gradjansko 1

Gradjansko Prvih 20 pitanja

GRAĐANSKO PRAVO1.Predmet i metod građanskog prava

• Građansko pravo reguliše raznovrsne društvene odnose pa je o jedinstvenom predmetu građanskog prava teško govoriti.

• Građansko pravo najpre reguliše pravni položaj (status) subjekta u građansko-pravnim odnosima, a to su fizička i pravna lica.

• Statusni deo građanskog prava obuhvata materiju koja se odnosi na sticanje pravne, poslovne i deliktne sposobnosti fizičkog i pravnog lica, njihovim ličnim obeležjima kao što su lično/poslovno ime, prebivalište, boravište i državljanstvo.

• Građansko pravni odnosi među subjektima nastaju povodom : 1.Stvari - stvarna prava 2.Ličnih dobara - lična prava ili prava ličnosti 3.Ljudskih radnji - tražbena-obligaciona prava 4.Tvorevina intelektualnog stvaralaštva - autorska prava, njemu srodna prava i pronalazčka prava, kao i prava u sferi informatičke tehnologije.

• S obzirom na prirodu građanskopravni odnosi mogu biti: imovinski i neimovinski. U građanskom pravu preovlađuju imovinski, robno-novčani odnosi, koji su predmet pravnog prometa.

• Građansko pravo reguliše: 1.Pravni položaj subjekata, fizičkih i pravnih lica 2.Imovinske i neimovinske odnose nastale povodom objekata u građanskopravnom odnosu

• Metod stvaranja građanskog prava zavisi od oblika u kojima se ono stvara tj. da li se stvara opštim ili pojedinačnim normama.

• Metod formulisanja normi, naziva se pravnom tehnikom i uključuje definisanje pojmova, ciljeva, propisa, društvenih odnosa itd.

• Metod saznanja odnosno metod tumačenja građanskopravnih normi i popunjavanja pravnih praznina, podrazumeva način utvrđivanja građanskopravnih normi, putem jezičkog, ciljnog, sistematskog, logičkog i drugih načina tumačenja.

• Metod primene prava predstavlja korišćenje logičkih operacija zaključivanja, čiji je idealan oblik silogizam koji u pravu znači podvođenje slučaja pod normu i dobijanja zaključaka o posledici koju norma za takav slučaj predviđa.

• Naučni metod, podrazumeva proučavanje prava kako ono glasi (de lege lata) i kako bi trebalo da glasi (de lege ferenda), teorijsko i sistematsko uobličavanje prava i sl., upotrebom odgovarajućih naučnih postupaka.

• Metod regulisanja - načela regulisanja u građanskom pravu odlikuju se nekim svojim osobenostima po kojima se građansko pravo razlikuje od drugih grana prava, a to su:

1. N ačelo pravne jednakosti stranaka - subjekti građanskog prava se prilikom zasnivanja građanskopravnih odnosa nalaze u ravnopravnom odnosu jedan prema drugom. 2. N ačelo autonomije volje (slobodne volje, dispozicije) - stranke su slobodne u zasnivanju i uređivanju građanskopravnih odnosa 3. N ačelo prometljivosti (prenosivosti prava i obaveza ) - subjekt građanskog prava može prenositi prava i obaveze na drugog subjekta, ograničiti svoje pravo u korist nekog drugog lica ili se odreći svog prava. Odricanje od prava svojine naziva se derelikcija. Neprenosiva su: lična prava (pravo na život, ugled, čast, dostojanstvo), autorska lična prava, lične službenosti (plodouživanje, upotreba, pravo stanovanja), pravo na naknadu neimovinske štete zbog smrti bliskog lica, pravo na izdržavanje, zakonsko založno pravo, zakonsko pravo preče kupovine, nasledno pravo itd. 4. N ačelo imovinske sankcije - građansko pravna sankcija se ne izvršava na ličnosti titulara obaveze ili počinioca građanskopravnog delikta, nego na njegovoj imovini (načelo realne egzekucije). Cilj građanskopravne sankcije je da se uspostavi imovinska ravnoteža koja je postojala pre povrede titularevog dobra. Restitucija se vrši u naturalnom obliku (naturalna restitucija), ali ukoliko je to nemoguće ili se priroda prava tome protivi izvršiće se restitucija u novcu (novčana restitucija). 5. N ačelo pružanja pravne zaštite na privatan zahtev - zaštitu građanskih subjektivnih prava vrši sud ili drugi državni organ na zahtev titulara povređenog ili ugroženog prava. Postupak pred sudom pokreće se tužbom zainteresovanog lica (ex privatio), a ne po službenoj dužnosti državnog organa (ex officio).

1


2. Pojam i vrste izvora građanskog prava• Izvori građanskog prava su opšte norme koje regulišu građanskopravne odnose, kao posebne

društvene odnose. • Opšta pravna norma je izvor prava jer se odnosi na neodređeni broj slučajeva i primenjuje se

neograničeno, dok se pojedinačna pravna norma iscrpljuje jednom primenom. • Skup svih opštih građanskopravnih normi naziva se građanskim pravom u objektivnom smislu

(objektivno građansko pravo). • Opšte pravne norme nazivaju se i formalnim izvorima prava. • Za razliku od formalnih izvora prava pod materijalnim izvorima prava podrazumevaju se oni

društveni činioci koji utiču na stvaranje prava. • Objektivno građansko pravo može da se javi u formi pisanih i nepisanih izvora. Najznačajniji

pisani izvor je zakon, a nepisani običajno pravo.• Sudska praksa nije formalni izvor prava (u kontinentalnom pravu). Međutim, de facto ona je izvor

prava jer su sudovi dužni da jednobrazno postupaju u istim situacijama.• Pravna nauka - doktrina, nije izvor prava u formalnom smislu jer teorijsko mišljenje nema

obaveznu snagu, ali snagom argumenata utiče na razvitak zakonodavstva i sudske prakse.

3. Zakon kao izvor građanskog prava• Značajniji zakoni Republike Srbije:• Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine, reguliše osnove obligacionih odnosa u prometu

roba i usluga, dok su ostali obligacioni odnosi koji nisu kvalifikovani kao ''osnove obligacionih odnosa'' u nadležnosti republičkog zakonodavstva. Sadržina zakona je podeljena u 4 dela. Prvi obuhvata osnove obligacionih odnosa (opšti deo). Drugi deo čine pojedinačni ugovori. Treći deo se odnosi na primenu merodavnog prava u slučaju sukoba republičkih i pokrajnskih zona. Prelazne i završne odredbe čine četvrti deo zakona.

• Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima iz 1980. godine, koji je izmenama iz 1996. godine preimenovan u Zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Čine ga: glava I Osnovna načela, glava II Pravo svojine, glava III Pravo službenosti, glava IV Pravo zaloge, glava V Državina, glava VI Prava stranih lica, glava VII Merodavno pravo, i glava VIII Završne odredbe.

• Zakon o autorskom i srodnim pravima iz 2004. godine sastoji se iz sledećih delova: I Predmet zakona, II Autorsko pravo, III Srodna prava (pravo interpretatora, pravo proizvođača fonograma, pravo proizvođača videograma, pravo proizvođača emisije, pravo proizvođača baze podataka i pravo prvog izvođača slobodnog dela), IV Ostvarivanje autorskog i srodnih prava, V Evidencija autorskih dela i predmet srodnih prava, VI Zaštita autorskog i srodnih prava, VII Kaznene odredbe i VIII Prelazne i završne odredbe.

• Prava industrijske svojine regulisana su sledećim zakonima: • Zakon o patentima iz 2004. godine, • Zakon o žigovima iz 2004. godine, • Zakon o pravnoj zaštiti dizajna iz 2004. godine i • Zakon o oznakama gografskog porekla iz 2006. godine. • Od posebnog značaja za opšti deo građanskog prava, naročito za statusna pitanja fizičkih lica je

Zakon o vanparničnom postupku Srbije iz 1982. godine.• Na parnični i izvršni postupak primenjuju se: Zakon o parničnom postupku i Zakon o izvršnom

postupku.

4.Običaji i uzanse kao izvor građanskog prava• Običaj je nepisano opšte pravilo ponašanja, nastalo dugotrajnom ustaljenom primenom u

određenim situacijama i prihvaćeno od strane pripadnika određene društvene zajednice.• Najznačajnija podela običaja je ona na pravne običaje (običajno pravo) i faktičke običaje.• Pravni običaj je nepisano pravilo ponašanja praćeno svešću o njegovoj obaveznosti. Da bi neki

običaj bio pravni potrebno je da se ispune dva uslova, jedan objektivne, a drugi subjektivne prirode. Objektivni uslov podrazumeva ustaljeno, jednoobrazno i dugotrajno ponašanje ljudi u određenim društvenim odnosima. Drugi uslov, subjektivne prirode, je postojanje svesti ili

2


uverenja o pravnoj obaveznosti određenog ponašanja (opinio iuris, opinio necessitatis). Objektivni i subjektivni uslov treba kumulativno da se ispune da bi nastao pravni običaj, koji postaje pravno obavezujući.

• Običajno pravo je pravno obavezujuće ako je to utvrđeno zakonom. Pravni običaj se primenjuje kad god nije u suprotnosti sa imperativnim zakonskim odredbama. Pravni običaji se teže dokazuju.

• Faktički običaj je pravilo ponašanja nastalo spontanim prihvatanjem od strane zainteresovanih lica kojem za razliku od pravnog običaja nedostaje svest o pravnoj obaveznosti. Nepoštovanje faktičkog običaja nije sankcionisano državnom prinudom, nego specifičnom sankcijom društvene zajednice u kojoj se običaj primenjuje, kao što su: podsmeh, prezir, bojkot, novčana kazna, pa čak i fizička prinuda itd. Običaji ove vrste su mnogobrojni i raznovrsni (npr. običaj darivanja mlade, rođenog deteta, običaji vezani za zaključivanje i izvršenje ugovora itd.). Faktički običaj postaje pravno obavezan kada zakon upućuje na njegovu primenu. Faktički običaj postaje pravno obavezujući kada se stranke u pravnom poslu pozovu na njega izričito ili prećutno.

• Uzanse su kodifikovani i u obliku zbornika objavljeni trgovački (poslovni) običaji, koje donose profesionalna udruženja, asocijacije trgovaca kao što su: komore, berze i sl. Uzanse mogu biti opšte, koje važe među trgovcima (privrednicima) u prometu robom i posebne koje važe za promet određenom vrstom robe ili za određenu privrednu granu. U našem pravu poseban značaj imale su Opšte uzanse za promet robom koje je 1954. godine doneo Plenum Glavne državne arbitraže, a koje su i danas u primeni. Prema Zakonu o obligacionim odnosima uzanse se primenjuju ako su učesnici u obligacionom odnosu ugovorili njihovu primenu ili ako iz okolnosti proizilazi da su njihovu primenu hteli. Značaj uzansi je višestruk. Njima se olakšava zaključivanje pravnih poslova jer umesto mnoštva ugovornih odredaba kojima bi se regulisao određeni pravni posao, dovoljno je da se strane u ugovoru pozovu na primenu odgovarajuće uzanse.

