GRČKA UMETNOST

Grčka civilizacija se formirala od 1100 - 700 godina p.n.e. Nju formiraju plemena koja se oko 1100 godine p.n.e. doseljavaju sa severa na grčko poluosrvo. Dve glavne grupe plemenačine:

Dorci - plemena koja su se naselila uglavnom na kopnu

Jonci - naseljavaju grčka ostrva i obliznju obalu Male Azije

I pored jakog osećanja srodstva i povezanosti, zasnovane na jeziku, veri i tradiciji, kao sto su npr.: četiri velike Panhelenske (Svegrčke) svečanosti, Grci su ostali podeljeni u puno malih nezavisnih polisa (grad-drzava).

Početna tačka grčke hronologije je 776 godina p.n.e. - osnivanje Olimpijskih igara.

Helenski narodi su u skulpturi, slikarstvu i arhitekturi stvorili tipove i oblike i vrednosti na kojima se temelji zapadna estetika. Oni su bili prvi narod u istoriji koji je opsirno pisao o svojim umetnicima, a te izvestaje su revnosno sakupljali Rimljani i preneli ih nama. Mi, dakle, grčku umetnost poznajemo sa originala, pisanih izvestaja i rimskih kopija.

Periodi u grčkoj umetnosti:

1.    GEOMETRIJSKI STIL (XI - VIII vek p.n.e.)2. ARHAJSKI STIL (kraj VII vek p.n.e. - 480 godina p.n.e.)3. STROGI STIL (480 - polovina V veka p.n.e.) - je rana faza klasičnog vajarstva

4. KLASIKA (polovina V - 400. godina p.n.e.)

5. KLASIKA (400 - 325 godina p.n.e.) - pozna klasika ili predhelenizam

6.    HELENIZAM (325 - 31 godina p.n.e.)

GEOMETRIJSKI STIL

Geometrijski stil je najstariji karakteristično grčki stil u umetnosti. Mi ga poznajemo samo sa bojene grnčarije i sitne skulpture. Grnčarija je najpre bila ukrasena apstraktnilm sarama(trouglovi, sahovski ornament, koncentrični krugovi), ali oko 800-te godine p.n.e. u okviru tog geometrijskog ornamenta javljaju se zivotinjske i ljudske figure. Dela su slobodna, nisu vezana za arhitekturu. Rađene su figurine malih dimenzija, oblici su sematski, ksoane -skulpture od drvenog debla čija je primarna forma forma debla. Skulpture su svedene i geometrijske, glava je predstavljena kao krug, torzo kao trougao, noge su paralelne, a ruke su uz telo. Sve je rađeno bez detalja i neskladno.

Oko 700 godine p.n.e. grčka umetnost ulazi u novi period - orijentalizujući stil , koji jepod snaznim uticajem Egipta i Bliskog Istoka. Razvoju ovog stila je doprineo razvoj trgovine. Geometrijski ornament je jos uvek prisutan, ali je ograničen na periferne zone amfora i vaza, a zapazamo i spiralne preplete i rozete kao nove motive. Najveće partije određene su za narativne scene, tj. figure su jasnije i dominiraju u odnosu na dekorativne elemente. Dela:

Dipilonska vaza, VIII vek p.n.e.Amfora iz Eleuzine - oslepljenje Polifema i Gorgone, 675 - 650 godina p.n.e.

ARHAJSKI STIL

Arhajski stil je period procvata umetnosti, ne samo u grnčariji, već i u monumentalnoj arhitekturi i vajarstvu. Ovaj stil je bio visi po rangu od geometrijskog. Iako mu nedostaju glavne odlike klasičnog stila uravnotezenost i osećanje savrsenog, odlikuje se svezinom.

Arhajske vaze su manje od svojih prethodnica (grnčarija nije vise sluzila za nadgrobne spomenike). Mnogo je jače isticanje teme, a prikazani su prizori iz mitologije, legendi i zivota. Naročito visok umetnički nivo uočavamo među atinskim vazama (atinski stil - crne figure na crvenoj podlozi - VI vek p.n.e.). Na posuđu iz sredine sestog veka se nalazio potpis umetnika. Neke od arhajskih vaza poseduju tako karakterističan stil da se njihov umetnički rukopis moze poznati i bez potpisa.

Arhajsko slikarstvo nije bilo ograničeno samo na vaze. Rađeno je i zidno slikarstvo i slike na pločama. Za arhajsko slikarstvo je karakteristična jasna ravnomerna boja, pa prema tome zidne slike se nisu razlikovale od slika na posuđu. U V veku p.n.e. grčko zidno slikarstvo dolazi do punog izraza, a dolazi do opadanja slikanja grnčarije. «stil crnih figura» (kompozicije sa crnim siluetama na crvenkastoj podlozi, detalji urezani

iglom, bele dodato preko crnog da se istaknu delovi) - VI vek p.n.e.. Ovakva procedura favorizuje dekorativni i dimenzionalni efekat.

