giants of war surgery part 3 -...

Volumen 64, Broj 4 VOJNOSANITETSKI PREGLED Strana 283

Correspondence to: Mile Ignjatović, Vojnomedicinska akademija, Klinika za abdominalnu i endokrinu hirurgiju, Crnotravska 17, 11040Beograd, Srbija. Tel.: +381 64 17 18 914. E-mail: [email protected]

I S T O R I J A M E D I C I N E UDC: 355/359: 617−089.8(091)

Velikani ratne hirurgije − 3. deoGiants of war surgery − Part 3

Mile Ignjatović

Vojnomedicinska akademija, Klinika za abdominalnu i endokrinu hirurgiju, Beograd

Ključne reči:medicina, ratna; istorija medicine, XIX vek; evakuacijapovređenih i obolelih; rana, ratna; hemostaza;hirurgija, vaskularna; srbija.

Key words:military medicine; history, 19th century; transportationof patients; wounds and injuries; hemostasis; vascularsurgical procedures; yugoslavia.

Fransoa Persi

Baron Pierre-François Percy (1754–1825) (slika 1), sinvojnog hirurga, završio je studije medicine u Parizu 1775.godine. Posle služenja vojnog roka, nastavio je službu u voj-

sci i, dobivši diplomu hirurga, priključio se regimenti Berri-cavalerie 1782. godine 1, 2. Tako je započela karijera jednogod najboljih ratnih hirurga. Persi, kao vojni hirurg, učestvo-vao je u svim ratovima revolucije i carstva, neumoran kao hi-rurg, organizator i inovator sanitetske službe, i ubrzo stekaonaziv „oca ratne hirurgije“. Napoleon je govorio: „Spokojansam kada je pored mene Persi“.

Ubrzo posle Francuske revolucije i pada Bastilje 1789.godine, velike evropske monarhije organizovale su se u Prvu

koaliciju* (Pruska, Austrija, Velika Britanija, Španija i Ho-landija), koja je rat protiv Francuske počela 1792. godine ka-da je proglašena republika, a pogubljeni kralj Luj XVI i kra-ljica Marija Antoaneta. Iste godine, na čelu francuskog sani-teta, na severnom francuskom vojištu nalaze se dvojica sa-nitetskih oficira od karijere: Pierre-Francois Percy, kao gla-vni hirurg, i Jean-François Coste, kao glavni lekar. Međutim,tokom revolucije francuski vojni sanitet je rasturen†, a ranijeizgrađene vojne bolnice bile su neupotrebljive 3. Rezultati le-čenja obolelih i povređenih, na tadašnjem nivou medicinskogznanja, bili su vrlo poražavajući, a o lečenju ranjenika Persikaže: „Veština lečenja ljudi malo se razlikovala od njihovedestrukcije, stidljivi pokušaji nisu imali rezultate, a ako po-bede često osvajaju hrabrošću vojnika, onda i preduzimljivihirurzi moraju biti uspešni“. Organizacija evakuacije ranje-nika, međutim, praktično nije postojala. Prema ratnoj doktri-ni i organizaciji, ranjenici su zbrinjavani nakon završetkabitke, a do tada su bili prepušteni sami sebi ili svojim sabor-cima. Oboleli i laki ranjenici sami su napuštali bojno polje,dok je za iznošenje teže povređenih i njihovog naoružanjabilo potrebno šest do osam vojnika. Nije bila retkost da nabojnom polju ostane i po 20 000 nezbrinutih ranjenika. Zbri-njavanje ranjenika (prva i sva medicinska pomoć) odvijalo seu velikim vagonima koji su se nalazili na 5–10 kilometara odbojišta, a vreme do pružanja pomoći najčešće je iznosilo višeod 36 sati. Persi piše 1792. godine: „Izbeći smrt od neprija-telja nije bilo manje opasno od spektakla evakuacije ranjenihvojnika u velike vagone, praćeno kricima, izloženosti kiši,−−−−−−−−−

* Novoformirane francuske trupe, nedisciplinovane i neorganizova-ne, često su gubile bitke. Nova francuska vlast postavila je na čelo trupa26-godišnjeg Napoleona Bonapartu, koji je 1795. godine porazio snagekoalicije na severu Francuske, a potom i austrijsku vojsku u Italiji, gde sunastavile rat Velika Britanija i Austrija. Velika Britanija, Austrija i Rusijaformirale su Drugu i Treću koaliciju 1799, odnosno 1804. godine.

† U periodu 1792–1794. godine mobilisano je 10 000 lekara iz civilstva.

Sl. 1 − Baron Persi

Strana 284 VOJNOSANITETSKI PREGLED Volumen 64, Broj 4

Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2007; 64(4): 283–295.

vrućini ili smrzavanju, bez ikakve hrane i vode. Ranjenici suviše priželjkivali smrt nego teške muke posle dolaska u va-gone“. Oko vagona, obično se nalazilo mnoštvo ranjenikakoji su čekali na zbrinjavanje ili evakuaciju. Dan posle bitkekod Ejloa (Eylau, 9. februara 1807), na primer, Napoleon jeposetio sanitetski kamp, kojim je rukovodio Persi i zatekao4 000 ranjenika (slika 2). Posle Persijevog izveštaja da su tusamo teški ranjenici, uglavnom ranjeni parčadima granata ida se zbrinjavanje odvija u nemogućim uslovima, Napoleonje objašnjenje organizacije zbrinjavanja tražio od Lombarda,komesara rata, a ocenio ga je rečima: „Kakva organizacija,kakvo varvarstvo!“

Sl. 2 − Antoine-Jean Gros (1771–1835): „Napoleon posećujeratni kamp dan posle bitke kod Ejloa“

Persi, uočavajući nedostatke vojnog saniteta, već 1792.godine napisao je „Priručnik za vojne hirurge“ koji je imaodva dela: „Uputstva za vojnu hirurgiju“ i „Potsetnik za ods-tranjivanje stranih tela“* (slika 3). Stvorio je „leteće hirurške

−−−−−−−−−* Manuel du chirurgien d’armée (Instruction de chirurgie militai-

re et Mémoire pour l’extraction des corps étrangers).

ekipe“ 1796. godine (chirurgie mobile), a potom, modifika-cijom vučnih artiljerijskih kola i neophodnim opremanjem,prave pokretne sanitetske ekipe koje je nazvao ambulantama(ambulance). Ove „ambulante“ je vuklo šest konja, na koli-ma su bila tri bolničara sa neophodnim sanitetskim materi-jalom za prvu pomoć, a njihova osnovna uloga bila je brzaevakuacija sa mesta ranjavanja do mesta pružanja hirurškepomoći (slika 4) 4. Ambulante su ubrzo dobile pogrdan nazivWurst („kobasica“), nikada nisu uvedene u francusku vojsku,jer je državna komisija procenila da je evakuacija isuvišeopasna za oficire i konje i potpuno su napuštene 1799. godi-ne. Takođe nije realizovana Persijeva ideja o formiranju„ambulantnih bataljona“ (16 zatvorenih i 48 otvorenih sani-tetskih kola), jer je državna komisija odložila njihovo uvođe-nje 1809, a potom i 1813. godine 5, 6. U Španiji, 1809. godi-ne, osmislio je i stvorio kadar bolničara i nosioca ranjenika(slika 5). Sanitet se nije mogao izboriti za svoje ideje, jer jebio u sastavu intendantske službe, a ratni komandanti su naj-češće potcenjivali značaj sanitetske službe, jer se ranjenicinajčešće nisu vraćali u stroj.

Sl. 4 − Larejev prikaz Persijeve ambulante

Sl. 5 − Nosioci ranjenika po Persiju

U osnovi Persijeve ideje o brzoj evakuaciji i što ranijemhirurškom zbrinjavanju bili su medicinski razlozi za boljimrezultatima lečenja, ali i izrazita humanost prema ranjenici-ma. Pedesetak godina pre bitke kod Solferina i potonjeg os-nivanja „Crvenog krsta“, Persi se zalagao i za zbrinjavanjeranjenika neprijatelja, a posle bitke 1. aprila 1814. organizo-vao je zbrinjavanje 12 000 ranjenih Rusa i Prusa u Parizu.

