Federiko Garsija Lorka 

DOM BERNARDE ALBE 

LICA: 

Bernarda (60 godina) Marija Hosefa (Bernardina mati 80 godina) Angustija (Bernardina kći 39 godina) Magdalena (Bernardina kći, 30 godina) Amelija (Bernardina kći 27 godina) Martirio (Bernardina kći, 24 godine) Adela (Bernardina kći, 20 godina) Ponsija (Služavka, 60 godina) Služavka (50 godina) Prudensija (50 godina) Prosjakinja 

Prva žena Druga žena Treća žena Četvrta žena Devojka Žene u crnini 

Pesnik podvlači da ova tri čina iznosi kao fotografsko svedočanstvo. 

PRVI ČIN 

Belo okrečena soba u Bernandinom doiu. Debeli zidovi. Zasvođena vrata sa zavesom od jute, obrubljenom "volanima" i pamučnim lopticama. Naslonjača od pruća. Slike maštovitih predela, s nimfama i kraljevima iz bajke. Leto je. Duboka stenovita tišina. Kad se zavesa digne, pozornica je prazna. Čuju se zvona. Izlazi služavka. SLUŽAVKA Ova zvona mi probiše uši. PONSIJA (Izlazi jedući kobasicu i hleb) Evo već više od dva sata kako poju za upokojenog. Došli su popovi iz svih sela. Crkva je divna. Na prvom antifonu Magdalena se onesvestila. SLUŽAVKA Ona je od sviju najsamotnija. PONSIJA Jedino je ona volela oca. Uh, hvala Bogu što smo najzad malo same! Dođoh da jedem. SLUŽAVKA Kad bi te Bernarda videla... 

PONSIJA Pošto ona danas posti, htela bi da svi pomru od gladi! Kaplarka! Pandurka! Neka se ljuti, ja načeh kobasicu. SLUŽAVKA (Tužno, nespokojna) Zašto mi ne daš malo i za moju devojčicu, Ponsija? PONSIJA Uđi i uzmi pregršt krupnoga graška. Danas neće primetiti. GLAS (Iznutra) Bernarda! PONSIJA Matora. Je li dobro zatvorena? SLUŽAVKA Dvaput okrenuh ključ. PONSIJA Uvek navuci i rezu. Prsti su joj kao kuke. GLAS Bernarda! PONSIJA (Glasno) Evo je! (Služavci) Počisti sve dobro. Ako Bernarda vidi da sve ne blista, počupaće mi i ovo malo preostale kose. SLUŽAVKA Kakva žena! PONSIJA Krvopija za sve one koji su oko nje. U stanju je da ti sedne na srce i da te gleda kako skapavaš i godinu dana, a da se i dalje hladno osmehuje prokletim licem. Čisti, čisti ovu staklarijul SLUŽAVKA Već iskrvarih ruke trljajući. PONSIJA I uvek je najudešenija, najdostojanstvenija, uvek najuzvišenija. Siromah njen muž, barem se smirio! Prestaju zvona. SLUŽAVKA Da li je došla sva njegova rodbina? PONSIJA Samo njena. Njegova je mrzi. Dođoše da vide pokojnika i da se prekrste. SLUŽAVKA Ima li dosta stolica? PONSIJA Previše. Neka sednu na zemlju. Otkako se upokojio Bernardin otac, niko nije ni ulazio u ovu kuću. Ne voli da joj svet zaviruje unutra. Prokleta bila! SLUŽAVKA S tobom lepo postupa. PONSIJA Trideset godina joj perem prostirke; trideset godina jedem njene otpatke; noćima bdim kad kašlje; kroz pukotinu na kapiji čitave dane uhodim susetke, da bi je obavestila o svemu; ne krijemo ništa jedna od druge, pa ipak, prokleta da je! Dabogda joj trnje oči iskopalo! SLUŽAVKA Ženo! PONSIJA Ipak sam dobra kučka; lajem kad mi zapovede i ujedam prosjake zua pete, kad me na njih napujdaju; moji joj sinovi obrađuju zemlju, obojica su oženjeni, ali jednoga dana prekipeće mi. SLUŽAVKA I tog dana... PONSIJA Tog dana ću se zatvoriti s njom u četiri zida i neću prestati da sikćem "Bernarda, i zbog ovoga, i zbog onoga i zbog svega", dok je ne izmrcvarim kao deca guštera, jer je gušter ona i sva njena rodbina. Razume se da joj ne zavidim. Ima pet ružnih kćeri na grbači. Sem Angustije, najstarije ćerke iz prvog braka i pune para, ostalima je, osim izvezenih čipaka i vezenih košulja, sav miraz hleb i grožđe. SLUŽAVKA Da mi je da imam i toliko! PONSIJA Mi imamo naše ruke i ne gine nam raka u zemlji. SLUŽAVKA To je jedini komad zemlje nas siromaha. 

PONSIJA (Gledajući u policu) Ovaj kristal nije čist. SLUŽAVKA Ne pomaže ni sapun ni krpa. (Opet se čuju zvona) PONSIJA Poslednji Antifon. Idem da ga čujem. Mnogo volim kako paroh peva. Pri čitanju očenaša podiže glas tako da zvuči kao kad se ćup polako naliva, i naravno na kraju zakrešti; ali vredi čuti ga. Bogme, ne moše se porediti s našim starim crkvenjakom. On je pevao na parastosu mojoj majci, Bog da joj dušu prosti, zidovi su se rušili, a kad je pevao amin, činilo ti se kao da je vuk u crkvi. (Podražavajući ga) Amnin! (Zakašlja se) SLUŽAVKA Oderaćeš grlo. PONSIJA Oderala bih radije nešto drugo! (Izlazi smejući se. Služavka čisti. Zvona zvone.) SLUŽAVKA (Peva) "Din, din, don. Din, din, don. Pomiluj ga, Bože! PROSJAKINJA (sa devojčicom) Hvaljeno ime gospodnje! SLUŽAVKA Din, din, don. I neka pričeka na nas još dugo! Din, din, don. PROSJAKINJA (Glasno i sa izvesnom ljutnjom) Hvaljeno ime Gospodnje! SLUŽAVKA (Ljutito) Danas i doveka! PROSJAKINJA Dođoh po ostatke hrane. (Prestaju zvona) SLUŽAVKA Vidiš li vrata? Ostaci su danas moji. PROSJAKINJA Ženo, ti imaš hranitelja. A ja i moje dete smo sami! SLUŽAVKA I psi su sami, pa žive. PROSJAKINJA Uvek mi daju nešto za jelo. SLUŽAVKA Gubi se. Ko vam je rekao da uđete? Isprljali ste pod. (Odlaze. Ona čisti) Patos obojen, ormani, stolice, žicane postelje, da krv propljujemo mi koji živimo u oblepljenim straćarama s jednim tanjirom i kašikom. Daće Bog pa ćemo svi nestati jednog dana, da nas nema više. (Ponovo zvona) Zvonite, zvonite! Donesite kovčeg ukrašen zlatom i sa uzglavnikom! Kakav ćeš biti ti, takva ću biti ja, Antonio Marija Benavidesu, što ležiš ukočen pod pokrovom sa obučenim čizmama. Eto ti! Nećeš mi više podizati suknju iza kapije! (Sa dna pozornice počinju da ulaze, dve po dve, žene u crnini, s velikim šalovima, suknjama i s crnim lepezama. Ulaze polako dok ne ispune pozornicu. Služavka počinje da nariče) Joj, Antonio Marija Benavidesu, više nećeš videti ove zidove, niti ćeš jesti hleb u ovom domu! Ja sam te volela najviše od svih tvojih mlađih! (čupagući kose) I zar da živim kad te više nema? Zar da živim? (Ušlo je dve stotine žena. Pojavljuje se Bernarda s pet kćeri.) BERNARDA (Služavci) Tišina! SLUŽAVKA (Plačući) Bernarda! BERNARDA Manje vike, a više rada. Trebalo je da si bolje očistila sve ovo za doček pratnje. Odlazi! Ovde ti nije mesto. (Služavka odlazi plačući) Siromasi su kao životinje; kao da su stvoreni drukčije nego mi. PRVA ŽENA I siromasi osećaju jade. BERNARDA Ali ih zaboravljaju pred tanjirom graška. DEVOJKA (Bojažljivo) Mora se jesti da bi se živelo. BERNARDA U tvojim godinama ne govori se pred starijim. PRVA ŽENA Čuti, mala! BERNARDA Nikad mi niko nije pridikovao. Sedite. (Žene sedaju. Ćuti neko vreme, zatim

glasno) Magdalena, ne plači; ako ti se plače, lezi u postelju pa plači. Jesi li čula? DRUGA ŽENA (Bernardi) Jeste li počeli vršidbu? BERNARDA Juče. TREĆA ŽENA Olovna zapara. PRVA ŽENA Davno nije bilo takve vrućine. (Počivka. Sve se hlade lepezama.) BERNARDA Je li gotova limunada? PONSIJA Jeste, Bernarda. (Izlazi s velikim poslužavnikom punim belih čaša koje služi) BERNARDA Daj i ljudima. PONSIJA Već piju u dvorištu. BERNARDA Nek iziđu kuda su i ušli. Neću da mi prolaze ovuda. DEVOJKA (Angustiji) Pepe Romano je bio među ljudima iz pratnje. ANGUSTIJA Bio je s njima. BERNARDA Bila je njegova majka. Ona je videla majku. Pepea nismo videle ni ona, ni ja. DEVOJKA Učinilo mi se... BERNARDA To je bio udovac iz Darahalija. Blizu tvoje tetke. Njega smo svi videli. DRUGA ŽENA (Za sebe, tiho) Zla, da ne može gora biti! TREĆA ŽENA (Takođe) Zmijski jezik! BERNARDA Žene u crkvi treba da gledaju samo u slugu božjeg, i zato što nosi suknju. Okretati glavu znači tražiti vrelinu muškarca. PRVA ŽENA (Tiho) Okoreli akrep! PONSIJA (Kroz zube) Sasušena od želje za muškarcem. BERNARDA Blagosloveno ime Gospodnje! SVE (Krsteći se) Večna slava mu i hvala. BERNARDA Nek počiva mirno čuvan od svetoga svog čuvara! SVE Neka u miru počiva. BERNARDA S Arhanđelom svetim Mihajlom što drži mač pravde sjajan. SVE Neka u miru počiva. BERNARDA S ključem koji sve otvara, s rukom što sve zaključava. SVE Neka u miru počiva. BERNARDA S pravednicima blaženim i videlom polja rajska. SVE Neka u miru počiva. BERNARDA S našim svetim milosrđem i s dušama zemlje i mora beskraja. SVE Neka u miru počiva! BERNARDA Podaj spokoj slugi tvome, Antoniju Mariji Benavidesu, i ovenčaj ga krunom tvoje svete slave. SVE Amin! BERNARDA (Ustaje i peva) Requiem aeternam dona eis Domine. SVE (Ustaju i pevaju na gregorijanski način) Et lux perpetua luceat eis. (Krste se) PRVA ZENA Budi živa i zdrava, da se moliš za njegovu dušu. (Prolaze pored nje.) 

