HELDERLIN :

Stojanovićeva predavanja :

Kraj 18.v. se zaista može nazvati romantizmom, posebno u Nemačkoj. Novalis, Tik, Brentrano; idejni momenat – braća Šlegel; velika uloga mdm de Stal. Naglasak na ljudskom Ja, na pojedincu. Romantizam je bio zainteresovan za srednji vek, katolički misticizam i narodne lirske pesme; smrt i bolest se pozitivno vrednuju (smrt kao ulazak u beskraj). Umetnost je izraz genija (izuzetni pojednac koji nadilazi savremenike i građanski svet). Sloboda je shvaćena kao sloboda pojedinca u odnosu na kolektiv, i kao sloboda duha. Gađenje pojedinca prema svetu. ''Kula od slonovače'' – simbol, slika bekstva pojedinca od sveta. Narod je kod romantičara na ceni samo kao fantazma prošlosti i izvor stvaralaštva; obnavljanje lirskog folklora (Herder, braća Grim, Vuk Karadžić). Zanos, opijenost genija – popularna predstava o romantičarskom pesniku. Topos mrtve drage (Po). Gete ne može da se svrsta u bilo koji pravac, iako neka njegova dela mogu da se smatraju romantičarskim (u ''Faustu'' mogu se naći romantičarski elementi - po nekim autorima Euforion = Bajron), dok je ''Verter'' izrazito sentimentalan. Šiler takođe ne može biti redukovan na romantizam, iako ima neke crte karakteristične za njega.

Helderlin (1770-1843) pogotovu ne može da se svede na romantičara. Na vrhuncu 1806.g. – kasnije poludeo, u lucidnim intervalima je pisao sve do smrti (Jakobsonova istraživanja njegove ''lude'' poezije pokazuju da nema drugih osoba, nema obraćanja, drugi se potpuno gube). U mladosti je pisao filozofske nacrte (neki veruju da mu ih je ukrao Hegel). Domaći učitelj – ljubav sa ženom bankara Gontara (Diotima). Helderlin je tragična figura, i senka lične tragedije prekriva i njegovo delo.

Vaspitan u pijetističkom duhu i školovan za sveštenika. Njegov dodir sa Biblijom i Hristom nije zanemarljiv - kroz svoje delo formira specifičan lik Hrista. Ali okreće se helenskoj tradiciji - najviše su ga privukli Pindar i Sofokle i njihova uzvišenost; preveo ''Antigonu''. Dva uporišta : Biblija i Helada.

U ''Hlebu i vinu'' se Hrist pojavljuje u nizu sa grčkim bogovima, a ne u opoziciji, kao što je uobičajeno. Grčka kultura je dijaloška, dok dijaloga u Bibliji nema. Moralna i ontološka pitanja se rešavaju različito. Helderlin je ova dva sveta spojio na neponovljiv način (Hrist i Herkul, članovi istog niza nebesnika). Ideja o novom početku – istoriju doživljava mimo utvrđenih podela. Doba u kojem je živeo vidi kao epohu noći koja traje čitav eon. Prisustvo nebesnika i onog što oni donose (radost) u ljudskom životu je merilo postojanja eona dana i eona noći. Pitanje : da li je nebo prazno ili popunjeno? Kada je prazno – oskudna vremena ili eonska noć (period posle Hrista). Hrist je poslednja pojava nebesnika. Ponovo će nastupiti dan za čovečanstvo, ali čovek je slab i mora da čeka i da se osnaži da bi podneo ponovni dolazak dana koji bi ga ispunio radošću. Pesnik treba da čuva sećanje na trenutke kada su nebesnici bili na nebu. Egzistencija pesnika je odgovor na pitanje ''Čemu pesnici u oskudno vreme?'' – oni čuvaju uspomenu na dan i svetlost. Oni su sveštenici i tu su da ne bismo zaboravili svoju nebesku mogućnost. Značaj pesnika u romantizmu – kao nikad pre i nikad posle. Helderlin je verovao da će uloga poezije u pripremi novog poretka biti ogromna. Pesnik je kod Herdelina povlašćeno biće, približava se svetom, sakralnom. Simbioza jevrejskog, biblijskog sa grčkim nasleđem.

Zbog ljubavi i opsednutosti Heladom, može se povezati sa klasicizmom - nije često u romantizmu. ''Hiperion'' – roman u pismima (moda doba : ''Opasne veze'', ''Verter''). To je u stvari pesma u

prozi. Proza na ivici ditiramba. Vreme ustanka u Grčkoj. Helderlinova fantazija o Grčkoj, koja omogućava romantičarsko bekstvo iz prozaične sadašnjice. Put u Italiju – hodočašće u duhovnom smislu, još od Direra. Fantazma juga je u vezi sa renesansom. Hiperion i Diotima su imena koja se često javljaju kod Helderlina. Likovi nisu individualizovani. Poetska vrednost teksta; uzvišenost, patos, poetska čežnja za jugom i za slobodom.

Drama ''Empedoklova smrt'' – dovedena u vezu sa njegovim prevodilačkim pokušajima. Mnogo toga kod Helderlina nije definitivno formulisano, nego postoji u varijantama – ni za jednu

od njih on se nije kao pesnik odlučio. Mnoge njegove pesme nisu dovršene (npr. ''Kao kad na praznik...''), nisu doživele definitivno uobličenje. Teško da će biti popularan zbog svoje nerazumljivosti. Za života nije video nijedno izdanje svojih dela, bio je poznat samo malim krugovima oko romantičara.

U vezi sa romantizmom uopšte : patos romantičara je bežanje od svakodnevice, normalnosti. Negovano je ludilo, pozitivno je vrednovana egzotika; snovi postaju jedna od preokupacija, bolest i smrt se vezuju za pojmove beskonačnosti i večnosti; ljubav i smrt se pojavljuju vezani; okreću se srednjovekovnom misticizmu.

''Parkama'' – molidbeni ton. Programski karakter pesme. Tema smrti sa aluzijom na Orfeja. Umetnost je jedina kadra da prevaziđe smrt. Smisao postojanja je u tome da se živeći postigne savršenstvo pevanja – plod čovekovog života. Uspela pesma učiniće pesnika voljenim, a to će biti dovoljno da se pesnik pomiri sa smrću. Cilj je da pesma utaži egzistenciju dok on ne umre. Pomirljivo prihvatanje sudbine. Da bi se duša smirila u svetu mrtvih, mora da bude zadovoljeno njeno pravo. Smrt je neutralisana, pesnik je vodič duši. Postavlja se u svojevrsnu opoziciju Orfeju, koji je u izvesnom smislu prvi pobedio smrt time što je svojom pesmom uspeo da savlada i smilostivi bogove. Helderlin neće da ponovi Orfejev put i iako pobedi smrt, jer, ako se postigne savršenstvo pesme, dostiže se vrhunac izvan vremena, tako da ostalo nema značaja. Originalna pozicija : božansko se postiže kroz poeziju ako ona uspe da izrazi sve ono što je sveto u čoveku (''Orfej, Euridika i Hermes'' – Rilke).

''Hiperionova pesma sudbine'' – jedna jaka reč već u samom naslovu – sudbina (ovaploćena neminovnost hoda stvari; usud, kob, udes – neumitnost, nepromenljivost). Pesma je obraćanje bogovima (patetičan, uzvišen ton). I strofa : slika stanje u kome se bogovi nalaze. Autentična komunikacija ljudi i bogova, koju su ljudi bili u stanju da izdrže – umetnost je u zemaljskim okvirima bila u jednom trenutku dostignuće nebeske lepote. Njegova preokupacija je lepota kao svetlost (patetično shvaćena čednost u tome). Ni nebesnici nisu bezusudni. II strofa : njihovo postojanje je upoređeno sa usnulim odojčetom (pozitivno je vrednovano sve ono što je dečje – odlika romantizma). Do kontrapunkta dolazi u III strofi – ljudskom rodu je dat stalni rad i trud (u negativnom smislu), dok je božanska egzistencija kontemplativna (nema nikakvog rada, pokret ne predstavlja napor) : ljudska egzistencija je vremenita. To je njeno prokletstvo. (Spoj Helderlina i Leopardija – ekstremni pesimizam). Opšti ton pesme je pesimističan.

''Diotima'' – ime za idealan ženski lik. Helderlinova težnja za uravnotežavanjem. Savršenstvo, lepota, dobrota i plemenitost, sjedinjeni u jednoj osobi, imaju sudbinu nežnog cveta u zimu. ''Sunce duha i lepšeg sveta'' je Helderlinova idealizovana Grčka. Stanje u kome se čovek nalazi je obespokojavajuće. Diotima, unutrašnja i spoljašnja lepota, to nadilazi. Poziv muzi da ublaži haos doba – nešto što je zatečeno i što čovek ne može da promeni, ali može da ublaži. Ovde se ne vidi Helderlin kao hrišćanski pesnik. Vredi živeti onda kad i lepota živi. Pored lepote zahteva i svetost (povratak u hram). Vapaj i uzvišen poziv čoveku da se vrati svom cilju : posvećenju sebe kroz lepotu.

+ beleške :Za njega kao da ne postoji sadašnjost, politička stvarnost, već samo prošlost, i to kao mitska

predstava o antičkom uzoru života. ''Poezija mora nastati istovremeno iz osećanja i razuma''. Pesnik – posrednik između bogova i ljudi – ima reč da kazuje drugima i zato je vezan za zajednicu. I kod Helderlina postoji težnja ka novom, budućem svetu (u kojem će se ostvariti težnja za izgubljenom lepotom) – povratak bogova. Grčka je uzor – idealna sinteza čoveka i prirode, čoveka i kosmosa.

