1. Uloga vode u živim organizmima Voda je najzastupljenija supstanca u živim organizmima,

čineći većinu telesne težine organizama. u živim ćelijama većina biohemijski važnih

jedinjenja postoji u vodenoj sredini,većina biohemijskih reakcija se odvija u vodenoj sredini

voda je aktivni učesnik u mnogim biohemijskim reakcijama voda je važna determinanta osobina

makromolekula kao što su proteini, nukleinske kiseline i dr. Organizam raspolaže relativno

malim rezervama vode kojima može slobodno raspolagati.Velike promene u količini vode

organizam teško podnosi

2. Biomolekuli Ugljeni hidrati(Ćelijski zid, Rezervna energija) Masti(Izgradnja membrana,

Rezerva energije) Proteini(Strukturni elementi Biološki katalizatori, Antitela i dr.) Nukleinske

kiseline(Genetski materijal, Biosinteza proteina)

3. Ćelija, ćelijske organele i njihova funkcija Ćelije su osnovne jedinice strukture i funkcije u

organizmu. tri osnovne ćelijske strukture: (Jedro,Ćelijsku membranu, Citoplazmu sa

organelama) 1. Ćelijska membrane: Sastoji se od dvostrukog sloja fosfolipida i protein,

Okružuje spolja SVE ćelije, Kontroliše šta ulazi u ćeliju i šta napušta ćeliju. Molekuli u

ćelijskoj membrani se stalno kreću i smenjuju 2. Citoplazma je homogena, najčešće

transparentna materija u obliku želatina, koja popunjava unutrašnjost ćelije. organele koje

učestvuju u procesima sinteze - pripadaju im ribozomi, endoplazmatični retikulum, Goldžijev

kompleks, organele u kojima se skladište hidrolitički enzimi - to su: lizozomi, peroksizomi i

vakuole biljne ćelije, organele u kojima se sintetiše ATP - mitohondrije i hloroplasti. Jedro-U

njemu se nalazi DNK (geni) u kojoj je zapisano sve ono što ćelija treba da uradi da bi se

održala u životu i prilagodila na promene u okolini. Jedro reguliše (upravlja) sve procese u

ćeliji, u njemu se obavlja i sinteza DNK (replikacija) i svih vrsta RNK (transkripcija).

Mitohondrije-Smatraju se centralnim mestom metabolizma ćelije. Hloroplasti- su organele

koje se nalaze u citoplazmi ćelija biljaka Proces fotosinteze se odvija u hloroplastima - ovde

se energija sunčevog zračenja pretvara u slobodnu energiju hemijske veze organskih molekula

ATP-a Ribozomi-Sinteza proteina u ribozomima obavlja se kada se oni nakače na molekul

informacione RNK. Lizozomi-Uloge lizozoma su: odbrana od mikroorganizama, varenje

dotrajalih ćelijskih delova, varenje čitave ćelije (autoliza) i dr. Lizozomi vare hranu i

oslobađaju se otpadnih materija. Endoplazmatični retikulum [ER] je mreža membrana koja

se prostire kroz čitavu ćeliju. Osnovna uloga ove organele je sinteza i transport materija kroz

Stranica 1 od 9

ćeliju. Razlikuju se dve vrste granularni i agranularni. Granularni (hrapavi) ER na

membranama nosi ribozome pa se u njemu sintetišu proteini. Agranularni (glatki) ER nema

ribozome i u njemu se sintetišu lipidi i njihovi derivati. Goldžijev komleks specijalni deo

endoplazmatičnog retikuluma, Proteini svoju konačnu strukturu (kvaternernu) stiču u

Goldžijevom aparatu.

4. Ugljeni hidrati – opšte osobine, funkcija i podela Neki ugljeni hidrati (šećer i skrob) čine

osnovu ishrane u mnogim delovima sveta, a oksidacija ugljenih hidrata je glavni način za

dobijenje energije u ćelijama koje ne vrše fotosintezu. Nerastvorni ugljeno-hidratni polimeri

služe kao strukturni i zaštitni elementi u ćelijskim zidovima bakterija, biljaka i vezivnom

tkivu životinja. Ostali ugljeno hidratni polimeri učestvuju u ćelijskom prepoznavanju. Postoje

četiri osnovne klase ugljenih hidrata: monosaharidi, disaharidi, oligosaharidi, polisaharidi