TREĆA ŽENA Neće ti nedostajati hleba. DRUGA ŽENA Ni krova tvojim kćerima. Sve prolaze pored Bernarde i izlaze. Angustija izlazi kroz vrata koja vode u dvorište. ČETVRTA ŽENA I dugo uživaj u plodovima tvog braka. PONSIJA (Ulazeći s kesom) Evo priloga od ljudi, za parastos. BERNARDA Zahvali im i posluži čašicom rakije. DEVOJKA (Magdaleni) Magdalena... BERNARDA (Magdaleni, koja je zaplakala) Psst! (Sve žene izlaze. I kad su izašle) Idite kućama da ogovarate sve što ste videle i daj Bože da mi zadugo ne pređete kućni prag! PONSIJA Nema šta da ti je krivo. Celo selo je došlo. BERNARDA Da, da mi zagadi kuću vonjem iz sukanja i otrovom jezika. AMELIJA Majko, ne govorite tako! BERNARDA Nego kako treba govoriti u ovom prokletom selu bez reke, s bunarima, gde čovek stalno strepi da će popiti zagađenu vodu. PONSIJA Šta načiniše od pločica! BERNARDA Kao da su koze prošle. (Ponsija čisti pod) Mala, daj mi lepezu. ADELA Izvolite! (Daje joj okruglu lepezu s crvenim i zelenim cvetovima) BERNARDA (Bacajući je na pod) Zar se takva lepeza daje udovici? Daj mi crnu lepezu i nauči se da poštuješ žalost u kući. MARTIRIO Uzmite moju. BERNARDA A ti? MAKTIRIO Nije mi vrućina. BERNARDA Potraži sebi drugu, trebaće ti. Za osam godina, koliko ćemo biti u žalosti, u ovu kuču ne sme sa ulice ući, ni vazduh. Zamislimo da smo zazidali prozore i vrata. Tako se radilo u domu moga oca i dede. Za to vreme možete početi da vezete spremu. U kovčegu imam dvadeset tuba platna, od kojih možete seći prostirke i posuvratke. Magdalena će ih vesti. MAGDALENA Sve mi je jedno. ADELA (Zajedljivo) Ako nećeš da ih vezeš, nek budu neizvezeni. Tako će tvoji vredeti više. MAGDALENA Ni moji ni vaši. Znam da se neću udati. Radije bih nosila vreće u mlin. Sve drugo radije, no da čamim danima u ovoj prostoriji. BERNARDA Takva je sudbina žene. MAGDALENA Proklete da su. BERNARDA Ovde će biti kako ja zapovedam. Sada više ne možeš da ocu pričas priče. Igla i konac su za žene. Bič i mazga za muškarce. To je zakon imućnih ljudi. Adela izlazi. GLAS Bernarda, pusti me napolje! BERNARDA (Glasno) Pustite je. (Služavka izlazi) SLUŽAVKA Mučim se s njom toliko. Iako joj je osamdeset godina, jaka je kao hrast. BERNARDA Imala je na koga da se ugleda. I ded mi je bio takav. SLUŽAVKA Dok su žene bile ovde, morala sam joj nekoliko puta zapušiti usta krpom. Htela je da ti traži da joj makar i splačine daš da pije, i psećeg mesa da okusi; kaže da joj to i daješ. 

MARTIRIO Zlonamerna je! BERNARDA (Služavci) Pustite je u dvorište da se smiri! SLUŽAVKA Izvadila je iz kovčega svoje prstenje i minđuše od ametista; stavila ih je na sebe i izjavila da želi da se uda. (Kćeri se smeju) BERNARDA Budi uz nju i pazi da ne prilazi bunaru. SLUŽAVKA Ne boj se, neće skočiti u njega. BERNARDA Ne zato... odatle je susetke mogu videti s prozora. Služavka izlazi. MARTIRIO Idemo da se presvučemo. BERNARDA Možete, ali zadržite marame. (Adela ulazi) A Angustija? ADELA (Pritvorno) Videh je gde viri kroz rešetku kapije. Ljudi su otišli. BERNARDA A šta si ti tamo radila? ADELA Htela sam da vidim je li živina legla. BERNARDA Ali, valjda su već otišli ljudi iz pratnje? ADELA (Pritvorno) Još je nekolicina pred ulazom. BERNARDA (Gnevno) Angustija! Angustija! ANGUSTIJA (Ulazeći) Šta želite? BERNARDA Šta si gledala i koga? ANGUSTIJA Nikoga. BERNARDA Je li pristojno da devojka tvog roda trči za ljudima, na dan očeve sahrane? Odgovaraj! Šta si gledala? (Počivka) ANGUSTIJA Ja... BERNARDA Ti... ANGUSTIJA Nikoga! BERNARDA (Prilazi i udara je) Ma šta guč eš ? Pritvornice jedna! PONSIJA (Pritrčavši) Bernarda, smiri se! (Zadržava je. Angustija plače.) BERNARDA Sevajte sve napolje! (Izlaze) PONSIJA Uradila je to ne vodeči računa šta čini i postupila zaista rđavo. Spazih kako se prokrada dvorištem, pa htedoh da vidim kuda će. Zatim je stajala iza prozora, osluškujući razgovor ljudi koji se ne može obično čuti. BERNARDA Zato i dolaze na pogrebe. (Ljubopitljivo) A o čemu su pričali? PONSIJA Govorili su o Paki Roseti. Sinoć su joj vezali muža za jasle, a nju su odneli na konju uvrh maslinjaka. BERNARDA A ona? PONSIJA Ona, šta će joj bolje? Kažu da je bila razgolićenih grudi, i da ju je i Maksimilijan držao uza se kao gitaru. Strahota! BERNARDA Pa šta je bilo dalje? PONSIJA Što je moralo biti. Vratili su se skoro u zoru. Paki Roseti beše raspletena kosa, a imala je venac od cveća na glavi. BERNARDA Jedina nevaljalica u našem selu. PONSIJA Jer nije odavde. Izdaleka je. A i oni što su bili s njom takođe nisu meštani. Ovdašnji

ljudi nisu u stanju da učine tako nešto. BERNARDA Nisu, ali im je milo da gledaju, da prepričavaju i da se oblizuju. PONSIJA Pričali su i druge stvari. BERNARDA (Gledajući oko sebe sa izvesnim strahom) Šta? PONSIJA Stid me je da ti kažem. BERNARDA A moja kći, je li čula? PONSIJA Naravno. BERNARDA Ista kao njene tetke, te bledolike kaćiperke koje su prevrtale očima na udvaranja bilo kakvog brice. Koliko treba trpeti i boriti se da održimo pristojnost i da se obuzdamo. PONSIJA To je zato što su ti kćeri sazrele za udaju. A ne zadaju ti mnogo muke. Angustiji je već trideset prošlo. BERNARDA Sad joj je tačno trideset devet. PONSIJA Zamisli. I nikad nije imala verenika... BERNARDA (Gnevno) Ni ona, ni ostale, niti im je potreban. Mogu lepo i bez njega. PONSIJA Nisam htela da te uvredim. BERNARDA Nema na sto milja odavde toga ko bi mogao da im se približi. Ovdašnji ljudi nisu njih dostojni. Želiš li da ih udam za bilo kog, slugu? PONSIJA Trebalo bi otići u drugo mesto, BERNARDA Tako je. Da ih prodam! PONSIJA Ne, Bernarda, promene radi... No jasno je da bi na drugom mestu one bile siromašne. BERNARDA Skrati taj prokleti jezik! PONSIJA S tobom se ne može govoriti. Imamo li poverenja jedna u drugu ili ne? BERNARDA Nemamo. Služiš me i plaćam te. Ništa više! SLUŽAVKA (Ulazeći) Došao je don Arturo da uredi pitanje nasleđa. BERNARDA Haj’mo. (Služavci) Počisti dvorište. (Ponsiji) A ti spremi u veliku škrinju sve pokojnikove stvari. PONSIJA Nešto bismo mogli razdati. BERNARDA Ništa, ni dugme! Ni maramicu što mu je pokrivala lice. (Izlazeći polako, osvrće se na služavke. Služavke takođe izlaze. Ulaze Amelija i Martirio) AMELIJA Jesi li uzela lek? MARTIRIO Šta će mi pomoći? AMELIJA Ali, uzela si ga. MARTIRIO Radim sve nesvesno, kao navijena. AMELIJA Otkad je dolazio nov lekar, kao da si živnula. MARTIRIO I ja to osećam. AMELIJA Jesi li primetila? Adelaida nije bila u sprovodu. MARTIRIO Znala sam. Verenik joj ne da ni da makne iz kuće. Ranije beše vesela, sad više ne beli ni lice. AMELIJA Ne zna se šta je bolje, imati verenika ili ga nemati. MARTIRIO Isto se hvata. AMELIJA Za sve je krivo ogovaranje koje nam ne da živeti. Adelaida je dočekala loše dane. 

