Dr Arnold G. Fruchtenbaum

INSPIRACIJA BIBLIJE

ARIEL RUNDFUNK-MISSION

"MESIJANSKA BIBLIJSKA PROUČAVANJA"

37

Copyright © 2005

ARIEL Ministries (U.S.A.)

STREET ADDRESS: 1541 Parkway Loop, Suite D • Tustin, CA 92780MAILING ADDRESS: P.O.Box 3723 • Tustin, CA 92781

TEL: (001) 714-259-4800 • FAX: (001) 714-259-1092

1

ARIEL Radio-Manuskript Nr. 37 "THE INSPIRATION OF SCRIPTURES", sa engleskog preveo Milorad Ristić , februar 2008.

© 2005 Ariel Ministries. Sva prava zadržana.ijedan deo ovog rukopisa ne sme da se umnožava u bilo kojem obliku, izuzev u kratkom

citatu, recenziji ili profesionalnom radu, bez dozvole u pisanom obliku od strane izdavača. Ilustracija na korici: Olivier Melnick.

E-mail: Homeoffice @ ariel.org · www.ariel.org

2

SadržajInspiracija biblije................................................................................4I. DEFINICIJA INSPIRACIJE...........................................................4

A. Božije nadgledanje...................................................................4B. Ljudski autori............................................................................4C. Nepogrešivost...........................................................................5

1. U pogledu kopija Svetog pisma...........................................52. U pogledu prepisivanja Svetog pisma.................................5

D. Božije otkrivenje......................................................................5E. Dvojno autorstvo.......................................................................5

II. TEORIJE O INSPIRACIJI.............................................................7A. Pogrešne teorije o inspiraciji Biblije........................................7

1. Teorija prirodne inspiracije ili prirodne intuicije.................72. Teorija mističnosti ili prosvetljenja ....................................73. Teorija delimične inspiracije...............................................84. Teorija postepene inspiracije..............................................85. Teorija koncepta..................................................................86. Teorija dinamičke inspiracije..............................................87. Teorija mehaničke inspiracije ili teorija diktata..................9

B. Prava teorija o inspiraciji Biblije..............................................91. Teorija plenarno-verbalne inspiracije..................................9

a. Definicija........................................................................9b. Pet stvari koje plenarno-verbalna inspiracija nije učinila..........................................................................................10c. Pet stvari koje je plenarno-verbalna inspiracija učinila..........................................................................................11

2. Dokaz za plenarno-verbalnu inspiraciju .........................11a. 2. Timoteju 3:16–17.....................................................12b. 2. Petrova 1:21.............................................................12

3. Prigovori upućeni plenarno-verbalnoj inspiraciji..............12a. Nauka i istorija.............................................................13b. Skepticizam u pogledu proroštva i čuda......................13c. Moral i religija..............................................................13b. Kako Novi zavet citira Stari Zavet?.............................14

III. DOKAZI ZA INSPIRACIJU......................................................15A. Božiji karakter ......................................................................15B. Tvrdnje Starog zaveta.............................................................15C. Svedočanstvo Novog zaveta...................................................15D. Svedočanstvo Mesije..............................................................15E. Mesijino dokazivanje autentičnosti.........................................16

3

Inspiracija biblije16 Sve je pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi, 17 da bude savršen čovek Božji, za svako dobro delo pripravljen.

2. Timoteju 3:16–17

Ovo proučavanje govori o odnosu Biblije prema konceptu o inspiraciji (nadahnuću) Svetog pisma. Ovaj predmet se može podeliti na tri glavna dela, i tu spadaju: definicija inspiracije, teorije o inspiraciji i dokazi za inspiraciju.

I. DEFINICIJA INSPIRACIJE

Biblijska inspiracija može biti definisana kao: „Božije nadgledanje ljudskih autora tako da, koristeći njihove individualne tipove ličnosti, oni su sastavljali i bez grešaka zapisivali Njegovo otkrivenje čoveku rečima koje su se našle u izvornom tekstu tj. autografu.” Ova opširna definicija se može podeliti na pet manjih delova.

A. Božije nadgledanje„Božije nadgledanje” znači da je Bog nadzirao, ali On nije diktirao

spise. Očigledno, postoje određeni delovi Svetog pisma koje je Bog izdiktirao, i ovo je bilo napisano od reči do reči. Na primer, Deset zapovesti i mnoge druge zapovesti iz Mojsijevog zakona diktirane su od reči do reči iz Božijih usta u Mojsijeve uši; i onda je Mojsije to zapisao na pergamentima koji su bili ispred njega. Ali veći deo Biblije nije bio izdiktiran od reči do reči. Umesto toga, Bog je izabrao da nadgleda pisce. Nadgledajući pisce, On je bio u mogućnosti da pažljivo kontroliše ono što je bilo zapisano bez da to diktira. Tako je krajnji rezultat bio baš onakav kako je On to želeo da bude.

B. Ljudski autoriBog je koristio ljudske autore i njihove pojedinačne stilove pisanja.

Očigledno, da je Bog jednostavno diktirao Sveto pismo od reči do reči, cela Biblija bi zvučala isto. Naravno, ako idete od autora do autora, to nije isto. Svaki od četrdeset autora ovih šestdesetšest knjiga u Bibliji koristio je svoj osobeni pojedinačni stil pisanja; na primer, Pavle je pisao drugačijim stilom u odnosu na Petra; Mojsije je pisao drugačijim stilom u odnosu na Isusa Navina. Ali zbog Božijeg nadgledanja i Njegove kontrole nad ovim piscima, On je bio u mogućnosti da im dozvoli da koriste svoje osobene pojedinačne stilove pisanja. I oni su još uvek pisali od reči do reči baš onako kako je Bog želeo da oni to napišu.