•5.Pojam i vrste tumačenja pravnih normi

• Objektivno građansko pravo čine građanskopravne norme. • Osnovna jedinica pravnog sistema je pravna norma. • Građanskopravna norma predstavlja pravilo ponašanja zasnovano na načelima građanskog prava,

čija se primena, ukoliko je to potrebno može obezbediti državnom prinudom. • Građanskopravne norme mogu se klasifikovati po različitim kriterijumima:

1.Prema tome da li se odnose na neodređeni broj lica i za sve slučajeve ili samo na određena lica i konkretan slučaj norme se dele na opšte i posebne. 2.Prema pravnom dejstvu norme mogu biti: imperativne (ius cogens) i dispozitivne (ius dispositivum).

• Imperativne ( prinudne, kogentne) norm e su one koje subjekti prava ne mogu svojom voljom menjati. To su stroge pravne norme po kojima se subjekti moraju ponašati i čiju primenu ne mogu otkloniti. Imperativne norme su prepoznatljive po izrazima: ''strane su dužne'', ''mora''. Imperativne norme su izuzetak u građanskom pravu, a dispozitivne su pravilo. Imperativne norme preovlađuju u statusnom pravu, stvarnom i porodičnom pravu.

• Dispozitivne norme su pravno obavezujuće, s tim da subjekti na koje se odnose mogu ustanoviti drugačije pravilo ponašanja.

• Dispozitivne norme uglavnom glase: ''ugovorne strane mogu'', ''ako drugačije nije ugovoreno''.• 3.Prema sadržini građanskopravne norme mogu biti: ovlašćujuće, naređujuće i zabranjujuće. • Ovlašćujuće norme preovlađuju u građanskom pravu i odlikuje ih mogućnost subjekata da

slobodno odlučuju da li će postupiti po normi ili ne. • Naređujuća je ona norma koja obavezuje neko ponašanje. • Zabranjujuće su one norme kojima se od subjekata zahteva neko nečinjenje ili uzdržavanje od

činjenja.• Norme mogu biti: konstitutivne i deklarativne; direktivne i savetodavne; norme striktnog prava

(ius strictum) i norme pravičnog prava (ius aequm).

3


6.Fizičko lice• Fizička lica su ljudi kao individue. • Fizičko lice postaje subjekt prava momentom rođenja. Pravnu sposobnost koju stiče rođenjem ima

za ceo život. Pravna sposobnost je svojstvo ličnosti koja se poistovećuje sa njom. Pravna sposobnost se ne može prenositi, lice se nje ne može odreći niti lišiti. Pravna sposobnost je neograničena i po sadržini jednaka za sva fizička lica. S obzirom da pravna sposobnost nije subjektivno pravo nego svojstvo ličnosti, svako fizičko lice je subjekt prava. Prema Ustavu Republike Srbije ''Svako lice ima pravnu sposobnost''.

• Fizičko lice stiče pravni subjektivitet rođenjem. Da bi rođenje imalo za posledicu nastanak pravnog subjekta - da bi se stekla pravna sposobnost potrebno je da se dete živo rodi, odnosno, da posle rođenja, makar u nekom trenutku pokazuje znake života. Od pravila da se pravni subjektivitet priznaje rođenom detetu još od rimskog prava postoji izuzetak po kojem se začeto, a nerođeno dete, smatra rođenim (priznaje mu se svojstvo subjekta prava) ako je to u njegovom interesu, pod uslovom da se živo rodi.

• Pravni subjektivitet fizičkog lica gasi se: 1.smrću i 2.proglašenjem nestalog lica za umrlo.

• Nastupanjem smrti, bez obzira na uzrok, pravni subjektivitet prestaje prirodnim putem, a proglašenjem nestalog lica za umrlo pravnim putem.

• Lica koja istovremeno izgube život nesrećnim slučajem, a međusobno se nasleđuju nazivaju se komorijenti. Naše pozitivno pravo je usvojilo princip da su komorijenti istovremeno umrli i da se ne mogu međusobno nasleđivati.

• Nestalim se smatra ono lice koje je duže vreme odsutno iz svog mesta prebivališta, a za koje je neizvesno da li je živo. Za razliku odsutnog lica za koje se pretpostavlja da je u životu, kod nestalog lica postoji sumnja odnosno neizvesnost o njegovom životu.

• Prema Zakonu o vanparničnom postupku Republike Srbije za umrlo se može proglasiti lice: 1. O čijem životu za poslednjih pet godina nije bilo nikakvih vesti, a od čijeg rođenja je prošlo sedamdeset godina, 2. O čijem životu za poslednjih pet godina nije bilo nikakvih vesti, a verovatno je da više nije živo, 3. Koje je nestalo u brodolomu, saobraćajnoj nesreći, zemljotresu, požaru, poplavi ili u kakvoj drugoj neposrednoj smrtnoj opasnosti, a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti za šest meseci od dana prestanka opasnosti, 4. Koje je nestalo u toku rata u vezi sa ratnim događajima, a o čijem životu nije bilo nikakvih vesti za jednu godinu od dana prestanka neprijateljstva.

• Postupak za proglašenje nestalog lica za umrlo je vanparnični, a nadležni sud je opštinski, i to u mestu poslednjeg prebivališta ili boravišta nestalog.

•7.Poslovna i deliktna sposobnost fizičkih lica

• Sposobnost jednog lica da izjavom svoje volje zaključuje pravne poslove i preduzima druge pravne radnje naziva se poslovna sposobnost. Ta sposobnost znači mogućnost subjekta da izjavljuje pravno relevantnu volju - onu koja proizvodi određena pravna dejstva kao što su nastanak, promena ili prestanak subjektivnih građanskih prava. To je sposobnost jednog lica da stiče prava i obaveze, tj. da realizuje svoju pravnu sposobnost.

• Uslov za sticanje poslovne sposobnosti je dostizanje određenog stepena zrelosti u psihofizičkom razvoju ličnosti, koji pretpostavlja svest pravnog subjekta o pravnim posledicama svojih pravnih radnji.

• U zavisnosti od sposobnosti lica da shvati pravne posledice preduzetih pravnih radnji, postoje različiti stepeni poslovne sposobnosti, a to su:

1.Potpuno poslovno nesposobna lica su ona koja nisu u mogućnosti da izjave volju koja proizvodi pravno dejstvo, tj. nastanak, promenu ili prestanak subjektivnih prava. To su mlađi maloletnici i lica koja su lišena poslovne sposobnosti usled nesposobnosti da se sama brinu o svojoj ličnosti, pravima i obavezama. Prema Porodičnom zakonu Republike Srbije, mlađim maloletnicima se smatraju lica do

4


navršene 14 godine života. Mlađi maloletnik može preduzimati pravne poslove kojima pribavlja isključiva prava, pravne poslove kojima ne stiče ni prava ni obaveze i pravne poslove malog značaja.2.Ograničeno (delimično) poslovno sposobna lica su maloletnici između 14 i 18 godine života, tzv. stariji maloletnici. U ovu kategoriju spadaju i punoletna lica koja su odlukom suda delimično lišena poslovne sposobnosti.

• Stariji maloletnici mogu samostalno zaključivati pravne poslove, ali je za njihovu punovažnost potrebna saglasnost (prethodna ili naknadna) njihovih zakonskih zastupnika.

• Stariji maloletnik sa navršenih 15 godina života stiče tzv. radnu sposobnost, koja podrazumeva mogućnost ovih lica da mogu samostalno zasnivati radni odnos i samostalno raspolagati i upravljati imovinom koju su stekli svojim radom.

• Aktivna zaveštajna (testamentalna) sposobnost (sposobnost da se sastavi punovažan tedtament) stiče se sa navršenih 15 godina života, pod uslovom da je lice sposobno za rasuđivanje.

• Sa navršenih 16 godina muškarac sposoban za rasuđivanje može priznati očinstvo. Pravo na promenu ličnog imena ima svako lice koje je navršilo 15 godina života.

3.Potpuno poslovno sposobna lica u našem pravu su lica koja imaju navršenu 18 godinu života pod uslovom da su sposobna za rasuđivanje. Potpuno poslovno sposobno lice može bez ograničenja da zaključuje sve pravne poslove.

• Izuzetak od pravila da se poslovna sposobnost stiče punoletstvom postoji u slučaju potpune emancipacije. Po odluci suda na zahtev maloletnika starijeg od 16 godina, može se dati dozvola za stupanje u brak, čime se stiče potpuna poslovna sposobnost.

• Sposobnost lica da odgovara za štetu prouzrokovanu građanskopravnim deliktom naziva se deliktna sposobnost. Deliktna sposobnost znači mogućnost da se odgovara za svoje nedozvoljene, tj. protivpravne radnje.

• Posledica građanskopravnog delikta je naknada štete od strane lica koje je prouzrokovalo.• Deliktno sposobno je ono lice koje je svesno svoje nedozvoljene radnje i odgovorno je za naknadu

štete koja je iz takve radnje proizašla. • Sticanje deliktne sposobnosti regulisano je Zakonom o obligacionim odnosima. • Maloletnik do navršene 7 godine života nije odgovoran za štetu koju prouzrokuje. Ova lica su

deliktno nesposobna i za njihove skrivene radnje odgovaraju njihovi roditelji. • Maloletnik od 7 do 14 godine života ne odgovara za štetu, osim ako se dokaže da je pri

prouzrokovanju štete bio sposoban za rasuđivanje. • Sa navršenih 14 godina stiče se deliktna sposobnost. Lica u tom uzrastu odgovorna su za

prouzrokovanu štetu prema opštim pravilima za nakandu štete. Odgovaraju za štetu samostalno bez solidarne odgovornosti roditelja, pod uslovom da su sposobna za rasuđivanje.

•8.Atributi fizičkih lica

• Fizičko lice ima određena svojstva koja mu služe za pravno određenje, individualizaciju u pravnom prometu.

• Atributi fizičkih lica su: lično ime, prebivalište i državljanstvo.• Lično ime je naziv fizičkog lica kojim se ono identifikuje u pravnom saobraćaju. Pravo na ime je

lično pravo koje je neprenosivo i neimovinsko, kojega se njegov nosilac ne može odreći. Ovo pravo je apsolutno, jer deluje prema svima. Pravo na ime ne može zastareti niti neupotrebom prestati, neodvojivo je od ličnosti. Svako fizičko lice ima lično ime koje mu služi za razlikovanje od drugih lica i stoji u stalnoj i neraskidivoj vezi sa ličnošću održavajući njenu individualnost. Svako lice ima pravo na lično ime i obavezu da se njime služi.

• Lično ime se sastoji iz porodičnog imena ili prezimena i imena u užem smislu. Dok prezime označava pripadnost porodičnoj zajednici ime u užem smislu označava bliže određenje u porodici. Lično ime deteta određuju roditelji sporazumno. U pogledu izbora imena u užem smislu postoji potpuna sloboda u izboru, s tim što se zabranjuje određivanje pogrdnih imena, imena kojima se vređa moral ili su u suprotnosti sa običajima i shvatanjima sredine. U pogledu određivanja prezimena ne postoji toliki stepen slobode izbora, jer dete može dobiti prezime jednog od roditelja ili prezime oba roditelja. Zajedničkoj deci roditelji ne mogu odrediti različita prezimena.