Helderlin : ''Postoji bolnica u koju se može povući svaki kao ja unesrećeni pesnik – filozofija''. Hegel : ''Poezija je vapaj lepe duše koji po svaku cenu valja prevazići''.

(?) analize :

''Hiperionova pesma sudbine'' : Pesma se sastoji od tri strofe, od kojih prve dve čine povezanu celinu. Vrhunac čine prva dva stiha

II strofe : ''Bezusudno, kao usnulo / odojče, dišu nebesnici'', dok je poslednja strofa u kontrapunktu sa prve dve. Hiperion, i sam od odličnika među ljudima, suprotstavlja svet nebesnika (svet gore) - ''Vi hodite gore u svetlu'', i ljudski svet, ljudsku sudbinu (svet dole) - ''godinama u neizvesno dole''. I sintaksički (po građenju prve dve strofe, razmeštaju i upotrebi glagola i prideva), a samim tim i po atmosferi, pesma je oštro podeljena. Nebesnici su predstavljeni kao blaženi geniji, koji hodaju po mekom tlu, snažni, božanski lahori ih lako dotiču – sugeriše se utisak lakoće, prozračnosti, mira, tišine; (gradacija ide do proširene metafore ''kao prsti umetnice / svete strune'' - vrlo važan pridev za Helderlina – heiling = sveto). Paradoks leži u tome što je vrhunac u najvišem smirenju : ''Bezusudno'' (jak pridev, povlači neprolaznost, nevremenost, vansudbinsku neodređenost nebesnika), ''kao usnulo odojče'' – poređenje sa nevinim detetom, ljudski simbol čistote i bezgrešnosti (vidi pesmu ''U dečačko moje doba''), ''dišu nebesnici'' – mnogo bolji glagol nego ''žive'', jer dočarava punoću života nebesnika, njihovu smirenost, trajanje koje je večno – oni ne izdišu. Slede opet proširene metafore za izdanke njihove svetosti – duh i oči. ''U smernom pupoljku / cveta večno / njihov duh / i blažene oči / motre u tihoj / večnoj jasnosti'' – njihova jasnost suprotstavljena je ljudskom neizvesnom.

Početak 2. dela, odn. III završne strofe, obeležava po prvi put upotreba lične zamenice ''nama'' – ''No nama je dano / da smo bez odmorišta, / zanose se i ruše / patnici ljudi / slepo od jednog / časa do drugog, / ko voda sa jedne / na drugu bacana stenu, / godinama u neizvesno dole '' – najbolja moguća imenica, ''odmorište'' – jer potpuno dočarava tegobnost, nemogućnost mira i odmora čovekovog sudbinskog puta; strahovitna simetrija prideva. Sledi suštinsko određenje čovekove sudbine – ''zanose se i ruše'' – talasasta shema ljudske sudbine – zanosom uzdizani ruše se smrtni, nesavršeni ''patnici ljudi / slepo od jednog / časa do drugog'' – ljudska vremenitost. Ponovno poređenje života sa morem i morskom olujom, vodom, ''ko voda sa jedne / na drugu bacana stenu / godinama u neizvesno dole''.

- ''Hiperionova sudbinska pesma'' :- nebesnici, uvek u množini – javljaju se u mnogim Helderlinovim pesmama, ali nigde kao u ovoj. - ono što kontrapunktira čoveku su bogovi.- U mnogo čumu on je pesnik ljudskog bola.- čovek je nedovoljno biće i on to oseća koliko god živeo. U odnosu čega postoji ta suficijencija.- sadržaj 1. i 2. strofe – u odnosu na postojanje nebesnika, ljudska sudbina je takva kakva je. - bezuslovno – ključno određenje (kao da su izuzeci iz sudbine – ono što je težina sudbinskog se u

njihovom postojanju ne oseća).- čedno – reč karakteristična za Helderlina. - duhovno cvetanje – sa jedne strane, cvetanje i sve što ono podrazumeva, a sa druge, večno –

oksimoronski paradoks. - i sama reč Bog je izvedena iz gledanja – bog je onaj koji budi, koji gleda.- ideja o blaženstvu kontemplacije. Blaženstvo kao mirno posmatranje i prodiranje je ono što je dato

nebesnicima.- nasuprot ovome se slika sudbina samih ljudi – oštar kontrast : ljudi su bez odmorišta, njihova sudbina

je kao padanje u neizvesno dole, pre nego što to padanje prekine smrt – dosta bezutešna slika.- arkadijske slike sveta, slike raja su često date kao predah – koji prolazi (sećaćemo ga se); a drugo je

da se taj predah ne dozvoljava. To je glavni kontrast u odnosu na nebesnke, da su oni besmrtni, a čovek smrtan – jasno je. Ali, da li postoji neki život pre smrti? Kako se živi pre smrti?

- egzistencija – kao nezadrživo padanje, raspršivanje (- voda koja pada sa stene). Takav način egzistencije mora biti bolan.

''Hleb i vino'' (Hajnzeu) :

Naslov odmah upućuje na simboliku pričešća - nešto što je eminentno hrišćansko, mističkim putem postignuto. Pesma je spoj judeo-hrišćanskih i helenskih elemenata, što je u ovoj pesmi naročito došlo do izražaja. Pesma je inače mali rečnik gotovo svih Helderlinovih motiva, simbola, metaforike, tema, nagoveštaja, tako da se veliki broj pesama može i mora čitati razrešeno i shvaćeno u ključu koji ovde Helderlin sveobuhvatno iznosi. Podnaslov prve strofe bi mogao biti ''Idila'' (D.S.)

1. i 2. strofa - počinje bitnim romantičarskim motivom – motivom noći. Noć je uvek pozitivno određena, vreme sanjarenja, misli, naslućivanja prošlih i budućih stvari, pesnik upućuje pogled ka zvezdama, ka beskraju. Taj odnos romantičara sa beskrajem ostvaruje se uvek posredstvom noći. Motiv noći se polako uvodi posredstvom u sumraku usnulog grada i gradskih prizora, i ima izvestan simbolički naboj – ''sanjarska stiže noć, / puna zvezda i zbog nas ne mnogo brižna'' (- akord na kraju strofe treba da nas uvede u atmosferu). Idilični ambijent gde svako biće počiva u sebi. Mir i spokoj. Noć je doba dana kad su nebesnici autentično prisutni. Iako ima nečeg pretećeg u sebi - '' jer zabludelim ona posvećena je, i mrtvima'', noć je i vreme kad se stupa u kontakt sa nebeskim silama – sunčani dan nema tu neizvesnost. Za uzvrat, ona nudi u trenutku oklevanja u tami oslonac, zaborav i sveto pijanstvo (koje je u stvari nadahnjuje) : ''udeli reč što struji i zaljubljenima je slična, / besana, i puniji pehar i smeliji život, / sveto sećanje k tome,'' – vapaj na sećanje kad je bog bio prisutan, nada u povratak takvog sveta - ''budni da ostanemo noću''. Ono što je simboličko u noći, a ne samo deskriptivno : smiraj, čovek završava rad. Noć treba da nas pozove u nesanicu, treba da pokrene neke naše dublje mogućnosti kao ljudi (u tom smislu, ona prevazilazi simbol noći kod romantičara, npr. Novalisa).

3.strofa – može se nazvati traganjem za izlazom iz situacije u kojoj se čovek nalazi. Poziv da svako traži svoje mesto, jer uvek postoji mera zajednička svima, ali svakom je dodeljeno i svoje (čovek utopljen u apsolut zajedničkog života sa unapred određenom merom, sudbinom, ali i pojedinačan u svojoj celosti, sveukupnosti). Iznenadni usklik i konkretni poziv : ''Zato dođi na Istmos!'' – u Grčku, ovde shvaćenu kao kompleks vrednosti; on hoće da duhovno ponovo stvori i rekreira grčki svet. Grčka kao metaforički simbol mesta i trenutka kada je bog prisutan – povratak u eon dana. To je veliki usud ili sudbina, nešto što je važno za Helderlina i njegovo određenje čoveka, a čega nema u hrišćanstvu – tome korespondira božja milost. + vrlo eksplicitan iskorak u Grčku : slika Grčke sa jedne, i minulost sa druge strane – ono što je Grčku činilo Grčkom, u smislu da su tu bogovi i ljudi prebivali zajedno (više od Šilerovog : kada su bogovi bili ljudskiji, a ljudi božanskiji – ovde je reč o sabivstvovanju).

4.strofa – čežnjivo sećanje na sliku Grčke, onog što je ona bila i kakvu je pesnik vidi.

5.strofa – kako izgleda prisustvo nebesnika (ključno – kako je Helderlin to video); njihova pojava - njima prvo hrle deca, nevina, čedna, bez zadrške, posebno su spretna da se predaju božanskom. Sledi mala istorija čovekovog odnosa prema božanskom : za razliku od dece, on ih prvo ne vidi i ne oseća, da ih se kloni; jer, ne može to tako lako da izdrži, čovek nije baš dorastao u svemu božanskom prisustvu, bez pomoći samih nebesnika ne bi mogao da podnese to prisustvo. U prisustvu bogova, čovek obitava na zemlji – pesnički, ''sad moraju reči nastati kao cveće''. – može se shvatiti i da je sve što čovek uradi pesničko; da je pesničko delo čovekova egzistencija.

6.strofa – označava dekadenciju ''Teba vene, i Atina'' – narodi se uspravljaju na takmičenje i grade hramove i lepe gradove, ali čemu? Ćute stara pozorišta i nema boga da na smrtnom čelu utisne ''onom kog zgodi svoj znak''. Prvi put se pojavljuje Hrist, bog utehe – neki bog koji je ''i sam došao i uzeo ljudski lik / da dovrši i zaključi utehom nebesko slavlje''.

