1

2

Božidar Maslać

FILOZOFIJA KONANA VARVARINAi teorija o ljudskoj seksualnosti kao uzroku varvarskih najezdi

IzdavačBeograd

2011.

3

SADRŽAJ

UVOD 3

DEO PRVI – VARVARINDETE U VREMENU GVOŽĐA 6BORBA ZA PRIZNANJE 22POJAM NATČOVEKA 39TRIJUMF VOLJE 55ZEMLJA HIPIKA I BIĆE NIRVANE 69 RAZAPETI ANTIHRIST 83ZMIJA U RAJU 100

DEO DRUGI – VARVARISEKSUALNOST I IMORALIZAM 110INVAZIJA VARVARA 134

ZAKLJUČAK – TROJA BEZ HEKTORA 145LITERATURA 154

4

UVOD

Šta sam hteo da postignem ovom knjigom? Da bih ovo objasnio moram pomenuti

događaj koji je promenio smer moga života. Na celu moju ličnost je imalo uticaj

paranormalno iskustvo koje mi se dogodilo 2000. godine. Ne bih iznosio detalje ovog

događaja, već ću izneti samo neke crte. U to vreme poslednje godine drugog milenijuma i

oktobarske revolucije, do mene je pokušalo da dopre biće nadmoćne inteligencije. Na jedan

asocijativan način je nastojalo da mi pomogne da sam shvatim određene istine. Moram da

napomenem da sam od malena bio vrlo radoznalo dete i da sam bio jedno od one dece koje je

uživalo u čitanju najrazličitije literature. Povučen i okrenut knjizi do svojih dvadesetih

godina pročitao sam brdo literature, bez nekog sistema već samo iz čiste radoznalosti.

Pomenuto biće kao da je pokušalo da mi pomogne da izvučem neki sistem iz nagomilanih

podataka koje sam posedovao. Katalizator celog procesa je bila jedna devojka koju sam u to

vreme upoznao i koja je za mene bila prava fatalna žena.

U početku ovog procesa zapao sam u stanje kontemplacije, odnosno proces saznavanja

jednog sistema nužnih istina koji me je učinio blaženim i srećnim. U jednom trenutku ovaj

proces je dobio svoju mračnu stranu. Jedno drugo biće, drevno, moćno i zlo pokušalo je da se

ovaploti u mom duhu1. Imao sam osećaj da sam neko drugi, neko ko ima zadatak da obavi

nešto važno i loše u ovom svetu. Srećnim obrtom sudbine, ili Božjom pomoći uspeo sam da

povratim svoju ličnost, ali sam izgubio svoj mir. Nekakav demon je još uvek prebivao u

meni. Gonjen ovim neartikulisanim porivom upisao sam studije filozofije 2003. godine, a

znanja koja sam na studijama dobio pomogla su mi u pisanju ove knjige. Kada sam napisao

1 Slično slučaju Čarlsa Dekstera Vorda opisanom u istoimenoj Lavkraftovoj knjizi.

5

ovo delo povratio sam deo svog duševnog mira. Kao da sam celu deceniju prolazio kroz

jednu duhovnu trudnoću, stanje povišenog spiritualnog libida, koji je dovršenjem ove knjige

iščileo. Ko zna, možda je demon u meni pronašao svoje novo prebivalište u onome što sam

napisao? Možda je u mom pisaniju skrivena poruka koja nije delo moje svesne ličnosti, već

nečeg skrivenog u dubokom okeanu nesvesnog? Poruka koju će neko jednog dana

rastumačiti na pravi način.

Zašto sam za temu svoje prve knjige uzeo Konana Varvarina? U jednom akutnom

trenutku moga preobražaja imao sam opsesivni poriv da uzmem ovaj film iz video kluba, što

sam i učinio. Film mi je poslužio na onaj način na koji su inače nepismeni zduhaći koristili

knjige, da bi se skoncentrisali na određene vizije. Kasnije sam, u uobičajenom stanju duha,

film pogledao više puta otkrivajući u njemu svu lepotu Milijusovog prikazivanja nekih

večnih filozofskih problema i istina. Shvatio sam da je ovo remek-delo filozofskim idejama

verovatno najbremenitiji film do sada snimljen.

