humboltov klub srbije, b e o g r a d 10 g l a s n i k2001).pdf · je srbofobija i antisrpski...

1

PERSPEKTIVESARADNJE

UJUGOISTOČNOJ

EVROPISastanak povodom deset

godina od osnivanjaHumboltovog kluba Srbije,

Beograd,15-17. decembar 2000.

Uredili

Djordje S. KostićJovan A. Jovanović

Beograd 2001

S a d r ž a j

Holm ZundhausenSrbija na putu ka civilnom društvu?, 2

Rafael BirmanEvropska perspektiva Savezne RepublikeJugoslavije u okviru Pakta za stabilnostJugoistočne Evrope, 9

Oltea JojaPerspektive za saradnju u JugoistočnojEvropi, 16

Janoš VelflingO položaju istraživačkog rada u Mađarskoj io delatnosti Humboltovog udruženjaMađarske, 20

Ivan GutmanNaučna saradnjau Jugoistočnoj Evropi, 23

HUMBOLTOV KLUB SRBIJE, B e o g r a dG L A S N I K

HUMBOLDT-CLUB SERBIEN, B e l g r a dM I T T E I L U N G E N

Pod motom „Perspektive saradnje uJugoistočnoj Evropi“ održan je u Beogradu,od 15. do 17. decembra 2000. skup na kojemje podneto šest referata.

Članovi uprave, Djordje S Kostić i Jovan A.Jovanović, pripremili su pet refarata za ovajbroj „Glasnika“.

Autorima tekstova zahvaljujemo se na sradnji.

10

2001

2

ХУМБОЛТОВ КЛУБ СРБИЈЕ, Б е о г р а дHUMBOLDT-CLUB SERBIEN, B e l g r a d

PERSPEKTIVE SARADNJEU JUGOISTOČNOJ EVROPI

Beograd, 15-17. decembar 2000.

Holm Zundhausen(Holm Sundhaussen)

Srbija na putu ka civilnom društvu?

Prošlo je dobrih dve godine otkako sam posle-dnji put bio u Beogradu. I onda (krajem 1998),kao i danas, povod je bio sastanak Humboltova-ca. Mnogi od Vas još uvek se sećaju tog skupa.Situacija je bila napeta, raspoloženje loše.Nekoliko meseci pre toga stupio je na snagunovi Zakon o univerzitetima u Srbiji. Njegovimrepresivnim odredbama pogođeni su bili ičlanovi Humboltovog kluba. Na univerzitetimasu se mogla očekivati dalja otpuštanja izpolitičkih razloga. O autonomiji i samo-odgovornosti nauke, o slobodi istraživačkograda nije moglo biti govora. Veliki brojvisokokvalifikovanih naučnika već je napustiozemlju tokom prethodnih godina. A oni koji suostali sve više su se osećali ugroženim u vršenjusvojih zadataka na polju obrazovanja i istraži-vačkog rada. Pitanje o tome, kako bi trebalo, ilikako bi moralo da se reaguje na zakon ovisokoškolskom obrazovanju i otpuštanjupolitički nepodobnih profesora, pretilo je dapodeli Humboltov klub na različite tabore.

Danas – nakon predsedničkih i parlamentarnihizbora od 24. septembra u Jugoslaviji, i nakonpromene koja se odvila na samom vrhu, namestu predsednika države – situacija se ukorenu izmenila. I raspoloženje se promenilo –

ponovo može slobodno da se diše, ponovo sutu nade, očekivanja, inicijative. Od početka ok-tobra stvari su počele da se pokreću i u unutra-šnjoj i u spoljnoj politici. Srbiji su ukinute me-đunarodne sankcije, a dugogodišnja izolacija napolju politike, privrede i nauke nestaje korakpo korak. Srbija se nalazi na prekretnici. Ili barima mogućnost za promenu. Značaj događajakoji su se odigrali krajem septembra / početkomoktobra 2000 moćiće da se utvrdi tek u budu-ćnosti. Da li je to bila revolucija? Početak pro-mene sistema? Nulti čas? Ili samo promena poli-tičke odgovornosti, smena između elita? To jošnije razjašnjeno. Izbori održani 24.septembrapredstavljaju u prvoj liniji odluku protivMiloševića. Da li su oni istovremeno pred-stavljali opredeljenje za demokratiju, tržišnuprivredu i pravnu državu, to ćemo tek videti. Uovom trenutku niko to ne može da oceni.

Ali mogućnost promene je sada toliko blizu, čakiako je sama promena još uvek daleko. Nijednaod generacija koje danas žive u Srbiji nikadanije učestvovala u demokratiji koja funkcioniše.Parlamentarizam je, sa svim svojim greškama,propao krajem dvadesetih godina. U to vremeodrasli su bili samo oni koji danas imaju 90 do100 godina. Svi ostali, rođeni tokom ili posledvadesetih, nemaju praktično iskustvo demo-kratskog sistema. U poslednjih sedam decenijasmenjivale su se diktature, autoritarni režimi iratovi. Diktatura monarhije proklamovana1929. od strane Aleksandra Karađrđevića,nastavljena je nakon njegovog ubistva 1934. uobliku prividno parlamentarnog, a u bitiautoritarnog režima. Napadom Nemačke naJugoslaviju u aprilu 1941. godine započinjeperiod straha i masovnog zločina. Nakon togadolazi do učvršćavanja komunističkog režima,koje se na kraju – nakon gotovo četrdeset godinazavršio poznosocijalističkom vladavinomMiloševića. To je sedam decenija obeleženihrepresijom, terorom, mržnjom i traumatičnimdogađajima, ali i društvenim promenama,velikim eksperimentima, periodičnimpoboljšanjem standarda, nadama i razo-čarenjima. Svi ti usponi i padovi društva uveksu bili povezani sa političkim tutorstvom nad

3

građanima, njihovom duhovnom reglemen-tacijom, i tabuiziranjem svega onoga što stoji usuprotnosti sa svagdašnjim mitovima opostanku i političkim šablonima legitimacije.U prvoj Jugoslaviji nije bilo drugačije, nego štoje to bio slučaj u drugoj ili trećoj. Preko svihpolitičkih, ratnih i društvenih slomova i diskon-tinuiteta, otsustvo demokratije i pluralizmapokazalo se u vidu povezujućeg kontinuuma.Demokratija niti može da padne sa neba, nitida se izdigne iz pepela. Ona mora da se nauči,uvežba i permanentno brani. Demokratija jeproces. U dosadašnjoj istoriji ne postoji ni jedanprimer za uspešno uvođenje demokratije u kom-pleksnom društvu, sprovedeno preko noći.(Ovde ne mislim o demokratiji na seoskomnivou ili o demokratiji u još uvek nedovoljnoizdiferenciranoj zajednici, već govorim odemokratiji kompleksnog društva sa visokorazvijenom podelom rada). Moderna demokra-tija se ne završava vladavinom većine nadmanjinom. Ona implicira pluralističko, otvorenodruštvo i podrazumeva prihvatanje pluralizmai razlika u interesima, pravo participacije svihdržavljana, kao i poštovanje i zaštitu manji-na.Ovakav oblik demokratije u Srbiji nikadanije postojao, ona bi ovde predstavljala novum.S bozirom na deset godina zakašnjenja u odnosuna druge postsocijalističke države, Srbijipredstoji naporan proces transformacije. Premaonome što znamo na osnovu iskustva drugihdržava Istočne Evrope, ovaj proces će pratitikrize i ponovni padovi. A za njega će bitipotrebne godine. Opasnosti i nedostaci, očajanjei razočaranja dovoljno su poznati. Masovnanezaposlenost, socijalne disproporcije,smanjenje javnih budžeta, politička nesta-bilnost, gubitak orijentacije u narodu i procvatnostalgije pojavili su se, na ovaj ili onaj način,u gotovo svim zemljama u tranziciji. Recept zaprevazilaženje tih konfuzija do danas ne postoji.Istraživači i istraživačke grupe širom sveta odpočetka devedesetih su se bavili problemimapolitičke, privredne i pravne transformacije. Ijoš uvek su daleko od utvrđivanja teorijetransformacije.

Kognitivni i kulturni, odnosno socijalno-kulturni preduslovi i implikacije promenesistema ostali su u velikoj meri neispitani.Prekretnica na polju kulture ne spada u omiljenepredmete ispitivanja u oblasti transformacije itranzicije. Ovaj deficit delimično objašnjavaneuspeh u razvoju teorije transformacije. Akosu demokratija, tržišna privreda, pravna državai civilno društvo socijalno-kulturni projektirazvoja (a ja polazim od toga da oni to jesu),onda se problemi vezani za prestrukturisanje nemogu na zadovoljavajući način analizirati uzpomoć dosadašnjih naučno-političkih, makro-ekonomskih i pravno-naučnih instrumenataanalize. Perspektiva mora da se otvori usocijalno-kulturnim “supstratima”, sistemimavrednosti, uzorcima opažanja i blokadama istih.Drugim rečima - “cultural turn” u humanimnaukama mora da pronađe svoje mesto uistraživanjima koje se odnose na procesetransformacije.Ovo se, između ostalog, ne odnosi samo naistraživački rad, već i na društvenu praksu. Nijedovoljno (da se ponovo vratimo na Srbiju)izvršiti promenu političkih pravila igre iizmeniti ustav, sprovoditi slobodne i fer izboreili učestvovati u radu međunarodnih orga-nizacija. Pored toga neophodno je otklonitisocijalno-kulturne barijere, koje predstavljajuprepreku na putu ka uspešnoj transformaciji.Naravno da je prestanak političke i privredneizolacije od strane međunarodne zajednice odizuzetnog značaja. Međutim isto tako je bitno(a možda čak i bitnije) prevazilaženje duhovnesamoizolacije u Srbiji. Od sredine osamdesetihgodina javnost i veliki delovi društva u Srbiji(kao i u ostalim delovima nekadašnje Jugo-slavije) kulturno i argumentativno su seizolovali korak po korak. Bila je to samo-izolacija. Ona nije došla spolja, već je raslaiznutra. Ona je bila rezultat epistemološkogsuženja. Društveno je prihvatano samo još onošto je odgovaralo sopstvenom “kulturnomkodu”, uvreženim predstavama o sebi ilineprijatelju, “kolektivnom pamćenju” i mito-vima. Sve ono što nije odgovaralo tom kodu,prolazilo je bez zadržavanja kroz filter opažanja,nezavisno od toga da li je informacija bila tačna

4

ili pogrešna. Jedino je bilo bitno da li je tainformacija kompatibilna sa kulturnim rasteromili ne.