U V veku p.n.e. crne figure na crvenoj podlozi postaju crvene figure na crnoj podlozi (figure se ostavljaju crvene, pozadina se boji).

Arhajska skulptura. - Grci su radili skulpturu u mermeru, bronzi, slonovači i zlatu. Skulptura je monumentalna, slobodna ili vezana za arhitekturu. Veza između arhitekture i skulpture je tačno određena bez improvizacija. Rane grčke statue (650-625 godina p.n.e.) su tretirane ukočeno, frizure nalik na periku i pripijene odeće (zenska skulptura). Grčke statue devojke (Kore) obučene i mladića (Kurosa) nagog, su zaista slobodne skulpture.

Njihovi preci su egipatske statue, ali na egipatskim figurama nikada nema supljina. Dotle se Grčki vajar ne boji supljina ni najmanje, pa stoga odvaja ruke od rupa i noge jednu od druge. Dok egipatske skulpture izgledaju smirene, Grčke su napete i pune skrivenoga zivota. Direktan pogled njihovih ogromnih očiju pruza najrečitiji kontrast neznom izgubljenom pogledu Egipatskih figura. Grčka statua je čudno neizdiferencirana, one nisu ni bogovi ni ljudi, već nesto između kao ideal fizičkog savrsenstva i zivotnosti koji pripada i smrtnima i besmrtnima.

Tempo razvoja grčke statue je očigledan i tako Kuros umesto ostro uokvirenih apstraktih povrsina dobija zaobljene krivine. Celo telo pokazuje veću svesnost masivnih zapremina, ali i jednu novu elastičnost i bezbroj anatomskih detalja koji su dati mnogo funkcionalnije nego ranije. Tip kore je nesto promenjiviji nego tip Kurosa, mada i taj razvoj ide po istoj semi. Dok se ranija Kora ponavlja kao odjek povrsine četvorougaone ploče, nova tzv. «Hera»izgleda kao oziveli stub. Isto tako nov je i mnogo organskiji način obrada kose koja pada na ramena u nekim kovrdzavim pramenovima, za razliku od pređasnje masivne krute perike. «Hera» ima mnogo prirodniji i nezniji osmeh od svih do tada viđenih. Poslednja Kora gubi svoju krutost, a dobija na kitnjastoj, preterano prefinjenoj ljupkosti, tome doprinosi i boja.

Paralelno sa gradnjom hramova javlja se i plastika vezana za arhitekturu u vidu skulpture reljefa. Pored zabata koji je sadrzao narativne scene nije bilo jos puno mesta za koje su Grci smatrali pogodnim za plastiku na arhitekturi. Eventualno su stavljali slobodne skulpture na vrh i krajeve zabata, a reljef ispod zabata. Od raskosnog plastisnog dekora najjači utisak ostavlja friz. Nesto kasnije reljef na zabatima se napusta, a na njegovo mesto dolaze pojedinačne staute , «slobodne», komponovane da se uklope u

zabat. Rađene su kao slobodne skulpture, ali ne stoje slobodno - mozemo ih zvati «super reljef». Izrazena je plemenitost duha. Visoki reljef i duboko zasečene figure dočaravaju prostor u dubinu, blize figure su dublje izvajane. Dela:

Atička amfora iz Vulčija - Herakle davi Nemejskog lava, slika, 525 g.p.n.e, Psijaks

Dionis u čunu, 540 g.p.n.e., slika, Eksekijas

Kora, 650 g.p.n.e.

Kuros, 600 g.p.n.e.

Kuros, 525 g.p.n.e.

Moskoforos, nosač teleta, 570 g.p.n.e.

Glava Rampin, 560 g.p.n.e., prikazuje «arhajski osmeh»

Hera sa Samosa, 570 - 560 g.p.n.e.

Friz Sifinijske riznice, 530 g.p.n.e.

STROGI STIL

Krajem VI v.p.n.e. razvijaju se polis i demokratija a dolazi i do uspona i u umetnosti. VI i V v.p.n.e. predstavljaju doba razvoja filozofije, dramskih umetnosti i knjizevnosti. Umetnici ovog doba su: Hagelades, Kritijas i Talamis. Gubi se frontalnost i simetrija, ima vise fantazija. Draperija nije vise tako kruta, a glava dobija lak pokret, nestaje «arhajski osmeh" - znak zivota, a zamenjuje ga zamisljen izraz. Zivot prozima celu figuru. Javlja se uravnotezena nesimetrija opustenog prirodnog stava contrapposto (protivteza). Statua po prvi put «stoji» u punom smislu reči, tj. neusiljeno. Desnanoga je isturena i njeno koljeno je nize od koljena leve noge. Ona se naziva slobodnom nogom , dok druga noga koja nosi glavni deo tezine se zoveangazovanom nogom. Osa tela vise nije ravna nego je blago kriva u obliku slova S.