7.strofa – ponovno uspostavljanje odnosa čoveka i nebesnika, odn. određenje tog odnosa posredstvom razvijenih metafora na pozadini sećanja, tvrdnje i slutnje. ''Prijatelju! Stižemo prekasno. Žive doduše / bogovi još, al gore nad glavom, u drugom svetu. / ... / ponekad samo podnese obilje božje čovek. / San o njima je potom život''. San sa početka pesme koji donosi noć, u stvari donosi nadahnuće koje je životodavno. I dok sluti dolazak bogova uz grmljavinu, čini mu se ipak da je bolje da spava, da bez drugova iščekuje. Pesnik govori o potpunoj izgubljenosti, bez metafizičkog mesta i trenutka potpune životne ispunjenosti božanskim. + naglašena oskudnost postupka, postepenost kontrastiranja – klizi se ka noći; žaloban ton (što se pre pripisivalo noći, sad se pripisuje nebesnicima). Sposobnost imenovanja najdražeg je usahla. Mi o bogovima možemo sada samo da sanjamo – to sad treba da shvatimo epohalno i metafizički, a ne samo istorijski. aluzija na Herkula, koji je odrastao u bronzanoj kolevci. Nagoveštavanje povratka jednog dana, ali pre toga dolazimo do dna noći, gde Helderlinova seta dostiže najmračnije tonove. ''Čemu pesnici u oskudno vreme?'' – kontekstualno dosta precizno dato, jer pre nego što se otvori ma kakva svetla perspektiva. Nije li mu (pesniku) bolje da ostane u snu?

8.strofa – ponovo se govori o Hristu, koji je prvi put došao kad su nebesnici već odavno napustili zemlju ''kada odvrati otac od ljudi svoje lice'', kad je na zemlji s pravom počelo žalovanje. Javio se sa nebeskom utehom u znak da je tu jednom bio i da će ponovo doći. ''Hleb je zemlje plod, al svetlošću blagosloven, / a od gromovnog boga ishodi radost vina. / Zato se uz njih sećamo nebesnika, što nekad / behu tu i u pravo vreme će da se vrate '' – tad neće nedostajati jaki (najjači) za najveću radost, hvala više neće biti tiha. + pesnici su Dionisovi sveštenici – eto šta će oni u oskudnom vremenu. On je taj pesnik kome je povereno da sačuva sećanje na to vreme – poenta.

9.strofa – pohvala Hristu koji miri dan i noć, uvek radostan, jer on traje i trag odbeglih bogova odnosi u tamu – spajanje sa ljudskom tradicijom o prorocima, mudracima koji su predskazali pojavu sina nebeskog. ''Čudesno se i tačno u ljudima ispuni, / ... / Blaženi mudraci vide; osmeh iz zarobljene / zasja im duše, za svetlost raskravljuju se oči, / blaže spava i sanja u naručju zemlje Titan, / čak i zavidni, čak i Kerber pije i spava.'' – definitivna vizija dolaska božanskog i povratka nebesnika. + pesnik će uspeti u tome, jer on traje. Obezboženi ljudi, u smislu odsustva više energije. Bogovi su se povukli, oni su se sklonili od ljudi.

''U dečačko moje doba'' :Čitava pesma je čežnja za vremenom kada su bogovi bili prisutni, kada je pesnik bio dete; kad ga

je jedan bog spasavao od ljudske vike i šiba. On se igrao sa cvetovima, nebeski lahor se igrao njime, a sa Suncem i Mesecom bio je neraskidivo povezan, kao ljubimac koji se nevino, neopterećeno, lako i bezusudno predaje svetlom i svetom (sačuvana je bliskost prideva koja postoji u nemačkom jeziku). Nakon tog prisećanja na detinjstvo sledi čeznutljiv usklik ''O, svi vi verni / bogovi prijateljski! / Da ste samo znali / kako vas moja duša ljubljaše!'' – pridevi : svi, verni, prijateljski, govore o odnosu bogova koje on ljubi – njegov odnos, odn. uzajamna ljubav koja predočava sliku savršenstva, uzvišene sreće.

Sledi prelaz, ali se nastavlja osnovni ton prisnosti. ''Istina, nisam tad vas još / imenom zvao, a ni vi mene / ne imenovaste, ko što ljudi čine kad se poznaju'' – pesnik nagoveštava dvostuko odvajanje. Sad kad je odrastao, sa čežnjom se seća tog doba – u to vreme bio je odvojen od ljudi i sa bogovima se odnosio nadlično, bezimeno (jedan bog), beslovesno, bezusudno.

Pesnik se, međutim, vraća ponovo jer čežnja je mnogo jače stanje od one koju uspostavljaju smrtni, koji daju imena, pridaju atribute i sa bogovima opšte verom (razumom), ''no ikad što spoznah ljude. / Razumeo sam tišinu Etera'' – fantastičan stih – razumevanje tišine i bezvazdušnog prostora – razumevanje mnogoglasja božanskog obraćanja iz tišine Etera, dok ''ljudske reči ne razumeh nikada''.

Sledi poenta pesme u zadnjoj strofi : ''Mene je odgajao blagoglas / lahoravoga gaja'' – daleko od vike, šiba i reči ljudi, ''i ljubavi se naučih među cvećem.'' – nezavisno od bilo čega, bezinteresno, prirodna ljubav u samoći sa božanskim stvorovima. Konačna poenta – smisao cele pesme : ''U naručju bogova odrastoh.'' (dobio sam stas).

''Menonove tužaljke za Diotimom'' :

1.- prvotno stanje – pesnikov duh koji bludi, traži čeznutljivo; čežnja za ljubavlju, ali i za ljubavlju prema ženi i prema onom iz 9.strofe. Ispitao je svežinu visova, posetio je sve zasenke i izvore, ''zabludi duh uvis pa sađe'' (- trenutačnost nadahnuća), ''počinak moli'' od jalove potrage – sledi razvijena metafora sa ranjenom zverkom koja beži u tamu (sklanja se od svetlosti sunca, nespokojan je), ''nejasnom jadikovkom goni je okolo trn. / Niti joj topla svetlost pomaže, ni hlad noćni /.../ a krv joj prevrelu ni jedan zefir ne stiša /.../ i niko da mi sa veđa skine žalosni san'' – upitanost. U stanju nemira, a ipak neosetnosti, složeno osećanje sna – smrti – nepokretnosti, koja je nedostatak višeg života.

2.- pesnik konstatuje rezignaciju, već pomiren sa stanjem koje su mu doneli ''bogovi smrti'', koji čoveka pobeđenog čvrsto drže u vlasti. Kad su ga, zli, povukli u groznu noć (dole), oni su mu ostavili ne-izbor : da zaboravi dobrobit i da nemo usne – stanje potpune letargije. Ali, čoveku je data nada : ''Pa ipak ti sa nadom izvire zvuk iz grudi'' – duša koja teži, čezne, nenaviknuta je na stanje prividne smrti, prinudnog sna. Iz nade izranja slutnja koja dovodi do ''blaženstva usred bola''.

3.- obrt – odjednom pozdravlja : ''Svetlosti ljubavi! / Zlatna zar i mrtvima sijaš?'' – pesnik prvi put priziva one svetle i svete stvari, osećanja, životnost – sve što ponovo zaziva (oproštajno) u 9.strofi. U 3. i 9.strofi priziva se sublimirano sve ono za čim pesnik čezne. Razliku u odnosu na 9.strofu čine stihovi o čovekovoj prolaznosti : ''Proleća prolaze zbilja, godina istisne drugu, / u meni i u bici, tako gore protutnji vreme / nad smrtnikovom glavom'' – simbolizuje se da je vreme udaljeno iznad čoveka; ''ali ne i pred blaženim okom'' – koji ni ne znaju za vremenitost. Njima se približavaju bivajući blaženi : ''i zaljubljenima drukčiji dan je život na dar''. Sve to sjedinjuje sa u završni distih – sve u Jednom : ''Jer svi ti dani i sve te godine zvazdane behu, / Diotima, sa nama prisno i zanavek u jedinstvu''.

4.- ova strofa, kao i većina Helderlinovih, sadrži unutrašnju dijalektiku. Helderlin je uglavnom koristi i kao kompoziciono sredstvo i kao idejni momenat. Pesnik se poistovećuje sa zaljubljenima u prethodnoj strofi, što ovde nastavlja kao odnos sa Diotimom : ''ali mi, zadovoljni u družbi, ko labudi zaljubljeni / uz jezero na počinku, il kad ih ljulja val '' – idilični prizori. Čak i uz pretnju hladnog severca, ''koji tužljke sprema, / i s grana padalo lišće i vetrom letela kiša '' – hladnoća jeseni, umiranje; ''spokojno smešimo se, sa svojim bogom u čuvstvu'' – ništa ne može da poremeti zaljubljenost, ljubav i spokoj, bog stoji uz to. ''U razgovoru prisnom, u jednoj pesmi duše'' – simbol jednog, celovitog, je čest kod Helderlina. Sledi stih koji sublimno iznosi Helderlinovo shvatanje ljubavi : ''sasvim smireni sobom, detinje radosno sami'' – odmah sledi potpuni obrt i ponovno vraćanje stvarnosti kao iz neke maštarije i zanesenosti čula : ''Al pust mi je sad dom i oči su mi moje / uzeli '' – tek sada saznajemo o njegovoj žali za izgubljenom konkretnom ljubavi, pesnik to sada konkretizuje u stihu ''i sa njome ja izgubih sebe. / Stog bludim i ko seni živeti moram, a sve se / ostalo dugo već meni čini da nema smisla '' – potpuno ugušenje u bolu, dugo već živi život nalik na senku, na smrt – to je besmisao.

