Naslov originala LA REGINA DEI CARIAIBIDečje novine, Gornji Milanovac, 1981.

Prevod sa italijanskog Mirjana Antić

Emilio SalgariKRALJICA KARIBA

DEČJE NOVINE GORNJIMILANOVAC, 1981.

CRNI GUSARKaripsko more, zahvaćeno jakom burom, strahovito je hučalo,

udarajući ogromnim talasima o gatove Puerto Limona i obaleNikaragve i Kostarike.Sunce još nije bilo zašlo ali je mrak već počeo da pada, kao da je

želeo da što pre sakrije žestoku borbu koja se vodila na nebu i nazemlji.Retki sunčevi zraci probijali su se na mahove kroz crne oblake, koji

su povremeno zaklanjali sunce, crveno kao bakarni disk.Kiša još nije počela da pada, ali je nebo svakoga časa pretilo da se

otvori i to je bio razlog zbog čega su svi stanovnici požurili danapuste uličice gradića i gatove male luke, tražeći sklonište u svojimkućama.Jedino se nekoliko ribara i vojnika malog španskog garnizona

usudilo da ostane na obali, tvrdoglavo prkoseći sve žešćim talasima inanosima vodenih kapljica koje je vetar donosio sa mora.Jedan, možda veoma ozbiljan razlog, zadržao ih je napolju. Pre

nekoliko časova na horizontu je primećena lađa i po pravcu njenihjedara izgledalo je da namerava da potraži zaklon u njihovom malomzalivu.U nekoj drugoj prilici niko ne bi obratio pažnju na prisustvo jednog

jedrenjaka ali te 1680-te godine, kada počinje naša priča, stvari sustajale sasvim drugačije.Svaki brod koji je dolazio sa pučine izazivao je veliko uzbuđenje

među španskim stanovništvom u kolonijama Meksičkog zaliva kaošto su Jukatan, Gvatemal, Honduras, Nikaragva, Kostarika, Panama,i velika Antilska ostrva. Strah da ne vide prethodnicu neke gusarskeflote, veoma smelih pirata sa Tortue, stvarao je pometnju među timvrednim ljudima.Bilo je dovoljno da se primeti nešto sumnjivo u manevrima brodova,

pa da se žene i deca razbeže i zatvore u svoje domove, a ljudi nabrzinu naoružaju.Ukoliko je zastava bila španska, pozdravljali bi je bučnim poklicima,

pošto se veoma retko dešavalo da neki brod izbegne krstarenju tihneustrašivih gusara, ako je pak bila druge boje, užas bi zahvatio nesamo naseljenike i vojnike već i oficire, osedele u dimu mnogihbitaka.

Pokolji i pljačkanja koja su počinili Pjer Veliki, Gvozdena Ruka,Džon Dejvis, Monbard, Crni Gusar, njegova braća Crveni i ZeleniGusar i Oloneze, ulili su strah u kosti kolonije zaliva, utoliko pre štose u to doba verovalo da su ti pirati poticali iz pakla i da su stoga bilinepobedivi.Videvši dakle da se pojavljuje taj brod, nekoliko stanovnika koji su

se zaustavili na obali da posmatraju razbesnelo more nisu želeli dase vrate svojim kućama, ne znajući još da li imaju posla sa nekimšpanskim jedrenjakom ili sa odvažnim gusarom koji krstari duž tihobala, u očekivanju čuvenih velikih galija natovarenih zlatom.Na licima svih, bilo ribara bilo vojnika, odražavala se velika

uznemirenost.– Neka nas zaštiti naša gospa Pilar – govorio je jedan stari mornar,

tamne puti kao kakav melez i veoma bradat – ali kažem vam,prijatelji moji, da ovaj brod nije jedan od naših. Koji brod bi se usudioda po ovakvoj buri započne borbu na tolikoj udaljenosti od našihluka, ako u njemu nisu sinovi đavola, ti razbojnici sa Tortue?– Da li ste sasvim sigurni da plovi prema nama? – upita jedan

podnarednik koji je stajao sa jednom grupom vojnika.– Sasvim siguran, gospodine Vasko. Pogledajte! Zaokrenuo je

prema rtu Bjanko a sada se sprema da se vrati istim putem.– To je brik, zar ne Alonzo?– Da, gospodine Vasko. Vere mi, lep brod, koji uspešno savlađuje

talase i koji će za jedan sat biti ispred Puerto Limona.– A zbog čega mislite da to nije jedan od naših brodova?– Zbog čega? Da je to španski brod, umesto da potraži zaklon u

našem malom zalivu koji je nesiguran, otišao bi u zaliv Čiriki.– Tamo ostrva štite od razbesnelih talasa i čak bi cela eskadra

mogla tu da nađe sigurno utočište.– U pravu ste, ali ja sumnjam da je to brod gusara sa Tortue, Puerto

Limon ne može izazvati njihovu pohlepu.– Znate li šta ja mislim, gospodine Vasko? – reče jedan mladi

mornar, koji se izdvojio iz grupe ribara.– Samo recite, Diego.– Ja mislim da je ono »Munja«, brod Crnog Gusara. Na te

neočekivane reči grčevit trzaj pređe preko lica svih prisutnih. Čak je i

podnarednik prebledeo, iako je svoje širife zaradio na bojnimpoljima.– Crni Gusar ovde! – uzviknu on drhtavim glasom. –Ti si lud, mladiću!– Pa ipak, želim da vam dokažem suprotno – reče mornar.Rekavši to, mornar se okrete i ode. Ribari koji su se nalazili na obali

upravo su hteli da krenu za njim, kada ih jedan star čovek, koji je dotada ćutao, pokretom ruke zaustavi.Upravo tada, sklonio je ispred očiju durbin, koji je upravio ka moru.– Ostanite – reče on. – Crni Gusar je čovek koji ne čini zlo onome

ko mu se ne suprotstavi.– Šta vi o tome znate? – upita podnarednik.– Ja poznajem Crnog Gusara.– I verujete da je onaj brod njegov?– Da, onaj brod je »Munja«.– Sto mu gromova! – uzviknu jedan ribar. – Bežite, prijatelji!Niko se nije pomerio. Ribari i vojnici su ostali na nasipu, gledajući

prestrašeno u jedrenjak koji je sa mukom odolevao oluji.Izgledalo je da ih je užas skamenio. Čak je i podnarednik izgubio

svu svoju hrabrost i reklo bi se da su mu noge, u tom trenutku,otkazale poslušnost.Ribari i vojnici, videvši kako brod posle jednog poslednjeg udara

talasa, stiže pred luku, pogledali su se međusobno.– Upravo stiže! – uzviknuo je jedan od njih. – Na brodu pripremaju

sidra!– Bežimo! – povikaše ostali. – To su gusari sa Tortue. Ribari, ne

čekajući više, trkom su pobegli, nestajući u uličicama gradića ili boljereći varošice, pošto je u to vreme Puerto Limon bio još manjenaseljen nego danas.Podnarednik i njegovi vojnici su, posle kraćeg oklevanja, sledili

njihov primer, uputivši se prema tvrđavici koja se nalazila nasuprotnom kraju od nasipa, na vrhu jedne stene koja je dominiralazalivom.U Puerto Limonu nalazio se jedan garnizon od 150 ljudi, naoružan

sa samo dva topa, stoga je bilo nemoguće upustiti se u borbu sa timbrodom koji mora da je posedovao brojnu i moćnu artiljeriju.

Braniocima gradića preostajalo je jedino da se zatvore u tvrđavicu ičekaju da budu opsednuti.U međuvremenu, brod je, uprkos besnom vetru i velikim talasima

koji su ga zapljuskivali, smelo ušao u luku i bacio sidra na 150metara od nasipa.Bio je to sjajan brik, vitkog oblika, veoma uske kobilice, visokih

jarbola, pravi brod za trku.Deset poklopaca iz kojih su virili krajevi isto toliko topova, otvaralo

se na njegovim bokovima, pet na levom i pet na desnom boku broda,a na najvišem spratu videla su se dva velika lovačka topa.Na krmi se vijorila crna zastava, na čijoj sredini se nalazilo veliko

pozlaćeno V oivičeno porodičnim grbom.Na pramcu, gornjoj palubi i na bokovima broda stajali su

mnogobrojni mornari, dok su na krmi nekoliko artiljeraca uperiliprema tvrđavici dva lovačka topa, spremna da otvore paljbu na njenezidine.Skupivši jedra i bacivši druga dva sidra, spustili su u more jedan

čamac koji je odmah zaplovio prema nasipu.U njemu je bilo 15 ljudi, naoružanih puškama, pištoljima, kratkim i

dugim sabljama, koje su pirati sa Tortue veoma mnogo koristili.Uprkos neprestanim udarima talasa, čamac se, vešto predvođen

kormilarem, zaklonio iza jednog starog španskog bojnog brodanasukanog o peščani sprud, koji je štitio od provale talasa, a zatim,ploveći duž niza malih grebena stiže sretno ispod nasipa.Nijedan španski vojnik nije se usudio da se pomoli. Mali garnizon je

ostao u tvrđavici, smatrajući uzaludnom bilo kakvu intervenciju,naročito zbog onih dvanaest topova, koji su svakog momenta moglida otvore paljbu.Dok je nekoliko gusara uprevši veslima zaustavilo čamac, jedan

čovek se popeo na pramac a zatim se izvanrednim skokom,dostojnim jednog tigra, bacio na nasip.Taj junak, koji se usudio da se sam iskrca u grad od 2000

stanovnika spremnih da ustanu protiv njega i da postupe premanjemu kao prema divljoj zveri, bio je lep čovek od oko 35 godina,prilično visokog rasta i otmenog, aristokratskog držanja. Na širokomčelu jedna usečena bora davala je njegovom licu pomalo tužan izraz.

Nos mu je bio pravilan i lep, usne male i crvene kao koral, a izprodornih očiju, kao ugalj crnih, sevale su varnice.Ako je lice tog čoveka odavalo tužan i samrtnički izraz, ni njegova

odeća nije bila mnogo veselija. Od glave do pete bio je obučen ucrno, ali sa elegancijom prilično nepoznatom među neotesanimgusarima sa Tortue.Njegova tunika od crne svile bila je ukrašena čipkom iste boje,

pantalone, širok pojas koji je pridržavao mač, čizme pa i šešir bili sutakođe crni.Čak je i veliko pero koje mu se spuštalo do leđa bilo crno, a takođe

i njegovo oružje.Taj neobični čovek, čim je stupio na kopno, zastade posmatrajući

pažljivo kuće, čiji su prozori bili zatvoreni.Šaljivi osmeh zaigra mu na usnama.– Koliki strah vlada ovde – promrmlja. – Bez teškoća biću gospodar

ovog mesta.Okrete se prema ljudima koji su ostali u čamcu i reče:– Karmo, Van Stiler, Moko! za mnom!Jedan crnac džinovskog rasta, pravi herkules, naoružan sekirom i

sa dva pištolja, skoči na zemlju. Za njim siđoše dva plećata belačoveka, koji su imali oko 40 godina. Koža im je bila preplanula, aoštrim crtama lica gusta brada davala je još grublji izraz.– Za mnom!– A čamac?– Neka se vrati na brod,Kada vide da je čamac zaplovio, boreći se sa talasima, okrenu se

prema trojici drugova i reče:– Hajdemo da nađemo vojvodinog upravitelja. Crni Gusar ogrnu

crni plašt koji je držao preko ruke, spusti povez preko očiju, a zatimodlučnim pokretom isuče mač koji mu je visio duž boka i reče:– Napred, ljudi mora! Ja vas vodim!Noć se spustila i uragan, umjesto da se smiri, postajao je sve jači.Crni Gusar, posle kraćeg oklevanja, krenu jednom ulicom koja je

izgledala najšira u gradu. Razbesneli vetar čistio je kaldrmu, prevrtaocrepove na krovovima i lupao o kapke na prozorima.Već su bili stigli do sredine ulice, kada se Crni Gusar naglo zaustavi

i povika:

– Ko živi ovde?Jedna ljudska prilika pojavila se na uglu uličice i ugledavši četvoro

ljudi, spremno se bacila iza kola sa senom koja su stajala napuštenana tom mestu.Džinovski crnac u tri skoka pređe ulicu i baci se na čoveka koji se

bio sakrio iza kola. Za tren oka ga zgrabi za okovratnik i podiže uviskao običnu lutku.Čovek koga je crnac bacio pred Crnog Gusara, nije imao izgled ni

vojnika ni nekog hrabrog čoveka.Bio je to siromašni građanin, prilično u godinama, ogromnog nosa,

sivih i duboko usađenih sitnih očiju i grozne grbe na leđima. Tajnesrećnik je bio bled od straha i drhtao je tako jako kao da će sesvakog časa onesvestiti.– Grbavac! – uzviknu Van Stiler koji ga je posmatrao pri svetlosti

jedne lampe. – Doneće nam sreću!Crni Gusar je položio ruku na rame Španca, upitavši ga:– Gde si pošao?– Ja sam samo siromašni đavo koji nikada nikome nije naneo zlo –

zacmizdreo je grbavac.– Pitao sam te kuda si išao – reče Crni Gusar.– Ovaj morski rak je trčao u tvrđavu da obavesti garnizon o našem

dolasku – reče Karmo.– Ne, ekselencijo! – povika grbavac. – Kunem vam se!– Sto mu hiljada krastavih žaba! – uzviknu Karmo. – Ovaj grbavac

me smatra za nekog guvernera! Ekselencija! ha ha!– Tišina, brbljivče! – zagrme Crni Gusar. – Hajde reci gde si pošao?– Da tražim doktora, gospodaru, – mucao je grbavac. Moja žena je

bolesna.– Pazi, jer ako me lažeš narediću da te obese na najveći krst

jarbola na mome brodu.– Kunem vam se...– Ostavi zakletve i odgovori mi. Poznaješ li don Pabla de Ribeiru?– Da, gospodine.– Upravitelja vojvode Van Gulda?– Bivšeg guvernera Marakaiba? – Da.– Lično poznajem don Pabla.

– Dobro, odvedi me k njemu! – zagrme Crni Gusar, pretećimglasom.– Gde stanuje?– Ovde blizu gospodine, ekselencijo...– Tišina! Napred ako ti je život mio. Moko uzmi ovog čoveka i pazi

da ti ne pobegne.Kada su stigli do kraja ulice, grbavac se okrete ka Crnom Gusaru i

pokazavši mu jednu lepu zidanu kuću na nekoliko spratova koju jenadvisivao mali toranj, reče:– Ovde stanuje, gospodine.– U redu – odgovori Crni Gusar.On pažljivo osmotri kuću, pogleda iza uglova da se uveri da se u

susednim uličicama ne kriju neprijatelji, zatim se približi vratima ipodiže jedan teški brončani zvekir, pustivši ga da snažno tresne.Odjek koji je proizveo taj tresak još nije prestao, kada se podigoše

žaluzije na prozoru, a zatim sa poslednjeg sprata dopre nečiji glas:– Ko ste vi?– Crni Gusar, otvorite ili ćemo zapaliti kuću! – povika kapetan, dok

je pri bledoj svetlosti jedne lampe svetlucala oštrica, njegovog mača.– Koga tražite?– Don Pabla de Ribeiru, upravitelja vojvode Van Gulda!U unutrašnjosti kuće začuše se užurbani koraci, preplašeni glasovi

a zatim više ništa.– Karmo, – reče Crni Gusar. – Imaš li bombu?– Da, kapetane.– Postavi je blizu vrata. Ako ne poslušaju, sami ćemo otvoriti

prolaz. – Sede na jedan kolobran koji se nalazio blizu ulaza i pričeka.

GOVORITI ILI UMRETIJoš nije prošao ni tren kada ugledaše kako se kroz žaluzine na

prvom spratu probija svetlost i odražava na zidovima kuće koja senalazila preko puta.Začu se zveket lanaca i zasunaka zatim se glomazna vrata lagano

otvoriše.Crni Gusar je podigao mač spreman da zada udarac, dok su dva

gusara uperili muškete.Na vratima se pojavio stariji čovek, u pratnji dva paža indijanske

rase, koji su nosili baklje.Bio je to lep starac, koji mora da je već prevalio 60– tu, ali još uvek

veoma snažan i uspravan kao mladić.Duga bela brada spuštala mu se sve do sredine grudi a kosa,

takođe seda i duga i još uvek gusta, padala mu je po ramenima.Nosio je odelo od tamne svile ukrašene čipkom, a na nogama je

imao visoke čizme od žute kože sa mamuzama od srebra, metalakoji je u to doba vredeo skoro manje od čelika u prebogatimšpanskim kolonijama Meksičkog zaliva.Duž boka visio mu je mač a za pojasom je nosio jedan od onih

španskih bodeža nazvanih »misericordie«, strašno oružje u jakojruci.– Šta želite od mene? – upita starac drhtavim glasom. Umesto

odgovora, Crni Gusar dade znak svojim ljudima da uđu i zatvorevrata.Crni Gusar se jednim pogledom uveri da nije bilo drugih vrata, a

zatim okrenuvši se prema svojim ljudima, reče:– Ti Moko, čuvaćeš stražu ispred stepenica i postavićeš bombu kod

vrata, vas dvoje, Karmo i Van Stileru, ostaćete u susednom hodniku.Zatim uporno gledajući starca koji je prebledeo, reče mu:– A sada smo nas dvoje sami, gospodine Pablo de Ribeira,

upravitelju vojvode Van Gulda.Uze jednu stoliću i sede ispred stola, položivši mač preko kolena.Starac je ostao na nogama, gledajući sa strahom u strašnog

Gusara.– Vi znate ko sam ja, zar ne? – upita Gusar.– Plemić Emilio di Rokabruna, gospodar od Valpente i Ventimilje –

reče starac.

– Drago mi je da me tako dobro poznajete. Starac se usiljenonasmeši.– Gospodine de Ribeira, – nastavi Crni Gusar – znate li zbog čega

sam se ja usudio, da se samo sa mojim brodom, izložim opasnostina ovim obalama?– Ne znam, ali pretpostavljam da to mora hiti jak razlog da bi se

počinila slična nesmotrenost. Vi verovatno znate, plemiću, da dužovih obala krstari eskadra Vere – Kruz.– Znam – odgovori Crni Gusar.– Niko ne može sumnjati u hrabrost Crnog Gusara – reče don

Pablo de Ribeira. Slušam vas, plemiću.Gusar ostade nekoliko trenutaka ćuteći, zatim reče izmenjenim

glasom:– Rekli su mi da vi znate nešto o Honorati Van Guld. – U tom glasu,

u tom trenutku, bilo je nečeg srceparajućeg. Izgledalo je kao da se izgrudi tog hrabrog čoveka oteo prigušeni jecaj.Starac je zanemeo, gledajući sumornim očima u Crnog Gusara.Između ta dva čoveka vladala je nekoliko trenutaka mučna tišina.

Izgledalo je da su se obojica plašili da je poremete.– Govorite – reče odjednom Crni Gusar oštrim glasom.– Da li je istina da vam je neki ribar iz Karipskog mora rekao da je

video jedan čamac, nošen talasima, u kome je bila mlada žena?– Da – odgovori starac jedva čujnim glasom.– Gde se nalazio taj čamac?– Prilično daleko od obala Venecuele.– Na kom mestu?– Južno od obala Kube, na pedeset ili šezdeset milja od tačke S.

Antonijo, u Jukatanskom kanalu.– Na tako velikoj udaljenosti od Venecuele! – uzviknu Crni Gusar,

skočivši na noge. – Kada je pronađen taj čamac?– Dva dana posle odlaska gusarskih brodova sa obala Marakaiba.– I bila je još živa?...– Da, plemiću.– I taj bednik nije je uzeo na svoj brod?– Oluja je besnela i njegov brod nije više bio u stanju da se odupre

naletima talasa.

Crni Gusar zaroni glavu među ruke i ostade tako nekolikotrenutaka, prigušeno jecajući.– Vi ste je ubili – reče gospodin de Ribeira muklim glasom. – Kakvu

ste strašnu osvetu počinili, plemiću. Bog će vas kazniti.Bog će me kazniti! – uzviknu on oštrim glasom. – Ja sam možda

ubio tu ženu, koju sam toliko voleo, ali čija je to krivica?Vi dakle ne znate zlodela koja je počinio vojvoda, vaš gospodar?...Od moje braće, jedan spava tamo dole na obalama Skelde, a

ostala dvojica se odmaraju u dubinama Karipskog mora. Znate li koih je ubio? Otac devojke koju sam voleo!Starac je ćutao, ne skidajući pogled sa Crnog Gusara.– Ja sam se zakleo da ću večito mrzeti tog čoveka koji je ubio moju

braću u cvetu mladosti, koji je izdao prijateljstvo, zastavu svojeusvojene domovine, koji je zbog zlata prodao svoju dušu, koji jegnusno uprljao svoj grb i želeo sam da održim svoju reč.– Osuđujući na smrt devojku koja vam nije mogla naneti nikakvo

zlo.– Ja sam se zakleo, one noći u kojoj sam prepustio talasima leš

Crvenog Gusara, da ću uništiti čitavu njegovu porodicu, kao što je onuništio moju i nisam mogao pogaziti zadatu reč. Da to nisam učinio,moja mrtva braća bi isplivala sa dna mora da me proklinju!... aizdajnik još živi! – nastavi on posle nekoliko trenutaka, obuzetstrašnim besom. – Ubica nije mrtav i moja braća traže od meneosvetu: imaće je!...– Mrtvi ne mogu ništa da traže.– Varate se!... Kada more na površini svetluca, ja vidim Crvenog i

Zelenog Gusara kako se penju iz morskih dubina i kako beže ispredpramca moje »Munje«. Kada vetar šumi između konopaca mogbroda, ja čujem glas brata, ubijenog u Flandriji. Da li me shvatate?– Gluposti!– Ne! – povika Crni Gusar. – Čak su i moji ljudi videli u mnogim

noćima, kada se izliva morska pena, kako se na površini pojavljujuskeleti Crvenog i Zelenog Gusaia. Oni od mene još uvek tražeosvetu. Smrt devojke koju sam voleo nije bila dovoljna da ih umiri injihove izmučene duše neće se smiriti sve dok ne budem kaznionjihovog ubicu. Recite mi gde je Van Gud?

– Vi još mislite na njega? – upita upravitelj. – Zar vam nije dovoljnakćer?– Ne! rekao sam vam da se moja braća još nisu smirila.– Pa ipak, ja ne znam gde se on nalazi.– Vi ćete mi to reći – povika Crni Gusar strašnim glasom.– Bilo nas je četvoro braće, produžio je gusar tužnim glasom. –

Malo je hrabrih ljudi kao što su to bili gospodari od Rokabrune,Valpente i Ventimilje i malo ih je bilo tako odanih vojvodama odSavoje, kao što smo to bili mi.»Izbio je strašni rat u Flandriji. Francuska i Savoja borile su se svim

snagama protiv krvoločnog vojvode od Albe, za slobodu plemenitihFlamanaca.Vojvoda Van Guld, vaš gospodar, odvojen od glavnine Franko –

Savojskih trupa, utvrdio se u jednoj steni smeštenoj blizu jednog odulaza u Skeldu. Mi smo sa njim bili verni čuvari slavne zastaveherojskog vojvode Amedea II. Tri hiljade Španaca, sa jakomartiljerijom, opsedali su tvrđavu, rešeni da je zauzmu. Očajničkinapadi, mine, bombardovanja, noćna penjanja, sve su pokušali aliuvek uzalud.Barjak Savoje nisu uspeli da spuste. Gospodari od Rokabrune

branili su tvrđavu i pre bi poginuli za njenim topovima, nego što bi jeustupili Špancima.Jedne noći, izdajnik, potkupljen španskim zlatom, otvorio je prolaz

neprijatelju. Najstariji od gospodara Rokabrune, jurnuo je da presečeput napadačima međutim pao je, ubijen iz pištolja, koji je neko opalioiz zasede.Znate li kako se zvao čovek koji je izdao svoje trupe i kukavički ubio

mog brata?... Bio je to vojvoda VanGuld, vaš gospodar!...– Plemiću! – uzviknu starac.– Ćutite i slušajte me – nastavi Crni Gusar žalosnim glasom. –

Izdajnik je kao nagradu za gnusno delo dobio Venecuelu, koloniju uMeksičkom zalivu, ali bilo je zaboravljeno da su preživela još triplemića od Rokabrune, koji su se svečano zakleli na Hristovomkrstu, da će osvetiti brata i izdaju. Opremivši tri ratna broda, zaplovilisu u Veliki Zaliv: jedan se zvao Zeleni Gusar, drugi Crveni a trećiCrni.

– Poznajem priču o trojici Gusara – reče gospodin de Ribeira.– Crveni i Zeleni Gusar pali su u ruke mog gospodara, koji ih je

obesio kao obične zločince...– A ja sam ih časno sahranio u dubinama Karipskog mora – reče

Crni Gusar. – Sada mi recite: kakvu kaznu je zaslužio taj čovek kojije izdao svoju zastavu i koji mi je ubio tri brata?... Govorite!– Vi ste mu ubili kćer, plemiću.– Ćutite zaboga! – povika Crni Gusar. Ne izazivajte bol koji mi još

uvek razdire srce. Hajde dosta: gde se nalazi taj čovek?Starac je oklevao.– U Vera Kruzu – reče starac koji je već video svoj kraj.– Ah!... povika Crni Gusar.Naglo je ustao da bi se uputio prema vratima, kada u sobu upade

crni Karmo.– Kuća je opkoljena!– Šališ se?– Želeo bih, na žalost govorim istinu.– Ko nas je izdao? – upita Crni Gusar gledajući preteći u don Pabla.– Ko?... Onaj prokleti grbavac koga smo pustili na slobodu – reče

Karmo. Postupili smo nesmotreno i to ćemo možda skupo platiti,kapetane.Gusar je za trenutak stajao zamišljen, zatim, okrenuvši se reče don

Pablu:– Ima li u ovoj kući neki tajni izlaz?– Da, gospodine plemiću – reče starac, dok mu oči lukavo zasijaše.– Neću vam ga pokazati ako mi se pre toga ne zakunete da ćete

ostaviti na miru vojvodu Van Gulda.– Dobro, videćemo – reče Crni Gusar oštrim glasom.– On brzo izvadi jedan pištolj i uperivši ga u starca povika:– Ili nas vodi u tajni prolaz ili ću te ubiti: biraj!

UPRAVITELJEVA IZDAJAStarac uze svećnjak koji je stajao na jednoj komodi, upali sveće, a

zatim dade znak Crnom Gusaru da ga sledi.Karmo je već pozvao svoja dva druga.– Gde idemo? – upita Van Stiler.– Izgleda da bežimo – odgovori Karmo.– Idemo li na brod?– Ako budemo mogli. Nemam mnogo poverenja u ovog starca.– Nećemo ga gubiti iz vida. Pištolj mi je napunjen.– I meni – reče Karmo.U međuvremenu, don Pablo je izašao iz sobe i uputio se jednim

dugim hodnikom na čijim su zidovima visile velike slike, koje supredstavljale epizode krvavog rata u Flandriji i portreti koji suverovatno prikazivali pretke vojvode Van Gulda.Crni Gusar ga je pratio držeći mač u desnoj ruci dok je levu

naslonio na dršku jednog od njegova dva pištolja. Kao i njegovidrugovi, nije mnogo verovao starcu.Stigavši do kraja hodnika, don Pablo se zaustavi ispred jedne slike

veće od ostalih, zatim prisloni prst na njen okvir i nekoliko trenutakaje njime klizio po okviru.Odjednom slika se odvoji od zida, spuštajući se sve do zemlje i na

njenom mestu ukaza se mračni otvor, dovoljan da kroz njega prođudve osobe zajedno.Zapahnu ih dah vlažnog vazduha, od koga zatreperi plamen sveća.Starac namršti čelo, gledajući sumnjičavo u Gusara, a zatim uđe u

mračni prolaz.Četiri gusara u tišini su ga pratila, ne ostavljajući svoje oružje.Na suprotnom kraju prolaza nalazile su se stepenice koje su se

zavojito spuštale. Bile su veoma uske i izgledalo je kao da suuklesane u zidu.Stigavši do njih, starac polako siđe, zaklonivši jednom rukom sveće,

da ih vetar koji je dolazio odozdo ne bi ugasio: zatim se zaustavipred jednim podzemnim tunelom.– Sada smo ispod ulice – reče. – Samo treba da idete uvek pravo.– Biće da je tako kao što vi kažete, ali mi vas nećemo pustiti,

umoljavate se da idete napred – reče Crni Gusar.

– Starac nešto smera – promrmlja Karmo. – Ovo je već treći putkako pokušava da nas pređe.– Gde želi da nas odvede? Uh!...Osećam izdaju u vazduhu!Gospodin de Ribeira, mada nevoljno ušao je u podzemni prolaz,

koji je pre ličio na tunel nego na podrum, pošto je bio nizak i uzan.Don Pablo je išao napred oko pedeset koraka, zatim se naglo

zaustavi i kriknu. Skoro u istom trenutku sveće se ugasiše i mrakobavi tunel.– Do đavola! – povika Karmo. – Upalite fitilj! Starac nas izdaje!Crni Gusar skoči na don Pabla da bi ga sprečio da se udalji, ali na

veliko čuđenje ne nađe nikoga pred sobom.– Gde ste? – povika. – Odgovorite ili pucam!Na nekoliko koraka od njih odjeknu tupi udarac, koji su izgleda

proizvela masivna vrata koja se zatvoriše.– Izdaja! – povika Karmo.Gusar opali iz pištolja i bljesak razbi pomrčinu.– Starac je nestao! – povika on. – Ovu izdaju sam morao da

očekujem.Pri svetlosti upaljenog baruta, na nekoliko koraka od njih ugledao je

vrata koja su zatvarala tunel. Vojvodin upravitelj, koristeći mrak,mora da ih je zatvorio pošto je prošao kroz njih.– Sto mu gromova! Vešto smo izigrani – reče Karmo. – Ako mi taj

starac padne šaka, časne mi lopovske reći obesiću ga!– Tišina! – reče Crni Gusar. – Upalite neko svetlo, fitilj, parče gube,

svejedno šta.– Našao sam sveću – reče crnac. – Mora da je ispala iz svećnjaka.

– Van Stiler upali sveću.– Pogledajmo – reče Crni Gusar.Približi se vratima i pažljivo ih pretraži. Odmah je uvideo da sa te

strane nije bilo nikakve nade da izađu. Vrata su bila masivna,prekrivena debelim bronzanim pločama, prava oklopna vrata. Da bise probila bio bi potreban top.– Starac nas je zatvorio u podzemni tunel – reče Karmo. – Čak ni

sekira garavog kuma ne bi mogla da ih razvali.– Možda bismo još uvek mogli da se vratimo nazad – reče Crni

Gusar. – Požurimo da se vratimo u izdajnikovu kuću.

– Kapetane – reče Karmo. – Poneo sam sa sobom bombu, moždabi bila dovoljna da digne vrata u vazduh.– Mislim da ne bi. Hajde, povlačimo se!Vratiše se istim putem, popeše se zavojitim stepenicama i stigoše

do ulaza u tajni prolaz. Tamo ih je međutim čekalo novo iznenađenje.Slika je bila ponovo vraćena na svoje mesto, a kada je Crni Gusar

prešao preko nje oštricom mača, začuo se metalni zvuk.– I ovde gvozdena ploča – promrmlja on. – Stvar postaje ozbiljna.Hteo je da se okrene Moku da bi mu naredio da udari sekirom o

sliku, kada začu nečije glasove. Neke osobe su govorile iza slike.– Vojnici? – upita Karmo – tako mi đavoljih rogova!– Ćuti – reče Crni Gusar.Čula su se dva glasa: jedan je izgledao kao glas mlade žene a

drugi jednog čoveka.– Ko li su oni? – upita se Gusar. Prisloni uvo na metalni zid i

oslušnu.Spolja se začu škripanje i metalna ploča kojom je bila obložena

slika spustila se, ostavljajući slobodan prolaz.Gusar je skočio napred sa ispruženim mačem spreman da zada

udarac, ali odmah začuđeno ustuknu.Pred njim je stajala veoma lepa indijanska devojka i jedan mladi

crnac koji je držao teški srebrni svećnjak.Ta devojka je mogla imati šesnaest godina i kao što je već rečeno

bila je veoma lepa, iako je njena koža imala bakarni ton.Bila je savršeno građena. Sjajne i kao ugljen crne oči bile su

osenčene dugim i veoma gustim trepavicama, nos joj je bio pravilan,skoro grčki, a male rumene usne otkrivale su dva reda bisernobelihzuba. Veoma duga crna kosa bila joj je u slikovitom neredu rasuta poramenima.Njen drug, jedan crnac od osamnaest ili dvadeset godina imao je

veoma naduvena usta, ogromne oči i tršavu gustu kosu.U jednoj ruci držao je svećnjak a u drugoj je imao neku vrstu

velikog krivog noža, koji su upotrebljavali baštovani.Videći Crnog Gusara u tom pretećem stavu, mlada Indijanka je

uzmakla dva koraka unazad, a iz grudi joj se ote uzvik iznenađenja iu isto vreme radosti.– Lepi plemić! – uzviknula je.

– Ko ste vi? – upita Crni Gusar.– Jara – odgovori mlada Indijanka sa argentinskim naglaskom u

glasu.– Ne znam više nego malopre, uostalom, nije mi stalo do daljih

objašnjenja. Recite mi umesto toga da li je kuća opkoljena?– Da, gospodine.– A gde je don Pablo de Ribeira?– Nismo ga više videli.Ne obraćajući pažnju na crnca i Indijanku, krenuo je hodnikom da bi

stigao do stepenica, kada oseti da ga neko nežno vuče za skutodela.Okrete se i vide Indijanku. Lepo devojčino lice odavalo je tako

veliku tugu, da je bio zapanjen.– Šta želiš? – upita je.– Ne želim da vas ubiju, gospodine – odgovori Jara drhtavim

glasom.– Biću ti uvek zahvalan. Kako se zoveš?– Jara, rekla sam vam.– Neću zaboraviti to ime.Jednim gestom je pozdravi i siđe niz stepenice zajedno sa Mokom,

Karmoom i Van Stilerom.Stigavši u hodnik, zaustaviše se za trenutak da napune muškete i

pištolje, zatim Moko odlučno otvori vrata.– Neka vas bog štiti, moj gospodine! – povika Jara koja se

zaustavila na stubištu.– Hvala, dobra devojko – odgovori Crni Gusar, iskačući na ulicu.– Polako, kapetane – reče Karmo, zaustavljajući ga. –Vidim senke na uglu one kuće.Plemić, međutim, nije bio čovek koji se može lako za ustaviti.

Jednim tigrovskim skokom izbegnu dva udarca mačem, a zatimzavitla svojim mačem, čija oštrica fijuknu kroz vazduh.– Evo vam! – povika.Jednim dobro upravljenim udarcem posla jednog od dvojice

napadača na zemlju, a zatim, pošto je ranjenik odskočio u stranu,baci se na drugog. Ovaj, videći da je sam, okrete leđa i pobeže.Dok se Crni Gusar oslobađao ove dvojice, Karmo, Van Stiler i Moko

bacili su se na jednu grupu ljudi, koja je izbila iz obližnje ulice.

– Pusti ih da idu! – povika Crni Gusar, ali bilo je suviše kasno da ihzadrži. Besni zbog bliske opasnosti, njegovi drugovi su se bacili naneprijatelje takvom žestinom, da su ih sa nekoliko udaraca mačemporemetili.Umesto da se zaustave, potrčali su za beguncima urlajući: ubijmo

ih!U tom trenutku, iz jedne druge uličice izbio je odred vojnika.