4

C. NepogrešivostNepogrešivost znači to da, kada su ovi originalni spisi napisani, oni

su bili bez grešaka. Na primer: kada je Mojsije završio pisanje svojih pet knjiga, one su bile u potpunosti bogonadahnute, i nije bilo grešaka u bilo kojoj od njih, i kada je Isus Navin bio inspirisan da napiše svoju knjigu, on je napisao bez grešaka. Tako se inspiracija Svetog pisma tiče jedino originalnog izvornog teksta.

1. U pogledu kopija Svetog pismaOvo ne znači da su kopije Svetog pisma bile inspirisane. Danas

postoji više od jednog manuskripta za različite biblijske knjige. Postoji mnoštvo jevrejskih kopija i još veće mnoštvo grčkih kopija, i postoji neznatno neslaganje u redosledu reči između jednog i drugog manuskripta, jer su ovi manuskripti bili samo kopije. Nažalost, kopije su bile podložne nekom stepenu ljudskih grešaka, ali verbalno inspirisani originali su bili bez grešaka. Tako, trebalo bi zapamtiti da kopije nisu bile inspirisane.

2. U pogledu prepisivanja Svetog pismaPrevodi Svetog pisma takođe nisu inspirisani. Prilikom prevođenja s

jednog jezika na drugi, svaki prevod može imati neki stepen grešaka. Prevodi Biblije King James Version, American Standard Version i New American Standard, imaju grešaka. Na sreću, greške nikada nisu toliko značajne, i moguće je da se jasno zna šta je originalni rukopis pokušavao da kaže. Tako, prevodi originalnih rukopisa nisu bili inspirisani niti su obavezno bez grešaka.

D. Božije otkrivenjeBog je tako upravljao ljudskim autorima tako da su oni, bez da su

narušene njihove ličnosti, književni stilovi ili lična interesovanja, napisali Njegovo kompletno otkrivenje upućeno čoveku. Iako je to pisanje učinjeno od strane ljudi, oni su bili bogonadahnuti. Biblija je Božija poruka upućena čoveku. Ona ne sadrži samo Reč Božiju; ona jeste Reč Božija.

Naravno, Bog je koristio razne načine da bi sproveo svoju inspiraciju. Ali bez obzira na to da li je Bog diktirao tačne reči, kao što je to ponekad činio; ili, bilo da su autori bili vođeni od strane Boga da kopiraju drevnu literaturu, što nam oni sami kažu da su činili; ili su njihovi spisi bili rezultat istraživanja kao u slučaju Luke; na poseban način, Bog je vodio ljude tako da su oni mogli da napišu tačno ono što je On nameravao da oni napišu. Ishod je bio taj da je Biblija Reč Božija.

E. Dvojno autorstvoBog je tako upravljao piscima da su oni, koristeći njihove

pojedinačne stilove na bilo koji način koji je izgledao izvodljiv za njih,

5

napisali Njegove reči bez grešaka. Međutim, pitanje koje se sada postavlja je: Kako je Bog to učinio?

Postoje razne teorije o inspiraciji. Temelj svih ovih različitih teorija jeste jedno ključno pitanje, a to je: dvojno autorstvo Svetog pisma. S jedne strane, Bog je to napisao; s druge strane, čovek je to napisao. Na primer, 2. Mojsijeva 20:12 glasi ovako:

Poštuj oca svog i mater svoju, da ti se produže dani na zemlji, koju ti da Gospod Bog tvoj.

Koje izgovorio ove reči? Prema Mateju 15:4, Bog je to rekao; ali prema Marku 7:10, Mojsije je to rekao. Da li je ovo protivrečnost? Nikako. Bog je primarni izvor, a čovek je sekundarni izvor. Bog je zaista to rekao, ali On je izabrao da to kaže preko Mojsija. Mojsije je to zapisao pod Božijom inspiracijom, dok Ga je On vodio u tome. Ovaj koncept dvojnog autorstva, da su i čovek i Bog napisali Sveto pismo, dovelo je do brojnih teorija o inspiraciji.

Još jedan primer dvojnog autorstva je u Psalmu 110:1:

Reče Gospod Gospodu mom: Sedi meni s desne strane.

Ko je to izjavio? Prema Marku 12:36, Sveti Duh je to rekao, ali prema 37. stihu, David je to rekao. Da li je to rekao David, ili je to rekao Sveti Duh? Odgovor je: obojica.

Još jedan primer dvojnog autorstva zasnovan je na Isaiji 6:9–10. U Jovanu 12:39–41, autor izjavljuje da je Isaija izgovorio ove reči, ali u Delima 28:25–27 piše da je Sveti Duh izgovorio ove reči. Ponekad su i Bog i prorok u istom odeljku. Na primer, kada se u Mateju 2:15 citira Osija 11:1, naglašeno je da su to izgovorili i Bog i čovek.