MARTIRIO Strepi od naše majke. Ona jedina zna povest njenog oca i poreklo njegove imovine. Svaki put kad dođe ovamo, ona je podbada zajedljivim aluzijaina. Njen otac je ubio na Kubi muža svoje prve žene, da bi se njome oženio. Zatim ju je napustio i otišao sa drugom, koja je imala ćerku, pa je imao odnos s tom devojkom, Adelaidinom majkom, i oženio se njom, pošto je drugu ženu oterao u grob, kinjeći je. AMELIJA I zašto taj bestidnik nije u zatvoru? MARTIRIO Zato što ljudi sporazumno zataškavaju takve stvari, pa niko nije u stanju da ih optuži. AMELIJA Ali Adelaida nije ništa kriva. MARTIRIO Nije, ali stvari se ponavljaju. I vidim da se sve strašno ponavlja. I nju će snaći ista sudbina kao i njenu majku i babu. Žene koje je rodiše. AMELIJA Strašno! MARTIRIO Bolje je ne videti nikad muškarca. Od malih nogu sam ih se bojala. Gledala sam ih kako u dvorištu prežu volove i tovare vreće žita, psujući i udarajući nogama, i uvek sam strepela što ću porasti i naći se jednog dana u njihovim zagrljaju. Bog me je stvorio bolešljivu i ružnu, i tako ih je odbio od mene. AMELIJA Ne govori tako. Enrike Umanas ti se udvarao. Ti si mu se sviđala. MARTIRIO Izmišljotine! Jednom sam ga čekala cele noći, jer mi je poručio da će doći, po ćerci svog sluge. I nije došao. Ostalo su priče. Zatim se oženio drugom, imućnijom. AMELIJA I ružnom kao đavo; MARTIRIO Briga ih za ružnoću, Njima je važna zemlja, marva i pokorna kučka koja im priprema obroke. AMELIJA Avaj! (Ulazi Magdalena) MAGDALENA Šta radite? MARTIRIO Vidiš. AMELIJA A ti? MAGDALENA Vrtim se po sobama. Malo tumaram. Razgledam vezove naše bake, psetance od vune i crnca koji se bori s lavom, koje smo kao deca toliko voleli. Onda je bilo više radosti. Svadba je trajala deset dana i nije bilo ogovaranja. Danas je svet uglađeniji, neveste imaju belu venčanicu kao u gradu; ali strepimo od onoga što će svet reći. MARTIRIO Ko zna šta se onda zbivalo! AMELIJA (Magdaleni) Odvezala ti se vrpca na cipeli. MAGDALENA Pa? AMELIJA Nagazićeš je i saplešćeš se. MAGDALENA Čudna mi čuda! MARTIRIO A Adela? MAGDALENA Ah! Obukla je zelenu haljinu koju je bila spremila za rođendan, izašla u dvorište i počela da viče "Kokoši! Kokoši, gledajte me!" Pukla sam od smeha! AMELIJA Da ju je videla majka! MAGDALENA Jadnica! Najmlađa je od nas i još se zanosi. Šta bih dala da je vidim srećnu. 

(Počivka. Angustija prolazi pozornicom sa salvetima u ruci.) ANGUSTIJA Koliko je sati? MAGDALENA Treba da je već podne. ANGUSTIJA Toliko? AMELIJA Tek što nij e izbilo. (Angustija izlazi) MAGDALENA (Pritvorno) Jesi li čula za događaj? AMELIJA Nisam. MAGDALENA Ma nemoj! MARTIRIO Ne znam na šta misliš. MAGDALENA Obe znate bolje od mene. Uvek glavu uz glavu, kao dve ovce, a ostalima ni reči. Mislim na Pepea Romana. MARTIRIO Ah! MAGDALENA (Podražavajući je) Ah! Već se priča po selu. Pepe Romano će uzeti Angustiju za ženu. Sinoć se vrteo oko kuće. Verujem da će uskoro poslati prosca. MARTIRIO Radujem se tome. Valjan momak. AMELIJA I ja. I Angustija ima vrlina. MAGDALENA Ne radujete se ni jedna ni druga. MARTIRIO Magdalena, šta zboriš? MAGDALENA Da je u pitanju Angustija kao žena, radovala bih se; ali u pitanju je njen miraz zbog kojeg je on prosi. Mada nam je Angustija sestra, porodica, treba priznati da je stara, bolesna i da je uvek imala manje odlika od sviju nas. U dvadesetoj godini izgledala je kao obučena motka, a tek sad, u četrdesetoj! MARTIRIO Ne govori tako. Sreća dolazi onome ko joj se najmanje nada. AMELIJA Najzad, tako je! Angustiji pripada sav očev novac, jedina je bogatašica u kući i zato dolaze da je prose, sad kad je otac umro i kad treba podeliti imanje! MAGDALENA Pepeu Romanu je dvadeset godina i najlepši je mladić u okolini. Prirodno bi bilo da zaprosi tebe, Amelija, ili našu Adelu, kojoj je dvadeset godina, a ne da prosi od svih najadniju, ženu koja govori unjkavo kao njen otac. MARTIRIO Možda je voli! MAGDALENA Nikad nisam mogla da podnosim tvoje licemerstvo! MARTIRIO Oh, Bože! (Ulazi Adela) MAGDALENA Jesu li te videle kokoši? ADELA Šta bi htela da radim? AMELIJA Ako te vidi mati, počupaće ti kosu! ADELA Bejah se zanela haljinom. Nadala sam se da je obučem onog časa kad budemo išli na bostan kod dolapa. Ne bi joj bilo ravne. MARTIRIO Divna je. ADELA I kako mi pristaje, To je najbolje što je Magdalena sašila. MAGDALENA A šta ti rekoše kokoši? ADELA Darovale su mi pregršt buva koje mi izjedoše noge. (Smeju se) MARTIRIO Sad ti jedino ostaje da je obojiš u crno. 

MAGDALENA Najbolje je daruj Angustiji za svadbu s Pepeom Romanom. ADELA (S uzdržanim uzbuđenjem) Ali Pepe Romano... AMELIJA Zar ne znaš ? ADELA Ne. MAGDALENA Ipak znaš! ADELA Ali, to je nemoguće. MAGDALENA Novac sve može! ADELA Zato je pošla za pratnjoin i gledala kroz kapiju? (Počivka) I taj čovek je u stanju da... MAGDALENA Sposoban je za sve. (Počivka) MARTIRIO Šta misliš, Adela? ADELA Mislim da me je ova žalost iznenadila u najtežem trenutku života. MAGDALENA Navićićeš se. ADELA (Briznuvši u ljutit plač) Neću se navići. Ne mogu da živim zatvorena. Neću da se osušim kao vi; neću da izgubim svu mladost u ova četiri zida; sutra ću obući zelenu haljinu i izići da se šetam ulicom. Hoću da iziđem! (Ulazi služavka) MAGDALENA (Zapovedno) Adela! SLUŽAVKA Jarnica! Kako žali za ocem. (Izlazi) MARTIRIO Ćuti! AMELIJA Što bude sa jednom, biće sa svima. (Adela se smiruje) MAGDALENA Zamalo te služavka nije čula. (Pojavljuje se služavka) SLUŽAVKA Eno Pepea Romana na kraju ulice. (Amelija, Martirio i Magdalena pritrčavaju vratima) MAGDALENA Da ga vidimo! (Brzo izlaze) SLUŽAVKA (Adeli) Ti nećeš? ADELA Nij mi stalo. SLUŽAVKA Kad zaokrene iza ugla, s prozora tvoje sobe videćeš ga bolje. (Izlazi. Adela okleva na pozornici. Kroz trenutak se brzo upućuje svojoj sobi. Pojavljuju se Bernarda i Ponsija.) BERNARDA Prokleta deoba! PONSIJA Koliko novaca za Angustiju! BERNARDA Da! PONSIJA A ostalima mnogo manje. BERNARDA Već si me to triput pitala. Ne želim da ti odgovorim. Prilično manje, mnogo manje. Ne pominji mi to više. (Ulazi Angustija nabeljenog lica) BERNARDA Angustija! ANGUSTIJA Majko. BERNARDA Usudila si se da se puderišeš? Usudila si se da se umivaš na dan očeve smrti? ANGUSTIJA Nije mi bio otac. Moj je umro odavno. Zar se ne sećate? BERNARDA Više duguješ tom čoveku, ocu tvojih sestara, no rođenom ocu. Zahvaljujući tom čoveku imanje ti se uvećalo. 

ANGUSTIJA Videćemo! BERNARDA Makar iz pristojnosti. Iz poštovanja! ANGUSTIJA Majko, pustite me da iziđem. BERNARDA Da iziđeš? Tek onda kad skineš to belilo s lica. Licemerko! Sliko i priliko tvojih tetaka! (Skida joj žustro maramicom puder) Sad odlazi! PONSIJA Bernarda, budi manje preka. BERNARDA Iako mi je mati luda, ja sam još pri zdravoj pameti i dobro znam šta radim. (Ulaze sve kćeri) MAGDALENA Šta se zbilo? BERNARDA Ništa. MAGDALENA (Angustiji) Ako raspravljate o nasledstvu, ti, kao najbogatija, možeš zadržati sve za sebe. ANGUSTIJA Zadrži jezik! BERNARDA (Lupajući o pod) Ne zamišljajte da ćete izići na kraj sa mnom. Dok me ne iznesu iz ove kuće sa ispruženim nogama, moj glas ima da se čuje. (Čuju se povici i na pozornicu izlazi Marija Hosefa, Bernardina mati, jako stara, okićena cvećem po glavi i grudima) MARIJA HOSEFA Bernarda, gde je moja čipkana marama? Neću ništa da ostavim vama. Ni moje prstenje, ni crnu haljinu od moarea, jer se ni jedna od vas neće udati. Ni jedna. Bernarda, daj mi moju bisernu ogrlicu. BERNARDA (Služavci) Zašto si je pustila da uđe? SLUŽAVKA (Drhteći) Pobegla mi je. MARIJA HOSEFA Pobegla sam jer hoću da se udam, hoću da se udam za lepog primorca, jer se ovde ljudi klone žena. BERNARDA Majko, ćutite! MARIJA HOSEFA Ne, neću da ćutim. Heću da gledam ove usedelice, željne udaje, koje jedu same sebe. Hoću da se vratim u moje selo. Bernarda, želim da imam za muža pravog muškarca koji će me usrećiti. BERNARDA Zatvorite je! MARIJA HOSEFA Pusti me da iziđem. Bernarda! (Služavka hvata Mariju Hosefu) BERNARDA Pomozite i vi ostale! (Sve odvlače staricu) MARIJA HOSEFA Hoću da odem odavde, Bernarda! Da se udam na primorju, na primorju! 

