ilirski narodi sa prostora panonije

УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊАЛУЦИПРИРОДНО-МАТЕМАТИЧКИ ФАКУЛТЕТСТУДИЈСКИ ПРОГРАМ ЗА ГЕОГРАФИЈУНАЗИВ ПРЕДМЕТА: РЕГИОНАЛНА ЕТНОЛОГИЈА

Горан Малешевић

ИЛИРСКИ НАРОДИ СА ПРОСТОРА

ПАНОНИЈЕ

СЕМИНАРСКИ РАД

Предметни професор:

Проф. др Драго Тодић

Бањалука, мај 2015.

С А Д Р Ж А ЈСтрана

1. УВОД......................................................................................................................................3

2. ПРОВИНЦИЈА ПАНОНИЈА...............................................................................................4

3. ТОПОГРАФИЈА ИЛИРСКИХ НАРОДА НА ПРОСТОРУ ПАНОНИЈЕ........................5

4. ИЛИРСКИ НАРОДИ ЗАПАДНЕ ПАНОНИЈЕ..................................................................7

4.1. Колапијани (Colapiani)..................................................................................................74.2. Варцијани........................................................................................................................84.3. Јаси (Iassi).......................................................................................................................84.4. Латобици, Таурисци, Серапили, Серети......................................................................84.5. Азали...............................................................................................................................9

5. ИЛИРСКИ НАРОДИ ИСТОЧНЕ ПАНОНИЈЕ..................................................................9

5.1. Осеријати (Oseriates)......................................................................................................95.2. Бреуци...........................................................................................................................105.3. Корнакати.....................................................................................................................115.4. Амантини......................................................................................................................115.5. Андизети.......................................................................................................................125.6. Скордисци.....................................................................................................................12

6. ЗАКЉУЧАК.........................................................................................................................13

7. ПРИЛОЗИ............................................................................................................................14

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА....................................................................................................16

2

1. УВОД

Илирски народи са простора Паноније представљају један од битних дијелова илирског народног комплекса. Извори наводе да је тај дио комплекса обухватао велики број народа. По Плинију Старијем то су Серети, Серапили, Колапијани те Бреуци. Док Птоломеј наводи сљедеће народе, а то су Азали, Цyтни, Латобици и Варцијани, Боји, Колапијани те Осеријати. Страбон наводи велики број мањих народа, и на те просторе смјешта Мезеје, Диционе и Дезитијате што историчарима није јасно, јер припадају провинцији Далмацији. Ови народи су заузимали велике предјеле између ријека Саве и Драве. Најважнији илирски народи Паноније сјеверно од ријеке Саве су: Амантини, Корнакати, Бреуци, Осеријати, Сегестини, Колапијани, те Јаси.

Кориштени методски апарат је тематски, гдје се дотиче сама тема, те се обрађују различите сфере наведених народа. Кориштена је вањска критика извора која утврђује њихову вјеродостојност, те унутрашња која утврђује аутентичност извора.

Основни циљ рада јесте приказати на једном мјесту како су Илирски народи у Панонији били територијално распоређени, мада се ти територијални односи још увијек у потпуности не могу сагледати јер постоје разлике код појединих аутора. Такође, научити њихову историју, која их је предводила, језик, те културу, што је кључно у њиховом развоју. Други циљ рада је да се укаже на потребу даљњег истраживања ових народа.

ИЛИРСКИ НАРОДИ СА ПРОСТОРА ПАНОНИЈЕ Горан Малешевић

2. ПРОВИНЦИЈА ПАНОНИЈА

Простор Паноније је имао изузетно важну улогу у античком периоду, како због свог геостратешког положаја, тако и због плодне земље која је дуго времена осигуравала егзистенцију етничким групама који су је насељавали. Иако антички писци овај простор називају сиромашним у смислу узгоја винове лозе, Панонија је итекако богата како због наведене плодне земље, тако и због рудног богаства што ће највише заинтересовати Римљане. Становници Паноније припадали су илирској етничкој групи а током 4. вијека п. н. е. долазе и келтска племена.

Први приказ Панонаца потиче из Октавијановог извјештаја из 35. г.п.н.е. Римљани су са њима први пут дошли у додир са запада, прије него из правца Македоније, иако је доста нејасно када и под којим околностима се то догодило. Ако се реконструишу извјесни извори (Страбон и Велеј Патеркул) може се извести закључак о нападу римског конзула из 15. г.п.н.е. на панонску насеобину Сегесту, исте године када су Римљани по први пут напали Делмате.