Veza je sledeća: Bog je izvor Svetog pisma, a čovek je zapisničar; čovek je oruđe ili sredstvo kojim je Bog napisao Svoje Sveto pismo. S druge strane, čovek ne sme da gleda na Bibliju kao da je ona isključivo božanska ili isključivo ljudska; ali s druge strane, ne bi trebalo na nju gledati kao da je delimično ljudska ili delimično božanska. Inspiracija u dvojnom autorstvu je i božanska i ljudska, nijedna strana nije manja prisutna u odnosu na drugu; obe su prisutne u svakoj reči, od početka do kraja.

S druge strane, dvojno autorstvo je proizvelo brojne teorije o inspiraciji. Osnova za sve ove teorije je znanje da Biblija ima dvojno autorstvo, da je Biblija napisana od strane Boga i čoveka. Ali Bog je primarni izvor, dok je čovek sekundarni izvor. Možda je mnogo ispravnije da se izjavi ovako: Odnos između dvojnog autorstva Boga i čoveka je takav da je Bog izvor, dok je čovek samo oruđe ili sredstvo. Ali kako se ovo dogodilo?

6

II. TEORIJE O INSPIRACIJI

Postoje brojne teorije o inspiraciji i mnoge od njih su, nažalost, u potpunosti pogrešne i ne uspevaju da daju uzvišeno gledište o Pismima koje Biblija zahteva.

A. Pogrešne teorije o inspiraciji Biblije

1. Teorija prirodne inspiracije ili prirodne intuicijeOva pogrešna teorija ističe to da je Biblija napisana od strane ljudi

koji su imali neobičnu versku pronicljivost; ljudi koji su prirodno imali izuzetan uvid u moralnu i religioznu istinu. Autori Svetog pisma su jednostavno imali veći stepen razvitka prirodne pronicljivosti. Ova teorija kaže da su pisci Svetog pisma svakako bili inspirisani, ali na isti način kako su bili inspirisani umetnici, pesnici i muzičari. Baš kao što su umetnici, pesnici i muzičari stvarali remek-dela u umetnosti, poeziji i muzici; tako su i pisci Svetog pisma, imajući visok nivo inspiracije, jednostavno napisali „remek-dela” u oblasti religijske misli.

Poteškoća sa teorijom prirodne inspiracije je ta da postoji prenaglašavanje ljudske strane. Prirodno, inspiracija u ovoj teoriji znači jedino čista nadarenost; ne postoji ništa natprirodno u vezi toga. U stvari, to vodi ka tome da to protivreči samo sebi; zato što u ovoj teoriji, jedno inspirisani spis može protivrečiti drugom spisu. To čini sve religijske i duhovne misli o Svetom pismu potpuno subjektivnim. Teorija prirodne inspiracije ili prirodne intuicije se ne bavi odgovarajuće prirodom Biblije.

2. Teorija mističnosti ili prosvetljenja U osnovi, ova teorija je ista kao i teorija prirodne inspiracije ili

prirodne intuicije. Jedina razlika između ove dve teorije je ta da prva teorija primenjuje koncept uzvišenije inspiracije prema svim ljudima uopšteno, dok druga teorija to ograničava na vernike i daje malo više zasluga Svetom Duhu. Ova teorija dozvoljava intenziviranje verskog opažanja prema nekim vernicima. Ova teorija kaže da postoji intenziviranje prosvetljenja Duhom Svetim prema nekim ljudima, a to su oni koji su napisali Sveto pismo. Oni dalje kažu da je ovo još uvek moguće danas, i vernici bi mogli, u bilo koje vreme, da napišu božansko Sveto pismo božanskom silom.

Problem sa ovom teorijom jeste isti kao i u slučaju prethodne teorije; postoji preveliki naglasak na ljudsko autorstvo Svetog pisma, i to dozvoljava da još mnoga Pisma budu napisana danas. Biblijski govoreći, prosvetljenje ne otkriva novu istinu, ono jedino pomaže u razumevanju istine koja je već bila otkrivena. U ovoj teoriji, inspiracija je delo Svetog Duha ali jedino u uzvišenijem stepenu unutrašnjeg prosvetljenja. Osim toga, ova teorija ne veruje da su pisci bili slobodni od grešaka. Tako

7

druga teorija u stvari ne govori odgovarajuće o uzvišenijem pogledu o inspiraciji kojeg sama Biblija zahteva.

3. Teorija delimične inspiracijeOva pogrešna teorija upravo znači ono što sam njen naziv kaže:

Biblija je bila inspirisana jedino u određenim oblastima doktrine; kao što su pravila i duhovne istine koje su bile poznate ljudskim autorima. Ali ona nije bila neophodno inspirisana u drugim oblastima, kao što su: nauka, biologija, geologija, geografija, ili arheologija. Ona dalje kaže da Biblija sadrži inspiraciju, ali to nije bez grešaka.

Problem sa ovom teorijom je taj da ona previše odvaja dvojno autorstvo, i to vodi ka jasnoj subjektivnosti od strane čitaoca, koji onda odlučuje šta je inspirisano a šta nije.

4. Teorija postepene inspiracijeOva pogrešna teorija je malo drugačija od teorije delimičnosti.

Teorija postepene inspiracije kaže da je čitava Biblija inspirisana, ne samo deo nje, ali nije svaki deo inspirisan do istog stepena. Ovaj koncept se odražava u znamenitim izdanjima Svetog pisma, gde je reč Isus odštampana crvenom bojom. Neki vernici su u stvari razumeli da to znači da je reč Isus bila više inspirisana od ostatka Svetog pisma. Ali Isusove reči nisu bile zabeležene s Njegove strane; one su napisane od strane Mateja, Marka, Luke i Jovana.