Sve ove osobine su karakteristične za ranu fazu klasičnog stila ilitistrogog stila. Velike slobodno postavljene statue u pokretu najvaznije su ostvarenje strogog stila. Dela:

Kritijev mladić, 480 g.p.n.e., mermer, prvi put contrapposto

Auriga (vozar), 470 g.p.n.e., bronza

Dva zabata sa Zevsovog hrama u Olimpiji, 460 g.p.n.e.

Posejdon, 460 - 450 g.p.n.e., bronza, najlepsa statua u pokretu, prelaz ka klasici

KLASIKA

Grčka klasika počinje 461 g.p.n.e.. Posle pada Tiranida probija se čvrsti Dorski stil koji dovodi do stvaranja klasike V veka - novog pravca. Grčko -persijski ratovi zaustavljaju arhaiku, a posle vladavine Tiranida Perikle uvodi demokratiju 510 g.p.n.e. u Atini. Ističe se duh i telo iz čijeg odnosa proizilazi stav o lepom. Tezi se ravnotezi duha i tela, spoljne manifestacije i unutrasnje sadrzine.

Klasika ne prikazuje čoveka onakvim kakvim jeste, već prikazuje ideal čoveka koji je uskladio sebe spolja i iznutra, tj. svoj duh i telo. U arhaici je bila prisutna fantazija, a u klasici je paznja usresređena na ljudsku figuru koja se analizira kroz proporciju, polozaj u mirovanju, pokret i kompoziciju. Za sklad proporcija, besprekornu anatomsku čistotu, jasnoću figure kroz određen stav - kontrapost i pokret mozemo reći da su osnovne karakteristike klasike. Umetnost ide ka opstem tipu, univerzalnom tipu lepote, nema ličnog izraza. Skulptura se ne zanima za portretnu umetnost, ali se javlja i specifičan način oblikovanja glave i lica.

Lepota tela iskazuje i duhovnu lepotu. Za klasičnu Grčku umetnost je karakterističan prikaz patnje (patos) koja je plemenita i uzdrzana, a ne uzasavajuća. Klasika tezi neporemećenom miru. Hagelad koji je pripadao strogom stilu je bio učitelj Mirona, Polikleta i Fidije.

POLIKLET je pomerio stopala, prebacio teziste na desnu nogu, usavrsio kontraposto, utvrdio ljudske proporcije ( glava: telo=1:7 ). Napisao je delo o proporcijama - Kanon. Do detalja razradio anatomiju tela. Dela:

Doriforos (koplonosa), 450-440 g.p.n.e., uzor otelovljenja klasičnog ideala ljudske lepote

MIRON - istrazivao figure u naglasenom pokretu. Delo:

Diskobol

FIDIJA, radio zenske figure koje su pokrivene draperijom kroz koju se pokazuje anatomija tela. Haljina je pripijena uz telo. Radio je u slonovači i zlatu, kao i nacrte za Partenonski friz i skulpture Partenona urasle u pozadinu. Fidijin stil dominirao je do kraja V v.p.n.e.. Dela:

Doriforos

Diskobol

Niobida na umoru, 450 - 440 g.p.n.e., prvi put patos, najstariji zenski akt kod Grka

Partenonski friz, 160m, ritnmična ljupkost kompozicije, najznačajnija grupa klasične skulpture

Hegesina stela, stapanje reljefa sa pozadinom, zbog Peloponeskog rata (431-404 g.p.n.e.) obustavljena izrada velikih skulptura

SLIKARSTVO

Slikari ovog razdoblja su bili veoma uznapredovali u osvajanju iluzionističkog prostora. Iako do danas nije sačuvano slika ni na drvetu ni na zidovima, pa tu teoriju mozemo proveriti sa slika sa posuđa. Posebno su vazne slike sa grupa vaza - lektijosi (krčazi za ulje) - za prinosenje zrtve na pogrebu. One imaju belu prevlaku na kojoj je slikar mogao da slika slobodno i sa istim prostornim efektima kao i

njegov moderni naslednik koji se sluzio hartijom i perom. Grčki slikar je savladao skraćenje. Poikusao je da prosiri svoju skalu boja, ali nije uspeo da senči i modeluje - na vazama. Najpoznatiji su: Zeuksid, Eufranor, Skopas itd.

GRČKA UMETNOST

Grčka civilizacija se formirala od 1100 - 700 godina p.n.e. Nju formiraju plemena koja se oko 1100 godine p.n.e. doseljavaju sa severa na grčko poluosrvo. Dve glavne grupe plemenačine:

Dorci - plemena koja su se naselila uglavnom na kopnu

Jonci - naseljavaju grčka ostrva i obliznju obalu Male Azije

I pored jakog osećanja srodstva i povezanosti, zasnovane na jeziku, veri i tradiciji, kao sto su npr.: četiri velike Panhelenske (Svegrčke) svečanosti, Grci su ostali podeljeni u puno malih nezavisnih polisa (grad-drzava).