Sl. 3 − Rukopis Persijevog „Priručnika za vojne hirurge“



Persi postaje glavni sanitetski inspektor i priključuje seNapoleonovoj „Velikoj armiji“* 1803. godine. Od 1804. go-dine je i načelnik Saniteta vrhovne komande, ali je učestvo-vao u svim velikim bitkama kao glavni hirurg. U bici kodAusterlica (2. decembar 1805) uredio je bolnički centar uBeču i organizovao zbrinjavanje za 4 000 ranjenika† 7. Poslerata u Španiji (1808–1809) postao je baron, napustio je akti-vni hirurški rad, navodno zbog ponovljene oftalmije, ali jenastavio da radi kao glavni vojni sanitetski inspektor, profe-sor na Medicinskom fakultetu u Parizu i osnovao je u Klama-ru (Clamart, u blizini Pariza) „Vojnu bolnicu za obuku“ naz-vanu njegovim imenom (L’Hôpital d’instruction des arméesPercy – HIA Percy)‡. Međutim, ubrzo, zbog neslaganja samerodavnim krugovima potpuno je napustio vojnu službu.Ipak, sa obnavljanjem carstva, posle šest godina, po pozivuučestvovao je u bici kod Vaterloa i potom penzionisan. Os-tatak života proveo je na poljskom imanju i više se nije baviohirurgijom.

Persi je bio član Akademije nauka od 1807, a od 1820.godine i novoformirane Medicinske akademije. U ratnoj hi-rurgiji zastupao je mnogo umereniji stav u lečenju ratnih ra-na od Lareja. Smatrao je da se amputacije ekstremiteta čestomogu izbeći, da je potrebna što ranija i što ekspeditivnija ob-rada rana koja bi trajala do 20 sekundi, osmislio je više ins-trumenata, držača za resekcije velikih zglobova, a 1820. go-dine je uveo i metalne žice kao šavni materijal. Nepoznato jeda li je i koliko je uticala smrt generala Anža de Otpula§ naPersijevu karijeru. Naime, u bici kod Ejloa general Otpul jeteško ranjen u bedro. Larej je zahtevao hitnu dezartikulaciju,tvrdeći da je to jedini način da general preživi, ali postupilose po Persijevoj ideji da bi trebalo lečiti samu ranu i da bidezartikulacija bila vrlo rizična. Nažalost, general Otpul jeumro narednog dana 8.

Persi je, kao vojnik, bio oštrog i nepopustljivog držanja,što mu je stvorilo mnogo neprijatelja i zbog čega nije uspeou realizaciji prvih ideja o blagovremenom zbrinjavanju ra-njenika. Kao čovek, bio je meke duše i blage naravi i nikadanije protestvovao i pored mnogobrojnih nepravda i opstruk-cija. Često se citiraju njegove reči koje je kao načelnik Sani-teta „Velike armije“ uputio mladim hirurzima: „Idite kudavas zove otadžbina i humanost. Budite uvek spremni da slu-žite i jedno i drugo, znajte da se ugledate na vaše plemenitedrugove koji su na istoj dužnosti pali kao žrtve one veličan-stvene odanosti koja je pravo priznanje ljudi našeg poziva“.−−−−−−−−−

* Napoleon je formirao La Grande Armée sa komandom u Bolonji,prevashodno radi osvajanja Velike Britanije. Od ove osnovne ideje, odu-stao je posle poraza francuske flote kod Trafalgara.

† Mnogo veći broj umro je od pegavog tifusa koji je donela ruskavojska i prenela na austrijsku, a posle i na francusku vojsku. Potom jestradala Francuska i cela srednja Evropa. Nije poznat broj umrlih. Jedinosu bečke bolnice i gradovi Göppingen i Cannstatt shvatili o čemu se radi(podigli su barake radi izolacije) i bili pošteđeni.

‡ Bolnica nije dostigla popularnost i značaj Val de Grasa, ali je bilapoznata kao bolnica u kojoj su se lečili i civili, gde su vršena istraživanjauticaja radioaktivnosti na zdravlje i po posebno razvijenoj hematologiji.Bolnica se poslednji put pominjala 11. novembra 2004, kada je u njoj um-ro palestinski vođa Jaser Arafat, posle hospitalizacije od 13 dana.

§ Jean-Joseph Ange d’Hautpoul, jedan od najvećih francuskih rat-nih komanadanata. Svom sinu je dao ime Napoleon (Alphonse-Joseph-Napoleon) po svom prijatelju i uzoru.

Dominik Larej

Baron Jean-Dominique Larrey, komandir Legije časti,najveći je ratni hirurg svih vremena. Rođen je 6. jula 1766. uBodeanu (Baudéan u francuskim Pirinejima).

Dominik Larej (slika 6) je započeo učenje medicine uTuluzu, sa 13 godina kod strica hirurga Alexisa Larreya.Studije medicine završio je 1786. godine u Tuluzu, sa pro-mocionom tezom „Izjedanje kosti“ (La carie des os), koja jebila nagrađena „Crvenom vojnom medaljom“ (médaille devermeil aux armes). Sledeće godine odlazi u Pariz i nastavljaobrazovanje kod Luja**, a kod Dezoa, u Hôtel Dieu, završava1789. godine čuveni „Kurs anatomije“ i hiruršku „Praktičnuškolu“ (l’École pratique). Iste godine, Larej, kao mornaričkihirurg, ukrcava se na fregatu La Vigilante, na putu za Tera-novu. Međutim, kako se ova teška misija odužila, Larej jenapušta i vraća se u Francusku.

Sl. 6 − Mladi Dominik Larej

Lerej se priključio vojsci kao stariji hirurg (chirurgien-major) u rajnskoj armiji 1792. godine††. Već sledeće godine,u Mejansu (Mayence) organizuje kurs za vojne lekare. Potompostaje glavni hirurg XIV armije, koju prati u Katolonju.Učestvuje, 1795. godine, u osnivanju vojnih bolnica u Tulo-nu i Val-de-Grâce u Parizu, a od 1796. godine je profesoranatomije i operativne medicine u novoosnovanoj školi uVal-de-Grâce. Sledeće godine priključuje se Napolonovojvojsci u Italiji i počinje njenu sanitetsku reorganizaciju. Go-dine 1798. sa Dežanetom‡‡ bio je šef saniteta francuske voj-ske u pohodu na Egipat§§ (slike 7 i 8). Larej je odbio Napo-lonov poziv 1799. godine da se zajedno vrate u Francusku***

i ostao je uz povređene i bolesne vojnike dobivši u Siriji na-−−−−−−−−−

** Antoine Louis, sekretar Kraljevske hirurške akademije.†† Iste godine Larej se ženi sa Charlotte-Elizabeth Laroux, ćerkom

ministra finansija.‡‡ Baron Dufriche René-Nicolas Desgenettes, 1762–1837.§§ Francuska ekspedicija u Egiptu i Siriji (radi osvajanja puta za

Indiju) brojala je 12 000 ljudi (koji su pošli iz Francuske). Posle počet-nih uspeha protiv egipatske vojske, francuska vojska je doživela više po-raza od britanske vojske i bila skoro potpuno uništena od bubonske ku-ge, velikih boginja i dizenterije. Skoro svi lekari u ovom ratu umrli su odkuge.

*** Vrativši se u Francusku, Napoleon je preuzeo vlast i ubrzo ob-novio carstvo.



dimak „proviđenje vojnika“. Nakon povratka u Francusku1800. godine, Larej je postao lekar Konzulske (kasnije Car-ske) garde.