Zavesa brzo pada

DRUGI ČIN 

Bela soba u Bernardinom domu. Vrata levo okrenuta prema spavaćim sobama. Bernardine kćeri sede na niskim naslonjačama i šiju. Magdalena veze. S njima je Ponsija. ANGUSTIJA Evo i treće prostirke izvezene. 

MARTIRIO Biće dobra Ameliji. MAGDALENA Angustija, da stavim i Pepeove inicijale? ANGUSTIJA (Suvo) Nemoj. MAGDALENA (Glasno) Adela, gde si? AMELIJA Leži. PONSIJA Toj devojci je nešto. Vidim da je uznemirena, grozničava prestrašena, kao da joj je gušter u nedrima. MARTIRIO Što je nama, to je i njoj. MAGDALENA Svima, sem Angustije. ANGUSTIJA Meni je dobro, a ona kojoj nije dobro nek pukne. MAGDALENA Mora se priznati da si uvek bila prikladna i umiljata. ANGUSTIJA Hvala gospodu što ću uskoro izići iz ovog pakla. MAGDALENA Možda i nećeš! MARTIRIO Manite se takvih razgovora. ANGUSTIJA Uostalom, bolja je pregršt zlata od lepog glasa! MAGDALENA U uvo ušlo, iz uva izišlo. AMELIJA (Ponsiji) Otvori vrata da bi ušlo malo svežine. (Služavka ih otvara) MARTIRIO Sinoć nisam mogla zaspati od vrućine. AMELIJA Ni ja. MAGDALENA Digla sam se da se rashladim. Bio se nadvio olujni oblak, čak je i palo nekoliko kapi. PONSIJA U jedan posle ponoći zapara je izbijala iz zemlje. I ja sam ustala. Angustija je još bila na prozoru s Pepeom. MAGDALENA (Podsmešljivo) Tako kasno? Kad je otišao? ANGUSTIJA Zašto pitaš kad si videla? AMELIJA Otisao je oko dva i po. ANGUSTIJA Je l’? Otkud znaš? AMELIJA Čula sam kako kašlje i poznala sam topot njegove kobile. PONSIJA Kažem vam da sam ga čula kako je otišao oko četiri sata. ANGUSTIJA To nije bio on. PONSIJA Uverena sam da jeste. AMELIJA I meni se učinilo. MAGDALENA Zaista. Čudno. (Počivka) PONSIJA Angustija, kaži nam šta ti je rekao kad je prvi put prišao prozoru. ANGUSTIJA Ništa. Šta da mi kaže! Ništa naročito. MARTIRIO Stvarno je neobično - dve osobe se ne poznaju, nađu se na prozoru i već su verenici. ANGUSTIJA To me nije uzbudilo. AMELIJA Mene bi i te kako. ANGUSTIJA Ne, zato što kad čovek priđe prozoru, vrlo dobro zna da je, i od jednih i od drugih,

od porodice i od srodnika, stvar ugovorena. MARTIRIO Tako je, ali i on to treba da izjavi. ANGUSTIJA Dabome! AMELIJA (ljubopitljivo) Kako ti je izjavio? ANGUSTIJA Sasvim prosto. "Znaš da sam te izabrao, potrebna mi je žena dobra i skromna, a to si ti ako pristaješ." AMELIJA Mene je stid takvih izjava. ANGUSTIJA I mene, ali treba preći preko toga, PONSIJA I šta je još govorio? ANGUSTIJA Samo je on i govorio MARTIRIO A ti? ANGUSTIJA Nisam mogla. Grlo mi se steglo. Prvi put sam bila sama noću s jednim čovekom. MAGDALENA S tako lepim čovekom. ANGUSTIJA Nije ružan. PONSIJATako razgovara lepo vaspitan svet, govori i priča i pravi pokrete rukama... A prvi put kad je moj muž Evaristo došao na moj prozor... Ha, ha, ha. AMELIJA Šta je bilo? PONSIJA Mrkla noć. Videh gde mi prilazi, a kad je prišao, reče mi: Dobro veče. Odgovorih: Dobro veče! i ostasmo ćuteći više od pola sata. Probio me je znoj celu. Tada mi se Evaristo približi, kao da je hteo da uđe kroz rešetke, i reče mi sasvim tiho: Daj da te pipnem! (Sve se smeju. Amelija hitro ustaje i vreba na jednim vratima) AMELIJA Uh, mislila sam da je majka. MAGDALENA Lepo bi nas udesila. (Smeju se) AMELIJA Psst... čuće nas. PONSIJA Sve do smrti se prema meni lepo odnosio. Strašno je voleo da gaji češljugare. Vi, neudate, treba svakako da zapamtite da petnaest dana posle svadbe čovek ostavlja postelju zbog stola, zatim sto zbog krčme, a žena koja se s tim ne pomiri može da svisne plačući u zapećku. AMELIJA Ti si se pomirila. PONSIJA Ja sam bila jača. MARTIRIO Je li istina da si ga ponekad tukla? PONSIJA Jeste, zamalo mu jednom nisam oko isterala. MAGDALENA Trebalo bi da su sve žene takve. PONSIJA Mene kao da je tvoja mati školovala. Jednoga dana, ne znam šta mi je rekao, a ja mu pobih sve češljugare maljicom. (Smeju se) MAGDALENA Adela, dete, ne propuštaj ovo. AMELIJA Adela! (Počivka) MAGDALENA Idem da vidim. (Izlazi) PONSIJA Ta mala je bolesna. MARTIRIO Stvarno, skoro i ne spava. PONSIJA Pa šta radi? 

MARTIRIO Znam ti ja. PONSIJA Više znaš ti no ja, postelje su vam odvojene tankim zidom. ANGUSTIJA Jede se od zavisti. AMELIJA Ne preteruj. ANGUSTIJA Vidi joj se iz očiju. Već gleda kao lùda. MARTIRIO Ne govorite o ludima. Ovde je jedino mesto gde se ne može izgovoriti ta reč. (Ulaze Magdalena i Adela) MAGDALENA Zar nisi spavala? ADELA Ne osećam se dobro. MARTIRIO (Pritvorno) Dobro si spavala noćas? ADELA Nisam. MARTIRIO Pa? ADELA (Glasno) Pusti me! Spavala ili bdela, šta te se tiče! Činim ono što hoću! MARTIRIO Pitam to jer sam zabrinuta. ADELA Zabrinuta ili zlobna. Zar ne šijete? Pa, nastavite. Želela bih da sam nevidljiva, da prolazim sobama a da me ne pitaju kuda ću! SLUŽAVKA (Ulazi) Bernarda vas zove. Stigle su čipke. (Izlaze. Na izlazu Martirio oštro gleda Adelu.) ADELA Ne gledaj me više! Ako hoceš daću ti i moje sveže oci i ramena da ispraviš grbu, ali okreni glavu kad prolazim. (Martirio odlazi) PONSIJA Sestra ti je, i voli te više no ostale. ADELA Stalno mi je za petama. Ponekad mi zaviruje u sobu da vidi spavam li. Ne da mi da dišem. I večito: Šteta, takvo lice! Takvo telo, koje neće biti ničije! To ne! Telom ću pripasti onome koga zaželim. PONSIJA (Pritvorno i tiho) Pepeu Ramonu, zar ne? ADELA (Iznenađeno ) Šta kažeš? PONSIJA To što kažem, Adela. ADELA Ćuti! PONSIJA (Glasno) Misliš da nisam opazila? ADELA Tiše! PONSIJA Izbij to sebi iz glave! ADELA Šta znaš? PONSIJA Mi starice vidimo i kroz zidove. Kud ideš noću kad ustaneš? ADELA Dabogda oslepela! PONSIJA Imam sto očiju kad je u pitanju tako nešto. Ma koliko da sam razmišljala, ne znam šta nameravaš. Zašto si se pojavila skoro gola na osvetljenom prozoru kad je Pepe druge noći došao da razgovara s tvojom sestrom? ADELA Nije istina! PONSIJA Ne luduj. Ostavi sestru na niru i, ako ti se Pepe dopada, smiri se. (Adela plače) Uostalom, ko kaže da se nećeš moći udati za njega kasnije. Tvoja sestra Angustija slabog je zdravlja. Neće podneti ni prvi porođaj, tanka je struka, ostarela i, kako cenim, umreće. Tada će

Pepe postupiti kao i svi udovci - oženiće se najmlađom, najlepšom, a to si ti. Gaji tu nadu, zaboravi ga, ili što drugo, ali ne ustaj protiv božjih zakona. ADELA Ćuti! PONSIJA Neću. ADELA Gledaj svoj posao, njuškalo podlo! PONSIJA Pratiću te kao senka. ADELA Umesto da čistiš kuću i da se moliš za svoje pokojne, ti kao stara krmača njuškaš za ljudima i ženama, da bi ih obalila. PONSIJA Bdim. Da svet ne pljuje prolazeći pored ovih vrata. ADELA Takva te je silna nežnost spopala najednom prema mojoj sestri. PONSIJA Nisam ni na čijoj strani, već hoću da živim u časnoj kući. Neću da se osramotim pod stare dane. ADELA Uzalud mi soliš pamet. Dockan je za to. Ne bih skočila na tebe, služavku, već bih skočila i na rođenu majku da ugasim ovaj plamen što me sažeže. Šta možeš da kažeš o meni? Da se zaključavam u sobu i ne otvaram vrata? Da ne spavam?... Veštija sam od tebe! Pokušaj da uhvatiš zeca rukama. PONSIJA Ne prkosi mi, Adela, ne prkosi! Jer ću se razvikati, zapaliti svetlost i udariti u sva zvona. ADELA Zapali i četiri hiljade bengalskih vatri po ogradi oko kuće. Niko neće moći da spreči ono što se mora dogoditi. PONSIJA Toliko ti je mio taj čovek! ADELA Gledajući ga u oči, čini mi se da mu polako sišem krv. PONSIJA Ne mogu da te slušam. ADELA Ali ćeš me čuti! Dosad sam te se bojala. Sad sam snažnija no ti! (Ulazi Angustija) ANGUSTIJA Stalno rasprave. PONSIJA Dabome. Po ovoj omorini traži da joj donesem koješta iz dućana. ANGUSTIJA Jesi li mi kupila bočicu mirisa? PONSIJA Najskupljeg. I pudera. Stavila sam ih na sto u tvojoj sobi (Angustija izlazi) ADELA Ni reči! PONSIJA Videćemo. (Ulaze Martirio, Amelija i Magdalena) MAGDALENA (Adeli) Jesi li videla oipke? AMELIJA Angustijine čipke za bračnu postelju su divne. ADELA (Martiriji, koja donosi čipke) A ove? MARTIRIO To su moje. Za košulju. ADELA (Zajedljivo) Možda su ti suvišne. MARTIRIO (Prepredeno) Ja ih sama gledam. Nije ni potrebno da blistam ni pred kim. PONSIJA Pa ko se pokazuje u košulji? MARTIRIO (Prepredeno i gledajući Adelu) Ponekad neko! Naročito volim donje suknje. Da sam bogata, šila bih ili od holandskog platna. Jedan od retkih prohteva koji imam. PONSIJA Ove čipke su divne za dečje kapice i ogrtače za krštenje. Nikad ih moja deca nisu imala,.Videćemo da li će ih Angustija trebati za svoju decu. Ako ih bude imala, šićete za njih