• Organ starateljstva određuje lično ime detetu, ako su mu roditelji odredili pogrdno ime, ime kojim se vređa moral ili ime koje je u suprotnosti sa običajima i shvatanjima sredine.

5


• Lično ime se upisuje u matičnu knjigu rođenih. Upis ima konstitutivno dejstvo, jer od tog trenutka postaje sastavni deo ličnosti i zaštićeno je pravom.

• Lično ime se može promeniti na dva načina: promenom porodičnog statusa ili na zahtev u upravnom postupku.

• Stupanje u brak može da ima za posledicu promenu prezimena. Supružnici se mogu sporazumeti: a) da svako zadrži svoje prezime, b) da umesto svog uzme prezime drugog supružnika i v) da svom prezimenu doda prezime drugog supružnika.

• Pravo na promenu ličnog imena ima svako lice koje je navršilo 15 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje.

• Neće se odobriti promena imena licu: a) protiv koga se vodi krivični postupak za delo za koje se goni po službenoj dužnosti, b) licu koje je već osuđeno za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, dok kazna nije izvršena ili dok traju pravne posledice osude, v) koje promenom ličnog imena namerava da izbegne neku zakonom utvrđenu obavezu, g) koje namerava da promeni ime u pogrdno ime, ime kojim se vređa moral ili ime koje je u suprotnosti sa običajima i shvatanjima sredine. Promena imena se mora upisti u matičnu knjigu rođenih i venčanih.

• Prebivalište (domicil) je mesto za koje se lice trajnije veže i koje predstavlja centar njegovih životnih aktivnosti. Prebivalište je značajna pravna činjenica za mnoge grane prava. Administrativne obaveze ispunjavaju se u mestu prebivališta određenog lica. U pravnoj teoriji se prebivalište smatra atributom fizičkog lica zato što svako mora da ima prebivalište, jer ne postoje lica bez prebivalište i svako može da ima samo jedno prebivalište. Ovo pravilo važi bez izuzetka u svim pravnim sistemima.

• Prema našem zakonu prebivalište je mesto u kome se građanin nastanio sa namerom da u njemu stalno živi.

• Prema ovoj definiciji zahtevaju se dva uslova za sticanje prebivališta: 1.nastanjivanje i življenje na određenom mestu i 2.namera da se u njemu stalno živi. Svako lice je dužno da prijavi mesto stanovanja nadležnom organu u roku od 8 dana od dana nastanjivanja, kao i njegovu promenu. Maloletna deca imaju prebivalište svojih roditelja ili staraoca.

• Boravište je mesto u kojem građanin privremeno boravi van svog prebivališta. Tu se lice nalazi izvesno vreme, bez namere da se tu nastani odnosno da stalno živi.

• Državljanstvo je pravna pripadnost fizičkog lica određenoj državi (državnopravnom poretku). • Državljanstvo kao pravna veza države i pojedinca znači formalnopravno priznavanje svih prava

pojedincu koje pravni poredak proklamuje (politička, građanska, imovinska, socijalna itd.), ali i obaveze koje takvo lice ima prema državi. Državljanstvo je jedan od atributa fizičkog lica kojim se vrši njegova individualizacija u pravnom saobraćaju.

• Postoje dva osnovna načina sticanja državljanstva: 1.Po krvnoj vezi ( ius sanguinis ), prema kojem deca faktom rođenja stiču državljanstvo svojih roditelja. U našem pravu, dete stiče državljanstvo Republike Srbije ukoliko su oba roditelja u trenutku njegovog rođenja državljani Republike Srbije. Ako je samo jedan od roditelja u trenutku rođenja deteta državljanin Republike Srbije, potrebno je da je dete rođeno na teritoriji Republike Srbije. 2.Po mestu rođenja deteta ( ius soli ), prema kome dete stiče državljanstvo one države na čijoj je teritoriji rođeno.

• Postoje i dopunski načini sticanja državljanstva: prirođenjem, na osnovu međunarodnog ugovora, i ako su roditelji apatridi ili nepoznati.

• Zakon o državljanstvu Republike Srbije, predviđa mogućnost sticanja državljanstva putem prijema u državljanstvo Republike Srbije, na zahtev stranca koji je stalno nastanjen u Republici Srbiji pod uslovom: da je stariji od 18 godina i poslovno sposoban, da ima otpust iz stranog državljanstva, da je do podnošenja zahteva tri godine neprekidno imao prebivališta na teritoriji Republike Srbije i da podnese pisanu izjavu da Republiku Srbiju smatra svojom državom.

• Fizičko lice može biti državljanin jedne ili više država (bipatridi ili polipatridi). • Postoje i lica bez državljanstva (apatridi) i imaju isti položaj kao strani državljani.• U pogledu prava koja mogu uživati strani državljani na domaćoj teritoriji razlikujemo:

1.Prava koja su podjednako dostupna i domaćim i stranim državljanima,

6


2.Prava koja stranci mogu sticati samo pod određenim uslovima i 3.Prava koja su rezervisana samo za domaće državljane. 9.Lišavanje poslovne sposobnosti

• Punoletno lice koje je steklo poslovnu sposobnost može odlukom suda biti lišeno poslovne sposobnosti ukoliko postoje razlozi usled kojih to lice nije sposobno da shvati značaj svojih pravnih radnji.

• U našem pravu lice može biti potpuno lišeno poslovne sposobnosti ako postane nesposobno za rasuđivanje usled bolesti ili smetnji u psihofizičkom razvoju.

• Telesni nedostaci po pravilu ne utiču na poslovnu sposobnost nekog lica, ali ukoliko su oni takvog karaktera da utiču na umne sposobnosti i onemogućavaju lice da normalno rasuđuje mogu se uzeti kao razlog za oduzimanje poslovne sposobnosti.

• Odluku o proglašenju punoletnih lica za poslovno nesposobne donosi opštinski sud u vanparničnom postupku. Odluka se donosi u obliku rešenja.

• Postupak za lišenje poslovne sposobnosti pokreće i vodi sud po službenoj dužnosti, kao i na predlog organa starateljstva, bračnog druga, deteta ili roditelja lica kod kog su se stekli uslovi za lišenje odnosno ograničenje poslovne sposobnosti.

• Licima potpuno lišenim poslovne sposobnosti određuje se staratelj.• Pravni poslovi koje zaključi lice nesposobno za rasuđivanje, potpuno lišeno poslovne sposobnosti

smatraju se ništavim.• Kada prestanu razlozi zbog kojih je lice lišeno poslovne sposobnosti sud će po službenoj dužnosti,

na predlog organa starateljstva i zainteresovanih lica (roditelj, bračni drug, dete i dr.) doneti rešenje o vraćanju poslovne sposobnosti.

• Punoletno lice može biti delimično lišeno poslovne sposobnosti ako postane nesposobno za rasuđivanje ili svojim postupcima ugrožava svoja prava i interese, ili prava i interese drugih lica usled bolesti ili smetnji u psihofizičkom razvoju.

• U razloge za delimično lišenje poslovne sposobnosti mogu se ubrojati i zloupotreba alkohola ili opojnih sredstava, staračka iznemoglost, senilnost (demencija) ili drugi slični razlozi.

•10.Pravna lica

• Pravno lice je organizovan skup ljudi koji poseduje svoju posebnu imovinu radi ostvarenja nekog društveno dopuštenog cilja i kojem pravni poredak priznaje svojstvo subjekta prava, tj. sposobnost da bude nosilac prava, obaveza i odgovornosti.

• Pravno lice je nastalo kao izraz potrebe ljudi da se udružuju radi ostvarenja nekog cilja ili zaštite određenih interesa. Ciljevi koji se ostvaruju nastankom pravnog lica prevazilaze individualne moći pojedinca i trajnije su prirode.

• Sve teorije o pojmu pravnog lica mogu se podeliti u dve grupe: 1.Teorije koje negiraju pojam pravnog lica (negatorske teorije) 2.Teorije koje priznaju realnost pravnog lica (realističke teorije).

• Da bi nastalo pravno lice potrebno je da se ispune određeni uslovi koji mogu biti opšti i posebni. • Opšti uslovi važe za sva pravna lica neizostavno, a to su: organizaciona samostalnost, koja

pretpostavlja organizaciju fizičkih lica radi ostvarenja nekog zakonom dopuštenog cilja (personalni supstrat), imovinsku samostalnost (imovinski supstrat) i priznanje pravnog subjektiviteta od strane pravnog poretka (pravna, poslovna i deliktna sposobnost).

• Pravno lice pretpostavlja organizaciju ili udrženje fizičkih lica koji predstavljaju posebno jedinstvo i organizacionu samostalnost. Nije svaka organizacija pravno lice, nego samo ona koju pravo uređuje, dopušta i priznaje.

• Pravno urediva je ona organizacija kojoj pravo daje neki organizacioni okvir, neku pravnu formu. • Pravno dopuštene su one organizacije koje nisu pravom zabranjene. Organizacija fizičkih lica

koja je pravno urediva i dopuštena postaje pravno lice tek kada joj pravo prizna sposobnost da bude subjekt prava tj. pravnu sposobnost.

• Nastankom pravnog lica stiče se mogućnost samostalnog istupanja u pravnom prometu (spoljna samostalnost) i samostalnost u odnosu na članove i osnivače pravnog lica (unutrašnja samostalnost).

7


• Pod imovinskom samostalnošću pravnog lica podrazumeva se posedovanje njegove posebne imovine različite od imovine osnivača i članova koji ga čine.

• Imovinska i neimovinska prava i obaveze, pripadaju pravnom licu kao posebnom subjektu prava, a nisu prava i obaveze njegovih osnivača i članova odnosno zaposlenih u pravnom licu. Imovinska samostalnost pravnog lica u odnosu na članove u njegovom sastavu znači da pravno lice svojom posebnom imovinom odgovara za svoje obaveze i za obaveze svojih članova (organa) nastalih u obavljanju delatnosti pravnog lica.

• Pravno lice za svoje obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom. Pravno lice može prestati ako njegova imovina postane nedovoljna da se ispunjavaju obaveze prema poveriocima i društvenoj zajednici. Ako pravno lice postane platežno nesposobno i posluje sa gubitkom može se pokrenuti stečajni (bankrotstvo) ili likvidacioni postupak.

• Svako pravno lice se osniva da bi se ostvario neki cilj.• Postojanje cilja je uslov pravne organizovanosti fizičkih lica koji ga čine ili interesa koji treba da

se ostvare. • Cilj pravnog lica, bez obzira o kojoj vrsti pravnog lica je reč, mora biti u skladu sa interesima

društvene zajednice tj. ne može biti u suprotnosti sa imperativnim zakonskim odredbama i moralom društvene zajednice.

• Cilj pravnog lica određuje se osnivačkim aktom i statutom i upisuje se u registar pravnih lica,• Načini priznavanja subjektiviteta pravnog lica mogu se svesti na tri osnovna sisitema:

1.Sisitem prijave - prema ovom sistemu pravno lice nastaje momentom prijave nadležnom državnom organu. 2.Siistem odobrenja - u ovom sistemu posebno je naglašena uloga državnog organa koji ceni ceklishodnost osnivanja pravnog lica pre nego što odobri njegov nastanak. 3.Normativni sisitem je karakterističan po tome što se zakonom utvrđuju uslovi i postupak za nastanak pravnog lica i kada su oni ispunjeni nadležni organ je dužan da takvoj organizaciji prizna svojstvo subjekta prava - pravnu sposobnost. Ovaj sisitem je obično praćen i registracijom pravnog lica, s tim što registarski sud nema ovlašćenje da ispituje celishodnost osnivanja pravnog lica, nego samo da li su ispunjeni uslovi (formalni i materijalni) za njegovo osnivanje.