Приликом освајања Паноније вођен је рат између Римљана и Илира, познат као Bellum Pannonicum који је трајао 12. и 11. г.п.н.е. У овом рату илирски народи античке Паноније су у потпуности поражени, али нису лако прихватили римску власт што потврђује и Bellum Batonianum вођен због незадовољства римском упрвом. Батонов устанак је трајао од 6. до 9. г.п.н.е. те представља највећи сукоб између Илира и Римљана. Повод за устанак било је регрутовање међу Даеситијатима, које је наредио Тиберије ради рата што га је припремао против Германа. На чело устанка стао је вођа Даеситијата Батон. Друга илирска племена су се убрзо придружила устаницима, а међу њима су се посебно истакли Бреуци, са својим краљем Пинесом, и војсковођом који се такође звао Батон. Та два Батона средишње су личности у овом устанку у којем се велики број илирских народа по први пут у својој историји удружио против заједничког непријатеља. Бреучки Батон кренуо је са својом војском против Сирмиума, али је био одбијен. Даеситијатски Батон је кренуо против Салоне, али ни он није био боље среће. Устанак је изазвао велику пометњу у самом Риму. Једна од одлучујућих битака одиграла се на ријеци Батхинус у којој је бреучки Батон био тешко поражен. То је довело до размирица у илирском табору. Посљедњи херојски отпор Римљанима пружили су Илири у граду Ардуби (данашњи Врандук). Кад је Батон увидио да је даљи отпор немогућ, ступио је у преговоре с непријатељем. Предавши се Римљанима, за себе није ништа тражио, него само то да његовим војницима живот буде поштеђен. На Тиберијево питање зашто се он, Батон дигао против Римљана, одговорио је, према ријечима историчара Диона Касија, да је то учинио зато што Рим међу Илире није послао пастире да управљају, него вукове. Тиберије га није погубио, него га је послао у прогонство у Равену гдје је и умро. Дефинитивном окупацијом завршава једна и започиње друга епоха у историји Илира. Укључени у састав Римског Царства они ће дијелити судбину тог царства.

Након дачких ратова (који су вођени од 101. - 102. год. те од 105. - 106.год.), Трајан је Панонију подијелио на Горњу (западну) и Доњу (источну). Граница између Горње и Доње Паноније ишла је од великог дунавског кољена, источно од ушћа ријеке Арабо, данас Раба и Блатног језера на Драви код Доњег Михољца, а даље сјекла Славонију линијом Доњи Михољац-Мотајица-Влашић. Са Саве се спуштала на провинцијску границу нешто источније од Бања Луке, која је по тамошњем бенефицијарском натпису, припадала Горњој Панонији. Диоклецијан је, приликом, реорганизације Царства (послије 293.год.), обе Паноније подијелио у четири мање провинције, и то

4


сваку у два дијела: Горњу Панонију – у Pannonia Prima, сјеверно од Драве, и Pannonia Savia, јужно од Драве с сједиштем у Сиску; Доњу Панонију- у Pannonia Valeria, сјеверно од Драве, источно од Блатног језера па до Дунава, и Pannonia Secunda, данашња источна Славонија са Сријемом. У саставу Secundae налазио се и источни дио Босанске Посавине. Први намјесник Доње Паноније био је 107. год. цар Публије Елије Хадријан. Резиденција намјесника и његов officum била је у Аквинкуму, у Будимпешти, на десној обали Дунава, недалеко од легијског логора. Административно уређење је било слично ономе у Далмацији и Горњој Панонији. Након Диоклецијанове подјеле панонских провинција, сједиште намјесника је пренесено у Сирмиум на Сави (Сремска Митровица). Доњој Панонији припадала је и источна половица Босанске Посавине. Сједиште службеног царског култа било је у почетку у Саварији. Након Трајанове диобе Паноније, Саварија је остала и даље центар култа за Горњу, док је concilium Доње Паноније пренесен у Gorsium или у Aquincum.

Као најстарији град муниципалног статуса у Панонији спомиње се Nauportus (Врхника). Ускоро је Тиберије довео колонисте у Емону, а Клаудије у Саварију. Веспазијан је довео колоније у Сисцију и у Сирмиј, у којима су и нешто прије тога постојали конверти римских грађана. Тиме је започео и јачи замах романизације Паноније. Оснивањем и муниципија Neviodunuma (Ново Место), Andautonije (Шћитарјево код Загреба) па и Scarbancije (Шопроњ), Флавијевци су у југозападним дијеловима Паноније још више проширили базу романизације и урбанизације. Паралелно о оснивањем градских територија наставило се и дијељење грађанског права домаћим људима. Романизацији и урбнизацији Паноније највише је допринијела активност Хадријана – добрим дијелом је то било у вези с његовом посјетом 124. год. који је основао муниципије у Карнунтуму, Аквинкуму, Мурси, Цибалама, Мурсели, Могенцијани. Најчешћи царски етник у Панонији су Aelii, што говори да је овај дјелатни цар, некадашњи гувернер Доње Паноније, био и у Панонијама дарежљив у дијељењу римског грађанског права перегринима. На основу натписа се муниципални живот на простору Паноније може пратити све до 4. вијека. Градска територија се дијелила на пагусе и викусе.