5. Monosaharidi – izomerija i najvažniji predstavnici su aldehidi ili ketoni sa 2 ili više

hidroksinih grupa.Najzastupljeniji monosaharid u prorodi je šećer sa 6 C atoma D-glukoza,

Stereoizomerija može da se javi u nekoliko oblika: enantiomeri (molekuli istog jedinjenja

koji izgledaju kao lik i predmet u ogledalu; L i D-izomeri; gleda se poslednji hiralni C-atom),

epimeri (razlikuju se po ostalim hiralnim centrima) anomeri (α i β oblik). D-riboza je

univerzalni sastojak ćelije, jer ulazi u sastav nukleotida RNK, koenzima ATP.

6. Disaharidi – redukujući i neredukujući disaharidi i najvažniji predstavnici -sadrže

glikozidnu vezu. redukujući šećeri: maltoza laktoza celobioza, neredukujući šećeri: saharoza

trehaloza.

7. Polisaharidi (homopolisaharidi) – najvažniji predstavnici Homopolisaharidi sadrže samo

jedan tip monosaharida. Neki homopolisaharidi služe kao rezervni materijal kao što su npr.

Skrob(amiloze i amilopektina) i glikogen Ostali homopolisaharidi kao što su npr. celuloza i

hitin služe kao strukturni elementi u ćelijskim zidovima biljaka ili egzoskeletu životinja

8. Aminokiseline i podela aminokiselina Amino kiseline čine 20 osnovnih “blokova”

(jedinica) od kojih su izgrađeni peroteini. Sve imaju α- amino grupu. Sve imaju α-karboksilnu

grupuSvaka ima karakterističan “R” bočni ostatakOsobine i hemijska struktura “R” ostatka

određuju jedinstvenost svake amino kiselineAmino kiseline se međusobno razlikuju po

strukturi bočnog ostatka “R”. Prema polarnosti molekula: Nepolarne AK (Ala, Val, Leu, Ile,

Phe, Trp, Met i Pro), Polarne nenaelektrisane AK (Gly, Ser, Thr, Cys, Tyr, Asn i Gln), Kisele

Stranica 2 od 9

AK (Asp i Glu), Bazne AK (Lys, Arg i His). Prema strukturi bočnog niza Alifatične AK

(Ala, Ile, Leu, Val, Cys, Met, Gln, Asn, Gly, Ser, Thr, Asp, Glu i Lys), Aromatične AK (Phe,

Tyr i Trp), Heterociklične AK (His, Pro i Trp).

9. Proteini - opšte osobine, funkcije i podela Proteini su polimeri koji se sastoje od monomera

– aminokiselina

10. Peptidi, karakteristike peptidne veze i predstavnici peptide Peptidi su biomolekuli

koji se sastoje od većeg boroja aminokiselinskih ostataka povezanih peptidnom vezom.

Nastaju reakcijom između karboksilne grupe jedne AK i amino grupe druge AK. H atom

vezan za N u peptidnoj vezi je uvek u trans položaju u odnosu na O iz C=O grupe H atom iz

peptidne veze ima veliku mogućnost da gradi vodonične veze: Intramolekulske

(unutarmolekulske) Intermolekulske (međumolekulske) Peptidni hormoni Najvažniji je

insulin. Nedostatak ovog hormona izaziva bolest Diabetes mellitus. Oksitocin – hormon

zadnjeg režnja hipofize. U trudnoći dovodi do porođajaVazopresin – hormon zadnjeg režnja

hipofize

11. Primarna struktura proteina - redosled aminokiselina u polipeptidnom lancu Od

redosleda AK zavisi krajnja konformacija.

12. Sekundarna struktura proteina je rezultat vodoničnog vezivanja između karbonilnog

kiseonika i vodonika koji je vezan za amidni azot peptidnih veza/U formiranju sekundarne

strukture učestvuju H i O peptidnih veza – u formiranju sekundarne srtrukture učestvuju

peptidne veze Dva osnovna tipa sekundarne strukture su: a-heliks,b-naborana struktura

13. Tercijarna struktura proteina i mioglobin - Tercijarnu strukturu stabilizuju:

vodonične veze >C=O••••HO–jonske veze –COO– +H3N–hidrofobne interakcije –CH3 H3C–

Dodatnu stabilizaciju tercijarne strukture omogućavaju disulfidni mostovi –S–S– - kovalentne

veze. Mioglobin Pripada klasi hromoproteina koji kao prostetičnu grupu (neproteinski deo)

sadrže HEM Transportni protein – vrši transport kiseonika u mišićima.

