ezbednost apadnog alkana · 2016. 5. 4. · skom društvu i medijima nedostaje stručno znanje o...

BEZBEDNOSTBEZBEDNOST

ZA P A D N O GZA P A D N O G

B A L K A N AB A L K A N A

TEMA BROJA:NEZAVISNI ISTRAŽIVAČKI

CENTRI I POLITIKA BEZBEDNOSTI

Evropska politikaupravljanja migracionim

tokovima i Srbijakao njen deo

GODINA 4 • BROJ 12JANUAR – MART 2009.

Beograd

BEZBEDNOSTZAPADNOG BALKANA

Časopis Beogradske školeza studije bezbednosti

GODINA 4 BROJ 12JANUAR-MART 2009.

Izdavač:Centar zacivilno-vojne odnose

Glavni i odgovorni urednik:Miroslav Hadžićredovni profesor Fakultetapolitičkih nauka

Izvršni urednici:Sonja Stojanovićsaradnica u nastaviFakultetapolitičkih naukaFilip Ejdusasistent na Fakultetu političkih nauka

Kontakt podaci uredništvaGundulićev venac [email protected]/fax: +381 11 3287 226

Uređivački odborBari RajanBogoljub MilosavljevićDragan SimićDušan PavlovićIvan VejvodaKenet MorisonKornelius FrizendorfMarjan Malešič Nadež RagaruSvetlana Đurđević-LukićTimoti Edmunds

Lektura i korektura:Tatjana Hadžić

Dizajn:Saša Janjić

Kompjuterska priprema:Časlav Bjelica

Štampa:GORAGRAF, Beograd

Tiraž:400 primeraka

Časopis indeksira bibliografska baza CEEOL

Beogradska škola zastudije bezbednostiotvorena je zahvaljujućipodršci KraljevineNorveške.

SadržajREČ UREDNICE. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1

NEZAVISNI ISTRAŽIVAČKI CENTRI I POLITIKA BEZBEDNOSTI

Zorana AtanasovićORGANIZACIJE CIVILNOG DRUŠTVA ZAINTERESOVANE ZA BEZBEDNOST U SRBIJI. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3

Džejn VornerPODRŠKA SARADNJI ORGANIZACIJA CIVILNOG DRUŠTVAI DRŽAVNIH MINISTARSTAVA PRAVDE I BEZBEDNOSTI U BOSNI I HERCEGOVINI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15

Zvonimir MahečićINTERAKCIJA BEZBEDNOSNE POLITIKE I NAUKE U HRVATSKOJ. . . . . 26

Židas Daskalovski ŠTA JE DOBAR NEZAVISNI ISTRAŽIVAČKI CENTAR NA ZAPADNOMBALKANU-STANJE STVARI I IZGLEDI ZA BUDUĆNOST . . . . . . . . . . . . . . 38

Goran BuldioskiKAKO RAZMRSITI GORDIJEV ČVOR ISTRAŽIVANJA PRAKTIČNE POLITIKE NA ZAPADNOM BALKANU? . . . . . . . . . . . . . . . . . 53

Iztok BojovićNEZAVISNI ISTRAŽIVAČKI CENTRI U SAD . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 68

ANALIZA

Biljana ĐorđevićEVROPSKA POLITIKA UPRAVLJANJA MIGRACIONIMTOKOVIMA I SRBIJA KAO NJEN DEO . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 78

Rajko RadevićNOVA STRATEGIJA NACIONALNE BEZBJEDNOSTI CRNE GORE . . . . . 92

PRIKAZI KNJIGA

Leneke SprikORGANIZACIJE CIVILNOG DRUŠTVA I JAVNI NADZOR SEKTORA BEZBEDNOSTI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97

Marija ĐelićANALIZA DOMETA MISIJA EVROPSKE BEZBEDNOSNE I ODBRAMBENE POLITIKE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101

UPUTSTVO AUTORIMA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104

Centar za civilno-vojne odnose doprinosi javnom iodgovornom učestvovanju civilnog društva upovećanju bezbednosti građana i države na principi-ma modernog demokratskog društva, kao iunapređenju bezbednosne saradnje sa susedima iuključenju Srbije u evroatlantsku zajednicu.

Beogradska škola za studije bezbednosti predstavljaposebno odeljenje Centra za civilno-vojne odnoseosnovano radi toga da, sistematskim istraživanjima iakademskim usavršavanjem mladih istraživača,doprinese razvoju studija bezbednosti u Srbiji.

Kontakt

Centar za civilno-vojne odnose

Gunduli}ev venac 48

11000 Beograd

tel/fax 381(0)11-32 87 226

381(0)11-32 87 334

www.ccmr-bg.org

[email protected]

Radove objavljene u ovom časopisu nije dozvoljeno preštam-pavati, bilo u celini, bilo u delovima, bez izričite saglasnostiUređivačkog odbora.

Ocene izrečene u člancima lični su stavovi autora i neizražavaju nužno mišljenje Uređivačkog odbora ili Centra zacivilno-vojne odnose.

BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

1 Haas, P. M. (1992), ‘Introduc-tion: Epistemic Communitiesand International Policy Coordi-nation’. International Organiza-tions, 46 (1).

1

N ezavisna istraživanja bezbednosne politike koja se oba-vljaju izvan državnih institucija nisu dovoljno razvijenana Zapadnom Balkanu. Prvi uzrok ovakvog stanja je-

ste nasleđe komunizma tokom kog su istraživanja različitih op-cija bezbednosne politike obavljana pre svega unutar instituta iakademskih ustanova pod okriljem Ministarstva odbrane ili bez-bednosno-obaveštajnih službi. Najveći deo obrazovnih progra-ma vezanih za bezbednosne teme odvijao se unutar zatvorenogškolskog podsitema državnih bezbednosnih institucija, a nezavi-sna istraživanja i zastupanje reformi bili su obeshrabrivani. Ovoje jedan od razloga zbog kog novim političkim elitama, građan-skom društvu i medijima nedostaje stručno znanje o bezbedno-snim temama.

Sukobi na području bivše Jugoslavije tokom devedesetih go-dina prošlog veka stvorili su dosta materijala za istraživanja bez-bednosti, ali je okruženje u kom su dominirali nacionalizam i ili-beralne demokratije onemogućavalo kritičko preispitivanje oveproblematike. Pojedini hrabri novinari i mirovni aktivisti bili suinicijatori prvih istraživanja o ulozi bezbednosnih snaga u ratnimsukobima. Istraživanja vođena aktivističkim porivima doprinelasu otpočinjanju procesa demokratizacije, ali nisu nudila konkret-na politička rešenja za period koji je usledio nakon završetka su-koba i početka demokratizacije.

Reforme u sektoru bezbednosti i integracija u međunarodnebezbednosne organizacije, započeti u periodu tranzicije, podsta-kli su potražnju za nezavisnim istraživanjima bezbednosne poli-tike i za kreiranjem alternativnih predloga praktične politike. Uskoro svim zemljama Zapadnog Balkana osnovane su organiza-cije civilnog društva (OCD) koje su posebno usmerene na istra-živanja bezbednosnih tema. Neke od postojećih organizacija se-be doživljavaju kao nezavisne istraživačke centre (think tanks)bez obzira na svoj formalno-pravni status (bilo da su registrova-ni kao udruženja građana, bilo kao javni ili privatni instituti, bi-lo kao univerzitetske jedinice itd.). Piter M. Has definisao jethink tank organizacije kao „mreže profesionalaca sa prepo-znatom sposobnošću i stručnošću za neku temu/e koji mogumerodavno da demonstriraju relevantno znanje o praktičnojpolitici“1.

Ideja ovog broja nastala je na konferenciji o ulozi nezavisnihistraživačkih centara (NIC) u bezbednosnoj politici, koju je Cen-tar za civilno-vojne odnose organizovao u novembru 2008. go-dine. Tokom te konferencije uvideli smo da je još rano analizira-ti uticaj NIC na bezbednosnu politiku u regionu, jer je neznatanbroj onih organizacija koje se prevashodno bave istraživanjima

Reč urednice

REČ UREDNICEBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

2

u ovoj oblasti. Zato smo odlučili da analiziramo domete širegangažovanja organizacija građanskog društva u kreiranju, spro-vođenju i evaluaciji bezbednosnih politika. Ovom temom bavese tekstovi zasnovani na rezultatima empirijskih istraživanjaobavljenih u Bosni i Hercegovini i Srbiji. U prikazu novog pri-ručnika za javni nadzor sektora bezbednosti ponuđeni su mode-li za uključivanje OCD u nadzor nad sektorom bezbednosti, kaoi veliki broj ilustrativnih primera iz prakse ovih organizacija izrazličitih delova sveta. Goran Buldioski i Židas Daskalovski usvojim tekstovima približavaju čitaocima think tank koncept ilikoncept NIC. Oni analiziraju razvoj NIC na Zapadnom Balka-nu i osobenosti koje ih razlikuju od sličnih organizacija u drugimdelovima Evrope. Obojica kritički sagledavaju najveće izazove sakojima se organizacije koje žele da delaju kao NIC susreću, tepredlažu načine na koje one svoj rad mogu da učine delotvorni-jim. Preporuke Buldioskog su pre svega namenjene potencijal-nim donatorima, dok su preporuke Daskalovskog usmerene kaorganizacijama iz regiona. Pregledni tekst o NIC u SAD upozna-je nas sa razvijenom tradicijom uključivanja nezavisnih centaraznanja u kreiranje bezbednosne politike ove supersile. Iako pre-dočena iskustva nije moguće direktno uporediti sa društvenimkontekstom Zapadnog Balkana, ovaj tekst ipak ukazuje na za-jedničke izazove koji stoje pred svim NIC: kako ostati nezavisanu odnosu na političke odlučioce, a uticati na sadržaj politika iobezbediti kontiuirano finansiranje.

I pored teme broja ipak pokušavamo kritički da pratimo ak-tuelne teme koje se odnose na bezbednost Zapadnog Balkana. Uovom broju objavljujemo informativni prikaz nove Strategije na-cionalne bezbednosti Crne Gore, koja je prevashodno usmerenana približavanje Crne Gore NATO savezu. Biljana Đorđević pre-ispituje koncept bezbednosti i ljudskih prava unutar EU anali-zom Evropskog pakta o imigraciji i azilu, kao i tzv. Direktive opovratku. Ova dva dokumenta bitna su i za Srbiju, jer joj pred-stoji to da usvoji Nacionalnu strategiju za upravljanje migraciji-ma i da je uskladi sa važećim evropskim prioritetima kako bi is-punila uslove postavljene u Mapi puta za Beli Šengen. Na kraju,objavljujemo prikaz knjige o Evropskoj odbrambenoj i bezbed-nosnoj politici, u kojoj su analizirani dometi mirovnih operacijaEU u Bosni i Makedoniji.

Sonja Stojanović

ORGANIZACIJE CIVILNOG DRUŠTVA ZAINTERESOVANE ZA BEZBEDNOST U SRBIJI

BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

3

NEZAVISNIISTRAŽIVAČKICENTRI I POLITIKABEZBEDNOSTI

Organizacije civilnog društva zainteresovane za bezbednost u SrbijiZorana Atanasović

istraživačica u Beogaradskoj školi za studije bezbednosti

Kategorija: Izvorni naučni rad

UDK: 351.86:061(497.11) ; 35.072.7(497.11)

Sažetak

U tekstu se razmatra uloga i učestvovanje organizacije civil-nog društva kao aktera u reformi sektora bezbednosti u Srbiji.Tekst počinje prikazom razvoja interesovanja organizacija civil-nog društva za bezbednosne teme. Predstavljeni su i rezultati is-traživanja koje je sproveo Centar za civilno-vojne odnose sa ci-ljem da se na osnovu percepcije samih organizacija proceni nji-hov kapacitet za kompetentno učešće kao aktera u sektoru bez-bednosti. Prikazani su i najveći uspesi i najznačajniji izazovi ko-ji se postavljaju pred organizacije civilnog društva. Na osnovuanalize i empirijskih rezultata istraživanja formulisane su prepo-ruke institucijama države i organizacijama civilnog društva ko-je mogu doprineti boljoj saradnji ovih aktera.

Ključne reči: organizacije civilnog društva, reforma sektorabezbednosti, Srbija

Uvod

Organizacije civilnog društva predstavljaju jednog od akterau sektoru bezbednosti zato što je njihov doprinos dobrom i od-govornom upravljanju sektorom bezbednosti nezaobilazan.Efektivno izvođenje ekonomskih, političkih i administrativnihnadležnosti države samo je početak dobrog i odgovornog upra-vljanja koje prevazilazi monopol državnih institucija uključiva-njem nedržavnih aktera, privatnog sektora i civilnog društva(Caparini, 2004). Dijalog između države i građana posebno jeznačajan zato što jača poverenje u državne institucije. U ovomtekstu ćemo pokušati da prikažemo profil organizacija civilnog

ZORANA ATANASOVIĆBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

4

NEZAVISNIISTRAŽIVAČKI

CENTRI I POLITIKABEZBEDNOSTI

društva u Srbiji koje su zainteresovane za bezbednost. U tu svr-hu ćemo ponuditi odgovore na pitanja o tome kada se u civil-nom društvu pojavilo interesovanje za bezbednosne teme, kojesu karakteristike organizacija civilnog društva zainteresovanihza bezbednost, kao i koji su najveći uspesi i najveći izazovi sakojima se susreću ove organizacije. Nalazi su predočeni naosnovu istraživanja koje je Centar za civilno-vojne odnose obja-vio u okviru projekata „Mapiranje i nadgledanje sektora bez-bednosti u Srbiji“ (2007–2009) i „Povećanje učešća građana ubezbednosnoj politici (2007–2008).

Kada su se organizacije civilnog društva u Srbiji zainteresovale za bezbednost?

Građansko društvo u Srbiji je nakon pada komunizma poče-lo da se organizuje i tada se uglavnom bavilo bezbednosnim te-mama. Stvaranje građanskih inicijativa bio je vid protestvova-nja protiv rata i iskazivanja neslaganja građanskog društva sapolitikom države. Prve inicijative su bile neformalne, a iz njih suizrasle prve organizacije (npr. Subotička akcija mira iz 1990. go-dine, Centar za antiratnu akciju i Pokret za mir Vojvodine osno-vani su 1991. godine, Fondacija za mir i rešavanje kriza 1992.godine). U ovom periodu građanske inicijative bile su značajne,jer su temu rata, nasilja i militarizacije društva uvele u javnu ras-pravu, razvile autonomnu javnu sferu debate i izražavanja gra-đanske neposlušnosti, koja je bila u suprotnosti sa državnompolitikom, i podigle svest o značaju učestvovanja građana u re-šavanju važnih pitanja za njihov život (Paunović, 2008). U ta-dašnjoj političkoj eliti preovladavao je stav da organizacije gra-đanskog društva ne treba da budu uključene u kreiranje i spro-vođenje politike bezbednosti, dok pravo obavljanja nadzora de-lovanja državnih aktera u sektoru bezbednosti uopšte nije bilotema u političkom diskursu.

U drugoj polovini devedesetih godina osnivaju se prve orga-nizacije civilnog društva koje su specijalizovane za bezbednosneteme. One su u politički diskurs uvele zaštitu ljudskih i manjin-skih prava i mirno rešavanje sukoba. Teme kojima su se do ta-da skoro isključivo bavile institucije sektora bezbednosti, kaošto su civilna demokratska kontrola nad oružanim snagama, ci-vilno-vojni odnosi i civilno-policijski odnosi, postale su zahva-ljujući organizacijama civilnog društva predmet debate koja je


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

5


vođena u široj javnosti. Nakon smene režima 2000. godine or-ganizacije civilnog društva počele su da grade partnerstva sa dr-žavnim institucijama u sektoru bezbednosti, što je bila glavnanovina u njihovom radu.

Profil organizacije civilnog društva zainteresovanih za bezbednost

Prema nekim procenama u Srbiji je registrovano preko30.000 organizacija civilnog društva (Paunović, 2007). Najvećibroj ovih organizacija nije aktivan. Analizom podataka u Direk-torijumu nevladinih organizacija Centra za razvoj neprofitnogsektora, koji se smatra najreprezantativnijom bazom podatakao OCD, jer se organizacije dobrovoljno registruju, trenutno jeregistrovano 2.041 OCD (detaljnije na: www.crnps.org).

Od tog broja 286 organizacija u nazivu ili u svojoj misiji spo-minje teme vezane za koncept ljudske bezbednosti, uključujućiu to i organizacije koje su usmerene na zaštitu ljudskih prava.Ovaj broj ne uključuje 586 organizacija koje se bave sociohu-manitarnim problemima, a među kojima neke svojim aktivno-stima pokušavaju da odgovore na bezbednosne izazove. Istraži-vači Centra za civilno-vojne odnose su na osnovu detaljne ana-lize misija i opisa aktivnosti identifikovali 44 organizacije kojese bave bezbednošću. Ovim organizacijama je krajem 2007.

Uloge OCD u reformi sektora bezbednosti

Organizacije civilnog društva u Srbiji načelno imaju nekoli-ko funkcija u sektoru bezbednosti:

• podržavaju institucije države u reformi sektora bez-bednosti, što podrazumeva učestvovanje u izradiustavno-sistemskih i strateško-koncepcijskih dokume-nata i u javnoj raspravi o njima, kao i organizovanje is-traživačkih i obrazovnih aktivnosti.

• vršenje javnog nadzora primene politike bezbednosti,odnosno praćenje događaja u sektoru bezbednosti iučestvovanje u javnoj debati o značajnim događajimaiz oblasti bezbednosti.

• javno zalaganje za sprovođenje reformi u sektoru bez-bednosti, koje je karakteristika rada organizacija civil-nog društva od njihovih početaka pa sve do danas.


BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

6



godine poslat upitnik kako bi bili prikupljeni podaci o njihoviminteresovanjima, aktivnostima, izazovima i uspesima u bavlje-nju bezbednosnim temama. Nakon analize upitnika, intervjui-sani su predstavnici nekoliko organizacija sredinom 2008. godi-ne. Rezultati istraživanja su zasnovani na samoproceni organi-zacija koje su učestvovale u istraživanju.

Nešto manje od trećine organizacija, odnosno njih trinaest jeodgovorilo da je bezbednost glavno polje njihovih interesova-nja. Više od polovine organizacija (ukupno 23) navelo je da jebezbednost jedno od polja interesovanja njihove organizacije,odnosno jedan od stalnih elemenata u misiji. U istraživanju jeučestvovalo i osam organizacija koje povremeno izvode aktiv-nosti u kojima su zastupljene bezbednosne teme. Organizacijepokrivaju raznovrsne bezbednosne teme. Najzastupljenije suaktivnosti iz oblasti ljudskih prava (86%) i oblasti manjinskihgrupa (61%), što govori o tome da je veliki broj organizacijanastao iz potrebe građana da se sami organizuju kako bi una-predili zaštitu svojih prava. Više od trećine organizacija zainte-resovano je za tradicionalne bezbednosne teme, kao što je pra-ćenje rada vojske (36%), policije (41%) i bezbednosno-obave-štajne zajednice (34%), što predstavlja dobru polaznu osnovuza razvoj nadzornih kapaciteta. Organizacije su zainteresovanei za usko specijalizovane oblasti, kao što su organizovani krimi-nal (36%), energetska bezbednost (16%), terorizam (23%) ibezbednosna saradnja i integracija (18%), što je takođe dobrapolazna osnova za dalju specijalizaciju.

Tabela: Koje mesto zauzima bezbednost u aktivnostima organizacija građanskog društva

Ako prihvatimo pretpostavku da osnovni potencijal organi-zacija predstavljaju ljudi koji u njima rade, onda možemo tvrdi-ti da postoji preduslov za kompetentno učestvovanje organiza-cija civilnog društva kao aktera u sektoru bezbednosti. Najvećiprocenat zaposlenih u organizacijama civilnog društva čine


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

7


visokoobrazovani saradnici kojima je rad u organizaciji civilnogdruštva jedino zaposlenje, dok nastavnici i/ili istraživači zapo-sleni na univerzitetu ili u institutima čine više od polovine spolj-nih saradnika ovih organizacija. Saradnici pet organizacija sunekadašnji pripadnici oružanih snaga, čije razumevanje sektorabezbednosti „iznutra“ može dodatno doprineti rastu kompe-tentnosti ovih organizacija.

Najveći broj organizacija prepoznao je značaj umrežavanja,pa se čak 80% kontkatiranih organizacija nalazi u različitim,uglavnom neformalnim, mrežama. Mreže i koalicije najkorisni-je su za javno zastupanje. Umrežavanje je verovatno i rezultatpreovlađujućih trendova, pošto donatori podržavaju zajedničkodelovanje. Zajednički projekti u kojima organizacije ravnoprav-no dele odgovornosti još uvek su retki, što ukazuje na to da po-verenje među organizacijama još uvek nije dovoljno razvijeno.

Organizacije civilnog društva nisu razvile održivost finansi-ranja svojih aktivnosti, jer uglavnom zavise od stranih izvore fi-nansiranja. Sredstva institucija države Srbije koristilo je manjeod trećine organizacija. Isključivo oslanjanje na sredstva stranihdonatora može uticati na to da organizacije svoje aktivnosti pri-lagođavaju prioritetima nametnutim spolja i da ih zbog toga do-maća javnost opaža kao „strane plaćenike“ i borce za ciljevekoji su suprotni nacionalnim interesima. Najveći broj organiza-cija koje su učestvovale u istraživanju naveo je da nema strate-ški plan razvoja i projekciju troškova u narednih pet godina, štoznači da su izvori finansiranja, a verovatno i teme kojima će sebaviti situaciono uslovljeni. Ovo je slabost organizacija zainte-resovanih za bezbednost, jer je neophodno da postoji kontinui-tet u radu kako bi se steklo poverenje sektora bezbednosti.

Koji su najveći uspesi organizacija civilnog društva u Srbiji?

Organizacije civilnog društva su devedesetih godina dvadese-tog veka razvile i podigle svest građana o značaju njihovog uče-stvovanja, kao i učestvovanja njihovih udruženja u debati o dru-štveno značajnim pitanjima (Paunović, 2008). Imale su značaj-nu ulogu u borbi za demokratske promene. Pored motivisanjagrađana (posebno mladih) za izlazak na izbore, ostvareno jepartnerstvo sa političkim partijama koje su tada bile u opozici-ji i koje se borile za političke promene. Tokom nešto više od


BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

1 Na primer, Beogradski centarza ljudska prava organizujespecijalističke studije podnazivom „Humanitarno pravo iljudska prava“ u saradnji saFakultetom političkih naukaUniverziteta u Beogradu kojepočinju od školske 2005/2006.godine, a specijalističke studijeglobalne i nacionalne bezbed-nosti na istom fakultetu organi-zovao je Centar za civilno-vojneodnose u školskoj 2004/2005. i2005/2006. godini. SaradniciCentra uključeni su u osmišlja-vanje i izvođenje magistarskih imaster studija.

8



decenije postojanja organizacije su razvile ekspertizu u nekolikooblasti delovanja.

Neformalno obrazovanje predstavlja oblasti u kojoj su orga-nizacije civilnog društva razvile brojne programe koji pružajumogućnost građanima, medijima, ali i predstavnicima državnogsektora da steknu dodatna znanja o reformi sektora bezbedno-sti. Nekoliko organizacija je nakon 2000. godine osmislilo pro-grame poslediplomske nastave na Univerzitetu u Beogradu1.Organizacije su pokrenule i razvile nezavisna istraživanja. Pri-mer akademskog istraživanja predstavlja i istraživanje pod na-zivom „Mapiranje nadgledanja sektora bezbednosti“ koje je2007–2008. godine sproveo Centar za civilno-vojne odnose ra-di razvijanja metoda i instrumenata za merenje i nadgledanje ni-voa i dinamike reforme sektora bezbednosti i njegove integraci-je u evroatlantske strukture. Dobar primer istraživanja koje tre-ba da unapredi praktične politike predstavlja istraživanje kojesu 2005. godine sproveli Evropski pokret u Srbiji i KIPRED podnazivom „Zajednička evropska vizija: slobodno kretanje roba iljudi na Kosovu i u Srbiji“. Istraživanje je pokrenuto kako bi bi-la podstaknuta debata o ovoj temi i kako bi poslužilo kao osno-va za stvaranje zajedničke vizije puteva ostvarivanja evropskihstandarda i integracije regiona (detaljnije na: www.emins.org).Viktimološko društvo Srbije izdaje akademski časopis o viktimi-zaciji (stradanju), ljudskim pravima i rodu pod nazivom Temi-da, koji redovno izlazi četiri puta godišnje (detaljnije na:www.vds.org.yu/temida.htm).

U Srbiji je zabeleženo više primera dobre prakse učestvova-nja organizacija civilnog društva u izradi zakonskih rešenja idrugih dokumenata. Organizacije civilnog društva pokušale suda nadomeste pravne praznine koje postoje u normativnoj ure-đenosti sektora bezbednosti izradom modela zakona. Na pri-mer, organizacije civilnog društva uočile su da privatna delat-nost fizičko-tehničkog obezbeđenja u Srbiji predstavlja pravnoneregulisanu oblast i da postoji potreba da se usvoji zakon ko-jim bi bila uređena delatnost kompanija koje pružaju usluge fi-zičko-tehničkog obezbeđenja u Srbiji. Svoj doprinos ostvarenjuovog cilja pružile su dve organizacije – Centar za civilno-vojneodnose iz Beograda izradio je 2005. godine Model zakona o pri-vatnoj delatnosti obezbeđenja (detaljnije na: www.ccmr-bg.org),a Liga eksperata iz Beograda izradila je 2006. godine Model za-kona o privatnoj delatnosti obezbeđenja lica i imovine i detek-tivskoj delatnosti (detaljnije na: www.lex.org.yu). Ekspertiza


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

9


organizacija civilnog društva u Srbiji iskazuje se i aktivnim uče-stvovanje u javnoj raspravi o postojećim zakonskim rešenjima.Na primer, na inicijativu Centra za civilno-vojne odnose dopu-njen je Zakon o Vojsci Srbije (usvojen u decembru 2007. godi-ne) kako bi u demokratsku i civilnu kontrolu Vojske Srbije po-red Narodne skupštine bili uključeni Zaštitnik građana i drugidržavni organi u skladu sa svojim nadležnostima, kao i građanii javnost (Popović, 2008).

Sistematski javni nadzor nad sektorom bezbednosti u Srbi-ji još uvek nije razvijen, i to iz dva razloga. Nijedna pojedi-načna organizacija civilnog društva nema kapacitete koji bijoj omogućili da samostalno prati celokupan sektor bezbed-nosti. Primer javnog nadzora primene politike bezbednosti uširem smislu predstavlja izveštaj Centra za politiku i evroa-tlantsko partnerstvo iz 2007. godine pod nazivom „Pregledstanja ljudske bezbednosti u Srbiji“ (detaljnije na:www.atlanticpartnership.org.yu). Još jedan primer predsta-vlja praćenje primene Nacionalne strategije za borbu protivkorupcije u radu Parlamenta Republike Srbije, koje je sprove-la organizacija pod nazivom „Transparentnost Srbija“ (de-taljnije na: www.transparentnost.org.yu).

Najveći uspeh organizacije su postigle javno se zalažući zasprovođenje pojedinačnih reformi u sektoru bezbednosti. Jedanod primera je zalaganje za poštovanje prava na prigovor savestii za uvođenje instituta civilne službe, koje je priznato nakon an-gažovanja organizacija civilnog društva. Nakon javnog pritiskana državne institucije pravno je regulisano (istina samo podza-konskim aktom) pravo na prigovor savesti donošenjem Uredbeo vršenju vojnog roka 27. avgusta 2003. godine. Ovom Ured-bom zvanično je uvedena kategorija civilne službe u vojsci, a uizradi ovog dokumenta učestvovali su predstavnici organizacijecivilnog društva Evropski biro za prigovor savesti (EBCO) Bal-kan iz Beograda (uporedi: Službeni list SRJ“, br. 36/94 i 7/98 i„Službeni list SRJ“, br. 37/2003 i 4/2005).

Nakon 2000. godine u oblasti javnog zagovaranja postoje iprimeri dobre saradnje organizacija civilnog društva sa sekto-rom bezbednosti, kao što je edukativna promotivna kampanjapod nazivom „Novembar – mesec bezbednosti“, koju je organi-zacija pod nazivom „Zaječarska inicijativa“ realizovala u sarad-nji sa Policijskom upravom Zaječar u novembru 2007. godine.U oblasti javnog zalaganja često nastaju koalicije organizacija,a uspešniji primer predstavlja „Koalicija za slobodu pristupa


BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

10



informacijama“, koja je osnovana 2005. godine da bi se udru-ženom akcijom izvršio pritisak na vlast u Srbiji, odnosno naVladu i Narodnu skupštinu, da što pre donesu Zakon o slobod-nom pristupu informacijama. Ovu Koaliciju čine sledeće orga-nizacije: Beogradski centar za ljudska prava, Centar za antirat-nu akciju, Centar za unapređivanje pravnih studija, Fond zaotvoreno društvo, Građanske inicijative, Komitet pravnika zaljudska prava – Yucom, Transparentnost Srbija, a u rad su sevremenom uključile i organizacije iz gradova širom Srbije. OvaKoalicija doprinela je odgovornijem sprovođenju Zakona i pre-poznavanju značajs koji ova tema ima za demokratski processledećim aktivnostima: izradom Vodiča za primenu zakona (Vo-dič je dostupan na: http://www.spikoalicija.org/index.php?op-tion=com_content&task=view&id=24&Itemid=48), izradompredloga o dopunama postojećeg Zakona, izradom predlogazakona o klasifikaciji informacija i zaštiti podataka o ličnostikoji će postojeći Zakon učiniti efikasnijim, davanjem predlogapraktične politike za poboljšanje dostupnosti informacija, orga-nizovanjem rasprava i informisanjem najšire javnosti o ovoj te-mi. Zajedničko delovanje još uvek je veoma značajno za uspehaktivnosti. Primer predstavlja zajednička inicijativa 29 organi-zacija civilnog društva i članova/članica akademske zajednice,koji su krajem 2008. godine pozvali Ministarstvo odbrane daproduži rok predviđen za javnu raspravu o nacrtima Strategi-je nacionalne bezbednosti i Strategije odbrane. Oni su tražilida rok sa 15 dana, što je bilo nedovoljno za davanje komen-tara, bude produžen na 45 dana. Zajedničko delovanje većegbroja aktera presudilo je da Ministarstvo odbrane prihvatiovu inicijativu.

Koji su najveći izazovi koji stoje pred organizacijama civilnog društva u Srbiji?

Izazovi sa kojima se suočavaju organizacije civilnog društvaizviru iz okruženja u kome organizacije rade, ali i iz obeležja sa-mih organizacija.

Izazovi koji su deo okruženja nastaju zbog nedostatka ade-kvatnog pravnog okvira kojim bi bio uređen rad organizacija ci-vilnog društva, slabe integrisanosti organizacija civilnog društvau sektor bezbednosti, kao i zbog nedovoljnog legitimiteta ovihorganizacija.


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

11


Pravni okvir kojim je uređen rad organizacija civilnog dru-štva nije adekvatan, zastareo je i nije izveden iz aktuelnog Usta-va i zakona koji se uopšteno odnose na poslovanje. Poslednji za-kon usvojen u ovoj oblasti jeste Zakon o društvenim organiza-cijama i udruženjima građana, koji je donet 1982. godine. Na-kon 2000. godine bilo je nekoliko nacrta zakona kojim bi naodgovarajući način bio uređen rad ovih organizacija, a posled-nji među njima jeste Predlog zakona o udruženjima koji je pri-premilo Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu,a koji je utvrdila Vlada Republike Srbije na sednici održanoj 28.maja 2009. godine. Ovaj Predlog pripreman je u saradnji sa or-ganizacijama civilnog društva i trebalo bi da bude na dnevnomredu zasedanja Skupštine Srbije u junu 2009. godine. Međutim,on još uvek nije dočekao to da uđe u skupštinsku proceduru.Zakonski propisi koji uređuju finansiranje i oporezivanje orga-nizacija civilnog društva u Srbiji isti su kao propisi koji važe i zasva druga pravna lica. Ne postoje još uvek zakonska rešenja ko-jima bi bilo stimulisano i uređeno ulaganje u projekte organiza-cija civilnog društva.

Zakoni koji uređuju sektor bezbednosti ne obavezuju oruža-ne snage da prilikom kreiranja i sprovođenja politike bezbedno-sti u obzir uzimaju preporuke civilnog društva, već je to samojedna mogućnost. Tokom intervjuisanja predstavnika Ministar-stva odbrane Srbije saznali smo da ne postoji nijedan internipravilnik koji bi predstavnike tog Ministarstva obavezao na toda prilikom izrade nove politike konsultuju organizacije civil-nog društva, kao i da saradnja najčešće zavisi od neformalnihkontakata. Institucionalizovana saradnja, koja bi bila ostvarenapostojanjem stalnih tela koja bi okupljala predstavnike organi-zacija građanskog društva i vlasti, ne postoji u svim državniminstitucijama sektora bezbednosti. Inicijative za uspostavljanjesaradnje potiču skoro uvek od organizacija građanskog društva,a njihova sudbina najčešće zavisi od dnevne politike. Uključiva-nje građana u sprovođenje politike bezbednosti i u nadzor nadsektorom bezbednosti predviđeno je u Zakonu o Vojsci (Službe-ni glasnik Republike Srbije 116–07, član 29), Zakonu o odbra-ni (Službeni glasnik Republike Srbije 116–07, član 76) i Zako-nu o policiji (Službeni glasnik Republike Srbije, 101–2005, čla-novi 6, 180 i 188), ali su njihove odredbe načelne.

Građani Srbije imaju veoma malo poverenja u organizacijegrađanskog društva. Nepoverenje građana je u svim periodimaistraživanja koje je Institut društvenih nauka izveo od 2000.


BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

12



godine do danas bilo mnogo veće od poverenja (prema:www.cpijm.org.yu). Građani nemaju jasnu predstavu o tome či-me se bave organizacije građanskog društva, dok su njihovi sta-vovi o ovim organizacijama ambivalentni. Tek nešto više od po-lovine ispitanih građana (54%) znalo je na šta se odnosi termin„organizacija civilnog društva“, dok je skoro polovina (47%)ispitanika imala negativnu prvu asocijaciju na spominjanje ovogpojma (Smart kolektiv, Strateški marketing. 2006). Prema ovomistraživanju građani smatraju da organizacije građanskog dru-štva nemaju značajan uticaj u društvu i ne prepoznaju ih kaoaktera u sektoru bezbednosti, a na to upućuju i nalazi premakojima građani prepoznaju jedino borbu za poštovanje ljudskihprava i pružanje pomoći ranjivim grupama kao oblasti koje suu delokrugu rada organizacija građanskog društva.

Grafikon: Poverenje u organizacije civilnog društva

Karakteristike organizacija takođe predstavljaju izvor izazo-va za njihov uspešan rad. Tokom intervjua sa predstavnicimaorganizacija civilnog društva koje su zainteresovane za bezbed-nost sagovornici su napomenuli da u Srbiji nema dovoljno or-ganizacija civilnog društva koje su zainteresovane za relevant-ne bezbednosne teme, posebno na lokalnom nivou. Zbog togapreovlađuje stav da u Srbiji postoji „beogradizacija“ ili „no-vosadizacija“ bezbednosnih problema, odnosno da se aktiv-nosti civilnog društva odvijaju u glavnim centrima. Umesto to-ga moraju se podsticati i podržavati inicijative koje potiču izlokalnih zajednica.

Kada je reč o aktivnostima organizacija, možemo zaključitida nije dovoljno razvijeno ni praćenje sektora sektora bezbed-nosti. Neke organizacije civilnog društva su se specijalizovale za


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

2 Praćenje suđenja sprovodeBeogradski centar za ljudskaprava (detaljnije: http://bgcen-t a r . p l a c e b o . c o . y u / p a -ge_sr?tag=47@sr), Komitetpravnika za ljudska prava (de-taljnije: http://www.yucom.org.yu) i Fond za humanitarno pra-vo (detaljnije: http://www.hlc-rdc.org/)

13


praćenje pojedinih oblasti. Na primer, Beogradski centar zaljudska prava od 1997. godine objavljuje sintetički izveštaj opoštovanju ljudskih prava, a nekoliko organizacija pratilo je su-đenja za ratne zločine2. Međutim, ne postoji redovno praćenjecelog sektora bezbednosti.

Organizacije civilnog društva nisu dovoljno transparentne.Veliki broj organizacija civilnog društva u Srbiji ima veb-sajto-ve na kojima su dostupni podaci o misiji, ovlašćenjima i delo-krugu organizacija. Samo dve od 44 organizacije koje su bileobuhvaćene istraživanjem nemaju veb-sajt. Organizacije suotvorene kada je reč o svojim aktivnostima, ali još uvek ne po-stoji spremnost da budu i finansijski transparentne, pa tako po-daci o budžetima organizacija uglavnom nisu javno dostupni.

Preporuke

Na osnovu predstavljenih rezultata istraživanja mogu bitiformulisane preporuke institucijama države i organizacijama ci-vilnog društva.

Neophodno je usvojiti Zakon o udruženjima kako bi rad or-ganizacije civilnog društva bio pravno uređen. Saradnja institu-cija države i sektora bezbednosti treba da bude dodatno podr-žana u novim zakonima, a posebno u podzakonskim aktima irelevantnim strateškim dokumentima. Državni organi u sekto-ru bezbednosti treba da prihvate to da u demokratskom društvuorganizacije civilnog društva predstavljaju aktera sektora bez-bednosti i da imaju legitimitet da učestvuju u kreiranju politikebezbednosti. Organizacije treba da uzmu u obzir to da sektorubezbednosti zbog načina na koji funkcioniše treba vremena dase prilagodi zahtevima koje postavlja civilno društvo. Kada jereč o finansijskom poslovanju, neophodno je uvesti olakšice zaneprofitne aktivnosti organizacija civilnog društva.

Organizacije civilnog društva treba dodatno da razvijaju eks-pertizu za nadzor sektora bezbednosti, a na taj način će dodat-no povećati i kredibilitet svojih aktivnosti. Pored zakonskihobaveza koje ove organizacije obavezuju na to da budu odgo-vorne za svoje poslovanje, same organizacije bi trebalo da se po-trude da postanu transparentnije. Informacije o aktivnostima ifinansijskom poslovanju organizacija sigurno bi doprinele jača-nju poverenja javnosti u organizacije civilnog društva, a sigurnobi i demistifikovale rad ovih organizacija. Organizacije bi trebalo


BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

14



da razvijaju kapacitete za samoodrživost, tako što će razvijatiplanove svojih aktivnosti i projekcije svojih troškova. Pored to-ga što time povećavaju svoju efikasnost, one ovim šalju porukuinstitucijama države da mogu biti kredibilan partner na kogaone mogu dugoročno računati. Ovo je posebno važno za orga-nizacije koje su zainteresovane za bezbednost, zato što su njiho-ve aktivnosti često vezane za osetljive teme.

Literatura:

1. Caparini, M. (2004) Civil Society and Democratic Oversight of the SecuritySector: A Preliminary Investigation. u: Flury, P. i Hadžić, M. Sourcebook onSecurity Sector Reform. Ženeva/Beograd: Ženevski centar zademokratsku kontrolu oružanih snaga/Centar za civilno-vojne odnose.

2. Paunović, Ž. Deset godina NVO u SR Jugoslaviji: Od ilegalaca i neprijate-lja do važnih aktera društvenih promena, dostupno na: www.civilnodrust-vo.org, (pristupljeno: 22. 7. 2008).

3. Smart kolektiv, Strateški marketing. (2006) Javno mnjenje o organizacija-ma civilnog društva u Srbiji. Dostupno na: http://www.smartkolektiv.org(pristupljeno: 20. 8. 2007).

4. Paunović Ž. (2007) Nevladine organizacije: potreba ili zavera, Beograd:Demokratska stranka/istraživačko-izdavački centar.

5. Popović, Đ. (2008) “Komentar Nacrta zakona o odbrani i o vojsci”,Bezbednost Zapadnog Balkana, br 7–8 (oktobar 2007 – mart 2008), str. 120–131.

6. Uredba o vršenju vojne obaveze, Službeni list SRJ, br. 36/94 i 7/98 iSlužbeni list SRJ, br. 37/2003 i 4/2005.

7. Zakon o Vojsci Srbije, Službeni glasnik Republike Srbije 116–07, član 29.8. Zakon o odbrani, Službeni glasnik Republike Srbije 116–07, član 76.9. Zakon o odbrani, Službeni glasnik Republike Srbije, 101–2005, članovi 6,

180 i 188.

Korisni linkovi:

1. Centar za civilno-vojne odnose, www.ccmr-bg.org2. Centar za razvoj neprofitnog sektora, www.crnps.org.rs3. Centar za politikološka istraživanja i javno mnenje, www.cpijm.org.yu4. Centar za politiku i evroatlantsko partnerstvo,

www.atlanticpartnership.org.rs5. Evropski pokret u Srbiji, www.emins.org6. Koalicija za slobodu pristupa informacijama, www.spikoalicija.org7. Liga eksperata – LEX, www.lex.org.rs8. Transparentnost Srbija, www.transparentnost.org.yu9. Viktimološko društvo Srbije, www.vds.org.yu

PODRŠKA SARADNJI ORGANIZACIJA CIVILNOG DRUŠTVA I DRŽAVNIH MINISTARSTAVA...

BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

15


Podrška saradnji organizacija civilnogdruštva i državnih ministarstava pravdei bezbednosti u Bosni i HercegoviniDžejn Vorner

viši konsultant u firmi Atos konsalting koja je angažovana na projektima britanske vlade na Balkanuiz oblasti pravosuđa, bezbednosti i efikasnosti pomoći

Kategorija: Pregledni rad

UDK: 351.86/.94:061(497.6) ; 35.072.7(497.6)

Sažetak

U okviru programa za prevenciju konflikta brintankse vlade(Conflict Prevention Pool) inicirana je 2008. godine realizacijaprojekta kojim je podržano uključivanje organizacija civilnogdruštva u rad Ministarstva pravde i Ministarstva bezbednostiBosne i Hercegovine. U ovom članku su predstavljeni rezultatiistraživanja obavljenog u toku ovog projekta. U prvoj fazi pro-jekta sprovedeno je istraživanje o saradnji relevantnih aktera, apotom je urađena procena njihovih kapaciteta kako bi bili iden-tifikovani ključni faktori koji bi mogli uobličiti uspešnu sarad-nju. Zaključak istraživanja je da je angažovanje organizacija ci-vilnog društva u državnim sektorima pravosuđa i bezbednosti uBiH bilo do sada ograničeno, ali da postoje pozitivni izgledi zaunapređenje saradnje.

Ključne reči: Bosna i Hercegovina, civilno društvo, pravosu-đe, bezbednost, državna uprava.

Uvod

Organizacije civilnog društva su u sektorima pravosuđa i bez-bednosti u Bosni i Hercegovini trenutno veoma ograničeno i spo-radično angažovane. Ministarstvo pravde i Ministarstvo bezbed-nosti predstavljaju relativno mlade institucije koje prolaze krozproces izgradnje svojih kapaciteta. U poređenju sa drugim institu-cijama u datim sektorima, ova ministarstva su još uvek relativno

DŽEJN VORNERBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

1 Grupom za sprečavanje kon-flikta zajedno upravljaju britan-sko Ministarstvo Komonvelta ispoljnih poslova (Foreign andCommonwealth Office), Mini-starstvo odbrane (Ministry ofDefence) i Odeljenje za među-narodni razvoj (DFID).

16



slaba. Nijedna institucija nema tradiciju saradnje sa organizacija-ma civilnog društva. Štaviše, malo se zna o onim organizacijamacivilnog društva koje su na nivou države angažovane u oblasti pra-vosuđa i bezbednosti ili koje su aktivne kada je reč o pitanjima zakoja su nadležna ova ministarstva. U tom kontekstu je britanskaGrupa za sprečavanje konflikta (Conflict Prevention Pool – CPP)1

angažovala konsultantsku firmu Atos Consulting da realizuje pro-jekat kojim bi bila podržana saradnja organizacija civilnog društvai državnih ministarstava pravde i bezbednosti.

Kontekst u kome je realizovan projekat

Projekat je prevashodno trebalo da pomogne većem učestvova-nju civilnog društva u razvoju, radu i odgovornosti pravosudnih ibezbednosnih službi u BiH. U tom kontekstu on je trebalo daostvari tri konkretna cilja, i to da:

• unapredi razumevanje saradnje organizacija civilnog dru-štva i sektora pravosuđa i bezbednosti na nivou države

• sačini plan izgradnje kapaciteta radi unapređivanja saradnjesa državnim ministarstavima pravde i bezbednosti u BiH

• ostvari pilot saradnju u odabranim oblastima iz nadležnostidatih ministarstava, istovremenim radom sa predstavnicimaministarstava i organizacija civilnog društva radi postizanjapostepenih i održivih srednjoročnih poboljšanja kapacitetaministarstava.

Ovaj tekst obuhvata iskustvo koje je proisteklo iz realizacije pr-ve faze projekta (faze istraživanja). Cilj ove faze bio je sticanje uvi-da u postojeći nivo saradnje organizacija civilnog društva i držav-nih ministarstava pravde i bezbednosti BiH, identifikovanje kapa-citeta, potreba, prepreka i mogućnosti saradnje i iznošenje predlo-ga o tome na koji način treba unaprediti saradnju datih organiza-cija i ova dva ministarstva. Faza istraživanja obuhvatila je pregledpostojećih dokumenata, izradu upitnika koje su realizovali pred-stavnici organizacija civilnog društva i državnih ministarstavapravde i bezbednosti BiH, kao i vođenje razgovora sa ključnim ak-terima, uključujući u to i međunarodne donatore i agencije.

Definicija organizacije civilnog društva

U praktičnom dokumentu britanskog Odeljenja za međuna-rodni razvoj (DFID) o civilnom društvu i dobrom upravljanju,civilno društvo je definisano kao „mnoštvo asocijacija, pokreta


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

17


i grupa u okviru kojih se građani organizuju kako bi ostvarilizajedničke ciljeve ili zajedničke interese“. Ovim mogu biti obu-hvaćene: „visoko institucionalizovane grupe, kao što su verskeorganizacije, sindikati, poslovna udruženja, međunarodne ne-vladine organizacije, nezavisne stručne grupe (think tanks); lo-kalne organizacije, kao što su udruženja lokalne zajednice,udruženja poljoprivrednika, organizacije koje okupljaju ljude seinvaliditetom, lokalni sportski klubovi, kulturne grupe, poslov-ne grupe, lokalne nevladine organizacije, kreditna društva, lo-kalni mediji, kao i manje čvrste forme udruživanja, poput dru-štvenih pokreta, akademske zajednice, mreža, virtuelnih grupa igrupa građana koji žive van granica države (dijaspora)“ (De-partment for International Development, 2007).

U literaturi se odrednice nevladina organizacija (NGO) i or-ganizacija civilnog društva često koriste kao sinonimi. Među-tim, u prethodnoj definiciji NVO su definisane kao vrsta orga-nizacija civilnog društva. Projekat se držao ove definicije i po-smatrao je NVO kao tip organizacija civilnog društva, smatra-jući da odrednica NVO obuhvata neprofitne dobrovoljne grupegrađana koje su organizovane na lokalnom, nacionalnom ilimeđunarodnom nivou. Ovaj projekat je odrednicu organizacijacivilnog društva smatrao širom i ona pored ostalih obuhvata imedije, profesionalna tela, poslovne organizacije i akademskuzajednicu. Važno je napomenuti i to da se u prevodima bosan-sko-hercegovačkih zakona i propisa na engleski jezik umestotermina organizacije civilnog društva češće koristi termin NVO,kao na primer u „Sporazumu o saradnji između Saveta minista-ra BiH i nevladinog sektora u Bosni i Hercegovini“, koji je pot-pisan 2007. godine. Pregledom dokumenta utvrdili smo da jenamera prevodioca bila da se ovim pojmom obuhvate sve orga-nizacije civilnog društva, a ne samo nevladine organizacije, paodrednicu NVO u ovom kontekstu treba shvatiti kao i terminorganizacije civilnog društva.

Rezultati

Trenutni nivo saradnje, prepreke i prednosti

U prvoj fazi projekta utvrđeno je da su do tada organizacijecivilnog društva malo sarađivale sa državnim ministarstvimapravde i bezbednosti BiH. Saradnja koja je ostvarena bila je spo-

DŽEJN VORNERBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

18



radična i često pod uticajem međunarodne zajednice. Pred-stavnici dva ministarstva nisu imali dovoljno razumevanja zaorganizacije civilnog društva koje su aktivne u oblastima unjihovoj nadležnosti, kao i za načine saradnje sa njima. Istotako, predstavnici organizacija civilnog društva nedovoljnopoznaju ulogu i aktivnosti državnih ministarstava pravde ibezbednosti BiH i imaju malo pozitivnih iskustava u saradnjisa njima.

Kada se uporedi sa angažovanjem organizacija civilnogdruštva na nivou entiteta ili na lokalnom nivou, vidi se da jeobim angažovanja na državnom nivou ograničen mandatimadržavnih ministarstava pravde i bezbednosti BiH. Mnoge odfunkcija koje vrše ova dva ministarstva odnose se na sektor-sku koordinaciju ili harmonizaciju ili su usmerene na među-narodnu saradnju. Zbog toga samo određeni broj sektora unavedenim ministarstvima može da pronađe prirodne partne-re u bosansko-hercegovačkom civilnom društvu i obrnuto. Posvojoj prirodi većina organizacija civilnog društva u BiHusmereno je na pitanja koja se odnose na svakodnevni životgrađana BiH. Rešavanje tih pitanja najčešće je u nadležnostientiteta, kantonskih ili opštinskih vlasti. Na primer, u okvirunadležnosti Ministarstva pravde za ostvarivanje međunarod-ne saradnje postoji malo prostora za saradnju sa postojećimorganizacijama civilnog društva.

Uprkos ograničenom obimu saradnje, što je posledicamandata državnih ministarstava pravde i bezbednosti BiH,postoje primeri uspešnog uključivanja organizacija civilnogdruštva u rad ministarstava. Na primer, saradnja Sektora zaimigraciju Ministarstva bezbednosti sa lokalnim organizacija-ma započeta je 2005. godine kada je Sektor zatražio pomoćlokalnih organizacija prilikom smeštanja žrtava trgovine lju-dima u sigurne kuće u periodu čekanja repatrijacije. Pet orga-nizacija je odgovorilo na poziv, pa je sporazum o saradnjipotpisan 10. marta 2005. godine. Tokom 2007. godine pot-pisan je sporazum o saradnji sa još jednom organizacijom.Ove organizacije pružaju i poverljivu psihološku i medicinskupomoć žrtvama. Ministarstvo bezbednosti radi i sa organiza-cijom Vaša prava, koja pruža pravne usluge i obezbeđujestandardnu pravnu pomoć onima koji su smešteni u sigurnekuće.

Predstavnici Ministarstva pravde i Ministarstva bezbedno-sti uočili su da bi glavna korist od intenzivnije saradnje sa or-


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

19


ganizacijama civilnog društva bila bolja usaglašenost sa cilje-vima i zahtevima procesa pridruživanja EU, a javnost bi ima-la više poverenja u rad ovih ministarstava. Većina organizaci-ja civilnog društva uočila je da bi i one, kao i bosansko-her-cegovačko društvo uopšte, imale koristi od saradnje sa Mini-starstvom pravosuđa i Ministarstvom bezbednosti. I oni suuočili da je najveća prednost ove saradnje postizanje veće usa-glašenosti sa ciljevima i zahtevima procesa pridruživanja EU.Predstavnici organizacija civilnog društva očekuju da će dopridruživanja doći u narednih pet godina.

S druge strane, predstavnici organizacija civilnog društva iova dva ministarstva potpuno oprečno sagledavaju efektiv-nost komunikacije ministarstava sa spoljnim akterima, kao imogućnost dolaženja do podataka o aktivnostima ministar-stava. Organizacije civilnog društva su kao ključnu preprekuu saradnji sa ministarstvima označile to da veoma teško do-laze do informacija o aktivnostima ovih ministarstava. S dru-ge strane, predstavnici Ministarstva pravde i Ministarstvabezbednosti smatraju da ove organizacije lako mogu da dođudo svih potrebnih informacija o njihovim aktivnostima, jerimaju svog portparola i internet prezentacije. Po njihovommišljenju, ova ministarstva su otvorena i pristupačna, a nji-hov rad transparentan.

Postoji očigledna potreba da se poboljša komunikacijaMinistarstva pravde i Ministarstva bezbednosti sa spoljnimakterima. Ministarstvo pravde je pokrenulo novu internetprezentaciju nakon razgovora sa akterima, koja služi potre-bama projekta. Znatno je poboljšan način na koji se Mini-starstvo predstavlja na internetu. Ministarstvo bezbednosti bitakođe moglo da ima koristi od preduzimanja slične inicijati-ve. Međutim, organizacije civilnog društva su uočile i drugenačine kojima bi se mogla unaprediti komunikacija sa spolj-nim akterima. Pored ostalog, trebalo bi odrediti kontakt oso-bu u ministarstvima koja bi bila zadužena za komunikaciju saovim organizacijama, organizovati regularne koordinacionesastanke, izdavati biltene, ažurnije reagovati na zahteve zadostavljanje određenih informacija i sprovoditi druge vrsteaktivnosti.

Predstavnici oba ministarstva i organizacija civilnog dru-štva istakli su da najveći problem predstavlja to što ministar-stva nemaju dovoljan broj zaposlenih i potrebne tehničke ka-pacitete za saradnju sa ovim organizacijama. Govoreći o pre-

DŽEJN VORNERBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

20



prekama sa kojima se organizacije civilnog društva suočava-ju prilikom saradnje sa ministarstvima, predstavnici oba mi-nistarstva, kao i predstavnici ovih organizacija izdvojili su ne-dovoljan broj ljudi, nedovoljno sredstava i tehničkih kapaci-teta. I organizacije civilnog društva i ministarstva moraju izgra-diti bolje tehničke kapacitete za međusobnu saradnju (što je, na-ravno, u tesnoj vezi sa podizanjem nivoa svesti i komunikacijesa spoljnim akterima, o čemu je bilo reči ranije). Nažalost, ne-dostatak resursa nije pitanje koje je moguće lako rešiti iako bibolje upravljanje raspoloživim sredstvima i adekvatno usmera-vanje zaposlenih moglo ublažiti ove probleme.

Ključni faktori koji utiču na saradnju

Na osnovu međunarodnih standarda i zaključaka proisteklihiz prve faze, realizacija projekat nastavljena je definisanjemokvira za procenu kapaciteta i identifikaciju ključnih faktorakoji određuju uspešnu saradnju organizacija civilnog društva iministarstava pravde i bezbednosti BiH. Okvir za procenu ka-paciteta definisan je za oba ministarstva i za ove organizacije.Osmišljen je kao način identifikovanja faktora koji doprinoseuspešnom angažovanju organizacija civilnog društva. Njime je,takođe, omogućeno i utvrđivanje standarda za oba ministarstvai za relevantne organizacije u BiH, a identifikovane su i oblastiu kojima je potrebno izgraditi kapacitete kako bi se unaprediloangažovanje organizacija civilnog društva u budućnosti.

Ključni faktori koji određuju kapacitete Ministarstva pravdei Ministarstva bezbednosti za saradnju sa organizacijama civil-nog društva su:

1. Zakonski okvir: poznavanje i implementacija sporazumaSaveta ministara i NVO; poznavanje i implementacijapravila o konsultovanju koje je sačinio Savet ministara;poznavanje i implementacija Zakona o slobodnom pri-stupu informacijama;

2. Operativne aktivnosti: percepcija organizacija civilnogdruštva; shvatanje toga šta predstavljaju ove organizacije,kao i koje su od ovih organizacija relevantne; shvatanjeprednosti i rizika koji proističu iz saradnje sa ovim orga-nizacijama; uključivanje organizacija civilnog društva ukreiranje praktične politike; uključivanje ovih organizaci-ja u praćenje i evaluaciju, kao i u pružanje usluga; posto-


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

21


janje strategije saradnje sa ovim organizacijama; postoja-nje smernica za saradnju sa organizacijama civilnog dru-štva;

3. Ljudski kapaciteti: obučavanje za saradnju sa organiza-cijama civilnog društva i unapređenje znanja zaposle-nih o tome koje su njihove odgovornosti kada je reč oovoj saradnji;

4. Komunikacija: omogućavanje dostupnosti informacijaorganizacijama civilnog društva.

Ključni faktori koji određuju kapacitete organizacija civil-nog društva za saradnju sa Ministarstvom pravde i Ministar-stvom bezbednosti BiH su:

1. Misija i strategija: široko međunarodno razumevanjeMisije organizacije; postojanje strateškog usmerenja ikoherentnosti programa i usluga;

2. Operativni okvir: finansiranje, komunikacija sa vlasti-ma; zastupljenost ovih organizacija i njihova rešenostda ostvare saradnju sa vlastima;

3. Ljudski kapaciteti: postojanje efektivnog liderstva, una-pređenje sposobnosti zaposlenih;

4. Upravljanje i koordinacija: postojanje odgovornosti isavezništva, formiranje mreže; identifikacija zajedni-čkih oblasti interesovanja ovih organizacija i vlasti.

Pored korišćenja okvira za procenu kapaciteta, on se mo-že koristiti i kao:

• dijagnostičko sredstvo koje Ministarstvu pravde i Mini-starstvu bezbednosti omogućava to da ponovo procenesvoje kapacitete za saradnju sa organizacijama civilnogdruštva, i to nakon osamnaest meseci ili dve godine oddavanja prve procene;

• sredstvo za planiranje koje visokim rukovodiocimaomogućava to da izdvoje i razumeju prioritete unapre-đenja saradnje sa organizacijama civilnog društva;

• sredstvo razvoja kapaciteta koje onima koji pružajutehničku podršku ili organizuju obuku omogućava toda utvrde prioritete razvoja tih kapaciteta;

• sredstvo za praćenje i evaluaciju koje Ministarstvupravde i Ministarstvu bezbednosti, kao i onima kojipružaju tehničku podršku omogućava to da procenenapredak koji je ostvaren u izgradnji kapaciteta za sa-radnju sa organizacijama civilnog društva.

DŽEJN VORNERBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

22



Preporuke za unapređenje buduće saradnje organizacija civilnogdruštva i Ministarstva pravde i Ministarstva bezbednosti BiH

Kako bi ova saradnja bila unapređena, potrebno je:• Izgraditi uzajamnu svest. Organizacije civilnog društva

koje su aktivne u sektoru pravosuđa i bezbednosti ne po-znaju dovoljno ulogu i odgovornosti ova dva ministar-stva. Uopšteno govoreći, ni u ministarstvima ne postojidovoljno znanja o organizacijama civilnog društva kojesu aktivne u njihovim sektorima, o tome čime se ove or-ganizacije bave ili na koji način mogu doprineti radu Mi-nistarstva pravde i Ministarstva bezbednosti BiH. Potreb-no je raditi na tome da organizacije civilnog društva i Mi-nistarstvo pravde i Ministarstvo bezbednosti shvate da suupućeni jedni na druge i da treba da sarađuju.

• Odrediti oblasti koje su od zajedničkog interesa. Ondakada organizacije civilnog društva i ministarstva uzajam-no bolje upoznaju uloge i odgovornosti, ključni faktoruspešne saradnje postaće sposobnost identifikovanja onihoblasti koje su od zajedničkog interesa.

• Identifikovati i premostiti jaz koji postoji zbog nedovolj-nog prisustva organizacija civilnog društva. Trenutno sve-ga nekoliko organizacija civilnog društva deluje u ključ-nim oblastima kojima se bave Ministarstvo pravde i Mi-nistarstvo bezbednosti. Kako bi došlo do efikasne sarad-nje, ova ministarstva moraju da imaju relevantne organi-zacije sa kojima bi sarađivala. Tamo gde postoje oblastikoje spadaju u nadležnost ministarstava, a u kojima ne-ma aktivnih organizacija civilnog društva, potrebno jepreuzeti određene korake kako bi se taj jaz premostio. Je-dan od načina je proširivanje obima aktivnosti postojećihorganizacija koje su aktivne u ovoj oblasti. Tamo gde jeto neophodno, treba pomoći organizacijama da obezbedesiguran priliv novca kako bi se podržale njihove aktivno-sti u toj oblasti ili treba osnovati nove organizacije civil-nog društva.

• Poboljšati komunikaciju/pristup informacijama u samimministarstvima. Neophodno je da organizacije civilnogdruštva i bosansko-hercegovačka javnost imaju bolji pri-stup informacijama o aktivnostima Ministarstva pravde iMinistarstva bezbednosti. Ova ministarstva mogu pobolj-šati komunikaciju sa zainteresovanim akterima nizom


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

23


aktivnosti, uključujući u to i bolje korišćenje internet pre-zentacije ministarstva, proaktivno pružanje informacija(umesto pružanja informacija samo na zahtev po Zakonuo slobodnom pristupu informacijama), određivanje kon-takt osobe u ministarstvu koja će biti zadužena za sarad-nju sa organizacijama civilnog društva, kao i održavanjesastanaka sa ovim organizacijama radi razmene znanja iinformacija.

• Poboljšati poznavanje relevantnih zakona u ministarstvi-ma. Poznavanje propisa na osnovu kojih je moguće ostva-riti saradnju sa organizacijama civilnog društva varira uova dva ministarstva. Neophodno je da zaposleni u mini-starstvu, naročito načelnici sektora, budu upoznati saovim propisima i da ih na adekvatan način primenjuju uradu svojih sektora.

• Izgraditi pozitivno iskustvo u ministarstvima kada je rečo saradnji sa organizacijama civilnog društva (pilot aktiv-nosti). Uspešna interakcija ovih organizacija i ministarsta-va znatno unapređuje i znanje koje njihovi zaposleni ima-ju o zajedničkim interesima i aktivnostima, ali povećava imogućnost ostvarivanja dalje saradnje. Potrebno je po-krenuti pilot aktivnosti kako bi zaposleni i u organizaci-jama i u ministarstvima stekli iskustvo u saradnji. Te ak-tivnosti bi mogle poslužiti kao primer iz kog će i ostali za-posleni kasnije moći da uče.

• Izgraditi kapacitete zaposlenih u ministarstvima. Zaposle-ni u Ministarstvu pravde i Ministarstvu bezbednosti tre-nutno nemaju sposobnosti i iskustva koja su im potrebnaza uspešnu saradnju sa organizacijama civilnog društva.Kapaciteti zaposlenih u ministarstvima moraju biti po-boljšani kako bi bila poboljšana i saradnja sa ovim orga-nizacijama.

• Izgraditi kapacitete u organizacijama civilnog društva ka-ko bi mogle da doprinesu unapređenoj saradnji sa mini-starstvima. Neophodno je da ove organizacije doprinesustvaranju pozitivnog iskustva u saradnji, i to tako što ćeimati odgovarajuće kapacitete za adekvatno angažovanjeu radu Ministarstva pravde i Ministarstva bezbednosti.Radi toga, organizacije moraju da znaju šta je to što onemogu uraditi kako bi doprinele radu ministarstava i mo-raju da imaju odgovarajuće sposobnosti kojima će dopri-nositi ostvarivanju njihovih aktivnosti. Potrebno je u

DŽEJN VORNERBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

24



organizacijama civilnog društva izgraditi kapacitete, po-sebno u oblasti kao što je kreiranje praktičnih politika,kako bi one efikasno mogle da se angažuju u saradnji saministarstvima.

• Raditi sa obe strane istovremeno kako bi bila unapređe-na saradnja. Istraživanje primera najbolje prakse ukazujena to da se najveći napredak u saradnji organizacija civil-nog društva i ministarstava može ostvariti onda kada sesaradnja sagledava istovremeno iz obe perspektive. Pre-poruka je da aktivnosti koje su usmerene na podizanje ni-voa kapaciteta, čime će biti unapređena i saradnja, trebarealizovati istovremeno i u organizacijama civilnog dru-štva i u ministarstvima.

• Učiti na iskustvima iz prakse, a ne na primerima iz teori-je. Saradnja sa organizacijama civilnog društva biće bržeunapređena ukoliko njihovi zaposleni, kao i zaposleni uministarstvima, imaju pozitivna iskustva u saradnji, za-snovana na pravoj interakciji, a ne samo na usvajanju te-orijskog znanja.

• Sačiniti instrumente i smernice za saradnju. Instrumenti ismernice za saradnju predstavljaće u budućem radu vre-dan resurs i za organizacije civilnog društva i za ministar-stva. Stoga bi ih trebalo sačiniti, jer će time biti ojačana isaradnja. Instrumenti i smernice koji budu sačinjeni trebada se zasnivaju na iskustvima stečenim tokom postojećesaradnje ovih organizacija sa Ministarstvom pravde i Mi-nistarstvom bezbednosti.

• Obezbediti aktivan izlazak međunarodnih aktera iz BiHprimopredajom aktivnosti organizacijama civilnog dru-štva tamo gde je to moguće. Do sada je međunarodna za-jednica, ulazeći u interakciju sa vlastima BiH, često imalaulogu koju bi trebalo da ima civilno društvo. Preuzima-njem ove uloge, međunarodna zajednica je nenamernooslabila bosansko-hercegovačko građansko društvo, jer jeusporavala razvoj organizacija civilnog društva u određe-nim sektorima ili ograničavala njihov rast. S obzirom nato da se uloga međunarodne zajednice u BiH razvija, neo-phodno je da njeni akteri proaktivno prenesu svoju uloguna civilno društvo BiH. Međunarodna zajednica mora dasačini strategiju primopredaje relevantnih aktivnosti i od-govornosti organizacijama civilnog društva.


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

25


Zaključak

Do sada je uključivanje organizacija civilnog društva u sek-tore pravosuđa i bezbednosti u BiH bilo ograničeno i sporadič-no. Međutim, postoje pozitivni izgledi za uspostavljanje inten-zivnije saradnje. Brojne su organizacije civilnog društva koje suaktivne u sektorima pravosuđa i bezbednosti, koje su pokazaledobre rezultate prilikom procene svojih kapaciteta i koje već sadmogu da se uključe u rad ovih ministarstava. Isto tako, i Mini-starstvo pravde i Ministarstvo bezbednosti imaju dobru platfor-mu za uspostavljanje intenzivnije saradnje sa ovim organizacija-ma, što zbog već postojeće saradnje (Ministarstvo bezbednosti),što zbog obima u kome već primenjuju propise koji se poklapa-ju sa aktivnostima nekih organizacija (Ministarsto pravde).Predstavnici ovih organizacija i predstavnici oba ministarstvauočavaju potencijalne koristi ove saradnje, koju pre svega čineveća usklađenost sa ciljevima i zahtevima koji proističu iz pro-cesa pristupanja EU, kao i veća transparnetnost i odgovornostu radu Ministarstva pravde i Ministarstva bezbednosti.

Literatura:

1. United Kingdom. Government. UK Department for International Deve-lopment. (2007) DFID Practice Paper. Civil Society and Good Gover-nance. London: Government.

Tekst prevela sa engleskog jezika na srpski jezik: Nataša Ristović

ZVONIMIR MAHEČIĆBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

26



Interakcija bezbednosne politike i nauke u HrvatskojZvonimir Mahečić

penzionisani pukovnik hrvatskih oružanih i spoljni saradnik Instituta za međunarodne odnose (IMO) iz Zagreba


UDK: 327.56::351.86(497.5)

Sažetak

U tekstu se analizira kvalitet saradnje između naučnih insti-tucija i državnih aktera u sektoru bezbednosti u Hrvatskoj odpočetka tranzicije. Za potrebe ove analize proučene su četiri stu-dije slučaja (nedostatka) saradnje: prvo, povodom izrade studi-je pod nazivom „Hrvatska vojska 2000 – Nacionalna sigurnost,oružane snage i demokracija“, koja je rađena za Socijalnu de-mokratsku partiju (SDP) 1999. godine, zatim „Studija o nacio-nalnoj bezbednosti“, koja je urađena po narudžbini prve post-tuđmanovske Vlade u okviru projekta „Hrvatska u XXI veku“,treće, promene nastale usled događaja od 11. septembra 2001.i četvrto, period sprovođenja komunikacijske strategije za ula-zak u NATO. Ovaj rad ukazuje na teškoće održavanja nezavi-snosti naučnog rada, usled državnog finansiranja, kao i na iza-zove u istraživanju politike bezbednosti u zemlji u tranziciji.