Sačinjavalo ga je pet ljudi, trojica naoružanih mačem i dvojicamušketama. Videći Crnog Gusara samog, povikaše od sreće inasrnuše na njega, rekavši: – Predaj se ili si mrtav!Gospodar od Ventimilje pogleda oko sebe i shvati da je potpuno

sam.Njegova tri druga, ponesena borbom i verujući da oslobađaju put

svome kapetanu, nastavili su da trče za neprijateljima koji su bežaliispred njih.– Neoprezni ljudi! – promrmlja Crni Gusar. – Evo me u velikoj

nevolji!Nasloni se o zid da ga ne bi okružili i izvadi jedan od dva pištolja

koje je nosio za pojasom, vičući iz sveg glasa:– Ovamo, gusari!Jedan pucanj priguši njegov glas. Jedan od petorice ljudi je pucao,

dok su ostali izvukli mačeve.Metak se zari u zid, na nekoliko centimetara od njegove glave.– Što mu gromova! – povika Crni Gusar.Uperi pištolj i opali. Jedan od ljudi pade pogođen posred grudi. Crni

Gusar baci prazno oružje i uze drugo. Jedan od neprijatelja ga je biouzeo na nišan i spremao se da opali.Brz kao munja, Gusar nanišani, ali njegov pištolj ne opali.– Prokletstvo! – povika Gusar.– Predajte se! – povikaše četiri Španca.– Evo vam odgovora! – zaurla Crni Gusar.Odvoji se od zida i jednim munjevitim skokom baci se na njih,

vitlajući mačem levo i desno. Jedan čovek pade. Ostali skočiše prednjega zatvarajući mu ponovo prolaz.– Ovamo, gusari! – povika još jednom plemić.Umesto odgovora odjeknu nekoliko pucnjava. Izgledalo je da su se

na kraju uličice njegovi ljudi upustili u očajničku borbu, jer su se čuli

urlici, psovke, jauci i zveket oružja.– Pokušaću da se oslobodim sam ovih ljudi – reče Crni Gusar za

sebe. Za sada niko neće doći da mi pomogne.Bojeći se da ga ne opkole, on poče da uzmiče brzim koracima, da

bi se ponovo naslonio o zid. Tri Španca pratili su ga vitlajućimačevima na sve strane, želeći da završe sa njim pre povratkaostalih gusara.Već su u svom neprijatelju prepoznali neustrašivog morskog pirata,

koji je sebe nazivao Crnim Gusarom i stoga su udvostručili snagu,znajući međutim da su imali posla sa čuvenim mačevaocem, pazilisu dobro da se suviše ne izlože.Posle petnaest koraka, Crni Gusar oseti iza sebe neku prepreku.

Ispruživši levu ruku napipa vrata.– Ako se ne otvore, nadam se da ću odolevati ovim nitkovima,

promrmlja.U tom trenutku začu gore viku žene.– Kolima!... Ubijaju ga!...– Indijanska devojka! – povika Crni Gusar, nastavljajući da se brani.

– Odlično! Mogu se nadati nekoj pomoći!Oštrica pogodi protivnika posred vrata i preseče mu vratnu žilu.– Evo ti! – povika Gusar, – odbranivši jedan novi udarac.– Evo tebi onda ovaj – reče jedan od dvojice mačevalaca.Gusar odskoči unazad jauknuvši od bola.– Pogođen sam – reče.– Navali, Huane! – povika čovek koji ga je ranio okrećući se prema

drugu. – Još jedan udarac i gotov je!– Ne još! – zaurla Crni Gusar, bacivši se naglo na svoje napadače.

– Evo vam ovaj udarac.Sa dva strahovita udarca obori dva mačevaoca jednog za drugim,

ali odmah zatim oseti da ga izdaje snaga dok mu se pred očimapružao kao neki crveni veo.Kada se povratio, nije se više nalazio na ulici gde je izdržao onu

krvavu borbu. Umesto na ulici, ležao je na širokom krevetu saprekrivačima od plave svile i belim jastucima, ukrašenim skupomčipkom.Ljupko malo lice bilo je nagnuto nad njim, željno motreći svaki

njegov pokret. Odmah ju je prepoznao.

– Jara! – reče.Mlada Indijanka naglo se podigla. Njene velike i lepe oči bile su još

vlažne, kao da je plakala,– Šta radiš ovde, devojko? – upita je Gusar. – Ko me je doneo u

ovu sobu? I gde su moji ljudi?– Ne mičite se, gospodine – reče devojka.– Reci mi gde su moji ljudi – ponovi Crni Gusar. – Čujem zveckanje

mačeva dole na ulici.– Vaši ljudi su ovde, ali...– Nastavi – reče Gusar videći da okleva. – Ja ih ne vidim.– Čuvaju stepenice, gospodine.– Zašto?– Zar ste zaboravili na Špance?– Ah!... Zbunjen sam!... Da li su Španci ovde?– Opkolili su kuću, gospodine – odgovori devojka mučnim glasom.– Sto mu gromova!... A ja sam u krevetu!Gusar učini pokret da ustane, ali ga oštar bol zadrža.– Ranjen sam – uzviknu. – Ah!... Sada se sećam svega!Tek u tom trenutku primetio je da su mu grudi zavijene belim

platnom i da su mu ruke uprljane krvlju.– Crni Gusar te neće zaboraviti.– Onda ćete me osvetiti! – uzviknu Indijanka, dok joj oči dobiše

čudan sjaj.– Šta hoćeš da kažeš?U tom trenutku napolju odjeknu pucanj iz muškete, zatim zagrme

Karmoov glas.– Pazite!... Iza vrata je bomba!...Crni Gusar, videći svoj mač prislonjen na obližnju stolicu, zgrabi ga i

ponovo učini pokret da ustane. Mlada Indijanka ga zadrža, uhvativšiga obema rukama.– Ne, moj gospodine – povika ona – ubićete se!...– Sto mu gromova! – povika Gusar. – Spremaju se da nas napadnu

a ja nisam sa mojim vernim mornarima!... Pusti me da idem!– Ne kapetane, vi nećete napustiti krevet – reče Karmo ulazeći. –

Španci nas još nisu uhvatili.– Ah! Ti si, junače moj – reče Gusar. – Svi ste hrabri, to znam, ali

ipak vas je premalo da bi se odbranili od jednog opšteg napada. Ne

želim da izostanem kada bude najteže.– A vaše rane? Znate da ste ranjeni, kapetane.– Izgleda mi da mogu da se držim, Karmo. Da li si ih pregledao?– Da, kapetane. Zadali su vam jedan jak udarac malo ispod srca.

Da oštrica mača nije naišla na jednu kost,– prošla bi vam kroz lulo. – Ali nije teška rana.– To je istina – odgovori Karmo. – Ja verujem da ćete za

dvanaestak dana ponovo moći da zadajete udarce.– Dvanaest dana! Ti si lud, Karmo?– Treba da zalečite dve rane. Malo više ispod napravili su vam

drugu rupu, manje duboku od prve, ali zato bolniju. Ta dva udarcaste dobro naplatili, jer sam video dole kod kapije tri mrtva i dvaranjena čoveka.– A vi, koliko ste udaraca zadali? – upita Crni Gusar.– Oborili smo na zemlju pola tuceta ljudi, primivši za uzvrat samo

nekoliko ogrebotina. Mi smo bili ubeđeni da ste nas vi pratili i zatosmo nastavili da napadamo da bismo vam oslobodili put.Kada smo primetili da ste vi ostali pozadi, pokušali smo da se

vratimo istim putem. Španci, koji su skovali plan da vas izoluju,napali su nas da bi sprečili da vam priteknemo u pomoć. Kada smouspeli da ih se oslobodimo, vi ste već završili sa vašim neprijateljima.– Kako ste znali da se ja nalazim ovde?– Ova devojka nas je obavestila.– A sada?– Opkoljeni smo, kapetane.– Gospodine – reče mlada Indijanka, kojoj nije promakla nijedna reč

tog razgovora. – Postoji jedno mesto gde dugo možete odolevati.– Neki podrum? – upita Karmo.– Ne, u malom tornju.– Sto mu kitova! U ovoj kući se nalazi mali toranj? Onda smo

spašeni! Ako je mnogo visok, moći ćemo da šaljemo signale posadi»Munje«.

OPKOLJENI U MALOM TORNJUPet minuta kasnije, Crni Gusar koga su na rukama nosili njegovi

verni mornari, nalazio se u malom tornju kuće gospodina de Ribeire.Čak je i mlada Indijanka želela da ga prati, uprkos Karmoovimsavetima, kome se nije mnogo dopadalo da se ova hrabra devojkaizlaže opasnostima jedne opsade.Taj mali toranj, ne mnogo visok i ne mnogo otporan, bio je podeljen

u dve kružne sobice, povezane jednim drvenim stepenicama satavanom kuće. Iako se nije izdizao mnogo visoko, sa prozoragornjeg sprata video se ne samo čitav gradić, već i luka u čijoj sesredini nalazila usidrena »Munja«.Karmo, položivši svog kapetana na jedan stari krevet, požurio je da

se pomoli na prozorčić koji je gledao prema luci. Ugledavši svetiljkesa »Munje«, nije mogao da sakrije uzvik radosti.– Hiljadu mu kitova! – uzviknu. – Sa ove kule možemo da

izmenjamo signale sa našim brodom. Ah! draga moja španskagospodo, mi ćemo vam zadati još mnogo jada i muka.– Da li si video moj brod? – upita ga Crni Gusar, vidno uzbuđen.– Da, kapetane – odgovori Karmo koji se vratio.– Da li su ga napali?– Ne, bar za sada.– Onda moramo pokušati da pružimo otpor dok ne stigne pojačanje

koje će nam poslati Morgan.– Probijaju vrata služeći se, jednom gredom. Izgleda da im se

mnogo žuri da nas uhvate! – uzviknu Karmo.– Znači da će uskoro biti ovde.– Naići će na tvrd orah – odgovori Karmo. – Hajdemo da

zabarikadiramo prolaz u mali toranj. Hiljadu mu kitova!– Šta ti je? – upita ga Gusar.– Nadam se da niko od nas nema želju da umre od gladi. Ovde ne

vidim ni hleba ni boce sa pićem. Opkoljen čovek bez hrane isto je štoi mrtav čovek. Pre nego što se zabarikadiramo, pobrinimo se danađemo nešto za jelo. Lepa devojko, znate li gde je ostavagospodina de Ribeire?– Ne brinite se – reče mlada Indijanka. – Ja ću se pobrinuti da

nađem hranu.

Napustiše svoje sklonište i siđoše u don Pablove sobe. MladaIndijanka je već bila ušla u jednu sobu gde su se čuvale namirnice inapunivši korpu sa hranom, vratila se brzo u mali toranj.Karmo i Van Stiler ugledaše na jednoj polici mnogo prašnjavih boca

sa vinom i na brzinu ih pokupiše. Ipak su se setili da uzmu i dvavedra vode.Spremali su se da iziđu, kada se u donjem hodniku začuše

užurbani koraci.– Dolaze! – uzviknu Karmo, zgrabivši brzo korpu.– Mora da su provalili u tajni prolaz – reče Van Stiler. – Brzo,

bežimo!U tom trenutku Španci stigoše iza vrata.– Otvorite ili ćemo vas sve pobiti! – povika jedan od njih pretećim

glasom, udarajući u stolove kundakom muškete.– Lakše malo, gospodine – reče Karmo. – Ne treba toliko žuriti, do

đavola! Imajte malo strpljenja, lepi moj vojniče.– Ja sam oficir a ne vojnik.– Drago mi je da to čujem – reče Karmo ironičnim glasom.– Zovite Crnog Gusara.– Šta želite od plemića, gospodine oficiru?– Želim da pregovaram sa njim.– Žao mi je, ali u ovom trenutku on je veoma zauzet.– Onda ćemo vas obesiti – povika oficir koji je tek tada primetio

gusarovu ironiju.– Samo izvolite, ali imajte na umu dvanaest topova sa »Munje«, koji

mogu da razruše vaše kućerke i da sravne sa zemljom vašu tvrđavu.– Videćemo. Provalite vrata!– Garavi kume, srušimo stepenice – reče Karmo okrećući se prema

crncu.Obojica se popeše na gornji sprat i sa nekoliko udaraca sekirom

razvališe stepenice, ponevši sa sobom nekoliko dasaka. Učinivši to,zatvoriše kapak stavivši na njega jedan stari i teški sanduk.– Gotovo je – reče Karmo. – Sada se popnite ako možete.– Da li su Španci već ušli? – upita Crni Gusar koji je već uzeo svoj

mač i spremao se da napusti krevet, uprkos ranama koje su gamučile.

– Ne još, kapetane – reče Karmo. – Vrata su čvrsta i dobrozabarikadirana tako da će imati mnogo muke dok ih provale.– Da li ih je mnogo?– Mislim da jeste.– Crni Gusar za trenutak zaćuta a zatim reče:– Koliko je sati?– Šest.– Moramo odolevati do osam sati uveče da bismo poslali signal.Španci su udarali o barikadu. Pokušavali su da pronađu neku rupu

kroz koju bi mogli da provuku svoje vatreno oružje.Španci su nastavljali da udaraju sve jače. Pored sekire koristili su i

kundake mušketa i sablje, pokušavajući da otkuju daske sa vrata.Trojica gusara, ne mogavši tog trenutka da odbiju napad, pustili su

ih da udaraju. Klekli su iza kredenca držeći spremne puške i kratkesablje.– Kakav bes! – reče odjednom Karmo. – Čini mi se da su već

otvorili jednu pukotinu.– Možda je sada trenutak da otvorimo vatru – reče Hamburžanin,

koji je ustao.– Sačekaj malo – odgovori gusar. – Moraju još da rascepe

kredenac.– Ja vidim jednu rupu – reče Moko, pružajući brzo pušku.Upravo je hteo da opali, kada se začu pucanj. Jedan metak pošto je

okrnjio ugao kredenca, razbio je jedan stari svećnjak koji se nalaziou uglu sobe.– Ah! Počinju! – povika Karmo, odskočivši unazad. – Zaboga! Treba

i mi nešto da preduzmemo.Približio se uglu kredenca koji je bio okrnjen metkom i pogledao

pažljivo.Španci su uspeli da otvore jednu pukotinu u vratima i provukli su

drugu mušketu.– Odlično – promrmlja Karmo. – Sačekajmo da otvore vatru.Jednom rukom zgrabi mušketu i pokuša da je okrene na stranu.

Vojnik koji je držao tu pušku, osetivši to, opali, zatim žurno izvučeoružje da bi ustupio mesto drugome.Karmo, brz kao munja, uze svoju pušku i provuče je kroz rupu.

Začu se eksplozija a zatim krik.

– Pogođen je! – reče Karmo.– Evo ti! – zaurla jedan glas.Jedan drugi pucanj odjeknu i metak, prošavši na nekoliko

santimetara od gusarove glave, zari se u gornju ivicu kredenca.Istovremeno, Španci su sa nekoliko udaraca sekirom odvojili jednu

dasku od vrata. Na njeno mesto provukli su četiri ili pet pušaka inekoliko mačeva.U tom trenutku jedan glas povika:– Da li se predajete ili ne?– Još ne mislim na to.Odjeknuše četiri ili pet pucnjeva, meci se zariše u kredenac pošto

nisu mogli da prođu kroz masivne stolove.Van Stiler poče da puzi duž kredenca i stiže u suprotni ugao u

trenutku kada su Španci, verujući da su rasterali neprijatelje, ponovopočeli da pucaju.– Tu smo – reče. – Jednog ću sigurno poslati na onaj svet.Jedan vojnik je provukao kroz pukotinu svoj veliki mač pokušavajući

da odvali jednu dasku od kredenca. Siguran da ga gusari nećeometati, nije se čak pobrinuo ni da se zakloni iza vrata.Van Stiler koji ga je ugledao, naglo ispruži pušku i opali.Španac, pogođen posred grudi, ispusti mač, raširi ruke i pade na

drugove koji su stajali iza njega.Napadači, zaplašeni tim neočekivanim pucnjem, ustuknuše, besno

urlajući.U istom trenutku u daljini se začu mukli odjek topa.Karmo je viknuo:– To je lovački top sa »Munje«!...– Sto mu gromova!... – uzviknu Van Stiler, koji je prebledeo kao

krpa. – Šta li se dešava na našem brodu?...– Da to nije neki signal? – upita Moko.– Ili možda napadaju naš brod? – upita se Karmo.– Hajdemo da pogledamo! – povika Van Stiler. Spremali su se da

jurnu prema stepenicama, kada u hodniku jedan glas zagrme:– Navalite prijatelji!... top odjekuje u zalivu!... Ne dajmo da primete

da nas je manje od vojnika u tvrđavi...– Hiljadu mu morskih pasa!... zaurla Karmo. – Ne daju nam ni

minuta vremena!... Spremite se za napad!...

– Spremni smo da ih dočekamo – odgovoriše Moko i Van Stiler.Jedan drugi topovski plotun odjeknu na obali, praćen pucnjavom iz

pušaka.

NAPAD NA »MUNJU«Čuvši taj prvi topovski plotun, Crni Gusar, koji je pre nekoliko

minuta, savladan krajnjom iscrpljenošću, prouzrokovanom gubitkomkrvi, zatvorio oči, naglo se probudio i uspravio u sedeći položaj.Mlada Indijanka, koja je sve dotle bila šćućurena kraj kreveta ne

odvajajući oči sa ranjenikovog lica, takođe je skočila na noge,pogađajući već sa koje strane je dolazila ta jaka grmljavina.– To je top, zar ne, Jara? – upita je Crni Gusar.– Da, gospodine – odgovori mlada Indijanka.– I grmljavina dolazi sa mora? – Da.– Pogledaj šta se događa u zalivu.– Bojim se da je ta paljba došla sa vašeg broda.– Do đavola! – uzviknu Gusar. – Sa mog broda!... pogledaj devojko,

pogledaj!Mlada Indijanka jurnu prema prozoru i pogleda u pravcu zaliva.»Munja« je stajala usidrena na istom mestu, ali je okrenula pramac

prema obali, tako da svojim topovima sa desnog boka dominiragradskom tvrđavicom.Na njenoj palubi, duž bokova i na najvišem spratu, videlo se

mnoštvo ljudi u pokretu, dok su se neki brzo peli vrzama da bizauzeli položaj na koševima jarbola.Osam ili deset čamaca, natovarenih vojnicima, odvojilo se tada od

obale i krenulo prema brodu, održavajući između sebe velikurazdaljinu.–... Još jedan topovski plotun!... Brzo, pomozi mi, devojko.Ne čekajući više, ogrnuo se jednim crnim plastom i krajnjim

naporom volje sišao je sa kreveta, održavajući se u uspravnompoložaju bez ikakvog oslonca.Jara je potrčala ka njemu, pridržavajući ga rukama. Gusar je imao

suviše poverenja u sopstvene snage, koje su ga odjednom izdale.– Prokletstvo!... povika on ugriznuvši se za usnu od bola. – Biti

nemoćan upravo u ovom trenutku, kada je moj brod možda izloženvelikoj opasnosti!... Ah!... Taj zlokobni starac na kraju će donetinesreću svima iz moje porodice!... Jara, devojko moja, pusti da senaslonim na tvoje rame.Hteo je da krene ka prozoru, kada se pojavi Karmo. Hrabri gusar

imao je veoma smrknuto lice i nemiran pogled.

– Kapetane – uzviknu, trčeći prema njemu i stežući ga obemarukama, da bi ga bolje pridržao. – Da li se vodi borba na moru?– Da, Karmo.– Sto mu morskih pasa!... A mi smo ovde opkoljeni, nemoćni da

pružimo pomoć našem brodu, a i vi ste ranjeni.Treći, zatim četvrti topovski plotun odjeknu na moru a čuli su se i

česti pucnjevi iz mušketa.Karmo i Jara ponese sa mukom Gusara i staviše ga da sedne

ispred malog prozora tvrđavice.Sa tog uzvišenog mesta video se čitav gradić, zaliv i veliki deo

mora.Borba između »Munje« i čamaca sa garnizonom iz tvrđavice, već je

bila započela velikom žestinom sa obe strane.Crni Gusar je samo jednim pogledom odmah shvatio situaciju.– Moja »Munja« zadaće velike muke napadačima – reče. – Za

četvrt časa na površini će ostati samo nekoliko čamaca.– Kapetane, ja se bojim da se iza toga ne krije nešto gore – reče

Karmo. – Ne izgleda mi normalno da se tih nekoliko čamaca kreće unapad na jedan brod, tako dobro naoružan.– I ja se toga plašim, Karmo. Vidiš li nešto na pučini?– Ne, kapetane. Ali kao što vidite obala je mnogo visoka i oni nizovi

grebena mogu nam zakloniti neki brod.– Ti veruješ? – upita Crni Gusar, sa izvesnom strepnjom.– Verujem da Španci očekuju neku pomoć iz pravca mora.– Moja »Munja«, uhvaćena između dve vatre!...– Gospodin Morgan je čovek koji može odoleti dvojici neprijatelja.– Znam, ali ipak sam veoma uznemiren. Možda se u zalivu čiriki

nalazi neki brod. Mi ga nismo celog pretražili. Oh!... bravoMorgane!... ospite paljbu!... očistite more!... Tamo, tako je dobro!...Čamci će uskoro izvući deblji kraj!– Ali zato je kod nas loše, moj kapetane – reče Karmo koji se

odvojio od prozora, približujući se kapku. – Zar ne čujete buku kojuŠpanci prave u hodniku?– Idi da pomogneš svojim drugovima, Karmo. Meni je dovoljna

Jara.– Mislim da sam im potreban – reče Karmo, žurno napunivši pušku.

– Prvi čovek koga vidim može se smatrati mrtvim.

Dok je Karmo trčao u pomoć Hamburžaninu i crncu, koji su senalazili u neprilici zbog ponovnih napada Španaca, u malom zalivuborba je sve više uzimala maha.Crni Gusar je, oslonjen na prozor, pažljivo pratio različite epizode

bitke. Izgledalo je da ne oseća više nikakav bol i ponekad bi seuživeo u tu borbu, preteći pesnicom čas tvrđavici a čas čamcima.Odjednom Crni Gusar kriknu.– Prokletstvo!– Šta kažete, gospodine? – upita Hamburžanin, uplašeno.– Pogledajte!Dva gusara i Moko jurnuli su prema prozoru.Dva broda, koja je malopre ugledao Crni Gusar, pojavila su se

ispred zaliva, potpuno zatvarajući prolaz »Munji«. Nisu to bila dvaobična jedrenjaka, već dva broda visokih bokova, dobro naoružana isa brojnim posadama, dva prava ratna broda, sposobna da seogledaju sa jednom malom eskadrom.Međutim, gusari sa »Munje« predvođeni Morganom nisu klonuli

duhom, niti su dopustili da budu iznenađeni.Začuđujućom brzinom podigli su sidra, razvili odmah jedra i okrenuli

se niz vetar.Crni Gusar i njegovi drugovi u početku su verovali da je Morgan

doneo herojsko rešenje da udari sa »Munjom« na dva broda prenego što se ovi rasporede za borbu i da pokuša jednim munjevitimnapadom da se domogne pučine da bi izbegao nejednaku borbu, alisu odmah opazili da to nije bila namera lukavog zamenika.»Munja« je, koristeći jedan nalet vetra, u početku vešto izbegla

napad prvih čamaca koji su je već dostigli, zatim se jednimzaokretom probila u malu luku, zaklanjajući se iza jednog velikogostrva koje se uzdizalo između obale i poluostrva, praveći neku vrstunasipa.– Ah! Bravo, Morgane! – uzviknu gospodar od Ventimilje, koji je već

shvatio smeli manevar »Munje«. On spašava moj brod!– Ležite, gospodine – reče mlada Indijanka.– To je nemoguće – odgovori Gusar odlučnim glasom. – Suviše mi

je stalo do mog broda da bih napustio ovaj prozor.– A vaše rane?– Ah! Ozdraviće kasnije.

Dva neprijateljska broda, posle nekoliko kanonada koje su otišle uprazno, spustile su u more nekoliko čamaca koji zaploviše prematvrđavici. Verovatno su njihovi komandanti išli da se sporazumeju sagarnizonom, radi jednog novog napada na »Munju«.– Stvar počinje da postaje ozbiljna – promrmlja Gusar, koji ih je

pratio pogledima. – Ako uspemo da se oslobodimo ovih vojnika kojinas drže zatvorene, pripremiću dvema fregatama jedno priličnoružno iznenađenje. Vidim jednu veliku barku usidrenu kod Velikogostrva. Ona će odlično poslužiti mojim planovima. Jara, devojkomoja, pomozi mi da se vratim u krevet.– Jeste li umorni, gospodine? – upita brižno mlada Indijanka.– Da – odgovori Gusar. – Više nego rane, uzbuđenje me je potpuno

iscrpilo.U tom trenutku začu se jedan tako snažan udarac da je izgledalo

kao da će se kapak razbiti. Karmo, koji je ležao na zemlji,špijunirajući Špance kroz jednu malu pukotinu koju je otvorio u podu,bio je spreman da ustane i da zgrabi pušku.U donjoj sobi začu se zapovednički glas kako viče:– Dakle, hoćete li se predati ili ne? Karmo pogleda Gusara smejući

se.– Upozoravam vas da Ćemo vas ipak uhvatiti! – zaurla Španac.– A mi vas čekamo.– Vaša »Munja« je opkoljena.– Ali ima dvanaest topova.– Drugovi, probijmo kapak. – Povika Španac.– Prijatelji, pripremio se da srušimo pod na glave ove gospode –

povika Karmo. Napravićemo od njih odličnu marmeladu!

DOLAZAK GUSARAKarmo i njegovi drugovi, pošto su se ukratko posavetovali sa svojim

kapetanom, smestili su se oko kapka, naoružani puškama i spremnida ospu dobru paljbu na napadače. Jara, koja se u međuvremenupomolila na prozor, donela je dobru vest da je u malom zalivu PuertoLimona sve bilo mirno i da dve fregate nisu napustile svoja sidrištada bi pokušale da napadnu »Munju«.– Nadajmo se – rekao je Crni Gusar. – Kad bismo mogli da

odolevamo još pet sati, možda bi nas Morganovi ljudi oslobodili.Tek je bio prošao jedan minut, kada drugi i još snažniji udarac

odjeknu ispod kapka tako da odskočiše sanduci koji su bilinagomilani odozgo. Verovatno su Španci upotrebili neku debelugredu.– Sto mu morskih pasa! – povika Karmo. – Ako ovako nastave dići

će u vazduh čitav pod. Postoji opasnost da padnemo na njihoveglave.Jedan treći udarac, koji zatrese čak i krevet na kome se nalazio

Crni Gusar, odjeknu preturivši sanduke i odvalivši jednu gredu sakapka.– Pucajte dole! – povika Gusar koji je zgrabio pištolj. Karmo, Van

Stiler i Moko provukli su puške kroz pukotine i opalili.Ispod njih začuše se urlici besa i bola, zatim užurbani koraci koji su

se udaljavali.Čim se dim razišao, Karmo pogleda kroz pukotinu i vide opruženog

na zemlji, zgrčenih nogu i ruku, jednog mladog vojnika. Blizu njegavidele su se druge mrlje od krvi, siguran znak da je bilo još ranjenih.Španci su požurili da napuste sobu, sklanjajući se u hodnik, međutimnisu morali biti mnogo daleko pošto su se čuli kako razgovaraju.Krećući se oprezno, da ne bi zaradili metak u glavu, tri gusara su

rasporedila sanduke, tako da čine neku vrstu zaklona svuda okootvora, zatim se ispružiše na zemlju, ne ispuštajući iz vida vratahodnika.Tri časa u malom tornju vladao je skoro potpuni mir, pošto je bio

prekidan samo ponekim retkim pucnjem iz puške, međutim oko šestčasova, Španci su počeli da se pokazuju u velikom broju blizu vrataod hodnika, rešeni, kako se činilo, da ponovo zauzmu neprijateljskistav.

Karmo i njegovi drugovi su iz svojih zaklona odmah otvorili vatru dabi pokušali da ih ponovo potisnu u hodnik, ali uprkos tome poslenekoliko hitaca Španci, iako su izgubili nekoliko ljudi, uspeli su nagloda upadnu i ponovo osvoje sobu, sakrivši se iza razvalina kredenca istolova.Gusari, nemoćni da se suoče sa neprestanom neprijateljskom

paljbom, bili su prisiljeni da napuste zaklone, da bi sačuvali snage zaodlučujući napad.– Loše ide – reče Karmo. – A samo jedan sat nam nedostaje do

zalaska sunca!Crnac se pope na prozor i ispruži ruke prema ivici krova da isproba

najpre otpornost gornjih greda. Poduhvat je bio veoma opasan,pošto nije bilo mesta za oslonac, međutim, crnac je posedovaoneverovatnu snagu i toliku okretnost da bi mu i majmuni pozavideli.Pogledao je uvis da izbegne opasnu vrtoglavicu, zatim se jednim

skokom podiže na ivicu gornje platforme.– Jesi li gore, kume? – upita ga mornar, koji je za trenutak napustio

barikadu.– Da, beli kume – odgovori Moko, sa izvesnim drhtanjem u glasu.– Može li se upaliti vatra tamo gore?– Da, dodaj mi drva.– Znao sam da kum vredi više od majmuna, promrmlja Karmo.Pope se na prozor i dodade crncu daske od stepenica. Uskoro ćeš

zapaliti vatru. – Reče mu. – Svaka dva minuta po jednu vatru.– Odlično, beli kume.– Ja se vraćam na svoje mesto. – Reče Karmo. – Do đavola!...

Kakav bes! Reklo bi se da su ti nitkovi opazili da se spremamo dapozovemo u pomoć ljude sa »Munje«.– Napred, ljudi mora! – zaurla Crni Gusar, koji je izgledao kao da se

pretvorio u lava.Iz dva pištolja opali u sredinu Španaca, zatim sa nekoliko dobro

usmerenih udaraca mačem obori dva vojnika u donju sobu. Taj smeliudarac i pre svega, iznenadna pojava neustrašivog Crnog Gusara,spasla je gusare.Španci, nemoćni da se suprotstave pucnjavi iz njihovih pušaka,

navrat nanos skočiše sa lestvica, spašavajući se po treći put uhodnik.

– Moko, zapali drva! – povika Gusar.– A mi srušimo dole stepenice! – reče Karmo Van Stileru.– Mislim da je za sada tim nitkovima bilo dovoljno. Crni Gusar se

ponovo podigao, bled kao krpa. Taj veliki napor izgleda da ga jepotpuno iscrpeo.– Jara! – povika on.Mlada Indijanka imala je tek toliko vremena da ga prihvati rukama.

Gusar joj se prepustio poluonesvešćen.Karmo jurnu ka prozoru i pogleda.Jasni bljesak širio se iznad malog tornja, razbijajući mrak koji se

naglo spusti, kao što to biva u tropskim krajevima.Karmo pogleda prema malom zalivu, i vide kako svetlucaju velika

crvena i zelena svetla sa dve fregate.U tom trenutku iza velikog ostrva, koje je skrivalo »Munju«, polete

jedna plava raketa. Podiže se veoma visoko, parajući tamufantastičnom brzinom i eksplodira baš na sredini zaliva, bacajućiokolo čitavu kišu zelenih iskri.– »Munja« odgovara! – povika Karmo, veselim glasom. – Moko,

odgovaraj još na signal!– Da, beli kume – odgovori crnac sa visine malog tornja.– Karmo! – povika Crni Gusar. – Koje boje je bila raketa?– Plave, gospodine.– Sa zlatnom kišom, zar ne?– Da, kapetane.– Pogledaj još!– Još jedna raketa, kapetane.– Zelena?– Da.– Znači da Morgan dolazi da nam pomogne. Naredi Moku da siđe.

Izgleda mi da Španci ponovo navaljuju.– Sada ih se više ne bojim – odgovori hrabri gusar. – Hej kume,

ostavi svoju osmatračnicu i dođi nam u pomoć.Crnac je bacio na vatru sva drva koja su mu preostala, da bi

plamen pokazao put Morganovim ljudima, zatim uhvativši se zaivične grede, spusti se pažljivo na prozor. Karmo mu spremno pružiruku, pomažući mu da siđe. U tom trenutku začu se Van Stiler kakoviče:

– Hej, prijatelji! Ponovo nas napadaju!– Brzo, gurnite krevet! – povika Gusar.Moko i Karmo bili su spremni da poslušaju. Krajnjim naporom,

krevet iako je veoma težak, pošto je bio od orahovog drveta, bio jeodguran do kapka, potpuno ga zatvorivši.Tek su bili završili, kada se u blizini začu pucnjava i povici.– Napred, ljudi mora! – povikao je jedan glas. – Kapetan je ovde.Karmo i Van Stiler jurnuli su ka prozoru.Na ulici, grupa ljudi je noseći baklje napredovala brzim koracima

prema kući don Ribeire, pucajući na sve strane, želeći možda dapreplaši stanovništvo i da ga prisili da ostane u svojim domovima.Karmo je odmah prepoznao čoveka koji je predvodio tu grupu.– Gospodin Morgan! Kapetane, spašeni smo!– On! – povika Gusar, učinivši napor da bi se podigao. Zatim

namrštivši čelo, promrmlja: – Kakva neopreznost!Karmo, Van Stiler i crnac ponovo su otvorili vatru na Špance koji su

pokušavali da ih očajnički napadnu poslednji put.Španci međutim, čuvši kako na ulici odjekuje pucnjava, posumnjali

su da ih sa leđa napadaju i odjednom se okretoše i dadoše ubekstvo, spašavajući se kroz tajni prolaz.Mornari sa »Munje«, u međuvremenu su razvalili kapiju i trkom se

penjali uz stepenice vičući:– Kapetane! Kapetane!Karmo i Van Stiler skočili su u donju sobu i pošto su prislonili jedne

lestve jurnuli su u hodnik.Morgan, zamenik na »Munji«, predvodio je oko četrdeset ljudi,

izabranih između najsmelijih i najsnažnijih mornara sa gusarskogbroda.– Gde je kapetan? – upita zamenik, koji je držao mač u ruci,

verujući da se ispred njega nalaze Španci koje treba da potisne.– Gore je, u malom tornju, gospodine – odgovori Karmo.– Da li je još živ?– Da, ali je ranjen.– Teško?– Ne, gospodine, ali ne može sam da se drži na nogama.– Vi ostanite na straži u hodniku – povika zamenik okrećući se

prema svojim ljudima. – Dvadeset ljudi neka siđe na ulicu i nastave

da pucaju na kuće.Zatim, u pratnji Karmoa i Van Stilera pope se u gornju sobu malog

tornja.Crni Gusar se uz Mokovu i Jarinu pomoć podigao. Videvši da se

pojavljuje Morgan, pruži mu desnu ruku, govoreći mu:– Hvala Morgane, međutim ne mogu a da vas ne prekorim. Vaše

mesto nije ovde.– Istina je, kapetane – odgovori zamenik. – Moje mesto je bilo na

»Munji«, ali Uprkos tome ovaj poduhvat zahtevao je odlučnogčoveka, pošto sam morao da sprovedeni moje ljude kroz grad kojivrvi od neprijatelja. Nadam se da ćete mi oprostiti ovu nesmotrenost.– Hrabrima se sve oprašta.– Onda otputujmo odmah, moj kapetane. Španci mogu opaziti da je

moja grupa ljudi mala i navaliti na nas sa svih strana. Moko, uzmiovaj madrac, poslužiće da ispružimo na njega plemića.– Prepustite meni taj zadatak – reče Karmo. – Moko, koji je

najsnažniji, nosiće kapetana.Crnac je već bio podigao na snažne ruke Crnog Gusara, kada se

ovaj seti Jare.Mlada Indijanka, šćućurena u jednom uglu, tiho je plakala.– Devojko, zar nećeš sa nama? – upita je.– Ah! Moj gospodine! – uzviknu Jara, hitro ustavši.– Mislila si da sam zaboravio na tebe?– Da, moj gospodine.– Ne, hrabra devojko. Ti ćeš me pratiti na mom brodu ako te ništa

ne zadržava u Puerto Limonu.– Vaša sam, moj gospodaru – odgovori Jara, ljubeći mu ruke.– Dobro, hajde sa nama.Žurno napustiše mali toranj i siđoše u hodnik. Mornari, opazivši

svog kapetana za koga su već verovali da je mrtav ili da su gaŠpanci uhvatili, povikaše na sav glas:– Živeo Crni Gusar!– Na brod, moji junaci! – povika plemić od Ventimilje. – Idem sa

vama da se borim protiv dve fregate!– Brzo, krenimo! – naredi zamenik.Četiri čoveka položiše Crnog Gusara na dušek i napravivši neku

vrstu nosila od svojih mušketa, siđoše na ulicu, dok su ispred i iza

njih išli ostali gusari.