Početna tačka grčke hronologije je 776 godina p.n.e. - osnivanje Olimpijskih igara.

Helenski narodi su u skulpturi, slikarstvu i arhitekturi stvorili tipove i oblike i vrednosti na kojima se temelji zapadna estetika. Oni su bili prvi narod u istoriji koji je opsirno pisao o svojim umetnicima, a te izvestaje su revnosno sakupljali Rimljani i preneli ih nama. Mi, dakle, grčku umetnost poznajemo sa originala, pisanih izvestaja i rimskih kopija.

Periodi u grčkoj umetnosti:

1.    GEOMETRIJSKI STIL (XI - VIII vek p.n.e.)2. ARHAJSKI STIL (kraj VII vek p.n.e. - 480 godina p.n.e.)3. STROGI STIL (480 - polovina V veka p.n.e.) - je rana faza klasičnog vajarstva

4. KLASIKA (polovina V - 400. godina p.n.e.)

5. KLASIKA (400 - 325 godina p.n.e.) - pozna klasika ili predhelenizam

6.    HELENIZAM (325 - 31 godina p.n.e.)

GEOMETRIJSKI STIL

Geometrijski stil je najstariji karakteristično grčki stil u umetnosti. Mi ga poznajemo samo sa bojene grnčarije i sitne skulpture. Grnčarija je najpre bila ukrasena apstraktnilm sarama(trouglovi, sahovski ornament, koncentrični krugovi), ali oko 800-te godine p.n.e. u okviru tog geometrijskog ornamenta javljaju se zivotinjske i ljudske figure. Dela su slobodna, nisu vezana za arhitekturu. Rađene su figurine malih dimenzija, oblici su sematski, ksoane -skulpture od drvenog debla čija je primarna forma forma debla. Skulpture su svedene i geometrijske, glava je predstavljena kao krug, torzo kao trougao, noge su paralelne, a ruke su uz telo. Sve je rađeno bez detalja i neskladno.

Oko 700 godine p.n.e. grčka umetnost ulazi u novi period - orijentalizujući stil , koji jepod snaznim uticajem Egipta i Bliskog Istoka. Razvoju ovog stila je doprineo razvoj trgovine. Geometrijski ornament je jos uvek prisutan, ali je ograničen na periferne zone amfora i vaza, a zapazamo i spiralne preplete i rozete kao nove motive. Najveće partije određene su za narativne scene, tj. figure su jasnije i dominiraju u odnosu na dekorativne elemente. Dela:

Dipilonska vaza, VIII vek p.n.e.Amfora iz Eleuzine - oslepljenje Polifema i Gorgone, 675 - 650 godina p.n.e.

ARHAJSKI STIL

Arhajski stil je period procvata umetnosti, ne samo u grnčariji, već i u monumentalnoj arhitekturi i vajarstvu. Ovaj stil je bio visi po rangu od geometrijskog. Iako mu nedostaju glavne odlike klasičnog stila uravnotezenost i osećanje savrsenog, odlikuje se svezinom.

Arhajske vaze su manje od svojih prethodnica (grnčarija nije vise sluzila za nadgrobne spomenike). Mnogo je jače isticanje teme, a prikazani su prizori iz mitologije, legendi i zivota. Naročito visok umetnički nivo uočavamo među atinskim vazama (atinski stil - crne figure na crvenoj podlozi - VI vek p.n.e.). Na posuđu iz sredine sestog veka se nalazio potpis umetnika. Neke od arhajskih vaza poseduju tako karakterističan stil da se njihov umetnički rukopis moze poznati i bez potpisa.

Arhajsko slikarstvo nije bilo ograničeno samo na vaze. Rađeno je i zidno slikarstvo i slike na pločama. Za arhajsko slikarstvo je karakteristična jasna ravnomerna boja, pa prema tome zidne slike se nisu razlikovale od slika na posuđu. U V veku p.n.e. grčko zidno slikarstvo dolazi do punog izraza, a dolazi do opadanja slikanja grnčarije. «stil crnih figura» (kompozicije sa crnim siluetama na crvenkastoj podlozi, detalji urezani iglom, bele dodato preko crnog da se istaknu delovi) - VI vek p.n.e.. Ovakva procedura favorizuje dekorativni i dimenzionalni efekat.

U V veku p.n.e. crne figure na crvenoj podlozi postaju crvene figure na crnoj podlozi (figure se ostavljaju crvene, pozadina se boji).

Arhajska skulptura. - Grci su radili skulpturu u mermeru, bronzi, slonovači i zlatu. Skulptura je monumentalna, slobodna ili vezana za arhitekturu. Veza između arhitekture i skulpture je tačno određena bez improvizacija. Rane grčke statue (650-625 godina p.n.e.) su tretirane ukočeno, frizure nalik na periku i pripijene odeće (zenska skulptura). Grčke statue devojke (Kore) obučene i mladića (Kurosa) nagog, su zaista slobodne skulpture.