3. ТОПОГРАФИЈА ИЛИРСКИХ НАРОДА НА ПРОСТОРУ ПАНОНИЈЕ

Становништво, односно народ који је живио на простору Паноније, Страбон назива једним именом Pannonima. У историографији се дуго времена водила расправа око тога да ли су Панони заправо Илири или су засебна етничка група, да би се установило савремено мишљење које схвата Паноне као географску одредницу оних Илира који су живјели на том простору. Етничка припадност илирских народа Паноније је јако комплексно питање због своје историје коју је овај простор, а тиме и народ који ју је настањивао, проживио. Илирске етничке заједнице, какве их антички писци наводе у својим дјелима, формирали су се у временском периоду када култура поља са жарама, која се јавља у касно бронзано доба, а обиљежава је обред спаљивања мртвих и похрањивања пепела у жаре, губи свој пријашњи утицај, и са сигурношћу се може тврдити да је оставила траг у народима античке Паноније.

Упади барбарских народа у провинције Панонију и Далмацију проузроковали су илирском и романском становништву велике патње и разарања. Још у 2. вијеку нове ере Маркомани, Квади и други народи прелазе границе Царства и продиру све до Аквилеје.

5


Праве невоље дошле су тек касније, средином 3. вијека нове ере када се на Балкан сручује права бујица разних барбарских народа.

То је доба када римске легије са сједиштима у тим провинцијама остављају на римско пријестоље неколико енергичних владара илирске крви. Велики градови падају жртвом разуларених барбарских хорди, а изврсним цестама што су спајале све градове и насеља јуре сада апоклалиптични вјесници пропасти Римског Царства и античке цивилизације. Та разарања морала су, наравно, највише погодити изравно или неизравно, урбана средишта, а много мање онај старосједилачки, нероманизирани живот о којем се мало шта зна.

Током млађег жељезног доба, простор античке Паноније су насељавали келтски народи. Келтски утицај ће се знатно примјетити код илирских народа античке Паноније. Ипак, илирске аутохтоне заједнице су сада постале носиоци и ''келтске културе''. Келтски Таурисци живјели су у горњој Посавини све до катастофалног пораза који су претрпјели у сукобу са Дачанима; отада се у том подручју спомињу Латобици, такође Келти, који су преузели надзор над приалпским комуникацијама, али не и над цијелим подручјем које су прије њих контролисали Таурисци. Под тауришчанским именом скривало се и неколико домаћих панонских заједница, које су с Таурисцима биле у још неразјашњеном овисничком односу. Дуж Драве то су Серапили и Јаси, дуж Саве Варцијани, Колапијани и Осеријати.

Најважније податке за етнографију Паноније дају Плиније и Птоломеј. И док први панонска племена набраја абецедним редом, према листама што их је нашао у државним пописима, што им даје пуну аутентичност, дотле код Птоломеја налазимо доста реалан преглед, који пружа и могућност лоцирања појединих народа. Од Плинија дознајемо да Драва (Dravus) тече кроз земље Серета (Serretes) и Серапила (Serapilli), а Сава (Savus) кроз жупе Колапијана и Бреука (Saus per Colapianos Breucosque), што значи да су Колапијани и Бреуци живјели на обје стране Саве, чиме се донекле, и одређује и њихов положај. Птоломејеви су подаци у овом случју ипак нешто конкретнији: Азали, Цyтни, Латобици и Варцијани живе у западном дијелу Горње Паноније, док њезин средњи дио држе Боји; јужно од Боја су Колапијани, а испод њих Осеријати. Важан је и податак да Варцијани живе источније од Латобика. У Доњој Панонији најисточније живе Амантини. Западни дио Доње Паноније насељавају Андизети – на доњој Драви до Вуке, а јужно су Бреуци, и они на обје стране Саве.

Птоломеј у 2. вијеку н.е. познаје овакво стање: „Ту провинцију држе Азали на крајњем сјеверозападу, Китни на сјевероистоку, на југу Латобици испод Норика, Варцијани према сјеверу а између Боји према западу и јужно од њих Колапијани, Јаси према истоку, и јужно од њих Осеријати“, обухвативши својим етничким приказом и заједнице сјеверно од Драве, које су у његово доба већ припадале провинцији Панонији. По њему су источне комшије Серета и Серапила Јаси, велика заједница чије се подручје простирало између двије епиграфички потврђене точке, Варажднских Топлица на западу и Дарувара на истоку. По Страбону су Јаси прилично успјели очувати аутохтони, панонски идентитет, иако је келтски утјецај зацијело био замјетан, будући да су барем двјестотињак година били под тауришчанском влашћу.

По Страбону, Панонски народи су: Бреуци, Андизети, Дитиони, Пирусти, Мазеји и Деситијати, чији је вођа Батон, и други народи, мање важни који се пружају све до Далмације, и како се иде на југ готово до земље Ардијејаца.