Sl. 7 − Larej iz vremena rata u Egiptu

Sl. 8 − Zbrinjavanje ranjenika na brodu u toku Bitke na Nilu

Larej je postao doktor nauka 1803. godine sa temom„Disertacija o amputacijama ekstremiteta posle povreda vat-renim oružjem na osnovu mnoštva posmatranja“ (Dissertati-on sur les amputations de membres a la suite des coups defeu, étayée de plusieurs observations) (slika 9) 9. Godine1804. postao je vitez Legije časti, 1805. glavni inspektor sa-niteta, a 1809. dobio je titulu barona* za uspehe u zbrinjava-nju ranjenika u ratu protiv ruske vojske. Od 1810−1812. go-dine radio je u Bolnici Garde (l'Hôpital de la Garde).

Za razliku od dotadašnjih hirurga koji su se bavili is-ključivo lečenjem rana, Persi i Larej rešavaju i organizacionapitanja hirurške pomoći na bojnom polju (nosioci ranjenika i„leteće ambulante“, koje su, ustvari, prve pokretne poljskebolnice). Nasuprot dotadašnjem shvatanju, po kome se ra-njenicima priticalo u pomoć tek posle bitke, Larej zahteva dase intervencija obavi što ranije – po mogućstvu prva 24 sata,približuje hiruršku pomoć ranjeniku (ambulances volantes),a ujedno daje osnov trijaže povređenih i celokupnom evaku-−−−−−−−−−

* Sa godišnjom rentom od 5 000 franaka.

acionom sistemu. Ovo je, nesumnjivo, najprogresivniji zak-ljučak tadašnje ratne hirurgije 10. Larejeve „leteće ambulan-te“ ili centurie (čete) imale su tri décuries (tri voda) sa ukup-no 12 vozila (3×4) na dva točka (sa dva konja) i četiri točka(sa četiri konja), uvek više vozila sa dva točka jer su, po La-rejevom mišljenju brža, pokretljivija i manje izložena (slika10). Četom je komandovao hirurg, a u četi je bilo 14 mlađihhirurga i pomoćnika, 25 vojnika pešadinaca i 12 konjanika.Četa je bila snabdevena sanitetskim materijalom, da možeoperisati 24 sata. Larej je pisao: „Da bi prevenirali teške po-sledice po život vojnika koji su teško ranjeni, postavljali smoambulante što je moguće bliže liniji bitke i stvarali uslove zadelikatne operacije koje je izvodio hirurg ekspert“.

Sl. 10 − Larejevo sanitetsko vozilo na dva točka

Smatra se da je učenje o rani Larej preuzeo od Dezoa,dogradio ga i primenio 11, 12. Larej je bio pristalica aktivnoghirurškog pravca naročito primarnih amputacija. Sve rane jeobrađivao, često drenirao i koristio režnjeve za njihovo po-krivanje, a najčešće ih je primarno suturirao! Larejeve indi-kacije za hitnu amputaciju bile su: konkvasacija ekstremitetaili zgloba, odvojene male kosti, mali zglobovi i nervi i opse-žne povrede mekih tkiva ili povrede velikih arterija i bez po-vreda kostiju i zglobova. Velika smrtnost ranjenika usled is-krvarenja, gangrene, sepse i tetanusa, bila je razlog ovakvih

Sl. 9 − Naslovna strana Larejeve disertacije



indikacija. Po Larejevom bitan uzrok smrti ranjenika bio je ineurogeni šok koji je on ovako opisao: „...mišići ranjenika surigidni, što otežava amputaciju. ...u toku neurogenog šokakrvarenje se smanjuje, mišići se relaksiraju, noga omlitavi,nervi se podliju krvlju, a amputacija postane mnogo lakša“.Mnogi su smatrali da je Larej preterivao sa velikom učesta-lošću amputacija i tako davao argumente pristalicama kon-zervativnog hirurškog pravca, koji su Larejeve pristalice na-zivali ultraradikalnom strujom.

Larej je, međutim, bio i veliki majstor operativne tehni-ke: u bici kod Borodina izvršio je 200 amputacija* za 24 sata(slika 11)! U Rusiji je radio amputacije i sve operativno le-

čenje i na minus 20 °C. Operisao je i pod suncem Egipta,najradije na otvorenom, verujući da je „hospitalizam“ zna-čajan razlog infekcije. Larej koristi okluzivni zavoj i protivise čestom previjanju rane†. Pojedine ranjenike je bez previja-nja evakuisao iz Rusije u Francusku! Izvodio je resekcijekolena i ramena‡, prvi je izvršio egzartikulaciju u kuku§,uveo nove metode hirurgije ustrela lobanje (ostavljanje pro-jektila ili vađenje projektila kroz kontrainciziju, a ne krozstrelni kanal) i grudnog koša**, operacije hidrokele, operacijedojke††, rane na glavi i vratu je primarno suturirao, abdomi-nalne povrede je lečio opijumom, a strana tela iz mokraćnebešike je odstranjivao specijalnim sondama, pisao je o luksa-−−−−−−−−−

* Larej u svojim Memoarima navodi da mu je za amputaciju noge,sa podvezivanjem krvnih sudova i režnjevima, trebalo najviše četiri mi-nuta! Savremenici su tvrdili da je mogao amputirati nogu za jedan mi-nut, a ruku za 17 sekundi!

† Rane je najčešće ispirao samo vodom, a potpuno je izbacio izupotrebe razne meleme na bazi masti. Kod fraktura je koristio čvrste za-voje od smese belanca, olovnog belila i kamforisanog špiritusa.

‡ U bici kod Lützena (1813) izveo je 18 dezartikulacija u ramenomzglobu, uz tri smrtna ishoda.

§ Do Lareja rađene su samo podkolene i podlakatne amputacije uzsmrtnost od 80%. Koristio je i neku vrstu elastične poveske koja se po-novo koristila od XVII veka (bila je zaboravljena posle Parea!).

** Obrađivao je sve rane grudnog koša (i pleure), odstranjivao svukrv i vazduh stavljanjem ventuza i potom lepljivog zavoja. Isto je radio injegov savremenik George Guthry. Larej je često pretvarao pneumo uhemotoraks, a perikard je drenirao epigastričnim putem. Inače, uobiča-jen postupak lečenja penetrantnih rana grudnog koša bilo je „aspiracij-sko“ lečenje: rane grudnog koša čistili su od krvi i gnoja isisavanjem us-tima! Najčešće su to radili bolničari ili muzikanti koji su rado primani zalekarske pomoćnike (verovatno duvači najradije)!

†† Prvi se zalaže za odstranjivanje pektoralnih mišića i sadržajapazušne jame.

cijama, osteomijelitisu, tetanusu‡‡ 13, traumatskim aneuriz-mama, trahomu, elefantijazi skrotuma, ishrani i nezi ranjeni-ka§§ 14, 15. Trigonum sterno-costale diaphragmatis po njemunosi naziv Larejeva pukotina. Uveo je statistiku u ratnu hi-rurgiju***. Redovno je posećivao ranjenike i bolesnike (i za-ražene od kuge i tifusa). Stalno je držao kurseve lekarima ihirurzima. I pored dugotrajnog ratovanja napisao je opsežnekliničke studije i čuvene memoare: „Memoari vojne medici-ne i hirurgije“, „Ratni memoari vojnog hiruga“ (slika 12),„Medicinski značaj pohoda i putovanja od 1815. do 1840“(slika 13).

Sl. 12 − „Ratni memoari vojnog hiruga“

Larej je bio Napolonov veran pristalica i pratilac u svimratovima. Lečio je ranjenike u jurišu na Bastilju, učestvovaoje u 26 ratnih pohoda, 60 velikih bitaka i oko 400 bojeva.Ranjavan je tri puta, a kod Belle-Alliance i zarobljen, kao i1815. godine u bici na Vaterlou kada ga je ranjenog i zarob-ljenog prepoznao jedan pruski vojni lekar, a pustio na slobo-du pruski komandant kome je Larej spasio život kod ranijeg−−−−−−−−−

‡‡ Larej je lečio tetanus amputacijama i neurotomijama, a velikimdozama opijuma je ublažavao stanje bolesnika. Morfijum je izolovaoSertürner (1783–1841) 1805. godine, ali se u Napolonovo doba nije ko-ristio. Larej ga je davao u malim dozama i postoperativno.

