve koja je zabranjivala sva istraživanja ljudskogtela i sve metode lečenja koje su povezane sa prolivanjem ljud-ske krvi. Uz zabranu, crkva je neposlušne najsvirepije kažnja-vala. S druge strane, hirurgija je bila prezrena i odbačena odstrane učenih doktora, teoretičara medicine, jer manuelni radnije bio dostojan njihovog znanja i veličine ličnosti! Hirurgijaje proterana sa univerziteta, a njome su počeli da se bave „fizi-čki radnici“, najčešće berberi, često vrlo primitivno, bez predz-nanja, iznova empirijski. Do srednjeg veka hirurgija je bila usastavu medicine. Mada su se lekari često opredeljivali za od-ređenu oblast medicine, obim medicinskih znanja nije prevazi-lazio mogućnosti jednog čoveka da se bavi sveukupnom medi-cinom i hirurgijom. Takve diplome su se dobijale na evropskimfakultetima sve do kraja XIX veka, iako se hirurgija već izbo-rila za svoj status među medicinskim naukama.

U okviru vojne medicine, ratna hirugija je takođe dugobila zapostavljena. Osnovni razlog tome je da su tadašnjimratovima dominirali nehirurški sanitetski gubici (pre svega odzaraznih bolesti), te su vojskovođe i organizatori sanitetskogzbrinjavanja znatno veću pažnju pridavali internističkim gra-nama. Prema hirurzima se i u vojsci odnosilo sa krajnjim pot-cenjivanjem, a ponekad i brutalno (npr. Fridrich II je naređi-vao da se hirurg batina za svakog oficira koji je umro od rana,a ukoliko je oficir bio višeg čina, utoliko bi hirurg primio višebatina) 9. Nehirurški sanitetski gubici u vojsci rešeni su tek na-predovanjem medicine uopšte. Takođe, tek svrstavanjem hi-rurgije u medicinske nauke i njenim razvojem, stvoren je naj-važniji preduslov za razvoj ratne hirurgije kao nauke.

Možda hirurzima možemo nazvati sve one koji su seusudili da naprave trepanaciju na lobanji svog saplemenika,da mu odseku prst ili deo ekstremiteta. Ovi postupci su rađe-

ni pre svega zbog povreda glave, ili zbog parcijalne amputa-cije i frakture prstiju ili ekstremiteta. Trepanacija je i danasspasonosni postupak u slučaju subduralnih hematoma. Povoji(slično današnjim zavojima), pronađeni oko trepaniranih lo-banja u nekim pećinama, sigurno su sprečavali sekundarnuinfekciju. Sudeći po postoperativnom koštanom kalusu, ope-risani su često i preživljavali. Sredinom XX veka, plemenski„hirurg“ iz centralne Afrike tvrdio je da nije imao ni jedansmrtni ishod na više od sto učinjenih trepanacija. Sigurno jeda su ovi postupci, kao i sve drugo, korišćeni i u ritualne imagijske svrhe. Bilo je i „pogrešnih indikacija“: trepanacijaradi lečenja maloumnosti, epilepsije, neverstva žena i radiisterivanja zlih duhova! Dokazi za ove operacije nađeni su uFrancuskoj (Gargaska pećina), Španiji (pećina Maltravijeso),Severnoj Africi, Aziji, Novoj Gvineji, Tahitiju, Novom Ze-landu, Južnoj i Srednjoj Americi. U svemu je najčudnije dase skoro istovetni postupci nalaze na ovako udaljenim delo-vima sveta. Inke Indijanci, starosedeoci Perua, prethodno suopijali povređenog, verovatno lišćem koke. Sve ove postup-ke izvodili su plemenski sveštenici ili poglavice.

Prvi pravi hirurzi, koji su naučili, dograđivali i upraž-njavali isključivo ovu veštinu, javljaju se u mesopotamijskoji staroegipatskoj državi. Drevni istočni narodi imali su zapa-ženog uspeha u medicini, a tragovi o tome dosežu u V mile-nijum pre n.e. Lečen je veliki broj bolesti i izvođene su veo-ma komplikovane hirurške intervencije.

Ratna hirurgija u Mesopotamiji

Prvi ratni hirurzi, pret-postavlja se, javljaju se oko3100. godine pre n.e., ali zato nema dovoljno dokaza.Sigurno su već davno ispu-njeni svi uslovi: vojske suformirane i ratovi počeli.Već u doba kralja Hamura-bija (1792–1750. pre n.e.),zakonom* je regulisano le-čenje bronzanim nožem oč-ne mrene, rana i apscesa(slika 1).