Problem sa ovom teorijom je taj da ona tvrdi da su neki delovi više inspirisani u odnosu na druge delove. Uvek postoji neka inspiracija, ali u isto vreme, ova teorija dozvoljava manje i veće stepene grešaka. Problem sa ovom teorijom, kao i u slučaju prethodne, je taj da ona dozvoljava previše odvajanja između ljudskog i božanskog. Kao i prethodna teorija, to vodi ka spekulaciji i subjektivizmu.

5. Teorija konceptaOva pogrešna teorija tvrdi da su jedino misli u Bibliji inspirisane,

ali ne i reči. Ona naučava da je Bog jednostavno usadio ideje u autorove misli, i ove ideje su svakako bile inspirisane. Ali autori su bili u potpunosti ostavljeni da sami izraze ove ideje svojim rečima.

Ova teorija takođe dozvoljava previše odvajanja između ljudskog i božanskog. Trebalo bi se uvek setiti toga da ideje moraju biti izražene putem reči. Ideje se ne mogu drugačije preneti izuzev putem reči. Ovo takođe nije dobra teorija.

6. Teorija dinamičke inspiracijeOva pogrešna teorija znači da je Biblija jedino inspirisana u onim

oblastima koje se tiču vere i života vernika. Postoji nepogrešivost po pitanju vere i prakse, nepogrešivost u oblastima duhovne istine i spasenja. Ali ona dalje kaže da bi Biblija mogla imati greške u oblastima

8

koje nisu povezane sa verom i spasenjem. Oni veruju u plenarnu inspiraciju, ali ne veruju u verbalnu inspiraciju.

Problem sa ovom teorijom je taj da ona vodi u spekulaciju i subjektivizam. Ko će odlučiti koje su stvari od suštinske važnosti za veru a koje stvari to nisu? Ako Biblija ne može garantovati nepogrešivost u drugim delovima Svetog pisma, ne postoji način da ona takođe garantuje nepogrešivost u oblastima vere i prakse.

7. Teorija mehaničke inspiracije ili teorija diktataPoslednja pogrešna teorija uči da je čitava Biblija bila diktirana od

strane Boga od reči do reči, i pisci su samo bili sekretari ili stenografi. U ovoj teoriji, postoji preveliki naglasak na božansko. Ako je to istina, onda bi svaki deo Biblije glasio potpuno isto i imao bi potpuno isti stil. Ipak Biblija kao celina nema isti stil; stilovi pisanja se razlikuju od autora do autora. Mnogi autori su izražavali svoja lična unutrašnja osećanja, kao što je to Pavle učio u Rimljanima 9:1–3.

B. Prava teorija o inspiraciji Biblije

1. Teorija plenarno-verbalne inspiracijeJedini opravdani način kojim se može videti kako se inspiracija

pojavljuje jeste putem prave teorije; plenarno-verbalne inspiracije.

a. DefinicijaPlenarno-verbalna inspiracija znači da je Biblija u potpunosti

inspirisana; ona je u isto vreme Reč Božija i reč ljudskih autora. Bog je izvor, ali On je koristio ljude da zapišu te reči.

Plenarna inspiracija znači da se inspiracija Svetog pisma proširuje na svaki deo Pisma. Reč „plenarno” znači „potpuno i kompletno.” Biblija je krajnji autoritet ne samo po pitanju vere i prakse, već je ona merodavna u pogledu bilo kojeg predmeta o kome ona govori. Sve što Biblija tvrdi da je istina jeste istina. Ona nije istinita jedino u pogledu vere i prakse, već je ona istinita u pogledu svakog pitanja o kome ona govori. Ako ona nešto kaže o nauci, može joj se verovati. Ako ona nešto kaže o geologiji, može joj se verovati. Ako ona nešto kaže o sociologiji, može joj se verovati. Svaki predmet o kome Biblija govori i koji se potvrđuje istinitim, zaista je istinit. Plenarna inspiracija je u potpunosti kompletna; proširuje se na svaki deo Svetog pisma; ono je konačni autoritet kao istina o svim temama o kojima govori.

Verbalna inspiracija naglašava same reči jer je Sveti Duh vodio da reči budu izabrane i korišćene. Ljudski autori su bili poštovani od strane Boga do te mere da su stilovi i karakteristike pisaca bile sačuvane. Unutar autorovog rečnika, Bog je taj koji je izabrao koje će reči biti zapisane. Reči koje su bile izabrane od strane autora bile su iste one reči koje je Bog želeo da oni koriste. Verbalna inspiracija znači da se

9

inspiracija proširila ka samim rečima koje su zapisane od strane pisaca. Ovo ne znači diktiranje. Čitava Biblija nije bila izdiktirana od reči do reči; samo neki njeni delovi. Verbalna inspiracija jednostavno znači da je Bog dozvolio autorima da koriste njihove osobene karakteristike, stilove pisanja i rečnik. Kada su oni birali od tog rečnika koji su obično koristili Bog je bio taj koji ih je u stvari upravljao prilikom biranja ovih reči.

