glas za neznu svetlost

sagoreo do bezumlja stalnom depresijom

drugih,

uklanjam zavese, ceznuci za neznom svetloscu

tu je, tu je

negde,

siguran sam.

o, ta lica depresije, izrazi sto se

povlace u lepljivi mrak.

ozlojedjena mala kisela usta,

samosazaljenje, samoopravdanje je

preterano, nepodnosljivo.

lica u senci,

duboke bore beznadja.

nema hrabrosti ovde, samo zelja da

posedujes nesto - obozavanje, slavu, ljubavnike,

novac, ma koju idiotsku stvar

dokle god je lako dostupna,

dokle god ne moraju da urade ono sto je neophodno.

a kad ne uspeju

oni postaju ogorceni,

ruzni,

zamisljaju da su

omalovazeni, prevareni,

neshvaceni.

i onda se usredsrede na svoju

nesrecu, svoje poslednje

utociste.

a dobri su u tome,

veoma su dobri u tome.

toliko imaju te nesrece

da insistiraju da je i ti podelis sa

njima.

kupaju se i pljuskaju u svojoj

nesreci,

pljuskaju je na tebe.

to je sve sto imaju.

to je sve sto zele.

to je sve sto mogu.

moras odbiti da im se pridruzis.

moras da ostanes svoj.

moras da uklonis zavese

ili roletne

ili prozore

ka neznoj svetlosti.

ka radosti.

ona je tu u zivotu

pa cak i u smrti

moze da se

nadje.