5.- opet uspon želja u pesmi : ''Da slavim hteo bih; ali šta? I s drugima da pevam, / ali u toj samoći sve božansko mi manjka'' – govori o gubitku nečeg što je pesnik imao prvo kao dete, a onda kao zaljubljenik, jer samo onda čoveku božansko ne manjka. Nastavak strofe je očajanje koje oseća jer dva puta ponavlja : ''To je, to je moj nedostatak, znam, zato mi kletva / tetive bogalji, baca natrag na moj početak'' – doba trajanja. Pesnik je otuđen od sveg prirodnog, bogom stvorenog; sve mu je tuđe, i ptice i sunce i mesec – najdublji očaj samoće i otuđenosti izražavaju stihovi : ''bezosećajno vazdan da sedim, i nem kao deca, / tek suza katkad hladno da kradom krene okom ''. Završni stihovi stavljaju konačan pečat na subjektivno osećanje sebe i sveta ''Ah, i ništavno, prazno ko zid zatvorski nebo / ko teret što me svija visi mi iznad glave!''. Stihovi govore o potpunoj slomljenosti - Helderlin upotrebljava nebo, nekad simbol opštenja sa nebesnicima preko zvezda i nebesnih pojava, a koje sada postaje zatvorska tavanica koja se nadnosi teško i teretno (nemoguće mu je da kroz tu tamnicu dođe u dodir sa božanskim).

6.- prvi stihovi govore o žalu za mladosti; očajnička zapitanost : ''Pa da l' će ikad / molitve da se vrate? Ima li staze natrag?''. Kao mogući odgovor odmah potom sledi metafora slika hrišćanskog otkrovenja (zazivanje u večni život i mladost) - zar će i on zajedno sa onima koji bezbožni i nemi snivaju pod zemljom dok jednom ''čuda jednoga moć ih, utonule, ne sklone / povratku, opet tlom da zazelenim hode. / Sveti dah struji božanski kroz sveti obris / kad svečanost sa nadahnjuje, i plime ljubavi vrve, / i napojena nebom životna šumi reka / kad u dubini zatutnji...'' – sjajni stihovi nagoveštaja ponovnog života. Stoji, međutim, ona nestrpljivost koju pesnik oseća i pita se - Zar tek tada ko svi drugi, on koji tako voli?

7.- pesnik kao da počinje da se raduje toj slici iz prethodne strofe, zaziva sećanje na Diotimu i to u njemu izaziva radost – radost stihova : ''Ali o ti... vedri duše čuvaru''. Stihovi sadrže jezgro tužaljke, odn. najtemeljnije i najsnažnije nose u sebi elegičan ton, fantastičan spoj sećanja i onog što je preostalo, nakon slutnje i nagoveštaja budućeg. Na jedinstven način spajaju se i instance prošlog u sećanju na Diotimu, onog što je ona značila (božansko dete, duh čuvar), i nespokoj i tegoba sadašnjeg koji ponovo odnose prevagu u poslednjim stihovima.

8.- ponovo se obaraća njoj, ''junakinji'', koju njena svetlost podržava u svetlosti, ona je sa božanskim stvorenjima i Otac joj šalje uspavanke. (Pesnik je u stvari smešta, pridajući joj konačne, apsolutne atribute). Potvrđuje je i ona je potvrda, svedočenje o onom što je ona sama, svetlost koja i njega i druge obasjava u njihovoj tami. ''Ti mi svedočiš, kažeš da ja drugima opet / kazujem isto '' – pesnik u ulozi prenosioca, medijuma, odn. donosioca dobre vesti – ''jer ni drugi to ne veruju, / da od brige i od srdžbe besmrtnija je radost / i zlatni dan da dnevno ostaje još na kraju ''. Ona donosi klicu verovanja u radost koja treba da dođe iz 4.strofe.

9.- upravo zbog te dobre vesti koja je preko nje došla do nebesnika : ''Zato ću, nebesnici, da vam hvalim, i najzad / dahnuće opet molitva pevača iz lakih grudi. / I kao kad sam s njome na sunčanom stajao visu / životno bog mi jedan iznutra zbori iz hrama''. Nakon ovog pesnik konačno kliče životu kao da se trgao iz svog elegijskog tona i raspoloženja i setio se da je živ, sumira ideje i nagoveštaje, i poziva u Grčku (bogovi se vraćaju) : ''Pa hoću da živim! Već se zeleni! Kao sa svete / lire, sa srebrnih brda Apolonovih zvoni zov! / Dođi! Ko san to beše! Već su krvava krila zaceljena, i nade sve podmlađene žive. / Veliko naći mnogo je; mnogo još opstaje'' (- ima još dosta dok se ne stigne do božanskog) ''ko je / ljubio tako, sledi, jer mora, do bogova put.'' – smisao cele pesme : onaj ko tako voli - preko želje, čežnje, nade, sledi do bogova put.

+ Diotima (po D.Stojanoviću) – ovaploćenje lepote u apsolutnom smislu, savršene lepote. Menon – o duši. = Dušine tužaljke za lepotom.

''Arhipelag'' : I ova pesma je kompozicijski građena po sistemu suprotstavljanja prošlog i sadašnjeg, grčkog

zlatnog veka, kada su zemlju pohodili nebesnici, i sadašnjeg trenutka koji je ispunjen metafizičkom prazninom, gde je ljudima ostavljeno sećanje, a pesnicima da utvrde ono što je od sveta ostalo (takođe pomoću sećanja, ali i proricanja) - pa se pesnik molitvom obraća nebesnicima sopstvenom projekcijom, željom i vizijom budućeg.

Sam naziv upućuje na Grčku, rasuta grčka ostvrlja i njihova božanstva, titane i heroje. Pesnik se u prvim stihovima upitno obraća ''Starcu'' sa sećanjima na idilu Grčke. Pesnik dolazi s proleća, sa svojim uspomenama, i budi sećanje na zlatno doba. Prvo se priziva sećanje na ostrvlja, arhipelag – večno trajanje pored umiranja smrtnika. Sveobuhvatna metaforička slika arhipelaga sa idiličnim prizorima, stalno boravište nebesnika koje oni napadaju svojim milostima i privlače sve snage prirode. Obrt – ali sam je Starac srdit na ove sadašnje koji nisu više plemeniti ljubimci (oni kojima je ''svetim elementima osećajno srce ljudsko'' – i kad traže i kad ištu, uvek im treba za slavu).

Sjajna slika Atine, kad se zapita gde je ona sad – odgovara nam sećanjem na Atinu zlatnog doba : vreva na Agori, neustrašivost atičkih mornara koji su se brinuli za voljeni grad (gradacija) i završna slika – mladić koji sedi na obali mora (nije ga zalud vaspitao morski bog). Slike prošlog – gde su sad?

U sledeće dve strofe potpuno oprečni prizori. Prvo, pesnik konstatuje da su Persijanci (dušmani genija) oborili Atinu, rugaju se grčkoj zemlji, svi se sklanjaju u brda. Onda su hrabri grčki ratnici porazili Persijance kod Salamine i starci, žene i deca radosni su se vraćali u grad slaveći pobedu – Bog im je pomogao i odagnao neprijatelja (takvo je i stvarno bilo verovanje). Nakon rušenja, narod se opet vraća svojoj zemlji koja ga prihvata. Ponovna vizija najvećeg procvata Grčke i projekcija u budućnost.

Pesnik napokon konstatuje pravo stanje, varirajući to sa svojom željom da se sjedini sa tim vremenom žaleći sadašnji trenutak; i u žaru iznošenja blaženih dela nebesnika, pesnik se žali : ''Al jao! Hodi po noći, boravi, kao u Orku, / bez božanskog naš rod. Tek sebe svako čuje '' – potpuno moderan doživljaj čovekove otuđenosti i egzistencijalne neispunjenosti. Međutim, pesnik iz ove jadikovke, naglo, konačno i odlučno nastoji da prizove ''stvarno'' prošlo, da zameni nestvarno sadašnje - slede slike, doživljaji i epiteti zlatnog boba. Pesnik sluti, osluškuje, čuje daljinom praznične horove na zelenoj gori, božanskim smislom ispunilo se sve živo.

''Nek pogleda narod Heladu, da suzama i hvalom / u sećanjima gordi pobedni dan se stiša! / Ali cvetove ... vrtovi Jonije''. Pesnikova sećanja i vizije koje u živim slikama predskazuju, bolje pozivaju, na strpljenje i nadu i veru da će se ostvariti njihova zajednička prošlost i zajednički san. Pesnik koga je nadahnjivao bog, teši ih za sadašanju nemarnost smrtnika, njihov povratak biće i dan njihove hvale i slave. On razume njihov jezik i proriče ljudima ove slike obnove; a kad mu dođe vreme, pesnik moli boga mora da se njegovoj dubini seti na mir, tišinu.

Predavanja :

- 1797-98. – bitne pesme, posebno himne. U vrhu nemačke lirike – prevazišao sve podele, večan, nezavistan od književno-istorijskih kvalifikacija.