Takozvani “Memorandum” Srpake AkademijeNauka iz 1986. predstavlja ključni dokumentove napredujuće “epistemološke katastrofe”. Aistovremeno i kao anti-prosvetiteljski manifestpar excellence. Pritom se ovde ne radi oformalnostima. U ovom kontekstu sasvim jenebitno to što je “Memorandum” predstavljaosamo nacrt, koji nikada nije usvojen kaozvanični dokument Akademije. Bitno je to štose Akademija nikada nije distancirala od ovog“Memoranduma” i da je ovaj tekst samoreprodukovao gledišta koja je razvio veliki deoumne i kulturne elite. “Memorandum” jesadržavao veliki broj ispravnih konstatacija, presvega u prvom delu, koji se odnosio na “krizujugoslovenske privrede i društva”. Autori su spravom konstatovali obimnu političku,privrednu i moralnu krizu u svim slojevimadruštva i države. Jugoslovenska stvarnost,posebno privredni razvoj, sistem samouprave,sveobuhvatna decentralizacija federacije,podela jugoslovenske privrede na osamsubekonomija, trend ka državnom osamo-staljenju republika i pokrajina i politika SavezaKomunista Jugoslavije podvrgnuti su oštrojkritici. Politički sistem Jugoslavije bio jeprotivrečan, disfunkcionalan i skup. Niti je bioracionalan niti moderan. Društveno uređenjezemlje očigledno se nalazilo “u stanju paralize”.Ko bi se suprotstavio ovim tvrdnjama?Uopšteno gledano - dijagnoza je bila ispravna.O detaljima i pitanjima prioriteta moglo je dase diskutuje, ali ozbiljnost situacije nije sedovodila u pitanje. Ali gde su se nalazili uzrocitome? I ko snosi političku odgovornost zapogrešan razvoj događaja? Odgovor na to možese pronaći u drugom delu “Memoranduma”. Onse odnosio na “položaj Srbije i srpskog naroda”i sačinjavao je ideološku srž onoga što je, ugodinama koje su sledile, shvatano pod pojmom“srpski nacionalni program”. Dugogodišnjazapuštenost srpske privrede, nerazjašnjenidržavni odnosi Srbije prema federaciji iautonomnim pokrajinama, kao i “genocid” nad

srpskim življem na Kosovu i Metohiji, već uprvom pasusu su predstavljeni kao tri ključnapitanja, koja nisu ugrozila samo srpski narod,već i stabilnost čitave Jugoslavije. Razlog zanavedenu ekonomsku i političku diskriminacijuVaše Republike, tvorci “Memoranduma” pro-našli su u decenijskoj uroti Hrvatske i Slovenijeprotiv Srbije. U mračnim bojama predstavljenaje srbofobija i antisrpski šovinizam, diskri-minacija srpskog življa u Jugoslaviji, njegovopolitičko, ekonomsko i kulturno osiromašenje.Činjenice, tvrdnje i ocene međusobno su sepreplitale bez proveravanja. Problem se nijesastojao (ili bar ne samo) u tome šta je u“Memorandumu” rečeno, već i u tome (i presvega) na koji način je rečeno ili (što je jošvažnije) šta nije rečeno, šta je prećutano. Nijeistina ili neistina pojedinačnih tvrdnji ona koja“Memorandum” karakteriše kao ključnidokument anti-prosvetiteljske pozicije, većjednostranost argumentacije, nedostatakempatije i do ekstrema doveden nacionalniautizam. Ni na jednom mestu se ne dovode upitanje premise i profiltrirana gledištaargumentacije. Nigde nema ni traga od samo-refleksije, ni traga od spremnosti za proble-matizovanje sopstvene pozicije, a o samokriticii da ne govorimo. Ni reči o mogućim propustimai greškama srpske politike na Kosovu, ni reči okontingenciji “istorijskih prava”, ni reči opoložaju drugih nacija u Jugoslaviji, umestotoga – samo zapanjujući etnocentrizam.Semantika “genocida” i “totalnog rata” naKosovu, teza antisrpske zavere, tvrdnja dajedino Srbi ne poseduju svoju nacionalnudržavu, stalno ponavljane optužbe na računsrbofobije i prizivanje strahova od pretnje – sjedne strane, kao i neskriveni zahtev srpskimpolitičarima da odustanu od svoje dotadašnje“pasivnosti” – s druge strane, predstavljajuideološki fundament za korenitu promenusrpske politike i javnog diskursa u drugojpolovini osamdesetih godina. Milošević je samobio profiter ovakve duhovno-kulturne situacije,a ne njen tvorac. Autori “Memoranduma”prihvatili su neprijateljske slike i često difuznestereotipe koji su bili u opticaju u delovimadruštva, objedinili ih i dali im pseudonaučnu

5

osnovu. To je upravo bilo suprotno onome štobi akademici od profesije trebalo da rade – bilaje to “izdaja intelektualaca”, izdaja principanauke. I upravo u tom smislu predstavlja ovaj“Memorandum” anti-prosvetiteljski manifest.U trenutku kada je u mnogim drugim (u onovreme još uvek) socijalističkim zemljama kon-cept civilnog društva dospeo u središte pažnjedisidentskih diskursa, sastavljači “Memo-randuma” decidno su se odlučili za sasvim sup-rotnu poziciju. Njihovu partikularnu racional-nost i argumentaciju nije obeležavala misao ocivilnom društvu, već neizdiferenciran nacio-nalni egocentrizam opterećen stereotipima.

Nije nikakva tajna da je civilno društvo konceptkoji dolazi sa Zapada. Ja ne tvrdim da je onuniverzalno jedini mogući koncept zabudućnost. Ali takođe ne krijem da smatram daovaj model društva obećava i da ima budućnost.I to verovatno u prvoj liniji stoga što živim uzapadnom društvu, ali ne i jedino iz tog razloga.Takođe ne i jedino stoga što se većina evropskihdržava odlučila za ovaj model. Radi se upravo io tome da ne postoji uverljiv alternativnikoncept.

Šta znači “civilno društvo”? Ovaj pojam je stari može se pronaći u mnogim jezicima (societascivilis, civil society, société civile ili u različitimvarijantama drugih jezika, kao na primer“Bürgergesellschaft” u nemačkom jeziku).Današnje poimanje civilnog društva izvedenoje iz diskursa prosvetljenja. “Ovaj pojam seodnosio na utopijski model buduće civilizacije,u kojoj bi ljudi kao zreli građani živeli u miru, -kao privatne ličnosti u svojim porodicama a kaograđani (citizens) u javnosti, samostalno islobodno, sarađujući u asocijacijama, podvladavinom prava, ali ne na uzici državne vlasti,uz tolerantnost prema kulturnoj, rligioznoj ietničkoj raznolikosti, ali i bez preteranesocijalne nejednakosti, u svakom slučaju bezstalne nejednakosti te vrste. Ovaj model bio jei ostao daleko ispred stvarnosti.” – Jirgen Kocka(Jürgen Kocka).Kao i mnogi drugi pojmovi, tako se i pojam“civilno društvo” menjao tokom vremena.

Periodično je gotovo u potpunosti nestajao izjavnih diskursa. Tokom osamdesetih godinameđutim došlo je do iznenađujuće renesanseovog gotovo zaboravljenog pojma. Na Istokusrednje Evrope koncept “civilnog društva”postao je ključna reč disidenata u borbi protivpartijske diktature, povrede ljudskih prava inadgledanja građana. Kako god da se odvijalaistorija recepcije u pojedinostima, disidenti uPoljskoj, Mađarskoj i Čehoslovačkoj prihvatilisu nasleđe liberalno-demokratske misli Zapada,a zahtevom za “civilnim društvom” ciljali suna zaštitu individue od države, na duhovnu inaučnu slobodu, na pravnu državu i izbegavanjesile, na društvenu samoorganizovanost iautonomiju građana, ali i na solidarnost, morali autentičnost politike. Putem disidentskihdebata na Istoku srednje Evrope pojam “civilnodruštvo” dobio je novi sjaj i na Zapadu.Ponovnom otkriću ovog pojma doprineli suogromni problemi prestrukturisanja socijalnihdržava Zapada na završetku 20. veka.

Da ponovimo još jednom – civilno društvo jeproizvod zapadnog načina mišljenja i zapadnihutopija. Prihvatanje ovog koncepta unezapadnim društvima zavisi stoga i odnjihovog stava prema “Zapadu”, šta god da sepod tim pojmom podrazumeva. U istočnojEvropi i na području Balkana – od Rusije, prekoRumunije, Bugarske i Srbije, pa sve do Grčke– odnos prema “Zapadu” vekovima je ambi-valentan. Isto važi i u suprotnom pravcu. Poredopšteevropskih sličnosti postoje i jasne razlike.I ovde i tamo postoji svesnost o tome. Nasuprotzapadnim predstavama o Balkanu, punimpredrasuda, nalaze se odbojne predstave oZapadu na Balkanu. Maria Todorova je u svojojnajnovijoj monografiji “Imagining the Balkans”dekonstruisala predstave “Zapada” o Balkanu,koje se kao takve samo mogu dovesti u pitanje,koje su smešne (ali i opasne). Njeno protivljenjeovim stereotipima je razumljivo i opravdano.Ono što povlači na razmišljanje je brzina kojomje rad Marije Todorove preveden na više jezikabalkanskih država. Takođe navodi na razmi-šljanje i nedostatak sličnog pandana, t.j. ispi-tivanje balkanskih predstava o Zapadu, kao i

6

slika, koje su balkanski narodi stvorili o svojimsusedima.Anti-okcidentalizam je duboko ukorenjen unekim delovima istočnoevropskih društava, aod početka procesa modernizacije u 19 vekustalno je izazivao oštre kontorverze. Raspraveizmeđu “slavofila” i “zapadnjaka” u Rusijidovoljno su poznate. Oni, međutim, niti su bili,niti su ograničeni samo na Rusiju. Oni supredstavnici mnogih sličnih diskursa u dru-štvima na području Balkana još od oslobađanjaod “turskog jarma”, t.j. još od početka mnogoputa citiranog “povratka Evropi”. Među anti-zapadnjacima nalaze se pored predstavnikapravoslavnih crkava (u Srbiji su to JustinPopović, Nikola Velimirović i njihovi nas-lednici) takođe i predstavnici sekularnih elita(t.j. predstavnici “nacionalne inteligencije”),kao i veliki deo stanovništva. Ovde ne želim daobjašnjavam istorijsku pozadinu distanceizmeđu Istoka i Zapada. I ne sporim da ima punodobrih razloga za ovakavo ograđivanje. Aliupravo zbog toga što je kritika “Zapada” umnogim tačkama opravdana, svako društvomora sa sobom da raščisti da li može da prihvatii da li je uopšte spremno da prihvati konceptkoji je razvijen na Zapadu.

Civilno društvo nije stanje već projekat, modelza budućnost. Moguće je da do samogpostizanja cilja nikada neće doći (ni zapadnadruštva to do sada nisu uspela), ali ovaj modelukazuje na smer kojim treba ići. On fungira kaofiksna tačka prema kojoj se društvo orijentiše.A takvi orijentiri su nezamenjivi u vremenupreokreta. Uspešna transformacija nije mogućabez odgovarajuće socijalno-kulturne vizije.Nejasno je odakle bi ovakva vizija trebalo dadođe i na koji način pronalazi put uorijentacionu šemu datog društva.

Dozvolite mi kratak osvrt na noviju nemačkuistoriju. Situacija nemačkog društva od 1945. isituacija srpskog društva danas suštinski serazlikuje u više pogleda. Ja nemam ovde nameruda ih poredim. Ali u oba slučaja se radi opostavljanju smernica za budućnost. Uposleratnoj Nemačkoj mnogi su faktori

doprineli ovakvom utvrđivanju smernica.Nismo u mogućnosti da ih ovde pojedinačnonavedemo, ali ćemo ukratko pomenuti trifaktora: 1. iskustvo totalnog vojnog poraza, 2.činjenica da je veći deo Nemačke bio okupiranod strane država, koje su se obavezale na principdemokratije, i 3. nirnberški sudski procesi zaratne zločine. Ova tri faktora (ne jedino, ali ipakznačajno) su doprineli demokratizaciji stareSavezne Republike Nemačke. Ne znamo kakobi se stvari odvijale da nije njih bilo. Određenadoza verovatnoće govori u prilog tome da bi seproces promene uređenja odvijao sporije, amožda bi čak i pretrpeo neuspeh da nije biloove tri navedene determinante.Na prvi pogled deluje možda paradoksalno dasu ova tri procesa sa negativnom konotacijom(kao što je poraz, okupacija, inostrani vojni tri-bunali) doprinela krčenju puta ka demo-kratizaciji i civilnom društvu. S druge straneneosporno je da su bili od izuzetnog značaja zasocijalno-kulturnu promenu orijentacijeNemaca. Situacija je bila drugačija nego što jeto bio slučaj nakon Prvog svetskog rata - ovogaputa nastanak “legende o ubodu nožem u leđa”nije bio moguć. Vojni poraz je bio obiman itotalan. Povratka nije bilo. Dok je završetakPrvog svetskog rata i sistem Versajskog spora-zuma ostavljao dovoljno prostora za različiteinterpretacije, kraj Drugog svetskog ratapredstavljao je definitivno podvlačenje crte.Nemačko društvo nije više moglo da gaji iluzijeo reviziji rezultata, tako da je bilo prinuđeno dapromeni način razmišljanja. To, naravno, nijebilo moguće od danas do sutra. Nije, međutim,postojala druga alternativa. Promena političkogsistema, društvenih institucija i medija,sprovedena pod kontrolom zapadnih okupa-cionih sila, predstavljala je zalog razvoja upravcu demokratije i civilnog društva. Isto važii za Nirnberški proces protiv glavnih ratnihzločinaca pred Vojnim sudom zemaljasaveznica, kao i za dvanest dodatnih procesa zaratne zločine, koje je sproveo američki vojnitribunal (među kojima i takozvani “Slučaj 7”protiv generala zaduženih za vojne operacije naJugoistoku). Značaj ovih procesa ne leži samou tome što su na odgovornost pozvani odgovorni