6


Страбон наводи и доста мањи број народа, те поред раније наведених Бреука и Андизета, он убраја још и Мезеје, Диционе, Дезитијате и Пирусте, што историчарима није јасно јер они припадају провинцији Далмацији, како их и наводи Плиније Старији.

Мокси сматра да је у предримско доба слика Паноније била нешто другачија - упроштенија, те да није постојало сво наведено грађанство. Тада су се истицале три или четири етничке и политичке заједнице (Boii, Taurisci, Scordisci i Pannonii), али њих су након слома панонског устанка 8. г.н.е. Римљани разбили у мање дијелове и организовали у нова и мања грађанства перегринае од дијелова некада моћних племенских савеза. Тако да већина римскодобних грађанстава нису племена у класичном смислу те ријечи, него народносне скупине.

Извори наводе деветнаест народа који су живјели на простору Паноније, што је релативно мали број у односу на чињеницу да је на простору данашње Босне и Херцеговине, оном дијелу њене територије који је припадао римској провинцији Далматији, живио приближан број народа. Ипак, друге народе извори не наводе, те се може закључити да, иако су други постојали, нису играли неку запаженију улогу у догађајима који су се одигравали на простору Паноније. Наравно простор античке Паноније је тада био мало познат географима, и уопштено римском народу, те се на основу извора не може са сигурношћу одредити тачна локација илирских народа у Панонији, али уз помоћ пронађених епиграфских натписа те материјалне културе, хисторичари су у могућности да одреде топографију Паноније.

4. ИЛИРСКИ НАРОДИ ЗАПАДНЕ ПАНОНИЈЕ

Простор западне Паноније (Pannonia Superior) насељавали су сљедећи народи: Колапијани, Варцијани, Јаси, Латобици, Таурисци, Серапили, Серети, Азали и Боии, од којих неки припадају илирској етничкој скупини, док други су пак Келти.

4.1. Колапијани (Colapiani)

Колапијани су илирски народ који је живио на простору данашњег Сиска у Хрватској. Ушће Уне у Саву могло ми означавати источну границу Колапијана који су држали Посавину у околици Сиска и протезали се у Покупље обухватајући Бановину и Кордун. Апијан спомиње само Сегестинце, становнике њихова главног насеља, одредивши их иначе као Панонце, Дион Касије и Страбон их назива Панонцима, Плиније Старији разграничава их са Бреуцима, а Птоломеј смјешта јужно од Боја, погрешно их именујући Коланијанима. У прилог колапијанском одређењу Сегестике говори археолошка слика подручја око ушћа Купе у Саву, као и Плинијево смјештање Колапијана у Посавину. Претпоставља се да је граница Колапијана обухватала сјеверни дио Цазинске Крајине, те можда улазила у Поуње.

На истоку су граничили са Осеријатима, а по некима и са Бреуцима. Сјеверно од Колапијана налазили су се Варцијани, а на сјевероистоку су били Латовици. Име Колапијани има везе са именом ријеке Colapis, данашње Купе, око које су имали своја сједишта.

7


Сматра се да су се Колапијани прикључили Великом илирском устанку, када су се борбе водиле на и око доње и средње Купе. За њихов улазак у устанак вјероватно је одговорнија била динарска компонента устанка, која је у другој половици 6. г.н.е. ширила устанак на западном правцу. Ако су се Колапијани прикључили устанку, онда је сасвим логично претпоставити да су се и остали панонски народи између њих и Бреука прикључили устанку, као нпр. Осеријати.

4.2. Варцијани

Варцијани су илирски народ који је живио сјеверно од Колапијана, а име су добили по мјесту Варцеји. Центар овог налазио се у Андаутонији (у данашњој Славонији). Заузимали су подручје узводно од Сиска, и највјероватније допирали до јужних обронака Жумберачке горе и Медвенице. Варцијане не спомињу нити Апијан, а нити Страбон. Они би се, међутим могли крити под тауришчанским именом, јер Страбон изричито Сегестику приписује Панонцима, а Тауриске смјешта у њихово сусједство. С обзиром на доступне литерарне изворе, Варцијани су мјесто нашли само на Плинијевом абецедном попису панонских заједница, и међу Птоломејевим заједницама у Горњој Панонији.

4.3. Јаси (Iassi)

Јаси су илирски народ, тачније велика заједница чије се подручје простирало између двије епиграфички потврђене тачке, Вараждинских Топлица (Aquae Iasae) на западу и Дарувара (Aquae Balissae) на истоку те на југу можда досезала подручје Пакраца и Липика, обухватајући и цијели калнички, билогорски и мославачки крај богат термалним изворима и заузимајући готово цијели простор Међуријечја, до пожешких гора на истоку. Вјерује се да су Јаси прилично успјели очувати аутохтони, панонски идентитет, иако је келтски утицај зацијело био замјетан, будући да су барем двјестотињак година били под тауришчанском војном (ако не и политичком) влашћу, рачунајући од доласка келтских популација у Панонији па до слабљења тауришчанске моћи у рату против Дачанина Буребисте.