Knjiga sadrži razmatranja o samom filmu povremeno se protežući na problematiku koja

je u Konanu Varvarinu prikazana ili samo dodirnuta. Povremeno se u nekim glavama samo

dotičem filma baveći se pre svega filozofskim problemima. U drugom delu knjige iznosim

svoju sintezu Kantove težnje ka univerzalnošću i formalnošću sa Ničeovim imoralističkim

dualizmom. Smatram da sam dao originalni doprinos etici sa svojim pristupom koji rešava

Kantov problematični, protivintuitivni primer iz njegovog spisa O navodnom pravu da se

laže iz čovekoljublja i mnoge druge probleme univerzalizma. Koristeći znanja iz evolucije i

seksualnosti dao sam rešenje jednog istorijskog problema vezanog za propast

gradske/građanske civilizacije. Zašto civilizacije uništavaju ili pokoravaju varvari? Složene

procese koji stoje u osnovi ovih istorijskih događanja sam predstavio na jedan vrlo

jednostavan i logički konzistentan način koji ima oblik zakonomernosti, što omogućava

istoriji i sociologiji da postanu mnogo ozbiljnije nauke. Važno je da naglasim da u skladu sa

tradicijom kulture iz koje sam potekao koristim i na svoj način tumačim epsko, poetsko

nasleđe našeg naroda. Po tome se ne razlikujem od grčkih filozofa. Mislim da treba obratiti

pažnju na tumačenje epske poezije koje u knjizi izlažem. Ovo poetsko nasleđe sam koristio u

analizi tri glavna problema: filmsko-umetničkog, etičkog i istorijsko-sociološkog.

Iz ovoga što sam naveo vidi se da je moja knjiga triptih. Sastoji se iz tri aspekta koji su

ipak povezana temom varvara i umetničkim delom Konan Varvarin. Siguran sam da je

6

zanimljiva za čitanje, i da će radoznalim ljudima biti drago da pročitaju ovako nešto. Takođe

računam na ljubitelje opusa o Konanu Varvarinu kojih nije mali broj. Ikonografija ovog filma

je našla mesto i u domaćoj kulturi. Pojavljuje se u par filmova. U ostvarenju Dečko koji

obećava prostor u kojem se dešava žurka sadrži scenu sa slikom Konana Varvarina

zanimljive simbolike.

Moram za kraj da dodam sledeće. Neko bi mogao da tvrdi da je ovo delo osobe kojoj se

dogodilo ono što Jung naziva „inflacija mudrog starca“. Neću da sporim tako nešto. Ipak,

mislim da kada je znanje u pitanju, nije važno kojim putem do nas dolazi već koju nam istinu

otkriva.

Odlomak

40

Već prvi zvuci u filmu nalikuju grmljavini koja objavljuje dolazak oluje. Tema koja nosi film zvuči kao da čujete koštanu srž epskog doživljaja sveta. Kao da je Basil prerušeni pan, a ne kompozitor, koji nije bio zadovoljan instrumentarijem koji rodu panova stoje na raspolaganju pa je odlučio da iskoristi muzičku evoluciju čoveka i bojne trube, bubnjeve i lire koje je čovek stvorio. Basil je pan koji svojim umećem izaziva bogove. Hor koji koristi najavljuje tragediju na isti način na koji je njegov plemenski antički predak najavljivao tragediju u delima koji se bave herojima grčkog mita. Hor je ovde isto tako deo sudbine, ananke, koji objavljuje svojoj žrtvi šta joj sleduje, bilo da je žrtva Konanovo selo ili Dart Vejder s licem. Ali svojom muzikom ova tragedija podiže svoje dostojanstvo, uvlači nas u bitku, učestvujemo srcem ako ne telom. Izvlači neku detinju naivnost iz nas, želju muškog deteta da bude slavni ratnik. Šume i planine Kimerije izgledaju nam kao negostoljubive, hladne šume i planine Hiperboreje. Poledeurisova muzika čini da Konanova majka izgleda još dostojanstvenije, a Tulsa Dum još tajanstvenije. Zveket metala, krici umirućih, hučanje vazduha koje mačevi stvaraju svojim kretanjem savršene su deonice koje se uklapaju sa Basilovom temom, voljom pomenutog demona koji je opseo i njega i Milijusa. Tako nastaje harmonija između slike, note i prirodnog, nedisciplinovanog zvuka. Samo demoni mogu da ispričaju pravu priču o bogovima i herojima. Demoni su opsedali rapsode i druge pesnike, dajući im nadahnuće. Zar neko može da sumnja da je Homera opseo demon? Postoji veza umetnika i jednog drugima skrivenog sveta, ma šta Niče mislio o metafizici i drugim svetovima. Basil je na trenutak bio uključen u jedno transcedentno mesto, iz koga izvire umetnička suština, koje  iako daje svoju nematerijalnu građu retkim srećnicima (a to je  ono što zovemo nadahnuće), ne gubi ništa od svoje esencijalnosti.