jutra do mraka. MAGDALENA Ne mislim ni iglu da zabodem. AMELIJA A još manje da pazim tuđu decu. Gledaj kako se susetke iz sokačeta žrtvuju za dečurliju. PONSIJA Bolje su od nas. Kod njih se bar čuje smeh i graja. MARTIRIO Onda idi pa služi kod njih. PONSIJA Neću. Sudbina mi je da služim u ovom manastiru. (Čuju se zvonca iz daljine, kao kroz mnogo zidova) MAGDALENA Težaci se vraćaju s posla. PONSIJA Izbilo je tri.. MARTIRIO Po ovoj pripeci? ADELA (sedajući) Ah, ko bi mogao sad mogao otići u polje! MAGDALENA (sedajući) Svak neka gleda svoj posao! MARTIRIO (sedajući) Tako je. AMELIJA (sedajući) Ah. PONSIJA Nema nigde veselja kao sada u polju. Juče u zoru stigoše žeteoci. Četrdeset ili pedeset valjanih momaka. MAGDALENA Odakle su došli ove godine? PONSIJA Izdaleka. Gorštaci. Razdragani i preplanuni. Viču i bacaju kanenje. Sinoć stiže u selo žena odevena u šljokice, svirajući na harmonici, i njih petnaestorica platiše joj da odu s njom u maslinjake. Videla sam ih iz daljine. Onaj što se pogodio njom, beše momak zelenih očiju, tankostruk kao snop žita. AMELIJA Zaista? ADELA Je li moguće? PONSIJA Pre nekoliko godine dođe jedna takva, a ja sama dadoh novac mom najstarijem sinu da ode s njom. Ljudima je to potrebno. ADELA Njima se sve prašta. AMELIJA Najgora je kazna roditi se ženom. MAGDALENA Ništa nam ne pripada, čak ni oči. (Čuje se izdaleka pesma koja se približava) PONSIJA To su oni. Znaju lepo da pevaju. AMELIJA Idu da žanju. HOR Krenuli da žito kose kosači u osvit dana, kosači što kose srca u svih mladih devojaka. (Čuju se daire i čegrtaljke. Počivka. Sve slušaju u sunčanoj tišini.) AMELIJA Ne smeta im vrućina. MARTIRIO Kose sred žive vatre. ADELA Voleia bih da kosim tamo-amo. Tako čovek zaboravi ono što ga muči. MARTIRIO Šta želiš da zaboraviš? ADELA Svako ima svoju muku. MARTIRIO (Sa uzdahom) Svako! PONSIJA Ćutite! Ćutite! 

HOR (Već daleko) Prozore i vrata širom otvorite, o meštani, jer žetelac traži ružu šešir sebi da ukrasi. PONSIJA Ala pevaju. MARTIRIO (čežnjivo) Prozore i vrata širom / otvorite, o meštani... ADELA (strasno) ...jer žetelac traži ružu / šesir sebi da ukrasi. (Pesma se sve više gubi) PONSIJA Zaokrenuše iza kuće. ADELA Hajde da ih vidimo s prozora moje sobe. PONSIJA Pazite da ga ne odškrinete suviše, jer mogu da vide ko ih gleda. (Odlaze njih tri. Martirio ostaje u naslonjači sa glavom u rukama.) AMELIJA (Približivši se) Šta ti je? MARTIRIO Teško podnosim vrućinu. AMELIJA Samo to? MARTIRIO Želela bih da dođe novembar, kišni dani, inje, sve što nije ovo beskrajno leto. AMELIJA Proći će i doći ope t. MARTIRIO Naravno. (Počivka) Kad si zaspala noćas? AMELIJA Ne znam... Spavam kao klada. Zašto? MARTIRIO Samo pitam, učinilo mi se da sam čula nekog u dvorištu. AMELIJA Kada? MARTIRIO Jako kasno. AMELIJA Nisi se uplašila? MARTIRIO Nisam. To sam čula i prošle noći. AMELIJA Trebalo bi pripaziti. Da nisu bili radnici? MARTIRIO Radnici stižu u šest. AMELIJA Ili neka mlada mahnita mazga. MARTIRIO (Kroz zube i glasom koji nešto nagoveštava) Ta, ta! Mlada mahnita mazga. AMELIJA Ali bi trebali reći. MARTIRIO Ne govori ništa. Možda mi se samo učinilo. AMELIJA Možda. (Počivka. Amelija ustaje i kreće prema izlazu.) MARTIRIO Amelija! AMELIJA (Na vratima) Šta želiš? (Počivka) MARTIRIO Ništa. (Počivka) AMELIJA Pa što me zoveš? (Počivka) MARTIRIO Nehotice. Nisam vodila računa. (Počivka) AMELIJA Počini malo. ANGUSTIJA (Ulasi besno, što je u oprečnosti s ranijom tišinom) Gde je Pepeova slika koju sam držala pod uzglavljem? Koja ju je već uzela? MARTIRIO Ni jedna. AMELIJA Ni da je Pepe sveti Vartolomej od srebra. 

ANGUSTIJA Gde je slika? (Ulaze Ponsija, Magdalena i Adela) ADELA Kakva slika? ANGUSTIJA Jedna od vas ju je sakrila. MAGDALENA Nije te sramota da to kažeš? ANGUSTIJA Bila mi je u sobi, a sada je nema. MARTIRIO Da nije izišla u ponoć u dvorište? Pepe voli da šeta po mesečini. ANGUSTIJA Dosta sa šalom! Kad Pepe dođe, rećiću mu. PONSIJA Ne, naćićemo je! (Gledajući Adelu) ANGUSTIJA Htela bih znati kod koje je? ADELA (Gledajući Martirio) Kod nekoga jeste, samo kod mene nije. MARTIRIO (Žučno) Dabome! BERNARDA (Ulazeći) Kakva je to galama u kući sad, sred najveće tišine i ovakve pripeke! A susetke prilepile uši uza zidove. ANGUSTIJA Ukrali su mi sliku mog verenika. BERNARDA (Gnevno) Ko? Ko? ANGUSTIJA Ove! BERNARDA Koja? (Tišina) Odgovorite! (Tišina. Ponsiji) Pretraži sobe i postelje. Samo vam se malo popusti uzda. Ali, zapamtićete me! (Angustiji) Je l’ zacelo tako? ANGUSTIJA Jeste. BERNARDA Jesi li dobro pogledala? ANGUSTIJA Jesam, majko. (Sve stoje zbunjene u tišini) BERNARDA Pod stare dane spremate mi najgorči pehar koji je jedna mati popila. (Ponsiji) Nisi je našla? PONSIJA (Pojavljujući se) Evo je. BERNARDA Gde je bila? PONSIJA Bila je ... BERNARDA Slobodno reci. PONSIJA (Zbunjeno) U Martirijinoj posteljini. BERNARDA (Martiriji) Je li to istina? MARTIRIO Istina je. BERNARDA (Prilazi joj i udara je) Grom te spalio, muvo crknuta, spletkarušo jedna. MARTIRIO Ne udarajte me, majko! BERNARDA Koliko god mi se hoće! MARTIRIO Ako dozvolim. Čujete li! Sebi ruku! PONSIJA Ne protivreči majci. ANGUSTIJA (Sprečavajući Bernardu) Pusti. je. Molim te! BERNARDA Ni zaplakala nije. MARTIRIO Neću da plačem da bih vam pružila zadovoljstvo. BERNARDA Zašto si uzela sliku? MARTIRIO Zar ne mogu da se našalim sa sestrom? Šta ste mislili da ću uraditi? ADELA (Skačući, puna zajedljivosti) Nije to bila šala, nikada se ti nisi šalila. Drugo je nešto po