BRULOTDvadeset ljudi, koji su bili poslati ispred kuće da paze da ulica bude

prazna, započeli su borbu protiv stanovnika gradića i protiv vojnikakoji su potražili sklonište U kućama.Sa prozora su odjekivali hici iz pušaka u velikom broju, bacane su

stolice, vaze sa cvećem, komadi nameštaja, čak je prosipana i vodamanje više čista, ali gusari nisu obraćali pažnju na to.Neprestanom i dobro upravljanom paljbom prisilili su stanovnike da

se povuku sa prozora, zatim su poslali napred nekoliko odredastrelaca, izabranih da održavaju prazne bočne ulice i da se sprečeiznenađenja.Ljudi iz odreda koje je Morgan stavio napred, čuvši da iza leđa

odstupnice odjekuje puškaranje, brzo su se savili oko Crnog Gusara,da bi ga zaštitili od tog napada.– Morgane! – povika Crni Gusar, videći da se ponovo pojavljuje

njegov zamenik. – Šta se događa u zalivu?– Ništa opasno, gospodine – odgovori drugi komandant. – To su

fregate koje pucaju na obalu, verujući možda da se mi spremamo daih napadnemo.– Garnizon iz tvrđave nam je za leđima.– Znam, gospodine. Međutim neće nam mnogo dosađivati. Trideset

ljudi na odstupnicu i povlačite se pucajući! A mi, trkom napred!... Putje slobodan!Dok je odstupnica, ojačana sa još dvadeset ljudi, zadržavala

Špance u njihovoj trci, prethodnica je ubrzavajući korak stiglanepovređena na obalu, tačnije ispred mesta gde se nalazila»Munja«.Njena posada, koja je već opazila da je započela borba, spustila je

u vodu mnogobrojne čamce da bi pokupila drugove, dok je nekolikotobdžija pucalo iz lovačkih topova u pravcu fregata i na tvrđavicu, dabi se prikrilo ukrcavanje.– Ukrcajte se! – naredi Morgan.Crnog Gusara su smestili u jedan čamac, zajedno sa Jarom,

Karmom i sa nekoliko ranjenika i pažljivo preneli na brod.Kada vide da se ponovo nalazi na palubi svog poznatog broda,

duboko uzdahnu i reče:

– Sada me više nećete uhvatiti, dragi moji. Moja »Munja« vredikoliko i čitava jedna eskadra!Gusar je dopustio da ga spuste na krevet, skoro se i ne pomerivši.

Izgledalo je da su duboko proživljene emocije i jaki napori najzadoslabili dušu neustrašivog morskog vuka.Morgan je takođe sišao u kabinu u pratnji brodskog lekara, Jare i

Karmoa, gusarovog pomoćnika u borbi.– Šta kažete na to? – upita Morgan čoveka od nauke, koji je tada

pregledao ranjenika.– Ništa ozbiljno – odgovori lekar. – To su rane više bolne nego

opasne, mada je jedna veoma duboka. Za petnaest dana plemić ćemoći da uzvrati primljene udarce.– Neće biti potrebno, doktore – reče Karmo. – Ljudi koji su ga ranili

u ovom času treba da se već nalaze na nebu.– Povratite kapetana – reče Morgan. – Moram odmah da govorim

sa njim.Doktor otvori jednu kutiju u kojoj se nalazila mala apoteka, otčepi

jednu staklenu bočicu i prinese je kapetanu pod nos.Trenutak kasnije Crni Gusar ponovo otvori oči, gledajući čas u

Morgana, čas u lekara koji su bili nagnuti nad njim.– Do đavola! – povikao je – Mislio sam da sanjam! Da li je istina da

se nalazim na mom brodu?– Da, plemiću – reče Morgan, smešeći se.– Da li sam se onesvestio?– Da, kapetane.– Proklete rane! – povika Gusar besno. – To je drugi put kako su

me nasamarili! Mora da su to bila dva dobra udarca mačem!– Ozdravićete uskoro, gospodine – reče lekar.– Hvala. Dobro, Morgane, kako stojimo?– Zaliv je i dalje blokiran.– A garnizon iz tvrđave?– Za sada se zadovoljava da nas gleda.– Mislite li da se može probiti blokada?– Ove noći?– Da, zameniče. Sutra bi bilo možda i suviše kasno.– Dve fregate mora da su na straži, kapetane.– Oh!... U to ne sumnjam.

– I veoma dobro su naoružane. Jedna ima osamnaest topova adruga četrnaest.– Dvadeset više od nas.– Da kapetane.– Nisam verovao da su tako dobro naoružane – promrmlja Crni

Gusar.Nekoliko minuta je ćutao zaokupljen mislima a zatim iznenada reče:– Ipak ćemo izići na more. Potrebno je da odemo odavde noćas da

se ne bismo izložili opasnosti da budemo napadnuti od kopnenih ivodenih snaga.– Isplovićemo! – povika Morgan, začuđeno – Setite se da tri ili četiri

dobro usmerena plotuna mogu pogoditi naš brod i probušiti nambokove.– Možemo izbeći te plotune.– Na koji način, gospodine?– Pripremivši jedan »brulot«. Dali se nalazi neki brod u luci?– Da, blizu velikog ostrva usidrena je jedna stara Jada. Španci su je

napustili odmah čim smo mi bacili sidro.– Je li naoružana?– Sa dva topa i ima dva jarbola.– Da li je natovarena?– Ne, kapetane.Imamo na brodu zapaljiv materijal, zar ne?– Da, imamo sumpor, smolu i granate.– Onda izdajte naredbu da se pripremi jedan dobar »brulot«. Ako

nam udarac uspe videćemo fregatu u plamenu. Koliko je sati?– Deset, kapetane – reče Morgan.– Pustite me da se odmorim do dva. U tri sata biću na palubi da

komandujem manevar.Morgan, Karmo i lekar izađoše, dok se Gusar spremao da legne.Dok se ranjenik odmarao, Morgan se popeo na palubu da bi

pripremio strašnu eksploziju koja je morala gusarima da donese ilislobodu ili smrt.Taj čovek, koji je uživao puno poverenje svog kapetana, bio je

jedan od najhrabrijih morskih vukova koje je tada posedovalogusarstvo. On će kasnije postati najpoznatiji među svim gusarima,

čuvenom ekspedicijom u Panami i sa onima, ne manje smelim, uMarakaibo i Porto Kabelo.Bio je niži rastom od Crnog Gusara, čak se moglo reći da je bio

ispred srednje visine, ali zauzvrat imao je snažne udove i bio jeobdaren izuzetnom snagom i sokolovim očima.Već više puta dokazao je svoju vrednost pod komandom slavnih

gusara, kao što su bili Monbar, zvani »Uništitelj«, Mikele il Basko,Oloneze i Zeleni Gusar, brat Crnog i stoga je uživao ogromnopoverenje čak i među mornarima »Munje«, koji su ga i ranije cenili umnogobrojnim gusarskim napadima.Čim se popeo na palubu, naredio je jednom odredu mornara da

dovuku do »Munje« označenu staru lađu, koja će poslužiti kao»brulot«.Pod komandom Karmoa i vođe posade, odmah su se dali na posao

da bi pretvorili taj stari brodić u jedan strašan »brulot«.Pre svega od stabala kampečovine podigli su kod kormila jednu

snažnu barikadu da bi zaklonili kormilara, zatim su od ostalihstabala, isečenih na određene dužine, napravili lutke koje supostavili duž bokova broda, tako da su ličile na ljude spremne da sebace u juriš. Takođe su od tih stabala improvizovali topove i osloniliih na bokove broda.Uradivši to, mornari su na glavnom otvoru palube sakupili nekoliko

buradi baruta, smole, katrana, sumpora i oko pedeset granatarasporedivši ih na pramac i na krmu. Zatim su smolom i špiritusomovlažili bočne strane broda da bi lakše primili vatru.– Do đavola! – povika Karmo, trljajući ruke. – Ovaj »brulot« goreće

kao borovina.– To je sada prava ploveća barutana – reče Van Stiler, koji nije

ostavljao svog druga ni za trenutak.– Sada postavimo baklje na bokove broda i zapalimo velika svetla

na gornjem spratu – reče Karmo.– Bićemo sakriveni iza barikade. Biće dovoljno baciti baklju da bi

planula ta gomila zapaljivog materijala.– Da li ste završili? – upita ih u tom trenutku Morgan, naginjući se

preko ograde »Munje«.– Sve je spremno, gospodine – odgovori Karmo.– Već je tri sata.

Ukrcajte naše ljude, zameniče.– A ti?– Zahtevam čast da upravljam »brulotom«. Ostavite mi Van Stilera,

Moka i još četvoricu ljudi.– Budite spremni da razvijete jedra. Vetar duva sa kopna i odmah

će vas gurnuti prema fregatama.– Čekam samo vaša naređenja pa da dignem sidra.Kada se Morgan popeo na komandnu palubu »Munje«, Crni Gusar

je već bio legao na dva velika svilena jastuka koja su stavljena napersijski tepih. Jara, mlada Indijanka, uprkos gusarovoj zabrani,takođe je napustila kabinu, rešena da prkosi smrti rame uz rame sasvojim gospodarom.– Sve je spremno, kapetane – reče Morgan.Crni Gusar se podiže u sedeći položaj i pogleda prema izlazu iz

zaliva.Sa naporom se podiže na kolena i uhvativši mač koji je ležao

isukan pokraj njega, povika gromkim glasom:– Ljudi mora! Na borbena mesta! Setite se Zelenog i Crvenog

Gusara!– Neka zaplovi »brulot«. Karmo – povika Morgan. Karavela je već

bila digla sidra.Karmo je stajao za kormilom i plovio prema dvema fregatama, dok

su njegovi drugovi palili dve velike svetiljke na gornjem spratu brodai baklje, da bi Španci mogli da vide veliku zastavu gospodara odVentimilje, koja se vijorila na krmi.Strašan urlik začu se na »brulotu« i na »Munji«, gubeći se daleko

na moru:– Živeli gusari!... Ura za Crnog Gusara!... Bubnjevi su tutnjali a

trube, koje su davale znak za juriš na brod, oštro su odjekivale.»Brulot« je jednim zaokretom prešao krajnju tačku velikog ostrva i

plovio je neustrašivo prema dvema fregatama, kao da je želeo da ihnapadne. »Munja« ga je pratila na tri stotine koraka udaljenosti. Svinjeni ljudi bili su na borbenim mestima: artiljerci iza svojih topova saupaljenim fitiljima, strelci iza bokova broda i na koševima, a stražarina svojim mestima.Odjednom jedan bljesak, zatim dva, zatim još četiri osvetljavaju noć

i snažna grmljavina artiljerije meša se sa urlicima posade i ratnim

poklicima garnizona sa tvrđavice, koji je u gomili dotrčao na obalu.

STRAŠNA BITKADve fregate, videći kako se približava taj brod punim jedrima i sav

osvetljen, odmah su poverovale da ide na njih da bi ih napao i stogasu se brzo približile jedna drugoj koliko su to dopuštali lanci sidra, dabi se uzajamno pomagale.Na stražarev znak za uzbunu, ljudi iz posade sjurili su se na palubu,

spremni da hrabro izdrže borbu a artiljerci su sišli u baterije safitiljima u ruci.Na zapovest kapetana, lovački topovi sa palube bili su upereni na

»brulot« i prvi plotun probudio je stanovnike Puerto Limona i nateraoceo garnizon iz tvrđavice da dotrči na obalu.Taj plotun nije otišao u prazno, pošto je pogodio »brulot« po sredini.

Jedan deo visokog pramca bio je odmah srušen od eksplozijegranate a dva križa na jarbolu bila su rascepljena projektilom i srušilasu se na palubu na samo nekoliko koraka od barikade na krmi.Međutim »brulot« nije odgovorio na tu paljbu, iako je među tolikim

lažnim drvenim topovima imao i dva prava topa.– Pustimo ih da iskale svoj bes. – rekao je Karmo.– Ionako je ova jadna karavela osuđena da odleti u vazduh.Okrenu se prema velikom ostrvu i vide »Munju« kako se približava

na manje od dve stotine metara, pokušavajući da obiđe krajnju tačkurta.Čak ni gusarski brod nije odgovorio na plotun sa dveju fregata, iako

je bio naoružan sa četrnaest velikih topova i imao najbolje tobdžijesa Tortue.Ipak »Munja« je mogla samo da bude u dobitku ostajući u tišini, da

ne bi privukla na sebe pažnju komandanata sa fregata.U tom trenutku strahovit udarac odjeknu na pramcu. Karavela je

napala fregatu zabivši svoj kosnik među pripone i zapone njenogglavnog jarbola.Karmo i Van Stiler uhvatiše gvozdene kuke i baciše ih na križeve i

poluge za manevar, zatim skidoše baklje i svetiljke sa kadra i bacišeih na gornju palubu.Smola koja je još proticala patosom za tren se zapali i vatra se

prenese do sumpora i smole skupljene na palubi.Deset, petnaest plamenih jezika koji su vijugali gornjom palubom,

zahvatiše bokove broda, zapališe daske i podigoše se ka jedrima.

Iznenadni bljesak obasja tamu.Mornari sa fregate, verujući da ih je Kara Vela zaista napala,

jurnuše ka bokovima broda pucajući iz svojih pušaka, dok lovačkitopovi izbaciše jedan plotun na pramac i među ruševine prednjegjarbola koji je već bio oboren.Neki, hrabriji, skočiše na palubu karavele, verujući da se nalaze

pred gusarima. Njihovi mačevi bili su spremni da zadaju udarce apištolji da opale. Na krmi karavele začu se glas:– Drugovi! Povlačenje!Karmo napusti kormilo, preskoči ogradu karavele i skliznu duž

debelog brodskog užeta. Ispod njega bio je čamac.– Moko! Van Stileru! Brzo! – povika. – »Munja« samo što nije

prošla.Hamburžanin, crnac i ostala dva gusara pošli su za njim, dok je

karavela plamtela kao vulkan. Sumpor i asfalt goreli suneverovatnom brzinom, bacajući na fregatu oblake iskri i smrdljivogdima. Burad sa barutom možda samo što nisu eksplodirala i raznelau vazduh »brulot«.– Da li ste svi tu? – povika Karmo.– Svi – odgovori Hamburžanin, pošto je bacio unaokolo brzi pogled.– Na pučinu!Držeći se zaklonjeni iza karavele, zaploviše prema pučini, veslajući

nadljudskom snagom.U međuvremenu vatra se širila munjevitom brzinom. Bokovi broda,

užad, jedra, sam glavni jarbol karavele goreli su kao gomila šibica,šireći naokolo čudnu svetlost. Manevarske poluge na fregati,natopljeni katranom, već su bili u plamenu i čak su i bokovi fregatepočeli da gore.Španci su, prestrašeni, pokušali da preseku kuke da bi udaljili

»brulot«, ali bilo je već suviše kasno.Požar se širio po fregati neverovatnom brzinom. Pumpe nisu mogle

ništa protiv plamenova koji su zahvatili jedra i jarbole.Karmo i njegovi drugovi su sa nekoliko zaveslaja prešli zaliv i stigli

ispod »Munje«, koja ih je čekala.– Brzo! – zagrme Morgan.Pet mornara se uhvatiše za ogradu i skočiše na svoj brod.

– Evo nas, gospodine! – reče Karmo, trčeći pod komandnu palubugde su se nalazili Crni Gusar i Morgan.– Da li neko fali? – povika zamenik.– Svi smo tu, osim dvojice koji su poginuli na karaveli – odgovori

Karmo.– Svi na borbena mesta! – naredi Crni Gusar. – Spremni za paljbu

iz topova.»Munja« krenu napred, ploveći na dve stotine koraka od zapaljene

fregate. Napredovala je brzo, u tišini, obavljena tamom, bez ijednogsvetla na brodu. Međutim, njeni ljudi bili su svi na svojim borbenimmestima.– Pažnja! – povika odjednom Morgan.Druga Fregata, koja je najzad primetila smeli manevar gusarskog

broda, uz strahovitu tutnjavu opali iz svojih topova, nadajući se dazaustavi »Munju« u letu, ali pred sobom je imala ljude suvišeodlučne i suviše smele da bi dopustili da budu uhvaćeni.Na jedan zvižduk gusarski brod zaokrete skoro u mestu i plotun sa

fregate pogodi stene koje čine produžetak poluostrva.Druga fregata nije mogla odgovoriti ni na jedan način. Već je bila

zahvaćena plamenom i buktala je kao vulkan.Iznenada ogroman plamen raspolovi karavelu. Paluba, kadar,

pramac, glavni jarbol odleteše u vazduh usled eksplozije baruta,bacajući levo i desno oblak plamtećih dasaka.Fregata, koja je još uvek bila vezana za »brulot«, nagnula se na

jedan bok. Eksplozija ju je pogodila i voda je uz potmulo hučanjeprodrla kroz veliki otvor.Usred urlika njene posade i jauka ranjenika i umirućih, začu se

gromki glas.– Vatra iz plotuna!Crni Gusar izdao je tu zapovest.Šest topova sa desnog boka i dva lovačka topa s gornjeg sprata

zagrmeše skoro u isto vreme. Topovska đulad i karteči čistili supalube dveju fregata povećavajući užas i pometnju. Jedan jarbolpoče da se klati a zatim pade na palubu zajedno sa jedrima.– Ljudi mora! Paljba! – vikao je Crni Gusar. Strelci sa bokova broda

i oni sa koševa zasuše dva broda neprestanom paljbom iz mušketauz gromke urlike da bi ulili što veći strah među neprijateljskom

posadom. »Munja« je neprestano napredovala, dok su čamci izdruge fregate pojurili upomoć onoj koja je gorela i počela da tone.Španci su obustavili vatru, ali ne i gusarski brod. Topovi su grmeli

bez prestanka, pogađajući palubu plotunima, koji su pravili pokoljmeđu posadom.– Vatra! Vatra! – grmeo je i dalje Crni Gusar. – Slomite njihove

jarbole, sravnite sa zemljom palube, uništite, razorite!Poslednjim zaokretom »Munja« stiže do izlaza iz luke. Prolazeći

skoro pored dve fregate, istovremeno je pucala iz svih svojih topova,zatim zaplovi ispred nasipa i trijumfalno iziđe na more.Poslednji plotun sa one fregate koja je ostala neoštećena, stiže je,

slomivši motku što drži koš na jarbolu, probušivši nekoliko jedara iubivši četiri gusara, ali »Munja« se već mogla smatrati spašenom ipre nego što je fregata mogla da digne svoja sidra, ona se nalazilasuviše daleko.Crni Gusar se uz pomoć Jare i Morgana podiže. Tamo dole, u

pravcu zaliva, pogođena fregata, skoro potopljena, još je gorela.Ogromni plameni jezici dizali su se ka nebu, dok su oblaci iskrinošeni vetrom, parali tamu kao bezbroj zvezda.Poneki pucanj iz topa još je odjekivao i mešao se sa hučanjem

talasa.– Pa dobro, šta kažete na sve ovo? – upitao je Morgana mirnim

glasom.– Ja kažem, plemiću, da se nikada veća sreća nije osmehnula

gusarima sa Tortue – odgovori zamenik.– U stvari, prijatelju Morgane, ni ja se nikada nisam nadao tolikoj

sreći.Odjednom, veoma daleko, kraj tamne linije horizonta, pojavi se

nešto kao crna masa, koja je brzo sekla talase. Staje to bilo? Moglaje to biti neka barka, kao što je takođe mogao biti i neki kit.Crni Gusar, uprkos svojim ranama, skoči na noge bez ičije pomoći,

hvatajući se čvrsto za ogradu komandne palube.– Ona prolazi onuda! – vikao je. – To njena duša još uvek luta po

moru ili je možda još uvek živa?... Honorata!... Oprosti!...– Ne, ja je vidim!... Povika Crni Gusar u zanosu. – Pogledajte je svi,

ljudi mora!... Ona nas gleda i pruža nam ruke! Tamo, tamo!... Vetarmrsi njenu kosu!... Talasi se podižu oko njenog čamca!... Ona me

zove!... Zar ne čujete njen glas?... Brzo spustite jedan čamac u morepre nego što ona opet nestane!...Zatim iscrpljen pade Morganu u naručje, dok su mornari šaputali

drhtavim glasom:– Priviđenje!...– Moj gospodaru! – povikala je Jara, naginjući se prema plemiću

koji skoro da nije davao znake života.– Onesvestio se – reče Morgan. – Suviše je zloupotrebio svoje

snage. Neće mu biti ništa.– Ali ono priviđenje? – upita Jara.– Gluposti – reče Morgan dubokim glasom. Odnesimo ga u kabinu.Na jedan njegov znak Karmo i Moko se popeše na komandnu

palubu, pažljivo uzeše Gusara, još uvek onesvešćenog i prenese gau kabinu. Jara i brodski lekar su ih pratili.– Spustite leševe u vodu! – povika Morgan. Posmrtni ostaci četiri

mornara ubijenih plotunima, bili su podignuti na levi bok broda azatim spušteni u dubine Velikog Zaliva. Morgan se nagnuo nadkomandnu palubu.– Spavajte u miru u velikom vlažnom groblju, pored Crvenog i

Zelenog gusara i recite im da ćemo ih mi uskoro obojicu osvetiti –reče. – A sada, hajdemo u Vera Kruz i neka nam bog pomogne!...

JARINA MRŽNJAKada je svanulo i kada je postao siguran da nijedan španski brod

ne krstari u vodama Nikaragve, Morgan napusti komandni most da bisišao u kapetanovu kabinu.Iako se još u toku noći, brodski lekar dva puta popeo na palubu da

bi smirio zamenika zbog nesvesti koja je zadesila plemića posleonog čudnog priviđenja, Morgan ipak nije bio sasvim umiren.Kada uđoše u udobnu kabinu, Crni Gusar se mirno odmarao, pod

budnim okom mlade Indijanke i Karmoa. Disanje ranjenika bilo jemirno, i pravilno, međutim s vremena na vreme jedan nervozni trzajpotresao bi to telo a iz poluzatvorenih usta čulo se na momentejedno ime:– Honorata!...– Sanja reče Karmo, okrećući se prema Morganu koji se nečujno

približio krevetu.– Da, veruje da još uvek vidi čamac kako prolazi – reče zamenik. –

Sigurno je noćas bio u bunilu.– Da li ste poverovali u priviđenje, gospodine zameniče? – upita

Karmo.– A ti? – upita ironično Morgan.– Meni se takođe učinilo da sam video jedan čamac kako luta po

svetlucavim talasima.– Gluposti, ta priviđenja su proizvod sujevernog straha.– Pa ipak, gospodine, ja bih se zakleo da sam video čak i jednu

ljudsku priliku u onom čamcu – reče Karmo, nepokolebljivim tonom.– Možda si i ti bio u bunilu?– Ne, gospodine.– Ti i tvoji drugovi zamenili ste nekog kita za čamac.– A kapetan?– Ti znaš da on posle one strašne noći veruje kako često vidi

flamansku devojku kako luta po vodama Velikog Zaliva. Ali, ostavimomrtve i pobrinimo se za žive.– Da li i vi verujete da je mrtva, gospodine?– Ko je još čuo za ove četiri godine da se o njoj govori?– Ko?... Ko?... Ipak izgleda da devojka nije mrtva jer sam ja čuo da

se pričaju čudne stvari.– Gde?

– U Puerto Limonu a izgleda čak i da don Pablo de Ribeira,upravitelj vojvode Van Gulda, zna nešto o tome.Morgan je gledao nekoliko trenutaka u gusara, zatim klimnuvši

glavom, promrmlja nepoverljivim glasom:– Bojim se da je plemić neće više nikada videti. Nagnu se nad

krevetom i otkopča košulju opšivenu čipkama od najfinijeg batista,koju je nosio Crni Gusar. Ispod ugleda dva zavoja još umrljanasvezom krvlju.– Da li su se rane ponovo otvorile? – upita.– Da, zameniče – odgovori Karmo.– Treba da potpuno zarastu pre našeg dolaska u Vera Kruz. Mač

ovoga čoveka biće nam neophodan.– Za deset dana kapetan će biti na nogama, tako je rekao lekar.– Bio bih presrećan kada bi ga Van Horn, Loren i Gramoon videli

potpuno zdravog pre susreta.– Gde ćemo ići da sačekamo eskadru sa Tortue, ako se sme znati?

– upita Karmo.– U zaliv Asuncion – odgovori Morgan.– Na obalama Hondurasa?– Da, Karmo.U tom trenutku Gusar otvori oči, upitavši pomalo slabim glasom:– Ko govori o zalivu Asuncion?– To sam ja, plemiću – odgovori Morgan.– Ah! Vi?Lagano se uspravi, gurajući Karmoa koji je želeo da mu pomogne i

poče skoro začuđenim pogledom da kruži naokolo.– Zaradićemo mnogo, plemiću. Vera Kruz mora da poseduje

izvanredna bogatstva, pošto je najvažnija luka Meksika.– Iz nje polaze mnogobrojne velike galije natovarene zlatom i

srebrom – reče Gusar. – Meni je međutim dovoljna osveta iprepustiću vama i mojoj posadi deo koji će mi pripasti od pljačke.– Vi posedujete u Italiji dovoljno imanja i zamakova da biste ga se

odrekli – reče Morgan, smešeći se. – Vi i vaša braća niste nikada bilimorski lopovi kao Oloneze, Mikele il Basko, »Uništitelj«, i ostalevođe gusara.– Mi smo došli u Ameriku da ubijemo vojvodu a ne zato što smo

žedni bogatstva.

– Znam, plemiću. Imate li da mi izdate neko naređenje?– Držite se podalje od obala Nikaragve i čim budete ugledali rt

Grasijas de Dios, plovite pravo prema zalivu Asuncion, pomogućnosti izbegavajući Honduraski zaliv. Više volim da nas ne vidinijedan španski brod.– Budite mirni, gospodine – odgovori Morgan, napuštajući kabinu i

penjući se na palubu.Postoje otišao zamenik, Crni Gusar je ostao nekoliko trenutaka

ćuteći, kao da je utonuo u duboko razmišljanje. Međutim, odjednomse trgnu i njegov pogled pade na mladu Indijanku.Za vreme tog razgovora, Jara je bila šćućurena najednom ćilimu,

malo dalje od kreveta, ne skidajući nikako oči sa Crnog Gusara i neizgovarajući ni reči. Ali od kada je čula da se govori o vojvodi, njenolepo lice, obično tako ljupko, poprimilo je divlji i okrutan izraz, tako daje ulivalo strah. U njenim velikim, sjajnim očima koje su postalemračne, sevnuše varnice, dok joj se čelo odjednom namršti.Crni Gusar, uvidivši najzad tu naglu promenu, pogledao je Jaru sa

mešavinom čuđenja i nemira.– Šta ti je devojko? – upita je kada i Karmo iziđe. – Možda

oplakuješ Puerto Limon?Devojka odrečno mahnu glavom. – Ne, moj gospodaru – reče

zatim.– Ja vidim neki čudni plamen u tvojim očima.– Istina je – odgovori mlada Indijanka.– Tvoje lepo lice u ovom trenutku ima strašan izraz.– I to je istina.– Dakle, na šta ti misliš?– Na moga oca i moju braću.Crni Gusar se lupi po čelu dlanom desne ruke.– Ah!, Da... Sećam se – reče – ti si mi jednoga dana rekla: hoćeš li

me osvetiti, moj gospodaru?– A vi ste mi odgovorili: osvetiću te.– U stvari, obećao sam ti.– Ja sam se nadala da ću moći da vas sretnem u nekom uglu

Meksičkog zaliva, plemiću, i živela sam samo za tu nadu.Crni Gusar je začuđeno pogleda. – Ti si me očekivala? – upita je.

– Da, moj gospodaru. Ja sam znala da žeđ za zlatom nije bila takoja vas je naterala da dođete u Ameriku iz dalekih zemalja, većosveta.– Od koga si to saznala?– Od mog gazde.– Od don Pabla de Ribeire?– Ne, od njegovog gospodara.– Od vojvode Van Gulda! – uzviknu Gusar na vrhuncu čuđenja.– Da, plemiću – odgovori mlada Indijanka, dok je prstima stezala

svoju suknjicu kao da je želela da je pocepa.– Ti dakle znaš?– Da je vojvoda ubio u Flandriji vašeg starijeg brata, a da je zatim

obesio dva vaša mlađa brata, Crnog i Zelenog Gusara.– Ah!...– Takođe znam – nastavi mlada Indijanka – da ste vi, ne znajući to,

bili zaljubljeni u kćer ubice vaše braće.– Ćuti, Jara – prošapta Crni Gusar, dok je obe ruke prinosio

grudima kao da je želeo da smiri ubrzano lupanje srca.– I znam takođe – nastavi Jara – da ste posle osvajanja Gibraltara,

koje ste izveli da bi osvetili vašu braću, kada ste se vratili na vašbrod saznali, od jednog španskog zarobljenika, da žena koju stevoleli nije bila flamanska princeza već kći ubice vaše braće. Umestoda ste joj žarili mač u srce, kao što ste imali pravo, vi ste je prepustiliuzburkanom moru, samu u jednom čamcu, ostavljajući je na milost inemilost boga.– Ti dakle znaš sve?– Sve, plemiću. Vojvoda Van Guld je ubio mog oca i moju porodicu.– Da li je Honorata živa? Reci mi, Jara, da li je ona još živa? –

povika Crni Gusar.– Ah! Vi je još uvek volite! – povika mlada Indijanka, i zajeca.– Da – reče Gusar. – Prva ljubav nikada ne umire, a Honorata Van

Guld je bila prva žena koju sam ja voleo na zemlji. Kobna ljubav kojami je uništila život!... Proročanstvo ciganke se ispunilo!Jara se srušila u jednu stolicu, sakrivši lice rukama. Kroz prste su

se videle suze kako teku, dok su joj se grudi nadimale od jecaja.– I ja sam te volela još pre nego što sam te videla, moj gospodaru –

šaputala je ona isprekidanim glasom.

Izgledalo je da Gusar čak nije ni čuo to neočekivano priznanje.– I ti ćeš mi pomoći da se osvetim, zar ne, moj gospodaru?– Moja mržnja je možda strasnija od tvoje – reče Crni Gusar muklim

glasom.– A ja ću biti tvoja robinja, jer moja krv pripada tebi.– Osvetiću te, Jara. Moja. »Munja« već jedri prema Veri Kruz.– Hvala, moj gospodaru. Ti nikada nećeš imati ženu privrženiju od

mene.Gusar uzdahnu i ne odgovori. Možda su u tom trenutku njegove

misli odlutale mladoj Flamanki, koju je prepustio Karipskom moru ikoju je još uvek, posle četiri duge godine, oplakivao.

OBALE JUKATANAU međuvremenu »Munja«, kojom je vešto upravljao Morgan, jedrila

je brzo duž obala Nikaragve, držeći se na velikoj udaljenosti od malihluka, iz straha da ne sretne neku fregatu ili eskadru Meksičke floteza koju se znalo da plovi u vodama Karipskog mora.»Munja« je već bila napustila obale Kostarike, prolazeći prilično

daleko od S. Huana del Norte, luke koja je još u to vreme bilaznačajna, međutim na veoma jasnom horizontu videle su se kakostrče, kao ogromne kupe, njenih šest velikih vulkana a naročitoIrazu, čiji vrh dostiže visinu od 3500 metara.Vetar je bio povoljan a ubrzanju maršrute broda, snažno je

doprinosila i Golfska struja. Ova struja koja prolazi duž svih obalaSrednje Amerike, počevši od obala Južne Amerike, da bi se kodBahamskih ostrva vratila u Atlantik, uvek ima veoma veliku brzinukoja varira od dvadeset dva do pedeset i šest kilometara na dan.Kod Floride stiže da ispuni sto četrdeset osam kilometara na svakadvadeset i četiri časa.Premda je more izgledalo pusto, pošto se španski brodovi nisu

usuđivali da isplove iz luka kada su znali da gusari tuda prolaze,Morgan je naredio da se straže neprestano održavaju, da ih ne biiznenadila neka jaka fregata.On je bio siguran da je već dat signal svim obalama Nikaragve,

posle smelog poduhvata u Puerto Limonu i zato je bilo moguće daneki deo Meksičke eskadre pođe u poteru za »Munjom«.Stoga je ova predostrožnost uveče bila udvostručena, time što su

se pogasila sva svetla, čak i ona sa pramca, da bi mogli da plove savećom sigurnošću da ne budu iznenađeni.Deset dana posle polaska iz Puerto Limona, »Munja« je srećno

stigla do rta Grasijas de Dios, krajnje tačke Nikaragve.Ugledavši taj rt, brod, pošto se za kratko vreme pojavio ispred

prostrane lagune Karataska da bi video da li se u njoj krije nekagusarska eskadra, zaplovio je punim jedrima u Honduraski zaliv,ogromnu uvalu trouglastog oblika koja istovremeno zapljuskuje obaleJukatana i Belize na severu, Gvatemale na zapadu i Hondurasa najugu.U trenutku kada je brod, pošto je prešao rt Kameron, zaplovio ka

ostrvu Bonaka, Crni Gusar se uz pomoć Jare i Karmoa pojavio po

prvi put na palubi. Njegove rane su bile skoro već zaraslezahvaljujući marljivoj brizi brodskog lekara i Karmoa. Međutim bio jejoš uvek pomalo slab i veoma bled.On se za trenutak zaustavi kod ograde pramca, udišući punim

plućima svež povetarac koji je duvao sa istoka i upravi pogled premartu Kameron, u pravcu Karipskog mora. Ostade držeći se za ogradunekoliko trenutaka, ne tražeći oslonac ni od Jare ni od Karmoa,zatim sede ili bolje reći spusti se na jedna od dva lovačka topa, dokje mlada Indijanka legla kraj njegovih nogu oslanjajući se o gomiluužadi.»Munja«, nošena povetarcem plovila je veoma lagano po tim skoro

mirnim i prozirnim vodama, blago nagnuta na desni bok, ostavljajućiiza krme belu penušavu brazdu koja se produžavala ubeskonačnost. Izgledala je kao ogromni galeb koji leti iznad samepovršine mora.– Kakvo divno veče – promrmljao je Gusar, kao za sebe. – Koliko

uspomena budi u meni ovaj zalazak!...Jara je podigla ljupku glavu, gledajući Crnog Gusara, onim velikim

očima punim neke beskrajne tuge.– Hajdemo u Vera Kruz pre nego što stigne tamo eskadra tvojih

prijatelja – reče Indijanka. – Ako vojvoda primeti gusare u gradu,požuriće da se spase u unutrašnjost. Ti već znaš da ti je on pobegaou Gibraltaru i Marakaibu, pre nego što su ta dva grada kapitulirala.– Istina je, Jara. Ti poznaješ Vera Kruz?– Da i znala bih sigurno da te vodim i da te odvedem u jednu palatu

gde bi mogao da iznenadiš vojvodu.– Ti bi mogla to da učiniš? – povika Gusar.– Ja znam gde stanuje markiza Bermejo.– Ko je ta markiza?– Vojvodina prijateljica – odgovori mlada Indijanka. – Iznenaditi

vojvodu u njegovoj palati bilo bi nemoguće, pošto ga danju i noćučuvaju mnogobrojni stražari.– A kod markize?...– Oh! Stvar bi bila laka – reče Jara – jedne noći sam se popela na

drvo i ušla u markizinu sobu.– Šta si htela da uradiš? – upita Gusar, gledajući začuđeno u

devojku.

– Da ubijem ubicu moga oca.– Ti... Tako mlada!...– Učinila bih to – reče Jara odlučnim glasom. – Na nesreću, te

večeri vojvoda nije došao kod svoje prijateljice.– I ti bi znala da me odvedeš kod te gospođe?– Da, plemiću.– Sto mu gromova! – uzviknu Crni Gusar. – Ja ću ići da ga nađem i

ubiću ga.– Ali u grad ne može ući nas mnogo. Otkrili bi nas i obesili bi te, kao

i tvoju braću.– Ići će nas nekoliko i to odanih. Moj brod će nas iskrcati na nekoj

pustoj obali, zatim će se ponovo otisnuti na pučinu i stići gusarskueskadru. Kada oni budu došli da napadnu grad, ja i ti ćemo se većosvetiti vojvodi.– Ah! Moj gospodaru! – uzviknu Jara, dok joj plamen obasjavao oči.– Ubićemo ga, devojko. Tvoje pleme, tvoj otac i tvoja braća biće

zadovoljni.– Čekam vojvodinu dušu da je rastrgnem – reče Jara muklim

glasom.– Da, isto kao moja braća – reče Crni Gusar. Nasloni glavu na ruke

i ponovo se zagleda u more koje je malo po malo postajalo svetamnije. Sunce je tada već bilo zašlo. Zvezde su se lagano pele nanebu, dok je na suprotnom horizontu jedna velika srebrna pruga,koja se sve više produžavala, označavala skorašnju pojavu meseca.Povetarac je postao svež i strujao je među brodskom opremom,naduvajući jedra.– Da li ste opazili nešto, plemiću?– Ne, Morgane.– Video sam sjajne tačke kako blistaju na horizontu.– Mnogo?– Mnogo, plemiću.– Možda neka eskadra plovi pučinom?– Sumnjam u to.– Da nije ona iz Meksika? Bio bi to ružan susret u ovom trenutku.– Vaš brod je brz, gospodine i bez većih posledica može da prkosi

teškim španskim fregatama.– Videćemo – reče Gusar, posle nekoliko trenutaka.