Još jedna važna reč koja se može uključiti kada se govori o ovoj teoriji inspiracije jeste reč nepromašivost. Nepromašivost znači „neiscrpna tačnost.” Biblija je neiscrpno tačna u vezi svake teme o kojoj ona govori; ovo čini Bibliju dostojnu poverenja. Još jedna ključna reč je nepogrešivost. Ne postoji lažna izjava ili činjenica u originalnim rukopisima; ovo čini Bibliju dostojnom poverenja. Plenarno-verbalna inspiracija znači da je Biblija u potpunosti inspirisana u svakom njenom delu, sve do samih reči koje su izabrane. Ona je nepogrešiva sa neiscprnom tačnošću i zbog toga je dostojna poverenja; ona je bez mane zbog toga što ne sadrži lažne izjave, greške, i zbog toga je dostojna poverenja.

b. Pet stvari koje plenarno-verbalna inspiracija nije učinilaPrvo, ona nije potisnula autorovu ličnost. Ličnosti svih četrdeset

pisaca pojedinačno jasno se pokazuju putem njihovog pisanja. Neko stiče drugačiji opšti utisak o Petru na osnovu onoga što je on napisao, u poređenju sa Pavlom i onim što je on napisao.

Drugo, plenarno-verbalna inspiracija nije stavila po strani intelegenciju autora. Intelegencija autora iskorišćena je od strane Boga da bi se napisali ovi spisi.

Treća stvar koju verbalno-plenarna inspiracija nije učinila jeste da ih oslobodi ličnih istraživanja. Na primer, Luka 1:1–4 iznosi da je on pažljivo istraživao druge spise i priče pre nego što je seo da napiše biografiju o životu Isusa Hrista. Čak i drugi pisci, kao na primer autor knjige o Sudijama, spominje druge knjige koje je on koristio prilikom istraživanja. Iako ih nije oslobodila ličnih istraživanja, inspiracija se ogleda u tome da je Bog tako upravljao ove autore ka drugim spisima da su oni izabrali izjave iz tih drugih spisa; oni su izabrali jedino one izjave koje su bile istinite i jedino one izjave koje je Bog želeo da oni izaberu. Bog je tako upravljao ove ljude tako da oni nikada nisu izabrali izjavu koja je bila lažna.

Četvrta stvar koju plenarno-verbalna inspiracija nije učinila jeste da zabrani upotrebu drugih materijala. Na primer, kada je Luka odlučio da napiše evanđelje, mi znamo da je on koristio druge izvore koji su možda uključivali Evanđelje po Mateju i Marku.

Peta stvar koju verbalno-plenarna inspiracija nije učinila jeste da to nije značilo da su autori uvek razumeli ono o čemu su pisali. Dobar primer za ovo je Danilo. Kada je završio pisanje, Danilo je nekoliko puta

10

izjavio da nije razumeo ono što je napisao. On je znao da je koristio reči koje je Bog želeo da on koristi, ali priznao je da nije jasno razumeo ono o čemu je pisao. Verbalna inspiracija ne znači da je autor uvek razumeo ono o čemu je pisao, jer prilično često on nije razumeo ono o čemu je pisao.

c. Pet stvari koje je plenarno-verbalna inspiracija učinilaPrvo, ona je sačuvala originalne autore od grešaka. Kada su

originalni spisi konačno napisani od strane svakog od ovih četrdeset pisaca Svetog pisma, nije bilo nijedne jedine greške koja bi bila sadržana u bilo kojoj od šestdesetšest knjiga.

Druga stvar koju je plenarno-verbalna inspiracija učinila bila je da sačuva Sveto pismo od propusta. Nijedan od ovih autora nije izostavio bilo šta što je Bog želeo da oni obuhvate. Bilo je obuhvaćeno sve ono što je Bog želeo da oni obuhvate.

Treća stvar koju je ona učinila bila je da sačuva autore od toga da ubrajaju stvari koje Bog nije želeo da bude ubrojane u Svetom pismu. Na primer, može biti da su bile neke druge stvari koje su bile istinite ali Bog nije želeo da one budu obuhvaćene u Njegovoj Reči. Tako plenarno-verbalna inspiracija znači da su oni bili sačuvani od toga da obuhvate ono što Bog nije želeo da oni obuhvate. Ovo je druga strana medalje: S jedne strane, oni nisu izostavili ono što je Bog želeo da oni obuhvate; s druge strane, oni nisu obuhvatili ono što je Bog želeo da bude izostavljeno.

Četvrta stvar koju je plenarno-verbalna inspiracija učinila bila je ta da je osigurala odgovarajuće formulisanje. Bog je dozvolio ljudskim autorima da koriste njihove osobene stilove i rečnik, ali reči koje su oni izabrali iz svojih rečnika bile su reči koje je Bog želeo da oni zapišu, i baš onim redosledom kojim je Bog želeo da ove reči budu zapisane. I grčki i hebrejski jezik dozvoljavaju drugačiji redosled reči, ali Bog je nadgledao na takav način da su oni imali odgovarajuće formulacije; autori su napisali reči onim redosledom kako je Bog želeo da oni to napišu.

Peta stvar koju je plenarno-verbalna inspiracija učinila bila je ta da je to značilo koautorstvo božanskog i ljudskog. I Bog i čovek su napisali Sveto pismo, ali Bog je bio izvor, dok je čovek bio sredstvo ili oruđe. Zato, nijedan deo Svetog pisma nije nastao jedino kao čovečije delo, svaka reč je nadgledana, upravljana od strane Boga.