7

akteri, već i to što je time napravljen prvi korakka pravnom i istorijskom suočavanju sa nacis-tičkom prošlošću. Iako su pravne implikacijeNirnberškog procesa do dan danas ostalesporne, van svake sumnje nalazi se njihov infor-mativni, poučni karakter. Upravo su Nirnberškiprocesi značajno doprineli tome da se stvarnostnacističkih zločina predoči savremenicima.Prilikom ispitivanja zločina sudije suupotrebljavale instrumente kojima ne raspolažejedan istoričar. Suprotno istoričarima, sudije subile u mogućnosti da ispituju svedoke i protivnjihove volje ili pod zakletvom. Osim toga,imali su pristup materijalima, koji su tek dalekokasnije stavljeni na raspolaganje nauci. Dokaznimaterijal prikupljen od strane tribunala predsta-vlja stoga nezamenjivu osnovu za istorijskoistraživanje “Trećeg Rajha” i njegovih zločina.Može se doduše raspravljati o tome da li jeosuđivanje vodećih nacista pogodovalo samo-opravdanju i rasterećenju velikog dela stanov-ništva. U jednom delu stanovništva i danaspostoji predstava da su nacisti i Nemci dve razli-čite grupe ljudi. Neosporno je, međutim, da suNirnberški procesi prvi otkrili obim nacističkihzločina i time otvorili put ka suočavanju saprošlošću – suočavanju koje traje do dan danas.Neospornost vojnog poraza od 1945, prisustvotri zapadne okupacione sile u Nemačkoj iNirnberški procesi ratnim zločincima pred-stavljaju srećnu okolnost za nemačko društvo.Iako denacifikacija nije u potpunosti sprovedenaa mnogi počinioci nikada nisu pozvani naodgovornost (o masi sledbenika i oportunistada i ne govorimo), šeme tumačenja i paradigmenemačke istorije menjale su se polako ali trajno.Diskreditacija i uništavanje nacionalnih mitovai kolektivnih fantazija t.j. otklanjanje starudijaiz nemačke istorije, utrlo je put demokratiji icivilnom društvu. Mnoge indicije govore uprilog tome da je ova mentalna promenaorijentacije za transformaciju Nemačke bila odjednako velikog značaja kao Maršalov plan ilitakozvani privredni bum.Srpsko društvo danas se nalazi predutvrđivanjem slično utemeljenih smernica kaošto je to bio slučaj sa nemačkim društvom prepola veka. Ali Srbija nije doživela potpuni vojni

poraz. Ona nije okupirana zemlja. A ni procesaza ratne zločine do sada nije bilo. Slično kao uNemačkoj pre 1945. u današnjoj Srbiji su uopticaju brojni istorijski mitovi, koji pred-stavljaju prepreku za implementaciju “otvo-renog društva”. Nacija koja se stalno vidi u ulozižrtve, koja se oseća neshvaćenom i okruženomneprijateljima, a da se pritom ne upita koliko jesama doprinela tim nesporazumima ineprijateljstvima, koja odbija svaku odgovor-nost – takvo društvo samo sebi otežava razvojkonstruktivnog koncepta budućnosti. Bezkritičke analize onoga što se dešavalo tokomposlednjih deset do petnaest godina i bezdekonstrukcije nacionalnih mitova, novipočetak nije moguć. Prošlost se nije odvijalajednostavno. Ona predstavlja stalni izazov zasadašnjost i budućnost. I buduće generacije uSrbiji (baš kao i u Nemačkoj) moraju da buduspremne za ovaj izazov. U delovima nemačkogdruštva stalno se doduše može čuti zahtev da se– pedeset godina nakon završetka Drugogsvetskog rata – najzad podvuče crta kada jeprošlost u pitanju. Ovaj zahtev je, na sreću,stalno nailazio na odlučno odbijanje. Još uvekpostoji samo mali broj tema koji toliko utiče najavni diskurs u Nemačkoj, kao što je to slučajsa skorijom prošlošću. Ovo važi za “svađuistoričara” (“Historikerstreit”) tokom osamde-setih godina, baš kao i za “Goldhagen-debatu”(“Goldhagen-Debatte”) tokom devedesetihgodina. Onaj ko danas u Srbiji zahteva da seposveti isključivo zadacima vezanim za sada-šnjost ili budućnost, a da se rasprava o prošlostizavrši još pre nego što je počela, ili je naivan,ili je isuviše komotan, ili sam ima nešto što biželeo da sakrije. Savladavanje problemavezanih za sadašnjost, kao i savladavanjeproblema prošlosti neraskidivo su vezani. Jednobez drugog je nemoguće sprovesti. Ovde se neradi o principu “ako-onda” već o principu “kaojedno-tako i drugo”. Jer, budućnosti nema bezprošlosti.

Prećutana, potisnuta ili tabuizirana prošlost zasvako društvo predstavlja opterećenje, koje onane može trajno da izdrži. Druga Jugoslavijaraspala se kao država ne toliko zbog nacionalnih

8

“atavizama”, “vekovne mržnje” i “spremnostinjenih stanovnika na nasilje”, koliko zbog togašto su politički akteri i delovi duhovno-kulturnihvodećih slojeva instrumentalizovali“nesavladanu prošlost” u borbi za održanje vla-sti ili osvajanje vlasti t.j. za instrumen-talizovanje društvenog monopola tumačenja.Decenijama su tabuizirane sve “vruće” teme ilije o njima bilo moguće diskutovati samo naosnovu ideoloških šema Partije (“narodno-oslobodilačka borba i socijalistička revolucija”,“bratstvo i jedinstvo”). To se prevashodnoodnosilo na događaje iz Drugog svetskog rata(od ustaša do četnika ili od Jasenovca doBlajburga), dok stariji nacionalni mitovi – mito Kosovu ili mit o hiljadugodišnjoj hrvatskojdržavnosti – jedva da su ili uopšte nisupominjani. Rezultat “nesavladane prošlosti”pojavio se u drugoj polovini osamdesetih ipočetkom devedesetih u neočekivano destruk-tivnom obliku. Svakodnevno su aktualizovanestare slike neprijateljstva i prezentovani novibrojevi žrtava (i to ne toliko od strane Milo-ševića koliko od onih koji su mu duhovno utrliput). Reč “genocid” ( i to u raznim varijantama– kao “biološki genocid”, “privredni genocid”,“kulturni genocid”, “administrativni genocid”itd) postala je besmislena krilatica. Ništa nijebilo toliko zloupotrebljeno kao slike prošlosti.Racionalnoj analizi privrednih i političkihproblema iz osamdesetih godina na putu se,između ostalog, našla i “epistemološka katastro-fa”. “Memorandum” Srpske Akademije Naukabio je samo jedan od mnogih primera za nju.

Savremeni i budući naučnici čiji je predmetistraživanja komunikacija, istoričari, socio-psiholozi i antropolozi godinama će se bavitipitanjima političke instrumentalizacije“kolektivnog pamćenja” i manipulacije

“spomenima” u medijima i na javnim“mitinzima”. Među studentima i mladimnaučnicima u Srbiji ima obdarenih i sposobnihličnosti, koje mogu i žele da ostvare ovajzadatak. Oni su stubovi budućeg civilnogdruštva. Bez obzira na “brain drains” poslednjihgodina Srbija još uvek poseduje značajan naučnipotencijal, koji sada mora biti upotrebljen. Alimladim ljudima je potrebna podrška. Potrebnaim je podrška od kosmopolitskog dela srpskeelite i svih onih političkih, naučnih i kulturnihgrupacija društva, svih onih nevladinihorganizacija, kojima je zaista stalo do promene,i koji su se tokom poslednjih petnaest godina,često uz velike lične rizike, borili za sloboduduha i reči. Kao protivteža anti-prosvetiteljskommanifestu iz 1986. uskoro bi trebalo da se pojaviprosvetiteljski, emncipatorski. Društvo čeka nasignal. Ako se on ne pojavi sada, kada će?Naredne nedelje i meseci, nakon izbora u Srbijiod 23. decembra, pogodni su za tako nešto kaoretko kad pre toga. Ako se sada ne iskoristitrenutak za preokret, teško da će se uskoroponoviti takva šansa.

Desetogodišnjica od osnivanja Humboltovogkluba je dostojan i pogodan povod da se poželibrzi i trajni uspeh za duhovno-kulturnu obnovuSrbije (ne u duhu nacionalista, već u duhukosmopolita). Humboltov klub poseduje“kulturni kapital” u duhu Burdijea, koji jeneophodan kako bi se započeo ovaj proces i po-držao kroz saradnju sa Humboltovim klubovimasusednih zemalja. Trenutno ne mogu ništa lepšeda zamislim nego što bi bilo srpsko društvootvoreno ka svetu, tolerantno i duhovno živodruštvo, oslobođeno od stega istorijskih slika imitova, društvo koje prevazilazi barijere premasusedima i priprema put za budućnost, koja bizaista i zaslužila takvo ime.

9




Rafael Birman(Rafael Biermann)

Evropska perspektiva SavezneRepublike Jugoslavije

u okviru Pakta za stabilnostJugoistočne Evrope

Velika mi je čast, i privilegija, da ovde uBeogradu sa Vama proslavim deseti rođendanHumboltovog kluba Srbije. Još više me,međutim, raduje što ću sa Vama govoriti o temi,koja je tokom godina postajala sve dalja, a od05. oktobra 2000. dobila potpuno novuaktuelnost – o evropskoj perspektivi SavezneRepublike Jugoslavije u okviru Pakta zastabilnost jugoistočne Evrope.

U Vašoj zemlji trenutno se odvija revolucijakojom “nadoknađujete” propušteno – revolucijau etapama, koja će, nadajmo se, 23. decembrana uspešan način dostići svoju tačkukulminacije. Kada kažem da ovom revolucijom“nadoknađujete” propušteno, pritom mislim nato da ono što se ovih dana događa u Beogradu,već odigralo pre deset godina u Varšavi, Budim-pešti i Pragu. Ovde se ne radi o običnoj smenirežima i pojavi novih ljudi i novih ideja, niti seradi isključivo o obaranju totalitarnog režima,koji je sopstvenom narodu uskratio sve moguć-nosti razvoja, ovde se radi o suštinskoj promenisvih oblasti politike i društva pod znamenjem

slobode, demokratije, pravne države i tržišneprivrede. Kako su to u Vašoj zemlji obećali ipokrenuli novi političari, prvi put nakon desetgodina međunarodne izolacije i karantinapojavila se evropska perspektiva i za Vašuzemlju. Unutrašnja transformacija i evropskaintegracija će i ubuduće stajati u tesnojmeđusobnoj vezi.

Beograd je propustio preko deset godinapolitičkog razvoja u Evropi – deset godina, ukojima je Evropska Unija putem privredne unijei zajedničke monete, preko sporazuma izMastrihta i Amsterdama, i razvojem Evropskebezbednosne i odbrambene politike, zabeležilaenormne napretke na polju integracije, desetgodina u kojima su zemlje srednje i istočneEvrope prošle kroz ogromnu i veoma bolnu tran-sformaciju ka demokratiji i tržišnoj privredi,zahvaljujući čemu se sada nalaze pred samimprijemom u Evropsku Uniju. Bile su to godineu kojima je zapadni Balkan doživeo četiri ratabeskrajnog bola, masovnih ubistava i eksodusa,vreme povratka starim nacionalizmima, vremestagnacije, koje se nalazilo u eklatantnoj supro-tnosti u odnosu na razvoj u ostalom delu Evrope.Ovaj deo Evrope bio je odvojen i otsečen odrazvoja u ostalom delu Evrope, ekonomski ipolitički jaz teško da je mogao da bude dublji,tako da će biti potrebne decenije kako bi senadoknadio zastoj u razvoju.

1. Evropska perspektiva za SaveznuRepubliku Jugoslaviju

Baš kao i Hrvatska početkom godine, Vašazemlja je započela proces, čiji je cilj što brža ipotpuna integracija u evro-atlantske strukture.Već tokom prvih nedelja postigli ste začuđujućerezultate – na primer ponovno učlanjenje uOEBS i obnavljanje diplomatskih odnosa savažnim međunarodnim partnerima i susedimau regionu.