On uze durbin koji mu je pružio zamenik i uperi ga prema istoku,pažljivo osmatrajući horizont. Svetle tačke, raspoređene dve po dvekao pravilna brodska svetla, plovile su po talasima, na udaljenosti oddvanaest ili petnaest milja.Da se Gusar nalazio na zemlji, mogao bi da poveruje da su to svici

koji lutaju po nekoj beskrajnoj livadi, ali na moru to je bilo drugačije.– Da – reče Crni Gusar, sklanjajući durbin ispred očiju. To je

eskadra koja prolazi u daljini. Srećom, mi plovimo sa ugašenimsvetlima.– Mislite li da je to zaista meksička eskadra?– Da, gospodine Morgane. Možda je admiral koji njome komanduje

dobio vesti o našem pristajanju u Puerto Limonu ili o pojavi nekogsumnjivog broda na obalama Kostarike i sada nas traži.– Da li plovi prema jugu, kapetane?– Da i kada stigne u Puerto Limon mi ćemo već napustiti obale

Jukatana. Neka slobodno idu da nas traže, mi ih očekujemo u VeriKruz, a tada nećemo biti sami, zar ne, gospodine Morgane?– Biće tu i drugi.– A ja ću već ubiti vojvodu – dodade Crni Gusar. – Laku noć,

gospodine Morgane, i dobra straža!Sutradan »Munja«, koja je neprestano plovila u pravcu sever

severozapad, ugledala je ostrvu Bonaka, skoro pustu zemlju u tovreme, pošto je bilo nastanjeno malobrojnim Indijancima. Međutim,gusari su se držali na velikoj udaljenosti od tog ostrva, iz straha dane naiđu na neki jedrenjak.Crni Gusar, koji je sada retko napuštao palubu, pošto je bio skoro

potpuno ozdravio, upravi »Munju« prema severu, želeći da izbegneobale Hondurasa koje su takođe zauzeli Španci.Zaliv Asuncion nije bio još mnogo daleko. Za četrdeset osam

časova ili možda manje, taj brzi brod mogao je da stigne tamo a dasuviše ne zamori posadu, utoliko pre što vetar nije nameravao da sepromeni i pošto je Golfska struja povećavala brzinu.Stražari su bili poslati na osmatračnice, snabdeveni snažnim

durbinima da bi spremno signalizirali pojavu nekog broda, pošto jebilo moguće da je gusarska eskadra poslala neku izvidnicu podaljeod zaliva Asuncione, da pokuša da otkrije »Munju«.

Gusarove nade nisu bile izneverene. Četrdeset časova kasnije,gusarski brod je ugledao jedan brodić koji je plovio na pedeset ilišezdeset milja od obale.To je bila izvidnica koju su gusarske vođe poslale na pučinu. Čim je

brodić opazio prisustvo »Munje« uputio se brzo u njenom pravcu,dajući joj signale zastavom i pucajući u vazduh.– Čekali su nas – reče Crni Gusar Morganu. – Nadajmo se da je

eskadra toliko brojna da može da se suoči čak i sa fregatommeksičkog vicekralja.– Biće da su svi tu – odgovori zamenik. – Van Horn, Gramon i

Loren su ljudi koji održe datu reč.– Vera Kruz se može smatrati izgubljenom.– Međutim, to je smeo poduhvat, plemiću.– Koji će potpuno uspeti – odgovori Gusar. – Vi znate da nas se

Španci suviše plaše, da bi pružili neki dugotrajni otpor.– Ali Vera Kruz je dobro utvrđen, plemiću.– Upašćemo iznenada, a zatim, kada naši prijatelji budu napali

grad, ja ću biti tamo da ih predvodim.– Želite da nas napustite?– Ići ću pre vas – odgovori Gusar.– Nemojte počiniti neku nesmotrenost, gospodine. Van Guld je

čovek koji vas neće poštedeti.– Ja ću biti taj koji ga neće poštedeti, gospodine Morgane.Zatim, gledajući pažljivo brodić koji im se brzo približavao, reče:»Marinjana« nam dolazi u susret.– I nosi na rogu boje Gramona, Lorena i Van Horna – dodade

Morgan.»Marinjana« se tada nalazila na trista ili četiri stotine metara. Njena

posada je spustila u more jedan kitolovac.– Svi ljudi na palubu! – povika Crni Gusar.Sto dvadeset gusara, koji su sačinjavali posadu »Munje«

rasporediše se duž bokova broda u duplom redu u ratnoj opremi,dok su Karmo i Moko doneli na gornju palubu puno boca sa vinom ičaše.Kitolovac se već odvojio od »Marinjane« i uperio pramac ka

»Munji«. U njemu je bilo dvanaest mornara naoružanih puškama i tri

gusara koji su nosili na glavi velike šešire ukrašene perjem odpapagaja.Crni Gusar naredi da se spuste počasne stepenice sa levog boka

broda, a on siđe do male platforme, govoreći:– Dobrodošli na moju »Munju«.Tri gusara su vešto skočili na platformu, pružajući ruke Crnom

Gusaru.– Plemiću, radujemo se što vas ponovo vidimo – reče jedan od njih.– I ja takođe, Gramon. Popnite se, prijatelji.

GUSARSKA ESKADRAMeđu najpoznatijim gusarima sa Tortue, značajno mesto pripada

ovoj trojici odvažnih gusara koji se zovu Gramon, Loren i Van Horn.Oni su se pridružili Crnom Gusaru da bi pokušali da zauzmu iopljačkaju Vera – Kruz, jedan od najvažnijih i najbogatijih meksičkihgradova.Malo njih je dokazalo svoju vrednost i hrabrost kao oni. Iako nisu

stekli ogromnu slavu kao Oloneze, Monbar »Uništitelj«, Morgan kojiće kasnije sa neverovatnom drskošću zauzeti i opljačkati Panamu,kao Šarp, Horis i Soukins, koji su toliko godina bili gospodari Tihogokeana krstareći i pljačkajući sve do ispod obala Perua, ipak suzauzeli odlično mesto u istoriji gusarenja.Van Horn je bio trabant, Gramon je bio francuski plemić, koji je

otišao u Ameriku iz mržnje prema Špancima, a Loren de – Graf,Holanđanin.Tri gusara se popeše na gornju palubu, predvođeni Crnim Gusarom

i Morganom.Oni su se veoma razlikovali među sobom, pošto nisu bili iste rase.Gramon je imao otmeni izgled plemića i vitak stas kao Crni Gusar,

Loren je nasuprot bio zdepast, tamnoput i veoma mišićav, pravi tipmornara, Van Horn bio je veoma visok čovek širokih ramena, plavekose i očiju, ružičaste puti, pravi tip flegmatične i snažneanglosaksonske rase.Isprazniše nekoliko punih čaša izvrsnog španskog vina koje im je

Karmo nasuo, zatim Gramon, koji je bio najgovorljiviji, reče:– A sada, plemiću, recite nam šta ste uradili u Puerto Limonu. Bili

smo veoma uznemireni videvši da ne stižete u zaliv.– Morao sam da izdržim napad dve fregate i malo je falilo da

ostanemo blokirani u luci – odgovori Crni Gusar. – Međutim, kao štovidite, moja »Munja« je izišla iz te opasnosti skoro neoštećena.– Ne bih se nikada utešio kad bih video vaš lepi brod polomljenih

jarbola. A Van Guld?– On je u Vera Kruzu, prijatelji.– Jeste li sigurni u to, plemiću?– Uopšte ne sumnjam u to.– Onda ćemo vas mi osvetiti – rekoše Loren i Van Horn.– Hvala, prijatelji. Da li je vaša eskadra jaka?

– Broji petnaest brodova sa posadom od hiljadu dve stotine ljudi.Jedna bora ocrta se na Gucarovom čelu.– Neće nas biti mnogo – reče. Znam da se u Vera Kruzu nalazi

preko tri hiljade vojnika i po onome što se priča, svi su spremni zaborbu.– Znamo – reče Gramon.– Ne računajući da ćemo morati da zauzmemo tvrđavu S. Đovani

de Luz, koja je naoružana sa šezdeset topova i koju brani osamstotina ljudi.– I da iz gradova iz unutrašnjosti mogu da pristignu još petnaest ili

šesnaest hiljada ljudi – dodade Morgan koji je prisustvovaorazgovoru. – Ja sam to saznao od jednog crnca koji je pobegao izVera – Kruza.– Mi se spremamo na strašnu igru, to je istina – reče Van Horn – ali

tu postoji jedna okolnost koja može biti veoma povoljna.– Koja? – upita Crni Gusar.– Mi znamo da Španci očekuju dva ratna broda koji dolaze iz

Goavesa.– I šta želite da zaključite?– Da ne bismo zaplašili naše posade, koje znaju za velike teškoće

sa kojima bi se susrele u Veri – Kruz, rekli smo im da ćemo sezadovoljiti time da pratimo ta dva broda. Zatim, kada budemo blizugrada, pustićemo naše ljude u napad na utvrđenja. Vi već znate dakada započnu borbu više ih ništa ne može zaustaviti.– Da, to je istina – reče Gusar. – Da li ste napravili plan?– Radi se o tome da iznenadimo tvrđavu. Mi ćemo iskrcati naše

posade na nekoliko milja od luke i približićemo joj se, prolazeći krozšume.– A ja ću biti tamo da vas vodim u pobedu.– Šta želite da kažete, plemiću? – upita Gramon.– Da ću ja ići ispred vas i da ću vas čekati u tvrđavi.– Dopustićete da vas uhvate...– Naprotiv, ja ću biti taj koji će uhvatiti nekoga.– Vojvodu?– Da, gospodine Gramon. »Munja«, koja je brža od vaših brodova,

odvešće me sve do obale a zatim će se vratiti da vam se pridruži i da

vam pruži pomoć u slučaju da vas napadne Meksička eskadra. Nebrinite se za mene: naći ćemo se u Vera – Kruzu.– Ići ćete sami? – upitaše tri gusara.– Sa nekoliko ljudi, odanih i hrabrih.– Sa tri galamdžije – reče Van Horn. – Poznajem vrednost Karmoa,

Moka i Van Stilera.– Da, sa njima – odgovori Gusar, smešeći se.– Plemiću, želite li jedan savet? – upita Gramon. – Pođite sa nama i

odrecite se sličnog poduhvata, koji se sa pravom može nazvatiludošću. Vojvoda će nam svejedno pasti u šake i plemićke mi rečiobesiću ga na glavni jarbol moga broda.– To je nemoguće, gospodine Gramon – odgovori Gusar odlučnim

glasom. – Taj čovek bi bio sposoban da mi pobegne kao što je većučinio u Marakaibu i Gibraltaru, kada smo Oloneze i ja napali onedve tvrđave.– Ali pazite da...– Uzalud gubite vreme, gospodine Gramon. Resio sam i ne bih

popustio ni pod kakvim savetima.– Gde možemo ponovo naći vaš brod? – upita Van Horn.– Krstarice u Kampečkom zalivu ispred obala Tabaska. A vi, kada

ćete zaploviti? Nastojte da požurite jer se bojim da se moja avanturaiz Puerto Limona već nadaleko pročula.– Zaplovićemo za nedelju dana – reče Gramon.– Želim vam puno sreće.– Mi je vama želimo, plemiću – reče Van Horn. Neka vas bog čuva

od loših susreta.– Hvala, prijatelji: videćemo se u Vera – Kruzu. Isprazniše još

nekoliko čaša vina, zatim trojica gusara napustiše palubu, krenuvšika počasnim stepenicama. Poslednji put stegoše ruku CrnomGusaru, zatim siđoše u njihov kitolovac i zaploviše brzo ka pučini.Skoro u isto vreme »Munja« se ponovo postavila prema vetru,

nastavljajući da plovi ka severu, da bi prešla rt Katoč, poslednjutačku Jukatana.Sutradan »Munja«, pošto je plovila uz istočne obale Jukatana i

srećno prešla ostrvu Kozumel, stigla je do rta Katoč.Pošto su postojale velike mogućnosti da u tim vodama susretne

španske brodove, zbog blizine Kube, »Munja« se držala sredine

Jukatanskog kanala, da bi mogla bolje da se otisne prema pučini uslučaju opasnosti. Crnom Gusaru je posebno stalo da ga ne vide utim vodama, da se ne bi posumljalo u pravu rutu njegovog broda i daneko ne bi obavestio primorske gradove Meksika.Prelaz preko Jukatanskog kanala završio se srećno, bez rđavih

susreta i sledeće noći, »Munja« je jedrila duž severnih obala velikogpoluostrva, krećući se prema Kampečkom zalivu.Crni Gusar i Morgan su već verovali da mogu da stignu neopaženo

na obale Meksika, kada četvrtog dana posle prolaska kroz tesnac,primetiše prisustvo jednog jedrenjaka.– To je brod koji verovatno dolazi sa Kube – reče Morgan.– Ili je to možda neki brod zadužen da nadgleda naše kretanje –

reče Crni Gusar, koji je postao zamišljen.– Zbog čega to pretpostavljate, plemiću?– Još pre dve večeri, malo pre zalaska, primetio sam jedrenjak koji

je tačno pratio našu rutu.– Možda su već upozorili na nas.– Vi znate da nas Španci neprestano drže pod prismotrom da bi

izbegli da ih iznenade gusari sa Tortue.– To je istina, plemiću. Imaju veoma brze brodove zadužene da

nadziru obale i da obaveste primorske gradove o opasnostima kojeim prete.– Želite li da proverimo da li taj brod zaista ima nameru da nas

špijunira?– Menjajući rutu?– Da i zaplovivši na sever, tj. pretvarajući se da plovimo ka pučini.– Pokušajmo, plemiću. Ako taj brod uspe da pogodi naš pravac,

naši drugovi će zateći Vera Kruz naoružan i garnizon utrostručen.– Za dva sata pašče noć i mi ćemo napraviti lažnu rutu, gospodine

Morgane. U međuvremenu, hajdemo da pratimo kretanje onog brodai po mogućstvu potrudimo se da saznamo sa kim imamo posla.Noć, koja se spustila nekoliko časova kasnije, učini kraj

istraživanjima Crnog Gusara i Morgana, međutim ni jedan ni drugi nenapustiše palubu, plašeći se nekog ružnog iznenađenja, štavišenarediše da se udvostruče straže i da se napune topovi.Već je izbila ponoć, kada se u dubokoj tami koja je vladala morem,

pojavi jedna svetla tačka koja se jasno isticala na horizontu. To nije

mogla biti zvezda, postoje nebo bilo prekriveno gustim oblacima kojisu se digli malo pre zalaska, verovatno se radilo o svetlu koje jepripadalo nekom brodu.– Prate nas – rekao je Morgan Crnom Gusaru, koji je nagnut na

ogradu od krme, pažljivo istraživao horizont.– Da – reče ovaj. Više ne sumnjam u to da nas špijuniraju a možda

i prate.– To je opasno, kapetane. Onaj brod preti da poremeti naše

planove. Šta da radimo?Crni Gusar je ćutao. Oslonjen na ogradu i dalje je uporno gledao u

svetlo koje je tačno pratilo kretanje »Munje«.– I šta mislite? – upita Morgan, posle nekoliko minuta.– Mislio sam, moj zameniče, koji je najbolji način da se napadne taj

brod.– Može biti jedna od fregata iz Puerto Limona, plemiću.– Možda mi nemamo dovoljno municije da potopimo jedan veliki

ratni brod? – upita Gusar ponosno. – Mi smo ljudi koji nikada nisubrojali svoje neprijatelje. Pripremimo se da pokažemo onom brodunašu zastavu pri bljesku naše artiljerije.– A ako nam pobegne? Znajte gospodine, da ako on uspe da

dotakne Meksičke obale, mi ćemo morati da se odreknemo smelogpoduhvata.– Moj brod je suviše brz da ne bi mogao da stigne jedan španski

jedrenjak, a mi smo suviše odlučni da ne potonemo. GospodineMorgane, naredite da se spusti u more šest kitolovaca i izaberiteosamdeset najhrabrijih ljudi iz naše posade.– Hoćete da napadnete onu fregatu sa čamcima? – upita Morgan

začuđeno.– Da, ali kada mi najpre srušimo jarbol na onom brodu. Požurite,

gospodine Morgane. Moramo iskoristiti noć da bismo iznenadiliŠpance i uhvatili ih između dve vatre. Vama kitolovci, meni »Munja«.– Vaša naređenja?– Daću vam ih u poslednjem trenutku. Idite. Nekoliko minuta

kasnije, »Munja« je namestila jedra tako da stoji, dok je šestkitolovaca spušteno u more. Osamdeset najhrabrijih ljudi, koje jeMorgan odabrao, požurili su da zauzmu mesta u tim malim i brzimčamcima, noseći sa sobom puške, sablje i pištolje.

Crni Gusar, za vreme tih priprema nije napuštao ogradu na krmi,stalno je gledao neprijateljski brod koji se brzo približavao, prateći saneverovatnom preciznošću, rutu »Munje«.Kada su se svi ljudi ukrcali, Morgan mu se približi:– Idemo, gospodine!– Upalite svetla i pripremite se da gađate brod koji nas prati –

zagrme gusar.Veoma tamna noć omogućavala je da se razazna bilo koja svetla

tačka, koja bi zatreperila na mračnoj površini mora. U prostranomKampečkom zalivu vladala je skoro potpuna tišina. Jedino bi se poneki retki talas, uz potmulo hučanje, razbijao o bokove »Munje«, kojaje ostala skoro nepomična na crnim talasima. Čak je i vetar oslabio iduvao je polako, čudno zavijajući između konopaca brodske opreme.Četrdeset ljudi koji su ostali na gusarskom brodu bili su na svojim

borbenim mestima. U rukama artiljeraca plamteli su fitilji, širećinaokolo nejasnu svetlost.Crni Gusar, uspravljen na gornjem spratu broda, neobično se

isticao pri svetlosti dva velika fenjera upaljena na krmi, jedan sa leve,a jedan sa desne strane. Obučen sav u crno, kao i obično, sa onomdugom crnom perjanicom koja mu se spuštala iza velikog šešira,imao je zastrašujući izgled. Ličio je na morskog duha koji je isplivaoiz ponora da bi podigao strašnu oluju. Bio je potpuno nepomičan, alinije odvajao pogled od svetle tačke koja se neprestano približavala.Ljudi koji su manevrisali brodom, posmatrali su ga, spremni daorijentišu jedra i okrenu brod, dok su artiljerci za lovačkim topovimaočekivali njegovu komandu.– Karmo – reče odjednom Crni Gusar, okrećući se vernom mornaru

koji je stajao pored njega zajedno sa van Stilerom. – Vidiš li čamce?– Da, kapetane – odgovori Karmo. – Plove prema onoj svetloj tački,

međutim, za nekoliko trenutaka neće više biti vidljivi.– Na kojoj udaljenosti misliš da se nalazi brod koji nas prati?– Na hiljadu dvesta metara, kapetane.– Pustimo ga da se još približi, bićemo sigurniji. Uspravi se i

okrećući se ka artiljercima pored lovačkih topova, povika im:– Pet stotina pijastera onome ko obori jedan španskim jarbol.– Hiljadu mu morskih pasa! – promrmlja Karmo. – Šteta što nisam

tobdžija!... To bi bilo dovoljno novca da se popije dvadeset burica

španskog vina.– Ljudi mora! – zagrme Gusar. – Spremni da se postavite uz vetar!

Napada se!»Munja«, koja je dotle ostala skoro nepomična, okrenu se skoro u

mestu i uputi se u susret neprijateljskom brodu, ploveći sa malimzaokretima, pošto je imala nepovoljan vetar.Crni Gusar je neprestano držao kormilo i gledao neprijateljski brod,

koji se oprezno približavao, pošto je već opazio svetla »Munje«.Razdaljina se brzo smanjivala. U jedan sat španski brod se nalaziona tri stotine koraka i manevrisao je tako da bi prošao pored desnogboka gusarskog broda. Odjednom, na pučini odjeknu glas, nošenvetrom koji je duvao sa juga.– Ima li koga tamo?– Neka niko ne odgovara! – naredi Crni Gusar. Zatim prinevši

ustima megafon, povika iz sveg glasa:– Espana!– Zaustavite se!– Ko ste vi?– Španska fregata!– Pristanke!... Povika Gusar.Artiljerci dva lovačka topa okrenuli su se prema Gusaru upitnim

pogledom.– Sačekajmo – odgovori ovaj.Pogleda na pučinu ali bilo je toliko mračno da više nisu mogla da se

razaznaju šest kitolovaca.– Možemo da počnemo – prošapta Gusar. – U pogodnom trenutku

Morgan će se pojaviti. Pali!...Usledi kratka tišina, prekidana jedino strujanjem noćnog vetrića i

šumom talasa koji su se razbijali o pramac, zatim dva bljeska nagloosvetliše gornji sprat »Munje«, praćen sa dve strahovite eksplozije.Zaglušujuća buka odjeknu na neprijateljskom brodu, posle tog

neočekivanog pozdrava.– Izdaja!... Izdaja!... Urlali su Španci.Crni Gusar se nagnuo na ogradu nadajući se da će da razazna ono

što se dešavalo na fregati, ali mrak je bio isuviše gust da bi mu todozvolio.

– Videćemo kasnije da li su naši plotuni prouzrokovali štetu –promrmlja. Ponovo zgrabi kormilo vičući:– U poteru!»Munja« je sa dva zaokreta izišla na pučinu i zaplovila prema

zapadu, kako bi se postavila između fregate i američke obale. Tajmanevar bio je obavljen sa takvim oprezom i brzinom, da kada ješpanski brod pokušao da se vrati na vetar, ugledao je kako se isprednjega diže oštri pramac »Munje«.– Stanite!... Ovde se ne prolazi!... – povika Karmo. Fregata, videvši

da joj je zatvoren prolaz, zaustavila se kao da se kolebala šta daradi, a zatim se odjednom obavi dimom i plamenovima. Španci,shvativši da ne, mogu da se takmiče u brzini sa gusarskim brodom,odlučno su prihvatili borbu, nadajući se pobedi ili da probiju prolaz.Njihova brojna prednost, njihovi topovi brojniji od onih saneprijateljskog broda i veličina njihovog ratnog broda mogli sumnogo da utiču na ishod borbe.Crni Gusar se međutim nije zbog toga uplašio. On je mnogo

računao na sposobnost svojih mornara, artiljeraca i strelaca, a presvega na kitolovce predvođene Morganom.– Palite – povikao je. Mi ćemo napasti španski brod! Dva broda su

grmela podjednakom snagom, izmenjujući plotune karteča i granata.Fregati, koja je nosila artiljeriju dva puta brojniju od one sa »Munje«bilo je lako u tom strahovitom duelu. Besno je gađala palubuprotivničkog broda i sva jedra, prouzrokujući teška oštećenja u ubivšine mali broj ljudi. Granate su eksplodirale u velikom broju, naročitona pramcu, koga su gusari odmah napustili a neki su uletevši krozprozorčiće na baterijama, napravile pokolj među artiljercima.Uprkos tome, »Munja« nije uzmicala, štaviše nastavljala je da

skreće da bi se približila španskom brodu i napala ga u pogodnomtrenutku. Glas Crnog Gusara neumorno je odjekivao, nadjačavšiponekad tutnjavu topova i prasak iz pušaka.– Držite se!... Paljba na palubu! Gađajte u jarbole! Njegovi ljudi,

uprkos strašnim plotunima karteča i neprestanim eksplozijamagranata, nisu klonuli duhom i svi su se takmičili ko će naneti fregativeće štete. Najbolji strelci popevši se na koševe i jarbole, žestoko sugađali palubu španskog broda sa onom matematičkom preciznošću,koja je te ponosne morske ljude učinila toliko poznatim. Njihova zrna

stalno su pogađala u cilj, ubijajući naročito ljude koji su bili kodtopova na gornjem spratu broda.Borba je trajala četvrt časa, sa velikim štetama i sa jedne i sa druge

strane, kada se odjednom sa pučine začu zaglušujuća vika:– Napred ljudi mora! – urlao je jedan glas. Crni Gusar je skočio

napred, uzviknuvši:– To je Morgan!On prepusti kormilo Karmou i jurnu prema ogradi. Između bljeska

neprijateljske artiljerije, opazio je čamce, na nekoliko koraka odfregate.– Hrabro ljudi mora! Zagrme. – Naši ljudi napadaju španski brod.U tom trenutku, strahoviti urlici začuše se na neprijateljskom brodu,

dok pucnjava iz pušaka postade zaglušujuća. Bljesak obasja crnetalase.– Paljba! – zaurla Crni Gusar. – Zatim juriš u napad!

STRAŠAN NAPADMorgan, opazivši da je stigao ispod broda, naglo ustade sa mačem

u ruci. Zatim nečujno poče da se penje uz neprijateljski brod.Četrnaest ljudi sa njegovog kitolovca pratili su ga, verući se kaomajmuni. Već su se spremali da preskoče preko ograde, kada ihjedan stražar sa fregate opazi:– Na oružje! – povika. – Napadaju nas!...– Gore gusari!... Zagrme Morgan. – Paljba, vi iz čamaca!Jedan strašan plotun pogađa Špance, oborivši ih više od polovine.

Ostali, preplašeni i iznenađeni tim neočekivanim napadom, zbunjenose povlače, rasturajući se po gornjoj palubi.– Gusari!... Gusari!... Urlaju svuda. Komandant fregate opazio je

opasnost. Ne gubeći prisebnost, naređuje da se okrenu na svojimosovinama dva lovačka topa sa gornjeg sprata, koji su već bilinapunjeni kartečima i spremali se da gađaju palubu »Munje«:– Paljba na levi bok!...Uragan gvožđa i olova čisti bok broda, prerezavši istovremeno

zapone, pripone i poluge za manevar i raznevši dva čamca okačenao dizalice. Nekoliko gusara koji su već bili opkoračili ivicu broda,padaju u more, pogođeni, ali ostali, ničim preplašeni, preskaču brzoograde i jure na palubu strahovito urlajući. Morgan, koji je čudomizbegao karteč, predvodi ih. U desnoj ruci seže mač a levom sehvata za pištolj.– Ovamo gusari! – urla.Ostali gusari iz čamaca penju se na brod. Petnaest ili dvadeset

najboljih strelaca ostali su na kitolovcima i ispaljuju strahovite hiceprema gornjem spratu i pramcu fregate, pokušavajući da oboreartiljerce za lovačkim topovima.Španci, na povike svojih oficira, skupljaju se kod gornjeg sprata i

kod pramca i navaljuju na gusare, međutim, njihov položaj pokazujese ubrzo kao veoma opasan, jer se i »Munja« približava da ihnapadne sa suprotne strane.Započinje očajnička borba između Morganovih gusara i Španaca,

dok topovi sa dva broda grme sve jače, ispaljujući granate i oblakekarteča. Međutim, pucnji sa »Munje« nisu više upravljeni na palubufregate da ne bi pogodili i Morganove ljude. Projektili pogađajukobilicu ili jarbole.

Crni Gusar, napustivši kormilo, skače na palubu s mačem u ruci,vičući:– Za mnom, ljudi mora!Njegovi gusari trče za njim, spremni da poginu za svog hrabrog

vođu Uprkos paljbi španaca, skaču preko ograda, urlajući na savglas, da bi ulili veći strah i da bi se poverovalo da su tri puta brojniji,zatim jurišaju u napad, kao čopor izgladnelih vukova. Strašni mač.Crnog Gusara otvara krvavu brazdu u masi boraca. Niko ne možeodbiti munjevite udarce te gvozdene pesnice: neprijatelji padaju levoi desno mrtvi ili teško ranjeni.– Hrabro, moji junaci! – urla on. – Za mnom, Morgane!Španci, uhvaćeni između dve vatre, zbunjeni brzinom tog napada,

oklevaju, a zatim počinju da uzmiču delom prema krmi i delomprema pramcu.Strah koji su u to doba ulivali gusari sa Tortue, smatrani sinovima

pakla i stoga nepobedivim ljudima, bio je toliki, da su Španci čestodozvoljavali da budu ubijeni bez otpora, smatrajući uzaludnim svakipokušaj borbe. Stoga se nije trebalo čuditi ako je i posada fregate,pošto je prihvatila borbu, počela da uzmiče pred žestinomneprijatelja.Uprkos svemu Španci još nisu pomišljali na predaju. Štaviše iako

su bili prepolovljeni od gusara predvođenih Crnim Gusarom, još uveksu pružali žestok otpor, skupljajući se na gornjem spratu i na pramcuda bi tamo pokušali poslednju borbu.Ljudi Crnog Gusara i Morgana, ujedinivši se u sredini gornje

palube, posle jednog kratkog predaha, ponovo jurišaju u osvajanjedva kraja broda, dok se neki od njih penju na koševe jarbola da biodatle bacali granate među Špance. Druga i još krvavija borbazapočinje na palubi broda.Dve kolone od po dvadeset gusara, odabranih među najboljim

strelcima iz posade, silazile su ćuteći u kadar i u zajedničku sobu,zaklanjajući se iza nameštaja i sanduka nagomilanih na krajevimahodnika.Kao što se lako može pretpostaviti, Crni Gusar nije uopšte imao

nameru da ih žrtvuje u jednom novom napadu, naročito protiv snagaviše nego duplih, morali su da izvrše jednu običnu demonstraciju dabi skrenuli pažnju Španaca na sebe. Odlučujući udarac trebalo je da

se zada sa glavnog otvora na palubi, oko koga su se već bili skupilisvi ostali gusari.– Pre svega pravite veliku buku – rekao je Crni Gusar. I buka je

odmah počela. Tek što su se smestila u zasedu, dva odreda suodmah otvorila vatru na španske barikade, uz strahovite urlike, kakobi se poverovalo da se spremaju za jedan opšti napad. Španci suodmah odgovorili, pucajući iz topova. Efekat tih plotuna na takokratkoj udaljenosti bio je koban, ako ne za gusare, za brod sigurno.Kuršumi i karteči rušili su za nekoliko trenutaka pregrade, lomećinameštaj u kadru i zajedničkoj sobi. Padala su ogledala, kristali iporcelan, uz zaglušujuću lomljavu i rušile su se slike i svećnjaci.Gusari, koji su ležali na zemlji, iako su osećali kako se na njih sve

to ruši, nisu se pomerali i pucali su nasumice iz pušaka, pošto suhodnici već bili preplavljeni gustim dimom koji je gušio. Crni Gusar,uspravljen iznad otvora na palubi, koji još nije bio otvoren, slušao jesa izvesnom strepnjom očajničke povike koji su odjekivali u utrobivelikog broda. Izgledalo je da među zaglušujućom eksplozijomtopova, pokušava da razazna neki povik koji bi mu najavio predajuŠpanaca. Odjednom, kada je dim počeo već da prodire krozpukotine palube, okrenu se prema svojim ljudima, koji su bilinestrpljivi da i oni uzmu učešće u borbi koja se vodila pod njihovimnogama, govoreći:– Pripremite granate.– Spremne su, gospodine – odgovori jedan gusar.– Podignite otvor na palubi i ne štedite projektile. Možda će kroz

nekoliko trenutaka ti ljudi već biti u našim rukama.Četiri mornara podigoše dve gvozdene prečage i otvor na palubi bio

je otvoren. Iz njega pokulja gust oblak dima dižući se prema glavnomjarbolu. Ispod tog oblaka čule su se zaglušujuće eksplozije. To su bilitopovi sa baterija koji su grmeli demolirajući i rušeći dva kraja broda.Ne čekajući da se dim raziđe, gusari počeše da bacaju granate kroz

otvor. Španci u početku nisu primetili da je otvor slobodan zbogveoma gustog dima, ali kada su začuli prasak granata i videli kakona zemlju pada nekoliko njihovih drugova, pogođeni komadićima tihsmrtonosnih projektila, napustiše glavom bez obzira topove, trčećibezumno kroz bateriju.

Taj neočekivani napad prouzrokovao je veliku paniku u njihovimredovima. Čak i najhrabriji napustiše svoja mesta, uprkos povicimanekolicine oficira i podoficira.Gusari se u međuvremenu nisu zaustavljali. Dok su dva odreda iz

kadra i zajedničke sobe nastavljali pucnjavu šireći sve veći strah ipometnju, oni sa palube ubacivali su granate u svim pravcima, uzopasnost da izazovu strahoviti požar. Komadići projektila leteli susvuda, fijučući i pogađajući veliki broj ljudi. Pod tim neprestanimeksplozijama otkivao se daščani pod, padali su razbijeni podupirači,rušile su se pregrade i ugljenisali su se jarboli. Plameni jezici pretećisu vijugali, šireći naokolo crvenu svetlost. Usred urlika boraca,povika ranjenika, praska granja i buke plotuna, podiže se snažni glasCrnog Gusara:– Predajte se ili ćemo vas sve uništiti!...– Dosta!... Dosta!... Zaurla pedeset glasova.– Ubijmo ih sve! – povika jedan gusar, pripremajući se da prevrne

kroz otvor sanduk pun granata.Crni Gusar se okrete prema tom čoveku, podižući na njega svoj

mač.– Ako ne poslušaš, ubiću te – reče mu. – Odlazi! Kiša bombi

prestade, kao što prestadoše i plotuni dva odreda skrivena ugornjem spratu i u zajedničkoj sobi.Crni Gusar se nagnu nad otvor, i ponovi:– Predajte se ili ćemo vas sve uništiti! Jedan glas se podiže usred

dima.– Položimo oružje.– Neka mi se pošalje jedan pregovarač.Nekoliko trenutaka kasnije, jedan čovek peo se na palubu. Bio je to

oficir, jedini preživeli od celog glavnog štaba sa velikog broda. Tajnesrećnik bio je bled i veoma potresen. Odeća mu je visila ukomadima a jedna ruka mu je bila rasečena od granate.On predade svoj mač Crnom Gusaru i reče mu jedva čujnim

glasom:– Pobeđeni smo.Plemić od Ventimilje odgurnu oružje koje mu je bilo ponuđeno,

reče:

– Zadržite svoj mač za neku bolju priliku, gospodine poručniče, viste pravi junak!– Hvala, plemiću – odgovori Španac. – Od Crnog Gusara sam i

očekivao sličnu ljubaznost.– Ja sam plemenit, gospodine.– Znam to. A sada, šta ćete uraditi sa nama?– Ostaćete zarobljeni na mom brodu sve do kraja našeg pohoda,

zatim ćemo vas iskrcati na neku tačku Meksičke obale, ne tražećinikakav otkup.– Vi se dakle spremate da preduzmete pohod na naše meksičke

gradove? – upita oficir začuđeno.– Na ovo pitanje ne mogu odgovoriti – reče Crni Gusar. – To je

tajna koja ne pripada samo meni.Zatim, uhvativši ga za ruku i vodeći ga prema krmi, upita ga

dubokim glasom:– Vi poznajete vojvodu Van Gulda, zar ne?– Da, plemiću.– On se nalazi u Vera Kruzu?Španac ga pogleda u lice, ne odgovorivši.– Ja sam vam poklonio život, dok sam po ratnom pravilu mogao da

vas bacim u more zajedno sa svim vašim ljudima. Možete dakleuzvratiti jednom plemiću tako malu uslugu.– Pa dobro, da, vojvoda se nalazi u Vera Kruzu – odgovori Španac

posle kraćeg oklevanja.– Hvala, gospodine – odgovori Crni Gusar. – Radujem se što sam

se pokazao plemenitim prema vama.Oficir se vrati prema otvoru na palubi i povika:– Položite oružje: plemić od Ventimilje poklanja svima život.Dva odreda gusara, predvođeni Morganom, odmah su ušli kroz

otvor da bi primili oružje.Fregata je gorela neverovatnom brzinom. Plameni jezici i gusti

oblaci dima izlazili su kroz otvore na baterijama i na palubi preteći dazahvate jarbole. Katran, rastopljen toplotom koja se oslobađala ispodpalube, slivao se po gornjoj palubi, cureći u more.– Šteta da jedan tako lep brod potone – reče Gusar koji je gledao u

fregatu sa visine gornjeg sprata »Munje« – mogla je da donesedragocene usluge gusarstvu.