sredi što ti leži na srcu. Kaži otvoreno. MARTIRIO Ćuti i ne teraj me da govorim, inače će se zidovi srušiti od bruke! ADELA Zao jezik neće prostati da izmišlja. BERNARDA Adela! MAGDALENA Poludele ste. AMELIJA Ledimo se od straha sabog vaših loših pomisli. MARTIRIO Ostale čine i gore. ADELA Dok se ne skinu nage i jednom ih ne odnese reka. BERNARDA Pokvarenica! ANGUSTIJA Nisam kriva što se Pepe Romano zagledao u mene. ADELA U tvoje pare. ANGUSTIJA Majko! BERNARDA Tišina! MARTIRIO U tvoje livade i gajeve. MAGDALENA Tako je! BERNARDA Tišina kad kažem! Slutila sam da se priprema oluja, ali nisam verovala da će tako brzo. Ah, kakvim ste mi gradom satrli srce! Ali još se držim i imam pet jakih okova za svaku od vas, u ovoj kući mojih predaka, da niko, čak ni trava, neće saznati za moje jade. Izlazite napolje! (Izlaze. Bernarda seda, očajna. Ponsija stoji pored zida. Bernarda se pribira, udara štapom o pod) Osetiće ko sam. Bernarda, znaj, to ti je dužnost. PONSIJA Mogu li da nešto kažem? BERNARDA Kaži. Žalim što si sve čula. Tuđinki nije mesto u srcu porodice. PONSIJA Što beše, beše. BERNARDA Angustija treba da se odmah venča. PONSIJA Dabome, treba da ode odavde BERNARDA Ne ona. On! PONSIJA Dabome. Njega treba udaljiti. Pravo misliš. BERNARDA Ne mislim. Ima stvari o kojima se ne može i ne sme misliti. Naređujem. PONSIJA Veruješ da će hteti da ode? BERNARDA (Ustavši) Šta ti pada na um? PONSIJA Pa da. On će se oženiti Angustijom. BERNARDA Govori, znam te dobro, kakvu mi žaoku pripremaš. PONSIJA Ne smatram da je opomena zločin. BERNARDA Hoćeš da me opomeneš? PONSIJA Ne okrivljujem te, Bernarda. Samo ti kažem otvori oči i videćeš. BERNARDA I videćeš, šta? PONSIJA Uvek si bila prepredena. Nanjušila bi nesreću kod drugih na sto milja unaokolo često sam verovala da čitaš misli. Ali deca su deca, sad ništa ne vidiš. BERNARDA Misliš na Martirio? PONSIJA Da, na Martirio... (ljubopitljivo) Zašto je sakrila sliku? BERNARDA (Želeći da opravda kćer) Na kraju krajeva, priznala je da se šalila. Šta bi drugo

bilo? PONSIJA (Podrugljivo) Veruješ u to? BERNARDA (Odlučno) Nemam šta da verujem. To je tako! PONSIJA Pa lepo. U pitanju je tvoj dom. Ali da je susedov, preko puta. Šta bi rekla? BERNARDA Vidim ti već vrh žaoke. PONSIJA (I dalje svirepo) Bernarda, ovde se dešavaju krupne stvari. Neću da te kudim, ali ti nisi dala slobodu kćerima. Kaži šta hoćeš, ali Martirio je zaljubljena. Zašto je nisi pustila da pođe za Enrika Umanasa? Zašto si mu onog dana kad je imao da joj dođe pred prozor poručila da ne dolazi? BERNARDA Učinila bih to još hiljadu puta! Moja krv se neće sroditi Unanosovom dok sam živa. Otac mu je bio sluga. PONSIJA Eto tvoje puste neskromnosti! BERNARDA Takva sam, jer mi se može. A ti si skromna, jer dobro znaš kakvog si roda. PONSIJA (S mržnjom) Ne pominji mi. Već sam ostarila. Uvek sam ti bila zahvalna što si me pomagala. BERNARDA (Povišenim glasom) Ne bi se reklo. PONSIJA (Prigušujući mržnju blagošću) Martirio će zaboraviti. BERNARDA Ako ne zaboravi, toliko gore po nju. Ne verujem da je to "ono krupno" što se ovde dešava. Ovde se ništa ne dešava. To bi ti žeiela! A ako se kad šta i desi, znaj da neće izaći van ovih zidova. PONSIJA Neću da tvrdim. U selu ima ljudi koji i na daljini čitaju tuđe misli. BERNARDA Srce bi ti zaigralo kad bi videla mene i moje kćeri zrele za javnu kuću. PONSIJA Niko ne zna šta ga čeka. BERNARDA Znam šta čeka mene i moje kćeri. Javna kuća je pripala nekoj pokojnici. PONSIJA Bernarda, poštuj uspomenu na moju majku! BERNARDA Ne progoni me više, zloslutnice! (Počivka) PONSIJA Bolje da se nisam mešala. BERNARDA Bolje bi ti bilo. Raditi i ćutati to je dužnost posluge PONSIJA Ali, ne može se. Zar ti ne izgleda da bi Pepeu bolje pristajala Adela? BERNARDA Ne izgleda mi. PONSIJA Adela. Prava verenica Romana! BERNARDA Stvari se ne odvijaju uvek kako mi želimo. PONSIJA Ali treba mnogo truda da stvari podesimo prema našoj želji. Ne izgleda mi da su Pepe i Angustija dobar par, a to svakako i drugi vide. Ko zna da li će ostati po tvojoj! BERNARDA Opet ti. Okolišavaš da bi me uznemirila slutnjama. Neću da to slušam, jer ako te budem slušala do kraja, noktima ću ti lice izgrebati. PONSIJA Ostaću čitava. BERNARDA Srećom kćeri me poštuju i nikad neće postupiti protiv moje volje. PONSIJA Da, ali čim ih pustiš, popeće se na vrh kuće. BERNARDA Sićiće kad ih zaspem kamenicama. PONSIJA Naravno, ti si najjača. 

BERNARDA Još umem da svakom zapržim čorbu. PONSIJA Ali ima čudnih stvari. Treba videti kako se Angustija oduševila verenikom. A i on izgleda da je dobro zagrizao. Juče mi stariji sin reče da ih je, goneći zapregu oko pola pet, video kako još pričaju. BERNARDA U pola pet! ANGUSTIJA (Ulazeći) Laže! PONSIJA Rekoše mi. BERNARDA (Angustiji) Da čujem. ANGUSTIJA Već je više od nedelju dana kako Pepe odlazi oko jedan. Bog me ubio ako lažem. MARTIRIO (Ulazeći) I ja sam čula kako je otišao u četiri. BERNARDA Ali, jesi li ga videla? MARTIRIO Nisam htela da se pokazujen. Zar ne razgovarate na prozoru iz sokačeta? ANGUSTIJA Razgovaram s prozora moje spavaće sobe. (Adela se pojavljuje na vratima.) MARTIRIO Onda... BERNARDA Šta se to dešava? PONSIJA Pazi dobro! Pepe je stvarno bio u četiri izjutra pred prozorskom rešetkom. BERNARDA Je li pouzdano tako? PONSIJA Šta je pouzdano u životu? ADELA Majko, ne slušajte tu što hoće sve da nas upropasti. BERNARDA Znam šta ću! Ako meštani hoće da pričaju laži, lepo ću ih dočekati. I više ni reči o tome. Ima ponekad i blata koje svet sprema da nas ukalja, MARTIRIO Ja ne volim da lažem. PONSIJA Ima nečega. BERNARDA Nema. Rođena sam sa otvorenim očima. I bdeću, ne sklapajući ih, do sudnjeg časa. ANGUSTIJA Imam pravo da saznam šta je. BERNARDA Tvoje je pravo samo da slušaš. Neka mi niko ne zapoveda. (Ponsiji) A ti gledaj svoja posla. Ubuduće svaki korak ću da vam pratim. SLUŽAVKA (Ulazeći) Na kraju ulice narod se iskupio i sve su susetke na vratima. BERNARDA (Ponsiji) Trči da vidiš šta je. (Kćeri se ustremljuju prema vratima) Kuda? Okukale ste na prozoru i mnogo marite za crninu! Nikud van dvorišta! (Izlaze. Izlazi i Bernarda. Čuje se žagor. Ulaze Martirio i Adela, osluškujući, ne usuđuju se da koraknu ka izlazu.) MARTIRIO Zavali slučaju što nisam razvezala jezik. ADELA I ja bih tada bila rekla nešto. MARTIRIO Šta bi rekla? Hteti ne znači moći! ADELA Čini ona koja može i koja se trudi. Ti si htela, ali nisi mogla. MARTIRIO Nećeš još zadugo. ADELA Koliko me bude želja! MARTIRIO Osujetiču ti zagrljaje. ADELA (molećivo) Martirio, pusti me ! MARTIRIO Nipošto! 

ADELA On me hoće za ženu. MARTIRIO Videla sam kako te je grlio! ADELA Nisam htela... Kao da sam bila kanapom vezana. MARTIRIO Bolje da si mrtva! (Pojavljuju se Magdalena i Angustija. Sve jači žagor.) PONSIJA (Ulazeći sa Bernardom) Bernarda! BERNARDA Šta se zbilo? PONSIJA Neudata Libradina kći rodila je dete, ne zna se s kim. ADELA Dete? PONSIJA Da bi skrila sramotu udavila ga je i zakopala, i navalila kamenje, ali psi koji imaju više snage no mnogi ljudi, i kao vođeni božjom rukom, iskopali su ga i vratili na njen prag. Sad hoće da je ubiju. Vuku je ulicom, a ljudi stižu iz maslinjaka, vičući da sve polje odjekuje. BERNARDA Da, nek joj presude prutovima i drškom ašova. ADELA Ne! Ne! Neka je ne ubijaju, ne! MARTIRIO Da, i mi ćemo s njima. BERNARDA Neka plati bestidnica. (Spolja dopire povik žene i silan žagor) ADELA Neka je puste! Ne izlazite! MARTIRIO (Gledajući Adelu) Neka plati što je dužna! BERNARDA (Pod svodom vrata) Svršite s njom pre no što stignu žandarmi! Ugljevljem joj spržite bludno mesto! ADELA (Hvatajući se za trbuh) Ne! Ne! BERNARDA Ubijte je! Ubijte je! 

Zavesa

TREĆI ČIN 

Četiri bela zida s lakom plavetnom senkom u Bernardinon domu. Noć. Dekor savršeno jednostavan. Vrata soba, osvetljenih iznutra, bacaju svetlost na poyornicu. Na sredini sto sa svetiljkom, za kojim večeraju Bernarda i kćeri. Ponsija ih služi. Prudensija sedi po strani. Kad se zavesa dižo, vlada duboka tišina. Čuje se samo zveket tanjira, noževa i viljušaka. PRUDENSIJA Idem, dosta sam sedela. (Ustaje) BERNARDA Pričekaj, ženo. Nikad se i ne vidimo. PRUDENSIJA Je li zvonilo za molitvu? PONSIJA Još nije. (Prudensija ponovo seda) BERNARDA A kako ti je muž? PRUDENSIJA Uvek isto. BERNARDA Ni njega ne viđamo. PRUDENSIJA Znaš mu ćud. Otkako se posvađao sa bratom zbog nasledstva, ne izlazi više na ulicu kroz kapiju. Stavi lestvice, preskoči ogradu i izađe. 