• Pravni poreci obično za nastanak pravnog lica traže i upis pravnog lica u posebne registre. • Registri su posebne javne knjige koje vodi sud, agencija ili upravni organi i u koje se upisuju

podaci od značaja za pravno lice. • Upis u registar vrši se prema pravilima vanparničnog ili upravnog postupka. • Brisanje iz registra vrši se po službenoj dužnosti ili na zahtev stranke.

11.Vrste pravnih lica• Postoje različiti kriterijumi za podelu pravnih lica.• Prema unutrašnjoj strukturi pravna lica možemo podeliti na udruženja i ustanove.• Prema cilju radi kojeg su osnovana i delatnosti koju obavljaju pravna lica mogu biti komercijalna

i nekomercijalna. • Po svojinskom obliku koji preovlađuje u imovinskoj masi pravnog lica dele se na jednosvojinska i

mešovita pravna lica.• Udruženje (universitas personarum) je pravno lice kojeg čini zajednica, skup fizičkih lica

(članova udruženja) udruženih radi ostvarenja nekog zajedničkog cilja. Udruženje je autonomna organizacija s obzirom da članovi sami uređuju svoje međusobne odnose (od osnivanja do ukidanja) i način upravljanja i raspolaganja imovinom radi ostvarenja zajedničkog cilja. Osnivanje, utvrđivanje cilja i način funkcionisanja udruženja određuju njegovi članovi. Kod udruženja kao pravnog lica postoji posebna lično-pravna veza između udruženja kao posebnog pravnog subjekta i njegovih članova. Udruženje ima svoja sopstvena prava i obaveze koja nisu vezana za ličnost članova i postoje nezavisno od promene članova. Članstvo u udruženju je posebno pravo, koje spada u kategoriju ličnih prava. To je u stvari jedno pravno stanje koje ima sve odlike subjektivnog prava. Članovi udruženja se udružuju radi ostvarenja nekog zajedničkog cilja i rade u sopstvenom interesu.

• S obzirom na ciljeve radi kojih se osnivaju udruženja mogu biti altruistička - nekomercijalna (npr. naučna, kulturna, sportska, religijska, politička itd.) i lukrativna - komercijalna (npr.akcionarska

8


društva, komanditna društva, društva sa ograničenom i neograničenom odgovornošću, preduzeća, zadruge itd.).

• Prema stepenu povezanosti među članovima, udruženja se mogu podeliti na: lična (personalna) i nelična (korporativna). Razlika je u tome što je stepen povezanosti između člana i udruženja kao i članova međusobno čvršći u personalnim nego u korporativnim udruženjima. U personalnom udruženju članovi se udružuju svojom voljom i konstitutivnim aktom (ugovorom i statutom), uređuju međusobne odnose, a članstvo u korporativnom udruženju ne mora da bude voljno.Članovi personalnog udruženja su nezamenljivi, članstvo je neprenosivo i nenasledivo, a u korporativnom udruženju je obrnuto.

• Po broju članova koji ga čine udruženja mogu biti jednočlana (inokosna, unipersonalna) i višečlana (kolegijalna, multipersonalna).

• Ustanova je pravno lice koja, posebnom imovinom, obavlja delatnost u interesu korisnika (destinatera) koji nisu članovi ustanove, a čiji cilj i funkcionisanje određuje osnivač. Ustanova nema članove u svom sastavu nego ima samo korisnike (destinatere). Osniva je i određuje joj cilj osnivač, koji je različit od fizičkih lica zaposlenih u ustanovi.

• Za ustanovu je primarna imovina u odnosu na lica zaposlena u njoj, pa zato imovinski, realni supstrat dominira nad personalnim. Imovina ustanove služi korisnicima. U našem pravu su zakonom regulisane neke od ustanova: zadužbine, fondacije i fondovi.

• Zadužbina je vrsta ustanove čiju je imovinu osnivač namenio radi pomaganja stvaralaštva, ostvarivanja humanitarnih i drugih društveno korisnih ciljeva. Ciljevi zadužbine su: mecenatski (pomaganje stvaralaštva), humanitarni (zaštita dece, starih, bolesnih, socijalno ugroženih i sl.) i drugi društveno korisni ciljevi. Zadužbine su dobrotvorne ustanove koje prema korisnicima ispunjavaju obaveze bez naknade.

• Da bi zadužbina nastala, potrebno je da postoji volja osnivača koja može biti izjavljena pravnim poslom (inter vivos) ili testamentom (mortis causa). Osnivač mora da obezbedi i određena sredstva (imovinu) da bi se ispunili ciljevi radi kojih se zadužbina osniva. Za nastanak zadužbine se pored ovih uslova (volja, cilj i imovina) zahteva i odobrenje nadležnog upravnog organa (republički organ uprave nadležan za poslove kulture). Posle smrti osnivača, ako testamentom nije drugačije određeno zadužbinu preuzima društveno politička zajednica.

• Zadužbina prestaje sa radom kada osnivač utvrdi da je ispunjen cilj radi kojeg je osnovana ili kada se utroše sredstva namenjena za ostvarenje cilja. Zadužbina može prestati i u slučaju kada u dužem vremenskom periodu nije u mogućnosti da izvršava svoje obaveze, kao i kada su troškovi upravljanja zadužbinom veći od njenih prihoda.

• U pogledu kruga korisnika zadužbine možemo podeliti na privatne i javne. • Prema organizaciji i načinu osnivanja zadužbine se dele na zadužbine javnog prava i zadužbine

privatnog prava.• Fondacija je posebna dobrotvorna ustanova koja se osniva sa istim ciljem kao i zadužbina, ali od

nje se razlikuje po: a)osnivaču, b)osnivačkim sredstvima, v)osnivačkom aktu i g)upravljanju. Fondaciju osnivaju pravna lica sredstvima u društvenoj svojini. Fondacija se osniva opštim aktom ili ugovorom i ima svoj statut, a njome upravlja kolegijalni organ. Fondacija se upisuje u posebni registar.

• Fond je ustanova slična zadužbini i fondaciji. Osnivači fonda mogu biti fizička lica ili pravna lica ili fizička i pravna lica zajedno. Ukoliko je osnivač fizičko lice sredstva fonda su u privatnoj svojini. Ako je osnivač pravno lice sredstva fonda su u društvenoj svojini. Fondom upravlja osnivač ili kolegijalni organ kojem je po volji osnivača fond predat na upravljanje.

• Komercijalna i nekomercijalna pravna lica - Komercijalna (preduzetnička, lukrativna) pravna lica se osnivaju sa ciljem da ostvaruju dobit, odnosno profit, a nekomercijalna pravna lica nemaju za cilj ostvarenje dobiti nego neki idealan, altruistički cilj. Komercijalna pravna lica su privredna društva, a nekomercijalna ustanove.

• Privredno društvo osniva se u formi ortačkog društva, komanditnog društva, društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarskog društva. Privredno društvo se osniva po posebnom postupku koji se razlikuje u zavisnosti od vrste privrednog društva. Pravnu i poslovnu sposobnost stiče upisom u sudski registar. Privredna društva prestaju likvidacijom ili stečajem.

• U zavisnosti od toga kojem tipu svojine pripadaju sredstva pravnog lica kojima posluje, pravna lica možemo podeliti na jednosvojinska i mešovita pravna lica. Ukoliko se sredstva pravnog lica

9


nalaze u jednom svojinskom režimu, u pitanju su jednosvojinska pravna lica. Mešovito pravno lice je ono za koje važe dva ili više svojinskih pravnih režima.

• Pravna lica javnog prava osnivaju se na osnovu odluke nadležnog državnog organa ili na osnovu zakona radi ispunjenja ciljeva koji imaju javni karakter.

• Pravna lica privatnog prava osnivaju se sa ciljem da se zadovolje pojedinačni ili grupni interesi privatnopravnog, a ne javnog karaktera. Nastaju voljom jednog ili većeg broja lica koja se udružuju radi ostvarenja zajedničkog cilja.

• Postoje i mešovita pravna lica koja po nastanku, strukturi, svojini i ciljevima mogu imati karakter pravnih lica javnog i privatnog prava.

12.Pravna, poslovna i deliktna sposobnost pravnih lica• Pravna sposobnost pravnog lica znači mogućnost pravnog lica da bude nosilac prava i obaveza.

Pravno lice ne može biti nosilac onih prava i obaveza koje su svojstvene fizičkom licu kao živom organizmu (npr. porodična, bračna, ljudska, roditeljska, nasledna prava itd.). Pravna sposobnost pravnih lica je uža od sposobnosti fizičkih lica, ali je s druge strane posebna jer obuhvata i neka specifična prava koja pravno lice kao kolektiv ljudi poseduje. Prema načelu specijalne pravne sposobnosti pravno lice može biti nosilac prava i obaveza koje su u funkciji ostvarenja cilja i obavljanja delatnosti radi kojeg je osnovano. Pravno lice može zaključiti pravne poslove u pravnom prometu samo u okviru svoje pravne sposobnosti.

• Sposobnost pravnog lica da izjavama volje stiče, prenosi, menja i gasi prava i obaveze naziva se poslovna sposobnost. Volju pravnog lica izjavljuju fizička lica kao njegovi organi. Organ može biti inokosan kada ga čini jedno fizičko lice i kolegijalan koji se sastoji iz više lica. Poslovna sposobnost pravnog lica nastaje istovremeno sa pravnom sposobnošću i po obimu odgovara pravnoj sposobnosti. Pravno lice može zaključivati samo one pravne poslove koji su u skladu sa ciljem radi kojeg je osnovano ili sa delatnošću za koju je registrovano.

• Sposobnost pravnog lica da odgovara za štetu koju prouzrokuje drugom naziva se deliktna sposobnost. Pravno lice ima i pravo na naknadu štete koju mu prouzrokuju drugi pravni subjekti.

• Deliktna sposobnost pravnog lica može biti objektivna, kada pravno lice odgovara bez obzira na krivicu i subjektivna kada odgovara ako postoji krivica, kao i po osnovu pravičnosti.

• Pravno lice je odgovorno za štetu koju prouzrokuju njegovi organi u vršenju ili u vezi sa vršenjem njegovog cilja ili delatnosti. Štetu koju prouzrokuju organi pravnog lica izvan njegove delatnosti ne tereti pravno lice. Pored organa pravnog lica štetu mogu prouzrokovati njegovi članovi i zaposleni.

• Prema ZOO za štetu koju radnik na radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu odgovorno je preduzeće u kojem je radnik radio u trenutku prouzrokovanja štete. Pravno lice je odgovorno za štetu jer je imovinski samostalno, a šteta se nadoknađuje iz njegove imovinske mase.