Regulisan je honorarlekara (i hirurga) u slučajuuspeha, ali i sankcije u slu-čaju komplikacija: „Ako le-kar, koristeći bronzanu lan-cetu, operiše čoveka sa teš-kom ranom i prouzrokujesmrt, ili leči očnu mrenu iuništi mu oko, takvom leka-ru će se odseći prsti“ ...a, uslučaju da mu „spase život

––––––––––* Zakonik (282 zakona) isklesan na uglačanom crnom kamenu vi-

sokom tri metra, 1901. godine pronašla je francuska ekspedicija. Zako-nik je ispisan klinastim pismom, a sadrži i odredbe o lekarima (i hirur-zima, ne praveći razliku između njih).

Sl. 1 − Hamurabijev zakon



ili oko, primiće 10 šekela srebra ...za čoveka iz naroda petšekela ...za roba vlasnik će platiti dva šekela srebra“*. Bila jepoznata i segmentna građa jetre (slika 2) 10!

Sl. 2 − Segmentna građa jetre. Gore: Clayov model ovčijejetre (Vavilon, oko 2000. godine pre n.e.); dole: Etrurski

bronzani model jetre (III vek pre n.e.)

Ratna hirurgija u doba Starog Egipta

Egipatska država je nastala oko 3200. godine pre n.e.Osvajana je tri puta, ali, čvrsto i dobro organizovana, održalase do 30. godine pre n.e. U Egiptu postoje lekari i specijalis-ti. Hirurzi su priznati, a specijaliziraju se za povrede i poje-dine grupe bolesti. Najpoznatiji egipatski lekar je Imhotep 11,a najpoznatiji hirurg je Hesi Re (slika 3), upravnik lekara izubara graditelja piramida za vreme kralja Zosera (Staro car-stvo, treća dinastija, 2700−2625. godine pre n.e.). EdwinSmithov papirus† potiče iz ovog perioda i predstavlja prviudžbenik ratne hirurgije (slika 4). Iako papirus nije potpun,on daje izvanrednu sliku egipatske hirurgije. Knjiga iz hirur-gije sadrži opise 48 slučajeva, uključujući povrede, raneprelome, iščašenja i tumore. Za sve slučajeve opisi su poseb-––––––––––

* I sankcije bi bile blaže u slučaju neuspeha lečenja slobodnjaka irobova.

† Papirus je pronašao Mustafa Aga i 20. januara 1862. prodao gaameričkom naučniku Edwinu Smithu. Posle dva meseca prodao mu jejoš tri dela istog papirusa (rukopisa). U periodu 1920−1930. papirus jedešifrovao dr Džejm Henri Brestid, direktor Orijentalnog instituta Uni-verziteta u Čikagu. Papirus je dužine više od 4,5 metra, sa dvadeset jed-nom i po kolonom hijeroglifa. Autor je nepoznat, ali je pratio vojsku udoba ratova u periodu između 2400. i 2200. godine pre n.e., a i jezik jeiz perioda Starog carstva. U papirusu pol bolesnika je uvek muški, a ra-ne, pogotovu na glavi, nanete su oružjem. Papirus nije originalni rukopisiz tog perioda već prepisan oko 1650. godine pre n.e. zajedno sa 69 pri-medbi (komentara) koje je novi nepoznati autor dodao u međuvremenuod skoro 1 000 godina. Rukopis sadrži delove dve knjige: jedna je izanatomije (najveći deo je „Knjiga o krvnim sudovima srca“), a druga izhirurgije.

no dati i po težini klasifikovani kao: bolest koja se leči, bo-lest s kojom se bori i bolest koja se ne leči. Svi bolesnici supažljivo pregledani, beležen je puls (znalo se da se pri pov-redama glave menja!). Detaljno su opisane povrede glave(opisana je i mogućnost očuvanja poglavine uz frakturu lo-banje i oštećenje mozga sa paralizama i afonijama), grudnogkoša (detaljan opis repozicije slomljene ključne kosti), kič-menog stuba (opisana je paraliza ispod povrede i inkontinen-cija) i data uputstva za njihovo lečenje. Opisana je repozicijavilice koja se i danas primenjuje. Koristi se imobilizacija du-gih kostiju, sondiranje i šivenje rana, ali autor radije koristilepljivi gips za lečenje rana. Opisana je traumatska aneuriz-ma. Upozorava se da neke apscese (tuberkulozni!) ne trebaprosecati. U Smithovom papirusu krvarenje nije posebno ob-