- opsednut je idealnom vizijom Helade - više u obliku, nego po temi; ima i savremenih (''Bonaparti''). - bavi se Pindarom, Sofoklom. Ton uzvišenosti, patos. Religozno-hrišćanski ton.- Niče – citira celu strofu Helderlima u ''Savremenim razmatranjima'' (?). T.Man – oduševljen, smatra

''Alkibijada'' najlepšom pesmom svih vremena. (naglašen homoseksualni odnos)- lepotu shvata antički, bez čeznutljivosti (kao kod Rusoa – nešto što ne postoji). - ''Alkibijad'' – visokoparan, patetičan ton. - ''Parke'' :- hrišćani ne veruju u sudbinu jer postoji Bog – ako ima sudbine, bog je tad u statusu Zevsa – ne može

da promeni, može da sagleda – pagansko shvatanje. O božjoj volji a ne sudbini – hrišćanstvo.- obraća se Parkama – traži im jednu jesen- smrt nije obesmišljavanje, već osmišljavanje egzistencije – ali jedino ako mu pesma pođe za rukom,

ako se ostvari – slatke igre koje zamućuju egzistenciju, koja posle ne mari za smrt. - ne želi da Parke promene neku odluku. Njegovo apsolutno ispunjenje, najdublja čežnja. To dovodi u

vezu sa smrću – drug će ga voleti u njegovoj poeziji. - duša pesnika ima božansko pravo – čovek je otvoren prema božanskom. To pravo apsolutno umiruje

(suđenoga?) – pesma pesmom treba da uspe – božansko pravo je tada ostvareno. To nije mana, to je prednost (a ne kao danas – industrija – proizvođenje istog). Dovoljno je da pesma jednom uspe. Ako se ne ostvarito, duša ne može da se smiri ni u Orku (podzemni svet – silazili Orfej, Dante).

- moguće je izmiriti se sa smrću, ako u životu čovek ostvari najvišu egzistenciju – to ga približava božanskom.

** asocijacije za Helderlina : antička Grčka kao uzor, sin boga Sunca – Hiperion, Nemačka, filozofija, teologija, Platon, Kant, prijatelji – Hegel i Šeling, Šlegel, mit, kult prirode, oduševljenje, sveto, mističko jedinstvo čoveka i kosmosa, himne, panteizam, spiritualnost, božansko, usamljenost, otuđenje, obeščovečenost čovečanstva, Ruso, detinjstvo, ljubav, samoća, depresija (''ludilo''), Šiler.

Sreten Marić – ''U predvorju Helderlinove poezije'' :

''Poezija ne sme biti samo strasna, sanjalačka, ćudljiva eksplozija, niti nasilna, hladna majstorija, ona mora nastati istovremeno iz života i iz strogog razuma, iz osećanja i ubeđenja'' – Helderlin.

Kod Helderlina, kao i kod drugih velikih pesnika, prisutno je to pitanje smisla i besmisla, sna i jave, harmonije i haosa, svesti i savesti – tj. ono je u centru dela.

Helderlinova veličina – kao i svakog drugog velikog pesnika, uostalom : u svojim zrelim delima pokušava da u strogu strukturu, u poredak uklopi što bogatiji iskaz, što mu je ''struktura'' istovremeno i poruka. Osnovni princip Helderlinove poezije, prevazilazi formalni poredak u poziv.

Ako je tipično za romantiku da traži izvesnu distancu, često i prilično nonšalantnu, prema svom stvaralaštvu, pokušavajući (primenom čuvene romantičarske ironije, pozivanjem na magiju, egzaltiranjem ''penija'') da uzdigne vlastitu pesničku ličnost iznad svog dela, onda niko nije, u to vreme nastajanja romantike, bio manje romantik od Helderlina, pesnika koji je našao najviši izraz za nekoliko centralnih romantičarskih tema (svog i našeg vremena). Možda ni jedan pesnik nije (u punoj stvarnosti) odredio tako visoke ciljeve, ambicije pesniku i poeziji. U ''Pozivu pesnika'', Helderlinovom poetskom kredu, koji počinje prizivanjem ''boga radosti'', Bahusa, jednog od glavnih figura Panteona, boga koji ''budi narode iz sna svetim vinom'' entuzijazma, on se obraća pesniku :

1.- duhovnome dati život, živome oblik.2.- poziv mi je da slavim što je višnje; zato mi bog dade govor, i u srce zahvalnost.

Helderlin je celog svog života sanjao jedan san o jedino vrednom životu, san o budućnosti koja bi ostvarila čežnju za izgubljenom lepotom, san koji se kod njega kristalizovao oko sećanja na drevnu Heladu, njenu poeziju, njen ideal čoveka, njenu tragičnu propast.

Program časopisa koji je želeo da uređuje bio je : ''Spajanje i izmirenje nauke sa životom, umetnosti i ukusa sa genijem (u smislu spontane stvaralačke individualnosti), srca sa razumom, stvarnog sa čežnjom za idealnom, kulturnog sa prirodom''.

''A ti anđele dana, zar nećeš probuditi / one koji još spavaju? Daj nam zakone, daj / nam život, pobeđuj učitelju, samo ti / imaš pravo da osvajaš, kao Bahus. / Mi pripadamo samo višnjem, / da bi ga, uvek iznova opevano, / čule voleće grudi...''

Cela Helderlinova epoha se krepi tim snom o Heladi, stremeći da ostvari snove o boljoj budućnosti. Ali, već je Gete naslućivao vrtoglavu lepotu grčke tragedije, a Helderlin je među modernima najviše prišao izvorima grčkog mita, i o Sofoklu rekao nekoliko mutnih misli koje i danas inspirišu.

Helderlin je sanjao o Grčkoj kao uzoru, u doba kada su se gasile lepe nade probuđene prvim gestovima velikog događaja, a u Nemačkoj su se naslućivale buduće Svete alijanse – pa kako je on eminentno bio politiki pesnik, neki su ga nazivali ''zakasnelim jakobincem''.

Tek danas se shvata koliko je Helderlin pesnik sudbine modernog čoveka i modernog pesnika. Helderlin nije bio ''prorok'', kako to proglašavaju toliko nemački interpretatori, već je bio vidovit, kao što kaže Rembo : ''kazuje nam i našu sadašnjost zato što je svesno doživeo suštinu svoje stvarnosti, u kojoj su već mnoge klice naše stvarnosti''. To što je pesnikov realizam najčešće realizam naših promašaja, za to on ne odgovara.

Helderlin je sanjao o revoluciji kada je ova u bitnom već bila sasvim zatajila, ali to je verovatno za pesnika i pravi trenutak da doživi i shvati svu njenu smislenost i besmislenost, njene ljudske ograničenosti i njenu tragiku.

Helderlin je prvi veliki pesnik naše samoće i naše čežnje za autentičnim svetom, onog opijanja utopijama koje karakteriše najbolje u romantizmu, i posle njega. On je poeziju shvatao kao imperativ života; hteo je da ona peva hleb i vino, i da sama bude naš hleb i vino svagdašnje.

Helderlin je, kao i svaki kulturni Nemac s kraja 18.v., hranjen filozofijom i teologijom, odličan poznavalac Platona, presokratika, Kanta i Fihtea. U jednom trenutku uticaj Fihtea na njega je toliko moćan da je mogao imati katastrofalne posledice po njegovu poeziju. Helderlinovi školski drugovi i prijatelji iz mladosti su dva najveća filozofa svog vremena : Šeling i Hegel – obojica su uticala na njega, kao i on na njih.

Celo Helderlinovo delo je puno sećanja na Platona, na Kanta, na Fihtea, na razgovore sa Hegelom i Šelingom, pod uticajem poetizovanog Spinoze, koji je, pored Rusoa, najtrajnije uticao na njegovu poetsku viziju sveta. ''Hiperion'' i ''Empedokle'', oba glavna Helderlinova dela, su delimično neka vrsta dijaloga između pesnika i filozofa, istina dijaloga između dva nepomirljiva pogleda na svet.

U ''Hiperionu'', kao i u ''Empedoklu'', glavnom junaku, oličenju pesnika, suprotstavlja se tip filozofa, koji teži da ''reši probleme na drugi, negativniji način''. Pesnik sanja budućnost, on je sloboda i otvorenost, a ''boginja filozofa je nužda, ona koja zahteva samoodricanje radi univerzalnog, koje isključuje svako postojanje sebe radi ... svaki razvoj bića shodno vlastitim snagama i vlastitom zakonu''.

Prekor koji je Hegel sigurno upućivao Helderlinu : Hegel – razum, Helderlin – oduševljenje; i kad dođe do razlaza između njih, to je potpun razlaz.

Filozofija za Helderlina postaje azil za bolesne pesnike, a za Hegela poezija, bar Heldelinova, vapaj ''lepe duše'' koji po svaku cenu valja prevazići. ''Tako lepa duša izgoreva u sebi samoj i nestaje kao bezoblični dim koji se rastvara u vazduhu''. Nestrpljiv da što pre proklamuje ostvarenje apsolutnog duha, Hegel će priželjkivati kraj istorije, a Helderlin će postati tragični pesnik najluđih nada čovečanstva.

Kad Helderlina, u čijoj je poeziji reč entuzijazam jedna od ključnih reči, oduševljenje peva u ''Pozivu pesnika'' - doći da probudi narode iz sna.

Pesnik Helderlin govori o željama / okrenut budućnosti. On je u izvesnom smislu bliži Šelingu, bar po shvatanju da je poezija ''učiteljica života'', da je istina u poeziji, da je ona glavni organ filozofije.

''Kao led se istopilo ono što sam naučio'' – Helderlin u ''Hiperionu''.Niko (ni Blejk) nije kao Helderlin skoro spontano iz doživljaja uspevao da nađe mitski izraz. Za Helderlina, mitska fantazija, kako kaže Kasirer, nije prost ukras koji naknadno lepimo na

stvarnost, već jedan od nužnih organa za shvatanje stvarnosti. Helderlin kao pesnik, doživljava ne možda sam mit, veliku ritualnu priču, već ono iz čega se mit

rađa; kod njega se ne radi o ''ideji protumačenoj kroz sliku'', koja bi tako bila ''učinjena estetskom'', već o jednom odnosu prema životu u kosmosu koji je spontano mitogeničan.