14. Kvaternarna struktura proteina i hemoglobin Visoko uređeni skup više polipeptidnih

lanaca. Dva ili više polipeptidnih lanaca uređenih u funkcionalni molekul Hemoglobin

Složeni protein globularnog oblika. Pripada klasi hromoproteina i kao prostetičnu grupu

(neproteinski deo) sadržu HEM. Ima transpotnu ulogu i vrši transport kiseonika

Stranica 3 od 9

15. Denaturacija protein Narušavanje sekundarne, tercijarne i kvaternarne strukture

proteina pomoću toplote/organskih rastvarača. Raskidanje vodoničnih veza i narušavanje

hidrofobnih interakcija pomoću kiselina/ baza

16. Enzimi – opšte karakteristike i osnovne osobine enzima Hemijske reakcije u

biološkim sistemima (živim organizmima) najčešće se odvijaju uz učešće enzima.

Lokalizacija enzima unutar ćelije omogućava red u metabolizmu. Kontrolišu skoro sve

metaboličke reakcije u živim organizmima. Poseduju aktivni centar preko kojeg se vezuje

supstrat pri čemu nastaje enzim-supstrat kompleks. Aktivni centar je centar katalize Kada se

reakcija završi, enzim ponovo može učestvovati u istoj reakciji Ne menja položaj ravnoteže

Često zahtevaju kofaktore ili koenzime da bi imali funkcijuĆelijska fizička i hemijska sredina

utiče na aktivnost enzimaEnzimi se koriste od davnina pri dobijanju sira, vina, mešenju hleba

Enzimi mogu da funkcionišu i izvan ćelije ako su ispunjeni odgovarajući uslovi. Osnovne

osobine enzima su: Izuzetna katalitička moć – enzimi ubrzavaju reakcije i do više miliona

puta Specifičnost Specifičnost prema supstratu, Specifičnost delovanja

17. Podela enzima, struktura složenih enzima i modeli interakcije enzima i supstrata

Prema proizvodima hidrolize Prosti – hidrolizom daju samo smešu AK, Složeni – hidrolizom

pored smeše AK daju i neproteinske supstance, Apoenzim Visokomolekulska proteinski deo

enzima. Može da veže koenzim ili kofaktor. Koenzim-Organski molekul male molekulske

mase(NAD+, FAD) Kofaktor- Neorganski molekul ili jon neophodan za funkciju enzima, pr.

gvožđe, cink ili magnezijum. interakcija Model ključa i brave i Model indukovanog

podešavanja – indukovanog prilagođavanja

18. Uticaj različitih faktora na aktivnost enzima Sredina Temperatura(Enzimi imaju

maksimalnu aktivnost na optimalnoj temperaturi), pH, Koncentracija supstrata i enzima

Hemijska jedinjenja Aktivatori Inhibitori

19. Inhibicija enzimske aktivnosti – tipovi inhibicije Inhibitori su supstance koje

sprečavaju ili smanjuju dejstvo enzima. Reverzibilna (Povranta) inhibicija Privremena Traje

dok se inhibitor pogodnim sredsvom ne ukloni. Ireverzibilna inhibicija Trajna Inhibitor se

kovalentno veže za enzim ili se veže tako da je disocijacija spora

20. Kompetitivna i nekompetitivna inhibicija enzima Kompetitivni (konkurentni)

reverzibilni inhibitori: ovi molekuli imaju strukturu koja je slična strukturi supstrata pa se

privremeno vezuju za aktivni centar. Nekompetetivni reverzibilni inhibitori: ovi molekuli

Stranica 4 od 9

uopšte ne moraju da imaju oblik sličan molekulima supstrata Oni se vezuju za enzim, ali se

ne vezuju za aktivni centar, već za neko drugo mesto na enzimu

21. Lipidi – opšte ososbine, funkcije i podela su velika grupa raznovrsnih jedinjenja, koja

se nalaze u biljnim i životinjskim tkivima, nerastvorna u vodi, a dobro rastvorna u nepolarnim

organskim rastvaračima. Energetska - njihovima razlaganjem oslobađa velika količina

energije Gradivna uloga odnosi se na to što se deo lipida koristi za izgradnju i obnovu ćelija i

njenih delova. Najpoznatiji strukturni lipidi su: fosfolipidi koji grade ćelijske membrane.