BERNARDA Pravi čovek. A kako je s ćerkom? PRUDENSIJA Nije joj oprostio. BERNARDA Pametno. PRUDENSIJA Nemam šta da kažem. Teško mi je zbog toga. BERNARDA Kći koja ne sluša, nije više kći i postaje neprijatelj roditelja. PRUDENSIJA Pustih da ide kako ide. Jedino me još teši crkva, ali kako me vid izdao prestaću da idem, da se sa mnom ne šegače deca. (Čuje se jak udarac o zid) BERNARDA Ždrebac u štali bije kopitom. (Glasno) Sputajte ga i pustite u dvorište. (Tiho) Popašan je. PRUDENSIJA Da l’ ćete mu privesti ždrebicu? BERNARDA Kad svane. PRUDENSIJA Umnožilo ti se blago. BERNARDA Novcem i trudom. PONSIJA (Prekidajući ih) Imaš najbolju stoku u celom kraju. Šteta što joj je cena niska. BERNARDA Hoćeš li još malo sira i meda? PRUDENSIJA Ne mogu više. (Čuje se ponovo udarac) PONSIJA Za ime Božje! PRUDENSIJA Sva sam pretrnula. BERNARDA (Ustajući gnevno) Treba li dvaput da kažem? Pustite ga neka se valja po slami. (Počivka, zatim kao da razgovara sa slugama) Pa, zatvorite kobile u štalu i pustite ga jer će srušiti kuću. (Vraća se stolu i seda) Ah, kakav život! PRUDENSIJA Satireš se kao muškarac. BERNARDA Sasvim tako. (Adela ustaje) Kuda ćeš? ADELA Da pijem vode. BERNARDA (Glasno) Donesi krcag sveže vode. (Adeli) Sedi. (Adela seda) PRUDENSIJA A Angustija, kad se udaje ? BERNARDA Doći će da je zaprosi kroz tri dana. PRUDENSIJA Bićeš zadovoljna. ANGUSTIJA Naravno. AMELIJA (Magdaleni) Prevrnula si slanik. MAGDALENA Hoćeš li biti nesrećnija no što si. AMELIJA Uvek zlo slutiš. BERNARDA Dosta! PRUDENSIJA (Agnustiji) Je li ti darovao prsten? ANGUSTIJA (Pruža joj ga) Pogledaj. PRUDENSIJA Lep je. Tri bisera. U moje vreme biseri su značili suze. ANGUSTIJA Sve se izmenilo. ADELA Mislim da nije. Stvari imaju uvek isto značenje. Verenički treba da je dijamantski. PRUDENSIJA Bolje pristaje. BERNARDA Biseri ili ne, stvari su onakve kakve predstavljamo. MARTIRIO Ili kako Bog hoće. 

PRUDENSIJA Nameštaj je izgleda divan. BERNARDA Stajao me je šesnaest hiljada reala. PONSIJA (umešavši se) Najlepši je orman s ogledalom. PRUDENSIJA Nisam nikad videla takav. BERNARDA Mi smo imali skrinje. PRUDENSIJA Važno je da je sve u najboljem redu. ADELA Nikad se ne zna. BERNARDA Nema razloga da ne bude tako. (Iz daljine se čuju zvona) PRUDENSIJA Poslednje zvono. (Agnustiji) Doći ću da mi pokažeš haljinu. ANGUSTIJA Kad god zaželite. PRUDENSIJA Laku noć svima. BERNARDA Zbogom, Prudensija. SVIH PET Sa Bogom pošla. (Počivka. Prudensija izlazi.) BERNARDA Večera je završena. (Ustaje) ADELA Idem do kapije da protegnem noge i udahnem malo svežine. (Magdalena seda u naslonjaču pored zida) AMELIJA I ja ću s tobom. MARTIRIO I ja. ADELA (Uzdržavajući mržnju) Neću se izgubiti. AMELIJA Noću je potrebna pratnja. (Izlaze. Bernarda sedi, a Agnustija rasprema sto) BERNARDA Rekoh ti da želim do govoriš s Martirijom. To što se desilo s slikom bilo je šala i treba zaboraviti. ANGUSTIJA Znaš dobro da me ne voli. BERNARDA Ono što mislimo treba da zadržimo za sebe. U to ne ulazim, ali želim pristojnost i mir u porodici. Razumeš li? ANGUSTIJA Da. BERNARDA To je sve. MAGDALENA (Skoro zaspala) I onako ćeš uskoro otići. (Zaspi) ANGUSTIJA Već je kasno. BERNARDA Kad ste sinoć završili razgovor? ANGUSTIJA U pola jedan. BERNARDA Šta priča Pepe? ANGUSTIJA Izgledao mi je rasejan. Govori mi uvek kao da misli nešto drugo. Ako ga pitam šta mu je, kaže: "Mi ljudi imamo svoje brige" BERNARDA Ne pitaj ga. A kad se budeš udala, još manje. Govori kad on govori i gledaj ga kad te gleda. Tako ćeš živeti mirno. ANGUSTIJA Majko, mislim da krije od mene mnoge stvari. BERNARDA Ne nastoj da ih otkriješ, ne pitaj ga i, naravno, neka te nikad ne vidi da plačeš. ANGUSTIJA Trebalo bi da sam zadovoljna, a ja to nisam. BERNARDA Stvar se ne menja. ANGUSTIJA Ponekad kad dugo posmatram Pepea, njegov lik mi iščezava kroz rešetku, kao

ovijen oblakom prašine koji dižu stada. BERNARDA To je zbog slabosti. ANGUSTIJA Daj Bože da je tako! BERNARDA Da li će doći noćas? ANGUSTIJA Neće, otišao je s majkom u grad. BERNARDA Onda ćemo leći ranije. Magdalena! ANGUSTIJA Spava. (Ulazi Adela, Martirio i Amelija) AMELIJA Kakva pomrčina. ADELA Ne vidi se ni prst pred okom. MARTIRIO Živa zgoda za kradljivce i za onoga ko se krije. ADELA Ždrebac je bio nasred dvorišta, silno beo! I kao dvaput veći. Ispunjavao je svu tamu. AMELIJA Tako je. Da se čovek uplaši, kao od priviđenja. ADELA I zvezde na nebu krupne kao pesnice. MARTIRIO Ova ih toliko gleda da će joj se iskriviti vrat. ADELA Ti ih ne voliš? MARTIRIO Nebeske stvari ne znače mi ništa. Dosta mi je i onoga što se dešava u kući. ADELA Kako pod želiš. BERNARDA Ona po svojoj želji, kao i ti po svojoj. ANGUSTIJA Laku noć! ADELA Već odlaziš? ANGUSTIJA Da, večeras Pepe neće doći. (Izlazi) ADELA Majko, zašto se, kad zvezda pada ili zasija munja, kaže Sveta Varvaro, blažena, ti, svetom vodicom u raju zabeležena. BERNARDA Naši stari su znali više stvari od nas. AMELIJA Zatvaram oči da ih ne gledam. ADELA Volim da gledam kako blista i leti ono što je godinama i godinama bilo nepokretno. MARTIRIO Te stvari nemaju ničeg zajedničkog s nama. BERNARDA I bolje je da na njih ne mislimo. ADELA Kakva divna noć! Volela bih da ostanem do kasno u noć i udišem svežinu polja. BERNARDA Troba legati. Megdalena! AMELIJA U prvom je snu. MAGDALENA (ljutito) Pustite me! BERNARDA U postelju! MAGDALENA (ustaje zlovoljno) Ni trenutka mira! (Odlazi gunđajući) AMELIJA Laku noć. (Odlazi) BERNARDA Hajdete i vi. MARTIRIO Zašto večeras ne dolazi Agnustijin verenik? BERNARDA Na putu je. MARTIRIO (Gledajući Adelu) Ah! ADELA Do viđenja. (Izlazi) SLUŽAVKA (Ulazeći) Oprala sam tanjire. Šta još treba, Bernarda? 

BERNARDA (ustajući) Ništa više. Idi da spavaš. PONSIJA U koje doba da te probudim? BERNARDA Ni u koje. Noćas ću slatko da spavam. (Odlazi) PONSIJA Kad ne možemo ništa protiv opasnosti najbolje joj je okrenuti leđa. SLUŽAVKA Toliko je ohola, da sama sebi vezuje oči. PONSIJA Šta ja tu mogu? Htela sam da sprečim buru što dolazi, ali sam se uplašila. Osećaš li tu tišinu? A oluja je u svakoj sobi. Kad dune sve će odneti. Rekoh što sam mislila da kažem. SLUŽAVKA Bernarda misli da niko ne može sa njom, a ne znači šta znači jedan muškarac među tolikim ženama. PONSIJA Pepe Romano nije jedini krivac. Istina je da se prošle godine udvarao Adeli, i da je ona poludela za njim, ali trebalo je da ostane na svom mestu i da ga ne izaziva. Čovek je čovek. SLUŽAVKA Izgleda da je često razgovorao sa njom. PONSIJA Jeste. (Tiho) I ne samo to. SLUŽAVKA Ne znam šta je bilo. PONSIJA Volela bih da odem preko sinjeg mora i napustim ovaj zverinjak. SLUŽAVKA Bernarda požuruje sa svadbom, pa se možda ništa neće dogoditi. PONSIJA Stvari su sad suviše sazrele. Adela je spremna na sve, a ostale je budno prate. SLUŽAVKA A Martirio? PONSIJA Ona je najgora. Bunar otrova. Vidi da Romano nije za nju, i uništila bi ceo svet kad bi mogla. SLUŽAVKA Ala su zle! PONSIJA Žene bez muškarca, ništa više. U takvom slučaju zaboravlja se i krv i srodstvo. Pssst! (Osluškuje) SLUŽAVKA Šta tje? PONSIJA (Dižući se) Psi laju. SLUŽAVKA Neko je ušao u dvorište. (Izlazi Adela u beloj suknji i prsniku.) PONSIJA Nisi legla? ADELA Probudila me je žeđ. A vi, ne počivate? SLUŽAVKA Idemo. (Adela izlazi) PONSIJA Hajdemo. SLUŽAVKA Zaslužile smo odmor. Bernarda mi čitavog dana ne da da danem dušom. PONSIJA Ponesi svetiljku. SLUŽAVKA Psi su kao pebesneli. PONSIJA Neće nam dati mira. (Izlaze. Pozornica ostaje skoro u mraku. Izlazi Marija Hosefa s jagnjetom u naručju) MARIJA HOSEFA Jagnješce, čedo moje, hajdemo na morski žal. S praga mravak posmatraće kako dojim tebe ja. 