§§ Kod smetnji sa gutanjem prvi rutinski primenjuje sondu za is-hranu, a ne Kusmaul (1767–1815). Odbacio je primenu duvanskih klisti-ra, emetika, puštanje krvi i primenu ventuza. Izbacio je upotrebu digita-lisa kod aneurizmi.

*** Posle bitke kod Baucena statistički je obradio podatke za24 000 ranjenika za protekli period od mesec dana (1.5–1.6.1813): izle-čeni i osposobljeni 6 703 (28%), relativni invalidi 4 027 (17%), apsolut-ni invalidi 3 554 (14%), zaostalo 8 000, od njih verovatno izlečeno3 000. Ovome se može mnogo zameriti, ali je vredan pokazatelj poku-šaja njegove preciznosti.

Sl. 11 − Charles-Louis Muller: „Larej operiše na bojnompolju“



ranjavanja. Napoleon ga je izuzetno cenio i ostavio mu jeoporukom veliku svotu novca*. Posle pada Napoleona zadr-žan je u službi do 1818. godine kada je penzionisan, ali je idalje ostao aktivan: objavljivao je svoja hirurška iskustva,učestvovao u redakciji Rečnika medicinskih nauka (u 60 to-mova), postao član Akademije nauka 1820. godine (slika14), predavao u Val de Grasu (1826–1836), reorganizovao

−−−−−−−−−* Napoleon mu je ostavio 100 000 franaka uz rečenicu „On je naj-

hrabriji i najpošteniji čovek kojeg sam poznavao“.

zdravstvenu službu Belgije 1830. godine, 1831. godine pos-tavljen je za šefa l'Hôpital des Invalides, a Louis-Phillipe gaje postavio za načelnika Saniteta u Francuskoj i Alžiru. Larejje u Alžiru, u toku inspekcijskog putovanja, suzbijao epide-miju kolere i uradio poslednju amputaciju, a na povratku serazboleo i umro 25. jula 1842. godine u Lionu. Na Lareje-vom grobu uklesane su Napoleonove reči: „Najčestitijem odsvih ljudi koje sam upoznao“ 16, 17. Larejeva bista se nalazi uHirurškoj akademiji (slika 15), a spomenik u Val de Grasu(slika 16).

Sl. 15 − Larejeva bista u Hirurškoj akademiji

Sl. 16 − Spomenik Lareju u Val de Grasu

Njegov sin, Felix-Hippolyte Larrey (1808–1895), nas-tavio je njegovu karijeru i bio glavni lekar Carske garde, hi-rurg Napoleona III i profesor hirurške patologije u Val deGrasu.

Nikolaj Ivanovič Pirogov

Nikolaj Ivanovič Pirogov, veliki hirurg, anatom i peda-gog, jedan je od najvećih ratnih hirurga uopšte 18. N.N. Bur-denko ga smatra osnivačem vojne hirurgije, a Ivan PetrovičPavlov (1849–1936) osnivačem naučne hirurgije.

Nikolaj Pirogov je rođen 25. novembra 1810. u imućnojporodici intendantskog majora. Vrlo rano je naučio da čita ipiše i više svetskih jezika. Iznenada, 1824. godine, umirenjegov otac i porodica ostaje bez sredstava za život, ali im

Sl. 14 − Larej 1820. godine i njegov potpis u Hirurškojakademiji

Sl. 13 − „Medicinski značaj pohoda i putovanjaod 1815. do 1840“



pomaže Efrem Muhin (1766–1850), porodični lekar i profe-sor anatomije i fiziologije na Univerzitetu u Moskvi. Muhinpomaže mladom Pirogovu da se upiše na Medicinski fakultetu Moskvi 1825. godine, koji završava već 1828. godine. Bioje odlično potkovan teoretskim znanjem, ali i razočaran jer seopredelio za hirurgiju, nije izveo ni jednu operaciju, a videoje samo dve. Ne mogavši da nastavi svoje hirurško obrazo-vanje i praksu u Moskvi, mladi i ambiciozni Pirogov odlazi unemački grad Dorpat (danas Tartu u Estoniji*) 19 kod Johan-na F. (Christian) Moiera (1786−1858), gde je i doktorirao1832. godine, opisujući ligaturu abdominalne aorte (Numvinctura aortae abdominalis in aneurysmate inguinali adhi-bita facile ac tutum sit remedium). Svoje obrazovanje Piro-gov nastvalja u Berlinu i Getingenu, posebno se interesujućiza hirurgiju, anatomiju i fiziologiju. Saznavši da se traži šefHirurgije, vratio se u Moskvu, ali je na to mesto već bio po-stavljen Fjodor Inozemcev i Pirogov je, sa 26 godina, pri-hvatio mesto šefa Hirurgije u Dorpatu, gde se bavio istraži-vanjem arterijskog sistema i fascija. U Dorpatu je radio do1840. godine (slika 17), kada je na poziv ministra Kleinmic-hela, prešao u St. Petersburg i preuzeo Vojnu mediko-hiruršku (kasnije Vojnomedicinska) akademiju i bolnicu sa1 000 kreveta, reorganizovao bolnički sistem i osnovao ana-tomski institut gde je izveo 12 000 disekcija! U isto vreme,za tri godine reorganizovao je i Vojni sanitet. U to vreme, Pi-rogov se posebno bavio i istraživanjima mehanizma dejstva iprimene anestetika na sebi. Razvio je svoju teoriju i počeoprimenu etarske anestezije intraveski i per rectum†, 1847.godine, u toku zbrinjavanja ranjenika na Kavkazu. Iste godi-ne objavio je svoje rezultate u Edinburgu, Londonu, Parizu iPetersburgu‡. U toku epidemije kolere 1848. godine, posle800 obdukcija, Pirogov je dao značajna patoanatomska zapa-žanja koja su sledeće godine objavljena kao atlas. Svoja is-kustva iz Kavkaskog rata (Rapport médical d’un voyage enCaucase contenant la statistique comparative des amputati-ons) objavio je 1849. godine u Petersburgu. U periodu do1855. godine u Lajpcigu, na nemačkom, objavio je obimnadela iz kliničke hirurgije, o osteoplastičnim operacijama,komplikacijama hirurškog lečenja, organizaciji zbrinjavanjapovređenih, primeni statistike u medicini itd. U Petrogradu, uperiodu 1852–1858. godine objavio je obiman (osam delova,pet tomova) anatomski atlas (Anatomia topographica sectio-nibus per corpus humanum congelatum triplici directioneductis illustrata) sa mnoštvom izvanrednih preparata na os-novu prvi put korišćene tehnike preseka zamrznutih prepa-rata. Na osnovu ovog rada, Pirogova smatraju osnivačem to-pografske, hirurške anatomije. Eponimi po Pirogovu su: P.ugao (ugao između unitrašnje jugularne i potključne vene),P. trougao (trougao između međutetive digastričnog mišića,−−−−−−−−−

* Univerzitet u Dorpatu je osnovan 1632. godine, ali je zatvoren1710. godine posle ruskog osvajanja. Univerzitet je ponovo otvorio1802. godine ruski car Aleksandar I (1777–1825), ali je i dalje nemačkibio zvanični jezik, a predavanja su, uglavnom, držali profesori iz nema-čkih zemalja.

† Pre 1847. godine, primenu etarske anestezije per rectum sugeri-sao je Philibert Joseph Roux (1780−1854).

‡ Primenu etarske anestezije počinje i škotski hirurg James Syme(1799−1870).

zadnje ivice milohioidnog mišića i hipoglosalnog nerva) i P.amputacija (osteoplastična amputacija stopala).

Sl. 17 − Portret Pirogova iz 1840. godine

Pirogov se posebno istakao prilikom opsade Sevasto-polja (1854), a učestvovao je u francusko-pruskom ratu(1870)§ i u rusko-turskom ratu (1877–1878) 20.