Ključne reči: nacionalna bezbednost, odbrana, nauka, strate-ška dokumenta, ulazak u NATO, komunikacione strategije,uloga građanskog društva

Uvod

Odnosi politike i nauke predstavljaju, mogli bismo ustvrditi,dugu istoriju nerazumevanja i lošeg upravljanja, i to sa obe stra-ne. U članku koji sledi pokušaćemo da istražimo ovaj odnos,uzimajući kao primer osamnaest godina dugu nezavisnost Hr-vatske. Tokom ovog perioda imali smo rat u zemlji, tri različitevlade, učinili smo ozbiljne – a ponekad i previše ozbiljne –

INTERAKCIJA BEZBEDNOSNE POLITIKE I NAUKE U HRVATSKOJ

BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

27


napore da se više uključimo u evropske političke i bezbednosneposlove, pokušavajući da uđemo u EU i NATO. Prošli smo ikroz niz reformskih procesa, od kojih smo neke preduzeli tek„teškom mukom“. U svim ovim naporima, politika je vodilaglavnu reč, dok su nauka ili naučnici ostajali u pozadini. Oni suigrali sporednu ulogu u ovim procesima koji su se odvijali pred,s vremena na vreme, budnim okom javnosti. Naučni i stručnirad bi uglavnom trebalo da bude usmeren na to da se političkiminstitucijama i pojedincima pomogne da donesu odluke koje ne-će biti u izrazitoj suprotnosti, već što bliskije i prikladnije kakobi se održali, pa i popravili nacionalni konsenzus i stepen razu-mevanja pitanja nacionalne bezbednosti i odbrane.

Bilo je brojnih događaja i aktivnosti – i to ne samo u Hrvat-skoj, već i širom sveta – koji nam mogu pomoći da formuliše-mo zaključke o temi kojom se bavimo. Međutim, pažnju ćemousredsrediti na to da izvučemo zaključke iz četiri konkretna do-kumenta i/ili studija: studije pod nazivom „Hrvatska vojska2000 – Nacionalna sigurnost, oružane snage i demokracija“,koja je rađena za Socijalnu demokratsku partiju 1999. godine,„Studija o nacionalnoj bezbednosti“, koja je urađena u okviruprojekata Vlade SDP, „Hrvatska u XXI veku“, usvajanje ključ-ne zakonske regulative o odbrani u periodu posle 11. septembrai Vladine studije pod nazivom „Komunikacijska strategija zaulazak u NATO“.

U godini koja je prethodila parlamentarnim izborima, koji suna vlast doveli koaliciju šest opozicionih stranaka levog centrapredvođenu Socijaldemokratskom partijom (SDP), urađena jestudija pod nazivom „Hrvatska vojska 2000 – Nacionalna si-gurnost, oružane snage i demokracija“ (Žunec, 1999). Studija jeurađena kako bi se SDP bolje upoznao sa potrebama sektorabezbednosti i odbrane, kao i sa dugo očekivanom reformomovog sektora. Ovaj pokušaj bio je utoliko značajniji što tadašnjiVladini zvaničnici nisu samo jednom žigosali opoziciju kao ne-sposobnu za rešavanje pitanja nacionalne bezbednosti i odbra-ne zemlje. Veliki broj naučnika, kao i stručnjaka u oblasti bez-bednosti i odbrane, učestvovao je u izradi ove studije SDP.

Nakon što je koalicija predvođena SDP pobedila na izbori-ma, Vlada je započela projekat pod nazivom „Hrvatska u 21.stoljeću“. Ovaj projekat trebalo je da obezbedi čvrsto tlo i neo-phodni dugoročni vizionarski koncept za strateška dokumentakoja će biti doneta. U okviru ovog projekta urađena je i „Studi-ja nacionalne sigurnosti“ (Mahečić, 2001). Ova studija nije sa-


BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

1 Rezultati ankete koja je spro-vedena u martu 2008. godine:

- Agencija Accent pokazujeda ulazak u NATO podržava59%

- Agencija GFK pokazuje daulazak u NATO podržava61%

- Agencija Puls pokazuje daulazak u NATO podržava67%.

28



mo ukazala na to koja će strateška dokumenta biti potrebna,već je objasnila da je potrebno sprovesti temeljnu reformu i da-la preporuke u vezi sa najvažnijim elementima ove reforme. Po-red centralnog tima koji je činilo oko petnaest naučnika ilistručnjaka za ovu oblast, u pripremi ove studije učestvovalo jejoš preko sto saradnika koji dolaze iz širokog opsega državnih idruštvenih institucija.

Promene bezbednosnog okruženja nastale u periodu posle11. septembra bile su drugi ključni faktor koji je uticao na obli-kovanje odnosa politike i nauke u poslednjih sedam godina. Preovog napada i ubrzo nakon njega, najistaknutiji naučnici uoblasti društvenih i političkih nauka u Hrvatskoj čvrsto su po-držali odbranu građanskih prava koja ugrožavaju bezbednosnei informativne agencije. Ovo je bilo veoma važno, jer je u to vre-me rađeno na izradi nacrta novog seta zakona i strateških do-kumenata o bezbednosti i odbrani u trenutku kada je nacija po-kušavala da zaboravi česte zloupotrebe kontraobaveštajnihagencija do kojih je dolazilo tokom prvih devet godina postoja-nja Hrvatske nezavisne države.

Konačno, razumevanju gore pomenutog odnosa i interakci-je doprinela je takozvana „Komunikaciona strategija za ulazaku NATO“, koju je, navodno, osmislila i sprovela Vlada. Među-tim, čudno je to da ovaj dokument – iako su Vladini zvaničnicitvrdili da postoji i da se na osnovu njega sprovode zvanični po-stupci za promovisanje potrebe ulaska u NATO – zapravo nikonikad nije pročitao. Tek kada je sasvim bio doveden u bezizla-znu situaciju, jedan državni zvaničnik srednjeg nivoa priznao jeda ovaj dokument ne može biti obelodanjen, jer predstavlja taj-nu! (Pavelić, 2007) Uprkos svemu ovome, zvanične institucije suipak uspele da podignu nivo podrške javnosti ulasku u NATO.1

Tokom ovog procesa nije toliko zabrinjavajuć bio stav javnostii opšte nepoznavanje ove oblasti, koliko je bila zabrinjavajućaočigledna suzdržanost koju je najveći deo naučnih krugova po-kazao prilikom izražavanja svog mišljenja ili prilikom zauzima-nja neke od strana u diskusiji.

Preovlađujuće dileme

Postoji prilično veliki broj dilema koje mogu ometati nauč-nike i političare u njihovoj potrazi za najboljim rešenjima pro-blema koji postoje u sektoru bezbednosti. Jedna od njih ima na-


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

29


izgled čvrste korene u suprotstavljenosti opšte politike i poseb-ne politike. Posebna politika predstavlja rezultat temeljitog ana-litičkog procesa, dok opšta politika poseduje jak iracionalni ele-ment. Takva opšta politika ima malo zajedničkog sa naukom,za razliku od posebne politike, čije metode i napori imaju čvr-ste korene u naučnim principima i snažnim načelima profesio-nalnog ponašanja.

Sledeće pitanje odnosi se na položaj državnih i nedržavnihinstitucija kada je reč o proučavanju bezbednosti nacije. Naža-lost, iako bi nedržavne društvene institucije i akteri iz mnogihrazloga trebalo da imaju više uticaja na pitanja bezbednosti – sobzirom na to da prvenstveno oni imaju korist od veće bezbed-nosti društva – ipak nemaju isto polazište kao predstavnici dr-žave. Nedržavni akteri u oblasti bezbednosti previše često trpezato što nemaju pristup osetljivim podacima i informacijama.

Među nedržavnim akterima najvažniju ulogu u odlučivanjui u analitičkim procesima trebalo bi da imaju organizacije kojesu obično poznate pod nazivom „nezavisni istraživački centri“(think tanks). Međutim, čini se da se one ponekad ponašaju kaoosobe koje imaju višestruku ličnost. To je, najverovatnije, pove-zano sa činjenicom da nezavisne istraživačke centre čine ljudikoji vrše različite poslove i imaju drugačije interese.

„Reforma sektora bezbednosti“ popularan je izraz koji je uposlednje vreme veoma često korišćen u mnogim tranzicionimzemljama centralne, južne, i istočne Evrope. Može se, naravno,diskutovati o tome koliko je njih zaista uspelo da insistira nasprovođenju reformi i koliko je njih uspelo da sprovede ozbiljanreformski proces koji je imao opipljive i neponištive rezultate.Može se utvrditi da u mnogim slučajevima reforme nisu bile to-liko temeljne koliko je trebalo da budu i da je previše političkihstruktura krenulo putem reforme zarad same reforme, odnosnoda je previše njih sprovodilo reforme samo da bi impresionira-lo sopstvene građane i/ili relevantne međunarodne organizacije.

Uloga nauke i naučnika u poslovima sektora bezbednosti

Naučnici koji učestvuju u razmatranju pitanja bezbednostinacije i oni koji to ne čine razlikuju se jedino po značaju koji pri-pisuju nacionalnoj bezbednosti, odnosno po značaju koji dajudobrobiti, pa i postojanju, nacije i društva kao celine. Ključno


BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

2 Rezultati poslednjeg popisastanovništva iz 2001. godine.

30



pitanje bilo bi ko se sve smatra ili ko bi trebalo da se smatra na-učnikom. Da li je to:

- pitanje posedovanja naučnih kvalifikacija - pitanje pripadnosti nekoj poznatoj i priznatoj naučnoj in-

stituciji - pitanje učestvovanja u krucijalnim naučnim projektima i

istraživanjima ili - pitanje nečeg drugog? Ima mnogo ljudi koji imaju diplome, a koji nisu zaposleni u

naučnim institucijama. Istina je, takođe, i to da ponekad nauč-nici zaposleni u naučnim institucijama ne učestvuju stvarno unaučnom radu koji se odvija puno radno vreme i koji ima bilokakvu važnost ili značaj. U jednoj maloj zemlji kakva je Hrvat-ska, koja otprilike ima četiri i po miliona stanovnika, a od togasvega 7,8% fakultetski obrazovanih2, pridržavanje veoma stro-gog kriterijuma o tome ko se može, a ko se ne može smatrati na-učnikom moglo bi u praksi dovesti do toga da se tek nekolicinaljudi legitimno može smatrati naučnicima.

Proširivanje ove definicije, tako da ona obuhvati četiri glav-na elementa – profesionalizam, stručnost, delokrug i znanje – odkrucijalne je važnosti za priznavanje naučnog ili makar stručnogkredibiliteta i legitimiteta rada onih ljudi koji se u državnim i ne-državnim institucijama i organizacijama bave oblašću bezbed-nosti i odbrane (Haas, 1992). Nalazimo da je primena ova četi-ri elementa dovoljna da se ne podriva naučni i profesionalni po-ložaj svih nosilaca naučnih titula koji rade u državnoj upravi,nezavisnim institutima i trustovima mozgova, NVO, medijimaitd.

Još otkako je Hrvatska primljena u „Partnerstvo za mir“, dr-žavne institucije sprovode proces reforme sektora bezbednosti(RSB). U nekim slučajevima RSB je isuviše naginjala centralizo-vanom odlučivanju, dok je u drugim slučajevima bilo očiglednoda je u pitanju borba za premoć različitih političkih institucijakoje sprovode tzv. reformski proces.

Događaji koji su se odigrali 11. septembra dali su nov pod-strek onim političkim institucijama i bezbednosnim agencijamakoje su nameravale da prošire svoja prava za vršenje represije.Čudno je, međutim, da nisu naišli na oštriji otpor onih koji sebave političkim i društvenim naukama, a koji su samo nekolikogodina pre toga aktivno zastupali ljudska i građanska prava udruštvu. Šta se desilo sa građanskim pravima? Šta se desilo saprimedbama koje su upućivali centralizovanim obaveštaj-


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

31


nim/kontraobaveštajnim strukturama? I, na kraju, zašto su pro-menili mišljenje? Sva ova pitanja i dalje zbunjuju. Uprkos mno-gim problemima, proces reforme sektora bezbednosti pozitivnoje uticao na strukture bezbednosti i odbrane, kao i na strukturedruštva u celini.

Zanimljivo je i to da su, tokom diskusija o ulasku u NATO,predstavnici Ministarstva odbrane i njihovi politički savetnici ianalitičari isticali da bi ulaskom u NATO troškovi odbrane biliznačajno smanjeni. Stvarno se, međutim, desilo to da su troško-vi odbrane za 2008. godinu, zajedno sa projekcijama vojnih ras-hoda do 2011. godine, značajno porasli u odnosu na nivo kojisu imali prethodnih godina. Kada su pominjali smanjenje tro-škova odbrane, stručnjaci iz Ministarstva odbrane, kao i nekinaučnici koji su u međuvremenu „duboko zabasali u politiku“,propustili su da pomenu neophodno povećanje finansijskih idrugih resursa potrebnih za proširene obaveze Hrvatske „vanpodručja zemlje“. Isto su tako propustili da pomenu i to da jepotrebno povećati kapacitete Hrvatske „na području zemlje“kako bi bili nadoknađeni propusti nastali tokom gotovo deseto-godišnje nebrige za vojne akvizicije i za modernizaciju vojske(Institut za međunarodne odnose, 2008).

Politika i nauka ili politika nasuprot nauci?

Sveukupno upravljanje onim naporima koji liče na naučnenapore, a koji doprinose razvoju bezbednosne politike možeimati različite forme i dovesti do različitih ishoda. Dobar primerza to mogao bi biti slučaj Studije Nacionalne sigurnosti Hrvat-ske. Za sve vreme izrade projekta, predstavnici Vlade nisu nijed-nom pokušali da intervenišu ili da utiču na konačan ishod i nazaključke tog dokumenta. Međutim, ova gotovo idilična situa-cija doživela je svoj obrt. Naime, vladinim zvaničnicima nije sesvidelo nekoliko pasusa, kao i jedan dijagram koji je prikazivaoinstitucionalne organe u okviru struktura Nacionalne bezbed-nosti, tako da su pokušali da nagovore tim da ih izmeni. Pro-jektni tim je odbio da promeni svoje nalaze. Tako je, na kraju,dokument u koji je uloženo osamnaest meseci rada i na kome jeradilo više od sto stručnjaka, zamenjen jednim dokumentomkoji je pet državnih službenika uradilo za dve nedelje.

Isto tako, neretko se dešava da ove dve strane nemaju istumogućnost pristupa informacijama. Političari često imaju


BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

32



pristup osetljivim i/ili poverljivim podacima koji su naučnici-ma nepristupačni. Ova nedodiriva i pažljivo štićena prednostdaje političarima mogućnost da te podatke zloupotrebe kori-steći ih protivno opštem interesu. Bez obzira na to, na krajudolazimo do činjenica da na to što naučnici nemaju optima-lan uticaj na razvoj bezbednosne politike ne utiče pogrešnodelovanje političara, već problemi koji nastaju u redovima sa-mih naučnika.

Politiku obično karakterišu vrednosti i iracionalnost. Na-uku, s druge strane, odlikuju činjenice i racionalnost (Pielke,2006). Ona predstavlja kritičnu masu i rezultat procesa mi-šljenja koji je zasnovan na čvrstim dokazima i uokviren pri-znatim i proverljivim metodama. Ako je to tačno, ne možemoonda a da se ne pitamo kako je moguće da toliko nepošte-nih/loših politika uspeva da dobije podršku svuda u svetu ilikako je moguće da dobijaju podršku naučnih krugova.

Pored toga, očigledno je da postoji veoma mali broj obra-zovanih pojedinaca kako u državnim, tako i u nedržavnim in-stitucijama i organizacijama. I nevladine organizacije, mediji,privredni subjekti i političke strukture podjednako pate odnedostatka odgovarajuće kvalifikovanih stručnjaka i naučni-ka. Vladine institucije i obrazovni sistemi nisu uspeli da pro-izvedu potreban broj ljudi koji bi bili odgovarajuće obrazova-ni i obučeni za obavljanje različitih vrsta naučnih aktivnosti uoblastima bezbednosti i odbrane. Kad završe školovanje iobuku, njihova ciljna odredišta trebalo bi da budu Parlament,Vlada, ministarstva, mediji, kako štampani tako i elektron-ski, naučni instituti i trustovi mozgova, NVO, univerziteti iakademska zajednica u celini i slično.

Hrvatski društveni i javni život veoma je dobro u posled-njih 10 do 15 godina iskusio tendenciju naučnika da se „pri-druže gomili“. Bilo je mnogo načina da se to učini. Naročitoštetan trend bio je da relativno renomirani naučnici postajupolitičari. To često dovodi do scenarija u kom se u svakomslučaju gubi i koji ima veoma jednostavnu, a ipak dramatič-nu posledicu. Naime, po tom scenariju dobar naučnik posta-je loš politički delegat, pa vremenom nauka gubi dobrog na-učnika, a politički život zemlje dobija lošeg političara!

To nas konačno dovodi do suštinskog pitanja o tome da linezavisna nauka ili nezavisni naučnici uopšte postoje. Da bi-smo ponudili makar delimično zadovoljavajuć odgovor, mo-ramo prvo uočiti da bezbednost i odbrana velikim delom


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

33


pripadaju domenu društveno-političkih nauka, a ne prirod-no-matematičkim, tzv. „tvrdim“ naukama.

Ako posmatramo položaj nauke u društvu, brzo ćemo pri-metiti da ona uvek više ili manje zavisi od društva. Prvo, po-stavlja se pitanje finansiranja naučnih aktivnosti. Ono je sa-mo po sebi dovoljno za to da spoznamo realnost i da shvati-mo da i nauka – kao i svaka druga aktivnost, više ili manje,otvoreno ili prikriveno – zavisi od svojih finansijera. Zatim jetu i pitanje društvenog priznanja, koje postaje važno onda ka-da shvatimo da su i naučnici samo ljudi, sa svim ljudskim, do-brim ili lošim, karakteristikama. Konačno, kao što je već ob-jašnjeno, naučnici su osetljivi na „zov sirena“ političke vlasti,moći i uticaja, što ih čini podložnim tome da, ako pre toga ni-su već podlegli spoljnim silama, postanu zavisni od svojihunutrašnjim motiva.

Naposletku, ostaje činjenica da naučnička nezavisnost –barem u strogom značenju reči – može izgledati kao „ružiča-sti slon“! Svi o njemu govore, ali ga niko nikad nije video.Ovo se događa stoga što pred naučnicima, ako im i uspe daizbegnu sve Scile i Haribde svog društvenog, političkog i eko-nomskog okruženja, ostaje opasnost da će postati zavisni odsopstvenih, naučno poduprtih, predrasuda. To je postalo oči-gledno tokom razgovora o ulasku Hrvatske u NATO. Nekiod navodnih stručnjaka i naučnika sa obe strane nikako nisuhteli da se odreknu svojih uverenja, bez obzira na to kakvi suim argumenti bili predočeni.

Naravno, čak i onda kada naučnici ispune svoj zadataknajbolje što mogu, tj. onda kada obezbede dovoljno naučnihnalaza i omoguće politici da ih koristi kako bi bilo postignu-to donošenje optimalnih odluka u procesu političkog odluči-vanja, ostaje pitanje koliko politička scena zaista želi da bu-de „uokvirena“ naučničkim savetima. Ovo nas pitanje vraćana temu kojom smo započeli rad: racionalnost nauke nasu-prot iracionalnosti politike. U takvom scenariju, nauka nemože biti odgovorna za političke prečice i izvitoperene intere-se. Naučnici su veoma važni za donošenje odluka, jer njiho-vim donosiocima treba da obezbeđuju „municiju“, tj. ideje,argumente, koncepte, vizije, analizu i sintezu. Međutim, onisami nisu donosioci odluka.

Ne može se, i pored toga, zanemariti realnost. Mnogi na-učnici, iz prethodno navedenih razloga, naučna pravila i po-stupke koriste kao opravdanje i sklanjaju se iza njih, jer se ne


BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

34



usuđuju da promovišu svežu naučnu viziju koja bi mogla daponudi rešenja mnogih problema koji muče današnju civiliza-ciju (ili civilizacije). Krijući se iza toga da se pridržavaju strogihnaučnih pravila, oni zapravo napuštaju nauku i ruše svoju kre-dibilnost naučnika.

Učestvovanje naučnika u pitanjima nacionalne bezbednosti – uspeh ili neuspeh?

Postizanje saglasnosti povodom toga koji se kriterijumi pri-menjuju predstavlja prvi, možda i odlučujući korak za razreša-vanje pomenute dileme. Koliko će učestvovanje naučnika u po-slovima nacionalne bezbednosti biti uspešno, zavisi od stepenanjihovog stvarnog učestvovanja u konkretnim postupcima, odtoga ko su krajnji korisnici njihovog rada i da li uopšte ima ta-kvih korisnika, od već uspostavljenih odnosa između državnihzvaničnika i naučnika, kao i od toga na koji način oni učestvu-ju u određenoj stvari itd.

U gorepomenutoj Komunikacijskoj strategiji za ulazak uNATO veoma je nejasno objašnjeno kako naučnici učestvuju unjoj i kakav je njihov uticaj. Učestvovao je veoma mali broj na-učnika obe strane i, u najvećem broju slučajeva, bili su strogopodeljeni u dva tabora. Iako je trebalo da svi građani imaju ko-rist od ove komunikacione kampanje, ispostavilo se da su odove debate korist imale jedino zvanične strukture.

Kada je reč o studiji SDP, bilo je jasno da vrh partijskihstruktura ovu studiju želi da iskoristi ne samo kao dokaz svo-je kredibilnosti, već i kasnije, nakon dobijanja izbora. Među-tim, kada je koalicija predvođena SDP došla na vlast, studijaje pala u zaborav. Trebalo je pomiriti interese šest različitihpolitičkih stranaka, udružene sa večitom bitkom za prevlastizmeđu Vlade i predsednika, kao i izaći na kraj sa priličnokrutom opozicijom koja je još uvek bila politički veoma sna-žna i uticajna. Sve to podrilo je pokušaje da se sprovede ozi-biljnija reforma sektora bezbednosti. Kada je u pitanju Studi-ja o nacionalnoj sigurnosti, projekat koji je sprovodila Vlada,bilo je potrebno da prođe gotovo dve godine pa da studija odnacrta projekta dođe do završnih faza i finalizacije dokume-nata. Na kraju je Nacrt strateških dokumenata, kojim su za-menjena prvobitna dokumenta, urađen na brzinu. I druga re-formska pitanja pomenuta u Studiji o nacionalnoj bezbedno-


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

35


sti iskrivljena su ili izmenjena na osnovu, uglavnom posebnih,a ne opštih interesa.

Na osnovu ovih i drugih primera mogli bismo zaključi dauspešna saradnja politike i nauke mora podrazumevati:

- temeljitost rada na obe strane - postojanje dovoljnog nivoa stručnog znanja i politič-

ke volje, kao i sposobnosti da se takvo stručno znanjeprepozna

- kretanje iz najšire moguće perspektive ka uokvirivanjubudućih rešenja koja će odgovarati čitavom društvu

- uključivanje razumnog i prihvatljivog nivoa nezavisnostinauke

- postojanje podjednakog prava pristupa institucijama iosetljivim podacima i

- postojanje stalne razmene povratnih informacija izmeđupolitike i nauke.

„Zaći iza ugla“ – kratkoročno rešenje

Ukoliko naučnici i stručnjaci u ovoj oblasti ne mogu dobitiodgovarajuću medijsku pažnju i javnosti predočiti rezultate na-cionalnih napora preduzetih radi podizanja nivoa bezbednostidruštva u celini, postoje još neki korisni načini na koje mogubolje informisati građane i podeliti sa njima svoje znanje i vizi-ju. Ova rezervna mogućnost podrazumeva što potpunije i štočešće informisanje javnosti o nizu pitanja koja se odnose na na-cionalnu bezbednost. Dobri odnosi sa medijima, ali i izveštačikoji imaju znanje o nacionalnoj bezbednosti, kao i svest o ose-tljivosti pitanja koja se na nju odnose, mogli bi pomoći širenjuinformacija i podizanju nivoa informisanosti građana. Isto ta-ko, moglo bi pomoći i uspostavljanje formalne i/ili neformal-ne stručne/naučne mreže, na nacionalnom i na međunarod-nom nivou, koja bi omogućila pronalaženje boljih načina zaobaveštavanje javnosti o nalazima naučnika. Konačno, dobriodnosi sa političkom opozicijom mogli bi biti jedan od načinapovećavanja nivo informisanosti građana o određenim pitanji-ma bezbednosti.

Logično je da bi ovom prilikom moglo doći do toga da pro-cure osetljive informacije, za šta bi, prema domaćim zakonima,svi naučnici i stručnjaci u ovoj oblasti mogli da snose odgovor-nost. Međutim, ako pažljivo pogledamo, videćemo da korišćenje


BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

36



zaštićenih informacija u mnogim slučajevima nije neophodno,kao kada je, na primer, reč o menjanju ključnih informacija to-kom zvaničnog rada ili o informisanju javnosti o konkretnimpitanjima bezbednosti.

Ka poboljšanju – dugoročno rešenje

Često se u Hrvatskoj moglo čuti da nedovoljan broj naučnikakoji se bave socijalnim, političkim, bezbednosnim i odbrambenimpitanjima predstavlja nasleđe komunizma! Međutim, moramo pri-metiti da je od priznavanja nezavisne države Hrvatske i od prome-ne njenog sociopolitičkog sistema prošlo već osamnaest godina.Bilo je dovoljno vremena da se prepoznaju i isprave nasleđene gre-ške, među kojima je i manjak stručnjaka za bezbednost i odbranu.

S obzirom na uspostavljene programe za razvoj građanskestručnosti u oblastima socijalnih i političkih studija koje se bavebezbednošću, trebalo je da, uprkos činjenici da su društvene nau-ke mnogo „žitkije“ od „tvrdih“ nauka, proizvedemo dovoljanbroj stručnjaka i naučnika koji će biti u stanju da odgovore na po-trebe institucija i društva.

Glavni korisnici takvih programa bili bi instituti i nezavisni is-traživački centri, mediji i nevladine organizacije/organizacije civil-nog društva, političke stranke, parlament, vlada, ministarstva, dr-žavne agencije itd. U mnogim od ovih institucija ili organizacija,stručnjaci za bezbednost i odbranu koji su odgovarajuće obučenimogli bi da preuzmu ulogu savetnika donosilaca odluka.

Neadekvatno finansiranje predstavlja drugi često iznošeni raz-log zbog kog ima tako malo naučnika i stručnjaka, posebno uokviru građanskog društva, koji rade u organizacijama za bezbed-nost i odbranu ili za njih. Pri tome, događa se da onda kada imadovoljno novca za ostvarivanje posebnih projekata, naučnici po-kreću pitanje svoje nezavisnosti. Ukoliko bude pažljivo rađeno napromociji rada naučnih instituta, nezavisnih istraživačkih centara,NVO u oblasti bezbednosti i odbrane, možda će biti omogućenadiversifikacija prirode i broja sponzora i, istovremeno, smanjenizahtevi koji se pred njih postavljaju. Jedno je finansirati 40% ne-kog konkretnog projekta, a sasvim je drugo finansirati 10% ili15% tog projekta. Tako će biti omogućeno jačanje nezavisnostinaučnog i stručnog rada, jer neće postojati jedan većinski ili domi-nantni sponzor.


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

37


Literatura:

1. Žunec, O. (ur.) (1999) Hrvatska vojska 2000 – Nacionalna sigurnost,oružane snage i demokracija. Zagreb: Strata istraživanja, Soci-jaldemokratska partija Hrvatske.

2. Mahečić, Z. (ur.) (2001) Hrvatska u 21. stoljeću – Nacionalna sigurnost.Zagreb: Ured za strategiju razvitka Republike Hrvatske.

3. Pavelić, B. (2007) ’Komunikacijska strategija za NATO „povjerljiva“.’Novi List, Maj 25, str. 9.

4. Haas, P. M. (1992) ‘Introduction: Epistemic Communities and Interna-tional Policy Coordination’. International Organizations, 46(1), str.1–35.

5. Institut za međunarodne odnose (2008) Troškovi i koristi ulaskaHrvatske u NATO. Zagreb: Institut za međunarodne odnose.

6. Pielke, R. Jr. (2006) The Honest Broker – Facts, Values, and Scientistsin Policy Debates. University of Colorado-Boulder: The Center forScience and Technology Policy Research.Dostupno na:http://sciencepolicy.colorado.edu/prometheus/archives/the_honest_bro-ker/000958facts_values_and_s.html

Tekst prevela sa engleskog na srpski jezik: Vesna Podgorac

ŽIDAS DASKALOVSKIBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

38



Šta je dobar nezavisni istraživačkicentar na Zapadnom Balkanu? – Stanje stvari i izgledi za budućnostŽidas Daskalovski

predsednik i viši analitičar u Centru za istraživanje i kreiranjepraktične politike i vanredni profesor političkih nauka na Katedriza državnu upravu (FAMIS) na Univerzitetu Kliment Ohridski u Bitolju


UDK: 303.424:32]:061(497) ; 35.072.7(497) ; 364-787.86(497)

Sažetak

Koristeći metodologiju istraživanja praktične politike, neza-visni istraživački centri (think thanks) na Zapadnom Balkanuprikupljaju podatke i znanja, analiziraju i predstavljaju različiteopcije praktične politike centralnim i lokalnim vlastima, civil-nom i privatnom sektoru, obaveštavajući ih o svim aktuelnimpitanjima na nacionalnom, regionalnom i evropskom nivou. Učlanku se razmatraju aktivnosti i uloge ovih organizacija. Poredtoga, rezmatraju se problemi i izazovi sa kojima se suočavaju,pre svega kvalitet rada koji zavisi od sposobnosti analitičara dazadrže nezavisnost u odnosu na političke partije, problem saimidžom, jer ih javnost često smatra samo još jednom ispoliti-zovanom i izmanipulisanom nevladinom organizacijom i stabil-no finansiranje i održivost kao zajednički izazovi svim nezavi-snim istraživačkim centrima na Balkanu.

Ključne reči: nezavisni istraživački centri na Zapadnom Bal-kanu, uloga u kreiranju praktične politike, odnosi sa medijima,politički uticaj

Šta su nezavisni istraživački centri?

Nezavisni istraživački centar je organizacija koja se bavi is-traživanjima, analizom i savetodavnim radom u oblasti praktič-ne politike, što donosiocima odluka praktične politike i javno-sti omogućava da donesu kvalifikovane odluke o pitanjima iz

ŠTA JE DOBAR NEZAVISNI ISTRAŽIVAČKI CENTAR NA ZAPADNOM BALKANU?...

BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

39


ove oblasti (MacGann i Weaver, 2000). Oni imaju „ulogu me-dijatora između vlasti i javnosti, transformišu ideje i probleme upitanja praktične politike, identifikuju, artikulišu i ocenjuju ak-tuelna i nova pitanja, probleme i predloge i stvaraju konstruk-tivno okruženje za razmenu ideja“(MacGann i Weaver, 2000:3). Nazivaju se i institutima za praktične politike, a akcenat usvom radu stavljaju na istraživanje i analizu. Nezavisni istraži-vački centri u svetu funkcionišu na sličan način kao i istraživa-čki odseci na univerzitetima. Oni doprinose boljem razumeva-nju važnih društvenih, ekonomskih i političkih pitanja sa koji-ma se društvo suočava. Međutim, za razliku od univerziteta,„seminari i radionice koje oni organizuju, kao i studije koje na-staju kao rezultat njihovog rada namenjene su, pre svega, dono-siocima odluka praktične politike, a ne onima koji izučavaju da-tu oblast“ (Abelson, 2002:1).

Šta je to što se svakodnevno radi u nezavisnim istraživačkim centrima

Kao i svuda, entuzijasti na Zapadnom Balkanu koji rade unezavisnim istraživačkim centrima provode puno vremena raz-mišljajući o pitanjima praktične politike. Rade, čitaju, raspra-vljaju, debatuju i objavljuju različite publikacije o ovoj oblasti.Nezavisni istraživački centri razlikuju se od istraživačkih odse-ka na univerzitetima i od raznih državnih istraživačkih institutapo tome što se ne bave istraživanjem koje će biti samo sebi svr-ha. Ljudi u ovim centrima su istinski reformisti koji žele da po-boljšaju kvalitet života na Zapadnom Balkanu. Žele da imajušto je moguće više uticaja na rešavanje pitanja praktične politi-ke, gde najčešće ima mnogo elemenata koje treba uzeti u obzir.Oni pokušavaju da pišu na zanimljiv i prijemčiv način i da pro-movišu svoj rad. Trude se da njihova poruka stigne do javnostiputem medija, ključnih televizijskih emisija, autorskih tekstovau novinama, radijskih emisija i vesti. Taj posao je mnogo težinego što se mnogima čini. Univerziteti na Zapadnom Balkanu,kako privatni, tako i državni, nemaju finansijskih briga, dok lo-kalni nezavisni istraživački centri često preživljavaju „od danasdo sutra“. Veoma je teško stvoriti instituciju u kojoj se ljudi navrhunskom nivou bave istraživanjem ozbiljnih pitanja iz oblastipraktične politike i iznalaze prihvatljiva rešenja. Istraživačkim


BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

40



centrima na Balkanu posebno je teško da privuku finansijerekoji bi podržali ciljeve njihovog nezavisnog istraživačkog rada.