Сматра се да су и Јаси учествовали у Великом илирском устанку. На простор који би представљао западну линију панонског ратишта, у областима данашње западне Славоније, укључујући и западне падине Папука, ситуирају се Јаси, па би у том случају можда и било разумљиво њихово учешће у устанку. Sirmienses, односно њихов цивитас су готово сигурно лојални Риму, јер се без тога римска позиција у Сирмијуму није могла одржати и ако је њихова лојалност била и активна и снажна, онда би поједини дијелови сјеверозападне Србије (они уз Саву) остали ван досега придруживања устанку.

4.4. Латобици, Таурисци, Серапили, Серети

Ове четири скупине народа су припадале Келтској скупини народа.Келтски Таурисци су живјели у горњој Панонији, све до катастрофалног пораза који су претрпјели у сукобу с Дачанима; отада се у том подручју спомињу Латобици, такођер Келти који су преузели надзор над приалпским комуникацијама, али не и над цијелим подручје које су прије њих контролирали Таурисци. Према Дион Касију, Таурисци су били јако ратоборан народ који је често прелазио на римске територије те вршио разне пљачке, али у очима Римљана они су важили за најмоћнији народ западне Паноније, јер

8


су под својом влашћу имали многе илирске аутохтоне народе, а центар им је био град Nauportus (Врхника). Серете и Серапиле, споменуте у Плинијевој Историји природе и због тога нам такође и посве непознате, тражи се уз горњи ток Драве- прве на подручју Петовија, друге можда на територију недалеког Халикана.

4.5. Азали

Азали су илирски народ који је био смјештен дубоко у просторе Паноније сјеверно од Драве, сјеверно од Блатног језера. Сматра се да су можда илирски Азали били депортирани према сјеверозападу из долине Саве да живе међу келтске Боје и Ерависке на Дунаву.

Смтра се да су се Азали прикључили великом устанку. Међутим, ако и јесу онда би се устаничко подручје могло простирати и даље према сјеверу од Драве зависно од простора на који се ситуирају Азали.

5. ИЛИРСКИ НАРОДИ ИСТОЧНЕ ПАНОНИЈЕ

Источну Панонију (Pannonia Inferior) су такођер насељавали Илири и Келти, те ситуација на политичкој сцени се није битно разликовала од оне у западној, а народи који су ту живјели су: Осеријати, Бреуци, Корнакати, Амантини, Андизети, Скордисци, Херкунијати те Ерависци.

5.1. Осеријати (Oseriates)

Осеријати су илирски народ који је можда насељавали панонске области данашње Босне. Били су смјештени идући узводно Савом. Осим двојбеног мјеста на окрхнутом дијелу милијацијског ципуса из Салоне, абецедног пописа панонских заједница који је из неког службеног извора преписао Плиније Старији и Птоломејева разграничавања с Јасима, Осеријати нису заступљени у литерарним изворима. То је узроковалу недоумицу у вези с њиховим идентитетом, па чак и сумњу у постојање такве етничке цјелине. Вјеровало се, наиме, да су Осеријати заправо Мезеји, или да су њима веома сродни. Ипак, археолошка грађа упућује на засебну етничку заједницу чије се средиште тражи на мјесту Доње Долине, насеља на Сави, на пола пута између Нове Градишке и ушћа Врбаса. То сојеничко насеље, на изузетно прометном мјесту које овај дио Посавине повезује с осталим дијелом Паноније, Осеријатима је дало улогу важног трговачког посредника између великих панонских заједница јужно од Саве и више или мање келтизираних цјелина на простору између Саве и Драве. Салонитнски ципус упућује на закључак да би се Осеријати могли протезати дуж јужне обале Саве све до ушћа Босне. Занимљиво је да су Осеријати међу свим панонским народима ''најпанонскији'' с обзиром на географски смјештај, јер су са свих страна окружени панонским заједницама (изузев Јапода) и немају директног додира с Келтима који у Панонији живе помијешани с аутохтоним становништвом.

Ранији истраживачи су Осеријате смјештали јужно од Блатног језера (Балатон), а сјеверно од Драве, док су неки аутори умјесто њих на то подручје смјештали Варцијане (Varciani) који су живели на територију res publica Andautoniensium. Претпоставља се да Осеријати нису ратовали с Октавијаном током његова похода на илирске земље, тј.

9


да уопште није стигао до њихове територије. То би објашњавало и чињеницу да се у Илиркој књизи, нигдје не спомињу Бреуци и Осеријати, као и многи други панонски народи, јер они се и након 33. г.п.н.е. још увијек нису налазили под провинцијским територијалним оквиром и системом.