Sl. 3 − Hesi Re

Sl. 4 − Smitov (hirurški) papirus



rađeno, ali jeste u Ebersovom papirusu*. Upozorava se da„džep pun elastične tečnosti (cista, apsces) treba da se lečipresecanjem, ali vodi računa o krvnim sudovima. ...Ukolikokrvarenje potiče iz krvnog suda ili otoka (hematom, aneuri-zma) krvnog suda, moraš ga lečiti nožem koji se zagreje uvatri. ...ukoliko je krvarenje veliko iz rane (krvnog suda),moraš je spaliti vatrom“ (slika 5). Ostali deo posvećen hirur-

giji odnosi se na plastičnu hirurgiju (uklanjanje bora i mlade-ža) i očnu hirurgiju (ispravljanje razrokosti!). Iz doba Sred-njeg carstva (2400−1580. pre n.e.), u egipatskom nalazištuBani Hasan al-Šurūk, nađena je figura lekara koji previjaglavu ranjenika i daje lek povređenom sa ranom na grudima12. Kauterizacija kao metod lečenja rana zadržala se narednih4 000 godina, a kao metod zaustavljanja krvarenja iz sitnihkrvnih sudova zadržala se do danas. Ligatura većih krvnihsudova, promovisana početkom nove ere, zaboravljena je zanarednih 1 500 godina. Interesantni su metodi apozicije ivicarane iglama i konjskom dlakom i sutura rane mravljim gla-vama (slike 6 i 7). „Šav“ rane mravljim glavama srećemo ikod velikog Sušrute† 13.––––––––––

* Georg M. Ebers, nemački egiptolog je 1872. god. došao do dru-gog medicinskog papirusa dugačkog oko 20 metara, sa 108 stubaca hije-roglifa. Pisan je istim jezikom i pismom kao Smithov papirus i verovat-no potiče iz istog perioda. To je kompletan medicinski priručnik sastav-ljen iz monografija o unutrašnjim, očnim, kožnim, ženskim i hirurškimbolestima.

† Sušruta je živeo u periodu između VIII i IV veka pre nove ere ugradu Kaši (Barnes). Napisao je veličanstveno delo Sušruta Samhita(Sušrutina zbirka) u kome opisuje: 1 120 bolesti, 760 lekovitih biljaka,14 tipova imobilizacija, 13 tipova alkoholne anestezije, osam tipova hi-rurških procedura (ekscizije, incizije, skarifikacije, punkcije, probe, eks-trakcije, drenaže i evakuacije i suture). Anatomija je primitivna ali opi-suje: 500 mišića, 300 kostiju, 700 krvnih sudova, 210 zglobova, 100 li-gamenta i devet senzornih organa. Od hirurških procedura opisao je: ri-noplastiku, laparotomiju i suturu creva mravljim glavama, operacijupreponskih kila, perinealnu litotomiju, amputaciju udova, reklinacijukatarakte, hemostazu paljenjem rane itd. Precizno opisuje endemsku pri-rodu gušavosti na Himalajima i povezuje je sa „lošom vodom“ za pićeAlain Whipple je za njega rekao: All in all Shusruta must be considered

U vreme faraona Amasisa (570−526. pre n.e.) već seoseća i snažan uticaj grčke medicine 14.

Sl. 6 − Približavanje ivica rane iglama i konjskom dlakom(grivom)

Sl. 7 − Sutura rane mravljim glavama

Ratna hirurgija u doba Stare Grčke

Počeci grčke medicine zadiru u III milenijum pre n.e.Zahvaljujući osvajanjima okolnih država (Mala Azija, sever-na Afrika, Italija), Grci su se upoznali sa dotadašnjim medi-cinskim znanjima. Uticaj staroegipatske, vavilonske i tračan-ske medicine je jasan. Grčki filozofi su i u medicini odbacilidemonistička i magijsko-religiozna shvatanja 15. Mnogoboš-–––––––––––––the greatest surgeon of pre-medieval period („Sušruta se mora smatratinajvećim hirurgom starog veka“).

Sl. 5 − Ebersov papirus (39. stubac)



tvo nije bilo smetnja i sve svoje bogove su iskoristili radishvatanja i izučavanja prirode.