holesterol koji pripada steroidima (derivati masti) i takođe učestvuje u izgradnji ćelijske

membrane (osim kod bakterija) voskovi koji obrazuju zaštitni sloj na koži, krznu, perju ili

lišću i plodovima biljaka (najpoznatiji je pčelinji vosak od koga pčele prave saće)

Regulatornu ulogu imaju hormoni koji pripadaju klasi steroida. Steroidni hormoni čoveka su

polni hormoni i hormoni kore nadbubrežne žlezde

22. Masne kiseline Organske kiseline koje obavezno ulaze u sastav prostih i složenih lipida

– osnovne komponente lipida Mogu biti zasićene i nezasićene

23. Masti i ulja – triacilgliceroli estri masnih kiselina i trohidroksilnog alkohola glicerola

Triacilgliceroli čvrstog ili polučvstog agregatnog stanja na sobnoj temperaturi se nazvaju

mastima dok tečni triacilgliceroli uljima. Rezervne masti služe kao izvor energije i rezervna

hrana.

24. Voskovi esteri dugolancanih (visokomolekulskih) kiselina i dugolancanih

(visokomolekulskih) monohidroksilnih alkohola Voskovi se dele prema poreklu na:

životinjske voskove (pčelinji vosak, kineski vosak, šelak vosak, lanolin, ušni vosak); biljne

voskove (bajberi, kandela, karnauba, kastor, esparto, japanski, jojoba, orincuri, pirinčani,

sojni vosak); mineralne voskove (ceresit, montan i ozorcerit); petroleumske voskove

(parafin i mikrokristalični vosak); sintetičke voskove (polietilenski, Fišer-Tropšov vosak,

amidni vosak, polimerizovani ⍺-olefini).

25. Fosfolipidi i glikolipidi Ulaze u sastav bioloških membrana i svojim osobinama

omogućavaju njihovu biološku funkciju Membranske lipide delimo na:fosfolipide – polarnu

glavu čini fosforna kiselina glikolipide – polarnu glavu čini šećerna komponenta Oni imaju

hidrofilni i hidrofobni deo Ova jedinjenja ulaze u sastav bioloških membrane i svojim

osobinama omogućavaju biološke funkcije

Stranica 5 od 9

26. Steroidi – holesterol, muški i ženski polni hormone Postoje tri važne klase steroida:

holesterol steroidni hormone žučne kiseline Holesterol je nephodan sastavni deo organizma,

potreban za normalno funkcionisanje svake ćelije Strukturni je element svih ćelijskih i

intraćelijskih membrana, a u određenim organima ima i posebne, specifične uloge kao što su:

sinteza holnih (žučnih) kiselina u hepatocitima sinteza steroidnih hormona u kori

nadbubrežnih i polnih žlezda transport liposolubilnih vitamina (A, D, E i K) Sintetišu se u

jajnicima sisara i zajedno sa gestrogenim hormonima odgovorni su za polni razvoj Estrogeni

hormoni nađeni su u polnim ćelijama, krvi i urinu Androgeni hormoni su muški polni

hormoni. Najvažniji su androsteron i testosteron

27. Građa nukleinskih kiselina Nukleinske kiseline su makromolekuli (polimeri) čiju

osnovnu jedinicu građe predstavljaju nukleotidi Nukleoti se sastoje od:pentoze (riboza ili

dezoksiriboza) za koju je vezana fosfatna grupa i jedna azotna baza koja može biti: purinska:

adenin ili guanin i pirimidinska baza: citozin, timin ili uracil

28. Vrste nukleinskuh kiselina Nukleinske kiseline se prema hemijskom sastavu dele na:

dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) ribonukleinske kiseline (RNK) U sastav DNK ulazi

timin, a u sastav RNK uracil U sastav DNK ulazi šećer 2'-dezoksiriboza, a u sastav RNK

riboza Molekul DNK ima oblik dvostrukog antiparalelnog heliksa (spirale)