5.2. Бреуци

Бреуци су били моћан илирски народ који је настањивао античку Доњу Панонију, јужно од Амантина и сјеверно од Дезитијата, према томе јужну и сјеверну обалу Саве. О разграничењу Бреука и њиховим комшијама може се говорити са опрезом - разлог томе су још недовољна знања о материјалној култури појединих аутохтоних цјелина, због чега је врло тешко постављати чвршће територијалне оквире и цртати јасније етничке границе. Сигурно је једино то да су Бреуци заузимали Бродско Посавље и југоисточну Славонију, подручје које се простире између двије епиграфички посвједочене точке, Славонког Брода на западу и Вуковара на устоку- то би могло значити да је и Цибалиа била бреучка, иако је по свој прилици на граници са Андизетима, бреучким сјеверним сусједима. Чини се да су се Бреуци протезали и дуж Дунава, јужно од ушћа Драве, барем уз онај дио дунавког тока који протјече мимо сјеверозападних обронака Фрушке горе.

Велики Панонско-далматински устанак од 6. до 9. г.н.е. назван Батоновим устанком или ратом (Bellum Batonianum), представљао је догађај који је потресао Римско царство. Бреуци се могу убрајати међу кључне носиоце тог устанка. Један од двојице врховних команданата (који су, игром случај, носили исто име - Батон), био је из реда Бреука. Њима је, по свему судећи припадао и Пинес као трећа значајна личност устанка. Исто тако, тежиште ратних операција у прве двије године ратовања налазило се на територији овог народа и његових комшија. Тек након пораза бреучко-панонске компоненте устанка и пацификацијом простора данашње Славоније и сјеверне Босне, Римљани су стекли предуслове за успјешна офанзивна дејства у јужнијим планинским подручјима. Два кључна извора која говоре о учешћу Бреука у овом устанку су Велеј Патеркул и Дион Касије. Иако је, као римски официр, био свједок, очевидац и непосредни учесник многих збивања, Велеј Патеркул је у кратком и сажетом приказу овог устанка, у оквиру своје Римске историје, прилично неодређен. Он Бреуке и не спомиње именом, иако се из контекста може разумјети када говори о дешавањима на њиховом подручју. Ипак, он доноси детаље који су од кључне важности за процјену учешћа бреучке компоненте у устанку. Дион Касије, с друге стране, доноси конкретније податке изричито спомињући Бреуке. Након устанка код Бреука је значајну улогу имала и колективна траума: сјећање на Bellum Batonianum и сурове римске репресалије. Све је то довело до буђење осјећаја међусобне повезаности, најприје унутар властите етније, потом и са сусједним, сродним етничким заједницама, које су се налазиле у сличном положају. У цјелини гледано, може се закључити да су управо Бреуци поднијели највеће жртве у прве двије године рата. Иако су несумњиво добивали војну помоћ јужних сусједа, страдања становништва, пустошења и разарања на њиховом су подручју била најинтензивнија. Сам тај простор је и поред неприступачних шума и мочвара, као претежно равничарска област био за ратовање доста непогодан, особито у омјеру снага какв ј био између Бреука и Римљана. Бреучке војсковође су са доста умјешаности и вјештине предводили своје одреде у борби против далеко надмоћнијег непријатеља, борећи се на два фронта, али су у тој борби на крају клонули. Њиховим поразом, Римљани су коначно могли у потпуности окренути ка југу, у правцу јадранске обале, према оним етничким заједницама које до тада како то каже Велеј нису још ни осјетиле страхоте рата.

10


Бреуци су покривали нека од најплоднијих подручја у овим крајевима и сходно томе имали су и одговарајућу економску моћ, коју је Тиберијево ратовање докрајчило. Стога је племенска жупа civitas Breucorum, што је спомињу Плиније и Птоломеј ,по свој прилици, била само измучени остатак некоћ моћне заједнице, која је страдала у рату и геноциду. Дио те политике биле су кохорте Бреука, мушкараца у најбољим годинама, распршене диљем великог Римског Царства. Прва је кохорта послана у Германију, 2. у Мауртанију, 3. у Доњу Германију, 4. у Британију, 5. у Царнунтум у Норику, 6. по њеним печатима у Доњу Германију.

Колико знамо, Бреуци, нису служили само у наведеним кохортама него и у неким другим аугзилијама, тако у cohors I Pannoniorum и понекој другој јединици панонске војске, а у касније доба вјероватно у тзв. Далматинским коњичким јединицама. Налазимо их и у флоти. Нема сумње да је толики данак у крви исерпио снаге овога народа, који управо зато у друштвеном и политичком животу Паноније није одиграо видљиву улогу. Бреуци су били древан, велик и моћан илирско-панонски народ, у своје вријеме напредни и уљуђени у оквирима свога развитка. Дигли су се на оправдани устанак с тешким и крвавим борбама, да би живјели по својим обичајим и узору својих предака. У борби с премоћним противником изгубили су у повијесној олуји, као што се то догађало много већим народима, па и Римљанима, и све тако до наших дана.