Najveći instituti za praktičnu politiku u regionu, kao što suCentar za istraživanje i kreiranje praktične politike (CRPM) uMakedoniji, Centar za liberalno-demokratske studije i Centarza civilno-vojne odnose u Srbiji, Agenda i Evropski institut u Al-baniji, GAP i KIPRED na Kosovu, ACEPS u Bosni i Hercegovi-ni i CEDEM u Crnoj Gori, imaju sledeće važne uloge kada je rečo formulisanju praktične politike:

• bave se „bazičnim istraživanjem problema praktične po-litike i rešenjima koja ona nudi“

• prikupljaju podatke neophodne za kreiranje praktičnepolitike koja će biti odgovor na neki problem

• daju „savete o neposrednim praktičnim političkim pita-njima koja razmatraju predstavnici vlasti“

• rade evaluaciju vladinih programa, kao i programa me-đunarodnih donatora

• posreduju i koordiniraju „mrežom zajedničkih problemai razmenom ideja“

• otvaraju „proces kreiranja praktične politike drugim dr-žavnim i nedržavnim akterima koji nisu primarno uklju-čeni u kreiranje politike“

• pomažu u tumačenju „politika i aktuelnih događaja uelektronskim i štampanim medijima“ (MacGann i Wea-ver, 2000: 7).

Koristeći metodologiju istraživanja praktične politike, neza-visni istraživački centri na Zapadnom Balkanu prikupljaju po-datke i znanja, analiziraju i predstavljaju različite opcije praktič-ne politike centralnim i lokalnim vlastima, civilnom i privatnomsektoru, obaveštavajući ih o svim aktuelnim pitanjima na naci-onalnom, regionalnom i evropskom nivou.

Metodologija nezavisnih istraživačkih centara

Za razliku od tradicionalne akademske zajednice koja se fo-kusira na sticanje znanja unutar određene grupe stručnjaka, na-uka o praktičnoj politici mora da se bavi realnim problemima,te stoga daje preporuke i pruža okvir za njihovu primenu u od-ređenom društvu. Na primer, ukoliko neko želi da doprineserazumevanju društvenog fenomena nezaposlenosti, nije dovolj-no da analizira njegove uzroke i obrasce u određenom društvu.


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

41


Studija praktične politike mora da primeni to znanje na realnusituaciju tako što će istražiti uzroke, pokazati zašto taj problempostoju unutar date zajednice i predložiti aktivnosti koje trebapreduzeti radi rešavanja problema. Samim tim, odnos problemai rešenja u srži je ove discipline. To znači da svaka analiza mo-ra imati cilj i mora biti rukovođena pronalaženjem praktičnog,primenljivog i sveobuhvatnog ishoda.

Studija javne praktične politike nužno je interdisciplinarnagrana. Većina praktičnih politika ne može se pohvaliti time dapripada isključivo jednom polju. Najveći broj praktičnih politi-ka podrazumeva skup ekonomskih, administrativnih i socijal-nih aspekata. Istraživač zato mora da se, kako bi sproveo delo-tvornu i sveobuhvatnu analizu određene praktične politike, fo-kusira na mnoštvo aspekata i da se poziva na saznanja niza raz-ličitih disciplina. Ovo, naravno, ne znači da analitičar mora dabude ekspert u svim relevantnim oblastima, ali mora da bude ustanju da razume i da na logičan i produktivan način integrišerazličite rezultate i gledišta.

Navedeni preduslovi otvaraju mogućnost za pojavljivanjedvostruke opasnosti. S jedne strane, nedovoljno znanje o jed-nom ili o više aspekata može dovesti do toga da se analitičar su-više oslanja na stručnjake, što umanjuje njegovu fleksibilnost ikreativnost. S druge strane, previše stručnog znanja može utica-ti na kvalitet konačnog proizvoda analize, pa ona može izgubi-ti širu perspektivu i umesto toga postati isključivi zbir mnoštvapomenutih relevantnih aspekata. Ova ograničenja mogu biti iz-begnuta ako analitičar pristane na to da sagledava problem iznekoliko različitih perspektiva, kao i ako prihvati činjenicu darazličiti rezultati do kojih dolazi mogu biti i međusobno nepo-mirljivi. Drugim rečima, studije praktične politike predstavljajudisciplinu koja se zasniva na interaktivnosti različitih paradig-mi, od kojih je svaka legitimna i korisna, čak i onda kada nijepostignuta potpuna integracija. Zbog svoje interdisciplinarneprirode, polje studija praktične politike na Balkanu karakterišemetodološki pluralizam. To znači da je moguće koristiti širokspektar metoda, problema i tehnika istraživanja. Analize mogubiti narativne, kvantitativne i komparativne, mogu da porededržave i sektore, a zatim da u okviru jednog sektora porede dr-žave i tako dalje. Stoga je nemoguće odrediti jedan idealan mo-del ili teoriju koja će odgovarati studijama praktične politike.Važno je istaći da su studije praktične politike koje sintetišu re-zultate istraživanja i nude praktične političke preporuke rezul-


BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

42



tati projekata zapadnobalkanskih nezavisnih istraživačkih cen-tara. Većina politika koje su kreirali dostupne su na internetstranama ovih organzacija, a promovišu se učestvovanjem istra-živača na javnim skupovima, okruglim stolovima i konferenci-jama za medije.

Odnosi nezavisnih istraživačkih centara sa zainteresovanim akterima i javnošću

Najveći izazov za istraživački centar jeste to da dopre do svo-jih glavnih „klijenata“, tj. do donosilaca odluka praktične poli-tike, kao što su, na primer, članovi parlamenta ili zaposleni u dr-žavnoj administraciji. To stoga što su oni prezauzeti i često ne-maju dovoljno vremena i energije da o pitanjima praktične po-litike konsultuju istraživače. Nekada nisu ni svesni toga šta sveanaliza praktične politike i saveti stručnjaka mogu da im pruže.Zbog toga nezavisni istraživački centri na Balkanu stalno raz-matraju formate i instrumente kojima bi mogli da dopru donjih. Mediji su jedan od očiglednih instrumenata kojim se dola-zi do donosilaca praktične politike. Instituti za kreiranje prak-tične politike u regionu svesni su toga da se „stručni instituti ba-ve razvojem i promovisanjem ideja i da, kao i korporacije u pri-vatnom sektoru, posebnu pažnju posvećuju marketingu svojihproizvoda“ (Abelson, 2002: 74). Ideje se mogu „promovisati natržištu kao proizvodi, a istraživački centri bi se mogli promovi-sati kao preduzeća“ (Goodman, 2005: 4).

Naravno, „nema svrhe raditi detaljnu analizu praktične politi-ke ako će ona skupljati prašinu na polici analitičara“ (Struyk,2006: 63). Stoga jedino „obezbeđivanje redovnog pristupa mediji-ma daje istraživačkim centrima važnu priliku da oblikuju javnomnjenje i javnu praktičnu politiku“ (Abelson, 2002: 85). Odnosisa medijima su veoma značajni za razvoj kvalitetnog istraživačkogcentra. Na Balkanu ovi centri rade na tome da promene praktičnepolitike, a ne samo da ih komentarišu, pa posebnu pažnju morajuposvetiti izgradnji odnosa sa medijima. Istraživački centri u regio-nu ne mogu jednostavno napisati dobru analizu i nadati se tomeda će je mediji ili donosioci praktične politike pronaći. U principu,samo „time što se trude da budu redovno citirani u štampanim ielektronskim medijima, nezavisni istraživački centri pokušavajuda se nametnu kao neko ko igra ključnu ulogu u oblikovanju jav-ne praktične politike“ (Abelson, 2002: 78).


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

43


Centar za istraživanje i kreiranje praktične politike (CRPM)i drugi balkanski nezavisni istraživački centri odnose sa mediji-ma smatraju elementom koji bismo mogli nazvati „savetovanjejavnosti o praktičnoj politici“. Odnosi sa medijima čine, tako-đe, važan deo savetodavne aktivnosti u oblasti praktične politi-ke, zato što analize i ideje često privuku pažnju donosilaca od-luka praktične politike onda kada su objavljeni ili objašnjeni umedijima. Veoma često to inicira donosioce odluka da zatražekonkretnu konsultaciju, koja može uticati na određivanje prio-riteta. Odnosi koje istraživački centri na Balkanu imaju sa me-dijima obično podrazumevaju to da istraživači: 1) daju inter-vjue, obavljaju razgovore sa novinarima i pišu analitičke iliautorske članke; 2) prezentuju različite studije praktične politi-ke na internet stranama datog nezavisnog istraživačkog centra;3) objavljuju novinski bilten u kome iznose informacije o novimpublikacijama, kao i o članovima istraživačkog centra i rele-vantnim događanjima unutar organizacije; 4) organizuju neko-liko vrsta događaja, kao što su konferencije, okrugli stolovi i de-bate o praktičnoj politici koje mogu biti i zatvorenog tipa, nakoje pozivaju novinare; 5) objavljuju časopis u kome publikujusvoje analize ili analize drugih eksperata.

Pored tradicionalnih medija, nezavisni istraživački centri naBalkanu koriste i druga sredstva da bi ostvarili interakciju sa za-interesovanim akterima. Na primer, CRPM i drugi regionalni is-traživački centri uključuju se u nešto što bi se moglo nazvati„interaktivnim savetovanjem u oblasti praktične politike“. To-kom tog savetovanja donosioci odluka uključuju se u konsulto-vanje povodom realizacije projekata istraživačkih centara.Omogućeno im je da aktivno učestvuju u razradi ideje, kao i uprocesu analize tokom radionica (procenjivanje obima proble-ma, odmeravanje različitih opcija praktične politike, zajedničkorazmišljanje o njihovim posledicama i sačinjavanje preporuka).Uključeni su u rad okruglih stolova tokom kojih se diskutuje onacrtima predloga praktične politike (na taj način se dobija po-vratna informacija) i prisustvuju na konačnim prezentacijamastudija. Na ovaj način oni nisu samo pasivni primaoci onoga štonezavisni istraživački centri rade, već postaju angažovani i zain-teresovani učesnici istraživačkog procesa.

Internet prezentacija istraživačkog centra predstavlja sred-stvo pomoću kog se ostvaruje kontakt između donosilaca odlu-ka praktične politike i zainteresovanih aktera. U eri globalizaci-je, internet prezentacija služi i kao sredstvo interakcije sa


BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

44



drugim istraživačkim centrima i akademskom zajednicom. In-ternet je, naravno, i sredstvo prikazivanja istraživanja i analizapraktične politike sa kojima treba upoznati ne samo donosioceodluka, već i zainteresovanu javnost. Na internet prezentacija-ma vodećih balkanskih nezavisnih istraživačkih centara moguse naći komentari aktuelnih pitanja, detaljna istraživanja, kao ičlanci i tekstovi koje su objavili istraživači centra. Tu su, tako-đe, i dosijei, u kojima su relevantni dokumenti, informacije ianalize, vezani za aktuelna pitanja. Istovremeno, odnosi sa me-dijima su dosta zahtevni. Istraživači na Zapadnom Balkanu mo-raju da budu svesni toga da na medijima postoji vremenskaograničenost, da su oni, kako bi privukli pažnju publike, sklonipojednostavljivanju, odnosno preterivanju ili dramatizaciji.Prednost u medijima imaju pre „zvučne“ izjave nego što ih ima-ju odmereni i složeni argumenti.

Pitanje nezavisnosti

Uopšteno govoreći, eksperti nezavisne istraživačke centre ucelom svetu dele na sledeće tipove:

• one koji pripadaju nekoj političkoj partiji (kao što je Fon-dacija Konrad Adenauer)

• one koji pripadaju vladi (kao što je Institut za razvojKine)

• kvazivladine (finansiraju se isključivo vladinim donacija-ma i ugovorima, ali nisu deo formalne strukture vlasti,kao što je, na primer, Međunarodni Vudrou centar za is-traživače – Woodrow International Center for Scholars inemački SWP)

• autonomne i nezavisne (imaju značajan stepen nezavisno-sti u odnosu na bilo koju interesnu grupu ili donatora iautonomnost u radu i finansiranju u odnosu na vladu)

• kvazinezavisne (autonomni su u odnosu na vladu, alipod kontrolom interesne grupe, donatora ili agencijekoja obezbeđuje najveći deo finansija i značajno utiče narad istraživačkog centra, kao što je, na primer, fondaci-ja Bertelsman)

• one koji pripadaju nekom univerzitetu (kao što je, na pri-mer, Institut Huver na Univerzitetu Stanford ili Centar zaprimenjena istraživanja praktične politike – Center forApplied Policy Research – CAP).


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

45


Analitičari veruju da bi ovi istraživački centri trebalo da bu-du što nezavisniji i ovakvo su poimanje vodeći nezavisni istraži-vački centri na Balkanu shvatili veoma ozbiljno. Endru Rič oveistraživačke centre definiše kao „nezavisne, neprofitne organiza-cije koje nisu zasnovane ni na kakvom interesu i koje proizvo-de i principijelno se oslanjaju na stručnost i ideje kako bi dobi-li podršku ili uticali na proces kreiranja praktične politike“(Rich, 2004: 12). On naglašava da ovi istraživački centri mora-ju da budu maksimalno nezavisni kako bi imali kredibilitet.Ozbiljnost s kojom će biti shvaćen istraživački rad nezavisnihcentara zavisi od toga koliko su nezavisni u odnosu na finansij-ske interese. Rad nezavisnih istraživačkih centara slično shvata-ju i Dajen Stoun i Hajdi Ulrih u delu Instituti za istraživanjepraktične politike i nezavisni istraživački centri u ZapadnojEvropi: Trendovi razvoja i perspektive (Policy Research Institu-tes and Think Tanks in Western Europe: Development Trendsand Perspectives) (Rich, 2004: 5).

Možemo postaviti pitanje u kojoj meri ideološke naklonostiutiču na rezultat rada nezavisnih istraživačkih centara. Kada jereč o prvoklasnim istraživačkim organizacijama, ideologija neutiče na činjenice. Ako ekonomisti u „Nacionalnom centru zaanalizu praktične politike, Institutu Urban, Institutu Brukings iAmeričkom preduzetničkom institutu izračunavaju vladine ne-izmirene obaveze u okviru sistema socijalne i zdravstvene zašti-te, verovatno će svi doći do sličnih brojki. Ideologija je bitna on-da kada je u pitanju odlučivanje o tome koje probleme treba is-tražiti i koja rešenja razmotriti“ (Goodman, 2005: 6). Ideologi-ja je, takođe, važna i na Balkanu, gde su neki nezavisni istraži-vački centri javno deklarisali svoja opredeljenja (Centar za libe-ralno-demokratske studije u Srbiji). Na kraju, kvalitet rada jed-nog centra je to što utiče na njegov kredibilitet. Kvalitet rada naZapadnom Balkanu, u krajnjoj liniji, zavisi od sposobnosti is-traživačkih centara da ostanu nezavisni u odnosu na političkepartije.

Pitanja sa kojima se suočavaju nezavisni istraživački centri na Balkanu

U zemljama Zapadnog Balkana nema dovoljno kapacitetapotrebnih za koncipiranje, usvajanje i primenu javnih praktič-nih politika, nezavisno od njihove prirode. Slaba institucionalna


BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

46



organizacija, nedostatak političke volje i sposobnosti implemen-tacije uticali su na procese demokratizacije i modernizacije na-ših društava. Ipak, vlade nisu naročito zainteresovane za to dase obrate nezavisnim istraživačkim centrima i da traže stručansavet iz oblasti praktične politike. Štaviše, lokalne centre za is-traživanje praktične politike često doživljavaju kao konkurenci-ju, pa čak i kao političke neprijatelje. Temeljne analize praktič-ne politike koje rade nezavisni istraživački centri vlast često ig-noriše ili dovodi u pitanje iz različitih razloga, a naročito ako sukritički usmereni prema vlastima. Iako vlasti na Balkanu ne vo-le da dobijaju preporuke o tome šta bi trebalo uraditi, deo od-govornosti je i na istraživačkim centrima. Dobre ideje koje supotkrepljene dobrim istraživanjem predstavljaju samo pola po-sla jednog takvog centra. Drugu polovinu bi trebalo da čini na-poran rad na popularizovanju i marketinškoj promociji tih re-zultata. Međutim, nezavisni istraživački centri u ovom regionujavnom zastupanju i širenju informacija o svojim praktičnimpolitičkim zaključcima vrlo retko posvećuju onoliko pažnje, ko-liko su posvetili pripremi analize.

Bežeći od toga da se sa vlastima direktno konfrontiraju po-vodom pitanja praktične politike, mnogi nezavisni istraživačkicentri na Balkanu usmereni su na sprovođenje ispitivanja javnogmnjenja i na diskusiju o rezultatima tog istraživanja (CESID uSrbiji, CEMI u Crnoj Gori ili Institut za demokratiju u Make-doniji). Ispitivanje javnog mnjenja omogućava ovim istraživa-čkim centrima da odmah budu prisutni u medijima i da zadobi-ju popularnost. Ipak, oni vrlo malo ili nimalo utiču na procesedonošenja praktične politike. To stoga što „preterano oslanja-nje na rezultate ispitivanja javnog mnjenja samo utvrđuje pogre-šno uverenje političara da se proces vršenja vlasti svodi samo napozicioniranje i udovoljavanje javnom mnjenju“ (Sorin, 2003:175). Koristeći rezultate ispitivanja javnog mnjenja, vladajućepartije ulepšavaju javnu sliku o svom radu, umesto da pokuša-ju da sprovedu reforme.

Nezavisni istraživački centri na Balkanu imaju problem i saimidžom, pošto ih javnost doživljaja kao još jednu u nizu ispo-litizovanih i izmanipulisanih nevladinih organizacija. Već duginiz godina međunarodni donatori i agencije preplavljuju nov-cem lokalne organizacije civilnog društva. Iako je najveći deotoga utrošen u prave svrhe, bilo je i nekoliko slučajeva korupci-je i nepotizma, što je u javnosti stvorilo negativnu sliku o nevla-dinom sektoru. Stoga se civilni sektor na Balkanu još uvek bori


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

47


sa negativnom reputacijom. Pošto su nezavisni istraživački cen-tri u ovom regionu uglavnom registrovani kao nevladine orga-nizacije, njihovu reputaciju je lako dovesti u pitanje kada se po-vezuju sa „NVO“. Ovaj negativan imidž, protiv koga se istraži-vački centri moraju boriti, posebno je izražen u nekim balkan-skim zemljama (Albaniji, Makedoniji), ali je prisutan i u čita-vom regionu.

Glavne poteškoće – finansiranje nezavisnihistraživačkih centara

Pored navedenih, postoje i brojna druga pitanja sa kojimase suočavaju nezavisni istraživački centri na Balkanu. I daljeje najvažnije pitanje finansiranja. Zbog direktnog uticaja ko-ji finansiranje ima na rad i na stepen nezavisnosti bilo kog is-traživačkog centra, ono će ostati ključno pitanje i u nared-nom periodu. Upravljanje jednim nezavisnim istraživačkimcentrom predstavlja skup poduhvat. Istraživačkim centrimakoji pružaju „kompletnu uslugu“ potrebno je dosta novca, anajbolji primeri za to su istraživački centri u Americi (Econo-mist, 1992). Većina istraživačkih centara, osim onih sa zao-stavštinom, suočava se tim da mora da se nadmeće za dobija-nje ograničenih finansijskih sredstava. Kao i bilo koja druganezavisna organizacija, istraživački centri funkcionišu na trži-štu. Diskusije koje se vode o nezavisnim istraživačkim centri-ma fokusiraju se stoga na onaj aspekt tržišta koji se bavi ide-jama i praktičnim politikama – koji su problemi i pitanjapraktične politike od ključnog značaja za društvo i za do-nosioce odluka, koje su teme privlačne sponzorima itd.Međutim, postoji i ekonomski aspekt ovog tržišta – kolikofinansijskih sredstava je istraživačkom centru na raspolaga-nju za istraživanje.

Finansiranje nezavisnih istraživačkih centara predstavljaproblem svuda u svetu. Džejms Mekgen komentariše da„mnogi donosioci praktičnih politika i predstavnici javnostivide nezavisne istraživačke centre kao resurs koji će istraži-ti aktuelne probleme, od kojih su mnogi dugoročni i kom-pleksni, i kao nekoga ko će pružiti njihovu temeljnu anali-zu. Ukoliko neki donatori ne omoguće ovim institucijamada ispune svoju ulogu, to će se negativno odražavati na dru-štvo“ (McGann, 2004: 12). U stvari, sposobnost „nezavisnih


BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

1 Briselski nezavisni istraživačkicentri insistiraju na tajnosti in-formacija o finansiranju (prema:Korporativna evropska opser-vatorija (CEO), decembar2006).

48



istraživačkih centara da u okviru parlamentarnih sistemapredstave svoje ideje mnogo manje zavisi od političkog okru-ženja, a mnogo više od ograničenih finansijskih sredstava ibroja zaposlenih“ (Abelson, 2002: 5). Štaviše, „velikodušnatradicija filantropske podrške nije uspela da se ukoreni u Ka-nadi, gde se većina nezavisnih istraživačkih centara bori zaopstanak. Za najveći broj nezavisnih istraživačkih centara uKanadi i SAD postizanje finansijske nezavisnosti predstavljanajozbiljniju prepreku koju moraju prevazići kako bi sebiobezbedili jaku poziciju u praktičnoj političkoj zajednici“(Abelson, 2002: 67).

Dok se najveći američki nezavisni istraživački centri moguosloniti na sredstva iz zaostavština kojima finansiraju svojeaktivnosti, ovi centri u EU oslanjaju se na finansijska sredstvakoja dobijaju od korporacija. Na ovo ukazuju i delimično ob-javljeni podaci nekih nezavisnih istraživačkih centara: tokom2005. godine Centar za evropske studije praktične politike(CEPS) objavio je prihod od 5,9 miliona evra, od čega je 39%prikupljeno članarinama, „uglavnom korporativnog spon-zorstva“, a 14% dobijeno je iz privatnog sektora. Tokom2005. godine ukupan prihod organizacije Prijatelji Evropebio je nešto preko milion evra, od toga preko 60% (649.625evra) dobijeno je od „... članarina i/ili sponzorstava koje jedalo oko 170 kompanija ili privrednih udruženja u različitimsektorima“1.

Veliki deo finansiranja nezavisnih istraživačkih centara utranzicionim zemljama i u zemljama u razvoju u formi jeosnivačkih (start up) donacija, koje daju međunarodni držav-ni i privatni donatori. Njih prati niz donacija namenjenihkonkretnim projektima, što ovim organizacijama otežava toda razviju jak institucionalni kapacitet. U Istočnoj Evropi„većina nezavisnih istraživačkih centara zavisi od donacijameđunarodnih fondacija i od ugovora sa bilateralnim i među-narodnim donatorima (...) Međutim, važno je da oni imajurazličite izvore finansiranja, uključujući u to i značajan deokoji dolazi iz lokalnih izvora“ (Struyk, 2006: 155). Ipak, umnogim zemljama domaći izvori finansiranja NVO nisu do-voljno razvijeni. U Rusiji, na primer, to što nezavisni istraži-vački centri dobijaju sve manju finanskijsku podršku sa Za-pada negativno utiče na mlađe nezavisne organizacije koje sebave istraživanjem praktične politike. Domaća podrška


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

49


nevladinim organizacijama ne raste dovoljnom brzinom da binadomestila podršku državnih i privatnih organizacija sa Za-pada (McGann, 2007).

Slična je situacija i na Zapadnom Balkanu. Domaći izvorine podržavaju dovoljno nezavisne istraživačke centre, dok jefilantropska podrška ovim centrima, ili bilo kojoj drugoj or-ganizaciji civilnog društva, minimalno razvijena (ISC i CIRa,2006). Štaviše, nijedan balkanski nezavisni istraživački centarnema zaostavštinu kojom finansira svoje aktivnosti. Ovi cen-tri u regionu najčešće se finansiraju iz donacija različitih fon-dacija i razvojnih agencija (SIDA, USAID, OSI) i prihodimakoji se ostvaruju pružanjem intelektualnih usluga na osnovujavnog nadmetanja (Svetska banka, Program za razvoj UN –UNDP, Međunarodna organizacija za migracije, Pact ten-ders) ili sklapanjem direktnih sporazuma sa međunarodniminstitutima (FES, KAS, East West Institute). Tenderi Evrop-ske unije predstavljaju važan deo budžeta nezavisnih istra-živačkih centara na Balkanu. Donacije raznih ambasada(holandske, norveške, američke ili britanske) predstavljajujoš jedan važan izvor prihoda nekih nezavisnih istraživač-kih centara na Balkanu.

Ipak, nadmetanje za tendere veoma je teško, dok dobija-nje donacija zahteva uveravanje korisnika da istraživanja iliprojekti imaju vrednost ne samo za konkretno balkanskodruštvo, već i za donatore. Balkanski nezavisni istraživačkicentri nisu uvek uspešni u tome, odnosno ne uspevaju uvekda uvere donatora u to da je njihov rad na praktičnoj politi-ci relevantan za program i za misiju donatora. Ideja o pruža-nju podrške nezavisnim istraživačkim centrima još uvek nijeukorenjena na Balkanu.

Finansiranje i održivost ključni su izazovi sa kojima se su-očavaju svi nezavisni istraživački centri na Balkanu. Teškoćekoje oni imaju nisu vezane samo za ovaj region. Istočnoe-vropski istraživački centri su, kako tvrdi Džejms Mekgen, ne-davno nastali „često uz pomoć organizacija spolja – pre sve-ga da bi ekonomske i političke reforme sprovedene u zemljibile institucionalizovane (...) Pitanja nezavisnosti, kapacitetai održivosti predstavljaju, u zavisnosti od političkih kretanja,izazov ovim organizacijama, koje se razvijaju i koje od počet-ničkih organizacija postaju priznate institucije u postkomuni-


BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

50



stičkim društvima“ (McGann, 2007). Centar za istraživanje ikreiranje praktične politike (CRPM) i drugi pomenuti nezavi-sni istraživački centri suočavaju se sa sličnim izazovima, sva-ko u svom okruženju.

Balkanski nezavisni istraživački centri kao izuzetni centri, odnosno kao centri nove generacije i fabrike ideja?

Visoko kvalitetni nezavisni istraživački centri zavise odanalitičara koji u njima rade i pružaju nove i smele ideje. Sko-ro sve važne političke promene počinju od ideje. Teško je na-ći „bilo koji značajniju javnu praktičnu politiku u modernomdobu koja nije potekla iz akademskog sveta. Istraživački cen-tri predstavljaju fabrike ideja“ (Goodman, 2005: 1). Ljudskikapital je ključ uspeha „sledeće generacije“ nezavisnih istra-živačkih centara. Što su pojedinci kojima centar raspolažeobrazovaniji, veće su šanse tog centra da uspe. Ljudski kapi-tal i znanje postali su najvažniji faktori u ekonomskom živo-tu. Znanje je „glavni sastojak onoga što kupujemo i prodaje-mo, sirovina s kojom radimo. Intelektualni kapital – a ne pri-rodni resursi, mašinerija i finansijski kapital – postao je kva-litet bez kog korporacije ne mogu da postoje“ (Kourdi, 2003:13) Štaviše, ljudski kapital postao je dinamički upravljač ko-ji vodi ka novoj ekonomiji. Današnji „redak resurs čini ljud-ski kapital, pa iz toga sledi da će u toj oblasti nicati sve ino-vativne ideje“ (Davis, 1998: 5).

Mnogi nezavisni istraživački centri na Balkanu imaju iz-uzetan tim analitičara praktične politike, koji pružaju raz-ličite smele ideje i savete iz oblasti praktične politike. Onipredstavljaju visoko obrazovan tim koji poseduje temeljnozananje o načinu na koji funkcionišu lokalni procesi dono-šenja praktične politike. Timu regionalnih instituta zapraktičnu politiku ima stručnjake za upravljanje projekti-ma, istraživanje i analizu praktične politike, kao i stručnja-ke za obuku i izgradnju kapaciteta i za savetodavni rad uoblasti praktične politike. Oni mogu fleksibilno i efikasnokoordinirati planiranjem aktivnosti i davati sugestije, pru-žajući relevantnu i pravovremenu analizu koja je utemelje-na na ekonomskoj i političkoj realnosti. Pri tome, oni po-sebno obraćaju pažnju na pravovremenu mobilizaciju re-sursa i na praćenje napredovanja projekta.


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

51


Časopis Economist opisao je nezavisne istraživačke centrekao one organizacije koje su u stanju da „intelektualnu dubi-nu, uticaj na praktičnu politiku i sklonost ka privlačenju pu-bliciteta kombinuju sa komfornim okruženjima i dozom eks-centričnosti. Oni koji nisu u stanju da u okviru svog nezavi-snog istraživačkog centra organizuju i integrišu ove kvalitete,postaće poznati po tome što su pedantni, nebitni, nedovoljnojasni, siromašni i konvencionalni“. Štaviše, najveći nezavisniistraživački centri su oni čija „interesovanja obuhvataju broj-ne discipline, odnosno one organizacije čiji vas direktori zgra-be za ruku i uzbuđeno brbljaju o ‘sinergiji’ različitih učenja-ka“ (Economist, 1992).

Iako su neke organizacije, kao što je Centar za civilno-voj-ne odnose, specijalizovane za određenu oblast praktične poli-tike, nezavisni istraživački centri na Balkanu pokrivaju broj-ne discipline i pitanja praktične politike. Mnogi, kao Evrop-ski institut u Albaniji ili kao Centar za istraživanje i kreiranjepraktične politike, teže dobijanju publiciteta. Iako je „ekscen-tričnost“ neuhvatljiv kvalitet koji je teško izmeriti, istraživa-čki centri na Balkanu poseduju ga u znatnoj meri, jer radeanalize praktične politike vezane za aktuelne, a ipak original-ne teme, koje se veoma razlikuju od ustanovljenih istraživač-kih normi u datoj zemlji.

Visoko kvalitetni istraživački centri „nove generacije“imaju sposobnost da reaguju brzo i da iniciraju debatu o no-vim pitanjima. Time što istupa „snažno i istupa prvi, u stanjuje da definiše i oblikuje pitanja o kojima se govori u mediji-ma“ (Hepner, 2004: 3). Istraživački centri „nove generacije“„pokreću pitanja daleko pre drugih; nude širok dijapazonproizvoda; prisutni su efikasno na internetu; dobijaju značaj-nu pažnju medija; uspostavljaju mrežu eksperata na nivou ce-le države; udružuju se sa kolegama iz istraživačkih centarakoji dolaze sa obe strane političkog spektra“ (Hepner, 2004:4). Mnogi nezavisni istraživački centri na Balkanu već suuspešno odgovorili na ove izazove i sada imaju ključnu uloguu premošćivanju jaza između akademske i praktične politikezajednice, donosilaca praktične politike i javnosti. Vodeći is-traživački centri u regionu se već sada mogu smatrati progre-sivnim centrima koji predstavljaju fabrike ideja. Da li će takvii ostati, teško je oceniti, pre svega, zbog problema koje imajusa finansiranjem.


BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

52



Korišćena literatura:

1. MacGann, J. G. and Weaver, R. K. (2000) Think tanks & civil societies:catalysts for ideas and actions. New Brunswick: Transaction publishers.

2. Abelson, D. E. (2002) Do Think Tanks Matter? Assessing the Impact ofPublic Policy Institutes. Montreal: McGill – Queen’s University Press.

3. Goodman, J. C. (2005) ‘What Is A Think Tank?’ National Centre for Pol-icy Analysis. Available on: http://www.ncpa.org/pub/special/20051220-sp.html

4. Struyk, R. (2006) Managing Think Tanks. 2nd edition. Budapest:OSI/LGI.

5. Rich, A. (2004) Think Tanks, Public Policy, and the Politics of Expertise.Cambridge: Cambridge University Press.

6. Sorin, I. (2003) ‘The Cargo Cult of Democracy in Romania.’ in Roman-ian Journal of Political Science, no. 1. 175-190.

7. The joys of detached involvement (1992) Economist Vol. 321, Issue7738, March 1.

8. McGann, J. G. (2004) ‘Scholars, Dollars and Policy Advice.’ ForeignPolicy Research Institute. Available on:http://www.fpri.org/research/thinktanks/200408.mcgann.scholarsdol-lars.pdf

9. McGann, J. G. (2007) Survey of Think Tanks: a Summary Report. For-eign Policy Research Institute. www.fpri.org

10. ISC and CIRa (2006) Philanthropy Research in Macedonia. Skopje:ISC and CIRa. Available on:http://www.isc.org.mk/news_reports_news.aspx?language=EN

11. Kourdi, J. (2003) Business Strategy. London: Economist.

12. Stan and Davis, C.M. (1998) Blur: The Speed of Change in the Con-nected Economy. New York: Earnst & Young Centre for Business Inno-vation.

Tekst prevela sa engleskog jezika na srpski jezik: Nataša Ristović

KAKO RAZMRSITI GORDIJEV ČVOR ISTRAŽIVANJA PRAKTIČNE POLITIKE...

BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

53


Kako razmrsiti Gordijev čvor istraživanja praktične politikena Zapadnom Balkanu? Goran Buldioski

direktor Fonda za nezavisne istraživačke centre u okviru Instituta za otvoreno društvo (Open Society Institute Think Tank Fund)


UDK: 303.424:32]:061(497) ; 35.072.7(497) ; 364-787.86(497)

Sažetak

Nezavisni istraživački centri (think tanks) predstavljaju primerodrživog pristupa unapređenju narušenih procesa razvoja praktič-nih politika na Zapadnom Balkanu. Iako nisu rešenje za sve pro-bleme, ovi nezavisni centri znanja predstavljaju podsticajni faktor uunapređenju i praćenju neophodnih reformi i zato je osnaživanjeovih organizacija od ključnog značaja. Takođe, uz podršku thinktank organizacije mogu predvoditi u jednom društvu analize i kon-trolei kvaliteta informacija koje Vlada pruža, kreiranje vizija bu-dućnosti, kao i pružanje ad hoc precizne i temeljne analize, praće-nje realizacije politika i obrazovanje političara i državnih službeni-ka – njihovih budućih klijenata. U članku su date preporuke među-narodnim donatorima i vladama o tome kako da pomognu razvojovih centara. Podrška nezavisnim istraživačkim centrima nije pre-čica ka trenutnom napretku, već strateški potez koji će doneti du-goročno poboljšanje procesa definisanja praktičnih politika na Za-padnom Balkanu.