Odlomak

41

„veštački kreirane. Čovek koji ne može da se otrgne od zadovoljavanja svojih potrošačkih

sklonosti i po cenu stalnog zaduživanja i jednog izglednog bankrotstva je čovek slabe volje,

predstavnik lošeg u novom moralu natčoveka koji Niče razvija u Genealogiji morala.

Uzmimo jedan primer iz ne tako davne srpske prošlosti. Kada je u Beogradu 2002. god.

otvoren prvi veći tržni centar (Novi Merkator), masa ljudi koja je došla na otvaranje nije

mogla da sačeka ni da se tržni centar zvanično otvori, već je svoje nekontrolisane potrošačke

porive pretvorila u čin lomljenja stakala na ulazu u ovaj objekat. Time se pokazalo da je čine

slabi ljudi koji nemaju volju da sebe samosavlađuju. Sve je to znak života koji opada, prema

Ničeu.

Pokušavamo da damo jedan pogled na Srbiju iz Ničeovog ugla da bismo bolje

razumeli njegovu poziciju, uzimajući u obzir znanja i predrasude naših zemljaka i

savremenika. Kao prvo, on je protivnik države. On ne veruje da je država nešto narodno iz

sledećih razloga. Tvorac države nije narod već pojedinci. Viši ljudi, ljudi otmenog duha,

jake volje, ljudi umetničke duše ali sebični i spremni na svirepost, ratnici, heroji, plemići ali

plemići okrenuti budućnosti a ne prošlosti iz koje crpe svoj pedigre, ljudi koji poštuju

tradiciju, ljudi koji vole život i pored bola i očajanja iz kojih se život sastoji, ljudi koji žele

vladu nad drugima, ljudi koji žele dizanje u vis, ljudi skloni višim zadovoljstvima,

vlastoljubivi ljudi, ljudi kojima nije potreban drugi svet da bi se u njemu uživalo, aristokrate,

oni koji se brane, koji neće da trpe, ljudi velikih strasti, ljudi koji poklanjaju, ali ne iz

milosrđa već iz bogatstva, ljudi koji se raduju, individualci, oni koji neprestano sami sebe

savlađuju, oni koji dugo mogu da budu zahvalni i oni koji su sposobni da se osvete posle

dugog vremena, silni, bogati ličnošću, bogati duhom, strogi prema sebi i prema sebi ravnima,

ljudi nadmoralni, zastupnici rata, zastupnici slobode smrti – samoubistva, hrabri koji za svoje

neprijatelje imaju i one koje mrze i boje ih se, čisti od plebejskog, estetski ljudi izoštrenih

čula, ljudi koji mogu u isti mah svojim umom da obuhvate mnoštvo veza i odnosa,

Napoleonovog uma i Hristovog srca, ukratko nadljudi. Glavni prigovori koji se upućuju

Ničeu u vezi njegovog opisa natčoveka je što se on svodi na skup predikata. Verovatno je

najbolje da umesto toga pokušamo da pronađemo u srpskoj istoriji ljude koji odgovaraju

takvom opisu.