Njihovi preci su egipatske statue, ali na egipatskim figurama nikada nema supljina. Dotle se Grčki vajar ne boji supljina ni najmanje, pa stoga odvaja ruke od rupa i noge jednu od druge. Dok egipatske skulpture izgledaju smirene, Grčke su napete i pune skrivenoga zivota. Direktan pogled njihovih ogromnih očiju pruza najrečitiji kontrast neznom izgubljenom pogledu Egipatskih figura. Grčka statua je čudno neizdiferencirana, one nisu ni bogovi ni ljudi, već nesto između kao ideal fizičkog savrsenstva i zivotnosti koji pripada i smrtnima i besmrtnima.

Tempo razvoja grčke statue je očigledan i tako Kuros umesto ostro uokvirenih apstraktih povrsina dobija zaobljene krivine. Celo telo pokazuje veću svesnost masivnih zapremina, ali i jednu novu elastičnost i bezbroj anatomskih detalja koji su dati mnogo funkcionalnije nego ranije. Tip kore je nesto promenjiviji nego tip Kurosa, mada i taj razvoj ide po istoj semi. Dok se ranija Kora ponavlja kao odjek povrsine četvorougaone ploče, nova tzv. «Hera»izgleda kao oziveli stub. Isto tako nov je i mnogo organskiji način obrada kose koja pada na ramena u nekim kovrdzavim pramenovima, za razliku od pređasnje masivne krute perike. «Hera» ima mnogo prirodniji i nezniji osmeh od svih do tada viđenih. Poslednja Kora gubi svoju krutost, a dobija na kitnjastoj, preterano prefinjenoj ljupkosti, tome doprinosi i boja.

Paralelno sa gradnjom hramova javlja se i plastika vezana za arhitekturu u vidu skulpture reljefa. Pored zabata koji je sadrzao narativne scene nije bilo jos puno mesta za koje su Grci smatrali pogodnim za plastiku na arhitekturi. Eventualno su stavljali slobodne skulpture na vrh i krajeve zabata, a reljef ispod zabata. Od raskosnog plastisnog dekora najjači utisak ostavlja friz. Nesto kasnije reljef na zabatima se napusta, a na njegovo mesto dolaze pojedinačne staute , «slobodne», komponovane da se uklope u zabat. Rađene su kao slobodne skulpture, ali ne stoje slobodno - mozemo ih zvati «super reljef». Izrazena je plemenitost duha. Visoki reljef i duboko zasečene figure dočaravaju prostor u dubinu, blize figure su dublje izvajane. Dela:

Atička amfora iz Vulčija - Herakle davi Nemejskog lava, slika, 525 g.p.n.e, Psijaks

Dionis u čunu, 540 g.p.n.e., slika, Eksekijas

Kora, 650 g.p.n.e.

Kuros, 600 g.p.n.e.

Kuros, 525 g.p.n.e.

Moskoforos, nosač teleta, 570 g.p.n.e.

Glava Rampin, 560 g.p.n.e., prikazuje «arhajski osmeh»

Hera sa Samosa, 570 - 560 g.p.n.e.

Friz Sifinijske riznice, 530 g.p.n.e.

STROGI STIL

Krajem VI v.p.n.e. razvijaju se polis i demokratija a dolazi i do uspona i u umetnosti. VI i V v.p.n.e. predstavljaju doba razvoja filozofije, dramskih umetnosti i knjizevnosti. Umetnici ovog doba su: Hagelades, Kritijas i Talamis. Gubi se frontalnost i simetrija, ima vise fantazija. Draperija nije vise tako kruta, a glava dobija lak pokret, nestaje «arhajski osmeh" - znak zivota, a zamenjuje ga zamisljen izraz. Zivot

prozima celu figuru. Javlja se uravnotezena nesimetrija opustenog prirodnog stava contrapposto (protivteza). Statua po prvi put «stoji» u punom smislu reči, tj. neusiljeno. Desnanoga je isturena i njeno koljeno je nize od koljena leve noge. Ona se naziva slobodnom nogom , dok druga noga koja nosi glavni deo tezine se zoveangazovanom nogom. Osa tela vise nije ravna nego je blago kriva u obliku slova S. Sve ove osobine su karakteristične za ranu fazu klasičnog stila ilitistrogog stila. Velike slobodno postavljene statue u pokretu najvaznije su ostvarenje strogog stila. Dela:

Kritijev mladić, 480 g.p.n.e., mermer, prvi put contrapposto

Auriga (vozar), 470 g.p.n.e., bronza

Dva zabata sa Zevsovog hrama u Olimpiji, 460 g.p.n.e.