13.Atributi pravnih lica• Atributi pravnih lica prema kojima se međusobno razlikuju su: ime (naziv ili poslovno ime),

sedište i državljanstvo.• Svako pravno lice mora imati ime. Ime je skup individualnih obeležja pravnog lica, po kojem se

razlikuje od ostalih, a služi mu za identifikaciju (označavanje) u pravnom prometu. • Naziv je ime nekomercijalnog pravnog lica (ustanove), a komercijalna pravna lica (privredna

društva) imaju poslovno ime. • Ime pravnog lica je element njegovog pravnog statusa. U interesu je pravnih lica da se po imenu

razlikuju od ostalih , naročito konkutrentskih pravnih lica. • Pravno lice stiče ime momentom osnivanja odnosno upisa imena u registar pravnih lica. Izuzetno,

pravno lice može promeniti ime, s tim što se promena mora izvršiti u registru i javno se publikovati, da bi se zaštitila sva zainteresovana lica i poverenje u pravni promet.

• Ime pravnog lica gubi se njegovim prestankom kada se vrši brisanje iz registra pravnih lica. • Elementi koje ime pravnog lica sadrži mogu biti:

1.obavezni (bitni) elementi su oni koje svako pravno lice u svom imenu mora da poseduje na osnovu zakona i koji su uslov za upis u registar pravnih lica.

10


2.fakultativni elementi nisu obavezni, ali služe bližoj, potpunijoj individualizaciji isticanjem nekog posebnog obeležja. 3.uslovno dopušteni elementi su oni koji se mogu upotrebiti na osnovu dozvole nadležnog oragana. 4.zabranjeni elementi su oni koji sadrže ili podržavaju službene znakove za kontrolu ili garanciju kvaliteta.

• Ime pravnog lica uživa pravnu zaštitu i to: 1) Po službenoj dužnosti na osnovu upisa u sudski registar, 2) Po tužbi pravnog lica koje je ranije registrovano protiv drugog koje je registrovano pod istim ili sličnim imenom, koje obavlja istu ili sličnu delatnost ili protiv onog pravnog lica koje nepravilno koristi svoj naziv ili poslovno ime, 3) Po osnovu nelojalne konkurencije i 4) Po osnovu krivičnopravne zaštite.

• Pravno lice mora imati svoje teritorijalno određenje. To je sedište pravnog lica. • Sedište pravnog lica je mesto u kome pravno lice obavlja delatnost, ali može biti i mesto odakle

se upravlja, rukovodi radom i poslovanjem pravnog lica. • Prema zakonu o privrednim društvima, sedište privrednog društva je mesto iz kog se upravlja

poslovima društva. Sedište privrednog društva određuje se osnivačkim aktom i registruje u skladu sa zakonom kojim se uređuje registracija privrednih subjekata. Prema sedištu pravnog lica određuje se mesna nadležnost registarskog suda, mesna nadležnost suda, kao i mesna nadležnost upravnih organa. Sedište pravnog lica je merodavno za utvrđivanje državljanstva pravnog lica.

• Državljanstvo pravnog lica prema našem pravu određuje se po pravu države u kojoj je osnovano i države stvarnog sedišta.

• Pravno lice sa sedištem u našoj zemlji ima državljanstvo Republike Srbije i na njega se primenjuje pravo Republike Srbije.

14.Subjektivna građanska prava i vrste subjektivnih građanskih prava• Subjektivno pravo je ovlašćenje koje pripada pravnom subjektu - titularu prava, na osnovama

objektivnog prava. • Pod objektivnim pravom podrazumeva se skup pravnih normi sadržanih u zakonima ili drugim

izvorima prava - pravna norma u svom apstraktnom značenju. • Subjektivno građansko pravo je ovlašćenje titulara građanskog prava na određeno ponašanje koje

mu pravni poredak priznaje i obezbeđuje pravnu zaštitu. Subjektivno pravo jednog pravnog subjekta i obaveza drugog ili neodređenog broja lica čine pravni odnos. Pravni odnos nastaje povodom objekata građanskog prava (stvari, ljudske radnje, lična dobra i intelektualna dobra). Subjektivno pravo se može sastojati iz jednog ili više ovlašćenja. Bez obzira da li sastoji iz jednog ili više ovlašćenja subjektivnom pravu odgovara obaveza jednog ili više lica. Ovlašćenja koja izviru iz subjektivnih prava razlikuju se po svojoj sadržini u zavisnosti od vrste subjektivnog prava. Ona nekada čine samu osnovu prava, a nekada se ispoljavaju kao konsekvenca ili pomoćno sredstvo koje služi za realizaciju osnovnih ovlašćenja.

• Poseban element subjektivnog prava je pravo na tzv. zahtev ili tužbu u materijalnom smislu . To je mogućnost titulara subjektivnog prava da prinudnim putem ostvari svoje pravo za slučaj da ono bude povređeno. Ukoliko lice na čijoj strani postoji obaveza ne izvrši svoju obavezu, ovlašćeno lice može zahtevati prinudnim putem njeno ispunjenje.

• Pravo na zahtev je specifično, posebno ovlašćenje u okviru subjektivnog prava koje ima različitu funkciju u zavisnosti od vrste subjektivnog prava. Kod relativnih (obligacionih) prava on pokazuje izvesnu samostalnost, dok kod apsolutnih prava zahtev služi za njihovu realizaciju.

• Pravno stanje je jedan stadijum u nastajanju subjektivnog prava. To je činjenični skup kojem nedostaje odlučujuća pravna činjenica da bi nastalo subjektivno pravo.

• Pravna moć je mogućnost pravnog subjekta da izjavom volje stvara, menja ili ukida pravni odnos. Pravna moć se naziva i preobražajno pravo ili pravo oblikovanja, jer od volje jednog subjekta zavisi da li će neko pravo nastati, a ako nastane pod kojim uslovima će postojati ili prestati.

• U pravnoj teoriji uobičajena je podela subjektivnih prava na: 1.Imovinska i neimovinska

11


• Imovinska prava su ona koja za svoj neposredan objekt imaju novac ili neko drugo dobro koje se može izraziti u novcu. Imovinska prava su stvarna prava (pravo svojine, zaloge itd.), obligaciona prava (potraživanje iz ugovora o kupoprodaji, zajmu, zakupu, trampi itd.)

• Neimovinska prava nisu tako brojna kao imovinska, ali su značajnija jer za objekt imaju neko lično dobro. Neimovinska prava su dobila taj naziv zato što dobra ličnosti ne ulaze u sastav imovine i ne mogu se svesti na novac.

2.Prenosiva i neprenosiva• Prenosiva su skoro sva imovinska prava (stvarna, obligaciona, intelektualna), sa nekim izuzecima

kao što su: lične službenosti, pravo na izdržavanje itd. Većina građanskih subjektivnih prava su prenosiva sa jednog titulara na drugog.

• Neprenosiva su neimovinska prava (prava ličnosti, autorska prava, bračna i porodična prava itd.). Neprenosiva prava se nazivaju i lična prava koja mogu biti: lična imovinska (imovinska prava koja se ne mogu prenositi) i lična neimovinska koja su po svojoj pririodi takva da se ne mogu izraziti u novcu i koja su kao takva neprenosiva.

3.Apsolutna i relativna

• Apsolutna prava su ona koja za objekt imaju pravno dobro koje se na osnovu subjektivnog prava neposredno uživa i koja mogu da se suprotstave prema svim trećim licima. Ona deluju prema svima (erga omnes). Sva treća lica imaju obavezu da se uzdrže od radnji kojima se onemogućava ili ometa vršenje apsolutnog subjektivnog prava. Nazivaju se i isključivim pravima jer titular apsolutnog prava ima isključivu pravnu vlast na objektu apsolutnog prava. Apsolutna prava su isključiva i ne mogu dva apsolutna prava sa istim sadržajem i u podjednakom obimu istovremeno da postoje na objektu apsolutnog prava. Apsolutna prava ne zastarevaju.

• Apsolutna prava se s obzirom na vrstu objekta na kojoj postoji neposredna pravna vlast dele na: a) Stvarna prava, koja za objekt imaju stvari b) Lična prava ili prava ličnosti, koja za objekt imaju lična dobra v) Intelektualna prava koja za objekt imaju autorsko pravo i njemu srodna prava i prava industrijske svojine.

• Relativna (obligaciona) prava su ona koja nastaju između dve određene strane koje se nazivaju poverilac i dužnik i koja ovlašćuju poverioca da zahteva od dužnika određeno davanje, činjenje ili nečinjenje, što je ovaj dužan da ispuni pod pretnjom prinudnog ispunjenja.

• Relativna prava deluju prema tačno određenim licima (inter partes), imaju imovinski karakter, sa određenim sadržajem (davanje, činjenje, nečinjenje) i snadbevena su sankcijom obaveznog ispunjenja, odnosno naknadom prouzrokovane štete za slučaj neispunjenja. Između prava i obaveza postoji odnos korelacije, ono što je pravo za jednu stranu, obaveza je za drugu i obrnuto. Relativna prava zastarevaju.

15.Vrste apsolutnih prava• Stvarna prava su apsolutna subjektivna prava koja svom titularu obezbeđuju potpunu ili

delimičnu pravnu vlast na stvari. Ona deluju prema svima koji su u obavezi da se uzdržavaju od uznemiravanja titulara stvarnog prava i za objekt imaju stvari. Broj, vrste i sadržina stvarnih prava određuju se imperativnim zakonskim normama (numerus clausus).

• Za stvarna prava važi pravo sledovanja, jer se stvarna prava mogu suprotstaviti contra omnes. Titular stvarnog prava ima pravo da ''sledi stvar'' i da zahteva povraćaj svoje stvari od svakog kod koga se njegova stvar nađe, bez obzira da li to lice stvar drži bez pravnog osnova ili po nekom pravnom osnovu.

• Pravo prvenstva kod stvarnih prava znači da u konkurenciji dva prava od kojih je jedno obligaciono, a drugo stvarno, prioritet ima stvarno pravo, a u konkurenciji dva istovrsna stvarna prava, prioritet ima ono stvarno pravo koje je ranije nastalo (prior tempore potior iure).

• Za stvarna prava važi načelo publiciteta s obzirom na njihovo apsolutno dejstvo, jer je potrebno da sva lica budu upoznata sa činjenicom da određeno pravo pripada određenom subjektu.

• Stvarna prava su individualizovana i po objektu i po sadržini. Stvarna prava su: pravo svojine, službenosti i pravo građenja.

U neprava stva r na prava spadaju : ručna zaloga, hipoteka i zakonsko pravo preče kupovine.

12


• Intelektualna prava su posebna vrsta apsolutnih prava koja za objekt imaju intelektualno dobro, nastalo kao rezultat kreativnog ljudskog stvaralaštva. Intelektualna prava čine:

1.Autorsko pravo i srodna prava 2.Prava industrijske svojine (pravo na pronalazak, na dizajn, na žig, na oznaku geografskog porekla). 1.Autorsko subjektivno pravo je pravna vlast autora (književnih, naučnih i umetničkih dela) na autorsko delo, koja deluju prema svim licima. Autorsko pravo za svoj neposredan objekt ima autorsko delo pod kojim se podrazumeva originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja kao i dopuštenost javnog saopštavanja njegove sadržine. Autorsko pravo je složeno, mešovito pravo. Sastoji se iz dve vrste ovlašćenja: a)ličnopravnih (neimovinskih) ovlašćenja i b)imovinskopravnih ovlašćenja, koja čine jedinstveno pravo.