Septembra 1854, posle ruske sanitetske katastrofe u Se-vastopolju, Pirogov je dobio poziv i molbu da se priključi ru-skoj vojsci. Uz pomoć princeze Jelene Pavlovne, organizo-vao je sestrinsku pomoć i sa mnogo lekara stigao u Simfero-polj 11. decembra 1854. U Krimskom ratu, Pirogov je posta-vio osnove poljske hirurgije (hirurgije u zoni borbenog dejs-tva): organizovao je evakuaciju i zbrinjavanje (slika 18), ko-ristio anesteziju, prvi put je primenio gips i gipsane zavoje zazbrinjavanje ranjenika i svoj metod amputacije. Svoja iskus-tva u ratnoj hirurgiji, objavio je u Nemačkoj 1864. godine, aiste godine i svoje kapitalno delo „Osnovi opšte ratne hirur-gije“.

Sl. 18 − Pirogovljevo vozilo za evakuaciju

Pirogov se vratio u Petersburg 1856. godine i, krajnjerazočaran stanjem koje je zatekao u Mediko-hirurškoj aka-demiji, potpuno prestao sa nastavnim i hirurškim radom. Na-rednih godina, Pirogov je napisao izuzetno zapažene radoveo problemima pedagogije, protivio se restrikcijama obrazo-−−−−−−−−−

§ Pirogov je predvodio misiju ruskog Crvenog krsta koja je nad-gledela obe zaraćene strane.



vanja za siromašne i ne-Ruse, a zalagao se za edukaciju žena,bio je protiv preranih specijalizacija, a zalagao se za otvara-nje sekundarnih specijalističkih ustanova za obrazovanje.Posle smrti Nikolaja I, postavljen je za direktora poslovneškole na jugu Rusije, ali već 1858. godine, posle konflikatasa guvernerom Odese, prešao je u Kijev. U Ukrajini je radiokao dobrovoljac u mirovnim većima. Godine 1862. postav-ljen je za direktora kontrole školovanja ruskih studenata, aliavgusta iste godine dobijao je poziv da pomogne Garibaldijuposle teškog ranjavanja u nogu, u bici kod Aspramonta. Pi-rogov je primenio svoje metode i uspešno završio lečenje.Vrato se u Rusiju tek 1866. godine i živeo povučeno na svomimanju. Jedino se priključio u Rusko-Turskom ratu za oslo-bođenje Bugarske 1877. godine kao hirurg*.

Pirogov je počeo svoju delatnost u ratnoj hirurgiji kaopristalica aktivnog pravca. Prve sumnje u opravdanost čestihranih amputacija, pojavile su se u ratu na Kavkazu (1847), au Krimskom ratu se definitivno odlučio za konzervativan,poštedan stav u odnosu na ekstremitete, uz primenu fiksacio-nog gipsanog zavoja (otvoreni i zatvoreni, transportno ili te-rapijsko sredstvo), koji „u većini slučajeva zamenjuje pri-marnu amputaciju“! Nije primenjivao primarnu hiruršku ob-radu same rane! Prema Listerovoj anisepsi odnosio se, uprincipu, pozitivno, ali sa stanovišta mogućnosti upotrebe uratu, preterano skeptički, mada je Rajer (Carl Reyher) 1877.godine uspešno primenio u ratu 21. Bio je obuzet dubokomskepsom u pogledu uspeha operativne hirurgije u ratu, te jetvrdio da svaka povreda nosi svoj određeni i stalni „mini-mum smrtnosti“ koji se ne može sniziti uprkos svih napora.Govorio je: „Čemu sve lepo izvedene operacije, svi načinilečenja, ako se ranjenici i bolesnici nalaze u takvim uslovimakoji su štetni i za zdrave ljude?“ Prvi je primenio narkozu et-rom na bojnom polju 1847. godine, razradio tehniku i indi-kacije gipsanog zavoja, dao klasične opise šoka, pijemije idrugih sindroma. Nizak nivo tadašnje hirurgije i male mogu-ćnosti da se pomogne ranjeniku bitni su razlozi da se Pirogovposveti organizaciji sanitetske službe. Njegovo učenje o or-ganizaciji zbrinjavanja ranjenika u ratu (trijaža, sistem raz-voženja ranjenika, statistika, uvođenje sestrinske pomoći usanitetsku službu fronta i dr.) nadživelo ga je.

Pirogov je umro 5. decembra 1881. u Višniju (Ukraji-na). Njegova „Sabrana dela“ na ruskom objavljena su u Mo-skvi tek 1957–1962. godine. Časopis „Hirurgija sa imenomN. I. Pirogova“ izlazi i danas (slika 19), Univerzitet u Vini-ciju (Ukrajina) nosi ime Pirogova (slika 20), a u Petersburgupostoji privatna hirurška klinika sa imenom N.I. Pirogova od1999. godine.

Fridrih fon Esmarh

Johann Friedrich August von Esmarch (1823–1908) jerođen 9. januara 1823. u Teningu (Tönning, Schleswig-Holstein). Pod uticajem oca†, koji se bavio lekarskom prak-som, Fridrih je upisao studije medicine u Kilu 1843. godine,a završio ih u Getingenu 1848. godine (slike 21 i 22). Od−−−−−−−−−

* Urgentni centar u Sofiji i centar za postdiplomsko usavršanje zo-vu se imenom Pirogova.

† Physikus Theophilius Christian Kaspar Esmarch (?–1864).

1846. godine bio je asistent fon Langenbeka‡ u Kilu. Docentje postao 1852. godine, vanredni profesor 1854, a redovniprofesor 1857. godine. Direktor hirurške klinike u Kilu pos-tao je 1854. godine i na tom mestu bio je neprekidno do pen-zionisanja 1899. godine, kada je postao državni savetnik idobio titulu ekselencije 22.

Sl. 19 − Časopis Hirurgija sa imenom Pirogova

Sl. 20 − Spomenik Pirogovu u Viniciju(Ukrajina)

−−−−−−−−−‡ Bernhard Rudolf Konrad von Langenbeck (1810–1887) jedan od

najvećih hirurga svih vremena.



Sl. 21 − Fridrih fon Esmarh

Sl. 22 − Inauguralna disertacija Fridriha Esmarha

Esmarh, kao „mlađi hirurg“, stupio je u vojni sanitetveć 1848. godine u ratu Šlezije (Schleswig-Holstein) protivDanske. U tom ratu je bio i zarobljavan, a u kratkom prekiduratovanja, postao je docent i vratio se na ratište kao „starijihirurg“. Učestvovao je i u ratu Šlezije protiv Danske 1864.godine; 1866. godine postao je član berlinske komisije zavojne bolnice i supervizor hirurškog rada. U francusko-pruskom ratu 1870. godine, učestvovao je kao general-hirurgi radio prvo na organizaciji dobrovoljnog rada u Kilu i Ham-burgu, a potom, u Berlinu, kao hirurg-konsultant. Zahvalju-jući svojim uspesima u organizaciji (pogotovu u trijaži i eva-kuaciji) i hirurškom zbrinjavanju ranjenika, postao je jedanod najvećih autoriteta u ratnoj hirurgiji. Organizovao je obu-ku i za civilne i vojne hirurge, a mnogobrojne publikacije susamo povećavale njegovu slavu. Napisao je 1872. godinedelo „Ratno-hirurška tehnika“*, koje je ubrzo preveo dr Vla-dan Đorđević 23.−−−−−−−−−

* Handbuch der kriegschirurgischen Technik. Esmarh je za ovuknjigu dobio nagradu princeze Auguste, a na sajmu u Beču 1877. godine

Esmarh je usavršio „prvi zavoj“ koji se koristio i u srp-skoj vojsci, uveo je korišćenje trougle marame (Esmarhovamarama), popularizovao je metodu veštačke hemosteze po-moću elastične poveske (Esmarhova poveska ili Esmarhovahemostaza†) i jednostavnu manipulaciju otvaranja disajnogputa u besvesnim stanjima (Heiberg-Esmarchova manipula-cija). Sa Langenbekom je počeo primenu etarske anestezije1847. godine, a kasnije je konstruisao jednostavnu masku sagazama za etarsku i hloroformsku inhalacionu anesteziju(Esmarhova maska) 24. Konstruisao je i mnoge medicinskeinstrumente (makaze, makaze za zavoje, hvataljke, forcepsi)koje nose eponim po njemu. Esmarh je bio član hirurškihdruštava u Londonu, Belgiji, Švedskoj i SAD. Proglašen jeza počasnog građanina Kila 1903. godine.