Krajem oktobra Savezna Republika Jugosla-vija primljena je u Pakt za stabilnost jugoistočneEvrope. Specijalni koordinator Pakta zastabilnost, Bodo Hombah (Bodo Hombach) sim-

10

bolično je predao veliki ključ ministru spoljnihposlova Svilanoviću. Ovaj ključ otvara više odvrata ka Paktu za stabilnost – on istovremenootvara vrata ka predsoblju Evropske Unije, čijeje članstvo sada već perspektiva i Vaše zemlje.Ovde se istovremeno može prepoznati jedan odfundamentalnih principa politike Evropske Uni-je na području zapadnog Balkana – svaka zemljaovog regiona, koja želi da uđe u Evropsku Uni-ju, najpre mora svojim aktivnim angažmanomda se dokaže u Paktu za stabilnost, mora korakpo korak da izgradi odnose sa svojim susedimau regionu, kako bi na taj način stvorila sve pre-duslove za ulazak u Evropsku Uniju. Put uEvropsku Uniju mimo Pakta za stabilnost nepostoji, i upravo iz tih razloga je Pakt za sta-bilnost tako značajan za Beograd, baš kao i zasve ostale zemlje u regionu.

Za Ministarstvo inostranih poslova Nemačke,u kome je i nastala ideja o Paktu za stabilnostveć početkom rata na Kosovu u proleće 1999,postojalo je centralno pitanje: Na koji način semože sprečiti da, nakon četiri rata u roku odsamo deset godina, ponovo dođe do nasilnihsukoba na području zapadnog Balkana? Na kojinačin, u smislu strukturalnih prevencijakonflikta, mogu da se prepoznaju i spreče uzrocitih konflikata već u ranom stadijumu, kako bise i u ovom regionu Evrope najzad nastanili miri demokratija? Bilo je očigledno da potstrek kafundamentalno novom početku u regionu morada bude izuzetno snažan i atraktivan, kako bise prekinula spirala nasilja i suprotstavljanjanasiljem, revizionizma, mržnje i nacionalizma.Iz ugla Ministarstva inostranih poslova u obzirje dolazila samo ona vrsta potstreka, koji se većpokazao uspešnim tokom poslednjih desetgodina prilikom transformacije u srednjoj ijugoistočnoj Evropi – perspektiva potpunogčlanstva u evro-atlantskim organizacijama – usvakom slučaju povezana sa principom“kondicionalnosti” koji u njima vlada. Shodnotome količina i način podrške, koji je EvropskaUnija spremna da pruži, neposredno je zavisnaod spremnosti na suštinske reforme, i to u svimoblastima politike. Politička i materjalnapodrška nerazdvojno su povezane sa jasnim i

sveobuhvatnim programom reformi i njegovimkonsekventim sprovođenjem.

Ovaj uslov je na početku bio predmet žučnihrasprava u vladi Savezne Republike Nemačke,Evropskom savetu i Evropskoj komisiji.Protivargumenti bili su obimni i svakakoznačajni. Kao prvi argument navedeno je to daEvropska Unija već pregovara sa dvanaestzemalja o članstvu i da bi najpre ti pregovoritrebali da se zaključe. Više novih članovaEvropska Unija i onako ne bi mogla da primitokom narednih godina. Drugi argument, kojije Evropska komisija već iznela, odnosio se nato da ona više ne raspolaže dovoljnimpersonalnim kapacitetima za pregovore sadrugim zemljama. Drugi su, opet, ukazivali nato da bruto društveni proizvod po stanovnikudržava zapadnog Balkana, dakle razvoj tihzemalja, daleko zaostaje za evropskimstandardom (ako se izuzme Hrvatska, on senalazi na skali između 1.000 i 2.000 dolara postanovniku; u Sloveniji 7.000 dolara, uNemačkoj 30.000 dolara). Perspektivapristupanja Evropskoj Uniji samo bi mogla daprobudi nerealna očekivanja u tim zemljama.A drugi su opet ukazivali na to da EvropskaUnija ne bi smela da izgubi svoju pregovaračkusposobnost, time što bi primila isuviše članovai time postala nesposobna za donošenje odluka.Ona najzad ipak predstavlja ključ za blagostanjei mir u zapadnoj Evropi nakon 1945. Upravo uto vreme su ovakvi argumenti imali posebnutežinu. Osim toga bilo je i političara kojiprincipijelno nisu bili spremni da zapadniBalkan prime u Uniju. Oni su ukazivali na toda je Balkan oduvek bio “bure baruta” u Evropii da preti “balkanizacija” Evropske Unije.Upravo zemlje kao što su Portugalija ili Španija,koje dobijaju veliku količinu novca izstrukturnih fondova Unije i imaju sličnuprivrednu strukturu kao države Balkana, teškoda su zainteresovane za primanje drugihfinansijski slabih članova, zato što bi to uticalona smanjenje njihove finansijske podrške, kojudobijaju iz budžeta Evropske Unije.

11

Uorkos svih ograda ove kritike nisu uspele ništada postignu niti u vladi Savezne RepublikeNemačke niti u Savetu ministara EvropskeUnije. Istovremeno, ta kritika do danas nijeutihnula. Ovi kritičari, a njihov broj nije mali,iskoristiće svaku priliku da uspore daljepribližavanje ovog regiona Evropskoj Uniji. Zato će biti i dovoljno mogućnosti. Broj onih kojisu za proširavanje Evropske Unije već sada jeizuzetno mali među stanovnicima EvropskeUnije. Poslednji evropski barometar je pokazaoda procenat onih koji su za podršku iznosi samo38 procenata u svim zemljama Evropske Unije.Nemačka sa 34 procenata i Francuska sa 26 pro-cenata nalazile su se na samom kraju – pritomse ova anketa odnosila na članstvo Poljske, Ma-đarske i drugih zemalja srednje Evrope, ali ne ina potencijalno članstvo Hrvatske, Makedonijeili Savezne Republike Jugoslavije. U javnostizemalja Evropske Unije o ovoj temi gotovo dase i ne diskutuje. Politika izbegava ovu temuuz pretpostavku da bar trenutno nije umogućnosti da pridobije većinu na svoju stranu.

Pa ipak, upravo perspektiva članstva u Evrop-skoj Uniji predstavlja srž Pakta za stabilnost.Ova perspektiva formulisana je u svim važnimdokumentima Pakta za stabilnost. Da se dobrorazumemo, ona se odnosi samo na zapadni Bal-kan. Kao što znate, Bugarska i Rumunija odmarta 2000. vode pregovore sa Evropskomkomisijom. Dakle, Evropska Unija će jednogadana imati minimum 32 člana – 15 sadašnjihčlanova, usto 12 kandidata iz srednje i istočneEvrope, i na kraju pet država zapadnog Balkana.Evropska Unija mora da učini enormne naporekako bi se interno pripremila za takvo pro-širenje. Sem konferencije u Nici, svakako ćebiti potrebno još nekoliko konferencija vladačlanica Evropske Unije, kako bi se za to stvoriliuslovi.

Unija je navela niz principa i postupaka, kojiće određivati dalji proces približavanjazapadnog Balkana Evropskoj Uniji:

• Svaka zemlja biće pojedinačnoocenjivana prema sopstvenom napretkuu reformama i biće primljena onda kadaispuni sve uslove za članstvo u Evrop-skoj Uniji. Neće biti integracije svihzemalja regiona u jednom koraku, upr-kos predlogu predsednika Koštunice.

• Kada su u pitanju uslovi za članstvo uEvropskoj Uniji neće biti nikakvihizuzetaka ili posebnih tretmana. Svakikandidat će imati jednake uslove.Osnova za to su kriterijumi SamitaEvropske Unije iz 1993. u Kopenha-genu. Uprkos svoj euforiji koja trenutnos pravom vlada u Beogradu, ovo ćevažiti i za Vašu zemlju, kada prvoushićenje ustupi mesto trezvenostipolitičke svakodnevice - i Hrvatska jeto već morala da iskusi u ovoj godini.Utoliko više je važno danas iskoristitipovoljnost trenutka.

• Pre nego što pregovori o ulasku uEvropsku Uniju mogu da počnu, svakazemlja mora najpre da sklopi “Ugovoro stabilizaciji i asocijaciji” sa Evrop-skom Unijom, slično “Evropskoj kon-venciji” Evropske Unije sa srednjom iistočnom Evropom, sklopljenojpočetkom devedesetih godina. Tek kadaje ovaj sporazum uspešno implemen-tiran, može da se konkretno pregovarao članstvu. Bivša jugoslovenskarepublika Makedonija slopila je takavugovor sa Evropskom Unijom naSamitu Pakta za stabilnost u Zagrebu24. novemra 2000. Hrvatska je tog danazapočela sa pregovorima. Albanija ćeto uskoro učiniti. Savezna RepublikaJugoslavija pozvana je 9. novembra odstrane Evropskog Saveta na zajedničkupripremu ugovora o stabilizaciji iasocijaciji. To je sledeći veliki korakMinistarstva inostranih poslovaSavezne Republike Jugoslavije na putuu Evropsku Uniju.

• Kako bi se Saveznoj Republici Jugo-slviji pružila pomoć prilikom pripremaza ove pregovore, koji će biti veoma

12

kompleksni, detaljni i zahtevni upogledu vremena, Evropska komisija ivlada Savezne Republike Jugoslavijeodlučili su da osnuju “Joint Consul-tative Task Force” i da se tokom nared-nih meseci više puta sastanu. Ovakveradne grupe (Task Forces) osnivaju seu svim onim zemljama, koje prethodnonisu sklopile ugovor o saradnji saEvropskom Unijom. Time će se najpreuspostaviti redovan kontakt izmeđuBeograda i Brisela, prilikom čega ćeVaša zemlja moći do detalja daprezentuje napretke u reformi i imatimogućnost da od komisije dobije saveto daljim neophodnim koracima.

• Evropska komisija će redovno prove-ravati do koje mere Savezna RepublikaJugoslavija ispunjava kriterijume započetak pregovora o sklapanju ugovorao stabilizaciji i asocijaciji. Osnovu zato predstavljau “Zaključci Saveta okondicionalnosti” od aprila 1997.Prema njima Savezna RepublikaJugoslavija mora da ispuni sledećeuslove pre početka pregovora:

o Ona mora da bude demo-kratska pravna država, kojapoštuje ljudska prava i pravamanjina. Ovo zahteva novopravo kada su u pitanju mediji,jasnu podređenost bezbedno-snih snaga politici i potpunopoštovanje prava manjina pomeđunarodnim standardima.

o Izbori moraju da se održavajuna slobodan i fer način, a rezul-tati istih u potpunosti da sesprovedu – ovo se već desilo24. septembra i takođe će sedesiti 23. decembra.

o Diskriminacije ne sme da bude.o Moraju da se preduzmu prvi

koraci u ekonomskoj reformi(privatizacija, ukidanjekontrole cena).

o Mora da se pokaže spremnostna dobrosusedske odnose. U tose ubraja i ponovno uspos-tavljanje diplomatskih odnosasa svim susedima, takođe i saAlbanijom i Hrvatskom; i

o Mora da bude obezbeđenapotpuna realizacija Dejtonskogsporazuma, zaključno sasaradnjom sa Haškim tribuna-lom za ratne zločine ipovratkom izbeglica.

• Kada su ovi uslovi ispunjeni Evropskakomisija sastavlja studiju o mogućnostirealizacije (“Feasibility Study”) ipodnosi je na usvajanje Savetu Evrop-ske Unije, koji prosuđuje napredak uprocesu reformi Savezne RepublikeJugoslavije i izriče preporuku o početkupregovora. Pred vladom SavezneRepublike Jugoslavije i Srbije nalazese, dakle, meseci obimnog rada nareformi, kako bi stvorila pre svegapolitičke uslove za slapanje ugovora ostabilizaciji i asocijaciji. Prema dosa-dašnjim iskustvima reforma zakono-davstva u privredi zahtevaće dalekoviše vremena a takođe i njegovaprimena.