29. Struktura DNK Primarna struktura – broj i redosled nukleotida u polinukleotidnom

lancu (DNK – 103 do 109 nukleotida, RNK – 102 do 104 nukleotida) Sekundarna struktura –

uspostavlja se formiranjem vodoničnih veza između udaljenih nukleotida unutar jednog

polinukleotidnog lanca kod RNK molekula; kod dvolančane DNK – dvostruki heliks

Tercijarna struktura – prostorna organizacija polinukleotidnih lanaca Kod dvolančane DNK

– smer rasta spirale, osa heliksa, ugao koji zaklapaju sparene baze naspramnih lanaca tRNK i

5S rRNK imaju izraženu tercijarnu strukturu

30. Vrste i struktura RNK Po ulozi koju u ćeliji imaju i po svom prostornom izgledu, RNK

molekuli mogu biti: informaciona RNK – iRNK (mRNK) transportna RNK - tRNK

ribozomalna RNK – rRNK Razlikuje se od primarne strukture DNK po tome što je šećerna

jedinica riboza, što se umesto timina nalazi uracil Većina RNK molekula ima jednostruki

lanac koji se na određenim mestima savija formirajući dvolančane regione

31. Vitamini rastvorni u mastima vitamini A, D, E i K. Njihove karakteristike i

metabolička sudbina su vezani za masti. Mogu se skladištiti u organizmu

Stranica 6 od 9

32. Vitamini rastvorni u vodi u koje spadaju vitamini grupe B i vitamin C. Ne mogu se

skladištiti u smislu saturacije (zasićenja) tkiva i uglavnom predstavljaju koenzime u ćelijskom

metabolizmu

33. Osnovi metabolizma i hranjive materije (nutrijenti) Skup procesa prometa materije i

energije naziva se metabolizam. Katabolizam – razlaganje molekula uz oslobađanje energije.

Katabolizam je razlaganje kompleksnih (složenih) organskih jedinjenja u jednostavnija

jedinjenja. Anabolizam – sinteza svih molekula koji su potrebni ćeliji tj. DNK, proteina itd.

Anabolizam obuhvata biosintezu (stvaranje) kompleksnih organskih molekula. Nutirjenti -

izvori energije Ugljeni hidrati Masti Proteini Regulatorni nutijenti Vitamini Minerali Voda

34. ATP Adenozin-trifosfat je univerzalni oblik prenosa energije sa egotermnih na

endoterne procese. Slobodna energija koja se oslobađa pri hodrolizi ATP-a, koristi se za

odvijanje reakcija koje zahtevaju dovođenje energije. ATP se neprekidno stvara i torši On je

glavni brzi donor i ne može duže da skladišti energiju Brzina obrta ATP-a je velika. Molekul

ATP-a se troši u minutu u kome je sintetisan.

35. Proteini u ishrani čoveka i varenje i resorpcija protein Proteini su visokomolekulske

organske materije kojima pripada centralno mesto u strukturnom i funkcionalnom pogledu u

ćelijama, jer njihovo neunošenje neminovno dovodi do smrti organizma Najveći deo azota

koji se unosi u organizam putem hrane potiče pre svega od proteina, a manjim delom od

ostalih azotnih jedinjenja Potpuni proteini ili biološki vredni proteini sadrže sve esencijalne

aminokiseline i to su proteini mesa, proteini mleka (kazein i laktalbumin), proteini jajeta

(ovalbumin) Pošto se deo aminokiselina u organizmu razgrađuje do krajnjih azotnih jedinjenja

(uree, mokraćne kiseline i dr.), koja se izlučuju iz organizma ili se pretvara u dr. jedinjenja to

zahteva neprekidan unos proteina u organizam hranom. Varenje proteina i resorpcija

aminokiselina vrši se u digestivnom sistemu

36. Metabolički putevi i katabolizam aminokiselina U jetri se jedan deo prispelih

aminokiselina koristi za sintezu proteina jetre i drugih proteina koji odlaze u cirkulaciju, a deo

se razlaže i pretvara u druga jedinjenja Aminokiseline koje se ne ugrade u telesne proteine se

vrlo brzo razgrađuju, jer se višak aminokiselina ne deponuje Katabolički putevi aminokiselina

su sledeći: putevi konverzije amino grupe gde spadaju: transaminacija dezaminacija