Okrenut prema Grčkoj kao uzoru i dokazu, postavljen kao most između nje i očekivanog događaja koji valja da preporodi naš svet, simbolično viđeno kao povratak bogova, Helderlin nema nikakvog afiniteta za simbole klasičnih bogova. On, skoro da i ne spominje olimpijske bogove – njegovo paganstvo je htonično i kosmičko, i nije slučajna srodnost između Helderlinovog panteona i panteona Prometeja, sina Majke Zemlje, onog koji kod Eshila priziva u pomoć ''božanski etar, vetrove brzih krila, izvore reka, bezbrojni smešak morskih talasa i kuglu sunčanu''. To je u stvari obnovljen paganski kult prirode. Osim tih kosmičkih sila, imamo kod Helderlina još i bogove rođene od zemaljske majke – Herakla, simbola ljudske delotvorne patnje, Dionisa, boga elementarnih snaga u čoveku, boga oduševljenja, i Hrista, ali ne Hrista tvorca religije, već brata Herkula i Dionisa, poslednju božansku pojavu pred 2000-godišnji mrak u kome živi i Helderlin.

Njegovo sećanje sveta je duboko religiozno, on te kosmičke sile manifestuje jer je prožet njima, srodnim i višim u isti mah. Ako i ne zna za bogove, on svuda u sebi i oko sebe doživljava božansko, oskrnavljenu svetost sveta i čoveka.

Kod Helderlina je mitski doživljaj sveta otkriće i manifestacija svetoga, hijerofanija; kao arhajski Grci, Helderlin živi u jednom svetom univerzumu. Otud ritualna klasicistička forma njegovih himni, otud i njegov naglašen karakter inkantacije.

Reč heiling = sveto, svetinja – ključna reč njegove poezije, pored reči entuzijazam, što je pomalo romantizovani prevod na nemački grčke reči entuzijazam, stanja onog koji otkriva i kazuje božansko, sveto. Ne boga u hrišćanskom smislu, Helderlin nije na taj način nimalo pobožan, već nešto sveto u čoveku i oko čoveka, u vasioni – to je Biće, kako ga ona shvata i doživljava. U tome je i suština Helderlinovog ''mitskog stava'' prema svetu i životu, u toj prožetosti osećanjem sudbinskog, mističnog jedinstva između čoveka i prirode, između čoveka i kosmosa. Otuda on sasvim mitski doživljava i opeva ne samo Hrista i Dionisa, već i njemu prisne pojave iz svakidašnjeg života. Tako su himne Dunavu ili Rajni tipični primeri mitogeneze.

Nekoliko pesama posvećenih gradovima – ''Hajdelberg'' je u stvari poema vodama i suncu, a ''Študgard'' je idila rodne prirode posle suše, patrijarhalne društvenosti i berbe grožđa.

Kod Helderlina je kriterijum priroda, uglavnom rusoovski shvaćena. Posle Rusoa, razlaz između civilizacije i prirode je potpun.

Helderlin jedno vreme prihvata Fihteove ideje (fihteovski čovek je onaj koji obezdušenom svetu, shvaćenom kao objekat apsolutnog Ja, svoju volju čiji cilj sam određuje), a onda ih silovito odbacuje, podržan u tom stavu Rusoovim učenjem, kao i svojom idejom o staroj Grčkoj, koja je, po njemu, predstavljala idealnu sintezu oba bitna, često oprečna faktora : kosmosa u kome su božanske snage života, i čoveka koji je svest i reč tih snaga, božanski i sam jer je glas božanskog.

U elegiji ''Arhipelag'', poemi o lepoti i propasti starog sveta, ''delotvoran je isti doživljaj koji je u osnovi antičkog mita o prirodi'' – Gundolf (?).

Priroda je uvek ista, svetlost uvek puna istih, lepih slutnji, ali se u čoveku nešto promenilo : nastao je razlaz između prirode i civilizacije, čovek se otuđio, zapostavio sve što je sveto. Otud u ''Arhipelagu'' u nastavku ovi stihovi koji bi mogli služiti kao moto poznatom delu o ''usamljenoj gomili'' :

''Ali avaj! Bludi kao u noći, prebiva kao u hadu, stran božanskom, naš rod... Svaki čuje samo sebe u zaglušujućoj radionici''.

Tema o obeščovečenom čovečanstvu, o obesvećenju života, je lajt-motiv Helderlinove poezije, njegovog razmišljanja o ulozi i značaju pesnika i poezije.

''Hiperion'' je prvo zrelo delo Helderlinovo, u njemu je čežnja za Grčkom, za svetlošću, za autentičnošću, kao reakcija na ćiftinsku banalnost savremenosti.

Hiperion je ''pustinjak u Grčkoj'' – tj. u savremenoj Nemačkoj, a kritika modernog sveta (poetska). Tu je izražen sukob između svetog ''oduševljenja'' i fihteovski shvaćene svesti o stvarnom.Empedokle je mislilac-pesnik, koji ne podnosi život civilizacije; protest humanističkog ideala

univerzalnog čoveka (u skici za ''Emedokla'', Helderlin kaže – Empedokle sklon ''mržnji na kulturu'' – reč je o rusoovskoj mržnji na građansku civilizaciju).

Helderlin na mahove sa žarom veruje u misiju pesnika.Ako je sanjao o Grčkoj, Helderlin je u njoj tražio inspiraciju za spasenje svog doba; kao i mnogi

njegovi savremenici, verovao je da je istorija poslednjih 2000 godina strašni vremenski hijatus, strašno odsustvo bića (samo je po tome blizak Hajdegeru).

Vraćanje Grčkoj nije kod Helderlina pesnički uzlet, već potraga za simbolima životne harmonije. Empedokle je drama tog hrbanja, pokušaj sinteze svih tragičnih protivrečnosti modernog čoveka kako ih pesnik doživljava. Empedokle pati od onog od čega pati cela ta epoha (do kraja romantike) - od ograničenosti života. Pesnik traži razloga za Empedoklovo samoubistvo, ali razlog je metafizički, svi spoljni razlozi su samo ''slučajni povodi'', i junak smatra svoj budući čin ''kao nužnost koja sledi iz njegovog najunutarnjijeg bića''. U poslednjoj verziji samoubistvo je opravdano kao svesna žrtva, uslovljena sudbinom doba, žrtva koja će preporoditi zajednicu.

Dve teme se prepliću : voljna smrt u vatri, za kojom čezne Empedokle, je simbol ''vraćanja prirodi'', predavanje ljudskog duha duhu kosmosa; ali, istovremeno je, od Grka naovamo, voljna smrt u vatri je simbol života, čin ljubavi i preporoda. Vatra, kao u legendi o feniksu, regeneriše vitalne snage, oslobađa u žrtvi element novog reda, duh umetnika.

Sva tri fragmenta drame su neobično sugestivni, ali su svi ostali nedovršeni. Samoubistvo je i čin afirmacije lične slobode, ali i čin poziva na pobunu i preporod naroda (''Nije više vreme kraljeva'').

Kao što je ''Hiperion'' roman o neuspeloj, ali nenapuštenoj revoluciji u godinama kada ta prva prava evropska revolucija u isto vreme ostvaruje i izneverava svoje ideale, podstiče mase na podvige i zasniva prevlast privatnog egoizma, ''Empedokle'' je poziv na pobunu i njeno stavljanje u pitanje – paradoksalni podstrek na revoluciju samoubistvom.

Za razliku od Hegela i Šlegela, Helderlin je ostao veran svom čudnom ''jakobinstvu'' do kraja svog stvaralačkog života. (Da je Helderlin pokušao da objavi tragediju, odmah bi bio uhapšen).

1801.g. – sklopljen je mir u Linevilu (?), jedan od onih neiskreno potpisanih. Povodom toga, Helderlin piše egzaltiranu poemu, sačuvanu u 3 varijante – ''Praznik mira'', himnu novoj Zori, povratku bogova (mir nije ništa doneo i pesnik će ponovo pasti u čamu).

Kod Helderlina je izuzetno mnogo reč o samoći. ''Hiperion'' je roman, a ''Empedokle'' tragedija usamljenog čoveka. Smatra da samoću treba prevazići – i to pomoću poezije. Samoća je prokletstvo, odsustvo bogova, nešto bolno, negativno, činjenica koja se trpi. Stari Grk nije znao za tu bolest.

Helderlin se nadao u ozdravljenje. U 20-oj ga zovu Apolon, u 30-oj je ruina zrela za ludnicu. Ambiciozan, željan afirmacije. Sa 32.g. dobio je prvi težak napad šizofrenije, sa 36.g. je odveden u ludnicu, proglašen neizlečivim, ali bezopasnim. Predat na čuvanje stolaru Cimeru, pod čijim nadzorom će provesti 36 godina. njegova pesnička karijera – približno 10 godina.

Diotima – više puta se javlja u njegovim pesmama. Hiperion – u mitologiji sin boga sunca, i sam sunce.

Helderlin :- verovatno najbliži vajmarskoj koncepciji.- pristalica idealizma u filozofiji, i revolucije u politici.- najsnažniji politički događaj u njegovoj mladosti : francuska revolucija. Za razliku od većine svojih

savremenika, on se ni u jednom trenutku (pa ni u godinama Napoleonovg uspeha, kad je moralo uslediti razočaranje) nije distancirao od ideje i prakse društvenog prevrata. Ali, u pesmama se taj revolucionarni zanos javlja samo prigušeno, putem apstraktnih aluzija. To uopšte odgovara Helderlinovom stilu – uvek je sklon krajnjoj pojmovnoj sublimaciji doživljaja.

- mladi Helderlin se ugledao na Klopštoka i Šilera (koji će mu kasnije postati neka vrsta mentora). Helderlin je pesnik ideje, poetski zanesen idealnim vrednostima.