Fridrih Esmarh se ženio dva puta: prvi put ćerkom svogučitelja Langenbeka i drugi put, 1872. godine, princezomHenrijetom (Henriette Elisabeth, 1833–1917) ćerkom Fridri-ha Hercoga (Christian Karl Friedrich August Herzog vonSchleswig-Holstein-Sonderburg-Augustenburg) i danskeprinceze. Henrijeta je bila i bratanica princeze Auguste Vik-torije, čime mu je Wilhelm II postao ujak i od koga je dobionaslednu plemićku titulu 1877. godine (slika 23). Erwin vonEsmarch (1855–1915), Fridrihov sin iz prvog braka, bio jepoznati bakteriolog (opisao je Rhodospirillum rubrum). KarlFriedrich von Esmarch (1874–1929), sin iz drugog braka,nije se bavio medicinom. Fridrih Esmarh je umro 23. februa-ra 1908. u Kilu.

Sl. 23 − Plemićki portret Fridriha fon Esmarha

Esmarch, Stromeyer‡ i Bergmann najznačajniji su pred-stavnici ratne hirurgije konzervativnog pravca u Nemačkoj.−−−−−−−−−−−−−−−−−−knjiga je proglašena najboljom iz oblasti ratne hirurgije. Prevedena je na30 jezika i doživela je 50 izdanja do 1931. godine.

† Ovo je uobičajeni naziv za elastičnu povesku koja je korišćenamnogo pre Esmarha.

‡ Georg Friedrich Louis Stromeyer (1804−1876).



Ovakav stav je zauzela i hirurška sekcija istorijskog 7. me-đunarodnog medicinskog kongresa održanog 1881. u Londo-nu. Sekcijom su predsedavali vodeći vojni hirurzi Esmarch izKila i Melladew iz Londona. U vezi aseptičkog tretmana ra-na, na osnovu iskustava iz Francusko-Pruskog rata, Esmarhje zaključio non nocere – Don’t touch! 25. Zahvaljujući Es-marhovom autoritetu, to je postala dogma za sve hirurgesveta sve do teških iskustava Prvog svetskog rata, a u Nema-čkoj i mnogo duže. Novo vreme donelo je novo oružje i noverane.

Ernst fon Bergman

Ernst von Bergmann, naslednik B. von Langenbecka nakatedri hirurgije u Berlinu, možda je najveći hirurg svogvremena (slika 24).

Sl. 24 − Ernst fon Bergman

Ernst fon Bergman je rođen 18. decembra 1836. u Rigi(danas Letonija), a studirao na Univerzitetu u Dorpatu gde jei završio 1860. godine sa tezom iz farmakologije De balsamicopaivae cuberbarumque in urinam transitu. Nastavio je daradi u Dorpatu kao asistent Georga Adelmanna (1811–1888)baveći se mnogo eksperimetnim istraživanjima (embolizam,sklopetarnim i eksplozivnim povredama). Habilitirao se1863. godine sa tezom o masnoj emboliji. Narednih nekolikogodina, pre istraživanja i otkrivanja mnogih bakterija, inten-zivno se bavio istraživanjima infekcije rane i osteomijelitisa.Postao je profesor 1871. godine i bio je profesor i šef hirur-gije na univerzitetima u Dorpatu (1871–1878), Vircburgu(1878–1882) i u Berlinu (Charité, 1882–1907) 26, 27. PosleLangenbekovog penzionisanja i povlačenja u 72. godini,kandidati za njegovo mesto u berlinskom Charitéu, verovat-no najpoznatijem hirurškom centru tog doba, bili su i FranzKing iz Getingena i Vincenz von Czerny iz Hajdelberga.

Bergman je bio virtuozan operator (slika 25), a njegovuhiruršku karijeru obeležilo je shvatanje hirurgije kao nauke.

Niz eksperimentnih istraživanja primenio je i u kliničkojpraksi, a posebno su značajna ona u neurohirurgiji, ratnoj iopštoj hirurgiji, onkologiji, abdominalnoj hirurgiji i laringo-logiji*. Bergman je u Dorpatu, sa svojim asistentom Krame-rom, sproveo niz eksperimenata na psima. Posebno su prou-čavali odnos intrakranijumskog pritiska, arterijskog i ven-skog pritiska i utvrdili su, ubrizgavanjem želea, da dolazi doporasta arterijskog pritiska uz usporenje pulsa, a mereći in-tracerebralni venski pritisak, utvrdili su mehanizam kasnijepoznat kao Kušingov refleks†. Na osnovu svojih eksperi-mentnih istraživanja i ratnih iskustava Bergman je postao je-dan od utemeljivača intrakranijumske neurohirgije 28, 29. Je-dan je od utemeljivača i antisepse (sublimatom, 1877. godi-ne) i osnivač asepse (sterilizacija, 1886. godine) te je nazvan„ocem asepse“. Bio je predsednik nemačkog udruženja hi-rurga (1888–1890, 1896. i 1900. godine), a od 1902. godineje njegov počasni član. Posle više epizoda kolitisa, Bergmanje umro 25. marta 1907. godine u Visbadenu od peritonitisa,a sahranjen je u Potsdamu.

Sl. 25 − Bergman operiše u berlinskom Charitéu

Bergman je ratno-hirurško iskustvo stekao kao sanitet-ski oficir dobrovoljac u austrijsko-pruskom ratu (1866), ufrancusko-pruskom ratu (1870–1871) i rusko-turskom ratu(1877–1878). U prva dva rata istakao se osnivanjem, orga-nizacijom i hirurškim radom u poljskim bolnicama u Bade-nu, a potom i u vojnoj bolnici u Majnhamu. Govoreći oBergmanu, njegovi saradnici su pričali „reč ’bolnica’ zanjega znači ’svet’ “. Posle ovih ratova objavio je svoja is-kustva u dva izuzetno cenjena rada: o resekcijama kostiju(1872. godine) i povredama glave (1877. godine) 30. U rus-ko-turskom ratu učestvovao je kao hirurg konsultant Du-navske armije Ruske vojske i tom prilikom je izlečio 15fraktura kolena prostim aseptičkim zavojem i imobilizaci-−−−−−−−−−

* Bergman je 1887. godine uspešno operisao karcinom larinksaprincu Fridrihu.

† Paul Cramer, pod Bergmanovim mentorstvom, publikovao jesvoju tezu 1873. godine, kada je Kušing imao četiri godine. Kušing jedošao do ovih nalaza u Bernu obilazeći Teodora Kohera.



jom u gipsu. Ovde je načinio i prvi, ali neuspeli pokušajantisepse Listerovim sprej-aparatom, a tim povodom Piro-gov je rekao da „previjalište na frontu nije isto što i klini-ka“. Načela Bergmanovog učenja o rani bila su: ratna ranaje praktično sterilna, infekcija je sekundarnog porekla, rat-nu ranu ne treba dirati, sondirati, ni hirurški obrađivati, su-dbinu rane odlučuje aseptički zavoj i mirovanje, ranu jepotrebno primarno suturirati, frakture kosti i zglobova ste-rilno zaviti i imobilizirati u gipsu i ako se pojavi infekcijaizvršiti resekciju, a ne amputaciju. Bergmanova škola svelaje na minimum hirurški rad na vojišnoj prostoriji, a uvelaevakuaciju po svaku cenu u duboku pozadinu. Ovakav sis-tem bio je zastupljen u dobroj meri u nemačkoj vojsci i uDrugom svetskom ratu.