2. Dokaz za plenarno-verbalnu inspiraciju Postoje dva ključna biblijska citata koja detaljno objašnjavaju

činjenicu da je Biblija plenarno i verbalno inspirisana.

11

a. 2. Timoteju 3:16–17

16 Sve je pismo od Boga dano, i korisno za učenje, za karanje, za popravljanje, za poučavanje u pravdi, 17 da bude savršen čovek Božji, za svako dobro delo pripravljen.”

U ovom odeljku naglasak je na plenarnoj inspiraciji, što znači „potpuna inspiracija.” On naglašava: „Sve Pismo”, što znači da je svako pisano otkrivenje darivano putem Božije inspiracije. Grčka reč koja je prevedena kao „od Boga dano” znači „bogonadahnuto” ili ispravnije, to je „od Boga izdahnuto.” Drugim rečima, Sveto pismo je bilo inspirisano (nadahnuto) na osnovu činjenice da je ono bilo od Boga izdahnuto. Mi govorimo o inspiraciji Svetog pisma, ipak, sama reč ne naglašava da je to nadahnuto, već izdahnuto od strane Boga.

Ovde nije toliko reč o tome da je Sveto pismo nadahnuto, već da je izdahnuto, zato što je Sveto pismo od Boga izdahnuto. Ispravnije bi bilo da osoba govori o inspiraciji Svetog pisma kao da je to ono što je od Boga izdahnuto.

Rezultat toga što je to izdahnuto od strane Boga jeste da su sva Pisma korisna u četiri oblasti: prvo, za učenje; drugo, za karanje; treće, za popravljanje; četvrto, za poučavanje u pravdi.

b. 2. Petrova 1:21

Jer nije nikad proroštvo doneto voljom nekog čoveka, nego su progovorili sveti Božji ljudi pokrenuti Duhom Svetim.

U ovom odeljku naglasak je na sredstvo inspiracije. Petar iznosi tri stvari. Prvo: „jer nije nikad proroštvo doneto voljom nekog čoveka”; primarni izvor otkrivenja oduvek je bio Bog, dok je čovek oduvek bio samo sekundarni izvor ili sredstvo pisanja Svetog pisma. Drugo: „nego su progovorili sveti Božji ljudi”. Kada su proroci govorili, oni su govorili reči Božije. Oni su bili samo sekundarni izvori; Bog je još uvek bio primarni izvor. Treće, ovaj stih iznosi da su Božiji ljudi bili „pokrenuti Duhom Svetim”. Grčka reč „pokrenuti” znači „nositi”. To je ista ona reč koja se nalazi u Delima 27:15 koja govori o brodu na moru koji je bio „nošen” od strane vode. Ovde je ta slika da su proroci bili nošeni Duhom Svetim i ono što je bilo izdahnuto oni su zapisali. Ovi ljudi su zapisivali dok su bili nošeni, pokrenuti Duhom Svetim.

3. Prigovori upućeni plenarno-verbalnoj inspiracijiPostoje ljudi koji iznose prigovore na čitavo verovanje o plenarno-

verbalnoj inspiraciji Svetog pisma. Ovi prigovori dolaze od četiri različita izvora.

12

a. Nauka i istorijaNaučnici kažu da Sveto pismo protivreči izjavama za koje se zna,

od strane naučnika, da su istinite. Istoričari kažu da Biblija sadrži istorijske greške. Odgovor je jednostavan. Prvo, iako Biblija protivreči određenim naučnim teorijama, ona nikada nije protivrečila naučnim činjenicama. I drugo, što se tiče istorije, gde postoje istorijski dokumenti, oni su pokazali da je Biblija apsolutno tačna.

Trebalo bi se prisetiti toga da Biblija svakako koristi fenomenološki jezik ili jezik pojava. Biblija govori o „izlasku” i „zalasku” sunca. Naravno, svi znaju da sunce u stvarnosti ne „izlazi” i „zalazi”, ono samo izgleda kao da izlazi i zalazi. U stvari, zemlja se okreće oko svoje ose. Ovo je jezik pojava, i čak i naučnici koji to bolje znaju govore o izlasku i zalasku sunca. Kada Biblija koristi jezik pojava, ona ne govori da sunce zaista izlazi i zalazi, već je to način na koji to tako izgleda; čak i naučnici koriste ovaj isti jezik pojava i ne bi trebalo da koriste dvostruki standard.

Biblija nije udžbenik o nauci i istoriji. Ipak, svaki put kad se dotiče nauke i istorije, to se pokazalo apsolutno tačnim. Ništa u geologiji ili antropologiji nije pokazalo da je Biblija netačna. Oblast arheologije je pokazala da je Biblija istorijski tačna; fizički zakoni su pokazali da je Biblija naučno tačna, i istorijska geografija pokazala je da je Biblija geografski tačna. Prigovori koji dolaze od strane nauke i istorije trebaju da obezbede jasan dokaz da Biblija sadrži neku grešku.