• Prema monističkim teorijama autorsko pravo je jedinstveno i sastoji se iz imovinskopravne i ličnopravne komponente. Dualističke teorije polaze od toga da autorsko pravo čine dva odvojena, samostalna subjektivna prava (imovinsko i neimovinsko).

• Ovlašćenja ličnopravne pririode (neimovinska prava) su: a) autor ima isključivo pravo da mu se prizna pravo autorstva na duhovnoj tvorevini (pravo paterniteta) b) autor ima isključivo pravo da mu se ime, pseudonim ili znak označe na svakom primerku dela ili prilikom svakog javnog saopštavanja dela v) autor ima isključivo pravo da objavi svoje delo i da odredi način na koji će se ono objaviti g) autor ima isključivo pravo da štiti integritet svog dela i to naročito, da se suprotstavi svakoj izmeni dela od strane neovlašćenog lica, javnom saopštavanju svog dela u izmenjenoj ili nepotpunoj formi i preradi svog dela bez njegove saglasnosti d) autor ima isključivo pravo da se suprotstavlja iskorišćavanju svog dela na način koji ugrožava ili može da ugrozi njegovu čast ili ugled đ) autor ima pravo da povuče pravo na umnožavanje i distribuciju svog dela ukoliko smatra da bi iskorišćavanje dela u tom obliku štetilo njegovoj ličnost (pravo pokajanja).

• Imovinskopravna ovlašćenja imaju za cilj sticanje materijalne koristi za autora iskorišćavanjem njegovog dela. Za svako iskorišćavanje autorskog dela koje vrši neko drugo lice autoru pripada naknada (autorski honorar) osim ako zakonom ili ugovorom nije drugačije određeno.

• Ovlašćenja mešovite prirode sadrže elemente ličnopravne i imovinske prirode.• Prava srodna autorskom pravu su:

1.Prava interpretatora 2.Prava proizvođača fonograma 3.Prava proizvođača videograma 4.Prava proizvođača emisije 5.Prava proizvođača baze podataka 6.Prava prvog izdavača slobodnog dela. Srodna prava spadaju u kategoriju apsolutnih prava jer sadrže ličnopravnu i imovinskopravnu komponentu (pravo interpretatora), a titulari ostalih srodnih prava samo imovinsku. 2.Prava industrijske svojine

• Pronalazačko pravo je apsolutno pravo koje se štiti patentom . Predmet pronalaska koji se štiti patentom može da bude proizvod (npr. uređaj, supstanca) ili postupak. Pronalazak je novo rešenje tehničkog problema koji ima inventivni nivo i može se primeniti u nekoj privrednoj delatnosti. Malim patentom se štiti pronalazak koji ima niži inventivni nivo. Da bi bio zaštićen pronalazak mora biti nov, imati inventivni nivo i biti primenljiv na dan podnošenja prijave za zaštitu (prijava za priznavanje, odnosno registraciju patenta), odnosno na dan priznatog prava prvenstva.

• Pronalazak je nov ako nije obuhvaćen stanjem tehnike, odnosno ako nije dostupan javnosti pre datuma podnošenja prijave patenta, pismenim ili usmenim opisom, upotrebom ili na bilo koji način. Pronalazak ima inventivni nivo ako rešenje određenog problema za stručnjaka iz odgovarajuće oblasti ne proizilazi, na očigledan način, iz stanja tehnike.

• Pronalazak je industrijski primenljiv ako se predmet pronalaska može proizvesti ili upotrebiti u bilo kojoj grani industrije i poljoprivredi. Pronalazak uživa zaštitu ukoliko je patentiran. Pronalazačko pravo je po svojoj strukturi mešovito pravo kojeg čine dve grupe ovlšćenja: neimovinska prava, lična prava (moralna prava) i imovinska prava. Pronalazač ima moralno pravo

13


da njegovo ime bude označeno na svim dokumentima koji se odnose na zaštitu njegovog pronalaska (pravo patreniteta). Imovinska prava pronalazača sastoje se u mogućnosti da uživa imovinsku korist od svog pronalaska zaštićenog patentom, kao što su:

a) naknada za privredno iskorišćavanje zbog zaštićenog pronalaska b) korist od stavljanja u promet predmeta proizvedenih prema pronalasku zaštićenog patentom v) mogućnost da raspolaže svojim patentom

• Nosilac patenta može da prenese pravo na iskorišćavanje zaštićenog pronalaska na druga lica ugovorom o licenci. Prema načinu nastanka licenca može biti ugovorna i zakonska u zavisnosti od toga da li nastaje sporazumom između davaoca i sticaoca licence ili po sili zakona.

• Patent traje 20 godina od dana podnošenja prijave patenta, a mali patent traje šest godina od datuma podnošenja prijave, sa mogućnošću produženja trajanja za dva puta po dve godine.

• Patent može prestati: a) ako nosilac patenta ne plati propisanu taksu za održavanje prava, b) odricanjem nosioca patenta koje se daje nadležnom organu, v) smrću fizičkog lica ili prestankom pravnog lica ako pravo nije prešlo na naslednike ili pravne sledbenike, g) oglašavanjem ništavim rešenja o priznanju prava na patent.

• Pravo na žig - Žig (zaštitni znak ili marka) je pravo kojim se štiti znak koji u prometu služi za razlikovanje robe (robni žig), odnosno usluga (uslužni žig) jednog fizičkog lica ili pravnog lica od iste ili slične robe drugog fizičkog ili pravnog lica. Žigom se ne smatraju: pečat, štambilj, službeni znak za obeležavanje dragocenih metala i sl. Žig čini grafičko rešenje koje se može sastojati od reči, slogana, slova, brojeva, slika, crteža, rasporeda broja itd. Da bi uživao pravnu zaštitu žig mora biti različit u odnosu na druge žigove kojima se obeležava ista ili slična vrsta proizvoda.

• Pravo na žig je subjektivno, apsolutno, isključivo pravo imovinskog karaktera na nematerijalnom dobru koje je vezano za određeno pravno ili fizičko lice zaštićeno zakonom. Sadržina prava na žig sastoji se u isključivom ovlašćenju nosioca žiga da ga koristi za obeležavanje robe ili usluga (pozitivna komponenta prava na žig) i da drugim licima zabrani da isti ili sličan žig neovlašćeno koriste za obeležavanje iste ili slične robe/usluga (negativna komponenta prava na žig).

• Žig traje 10 godina od datuma podnošenja prijave za registraciju žiga i može se produžavati neograničen broj puta uz plaćanje odgovarajuće takse. Nosilac prava na žig može svoje pravo preneti na drugog (ugovorom o prenosu prava, o licenci, zalozi itd.). Žig može prestati: odricanjem od prava, na osnovu sudske odluke, odluke nadležnog organa, prestankom pravnog ili fizičkog lica ako pravo na žig nije prešlo na pravne sledbenike ili naslednike, zbog nekorišćenja žiga u neprekidnom trajanju od 5 godina.

• Pravo na dizajn - Dizajn je trodimenzionalni ili dvodimenzionalni izgled celog proizvoda, ili njegovog dela koji je određen njegovim vizuelnim karakteristikama, posebno linijama, konturama, bojama, oblikom, teksturom i materijalima od kojih je proizvod sačinjen ili kojima je ukrašen, kao i njihovom kombinacijom.

• Da bi dizajn uživao pravnu zaštitu potrebno je da se ispune sledeći uslovi: a) da je spoljašnji izgled proizvoda nov i b) da ima individualni karakter.

• Pravo na dizajn stiče se upisom u Registar i traje 25 godina od dana podnošenja prijave, pod uslovom da se plaćaju odgovarajuće takse. Autor dizajna uživa moralna i imovinska prava.

• Pravo na oznaku geografskog porekla - Oznake geografskog porekla upotrebljavaju se za obeležavanje prirodnih, poljoprivrednih, zanatskih i industrijskih proizvoda i proizvoda domaće radinosti i usluga. Oznake geografskog porekla su imena porekla i geografske oznake. Ime porekla je geografski naziv zemlje, regiona ili lokaliteta koji služi da označi proizvod koji potiče sa tog područja i čiji su kvalitet i posebna svojstva isključivo ili bitno uslovljena geografskom sredinom, koja obuhvata prirodne ili ljudske faktore i čija se proizvodnja, priprema i prerada u celini odvijaju na određenom ograničenom području. Geografska oznaka je oznaka koja identifikuje određenu robu kao robu poreklom sa teritorije određene zemlje, regiona ili lokaliteta gde se određeni kvalitet, reputacija ili druge karakteristike robe suštinski mogu prepisati geografskom poreklu. Trajanje registrovane geografske oznake nije ograničeno. Pravo na korišćenje geografske oznake porekla stiče ono lice koje dobije odobrenje od nadležnog organa da mu je priznat status ovlašćenog korisnika koji se upisuje u poseban registar ovlašćenih korisnika.

14


16.Prava ličnosti (lična prava) i lična prava pravnih lica• Lična prava su subjektivna prava na ličnim dobrima kao što su: pravo na život, telesni integritet,

zdravlje, ugled, čast, ljudsko dostojanstvo, intimnu sferu, slobodu itd. • U našem pravu zaštita prava ličnosti zagarantovana je odredbama Ustava Republike Srbije iz 2006

godine. • Zakon o obligacionim odnosima koristi kombinovani metod zaštite prava ličnosti . Prema članu

157. stav 1. ''Svako ima pravo zahtevati od suda ili drugog nadležnog organa da naredi prestanak radnje kojom se povređuje integritet ljudske ličnosti ili ličnog i porodičnog života i drugih prava njegove ličnosti''.

• Sistematizacija prava ličnosti je težak poduhvat, jer ni broj, niti kriterijume za grupisanje nije moguće precizno utvrditi. Opšte pravo ličnosti je naročito subjektivno pravo, koje predstavlja ishodište i podlogu svih postojećih ličnih prava, ali i osnov za zaštitu budućih prava, onih koji će se tek vremenom razviti. Postoje kriterijumi za podelu prava ličnosti prema tome da li se odnose na biološka svojstva ličnosti tj. njegov fizički integritet ili na njegov duhovni integritet. U prvu grupu spadaju pravo na život, telesni integritet, psihički integritet, a u drugu prava koja čine duhovno biće čoveka, kao što su: pravo na čast, ugled, dostojanstvo, privatnost itd.

• Pravo na život je osnovno pravo ličnosti. Prema univerzalnoj deklaraciji o pravima čoveka: ''Svako ima pravo na život, slobodu i bezebdnost ličnosti''. Pravo na život je i osnovno ljudsko pravo koje obuhvata, ne samo pravo individualnosti fizičkog i biološkog bića čoveka, već i pravo na život dostojan čoveka, slobodan, srećan i sadržajan.

• Pravo na telesni integritet je pravo čoveka na nepovredivost svog tela. Svaki zahvat protiv njegove volje koji ima za posledicu povredu telesnog integriteta nije dopušten. Fizički i psihički integritet je nepovrediv. Niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka.