Što se samog ugovora o stabilizaciji i asocijacijitiče, trenutno se možemo orijentisati premaugovoru, koji je bivša jugoslovenska republikaMakedonija upravo sklopila sa EvropskomUnijom. Ne želim ovde da idem u detalje, samobih naglasio nekoliko bitnih tačaka. Ugovorsadrži klauzulu koja formuliše perspektivupotpunog članstva u Evropskoj Uniji. To jesredište ovog ugovora. Ugovor dalje pokriva sveoblasti politike Evropske Unije, od poljo-privrede, preko slobode seljenja, pa sve dosigurnosti duhovnog vlasništva. Centralni ciljje približavanje nacionalnog zakonodavstva“Aquis communautaire”-u, decenijamarazvijanom zajedničkom pravu (trenutno 80.000stranica papira). Vreme sprovođenja ugovora uslučaju bivše jugoslovenske republike

13

Makedonije iznosi deset godina. Tokom togperioda trebalo bi, korak po korak, ukidanjemcarine i uvođenjem trgovinskih olakšica, danastane zona slobodne trgovine između Unije izemlje-partnera. Savet za stabilizaciju iasocijaciju između Evropske Unije i zemlje-partnera, koji bi se redovno sastajale na nivouministara i službenika, nadgledao bi spro-vođenje sporazuma.

Time bi se moglo izračunati koliko će otprilikesve to trajati – ukoliko se ne pojave nekinepredvišeni događaji – da zemlja, kao što jeMakedonija postane član Evropske Unije.Godine 2000. počinje implementacija, ona trajedeset godina (do 2010), potom sledi pauza dopočetka konkretnih pregovora (čije se trajanjene može unapred odrediti), koji bi potom,ukoliko se za primer uzmu sadašnji pregovorisa državama srednje i istočne Evrope, mogli datraju najmanje osam godina. Konačni termin zadefinitivno članstvo zemlje kao što je Makedo-nija mogao bi, prema tome, da bude najranije2020. godine. Za Saveznu Republiku Jugosla-viju je otprilike ista situacija, s obzirom na toda u Evropskoj Uniji trenutno ne postoji sprem-nost da se ova procedura dovede u pitanje. Zbogtoga su tokom narednih godina potrebni tre-zvenost, izdržljivost i usredsređenost na ciljeve.Ne smeju se potsticati nerealna očekivanja, putje dug i trnovit, ali je cilj vredan truda.

Svim zemljama zapadnog Balkana EvropskaUnija stavlja na raspolaganje obiman paketmera za pomoć, kako bi uspele uspešno daprebrode predstojeću, izuzetno bolnu transfor-maciju. Iskustvo Bugarske i Rumunije pokazujeda su reforme morale da budu dalekosežnijenego što se očekivalo, a osigurati neophodnupodršku naroda tokom velikog broja godina,veoma je teško. Razmena iskustva sa susedimao tim pitanjima je upravo u ovom stadijumuizuzetno korisna za Beograd.

Paket pomoći Evropske Unije sastoji se iz dvekomponente. Pod jedan, Evropska Unija jeupravo donela sopstveni paket mera za pomoć,skraćeno CARDS (“Community Assistance for

Reconstruction, Democratisation andStabilisation”), koji je pravljen specijalno premapotrebama zapadnog Balkana. Prema njemu ćedo 2006. za zapadni Balkan stajati naraspolaganju 4,65 milijardi eura. Ovaj novac ćese upotrebljavati kako za pripremu tako i zarealizaciju ugovora o stabilizaciji i asocijaciji.Savezna Republika Jugoslavija, zaključno saKosovom, dobiće više nego polovinu tog novca.Tačna podela ove sume po pojedinačnimzemljama još uvek, međutim, nije izvršena. Ustodolazi i dugoročno gledano još značajnijaodluka Evropske Unije, na zasedanju marta ovegodine u Lisabonu, o usvajanju mere oasimetričnoj liberalizaciji trgovine sa zapadnimBalkanom. Do 2002. Evropska Unija želi da upotpunosti otvori svoje tržište za proizvode kojidolaze sa područja zapadnog Balkana, sa malimbrojem izuzetaka pre svega u agrarnom sektoru.To će pokrenuti privredu u zemljama regiona iojačati sopstvene snage tog tržišta.

Ovaj paket mera nastao je tek uz silna natezanjau Evropskoj Uniji. Suma koju je Komisijaprvobitno predložila bila je daleko veća. Ali unekim zemljama Evropske Unije vrlo jeograničena spremnost da se finansijski angažujuna području Balkana. Vlada Savezne RepublikeNemačke je, nasuprot tome, i preko togaodlučila da tokom narednih četiri godine naraspolaganje stavi sumu od 1,2 milijardi evra,kako bi potpomogla razvoj regiona. Ovasredstva se, naravno, moraju upotrebiti razumno– jer ovakva šansa za region sigurno se nećeponovo ukazati.

2. Pakt za stabilnost jugoistočne Evrope injegov potencijal za Saveznu RepublikuJugoslaviju

Sada je vreme da se vratimo Paktu za stabilnost.On predstavlja temelj angažmana EvropskeUnije i svih drugih internacionalnih organizacijau regionu. Kako bih Vam, u okviru mogućnostiovog predavanja, dao uvid u mehanizme Paktaza stabilnost, trebalo bi da najpre predstavimstrukturu i način rada Pakta, potom treba izvućikratak rezime nakon godinuipo dana, a sve to

14

uz osvrt na to šta Pakt za stabilnost znači zaSaveznu Republiku Jugoslaviju.

Pakt za stabilnost funkcioniše prema prin-cipuupravljačke grupe, koja u međuvremenukoordinira stotine projekata i inicijativa. Navrhu se nalazi specijalni koordinator sa svojommalom kancelarijom u Briselu, koji, međutim,ne raspolaže sopstvenim finansijskim sred-stvima i nema izvršne zadatke. Njegov uspehzavisi od njegove moći ubeđivanja, sposobnostiposredovanja, njegovih kontakata, a i od samenjegove ličnosti. Jedanput godišnje susreće sePakt za stabilnost za regionalnim stolom, kojikoordinira svim merama Pakta, a njimepredsedava specijalni koordinator. Najvažnijiposao, međutim, obavljaju tri radna stola Pakta,koji se susreću u proleće i jesen svake godine,kako bi odobrili i razvili konkretne pojedinačneprojekte:

• Radni sto I – demokratizacija i ljudskaprava

• Radni sto II – ekonomska obnova irazvoj, kao i

• Radni sto III – za pitanje unutrašnje ispoljne bezbednosti.

Direkciju za zastupanje sačinjava po jedanpredstavnik vlade iz regiona, i to u turnusu odšest meseci. Savezna Republika Jugoslavija ćeuskoro takođe obrazovati Co-Chair i ustoimenovati nacionalnog koordinatora Pakta zastabilnost, kako su to već učinili svi drugiučesnici. U međuvremenu radni stolovi imajuveliki broj podela i ogranaka, tako da se sveviša javlja opasnost da će Pakt za stabilnostimati nepreglednu organizaciju sa nedovoljnomodgovornošću.

Dosadašnji rad Pakta za stabilnost može sepodeliti na tri faze. Prva faza služila je zazaklučivanje sporazuma i formulisanjeosnivačkog dokumenta Pakta, koji su 31. jula1999. u Sarajevu potpisali šefovi država i vlada38 zemalja i predstavnici 15 međunarodnihorganizacija. Druga faza predstavljala jeetabliranje regionalnog stola i radnih stolova,

kao i razradu koncepta za prve velike projekte.Na kraju je održana donatorska konferencija umartu 2000, na kojoj je usvojen “Quick StartPackage” sa oko 200 velikih projekata, koji bitrebalo da počnu da se realizuju još tokom ovegodine. Donatori su, za mnoge neočekivano,stavili na raspolaganje 2,4 milijarde eura do2003. Time je finansiranje Pakta za stabilnostza prvo vreme osigurano. Od tada je započetarealizacija prvih projekata, a uskoro će početi irealizacija ostalih. Time je Pakt za stabilnostdospeo do svoje najvažnije faze.

Za Saveznu Republiku Jugoslaviju ovo značida mora da stupi u neki tekući veliki projekat,iako od početka nije bila u njemu. Ovo nije lakos obzirom na nepregledan broj sličnih projekataveoma različitog značaja. Beograd mora da se,što je moguće pre, upozna sa načinom rada ismernicama kojima se Pakt rukovodi prilikomfinansijske pomoći, da koncipira sopstveneprojekte i prezentuje ih radnim stolovima, kaobi Pakt za stabilnost na najbrži mogući načinmogao da podrži konkretne projekte vezane zaobnovu u Vašoj zemlji – od demokratizacije,preko pomoći u infrastrukturi, pa sve douspostavljanja evropskog toka studija nauniverzitetima.

Ovi projekti imaju daleko veće šanse za uspehukoliko se koncipiraju i predaju zajedno sadrugim državama regiona. Ovo stoga, što jejedan od osnovnih ciljeva Pakta za stabilnostda učvrsti i poboljša manjkavu regionalnusaradnju na području zapadnog Balkana.Nasuprot tome, bilateralni projekti, iz ugla Paktaza stabilnost, imaju daleko manje šanse zafinansiranje. Što više saradnje, utoliko bolje –ne samo iz ugla Pakta za stabilnost. Česi imajupametnu izreku, koja se i ovde može primeniti:“Nemoj se štititi ogradom, već uz pomoćprijatelja.”

Pritom je doduše za žaljenje, što je 80 procenatadosada odobrenih sredstava izdato samo u svrhepoboljšanja infrastrukture: drugi most nadDunavom kod Vidina – Kalafata, izgradnjagraničnog prelaza Blace, takođe i privremeni

15

most kod Novog Sada. Nadajmo se da će se ovotokom realizacije Pakta za stabilnost promeniti.Novi početak u regionu zahteva više od novihprivrednih struktura i direktnih investicija, ovdese radi i o stabilizaciji dok obrazovanje, o novojevropskoj svesti zajedničkih demokratskihvrednosti u ovom regionu, posebno u ponovnouključenim oblastima ovog regiona. Task ForceJugoistočne Evrope pri Centru za evropskuintegraciju (ZEI) u okviru “Mreže za evropskestudije u jugoistočnoj Evropi” upravo ovde želida da svoj doprinos. Od početka godine u tomeučestvuju, pored predstavnika svih zemalja izregiona, i naučnici Alternativne AkademskeMreže (AAEN).

Za kraj, još jedna reč u istorijskoj perspektivi.Kad se 1999. rodio Pakt za stabilnost jugois-točne Evrope, Savezna Republika Jugoslvijanije spadala u njegove osnivače. Pakt za stabil-nost je, uprkos Miloševiću, građen oko Beo-grada. Pritom je svima bilo jasno – stabilnostna području zapadnog Balkana ne možedugoročno da postoji bez Beograda. Tek kadase i Savezna Republika Jugoslavija putemslobodnih izbora nađe na putu demokratije,pravne državnosti i tržišne privrede, dakle upravcu onih vrednosti koje danas povezuju celu

Evropu, tek onda će ovaj Pakt za stabilnost imatisvoju punu vrednost. Savezna RepublikaJugoslavija je srce zapadnog Balkana. PoredHrvatske – ili još bolje, zajedno sa Hrvatskom– ona može da postane faktor stabilnosti regiona.Uspeh demokratske obnove u Vašoj zemljiimaće dejstvo koje daleko prevazilazi graniceSavezne Republike Jugoslavije.

Na samitu u Bijaricu Evropska Unija je prenekoliko nedelja počela da investira ubudućnost demokratske Srbije, 200 miliona evraje još u ovoj godini odvojeno za grejanje,životne namirnice, škole itd. Rizici su svimstranama poznati. Ipak sasvim je jasno – trajnastabilizacija ovog regiona, a samim tim iprevazilaženje dubokog jaza između ovogregiona i ostatka Evrope, moguća je samo akose reforme u Saveznoj Republici Jugoslavijiuspešno sprovedu. Stoga svima Vama želim, odsveg srca, takođe i u ime svih mojih zemljaka,da imate snage, izdržljivosti i dalekovidosti danastavite putem započetog demokratskogprocesa tokom narednih godina, i da ga uspešnookončate, uprkos nezaobilaznih prepreka ipoteškoća. Na kraju ćemo Vas pozdraviti uEvropskoj Uniji – i stojimo Vam naraspolaganju da Vas rečju i delom do togtrenutka pratimo i da Vam pomažemo.