Posejdon, 460 - 450 g.p.n.e., bronza, najlepsa statua u pokretu, prelaz ka klasici

KLASIKA

Grčka klasika počinje 461 g.p.n.e.. Posle pada Tiranida probija se čvrsti Dorski stil koji dovodi do stvaranja klasike V veka - novog pravca. Grčko -persijski ratovi zaustavljaju arhaiku, a posle vladavine Tiranida Perikle uvodi demokratiju 510 g.p.n.e. u Atini. Ističe se duh i telo iz čijeg odnosa proizilazi stav o lepom. Tezi se ravnotezi duha i tela, spoljne manifestacije i unutrasnje sadrzine.

Klasika ne prikazuje čoveka onakvim kakvim jeste, već prikazuje ideal čoveka koji je uskladio sebe spolja i iznutra, tj. svoj duh i telo. U arhaici je bila prisutna fantazija, a u klasici je paznja usresređena na ljudsku figuru koja se analizira kroz proporciju, polozaj u mirovanju, pokret i kompoziciju. Za sklad proporcija, besprekornu anatomsku čistotu, jasnoću figure kroz određen stav - kontrapost i pokret mozemo reći da su osnovne karakteristike klasike. Umetnost ide ka opstem tipu, univerzalnom tipu lepote, nema ličnog izraza. Skulptura se ne zanima za portretnu umetnost, ali se javlja i specifičan način oblikovanja glave i lica.

Lepota tela iskazuje i duhovnu lepotu. Za klasičnu Grčku umetnost je karakterističan prikaz patnje (patos) koja je plemenita i uzdrzana, a ne uzasavajuća. Klasika tezi

neporemećenom miru. Hagelad koji je pripadao strogom stilu je bio učitelj Mirona, Polikleta i Fidije.

POLIKLET je pomerio stopala, prebacio teziste na desnu nogu, usavrsio kontraposto, utvrdio ljudske proporcije ( glava: telo=1:7 ). Napisao je delo o proporcijama - Kanon. Do detalja razradio anatomiju tela. Dela:

Doriforos (koplonosa), 450-440 g.p.n.e., uzor otelovljenja klasičnog ideala ljudske lepote

MIRON - istrazivao figure u naglasenom pokretu. Delo:

Diskobol

FIDIJA, radio zenske figure koje su pokrivene draperijom kroz koju se pokazuje anatomija tela. Haljina je pripijena uz telo. Radio je u slonovači i zlatu, kao i nacrte za Partenonski friz i skulpture Partenona urasle u pozadinu. Fidijin stil dominirao je do kraja V v.p.n.e.. Dela:

Doriforos

Diskobol

Niobida na umoru, 450 - 440 g.p.n.e., prvi put patos, najstariji zenski akt kod Grka

Partenonski friz, 160m, ritnmična ljupkost kompozicije, najznačajnija grupa klasične skulpture

Hegesina stela, stapanje reljefa sa pozadinom, zbog Peloponeskog rata (431-404 g.p.n.e.) obustavljena izrada velikih skulptura

SLIKARSTVO

Slikari ovog razdoblja su bili veoma uznapredovali u osvajanju iluzionističkog prostora. Iako do danas nije sačuvano slika ni na drvetu ni na zidovima, pa tu teoriju

mozemo proveriti sa slika sa posuđa. Posebno su vazne slike sa grupa vaza - lektijosi (krčazi za ulje) - za prinosenje zrtve na pogrebu. One imaju belu prevlaku na kojoj je slikar mogao da slika slobodno i sa istim prostornim efektima kao i njegov moderni naslednik koji se sluzio hartijom i perom. Grčki slikar je savladao skraćenje. Poikusao je da prosiri svoju skalu boja, ali nije uspeo da senči i modeluje - na vazama. Najpoznatiji su: Zeuksid, Eufranor, Skopas itd.

Politička struktura [uredi]

Antička Grčka se sastojala od nekoliko stotina manje-više nezavisnih (u zavisnosti od pojedinog perioda u kojem su se sklapali i rušili savezi, potpadalo pod vlast stranih ali i domaćih osvajača i sl.) gradova-država, tzv. polisa. Ovakva struktura činila je Grčku veoma različitom od drugih zajednica tadašnjeg vremena koje bile ili plemenske zajednice ili kraljevstva čija se vladavina prostirala često velikim područjima. Uprkos velikim udaljenostima i geografskim preprekama čak i između relativnog bliskih gradova, stari Grci su osjećali da pripadaju jednom narodu; imali su zajedničku religiju, jednake kulturne osnove i govorili istim jezikom.

S druge strane, oni su bili svjesni i svog plemenskog porijekla, Herodot je veoma dobro kategorisao grčke polise prema plemenima. Iako su postojali i takvi odnosi, čini se da oni nisu igrali značajniju ulogu u grčkoj politici. Nezavisnost polisa je bila odlučno branjena a ujedinjenje je bila tema koja se rijetko razmatrala. Čak i kada se nekoliko polisa udružilo u odbranu Grčke prilikom druge invazije Perzijanaca, veliki dio njih je ostao neutralan, a nakon Perzijskog poraza, ponovo su se vratili međusobnim sukobima[2].