Bernarda, lice leoparda. Magdalene, lice k’o hijena. Jagnje runa nežna, Meee, meee! 

Hajdemo do cvetnih vrata Vitlejema, Vrata će sr otvoriti sama, Budni ti i ja. Kobilicu od korala pružiće nam morski žal. 

Bernarda, lice leoparda, Magdalene, lice k’o hijena. Jagnje runa nežna, Meee, meee! Hajdemo do cvetnih vrata Vitlejema... (Odlazi pevajući. Izlazi Adela. Gleda na sve strane krišom i nostaje kroz dvorišna vrata. Izlazi Martirio kroz druga vrata, puna strepnje. Takođe je u donjoj suknji, s prebačenim crnim šalom preko pleća. U susret joj dolazi Marija Hosefa.) MARTIRIO Bako, kuda ćete? MARIJA HOSEFA Hoćeš li mi otvoriti vrata? Ko si? MARTIRIO Otkud vi ovde? MARIJA HOSEFA Pobegoh! A ti ko si? MARTIRIO Idite pa lezite. MARIJA HOSEFA Ti si, Martirio, poznajem te, Martirio, lice mučeničko. Kad ćeš imati dete? Ja sam ga imala. MARTIRIO Gde ste uzeli to jagnje? MARIJA HOSEFA Znam da je to jagnje. Ali zašto jagnje ne bi bilo dete? Bolje je imati i jagnje, no nemati ništa. Bernarda, lice leoparda, lica ko hijena. MARTIRIO Ne vičite! MARIJA HOSEFA Zaista. Svud je gusta pourčina. Pošto sam seda, misliš da ne mogu i imati dece... ali mogu, dece, dece, dece. Ovo dete osedeće i imaće drugo dete, a ono će imati drugo, i svima će kosa biti snežnobela, a mi ćemo biti kao vali. Zatim ćemo svi sesti i svima će nam pobeleti kosa i postaćemo nema. Zašto ovde nema pene? Ovde samo ima crnih velova. MARTIRIO Ćutite, ćutite! MARIJA HOSEFA Kad je moja susetka rodila dete, nosila sam joj čokolade, a zatim mi ga je ona donosila uvek, uvek, uvek. Ti ćeš osedeti, ali susetka neće doći. Treba da pođem, ali se bojim pasa. Hoćeš li me ispratiti do polja? Volim polje. Želim kuće, ali otvorene, gde susetke

leže sa decom u postelji, a muževi im napolju sede u naslonjačama. Pepe Romano je div. Sve ga želite. Ali on će vas proždreti jer ste vi zrna pšenice. Ne, niste pšenica. Mutave žabe! MARTIRIO Hajdemo. Vratite se u postelju. (Gura je) MARIJA HOSEFA Dobro, ali posle ćeš mi otvoriti vrata, je li? MARTIRIO Dabome. MARIJA HOSEEA (Plačući) Jagnješce, čedo moje, hajdemo na morski žal. S praga mravak posmatraće kako dojim tebe ja. (Martirio zatvara vrat kroz koja je izišla Marija Hosefa, i upućuje se dvorišnim vratima. Tamo okleva, ali produžuje još dva koraka) MARTIRIO Adela. (Počivka. Dolazi do samih vrata. Glasno) Adela! (Izlazi Adela, raspletene kose) ADELA Što me zoveš? MARTIRIO Ostavi tog čoveka. ADELA Ko si ti da mi to kažeš? MARTIRIO Ovde nije mesto poštenoj ženi. ADELA Ti bi ga rado zauzela. MARTIRIO (Glasno) Došao je trenutak da govorim. Ne može dalje ovako. ADELA Ovo je samo početak. Usudila sam se da počnem. Snagom i vernošću koje ti nemaš. Videla sam smrt pod ovim krovom i izišla da tražim ono što je moje, ono što mi pripada. MARTIRIO Taj bezdušni čovek došao je zbog druge. Ti si mu se isprečila. ADELA Došao je zbog novca, ali oči nije skidao s mene. MARTIRIO Ne dopuštam da ga otmeš. On će se oženiti Agnustijom. ADELA Znaš bolje od mene da je ne voli. MARTIRIO Znam. ADELA Znaš jer si videla da voli mene. MARTIRIO (Očajno) Da. ADELA (približavajuće se) Voli me. Voli. MAETIRIO Probodi me nožem, ako hoćeš, samo mi ne govori to više. ADELA Zašto me sprečavaš da idem s njim. Ne smeta ti što grli drugu ženu koju ne voli, meni još manje. Mogao je da ostane sto godina s Angustijom, ali da mene zagrli, to te užasava, jer ga takođe voliš, voliš ga. MARTIRIO (Dramatično) Da, volim ga! To ti otvoreno velim. Da, i nek ti se srce raspukne kao gorak nar. Volim ga! ADELA (Naglo, zagrlivši je) Martirio, Martirio, nisam ništa kriva. MARTIRIO Ne dotiči ga. Ne pokušavaj da me obmaneš. Moja krv nije tvoja. Želela bih da te smatram sestrom, ali te smatram samo ženom. (Gura je od sebe) ADELA Tu nema više pomoći. Što ima da bude nek bude! Pepe Romano je moj. MARTIRIO Neće biti. ADELA Ne mogu da trpim više strahotu ovih zidova otkako sam okusila njegova usta. Biće onako kako on želi. I, protiv celog sela, prokazana, progonjena od onih koji vele da su pošteni, staviću na glavu trnov venac ljubavnice oženjenog čoveka. MARTIRIO Ćuti. 

ADELA Da, da. (Tiho) Hajdemo na spavanje, pustimo ga da se oženi Angustijom, ne marim, ali ću otići u pustu kolibicu gde će me on naći kad hoće, kad mu se prohte. MARTIRIO Dok budem živa, to se neće desiti! ADELA Ne tebe, slabotinju, mojim malim prstom bih propetog konja primorala da klekne. MARTIRIO Ne podiži glas jer me ljutiš. U srcu mi kipti takva zloba da ću, mada ne želim, ugušiti samu sebe. ADELA Uče nas da volimo svoje sestre. Što me Bog nije ostavio samu u mraku, jer te vidim kakvu te nisam videla nikada. (Odjekne zvižduk i Adela pritrčava vratima, ali Martirio joj preprečuje put) MARTIRIO Kuda ćeš? ADELA Skloni se s vrata! MARTIRIO Prođi ako možeš? ADELA Skloni se! (Bori se) MARTIRIO (Glasno) Majko! Majko! (Izlazi Bernarda, u donjoj suknji, ogrnuta crnim šalom.) BERNARDA Smirite se! Smirite se! Što nemam grom u rukama. MARTIRIO (Pokazujući na Adelu) Bila je s njim. Pogledaj joj suknju punu slame. BERNARDA Prokletnice! (Gnevno se upućuje prema Adeli) ADELA (Suprotstavljajući joj se) Dosta je bilo zapovedanja! (Otima majci štap i lomi ga) Eto, to činim s prutom nasilnice. Ni koraka dalje. Meni zapoveda jedino Pepe MAGDALENA (Izlazeći) Adela! (Izlaze Ponsija i Angustija) ADELA Ja sam njegova žena. (Angustiji) Znaj to pa idi u dvorište i reci mu. On će gospodariti celim ovim domom. Tamo je, napolju, i diše kao lav. ANGUSTIJA Gospode Bože! BERNARDA Puška! Gde je puška? (Istrčava. Amelija se pojavljuje u pozadini, posmatra, glave naslonjene na zid) ADELA Niko me neće slomiti. (Sprema se da izađe) ANGUSTIJA (Sprečavajući je) Nećeš odavde izići likujući. Kradljivice! Sramoto naše kuće! MAGDALENA Pusti je neka ide i da je više nikad ne vidimo! (Pucanj) BERNARDA (Ulazeći) Idi sad pa ga traži. MARTIRIO (Ulazeći) Svršeno je s Pepeom Romanom. ADELA Pope! Gospode! Pepe! (Istrčava) PONSIJA Je li ubijen? MARTIRIO Nije. Pobegao je na konju. BERNARDA Nisam kriva za to. Žene ne znaju da gađaju. MAGDALENA Zašto si joj onda to rekla? MARTIRIO Zbog nje. More bih krvi izlila na nju. PONSIJA Prokletnica. MAGDALENA Pomahnitala! BERNARDA Možda je bolje tako. (Odjekuje pucanj) Adela! Adela! PONSIJA (Na vratima) Otvaraj! BERNARDA Otvaraj, nemoj misliti da te zidovi štite od sramote. 

SLUŽAVKA (Ulazeći) Probudili su se susedi! BERNARDA (Ričući ispod glasa) Otvaraj, jer ću razbiti vrata! (Počivka. Tišina) Adela! (Odmiče se od vrata) Brzo, čekić! (Ponsija udara ramenom o vrata i ulazi u sobu. Uzvikuje i izlazi) Šta? PONSIJA (Hvatajući se za vrat) Bože sakloni nas takvog kraja. (Sestre uzmiču. Služavka se krsti. Bernarda vičući ide prema vratima) PONSIJA Ne ulazi! BERNARDA Ne! Neću ući! Pepe, možeš još živ bežati kroz senke drvoreda ali platićeš ovih dana. Skinite je! Moja kći je umrla nevina! Odnesite je u sobu i obucite kao devojku. I nikom ni reči. Umrla je nevina. Javite da se zvona ujutru dva puta oglase. MARTIRIO Blažena neka je hiljadu puta, jer ga je grlila. BERNARDA I neću plač. Smrt treba gledati u lice. Tišina! (Drugoj kćeri) Ćuti kad kažem. (Drugoj kćeri) Suze kad ostaneš sama! Ogreznućeuo u more suza. Najmlađa kći Bernarde Albe umrla je nevina. Jeste li čule? Tišina, tišina, rekoh. Tišina! 

Zavesa KRAJ