Sigurne podatke o ratnoj hirurgiji imamo počev od ho-merovog doba (do VIII veka pre n.e.) 16. Homer u Ilijadi 17,opisujući Mahaona, ratnika i lekara, dodaje da je „iskusanlekar dragoceniji od mnogih drugih ljudi, pošto on zna daopseče strelu i da ranu isceli lekovima“. U Ilijadi i Odiseji 18

opisano je blizu 150 ratnih povreda, ali i anatomski i hirurškipodaci o zaustavljanju krvarenja, previjanju rana sa lekovi-tim travama koje je poznavala plavokosa boginja Agameda19. Ratnici se sami ili uzajamno previjaju (slika 8) ili ih lečiAsklepije sa sinovima (slika 9). Lečenjem rana bave se i

mnoge vojskovođe, npr. Patrokle koji je lečio i svog ranje-nog druga Evmenidu: „Položivši junaka na leđima, on je no-žem udaljio vrh zabodene strele, sprao je krv sa rane toplomvodom, isitnio je šakama korenje i posuo ranu gorkim isce-ljujućim lekom, od čega su uminuli bolovi, krv se zaustavilai rana zasušila“, ili Ahil koji previja ranu Patroklu (slika 10).U vojsci Atinjana u toku vojne obuke učilo se i pružanje prvepomoći. Prema Solonovom ustavu (VI vek pre n.e.) država jebila nužna da leči i stara se o bolesnim i osakaćenim vojni-cima, a u vreme Aristida u Atini postoji bolnica za lečenjesamo ratnih povreda. Pri kraju V veka pre n.e., Onazitos jenajčuveniji ratni lekar. U Hipokratovom opusu postoji i deloposvećeno isključivo ratnim ranama, a u delu „De medico“

raspravlja se i o ratnoj hirurgiji. U I veku pre n.e. postoji i iz-dvojeno delo iz ratne hirurgije pod naslovom „Vojnik“. Onopredstavlja nadogradnju ranijih Hipokratovih dela o ratnojhirurgiji, a napisao ga je lekar Herakleid 20. Sve ovo su doka-zi da je u vreme Starog Egipta i Grčke postojala i ratnohirur-ška književnost.

Hipokrat (slika 11) je upravo onaj stub grčke medici-ne na koji se nadogradila celokupna evropska medicina21, 22. Njegovi hirurški i ortopedski spisi su izvanredni (slika12). Hirurgija koju je zasnovao Hipokrat ostala je nepreva-ziđena do XIX veka. Opširno i odlično je obrađena dijag-nostika i terapija mnogih hirurških oboljenja i povreda, po-sebno povreda glave *, fraktura (poznato stvaranje kalusa!)

––––––––––* Izvanredan je Hipokratov opis: „Posle trepanacije kosti pojavila se

sukrvica, retka, serozna, žućkasta, smrdljiva, smrtonosna. U takvim slučaje-vima može doći do povraćanja, a pred kraj bolesti do grčeva, ponekad glas-nih krikova, a ponekad paralize. Ukoliko je rana na desnoj strani paraliza sejavlja na levoj, a ako je rana na levoj, paraliza nastaje na desnoj strani“.

Sl. 8 − Saborac vadi koplje iz Herkulovog kuka

Sl. 9 − Lekar vadi strelu Eneju (freska u Pompejima)

Sl. 10 − Аhil previja ruku Patroklu (detalj sa vaze,Muzej u Berlinu)

Sl. 11 − Hipokrat



23 i luksacija (sa tačnim opisom reponiranja). Opisane subrojne operacije, instrumenti, tehnike zahvata, asistencije,stavljanje zavoja, značaj čistoće, čak i uređenje operacionesale i smeštaj bolesnika. Izvođene su: trepanacija, operacijehernija, fistula, hemoroida (kauterizacija), empijema pleure(kauterom), karcinoma (istaknuta radikalnost!), litotomija iamputacije ekstremiteta. Hemostaza je rađena kauterizaci-jom.

Počev od Hipokrata, dalja istorija ratne hirurgije možese pratiti kroz biografije poznatih hirurga i njihovih dela ko-jima su zadužili medicinu, hirurgiju i ratnu hirurgiju. Treba lipodsetiti da su njihova dostignuća spasila neznan broj ljudiod sigurne smrti i sakaćenja? Posle Hipokrata, posmatranoistorijski u dužem periodu, glavni tokovi medicinskih sazna-nja gube nacionalna i državna obeležja i sele se za centrimamoći, nosiocima društveno-ekonomskog i kulturnog prospe-riteta, koji se u to vreme poklapaju sa vojnom moći i ratnimosvajanjima. Uostalom, sve do sredine XIX veka, istorija hi-rurgije svodila se pretežno na istoriju ratne hirurgije, a isto-rija ratne hirurgije na hirurgiju ratne rane.