Ključne reči: nezavisni istraživački centri, međunarodni donatori,procesi kreiranja praktičnih politika, istraživanje, Zapadni Balkan

* * *

Određene količina suprotstavljanja je od velike pomoćičoveku. Zmajevi se dižu nasuprot vetru, a ne uz vetar.Čak je i vetar u lice bolji nego nikakav vetar. Niko se ni-kad nigde nije probio kroz potpuno mirno vreme.

– Džon Nil

GORAN BULDIOSKIBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

1 Albanija, Bosna i Hercegovi-na, Kosovo, Makedonija i Srbijapripadaju geopolitičkom kon-struktu koji je poznat kao Za-padni Balkan. Hrvatska, iakogeografski pripada ovom regio-nu, ima drugačije političke i eko-nomske perspektive u odnosuna ostatak regiona, te je stogaizuzeta iz ove analize.

54



Stići do sreće kroz borbu bolje je nego se prepustiti me-lanholiji.

– Andre Žid

Ljudi koji danas žive na Zapadnom Balkanu1 imaju dostarazloga da budu melanholični. Bolja budućnost – tj. nada da ćepristupiti Evropskoj uniji – nikada se nije činila tako dalekom.Posle skoro dve decenije krvavih sukoba i bolne tranzicije jošuvek su na istom, sa starim liderima ili sa njihovim direktnimsledbenicima. Tržišna ekonomija se polako razvija, ali najvećideo stanovništva još uvek nije osetio njene dobrobiti. Pritisnutateretom loše infrastrukture i niske produktivnosti, a bez zajed-ničke vizije, nada u bolju budućnost uglavnom bi mogla biti iz-ražena slikom dugih redova ispred stranih ambasada.

U takvim okolnostima, sve malobrojnija domaća elita, kao ioni strani akteri koji ih podržavaju, a koji su još uvek odani ide-ji liberalne demokratije i tržišne ekonomije, predlažu brojna re-šenja. Pitanje je samo kako ih sprovesti. Dramatično je to koli-ko je trenutna politika nekoherentna i fragmentirana. Pitanjapravih političkih rešenja, kao i zakonodavstva sada su u dru-gom planu. U obilju usvojenih zakona i nacrta strategija, posto-ji sve veća potreba da budu pronađene zajedničke vizije i/ili dru-štveni i politički konsenzus o ključnim pitanjima. Bez izvesnostida će proces pristupanja EU biti završen u skorijoj budućnosti,napori uloženi u izgradnju demokratije u ovim zemljama posu-staju. San o ulasku u NATO i u EU ne znači ništa ako se najprene definiše široka vizija koja će obuhvatati različite procese in-tegracija, a koja je istovremeno zasnovana na sopstvenim cilje-vima i pokretačima.

Ne ulazeći u priču o tome šta vlade u regionu treba da ura-de kako bi unapredile svoje interne mehanizme i svoje upravlja-nje, spoljni akteri mogu preuzeti inicijativu i dobiti značajnijuulogu. Domaće progresivne snage, kao i podrška koju imaju izinostranstva, moraju se prilagoditi i moraju unaprediti svojestrategije. Ukoliko smanje očekivanja trenutnog efekta i usvojebolje vizije, kompetentni lokalni akteri mogu postati nosiociovih procesa. Postoji svega nekoliko aktera koji bi mogli daunaprede slabe procese kreiranja praktične politike u regionu.Organizacije civilnog društva – koje su osnažene spolja – uspe-le su da povodom svega nekoliko pitanja okupe istomišljenikespremne da sa entuzijazmom stupe u akciju, ali nisu uspele dabudu prepoznate kao partneri vlastima u procesu razvoja prak-


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

2 Nezavisni istraživački centar –“think-tank“ – izraz je koji seuobičajeno koristi za označava-nje nezavisnih instituta koji pro-učavaju i/ili zagovaraju socijal-ne, ekonomske i političke prak-tične politike. Neki istraživačiprave razliku između stručnih iistraživačkih centara, smatrajućida su nezavisni istraživački cen-tri više akademski orijentisani,dok su stručni instituti usmerenika određenoj agendi javnog za-stupanja. Ova razlika ne stojiuvek, pa kada je reč o istraživa-nju nezavisnih istraživačkihcentara, treba razmotriti obatermina. Preuzeto iz Međuna-rodne enciklopedije društvenih ibihejviorističkih nauka.

55


tičnih politika. Bez namere da zameni civilno društvo, nova ge-neracija lokalnih centara za istraživanje praktičnih politika po-stavlja nove temelje i izrasta u potencijal koji može da se bavipitanjima tekućih i budućih praktičnih politika.

1. Nezavisni istraživački centri (think tanks)2

1.1 Stručni instituti u svojoj postojbini: izvori moći

Nezavisni centri za istraživanje praktičnih politika, koje na-zivamo nezavisnim istraživačkim centrima, predstavljaju anglo-saksonski fenomen. Nastale tamo gde dominira racionalno ra-suđivanje, ove organizacije traže upravo takvo okruženje kakobi mogle da fukncionišu punim kapacitetom. U SAD, koja imarelativno otvorene procese definisanja praktičnih politika, pode-ljenu izvršnu i zakonodavnu vlast, slabe političke partije i jakopolitičko preduzetništvo, ove organizacije „cvetaju“ već dvade-set godina. Studije su pokazale da postoji pet ključnih uslovakoji su omogućili takav procvat. Najpre, javnost ima dobro ure-đen i efikasan pristup podacima koji se odnose na zakonodav-stvo, a liberalni poreski zakoni omogućavaju višestruke izvorefinansiranja neprofitnih organizacija, uključujući u to i stručneinstitute. Kao drugo, politički proces je otvoren za postojanjekonkurencije tako da je omogućena izgradnja „tržišta ideja“.Kao treće, postoji čvrsto uverenje da ideje, inovacija i reformavode ka ekonomskom razvoju. U takvim okolnostima, stručniinstituti su stvorili usko specijalizovanu nišu, koja ima kvaliteneljudske resurse. Mobilnost koja postoji između nezavisnih istra-živačkih centara, univerziteta i državne uprave čini čitavo ovopolje još dinamičnijim. Kao četvrto, filantropski resursi i filan-tropska kultura daju ovim organizacijama određeni stepen fi-nansijske stabilnosti. Na kraju, postoje mediji koji traže detalj-nu analizu praktičnih politika i na taj način ova pitanja stižu donajšire publike.

1.2 Nezavisni istraživački centri na Zapadnom Balkanu: uprkos okolnostima

U Albaniji, kao i državama koje su nastale posle raspada Ju-goslavije, postoje sasvim suprotni uslovi od prethodno navede-nih. Uprkos usvajanju zakona o slobodi informisanja, javni

GORAN BULDIOSKIBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

56



pristup informacijama još uvek je nedosledan. Podaci koje do-stavljaju vlasti su šturi i često netačni, pošto se politički dogovo-ri prave u mutnom svetu veza i nagodbi. Konsultacije sa zainte-resovanim akterima su, u najboljem slučaju, površne i ne pod-stiču interesovanje javnosti. Žurba nacionalnog zakonodavstvada se prilagode, približe i uvedu propisi koje zahteva EU dobilaje primat u odnosu na bilo kakvu potrebu da se unesu novine uproces razvoja praktičnih politika. Dobro upravljanje je mantrakoja se ponavlja u svakom ministarstvu, ali u praksi na to goto-vo niko ne obraća pažnju. Implementacija najčešće ne predsta-vlja svrhu, jer državna uprava često i ne razume zakone koje za-konodavac donosi.

U okolnostima u kojima je postojanje pravog tržišta praktič-nih politika samo daleka budućnost, sve zemlje u regionu pateod niskog ljudskog kapitala. Ona nekolicina koja radi u ovojoblasti, pre podne zaposlena je u prosveti, posle podne radi kaovladin konsultant, a uveče kao politički savetnik. Iako su nekiod ovih pojedinaca izuzetni, teško da možemo govoriti o mobil-nosti ljudskih resursa u regionu. Filantropija je ograničena napružanje socijalnih usluga, tako da nema novca za organizacijekoje se bave istraživanjima. Konačno, nema mnogo medijskihkuća koje se bave ozbiljnim istraživačkim novinarstvom. Onanekolicina koja se time bavi često je svedena na liberalne elite –manjinu koja je u nestajanju u svakoj od ovih zemalja. U takvimokolnostima pitanje je ko bi poverovao u to da nezavisni istra-živački centri mogu uticati na kreiranje politika.

1.3 Nezavisnim istraživački centri: uspešni primeri iz susedstva

Kratak pogled na scenu nezavisnih istraživačkih centara unovim zemljama članicama EU, koje su Uniji pristupile posle2004. godine, daje nadu da i one na Zapadnom Balkanu imajušansu da uspeju. Rumunski i bugarski nezavisni istraživačkicentri imali su važnu ulogu u uvođenju svojih zemalja u EU. Bezobzira na to da li ih vole ili ne vole, ove centre za istraživanjepraktične politike priznali su kao legitimne aktere u definisanjupraktične politike i donosioci praktičnih politika i javnost. Me-đutim, objašnjenje njihovog uspešnog doprinosa reformskimprocesima sve je, samo nije jednostavno. Ivan Krastev, uglednibugarski analitičar praktične politike, otkriva da ne postoji


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

3 Situacija u Albaniji se razliko-vala, imajući u vidu to da je onabila najzatvorenija država uEvropi tokom pedeset godinavladavine komunizma.

57


direktna veza između uspeha reformi praktičnih politika i po-stojanja jakog sektora nezavisnih istraživačkih centara u cen-tralnoj i istočnoj Evropi. On argumentovano iznosi svoj stav otome da tip konstitutivnog režima i tip partijskih sistema ne ob-jašnjavaju zašto su neke zemlje istočne Evrope imale više koristiod ovih centara nego što su to imale neke druge. Uprkos razli-čitim političkim sistemima, Bugarska, Rumunija, Poljska i Slo-vačka dobile su veliku pomoć od zajednice nezavisnih istraži-vačkih centara, dok su u Estoniji, Litvaniji i Češkoj reformeuspešno sprovedene bez gotovo ikakvog učestvovanja ovih or-ganizacija. U Bugarskoj i Rumuniji nedovoljno postojanje„konkurencije“ na polurazvijenom „tržištu ideja za praktičnepolitike“ omogućilo je nezavisnim istraživačkim centrima da seuključe u ove procese.

2. Nekonkurenti

Slično kao u Bugarskoj i Rumuniji, i ovde je slučaj da su is-traživački instituti koje finansiraju vlada, političke partije, uni-verziteti, konsultanti, poslovna zajednica manje osposobljeni zarešavanje pitanja praktičnih politika na Zapadnom Balkanu odnezavisnih istraživačkih centara. Vladin aparat je nesposoban,kapaciteti političkih partija za razvijanje praktičnih politika suslabi, a univerziteti su nespremni i loše pripremljeni za to da seuključe u primenjena istraživanja praktične politike. Sve to zna-či da nezavisni istraživački centri imaju mogućnost da popunetu prazninu i da se bave toliko potrebnim istraživanjem praktič-ne politike.

2.1 Vladina istraživačka odeljenja

Odeljenja i instituti koji se bave istraživanjem činili su inte-gralni deo mnogih ministarstava na saveznom i republičkom ni-vou u socijalističkoj Jugoslaviji3. Postojala je jaka tradicija inter-nog istraživačkog i savetodavnog rada, naročito u Beogradu ko-ji je bio glavni grad. Tokom ranih devedesetih godina 20. vekaove strukture su ili bile zatvorene ili je bio smanjen njihov broj.Drastično smanjenje finansiranja, manjak poverenja novih poli-tičkih elita u ove strukture, kao i neaktulenost njihove struč-nosti u oblasti „planske ekonomije“ doprineli su tome da oviinstituti izgube svoje legitimno mesto u procesu definisanja

GORAN BULDIOSKIBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

4 Ubrzo je makedonska Socijal-demokratska unija odgovorilaosnivanjem „Progresa’ – sop-stvenog istraživačkog instituta.Međutim, ni Ohridski institut, niProgres nisu pružili analizu kojaprevzilazi interesovanje njihovihideoloških i partijiskih kolega.

58



praktičnih politika. Od preostalih instituta u Zagrebu, Sarajevu iBeogradu, bilo je svega nekoliko onih koji su imali nekakvog uspe-ha, a i oni su svoj radi ograničili na istraživanja u oblasti ekonom-ske, bezbednosne i spoljne politike. Uz podršku određenih mini-starstava, u poslednjih deset godina došlo je do povećanja brojadržavnih službenika koji su uključeni u različite faze procesa izra-de praktičnih politika, uključujući u to i analizu. Pored ovih izuze-taka, nije bilo napora, čak ni sporadičnih, da budu stvoreni sveo-buhvatni vladini centri za istraživanje praktičnih politika.

2.2 Nezavisni istraživački centri političkih partija

Kada su nemačke i druge političke fondacije započele svoje ak-tivnosti na Balkanu, očekivalo se da će neke političke partije, opo-našajući svoje razvijenije uzore, osnovati partijske stručne institu-te. Međutim, to se nije dogodilo. Dva izuzetka su G17 u Srbiji, gdeje grupa liberalnih ljudi osnovala istraživački centar i politički po-kret u jednom, kao i Ohridski institut, relativno mlad istraživačkiinstitut koji je osnovala makedonska desnica4. Ostali pokušaju ni-su urodili plodom. Političke partije nisu dovoljno ulagale u razvi-janje internih istraživačkih kapaciteta, već su se opredeljivale zastvaranje „analitičkih jedinica“. Iako ove jedinice imaju važnu ulo-gu u uobličavanju stavova političkih partija, njihove analize seuglavnom svode na ispitivanje javnog mnjenja (koje najčešće samenaručuju). Rezultat ovakve „analize“ najčešće je pamflet kojim setokom predizbornog perioda promovišu partijska ideologija i am-biciozni politički programi. Često se dešava da političke partije an-gažuju domaće i strane eksperte koji prave nacrt njihovih realnihpolitičkih programa. U isto vreme, populističke, antiintelektulanepartije imaju značajnu podršku u većini ovih zemalja. U skladu sasvojom antiintelektualnom orijentacijom, ove partije pokazuju vr-lo malo ili nimalo interesovanja za ulaganje u istraživanje praktič-nih politika.

2.3 Univerzitetski istraživački centri

Univerziteti i njihovi malobrojni istraživački centri uopštenemaju savetodavnu ulogu kada je reč o praktičnim politikama,a jedini izuzetak predstavlja inovativni istraživački centar svrše-nih studenata Univerziteta u Sarajevu. Vlade u regionu ne pod-stiču ove centre na istraživački rad. U svakoj od prestonica ovih


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

59


država postoji univerzitet koji ima ekonomski institut i nekoli-ko multidisciplinarnih istraživačkih instituta, ali oni su usmere-ni na realizovanje postdiplomskih studija i na akademsko istra-živanje. Neki od profesora ponekad rade kao konsultanti ilianalitičari praktične politike, ali uvek u okviru procesa koji vo-de ili vlada ili međunarodne organizacije. Istraživači zaintereso-vani za praktičnu politiku ušli su u svet politike, priključili su senezavisnim istraživačkim centrima ili su otišli u inostranstvo.Imajući u vidu paranoju koja postoji u političkoj eliti povodomtoga da bi državni univerziteti mogli postati uporišta opozicijeili kolevke novih društvenih pokreta, vlade najčešće pokazujusvoj uticaj i moć na (nominalno nezavisnim) univerzitetima ko-je finansira država. Ovakva slika ne daje mnogo nade da će uskorijoj budućnosti situacija biti otvorenija. Privatni univerzite-ti, čiji broj raste i koji svakodnevno privlače sve veći broj stude-nata, još uvek su usmereni samo na unosan posao pružanja vi-sokog obrazovanja. Osnivači Ri-Investa na Kosovu nalaze semeđu nekolicinom onih na Zapadnom Balkanu koji su osnova-li i nezavisni istraživački centar i univerzitet pod istim okriljem(iako su im rad i upravljanje odvojeni).

2.4 Poslovna zajednica i konsultantske firme

U zapadnim društvima tržište praktičnih politika bilo bi ne-zmislivo bez postojanja armije poslovnih lobista i istraživačkihinstituta. Iako je savet koji dobijate od kompanija vezan za od-ređene interese, on svakako vodi ka otkrivanju novih podatakai novih alternativa u praktičnoj politici. Tokom prvih godinatranzicije na Zapadnom Balkanu opšteprihvaćeno je bilo uvere-nje da kompanije nemaju kapacitet da se uključe u ove aktivno-sti i da ih je najpre potrebno razviti i konsolidovati. Sada su, me-đutim, i poslovni ljudi naučili da „neintelektualni argumenti“odmah donose profit, naročito onda kada su potkrepljeni sup-tilnim ili ne tako suptilnim podmićivanjem lokalnih donosilacapraktične politike. U najboljem se slučaju angažuju „eksperti“,koji sede u vladinim komisijama, kako bi obezbedili ostvariva-nje interesa određene poslovne zajednice. Umesto razvijene lo-bističke prakse i postojanja tržišta saveta u oblasti poslovnepraktične politike, kompanije imaju razvijene strategije za uz-vraćanje udaraca.

GORAN BULDIOSKIBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

60



Zajedno sa prilivom fondova iz EU i sličnih međuvladinih or-ganizacija koje deluju po principu ugovora, konsultantske agenci-je počele su ubrzano da niču. One su uglavnom lokalni partnerimeđunarodnim organizacijama ili stranim firmama koje dobijajumeđunarodne ugovore. Ove firme, kao pojedinačni stručnjaci, nedefinišu same prioritete praktične politike. Uključuju se u pojedinefaze ciklusa praktične politike tako što izrađuju identifikacionestudije i pružaju tehničku analizu ili tako što sprovode evaluacijuodređene praktične politike, vladinog programa ili zakona. Iako sunjihovi proizvodi značajni za praktičnu politiku, većina inter-vencija ovih stručnjaka je u procesu razvoja praktične politikekratkoročna i ograničena na usko polje njihove stručnosti. Pro-gram za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP) i Svetska banka naj-češće angažuju ovakve stručnjake za izradu konkretne studijekoja im je potrebna. Evropska komisija ima još razvijeniji apa-rat koji se bavi razvojem praktičnih politika u ovom regionu.Javno zastupanje određenih stavova i distribucija zaključakagotovo su isključivo zadatak ovih organizacija, što ostavlja ma-lo prostora za lokalno angažovanje.

3. Nezavisni istraživački centri na Zapadnom Balkanu: oblasti intervencije

Iako se na Zapadnom Balkanu pojavilo nekoliko odličnih ne-zavisnih istraživačkih centara, ove organizacije tek treba da steknureputaciju koje imaju takve grupe u susednim zemljama. Nezavi-sni istraživački centri nisu svemoguće organizacije, koje mogu ot-kloniti sve boljke izopačenog procesa razvoja praktičnih politikana Zapadnom Balkanu. Štaviše, i po veličini i po obimu posla onemogu da pokrivaju svega nekoliko oblasti. I pored toga, one pred-stavljaju neiskorišćen izvor unapređenja procesa donošenja prak-tičnih politika po nekoliko osnova.

Pouzdani podaci. Čitavom regionu su potrebni pouzdani poda-ci. Pored toga, postojeće podatke je potrebno objektivno tumačitii uveriti se da li su namešteni (tj. da li su ih namestiti politički kon-trolisani i nekada izmanipulisani zavodi za statistiku). Iako neza-visni istraživački centri ne predvode ovaj proces, usmeravanjem nasprovođenje istraživanja koje se zasniva na dokazima, kao i na do-bro upravljanje, oni bi mogli postati važan faktor u obezbeđivanjupouzdanih podataka.


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

61


Vizija. Forum 2015 na Kosovu i Albanija 2020 predstavljajudve inicijative predvođene nezavisnim istraživačkim centrima kojivide dalje od tekućih pitanja. Tako hrabar i nekonvencionalan na-čin razmišljanja trebalo bi da prevazilazi politička trvenja i uske in-terese lokalnih elita, koji prositiču iz njihovih kratkoročnih plano-va. Svakoj od zemalja u ovom regionu su, u manjoj ili u većoj me-ri, potrebni dugoročno planiranje i vizija društvenog razvoja. Ka-ko nastupa sve veći zamor od procesa evropskih integracija, dono-siocima političkih odluka će biti sve potrebnija nova vizija.

Brza, odnosno ad hoc precizna analiza. Na Zapadnom Balka-nu mnogi analitičari i donatori razvili su sopstvene analitičke in-strumente kako bi pratili heuristički model donošenja praktičnepolitike. Međutim, mnogi koraci u oblasti zakonodavstva bili sudiskretni, često i nesigurni. Čitav proces sprovođenja inicijalne stu-dije i konsultacija sa zainteresovanim akterima (ako se one uopšteobavljaju), kao i debata u parlamentu i glasanja o nekom zakonunekada traje manje od mesec dana. Takva situacija zahteva razli-čite pristupe i različite analitičke alate. Da bi bilo odgovoreno naovakav trend, neophodno je da postoje stalni nezavisni istraživa-čki centri koji bi bili u stanju da pruže neposrednu analizu i savet.

Lokalno vlasništvo nad procesima donošenja praktičnih politi-ka. Postoji jak pritisak iz inostranstva da budu izvršene brojne iz-mene u vođenju praktičnih politika. Međutim, vlade ovih državaobično prenebregavaju suštinu međunarodnih napora i zaintereso-vane su, pre svega, za pridobijanje fondova i sticanje političkih po-ena. Nažalost, ni međunarodne organizacije, a ni donatori nisu do-sledni u svojim naporima, niti u svojim zahtevima imaju strateškipristup. Stoga je potrebno pratiti njihov rad kako bi njihov pro-gramski razvoj bio bolje usmeren. Zbog toga što će promene u vo-đenju praktičnih politika, kao i reforme ostati prioriteti donatora,potrebno je da postoji i lokalni kritički glas.

Stalno praćenje implementacije praktične politike. Implementa-cija je Ahilova peta procesa donošenja praktičnih politika na Za-padnom Balkanu. Kako se najviše energije troši na to da određe-na pitanja budu stavljena na političku agendu i na usvajanje zako-na, vlade – a sve su sastavljene od koalicija – ne uspevaju da po-štuju sopstvene zakone. Praćenje budžeta i tumačenje toga kolikoje od objavljenih programa i usvojenih zakona preneto na kon-kretna budžetska davanja oblast je u kojoj već „cveta“ rad struč-nih instituta. Ukoliko bi napravili koaliciju sa NVO i dobili podr-šku i od vlade i od međunarodnih donatora, stručni instituti bi

GORAN BULDIOSKIBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

62



postali glavni predvodnik u praćenju implementacije vladinihpraktičnih politika.

Priprema budućih „klijenata“. Političari i državni službeniciboje se toga da se „autsajderi“ uključe u proces definisanja prak-tične politike, pa stoga za to nemaju ni mnogo volje. Uprkos broj-nim izgovorima za nedovoljnu transparentnost praktične politike,političari se moraju pripremiti za to da postanu budući korisnikkvalitetnih proizvoda praktične politike. To je dvostruki proceskoji zahteva da se istovremeno radi kvalitetna analiza i da se raz-vija kultura njenog korišćenja.

4. Nezavisni istraživački centri na Zapadnom Balkanu: konkurentne prednosti

Sveža krv. U ovaj region su se nakon školovanja na Zapaduvratili brojni diplomci. Opremljeni preciznim akademskim zna-njem, ovi mladi i nadareni ljudi razumeju i koriste savremene is-traživačke metode, pišu kvalitetne sažete prikaze, studije i izvešta-je i upotpunjuju svoje analize sveobuhvatnim strategijama komu-nikacije i javnog zastupanja. Sve je više pokazatelja da ovi ljudi uMakedoniji, na Kosovu, u Albaniji i u Bosni stvaraju novu gene-raciju nezavisnih istraživačkih centara. Utemeljene na analizi prak-tične politike zasnovane na dokazima, njihove preporuke postajuznačajne čak i u nestalnim demokratskim okruženjima u regionu.

Novi mediji. Internet se u ostatku sveta pokazao kao svima do-stupno sredstvo koje je omogućilo alternativni prostor za debatu.Na Zapadnom Balkanu uticaj interneta polako raste i predstavljaizazov za konvencionalne medije. Srbija, sa svojom živom blogos-ferom, verovatno predstavlja najbolji primer politički angažovaneanalize na internetu, koja je na istom ili na višem nivou kvaliteta uodnosu na analize u štampanim medijima. Iako stidljivo, novistručni instituti podržavaju, ali i maksimalno koriste ovakav trend.

Međunarodni nezavisni istraživački centri kao utemeljivači.Neki lokalni političari već slede i slušaju analizu i preporuke za vo-đenje praktične politike, koji dolaze iz međunarodnih centara zapraktične politike. Međunarodni glasovi su imali ulogu utemelji-vača, jer su skrenuli pažnju lokalnih političara na istraživanja ko-ja su zasnovana na dokazima. Imajući u vidu to da uglavnom ana-liziraju spoljnu politiku, pitanja iz oblasti bezbednosti i pristupa-nja EU, međunarodni centri su pre svega partneri, a ne konkuren-ti lokalnim centrima.


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

63


„Briselski faktor“. Iako se „šargarepa“ pristupanja EU gubi nahorizontu, civilno društvo i stručni instituti bi još uvek mogli da is-koriste Evropsku komisiju za to da efikasno utiču na državne re-forme u regionu. Kada su utemeljene na analizi praktične politikezasnovane na dokazima, preporuke stručnih instituta dobijajuznačaj čak i u nestalnim demokratskim okruženjima u regionu.

5. Nezavisni istraživački centri na Zapadnom Balkanu:njihova Ahilova peta

Nezavisni istraživački centri u regionu nisu dovoljno razvijeni.Njihov potencijal veći je od onoga što su oni u stanju sada da pru-že. Međutim, njihov prvi i najveći nedostatak čine velika finansij-ska i programska zavisnost od stranih donatora i međunarodnihinstitucija. Takođe, njihovi pokušaji da oponašaju svoje zapadno-evropske uzore bili su samo delimično uspešni zahvaljujući različi-tom političkom okruženju u kome deluju. Na kraju, njihov kapa-citet za sprovođenje kvalitetnog istraživanja i za analitički rad mo-ra biti unapređen.

Šta je svrha postojanja nezavisnih istraživačkih centara? Mno-gi nezavisni istraživački centri u regionu, nezavisno od svojih pret-hodnih postignuća, ne mogu da odgovore na ovo pitanje. Drugidaju nejasne odgovore, poput onih da njihov „centar postoji zaraddobrobiti zemlje“ ili zbog „unapređenja prioriteta praktičnih poli-tika i uključivanja svih zainteresovanih aktera“. Mnogo bolji od-govor pomogao bi tome da nezavisni istraživački centar koji vodijavnu praktičnu politiku sa jasnom vizijom razlikujemo od konsul-tantske firme. Time bi se jasnije ocrtala sada veoma nejasna linijarazdvajanja ove dve organizacije, koju mnogi donosioci praktičnihpolitika i ne povlače.

Koje su njihove primarne ciljne grupe za svaki od pojedinačnihproizvoda praktične politike: postavlja se pitanje da li su to politi-čari, mediji, drugi eksperti, javnost, državne institutcije, međuna-rodni donatori ili političke partije. Nezavisni istraživački centri naZapadnom Balkanu suočavaju se sa dvostrukom realnošću kadaje reč o potencijalnim klijentima. S jedne strane, međunarodne or-ganizacije i donatori shvataju i podržavaju rad u praktičnoj politi-ci koji je u skladu sa određenim standardima. S druge strane, cen-tri za definisanje praktične politike moraju lokalnim političarima,koji često nisu ni zainteresovani, a ni kvalifikovani za to da razu-meju visoko kvalitetne predloge praktične politike, da obezbedesvoje proizvode u obliku praktične politike. Ovakva situacija cen-

GORAN BULDIOSKIBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

5 Upravljanje procesom istraži-vanja praktične politike odnosise na proces u kome bi, na pri-mer, nezavisni istraživački cen-tar organizovao čitav procesrazvoja praktične politike, počevod analize potreba, preko orga-nizovanja participacije javnosti,pa sve do isporučivanja konač-nog proizvoda. U ovom proce-su, nezavisni istraživački centarnema unutar svoje organizacijetehničku stručnost, već je dobi-ja od spoljnog eksperta kogaangažuje. Nezavisni istraživačkicentar ima veštinu organizova-nja ovog procesa, kao i prezen-tovanja tehničke stručnosti uformi koja je pristupačna i pri-hvatljiva različitim ključnim akte-rima u procesu.6 U okviru vlada, ove preporu-ke su pre svega nemenjeneonim jedinicama koje su od-govorne za koordinaciju vlastii za upravljanje zakonodavnimprocesima.

64



trima nameće potrebu da razvijaju proizvode koji zadovoljavajuoba zahteva. To znači da, ako je moguće, razvijaju dve vrste pro-izvoda praktične politike, koje dele isti cilj.

Sprovođenje istraživanja praktične politike sopstvenim kapaci-tetima ili upravljanje istraživanjem i koncipiranjem praktične poli-tike. Ovo je stalno pitanje koje se nameće mnogim nezavisnim is-traživačkim centrima ako se uzme u obzir to da rade na malom tr-žištu praktičnih politika. To je „mač sa dve oštrice“. Svesni toga dau brojnim oblastima u njihovim zemljama postoje ograničenastručnost, kao i nemogućnost stalnog angažovanja priznatih struč-njaka, neki centri su se specijalizovali za upravljanje procesima do-nošenja praktičnih politika.5

6. Preporuke6

Uočljivo je postojanje trenda konsolidacije nezavisnih istraži-vačkih centara na Zapadnom Balkanu. Sve su traženiji oni kojipružaju relevantne analize. Oni, iako sporo, sve više među lokal-nim elitama uspevaju da pronađu tržište za svoje ideje praktičnepolitike. Međunarodna zajednica, iako svesna potrebe razvijanjalokalnog učestvovanja, nije uspela da angažuje ove organizacije.Iako ne mogu rešiti sve probleme, one bi mogle da pomognu to-me da se bolje kanališu poruke koje idu od vrha elita nadole, ali itome da se društvo suprotstavi nekim tvrdnjama populista u regi-onu. Ovde je navedena lista mera koja bi, iako nije konačna, mo-gla da pomogne ubrzavanju i olakšavanju sprovođenja ovih pro-cesa, kao i oslobađanju tog potencijala.

6.1. Konkretne preporuke donatorima koji finansiraju nezavisne istraživačke centre

• Treba obezbediti veće uključivanje lokalnih nezavisnih istra-živačkih centara u postavljanje prioriteta praktične politiketako što će biti angažovani u procesu prgramskog planiranjaili tako što će im biti dodeljeni višegodišnji budžetski i insti-tucionalni darovi (popularno: grantovi). Oni bi trebalo da:- obezbede srednjoročnu stabilnost, obezbede kapacitet za

ad hoc analizu i podrže razvoj internog kapaciteta- podstiču kontrolu kvaliteta.

• Treba staviti veći naglasak na praćenje sprovođenja zakonai budžeta, a ne na razvoj novih politika.


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

65


• Treba uspešno podržati transformaciju – svaki odobrenprojekat praktične politike treba da sadrži jasnu strategijuza promenu, a ne samo jaku istraživačku komponentu.

• Treba prepoznati to da su istraživanja praktične politikeskupa po zapadnobalkanskim standardima (u poređenju sapodrškom građanskom aktivizmu).

6.2 Konkretne preporuke vladama

Vlada bi u svakom misnistarstvu i sektoru trebalo bolje dauključi zainteresovane aktere u proces kreiranja praktične politike,odnosno da izbegne dosadašnje jednostrano konsultovanje uovom procesu. Iako se ne dovodi u pitanje to da je vlada odgovor-na za svoju praktičnu politiku, proces koncipiranja praktične po-litike treba da bude dvosmeran konsultativni proces i da predsta-vlja partnerstvo sa građanima. Ovim bi bilo omogućeno većeuključivanje u ovu politiku nezavisnih istraživačkih centara, kao idrugih organizacija.

• Trebalo bi ustanoviti obaveznu analizu troškova i dobiti(cost-benefit) za svaki predloženi zakon i sistem praćenjasprovođenja.

• U svakom ministarstvu trebalo bi uvećati sredstva namenje-na istraživanju koje je zasnovano na dokazima u datom sek-toru i omogućiti nezavisno prećenje dodeljenih ugovora.

• Trebalo bi se učlaniti u raspoložive fondove EU za istraživa-nja, kao što je, na primer, Okvirni program VII (FrameworkProgramme VII) ili podstaći njihovo korišćenje.

• Trebalo bi poslati vladine zvaničnike u Bugarsku i Rumuni-ju kako bi mogli da uče iz tamošnjih pozitivnih iskustava sa-radnje vlade i nezavisnih istraživačkih centara.

• Kao deo državnih propisa koji određuju odgovoran procesdonošenja praktične politike (postoje svugde osim na Koso-vu i u Crnoj Gori), trebalo bi uvesti državno finansiranjevladinih istraživačkih instituta.

6.3 Konkretne preporuke nezavisnim istraživačkim centrima

Trebalo bi:• definisati dugoročnu viziju i koristiti međunarodne stan-

darde za srpovođenje kvalitetnog istraživanja

GORAN BULDIOSKIBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

66



• primenjivati sve savete i preporuke date vladi i/ili drugimklijentima (biti transparentan, odgovoran itd.), tj. ovi cen-tri treba da rade ono što zagovaraju

• preći sa analize praktične politike, koja je vođena mišlje-njem, na onu koja je zasnovana na dokazima

• napraviti jasnu razliku između toga da li je centar zaistanezavisni istraživački centar ili je zapravo konsultantskafirma (imidž i vrsta posla kojim se centar bavi)

• razviti interni istraživački kapacitet onoliko koliko to do-zvoljava lokalno tržište, ali se i specijalizovati za upravlja-nje procesima donošenja praktičnih politika

• napraviti jasnu razliku između aktivizma koji odlikuje or-ganizacije civilnog društva i onog koji odlikuje usmerenojavno zastupanje (nezavisni istraživački centar treba da sebavi javnim zastupanjem)

• umrežavati se sa drugim stručnim centrima kako bi bilaizgrađena zajednička osnova i unapređeni legitimitet,kontrola kvaliteta i uticaj

• uticati na to da regionalna saradnja, bez obzira koliko totrivijalno zvuči, postane prioritet nezavisnih istraživačkihcentara. Lokalna tržišta praktičnih politika su suviše ma-la da bi pružila dovoljno dokaza i primera iz kojih se mo-že učiti.