Već nam na prvi pogled upadaju u oči osnivači moderne srpske države, Karađorđe i

Miloš. Karađorđe je pravi tragični heroj. Čovek za koga je Napoleon priznao da je bolji

42

Odlomak

vojskovođa od njega svakako se uklapa u Ničeovu shemu. Pored toga, Karađorđe je ubio

svog poočima, u situaciji kada je Karađorđeva porodica bežala pred turskom poterom. Beše

to u doba pre srpske revolucije, dok je Karađorđe povremeno vodio život hajduka, a u

međuvremenu je živeo kao civil. Njegov poočim je klonuo duhom i hteo je da se preda i celu

porodicu da povede sa sobom izlažući ih opasnosti da muški izgube glave a žene i deca da

padnu u ropstvo. Karađorđe nije hteo da ih poočim izda i digao je ruku, odnosno pušku na

njega. Moramo imati u vidu da je poočim u to doba patrijahalne Srbije imao status gotovo

jednak rođenom ocu, tako da je Karađorđe počinio oceubistvo. Svom bratu Marinku je

takođe svojeručno presudio zbog optužbi za silovanje. Karađorđe je i osnivač dinastije,

odnosno budućeg plemstva. Čoveg velike duše, jake volje, odlučan, držao je do svog i

dostojanstva nacije, hajduk, ratnik, heroj tragične sudbine. Čovek koji je video propast svog

preduzeća, koji je morao da ode u egzil a opet nije izgubio veru u pobedu sve do samog

kraja. Tragedija je Karađorđeva sudbina. Zaista pravi primer heroja od krvi i mesa i zaslužni

kandidat za titulu natčoveka.

Naručilac njegovog ubistva, koji je isto naručio delom zbog vlasti a delom zbog svoje

interpretacije nacionalnog interesa, Miloš Obrenović, Karađorđev kum, dobio je mandat da

postane novi Vožd posle više nego hrabre odluke da ostane u Srbiji posle propasti Prvog

srpskog ustanka. Ovu odluku je doneo svestan toga da lako može da završi na kocu. Miloš

Obrenović je vladar koji se uklapa i u Makijavelijevu ocenu kakav vladar treba da bude.

Miloš je bio hrabar kao lav, i to je više puta pokazao rizikujući svoj život i u ratu i u miru, a u

isto vreme je bio lukava lisica. Morao je da se bori c Turcima i u Srbiji i na Porti. Neprekidno

je suzbijao tursku vlast a širio srpsku. Sve što bi otkinuo od vezirovih prava uzimao je za

sebe. Sultan mu je priznao pravo nasledne kneževske vlasti, pa je Miloš postao rodonačelnik

dinastije. Čovek koji se koristio političkim ubistvima da bi zadržao svoju vlast, silnik, čovek

jake volje i neslomivih instikata, strasnik. Bogataš koji je pomagao umetnost i ljude koji žive

od kulture. Ukratko natčovek, po gotovo svim Ničeovim predikatima. Dok je Karađorđe tip

napoleonovskog višeg čoveka, Miloš je više bordžijanski tip. Ipak, ove dve istorijske ličnosti

ne uklapaju se u potpunosti u Ničeov profil. Obojica su bili nepismeni ljudi, dok je Ničeov

natčovek obrazovani varvarin. Karađorđe je suviše moralan za Ničeov ukus, dok je Miloš

Obrenović pokazao slabost zbog svoje griže savesti posle ubistva političkog oca srpske

moderne nacije.