– Da li će potonuti? – upita jedan glas sa strašnim prizvukom.Gusar se okrenu i ugleda mladu Indijanku.– Ti, Jara? – reče joj.– Da, moj gospodine. Popela sam se da bih prisustvovala agoniji

tog broda, koji je do malopre pripadao ubicama moga oca.– Koliko ljute mržnje vidim u tvojim lepim očima! – reče Gusar,

osmehnuvši se. – Tvoja mržnja jednaka je mojoj.– Ali ti ne mrziš ove Špance.– Istina je, Jara.– Da sam ih ja pobedila, sve bi ih ubila – reče devojka strašnim

glasom.– Već imaju suviše neprijatelja, Jara – odgovori Gusar. – Grozote

koje su počinili prvi američki osvajači, bile su velikim delomosvećene.– Da, ali čovek koji je uništio, moje pleme još živi.– Taj čovek je već na umoru – reče Crni Gusar muklim glasom. –

Sudbina ga je već kaznila.– I dokle će još živeti?– Njegovi dani su izbrojani, već sam ti rekao.– Žuri mi se da ga vidim kako umire.– Meksičke obale nisu daleko, Jara. Ove večeri, mi ćemo pristati.– U Vera Kruzu?– Ne, neću učiniti sličnu neopreznost. Mi ćemo tamo ući pre nego

što stigne gusarska flota, da bi sprečili Van Gulda da pobegne. Kadbi on i najmanje sumnjao u ono što potajno snevaju gusari, ne bi nasčekao već bi sigurno pobegao u Panamu.Plamenovi su se dizali sve do gornjih jedara, kao beskrajna zavesa,

koja je obavijala brod od pramca do krme. Crni oblak talasao seiznad jedne fregate, kao veliki crni kišobran sa čijih su ivica padalebezbrojne iskre, koje je vetar raznosio.Iako se »Munja« nalazila već daleko, njeni mornari su još uvek

mogli da čuju tupe udarce jarbola koji se ruše na palubu. Prizor jebio strašan i u isto vreme divan. Ali minuti su već bili odbrojani za tuveličanstvenu fregatu.Četiri časa kasnije »Munja«, koja je zadržala pravac prema severu

kako bi plovila na velikoj udaljenosti od Vera Kruza, skrenula je nazapad da bi se približila Meksičkim obalama. Pošto je noć bila

veoma tamna, postojala je velika verovatnoća da je mogla dapobegne Špancima koji su krstarili duž obala, kako bi se zaštitili odmunjevitih iskrcavanja gusara.Crni Gusar nije ni za trenutak napuštao komandnu palubu, želeći

da se sopstvenim očima uveri da nikakva opasnost ne pretinjegovom brodu. Srećom, za vreme te plovidbe prema zapadunikakva svetla tačka, koja bi označila blizinu nekog neprijateljskogbroda, nije bila primećena na mračnom horizontu.Sutradan »Munja« je ugledala veoma dugačko poluostrvu koje

zaklanja lagunu Tamjahua. Pošto nije bilo oprezno približiti se usredbela dana, »Munja« ponovo zaplovi pučinom, krećući se duž ostrvau pravcu Tampika. Da bi bolje zavarali španske brodove koje sumogli da sretnu, Gusar je naredio da se povuče jedan deo topova,sakrije dobar deo posade i da se na krmi razvije zastava Kastilje.Obala je izgledala pusta ali ne i sasvim neplodna. S vremena na

vreme videle su se guste šume kako se ocrtavaju duž obale. To subile uglavnom divne palme, a u vodi su se videle i mnoge biljke sažutim i visećim listovima.– Reklo bi se da je ta obala iznenadno potopljena – reče Morgan,

koji je istraživao obalu pomoću durbina. – Nikada nisam video palmekoje izranjaju iz mora kao alge.– Ove obale su podvrgnute naglim promenama – reče Crni Gusar.

– Zemljotresi snižavaju često znatne delove obale, potapajući ih.– Hoćete da kažete da se obale spuštaju usled zemljotresa.– Ponekad se i uzdižu, gospodine Morgane.– Stvar mi izgleda veoma čudna. Spuštanja mogu biti mogućna, ali

uzdizanja!...– Uzdizanja su proizvod regionalnih zemljotresa. Spuštanja izgleda

da se moraju pripisati hemijskim ili molekularnim promenama stena,bilo upijanjem bilo isušivanjem tih masa, ili pak laganom klizanjupovršinskog dela, ili čak formiranju podzemnih rupa. Međutim, bilokako bilo, mi nećemo videti te obale kako se potapaju, niti ostalekako postaju toliko velike da prkose planinama. Gospodine Morgane,naredite da nas odvezu što dalje na pučinu i da pripreme mojkitolovac.– Ko će poći sa vama, gospodine?– Karmo, Van Stiler, Moko i mlada Indijanka.

– Zar i Jara? – uzviknu Morgan začuđeno.– Biće mi dragocenija od ostalih – odgovori Crni Gusar sa

osmehom. – Poznaje mnoge stvari koje moji ljudi ne znaju.– Mesto gde se krije vaš smrtni neprijatelj?– Da, gospodine Morgane, mesto gde ću ga ubiti – odgovori Gusar,

dubokim glasom.

LAGUNA TAMJAHUAU jedanaest uveče »Munja«, postoje čitavog dana jedrila pučinom,

stigla je neopaženo od južne tačke lagune, zaustavivši se na petstotina metara od obale. Nikakvo svetlo nije bilo primećeno ni ujednom pravcu, stoga su mogli da se nadaju da nijedan brod nekrstari tim vodama i da ni jedno stražarsko mesto ne čuva te obale.Crni Gusar, pošto je pogledao u svim pravcima, sišao je na gornju

palubu, odakle su mornari spuštali u vodu jedan lagani kitolovac,natovaren sa nekoliko manjih sanduka koji su sadržavali hranu.Karmo, Moko i Van Stiler već su bili u njemu. Ostavili su svojamornarska odela da bi obukli kožne pantalone sa resama, velikeraznobojne ogrtače ukrašene resama i široke pojaseve u koje sustavili ogromne navaje i dobre pištolje. Na glavama su imali velikeslamene šešire, veoma visoke koji su sakrivali dobar deo lica.Čak je i Crni Gusar skinuo svoju crnu uniformu, da bi obukao

kostim, skoro jednak kostimima njegovih ljudi, međutim nije ostaviosvoj mač, sa kojim je računao da prikuje za neki zid ubicu svojebraće.– Da li je sve spremno? – upita Morgana, koji je već naredio da se

čamac spusti u more.– Da, plemiću – odgovori zamenik.– A Jara?– Evo me, gospodine – odgovori mlada Indijanka i stade pored

njega. Gusar sede na krmu čamca pored mlade Indijanke i dadeznak svojim ljudima da se otisnu na pučinu. Karmo, Van. Stiler icrnac uzeše vesla i lagani kitolovac zaplovi, dok se »Munja« okretalakako bi ponovo izašla na more.Nad mračnim vodama lagune dizala se lagana magla, čineći noć

još tamnijom. To je bila veoma opasna magla pošto je puna zaraznihisparenja, koja potiču od raspadanja paletuvijera, takozvanih biljakagroznice. Ove biljke se sreću u velikom broju u meksičkim lagunamai u ušćima reka. Rastući u vodi, malo po malo trunu, kvareći vazduh.Ove biljke proizvode »vomito prieto« tj. žutu groznicu, koja odnositoliko ljudskih života za vreme najtoplijih meseci.Čamac, pod snažnim udarcima triju vesala, plovio je brzo, bežeći

pred maglom koju je vetar nosio prema obali. Crni Gusar je zakormilom regulisao plovidbu. S vremena na vreme posmatrao je

kompas koji je poneo sa sobom da bi održao čamac u dobrompravcu i izmenio bi poneku reč sa Jarom. Čamac je prešao već višeod pola lagune kada Karmo, okrenuvši glavu ka severnoj tački nižegpoluostrva, ugleda svetlu tačku kako treperi.– Oh! uzviknu. Izgleda da ova laguna nije sasvim nenastanjena. Da

li ste videli kapetana?– Da – odgovori Crni Gusar, koji se bio podigao da bolje osmotri.– Da to nije neki jedrenjak?– Meni izgleda da je to nepomična svetlost – reče Van Stiler.– Ne – reče Moko koji je imao najoštrije oko od svih. To je jedna

ploveća vatra.– Možda neki jedrenjak koji ide u Pueblo Vejo, promrmlja Gusar.

Srećom, noć je toliko mračna da ćemo proći neopaženo.– Moramo li nastaviti veslanje, gospodine? – upita Karmo.– Da i ubrzajte pre nego što nas dostigne zarazna magla.Tri mornara zaveslaše svom snagom i kitolovac polete po mračnim

vodama lagune. Svetla tačka se tada udaljavala prema severu,opisujući kratke zaokrete.– Proći ćemo na velikoj udaljenosti – reče Crni Gusar, okrećući se

prema Karmou. – Kada mi stignemo do obale, bićemo toliko dalekoda nećemo biti izloženi nikakvoj opasnosti da nas otkriju.Čamac je napredovao brzo, sekući vodu uz lagani šum. Tri gusara,

iako su veslali svom snagom više od dva sata, uopšte nisu izgledaliumorni. Oko malog čamca neprestano je vladala apsolutna tišina,kao da su te vode bile bez stanovnika.Našavši jedan otvoren kanal između peščanih sprudova i

paletuvijera, čamac se uvukao u njega, napredujući polako da se nebi nasukao. Niko nije znao gde su se nalazili, pošto nikada nisuposetili te obale, čak ni Jara. Znali su međutim, da se kopno moralonalaziti prema zapadu i održavali su taj pravac, sigurni da će pre ilikasnije stići u šume. Pošto su napredovali još pola sata, našli su seispred mnoštva velikih ostrva, između kojih je bilo bezbroj kanala ikanalića. Veliko drveće raslo je na ostrvima, praveći tamne senke pokanalima.– Gde idemo? – upita Karmo.– Pristaćemo uz jedno od onih ostrva i sačekaćemo zoru – odgovori

Crni Gusar. – Po ovom mraku nemoguće je da se čovek orijentiše.

– Čini mi se kao da sam postao slep – reče Hamburžanin.Zaploviše prema najbližem ostrvu koje je bilo pokriveno veoma

visokim drvećem i iskrcaše se.Mrak je na tom mestu bio toliko dubok da se nije video ni prst pred

nosom. Sa kanala se dizala, lagano se šireći, magla zasićenagroznicom i kužnim isparenjima. Gusari se ispružiše u podnožjujednog od onih velikih stabala, dobro umotani u svoje ogrtače da bise zaštitili od noćne vlage. Međutim, pored sebe su stavili puškepošto nisu uopšte bili mirni.Zaista, nije prošlo ni nekoliko minuta, kada u blizini začuše oštri krik

koji se zatim završi zastrašujućim rikanjem. Odmah, jedan drugi,sličan krik odgovori malo dalje, zatim treći, pa četvrti.– Ovo su kajmani – reče Karmo, naježivši se. Opori miris mošusa

dopirao je iz kanala, očigledni znak da je na tom mestu mnogo tihodvratnih guštera.Pošto se magla podigla i pošto je počelo da svanjava, mrak se

malo razredio tako da se moglo videti šta se događalo u kanalima.Jedan odvratan gušter, dugačak barem šest metara, napustio jeguste paletuvijere i polako se približavao prema velikom ostrvu, nakome su bili gusari.Taj gmizavac je na smežuranim leđima imao pravi mali vrt. Među

koštanim ljušturama, punim blata, izrasle su barske trave i čakponeka trska. Računajući na to da zavara ljude, držao je glavu podvodom, pomaljajući jedino, s vremena na vreme, vrh njuške da biudahnuo malo vazduha. Čak mu je i rep bio potopljen, međutim, dokje njime mahao pravio je iza sebe penušavi trag koji je bilo lakootkriti.– Ta gadna životinja pokušava da nas iznenadi – reče Karmo. –

Međutim nećemo biti tako glupi da bismo ga zamenili zajedno stablodrveta. Šta kažeš, garavi kume?– Pusti ga da se približi i videćeš kako ću postupiti sa tim

gmizavcem – odgovori crnac.– Zar nećemo upotrebiti puške.– Bilo bi uzalud beli kume, zbog toga što se kuršumi često zabiju u

te koštane ljušture.– I pucnjevi mogu privući pažnju nekog španskog špijuna – dodade

Crni Gusar.

– Zar ćemo dopustiti da nas pojede? – upita Karmo.– Prepusti ga meni, – reče crnac.Moko je skočio među drveće a za njim Karmo i Hamburžanin.

Upravo su hteli da se sjure na obalu, kad odjednom jedan tupudarac. Kitolovac, razbijen jednim strahovitim udarcem aligatorskogrepa, bio je prevrnut u kanal, nestajući brzo ispod vode.– Sto mu gromova! – zaurla Van Stiler.– Ah! Skotovi! – povika besno crnac.– A mi smo izgubili čamac – reče Moko.– I doručak, dodade Karmo. – Naša hrana je otišla ribama.

SPLAVKarmo je rekao istinu. Pored toga što su izgubili kitolovac, gusari su

takođe izgubili i hranu koja je bila zatvorena u dva sanduka a takođei dobar deo municije. Na njihovu sreću, sačuvali su puške sanekoliko stotina metaka, kao i poneki pokrivač, koje se Jarapobrinula da ponese sa sobom, da bi se zaštitili od noćne vlage. Paipak, njihova situacija nije bila mnogo sjajna, pošto su se nalazili najednom velikom ostrvu, izgubljeni usred prostranih močvara kojimanikada nisu prošli, i uznemiravani opasnim kajmanima..– Evo nas u lepom sosu – reče Karmo. – Bez čamca i bez hrane.– Za hranu se možemo pobrinuti – reče Moko. Ovde neće

nedostajati ni ptice, ni majmuni pa čak ni kajmani.– Hteo si da kažeš da i kajmani mogu poslužiti za doručak? – upita

Karmo, sa gađenjem.– Rep nije loš, Beli Kume. Ja sam ga jeo više puta.– Začinjenog sa punom mošusa zar ne, Garavi Kume?– To je ukus koji ne izaziva gađenje, šta više čovek se brzo navikne

na njega – reče Moko.– Kako ćemo popraviti čamac? – upita Van Stiler. – Pretpostavljam

da niko od nas nema nameru da ostane ovde večito.– Ovde ima puno drveta – reče Gusar – zar moji mornari ne umeju

da sagrade jedan splav?– Kako se toga nisam setio – reče Hamburžanin. – Nisam mislio na

ovo drveće. – A ipak je tako vidljivo – reče Karmo, smejući se.– Moko, imaš li tvoju sekiru?– Da, kapetane – odgovori crnac.Pošto već počinje da se razdanjuje, otići ćeš da oboriš nekoliko

stabala.– A mi ćemo otići da nađemo lijane – reče Karmo.– A doručak? – reče Gusar. – Znam da ti ne možeš da radiš na

prazan stomak.– Mislio sam na to – kapetane – reče Karmo.– Dok Moko bude obarao stabla, ti i Van Stiler posetićete velike

ostrve.– Da li ćemo moći da lovimo ovde?

– U nedostatku boljega, zadovoljićemo se pečenjem od majmuna.Dok su Afrikanac i Crni Gusar išli duž obale da bi izabrali potrebno

drveće za izgradnju splava, Karmo i Hamburžanin su zamakli ušumu da bi našli nešto za doručak.Ta ostrva bila je veće nego što su dotle zamišljali i veoma šumovita.

Na zemljištu, sačinjenom od trulog lišća, rasle su u izobilju raznevrste palmi i veoma gusto žbunje u kojima se možda krila nekadivljač.Karmo i Van Stiler, pošto su malo oslušnuli, ne čuvši ništa drugo

osim krika majmuna, odlučno se uputiše među žbunje, krećući seveoma oprezno.– Pre majmuna, potražimo neko bolje pečenje – reče Karmo Van

Stileru. – Ova velika ostrva sigurno nije bez divljači.– Tu su i jata čaplji – odgovori Hamburžanin. – Te ptice će nam

dobro prijati.– Sto mu ajkula!– Šta ti je Karmo?– Video sam neku životinju kako beži kroz travu.– Da li je bila krupna?– Kao zec.– Kad bi zaista bio zec! – kakvo bi to bilo pečenje!– I ti to meni kažeš!... Ja sam iz zemlje tih životinjica... Dosta, ili će

mi poći voda na usta. To je armadilo!Dva gusara, koji su već nanjušili ukusno pečenje, jurnuli su u travu,

tamo gde su videli da se nešto pomera. Jedna životinjica, koju jošnisu mogli dobro da razaznaju, bežala je ispred njih ali kao da se nijemnogo žurila. Stigavši do jednog starog drveta, zavuče se u rupu nastablu, ostavljajući napolju samo dugačak rep, od sitnih krljušti.Karmo jednom rukom zgrabi rep armadila a drugom izvuče nož i

uvuče ga u šupljinu drveta, snažno bockajući. Životinjica je najprepokušala da se smota u klupko, zatim napusti sklonište i pade na tlo.Van Stiler, znajući da nije opasna, nagnuo se, gledajući je sa živomradoznalošću.– Veoma čudno! – uzviknu Hamburžanin. – Kako se samo zatvorio

u svoj oklop.Koji ga sigurno neće zaštititi od nas – reče Karmo, udarajući

životinjicu kundakom puške.

Jadni armadilo ispustio je slab krik a zatim se beživotno ispružio.– Evo pečenja! – povika Karmo hvatajući ga za rep. Uvereni da na

tom velikom ostrvu neće naći drugih životinja, skrenuli su premaobali gde su začuli veliku buku. Izgledalo je da tamo ima punobarskih ptica, u stvari, stigavši do paletuvjera videše kako iznad tihbiljaka kruže jata divljih patki i divnih čaplji, zelenog perja. Sa dvahica oboriše dve ptice, zatim skrenuše prema logoru da kapetan nebi postao nestrpljiv.Kada stigoše tamo, Moko je već oborio nekoliko mladih stabala i

odsekao mnogobrojne lijane, koje su trebale da posluže kao konopciza splav. Dok se Jara pobrinula da očerupa dve čaplje, gusari, poštosu se uverili da blizu obale nije bilo kajmana, odmah su počeli dapomažu u gradnji splava. Pošto su svi bili veoma vesti, bio jedovoljan jedan sat da bi se dobio ploveći objekat, sposoban da ihsve izdrži. Zbog veće predostrožnosti, sa bočnih strana postavili sudebele grane kako bi sprečili kajmane da se popnu na splav, a usredini su podigli jednu kolibu od grmlja i velikih palminih listova.U osam ujutru, pošto su doručkovali, gusari i mlada Indijanka

ukrcali su se na splav i snažno zaveslali. Prešavši Veliku ostrvu,nađoše se ispred jedne druge lagune, pretrpane barskim biljkamaispresecanim tu i tamo peščanim naslagama, na kojima su dremalikajmani. Jata vodenih ptica letela su iznad trski, opisujući čudnekrugove i kričući na sav glas. S vremena na vreme te ptice su sespuštale okomito na vodu i lovile ribice ili male račiće koji su bilisakriveni u pesku.U podne, splav je stigao u jedan novi kanal koji je, umesto da se

kreće prema tamnoj liniji koja je označavala kopno, skretao premajugu, stvarajući sebi prolaz između bezbroj peščanih sprudova ivelikih ostrva, obraslih paletuvijerima i visokim trskama. Iznad tihbiljaka dizala su se jata ptica koje su bežale ispred splava. Videli suse brojni »pyrocephalus« sa perjem vatrene boje na glavi i veomakratkim nogama, jata »coclarnis« sličnih našim zebama kao i»Sylvicole« sa divnim perjem zlatne boje, zatim čaplje, zelene patkei glupe barske šljuke koje su mirno gledale moreplovce ne plašeći seudaraca veslom, kojim je mahao Hamburžanin. Na peščanimsprudovima bilo je nemarno poredano mnoštvo »zopilotes«– a, vrstemalih kraguja, sa crnim perjem, koje u Meksiku vrše službu čistača.

To su ptice koje se brinu za čistoću gradova, pošto jedu sve otpatkekoje stanovnici bacaju po ulicama. Obdarene neverovatnomproždrljivošću, one gutaju sve i ništa im ne škodi.– Ovo je pravi raj za lovce – reče Karmo, koji je zažarenih očiju

pratio tu perad kako leti. Da se ne žurimo baš bismo mogli dobro dase najedemo. Šta kažeš na to prijatelju Stiler?– Kažem da mi od tvojih reči ide voda na usta – odgovori

Hamburžanin. Pogledaj one divne arzavole.– Kraljevski zalogaj, dragi moj.Predveče, splav koji još nije uspeo da stigne do kopna, bio je

privezan kraj obale jednog velikog ostrva, obraslog bujnomvegetacijom. Iza paletuvijera i barskih trski, dizale su semnogobrojne palme raznih vrsta, rastući visoko, izmešane sapapratima nalik na stablo i dragocenim mahagonijem.Gusari, koji su čitavog dana veslali pod suncem, koje je neumoljivo

peklo, bili su iscrpljeni i veoma žedni, pošto još uvek nisu mogli danađu ni kap slatke vode. Okusivši više puta vodu iz lagune uvek suosećali da je slankasta, pošto se i u kanalima osećala plima i osekasa mora.– Dajem svoju lulu za čašu vode – rekao je Karmo. Ne mogu više

da izdržim.– Jednu kap za sve pijastre koje imam u džepu! – dodao je

Hamburžanin.– Bojim se, junaci moji da ćemo biti prinuđeni da provedemo ovu

noć, ne okvasivši usta – odgovorio je Crni Gusar. Sve dok nestignemo do neke reke, nećemo imati slatku vodu.– Čekajte – reče odjednom Moko, koji je već nekoliko trenutaka

pažljivo posmatrao biljke sa velikog ostrva, još uvek osvetljeneposlednjim zracima sunca.– Šta misliš da ćeš naći, možda neki izvor? – upita Gusar. Sigurno

ga nema među ovom blatnjavom zemljom, zasićenom morskomvodom.– Čini mi se da sam opazio jednu biljku koja će nam utoliti žeđ,

gazda.– Neko drvo-fontanu? – upita Karmo, smejući se. Ja zaista nikada

nisam čuo da se govori o drveću koje ispušta vodu.– Nešto slično, Beli Kume.

– Kad bi nam barem dalo vino.Zadovoljimo se vodom, za sada – reče crnac. Pratite me.Tri gusara i Jara se iskrcaše, prateći crnca koji je već zamakao

među biljke, otvarajući sa mukom prolaz između žila, lijana i žbunja.Tlo na tom velikom ostrvu nije bilo blatnjavo kao ono na ostalim

ostrvima. Nije to više bio peščani sprud pokriven vegetacijom, većpravi deo čvrste zemlje, vrlo verovatno stenovitog dna. Biljke, vandomašaja vlage prožete morskom solju, bile su veoma bujne,prekrivajući čitavu površinu velikog ostrva i dostižući neverovatnedimenzije.Prešavši oko dve stotine koraka, Moko se zaustavio ispred jedne

prekrasne biljke koja je rasla usamljeno u sredini male čistine. Bila jeto jedna vrsta vrbe, visoka preko sedamdeset stopa, sa vrhom nalikna ogromnu kupolu, koja se sastojala od duguljastih i širokih listova,ali ne tako velikih, kap palmino lišće. Iz grana i iz stabla te čudnebiljke, kapala je voda u tako velikoj količini da je u dnu stvarala malubaricu. Bila je to neprekidna i obilna kiša koja je kapala na tlomonotonim i jednakim šumom.– Prava biljka – izvor! – uzviknu Karmo, začuđeno. Ja nikada nisam

video ništa slično.– Zaista je veoma neobična – reče Crni Gusar. Koja je to biljka?– To je »tamai kaspi«, gospodaru – odgovori crnac.– A odakle potiče sva ova voda? – upita Hamburžanin.– Verovatno ovo drvo apsorbuje i kondenzuje atmosfersku vlagu

pomoću specijalnih organa – reče Gusar. I na Kanarskim ostrvimapostoje biljke koje daju vodu u izobilju.– Da li ovo drvo uvek plače? – upita Karmo.– Nikada ne prestaje – odgovori Moko. Štaviše, ispušta veću

količinu vode, kada su reke oskudne i fontane suve.– Poslužimo se – reče Karmo. Iako nas Moko uverava da ovo drvo

uvek plače, bojim se da će svakog trenutka prestati.Međutim, Karmo nije bio samo žedan, bio je i veoma gladan i kako

su zalihe potrošene tokom dana i više nisu obnavljane, zbogapsolutne zabrane upotrebe vatrenog oružja, on se ponovo okretesvome garavom kumu:– Voda je veoma dobro piće – reče mu. Međutim, primetio sam da

suze ovoga »tamai kaspi« samo peru moja creva. Ako si ti Moko

zaista dobar čovek, trebao bi da nađeš neko drugo drvo koje će nasopskrbiti nečim čvršćim od vode. Šta kažete na to, kapetane?– Da si ti uvek u pravu – odgovori Gusar, smešeći se.– Onda moj dragi Moko, nađi neki drugi »tamai kaspi« koji da je...

pečene piliće, na primer.– Moj Beli Kum mnogo zahteva – reče crnac. Čak ni u Africi nisam

video biljke sa kojih padaju pečeni pilići.– Onda potražimo nešto drugo.Upravo u tom trenutku, iz pravca lagune začu se čudan krik, koji je

izgledao kao da dolazi od neke krupne životinje.– Ne mičite se – odgovori crnac.Zgrabio je koplje i polako se uputio između povijenih grana

paletuvijera, ne napravivši ni najmanji šum.Životinja zvana Lamantino se držala do pola u vodi, međutim, s

vremena na vreme, podizala je glavu, kao da je pokušala da uhvatineki šum. Da li je možda primetila prisustvo neprijatelja? Bilo jeverovatno, pošto je prekinuo svoju večeru.Iznenada, Moko se naglo uspravi na kraju paletuvijera. Dugačko

koplje polete kroz vazduh i pade tačno na leđa lamantina, zarivši seduboko u meso.– Na splav! – povika crnac.Tri gusara pojurila su prema plovećem objektu zajedno sa Jarom.

Moko ih je već predvodio, hvatajući se za sekiru.Lamantino, možda smrtno ranjen, batrgao se besno između

vodenih biljaka, grokćući, ali sve tiše. Skakao je između trski, lomećiih sopstvenom težinom, zatim je bučno tonuo, podižući prave talase,koji su se šumeći razbijali između žila paletuvijera, a zatim je ponovoizranjao. Uprkos tim očajničkim naporima, koplje je ostajalo i daljezabodeno, prouzrokujući mu tim neprestanim pokretima još veći bol ipovećavajući gubitak krvi.– Navali!... Navali! – vikao je Crni Gusar, jureći na pramac sa

mačem u ruci.Splav, koji su snažno gurnuli napred Karmo i Hamburžanin, brzo je

prešao kanal i stigao do nesrećnog sisavca, koji se zapleo među žilepaletuvijera. Moko podiže sekiru. Začu se mukli udarac kao da jenešto razbijeno, zatim usledi groktanje.– Naš je! – povikaše svi.

Lamantino, rascepljene glave strahovitim udarcem sekire, nasukaose na jedan peščani sprud i tamo izdahnuo.– Evo večere – reče Moko, spremajući se da iseče plen na komade.– I to kakva večera! – uzviknu Karmo. Trebalo bi da nas je barem

stotinu, da bismo ga celog pojeli.Sutradan gusari su se ukrcali na splav, nadajući se da će moći da

stignu do kopna, pre nego što zađe sunce. Pošto je vetar biopovoljan, da bi ubrzali maršrutu splava, iznad kolibe postavili sunekoliko veoma lisnatih grana koje su mogle da posluže kao jedro.U podne, pošto su prešli mnogobrojne kanale i prošli mnoga

ostrvca, Gusar je ugledao jedan dimni stub, koji se dizao izmeđudrveća na kopnu.– Da li su to Španci ili Indijanci? – upita se Gusar.– Tamo su ljudi, ulogoreni ispod šume – reče Karmo koji je takođe

opazio taj dim.U dva sata, samo još pola kilometra delilo je splav od kopna.

Veoma niska obala obrasla je visokim biljkama. Videle su se uvelikom broju... palme raznih vrsta, mahagoni, izvanredne paprati ipuno kedrova.Dimni stub nije se više primećivao, pa ipak, Gusar se nadao da će

stići u indijanski logor, pošto su već razabrali njegov položaj.– Zapnite još samo malo, prijatelji – reče on drugovima, koji su sa

mukom upirali motkama o dno, pošto više nije bilo povoljnog vetra.Kasnije ćete se odmarati sve do sutra.Voda je malo po malo postajala sve plića. Nasuprot tome, dno je

bilo zakrčeno vodenim biljkama, koje su često zaustavljale splav.Međutim, i taj poslednji deo bio je savladan. U četiri sata, gusari iJara iskrcali su se na ivici šume.– Hoćemo li odmah u potragu za logorom? – upita Karmo.– Ti bi umesto toga više voleo da se odmoriš, zar ne mornaru –

reče Gusar.– Ili bolje da pripremim večeru, kapetane – odgovori Karmo smejući

se.

VERA KRUZPošto su se odmorili nekoliko časova i pošto su utolili glad, gusari

krenuše u potragu za indijanskim logorom. Bojeći se međutim daumesto Indijanaca ne naiđu na Špance Moko, koji je bio najbrži odsvih, otišao je napred da istraži okolinu.Šuma, kroz koju su prolazili, bila je veoma gusta i sačinjavale su je

razne biljke koje su rasle tako blizu jedna druge da su ponekadveoma otežavale prolaz. Tu je bilo divnih stabala banana saogromnim listovima koji su nosili velike grozdove sočnih plodova,velike paprati, kao drveće, predivne palme, visoke trideset iličetrdeset stopa, ovenčane dugini listovima koji su se elegantnospuštali, zatim dragoceni mahagoni, naranče i stotine drugih biljaka.Neograničeni broj lijana okruživao je te biljke, preplićući se na hiljadunačina, vijugajući se i obavljajući se oko stabala i grana drveća.Mnogobrojne ptice cvrkutale su usred tog beskrajnog zelenila. Bili

su to uglavnom papagaji, ali bilo je i divnih ara, lepog perja vatreneboje, zatim »caninde« sa krilima tamnoplave boje i žutim grudima.Povremeno duž stabala, videle su se kako beže one ružne

gušterčine, zvane iguane ili lagarti, duge četiri ili pet stopa,crvenkaste kože sa zelenkastim odsjajima, gmizavci koji samimsvojim izgledom ulivaju strah, ali koji su ipak toliko traženi zbogveoma ukusnog mesa koje podseća na mlade piliće, tako bar tvrdemeksikanci i brazilski sladokusci.Pošto su marširali ceo sat, sa mukom otvarajući prolaz u tom haosu

rastinja, gusari se susretoše sa Mokom koji je išao ispred njih na tristotine ili četiri stotine metara.– Jesi li video Indijance? – upita Gusar.– Da – odgovori crnac. Njihov logor je blizu.– Da li si baš siguran da su to indijanci?– Da, gazda.– Da li si video konje u njihovom kampu?– Imaju ih oko dvadesetak.– Nadam se da će nam ih prodati – reče Gusar. Hajdemo prijatelji i

ako sve bude išlo dobro obećavam vam da ću vas sutra odvesti uVera Kruz.Nekoliko minuta kasnije, gusari su stigli u indijanski logor.

On se sastojao od oko dvadesetak koliba napravljenih od lisnatihgrana i nastanjenih sa oko dvanaestak porodica. To je bilo sićušnopleme, koje je više volelo slobodu u prašumi, od teškog rada urudnicima, kome su u to doba pohlepni španski osvajači podvrgavalisve Indijance. Ovi Indijanci bili su veoma siromašni. Živeli su samood lova i ribolova i čitavo njihovo bogatstvo sastojalo se od okodvadesetak konja i nekoliko ovnova.Pošto su saznali da su gusari bili neprijatelji Španaca, radosno su

ih dočekali, stavljajući im na raspolaganje najbolje kolibe i odmahzaklavši jednog ovna.Od poglavice, jednog starca koji je veoma dobro poznavao taj kraj,

Crni Gusar je dobio dragocena obaveštenja o tome, kojim putemtreba da ide da bi stigao u Vera Kruz. Od njega je saznao da dužobala nije bilo španskih mesta i da je bilo lako ući u bogatiMeksikanski grad, pošto su se Španci smatrali sigurnim od svakogiznenađenja.Veće su radosno proveli uz »Meksalu«, vrstu belog vina koje se

dobija od agave.Sutradan, pre zore, mali odred je napustio selo pošto je veoma

dobro iskoristio gostoprimstvo koje su im ponudili ti Indijanci. CrniGusar je uspeo da dobije pet snažnih konja, andaluzijske rase, kojisu obećavali da prevale veliki put a da se ne umore.Tek u sedam uveče, oni su mogli opaziti, na sjajnom horizontu,

zupčaste bedeme tvrđave S. Đovani de Luz, koja je tada bilanaoružana sa šezdeset topova i koja se smatrala neosvojivom.Ugledavši je, Crni Gusar je zaustavio svog konja. Strašan bljesaksevnuo je u njegovim očima a crte lica naglo su se izmenile.– Vidiš li je, Jara? – upita je on dubokim glasom.– Da, moj gospodaru – odgovori mlada Indijanka.– Ti je smatraš neosvojivom, zar ne?Priča se da je to najjača tvrđava u Meksiku.– Pa ipak, za nekoliko dana mi ćemo spustiti špansku zastavu koja

se viori na velikoj kuli.– I ja ću biti osvećena?– Da, Jara.– A čovek koji je ubio moga oca i koji je uništio moje pleme biće

mrtav?

– Nadam se Jara, samo ako mi ti pomogneš.– Stojim ti na raspolaganju, moj gospodaru. Želiš li moj život samo

da bi me osvetio? Uzmi ga.– Ja želim da ga ti sačuvaš, kako bi prisustvovala smrti čoveka koji

nam je naneo toliko zla. Napred, prijatelji: moj smrtni neprijateljspava u senci španske zastave!Rekavši to, podbode mamuzama konja i ode velikim galopom,

prelazeći plantaže kakaa koje su pokrivale ravnice.U devet uveče, malo pre nego što su se zatvorile kapije, mali odred

je neometano stigao u Vera Kruz.Ovaj grad je danas jedan od najvažnijih i čak jedan od

najnaseljenijih u Meksiku, ali u ono vreme imao je samo polovinu oddvadeset pet hiljada stanovnika, koliko danas broji. Uprkos tome,čak i 1683. godine bio je smatran jednom od najboljih i najbogatijihmeksičkih luka, iako je tada uživao glas jednog od najnezdravijihgradova u Velikom zalivu i sa veoma čestim olujama. Španci su odnjega stvorili veliki trgovački centar u kome su nagomilali neizmernabogatstva, snabdevši ga čvrstim utvrđenjima, da bi ga zaštitili odmogućeg napada gusara.Crni Gusar, predvođen Jarom, koja je odlično poznavala taj grad

postoje u njemu živela više od dve godine, ode u jednu gostionicusmeštenu u blizini tvrđave S. Đovani de Luz. Bila je to skromnagostionica, koju su posećivali mornari i mazgari i u kojoj su se moglidobiti najgori krevet i mršavi ručak za pet pijastera po osobi. Gazda,jedan debeli Andalužanin, koji mora da je mnogo voleo jako španskovino, sudeći po ružičastoj boji njegovog nosa, nanjušivši upridošlicama dobre mušterije, stavi im na raspolaganje dve jedinesobe i svoju kuhinju.– Mnogo smo gladni – reče Karmo, koji je vršio dužnost dvorskog

upravitelja. Tražimo od tebe odličan ručak i pre svega ukusno vino.Don Guzman de Soto, moj gazda, je čovek koji ne štedi pijastre, alitakođe ume da odseče uši ako nije uslužen kako treba.– Vaše visočanstvo se neće požaliti na mene – odgovori

Andalužanin, ponizno se klanjajući.– Ah... Zaboravio sam jednu stvar – reče Karmo, izigravajući važnu

ličnost.– Šta želi vaše visočanstvo?