7. Zaključak

Nezavisni istraživački centri već sada predstavljaju podsticaj-ne faktore u promovisanju i u analizi nekih od reformi, ali nji-hova uloga i značaj mogu biti višestruko uvećani. Pored prepo-ruka vladama i međunarodnim donatorima koje su ovde iznete,treba dati i preporuke lokalnim nezavisnim istraživačkim centri-ma. Oni moraju unaprediti kvalitet svog rada i razviti strategijeza postizanje većeg uticaja na proces donošenja odluka praktič-ne politike. Međunarodni donatori su pokušali da nametnuuvođenje mnogih reformi i uspeli su da dođu do faze realizaci-je, u kojoj je većina reformi neslavno propala. Međutim, sadapostoji potreba da čitav sistem i kultura koncipiranja praktičnihpolitika u regionu budu revidirani. Jačanje istraživanja praktič-ne politike, koje je zasnovano na dokazima, kao i promovisanjekulture njegovog aktivnog korišćenja predstavljaju važne pola-zne tačke. Neke vlade u regionu su sporadično koristile analize


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

67


koje su uradili nezavisni istraživački centri. Nažalost, ovi sluča-jevi su uglavnom bili ograničeni na one oblasti u kojima je ana-liza podržavala stav vlade. Vlade, takođe, moraju prihvatiti kri-tički usmerene stavove koji proizlaze iz istraživanja. Za razlikuod NVO koje sprovode kampanje, nezavisni istraživački centrise u konstruktivnu kritiku najčešće uključuju tako što predlažualternativna rešenja. Pružanje podrške njima značilo bi unapre-đivanje procesa donošenja praktičnih politika na ZapadnomBalkanu, što je nešto što ni međunarodni donatori, ni vlade nesmeju da previde.

Literatura:

1. Buldioski, G. (2007) ‘Think Instead of Thanks’. Turkish Policy Quarterly3. no. 6 pp. 47–59.

2. Krastev, I. (2003) ‘The influence of think tanks: The case of Bulgaria.’ InBratislava: UNDP: Thinking the Unthinkable: From Thought to Policy:Experiences from Central and Eastern Europe. pp. 76–88.

3. Mcgann, J. G. with Johnson, E. C. (2005) Comparative Think Tanks,Politics and Public Policy. London: Edward Elgar Publishing.

4. Sabatier, P. A. and Jenkins-Smith, H. C. (1999) The Advocacy CoalitionFramework: An Assessment. In: P. A. Sabatier (ed). Theories of the Po-licy Process. Boulder and Oxford Press.

5. Stone, Diane, and Denham, Andrew, (eds.) (2004) Think Tank Traditi-ons: Policy Research and the Politics of Ideas. Manchester: Manche-ster University Press.

6. Weaver, R. Ken (1989) ‘The Changing World of Think Tanks’. PoliticalScience and Politics 22, No. 3, pp. 563 – 78.

Napomena: Stavovi koji su ovde izneti su isključivo stavovi autora i nepredstavljaju mišljenje Instituta otvorenog društva. Ovaj rad nije rezultatistraživanja, već predstavlja dokument koji javno zastupa određeni stav.

Tekst prevela sa engleskog na srpski jezik:Nataša Ristović

IZTOK BOJOVIĆBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

68



Nezavisni istraživački centri u SADIztok Bojović

istraživač u Beogaradskoj školi za studije bezbednosti


UDK: 303.424:32]:061(497) ; 35.072.7(497) ; 364-787.86(497)

Sažetak

Nezavisne istraživačke ustanove (think tanks) vremenom supostale važna karika u procesu kreiranja bezbednosne i spoljnepolitike SAD. O njihovom značaju i uticaju postoje oprečna mi-šljenja, počev od onih koja ističu važnost postojanja nezavisnihgledišta u procesu donošenja odluka, pa do onih koja ove usta-nove dovode u vezu sa pružanjem intelektualne podrške vlada-jućim elitama i interesnim grupama. Iako kredibilitet istraživač-kih centara počiva upravo na sposobnosti promovisanja nepri-strasnih i kritičkih gledišta, ove ustanove su primetno vredno-sno i ideološki opredeljene, kada je reč o suštinskim pitanjimarazvoja američkog društva i uloge države. Pozicioniranje neza-visnih istraživačkih centara u prostor između formulisanja pre-poruka, javnog zastupanja i uticaja na praktičnu politiku pre-sudno će uticati na njihov dalji razvoj.

Ključne reči: nezavisni istraživački centri, praktična politika,bezbednosna politika, istraživanje, analiza, uticaj, proces dono-šenja odluka

Razvoj „think tank“ koncepta

Koncept nezavisnih istraživačkih centara (eng. Think Tanksili Policy Institutes) razvijan je još u periodu između dva svetskarata kada su osnovane prve organizacije koje su se bavile istra-živanjem i analizom, prevashodno vojne strategije i međunarod-nih odnosa. Kraljevski Institut za odbrambene i bezbednosnestudije (Royal United Services Institute for Defence and SecurityStudies, http://www.rusi.org/about/) u Britaniji (RUSI) osnovanje davne 1831. godine, dok su američki Brukings (Brookings In-stitution) i Karnegi zadužbina (Carnegie) ustanovljeni 1916,

NEZAVISNI ISTRAŽIVAČKI CENTRI U SAD

BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

69


odnosno 1910. godine. Za vreme Drugog svetskog rata oveustanove imale su istaknutu ulogu prilikom pružanja podrškedržavnim institucijama, a bile su angažovane i u oblasti nefor-malne diplomatije i mobilisanja javnog mnjenja. U širu upotre-bu naziv think tank ulazi u postratnom periodu kao sinonim zasamostalne istraživačke ustanove u oblasti odbrane i nacional-ne bezbednosti. U ovom periodu nastaje i RAND korporacija,koju je osnovalo 1946. američko ratno vazduhoplovstvo, kojaje u početku pružala podršku odbrambenoj industriji. Nakonnekoliko godina RAND postaje nezavisna, neprofitna organi-zacija, sa misijom „unapređenja praktične poltike i donošenjaodluka putem istraživanja i analize“. U posleratnom periodubroj nezavisnih istraživačkih centara (NIC) u svetu bio je ustalnom porastu. Isprva koncipirani kao izdvojeni institucio-nalni „trust mozgova“, one vremenom prerastaju u ustanovekoje deluju i finansiraju se nezavisno od državnog aparata. To-kom vremena naziv je dobijao sve šire značenje, obuhvatajućiširok spektar organizacija koje se bave interdisciplinarnim is-traživanjem i analizom u raznim oblastima, kao i donošenjempreporuka u domenu praktične politike (eng. policy). Premanedavnom istraživanju sprovedenom na američkom Univerzi-tetu Pensilvanija – Upenn, danas u svetu ima najmanje 5.465institucija ove vrste, od čega se 1.777 nalazi upravo u SAD(Mcgann, 2008: 11–12).

U praksi koncept NIC nije jednostavno razgraničiti od aka-demskih instituta, državnih istraživačkih centara ili nevladinihorganizacija koje se bave javnim zastupanjem (eng. advocacy).Nejasnom određenju doprinosi činjenica da se nezavisni istraži-vački centri međusobno znatno razlikuju po profilu, budžetu,veličini i uticaju. Primera radi, godišnji budžeti centara u SADvariraju, počev od nekoliko stotina hiljada, pa sve do dvesta mi-liona dolara. Neke od ovih ustanova definisane su kao nepartij-ske i bave se nezavisnim istraživanjima, dok su druge usmerenena pružanje podrške donosiocima odluka i političkim stranka-ma. Pojedini centri upošljavaju brojne stručnjake iz različitihoblasti, dok se rad drugih zasniva na entuzijazmu nekolicine.Manji, takozvani single issue centri, čiji se delokrug rada svodina jednu oblast, bliskiji su građanskim grupama za pritisak. Go-tovo polovina od ukupnog broja think tank ustanova nalazi seu sastavu univerziteta, a određen broj ustanova, kao što jeRAND, radi pod ugovorom sa klijentima, uključujući velikekorporacije i državu (Mcgann, 2005, 6–8).

IZTOK BOJOVIĆBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

70



Od brojnih ustanova te vrste u SAD se izdvajaju one kojeimaju veliki ugled i, srazmerno tome, određen uticaj na kreira-nje domaće i spoljne politike. Pre svih, to su centri u Vašingto-nu (od ukupnog broja svaki peti se nalazi u prestonici). Oveustanove imaju ulogu svojevrsnog savetodavnog i korektivnogmehanizma koji služi donosiocima odluka u Beloj kući i Kapi-tol hilu. Ustaljena je praksa da državne institucije NIC angažu-ju u istraživanjima i analizama, a neretko eksperti ovih ustano-va svedoče pred odborima Kongresa ili učestvuju u brifinzimanamenjenim predstavnicima zakonodavne i izvršne vlasti.

Pozicioniranje na tržištu ideja

Iako u osnovi multidisciplinarni, vodeći američki NIC imajureputaciju ustanova specijalizovanih za određene oblasti. Bru-kings se smatra autoritetom u oblasti ekonomske politike i me-đunarodnih odnosa, dok se u oblastima odbrane, bezbednosti ispoljnih poslova ističu Karnegi zadužbina (Carnegie Endow-ment for International Peace), Fondacija Heritejdž (od eng. he-ritage – nasleđe) i Centar za strateške i međunarodne studije –CSIS. U domenu domaće socijalne politike, zdravstva i civilnogdruštva vodeće su American Enterprise Institute i Urban insti-tute. Jedini centar van prestonice koji se ubraja u pet vodećih uzemlji (rangiran kao drugi u istraživanju magazina Foreign Po-licy) jeste Savet za međunarodne odnose (The Council on Fore-ign Relations) iz Njujorka, osnovan 1921. godine. On je vode-ća nevladina ustanova u oblasti međunarodnih odnosa(Mcgann, 2009). Kada je reč o medijskoj eksponiranosti, premastudiji grupe za istraživanje medija – Fairness and Accuracy inReporting (FAIR), u medijima su u periodu 2006–2007 bili naj-više citirani Brukings, CFR, AEI, Heritejdž i CSIS (Dolny,2008) .

Po definiciji, kredibilitet NIC počiva upravo na sposobnostipromovisanja nepristrasnih i kritičkih gledišta, koja su van po-litičkih i ideoloških okvira. Centar za strateške i međunarodnestudije se, primera radi, jasno deklariše kao vanpartijska orga-nizacija, „posvećena aktivnom ujedinjavanju lidera obe strankeu rešavanju problema“. Međutim, neizbežan je izvesni vredno-sni stav, a time i ideološko pozicioniranje NIC prema suštinskimpitanjima razvoja američkog društva i uloge države. Uslovno re-čeno, američka think tank scena može se podeliti na konzerva-


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

71


tivne, libertarijanske (minimalna uloga države i uticaj na slo-bodno tržište i socijalnu politiku), centrističke (sintetišu konzer-vativne i progresivne elemente) i progresivne institucije (državniintervencionizam u oblasti ekonomije i socijalne politike). Onise pozicioniraju i prema tretmanu pojedinih pitanja u oblastimanacionalne bezbednosti i spoljne politike, koje su u velikoj meripovezane. Kada je reč o spoljnoj politici, u Vašingtonu postojiprincip da van SAD prestaju partijske podele. Stoga NIC pred-stavljaju idealan vaninstitucionalni forum za postizanje konsen-zusa o spoljnopolitičkim prioritetima.

Među vodećim centrima, Heritejdž se smatra konzervativ-nim, AEI neokonzervativnim, Kejto libertarijanskim, Centar zastrateške i međunarodne studije – CSIS i RAND bliskim de-snom centru, Savet za međunarodne odnose i Karnegi centristi-čkim, Brukings levim centrom, dok se bliskim političkoj levicismatraju ustanove poput Instituta za ekonomsku politiku (Eco-nomic Policy Institute) (Mcgann, 2005).

Privatne fondacije, korporacije, interesne grupe i državanajčešći su izvori donacija američkih NIC. Institut Kejto, ko-ji se smatra najvećim kritičarem establišmenta, u svom pravil-niku ističe da ne prihvata donacije države, već se u potpuno-sti oslanja na privatne donatore. Drugi centri finansirani sudelom (RAND) ili u potpunosti – Institut za mir SAD (US In-stitute for Peace) – iz budžeta. Istraživački centri u SADpretežno su nezavisne ustanove za razliku od evropskih ko-je po pravilu osnivaju i finansiraju državne institucije ilipartije (Nemačka). Kao neprofitne organizacije, istraživač-ki centri u Kanadi i SAD oslobođeni su plaćanja poreza, ali

Prilikom rangiranja NIC uzima se u obzir više parametara– reputacija njihovih eksperata, raspoloživi resursi, medij-ska eksponiranost, broj publikacija, važnost preporuka pre-točenih u zakone ili zvanične dokumente, broj referenci ustručnim i naučnim publikacijama, angažovanje kadrova udržavnoj službi... (Mcgann, 2005) Interesantno je primetitida među vodećim centrima specijalizovanim za pitanja od-brane i bezbednosti nema onih koji se svrstavaju u politi-čku levicu ili u levi centar. Prema većini kriterijuma, kao štosu resursi i uticaj na američku politiku, centri bliži politič-koj desnici slove za uticajnije.

IZTOK BOJOVIĆBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

72



su i zakonom sprečeni da direktno lobiraju ili da na drugi na-čin vidljivo utiču na stvaranje zakona. Način finansiranjaovih ustanova čest je argument kojim se u pitanje dovodi nji-hov integritet, u kontekstu prilagođavanja istraživanja i ana-liza promovisanju interesa donatora (tzv. third party marke-tinška tehnika). Istraživački centri koje osnovaju naftne i du-vanske kompanije radi promovisanja istraživanja koja ospo-ravaju negativne efekte klimatskih promena, odnosno vezuizmeđu konzumiranja cigareta i kancerogenih oboljenja,predstavljaju očigledan primer ovakve prakse. Manje očit uti-caj vidljiv je na primeru Heritejdža koji je javno kritikovaousvajanje Kjoto protokola, u vreme kada je većina donacijastizala iz naftne kompanije Exxon Mobile (Greenpeace USAResearch Department, 2007).

NIC u procesu donošenja odluka

O uticaju koji NIC imaju na proces donošenja zakona ikreiranje državne politike postoje oprečna mišljenja, uključu-jući tu i ona koja mistifikuju njihovu ulogu, smatrajući ihameričkom „vladom u senci“, s obzirom na to da se u vode-ćim centrima nalaze prominentna imena iz sveta politike i dase kadrovi u NIC i administraciji periodično rotiraju. Prili-kom smene vlasti i promene odnosa snaga u Kongresu, držav-ni službenici pronalaze angažman u civilnom sektoru da bi,nakon izvesnog vremena, nastavili karijeru u državnim insti-tucijama. Ovakva praksa „prelivanja“ kadrova navela je po-jedine komentatore da ovaj fenomen nazovu „vlada na čeka-nju“. Primera radi, poznato je da se u periodu vladavine de-mokrata, republikanski kadrovi mobilišu u AEI (AmericanEnterprise Institute). Osim toga, članovi Kongresa neretko senalaze u upravljačkim telima NIC. Prekomerno bavljenje po-litikom i približavanje vladi može podriti nezavisnu poziciju ireputaciju NIC. Kako ne kriju ambicije da utiču na donosio-ce odluka, nezavisne istraživačke ustanove suočavaju se sa ri-zikom da budu doživljene kao produžena ruka vlasti ili kaolobi grupe. To je naročito primetno kod onih ustanova čijiuticaj i publicitet variraju u zavisnosti od toga koja je stran-ka na vlasti. Tokom prethodnih decenija Savet za međuna-rodne odnose prednjačio je po broju državnih zvaničnika izobe partije koji su prošli kroz njegove redove, usled čega se


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

73


CFR doživljava kao najuticajnija nevladina institucija u ame-ričkoj politici.

Ipak, neosnovano je reći da NIC definišu politiku SAD, sobzirom na složenost procesa donošenja odluka u Vašingto-nu. Njihov se značaj ogleda ponajviše u uticaju na uobliča-vanje strateških smernica i prioriteta američke politike.Kroz usmeravanje javne debate, kritiku zvanične politike ijavno zalaganje, NIC su katalizator novih, nezavisnih gledi-šta u domenu praktične politike koja često nalaze mesto upolitici Vašingtona.

S obzirom na to da ne postoji jasan metodološki okvir naosnovu koga je moguće precizno odrediti učestvovanje civil-nog sektora u procesu formulisanja bezbednosne i odbrambe-ne politike SAD, udeo NIC posredno je vidljiv na više plano-va. Preporuke iz analiza i studija ovih ustanova mogu se pre-poznati u nacrtima strategija nacionalne bezbednosti i odbra-ne (Ranquet, 1997), a predsedničke kampanje po pravilupredstavljaju idealnu priliku za promovisanje novih ideja ikoncepcija. Sa druge strane, predsednički kandidati po pravi-lu besplatno koriste podršku i ekspertizu NIC, što doprinosikredibilitetu njihovih političkih programa i otvara mogućnostza angažovanje njihovih eksperata u Administraciji.

Tako su se tokom vladavine predsednika Džimija Kartera,u predsedničkom timu našli kadrovi Brukingsa i Saveta zameđunarodne odnose. Tokom dva mandata, Reganova admi-nistracija oslanjala se na oko 200 eksperata koji su dolazili izHuver institucije, Heritejdža, AEI i CSIS. Istaknutu ulogu ukreiranju politike tada je imao Heritejdž, čija je studija„Mandat za promenu“ postala osnov Reganovog programa1980. godine (Abelson, 2002: 142). Smatra se da je tokomvladavine demokrata 90-ih godina Institut za progresivnu po-litiku (Progressive Policy Institute) imao veliki uticaj na Klin-tonovu administraciju, a Klinton je u jednom periodu predse-davao ovom ustanovom. Klintonova vlada je pod uticajempreporuka o potrebi osnivanja saveta za ekonomsku bezbed-nost, koje je dobijala od Karnegi zadužbine, formirala Naci-onalni ekonomski savet (Haas, 2002) .

Dolaskom republikanaca na vlast u prvi plan ponovo izbi-jaju konzervativni NIC. U predizbornoj kampanji Buša mla-đeg angažovano je preko sto eksperata, od kojih su mnogidolazili iz Huver institucije. Kadrovi ove institucije igrali su

IZTOK BOJOVIĆBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

74



istaknutu ulogu tokom Bušovog mandata (Kondoliza Rajs,Džordž Šulc) (Abelson, 2002: 140–141). Doktrina preventiv-nog rata Bušove administracije, koja je deo strategije nacio-nalne bezbednosti iz 2002. godine, pripisuje se uticaju grupeneokonzervativnih centara, na čijem su čelu bili Projekat zanovi američki vek (Project for a New American Century –PNAC) i Centar za bezbednosnu politiku (Center for SecurityPolicy). Projekat za novi američki vek (PNAC), čiji je jedanod osnivača Ričard Čejni, potpredsednik SAD u vreme vlada-vine predsednika Buša, navodi se i kao jedan od idejnih po-kretača invazije na Irak (Project for New American Century,1998), a više članova centra je nakon dolaska republikanacana vlast postavljeno na ključna mesta u Bušovoj administra-ciji. Među proponentima napada na Irak bio je i AEI. U svomgovoru održanom pred predstavnicima AEI uoči vojne inter-vencije u Iraku, bivši američki predsednik izjavio je: „Vi oba-vljate tako dobar posao da je moja administracija pozajmiladvadeset takvih umova“ (Christian Science Monitor).

Uloga NIC dolazila je do izražaja i prilikom formulisanjatakvih strateških odluka kao što su bile odluke donošene pri-likom proširenja NATO saveza u prvoj polovini 90-ih (istak-nuta uloga RAND na afirmaciji proširenja tokom serije ana-litičkih brifinga) (Asmus, 2002). Konzervativni Heritejdž isti-če povlačenje SAD iz antibalističkog programa (ABM Treaty)2002. godine kao posledicu svojih preporuka datih admini-straciji (Spring, 2002).

Jedan od najočitijih primera uticaja NIC na politiku ogle-da se u kampanji 14 konzervativnih centara u periodu1990–1997. godine. Kampanja je trebalo da ospori naučnedokaze o negativnim efektima globalnog zagrevanja. Kampa-nja se sastojala od pružanja organizacione podrške pojedinimpredstavnicima iz akademske sfere, mobilisanja javnog mnje-nja putem serije javnih foruma i konferencija za javnost, kaoi svedočenjima u Kongresu i objavljivanjem serije publikaci-ja. U pomenutom periodu proizvedeno je i objavljeno čak224 teksta na tu temu. Ove ustanove iza kojih su stajali inte-resi velikih korporacija uspešno su redefinisale problem kli-matskih promena i uticale na politiku republikanske admini-stracije. Uprkos podršci javnog mnjenja koja je išla u koristKjoto protokola, Senat je 1997. godine izglasao Rezoluciju98. Njom se odbacuje svaki sporazum koji uslovljava ograni-


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

75


čenje emisije štetnih gasova, a SAD ni do danas nisu prihva-tile Kjoto sporazum (McCright and Dunlap, 2003). Nedavnainicijativa Centra za strateške i međunarodne studije i Centraza novu američku bezbednost (CNAS) nastoji da svrsta kli-matske promene visoko na listu izazova nacionalne bezbed-nosti SAD, a slične preporuke stižu i od Saveta za međuna-rodne odnose (Ignatius, 2009).

U sadašnjoj Administraciji ističe se uloga Li Hamiltona,predsednik Centra Vudro Vilson (Woodrow Wilson Interna-tional Center) i uticaj na stavove predsednika Obame kada jereč o politici prema Iranu (Ignatius, 2009). Istaknutu ulogu uformiranju politike nove Administracije ima Centar za ame-rički progres (Center for American Progress), koji je u krat-kom periodu (osnovan 2003) stekao status najuticajnijeg„progresivnog“ NIC. Centar za američki progres, po uzoruna prorepublikanski Heritejdž, pruža intelektualnu podrškurazvoju Obamine političke platforme, koja je odnela pobeduna nedavnim predsedničkim izborima, a vodeći ljudi Centranalaze se na čelu predsedničkog „tranzicionog tima“. Međuinicijativama CAP, koje su postale deo predsedničke agende,ističe se strategija postepenog povlačenja trupa iz Iraka i ja-čanja vojnog prisustva u Avganistanu, kao i plan racionaliza-cije i nivelisanja vojnog budžeta (Center for American Pro-gress, 2009). U Obaminom timu nalazi se i nekoliko pred-stavnika Brukingsa.

Kako i sami NIC nastoje javno da promovišu svoj značaju cilju privlačenja donatora, njihov udeo u kreiranju ameri-čke bezbednosne i odbrambene politike predmet je subjektiv-nih procena. Sa izvesnošću se, međutim, može reći da ameri-čki establišment prepoznaje značaj nezavisnih istraživanja ianaliza u procesu kreiranja praktične politike i donošenja od-luka. Kada je reč o istraživačkim centrima sa prostora Zapad-nog Balkana, njihova uloga i uticaj na društvena zbivanja suu kontekstu položaja civilnog sektora i odnosa sa državniminstitucijama. U poređenju sa sličnim ustanovama u razvije-nim zemljama, regionalne think tank ustanove se još uvek bo-re da uspostave kredibilitet a delokrug rada im je često ogra-ničen usled nedostatka sredstava. Od njihove sposobnosti dapromovišu stručna a ujedno i autentična, nezavisna gledišta,zavisiće u kojoj meri će biti prepoznati kao nezaobilazna in-stanca u procesu formulisanja praktične politike.

IZTOK BOJOVIĆBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

76



Literatura:

1. Asmus, R. D. (2002) Having an impact: Think Tanks and the NATOenlargement debate. U. S. Foreign Policy Agenda Vol 7(3): 29–32

2. Abelson, D. E. (2002) Do Think Tanks Matter? Montreal: Mcgill Queen’sUniversity Press. Available from:http://books.google.com/books?id=4Tp0OdOkbmgC&dq=Do+think+tanks+matter&printsec=frontcover&source=bn&hl=en&ei=iS—SY7ADoS2jAeE-eSnCA&sa=X&oi=book_result&resnum=5&ct=result(pristupljeno 16. 3. 2009).

3. Center for American Progress (2009) Obama’s Defense Budget is onTarget“, Washington, DC: Center for American Progress. Availablefrom: http://www.americanprogress.org/issues/2009/02/defense_budg-et.html (pristupljeno 2. 3. 2009)

4. Christian Science Monitor. Spheres of influence. Boston: ChristianScience Monitor, http://www.csmonitor.com/specials/neocon/spheresIn-fluence.html

5. Center for Strategic Studies (2007) The age of consequences: The for-eign policy and National Security Implications of Global ClimateChange. Washington, DC: Center for Strategic Studies. Available from:http://www.csis.org/media/csis/pubs/071105_ageofconsequences.pdf(pristupljeno 25. 2. 2009).

6. Dolny, Michael (2008) The Incredible Shrinking Think Tank. Fairnessand Accuracy in Reporting, Available from:http://www.fair.org/index.php?page=3322 (pristupljeno 15. 2. 2009).

7. Greenpeace USA Research Department. (2007) Exxon Mobile Contin-ued Funding of Global Warming Denial Industry. Washington, DC:Greenpeace USA Research Department. Available from:http://www.scribd.com/doc/7807842/Green-Peace-Exxon-Mobil-Funds-Global-Warming-Denialists (pristupljeno 15. 3. 2009)

8. Haas, Richard N. (2002) Think Tanks and U.S. Foreign Policy-A Policy-maker’s Perspective. U. S. Foreign Policy Agenda: 7. Available from:http://www.scribd.com/doc/3210628/the-role-of-think-tank-in-us-foreign-policy (pristupljeno 7. 3 .2009).

9. Ignatius, D. (2009) On Iran, an Apostle of Patience. The WashingtonPost. 26. 2. 2009. Available from: http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2009/02/25/AR2009022503122.html (pristupljeno 2.3. 2009).

10. McCright, A. M. and Dunlap, R. E (2003) Defeating Kyoto: The Conser-vative Movement’s Impact on U.S. Climate Change Policy, Social Prob-lems Vol. 50, No 3 (2003): 353–355. Available from:http://ireswb.cc.ku.edu/~crgc/NSFWorkshop/Readings/Defeating%20Kyoto.pdf (pristupljeno 8. 3. 2009).


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

77


11. Mcgann, J. G. (2008) The Global ‘Go-to’ Think Tanks. Think Tanks andCivil Societies Program. Philadelphia: University of Pennsylvania-Upenn. Available from: http://www.sas.upenn.edu/irp/docu-ments/2008_Global_Go_To_Think_Tanks.pdf (pristupljeno 20. 2. 2009)

12. Mcgann, J. G. (2005) Think Tanks and Policy Advice in the US.Philadelphia: University of Pennsylvania. Available from:http://www.kas.de/wf/doc/kas_7042-544-1-30.pdf (pristupljeno 19. 2.2009)

13. Mcgann, J. G. (2009) The Think Tank Index. Foreign Policy, januar2009. Available from:http://www.foreignpolicy.com/story/cms.php?story_id=4598 (pristupljeno18. 2. 2009).

14. Project for New American Century (1998) Letter to President Clintonon Iraq. Project for New American Century, 26. 1. 1998. Available on:http://www.newamericancentury.org/iraqclintonletter.htm (pristupljeno25. 2. 2009).

15. Ranquet, R. (1997) Think Tanks and the national Security Strategy for-mulation process. Defense Acquisition University Review Quarterly,Winter 1997. Available from: http://www.dau.mil/pubs/arq/arq97.asp(pristupljeno 25. 2. 2009).

16. Spring, B. (2002) The Role of Think Tanks in US Foreign Policy. U. S.Foreign Policy Agenda, Vol 7(3). Available from:http://guangzhou.usembassy-china.org.cn/uploads/images/QHgRpr9Ar-KtqbseIUl05Q/ijpe1102.pdf (pristupljeno 23. 2. 2009).

BILJANA ĐORĐEVIĆBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

78

ANALIZA Evropska politika upravljanja migracionim tokovima i Srbija kao njen deoBiljana Đorđević

demonstrator na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu


UDK: 314.113:314.15-024.64(4-672EU) ; 351.756(4-672EU)

Sažetak

Ovaj tekst kritički analizira rešenja koje nudi Pakt o imigra-ciji i azilu usvojen tokom francuskog predsedavanja EU 2008.godine. Pakt o imigraciji i azilu treba da strateški pogura krei-ranje zajedničke imigracione politike. Rano je reći hoće li u to-me uspeti i jesu li države članice na to spremne. Mnogo je izve-snije da su spremne i voljne da se bore protiv neregularnih mi-gracija, a to dokazuje i nova i kontroverzna Direktiva o povrat-ku. Srbija želi članstvo u Evropskoj uniji, a pre toga bezvizni re-žim sa EU za svoje građane, stoga mora usaglasiti svoju migra-cionu politiku sa evropskim standardima.

Ključne reči: liberalizacija viznog režima, Evropski pakt oimigraciji i azilu, Direktiva o povratku, masovna regularizacijaneregularnih migranata, integracioni ugovori

Zašto Srbiju treba da interesuje kuda ide evropska politika u oblasti migracija?

Srbija je samovoljno definisala i preuzela mnoštvo obavezavezanih za upravljanje migracijama, koje zahtevaju usaglašava-nje sa relevantnim politikama EU u toj oblasti. U Nacionalnomprogramu Republike Srbije za integraciju u Evropsku uniju(NPI), u delu koji se odnosi na upravljanje migracijama, stoji da„migracije predstavljaju globalni fenomen čiji uticaj i poslediceprevazilaze nacionalne okvire“, te da je Srbija „opredeljena dau svom segmentu bude deo evropske politike i strategije upra-

EVROPSKA POLITIKA UPRAVLJANJA MIGRACIONIM TOKOVIMA I SRBIJA KAO NJEN DEO

BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

1 Prema članu 5 Šengenskoggraničnog pravilnika pravo naslobodno kretanje unutarEvropske zajednice imaju drža-vljani EU, članovi porodica dr-žavljana EU koji su državljanitrećih država, kao državljani tre-ćih država i članovi njihovih po-rodica koji prema ugovorima iz-među Zajednice i država člani-ca s jedne, i trećih država, sdruge strane, imaju pravo naslobodno kretanje ekvivalentnodržavljanima Unije.

79

ANALIZAvljanja migracionim tokovima“ (Vlada Republike Srbije, 2008).Neke od kratkoročnih prioriteta NPI predstavljaju izrada iusvajanje Strategije za upravljanje migracijama, uspostavljanjeradnog tela Vlade za upravljanje migracijama, zaključivanjesporazuma o readmisiji sa Norveškom, Danskom, Islandom,Velikom Britanijom, Irskom, Švajcarskom i Lihtenštajnom, kaoi zaključivanje protokola o sprovođenju sporazuma o readmisi-ji na osnovu obaveza predviđenih u Jedinstvenom sporazumu oreadmisiji.

U Mapi puta za liberalizaciju viznog režima, pored ostalih,navodi se i uslov po kome Srbija treba da obezbedi efikasnoproterivanje državljana trećih zemalja koji ilegalno borave nanjenoj teritoriji. Kad je reč o upravljanju migracijama, u ovomje dokumentu naglasak stavljen na borbu protiv ilegalne migra-cije razvojem mehanizma za praćenje migracija, za sprečavanjei za istraživanje organizovane ilegalne migracije (Kabinet pot-predsednika Vlade Srbije, 2008).

Zbog svega ovoga za Srbiju je izuzetno važno da prilikom iz-rade neophodnih političkih i pravnih dokumenata prati razvojEU u ovoj oblasti, kao i nove evropske regulative. Usvajanje dvadokumenta obeležilo je evropsku politiku koja se bavi migraci-jama i davanjem azila u 2008. godini. U pitanju su Evropskipakt o imigraciji i azilu i Direktiva o zajedničkim standardima iprocedurama za povratak državljana trećih zemalja koji ilegal-no borave u EU. Dok se tzv. Direktiva o povratku nalazi naevropskoj agendi još od septembra 2005. godine, kada jeEvropska komisija inicirala njeno donošenje, Pakt predstavljafrancuski projekat. U proleće 2008. godine francuski ministarimigracije Bris Ortfe krenuo je u obilazak glavnih evropskihgradova kako bi bio usaglašen nacrt Pakta.

Kako odabir reči može uticati na nivo zaštite ljudskih prava:ilegalno ili neregularno?

U Paktu i Direktivi se izraz „ilegalne migracije“ koristi da bibilo označeno prisustvo onih ljudi na teritoriji države članice EUkoji su državljani trećih zemalja i koji ne ispunjavaju, ili koji vi-še ne ispunjavaju, uslove ulaska u zemlju propisanih u članu 5Šengenskog graničnog pravilnika1 ili pak druge uslove ulaska inastanjenja na teritoriji države članice o kojoj je reč. U određe-nim međunarodnim organizacijama, istraživačkim institutima i


BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

80

ANALIZA akademskim krugovima na izraz „ilegalne migracije“ ne gleda-ju blagonaklono, već umesto njega upotrebljavaju izraze kao štosu „neregularne migracije“, „migracije bez dokumenata“ ili„nedozvoljene migracije“. Ove organizacije zastupaju stav daimigrante ne treba smatrati ilegalcima, već ljudima bez validnihdokumenata, odnosno ljudima sa neregulisanim statusom ustranoj zemlji. U pitanju je konceptualna razlika, a ne tek pukiterminološki spor. Može li ljudsko biće biti ilegalno? Mogu liljudi biti smatrani kriminalcima samo zato što su došli tamo gdenisu poželjni? Krivica „ilegalnih“ imigranata je u tome što ne-maju vizu ili dozvolu boravka na teritoriji jedne zemlje i onizbog toga mogu do deportacije biti zatvoreni u specijalne pri-tvorne jedinice. Implicitno nazivanje ljudi kriminalcima korišće-njem izraza „ilegalni imigrant“ sada se materijalizuje uplitanjemkrivičnog prava u oblast migracija. U Italiji je, na primer, donetzakon kojim se ilegalne migracije smatraju kriminalom. Italijan-sku vladu su zbog novih propisa kritikovali Evropski parla-ment, UN, Vatikan, grupe za ljudska prava i italijanska levica uopoziciji. Italijanski ministar spoljnih poslova Franko Fratiniodgovorio je na te napade rekavši da je Italija u dobrom dru-štvu, jer je ilegalna imigracija već proglašena kriminalom uFrancuskoj, Nemačkoj, Švedskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu(EurActiv, 2008).