5.3. Корнакати

Корнакати су илирски народ који је живио између Амантина и Бреука, уз ријеку Саву. Корнакати се спомињу у епиграфској и литерарној грађи, међутим сматра се да нису представљали етничку цјелину. Корнакати као засебна етничка цјелина имали би зачудно мален териториј који би био ограничен на околину Сотина или би се, у најбољем случају, протезао између Вуковара и Илока те се тако преклапао с подунавским дијелом бреучке земље.

5.4. Амантини

Амантини или Амантинци су илирски народ који је заузимао крајњи југоисточни дио Паноније (данашњи Сријем), чија је територијална опћина са средиштем у Сирмију, на истоку граничила са скордишчанском општином која је покривала подручје ушћа Саве у Дунав. Страбон не спомиње изреком Амантинце - могли бисмо их препознати међу оним илирским и трачким племенима с којима су били помијешани Скордисци; као и андизетска Мурса, амантински Сирмиј био је прилично келтизиран, о чему свједоче латенски налази из самог Сирмија и његове околице. Плиније спомиње Амантинце још једном, и то у абецедном попису панонско-келтских заједница које су у њгово доба живјеле у провинцији Панонији, а Птоломеј их смјешта у сјеверозападни дио Доње Паноније. Касноантички епитоматор Руфије Фест, је смјестио Амантинце између Саве и Драве и тиме посвједочио њихову панонску етничку припадност.

Сматра се да су Амантини учествовали у Великом илирском устанку. Они су се устанку прикључили са великом дозом, народ који је у рату 12. - 9. г.п.н.е. већ једном пружао отпор Римљанима снажан отпор , а који су били и први сусједи Бреука, као и Андизети.

11


5.5. Андизети

Андизети су најисточнија заједница на Плинијеву попису подравских племена; Птоломеј их смјешт у Доњу Панонију, а Страбон их сматра Панонцима и уз посавске Бреуке спомиње у одломку који се тиче панонских заједница,оних јужно од Саве. Подравски Андизети, уз Осеријате и Бреуке на Сави, означавају западни досег скордишчанске контроле у Панонији и стога је у њиховој култури врло вјероватан осјетни келтски утицај. Приписује им се повелик териториј, од Мецсек горја на сјеверу до околице Винковаца на југу, те од границе с Јасима на западу до дунавског тока на истоку. Средиште им је Мурса коју, како смо видјели дијеле са Скордисцима.

Сматра се да су се и ови народи прикључили илирском устанку. Они су били један од најистакнутијих народа у том устанку, поред Дициона. Андизети су насељавали панонски простор и једино се за овај Страбонов народ може тврдити да су стварно припадали панонској компоненти илирког комплекса. По Плинију Старијем Андизети гравитирају више према Драви и могуће је претпоставити да су се и они одазвали устанку, те би тако устаничко подручје прелазило и на лијеву обалу Драве.

5.6. Скордисци

Скордисци су били народ који је заузимао простор источно од земље Амантинаца. Страбон Скордиске смјешта у простор између Саве и Мораве, дакле у Шумадију, камо су се поступно били проширили након доласка у Панонију, смјерајући према плијеном богатој Грчкој. Плиније Старији спомиње их само у контексту Клаудијске горе.

Скордисци су имали илирско име можда повезано с планином Сцордус или Сцардус. Њихова писана хисторија почиње 279. г.п.н.е., када су се, према Апиану, преживјели из келтских група поражених у Делфима вратили према сјеверу, да би се настанили око доње Саве и Драве и усвојили име Скордисци. Ништа се даље о њима не извјештава до 179. г.п.н.е., када се наводе као потенцијални савезници Бастарна у планираној инвазији на Италију. Средином другог вијека Скордисци су представљали озбиљну пријетњу римској Македонији, која је достигла врхунац ниховом најездом на Грчку и пљачкањем Делфа мало прије 80. г.п.н.е. Изгледа да је њихова моћ завршила након пораза који им је нанијела римска војска, послана да казни њихово оскврнуће, а касније су били под Дачанима.

Страбон нам каже да су,у ствари, постојале двије групе Скордиска: ''Већа'' насељена на Дунаву између стјецишта ријека Ноарус (Сава или Драва) и Маргуса (Морава), и ''Мања'' између Маргуса и Трибала и Мyса, који су настањивали долину Тимока. Још се много расправља о материјалној култури и етничким везама тих народа.

12


6. ЗАКЉУЧАК

Илирски народи са простора Паноније су у свом историјском развоју прошли кроз разне фазе самог преживљавања и опстанка. Долазак Римског Царства, као једног од најмоћнијих царстава свих времена, задао је страх овим народима. Дефинитивном окупацијом завршава једна и започиње друга епоха у историји Илира. Укључени у састав Римског Царства илирски народи ће дијелити судбину тог царства. Многе појединости о животу Илира након доласка Римљана нису познате. Дошло је до романизације тог становништва, које се морало уклопити међу Римљанима. Они Илири који су живјели у најзабаченијим крајевима су успјевали одржавати свој језик, културу и традицију, што није случај за народе других околних мјеста. Иако су се жељели томе одупријети, и задржати своју културу и традицију, то у потпуности нису успјели. Римски свијет им се увукао у срж и постао њихова свакодневница.