- u celom njegovom stvaralaštvu pretežu himne, ode i elegije – tradicionalne vrste obeležene odvajanjem lirskog subjekta od objekta apologije ili čežnje. Helderlinov izraz je patos čežnje za utopijom bezgranične i beskonačne sreće, slobode, lepote i mladosti (rimovane himne sa početka 90-ih), ili patos tuge zbog minule sreće čovečanstva, zbog propasti jedinstvene kulture Helade.

- on je i svoj stih prilagodio antičkoj tradiciji (sledeći i u tome vajmarski klasicizam).- pesme nastale u Frankfurtu i Hamburgu 90-ih g. - zrela, refleksivna lirika u elegijskom distihu,

heksametru i strofama antičkih oda. Jezik im je smireniji, bliži klasicističkom idealu mere, a alegoričnost ranijih pesama potisnuta je u korist simbola iz oblasti prirodnih pojava. Ali, u evokacijama prirode, Helderlin ostaje uglavnom apstraktan. Kod romantičara je priroda izvor opažanja i medij raspoloženja, kod Helderlina ona je odsjaj ideja, pa se jezik šifre za svet stvari i pojava ne razlikuje bitno od apstraktnih pojava. Takvo shvatanje pesničkog jezika omogućilo je recepciju Helderlinove zaboravljene poezije oko 1900.g. od strane simbolista.

- Helderlinov Verter je ''Hiperion ili pustinjak u Grčkoj'' – lirsko epistolarna proza.- jedino dramsko delo : fragmentarna tragedija ''Empedoklova smrt''.- poslednje velike elegije i himne (''Arhipelag'', ''Hleb i vino'', ''Svetkovina mira'') nastale su u

razdoblju već zasenjenom bolešću koja će 1806.g. slomiti pesnika. Do kraja života živeo je povučeno, pomračenog uma. Te kasne pesme u ekstatičkom zanosu i hermetičkim jezikom (mnogoznačnih šifri) slove sintezu antičkog duha i savremene stvarnosti doživljene u rodnom kraju. Neobičnom i intenzivnom slikovitošću ističu se i dve kraće pesme iz tog perioda : ''Pola života'' i ''Uspomena'' – sećanje na pejzaže sa juga Francuske.

Miodrag Loma – ''Helderlinove histološke himne'' - to su ''Patmos'', ''Praznik mira'', ''Jedini'' :

''Praznik mira'' – dan u celini posvećen bogosluženju i evanđeoskom miru koji donosi Hrist. Odnos helenstva i hrišćanstva. Trijadna struktura strofe (podseća na Pindara, koji je bio Helderlinov uzor, a slična struktura se poznaje i u vizantijskom pravoslavnom bogosluženju). Slobodni ritmovi. Sveta tematika podseća na Pindarove hvalospeve božanskoj moći u ''Odama''. I Helderlin je želeo da bude sveti pesnik. Njega smatraju pobočnim izdankom romantike jer njega niko nije nasledio, a on se razvijao sam iz sebe. Nije uspeo da pronađe vezu sa Šilerom. Himne su nastale od 1800. do 1806.g. Knez svečanosti (Hristos) donosi preobražaj. Heldrlinovo helenstvo je uvek bilo podređeno hrišćanstvu. Suština otkrovenja koju su imali Grci (Dionizijski kult) je sasvim različit od idolopoklonstva (dionizijske orgije). Ova pesma je u dinamičko-dijaloškoj vezi sa Jovanovim spisima (Jevanđelje, Apokalipsa).

I strofa : blaženo prisna dvorana, osvećen duhovni predeo (hramski, crkveni prostor). Dolaskom Hrista taj prostor se uvećava, preobražava se u univerzum. Nakon vaskrsa prirode nema više transcendentne, metafizičke provalije (ponovo uspostavljeni raj). Vraća se bog logos koji je sve iz nebića uveo u biće. Njegov dnevni trud je stvaralački, da stvori svet i da ga održi (Pantokrator - svedržilac). Poriče težinu transcendentnosti, uzima na sebe lik prijatelja. Himna se doživljava kao blagoslov. Helderlin se klanja Hristu. Proslavljanje povratka kneza mira – Hrista. U pitanju je večera na kraju vremena (svečana večera jagnjetova, po Jovanu).

II trijada – direktan poziv. Podseća se prvog Hristovog dolaska (odgovara 4.glavi Jovanovog jevanđelja, na Jakovljevom izvoru).

III trijada – Hrist je gospodar vremena i povesti, ali on ih prevazilazi. Blažene sile će učestvovati u sveujedinjujućoj pesmi vaskrslog stvaranja. Večera na kraju vremena je istovetna sa onom na početku hrišćanstva sa euharistijskim darovima – hlebom i vinom.

Martin Hajdeger – ''Mišljenje i pevanje'' : ''Helderlin i suština poezije'' :

Pet ključnih pesnikovih iskaza o poeziji :1.- poetsko stvaralaštvo : ''To je najnevinije od svih zanimanja''.

- poetsko stvaranje – igra. Poezija je bezazlena i bez učinka.- poezija stvara svoja dela u oblasti jezika, i jezik jeste njena materija.

2.- ''Zato je čoveku dato najopasnije od svih dobara – jezik... da njime daje svedočanstvo o onome šta on, čovek, jeste''. - ko je čovek? Onaj koji mora datavi svedočanstvo o onom šta on jeste. Da bi istorija bila

moguća, čoveku je dat jezik. On je čovekovo dobro.- tek jezik stvara jasna mesta na kojima je biće ugroženo i gde preti zbrka, a na taj način stvara i

mogućnost gubitka bića, tj. stvara opsnost. - jezik nije samo oruđe koje čovek, pored mnoštva drugih, poseduje, nego on tek daje uopšte

mogućnost da se bude usred otvorenosti bivstvujućeg. Samo tamo gde jeste jezik, jeste i svet – to znači : stalno promenljivo mesto odluke i dela, čina i odgovornosti, ali i samovolje i vike, rasula i zbrke. Zahvaljujući jeziku, čovek ima mogućnost da egzistuje na istorijski način.

3.- ''Čovek je mnogo iskusio / mnoge nebesnike nazvao, / otkad jesmo razgovor / i možemo čuti jedni druge.'' - čovekovo biće utemeljava se u jeziku; ali jezik se istinski događa tek u razgovoru. Umenje

govorenja i umenje da čujemo jesu podjednako iskonska. Mi jesmo razgovor – a to znači : možemo čuti jedni druge. Jesmo razgovor, što u isti mah znači i jesmo jedan razgovor. Jedinstvo razgovora počiva na tome što je u bitnoj reči svaki put obelodanjeno Jedno i Isto, a polazeći od toga mi se slažemo, na osnovu toga smo jedinstveni, i tako zapravo jesmo. Razgovor i njegovo jedinstvo nose naše postojanje.

- prisutnost bogova i pojavljivanje sveta nisu tek posledica događaja jezika, nego su s njim istovetni. Pravi razgovor – razgovor koji jesmo – počinje upravo na tom što su bogovi naimenovani, a svet postaje reč.

4.- ''No, ono što traje, ustanovljuju pesnici'' - bivstvujuće biva naimenovano tek time što pesnik kazuje bitnu reč. Na taj način, bivstvujuće

postaje poznato kao bivstvujuće. Poezija je ustanovljavanje bića putem reči. 5.- ''Pun zasluga, ipak pesnički stanuje / čovek na ovoj zemlji''

- ''pesnički stanovati'' znači : prebivati u prisutnosti bogova i biti ganut blizinom suštine stvari. Poezija je prajezik jednog istorijskog naroda. Suštinu jezika moramo shvatiti iz suštine poezije.

''Parkama''

Samo mi jedno leto dopustite, vi moćne!I jednu jesen, zrela da bude mi pesma, Da voljnije mi srce, zasićeno Igrama slatkim, umre tada.

Duša kojoj za života ne bude po njenomBožanskom pravu, ni u Orku ne miruje; No ako mi ikad ono sveto, što mi Na srcu leži, pesma ako mi uspe,

Tad dobrodošla budi tišino sveta senki!Zadovoljan biću i ako me moje strune Ne prate na putu dole : jednom Živeh poput bogova, i to je dosta.

''Proslava mira''

Nebesnih, blago vjekovitih,Spokojno zalelujanih zvukova puna,I prozračena je drevno građenaBlaženoprisna dvorana; oko zelenih ćilimaRadosna je izmaglica, i blistavo u dalj,Najzrelijeg voća puni i pehara zlatom kićenih,Dobro uređeni, u raskošnom nizu,Uzdignuti sa obe straneNad zaravnjeni pod, stoje stolovi,Jer ovamo se iz daljinaU večernji časU ljubavi uputiše gosti. ...

''Hiperion (ili pustinjak u Grčkoj)''

- O, da nikada nisam delao! Za koliko bih samo nada bogatiji bio! Da, zaboravi samo da ima ljudi, ti zlopaćeno, osporavano, hiljadostruko rasrđivano srce! I vrati se opet onamo, odakle si pristeklo; u naručje Prirode, one nepromenljive, spokojne i lepe.

- Ničega nemam, za šta bih želeo reći da je moje sopstveno. Daleko su i mrtvi su ljubljeni moji, i ni u jednom glasu ne razabirem više ništa o njima.

- Biti jedno sa svime, to je život božanstva, to je nebo čovečje.- Ah, da nikada nisam išao u vaše škole!- O, čovek je bog dok sanja, prosjak dok razmišlja...- Kod vas sam postao tako silno razborit, naučio da temeljito razlikujem sebe od onoga što me

okružuje, i sad sam upojedinjen u lepome svetu, tako sam izbačen iz vrta Prirode gde rastao sam i cvetao, i sahnem na podnevnom suncu.