43

Odlomak

U ovom istorijskom događaju Miloš se uklopio u obrazac ponašanja pobune protiv oca

zajednice koji Frojd obrazlaže u jednom od svojih najznačajnijih dela: Nelagodnosti u

kulturi. Frojd je pokušao da objasni nastanak religioznih rituala, religioznosti uopšte i

njihovu vezu sa moralom. On je ovo povezao sa pobunom protiv oca vođe društvene

zajednice u praistoriji. Sinovi pobednici posle oceubistva osećaju grižu savest i kajanje i

razvijaju religiozne rituale kojim pokušavaju da razreše ovu psihološku napetost. Vremenom

sećanje na ovaj događaj dobija oblik mita. U starogrčkoj mitologiji ovaj događaj je dobio

oblik mita o Hronosu (vreme), koji je osakatio sopstvenog oca Urana (nebo), kako ovaj ne bi

imao još sinova s kojima će da deli vlast. Hronos je jeo svoju decu kako ne bi imao ko da ga

smeni s vlasti, ali je njegova žena Rea uspela da ga prevari i sačuva tri sina: Zevsa,

Posejdona i Hada koji su uspeli da ga zbace sa vlasti. U ovoj verziji mita i pored nasilja otac

biva „samo“ osakaćen (Uran) ili proteran (Hronos). Frojd smatra da je u hrišćanstvu prisutno

sećanje na ovaj dogaćaj jer Hrist uzima na sebe greh koji je u prošlosti počinilo društvo

prema ocu tvorcu svojom pobunom. Suprotno biblijskoj tradiciji otac psihoanalize smatra da

je na početku bilo delo, čin pobune, a da je zatim usledila reč, kojom je ovo delo pokušano da

bude opravdano i okajano. Slično tome Miloš Obrenović je počinio delo političkog

oceubistva, a zatim se pokajao i sazidao crkvu pokajnicu.

Ovo su primeri dva čoveka, mada je termin čovek za njih sad već neispravan, koji se po

gotovo svim osobinama uklapaju u Ničeov profil natčoveka. Postoji i u našoj epohi primer za

dvojicu Srba koji odgovaraju ovom profilu. Jedan je obrazovan čovek iz polja društvenih

nauka, tvorac partije i državnog entiteta, političar koji je uspeo da preživi ekonomsku

blokadu od strane dela sopstvenog naroda, pesnik, optuženi za ratne zločine, veoma duhovit

u svom skrivanju pod lažnim identitetom stručnjaka za alternativnu medicinu, naravno reč je

o dr. Radovanu Karadžiću. Drugi je njegov politički saradnik i protivnik, general, čovek

snažne volje, ratnik, za mnoge heroj, za druge zločinac, čovek koji je doživeo porodičnu

tragediju ali ga to nije pokolebalo u izvršenju svojih liderskih dužnosti već ga je i učvrstilo.

Obojica su dionizijski tipovi. Postoji otmenost višeg tipa čoveka u činjenici da su se

suprotstavili svoj sili zapadnih zemalja i da su uspeli da nešto izbore za Srbe. Samo ljudi koji

su duboke ličnosti su u stanju da čine takve poduhvate. Oni se nisu vodili time sa kojom se

silom suočavaju, već značajem onoga što brane. Takođe poseduju osobinu poštovanja

tradicije.“

44

Odlomak

„U  Konanu varvarinu  Simerijanac je u zanimljivoj situaciji da bukvalno proizvodi samog sebe. Nakon

porobljavanja dece iz njegovog sela Varvarin provodi svoju mladost okrećući mlin. On nije video mnogo

od geografskog sveta i ne razvija se saznajno u onom smislu u kome je saznanje prikupljanje informacija.

Međutim, on saznaje nešto još važnije. Saznaje da se svet može menjati, i to na način koji njemu

odgovara. Za razliku od ostale dece, koja vremenom, jedno po jedno umiru (što je samo nagovešteno

Milijusovim umetničkim metaforama), Konan stvara svoje telo koristeći svoju volju, i telo samo kao

oruđe. Iako odrasta kao rob, Simerijanac izgrađuje svoju svest i svoju volju shvativši da može da promeni

i stvori novu realnost. Ovakvo psihološko stanje je od izuzetnog značaja za poduhvat  koji zri u

Konanovoj ličnosti od trenutka uništenja njegove porodice i naroda. Događaj koji mu je oduzeo porodicu,

narod i detinjstvo trenutak je u kome Simerijanac počinje da izgrađuje svoj identitet. On na taj zločin

može da odreaguje samo prihvatanjem borbe. Suština Varvarinove ličnosti, koju on gradi i ispoljava kroz

ceo film, je da je on osoba koju mora da uvaži svako, ma kako moćan bio. Njegov odnos sa Tulsa