– Moje visočanstvo želi da te pita za jedno obaveštenje.– Pažljivo vas slušam.– Hteo sam da te pitam kako je prijatelj mog gospodara, vojvoda

Van Guld. Odavno ga nismo videli.– Zdravlje ga odlično služi, Visočanstvo.– Da li je stalno u Vera Kruz?– Uvek, visočanstvo.– A gde stanuje?– Kod guvernera.– Hvala, prijatelju: donesi nam ručak i pre svega dobre boce vina.– »Kseres« i »Alikante« autentični, Visočanstvo.Karmo ga otpusti uzvišenim gestom i pridruži se Crnom Gusaru koji

je živo razgovarao sa Jarom u jednoj od dve sobe koje im jegostioničar stavio na raspolaganje.– Flamanac je ovde, kapetane – reče mu. To mi je ovog trenutka

priznao gostioničar.Bljesak mržnje zasija u očima plemića od Ventimilje.– Ovde je taj Van Guld! –– Da, kapetane.– Onda ćeš me ti Jara odvesti kod markize Bermejo.– Još ove večeri?– Možda će sutra gusari biti ovde.– A ako ove noći vojvoda ne ode kod markize? – reče Jara.– Ići ću u njegovu palatu da ga napadnem i tamo ću ga ubiti.– To je nemoguć poduhvat, kapetane – reče Karmo.– Zašto to kažeš?– Gostioničar mi je rekao da je vojvoda guvernerov gost.Kako mislite da uđete u dvorac koga će čuvati mnogobrojni

stražari?– Tako je, Karmo – reče Gusar. Međutim, treba da ga pronađem pre

nego što gusari stignu ovde.– Možda su naši drugovi još daleko, kapetane.– Ali ja ne mogu da ostanem besposlen sada kada se nalazim

ovde, u gradu u kome je moj smrtni neprijatelj.– Ne kažem vam da ostanete ovde kapetane, pošto to želite ići

ćemo da popijemo jednu bocu vina kod markize Bermejo.

Pretpostavljam da ima podrum, bolje snabdeven od podruma pisaraiz Marakaiba.– Možda – reče Crni Gusar. Ići ćemo da je nađemo. U tom trenutku,

u sobu uđe gostioničar, u pratnji dva mlada crnca, koji su nosili korpepune jela i boca vina. Sve to staviše na jedan već postavljen stol,zatim se na Karmoov znak povukoše, zatvarajući vrata. Oko desetuveče, Crni Gusar ustade, govoreći:– Kucnuo je čas osvete: hajdemo.On na iskap isprazni poslednju čašu vina, opasa mač, obavi se

širokim ogrtačem, ukrašenim trakama i otvori vrata. Svi ostaliustadoše.– Da li treba da ponesemo sa sobom i puške? – upita Karmo.– Biće dovoljni vaši pištolji i navaje – odgovori Gusar. Kada bi nas

videli naoružane Španci bi mogli nešto da posumnjaju.– Navaje će poslužiti da oderu kožu vojvodi ako kojim slučajem

izbegne vaš mač – reče Van Stiler.Upozorili su gostioničara da će se vratiti veoma kasno, jer treba da

posete mnogo prijatelja a zatim izađoše predvođeni mladomIndijankom.Ulice su bile mračne i skoro puste, pošto su Španci u to doba imali

običaj da se rano povuku u svoje kuće. Jedino su se na ponekojterasi videle osobe koje su uživale u svežini noći. Jara je bezoklevanja išla pored Crnog Gusara. Iako već nekoliko godina nijeboravila u Veri Kruz, još uvek je odlično poznavala taj grad.– Da li ćemo morati mnogo da hodamo? – upitao je Gusar.– Ne više od četvrt sata – odgovorila je devojka.– Da li ćemo ga naći kod markize?– Šta kaže tvoje srce, moj gospodaru?– Da ću ja ove noći videti ubicu moje braće – odgovori Crni Gusar.– A ja uništitelja moga plemena – reče Jara.– Nadajmo se da se naša srca ne varaju.Tek što su hteli da skrenu za ugao jedne ulice, kada se Gusar

snažno sudari sa jednim čovekom, umotanim u široki ogrtač, koji jedolazio sa suprotne strane.Tonnerre de Dieu! – uzviknu nepoznati, skočivši unazad i

zauzimajući odbrambeni stav.– Pa to je Francuz! – povika Gusar.

Nepoznati je, čuvši taj glas otvorio ogrtač, zatim se približi CrnomGusaru, pažljivo ga posmatrajući.– Plemić od Ventimilje! – uzviknu on. Kakva neočekivana sreća...– Ko si ti? – upita Gusar, stavljajući desnu ruku na dršku od mača.– Ja sam Gramonov čovek.– Kako to da se nalaziš ovde? – upita ga Crni Gusar, začuđeno.– Pošao sam da vas tražim, plemiću.– Znao si da sam ovde?– Gramon se tome nadao. – I šta treba da mi kažeš?– Došao sam da vas upozorim da su se gusari već iskrcali na dve

lege od grada.– Već su ovde!...– Da, plemiću. Naše vođe su želele da ubrzaju poduhvat iz straha

da Španci nešto ne nanjuše.– I kada će napasti grad?– Sutra u zoru.– Kada si stigao ovde?– Pre tri sata – odgovori Francuz.– Da li se moja »Munja« pridružila eskadri?– Da, plemiću i iskrcala je dobar deo svoje posade.– Moraš li da se vratiš kod Gramona?– Odmah, plemiću.– Onda ćeš mu reći da su Španci mirni i da za sada ništa ne

sumnjaju.– Ništa više?– Dodaćeš i to da ću ja ove noći iznenaditi Van Gulda i da ću ga

verovatno ubiti. Zbogom: sutra, kada vi budete ušli u grad, ja ću vaspredvoditi.– Laku noć i mnogo sreće, plemiću – odgovori Francuz, brzo se

udaljujući.Mali odred krenu jednom uličicom koja je vijugala između visokih

zidova, koji su okruživali vrtove. Kroz palme su se videle masivnezgrade, verovatno velike palate. Jara pređe pedeset ili šezdesetmetara, zatim naglo zastade ispred jedne gvozdene kapije.– Gledaj, moj gospodaru – reče. Možda je čovek koga mi toliko

mrzimo i koga ćeš ti ubiti, ovde?

Gusar je jurnuo prema kapiji. Iza nje se pružao prostrani vrt sadivnim palmama i cvetnim alejama, na kraju vrta nazirala se jednavelika palata, koju je nadvisivala kvadratna kula. Dva prozora uprizemlju te palate, bila su osvetljena. Svetlost se probijala krozspuštene žaluzine, obasjavajući aleje, koje su se pružale ispredkuće.– Možda je tamo? – upita se Crni Gusar.– Možda, moj gospodaru.– Ako ga nađem imaću njegovu krv, Jara. Moko, Karmo, Van

Stileru, pomozite nam.Crnac, koji je bio najviši od svih i najokretniji, pope se na kapiju,

zatim pruži jednu ruku Crnom Gusaru i podiže ga bez vidljivognapora, spuštajući ga sa suprotne strane. Ostali su izveli istimanevar, bez teškoća. Kada su se svi našli okupljeni pod mračnomsenkom palmi, Gusar isuče svoj mač, govoreći svojim ljudima:– Napred i tišina!Pred gusarima se pružala veoma široka staza, oivičena sa dva reda

palmi i alejama sa cvećem, koje je širilo prijatan miris. Crni Gusar,pošto je nekoliko trenutaka pažljivo osluškivao, ohrabren dubokomtišinom koja je vladala u vrtu, prekidanom jedino ponekim zrikavcem,krenu odlučno stazom, gledajući neprestano u dva osvetljenaprozora. Oslobodio se prostranog ogrtača ukrašenog trakama,prebacivši ga na levu ruku, dok je u desnoj držao mač. Karmo injegovi drugovi otvorili su dugačke navaje i držali su uperenepištolje, koje su nosili o pojasu. Svi su hodali pažljivo, da ne bizaškripao šljunak ili suvo lišće. Stigavši do kraja staze, Crni Gusarse zaustavi na trenutak, gledajući levo i desno.– Vidite li nekoga? – upita on svoje ljude.– Nikoga – odgovoriše svi.– Moko, ti ćeš se pobrinuti za Jaru.– Šta treba da radim, gazda?– Da je prebaciš preko prozora kada ja budem ušao.– A mi, kapetane? – upita Karmo.– Vi ćete, čim ja budem unutra, da se postavite na stražu ispred

vrata kako niko ne bi došao da me uznemirava.– Ovaj put za Van Gulda je svršeno – promrmlja Karmo, naježivši

se. Kapetan će ga dobro probosti.

Crni Gusar je prešao mali trg koji se nalazio naspram palate ipribližio se jednom od dva osvetljena prozora. Radosni i u isto vremepreteći znak, upozorio je gusare da se čovek koga toliko vremenatraže, nalazi tamo unutra.– Da li si ga video? – upita Jara, prigušenim glasom.– Da. Gledaj! – uzviknu Gusar, podižući je do visine prozora.U jednoj divnoj i bogato nameštenoj sobi, sa velikim Venecijanskim

ogledalima i lepim zastorima, sedele su dve osobe, za dobropostavljenim stolom. Ispred jednog masivnog, srebrnog svećnjakakoji je nosio dvanaest sveća, u punom sjaju i udobno zavaljen ufotelji od obrađenog bambusa, sedeo je čovek pedesetih godina. Bioje visokog rasta i krupan, sa dugom, već skoro sasvim sedombradom, veoma crnim i još uvek vatrenim očima i smelim, pomalotvrdim crtama lica. Uprkos godinama, videlo se da je krepak i snažankao čovek od četrdeset a možda još i manje godina i da još nijeizgubio ništa od mladalačke živahnosti. Vreme je naboralo čelo iizbelelo kosu i bradu, ali još nije savilo tu snažnu telesnu energiju.U prvi mah, izgledao je kao Španac, pošto je nosio bogati

kastiljanski kostim od svile, sa širokim ljubičastim prugama i sacrnom petljom oko nogu, međutim, izdavao ga je širok vezeni pojas,koji su u to doba upotrebljavali Flamanci.Pored njega je sedela veoma lepa žena tridesetih godina, guste

crne kose, bademastih očiju i lagano preplanule kože, verovatnoneka Andalužanka ili Seviljanka.Oboje su mirno razgovarali, pijuckajući neki liker boje ćilibara, koji

se nalazio u jednom kristalnom peharu.– Poznaješ li onu ženu, Jara? – upita Gusar isprekidanim glasom.– Da, to je markiza Bermejo.– A onog drugog, da li ga poznaješ?– To je čovek koji je uništio moje pleme.– I koji je ubio moju braću – reče Gusar.– Onda osveti mene i tebe – reče devojka.– Evo me!...Ostavi devojku, podiže naglo žaluzije i jednim tigrovim skokom,

skoči najpre na prozor, zatim u sobu, vičući na sav glas:– Najzad sam te našao, vojvodo!

Mač, koji je stezao u ruci, ispružio se između starca i markize,svetlucajući neprijateljski, pri živahnoj svetlosti sveće.Vojvoda, videvši da se pojavljuje Crni Gusar, kriknuo je iznenađeno

i preplašeno u isto vreme, zatim se brzim pokretom primače stolicina kojoj se nalazio njegov mač.– Vi! – uzviknuo je, probledevši kao krpa.– Poznajete li me, vojvodo? – upita Crni Gusar, divljim tonom.– Šta ovo znači, gospodine? – upita ona prezrivo.– Ko ste vi što se usuđujete da uđete sa isukanim mačem u kuću

markize Bermejo?... Mislite li možda da nemam dovoljno slugu, daim naredim da vas izbace kroz prozor?... Izlazite!– Plemić od Ventimilje i Rokabrune navikao je da izlazi na vrata a

ne kroz prozor, gospođo, pa makar morao da prođem kroz četu odsto ljudi – odgovori ponosno Gusar.– Plemić od Ventimilje!... Crni Gusar! – promrmlja markiza, naježivši

se.– Karmo, prijatelji, ovamo! – povika gusar. Njegova tri mornara i

Jara upadoše u sobu. Karmo i Van Stiler odmah su jurnuli premavratima da bi sprečili vojvodu da pobegne i sluge da uđu. MladaIndijanka se, naprotiv, približila starom flamancu, govoreći mudrhtavim glasom:– Da li me se sećaš, vojvodo... Prigušen krik ote se sa Vanguldovih

usana.– Jara!...– Da, ona Jara koja se zaklela da će jednoga dana osvetiti

uništenje svoga plemena.– Zašto si ti došla ovde? – upita vojvoda, loše prikrivajući bes.– Došla sam da te vidim kako umireš.– A ko će me ubiti? – upita starac, kome se malo po malo ponovo

vraćala hrabrost.– Ja – odgovori Crni Gusar, dižući mač. Pripremite se da umrete

vojvodo, jer neću imati milosti. Ove noći seni moje braće napustile sumorske dubine da bi prisustvovale vašoj smrti. Branite se jer ću vasja ubiti.Ironičan smešak zatitra na vojvodinim usnama. Spremao se da

započne borbu kada podižući mač, upita:– A ako ja vas ubijem?

– Hoćete reći?– Vaši ljudi bi me posle ubili.– Moji ljudi su već dobili naređenje da se ne mešaju u naša posla.

Ja sam plemić, gospodine.– Onda se pazite: ja sam prvi mač Flandrije.– A ja sam najbolji u Pijemontu, vojvodo.– Onda, evo vam!...Vojvoda se baci na Gusara brzinom, koja se nikada ne bi mogla

zamisliti u čoveka već zašlog u godine, nadajući se da ga iznenadi.Gospodar od Ventimilje je međutim jednim munjevitim pokretom

podigao levu ruku, zaštićenu ogrtačem, primivši udarac mača međunjegove nabore.– To nije pošteno, vojvodo – reče.– Ja svetim moju kćer – zaurla starac strašnim glasom.– A ja moju braću koju si ti ubio! – povika Crni Gusar. Moko, pomeri

stol!Crnac je spremno poslušao, ostavljajući tako protivnicima dovoljno

prostora da bi mogli slobodno da se napadaju.– Evo ti, izdajico! – povika gusar, ispruživši mač.– Evo i tebi! – odgovori vojvoda.

UDARCI MAČA I PUCNJI IZ PUŠKETa dva smela čoveka, kod kojih je mržnja bila podjednaka, žestoko

su se napadali, rešeni da se bore bez milosti. Obojica hrabri istručnjaci u teškoj veštini mačevanja, morali su dugo da izdrže, prenego što se oštrice njihovih mačeva ne napiju krvlju jednog ilidrugog.Gusar je posle prvih udaraca postao oprezan. Shvatio je da ima

posla sa neustrašivim mačevalcem, koji nije uzmicao pred njegovimmačem i zato je obuzdao svoje žestoke napade, smirivši nerve.Vojvoda, iako više nije bio mlad, sjajno se borio, vešto odbijajući

munjevite udarce svog neprijatelja i udarajući kad god bi mu seukazala prilika.Svi su ćutali: markiza, naslonjena na jednu stolicu, pažljivo je pratila

pokrete dvojice neprijatelja. Gusari, oslonjeni na vrata, ali sanavajama u ruci, nisu skidali oči sa svog kapetana. Jedino je Jaraizgledala veoma uzbuđena. Šćućurena u jednom uglu sobe, upornoje gledala Crnog Gusara, suznim očima. Jedna devojka drhtala jezbog svog osvetnika i zaštitnika i trgla bi se svaki put kada bi gavidela da odbrani udarac ili da napravi korak napred.Vojvoda je počinjao da gubi strpljenje i da se umara. Obilan hladan

znoj vlažio mu je čelo a njegovo disanje postajalo je sve teže. Gusarje, naprotiv, izgledao kao da je tek počeo borbu. Nijedna kapljicaznoja i nijedan znak umora, štaviše, izgledalo je da je njegovaokretnost postajala svakog trenutka sve veća. U jednom momentu,vojvoda pritisnut izbliza i zasut udarcima, napravi prvi korak unazad.Naglo zamahnuvši, Crni Gusar se sagnuo skoro do poda,

pomaknuvši istovremeno levu nogu. Bio je to takozvani »kartočo«udarac, jedan od najopasnijih udaraca italijanske škole.Vojvoda, koji je možda poznavao taj udarac, stigao je na vreme da

ga izbegne, odskočivši unazad. Udarac je bio odbijen, međutim,vojvoda je izgubio još dva koraka i nalazio se tik uza zid.– Još malo pa će ga kapetan prikovati za zid – promrmlja Karmo.Vojvoda je međutim, primetivši da je već stigao do kraja sale,

skrenuo je u stranu, uzmičući koso prema jednom uglu. Da li je hteoza nekoliko minuta da odloži trenutak kada će se naći pritešnjen uzazid ili je imao neku tajnu nameru?

Karmo, videći ga kako uzima taj pravac, namrštio je čelo i pažljivogledao u taj ugao, ne opazivši ništa što bi moglo da potvrdi sumnjukoja mu se rodila u glavi.– Šta li smera taj stari lisac? – upita se. Ovo kretanje ukoso nimalo

mi se ne dopada. Otvorimo oči i budimo spremni.– Moj si! – povika odjednom plemić od Ventimilje, približujući se

jednim drugim korakom. Ubico moje braće, najzad sam te uhvatio.Vojvoda se našao u uglu i naslonio se na zid. Karmo koji ga nije

gubio iz vida, sumnjajući stalno u neko iznenađenje, ugleda kakovojvoda klizi rukom duž tapeta kao da nešto traži.– Pazite kapetane! – povika on.Tek što je Karmo izgovorio te reći, jedan deo zida se otvori iza

Vojvode.– Izdajice! – zaurla Crni Gusar, zamahnuvši mačem da ga udari.Međutim, bilo je suviše kasno. Vojvoda se bacio unazad i tajna

vrata su se naglo zatvorila za njim, uz veliku buku. Strahovit krik, krikranjene zveri ote se iz Gusarovih grudi.– Opet mi je pobegao! – povika on.Karmo, Van Stiler i Moko skočiše prema zidu.– Moko! – zaurla Crni Gusar. Razbij mi ova vrata!Crnac se zaleteo na zid, žestinom ovna. Od te ogromne mase

zatrese se čitava soba, ali vrata, zatvorena možda iznutra nekimtajanstvenim mehanizmom ili nekom gvozdenom rezom, nepopustiše pod tim žestokim udarcem.– Potražimo oprugu, kapetane! – povika Karmo. On poče da klizi

prstom po tapetu i oseti lako ispupčenje. Ne obraćajući pažnju na boludari u njega pesnicom. Začu se prasak kao da se jedna oprugapokrenula, ali vrata ne popustiše.– Sto mu gromova! – zaurla Gusar. Vrata su zaključana iznutra?– Ovamo Moko! – reče Van Stiler.Džinovski crnac i Van Stiler navališe na zid, gurajući strahovitom

snagom. Uzaludan napor!... Vrata ne popustiše.– Ovde ima gvožđa, kapetane – reče Van Stiler.– Dajte sekiru!... Potražite jednu sekiru! – viknu Crni Gusar.– Suviše kasno, gospodine – reče Karmo mašivši se za pištolj.U vrtu se začu njima dobro poznat glas, kako viče:– Tamo su unutra!... Pobijte ih kao besne pse!... To su gusari!...

– Do đavola – povika Crni Gusar. Markiza!...On se okrete bacivši brz pogled po sobi. Markiza Bermejo,

iskoristivši pometnju, pobegla je i verovatno probudila poslugu.– Kapetane – reče Karmo. Mislim da je trenutak da ostavimo na

miru vojvodu i da mislimo na našu kožu.Još nije završio tu rečenicu kada kod jednog prozora, odjeknu

eksplozija, ugasivši odjednom sveće. Jedno tane, loše usmereno,fijuknu pokraj gusarovih ušiju.– Na prozore! – povika Karmo. Zatvorimo kapke. Videvši jednog

čoveka, koji je pokušavao da se popne na prozor, brzo napuni pištolji opali. Začu se bolni krik.– Jedan manje! – povika Karmo, zatvarajući brzo kapke.U međuvremenu, Moko je zatvorio one na drugom prozoru,

izbegavši udarac alabarde, koji je hteo da mu zada jedan crnac, kojise već popeo na prozor. Napadač je, međutim skupo platio svojuhrabrost, pošto mu je Moko zadao takav udarac da se otkotrljao uvrt, polu mrtav.– Zabarikadirajte sada vrata! – povika Gusar, koji je po stoti put

bezuspešno pokušavao da otvori tajni prolaz.Tri gusara, ne gubeći vreme, odguraše prema vratima stol, zatim

dva teška ormara i jednu veoma masivnu sofu. Tek što su završili,začuše da neko bučno udara o jedna vrata.– Otvorite! – povika markiza, pretećim glasom. – Otvorite ili ću

odmah pozvati vojnike!...– Zaboga! – povika Karmo. Gospođa je pobesnela.– Hoćete li se predati ili ne, plemiću od Ventimilje?– Da, gospođo markizo – odgovori Crni Gusar.– Sto mu gromova! – uzviknu Karmo, gledajući kapetana začuđeno.– Onda otvorite vrata i predajte oružje – nastavi markiza.– Moji ljudi već izvršavaju vaše naređenje. Zatim okrećući se trojici

gusara, reče im tihim glasom:– Čim se markiza pojavi uhvatite je i dovedite ovde unutra, biće

nam dragoceni talac.– A sluge? – upita Karmo.– Ja i Moko ćemo se suočiti sa njima i videćemo da li će umeti da

nam se odupru. Ja verujem da će biti dovoljno samo naše prisustvoda ih rastera.

– Gospodine, ja mogu sam da uhvatim markizu – reče Karmo. VanStiler može da pomogne vama.– Dobro, pomerite barikadu i budite spremni da skočite napred.– Moj gospodaru – reče Jara, približivši se Gusaru. Ti trčiš u susret

smrti.– Ne boj se, dobra moja devojko.– Imaju puške.– A ja svoj mač: precizniji je od metaka, Jara. Povuci se u jedan

ugao da te ne bi pogodio neki hitac.Dok se mlada Indijanka nerado povlačila iza jednog velikog

sanduka, Moko, Karmo i Van Stiler pomicali su nameštaj, koji jestavljen ispred jednih od dvoja vrata, trudeći se da ga ne pomaknusuviše, kako bi prema potrebi još mogao da posluži kao barikada.– Da li ste završili? – upita Gusar uzevši mač u desnu ruku a pištolj

u levu.– Gotovo je – odgovori Karmo, vukući ili bolje reći oborivši stol.– Da li ste spremni?– Spremni smo – odgovoriše dvojica gusara, mašivši se za svoje

oružje.– Jedan trenutak – reče Moko.Snažnim potezom odvalio je jednu drvenu prečagu od stola, veoma

masivnu i veliku koja je postala, strašno oružje u rukama ovog atlete.– Evo jedne toljage za mene – reče Moko. Poslužiće mi da očistim

teren od neprijatelja.– Otvorite – naredi Crni Gusar.Karmo je bio spreman da posluša. Čim su se vrata otvorila, pojavi

se markiza, držeći u desnoj ruci pištolj a u levoj srebrni svećnjak. Izanje, pojavi se osam ili devet slugu, uglavnom meleza, od kojih suneki bili naoružani puškama a neki alabardama i mačevima. Karmose munjevitim skokom bacio na markizu. Za nekoliko sekundi istrgnujoj pištolj, podiže je snažnim rukama i odnese u sobu. Crni Gusar,Van Stiler i Moko jurnuli su na sluge, zapanjene tolikom smelošću,urlajući na sav glas:– Predajte se ili ćemo vas ubiti!Moko podiže prečagu i svom snagom udari među te ljude,

razbijajući im puške, alabarde i mačeve, dok su Hamburžanin i CrniGusar pucali iz pištolja. To je bilo i suviše za hrabrost tih slugu.

Prestrašeni iznenadnom pojavom džinovskog crnca i uplašeni od tadva pucnja, napustiše svoju gospodaricu i očajnički pobegoše uzstepenice, bacajući oružje.– Zaustavite se! – povika Gusar, videvši Hamburžanina i crnca kako

jure prema stepenicama. Zatvorite vrata i zabarikadirajte ih! Većimamo taoca koji nam je potreban.Vrativši se u sobu, ugleda bledu i uzdrhtalu markizu, naslonjenu na

jednu fotelju. Crni Gusar vrati mač u korice i galantno skide šešir,govoreći joj:– Oprostite gospođo što smo vas ovako nasamarili, ali to je bilo

potrebno za naš spas. Stoga se umirite i prestanite da drhtite: plemićod Ventimilje je dobar.– Jedan španski plemić ne bi postupio kao vi! – povika markiza,

crvena od besa.– Dozvolite mi da posumnjam u to, gospođo – odgovori Crni Gusar.– I šta sada mislite da radite sa mnom? Da mi nametnete veliki

otkup? Govorite: markiza Bermejo je dovoljno bogata da bi platilačak i plemića od Ventimilje.– Dajte vaše zlato svojim slugama a ne meni – odgovori ponosno

Crni Gusar. Ja sam naredio da vas uhvate kako bih se odbranio odšpanskih trupa, koje će možda uskoro doći da nas napadnu.– I zar Crni Gusar koristi jednu ženu kao štit, da bi se odbranio od

neprijateljskih udaraca? Mislila sam da ste hrabriji.Na tu krvničku i nezasluženu uvredu, strašan bljesak sevnu u očima

hrabrog plemića, ali se odmah ugasi.– Gospodar od Ventimilje se štiti svojim mačem, gospođo –

odgovori. Uskoro ću vam to pokazati.– Da, kada vas budem videla kako kapitulirate pred guvernerovom

stražom – odgovori ironično markiza.– Ja! Naprotiv, guverner će biti taj koga ćete videti da kapitulira.– Šta ste hteli time da kažete?– Da nećemo biti mi ti koji će se predati, već čitav grad.– A čijom zaslugom? – upita markiza, probledevši.– Gusara sa Tortue.– Ako mislite da me zaplašite, varate se.– Gusari su već na vratima Vera Kruz, gospođo.– To je nemoguće.

– To vam kaže plemić, koji nikada nije lagao.– Ali u gradu je tri hiljade vojnika.– Kakve to ima veze?– I ostalih šesnaest hiljada u Meksiku. – I oni će stići suviše kasno,

gospođo.– A tvrđave imaju mnogo topova.– Koje ćemo mi zauzeti.– A učena!...– Plemić od Ventimilje ne ratuje sa ženama, niti žudi za novcem.

Zbogom gospođo.Markiza je ostala zapanjena tom neočekivanom plemenitošću.

Brzim pokretom, skide sa jednog prsta zlatan prsten sa divnimsmaragdom od velike vrednosti i pruži ga Crnom Gusaru, ljubaznomu govoreći:– Zadržite ga kao uspomenu na naš susret. Nikada neću zaboraviti

plemića, kome dugujem slobodu a možda i život.– Hvala – odgovori Crni Gusar, navlačeći prsten na jedan prst.

Zbogom, gospođo.Karmo je otvorio prozor. Gusar se popeo na njega i skočio u vrt,

dok je markiza vikala svojim slugama:– Neka niko ne puca!Karmo, Jara i ostala dvojica, išli su za Gusarom. Četiri gusara i

mlada Indijanka jurnuli su prema stazi da bi što pre stigli do kapije.Već su prešli skoro celu stazu, kada odjednom ugledaše nekolikoljudi kako silaze sa zida ograde.Karmo povika:– Vojnici!... Suviše kasno!...Skoro u istom trenutku odjeknuše nekoliko pucnjeva, za kojima

usledi bolni krik. Crni Gusar, koji je samo čudom izbegao pucanj,okrete se da vidi ko je bio pogođen. Sa usana mu se ote bolni krik:– Jadna moja Jara!Mlada Indijanka je pala na zemlju, prekrivši lice sa obe ruke.– Jara! – povika Crni Gusar trčeći prema njoj, dok su Karmo, Moko i

Van Stiler besno nasrtali na vojnike, pucajući iz pištolja.Jadna kći šuma već je bila u agoniji. Jedan kuršum joj je prošao

kroz grudi i krv je obilno tekla, obojivši u crveno njen mali plaviprsluk. Crni Gusar je uze u naručje i trčeći je ponese prema palati.

Uz put nalete na markizu, za kojom su išle sluge, noseći u rucibaklje.– Plemiću! – povika Španjolka, izmenjenim glasom. Bog je svedok

da vas ja nisam izdala, kunem vam se.– Verujem vam gospođo – odgovori Gusar.– Da li su je ubili?Crni Gusar se, umesto da odgovori, sagnuo nad mladom

Indijankom. Jara je otvorila oči i netremice gledala u njega, ali te očisu postepeno gubile svoj sjaj. Smrt se brzo približavala.– Jadna moja Jara! – povika Crni Gusar isprekidanim glasom.Devojka pomaknu usne, zatim uz krajnji napor, prošaputa:– Osveti... moje... pleme...– Kunem ti se da hoću, Jara...– Volim te... – uzdahnu Jara. Vo...Nije mogla da završi reč, izdahnula je. Gusar je ustao, bled kao

krpa.– Ja sam koban za sve – reče on dubokim glasom. Pobrinite se za

ovu devojku, markizo.– Obećavam vam to, plemiću.Crni Gusar pokupi svoj mač, zastade za trenutak nepomičan, zatim

se kao tigar baci prema jednom uglu bašte, gde se čulo zveckanječelika.– Hajdemo da je osvetimo! – povika.Skoro u istom trenutku jedan topovski plotun odjeknuo je potmulo

na nasipima oko tvrđave S. Đovani de Luz. Španci su osuli paljbu naprve eskadre gusara koje su jurišale u napad na Vera Kruz.

NAPAD NA VERA KRUZGusari sa Tortue, rešeni više nego ikada da osvoje taj veliki i veoma

bogati meksički grad, zaista su imali mnogo sreće jer su uspeli da sepribliže obalama a da ih Španci, koji su bili stalno na straži, nisuopazili. Da bi bolje zavarali neprijatelja, gusari su iskoristili jednusrećnu okolnost.Pošto su saznali da su u Vera Kruzu očekivali dva ratna broda koja

su dolazila iz S. Dominga, gusari su zaustavili glavninu svoje flote napučini i samo sa dva broda, na koja su ukrcali najodlučnije borce,smelo krenuli u luku, razvivši veliku špansku zastavu.Ratno lukavstvo je uspelo iznad svakog očekivanja. Stanovnici,

uvereni da su to dva očekivana ratna broda, nisu se uopšte pobrinulida provere to, a još manje vlasti u luci. Dva gusarska broda su se usumrak usidrila pri kraju luke, van domašaja tvrđave, kako bi uslučaju opasnosti mogli brzo da se domognu pučine. Kada sespustila noć, Loren, Gramon i Van Horn naredili su da se u voduspuste čamci i da započne iskrcavanje.Jedan odred izabranih ljudi, koji su se malo ranije iskrcali, već je

iznenadio i ubio obalske stražare, sprečivši na taj način da stanovnicii guverner budu obavešteni o velikoj opasnosti koja se nadvila nadusnulim gradom.Iskrcavši se, gusari su, podeljeni u tri kolone, tiho zašli u šume koje

su u to vreme opasivale grad, predvođeni sa nekoliko zarobljenihrobova. Međutim, pošto je grad bio zaštićen bedemima koji su gaštitili sa kopnene strane, zajedno sa tvrđavom naoružanom sadvanaest topova velikog kalibra, videše da su prinuđeni da sačekajuotvaranje kapija, pošto nisu imali merdevine da se popnu na zid.Loren, Gramon i Van Horn, pošto su naredili svojim ljudima da sesakriju u vrtove koji su opasivali grad, sakupili su se da odluče šta darade, pre nego što pređu zidine.– Preostaje nam samo jedna stvar – reče prvi Gramon, koji je,

pošto je pripadao regularnoj francuskoj vojsci, uživao izvesnopoštovanje kod svojih prijatelja. Pre svega, napašćemo tvrđavu, kojadominira gradom sa kopnene strane.– Teži poduhvat – reče Van Horn.– Ali ne i nemoguć – reče Loren, za koga nijedan poduhvat nije bio

nepromišljen.

– Ima dvanaest velikih topova na nasipu oko utvrđenja. – PrimetiVan Horn – dok mi nemamo čak ni jednu kolubrinu.– Naše sablje će pobediti bombe.– A naše granate će udaljiti branioce – dodade Gramon. – Naši ljudi

su dobro snabdeveni njima.– Hoćete li meni da poverite poduhvat? – reče Loren. – Pre nego

što svane zora, uveravam vas da će tvrđava pasti u moje ruke.– A stanovnici, upozoreni plotunima, pripremiće se za odbranu –

primeti Van Horn.– Evo gde se ti varaš – odgovori Loren. – Sreća, koja nas je

poslužila sinoć, neće nas ni sada napustiti.– A zašto, Lorene? – upita Gramon.– Saznao sam od robova koji su nas vodili, da Španci danas slave

ne znam koga sveca. Vi znate da oni za vreme svojih religioznihpraznika pucaju iz topova.– To je tačno – odgovori Gramon.– I stoga je moguće da se prevare u vezi pravog značenja

pucnjave. Dajte mi tri stotine odlučnih ljudi i ja ću vam zauzetitvrđavu.– A mi? – upita Van Horn.– Upašćete u grad čim se otvore kapije.– Dobro – reče Gramon, posle kraćeg oklevanja. Tvrđava nam je

neophodna da nas ne bi prignječili između zidina grada.– Onda, hajdemo – reče Loren. – Minuti su dragoceni.Četvrt sata kasnije kolona, sačinjena od tri stotine gusara izabranih

medu najsmelijim iz eskadre, u tišini je napustila vrtove, predvođenadvojicom robova.– Iznenadićemo garnizon – reče Loren gusarima koji su stajali

pored njega.Utvrđenje je sa te strane bilo delimično porušeno, tako da penjanje

nije bilo teško za te ljude, naviknute da se veru uz jarbole brodova,sa okretnošću veverice.– Sablje u zube i napred – zapovedi Loren.Prvi se uhvati za ispupčenja na utvrđenju i poče da se penje. Ostali

su ga sledili hvatajući se za grmlje, odupirući se nogama o pukotine ipomažući se uzajamno. Lanac od ljudi se produžavao, vijugajući se,kidajući i ponovo sastavljajući. Stigoše srećno do vrha utvrđenja a da

ih španski stražari nisu opazili. Trebalo je međutim da pređu bedemtvrđave, visok ne manje od deset metara i savršeno gladak. Taprepreka pokoleba gusare. Teško njima ako ih Španci iznenade nautvrđenju! Možda nijedan ne bi izbegao smrt.– Treba se popeti pre nego što svane zora – reče Loren – a imamo

samo pola sata vremena.U stvari, prema istoku, mrak je već lagano počeo da se razređuje.

Svetlost zvezda je bledela i beličasta pruga širila se nebom.Trenutak je bio strašan. Svakog časa, poziv na uzbunu, mogao jerazbiti tišinu i okupiti ceo garnizon. U Lorenovoj glavi sinula je ideja.Video je iza utvrđenja jedan plot, koji su nadvisivale dve motke,visoke možda i više od visine zida. On posla nekoliko ljudi da ihpodignu i naredi im da ih pažljivo prislone uz zupčaste bedeme.– Na juriš – zapovedi.– Gusari!... Stražari na kulama, iako nisu mogli da poveruju da su

se pojavili gusari, za koje su mislili da su još na dalekoj Tortui,skočiše i susretoše se sa prvim gusarima.– Predajte se! – povika im Loren.Vojnici, umesto da poslušaju, otrčaše prema glavnoj zgradi, vičući

iz sveg glasa:– Na oružje!... Gusari!Garnizon iz tvrđave, probuđen iznenada, sjuri se prema dvorištu da

bi stigao do topova.Suviše kasno!... Tri stotine gusara se već sakupilo, unevši

neprestanom paljbom pometnju među prve redove Španaca.U međuvremenu, nekoliko gusara je probilo vrata barutane i

otkotrljalo napolje burice, raspoređujući ih oko glavne zgrade u čijojse unutrašnjosti još uvek nalazio najveći deo garnizona. Sa svihstrana čuo se povik:– Predajte se ili ćemo vas dići u vazduh!Ta strašna pretnja izazvala je veći efekat nego pucnjava. Španci,

znajući na šta su sve bili spremni ti strašni morski vukovi i videći dane mogu da se suprotstave napadu, posle kraćeg oklevanja spustilisu veliku špansku zastavu, koja se vijorila na najvišoj kuli i položili suoružje pošto su prethodno dobili obećanje da će im biti oproštenživot.

Loren je naredio da se zarobljenici zatvore u skrovišta u tvrđavi,rasporedio je okolo mnogobrojne stražare, zatim naredivši da setopovi usmere prema gradu, povika:– Najpre jedan pucanj, zatim glavni plotun. To je najava pobede!Odjeknu jedan plotun, a zatim grunuše ostalih jedanaest topova

istovremeno, uz strašnu buku, zasipajući kišom topovskih zrnanesrećni grad, još uvek utonuo u san.Gramon i Van Horn su očekivali taj signal sa velikim uzbuđenjem.