Bergmanovo učenje bilo je pravi program za sve hirur-ge sveta sve do Prvog svetskog rata. Genijalno, epohalno itrajno u Bergmanovoj školi je asepsa i aseptičan, pažljiv po-stupak prema rani. Relativnu vrednost ima princip „ranu nediraj“, jer je bio donekle valjan samo za doba kada je preov-lađivalo malokalibarsko puščano oružje male početne brzinei energije. Sledbenici, kako to često biva, apsolutizovali suovo načelo i pogrešno ga preneli u nove ratne prilike, kada supreovladale rane od teškog eksplozivnog oružja* koje su im-perativno tražile što raniju aktivnu hiruršku obradu. Hirurzinisu shvatili preokret u ratnoj tehnici.

Završne napomene

Među velikane ratne hirurgije moraju se pomenuti i N.N. Burdenko 31, 32, M. E. DeBakey 33, 34 i N.M. Rich. Posled-njeg možemo smatrati osnivačem moderne ratne vaskularnehirurgije 35, 36.

S punim pravom, u velikane ratne hirurgije možemosvrstati i dva srpska hirurga Vojislava M. Subbotića i Miha-ila Petrovića 37, 38. Upravo zahvaljujući srpskom ratno-hirurškom iskustvu iz balkanskih ratova, promenjen je stav olečenju ratnih rana. Na osnovu iskustava ova dva velikanasvetske ratne hirurgije, Antoine Depage, predsednik Interna-cionalnog društva hirurga (Societé Internationale de Chirur-gie) doneo je 1914. godine „Uputstva za ratnu hirurgiju“ (Lesenseignements de la chirurgie de guerre; Instructions in thesurgery of war), koja su prihvaćena na kongresu u Njujorkuaprila 1914. i u Parizu 1915. godine 6.

U početku balkanskih ratova dominirao je konzerva-tivni pristup rani, a na samom Utermelenovom prvom za-voju je pisalo „ne diraj ranu“. Postupalo se po svim prin-cipima asepse i antisepse, ali Mihailo Petrović je pisao:„...iz očekivanog stava prešli smo u aktivniji, jer smo vi-deli, da ako ne otvaramo i ne proširimo samo pogođenomesto, može da se javi retencija. Ovde nam više nije biood koristi aseptički Utermelenov zavoj... rane nisu dolazileu najboljem stanju, mada se još kod nas ni tada ne javljanigde gasna flegmona, koja se tako često javljala u evrop-−−−−−−−−−

* Nasuprot očekivanjima da će preovladavati rane od brzometnogautomatskog pešadijskog oružja koje je tek uvedeno, francuska vojska jeimala ovakve povrede: od topovskih granata 67%, od ručnih granata 9%,puščanog metka 14% i ostalo (bajonet, kontuzije i komocije) 10%.

skom ratu“. Rane su ispirane 2% karbolnom kiselinom, in-ficirane većom koncentracijom ili se koristio jod i jodo-form-gaza. Upravo u Srbiji, u srpsko-bugarskom ratu1886. godine, promovisana je primena jodoforma u lečenjuratnih rana 39. Već u Prvom balkanskom ratu, aktivan pri-stup pri povredama trbuha ima dr Mihailo Petrović 40, akod povreda glave i dr Leon Koen 41. Aktivan stav u ovimpovredama bio je zabranjen kod većine velikih armija i uPrvom svetskom ratu, a hirurzi su ih teško prihvatali i uDrugom svetskom ratu. Dr Petrović je isticao i:„...trepanisanje svakog slučaja, bez dovoljno razloga, ne bise moglo opravdati, jer najzad, za individuu ne može bitisvejedno, da li ima na glavi veštačku fontanelu ili ne“, a„...kod trbušnih povreda ima da se vrši pošto po to hirur-ška intervencija jer je to opravdano i logično, pošto se sa-mo tim načinom bolesnik može izbaviti i utvrditi, da li imaperforacija ili ne?“ i ističe da se operacija mora uraditi uperiodu kraćem od 12 časova od povređivanja.

Vojislav M. Subbotić takođe spada među ove velikaneratne hirurgije, a upravo Norman Rich, u svakom svom ra-du, ističe njegov doprinos svetskoj ratnoj vaskularnoj hi-rurgiji. Subbotić, radovima objavljenim u Lancetu 42 i kodnas 43, 44 i istupom na Međunarodnom kongresu u Londonu1913. godine obezbedio je zavidno mesto našoj ratnoj hi-rurgiji. Na ovom kongresu u Londonu, u hirurškoj sekciji,na sesiji „Hirurgija arterijskog sistema“, čuveni RudolphMatas je rekao: „Dr Subbotić je načinio pravovremeni inajvredniji doprinos hirurgiji ratnih povreda krvnih sudova.Balkanski rat mu je omogućio retku priliku da opserviravaskularne povrede zadobijene modernim vojnim oružjem ipotpukovnik Subbotić izveštava o svežem iskustvu sa boj-nih polja, sa punim ubeđenjem, da bi ovaj protekli rat, da sedogodio u blizini dobro opremljenih hirurških centara, ta-kođe, pružio veliku mogućnost za izučavanje najnapredni-jih metoda lečenja povreda krvnih sudova. Izveštaj poka-zuje da Balkanski rat nije bio izuzetak i da su vaskularnepovrede, posebno arterijske i arteriovenske aneurizme, na-ročito istaknute u modernoj vojnoj hirurgiji i da moraju bitipredmet najveće pažnje današnjeg vojnog hirurga. Jedan odkarakterističnih podataka iz ovog izveštaja je da je sutura(cirkularna i lateralna) češće korišćena u Balkanskom ratunego u bilo kom prethodnom. Sudeći i po statistici dr Sub-botića, uspeh hirurga njegove ekipe u Srpskoj vojnoj bolni-ci u Beogradu daleko premašuje one koje su ostvarili vojnihirurzi u prethodnim ratovima...“ 45, 46. Rezultati VojislavaSubbotića iz 1912. godine 47, 48, načinjeni neposredno na-kon Carrelovih eksperimentnih radova 49, 50, nisu prevazi-đeni nigde u svetu, ni u Drugom svetskom ratu, a prvi po-kušaji su načinjeni tek u korejskom ratu 51, 52.

Ratna hirurgija daje svoj doprinos i opštoj medicinskojnauci. Zapažanja u toku Drugog svetskog rata sa transplanta-cijom kože kod jednojajnih blizanaca, dovela su do prvetransplantacije bubrega 1954. godine, a Josepha Murreya doNobelove nagrade 1990. godine. Kao ilustracija može poslu-žiti podatak da od 11 hirurga koji su dobili Nobelovu nagra-du za svoja medicinska otkrića, njih osam su bili vojni hirur-zi, a sedam od njih pravi ratni hirurzi sa borbenim ratnim is-kustvom.



L I T E R A T U R A

1. Corlieu A. Centenaire de la Faculté de médecine de Paris(1794–1894). Paris: Alcan, Baillière, Doin, Masson; 1896.

2. Military medicine during the eighteenth and nineteenth centu-ries. Available from:http://www.au.af.mil/au/awc/awcgate/milmedhist/chapter2.htm#8

3. Ignjatović M. Historical review of the development of militarymedical corps – part 2. Vojnosanit Pregl 2006; 63(5): 513–22.(Serbian)

4. Larrey DJ. Mémoire de chirurgie militaire et campagne. Paris: J.Smith; 1817.

5. Le Quellec SCJ. Histoire des urgences a Paris de 1770 a nos jo-urs. These pour le doctorat en medicine. (Diplôme d’Etat). Pa-ris: Universite Paris 7 – Denis Diderot, Faculte de medicineXavier Bichat; 2000. (French)

6. Helling TS, Daon E. In Flanders fields: the Great War, AntoineDepage, and the resurgence of debridement. Ann Surg 1998;228(2): 173–81.

7. Stanojević V. History of wartime infections from the Napoleo-nic to the European wars. Beograd: Štamparija Zlatibor; 1924.(Serbian)

8. Senior TJ. The top twenty french cavalry commanders: #4 Ge-neral Jean-Joseph Ange d'Hautpoul. Available from:http://www.napoleon-series.org/research/commanders/c_hautpoul.html

9. Larrey DJ. Dissertation sur les amputations de membres a lasuite des coups de feu, étayée de plusieurs observations. Paris:L’École de médicine de Paris; 1803.