Dumom ne zasniva se samo na pukoj osveti, već i na želji za priznanjem. Konan nije bilo ko i ne može se

sa njim postupati na način na koji se postupalo, bilo da je u pitanju Tulsa Dum ili sama istorija. Konan ne

da na sebe, i spreman je da plati najvišu cenu. Šta je život, bez priznanja njegove ličnosti? Ovo se može

videti i u delu filma u kome se bori u areni gde počinje da saznaje svoju vrednost. Konan uspeva da

svojom gladijatorskom borbom na smrt dobije priznanje publike. Iako je ovo priznanje nepotpuno ono je

od izuzetnog značaja. Ono uliva dodatnu sigurnost u Varvarinovu ličnost. Na ovaj način Milijus

nagoveštava rešenje problema koji stoji u odnosu gospodara i roba (sluge). Čuveni hegelijanski problem

kojim se bavio Kožev upravo u vezi sa priznanjem.

       Kada se dvoje ljudi prvi put sretnu oni pokušavaju da nametnu svoju volju i sopstvo onom drugom.

Iz tog razloga se razvija borba u kojoj pobednik biva osujećen u svakom slučaju. Ukoliko ubije protivnika

on dobija samu borbu, ali ne dobija priznanje jer bi protivnik radije umro nego što je bio spreman da

podredi svoje sopstvo drugome i prizna ga kao više vrednog gospodara. Sa druge strane ukoliko se

pobeđeni, suočen sa izborom između smrti i priznavanja vlasti pobedniku, preda i padne u ropstvo,

odnosno služanjstvo, pobednik ostaje uskraćen u priznanju. Priznala ga je ličnost koja nije dovoljno

vredna jer nije bila spremna da položi svoj život u borbi za priznanje svog identiteta.

        U Konanovom slučaju on dobija priznanje od neutralne a zainteresovane i kvalifikovane strane.

Priznanje publike je, u izvesnom smislu, pravo priznanje. Citirajmo Konanovog hroničara: „Nije više

mario. Život i smrt – isto. Samo da gomila bude tu da ga pozdravi urlicima požude i besa... Počeo je da

shvata svoju vrednost... Vredeo je (He metters – računa se, vredi).“ Dakle, Simerijanac, iako rob, dobija

priznanje. Pomalo paradoksalno, ali treba uzeti u obzir da je Konan dopao ropstva kao dete i ne zna za

bolje. On ne spada u teorijski slučaj kada se dva čoveka prvi put sretnu i pokušavaju da nametnu jedan

45

Odlomakdrugom svoje sopstvo. Paradoksalan je Varvarinov slučaj i iz ugla marksizma. Ovaj filozofski i ideološki

diskurs je prisutan (i dalje) u mnogim porama našeg društva i ne smemo ga zanemariti. Prema Marksu,

kada proizvodi ljudskog rada dospevaju na tržište oni se otuđuju od svog tvorca. Sam rad postaje

otuđenje zato što radnik nema sredstva za proizvodnju pod svojom kontrolom. Konanovo telo je i

proizvod rada i sredstvo za rad, a nalazi se u rukama njegovog robovlasnika koji stiče kapital koristeći

Simerijanca kao gladijatora. Ipak, teško je zamisliti da se Konan oseća otuđenim od svog tela. On svoje

telo oseća na jedan epistemički povlašćen način, osim što njegovo telo biva priznato od strane drugih kao

uspešna mašina za ubijanje, niko drugi ne može osećati njegovo telo na način na koji ga Konan oseća.

       Što se tiče priznanja, i nama piscima (filozofima) i drugim umetnicima identitet zavisi od priznanja

publike. Ako ova knjiga ne zadovolji prosečno obrazovanog čitaoca ni moje sopstvo neće dobiti željeno

priznanje. Nepriznati umetnik je neuspešan umetnik i tu se nema šta dodati. Ne moramo se boriti na smrt,

publika daje svoj sud.“

46

Odlomak