b. Skepticizam u pogledu proroštva i čudaOvaj prigovor unapred pretpostavlja da natprirodno ne postoji. Ali

ako tamo postoji Bog i sve ono što koncept o Bogu sadrži u sebi, onda čuda i predvidiva proroštva nisu problem. Ako Bog postoji, onda i natprirodno postoji. Ako je ono što mislimo pod „Bogom” zaista tako, onda to znači da čuda mogu da postoje i predvidiva proroštva mogu postojati. U stvari, proroštva koja su se ispunila potvrdila su tačnost Svetog pisma. Proroštva koja su se ispunila jesu dokaz da će se neispunjena proroštva ispuniti u budućnosti.

c. Moral i religijaOsoba koja upućuje neki prigovor želi da ukaže na to koliko je

užasno bilo ponašanje nekih od junaka u Bibliji. Ukazuje se na takve stvari kao što su Davidova preljuba sa Virsavejom i ubistvo Urije, ili Nojevo pijanstvo. Činjenica da Biblija beleži nemoralnost i nedostatak duhovnosti kod svojih junaka pokazuju da je Biblija tačna. Postoje druge verske knjige koje jedino naglašavaju junaštvo svojih vođa, ali Biblija naglašava i jake i slabe tačke.

Na primer, razna grešna dela biblijskih junaka su zapisana, ali nisu odobrena. Nojevo pijanstvo je zabeleženo u 1. Mojsijevoj 9, ali ono se

13

ne odobrava. Lotovo rodoskrnavljenje je zabeleženo u 1. Mojsijevoj 19, ali nije odobreno. Jakovljeva laž je zabeležena u 1. Mojsijevoj 27, ali nije odobrena. Davidova preljuba je zabeležena u 2. Samuilovoj 11, ali ona se ne odobrava. Solomonovo mnogoženstvo je zabeleženo u 1. Carevima 11, ali nije odobreno. Biblija beleži grešna dela svojih junaka, ali beleženje ovih grešnih dela ne znači i odobravanje istih.

Osim toga, ponekad nepravedna dela, nemoralna ili grešna, mogu izgledati kao da su odobrena, ali vera i namera jesu ono što se odobrava, a ne samo delo. Na primer, kada je Rava lagala svom kralju, nije bila odobrena njena dvoličnost, već njena vera (Jevrejima 11:31; Jakov 2:25); Jailjina vera je bila odobrena a ne njena izdaja (Sudije 4–5); Samsonovi postupci su bili odobreni, a ne njegova požuda (Sudije 14–16; Jevrejima 11:32).

Ponekad ljudi ukazuju na činjenicu da određeni junaci u Svetom pismu protivreče Gospodnjim zapovestima, a ipak zbog toga nisu izgrđeni. Ponekad je to zbog različitosti razdoblja. Ne primenjuje se svaka zapovest na svako razdoblje. Na primer, Bog je rekao Noju da on može da jede sve što se miče po zemlji, ali Bog je rekao Mojsiju da on može da jede samo određene stvari. Sada, preko Pavla, Bog je objavio da čovek može ponovo sve da jede sa zahvalnošću. Čovek ne sme da pretpostavi da je zapovest prekršena, zato što se svaka zapovest ne primenjuje na svako razdoblje.

Ovi prigovori koji proizilaze iz oblasti morala i religije često su subjektivan sud ili jednostavno, to je pogrešno razumevanje onoga što Biblija u stvari odobrava a šta ne odobrava.

b. Kako Novi zavet citira Stari Zavet?Četvrti prigovor potiče od načina kako Novi zavet citira Stari zavet.

Ponekad, ako upoređujete novozavetni citat sa starozavetnim citatom, oni se razlikuju u formulisanju. U stvari, razlika u formulisanju više proizilazi iz situacije u kojoj se prevod odvijao, nego li zbog netačnog citiranja.

Stari zavet je napisan na hebrejskom jeziku a Novi zavet na grčkom jeziku. Kada su jevrejski pisci Novog zaveta pisali na grčkom jeziku, oni su trebali da prevedu hebrejske odeljke iz Starog zaveta na grčki jezik. Kada se prevodi s jednog jezika na drugi, nemoguće je zasnivati prevod na istom redosledu reči. To jednostavno neće uslediti. Ono što čini dobra hebrejka gramatika to ne čini dobra grčka gramatika. Isti problem postoji i sa engleskim prevodima. Stih u engleskom jeziku neće imati isti red reči kao što je to u jevrejskom ili grčkom originalu. Kada bi se pisalo istim redosledom, od reči do reči, to bi užasno zvučalo na engleskom jeziku, zato što se gramatička pravila razlikuju od jezika do jezika. Starozavetni citati u Novom zavetu nisu pogrešni citirani, već radije, postoji promena u redosledu reči kada se prevodi s hebrejskog originala na grčki jezik.

14

III. DOKAZI ZA INSPIRACIJU

Reći da Biblija potvrđuje inspiraciju jedna je stvar, ali koji su dokazi za inspiraciju?

A. Božiji karakter Ako je Bog otkrio Sebe u pisanom obliku, neće li to biti tačno

otkrivenje? Ovo je glavna misao u Rimljanima 3:4. Ako Bog odluči da otkrije Sebe, pošto je Božiji karakter apsolutna istina, zašto bi onda On dao Svetom pismu — Svom pisanom otkrivenju — da sadrži greške, prisiljavajući time čoveka da odluči šta je istina a šta laž?