Krivični zakon predstavlja definišući element ravnoteže iz-među ovlašćenja vlasti i prava građana u jednoj državi i ta pro-porcija građanskih sloboda i dužnosti zaštite javnog reda i mirapredstavlja u suštini konstitucionalno pitanje. Međutim, strancinisu subjekti istih garantovanih građanskih prava koja važe zadržavljane, te država ima veću slobodu odlučivanja o tome štaće sa njima (Bogusz, B, Cholewinski, R. & Cygan, A, 2004).Kontrola granica, kontrola ulaska i boravka na teritoriji države,kao i davanje državljanstva jeste, uostalom, suvereno pravo dr-žave. Možda jedno od retkih koje joj je ostalo.

Smatram da nas terminologija „ilegalne migracije“ i „ile-galni imigranti“ navikava na ideju o ilegalnosti ljudi i pripre-ma nas za to da na njih gledamo kao na kriminalce. Sve zemljeEU koriste te izraze, a „samo“ najveće imigracione zemlje uEvropi imaju zakone koje „ilegalnu migraciju“ smatraju kri-minalom. Stanje ilegalnosti podrazumeva postojanje granicasvuda (u centru grada, na autobuskoj stanici, u hitnoj pomo-ći) gde bi ljudi koji su osuđeni na ilegalnost mogli biti prepo-znati kao takvi, uhvaćeni, pritvoreni, a zatim deportovani.


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

2 Ovaj izraz je zvanično potvrdi-la Generalna skupština UN Re-zolucijom 3349 (XXX) 9. 12.1975. godine.

81

ANALIZAZbog načina na koji ih označavamo ovi ljudi postaju katego-rizovani kao ilegalni, i to ne samo u susretu sa državnim orga-nima, već i sa ostalim građanima.

U ovom tekstu se izraz „ilegalne migracije“ koristi tamo gdese navode odluke Pakta i Direktive, kao i prioriteti srpske vladeistaknuti u NIP i Mapi puta za liberalizaciju viznog režima kojisu, jasno, usaglašeni sa rečnikom EU. U svim ostalim slučajevimaostaće alternativni i prihvatljiviji izraz „neregularne migracije“, sakojim se složilo najviše aktera koji se bave migracijama.2

Veliki broj imigranata koji danas imaju pravo boravka u EUnašli su se u nekom trenutku u neregularnom položaju, prekr-šivši na ovaj ili onaj način imigracione zakone. Najveći broj ne-regularnih imigranata nije stigao u Evropu krijumčarenjem, većregularno uz posedovanje vize, ali se nakon njenog isteka nijevratilo u zemlju porekla. Treba razlikovati neregularan ulazak(krijumčarenje ljudi, prelazak granice na neregularan način iliulazak sa falsifikovanim dokumentima) i neregularan boravak(ostanak u zemlji i nakon isteka vize ili boravišne dozvole, osta-nak u zemlji nakon odbijanja zahteva za dobijanje azila, nedo-zvoljeni rad). Imigrant se može kretati u prostoru između regu-larnosti i neregularnosti, ulazeći u sive zone i izlazeći iz njih. Di-hotomija legalno/ilegalno, odnosno regularno/neregularnopredstavlja pojednostavljivanje realnog stanja stvari i negira po-stojanje brojnih spornih prostora (i)legalnosti. Prava i obaveze„legalnih“ migranata na teritoriji jedne države nisu jednaka.Student i radnik imaju različiti imigracioni status, koji se uglav-nom odnosi na dozvoljeni broj sati rada. Ako ograničenje rad-nih sati za studenta iznosi 20 sati nedeljno, možemo se pitati po-stoji li razlika u njegovom statusu ako on/ona prekrši to pravi-lo i radi 22 sata, odnosno 40 sati. Treba li mu zbog toga uskra-titi gostoprimstvo? Bridžit Anderson i Martin Ruz, istraživačina projektu „Menjanje statusa, menjanje života?“ koji je spro-veo Centar za migracije, politiku i društvo Univerziteta u Oks-fordu (Više o projektu na: http://www.compas.ox.ac.uk/publi-cations/reports/changing-status/), uvode novi pojam polusagla-snost. Pojam je osmišljen tako da pokrije prostor između legal-nog i ilegalnog, koji obuhvata zapošljavanje imigranata kojiimaju dozvolu boravka, ali koji krše ograničenja vezana za za-pošljavanje postavljena njihovim imigracionim statusom (Ruhs,M. and Anderson, B, 2006). U Ujedinjenom Kraljevstvu svakokršenje uslova vezanih za imigracioni status povlači mogućnostproterivanja imigranta i kažnjavanja poslodavca. Anderson i


BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

3 Javne konsultacije trajale suod 25.09.2008. do 04.12.2008.Više o ovome na: http://ec.euro-pa.eu/justice_home/news/con-sulting_public/news_consul-ting_0001_en.htm (11.1.2009.)

82

ANALIZA Ruz smatraju da se linija između legalnog i polusaglasnog, kaoi linija između polusaglasnog i ilegalnog/neregularnog može po-vlačiti svaki put drugačije i biti politizovana i arbitrarna, odno-sno smatraju da je ilegalnost socijalno konstruisana.

Međunarodna organizacija za migracije promovisala je2008. godine u svom godišnjem izveštaju o migracijama u sve-tu ovaj koncept tri nivoa saglasnosti (regularno, polusaglasno ineregularno) (International Organization for Migration, 2008).

Šta sadrži, a šta ne sadrži Pakt o imigraciji i azilu?

Pakt je usvojen u oktobru 2008. godine, usred francuskogpredsedavanja Evropskom unijom, potvrđujući shvatanje da jepitanje migracija za Francusku bilo jedno od prioritetnih. Pred-sednik Nikola Sarkozi zalagao se za usvajanje ovog Pakta joštokom svoje izborne kampanje koju je vodio tokom proleća2007. godine. Postoje čak i ozbiljni razlozi za sumnju da Paktpredstavlja evropeizaciju francuske migracione politike (Carre-ra, S and Guild, E, 2008) i želju da se ozbiljno utiče na priori-tete novog tzv. Stokholmskog programa u oblasti pravde, slobo-de i bezbednosti, koji treba da bude usvojen za period2010–2014. godine. Evropska komisija pokrenula je javne kon-sultacije3 o ovom programu baš u vreme usvajanja Pakta. Stok-holmski program treba da bude usvojen u drugoj polovini2009. godine, kada EU predsedava Švedska, i on treba da pred-stavi nove prioritete u okviru tzv. trećeg stuba EU. Treba reći dasu ovome prethodila dva srodna programa. Prvi je usvojen to-kom Evropskog Saveta u Tampereu za period 1999–2004. go-dine i on je postavio osnovu zajedničke politike EU u oblasti mi-gracija, azila, viza i integrisanog upravljanja granicama. Drugi,Haški program za period 2004–2009. godine trenutno je na iz-maku i u velikoj je meri usvojen pod uticajem događaja od 11.septembra 2001. godine.

Pakt o imigraciji i azilu je politički dokument, pravno neoba-vezujuć i sadržinski ne donosi ništa radikalno novo. Na prvi po-gled izgleda kao da je njegov najveći značaj u samom činu do-nošenja i u pitanjima oko kojih se članice nisu slagale. Jedno ta-kvo pitanje odnosi se na zabranu masovnih regularizacija (am-nestija) neregularnih imigranata. Tokom neformalnih konsulta-cija Saveta ministara unutrašnjih poslova u Kanu ova zabranapovučena je iz nacrta Pakta ne bi li Španija podržala usvajanje


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

4 Ideja o “integracionim ugovori-ma“, kojim bi se regulisala pra-va i obaveze kako doseljenikatako i vlasti zemlje u koju mi-granti dolaze nastala je još predvadesetak godina u Holandiji.Ugovor je saglasnost volja dve-ju strana, a u ovom slučaju mi-granti nemaju mogućnost pre-govora i uticaja na sadržaj ugo-vora. Pošto je u pitanju odnospojedinac – država a ne odnosgrupa, zajednica – država, imaonih koji smatraju da je to negi-ranje multikulturalizma i povra-tak asimilaciji. Virginie Guirau-don, Integration Contracts forImmigrants: Common Trendsand Differences in the Euro-pean Experience (ARI),http://www.realinstitutoelca-no.org /wps/por ta l / r ie lca-no_eng/Content?WCM_GLO-B A L _ C O N T E X T = / E l c a -n o _ i n / Z o n a s _ i n / D e m o -graphy+Popula tion/ARI43-2008#sdfootnote5sym

83

ANALIZAPakta. Naime, početkom 2005. godine polovinu imigranata uŠpaniji činili su neregularni imigranti, te se španska vlada odlu-čila za amnestiju kojom je oko 700 hiljada regulisalo svoj sta-tus. Zapaterovi socijalisti su govorili o humanom pristupu imi-graciji i novim građanima koji će plaćati doprinose socijalnomsistemu zaštite. Međutim, samo dve godine nakon toga isposta-vilo se da se u Španiji nalazi novih milion neregularnih imigra-nata, koji su izgleda amnestiju shvatili kao ohrabrenje za to dadođu u Španiju (Kern, S, 2007). Nikola Sarkozi je kao ministarunutrašnjih poslova Francuske tu odluku španskih vlasti oštrokritikovao, podsećajući na to da je francuska legalizacija 80.000ljudi 1997. godine dovela do četvorostruko većeg broja zahtevaza dobijanje azila već sledeće 1998. godine. „Ako evropski lide-ri ne budu reagovali, naše demokratije će se suočiti sa porastomksenofobije koju više neće biti u stanju da spreče“, rekao je Sar-kozi (The Associated Press, 2006). Ovaj metod rešavanja pro-blema neregularnih imigranata ne pogađa samo zemlju kojasprovodi regularizaciju, već i sve zemlje EU, zato što državljanikoji nemaju državljanstvo EU, ali imaju prebivalište u jednoj odzemalja članica imaju prava na slobodno kretanje i boravak usvim zemljama Šengena do 3 meseca.

Italija je, takođe, na slične načine rešavala status neregular-nih imigranata. Više od 600.000 ljudi je 2002. godine dobiloboravišne dozvole. Naravno, kada se Silvijo Berluskoni vrationa čelo italijanske vlade, pozicija Italije se promenila. Na pri-mer, donesena je šestomesečna uredba, koja je često kritikova-na, a koja je omogućila to da u avgustu 2008. godine na ulicevelikih italijanskih gradova bude izvedena vojska kako bi po-mogla policiji u borbi protiv kriminalaca, neregularnih imigra-nata i terorista. Trećina tih 4.000 vojnika bila je zadužena za ču-vanje centara za prihvat neregularnih imigranata. Savet Evropezahtevao je od Italije da okonča obračun s imigrantima, kao iuzimanje otisaka prstiju svim Romima u državi kako bi bio za-ustavljeno širenje talasa rasizma i ksenofobije (Danas, 2008).

Jedno izrečeno špansko „ne“ sprečilo je zabranu ovih ma-sovnih regularizacija, ali je u Paktu ostalo to da ovakva pitanjarešava u zavisnosti od pojedinačnih slučajeva, a ne generalnimregularizacijama. Drugim protivljenjem Španije, kao i još nekihzemalja, odbačena je ideja o obaveznim imigracionim ugovori-ma, koju je Bris Ortfe, francuski ministar imigracije, pokušavaoda nametne u prvim nacrtima. Imigracioni, tj. „integracioniugovori“4 za imigrante podrazumevali bi da oni koji žele da se


BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

5 Kad je reč o Estoniji, ovi inte-gracioni ugovori su pre sveganamenjeni ruskoj manjini, dakle“starim migrantima“.6 Direktiva je usvojena 25. maja2009. godine.Više o direktivi na:http://eur-lex.europa.eu/LexUri-Serv/LexUriServ.do?uri=COM:2007:0637:FIN:EN:HTML 7 Najmanje 1502 neregularnihimigranata umrlo je tokom2008. godine u pokušajima dastigne do granica EU, objavila jeasocijacija “Fortress Europe“.Više o tome na: http://www.mar-ri-rc.org/Default.aspx?Lan=EN&mid=30&eid=532

84

ANALIZA nasele u EU moraju da nauče jezik i da prihvate kulturu i vred-nosti zemlje domaćina. Umesto ovih ugovora države članice po-zvane su da promovišu integraciju imigranata „na način(...) nakoji misle da će to biti odgovarajuće“, što državama ostavljaslobodu da zajključuju takve ugovore sa imigrantima ako to bu-du želele. Deset zemalja EU već ima integracione kurseve, ugo-vore i testove za sticanje državljanstva. Prve su ih uvele Švedska,Danska i Finska, a kasnije Holandija, Austrija, Belgija, Francu-ska, Ujedinjeno Kraljevstvo, Nemačka i Estonija.5 Mađarskarazmišlja o uvođenju ovih ugovora, a u Španiji se za njih predizbore iz 2008. godine zalagala Narodna stranka.

Iako zabrana masovnih regularizacija i obavezni integracio-ni ugovori nisu prihvaćeni u inicijalnom obliku, ove ideje u Pak-tu su itekako prisutne. Sve zemlje su se definitivno složile sa po-stojanjem pet osnovnih obaveza kako bi bilo moguće stvoritizajedničku evropsku politiku u oblasti migracija i azila:

(1) Organizacija legalne imigracije tako da u obzir budu uzetiprioriteti, potrebe i kapaciteti prijema svake od država članica,kao i podržavanje integracije

Razvoj politike ekonomske migracije treba da odgovori po-trebama tržišta rada i da privuče visokokvalifikovane radnike uEU, olakša prijem studenata i istraživača, dâ prednost privreme-noj i cirkularnoj migraciji. Odobravanje ovog pristupa selektiv-ne imigracione politike vidljivo je u inicijativi o „plavoj karti“ –predlogu nedavno usvojene direktive koja uređuje uslove ulaskai boravka visokokvalifikovanih radnika.6 Opasnost selektivneimigracione politike predstavlja odliv mozgova iz zemalja pore-kla imigranata. Evropski savet se u Paktu deklarativno protiviotome iako je jasno da to nije konsistentno sa politikama privla-čenja najkvalifikovanijih radnika iz tih zemalja. Ukoliko iz ze-malja u razvoju odlaze oni najbolji, šanse za napredovanje ovihzemalja nisu velike, te će se neregularno nadiranje svih ostalih uEU tako samo nastaviti. Najjednostavnije rečeno, ako EU želiozbiljno da se pozabavi problemom neregularne imigracije, mo-ra da otvori više kanala za dozvoljenu migraciju, jer su ljudispremni da podnesu veliku žrtvu (pa i da poginu)pokušavaju-ći da se dokopaju boljeg života, što se, nažalost, svakodnevnoi dešava u vodama Mediterana.7 Kada je reč o efektivnijemsprovođenju ujedinjavanja porodica, Pakt poziva svaku ze-mlju članicu da razmotri svoje mogućnosti prijema, kao i


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

8 Frontex, agencija EU sa sedi-štem u Varšavi u Poljskoj, formi-rana je 2005. godine sa misijomupravljanja spoljnom granicomEU. Inače, međusobna sarad-nja MUP Srbije i Frontex po pi-tanjima operativne saradnje udomenu granične policije ure-đena je radnim sporazumomkoji je potpisan u februaru2009. godine. Više o samomFrontex na: http://www.fron-tex.europa.eu/

85

ANALIZAkapacitet određene porodice da se integriše. Neće biti integraci-onih ugovora na evropskom nivou, već će svaka država uspo-stavljati ambiciozne planove o načinima integracije imigranatakoji će se trajno nastaniti, kao i o načinima borbe protiv diskri-minacije. Integracija treba da bude bazirana na ravnoteži pravai dužnosti imigranata.

(2) Kontrola ilegalne imigracije time što će biti osiguran povratakonih sa ilegalnim statusom u njihove zemlje porekla ili tranzita

Kontroverzna Direktiva o povratku bavi se rešavanjem ovogpitanja, a reakcije koje je izazvala opisaćemo kasnije. Jedan odinstrumenata za njeno sprovođenje jeste potpisivanje sporazu-ma o readmisiji, bilo na bilateralnom, bilo na nivou EU. Drža-ve članice mogu dobrovoljno učestvovati u zajedničkim depor-tacijama, ali se pozivaju da razviju podsticajne sisteme za pru-žanje pomoći onima koji se odluče za dobrovoljni povratak.Međutim, države treba da informišu jedna drugu kako bi bilesprečene prevare onih koji su koristili finansijsku pomoć pri po-vratku u svoju zemlju, a zatim se vratili u EU. Najzad, Pakt tra-ži sprovođenje rigorozne akcije i propisivanje proporcionalnihkaznih za one koji eksploatišu ilegalne imigrante.

(3) Efektivnija kontrola granica

Evropska unije će početi da izdaje biometrijske vize od 1. ja-nuara 2012. godine i da postepeno uspostavlja zajedničke kon-zulate, naravno, na dobrovoljnoj osnovi. Pakt se zalaže za iz-dvajanje adekvatnih sredstava namenjenih agenciji „Fronteks“8

kako bi ona mogla ispuniti svoju misiju u uobičajenim, ali i ukriznim situacijama. U slučaju potrebe, uloga agencije „Fron-teks“ biće ojačana, a postoji i opcija otvaranja specijalizovanihkancelarija za istočnu kopnenu granicu i južnu vodenu granicuEU, a možda i opcija formiranja evropske pogranične službe.Od 2012. godine, u zavisnosti od predloga EK, u središtu inte-resovanja bi mogli da se nađu elektronski sistemi registrovanjaulaska i izlaska državljana EU i drugih putnika.

(4) Izgradnja „Evrope azila“

Haški program koji se bavi pravdom, slobodom i bezbedno-šću predvideo je uspostavljanje zajedničkog evropskog sistemadavanja azila. Mere za izgradnju „Evrope azila“ podrazumeva-ju otvaranje Evropske kancelarije za podršku 2009. godine,


BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

86

ANALIZA uspostavljanje jedinstvene procedure za traženje azila, po mo-gućstvu tokom 2010. godine, a najkasnije do 2012. godine, pru-žanje finansijske pomoći i pomoći u ljudstvu državama članica-ma u kriznim situacijama u kojima se suočavaju sa masovnimprilivom azilanata, kao i jačanje saradnje sa Visokim komesari-jatom za izbeglice Ujedinjenih nacija.

(5) Sveobuhvatno partnerstvo sa zemljama porekla i tranzitakako bi bio podstaknut sinergetski efekat migracije i razvoja

Migracije treba da postanu važna komponenta spoljne poli-tike EU i njenih država članica. Pakt podseća na dokument podnazivom „Globalni pristup migracijama“ iz 2005. godine, kojije pre svega okrenut Africi i Mediteranu. On se zalaže za pristupkoji bi trebalo da koristi kako zemljama porekla i destinacije,tako i samim imigrantima i koji je značajan i za istočnu i južnuEvropu. Ministarska konferencija o izgradnji migracionih part-nerstava održana je u aprilu 2009. godine u Pragu. Potrebno jesačiniti sporazume o migracijama sa zemljama porekla ili tran-zita na nivou EU ili na bilateralnom nivou. Državljanima istoč-ne i južne Evrope treba ponuditi šanse za legalnu migraciju pre-ma potrebama tržišta rada, uz favorizovanje privremene i cirku-larne migracije.

Zamišljeno je da sprovođenje Pakta bude praćeno organizo-vanjem godišnjih rasprava o politici imigracije i azila. Savet iKomisija bi pripremali godišnje izveštaje o sprovođenju ovihobaveza, a države članice bi razvijale indikatore pomoću kojihbi bili ocenjivani uticaj i efektivnost politika. Takođe, države bitrebalo jedna drugu da obaveštavaju o novim merama ili zako-nodavnim reformama koje planiraju.

Direktiva o povratku ili „Direktiva srama“

Ministri unutrašnjih poslova EU početkom juna 2008. go-dine usvojili su tekst Direktive u čijoj preambuli stoji da je le-gitimno to da države članice vrate ilegalne imigrante u njiho-ve zemlje porekla, u zemlje tranzita ili u bilo koje druge zemljeu koje oni odluče da se dobrovoljno vrate. U Paktu stoji da sviilegalni imigranti moraju napustiti teritorije država članica.Osim proterivanja ilegalnih imigranata, moguće je i na druginačin rešiti ovaj problem. Ranije smo već pomenuli legalizaci-ju, odnosno regularizaciju, koja Paktom nije zabranjena u


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

9 ECRE – European Council onRefugees and Exiles - Evropskisavet o izbeglicama i egzilu10 AEDH – AssociationEuropéenne pour la défensedes Droits de l’Homme –Evropsko udruženje za odbra-nu ljudskih prava

87

ANALIZAmasovnom obliku, ali se ipak želi izbeći. U oba dokumentaprioritet je dat dobrovoljnom povratku a ne deportaciji. Pre-ma Direktivi, licu je nakon odluke o iseljenju omogućeno dase u periodu od 7 do 30 dana pripremi za dobrovoljni povra-tak. Taj period može biti produžen ukoliko se proceni da je toneophodno, na primer zbog dece koja pohađaju školu. Ukoli-ko nakon isteka vremena određenog za dobrovoljni povrataklice ne napusti zemlju, odnosno EU, izdaje se odluka o prisil-nom iseljenju, koja može uključivati i kaznu zabrane ulaska udotičnu zemlju i do 5 godina.

Direktiva je veoma kritikovana zbog člana 15, tako da je ujavnosti gotovo i svedena samo na ovaj član. Po njemu država-ma članicama dopušteno je da zadrže imigrante u centrima zaprihvat ilegalnih imigranata i do 18 meseci ukoliko ocene dapostoji rizik da će pokušati bekstvo, odnosno ukoliko proceneda lice izbegava ili podriva proces iseljenja. Naime, prvo se na-vodi da ljudi u ovim centrima mogu najduže biti zatvoreni 6 me-seci pre deportacije, a zatim da u izvesnim situacijama, poputnedostatka saradnje lica o kome je reč ili njegove/njene zemljeporekla, period zatvaranja može biti produžen na dodatnih 12meseci. Ne može se osporiti činjenica da ovi kampovi za zadr-žavanje imigranata pre konačne deportacije mogu polako bitipretvoreni u klasične zatvore. Zato su za EU značajni ugovori oreadmisiji, kako bilateralni, tako i oni na nivou Zajednice, jer jedržava potpisnica ovih ugovora u tome slučaju obavezna da pri-mi povratnike koji su njeni državljani.

U slučaju donošenja odluke o vraćanju maloletne dece bezroditeljske pratnje, biće zatražena pomoć odgovarajućih soci-jalnih službi i obezbeđeno to da se deca vrate članovima svojihporodica, starateljima ili da budu smeštena u adekvatne centreza prihvat. Pritvaranje porodica sa maloletnem decom i malo-letnika bez pratnje sprovodiće se samo u krajnjoj nuždi, a bićepritvarani samo na najkraći mogući period.

Amnesti Internešnal (Amnesty International), Evropski saveto izbeglicama i egzilu9 i Evropska asocijacija za odbranu ljud-skih prava10 bili su razočarani kada je Evropski parlament uproceduri saodlučivanja izglasao Direktivu o povratku sa 369glasova koji su bili za usvajanje ovog dokumenta, 197 protivnjegovog usvajanja i 106 uzdržanih glasova. Mnogi parlamen-tarci iz Partije evropskih socijalista, partije Zelenih i Konfede-ralne grupe Evropske ujedinjene levice/Nordijske zelene leviceodbili su da podrže usvajanje ove Direktive, smatrajući da se


BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

11 Kada je reč o zakonima kojise tiču pravne pomoći i predsta-vljanju ilegalnih migranata drža-ve imaju rok od 36 meseci (čl.13 Direktive).

88

ANALIZA njome krše ljudska prava. Posebno oštro su reagovale latino-američke države, nazivajući Direktivu o povratku „Direkti-vom srama“, jer ljude proglašava kriminalcima i legalizujeksenofobiju.

Zaključak

Iako je državama EU bilo potrebno skoro tri godine, ipak suuspele da se dogovore o zajedničkim standardima i principimakoji će važiti kada je reč o proterivanju neregularnih imigrana-ta. Međutim, situacija je znatno drugačija kada su u pitanju za-jednička pravila za određivanje uslova ulaska i boravka strana-ca. Pokušaj Komisije da 1999. godine inicira donošenje direkti-ve koja bi regulisala pitanje ekonomske imigracije je propao.Tako se odustalo od donošenja sveobuhvatne direktive koja bivažila za sve kategorije ekonomskih aktivnosti imigranata. Od-ustalo se, zato što države na svojoj teritoriji ne žele sve imigran-te, već samo visokokvalifikovane, a oko toga će se mnogo lak-še složiti. Jasni su motivi ovih zemalja. Evropska unija želi dabude kompetitivna na globalnom tržištu, između ostalog i pri-vlačenjem najboljih kadrova, koji umesto da odu u SAD ili uKanadu treba da dođu u EU.

Ovaj pragmatičan pristup razumljiv je ukoliko ga posmatra-mo sa stanovišta interesa EU. Politički prioriteti EU jesu smanje-nje neregularnih migracionih tokova i na nacionalnom i naevropskom nivou, kao i privlačenje visokokvalifikovanih imi-

Opseg primene direktive

Procenjuje se da u EU živi oko deset miliona neregularnihimigranata – siromašnih radnika, žena i dece koji dolaze iznerazvijenih zemalja. Oni su glavna meta ove Direktive.

Direktiva važi za sve države članice, osim za UjedinjenoKraljevstvo, Irsku i Dansku, ali zato važi i za zemlje koje ni-su članice kao što su Island, Norveška, Švajcarska i Lihten-štajn (zbog njihovog pristupanja šengenskom acquis). Ona jeobavezujući pravni instrument, što znači da države članiceimaju 24 meseca11 od objavljivanja Direktive u službenomglasilu da donesu nacionalne zakone koji će omogućiti njenosprovođenje.


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

12 Kasnije bi se moglo očekivatipredlaganje takvih sporazuma iIndiji, Pakistanu, Avganistanu,Nigeriji, Bangladešu i Iranu. Go-dinu dana evropskog puta Srbi-je ka boljem životu, maj 2007 –maj 2008, Kabinet potpredsed-nika Vlade, Beograd, 2008,269.

89

ANALIZAgranata. Integracioni ugovori u onim zemljama koje ih imaju nevaže za građane EU, SAD, Kanade, Australije. Građani EU ima-ju pravo da bilo gde unutar EU stanuju i rade, kao i da glasajuna lokalnim izborima. Međutim, to na primer ne važi za Ame-rikance. Ipak, oni ne bi morali, na primer, da polažu test znanjaholandskog jezika u svojoj zemlji porekla kako bi dobili bora-višnu dozvolu. To znači da neki moraju, a neki ne moraju da seintegrišu u zemlju u koju dolaze.

Ima političara koji tvrde da nije tačno to da Evropa želi daneke isključi iz društva blagostanja, već da ona zapravo želi dazaštiti sve zemlje od fenomena neregularnih migracija, koji ni-kome ne donosi korist. Takođe, Evropa pokušava da dokaže toda nije „tvrđava Evropa“, kao i da spreči stvaranje nove „gvo-zdene šengenske zavese“ pregovarajući o liberalizaciji viznog re-žima sa zemljama sa kojima se graniči (uz prethodno potpisiva-nje ugovora o readmisiji). Nakon poslednjeg proširenja iz 2007.godine ta granica obuhvata Ukrajinu, Belorusiju, Rusiju, Mol-daviju, Zapadni Balkan, Severnu Afriku i u širem pojasu Kav-kaz i Bliski istok. Tokom procesa pridruživanja EU države Cen-tralne i Istočne Evrope promenile su svoje imigracione zakone,učinivši ih restriktivnijim kada su u pitanju uslovi ulaska, izda-vanja boravišnih dozvola, graničnih kontrola i readmisije. Kadasu postale deo tzv. „Nove Evrope“, prestale su da budu samozemlje tranzita i polako su počele sve više da postaju zemlje de-stinacije (Ricci, 2005). To isto čeka i zemlje Zapadnog Balkanaukoliko žele da njihovi građani putuju slobodno. Na taj načinće zemlje kandidati i potencijalni kandidati predstavljati „tam-pon zone“ nekontrolisanih migratornih tokova u Evropsku uni-ju koji idu preko njene južne granice. Ugovori o readmisiji kojepotpisuje EU dovode ove zemlje tzv. „tampon zone“ u situacijuda i same potpisuju takve ugovore sa zemljama visokog migra-cionog rizika. Na primer, Srbija je prema Sporazumu o readmi-siji sa EU obavezna da primi ne samo svoje državljane, već i dr-žavljane trećih zemalja ukoliko su u EU ušle preko Srbije. Zatoje za Srbiju važno to da ona, kada po molbi neke zemlje člani-ce EU primi imigrante, može da pokrene postupak njihove re-admisije u zemlju porekla ili u zemlju tranzita preko koje su ušliu Srbiju. Srbija je tako pokrenula inicijativu za zaključivanje bi-lateralnih sporazuma sa zemljama visokog migracionog rizika,i to pre svega sa onima koje nemaju potpisane ugovore o read-misiji sa EU (Turska, Moldavija, Ukrajina i Kina).12


BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

90

ANALIZA Migraciona politika EU jeste restriktivna, a pošto se Srbijaopredelila da bude deo evropske strategije o upravljanju migra-cijama, ona više ne može mnogo birati pravac kojim će se kre-tati njena migraciona politika. Naravno, izgradnja sistemaupravljanja migracijama treba da se oslanja na njen migracioniprofil, trendove, potrebe i prilike u zemlji kako bi uspela efika-sno da odgovori na buduće izazove, da iskoristi neke svoje oso-benosti na najbolji način i da konačno omogući svojim građani-ma da slobodno putuju po Evropi.

Literatura:

1. Bogusz, B., Cholewinski, R. and Cygan, A. (2004) Irregular migrationand human rights: theoretical, European, and international perspecti-ves. The Hague/Boston/London: Martinus Nijhoff Publishers.

2. Carrera, S. and Guild, E. (2008) The French Presidency’s EuropeanPact on Immigration and Asylum: Intergovernmentalism vs. Europeani-sation? Security vs. Rights? Brussels: CEPS. Available from:http://shop.ceps.eu/BookDetail.php?item_id=1706

3. Danas (2008) Politika bez humanosti, Savet Evrope traži od Italije daprekine obračun s imigrantima. Danas, 30. jul 2008.

4. EurActiv (2008) Berlusconi backs down on jailing immigrants. EurActiv.Available from: http://www.euractiv.com/en/mobility/berlusconi-backs-ja-iling-immigrants/article-173018

5. European Pact on Immigration and Asylum. Usvojen tekst je identičanseptembarskoj verziji. Available from: http://www.euractiv.com/en/mobi-lity/european-pact-immigration-asylum/article-175489

6. EUROPEAN PARLIAMENT AND OF EUROPEAN COUNCIL Directive2008/115/EC of the of 16 December 2008 on common standards andprocedures in Member States for returning illegally staying third-coun-try nationals. Available from: http://www.europarl.europa.eu/sides/get-Doc.do?pubRef=-//EP//TEXT+TA+20080618+ITEMS+DOC+XML+V0//EN&language=EN

7. Guiraudon, V. Integration Contracts for Immigrants: Common Trendsand Differences in the European Experience (ARI). Madrid: Real Insti-tuto Elcano. Available from: http://www.realinstitutoelcano.org/wps/por-tal/rielcano_eng/Content?WCM_GLOBAL_CONTEXT=/Elcano_in/Zo-nas_in/Demography+Population/ARI43-2008#sdfootnote5sym

8. International Organization for Migration (2008) World Migration Report2008: Managing Labour Mobility in the Evolving Global Economy. Ge-neva: International Organization for Migration.


BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

91

ANALIZA9. Kabinet potpredsednika Vlade Srbije (2008) Plan EU za liberalizaciju

viznog režima s Republikom Srbijom, u: Godinu dana evropskog putaSrbije ka boljem životu, maj 2007 – maj 2008.

10. Kern, S. (2007) Spain’s Bluster Masks an Immigration Crisis. August16, 2007. Avaialable from: http://www.americanthin-ker.com/2007/08/spains_bluster_masks_an_immigr.html

11. Pastore, F. (2004) To Regularize or Not to Regularize: Experiences andViews from Europe, Briefing with Ferruccio Pastore, Deputy Director.Rome: Center for International Policy Studies (CeSPI). June 30, 2004.Available from: http://www.migrationpolicy.org/events/063004.php

12. Ricci, A. (2005) Europe and Peoples – East Enlargement and Immigra-tion, in: A New Continet Called Europe – History and Perspectives ofthe European Union, (Ed.) A. Carteny, Cluj-Napoca, Rome: CISUECO.

13. Ruhs, M. and Anderson, B. (2006) Semi-compliance in the migrant la-bour market. Centre on Migration. University of Oxford: Policy and Soci-ety, Working Paper No. 30.