16




Oltea Joja(Oltea Joja)

Perspektive za saradnju uJugoistočnoj Evropi

Ovaj referat sadrži dva različita dela – prvi, preaporetički deo, i drugi, empirijski deo, koji seodnosi na posojeću saradnju i njene konkretneperspektive.

Realističke perspektive za saradnju u jugoisto-čnoj Evropi prepoznajemo na osnovu političkiuslovljenog zakonodavstva koje se odnosi nasaradnju. Pritom mislimo na različite države,koje pripadaju ovom kontroverznom deluEvrope. Saradnja između država jugoistočneEvrope ne predstavlja samo kontinuitet kultur-nih tradicija u regionu, u aktuelnom smislu onase posebno odnosi na društvene posledice usmislu realne kooperacije.

U najvećem broju država ovog regiona tokomposlednjih deset godina je, iz političkih razloga,ignorisan značaj nauke. Naučna aktivnost, kojase uporno i dalje odvijala, kao i skromna sara-dnja, koju nisu uspeli da uguše egzistencijalniproblemi i stalna politička previranja, nisumogli da predstavljaju unutrašnje ili međusobnedruštvene mostove. Nauka nema ulogu daspašava društvo opterećeno političkim doga-đajima. Nauka je u ovim zemljama bila “elitno

zanimanje”, ne u smislu uobraženosti *, već usmislu povlastice ljudi, koji nisu rastrzaniegzistencijalnim problemima. One koji su setokom tih godina i dalje bavili naukom, moždabi trebalo pitati, kako je to Helderlin (Hölderlin)uradio: “Čemu pesnik u teška vremena?” (WozuDichter zu dürftigen Zeiten?) Takva vrsta anketemožda bi objasnila neke stranputice na kojimase jugoistočna Evropa našla.

Uloga nauke u društvu u kontekstu regionalnesaradnje može se sistematizovati na sledećinačin:

razrada sopstvenih rešenja problemaspecifičnih za ovaj region

međusobna podrškaefektnija zajednička upotreba logistikebrže i obimnije prikupljanje znanja po

sistemu know-howrazrada projekata-modela putem istraživanja

i nauke – onih projekata koji su potrebnizemljama ovog regiona

Mi saradnju u regionu posmatramo u kontekstuevropske integracije, tako da je sada neophodnopovezivanje koncepta i načina razmišljanja većrazrađenih struktura za saradnju u okviru Evrop-ske Unije sa specifičnim uslovima regionajugoistočne Evrope.

Poslednjih četiri godine bila sam koordinatorza Rumuniju pri projektu COST (Cooperationfor Science and Technology) Action B6projekat. COST je istraživački program kojimkoordinira Evropska komisija. Tema COST-aAction B6 je “Eficijentna psihoterapija prilikomporemećaja u ishrani”. U toku tog perioda, za-hvaljujući saradnji sa ANSTI-jem (Nacionalnaagentura za nauku, tehnologiju i inovaciju), kojaje u Rumuniji preuzela ulogu Ministrastva zanauku, konsekventno sam se informisao oaktima vezanim za naučnu saradnju u okviruEvropske Unije. Okvirni program 5 predstavljastrukturu za razvoj istraživačkih projekata uokviru unapređivačkih alternativa EvropskeUnije za period od 1998. do 2002. Od 1999.Rumunija je takođe uvrštena u Okvirni program

17

5, i to pod istim uslovima kao i zemlje-članice.Izveštaj (2000) Saveta Evrope o Okvirnomprogramu 5 “stavlja nauku u središte društva”.

Šta to znači “u središtu društva”? Tumačenjeneke izjave kulturološki je uslovljeno, ono sefiltrira i prihvata kroz specifična iskustva. Iz tograzloga danas se, u psihološkim i psihijatrijskimistraživanjima, studiraju opažanja / doživlja-vanja određenih fenomena, kao što je na primerkorišćenje socijalne pomoći ili doživljavanjeetnosa. Iskustva određenih fenomena uslov-ljavaju naš afektivni status i naše ponašanje. Neradi se, dakle, o objektiviziranom ponašanju,već o korelaciji između realiteta i dožvljaja /iskustva, koje utiče na to ponašanje.

Ako analiziramo izjavu “nauka se stavlja u sre-dište društva” ustanovićemo da se javljaju razli-čita opažanja, koja su suštinski određena soci-jalnim i kulturalnim uslovima u datom društvu.

Kako da shvatimo i oblikujemo ovu izjavu uodnosu na specifične uslove u jugoistočnojEvropi? Možemo li, ili – da li bi čak trebalopritom da mislimo na sastanake sazvane radidonošenja važnih odluka? Odatle dolazimo dosledećeg pitanja, čiji je odgovor obeleženistorijom i sadašnjošću poslednjih deset godinau regionu. Kakav je položaj, (čitaj: realna uloga)naučnika u društvu? Analogno možemo da po-mislimo na Platona, koji je, najzad, filozofimahteo da pokloni političku vlast. Platonov stavima simboličnu ulogu, jer filozofija (phi-losophia) znači ljubav prema mudrosti, a koonda zastupa skromnu mudrost, onu koja izdižeistinu nad zadovoljenjem sopstvenog osećanjavažnosti? Ljubav prema mudrosti u središtudruštva, sa tim bi se rado složili mnogi naučnici,pri čemu smo se godinama, s obzirom nakonsekventnu političku marginalizaciju, čestopitali: “Da li je Republici ipak potrebannaučnik?” Ovo pitanje predstavlja izmenjenuverziju izjave, koju je profesor Jovan Jovanovićupotrebio povodom 2. Humboltovog kolo-kvijuma u Beogradu, septembra 1998. ProfesorJovanović je tada mislo na giljotiniranjeLavoazjea (Lavoisier) 1794. godine. Izjavu

“Republici nisu potrebni naučnici” upotrebio jetada predsedavajući suda, kao odgovor nazahtev odbrane da se pročita pismo sa izjavomu korist osuđenog.

Možemo da postavimo pitanje: Da li uopšte iako, onda dokle doseže uticaj naučnika u našemdruštvu? Da li smo dorasli ovom društvu – uodnosu na specifične kriterijume država utranziciji? Pre se čini da vlada kulturološkakonfuzija u odnosu na socijalne uloge u našemdruštvu. Konfuzija je tokom godina podsta-knuta, sada već uvreženim mišljenjem da suakademici marginalni, a često je i ophođenjeprema njima upravo takvo. Akademici su,prema starim kriterijumima, koji su međutim idalje kulturno uticajni, “nedovoljno pro-duktivni”. Uloga naučnika u napretku društva– u otklanjanju ignorantnosti, koja prouzrokujenesreću i bedu - potpuno se ignoriše. Da negovorimo o ulozi akademika u obrazovanjubudućih naraštaja. Deca, omladina, problemi uobrazovanju, nisu bili tema poslednjih godina.Ovde navedene činjenice, pored enormnihfinansijskih problema, predstavljaju argumenteza konsekventno odustajanje od naučne karijere.

Akta Evropske Unije

Evropska komisija sastavila je izveštaj orealizaciji evropske istraživačke zone za periodod 2002-2006, koji je odobren u Lisabonu,marta 2000, od strane Saveta Evrope, šefovadržava i vlada. Ovaj projekat bi trebalo da pred-stavlja okosnicu za “Konstrukciju evropskogdruštva za znanje” (society of knowledge).Projekat uređuje razvoj istraživačkog rada uEvropi putem povećanja koherencije u okvirunaučnih aktivnosti i snažnije uticaja (impact)istraživačke politike.

U kontekstu jugoistočne Evrope povećanje ko-herencije mogli bi da posmatramo i oblikujemou vidu regionalne saradnje. Pritom moramo dapođemo od snažnijeg uticaja (impact) istra-živačke politike i da u tom cilju predu-zmemokonkretne mere. Da li će to biti samo stvar

18

naučnika ili takođe i političara, koji bi dalekolakše mogli da utiču na stvaranje novog imidža?Akta Evropske Unije odnosi se na “novi odnosizmeđu stanovnika Evrope sa jedne strane inauke i tehnologije sa druge strane”, tako da“istraživački rad dospe u središte društva”. Ovaizjava nije detaljnije određena, kako bi svakazemlja sama definisala specifične težišne tačke.Nama preostaje pitanje: Kako bi takve težišnetačke mogle realno da se definišu? Kako izgledarealizacija novih odnosa i pomeranje nauke usredište društva? Da li bi ovu ideju trebalo pla-sirati putem medija u vidu novog imidža akade-mika a posebno naučnika? Težišne tačke bimogle dakle da budu: nauka kao prestižna aktiv-nost, i - u zavisnosti od stanja u privredi -povećanje budžeta za naučni rad i nastavneaktivnosti.

Prema aktima Evropske Unije “novi odnosizmeđu stanovnika Evrope sa jedne strane inauke i tehnologije sa druge strane” trebalo bida se postigne organizovanjem političkihdebata, koje bi za temu imale “Primenjivostnaučnih saznanja i njihovih prednosti zadruštvene posledice”.Da li ćemo u zemljama jugoistočne Evrope moćida stvorimo nove odnose u vezi političkihdebata? Ovde se postavlja pitanje šta sepodrazumeva pod pojmom političke debate? Štaje uopšte debata? Ona predstavlja kontrovernudiskusiju, u kojoj možemo opušteno, bez strasti,da kritikujemo, ali isto tako opušteno i daprimimo kritiku. Jer, kritika i postoji kako bi semoglo dalje. Kako da organizujemo te debate –sa kim i za koga? Možda bi najpre trebali daorganizujemo debatu za nas naučnike, kao dobarpočetak, kao logični produžetak kritičkog stava,koji već imamo u vidu treninga sa nama samima.Da li bi trebalo da proširimo listu učesnika i daorganizujemo debatu za medije? Onda sepostavlja pitanje: Za koje medije? Ovo bi moglada bude tema još jedne debate. Koliko čestotokom poslednjih godina nismo morali damislimo na garfit iz Pariza ´68. ”mefiez vous,les oreilles ont des murs !” (budite nepoverljivi,uši imaju zidove!)

Ako bi to bila politička debata, onda moramoda mislimo na političare, odnosno na značajdebate za njih! Pre kratkog vremena, podorganizacionim strukturama za naučnu saradnjupronašla sam na internetu dihotomiju, moždasamo udvostručavanje pojma, koje bi kao takvomoglo da bude tema političke debate: postojanjedva odbora za selekciju značajnih projekata, itd.– odbor za donošenje odluka i odbor sastavljanod eksperata! Ukoliko donosioci odluka, što jeveoma moguće, sačinjavaju ispolitizovaneodbore, da li bi u tom slučaju postojalo intereso-vanje za debatu sa ekspertima? U tom slučajuopet se postavlja već gore navedeno pitanje: Dali mi naučnici važimo za sposobne da donosimoodluke? Zar u tom slučaju sastanak onih kojidonose konačne odluke ne predstavlja moć, asamim tim i “središte društva”?

Ovo su bila pitanja upućena Vama,Humboltovcima, u kontekstu mogućnosti zaorganizovanje probne debate, na koju bi moglida pozovemo “političare odgovorne za nauku”,kako bi na kraju uspeli da izgradimo pravidijalog između nauke i politike. Pritom bipolitičari mogli da prezentuju onakvu vrstudebate, u kojoj vlada patos potrebe zanapretkom. Možda je naša samodopadljivostupravo zbog toga manja, što se nalazi u sencismisla i efektivnosti našeg dela!

Nekoliko podataka o kooperaciji

Za ovaj referat mogla sam da upotrebimnekoliko dokumenata, kao i uvek zahvaljujućiuvek delotvornoj saradnji sa ANSTI-jem, kojije na sebe preuzeo sprovođenje sporazumabivšeg rumunskog Ministarstva za nauku itehnologiju. U daljem tekstu pozvaću se nadokumente koji se odnose na bilateralnu sara-dnju Rumunije sa državama u regionu, kada jeu pitanju oblast naučnoistraživačkog rada itehnologije. Ovi dokumenti predstavljaju bazuza dalju saradnju. Rumunija ima sporazum osaradnji sa sledećim zemljama:

19

Bugarska – Sporazum o saradnji u oblastinauke i tehnologije između Ministrastva zanauku i tehnologiju Rumunije i Ministarstva zanastavu i kulturu Bugarske – predlog zaodobrenje.