Dakle, osnovne posebnosti političkog sistema antičke Grčke bila je fragmentiranost koja nije bila posebno uslovljena plemenskim porijeklom i fokus na urbana središta u tim, inače malim, gradovima-državama. Dodatne dokaze ovakve strukture čine i kolonije koje su, doduše, ostajale u "prisnom" odnosu sa gradovima iz kojih su kolonizatori otišli ali su ipak bile i potpuno nezavisni od njih. Naravno, manji polisi su mogli biti pod dominacijom svojim većih i moćnijih susjeda ali osvajanja ili direktna vladavina jednog polisa nad drugim je bila rijetka. Umjesto toga, polisi su se udruživali u saveze ili lige čije je članstvo bilo veoma promjenljivo po broju i trajanju. Tokom klasičnog perioda broj liga je postao manji a one same veće i to pod dominacijom jednog od tri najznačajnija grada; Atine, Tebe ili Sparte.

Vlada i zakon [uredi]

U poetku su mnogi grčki polisi bili mala kraljevstva na čijem čelu je bio gradski zvaničnik u ceremonijalnoj ulozi kralja - bazileusa, npr. archon basileus u Aitni[3]. Već u arhajskom periodu većina su postali aristokratske oligarhije. Prelazak vlasti s jednog čovjeka na veću grupi bio je postepen i vjerovatno trajao nekoliko stotina godina (oko X-VII stoljeća p.n.e.). Aristokratske grupe su se često sukobljavale oko pojedinačnih interesa i povremeno držale vlast. Tada su se pojavljivali i tzv. tirani koji su vladali po vlastitom nahođenju.

Atina je "zapala" u tiraniju u drugoj polovini VI stoljeća p.n.e. Kada je tiranija okončana Atinjani su osnovali prvu demokratiju na svijetu kao rješenje kojim su spriječili aristokratiju da ponovo osvoji vlast. Nakon Solonove reforme početkom V stoljeća p.n.e, svi osim najsiromašnijih građana su se mogli obratiti skupštini ili kandidovati za službenu poziciju. Sa uspostavom demokratije, skupština je postala de jure mehanizam vlasti sa podjednakim pravima svih građana u vlasti. Ipak, stranci i robovi (imati u vidu da je antička Grčka i dalje bila robovlasnička)nisu imali politička prava. Po uzoru na Atinu, i ostali polisi su uspostavili svoje demokratije sa određenim posebnostima i izuzecima. Najočitiji primjer posebnosti i izuzetaka je bila Sparta kojom su vladali monarsi po nasljednom pravu.

Struktura društva [uredi]

Građani su bili samo oni slobodni ljudi rođeni u Grčkoj koji su posjedovali zemlju i kao takvi su uživali puna prava i zaštitu polisa i zakona kasnije je Perikle uveo izuzetke od uslova da se mora biti rođen u Grčkoj). U većini polisa, za razliku od antičkog Rima, društveni status nije značio i posebna prava. Pojedine porodice su kontrolirale religiozne funkcije ali im to uglavnom nije davalo veću moć u vlasti. U Atini je stanovništvo bilo podijeljeno u četiri klase, prema bogatstvu. Prelazak u višu klasu je bio moguć ako se imalo više novca. U Sparti su svi muškarci bili jednaki nakon što bi dobili potrebno obrazovanje. Spartanski kraljevi imali su ulogu i vojnih i religioznih vođa i dolazili su iz dvije različite porodice. Robovi nisu imali, status, moć ili politička prava ali su mogli zasnivati porodice i posjed. Robovi u Sparti se gotovo nikada nisu bunili jer su imali previše brojno i različito porijeklo i bili previše "raštrkani" da mi se mogli organizovati.

Većina porodica, čak i one najsiromašnije, držala je robove kao sluge u domaćinstvima i radnu snagu. Ipak, vlasnici robova nisu imali pravo tući ili ubiti roba. Često su im obećavali slobodu kao poticaj za bolji rad. Za razliku od Rima, oslobođeni robovi nisu mogli postati građani.

I polisi su, prema zakonu, posjedovali robove. Ti "javni" robovi su uživali nešto više sloboda od onih čiji su vlasnici bile porodice, živjeli su samostalno i obavljali različite

specijalizovane poslove. U Atini, na primjer, javni robovi su bili obučeni da prepoznaju krivotvoreni novac ili su služili u hramovima.

U Sparti su postojali posebni robovi - heloti. Oni su bili ratni zarobljenici u vlasništvu države i dodijeljeni porodicama kod kojih su morali ostati, brinuti se o hrani i kućnim poslovima dok su se spartanske žene posvećivale odgoju djece a muškarci uvježbavanju ratnničkih vještina. Prema ovim robovima postupalo se grubo pa su ponekad pokušavali bizati bune.