dekarboksilacija razgradnja ugljovodoničnog skeleta (-R ostatka) aminokiselina

Stranica 7 od 9

37. Ciklus uree Urea predstavlja glavni put detoksikacije amonijaka, koji nastaje

katabolizmom protein Glavni organ sinteze uree kod ljudi je jetra Prve dve enzimske reakcije

ciklusa uree odigravaju se u mitohondrijama, dok se ostale tri odigravaju u citoplazmi U toku

odvijanja ciklusa sinteze uree troši se amonijak, HCO3-, ATP i asparaginska kiselina, dok su

preostale aminokiseline (ornitin, citrulin, arginin-sukcinat i arginin) samo prenosioci

hemijskih grupa iz kojih nastaje urea

38. Lipidi u ishrani čoveka i varenje i resorpcija masti Varenje masti započinje u

želudcu, pod dejstvom acid-stabilne lipaze na granici između lipidne i vodene faze (masti su

nerastvorne u vodi), pri tome nastaju masne kiseline i monoacilgliceroli Najveći deo masti

unetih hranom se vari u tankom crevu pod dejstvom pankreasne lipaze

39. β – oksidacija masnih kiselina Suština β-oksidacije je postepeno skraćivanje lanca

masne kiseline za po 2 C atoma koji se odvajaju u obliku acetil-CoA

40. Ugljeni hidrati u ishrani čoveka i varenje i resorpcija ugljenih hidrata Ugljeni

hidrati ili šećeri su najzastupljenija vrsta biomolekula i predstavljaju bitne komponente svih

živih bića Ugljeni hidrati se sintetišu u biljkama fotosintezom, a organizam čoveka se

snabdeva ovim jedinjenjima putem hrane koja sadrži ugljene hidrate. U organizmu čoveka

ugljeni hidrati u obliku glukoze i glikogena služe kao važan izvor energije za vitalne funkcije

ćelije Od ugljenih hidrata koji se unose hranom 2/3 čine skrob i drugi polisaharidi, a 1/3 čine

disaharidi. Hidroliza oligosaharida nastalih iz skroba i hranom unetih disaharida do

monosaharida vrši se u membrani epitelijalnih ćelija crevne sluzokože pod dejstvom enzima

koji pripadaju grupi karbohidrataza. Ugljeni hidrati predstavljaju najzastupljeniji deo dnevnog

obroka u poređenju sa mastima i proteinima kod većine ljudi. Najvažnija uloga ugljenih

hidrata u metabolizmu je proizvodnja energije neophodne za obavljanje normalnih fizioloških

funkcija ćelije

41. Glikoliza Embdin-Meyerhof-ov put razgradnje glukoze ili mlečno kiselinsko vrenje

proces postepene razgradnje glukoze koji se odigrava u aerobnim i anaerobnim uslovima (u

prisustvu kiseonika i u njegovom odsustvu) u svim ćelijama. U aerobnim uslovima (u

priosustvu kiseonika) odvijanja glikolize kao krajnji proizvod razlaganja 1 molekula glukoze

nastaju 2 molekula pirogoržđene kiseline. U anaerobnim uslovima glikolize kada u ćeliji nije

prisutna dovoljna količina kiseonika (u slučaju intenzivnog mišićnog rada) razgradnja glukoze

Stranica 8 od 9

se takođe odvija do pirogrožđene kiseline, ali se ona ne uključuje u Krebs-ov ciklus, već

dolazi do redukcije pirogrožđene kiseline u mlečnu kiselinu (laktat)

42. Krebsov ciklus (ciklus trikarbonskih kiselina) Krebsov ciklus je nastavak aerobne

faze razgradnje glukoze pomoću kojeg se piruvat nastao u glikolizi, dalje potpuno razlaže do

CO2 i H2O.Svi enzimi Krebsovog ciklusa se nalaze u matriksu mitohondrija, u neposrednom

susedstvu enzima respiratornog lanca. ukoliko ne postoji dovoljno kiseonika → piruvat se

pretvara u laktat (enzim laktat-dehidrogenaza) koji iz citoplazme izlazi u intersticijum –

anaerobna glikoliza. ukoliko postoji dovoljno kiseonika → piruvat olakšanom difuzijom

prelazi u mitohondrije gde se pretvara u acetil-koenzim A

Stranica 9 od 9