Od osvajanja tvrđave zavisila je pobeda ili strašan poraz. Čuvši teplotune skočiše iz žbunja u vrtu.– Napred ljudi mora! Vera Kruz je naš.Gusari napustiše svoja skrovišta i iskočiše na ulicu koja je vodila u

grad. Ima ih šest stotina, naoružani su puškama, sabljama ipištoljima i spremni su na sve čak i na napad na strašnu tvrđavu S.Đovani de Luz, ako bude potrebno.Duž ulice zaustavljali su seljake koji su išli prema gradu na svojim

konjima i mazgama, natovareni zalihama hrane i stigoše pred kapijuu trenutku kada se otvarala. Njihov napad je bio tako iznenadan, dastraže nisu ni pomislile da pruže otpor. Neki su, međutim, uspeli dapobegnu u grad, vičući:– Na oružje!... Gusari!Dok su gusari upadali u grad i širili se kao bujica, sa desne strane i

iz pravca vrtova začu se nekoliko pucnjeva, zatim videše vojnikekako, navrat nanos beže, dok ih prate četvoro ljudi koji su vitlalimačevima i navahama. Gramon, koji je bio na čelu prve kolone,pojuri na tu stranu, verujući da ga napadaju sa boka. Odjednompovika:– Crni Gusar!Bio je to zaista plemić od Ventimilje koji je za svoj račun započeo

napad na grad. Uz pomoć svoja tri hrabra čoveka, rasterao je vojnikekoji su ubili Jaru, zatim preskočivši opsadni zid, jurnuo je zabeguncima želeći da im se osveti.– Gramone! – povikao je, videći francuskog plemića.– Stižete u pravi čas, plemiću – povika Gramon. – Dođite!– Evo me – reče Crni Gusar.– Da li je vojvoda mrtav?

– Opet je pobegao, dok sam se spremao da ga prikujem za zidsvojim mačem, odgovori Gusar, prigušenim glasom.– Pronaći ćemo ga. – U napad ljudi mora! Crni Gusar je sa nama!– Kod markize Bermejo! – viknu Crni Gusar svojim ljudima.On trkom prelazi kroz grad, probijajući se između građana koji beže

i gusara koji ih gone i četvrt sata kasnije stiže pred vrt. Kapija je bilasrušena i nekoliko gusara je već stiglo pred palatu sa namerom da jeopljačka. Pretećim povicima naredili su slugama da otvorezaključana vrata ali nisu dobili nikakav odgovor. Verujući dastanovnici hoće da pruže otpor, već su se spremali da navale naprozore u prizemlju, kada se pojavi Crni Gusar.– Odlazite odatle! – povika plemić od Ventimilje, dižući mač.Gusari, iznenađeni tom neočekivanom intervencijom, odustali su.– Kapetane – reče jedan od njih. – Ta kuća je nastanjena

Špancima.– Ovi Španci su moji prijatelji, odlazite brzo ako nećete da vas

probodem svojim mačem.Gusari, znajući ga kao čoveka od reči i videvši ga u dobroj pratnji,

okretoše se i rasturiše se.– Hvala, plemiću – reče jedan njemu dobro poznati glas.Markiza Bermejo pojavila se najednom prozoru gornjeg sprata,

zajedno sa dvojicom sluga, naoružanih puškama.– Otvorite, gospođo – reče Crni Gusar, pozdravljajući je mačem.Trenutak kasnije vrata su se otvorila pred Gusarom. Markiza je već

sišla i čekala ga je u istom salonu gde se odigrao dvoboj savojvodom.– Grad je izgubljen, zar ne plemiću? – reče markiza.– Da, gospođo – odgovori Gusar. – Rekao sam vam da će se

garnizon predati pred napadom gusara.– Tužni rat, plemiću.Zatim iz torbice od grimizne kadife, koja joj je visila o boku, ona

izvadi jedan papirić i posle kraćeg oklevanja, pruži ga CrnomGusaru, govoreći:– Primila sam ga pre dva sata: pročitajte ga. Gusar je odmah uzeo

to pisamce. Na njemu je bilo napisano samo nekoliko redova.»Uspeo sam da stignem „Eskurijal“ i da se otisnem na pučinu.

Izvinite me kod guvernera, ali hitni razlozi me prisiljavaju da odem u

Floridu. Dijego će vam reći ostalo.Van Guld«– Otputovao! – uzviknu Crni Gusar. – On mi opet beži!...– Znate gde možete da ga nađete – reče markiza.– Florida je velika, markizo.– Ali malo je gradova. Ići ću sve da ih pretražim kunem vam se, ako

ga ne stignem pre nego što on stigne tamo. Vi poznajete»Eskurijal«?– Ne znam kakav je to brod, plemiću, ali od Dijega možete dobiti

veoma dragocena obaveštenja.– Ko je taj čovek?– Jedan vojvodin poverenik.– Gde se nalazi?– U tvrđavi S. Đovani de Luz.– Tvrđava nije kapitulirala, gospođo.– Znam, ali potražite način da se domognete tog čoveka. On zna

mnoge stvari o vojvodi, koje ni ja sama ne znam i možda će on moćida vam objasni razlog zbog koga vojvoda putuje za Floridu.– U stvari njegov odlazak u taj daleki kraj mi je neobjašnjiv.– Meni takođe, plemiću – reče markiza. – Već duže vreme mi je

govorio o ovom putu i...– Nastavite, Markizo – reče Crni Gusar, videći da okleva.– Želela bih da vam ispričam jednu čudnu priču, koja vas može

interesovati.– Mene! – uzviknu Gusar, začuđeno.– Već sam vam rekla. To je priča koja će vas interesovati.Zatim, gledajući ga pravo u oči reče polako:– O Honorati!

MARKIZA BERMEJOCrni Gusar se, čuvši to ime, sručio na jednu stolicu, prekrivši lice

rukama. Prigušeno je jecao. Ostao je tako nekoliko trenutaka,nemoćan da izgovori jednu jedinu reč ili da ponovi ime jedneFlamanke, koju je tako beskrajno voleo i koju je oplakao kao mrtvu.Odjednom naglo ustade. Bio je bled kao krpa i crte njegovog lica

strahovito su se izmenile. Pogleda nekoliko trenutaka zbunjenomarkizu, zatim uz napor, reče isprekidanim glasom:– Želite li da mi slomite srce, gospođo? Zbog čega mi govorite o toj

devojci? Mrtva je i spava u miru u morskim dubinama, pored mojebraće.– Možda se varate, plemiću – reče markiza.– Želite li da mi ulijete nadu da je mlada Flamanka živa? – upita

Crni Gusar, približujući se grubo markizi, bleđi nego ikada.– Dijego Sandorf je u to ubeđen.– Ko je taj čovek?– Rekla sam vam: vojvodin poverenik.– Španac?– Ne, jedan stari Flamanac, koji je došao u Ameriku zajedno sa

vojvodom.– I on vam je govorio o Honorati?– Da, plemiću.– Onda vi znate...– Sve, sve... Vaša osveta je bila strašna, ali...– Ćutite, markizo – reče Gusar i ponovo se sruši na stolicu,

prekrivši lice rukama.Ostade nekoliko minuta ćuteći, zadubljen u mračne misli, zatim

trgnuvši se i ustavši, reče:– Ne, Honorata Van Guld je mrtva.– Ko vam to garantuje, plemiću? Da li ste videli njen leš kako pliva

po vodama zaliva?– Ne, ali one noći kada sam je ostavio u čamcu, duvao je jak vetar i

spremao se uragan. I meni su ispričali da je Flamanka pronađena ija sam se dugo vremena nadao, verovao glasovima, ali sada... To jejedna od mnogih legendi zaliva.– Dijego Sandorf me je uverio da je vojvotkinju zaista pronašla

jedna španska karavela, koja je kasnije doživela brodolom na

obalama Floride.– A meni je ispričao don Pablo de Ribeira, vojvodin upravitelj u

Puerto Limonu, da je čamac sa vojvotkinjom nađen prema zapadnimobalama Kube. Kome sada verovati?– Dijegu Sandorfu, plemiću – reče markiza. – Vi ste možda

zaboravili da je vojvoda otišao za Floridu.– A vi verujete? – upita Gusar,– pogođen tim recima.– Da je on otišao da pronađe svoju kćer – reče markiza.Krv jurnu u lice Crnog Gusara i njegova obično veoma bleda koža

se zarumene.– Živa! – povika on. – Honorata živa!... Zar je bog mogao da učini

takvo čudo?... Markizo, potreban mi je taj Sandorf. Treba da ga jaispitam.– Rekla sam vam da je zatvoren u tvrđavi S. Đovani de Luz.– Šta da radim?– Zauzmite tu tvrđavu.– To bi bila ludost koja bi stajala ogromnih žrtava. Gusari ne bi

toliko rizikovali.– Dijego Sandorf sigurno neće izići sve do odlaska vaših ljudi i

vaših brodova, plemiću.– Ići ću da ga otmem! – uzviknu Crni Gusar, kao da je doneo brzu

odluku.– Gde? – upita markiza, začuđeno. – US. Đovani de Luz.Španjolka priđe pisaćem stolu od abonosa, napisa nekoliko redova,

zatim pruži papirić Crnom Gusaru, govoreći:– Nađite način da ga predate Dijegu Sandorfu. Crni Gusar je uzeo

to pisamce, na kome je markiza napisala sledeće reći:»Jedan plemić, moj prijatelj želi da razgovara sa vama. On će

čekati noćas ispod poslednje istočne kule, od ponoći do zore.Dođite obavezno na sastanak.Ines de Bermejo«– Hvala, markizo – reče Gusar – ali vi se izlažete opasnosti da se

kompromitujete. Pomogli ste jednom gusaru.– Ne, već jednom plemiću – reče markiza. – Vi niste neprijatelj moje

domovine.– To jest ne bih nikada bio, da me moja tužna sudbina nije bacila

pred vojvodu. Do viđenja, gospođo, možda ćemo se ponovo videti

pre nego što zaplovim za Floridu.– Još jednu reč, plemiću.– Recite, gospođo.– Kad bi Honorata bila živa... Šta biste uradili sa vojvodom, njenim

ocem?Crni Gusar je pogleda pravo u oči a zatim reče:– Verujete li vi, gospođo, da su se duše moje braće smirile? Kada

more postane svetlucavo, Crveni i Zeleni Gusar, vojvodine žrtve,izlaze na površinu: oni traže, osvetu. Kada uragan dolazi sa istoka,usred urlika vetra, ja čujem jedan glas koji dolazi sa obala Flandrije:to je glas mog starijeg brata koga je vojvoda izdajnički ubio i taj glastakođe traži osvetu.– Pođite za mnom, plemiću – reče Španjolka, koja ga je razumela.Uvede ga u susednu sobu, bogato nameštenu.Položena na jednu sofu od zelenog somota, između dva visoka

svećnjaka i pokrivena flandrijskim čaršafom, ležala je mladaIndijanka. Njene lepe crte lica nisu se promenile. Izgledala je kao daspava ili da sanja, pošto su joj usne bile malo otvorene u laganiosmeh. Tanki mlaz krvi, procurio je ispred pokrivača i zgrušao se natepihu.Crni Gusar je tužnim pogledom posmatrao to lepo lice, zatim

nagnuvši se nad njom, utisnu joj poslednji poljubac na čelo,prošaputavši:– Ti ćeš takođe biti osvećena, Jara, Crni Gusar će održati zakletvu.Zatim istrča i stiže svoje ljude, kao da je želeo da sakrije od markize

duboko osećanje koje mu je izmenilo lice.– Dođite – reče grubim glasom Karmou i njegovoj dvojici drugova.Pređoše skoro trčeći vrt i krenuše ulicama grada, uputivši se prema

glavnom trgu.Uskoro su stigli na glavni trg, gde se nalazio glavni štab gusara.

Prostrani trg bio je prepun zarobljenika, topova, oružja i gomilamarobe opljačkane sa bogatih carinskih stovarišta.Dve stotine gusara, naoružanih puškama, zauzeli su trg ispred

guvernerove palate, da bi sprečili bilo kakav pokušaj pobune odstrane zarobljenika, a ostalih stotinu, okružili su katedralu, u čijoj suunutrašnjosti bile zatvorene najuglednije ličnosti grada i od kojih sugusari računali da izvuku visoke otkupe.

Svakog trenutka stizali su odredi gusara sa novim zarobljenicima ilisa kolonama crnih robova i meleza, natovarenih dragocenom robomili hranom, koju su odmah trošili gusari na straži.Svuda se čuo plač žena, vrisak dece, psovke i kletve, ali niko se

nije usudio da se pobuni. Topovi, smešteni ispred palate i burad sabarutom, postavljena okolo katedrale, obuzdavali su najsmelije ljudei smirivali najvatrenije zarobljenike.– Gde je Gramon? – upita Crni Gusar jednog gusara, koji je sedeo

na buretu baruta, držeći u ruci upaljeni fitilj.– U guvernerovoj palati, plemiću – odgovori stražar.– A Loren?– Stalno pazi na tvrđavu.– A Van Horn?– Pazi na garnizon S. Đovanija de Luz.Crni Gusar pređe trg i uđe u guvernerovu palatu, jednu masivnu

građevinu koja je imala izgled tvrđave i koja je uprkos tomekapitulirala prilikom prvog gusarskog napada, ipak ju je braniomnogobrojni garnizon.U jednoj dvorani, već do pola punoj zlatnim i srebrnim polugama i

dragocenim nakitom, plodovima pljačke, pronađe Francuskogplemića:– Zlato pritiče kao reka, plemiću – reče Gramon, čim je opazio

Gusara. Imamo ga već u vrednosti od četiri miliona pijastera.– To me veoma malo interesuje – odgovori Crni Gusar. Nisam

došao ovde da se divim bogatstvu Vera Kruza.– Znam to – reče Gramon, smejući se. – Štaviše, vi biste dali sve

ovo blago samo da imate u rukama onog prokletog vojvodu, zar ne,plemiću?– Moram da odem u S. Đovani de Luz.– U tvrđavu! – uzviknu francuski plemić, začuđeno:– Da, Gramon.– Na kakvu se ludost spremate?– Nije ludost, moram da odem tamo da bih dobio jedno hitno

obaveštenje.– Koje se tiče vojvode.– Njega i... Honorate.– Flamanke?... Možda je legenda istinita?

– Priča se da je živa.– Verujete li u to?– Reći ću vam, kada budem govorio sa čovekom koji se nalazi u

tvrđavi S. Đovani de Luz.– Ali Špahci su u tvrđavi.– Znam.– I ne nameravaju da se predaju, štaviše izgleda da imaju nameru

da pozdrave naše brodove topovskim salvama.– Kažem vam da ću ja ipak otići u tu tvrđavu.– Uhvatiće vas.– Možda neće.– Imate li neku amajliju?– Običan papirić, koji ću uručiti čoveku koga želim da ispitam.– A po kome?– Po nekom španskom vojniku.Gospodin Gramon iziđe i malo kasnije se vrati vodeći jednog

mladog španskog vojnika. Jadni čovek, misleći verovatno da gusarihoće da ga streljaju, bio je bled kao krpa i gledao je Gramonaprestrašenim očima.– Evo jednoga koji vam može poslužiti – reče Gramon, gurajući ga

prema Crnom GusaruOvaj ga je posmatrao nekoliko trenutaka, zatim stavljajući mu ruku

na rame, reče:– Ja ti poklanjam ne samo slobodu bez otkupa, već i pet stotina

pijastera, ako mi učiniš jednu uslugu.– Govorite, gospodine – reče Španac, ohrabren tim recima.– Ti poznaješ markizu Bermejo?– A ko je ne poznaje u Vera Kruzu?– A Dijega Sandorfa?– Poverenika Flamanskog vojvode?– Da.– Poznajem ga, gospodine.– Ti ćeš otići odmah u tvrđavu S. Đovani de Luz i predaćeš

gospodinu Sandorfu ovo pisamce. Reći ćeš mu da mu ga šaljemarkiza Bermejo. Ja ću sačekati odgovor u podnožju istočnog tornja,sa strane zaliva, zatim ćeš primiti pet stotina pijastera. Međutim,

pazi, jer ako pokušaš da me izdaš, mi ćemo zauzeti tvrđavu dabismo te umorili najstrašnijim mukama.– Više volim slobodu i pet stotina pijastera, gospodine – reče

španski vojnik.– U ponoć ćeš biti na mestu sastanka – reče Crni Gusar.– Obećavam da ću biti tamo, gospodine.– Odlazi!– Da li će mi gusari ostaviti slobodan prolaz? Gramon pozva jednog

gusara koji se vratio noseći korpu sa srebrnim polugama.– Hej, prijatelju – reče mu. Otprati ovog zarobljenika do naših

predstraža. Reći ćeš Van Hornu da on nosi naređenja plemića odVentimilje.Zatim, okrećući se prema Crnom Gusaru koji se sprema da izađe

za vojnikom, reče.– Budite oprezni, plemiću.– Biću, Gramon.– Nadam se da ću vas ponovo videti pre zore.– Ako sudbina nije odredila drugačije.– U tom slučaju mi ćemo zauzeti tvrđavu i oslobodićemo vas, ili

ćemo vas osvetiti.

USPON NA S. ĐOVANI DE LUZTri sata kasnije, kada su se gusari, umorni od pljačkanja, utaborili

što su bolje mogli po bedemima grada i po većim trgovima, jednamala barka sa četvoro ljudi odvojila se od obale i zaplovila brzo umali zaliv.Noć je bila veoma mračna. Snažan vetar duvao je sa Velikog zaliva,

valjajući velike talase, koji su se uz dugo hučanje razbijali o brodovei mnogobrojne velike lađe.U tom čamcu bili su Crni Gusar i njegova tri hrabra mornara. Prvi je

pokrio lice jednom malom maskom od crne svile i umotao se u širokiogrtač, takođe crn: njegovi mornari su nosili španske kostime. Svi suimali, mačeve o boku, a u pojasu po par pištolja. Moko je imao isekiru, strahovito oružje u njegovim rukama, kojim je rukovao mnogobolje nego mačem, pošto nije poznavao mačevanje. Crni Gusar jedržao rudo na kormilu, ostala trojica snažno su veslala da bisavladali snagu talasa.U luci je vladao potpuni mrak, pošto nije gorelo nikakvo svetlo na

usidrenim brodovima. Jedino na kraju nasipa, ispod tvrđave, treperilaje u intervalima zelena i bela svetlost svetionika. Međutim, svremena na vreme jedan bljesak munje za kratko bi osvetliouzburkano more, zatim bi usledila daleka grmljavina. Crni Gusar jesvaki put kada bi ta bleda svetlost razbila pomrčinu, živo podizaoglavu gledajući impozantnu masu tvrđave S. Đovani de Luz, kako seističe visoko sa svojim strašnim bedemima i zupčastim kulama.Čamac se tada nalazio naspram ušća u luku i morao je da se suoči

sa velikim talasima koji su sve jače prodirali između nasipa. CrniGusar je ustao, oslobađajući se ogrtača.– Produžite zaveslaje – reče on. – Pazite na talase. Čamac se

opasno ljuljao pod neprestanim udarcima talasa, čas tonući izmeđunjih a čas lebdeći na njima. U izvesnim trenucima, trpeo je takvenalete talasa, da je trojici mornara pretila opasnost da budu izbačeniiz čamca. Međutim pod tim snažnim zaveslajima Čamac je uspeo daprođe ušće luke, sklanjajući se odmah iza nasipa. Stigavši do krajanasipa, pređe i poslednji deo puta i stiže do ispod grebena tvrđave,tačnije u podnožje visoke istočne kule.– Spremite se da pristanete – reče Crni Gusar.

Čamac uplovi u neku vrstu uvale, koja se otvarala ispod kule.Karmo skoči na grebene držeći konopac i čvrsto ga priveza na vrhjedne stene. Crni Gusar, Moko i Van Stiler se iskrcaše. U tomtrenutku, jedna munja razbi pomrčinu, osvetljavajući luku.– Vojnik! – uzviknu Karmo koji se bio uzverao na neku vrstu

platforme, koja se pružala u podnožju kule.Jedan čovek izađe iza stene i krenu prema gusarima.– Da li ste vi osobe koje očekuju u tvrđavi? – upita on.– Da, mi smo – odgovori Crni Gusar, istupajući napred. – Da li si

predao markizino pismo Dijegu Sandorfu?– Da, gospodine – odgovori španski vojnik.– I šta ti je rekao?– Da vam stoji na raspolaganju.– Gde nas očekuje?– Na terasi kule.– Zašto nije došao ovde?– Ne bi mogao da napusti tvrđavu a da se ne primeti njegovo

odsustvo i pošto je jedan od komandanata, nije se usudio da to učini.– Šta misli, ko smo mi?– Španci, prijatelji markize Bermejo.– Da li nešto sumnja?– Ne, gospodine, u to sam siguran.– Pazi, ti ćeš dobiti nagradu tek kada se završi moj razgovor sa

Sandorfom.– To ste mi već rekli, gospodine.– I da te mi nećemo ostavljati ni za trenutak. Vojnik ne odgovori.– Kako ćemo se popeti na kulu? – upita Crni Gusar.– Sandorf je bacio lestve od konopaca.– U redu: popećemo se.– Odjednom je izgledao kao da je nešto posumnjao.– A ako ga preseku? – upita se.Približi se vojniku, koji je ostao malo pozadi kao da se nečega

plašio.– Da li treba da daš neki signal Sandorfu da bi mu označio naš

dolazak?– Da, gospodine.– Požuri da daš, zatim ćeš se penjati stepenicama ispred nas.

Španac prisloni dva prsta na usta i oštro zviznu. Trenutak kasnijena vrhu kule začu se jedan sličan zvižduk, koji se izgubi u grmljavini.Čak je i Crni Gusar izgleda ostao impresioniran visinom te

džinovske kule.– Moramo da se popenjemo veoma visoko – reče.Zatim, okrećući se prema Karmou koji je ispitivao lestvice, kao

čovek koji se u to razume, upita ga:– Jesu li čvrste?– Konopci su novi i veoma debeli.– Da li će moći da nas izdrže sve?– Čak i da nas ima više. Samo da...– Šta hoćeš da kažeš, Karmo!– Zaboga! – uzviknu ovaj, češući se po glavi. A šta ako ga ona

gospoda, koja se nalaze tamo gore, preseku? Da li ste mislili na to,kapetane?– Španac mi se zakleo da nije rekao ko smo.– Eh! uzdate se u njega!...– Držače nas da bi zaradio pijastre koje sam mu obećao.– Hajdemo, kapetane – reče Karmo odlučnim glasom.– Penji se – naredi Crni Gusar vojniku. – Ako nas nameste da

padnemo, poći ćeš i ti u ponor.– Sandorf ne zna ko ste vi – odgovori vojnik. – Pazio sam dobro da

mu to ne kažem, pošto mi je još stalo do života.Uhvati se za konopce i poče da se penje ne pokazujući znake

oklevanja. Crni Gusar je krenuo za njim, zatim su pošli Karmo, VanStiler i poslednji, crnac.Uspon nije bio lak. Vetar koji je snažno duvao, zanosio je lestvice,

tako da su gusari udarali o zid kule. S vremena na vreme bili suprisiljeni da se zaustave i odupru nogama o cigle, kako bi savladalinalete vetra. Kako su se penjali, sa svakim novim korakom, gusareje obuzimala sve veća uznemirenost. Strah da svakog trenutkamogu da se sunovrate u ponor, snažno se ukorenio u njihova srca.Znali su da su prepušteni na milost i nemilost svojih neprijatelja.Karmo čvrsto steže konopce i pogleda dole. Ponor je zjapio ispod

njih, spreman da ih proguta, crn kao dno nekog bunara. Nije se višeništa videlo. Čulo se jedino hučanje talasa, koji su izgleda postali još

veći. Iznad njegove glave vetar je čudno zavijao između zupčastihbedema kule.– Napred – reče u tom trenutku Crni Gusar. Španac, koji se malo

odmorio, nastavi da se penje, hvatajući se čvrsto za konopce. CrniGusar je bio spreman da ga pridrži, bojeći se da će ga svakogtrenutka uhvatiti vrtoglavica. Video ga je s vremena rta vreme kakookleva i čuo ga da cvokoće zubima.– Napred – ponavljao mu je. – Imamo još samo nekoliko metara da

pređemo.Najzad jednim poslednjim naporom, vojnik stiže do gornje ivice

kule.– Pomozite mi – reče on, videći da se pojavljuje jedan čovek.Ovaj pruži ruke i izvuče ga na platformu. Crni Gusar, koji nije patio

od vrtoglavice, uhvati se za ivicu najbližeg zupca i hitro skoči nakulu, stavljajući odmah ruku na mač. Čovek, koji je pomogaoŠpancu, pošao mu je u susret, govoreći mu:– Da li ste vi prijatelj markize Bermejo?– Da – odgovori Crni Gusar, sklanjajući se u kraj da bi ostavio

mesta svojim ljudima koji su već stigli do ivice. Obojica su se gledalinekoliko trenutaka, sa izvesnom radoznalošću.Dijego Sandorf, vojvodin poverenik, bio je čovek niskog rasta,

veoma širokih pleća i mišićavih ruku. Imao je oko pedeset godina.Njegova kosa i brada bili su prosedi, Crte lica prilično oštre a male isive oči kao u mačke, imale su metalni sjaj.On odmeri Crnog Gusara od glave do pete, podižući jednu lampu

da bi ga bolje osmotrio, zatim reče sa izvesnim neraspoloženjem:– Nije bilo potrebno da skrivate lice maskom, kao što vidite ja svoje

pokazujem.– Predostrožnost nikada nije suvišna – ograničio se da odgovori

Gusar.– Ko su ovi ljudi? – upita Sandorf, pokazujući na Karmoa i ostale.– Moji mornari.– Ah! Vi ste znači pomorski kapetan.– Ja sam prijatelj markize Bermejo – odgovori suvo Gusar.– Šta želite da saznate od mene?– Jednu stvar od ogromne važnosti.– Stojim vam na službi, gospodine.

– Ja znam da vi nešto znate o kćerki vojvode Van Gulda, gospođiciHonorati.Dijego Sandorf ga začuđeno pogleda.– Oprostite – reče – ali ja bih hteo pre toga da znam ko ste vi da se

interesujete za vojvodinu kćer.– Za sada sam samo markizin prijatelj, kasnije, na drugom mestu,

ne ovde, reći ću vam ko sam.– Kakvi razlozi vas sprečavaju da mi to odmah kažete?– Sada vam ih ne mogu izneti – reče Gusar odlučnim tonom.– Neka bude. Recite mi onda šta želite da znate.– Želeo sam da proverim da li je bila istinita priča da je gospođica

Honorata još uvek živa.– A sa kojim ciljem?– Imam jedan brod i spremne ljude i mogao bih možda, bolje nego

bilo ko drugi, uspeti da pronađem mladu vojvotkinju.– Onda ste vi vojvodin prijatelj, čim se toliko interesujete za njegovu

kćer.Crni Gusar ne odgovori. Dijego Sandorf je protumačio to ćutanje

kao potvrdan odgovor i nastavio:– Onda me slušajte. Ima tome dva meseca, ja sam se po dužnosti

nalazio u Havani, kada jednoga dana dođe kod mene neki mornar ireče mi da ima da mi saopšti veoma važne vesti. U početku, sampomislio da se radi o nekom poverljivom saopštenju koje se tičegusara sa Tortue, ali umesto toga radilo se o Honorati Van Guld.– Postoje saznao da sam ja vojvodin poverenik, odlučio je da dođe

da me potraži kako bi mi saopštio važna obaveštenja o mladojvojvotkinji. Saznadoh, dakle, od njega kako je oluja koja je nastupilaone noći u kojoj je Crni Gusar ostavio Honoratu samu u čamcu da bise osvetio vojvodi, poštedela devojku. Brod na kome je bio tajmornar, naišao je na mladu vojvotkinju na šezdeset milja od obaleMarakaiba i prihvatio ju je, uprkos razbesnelim talasima. Ta karavelaje plovila za Floridu i tako je povela za sobom Honoratu.– Na nesreću, tada je bio period uragana. Karavela je, stigavši do

južnih obala Floride, doživela brodolom nasukavši se na grebene, aposadu su masakrirali i pojeli divljaci koji su odmah dotrčali uvelikom broju na mesto brodoloma. Mornar koji je došao da meposeti, samim čudom je izbegao smrt, pošto se sakrio između

olupina broda. I mlada vojvotkinja bila je pošteđena. Ti divljaci,dirnuti možda njenom lepotom, umesto da je ubiju, pokazali su jojnesumnjive znake izvanrednog poštovanja. Iz svog skrovišta, mornarje video te okrutne ljudoždere kako kleče pred mladom vojvotkinjom,kao da je ona bila neko morsko božanstvo, zatim kako je polažu najednu nosiljku ukrašenu perjem i krokodilskim kožama i odvode sasobom.– Mornar je nekoliko nedelja lutao tom negostoljubivom obalom,

sve dok, našavši jedan napušten čamac u pesku, nije mogao da seotisne na pučinu, gde ga je pronašao jedan brod koji je dolazio iz S.Agostina. Eto gospodine, to je sve što sam saznao.Crni Gusar ga je slušao u tišini, pognute glave i prekrštenih ruku.

Kada je Dijego Sandorf završio, on podiže glavu upitavši ga tonomkoji je odavao živu uznemirenost:– Da li ste poverovali u tu priču?– Da, gospodine. Taj mornar nije imao nikakvog razloga da je

izmisli.– A zašto vojvoda nije odmah poslao neki brod da je traži?– On se u to vreme nalazio ovde, mogao sam da ga obavestim tek

pre nekoliko dana, tj. odmah posle mog dolaska.– Don Pablo de Ribeira je ipak saznao nešto.– Kako poznajete don Pabla? – upita Sandorf, začuđeno.– Otišao sam da ga posetim pre nekoliko nedelja.– Ja sam ga obavestio – reče Flamanac. – Verujući da se vojvoda

nalazi na svojim posedima u Puerto Limonu, najpre sam otišaotamo, dok je on u stvari već bio otputovao za Vera Kruz!– Rekli su mi da se vojvoda ukrcao preksinoć za Floridu.– Istina je, gospodine.– Da li će se zaustaviti u nekom mestu, pre nego što stigne tamo?– Mislim da će se zaustaviti u Kardenasu, na ostrvu Kubi, gde ima

mnogo poseda i puno poslova koje treba da obavi.– Vi ste mi rekli da je karavela pretrpela brodolom na južnim

obalama Floride.– Da, gospodine – odgovori Sandorf.– Na kom mestu?– Mornar nije mogao tačno da mi to kaže, pošto ne poznaje te

obale.

Crni Gusar mu pruži ruku, rekavši:– Hvala: ako sutra siđete u Vera Kruz, reći ću vam svoje ime.– Ali u gradu su gusari.– Sutra ih više neće biti.Znam, okrećući se prema svojim ljudima reče: hajdemo.Karmo, koji je već obišao platformu da bi se uverio da nije bilo

sakrivenih vojnika, siđe prvi, zatim iza njega Van Stiler, Crni Gusar iposlednji Moko.Bili su već spustili deset ili dvanaest metara, kada Karmo odjednom

viknu:– Sto mu gromova! A vojnik?– Zaboravili smo na njega. Ostao je na kuli! – reče Van Stiler.– Izdaće nas!...Crni Gusar se zaustavio. Ako vojnik, koji je trebalo da primi

obećane pijastre u podnožju kule, nije krenuo za njima, trebalo sebojati izdaje. Strah da bi lestvice mogle biti presečene i da bi semogli sunovratiti u ponor, koji je hučao pod njihovim nogama, slediim krv u žilama.– Popnimo se ponovo! – povika Crni Gusar. – Brzo, ako vam je

život mio.Gusari grčevito stegoše konopce i brzo se popeše natrag. Moko,

koji je bio prvi, uhvati ga se najbliži zubac. Tek što je bio naslonioruke, kada začu jedan glas kako govori:– Još imamo vremena da ih srušimo u ponor. Crnac se jednim

skokom baci među zupce i izvuče sekiru. Dva čoveka su u tomtrenutku prelazila platformu, krećući se tačno tamo gde su bileprivezane lestvice. Bili su to španski vojnik i Dijego Sandorf.– Natrag bednici! – povika crnac i diže sekiru. Španac i Sandorf,

iznenađeni tom naglom pojavom, zaustaviše se. Taj trenutak je biodovoljan da ostavi vremena Crnom Gusaru i njegovoj dvojicimornara da stignu do vrha kule. Karmo, ugledavši jednu kolubrinu,okrete je, uperi prema platformama drugih kula i brzo upali jedanfitilj, dok je Crni Gusar jurišao prema Dijegu Sandorfu, sa mačem uruci.– Šta još hoćete? – upita ovaj, koji je takođe isukao mač.– Da vam kažem da ste stigli suviše kasno da bi nas oborili u ponor

– odgovori Gusar. – Ako ste imali tu nameru, trebali ste to da učinite

ranije, kada smo se penjali.– Ko vam je to rekao? – upita Sandorf, glumeći začuđenost.– Čuo sam vas, gospodine Sandorfe, kada ste govorili vojniku:

imamo još vremena da ih srušimo.– Vi ste Crni Gusar, zar ne? – upita Sandorf.– Da, smrtni neprijatelj vojvode, vašeg gospodara – odgovori

plemić, skidajući masku.– Onda ću vas ubiti – povika Flamanac, besno napadajući.Za to vreme vojnik se bacio sa platforme, skočivši na jedan most

koji je bio povezan sa drugom kulom.– Na oružje! – vikao je na sav glas – Gusari!...– Ah!... Pseto! – povika Van Stiler, pojurivši za njim. Moko, za

mnom!...– Do đavola! – uzviknu Karmo, uperivši jedan top prema mostu.

Evo nas u velikoj nevolji!... Ovde će uskoro pljuštati kiša od olova.Crni Gusar, kome je stalo da se oslobodi Sandorfa kako bi

organizovao odbranu platforme, ili pokušao spuštanje sa kule akojoš budu imali vremena, napao je žestoko neprijatelja, prisilivši ga dauzmakne prema mostu. Flamanac se hrabro borio ali nije imaosnagu Gusara, iako je bio vest mačevalac. Stigavši do prvogstepenika mosta, bio je prisiljen da se okrene unazad kako ne bipao. Crni Gusar, brz kao munja, zadade mu udarac mačem izmeđurebara i Sandorf se otkotrlja niz stepenice!– Požurite, kapetane – reče Van Stiler. Još uvek imate vremena da

se spasite!.– Nikada! – uzviknu Crni Gusar, nepokolebljivim tonom. – Ja

ostajem sa vama. Dođite, branit ćemo se kao lavovi i čekaćemonapad Gramonovih gusara.

IZMEĐU VATRE I PONORACrni Gusar je već stupio jednom nogom na prvi stepenik, kada ga

iznenadna misao zadrža.– Ja sam hteo da postupim kukavički! – reče on, okrećući se prema

svojim ljudima.– Kukavički! – povika Karmo, gledajući ga začuđeno.– Da, Karmo.– Priznajem da vas ne razumem, kapetane.– Mi smo nehotice kompromitovali markizu Bermejo. Pretpostavite

da Španci uspeju da nas uhvate.– I onda?– I da Gramonovi gusari ne uspeju da osvoje tvrđavu.– A zatim?– Španci, a pre svega Sandorf, ne bi oprostili markizi što je štitila

gusare, prvenstveno mene.– Do đavola – promrmlja Karmo, cupkajući nervozno bradu. – Vi ste

možda u pravu, kapetane.– A to bi bilo nedostojno plemića od Ventimilje.– Dakle?– Potrebno je da neko ode da je obavesti šta se dogodilo, kako bi

mogla da se zaštiti od osvete svojih zemljaka.– To je jedan razlog više da idete vi kapetane. Spasli biste markizu

a i sebe.– Moje mesto je ovde, među vama – reče Crni Gusar. – Van Stileru,

tebi poveravam zadatak da ideš kod markize a zatim da obavestišGramona o našoj situaciji. Hajde, požuri dok još imamo vremena.– Spreman sam da vas poslušam, kapetane – odgovori Van Stiler.