- Da, božansko biće je dete, sve dok ne bude uronjeno u kameleonsku boju ljudi. Ono je potpuno ono što jeste, i zato je tako lepo.

- Šta je gubitak, kada čovek tako nalazi sebe u svom sopstvenom svetu? U nama je sve.- Najzad me je zamorio napor da tragam za grožđem u pustinji i za cvećem na ledenom pustopolju.- Država je samo gruba ljuštura oko jezgra života, i ništa više. Ona je zid oko bašte ljudskih plodova i

cvetova.- O, nije to bio onaj bol koji se može gajiti, koji se na srcu nosi, kao dete, i u san upevava zvucima

slavuja. Kao zmija razjarena kada se neumoljivo uspinje iz kolena i slabine, pa sve udove steže i sad u grudi zube otrovne zariva, sad u potiljak, takav beše moj bol, tako me je ščepao u svoj strašni zagrljaj.

- O, imaju pesnici pravo, ništa nije tako maleno i neznatno, a da se njime ne bismo mogli ushititi.- Volim ovu Grčku posvuda. Ona ima boju moga srca. Gdegod pogledaš, leži jedna radost sahranjena.- Vrlo smo malo razgovarali. Čovek se zastidi svog govora. Hteo bi da postane zvuk i sjedini se u jednom nebeskom pevu.- Šta je sve to što su ljudi godinama činili i mislili prema jednom trenutku ljubavi!- Šta je mudrost jedne knjige prema mudrosti jednog anđela?- Ništa joj nisam mogao pružiti do jednu narav punu divljih protivrečnosti, punu raskrvavljenih

uspomena; nisam joj ništa mogao pružiti, nego bezgraničnu moju ljubav sa hiljadu njezinih briga, hiljadu njenih razbesnelih nada; no ona stajaše preda mnom u neizmenjivoj lepoti, bez napora, u nasmešenoj dovršenosti, i sva čežnja, svi snovi smrtnosti, ah, sve što genije proriče u zlatnim jutarnjim časovima sa viših regiona, sve to beše ispunjeno u toj jednoj tihoj duši.

- Duša je moja kao riba izbačena iz njezinog elementa na pesak obale, pa se uvija i bacaka, dok se ne sasuši u vrućini dana.

- Srcu svome gradim grob, da bi moglo počivati; učaurujem se jer svuda je zima; u blažena sećanja zamotavam se pred olujom.

- Ljubav je rodila svet, prijateljstvo će da ga ponovo rodi. - Da, da! Ja sam unapred nagrađen, ja sam živeo. Više radosti bog bi neki mogao da podnese, ali ja ne. - Čaroliju bih neku sebi poželeo, da plahovite jelene i sve divlje ptice šumske kao neko domaće pleme

oko ruku mojih darežljivih iskupim, tako sam blaženo ludo ljubio sve!- Zašto ti se tako užasno smenjuju radost i patnja?- ...svoje bisere neću da bacam pred budalastu gomilu.- O, čudna je to mešavina blaženstva i sete kada se otkrije da smo zauvek izašli iz običnog postojanja.- Osećao sam, beše jedna sveta tajna između mene i Diotime.- Kada čovek ljubi on je sunce jedno koje sve vidi, sve obasjava; a ne ljubi li, onda je tamni stan gde

gori mala zadimljena svetiljka.- Nije li srcu život koji ozdravljuje miliji od onog čistog, koji još ne poznaje bolest?- Jezik je jedna velika suvišnost. Ono najbolje ostaje ipak uvek za se, i miruje u svojoj dubini, kao

biser na dnu mora.- Osećam u sebi jedna život kojeg ni jedan bog nije stvorio i nijedan smrtnik začeo. Verujem da smo

mi to po sebi samima, i da smo samo po slobodnoj volji tako prisno povezani sa svemirom. - Tako sam se sve više i više predavao blaženoj Prirodi, skoro suviše beskonačno. A kako bih rado bio

detetom postao, da joj bliži budem, tako bih voleo bio da manje znam i čisti zrak svetlostni postanem, da joj bliži budem! O, da se trenutak jedan osetim u njenome miru, u njenoj lepoti, koliko mi se to vrednijim činilo od godina mojih misli, od svih nastojanja svenastojećeg čoveka! Kao led se istopilo ono što sam naučio, što sam učinio u životu, i svi naumi mladosti utihnuli su u meni; o, vi ljubljeni koji ste daleko, vi mrtvi i vi živi, kako smo prisno jedno bili!

- Kao razdor zaljubljenih, takva su nesazvučja sveta. Izmirenje je tu usred svađe i sve razdvojeno nađe se opet.

''Menonove tužaljke za Diotimom''

... Pa i kad je pretio severac,On, ljubavnika dušman koji tužaljke sprema,I s grana padalo lišće i vetrom letela kiša,Spokojno smešismo se, sa svojim bogom u čuvstvu,U razgovoru prisnom, u jednoj pesmi duše,Sasvim smireni sobom, detinje radosno sami.

''Diotima'' Dođi pa mi ublaži, o milje nebeske muze,Haos doba, ko nekad što si mirila elemente,Razmrsi praskavu bitku mirnim zvucima neba,Dok se u grudima smrtnim ne spoji razdeljeno,Dok se priroda ljudska, spokojna i velika,Iz prebiranja doba ne digne moćna i vedra.Vrati se u oskudna srca naroda, živa lepoto,Vrati se trpezi gozbenoj; u hramove se vrati,Jer Diotima živi, ko nežne cvati u zimi; Bogata sopstvenim duhom ipak traži i sunce.Ali je sunce duha i lepšeg sveta zašlo,Samo u mraznoj noći vihori vode ka bogu.

''U dečačko moje doba...''

U dečačko moje doba Spasavao me često jedan bogOd ljudske vike i šiba. Istina, nisam tada vas jošTad igrah se bezbedno i dobro Imenom zvao, a ni vi meneSa cvetovima u gaju Ne imenovaste, ko što ljudi čineI lahori nebeski Kao da se poznaju.Igrahu se sa mnom. Pa ipak, bolje vas poznavahI kao što srce No ikad što znadoh ljude. Razveseliš biljkama, Razumeo sam tišinu Etera,U susret kada tebi Ljudske reči ne razumeh nikad.Nežne ispruže ruke,Tako si moje veselio srce Mene je odgajio blagoglasOče Heliose! I ko i Endimion Lahoravoga gajaBejah : ljubimac tvoj, I ljubavi se naučih Sveta Luno! Među cvećem.

O svi vi verni U naručju bogova odrastoh. Bogovi prijateljski!Da ste samo znaliKako vas duša moja ljubljaše!

predavanja :

Valter Benjamin – ''Dve pesme Fridriha Helderlina'' :

''Hrabrost pesnika'' i ''Snebivljivost'' – na ovim dvema pesmama pokušava da pokaže unutrašnju formu (ono što je Gete zvao sadržinom).

Pesnički zadatak kao pretpostavka za vrednovanje pesme (vrednovanje se ne upravlja prema onome kako je pesnik rešio zadatak, naprotiv – ozbiljnost i veličina samog zadatka određuje vrednovanje. Ovaj zadatak se izvodi iz same pesme i on je poslednja osnova dostupna analizi. Ništa se ne otkriva o procesu lirskog stvaranja , o ličnosti stvaraoca ili njegovom pogledu na svet, već se otkriva posebna i jedinstvena sfera u kojoj se nalaze zadatak i pretpostavke pesme

Hiperion, Fridrih HelderlinHyperion - odlomci

Radosno je kad se isto pridružuje istom, ali božansko je kad veliki čovjek privuče k sebi male.Prijazna riječ hrabra muža, osmijeh u kom se skriva sažižuća divota duha, malo je i puno, poput čarobnjačke lozinke koja u svom jednostavnom slogu krije život i smrt, poput duhovne vode koja izvire iz gorskih subina i u svojim nam kristalnim kapima objavljuje otajnu snagu Zemlje. (...)

Koga ti okružiš svojim mirom i jakošću, pobjedniče i ratniče, kome ti pođeš ususret sa svojom ljubavlju i mudrošću, taj neka bježi ili postane sličnim tebi! Neplemenito i slabo ne opstaje uza te. (...)

Ja lutah uokolo poput divljega ognja, zahvaćah sve i bivah od svega zahvaćen, ali samo načas, i nespretne snage iscrpljivahu se utaman. Osjećah da mi svagdje nešto nedostaje, ali svoj cilj ipak ne uzmogoh naći. I tako me nađe. (...)

Još ga vidim kako stupa preda me i promatra me smiješeći se, još čujem njegov pozdrav i njegova pitanja.

Poput biljke kad njen mir smiri čeznutljivi duh, pa se jednostavna skromnost u dušu vrati – tako stajaše preda mnom.

A ja, ne bijah li jeka njegova tihog oduševljenja? Ne ponavljahu li se u meni melodije njegova bića? Postadoh ono što vidjeh, a to što vidjeh bijaše božansko.

Kako li je ipak nemoćan i najdobrohotniji mar čovjeka spram svemoći nepodijeljenog oduševljenja!Ono ne prebiva na površini, ne obuzima nas tu i tamo, ne treba ni vremena ni sredstva; naredbe, prinude i nagovora ono ne treba; na svim stranama, u svim dubinama i visinama ono nas obuzme u trenu, i prije nego što smo i svjesni da je tu, prije nego se upitamo što se to s nama zbiva, ono nas skroz naskroz preobražava u svoju ljepotu, svoje blaženstvo.

Blago onomu tko u ranoj mladosti na tom putu neki plemeniti duh sretnu!

Friedrich Hölderlin