Obrazovanje [uredi]

Tokom većeg dijela antičke grčke historije, obrazovanje je bio privatno, osim u Sparti. Samo bogate porodice su mogle priuštiti nastavnike. Dječaci su učeni čitati, pisati i citirati dijeloveknjiževnih djela. Učili su i pjevanje i sviranje te trenirani kao atlete ili obučavani kao ratnici. Ovo obrazovanje nisu sticali radi kvalifikovanja za neki posao već da bi stekli pravo da budu punopravni građani. I djevojčice su učile čitati, pisati i jednostavan račun potreban za vođenje domaćinstva. Nakon djetinjstva gotovo nikada nisu dobijale dodatno obrazovanje.

Sa sedam godina života dječaci su odlazili u školu, ili vojnu kasarnu aku su živjeli u Sparti. Nastava se sastojala od aritmetike, muzičkog i sportskog programa.

O dječacima iz bogatih porodica koji su išli u privatne škole brinuli su se pedagozi - paidagogos, kućni robovi koju su bili odabrani posebno za to i bili pratioci tim dječacima. Nastava se održavala u kućama nastavnika u kojima su dječaci učeni navedenim predmetima. Od dvanaeste godine dječaci su vježbali hrvanje, trčanje i bacanje diska i bacanje koplja. A Atini su stariji dječaci učeni i prefinjenijim disciplinama poput kulture, nauke, muzike i umjetnosti. Obrazovanje se završavalo sa 18 godina nakon čega je slijedila vojna obuka u trajanju od 1-2 godine[4].

Veoma bitan dio obrazovanja za bogate dječake predstvaljalo je učenje pod okriljem mentora. Učenik je sticao znanja prateći političke govore svog mentora u agori, pomažući mu u obavljanju javnih poslova, vježbajući sa njim u gimnaziji i prisustvujući simpozijumima. Najbogatiji mladići su nastavljali svoje obrazovanje kod najučenijih Grka, naročito na Akademiji.

Egejska kultura [uredi]

Podrobniji članak o temi: Egejska kulturaEgejska kultura je zajednička Civilizaciji Kiklada, Minojskoj (Kretskoj) i Helenskoj (Mikenskoj) civilizaciji koje su cvale u širem području Egejskog mora oko 2200. – 1200. pr. Kr. Preteča kulture stare Grčke.

Minojska kultura 

Podrobniji članak o temi: Minojska kulturaOko 3000. pr. Kr. na Kreti je započelo bakreno doba, a oko 2600. pr. Kr. i brončano doba, čime započinje razdoblje minojske kulture. Vladari izKnossosa su u 16. st. pr. Kr. ujedinili plemena Krećana pod samostalnu vlast. Živjeli su mirno, bez straha od neprijatelja jer su imali dobro državno uređenje i jaku mornaricu; gradove i naselja nisu opkoljavali sa zidinama. Također nisu gradili hramove nego su žrtve božanstvima prinosili pod vedrim nebom.

Gradovi Knossos, Akrotiri (Thera) i Festoss svjedoče o urbanom (sofisticiranom, moćnom i centraliziranom) društvu pod utjecajem istoka (posebice Egipta). Oni su imali karakteristično asimetričnu, ali geometrijsku osnovu, zanimljivo zidno slikarstvo i bogatu keramiku.

Mikenska kultura

Podrobniji članak o temi: Mikenska kulturaOko 1900. pr. Kr. započinje doseljavanje grčkih plemena (Ahejci), koja pod utjecajem s Krete stvaraju na Peloponezu Mikensku kulturu. Vrhunac joj je bio oko 1600. - 1100. pr. Kr., a glavni centri ove kulture su gradovi: Mikena, Tyrins i Arg. Za razliku otmjenosti, otmjenosti i lakoći kojom odiše kretska kultura, mikenska kultura (nazvana po glavnom gradu na Peloponezu – Mikeni), odiše snagom, čvrstinom i stabilnošću. U Mikenskim grobnicama pronađene su mnoge dragocjenosti, među kojima: mačevi sa zlatom okovanim drškama, zlatni pehari, prstenje i ukrasi za odjeću i neobične zlatne posmrtne maske.

Prijelazno doba [uredi]

U drugoj polovici 1. tisućljeća pr. Kr. dolazi do nove doseobe grčkih plemena Eonjana, Jonjana i Dorana, koji predindoeuropskom stanovništvu (Pelzgi) nameću svoj jezik i postupno se stapaju preuzimajući brojne kulturne sastavnice. Seoba Dorana i njihovo osvajanje Peloponeza, prilikom kojeg je uništena mikenska civilizacija, u tradiciji je poznata pod nazivom povratak Heraklovića, budući da su svojim pretkom proglasili ahejskog mitskog junaka Herakla. Ti događaji korespondiraju s početkom obrade željeza (željezno doba).

U prijelazno doba (oko 1000. – 800. pr. Kr.) dolazi do nastanka polisa ili gradova država, tipičnog oblika političke organizacije u kasnijim razdobljima, kao i do kolonizacije egejske obale Male Azije.