• Pravo na psihički integritet spada u red ličnih dobara, s tim što je u pravnoj teoriji sporno da li je psihički integritet samostalno pravo (predstavlja samostalan objekt zaštite) ili prateća pojava koja se javlja uz povredu drugog ličnog dobra. Povreda psihičkog integriteta ličnosti (npr. izazivanje straha, stida, žalosti, depresije i sl.), uživa pravo na samostalnu pravnu zaštitu ukoliko nije obuhvaćena povredom nekog drugog prava ličnosti (npr. prava na fizički integritet).

• Pravo na ljudsko dostojanstvo je pravo čoveka da bude uvažen kao ličnost, a ne da bude zloupotrebljen kao ljudsko biće radi ostvarivanja nekih društvenih ciljeva.

• Pravo na privatni život (privatnost) je pravo čoveka na: a) tajnu (intimnu sferu) koja podrazumeva nedopustivost bilo kakvog saznanja o činjenicama koje čine nečiju intimu, b) privatna sfera obuhvata mogućnost saznavanja nekih informacija o licu, izvesnom krugu njemu bliskih lica, kao što su članovi porodice, rođaci, prijatelji i sl. v) privatno-javna sfera je ona koja dostupna širem krugu ljudi koji mogu da se upoznaju sa nekim aspektima.

• Prava ličnosti su apsolutna prava koja svom titularu omogućavaju isključivu pravnu vlast na ličnim dobrom. Ističu se sledeća ovlašćenja koja čine sadržinu prava ličnosti: a) ovlašćenja uživanja i b) ovlašćenje raspolaganja ličnim dobrom.

• Prava ličnosti nastaju od trenutka nastanka ličnog dobra i traju koliko i ličnost. • Prestankom ličnosti gase se i njegova lična (neimovinska) prava. Prava ličnosti ne gube se

nevršenjem, ne zastarevaju, niti nastupa prekluzija. Obaveza je svih lica da se uzdržavaju od povrede prava ličnosti.

• Prava ličnosti su neprenosiva subjektivna prava i nisu podobna za pravni promet. • Prava na ličnim dobrima ne mogu biti predmet izvršenja (ne mogu se zapleniti). Pravo ličnosti

može da bude povređeno ako postoji stanje suprotno pravu ličnosti (povreda prava u užem smislu) ili kada postoji opasnost da pravo ličnosti bude povređeno (povreda prava u širem smislu, ugrožavanje).

• Titularu ličnog prava stoje na raspolaganju odgovarajuće tužbe kao što su: a) tužba za uklanjanje stanja povrede ličnog prava b) tužba za propuštanje radnje kojom se povređuje pravo ličnosti

15


v) tužba za naknadu neimovinske štete.• Lična prava pravnih lica - Pravna lica za razliku od fizičkih, mogu biti nosioci samo nekih ličnih

prava. Po prirodi stvari pravna lica ne mogu biti nosioci onih prava koja su svojstvena čoveku kao živom biću (pravo na život, telesni integritet, pravo na intimnu sferu, pravo na lik, glas, slobodu kretanja itd.).

• Ima svega nekoliko ličnih prava koja je moguće priznati i pravnim licima. To su pravo na ime koje se u slučaju pravnih lica javlja kao naziv ili poslovno ime, zatim pravo na čast, poslovni ugled, poslovnu i proizvodnu tajnu kao i ostalih poverljivih podataka.

• Zaštita ličnih prava pravnih lica ostvaruje se u okviru prava industrijske svojine (npr. zaštita žiga, proizvodne tajne, itd.), ili u domenu suzbijanja nelojalne konkurencije.

17.Imovina (pojam, sadržina i karakteristike imovine)• Pod pojmom imovina se uobičajeno podrazumeva celokupnost prava i obaveza koja pripadaju

pravnom subjektu. Pojam imovine izvodi se iz pojma ličnosti. Imovina počiva na sledećim principima:

a) samo lica mogu imati imovinu, jer su samo ona sposobna da budu nosioci prava i obaveza tj. da poseduju dobra ili da imaju potraživanja i obaveze b) svako lice ima imovinu, neko može da ima dugove, ali mora da ima imovinu v) svako lice ima samo jednu imovinu, imovina je jedinstvena g) imovina je nedeljiva od ličnosti, dokle god je lice živo ne može preneti u celini imovinu na drugo lice. Mogu se preneti samo delovi imovine.

• Imovina predstavlja jedno apstraktno jedinstvo i razlikuje se od prava i obaveza koje je čine, jer prava i obaveze mogu da se menjaju, umanjuju ili potpuno nestaju, ali time ne nestaje imovina koja postoji za čitavo vreme dok postoji jedno lice. Imovinu čini skup svih imovinskih subjektivnih prava jednog lica. Obaveze ne ulaze u pojam imovine, nego predstavljaju terete imovine.

• Imovinu sačinjavaju sva subjektivna imovinska prava, koja za svoj objekt imaju dobra kao imovinske vrednosti (koja se mogu izraziti u novcu).

• Imovinu čine: a) stvarna prava, b) obligaciona prava koja se mogu imovinski izraziti. Ovde se ubraja i pravo na novčanu naknadu štete prouzrokovane povredom neimovinskih prava i v) intelektualna prava imovinskog karaktera.

• Imovina je jedinstven pojam ili pravna celina. Jedinstvo imovine ogleda se u tome što se iz skupa imovinskih prava izvršavaju obaveze subjekta imovine. Za svoje obaveze dužnik odgovara svojom celokupnom imovinom. Pod jedinstvom imovine se podrazumeva da određeni pravni subjekt može imati samo jednu i nedeljivu imovinu. Moguće je da se u okviru imovine formiraju posebne imovinske celine (fondovi) za koje važi poseban pravni režim. Osobina imovine je njena promenljivost, jer pojedina prava koja čine imovinu iz nje izlaze, druga ulaze, a imovina i dalje postoji. Imovina kao pravna celina omogućava realnu subrogaciju, da na mesto jednog dobra koje nestaje iz imovine (materijalno ili pravno) dolazi drugo. Time se ne menja identitet imovine, tj. ona ostaje ista iako se povećavaju ili smanjuju imovinska prava.

• Titular imovine se ne može nje lišiti, protiv svoje volje, niti mu ona može biti u potpunosti oduzeta. Smrću titulara, celokupna imovina prelazi na naslednike.

18.Objekti građanskih prava• U pravnoj literaturi se pod objektima prava smatraju: stvari i novac kao posebna vrsta stvari,

materijalne i bestelesne stvari, prava kao objekti drugih prava, intelektualne tvorevine (proizvodi ljudskog duha), lična dobra, ljudske radnje itd.

• Prilikom definisanja objekata građanskih subjektivnih prava treba praviti razliku između dve grupe prava: jednu čine ona koja su korelativna sa obavezama (relativno-obligaciona) prava, a drugu prava koja se sastoje u neposrednoj pravnoj vlasti na određenom dobru, sa kojom obaveza pasivnih subjekata nije u korelativnom odnosu (apsolutna prava).

• Pod objektima prava podrazumevaju se pravna dobra na kojima postoji neposredna pravna vlast.

16


• Postoje tri osnovne vrste ovakvih pravnih dobara, pa u skladu sa tim i tri vrste apsolutnih prava. To su:

a) stvari, koje predstavljaju objekt stvarnih prava, b) intelektualna dobra (proizvodi ljudskog stvaralaštva) koja predstavljaju objekt autorskog prava i prava industrijske svojine, v) lična dobra koja predstavljaju objekte ličnih prava i ljudske radnje

• Stvari su najznačajniji objekt građanskog prava i to prvenstveno stvarnih prava. Stvari se posredno javljaju kao objekti obligacionih prava. Pod stvarima u građanskopravnom smislu podrazumevaju se delovi materijalne prirode koji se nalaze u ljudskoj vlasti i na kojima postoji pravo svojine ili drugo stvarno pravo.

• Dva uslova su potrebna da se ispune da bi stvar bila objekt građanskog prava. Prvi je fizički, što znači da materijalni objekti moraju biti potčinjeni ljudskoj moći. Drugi je pravni, i podrazumeva da na stvari postoji neko stvarno pravo, pravo svojine ili neko drugo stvarno pravo izvedeno iz prava svojine.

• Stvarna prava za svoj neposredni objekt imaju stvari. Stvari omogućavaju svom titularu neposrednu pravnu vlast. Najširu pravnu vlast na stvari ima vlasnik (pravo držanja, korišćenja i raspolaganja), dok imaoci ostalih stvarnih prava imaju istu po kvalitetu pravnu vlast, ali različitu po obimu. Prava na stvari, kao apsolutna prava deluju prema svima, a obaveza trećih sastoji se u uzdržavanju od činjenja i pasivnosti u odnosu stvar.

• Titular prava svojine na stvari ima pravo sledovanja, koje se sastoji u mogućnosti povraćaja svoje stvari bez obzira kod koga se ona nalazi i bez obzira da li je lice kod kojeg se njegova stvar nalazi drži sa ili bez pravnog osnova.

• Pravo na stvari omogućava njegovom titularu pravo prvenstva prema kome je stvarno pravo jače u konkurenciji sa obligacionim i sa istovrsnim stvarnim pravom kasnijeg datuma.

• Uobičajena je podela stvari na: pokretne i nepokretne, individualno određene i generične, zamenljive i nezamenljive, proste i složene, deljive i nedeljive, potrošne i nepotrošne, zbirne stvari i zbir stvari, glavne i sporedne, plodove i proizvode stvari, stvari u prometu i one van prometa itd.

• Intelektaulna dobra su autorska dela i dela srodna autorskim (autorska i srodna prava) kao i tvorevine nastale kao rezultat pronalazačkog kreativnog rada (prava industrijske svojine).

• Autorsko delo je tvorevina ljudskog intelekta. Pod autorskim delom podrazumeva se originalna intelektualna (duhovna) tvorevina u oblasti književnosti, nauke, umetnosti i drugih oblasti stvaralaštva, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu ili drugu vrednost, namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja.

• Za pojam autorskog dela bitni su sledeći elementi: a) autorsko delo je ljudska tvorevina b) ima duhovni karakter v) izraženo je u određenoj formi g) poseduje orginalnost.

• Prava srodna autorskom u našem pravu su: pravo interpretatora, proizvođača fonograma, proizvođača videograma, proizvođača emisije, proizvođača baze podataka i pravo prvog izvođača slobodnog dela. Objekti prava su i tvorevine stvaralačkog, kreativnog rada koje čine pravo industrijske svojine. To su: pronalasci, robni i uslužni žig i oznaka geografskog porekla.

• Lična dobra su posebni objekti građanskog prava koja su neraskidivo vezana sa subjektom prava, fizičkim ili pravnim licem. Subjektivna prava koja za objekt imaju lična dobra nazivaju se lična prava, prava ličnosti ili prava na ličnim dobrima. Lična dobra su najneposrednije i nerazdvojno vezana za ličnost subjekta prava. Nijedno drugo pravno dobro (dobro koje pravni poredak štiti) nije tako direktno, toliko blisko i tesno vezano za lice kao što je njegov život, zdravlje, ime, ugled ili neko drugo lično dobro.