Hrvatska – Protokol o saradnji u oblastinauke i tehnologije između Ministrastva zanauku i tehnologiju Rumunije i Ministrastva zanauku i tehnologiju Hrvatske (1994).

Jugoslavija – Sporazum o saradnji u oblastinauke i tehnologije između vlade Rumunije ivlade Savezne Republike Jugoslavije (1995).

Makedonija - Sporazum o saradnji u oblastinauke i tehnologije između vlade Rumunije ivlade Makedonije – predlog rumunskogMinistarstva.

Moldavija – Sporazum o saradnji u oblastinauke, nastave i kulture između vlade Rumunijei vlade Moldavije (1992).

Slovenija – Sporazum o saradnji u oblastinauke i tehnologije između vlade Rumunije ivlade Slovenije (2000).

Mađarska – Sporazum o saradnji u oblastinauke i tehnologije između vlade Rumunije ivlade Mađarske (1999).

Osim toga u toku je niz projekata u viduinicijative različitih instituta ili fakulteta, kojise organizuju van zvaničnog programa. Kakoje ANSTI obavešten, radi se o 7 projekata saBugarskom, 15 projekata sa Jugoslavijom i 3projekta sa Slovenijom.

Dalje perspektive

U okviru Pakta za stabilnost od 1999. ZadužbinaAleksandra fon Humbolta (Alexander vonHumboldt-Stiftung) podržava poseban programza obnovu nauke u jugoistočnoj Evropi. Spora-zum sa Zadužbinom Frica Tizena (FritzThyssen-Stiftung) takođe omogućava još jedanposebni program za obnovu naučnog rada ujugoistočnoj Evropi. Preko ovih programapomoć će dobiti države sa područja bivšeJugoslavije i njihovi susedi: Albanija, Bugarskai Rumunija. Težišna tačka se odnosi na pažljivopomaganje mladim naučnicima, na primerzajednički istraživački boravak iskusnog bivšegHumboltovog stipendiste i mladog naučnikaprema njegovom izboru. Nije slučajnost dapritom prednost imaju duhovne i društvenenauke; akuratni naučni početci u ovim stručnimoblastima pokazali su se težim za mladenaučnike u ovom regionu, gde su posebnoduhovne i društvene nauke marginalizovane.

U okviru Nemačke službe za akademskurazmenu (DAAD) uključeni su istraživački inastavni projekti u vidu težišne tačke zaakademsku obnovu na području jugoistočneEvrope.

Kako za Humboltovu zadužbinu tako i zaDAAD osnovni cilj posebnih programapredstavljaju multiplikatorski efekti, što je samopo sebi relevantno. Kad god sam sebi moralada postavim pitanje – ”čemu pesnik u teškavremena?” – znala sam odgovor, koji bi uvekmogao da bude dobar argument: obrazovanjemladih naučnika. Oni će povećati naše šanse.

*vidi. Langenscheidts Gross-wörterbuch, Deutsch alsFremdsprache,1997

20




Janoš Velfling(János Wölfling)

O položaju istraživačkog rada uMađarskoj

i o delatnosti Humboltovogudruženja Mađarske

Podaci koje ću Vam ovde prikazati potiču izizveštaja koji je Mađarska sastavila 1999. ponalogu Evropske Unije pod naslovom ,,Towardsthe European Research Area”, kao i iz izveštajaMinistrastva obrazovanja Mađarske. Ovepodatke odabrao je i ocenio gospodin AttilaKuba, sekretar Humboltovog udruženjaMađarske (HVU), a ovde iznešen stavpredstavlja sliku mišljenja više Humboltovacaiz Mađarske.

1.1. Opšti položaj istraživačkog rada

Uzmimo najpre aktivnosti istraživačkog rada irazvoja na polju istraživanja osnova, na poljuprimenjenog istraživanja, kao i na poljueksperimentalnog razvoja. Začudo, istraživačkirad na polju osnova povećao se u odnosu naeksperimentalna istraživanja i razvoj. Mora se,međutim, dodati da ovi podaci predstavljajuprocentualne odnose. Kvantitet eksperimen-talnog razvoja nakon političke promenedrastično je opao usled industrijskog pada. Uindustriji su se odvijale velike promene, ovde

se slobodno može govoriti o promeni strukture,koja međutim nije uspela da izazove paralelnopoboljšanje aktivnosti vezane za istraživačkirad. Istovremeno su nauke koje se baveizučavanjem temelja/osnova uspele da seočuvaju.

Posledica gore pomenutih promena bio jeodlazak istraživača iz preduzetničke sfere, pričemu je broj istraživača na univerzitetima iakademskim institutima u najvećoj meri ostaonepromenjen.

Činjenica je da količina i sastav istraživačkograda i razvoja u Mađarskoj daleko od optimalne.

Položaj istraživačkog rada je na polju pojedi-načnih nauka veoma različit. Može se savelikom verovatnoćom tvrditi da je položajteoretskih nauka (na primer matematike,filozofije, pravne nauke) zadovoljavajući, dokje položaj onih nauka, kojima su neophodniskupi aparati za izvođenje eksperimenata, čestoproblematičan (na primer biologija, hemija,fizika, medicina i inženjerske nauke).

1.2. Uslovi za istraživački rad

Oprema i infrastruktura mađarskog istra-živačkog rada nije dovoljna, jednim delom je izastarela, ali je još uvek sposobna da funkcioni-še. Na osnovu podataka Ministarstva obra-zovanja potreba za aparatima je oko pet putaveća nego što je zastupljeno izvora, kojima semože obratiti za potraživanje.

U vezi sa istraživačkim radom na univerzitetimamora se pomenuti da je broj studenata naodređenim predmetima (na primer informatika,pravna nauka) značajno povećan. Zbog toga jejedan deo profesora preopterećen. Nov sistemza stipendiranje pokušava da poboljša ovusituaciju time što bi i istraživači sa akademskihinstituta učestvovali u nastavi.

1.3. Teme istraživačkog rada

Pet oblasti istraživanja uživaju posebnu

21

podršku:- poboljšanje kvaliteta života- tehnologije razmene informacija i

komunikacione tehnologije- zaštita čovekove okoline i nauka o

ispitivanju materijala- nauka o agraru i biotehnologija- nacionalno nasleđe i aktuelna društvena

pitanja.

Ovih pet tema nalaze se u saglasnosti sa 5.okvirnim programom Evropske Unije. A to je iu duhu toga što Mađarska želi što pre da postanečlan Evropske Unije.

1.4. Međunarodna saradnja

Kada se analiziraju prijave na konkurs za 5.okvirni program Evropske Unije, dolazi se dozaključka da situacija u kojoj se nalaziMađarska uopšte nije loša – od 700 prijavamađarskih istraživača 129 je bilo uspešno. Toodgovara evropskom proseku.

Kada se analiziraju prijave na osnovu oblastiispitivanja, može se primetiti da su posebno lifesciences i informatička tehnologija izuzetnodobro reprezentovani, dok su mali i srednjipreduzetnici jedva zastupljeni.Među susedima značajnu saradnju imamo sa presvega sa Austrijom (na primer CEEPUS), doksu odnosi sa drugim susedima znatno skromniji.

Od zemalja koje nam nisu susedi, značajni susledeći kontakti – sa Sjedinjenim Državama, saNemačkom i ostalim zemljama EvropskeUnije.Ovi kontakti su daleko značajniji od svihostalih kontakata.

Različiti programi razmene Evropske Unije(ERASMUS, TEMPUS), kao i Humboltovazadužbina, igraju veliku ulogu u razvojumeđunarodnih odnosa.

1.5. Mađarski istraživači u inostranstvu

Mađarska ima nažalost dugu tradiciju odlaskanajboljih istraživača iz zemlje. Dovoljno je ovde

najbrojati dvanaest mađarskih nobelovaca, odkojih je jedan jedini, Albert Sent-Đerđi (Szent-Györgyi), primio Nobelovu nagradu uMađarskoj. On je, međutim, takođe napustiozemlju zbog komunizma. Nakon političkihpromena jedan deo naučnika vratio se kući, štoje obogatilo naučnu scenu.

Mađarski naučnici koji trenutno rade uinostranstvu takođe bi kasnije mogli da odigrajupozitivnu ulogu. Trenutno stanje je, međutim,pre negativno, s obzirom na to da u nekimoblastima nauke nedostaje i nedostajaće mladihnaučnika.

1.6. Finansiranje istraživačkog rada

Ovde imamo velike poteškoće. Mađarska je1997. upotrebila samo 0,7 % svog brutonacionalnog proizvoda za istraživački rad irazvoj. Ovaj procenat je veoma nizak. Velikibroj već pomenutih problema proizilazi upravoiz ove situacije. Narednih godina može seračunati na poboljšanje ove situacije.

U poređenju sa platama u Mađarskoj stipendijesu, a ovo se odnosi i na Humboltovu stipendiju,još uvek relativno visoke, iako je ova razlikatokom sedamdesetih i osamdesetih bila znatnoveća.

1.7. Naučni podmladak

Ako se posmatra starosni sastav mađarskihistraživača, može se primetiti da se u perioduizmeđu 1987-1998 smanjila generacijaistraživača u starosnoj dobi od 30 do 49 godina.Oni bi se najčešće obreli u preduzetničkoj sferi,ali ne u istraživačkoj. U nekim naučnim oblasti-ma smanjio se i broj studenata (na primer hemijai fizika). Ova situacija može kasnije uticati nasmanjeni broj istraživača u datoj oblasti.

1.8. Predlozi

1. Bilo bi dobro ako bi aktivnost ZadudžbineAleksandra fon Humbolta mogla da seintenzivira, takođe i na području naknadnog

22

uspostavljanja kontakata, donacija u vidu uređa-ja ili knjiga. U zemljama regiona starosna grani-ca bi trebalo da se reguliše elastičnije. U Jugo-slaviji, na primer, istraživači su izgubili godinezbog rata.

2. Trebalo bi podržati to da gostujući profesoriprovode 3-12 meseci u zemljama regiona i daboravak koji je predviđen za istraživački radeventualno povežu i sa predavačkom aktiv-nošću. Ovakve mogućnosti bi bile od koristi i uokviru samog regiona, s obzirom na to da intra-regioalni kontakti trenutno nemaju veliki značaj.

3. Trebalo bi podržati nove institucije, na primerBaj-institute (Bay-Institute), CollegiumBudapest itd.

4. Podrška Univerziteta na nemačkom jeziku,koji bi imao regionalne zadatke.

5. Humboltovci predstavljaju odličnu bazu zaregionalne kontakte. Humboltovo udruženjeMađarske je spremno da pomogne gore opisaneideje.

2. Humboltovo udruženje Mađarske

Ovo udruženje je naučna i kulturna organizacijaHumboltovih stipendista i neguje veze sastipendistima koji rade u različitim stručnimoblastima, sa Zadužbinom Aleksandra fonHumbolta (Alexander von Humboldt-Stiftung)i sa Humboltovim klubovima širom sveta.Humboltovo udruženje Mađarske trenutno imablizu 320 članova.

Udruženje organizuje susrete, naučne sednice ikonferencije. Povodom petogogdišnjicepostojanja Humboltovog udruženja Mađarske(HVU) 1996. je održano prvo međunarodnozasedanje na temu “Kvalitet života od zdravstvado zaštite čovekove okoline”( Die Qualität desLebens vom Gesundheitswesen bis zumUmweltschutz) u Pečuju /Finfkirhenu. Drugakonferencija planirana je za 2001. na temu“Informatika”. Udruženje podržava posetunemačkih istraživača Mađarskoj, kao iosnivanje i aktivnosti mesnih Humboltovihklubova. Rad predsednika Udruženja i sekretarapodržava četiri zamenika sekretara, koji suodgovorni za kontakte u univerzitetskimgradovima (Budimpešta, Segedin, Debrecen iPečuj).Uspostavljanje kontakta sa bivšim Humbol-tovim stipendistima u Mađarskoj značajno jeolakšalo izdavanje Mađarskog Humboltovogalmanaha (Ungarischer Humboldt-Almanach)1996. od strane Udruženja. Almanah je svoje-vremeno bio potpun, a promene koje su se umeđuvremenu dogodile biće uzete u obzirprilikom izdavanja drugog izdanja (planiranagodina izdavanja: 2001).