B. Tvrdnje Starog zavetaUkupno 3.808 puta Stari zavet koristi izraze kao što su: „Ovako veli

Gospod”; „reče Gospod”; „dođe mi reč Gospodnja”. Postoje specifične zapovesti koje su upućene od strane Boga da se zabeleže Njegove reči, kao što je slučaj sa Mojsijem u 2. Mojsijevoj 17:14; sa Jeremijom u Jeremiji 30:2; i sa Danilom u Danilu 12:4. Osim toga, Bog je potvrdio Mojsijeve knjige preko drugih pisaca, kao što je to slučaj u Knjizi Isusa Navina 1:7–8. Proročke knjige su takođe bile potvrđene tako što je jedan autor potvrđivao drugog proroka. Na primer, Isaija 34:16 naziva njegovu knjigu: knjiga Gospodnja. Neki starozavetni pisci citiraju druge starozavetne pisce sa punim autoritetom. Na primer, Isus Navin 8:30–35 citira Mojsijev zakon; Joil 2:32 citira Avdiju 17; Mihej 4:1–4 citira Isaiju 2:2–4; Jeremija 26:17–19 citira Miheja 3:12; i stihovi iz Danila 9:1–3 su zasnovani na Jeremiji 25 i 29.

C. Svedočanstvo Novog zavetaNovi zavet sadrži tristotine citata iz Starog zaveta; sedamdeset

citata se nalaze u Zakonu, stosedamdeset citata nalaze se u Prorocima, i šestdeset citata nalaze se u Spisima. Razni starozavetni citati često iznose da je Bog bio govornik, kao što je to u Mateju 15:4 i Delima 28:25. Naravno, 2. Timoteju 3:16–17 i 2. Petrova 1:21 imaju jasno na umu Stari zavet. Pored ovih tristotine direktnih citata iz Starog zaveta, postoje takođe 4.105 aluzija na Stari zavet. Ukupno 56 puta Novi zavet tvrdi da je Bog autor Starog zaveta.

D. Svedočanstvo MesijeMesija je prihvatio Stari zavet u celosti i mnogo je upućivao na

Stari zavet i na tri njegova glavna dela: Zakon, Proroci i Spisi, kao što stoji zapisano u Luki 24:44. U Mateju 5:17, On je rekao da je došao da ispuni zakon i proroke. U Jovanu 10:35, Isus je rekao da se Pismo ne može razrešiti, misleći u tom kontekstu na Stari zavet. U Mateju 23:35, On je spomenuo Avelja i Zahariju, upućujući na prvu i zadnju knjigu u jevrejskom redosledu Starog zaveta. Jasno je da je Stari zavet kojeg Isus

15

snažno koristio bila osnova Njegovog učenja; objašnjenje Njegove Osobe; i Njegovog konačnog obraćanja prilikom rasprava koje je imao sa svojim kritičarima.

E. Mesijino dokazivanje autentičnostiNovi zavet sam o sebi svedoči. Dokazivanje autentičnosti pre

sastavljanja novozavetnog kanona Novog zaveta učinjeno je od strane samog Mesije u Jovanu 16:12–14 i 14:26, gde je On rekao učenicima da će ih Sveti Duh podsetiti na sve ono čemu ih je On učio. Sam Petar je bio svestan da je on pisao reči Božije u 1. Petrovoj 1:1–12. Pavle je bio svestan da je on pisao reči Božije u 1. Korinćanima 2:13 i 14:37. Čak je i Petar u svojoj drugoj poslanici prihvatao Pavlove spise da su Pisma (2. Petrova 3:15–16).

ZAKLJUČAK

Zaključak na ovo proučavanje o odnosu Biblije prema konceptu inspiracije Svetog pisma se može izneti kroz trinaest tačaka. Prvo, sve Pismo je bogonadahnuto (2. Tim. 3:16). Drugo, to je Reč Božja upućena čoveku (Jovan 10:35). Treće, ono je bez mane (Psalam 19:7). Četvrto, ono je bez grešaka (Priče 30:5, 6). Peta tačka je ta da je ono darivano na originalan način (2. Petrova 1:21). Šesto, to je božanska inspiracija, i ta božanska inspiracija je plenarna (Rimljanima 15:4). Sedmo, ono je verbalno inspirisano (Matej 4:4). Osmo, Pismo je nastalo progresivno, tj. dodavanjem novih otkrivenja onome što je dotada već bilo dato i prihvaćeno kao Božija reč (2. Samuilova 23:2). Deveto, to su same Božije reči, koje poseduju sav Njegov autoritet (Isaija 1:2). Deseto, ono je dovoljno da spasi grešnike (2. Tim. 3:15). Jedanaesto, ono se može jasno razumeti (Psalam 119:105). Dvanaesto, ono ima efikasnost da presvedoči grešnike (Jevrejima 4:12). Trinaesto, centralna svrha Svetog pisma jeste da prizna i posvedoči da je Isus Mesija (Luka 24:44).

Biblija je Reč Božija koja je inspirisana plenarno, verbalno, bez mane, i ona je nepogrešiva. Biblija je apsolutno pouzdan izvor za sve ono što je Bog želeo da čovek zna, za ono što je Bog želeo da čovek veruje, i kako je Bog želeo da se vernik ponaša u svom duhovnom životu.

AKO STE UŽIVALI U OVOM BIBLIJSKOM PROUČAVANJU, DR FRUCHTENBAUM VAM

PREPORUČUJE: MBS021, 030, 034 i 041.

www.isus.at

16