Већина Илира на простору Паноније су имала своја средишта, те трајно су насељавали та мјеста. Ту су развили своје обичаје, културу, језик те као такви се супротстављају нападима и упадима разних барбарских народа који су у тим просторима увидјели врло важна средишта. Иако је Панонија као велика провинција заузимала огромну територију, самим тим су је насељавали многобројни народи. Ту су живјели Колапијани, Бреуци, Осеријати, Варцијани, Јаси, Латобици, Азали, те бројни други народи који су представљали мање заједнице, па нису толико историјски битни. Међутим, захваљујући писању разних античких писаца могуће је покушати утврдити њихове насеобине.

Неки од ових народа су створили своје властите системе управљања тако да су знатно узнапредовали. Такође, неки су створили и јак систем одбране, гдје се као примјер могу навести Бреуци, илирски народи источне Паноније. Они су, позивајући се на одбрану своје територије одупрли нападу Римљана. Подигли су устанак удруживши се са другим народима, те тако изазвали нереде у оквирима Римског Царства. Међутим, то одупирање није било дугог вијека, те су Римљани успјели да их покоре. Највећи проблем везан за ове народе јесте недовољна истраженост њихових простора. За неке народе се зна тачна локација насељавања, док за друге народе, њихова локација је само површно обрађена.

13


7. ПРИЛОЗИ

Карта 1 - Јужна граница Страбонове и Апијанове Паноније

Извор: ДОМИЋ-КУНИЋ 2006. : Bellum Pannonicum (12 - 11. г.п.н.е.): посљедња фаза освајања јужне Паноније

Карта 2 - Географска локација народа западне Паноније између Драве и Саве


14


Карта 3 - Простор који су насељавали Бреуци (Пуна црта означава вјероватне границе бреучке територије, док испрекидана означава

оне границе које су заправо могуће)

Извор: ШАКОВИЋ, 2009.: Бреуци- најстарији именом познати становници сјевероисточне Босне

Карта 4 - Географска локација народа источне Паноније


15


ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

1. Касије Дион 1914. - 1927.: Cassius Dio, Roman History, Loeb Classical Library, 9

volumes Greek texts and facing English translation : Harvard University Press, Translation by Earnest Cary.

2. Плиније Старији 1855.: Naturalis Historia, English translations od Pliny online: one

complete by John Bostock and H.T. Riley (1855) of Perseus.

3. Птоломеј Клаудије: Ptolomej Klaudije, Geography, Dover edition, first published in

1991, itself an unabridged republication of a public domain work, originally published in 1932 by The New York Public Library, N.Y.

4. Страбон 1917. - 1932.: Strabo, The Geography, Loeb Classical Library, 8 volumes,

Greek texts with facing English translation by H.L. Jones : Harvard University Press.

5. Археолошки лексикон БиХ, Tom I 1988.: Археолошки лексикон Босне и

Херцеговине

6. Баркоцзи 1964.: Laslo Barkoczi, The population of Pannonia from Marcus Aurelius

to Diocletian, Acta Arheologica Academiae Scientarum Hungaricae, XVI., 257 - 356.

7. Бенац 1987.: Алозј Бенац, О етничким заједницама старијег жељезног доба у

Југославији, 737.- 802.

8. Бојановски 1988.: Иво Бојановски, БиХ у античко доба, АНУ БиХ, Дјела, LXVI,

CBI, 6.

9. Домић-Кунић 2006.: Bellum Pannonicum (12 - 11. г.п.н.е.): посљедња фаза

освајања јужне Паноније, Вјесник Археолошког музеја у Загребу, XXXIX., 59 -

164.

10. Група аутора, 2014.: Земље античког Илирика прије и послије Миланског

едикта, Сарајево

11. Месиховић, 2011.: Салмедин Месиховић. Римски вук и илирска змија,

Последња борба Сарајево

12. Стипчевић, 1989.: Александар Стипчевић, Илири, повијест, живот, култура, 2.

допуњено издање, Загреб

13. Шаковић, 2009.: Един Шаковић, Бреуци - најстарији именом познати

становници сјевероисточне Босне, Грачанички гласник, 28.

16


14. Шашел Кос 2005.: Марјета Шашел-Кос, Appian and Illyricom, Народни музеј

Словеније, Љубљана

15. Заниновић 2003.: Марин Заниновић, Бреуци од Сирмија од Марсоније, Загреб,

Археолошки завод Филозофског факутлета

16. Wilkes 2001.: John Wilkes, Илири, Сплит, Лаус

17

ilirski narodi sa prostora panonije

Documents