• Raspolaganje ličnim dobrom može biti : a) faktičko kojim se zadire u njegovu supstancu (povreda telesnog ili duhovnog integriteta ličnosti, narušavanje zdravlja itd.) i b) pravno (pristankom da drugi uživa ili raspolaže ličnim dobrom, odricanjem od prava i prenošenjem prava).

• Lična dobra mogu da se jave u dva oblika: a) kao sastavni delovi nekog lica (život, ugled, čast, dostojanstvo, intimna sfera itd.) i

17


b) kao opredmećeni izraz lica (fotografija ili tonski snimak lica, lični zapisi i sl.). • Prava na ličnim dobrima su apsolutna prava, koja nastaju sa postankom njihovog titulara, traju za

njegovog života, pa čak i izvesno vreme posle njegove smrti. Ne zastarevaju i nisu predmet izvršenja.

• Ljudske radnje ili činidbe su objekti relativnih, obligacionih prava. Obligaciona prava zasnivaju se između određenih lica i imaju za predmet neku obavezu dužnika prema poveriocu (davanje, činjenje, nečinjenje i trpljenje).

19. Pravne činjenice i pravni promet• Pravne činjenice su one koje proizvode određena pravna dejstva. Pravno dejstvo, pravna

posledica, koju proizvode pravne činjenice može biti nastanak, prenos, promena ili prestanak nekog subjektivnog prava. Pravne činjenice se prema načinu nastanka dele na:

1.Događaje - to su one pravne činjenice koje nastupaju nezavisno od ljudske volje i svesti, a čije nastupanje proizvodi određeno pravno dejstvo. Pravne posledice određenih događaja su: a) rođenje - stiče se pravna sposobnost, nastaje roditeljsko pravo itd., b) uzrast, zrelost ima za posledicu sticanje deliktne, radne, testamentalne, poslovne sposobnosti itd., v) smrt - gubi se pravna, poslovna, deliktna sposobnost, prestaje brak, itd., g) protek vremena ima za posledicu nastanak ili prestanak subjektivnih prava, d) elementarne nepogode mogu imati za posledicu prestanak prava svojine usled propasti stvari itd.

• 2.Ljudske radnje su voljne pravne činjenice koje proizvode određeno pravno dejstvo. Građanskopravni odnosi najčešće nastaju povodom ljudskih radnji. Ljudske radnje mogu biti:

a) dozvoljene i b) nedozvoljene.

• Dozvoljene ljudske radnje mogu se podeliti na: a)voljne, ciljne i b)spontane, slučajne.• Najznačajnije voljne radnje su pravni poslovi, koji nastaju izjavom jedne ili dveju volja sa ciljem

da proizvedu određeno pravno dejstvo (npr.zaključivanjem ugovora o prodaji cilj kupca je da stekne pravo svojine, a cilj prodavca je novčani iznos koji treba da dobije). U spontane, slučajne, pravne radnje ubrajaju se one koje nastaju nezavisno od volje pravnog subjekta, a koje proizvode pravno dejstvo (npr.nalaz tuđe izgubljene stvari).

• Nedozvoljene radnje (delikti) su takvi postupci koji imaju za posledicu nastanak štete koja štetniku stvara obavezu da je nadoknadi. Delikti se mogu podeliti na:

a) komisivne, kada je šteta učinjena aktivnim ponašanjem, činjenjem štetnika, b) omisivne, kada je šteta nastala usled nečinjenja, propuštanja da se učini nešto na šta je štetnik bio obavezan.

• Da bi pravne činjenice proizvele pravno dejstvo one moraju nastati, ali ima slučajeva kada se da bi neko pravo nastalo, promenilo se ili prestalo uzima, pretpostavlja da one postoje ili ne postoje. To su pravne pretpostavke. Pretpost a vkama se smatraju one činjenice o čijem postojanju ili nepostojanju saznajemo indirektno i koje odgovaraju redovnom toku stvari. Pretpostavke mogu biti: a) oborive, kada se može dokazati suprotno od onoga što se normom predstavlja i b) neoborive su one protiv kojih se ne može dokazivati suprotno od onoga što je normom određeno.

• Pravne fikcije su takve pravne činjenice kod kojih se uzima da nešto postoji ili da ne postoji nešto što postoji.

• Pravni promet je prenos prava sa jednog subjekta (titulara, pravnog prethodnika) na drugog (pravni sledbenik, sukcesor). Pravni promet je karakterističan za građansko pravo, jer su građanska prava prenosiva. Pravni promet se odvija zaključivanjem pravnih poslova, najčešće ugovora. Kod prenosa prava putem zaključivanja ugovora postoje dve mogućnosti. U nekim slučajevima samim ugovorom se prenosi pravo (npr. izdavački ugovor), a u drugim je pored ugovora, koji predstavlja samo pravni osnov, potreban i način sticanja (modus acquirendi). Da bi se prenelo, odnosno steklo pravo svojine u našem pravu zahteva se zaključenje ugovora (kupoprodaja, poklon, trampa), koji predstavlja pravni osnov, ali to nije dovoljno, jer je potrebno da se izvrši predaja stvari (ako je stvar pokretna) ili upis u registar nepokretnosti (ako je u pitanju nepokretnost), kao način sticanja. Postoje i nevoljni načini prenosa subjektivnih prava, npr. zakonsko nasleđivanje, eksproprijacija itd.

• Vrste pravnog prometa:

18


• Singularna sukcesija je prenos jednog ili više određenih prava sa pravnog prethodnika na pravnog sledbenika, među živima ili za slučaj smrti. Pojam singularne sukcesije se obično vezuje samo za prenos prava, ali i određena obaveza ili više obaveza mogu biti njen predmet, kao i istovremeni prenos prava i obaveza.

• U zavisnosti od obima i sadržine prava koje se prenosi singularna sukcesija može biti: a) translativna - postoji kada se jedno subjektivno pravo u celini prenese na drugog pravnog subjekta, tako da dotadašnji titular prava u potpunosti gubi svoje pravo, a novi sticalac (sukcesor) u potpunosti stiče to pravo i b) konstitutivna - postoji kada se pravo ne prenosi u punom obimu nego se prenose samo neka ovlašćenja, odnosno neko uže pravo od prava svojine. Konstitutivnim prometom ne prenosi se osnovno pravo u celini (pravo svojine) nego se ono opterećuje, konstituiše neko uže pravo.

• Univerzalna sukcesija podrazumeva prenos celokupne imovine jednim pravnim aktom sa jednog subjekta na drugi. Univerzalna sukcesija postoji u slučaju nasleđivanja, tj. kada imovina ostavioca za slučaj smrti prelazi na naslednike.

• Derivativno sticanje prava postoji kada se pravo sledbenika (sticaoca, sukcesora) izvodi iz prava prethodnika. Pravni sledbenik stiče po obimu, sadržini i kvalitetu isto pravo koje je imao pravni prethodnik. Za derivativno sticanje važi pravilo ''niko ne može na drugoga preneti više prava nego što sam ima''.

. • Da bi se steklo pravo derivativnim putem u našem pravu se zahtevaju sledeći uslovi:

a) prethodnik mora biti vlasnik, b) potrebno je da postoji punovažan pravni osnov (ugovor) o prenosu prava svojine (prodaja, trampa, poklon) i v) način sticanja u užem smislu

• Izuzetak od pravila da je za sticanje prava derivativnim putem potrebna predaja stvari kao način sticanja postoji u slučajevima tzv. fiktivne predaje, kada do predaje ne dolazi, nego je dovoljan samo punovažan ugovor za prenos svojine.

• Originarno sticanje prava postoji kada sticalac svoje pravo ne izvodi iz prava prethodnika, nego na skupu pravnih činjenica koje su utvrđene zakonom.

• U slučaju originarnog sticanja ne postoji sukcesija, već novo pravo potiskuje staro.• Pored održaja, originarni načini sticanja prava svojine su: sticanje od nevlasnika, priraštaj,

okupacija itd.

20.Pojam i predmet pravnog posla• Pravni posao je izjava volje koja proizvodi određeno građanskopravno dejstvo kao što su

nastanak, promena ili prestanak nekog subjektivnog prava. Pravni posao treba razlikovati od pravne radnje. Pravni posao je vrsta pravne radnje, ali nije svaka pravna radnja pravni posao. Pravni poslovi su voljne pravne radnje preduzete sa ciljem da proizvedu određeno pravno dejstvo. U našoj pravnoj teoriji prema prof. Andriji Gamsu razlika između pravnog posla i pravne radnje je u sledećem. Svaka izjava volje kojom se stvara, menja ili ukida neki pravni odnos je pravna radnja. Ali od pravnih radnji moramo izdvojiti one izjave kojima se prenosi neka ekonomska vrednost, koje su dakle kauzalne. Takve izjave volje su pravni poslovi, dok ostale izjave volje možemo nazvati pravnim radnjama u užem smislu.

• Uslov za nastanak pravnog posla je saglasnost volja stranaka o predmetu pravnog posla. Izjavljena volja mora da se odnosi na predmet, jer u protivnom pravni posao ne postoji.

• Prema ZOO predmet dužnikove obaveze može se sastojati u davanju, činjenju, nečinjenju ili trpljenju. Kada se obaveza sastoji u davanju ( dare ) dužnik iz pravnog posla je poveriocu obavezan da preda neke stvari bez obzira da li je u pitanju prenos svojine ili nekog drugog prava. Ukoliko se obaveza sastoji u činjenju ( facere ) dužnik je obavezan da preduzme neku radnju, bez obzira da li je faktička ili pravna. Nečinjenje ( non facere ) predstavlja uzdržavanje od određenog činjenja, koje je dozvoljeno i koje bi strana u pravnom poslu inače mogla da čini.

• Da bi pravni posao proizvodio pravna dejstva njegov predmet mora biti moguć, dozvoljen, određen ili odrediv. Ukoliko je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv na osnovu Zakona se smatra da je ovakav pravni posao ništav.

19


• Pod mogućim predmetom se podrazumeva onaj koji je faktički i pravno ostvariv, jer ''ono što je nemoguće ne može se izvršiti''.

• Predmet pravnog posla mora biti dozvoljen. Prema našem pravu predmet obaveze je nedopušten ukoliko je protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima. Predmet pravnog posla može biti nedozvoljen iz više razloga. Zabrane mogu biti apsolutne, kada je predmet zabranjen za sve subjekte prava i relativne, kada je predmet zabranjen za neke, a dozvoljen za druge subjekta prava. Nisu sve stvari predmet pravnog posla, nego samo one čiji promet nije zakonom zabranjen. Stvari van prometa nisu predmet pravnog posla, a sa njima se izjednačavaju i javna dobra ili dobra u opštoj upotrebi.

• Da bi pravni posao bio punovažan predmet mora biti određen ili makar odrediv, odnosno dovoljno određen. Predmet je određen ukoliko su stranke tačno utvrdile njegova svojstva u momentu zaključenja pravnog posla, tj. tačno se zna na šta se pravni posao odnosi. Pravni posao će nastati i ukoliko stranke nisu precizno utvrdile predmet u vreme zaključenja, ali se on može odrediti iz sadržine pravnog posla. Ugovorne strane mogu određivanje predmeta prepustiti i trećem licu.

20

gradjansko 1

Documents