Udruženje redovno objavljuje sopstveni časopispod nazivom “Humboldt Nachrichten”(Humbolt vesti). Poslednji, sedamnaesti brojizašao je u junu 2000, a osmanaesti je u štampi.Sadržaj i Sadržaj i oprema časopisa imali sudobar odjek na međunarodnom planu.Redakcija je spremna da “Humboldt-Nachrichten” pretvori u evropski žurnal. U tomslučaju mogle bi da se objavljuju multi-disciplinarne teme, koje bi obrađivali odabraniautori iz različitih zemalja. Ovakav koraksvakako bi poboljšao intraregionalne kontakte.

23


PERSPEKTIVE SARADNJEU JUGOISTOÈNOJ EVROPI


Ivan Gutman

Naučna saradnjau Jugoistočnoj Evropi

Pre nego što počnem svoje izlaganje, hteo bihda skrenem pažnju da se ja bavim prirodnimnaukama i matematikom, i da se, možda, kolegeiz društvenih nauka neće složiti sa svime štobudem rekao. Biće mi drago ako me oni posledopune.

Mi ovde proslavljamo deset godina Humbol-tovog kluba. Ako bi me neko pitao koje su desetnajgorih godina u mom životu, odgovor bi bionesumnjiv: poslednjih deset godina. Verujem dabi i mnogi drugi prisutini odgovorili isto. U ovo,naravno, ne ubrajam poslednja dva meseca.

Ranije, do otprilike sredine osamdesetih godina,uslovi za bavljenje naučnim radom bili surelativno dobri. Naravno samo relativno! Našelaboratorije su imale potrebne hemikalije ipribor, a nabavljani su i potrebni uređaji. Našebiblioteke bile su snabdevene naučnim časo-pisima. Mogli smo da putujemo u inostranstvo,kako na stručna usavršavanja tako i na naučnekonferencije. To smo radili kako mi stariji, takoi mlađi. Strani naučnici dolazili su u našu zemljua kod nas su održani brojni međunarodni naučniskupovi.

A onda je krajem osamdesetih došla katastrofa- raspad prethodne Jugoslavije, ratovi, blokada,ekonomski kolaps. O tome neću govoriti,smatrajući da je to svima poznato. Nećuopisivati ni stanje u našoj nauci. Umesto toga,citiracu ono što je nedavno o tome napisaoProfesor Jovan Jovanović:

“Die Infrastruktur ist noch immer gut, trotzmangelhafter Instandhaltung, dessenNachfolgen sich schnell verbessern lassen. Esgibt insgesamt genug von wissenschaftlichenKraeften - der Anteil von jungenWissenschaftlern muss aber dringend erhoehtwerden. Um die Moeglichkeitn fuer diewissenschaftliche Forschung als ″sehr gut″beurteilne zu koennen, fehlen Mittel fuerChemikalien, neue Ausruestung und Ersatzteileund Aktuelisierung von Bibliotheken (meistensZeitschriften ab 1992, Computer-Verbindungmit Beilstein und Chemical Abstract, neueBuecher)”.

Dopuniću ovo sa dva konkretna primera.

1. U decembru ovde godine na Kragujevačkomuniverzitetu biće odbranjena jedna doktorskadisertacija iz hemije. Ona je dobro napisana isa odbranom neće biti problema. Međutim,osoba koja brani taj doktorat nije nikada u svomživotu bila u nekoj naučnoj biblioteci.

2. Na Prirodno-matematičkom fakultetu(Fakultaet fuer Naturwissenschaft) u Kragu-jevcu postoji uređaj za nuklearnu magnetnurezonanciju (ein Geraet fuer KernmagnetischeResonanz). On je koštao oko 200,000 maraka.Za njegov rad je potreban tečni helijum(fluessiges Helium), koji smo mi redovno uvo-zili iz inostrastva. Tokom rata 1999. godinenismo molgli da nabavimo tečni helijum i uređajse pokvario. Da bi se popravio moramo pozvatimajstora iz Švajcarske, čije su usluge veomaskupe. Fakultet za to nema sredstava, a nije namih dalo ni Minisartstvo. Tako ovaj skupi uređajstoji danas neupotrebljiv.

24

Smatram da bi Humboltova Fondacija u ovak-vim slučajevima mogla da pomogne. Humbol-tova Fondacija bi mogla da pomogne i u nabavcipojedinih hemikalija i drugog potrošnogmaterijala kao i rezervnih delova za uređaje. Ali,poklanjanje samih skupih uređaja kao i nabavkačaspopisa, bojim se, prevazilazi finansijskemogućnosti Fondacije.

Po mom mišljenju, u doglednoj budućnosti re-šenje se mora tražiti u stvaranju mogućnosti današi naučni radnici, a naročito mlađi - naš naučnipodmladak - dobije priliku da odlazi u velikelaboratorije i biblioteke koje se nalaze u Zapad-noj Evropi i Sjedinjenim Državama, da tamoboravi neko vreme i da tamo koristi skupenaučne instrumente koje mi nemamo. Nešto odonoga što oni tamo nauči i urade doneće natragu našu zemlju.

Trebalo bi, takođe, omogućiti, i to naročitommlađim kolegama, da učestvuju na među-narodnim naučnim konferencijama. Njima trebapružiti šansu da učestvovanjem na ovakvimkonferencijama uspostave saradnju sa kole-ginicama kolegama iz raznih zemalja, sa raznihuniverziteta i instituta.

Pitate se kakve ovo ima veze za naučnomsaradnjom u Jugoistočnoj Evropi.

Umesto odgovora, navešću jedan primer kojipokazuje kako je to uradio DAAD.Na Tehničkom Univerzitetu u Ilemanu-u postojiprojekat u okviru: ″Stabilitaetspakt Suedost-europa″ , u okviru DAAD-Sonderprogramm″Akademischer Nauaufbau Suedosteuropa″. Unjemu, pored domaćina, učestvuju Univerzitetiiz Niša i Kragujevca (Jugoslavija), Skopja(Makedonija), Sofije (Bugarska), Budimpešte(Mađarska) i Splita (Hrvatska). Nešto više ćureči o Potprojektu 4, na kojem i ja učestvujem.Na tom potprojektu učestvujemo Dr. Peter Johniz Ilmenaua, Prof. Ante Graovac iz Splita, ja izKragujevca, kao i još dva neimenovanastudenta, od kojih jednog dovodim ja izKragujeva a drugog Graovac iz Splita. Projekatje odobren i traje od 2000. do 2003. godine.

Preko tog projekta, dakle, ostvariće se saradnjaizmeđu naučnih radnika iz Hrvatske i Srbije, aona će se realizovati u Nemačkoj, pri čemu ćenemački partner poslužiti kao ″karalizator″.Kada se uzme u obzir da sada ne postoji realnamogućnost niti da neko od nas ode u Hrvatskuniti da neko iz Hrvatske dođe u Srbiju, vidimoda ovaj DAAD-ov projekat pruža jedinstvanu,efikasnu i potpuno ostvarljivu mogućnost zanaučnu saradnju u Jugoistočnoj Evropi.

Humboltova Fondacija bi svakako mogla dapomaže naučnu saradnju u Jugoistočnoj Evropina neki sličan način.

Naravno, ostvarivi su i direktiniji načini sara-dnje. Tu, kao prvo treba uzeti u obzir da je, unekim slučajevima, ranije - pre ratova naBalkanu i blokade Jugoslavije - postojalasaradnja između naučnih radnika iz raznihzemalja Jugoistočne Evrope.

U nekim slučajevima ta je saradnja nastavljenaali najčešće se ona smanjila ili prestala. Takveoblike saradnje treba negovati, obnoviti iproširiti. Humboltovci mogu u tome odigratineku ulogu, a možda i Humboltova Fondacijamože pomoći da se ovakva saradnja ponovioživi.

Navešću sopstveni primer. Pre raspada bivšeJugoslavije sarađivao sam sa kolegama izHrvatske i Slovenije. Tu saradnju nismo nikadapotpuno prekinuli, i ona je bila posebno uspešnasa Slovencima. Komunicirali smo gotovoisključivo preko elektronske pošte, i uspeli smo,pored svih teškoća, da objavimo nekolikonaučnih radova. Tek nedavno sam posetiokolege u Sloveniji, a sa kolegama iz Hrvatskese još nisam sreo.

Budući da postoji namera i želja da se započnemnogo intenzivnija naučna saradnja uJugoistočnoj Evropi, onda - po mom mišljenju- pre svega treba omogućiti i ostvariti direktnesusrete naučnih radnika srodnih profila. Takvilični kontakti će biti jako korisni, i ne bi se mogli

25

uspešno zameniti bilo kojim drugim oblicimakomunikacije.

Rešenje je jednostavno: treba organizovatiregionalne susrete Humboltovaca sličnogstručnog profila.

Ako mi bude dopušteno, predložio bih jednumalu modifikaciju, znajući da je ona veomaskupa. Bilo bi lepo i veoma korisno ako bi svaki

Humboltovac koji učestvuje na ovakvojkonferenciji imao pravo da dovede 2-3 osobepo sopstvenom izboru, stručnjake izodgovarajuće struke, ali ne nužno iz sopstvenezemlje. Na taj način bio se sve više širio krugljudi koji bi se uključivali, na prvom mestu, uregionalnu saradnju u jugoistočnoj Evropi.

26

Freitag, den 15. Dezember 2000

Anreise der Teilnehmerinnen und Teilnehmer nach Belgrad

Samstag, den 16. Dezember 2000

09.00 h - BegrüßungDr. Djordje S. Kostic, Dr. Gerrit Limberg, Prof. Dr. Holm Sundhaussen

Prof. Dr. Jovan A. Jovanović, Präsident des Humboldt-Clubs Serbien, BelgradDr. Gerrit Limberg, Alexander von Humboldt-Stiftung, Bonn-Bad GodesbergDr. Herwig Kempf, Direktor des Goethe-Instituts, BelgradProf. Dr. Slobodan Savic, Belgrad: “Zehn Jahre Humboldt-Club Serbien”

09.45 h - VortragDr. Djordje S. Kostic, Dr. Gerrit Limberg, Prof. Dr. Holm Sundhaussen

Prof. Dr. Holm SundhaussenFreie Universität Berlin, Osteuropa-Institut

10.30 h - Diskussion

11.00 h - Kaffeepause

11.30 h - VortragProf. Dr. Laslo Sekelj, Prof. Dr. Ljubomir Maksimovic, Dr Rafael Biermann

Dr. Rafael BiermannZentrum für Europäische Integrations-forschung, Bonn

12.15 h - Diskussion

PERSPEKTIVEN DER ZUSAMMENARBEIT IN SÜDOSTEUROPA

Treffen aus Anlaß des 10. Jahrestages der Gründung des Humboldt-ClubsSerbien

Belgrad, 15-17. Dezember 2000

Goethe-Institut Belgrad, Knez Mihailova 50

P R O G R A M M

27

13.00 h - Mittagspause

16.00 h - Kurzreferate der Vertreter der Humboldt-Clubs aus den Ländern:Prof. Dr. Jovan A. Jovanovic

Prof. Dr. Dimo Platikanov BulgarienDr. Oltea-Daniela Joja RumänienProf. Dr. János Wölfling UngarnProf. Dr. Ivan Gutman Serbien

17.30 h - Kaffeepause

18.00 h - Diskussion über die Perspektiven der Zusammenarbeit in SüdosteuropaDr. Djordje S. Kostic, Dr. Gerrit Limberg, Prof. Dr. Jovan A. Jovanovic

19.30 h - Empfang mit Buffet

Sonntag, den 17. Dezember 2000

Abreise der Teilnehmerinnen und Teilnehmer aus Belgrad

© 2001 by Humboldt Club SerbienAlle Rechte vorbehalten

Prevod i redaktura teksta:Zorica Milisavljević

Susane Vasović-Bohse

Priprema:Djordje S. Kostić

Gefördert vonder Alexander von Humboldt-Stiftung

humboltov klub srbije, b e o g r a d 10 g l a s n i k2001).pdf · je srbofobija i antisrpski...

Documents