10. Larrey DJ. Relation médicale de campagnes et voyages de 1815à 1840. Paris: J.B. Baillière; 1841.

11. Wangensteen OH, Wangensteen SD. Military surgeons and surgery,old and new: an instructive chapter in management of conta-minated wounds. Surgery 1967; 62(6): 1102–24.

12. Fackler ML. Misinterpretations concerning Larrey's methods ofwound treatment. Surg Gynecol Obstet 1989; 168(3): 280–2.

13. Bolot F, Bolot JF. Treatment of tetanus in Baron Larrey's time.Nouv Presse Med 1972; 1(46): 3153–5. (French)

14. Glesinger L. Larrey, Jean-Dominique. In: Šerver A, editor. Medi-cal encyclopedia. Volume IV. Zagreb: Jugoslavenski leksiko-grafski zavod; 1969. p. 251. (Serbo-Croation)

15. Vayre P. The epic story of Dominique Larrey (1766–1842).Military Surgeon – Baron of First Empire. Ann Chir 2004;129(10): 628–34. (French)

16. Famous surgeons: Dominique Larrey (1766−1842). Availablefrom: http://www.surgical-tutor.org.uk/surgeon.htm

17. Scharizer E. Jean Dominique Larrey, der Chefchirurg Napole-ons. Munich Med Wschr 1962; 104 (2): 88−90. (German)

18. Varićak Č. Pirogov, Nikolaj. In: Gažević N, editor. Militaryencyclopedia. Volume 6. 2nd ed. Beolgrade: Redakcija vojneenciklopedije; 1975. p. 691. (Serbian)

19. Tankler H, Laschinski G, Roots I. History of German-Baltic rela-tions in medicine. Dtsch Med Wochenschr 2004; 129 Suppl 1:S40–4. (German)

20. Seventy-fifth anniversary of the death of N. J. Pirogov [edito-rial]. Vojnosanit Pregl 1957; 14 (1): 13−4. (Serbian)

21. Wangensteen OH, Wangensteen SD. Carl Reyher (1846–1890),great Russian military surgeon: His demonstration of the roleof debridement in gunshot wounds and fractures. Surgery1973; 74(5): 641–9.

22. Johannes Friedrich August von Esmarch. Available from:http://www.whonamedit.com/doctor.cfm/2870.html

23. Ignjatović M. Historical review of the development of war surgery– part 2. Vojnosanit Pregl 2006; 63(7): 685–90. (Serbian)

24. Strätling M, Schmucker P, Dräger C. Die Bedeutung der Univer-sitätsstandorte Schleswig-Holsteins für die Entwicklung derAnästhesiologie, der Intensiv- und Notfallmedizin, derSchmerztherapie und der Medizintechnologie. 100 Jahre Me-dizintechnologische Verbundforschung in Lübeck(1902−2002), 30 Jahre Lehrstuhl für Anästhesiologie undOperative Intensivmedizin in Kiel (1972−2002). Ärzteblatt2002; (6): 60−6.

25. Esmarch F, editor. Military practice in the Franco-Prussian war.Procedings of the section of military surgery. 7th Internationalmedical congress; 1881 London, England. London: Transacti-ons; 1881.

26. Zimmermann M. Life and work of the surgeon Ernst von Berg-mann (1836–1907), long-term editor of the "Zentralblatt furChirurgie". Zentralbl Chir 2000; 125(6): 552–60. (German)

27. Arnold H. German neurosurgery in the first half of the 20thcentury. Zentralbl Neurochir 2001; 62(1): 15–8.

28. Hanigan WC, Ragen W, Ludgera M. Neurological surgery in thenineteenth century: the principles and techniques of Ernst vonBergmann. Neurosurgery 1992; 30(5): 750–7.

29. Buchfelder M. From trephination to tailored resection:neurosurgery in Germany before World War II. Neurosurgery2005; 56(3): 605–13.

30. Weiβer C. Chirurgie in Würzburg. Available from:http://www.uni-wuerzburg.de/chirurgie/html/geschichtliches-kap5.html

31. Bukurov S. N. N. Burdenko and his influence on the develop-ment of Russian surgery. Vojnosanit Pregl 1947; 4: 6−9.

32. Telebaković A. Academician Burdenkov as a war surgeon. Voj-nosanit Pregl 1947; 4: 10−3. (Serbian)

33. DeBakey ME. The development of vascular surgery. Am J Surg1979; 137(6): 697–738.

34. DeBakey ME. A surgical perspective. Ann Surg 1991; 213(6):499–531.

35. Rich NM, Baugh JH, Hughes CW. Acute arterial injuries in Viet-nam: 1,000 cases. J Trauma 1970; 10(5): 359–69.

36. Rich NM, Manion WC, Hughes CW. Surgical and pathologicalevaluation of vascular injuries in Vietnam. J Trauma 1969; 9(4):279–91.

37. Ignjatović M. Serbian military surgery experience (1876–1918). Part 4: Military surgery in Serbia during the BalkanWars (1912−1913). Vojnosanit Pregl 2004; 61(2): 217–29.(Serbian)

38. Ignjatović M. Serbian war surgical experience (1876–1918). Part5: War surgery in Serbia during the First World War. Vojnosa-nit Pregl 2004; 61(3): 331–42. (Serbian)

39. Protić MF, Pavlović BB. First applications of iodoform bandagein our country a merit of doctor Mihail Markovića. In: ProtićMF, Pavlović BB, editors. Proceedings of XXI scientific meeting1971 Sep 16−18; Niš, Jugoslavija. Beograd: Naučno društvo zaistoriju zdravstvene kulture Jugoslavije; 1971. p. 99−102. (Ser-bian)

40. Petrović M. My surgical expiriences in wars 1912−18. In: Stanoje-vić V, editor. History of Serbian medical corps. Our war medi-cal experience. Beograd: Štamparija Zlatibor; 1925. p. 623−66.(Serbian)

41. Kojen L. On trepanation in war time. In: Stanojević V, editor.History of the Serbian medical corps. Our war experience.Belgrade: Štamparija Zlatibor; 1925. p. 667−80. (Serbian)

42. Subbotić V. Military experience of traumatic aneurysm. Lancet1913; 2: 720−1.

43. Subotić V. War surgery experience in traumatic aneurysms. SrpArh Celok Lek 1914; 20: 1−21. (Serbian)



44. Subbotić V. Military surgery experience in 1912 war. In: Stanoje-vić V, editor. History of the Serbian medical corps. Our warexperience. Belgrade: Štamparija Zlatibor; 1925. p. 241−6.(Serbian)

45. Rich NM, Clagett P, Salander JM, Piščević S. The Ma-tas/Soubotitch connection. Surgery 1983; 93: 17−9.

46. Davidović L. Current knowledge of posttraumatic AV fistulaeand pseudoaneurysms. Vojnosanit Pregl 1997; 54(2): 155–60.(Serbian).

47. Subbotić V. After the war. A retrospective Review. Srp ArhCelok Lek 1919; 21(2): 49−54. (Serbian)

48. Price BA. The influence of military surgeons in the develop-ment of vascular surgery. J R Army Med Corps 1999; 145(3):148−52.

49. Rich NM, Hobson RW 2nd, Collins GJ Jr. Traumatic arterioveno-us fistulas and false aneurysms: a review of 558 lesions.Surgery 1975; 78(6): 817–28.

50. Piščević S. Historical survey in the treatment of blood vesselinjuries. Vojnosanit Pregl 1975; 32(5): 598–604. (Serbian)

51. Hughes CW. Arterial repair during the Korean war. Ann Surg1958; 147(4): 555–61.

52. Rich NM. Management of venous trauma. Surg Clin North Am1988; 68(4): 809–21.

Rad je primljen 08. VIII 2005.

giants of war surgery part 3 -...

Documents