L I T E R A T U R A

1. Papo I. Surgery. War surgery. In: Šercer A, editor. Medical ency-clopedia. Volume III. Zagreb: Jugoslavenski leksikografski za-vod; 1968. p. 681−4. (Serbo-Croatian)

2. Papo I. Surgery. Historical review. In: Gažević N, editor. militaryencyclopedia. Volume III. 2nd ed. Beograd: Redakcija vojneenciklopedije; 1972. p. 471−3. (Serbian)

3. Nikoliš G. Towards the issue of a unique doctrine of surgery.Vojnosanit Pregl 1944; 1(2): 3−6. (Serbian)

4. Grmek MD. History of medicine. In: Grmek MD, editor. Medi-cal encyclopedia. Volume V. Zagreb: Jugoslavenski leksiko-grafski zavod; 1970. p. 354−77. (Serbo-Croatian)

5. Ignjatović M. On military/war surgery. Vojnosanit Pregl 2003;60(3): 267−72. (Serbian)

6. Surgery. Treatment of wounds. Review of the development ofsurgery therough history [editorial]. In: Šercer A, editor. Medi-cal encyclopedia. Volume III. Zagreb: Jugoslavenski leksiko-grafski zavod; 1968. p. 670−4. (Serbo-Croatian)

7. Lehrer S. Explorers of the body. Dramatic breakthroughs inmedicine from ancient times to moderne science. Garden city:Doubleday; 1979.

8. Hardaway RM. 200 years of military surgery. Injury 1999; 30(6):387−97.

9. Nikoliš G. Past and present of war surgery. In: Brecelj B,Dimković D, Gušić B, Kralj I, Lavrič B, Nikoliš G, et al, editors.War surgery. Volume I. Beograd: Sanitetska uprava JNA; 1953.p. 5−34. (Serbian)

10. Osler W. The evolution of modern medicine. New Haven: YaleUniversity Press; 1923.

11. A history of medicine. CD ROM – First Multimedia Limited.Tennessee: FlagTower Publishers; 1996.

12. Cvetković Ž. Sanitary service. In: Gažević N, editor. Military en-cyclopedia. Volume VIII. 2nd ed. Beograd: Redakcija vojneenciklopedije; 1974. p. 343−57. (Serbian)

13. Prakash UB. Shushruta of ancient India. Surg Gynecol Obstet1978; 146(2): 263−72.

14. Adamson PB. The military surgeon: his place in history. J RArmy Med Corps 1982; 128(1): 43−50.

15. Mayeaux EJ Jr. A history of western medicine and surgery.Available from: http://lib-sh.lsuhsc.edu/fammed/grounds/history.html

16. Čolović R. Treatment of wounds in ancient Greece. Acta ChirIugosl 2001; 48(2): 7−8. (Serbian)

17. Homer. Iliad. Beograd: Prosveta; 1990. (Serbian)18. Homer. Odysseus. Beograd: Prosveta; 1990. (Serbian)19. Medicine in Homer. Available from:

http://www.indiana.edu/~ancmed/Homer.htm20. Stanojević V. Medical corps through centuries and lessons. In:

Stanojević V, Dragić M, Bizjak M, Đorđević S, Pejić S, Vorgić Lj, etal. Proceedings of the Section for the History of Medicine andPharmacy. Volume VIII. Beograd: Srpsko lekarsko društvo;1973. p. 12−206. (Serbian)

21. Mettler CC. History of medicine. Philadelphia: The BlakistonCompany; 1947.

22. Glesinger L. History of medicine. Zagreb: Školska knjiga; 1978.(Serbo-Croatian)

23. Hippocrates. On fractures (ca. 400 B.C.E.) translated by FrancisAdams. Available from:http://www.indiana.edu/~ancmed/fractures.htm

Rad je primljen 2. VIII 2005.

Sl. 12 − Naslovna strana prvog izdanja kompletnih sabranihHipokratovih dela (Aldo Manuzio, Venecija, 1526. godine)

istorijski pregled razvoja ratne hirurgije 1....

Documents