14. The Associated Press (2006) Spain insists immigration is a joint EUproblem. September 29, 2006. Available from: http://www.iht.com/artic-les/ap/2006/09/29/europe/EU_GEN_Spain_EU_Immigration.php

15. Vlada Republike Srbije (2008) Nacionalni program za integraciju uEvropsku uniju, oktobar 2008. Available from: http://www.se-io.sr.gov.yu/code/navigate.asp?Id=2

RAJKO RADEVIĆBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

92

ANALIZA Nova Strategija nacionalne bezbjednosti Crne Gore Rajko Radević

istraživač u Centru za demokratiju i ljudska prava (CEDEM) iz Podgorice


UDK: 351.862/.863(497.16)

Sažetak

Ovaj tekst analizira novu Strategiju nacionalne bezbjednostiusvojenu u crnogorskoj skupštini krajem 2008. godine. U tekstusu predstavljene pozitivne novine ovog dokumenta i njegove sla-bosti. Autor takođe prikazuje reakcije glavnih parlamentarnihstranaka u Crnoj Gori na prioritete bezbjednosne politike.

Ključne riječi: Strategija nacionalne bezbjednosti, NATO sa-vez, izazovi, rizici i prijetnje po bezbjednost.

* * *

Crna Gora je 27. novembra 2008. godine dobila novu Stra-tegiju nacionalne bezbjednosti (Vlada Crne Gore, 2008). Onapredstavlja strateški dokument kojim se definišu razvoj i funk-cionisanje sistema nacionalne bezbjednosti države. PrethodnaStrategija, koja je doneta 2006. (Vlada Crne Gore, 2006). godi-ne, pretrpjela je veliki broj kritika. Ktitikovali su je kako pripad-nici domaće javnosti, tako i inostrani eksperti koji se bave bez-bjednosnim pitanjima. Glavne kritike su se odnosile na činjeni-cu da prije donošenja ovog dokumenta nije postojala javna ras-prava, te da ga je umjesto Parlamenta, donela Vlada Crne Go-re. Ovakav način donošenja Strategije dovodio je u pitanje i samlegitimitet jednog ovako važnog dokumenta. Druga kritika od-nosila se na neodređeni rječnik, te je neupućenom čitaocu bilonemoguće da iz dokumenta jasno geografski locira Crnu Gorui kontekstualizuje pretnje iznijete u njemu. Novim dokumentomispravljene su mnoge manjkavosti prethodnog, ali i dalje u ne-kim njegovim djelovima ima određenih nedostataka.

Počećemo prikazom pozitivnih novina. Dakle, ono što na prvipogled možemo zapaziti jeste da nova Strategija konkretnije defi-

NOVA STRATEGIJA NACIONALNE BEZBJEDNOSTI CRNE GORE

BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

93

ANALIZAniše bezbjednosne izazove, rizike i prijetnje Crnoj Gori, pa i ciljevekoje se Strategijom žele ostvariti. Nadalje, Crna Gora je geograf-ski definisana, tj. geografski pozicionirana. Dok u prethodnoj Stra-tegiji takve odrednice nijesu postojale, u novoj se jasno navodi:„Crna Gora se nalazi između Istoka i Zapada, pripada i balkan-skom i mediteranskom podneblju...“ Pozitivna novina u doku-mentu je i ta što se Evropska unija jasno prepoznaje kao bezbjed-nosni faktor, što nije bio slučaj u prethodnoj Strategiji. To se ja-sno vidi u dijelu Strategije u kojem je navedeno sledeće: „S ob-zirom na to da je proces učlanjivanja u EU strateški prioritet Cr-ne Gore, harmonizacija sa Zajedničkom spoljnom i bezbjedno-snom politikom Evropske unije, kao i Evropskom bezbjedno-snom i odbrambenom politikom, kao njenim integralnim dije-lom, činiće okosnicu razvoja našeg postavljanja prema regional-nim, evropskim i svjetskim pitanjima.“

Prioriteti bezbjednosne politike

Prilikom prostog uvida u Strategiju, čitaocu veoma brzo po-staje jasno da Crna Gora svoju odbrambenu politiku jasno de-finiše i pozicionira oslanjajući se na NATO savez. Takoreći, svenade o garantovanju nacionalne bezbjednosti temelje se naeventualnom priključenju NATO. Pored nesporne činjenice daje i EU prepoznata kao bezbjednosni subjekt, NATO je ipak tajkojem se u Strategiji daje primat. Da li je to opravdano kada sezna da je podrška ulasku Crne Gore u NATO na najnižem stup-nju u poslednjih nekoliko godina, ostaje da se vidi (tabela 1 i ta-bela 1A) [CEDEM (2006–2008)].

Grafikon 1: Da li Crna Gora treba da postane članica NATO saveza?

RAJKO RADEVIĆBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

94

ANALIZAGrafikon 1A: Da li Crna Gora treba da postane članica NATO saveza?

„Strategijom se potvrđuje državno opredjeljenje CrneGore da preduzme sve neophodne aktivnosti kako bi zado-voljila uslove za njenu integraciju u evropske, evroatlantskei druge međunarodne bezbjednosne strukture. U tom kon-tekstu, strateški cilj Crne Gore je da, u najkraćem mogućemroku, postane punopravni član NATO-a i EU. Imajući u vi-du taj cilj, Crna Gora je postala član Programa NATO-a„Partnerstvo za mir“ i potpisala Sporazum o stabilizaciji ipridruživanju sa EU (Vlada Crne Gore, 2008).“

„Crna Gora smatra da male države teško mogu samo-stalno osigurati i rješavati sopstvenu bezbjednost, zato per-spektivu vidi u pristupanju sistemu kolektivne bezbjednosti(Vlada Crne Gore, 2008).“

„Polazeći od ekonomskog i napretka u sveukupnim većpreduzetim reformama i integrativnim procesima, CrnaGora želi da uspostavi kvalitativno nove odnose sa NATO,koji treba da ojačaju našu ulogu i odgovornost u stabilnostii bezbjednosti evroatlantskog prostora. Proširenjem Sjever-noatlantske alijanse na region Zapadnog Balkana, će se oja-čati i dalje izgraditi područje vladavine zajedničkih vrijed-nosti koje dijeli NATO (demokratije, pravne države i ljud-skih i manjinskih prava). Ovim će se, takođe, dodatno sta-bilizovati i ujediniti region koji dijeli zajedničke ciljeve i in-tegrativne procese (Vlada Crne Gore, 2008).“

NOVA STRATEGIJA NACIONALNE BEZBJEDNOSTI CRNE GORE

BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

95

ANALIZAAnaliza bezbjednosnih izazova, rizika i prijetnji

Težnje ka učlanjenju u NATO savez vidljive su i u dijelu do-kumenta u kom su definisani eventualni izazovi, rizici ili prijet-nje po bezbjednost i u kom se, umjesto prijetnji specifičnih zaokruženje Crne Gore, prepisuju određene definicije koje može-mo pronaći u NATO strateškim dokumentima. U prilog ovoj te-zi možemo navesti i to da se u Strategiji ne navode eventualniizazovi, rizici i prijetnje koje bi mogle doći iz zemalja ZapadnogBalkana, dakle iz neposrednog okruženja. Na ovom se mjestu uStrategiji navode područja koja bismo ipak mogli okarakterisa-ti kao sekundarna zbog prijetnji koje mogu proizvesti po crno-gorsku nacionalnu bezbjednosti. To su Bliski istok, Kavkaz i sje-verna Afrika. Ovi regioni su istovremeno prioriteti kada je reč oangažovanju NATO.

Još jedna manjkavost strategije odnosi se na navod u Strate-giji koji govori o tome da organizovani kriminal Crnoj Gori pri-jeti isključivo kao spoljašnja prijetnja, dakle da se on nalazi sa-mo negdje oko Crne Gore, dok se organizovani kriminal i ko-rupcija kao unutrašnje prijetnje i ne pominju. Izazovi, rizici iprijetnje definisani su samo uopšteno.

Elementi sistema bezbjednosti

U dijelu Strategije u kom se govori o sastavu Savjeta za od-branu i bezbjednost vidimo da su u njegov rad uključeni pred-sjednik Crne Gore, predsjednik Vlade i predsjednik Skupštine. Sobzirom na važnost koju ima ovo tijelo, čini se da bi u njegovrad trebalo uključiti i ministre odbrane, unutrašnjih poslova ijavne uprave, direktora Agencije za nacionalnu bezbjednost,kao i načelnika Generalštaba.

I na samom kraju, mogli bismo reći da je Strategija nedostat-na u dijelu u kom bi trebalo da naglasi neophodnost zaštite ljud-skih i manjinskih prava, kao i to koliki značaj ona ima za bez-bjednost države. Takođe, u Strategiji nije dovoljno istaknuto toda treba, u skladu sa veličinom zemlje i njenom ekonomskomsnagom, voditi računa o efikasnom upravljanju finansijskim re-sursima u sektoru bezbjednosti. Ovo je posebno bitno ukoliko uvidu imamo to da državni akteri u sektoru bezbednosti troše de-seti dio crnogorskog budžeta (Ministarstvo unutrašnjih poslova ijavne uprave: 13.071.432,71 ; Uprava policije: 82.580.768,50 ;

RAJKO RADEVIĆBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

96

ANALIZA Ministarstvo odbrane: 49.937.122,31; Agencija za nacionalnubezbjednost (ANB): 8.789.432,00 od ukupnog budžeta u2009. godini koji iznosi 1.623.684.943,65) (Skupština CrneGore, 2008. godine).

Literatura:

1. CEDEM (2006–2008) Političko javno mnjenje Crne Gore. Available at:www.cedem.cg.yu

2. Skupština Crne Gore (2008) Zakon o budžetu Crne Gore za 2009.godinu. Available at: http://www.gov.me/files/1233583724.pdf

3. Vlada Crne Gore (2008) Strategija nacionalne bezbjednosti Crne Gore.Available at: http://www.gov.me/odbrana/vijesti.php?akcija=vijesti&id-=168693

4. Vlada Crne Gore (2006) Strategija nacionalne bezbjednosti Crne Gore.Available at: http://www.gom.cg.yu/files/1170082263.doc

Stavovi glavnih parlamentarnih stranaka o novoj Strategiji

Strategija je usvojena glasovima vladajuće većine u Parla-mentu. Ministar odbrane je naveo da se Strategijom potvrđu-je državno opredjeljenje Crne Gore da preduzme sve neop-hodne aktivnosti kako bi zadovoljila uslove za njeno integri-sanje u evropske, evroatlanske i druge međunarodne bez-bjednosne strukture.

Na drugoj strani, opozicione partije su mahom kritikova-le Strategiju. Srpska narodna stranka (SNS) smatra da jeStrategija loše sastavljen dokument, koji nudi štura i nedore-čena rješenja za izazove koji se javljaju u oblasti bezbjedno-sti Crne Gore. Takođe, u SNS smatraju da se Strategijom Cr-na Gora želi „utopiti“ u NATO, a da pri tome ovo pitanje,ne bude prethodno provjereno na referendumu. Pokret zapromjene bio je nešto blaži u kritikama koje je uputio novojStrategiji i zadržao se na ocjeni da u Crnoj Gori mora mno-go toga da se promijeni kako bi ovakav dokument mogao dazaživi. U Socijalističkoj narodnoj partiji imali su, prije svega,primjedbe na dio koji definiše ciljeve postavljene u Strategiji,a zamjerili su i to što se njom „forsira“ ulazak u NATO, tj.to što se učlanjenju u ovaj savez daje prvenstvo u odnosu naulazak u Evropsku uniju.

ORGANIZACIJE CIVILNOG DRUŠTVA I JAVNI NADZOR SEKTORA BEZBEDNOSTI

BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

97

PRIKAZI KNJIGAOrganizacije civilnog društvai javni nadzor sektora bezbednostiLeneke Sprik

student na magistarskim studijama Međunarodnih organizacija i međunarodnih odnosa na Univerzitetu Groningen,Holandija i stažistkinja u Centru za civilno-vojne odnose

Cole, E., Eppert, K. and Kinzelbach, K. (2008) Publicoversight of the security sector. A handbook for Civil So-ciety Organizations. Bratislava: UNDP Bratislava Regio-nal Centre. Geneva: Geneva Centre for the DemocraticControl of Armed Forces (DCAF).

Prikaz knjige

Ženevski Centar za demokratskukontrolu oružanih snaga (DCAF)i Razvojni program Ujedinjenihnacija (UNDP) izdali su praktič-no uputstvo namenjeno organi-zacijama civilnog društva (OCD)kako bi ih informisali o najboljimnačinima za unapređenje demo-kratskog upravljanja sektorombezbednosti. Kako je rekao Man-fred Novak (Manfred Nowak),specijalni izvestilac UN o torturi,ovaj izveštaj objedinjuje iskustvaiz čitavog sveta i donosi građan-skom društvu praktično uputstvoo tome kako da pomognu držav-nim institucijama bezbednosti dase pridržavaju zakona, da njihov rad bude transparentan i daza svoj rad budu odgovorni društvenoj zajednici. Shodno to-me, izveštaj je posebno namenjen OCD i nevladinim organiza-cijama (NVO).

Ovaj priručnik podeljen je na tri dela. Prvi deo izveštaja seuglavnom bavi ulogama koje građansko društvo može da ima u

LENEKE SPRIKBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

98

PRIKAZI KNJIGA reformi sektora bezbednosti i pokušava da objasni zašto je va-žan demokratski nadzor sektora bezbednosti. Drugi deo bavi sestrategijama i metodologijama kojima organizacije mogu pribe-ći da bi postigle svoje ciljeve. Konačno, treći deo izveštaja raz-matra najčešće izazove i mogućnosti tekuće reforme sektorabezbednosti na nivou zemlje. Na osnovu ove analize, izveštaj jezaključen preporukama o načinima jačanja odnosa između in-stitucija državne bezbednosti i organizacija koje se zalažu za po-štovanje ljudskih prava.

Autori priručnika iznose nekoliko ključnih poruka. Prvo, unjemu se tvrdi da bi domaće OCD trebalo da budu glavni akte-ri u reformi sektora bezbednosti, jer su one bolje od svojih vla-da obaveštene o potrebama i uslovima u svom okruženju. Zatoje za njih presudno to da se u procesima reforme sektora bez-bednosti ne povinuju mišljenju stručnjaka koji dolaze spolja kaošto se to, nažalost, često dešava. Drugo, da bi se društvo obliko-valo tako da može da utiče na reformu sektora bezbednosti,OCD treba da izgrade sopstvene institucionalne kapacitete. Tre-će, i paralelno sa prethodnim, za OCD je važno da vreme po-svete promovisanju, informisanju i lobiranju, što su sve korisninačini za proširivanje uticaja društva na državne institucije bez-bednosti. Na kraju, autori ukazuju i na to da bi OCD mogle daiskoriste svoje prednosti, s obzirom na činjenicu da su nezavisnei nepristrasne. To bi trebalo da im omogući da postavljaju su-štinska pitanja o nedostacima i pozitivnim stranama sektorabezbednosti.

Isto tako, kredibilitet je od ključnog značaja za efikasan nad-zor sektora bezbednosti. S obzirom na to, OCD moraju da bu-du odgovornije od aktera i institucija koje kontrolišu. Autori is-tiču problem takozvane „praznine u odgovornosti“, jer ljudi če-sto misle da OCD po pravilu nisu nikome odgovorne. Zato jeza OCD važno da uspostave osnovne strukture i načine upra-vljanja, na primer, tako što će uspostaviti strukturu odgovorno-sti. Dajući dobar primer državnim institucijama, OCD bi mogleda ubede vlade da promene svoju politiku. U osnovi, strukturaodgovornosti podrazumeva korišćenje metoda „štapa i šargare-pe“. Na ovaj način OCD dobija legitimitet za svoju ulogu „psačuvara“. Čini se da je prioritet u ovom izveštaju dobilo i pitanjeljudske bezbednosti. Međutim, iako ljudska bezbednost i nacio-nalna bezbednost jačaju jedna drugu, politika koja dovodi dobezbedne države ne donosi automatski bezbednost građanimakao pojedincima. Zato OCD treba da posvete veliku pažnju

ORGANIZACIJE CIVILNOG DRUŠTVA I JAVNI NADZOR SEKTORA BEZBEDNOSTI

BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

99

PRIKAZI KNJIGAsprečavanju kršenja ljudskih prava i zaštiti ljudskih prava to-kom vanrednog stanja. Dakle, ogroman izazov reforme sektorabezbednosti leži u izgradnji odnosa poverenja između grupa ko-je se zalažu za poštovanje ljudskih prava i institucija državnebezbednosti.

Ovaj izveštaj daje veoma dobar pregled aktuelne literature ipredstavlja detaljan vodič namenjen OCD koje se bave refor-mom sektora bezbednosti. Međutim, s obzirom na to da je ovajizveštaj izdat 2008. godine, bilo je očekivano da više pažnje bu-de posvećeno terorizmu, kako sa aspekta koji mora biti uzet uobzir u vezi sa reformom sektora bezbednosti, tako i sa aspek-ta OCD koje treba da ispitaju načine na koje bi se ovim pita-njem mogle baviti na lokalnom nivou. Upravo je to vid borbeprotiv terorizma kojem nije posvećeno dovoljno pažnje. S dru-ge strane, autori ipak ističu „odgovornost zaštite“, što je kon-cept koji je takođe stvoren tokom prošle decenije. Međutim, sobzirom na to da se uglavnom povezuje sa međunarodnim hu-manitarnim intervencijama, čini se da je tema „odgovornosti za-štite“ isuviše široka da bi se autori s njom uhvatili u koštac ujednom izveštaju koji se uglavnom bavi potrebama lokalnoggrađanskog društva. Njime se zaštita ljudskih prava stavlja naisti nivo kao i humanitarne obaveze međunarodne zajednice dadeluju na sprečavanju kršenja ljudskih prava. To, međutim, ni-je toliko neophodno na lokalnom nivou i više je dužnost opštegi međunarodnog karaktera. Isto tako, ovaj koncept je godinamabio predmet debate i još uvek nije jasno da li ova odgovornostpostoji i, ako postoji, da li je prihvaćena u međunarodnom pra-vu kao opravdanje za prenebregavanje Povelje UN.

Na prvi pogled se čini da je izveštaj dobro komponovan i darazmatra prave teme radi postizanja cilja koji je istaknut u pred-govoru. Međutim, mogli bismo reći da je detaljan opis strategi-ja i metodologija prosto previše opširan, a delom i nepotreban.Najveći broj OCD i NVO dobro su upoznate sa strategijama imetodologijama istraživanja, te bi zato ovo poglavlje moglo dabude kraće. Tako bi bilo više prostora za razmatranje načina nakoje bi bilo moguće unaprediti kredibilitet i odgovornost OCD.S druge strane, sadržaj je precizno usmeren i koristan za oneOCD koje još uvek nisu dovoljno upoznate sa reformom sekto-ra bezbednosti i učestvovanjem građanskog društva u tom pro-cesu. Za OCD koje su već aktivne u ovoj oblasti jedan deo ovogmaterijala bi mogao biti suvišan. Sve u svemu, priručnik je pri-

LENEKE SPRIKBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

100

PRIKAZI KNJIGA lično opširan, što sadržinom, što obimom, a to bi moglo daobeshrabri potencijalne čitaoce.

Snaga ovog priručnika jeste u velikom broju primera kojimase ilustruju problemi do kojih dolazi onda kada se zanemariuloga građanskog društva u procesu reforme sektora bezbedno-sti. Isto tako, veliki broj korišćenih izvora podudara se sa veo-ma cenjenim organizacijama koje su poznate kao kompetentnei kao autoriteti u ovim pitanjima. U takve izvore spadaju Ujedi-njene nacije, DCAF, međunarodne organizacije za poštovanjeljudskih prava, kao i autoriteti u međunarodnom pravu.

Kada pročitamo ovaj izveštaj, postaje nam jasno da OCDimaju priliku da deluju kao most između građanskog društva isektora bezbednosti i da bi trebalo da je koriste. Izveštaj dajedobar pregled koraka koje treba preduzeti da bi se glas građan-skog društva bolje čuo u procesu reforme sektora bezbednosti.Ovaj izveštaj zato lako mogu koristiti sve vrste OCD. Međutim,od ovog izveštaja ne treba previše očekivati u slučaju da čitalactraži nova saznanja ili poslednje informacije o najnovijim deša-vanjima vezanim za politiku bezbednosti. Ova publikacija pred-stavlja dobar sinopsis promena koje institucije sektora bezbed-nosti treba da sprovedu, kao i pristojan priručnik za OCD kojeimaju manje specijalizovanih znanja u oblasti bezbednosti.

Prevela sa engleskog na srpski jezik:Vesna Podgorac

ANALIZA DOMETA MISIJA EVROPSKE BEZBEDNOSNE I ODBRAMBENE POLITIKE

BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

101

PRIKAZI KNJIGAAnaliza dometa misija Evropskebezbednosne i odbrambene politikeMarija Đelić

student FPN i stažista u CCVO

Merlingen, M. and Ostrauskaite, R. (eds.) (2008)European Security and Defence Policy. London and NewYork: Routledge.

Hadžović, D. (2007) ESDP i Bosna i Hercegovina.Sarajevo: Centar za sigurnosne studije.

Prikazi knjiga

Evropska bezbednosna i odbrambena politika (EBOP) pred-stavlja relativno novo usmerenje u politici EU. Na njenom usa-vršavanju radi se uz mnogo pokušaja i pogrešaka, ali ona zau-zima sve značajnije mesto u saradnji između evropskih država iostatka sveta. Kako je EBOP još nedovoljno istražena oblast,pohvalan je napor autora ove knjige da izvuku pouke iz najva-žnih misija sprovedenih u okviru EBOP. Dodatna vrednost ovogizdanja je u tome što je većina autora svoju analizu zasnovalana iskustvima stečenim učestvovanjem u operacijama EBOP.

Knjiga je podeljena u nekoliko poglavlja, koja pokrivajuistorijski razvoj ove politike i analizu misija iz različitih zema-lja. U uvodnom poglavlju autori, pored prikaza hronološkograzvoja ove politike, ukazuju i na faktore koji su presudno uti-cali na razvoj EBOP od njegovog početka do danas. Uzrocirazvoja instrumenata u okviru EBOP objašnjeni su u širemkontekstu zajedničke spoljne i bezbednosne politike. U nared-nim poglavljima autori nas upoznaju sa misijama i operacija-ma koje su pokrenute pod okriljem EBOP u Bosni, Makedo-niji, Kongu, Gruziji i Indoneziji. Svaki od autora ovih nalazauložio je vidljive napore da predstavi životni ciklus operacije ioceni granice i domete primene EBOP u praksi. Završna po-glavlja ovog izdanja nude prikaz reakcija javnosti sa prostora

MARIJA ĐELIĆBZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

102

na kojima su misije delovale na EBOP operacije, ali i reakcijameđunarodnih institucija.

Jedan od važnijih doprinosa ove knjige jeste i pokušaj uče-snika misija da samovrednuju sopstvena dostinuća, uz neop-hodnu dozu samokritičnosti i bez cenzure. Ubedljivo i utemelje-no na mnoštvu podataka (što empirijskih, što podataka iz zva-

ničnih izveštaja) autori su izlagali pro-bleme na koje su nailazile pojedine mi-sije. Posebno je istaknut nepopularanefekat zamrzavanja započetih projeka-ta usled prestanka mandata misija. Ve-ćina autora kao slabost EBOP izdvajarivalstvo koje postoji između glavnihorgana EU – Saveta i Komisije – u bor-bi za preuzimanje direktne nadležnostii kontrole nad aktivnostima EBOP mi-sija. Iako su za svaku od misija ova te-la pronašla privremena kompromisnarešenja, ona se ne mogu smatrati pravi-lima, jer važe samo za pojedinačne slu-čajeve i razlikuju se od misije do misije.

Misije EBOP koje su bile ili koje sujoš uvek prisutne na Balkanu prihvaće-ne su u državama regiona kao moguć-nosti za ubrzani napredak ka priključi-vanju EU ili kao njegov podsticaj. Iakose doprinosi ovih misija izgradnji sta-bilnosti u balkanskim državama ne mo-gu marginalizovati, ova knjiga zanema-ruje druge činioce koji su uticali na ku-mulativno poboljšanje utiska o razvojutih zemalja. Procena efikasnosti i efek-tivnosti misija izneta u ovom delu knji-ge nepotpuna je, jer joj nedostaju ocenedate iz ugla lokalnih institucija, tj. izugla „korisnika“ i dela društva koje jeposebno zainteresovano za ove teme.Jedan od retkih, a time i odvažnih po-kušaja prikazivanja saradnje EBOP izemalja za koje su njene misije vezane,predstavlja izdanje Centra za sigurno-sne studije iz Sarajeva pod nazivom

PRIKAZI KNJIGA

„ESDP i Bosna i Hercegovina“ autora Denisa Hadžovića. Ovoizdanje načinje razmatranje teme odnosa lokalne države i EU in-formativnim prikazom misija EU na tlu Bosne. Ipak, najveći deoknjige posvećen je deskriptivnom prikazu razvoja EBOP, počevod ideje, pa do gigantskog instrumenta EU. Pri tome, ostavljenje prostor da se autor u narednim izdanjim pozabavi ocenjiva-njem učinka misija EBOP na ovim prostorima. Ovaj nedostatakobe knjige ukazuje na slabost misija EBOP, kao što je nedovolj-na otvorenost birokratije koja upravlja misijama u odnosu nalokalne medije i institucije građanskog društva u zemlji u kojojse misija odvija. Veća otvorenost i dostupnost podataka neop-hodni su za pružanje smislene analize učinka misija. U prvojknjizi uspeh je, pre svega, analiziran iz perspektive doprinosarazvoju politike EBOP. Svaka od uspelih ili neuspelih misijapredstavlja test za EU i EBOP i generiše njihov napredak, na či-joj se osnovi temelje zaključci o misijama.

U zaključku možemo pohvaliti prvu knjigu zbog otvorenogiznošenja prepreka sa kojima su se dosadašnje misije EBOP su-očavale u svom radu, kao i zbog prikaza načina na koje su pre-preke prevazilažene. Čitaoce može obradovati opredeljenje au-tora da u knjigu uključe informacije o misijama koje su još u to-ku, a koje je bilo moguće prikupiti do momenta izdavanja knji-ge. Posebno treba pohvaliti i predloge koji treba da pomognuboljoj analizi uslova sredine u koju misija dolazi i načina da semisija prilagodi zatečenim potrebama. Zatim, novi instrumentiEBOP, koji su posledica promena nastalih u razvoju EBOP, pra-ćeni su analiziranjem uzroka koji su izazvali njihovo formiranje.Predočenoj analizi dometa EBOP nedostaju upućivanje na me-đuzavisnost instituta EBOP, razgraničenje njihove nadležnosti,kao i analiza različitih stavova država članica EU o učinku i va-žnosti postojanja EBOP.

ANALIZA DOMETA MISIJA EVROPSKE BEZBEDNOSNE I ODBRAMBENE POLITIKE

BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

103

PRIKAZI KNJIGA

UPUTSTVO AUTORIMABZB

BE

ZB

ED

NO

STZ

APA

DN

OG

BA

LK

AN

A

104

Uputstvo autorima

Bezbednost Zapadnog Balkana je časopis nastao u akademskojzajednici Beogradske škole za studije bezbednosti. Tekstovi ko-je objavljujemo u časopisu bave se regionalnim bezbednosnimtemama, ali takođe obrađuju probleme nacionalne i globalnebezbednosti. Uredništvo posebno pozdravlja tekstove koji pro-blematizuju bezbednosne transformacije sa interdisciplinarnogstanovišta i koji ukrštaju različita teorijska polazišta. Posebnarubrika posvećena je prikazima najnovijih izvora iz oblasti bez-bednosnih studija, političkih nauka, međunarodnih odnosa iostalih srodnih naučnih disciplina.

Prilikom pisanja tekstova neophodno je poštovati sledećekriterijume:• Poželjna dužina tekstova: od 1,500 do 3,000 reči• Font: Times New Roman, prored: 1,5• Članak treba da sadrži

1. Naslovnu stranu na kojoj je naslov rada, ime(na) autorai prezime(na) autora, naziv institucije(a) u kojoj radi(e),zvanje, adresu i broj telefona radi eventualnog kontakta-Ispod naslova teksta stoji ime i prezime autora članka (injegova eventualna titula), naziv institucije u kojoj je za-poslen i njeno sedište. Sažetak treba da sadrži do 120 re-či i u njemu autor treba da ukaže na najbitnije hipotezena kojima rad počiva. Ispod sažetka, autor navodi 4-5ključnih reči.

2. Tekst pripremljen u skladu sa sledećim tehničkim uput-stvima:2.1 Koristiti harvardski sistem citiranja. Na kraju citata

u tekstu otvoriti zagradu i u njoj upisati prezimeautora, godinu objavljivanja i broj strane. Primer:(Pichel, 1994: 28).

2.2. U fusnotama davati samo propratne komentare.2.3. Strana imena pisati izvorno.

3. Korišćene izvore treba citirati u radu i navesti kao Kori-šćenu literaturu na kraju teksta u Harvard stilu po ugle-du na uputstva navedena na: http://library.leeds.ac.-uk/info/200201/training/218/references_and_citation-s_explained/4

• za knjige: prezime i prvo slovo imena autora, godinaizdanja u zagradi, naslov knjige (kurzivom), mesto iz-danja, naziv izdavača.Primer: Adams, A. D. (1906) Electric transmission ofwater power. New York: McGraw.

• za poglavlja u knjizi: prezime i prvo slovo imena auto-ra, godina izdanja u zagradi, naslov poglavlja, u: prvoslovo imena (urednika), prezime (urednika), skraćenaoznaka uredništva (u zagradi), naslov knjige (kurzi-vom), mesto izdanja, naziv izdavača, broj prve i po-slednje strane poglavlja.Primer:Coffin, J. M. (1999) Molecular Biology of HIV. In:K.A. Crandell, (ed.) The Evolution of HIV, Baltimore:Johns Hopkins Press, pp. 3–40.

• za članke u časopisima: prezime i prvo slovo imenaautora, godina izdanja u zagradi, naziv članka, nazivčasopisa (kurzivom), broj i broj prve i poslednje stranečlanka.Primer: Weaver, R. Ken (1989) ‘The Changing Worldof Think Tanks’. Political Science and Politics 22, No.3, pp. 563–78.

4. Ukoliko autor ima želju da ukaže čitaocima da pojedinipogledi izneti u članku odražavaju njegov lični stav, a neinstitucije u kojoj je zaposlen, neophodno je da na krajunaslova teksta stavi posebnu fusnotu sa simbolom* ukojoj će to posebno napomenuti.

5. Latinske, starogrčke i druge reči koje nisu iz engleskogjezika, kao i izrazi u tekstu navode se u italic (npr. statusquo, a priori, de facto, acquis communautaire itd.).

6. Sažetak svog rada, ključne reči i kratku biografiju poslatina: [email protected] sa naznakom: Za WBSO. Sviradovi se recenziraju i nakon toga redakcija donosiodluku o štampanju.

UPUTSTVO AUTORIMA

BR

OJ

12 ·

JAN

UA

R –

M

AR

T 2

009

105

Uređivački odbor:

Bari Rajan, predavač, Odeljenje za politiku i javnu administraciju, Univerzitet u Limeriku

Bogoljub Milosavljević, redovni profesor, Pravni fakultet Univerziteta Union u Beogradu

Dragan Simić, vanredni profesor, Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu

Dušan Pavlović, docent, Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu

Ivan Vejvoda, izvršni direktor, Balkanski fond za demokratiju

Kenet Morison, počasni naučni saradnik, Škola za slovenske i istočnoevropske studijeUniverzitetskog koledža u Londonu

Kornelius Frizendorf, istraživač na Ludvig-Maksimilijan univerzitetu u Minhenu, i Ženevskomcentru za kontrolu oružanih snaga u Ženevi

Marjan Malešič, vanredni profesor, Fakultet društvenih nauka Univerziteta u Ljubljani

Nadež Ragaru, predavač, Institut za političke studije u Parizu

Svetlana Đurđević-Lukić, istraživač saradnik, Institut za međunarodnu politiku i privredu

Timoti Edmunds, viši predavač, Univerzitet u Bristolu

Radove objavljene u ovom časopisu nije dozvoljeno preštampavati, bilo u celini, bilo u delovi-ma, bez izričite saglasnosti Uređivačkog odbora.

Ocene izrečene u člancima lični su stavovi njihovih autora i ne izražavaju nužno mišljenjeUređivačkog odbora ili Centra za civilno-vojne odnose.

Iako važeći pravopis srpskog jezika još uvek ne uvažava u potpunosti rodnu ravnopravnost ujeziku, u ovom časopisu urednici preuzimaju odgovornost za odstupanja od pravila u skladusa stavom autora tekstova.

BZB

CIP - Katalogizacija u publikacijiNarodna biblioteka Srbije, Beograd

327.56 (497)

BEZBEDNOST Zapadnog Balkana : ~asopis Beogradske {kole za studije bezbednosti / glavni i odgovorni urednik Miroslav Had`i}. - Beograd (Gunduli}ev Venac 48) : Centar za civilno-vojne odnose, 2007 – (Beograd: Goragraf). – 24 cm.

Tromese~no. – Ime izdanja na drugom jeziku: Western Balkans Security Observer = ISSN 1452 – 6115ISSN 1452 – 6050 = Bezbednost Zapadnog BalkanaCOBISS . SR-ID 132452876

No 12

BEZBEDNOST

ZA P A D N O G

B A L K A N A

Bezbednost Zapadnog Balkana je časopis nastao uakademskoj zajednici Beogradske škole za studijebezbednosti. Tekstovi koje objavljujemo u časopisu bavese regionalnim bezbednosnim temama ali takođe obrađu-ju probleme nacionalne i globalne bezbednosti.Uredništvo posebno pozdravlja tekstove koji problema-tizuju bezbednosne transformacije sa interdisciplinarnogstanovišta i koji ukrštaju različita teorijska polazišta.Posebna rubrika posvećena je recenzijama najnovijihizvora iz oblasti bezbednosnih studija, političkih nauka,međunarodnih odnosa i ostalih srodnih naučnih disci-plina.

Centar za civilno-vojne odnoseGundulićev venac 4811000 Beogradtel/fax 381(0)11-32 87 226

381(0)11-32 87 [email protected]

ezbednost apadnog alkana · 2016. 5. 4. · skom društvu i medijima nedostaje stručno znanje o...

Documents