– Ako Španci preseku lestvice i bace me u ponor, neće biti mojakrivica što nisam mogao da obavim zadatak.– Mi ćemo pružati otpor dok ti ne budeš na sigurnom. Hajde idi i

požuri: imamo malo vremena – reče Crni Gusar.Hamburžanin, koji nije bio naviknut da diskutuje, preskoči gornju

ivicu kule, uhvati se za konopce i nestade u tami.Crni Gusar i Moko su stali u zasedu na kraju mosta, zaklonivši se

iza ugla niskog zida, dok je Karmo uperio kolubrinu prema prolazu.Videvši da se približavaju vojnici, Crni Gusar desnom rukom izvučemač a levom pištolj i povika:

– Ko ide?– Predajte se – odgovori oficir, koji je komandovao odredom.– Ja vama naređujem da se predate – reče Crni Gusar smelo.– Vi želite da se šalite.– Nemam običaj.U tom trenutku na dnu stepenica začu se jedan tihi glas:– Na juriš!... Napred!... To je Crni Gusar!Bio je to Dijego Sandorf, koji, iako nije bio teško ranjen, još nije

uspeo da pređe most. Čuvši te reči, Španci su se zaustavili.– Strašni Crni Gusar – uplašeno su povikali.Priča o ponosnom plemiću postala je popularna u svim španskim

kolonijama Meksičkog zaliva i svi su poznavali smele poduhvate togčoveka, kao što su poznavali i strašnu mrežu koja je postojalaizmeđu njega i flamanskog vojvode.Vojnici sa tvrđave, znajući da ispred sebe imaju strašnog Gusara,

zaustavili su se, neodlučni da li da idu napred ili da se povuku kakobi zvali nova pojačanja. Crni Gusar im nije ostavio vremena dadonesu prvu odluku, želeći pre svega da dobije na vremenu.– Napred, moji junaci! – viknuo je. – Karmo, izbaci dvadeset ljudi na

most, a ti Moko napadni onaj bedem sa ostalih petnaest!... Na jurišljudi mora!Zatim poče da puca, jureći prema mostu. Španci, zavarani tim

komandama, verujući zaista da imaju pred sobom toliko gusara,počeše da beže navrat nanos, penjući se na bedem, uprkospovicima Sandorfa koji je ponavljao:– Napred!... Juriš!... Ima ih samo četvoro. Karmo, videvši ih kako se

penju na bedem i pošto je želeo da poveruju kako se gusari nalaze uvelikom broju na kuli, zagrme iz kolubrine srušivši jedan zubac izdrugog pojasa bedema. Kamenje se sruši na begunce. Trenutakkasnije dva pucnja iz pištolja odjeknuše na grebenu.– Van Stiler je na sigurnom mestu! – povika Moko.– A mi smo postigli naš cilj – reče Karmo, koji se smejao kao lud. –

Kapetane, moji ljudi su zauzeli most.– A moji bedem – dodade crnac.– Međutim, tako su tajanstveno nestali i bojim se da se više neće

vratiti – reče Karmo.

– Možemo i bez njih – odgovori Crni Gusar, smešeći se. – A sada,sklonimo se odavde i potražimo bolje sklonište.Odjednom dva pucnja iz topa odjeknuše na poslednjoj zapadnoj

kuli i dva đuleta preleteše preko platforme. Jedno sruši zubac nasamo pet koraka od Moka a drugo razbi jedan točak na kolubrini,zatim pade u more.– Evo bombona! – povika Karmo, koji nikada nije gubio svoje dobro

raspoloženje. – Suviše su slatke za nas, zar ne garavi kume?– Za malo što nisam okusio jednu – odgovori crnac.– Škodila bi ti, uveravam te.– Dođite – reče Crni Gusar.Sva trojica jurnuše prema kamenim stepenicama, dok je treće đule i

to velikog kalibra, raznelo u komade jedan od kamena platforme.Sišavši pedeset stepenika, gusari se nađoše u jednoj velikojzasvođenoj sobi, sa dve puškarnice, zaštićene debelim gvozdenimrešetkama, od kojih hrastova vrata, prilično debela i pokrivenametalnim pločama, zatvarala su stepenice.– Pobrinimo se, pre svega, da zaštitimo leđa – reče Karmo.Uz Mokovu pomoć, zatvorio je vrata spustivši dve gvozdene reze.– Ovuda sigurno neće ući.– I rešetke na prozorima su čvrste – reče Moko. Crni Gusar prošeta

po sobi da bi video ima li drugih prolaza, ali ih ne nađe.– Možda ćemo moći da odolevamo do dolaska gusara– reče.– Čak i nedelju dana, gospodine – odgovori Karmo. Zidovi su tako

debeli da mogu da odole topovima.Upravo je hteo da se povuče iza ugla zida, kada se iz pravca

stepenica začuše koraci.Izgleda da žele da nas uhvate između dve vatre – reče.– Srećom, vrata su masivna i stepenice ne dopuštaju da se namesti

top i...Jedan strašan udarac u vrata, od koga zatutnja čitava kula, preseče

mu rečenicu.– Otvorite! – povika jedan glas.– Dragi moj gospodine – reče Karmo. – Vi kucate mnogo bučno.

Baš ste nevaspitani.– Otvorite – ponovi isti glas.

– Imajte na umu da smo u našoj kući i da imamo pravo na to da nasniko ne uznemirava, čak ni kralj Španije.– U vašoj ste kući!– Zaboga!... Već smo platili kiriju gospodinu Sandorfu sa dva palca

pravog čelika iz Toleda – reče Karmo.– Nije važno, predajte se.– Kome? – upita Crni Gusar.– Komandantu tvrđave, don Esteban de Hoave.– Recite onda gospodinu de Hoave da plemić od Ventimilje nema

za sada nikakvu nameru da se preda.– Znajte da nas ima pet stotina – reče Španac.– A nas ima troje, ali spremnih da se bore do kraja svojih snaga.– Guverner vam obećava da će vam oprostiti život.– Više volim da ga proigram u jednoj borbi.– Izgubićete ga.– To je moja stvar. Idite i ostavite nas na miru.– Ah! želite da vas ostavimo na miru! Žao mi je, plemiću, ali mi vam

nećemo dopustiti ni minut odmora.Začu se penjanje uz stepenice, zatim više ništa.– Izgleda da su odustali od namere da provale vrata – reče Karmo,

dišući punim plućima.– Naprotiv, Karmo. On će baciti svoje ljude u napad, u to ne

sumnjam, međutim ne mogu ti garantovati da će nas još zateći ovde,opkoljene ovim masivnim zidinama.– Čega se plašite kapetane?– Da nas Španci ne prisile na predaju, pre nego što sunce izađe.– Ja delim vaše mišljenje, gazda – reče Moko, koji je dotle stajao

iza gvozdenih vrata. – Španci su zauzeti nekim tajanstvenim poslom.– Šta si čuo? – upitaše ga Karmo i Crni Gusar uznemireno.– Reklo bi se da kotrljaju jedno ili više burica.– Niz stepenice? – upita Karmo probledevši.– Da – odgovori Moko.– Burice! Možda su puni baruta!– Sigurno nisu puni vina – mirno reče Crni Gusar.– Sto mu gromova! Možda žele da nas dignu u vazduh zajedno sa

kulom?– Verovatno, Karmo.

– Mi to nećemo dopustiti, kapetane.– Onda dođite, moji junaci – reče Gusar, naglo menjajući ton i

isukavši mač.Pre nego što je naredio da se podignu reze na vratima, prisloni

jedno uvo i dugo oslušnu. Španci su zaista izgledali zauzeti nekimtajanstvenim poslom. Čulo se kako se penju i silaze, zatim kakolagano udaraju o zidove i najzad prigušeno šaputanje.– Skinite reze – reče Moko tihim glasom.Jednim udarcem oboriše reze i snažno gurnuše masivna vrata. Crni

Gusar se odmah bacio na prve stepenike, urlajući na sav glas:– Napred ljudi mora!... Ubijajte!... Ubijajte!...Na polovini stepenica, četiri vojnika su pod komandom jednog

narednika, kotrljali bure. Crni Gusar skoči među njih i jednimudarcem sruši najbližeg vojnika, ali narednik mu preseče prolaz,žestoko ga napadajući sa mačem u ruci, dok su njegovi vojnici jurililevo i desno vičući:– Gusari!... Na oružje!Bure prepušteno samo sebi, otkotrljalo se uz veliku buku niz

stepenice, srušivši Karmoa.– Skloni se sa puta! – vikao je Crni Gusar naredniku – ili ću te ubiti!– Sebastijano Maldonado umire na mestu, ali ne beži, gospodine –

odgovori narednik, vešto vitlajući mačem.Narednik, koji je bio vest mačevalac, snažno je odolevao Crnom

Gusaru, koji je, našavši se četiri stepenika niže, gubio dobar deosvojih prednosti.Moko i Karmo su takođe odmah jurnuli napred, ali su morali da se

zaustave zbog stepenica i neočekivanog otpora koji je pružionarednik.– Jedan pištolj ponekad vredi više nego mač – reče Karmo, vadeći

oružje iz pojasa.Spremao se da puca u hrabrog narednika, kada ovaj pade

jauknuvši. Crni Gusar ga je mačem pogodio posred grudi.– Napred! – viknu.U tom trenutku, na zavoju stepenica pojaviše se Španci. Trčali su u

velikom broju da uhvate gusare. Odjeknuše dva pucnja iz puške.Jedno tane preseče dugo crno pero koje je visilo sa Gusarovog

šešira, dok drugo tane okrznu Mokov desni obraz, ostavljajućilaganu krvavu brazdu.– Povlačenje! – povika Crni Gusar, pucajući iz pištolja.Tri gusara u dva skoka siđoše niz stepenice i ponovo se zatvoriše u

veliku sobu, pozdravljeni od druga dva pucnja čija su se zrna odbilao gvozdene pločice vrata.– Pripremimo se da se branimo do kraja – reče Gusar.– Španci se više neće zaustaviti sve dok nas ne budu imali u svojim

rukama.U istom trenutku nekoliko topovskih plotuna odjeknuše sa mora.Crni Gusar je jurnuo prema prozorčiću koji je gledao u luku i kriknu

od radosti.– Šta vam je, kapetane? – upita Karmo.– Gledaj Karmo!... Gledaj!...– Sto mu gromova! – povika Karmo. – Naši gusari! »Munja« je u

tom trenutku ulazila u sidrište, pucajući iz topova na kule i bedemetvrđave S. Đovani de Luz!...

ZAUZIMANJE TVRĐAVE S. ĐOVANI DE LUZČim je stigao na greben u podnožju kule, Van Stiler nije gubio

vreme shvativši da Crni Gusar i njegova dva druga neće moći dapružaju otpor brojnoj posadi tvrđave, odmah je uskočio u čamac kojije našao u maloj uvali i počeo da vesla svom snagom, upravljajući seprema glavnoj uvali grada.Pošto je vetar duvao iz pravca zaliva, talasi koji su prodirali između

nasipa, nosili su čamac, gurajući ga prema kopnu. Bez te srećneokolnosti, Van Stiler ma kako snažan bio, morao bi da utroši dostavremena da sam dovede čamac do najbližeg nasipa. Usprkos tome,nije napredovao onom brzinom koju su zahtevali događaji, iako jeuložio sve svoje snage u veslanju. Već je bio stigao do polovinesidrišta, kada bacivši pogled okolo, opazi jedan veliki čamac koji jetačno sledio njegovu rutu.– Možda me Španci prate? – pomisli.Upravo je hteo da uplovi između velikih lađa, kada začu jedan glas:– Hej, stoj ili pucamo!Hamburžanin je čuvši te reči povukao vesla.– Luserni! – povika Van Stiler. Da li ste vi sa »Munje«?– Da! – povika isti glas. – Neka me pojede morski pas ako onaj

čovek nije Hamburžanin!Veliki čamac u kome je bilo dvanaest mornara, pristao je uz Van

Stilerov čamac i jedan čovek skoči na pramac, vičući veomaizraženim ligurskim akcentom:– Da li si to baš ti, Van Stileru?– Da, majstor Luserni.– A plemić?– Samo što ga nisu uhvatili.– Šta kažeš?...– Kažem da će, ako ne zauzmemo tvrđavu, Crni Gusar pasti

Špancima u ruke.– Sto mu gromova!... Kapetan je u opasnosti!U tom trenutku jedan plotun iz kolubrine odjeknu na istočnoj kuli

tvrđave.– To Karmo rasteruje Špance – reče Van Stiler. Ali samo ih ima

troje i imaju samo jedan naboj. Daj mi dvoje od tvojih ljudi a ti trči daobavestiš Morgana. Kapetan je zatvoren u istočnoj kuli.

– A gde ti ideš?– Da obavestim gospodina Gramona. U zoru gusari će napasti

tvrđavu. Dolaziš li sa mora?– Da – odgovori Luserni. – Poslao me je gospodin Morgan da mu

prenesem naređenje od kapetana.– Gde se nalazi »Munja«?– Krstari ispred sidrišta.– Reći ćeš gospodinu Morganu da napadne tvrđavu sa mora, dok

će je gospodin Gramon napasti sa kopna. Zbogom i ne gubitevreme!...– Dva čoveka neka idu sa Van Stilerom – reče majstorLuserni. Ostali spremni da se otisnemo na pučinu.Trenutak kasnije Van Stilerov čamac, pojačan sa dva snažna

veslača, plovio je prema nasipu, dok je veliki čamac započinjaoborbu sa talasima, upravljajući se prema nasipima u luci.Kada je stigao do guvernerove palate upravo je svitalo. Na velikom

trgu vladala je velika pometnja. Bande gusara pristizale su sa svihstrana, vukući topove, kotrljajući burice sa barutom, noseći dugačkemerdevine uzete iz crkve. Oficiri i majstori posade ulazili su i izlaziliiz vladine palate, dok su u obližnjim ulicama trube i bubnjevi sviralizbor. S vremena na vreme, veliki odredi odlazili su trčeći prema krajusidrišta, gde se isticala impozantna masa tvrđave S. Đovani de Luz.– Gramon je čovek od reči – promrmlja Van Stiler. Sprema se da

zauzme tvrđavu.Zatim se progurao između gusara koji su izlazili i ulazili u

guvernerovu palatu i pope se u salu koja je gledala na trg. Tu nađeGramona kako razgovara sa Lorenom i sa nekoliko komandanatabrodova.Čim ga ugleda francuski plemić mu žurno pođe u susret, uzvikujući:– Najzad!... Dakle, šta se dogodilo sa Crnim Gusarom? Dva

mornara koje si mi poslao znali su o tome koliko i ja.– Kada sam ga ostavio, garnizon iz tvrđave spremao se da ga

napadne gospodine – odgovori Van Stiler.– Možda je već uhvaćen?– Sumnjam gospodine. Spremao se da se zatvori u jednu sobu

istočne kule.

– Đavo od čoveka! – uzviknu Gramon, začuđeno. Spremao se daodoleva napadu pet stotina ljudi!– I to hrabro, uveravam vas. – Već je ubio jednog od komandanata

tvrđave.– Sa nekoliko udaraca mačem?– Da gospodine.– Taj čovek je najstrašniji mačevalac koga sam upoznao. Srećom,

tu smo mi i tako mi hiljadu topova, zauzećemo S. Đovani de Luz!Hajde Lorene, ne gubimo vreme i pripremimo se da svim silamanapadnemo tvrđavu.Spremao se da izađe kada iz pravca luke odjeknuše nekoliko

pucnjeva iz topa.– Šta to znači? – upita se i zastade. Možda su naši ljudi već

započeli napad ne čekajući na nas?– Ja ću vam reći, gospodine – reče Van Stiler. To su kanonade sa

»Munje«.– I brod Crnog Gusara kreće u napad?– Da gospodine, obavestio sam Morgana.– Eto jedne velike pomoći na koju ja nisam računao. Zatim,

okrećući se prema brojnim oficirima koji su bili u sali, povika:– Hajdemo gospodo!... Napad je počeo!Čete gusara već su se okupile na poluostrvu na čijem se kraju

uzdizala tvrđava i pripremale su se da napadnu zapadne kule, kojesu izgledale manje čvrste od onih koje su gledale na zaliv Vera Kruz.Međutim, te kule pojačane Veoma visokim zupčastim bodežima ilunetama i naoružane brojnim topovima velikog kalibra, imale sutako mračan izgled da su plašile i najsmelije gusare.Španci, prozrevši namere svojih neprijatelja, sakupili su se na

platformama.Čim je svanulo, gusari naoružani samo pištoljima i sabljama, počeli

su da napreduju pod vodstvom Lorena i Gramona. Iako su svi bilisvesni velike opasnosti koju je predstavljao taj poduhvat, ipak su saoduševljenjem prihvatili predlog svojih vođa, pošto se radilo ooslobađanju Crnog Gusara, najpopularnijeg i najomiljenijeg od svihgusara sa Tortue.Gramon i Loren, u saglasnosti sa Van Hornom, koji je bio zadužen

da nadgleda grad kako bi sprečio pobunu od strane stanovnika,

odlučili su da napadnu strašnu tvrđavu sa dve strane da bi razdvojiliposadu. Gramon je morao snažno da napadne, dok je Loren, koji jeimao manji broj ljudi, morao da se ograniči na ometanje branioca iugrožavanje kula koje su gledale na more.Četiri stotine gusara, koji su sačinjavali odred francuskog plemića,

pojuri napred noseći merdevine i hrabreći se strašnom vikom.Trebalo je da pređu tri stotine metara brisanog prostora bez zaklona,da bi stigli do jarkova. Španci su udvostručili vatru. Sa bedema, sapuškarnica, sa kula, topovi grme uz zaglušujuću buku. Đulad,granate, karteči, padaju svuda podižući zemlju i stvarajući velikepraznine među napadačima. Tvrđava sa tornjevima izgleda kao da jepretvorena u jedan plamteći krater. Ogromni oblaci dima, ispresecaniplamenim jezicima, dižu se iznad platformi i bedema.Uprkos povicima svojih vođa gusari su oklevali. Nekolicina

najsmelijih stiže do jarkova, uspravlja merdevine ali se ne usuđujeda se popne gore i suoči sa paklenom vatrom koja svuda seje smrt.– Napred! – viknu Gramon, stavljajući se na čelo jednog odreda. –

Crni Gusar je tamo gore.Hrabro se bacio usred dima i naredio da se na jarak stavi leteći

most. Jedan karteč pogodi ljude koji su ga pratili i hrabra grupa padakao kula od karata. Drugi nisu pošli za njim. Osećaju se nemoćnimda napadnu one ogromne kule načičkane vojnicima, rešenim da sebrane do poslednjeg strašnim topovima. Tvrđava S. Đovani de Luzizgleda neosvojiva čak i za najhrabrije.U tom trenutku jedna nova grupa gusara jurnula je ravnicom. To su

Lorenovi ljudi, koji su požurili da stignu Gramonove čete, nadajući seda će imati više uspeha na toj strani. Ta pomoć uliva očajničkuhrabrost četama francuskog plemića. Gusari silaze u jarkove,postavljaju merdevine i jurišaju u napad, pokušavajući da udaljeŠpance bombama koje bacaju rukama. Ali sve je uzalud. Španciobaraju merdevine u jarkove, sipaju na napadače vrelu vodu ikamenje, dok topovi i dalje čiste ravnicu.Borba izgleda već izgubljena. Gusari, oslabljeni tim uzaludnim

pokušajima, gađani topovima sa tvrđave, povlače se na druguravnicu, noseći sa sobom ranjenike i prenoseći paniku na Lorenoveljude, koji su već pretrpeli prvi poraz ispred kule koja je gledala nasidrište. Dvojica gusarskih vođa sa grupom odabranih ljudi,

pokušavaju još jedan juriš, međutim prisiljeni su da se povlače kakoih ne bi potpuno uništila ta kiša od olova i gvožđa. Odjednom oštripovici začuše se iza poslednjih četa. To je bio plač žena i povicipreplašenih ljudi.– Šta se dešava? – viče Gramon. – Možda se stanovništvo

pobunilo i napada nas sa leđa?On sakupi pedesetak ljudi i baci se na odstupnicu, dok Loren

pokušava da reorganizuje grupe kako bi odbio garnizon iz tvrđave uslučaju da pokuša napad.Pred očima francuskog plemića ukaza se čudan i neočekivani

prizor. Oko šezdeset osoba, delom fratri a delom monahinje, stupalisu napred noseći dugačke merdevine. Iza i pored njih išlo je stotinakgusara sa uperenim oružjem u njih, proklinjući i preteći.– Šta će ovde ovi fratri i monahinje? – upita Gramon, začuđeno.– To je bila Morganova ideja – odgovori jedan gusar.– Morgan!... Iskrcao se sa »Munje«?– Stigao je ovoga časa.– I šta želi da uradi sa ovim kaluđerima?– Šalje ih da postave merdevine na jarkove.– Fratri!...– On se nada da će Španci obustaviti vatru. Suviše su religiozni da

bi ih ubili. Ja međutim, verujem da ih guverner tvrđave nećepoštedeti i već sada oplakujem te nesrećnike.Fratri i monahinje usred urlika i pretnji gusara i uprkos strahu koji ih

obuzima, idu kroz ravnicu noseći merdevine. Uzalud su tražili milost itrudili se plačem i jadanjima da umilostive svoje stražare. Španci,videći ih kako se približavaju, obustavljaju za jedan trenutak vatru.Oni oklevaju da unište te jadnike.– Poštedite nas! – vikale su monahinje, podižući ruke prema

vojnicima sakupljenim na kulama.– Milost!... Ne pucajte! – vikali su fratri.Taj trenutak oklevanja trajao je kratko. Guverner je prozreo pakleni

plan gusara. Rešen da se brani i da poštedi svoj garnizon, upravio jesvoje topove na fratre i monahinje i na njihove stražare i otvorio vatruna sve.Reorganizovane čete Gramonovih i Lorenovih gusara, zaštićene

tom gomilom, stigle su ponovo na poslednju ravnicu. Strašan bes

obuzeo je sve. Ne vodeći računa o sve jačoj vatri Španaca, gusariskaču u jarkove, dižu merdevine i penju se. Španci bacaju na njihkamenje i pucaju iz mušketa, pošto iz takve blizine nisu mogli da ihgađaju topovima. Više ništa ne zaustavlja gusare koji su već stigli naprve bedeme. Granatama obaraju Špance sa bedema i sa platformi ibesno upadaju u tvrđavu.Tvrdoglavi otpor posade i veoma teški gubici, učinili su ih okrutnim.

Nemilosrdno ubijaju svakog vojnika na koga nalete. Španci, odbijeni,beže prema poslednjim kulama pokušavajući da pruže očajničkiotpor i da kolubrinama, postavljenim na terasama, zaustave naletgusara. Topovi sa »Munje« prisiljavaju ih da se rasturaju i da sesklanjaju u unutrašnja dvorišta.Gramon i Loren naređuju da se svi topovi tvrđave upere na te

nesrećnike, pozivajući ih na predaju. Španci su sa pet stotina ljudispali na dve stotine i to uglavnom ranjenih. Guverner i glavni oficirihrabro su poginuli na terasama kula. Započeti ponovo borbu bila biuzaludna ludost i zato su se predali, spuštajući teška srca, velikuzastavu Španije koju su tako hrabro branili.Van Stiler, koji se uvek borio pored Gramona, okrenu se prema

njemu i reče:– Hajdemo sada da nađemo Crnog Gusara, gospodine. Ovde nema

više šta da se učini.– Misliš li da je još živ?– Ne samo to, ja sam ubeđen da se još nalazi zatvoren u istočnoj

kuli.– Idem za tobom – reče Gramon. Videćemo da li je taj tvoj đavolski

kapetan mogao da odoli ćelom garnizonu tvrđave.– Ja u to ne sumnjam, gospodine.Dok su gusari razoružavali zarobljenike, Van Stiler i Gramon

uputiše se prema kuli, čije su zupčaste ivice bile porušene plotunimasa »Munje«. U podnožju stepenica koje su vodile na platformu,naiđoše na jedan leš.– Ja poznajem ovog čoveka – reče Van Stiler, saginjući se.– Možda je to vojnik koji vas je doveo dovde? – upita Gramon.– Ne gospodine, to je Dijego Sandorf.– Flamanac koji je trebao da pruži dragocena obaveštenja Crnom

Gusaru?

– Da, gospodine Gramon. Primio je jedan udarac od kapetana.– Strašna oštrica tog Ventimilje!Popeše se na platformu i siđoše uskim stepenicama koje su vodile

u unutrašnjost kule. Na pola puta naiđoše na drugi leš. Bio je tošpanski narednik.– Evo ovde još jednog koji je primio udarac posred grudi – reče Van

Stiler. Kapetan nije poštedeo ni ovog jadnog đavola.Stigavši do dna stepenica nađoše se ispred vrata okovanih

gvožđem.– Možda su zatvoreni unutra? – upita se Van Stiler. Podiže pušku

koju je držao u ruci i besno udari o vrata. Ova odmah popustiše,pošto nisu bila sasvim zatvorena.– Do đavola, uzviknu Van Stiler, brišući levom rukom nekoliko kapi

znoja. Ovde nema nikoga!...– Da li ste ga našli? – upita u tom trenutku jedan glas. Gramon i

Van Stiler se okretoše i ugledaše Morgana, koji je žurno silazio nizstepenice a za njim nekoliko mornara sa »Munje«.– Izgleda da ovde više nema Crnog Gusara – odgovori Van Stiler

prigušenim glasom.On jurnu odlučno u prostranu sobu, a za njim uđoše Gramon i

Morgan.– Sto mu gromova! – povika. Crni Gusar je nestao!

LOV NA »ALAMBRU«U toj velikoj sobi se, izgleda, odigrala jedna strašna i očajnička

borba. Pod, čak i zidovi bili su umrljani krvlju a tu i tamo videli su serazbijeni mačevi i alabarde, polupani šlemovi, izlomljene sekire,savijene gvozdene rešetke i iscepani komadi odeće i perja.U jednom uglu ležala su dva leša, probijene lobanje, u drugom je

bio jedan španski narednik rasparanih grudi strašnim udarcem sabljeili možda sekire. Kraj puškarnice koja je gledala na more bila su jošdva leša.Van Stiler i njegovi drugovi su se jednim pogledom uverili da među

onim leševima nije bilo nikog od ljudi koje su tražili.– Možda su uhvaćeni živi? – upita Van Stiler. Šta kažete na to,

gospodine Morgane?– Ja kažem da ćemo ih pronaći u nekoj kuli tvrđave, ako su bili

zarobljeni.– Samo da nisu ubijeni! – reče Gramon.– Ostavili bi ih ovde – primeti Morgan. U tom trenutku začuše jedva

čujni šapat:– Vode!...Taj glas je dolazio iz najmračnijeg ugla sobe. Morgan se u dva

skoka nađe na tom mestu. Iza nekoliko buradi i jednog starogpostolja kolubrine ležao je jedan vojnik. Bio je to mladić, još uvekgolobrad, nežnih crta lica, skoro dečak. Primio je jedan udare mačau desni bok i odeća mu je bila umrljana krvlju, koja mora da je isteklaiz rana u velikoj količini. Ugledavši Morgana, odmah je ispružiodesnu ruku da bi dohvatio jedan mač koji je ležao pored njega.Ostavi to oružje, mladiću – reče mu Morgan. Mi ne želimo da ti

učinimo nikakvo zlo.– Zar vi niste gusari? – upita mladi vojnik tihim glasom.– Tačno je, ali nismo došli ovde da te ubijemo.– Mislio sam da ste želeli da osvetite Crnog Gusara.– Došli smo da ga tražimo.– On je već daleko – prošaputa vojnik.– Šta želite time da kažete? – upita Gramon, koji je stigao do

Morgana.– Kao što sam vam rekao, Crni Gusar se više ne nalazi u tvrđavi S.

Đovani de Luz! – reče ranjenik. On se već nalazi na moru, na

jednom španskom ratnom brodu na putu za Kardenas na Kubi, gdeće ga predati flamanskom vojvodi.– Van Guldu! – povikaše trojica gusara.– Da, Van Guldu.Do đavola! – povika Morgan.– Ti lažeš – reče Gramon. Kada sam ja napadao tvrđavu, Crni

Gusar je trebalo još uvek da se nalazi ovde.– Ne gospodine – odgovori vojnik. A zatim zbog čega lagati? Zar ja

nisam u vašim rukama? Lažući vas sigurno ne bih spasao život.– Ipak nekoliko časova pre nego što je stigla »Munja« i otvorila

vatru na tvrđavu, Crni Gusar se nalazio u ovoj kuli – reče Van Stiler.– To je tačno – odgovori vojnik. Zatvorio se u ovu veliku sobu

zajedno sa jednim mornarom koji se zvao Karmo i sa jednim crncemdžinovskog rasta. Naš prvi pokušaj da ih zarobimo propao je,međutim kada smo čuli kanonade sa »Munje«, ponovili smo pokušaj,rešeni da ih uhvatimo. Koristeći se jednim prolazom za koji gusarinisu znali, došli smo im iza leđa, započevši očajničku borbu. CrniGusar i njegova dva prijatelja pružali su strahovit otpor, ubivšinekoliko naših ljudi, ali najzad su bili brojno savladani, razoružani ivezani. »Munja« je onda bombardovala kulu i vaši ljudi su tadanapadali zapadne bedeme, međutim, ostajao nam je slobodanseverni prolaz. Guverner je, pogađajući cilj napada, naredio da sezarobljenici ukrcaju u čamac, koji se nalazio sakriven međugrebenima i da se pod dobrom pratnjom odvedu neopaženo ulagune, ispred kojih je krstario jedan španski ratni brod u očekivanjunaših naređenja.– Kako ti znaš ovo? – upita Morgan.– Svi su poznavali taj plan guvernera za otmicu Crnog Gusara.– Kako se zove taj brod? – upita Morgan.– »Alhambra«.– Da li ga ti poznaješ?– Došao sam u Meksiko na njemu.– Da li je to ratni brod?– I dobar jedrenjak, usto.– Koliko ima topova?– Desetak.– Stići ću je reče Morgan okrećući se prema Gramonu.

– Proverimo najpre ovu vest, Morgane – reče Gramon. Imamonekoliko stotina zarobljenika i ispitaćemo nekoliko. Možda ćemosaznati nešto više.Pozva nekoliko gusara poveravajući ranjenika njihovoj brizi, zatim

izađe u pratnji Morgana i Van Stilera.Vest da Crni Gusar nije pronađen u tvrđavi, odmah se proširila

među gusarima, koji su se toliko razbesneli da su pretili da će dapoubijaju sve španske zarobljenike. Bio je potreban sav autoritetGramona i Lorena da bi obuzdao njihov bes i sprečio masakr.Obaveštenja koja je pružio mladi vojnik bila su sasvim tačna. Pošto

su odvojeno ispitani brojni oficiri, svi su bili saglasni u tvrđenju da jeCrni Gusar, posle jedne strahovite borbe zarobljen zajedno sa svojadva prijatelja i ukrcan u jedan čamac koji će ga prevesti do»Alhambre«.– Ostaje samo jedna stvar da se učini, dragi Morgane – reče

Gramon, okrećući se prema zameniku »Munje«. Otisnite se napučinu i pođite u poteru za španskim brodom.– To je ono što ću učiniti, gospodine – odgovori Morgan. Makar

morao da se borim protiv čitave Meksičke eskadre, ja ću spasitiCrnog Gusara.– Stavljam vam na raspolaganje ljude i topove.– Nije mi to potrebno, Gramone. »Munja« je dobro naoružana i ima

sto dvadeset ljudi koji se ne plaše smrti.– Kada ćete zaploviti na pučinu?– Odmah gospodine. Ne želim da onaj brod suviše odmakne. Ako

stigne pre mene u Kardenas, to će biti kraj za Crnog Gusara, poštoga vojvoda ne bi poštedeo.Nekoliko minuta kasnije, »Munja« je razvila jedra, dok su je gusari

sakupljeni na kulama i bedemima tvrđave, pozdravljali bučnimpoklicima i pucnjevima iz topova. Kada su izašli iz luke, Morganupravi pramac direktno prema istoku, da bi pre svega stigao do rtaKatoč koji deli Jukatan od poslednje tačke Kube. Postojala jeopasnost da u tim krajevima sretnu Meksičku flotu ili krstarice kojestražare ispred Havane, ali Morgan je računao da je »Munja«dovoljno brza da bi izbegla ijedne i druge.Vetar je bio povoljan a more skoro mirno, stoga je postojala nada

da za kratko vreme stignu do obala velikog ostrva, tzv. Bisera Antila,

i da dođu u Kardenas pre »Alhambre« i pripreme joj zasedu ispredluke.Stići ćemo na vreme – reče Morgan Van Stileru. Španski brod ne bi

trebao da ima više od dvadeset i četiri sata prednosti nad nama, štoje prava beda za našu »Munju«.– Međutim, rekli su mi da je »Alhambra« dobar jedrenjak.– Neće moći nikada da se takmiči sa našim brodom.– A ako stignemo posle nje?– Napašćemo Kardenas i zapalićemo ga. Ako budu ubili Crnog

Gusara, nijedan stanovnik neće pobeći našoj osveti. Siguran sam,međutim, da ćemo ući u luku pre »Alhambre« ili da ćemo je zarobitina pučini!– A onaj prokleti vojvoda?– Ovaj put nam neće više umaći, Van Stileru. Makar zapalio sve

severne obale Kube, oslobodiću zauvek Crnog Gusara od njegovogneprijatelja.– Čudnu sreću ima taj čovek. Već treći put kako ga kapetan ima

pod oštricom svoga mača a on mu beži. Reklo bi se da ga sam đavoštiti.– I sreća će se zamoriti od toga da mu bude naklonjena – reče

Morgan. Vreme je da on umre,– I obesićemo ga na naš glavni jarbol.– Da, Van Stileru.U međuvremenu, »Munja« je presekavši veliku Golfsku struju,

zaplovila lako kao galeb, vodama Kampečkog zaliva. Mornari, iakosu bili sigurni da neće tako brzo otkriti španski brod koji je vodionjihovog kapetana, stražarili su na koševima jarbola u želji da gaugledaju. Njihove oči i durbini pažljivo su osmatrali horizont tražećijednu belu ili crnu tačku koja bi označila prisustvo »Alhambre«.Međutim uzalud su gledali, jer se noć spustila a da nikakav ratni brodnije otkriven ni u jednom pravcu.Sutradan, a ni sledećih dana nisu opazili ništa novo, uprkos

pažljivom bdenju mornara. Možda se neprijateljski brod popeodaleko na sever da bi zavarao gonioce ili je pak sišao mnogo na jug,držeći se obala. Kako bilo, »Munja« je stigla do rta Katoč ne opazivši»Alambru«. Prešli su Jukatanski kanal bez loših susreta i dvadesetčasova kasnije, uz pomoć svežeg vetra sa zapada, gusarski brod je

stigao do rta S. Antonijo na krajnjem zapadu Kubanskog ostrva. Odtog trenutka »Munji« je pretila prava opasnost i stoga je trebaloudvostručiti budnost.Severne obale Kube su i u to vreme veoma često posećivali

španski brodovi. Guverneri Havane stalno su održavali malu flotu uokolini glavnog grada kako bi sprečili napade gusara. Zbog toga selako moglo dogoditi da »Munja« u tim vodama sretne visoke brodovesa jakim naoružanjem i sa mnogobrojnom posadom spremnom zaborbu: stoga je Morgan, koji je to znao i koji nije želeo da se izlažeuzaludnim borbama, preuzeo svoje mere bezbednosti da ih izbegne.Postavio je stalnu stražu na koševima jarbola, sastavljenu odstražara snabdevenih durbinima dalekog dometa. Naredio je da serazviju sva jedra i da se napune topovi a zatim odlučno zaplovioprema severoistoku kako bi se udaljio od predela koje posećujuneprijateljski brodovi.Uprkos snažnim udarima vetra koji su često tako opasni čak i za

brodove sa boljem ravnotežom, »Munja« prođe skoro neprimećenoispred krstarica koje su stražarile ispred Havane, vešto umaknuvšijednom visokom brodu koji je krenuo u poteru za njom i koga je»Munja« uskoro ostavila daleko iza sebe.Dva dana kasnije, Morgan je naglo zaokrenuo brod prema jugu i

zaustavio ga na manje od tri milje od Kardenasa, skoro na ulazu uprostrani zaliv između rta Hikanos i rta Kruz del Padra. Opreznostmu je nalagala da se suviše ne približava obalama kako ga ne biiznenadili i opkolili brodovi koji dolaze sa pučine. Možda je prisustvotog sumnjivog broda već bilo primećeno i mogao je biti poslat alarmbilo u Havanu bilo u Matanzas.– Sada se radi o tome da saznamo da li je »Alhambra« već ušla u

luku ili se još nalazi na moru – reče Morgan Van Stileru koji jeposmatrao more.– Ja uzalud gledam, gospodine zameniče – odgovori Van Stiler – ali

ne uspeva mi da opazim nijedan brod u zalivu.– Suviše smo daleko a obala je tako krivudava da teško možemo

otkriti neki brod.– A kako ćemo saznati da li se »Alhambra« nalazi ovde?– Posetićemo tvrđavicu – odgovori Morgan mirnim glasom.– Vi se šalite, gospodine?

– A zašto, moj hrabri Hamburžanine?– A Španci? Priča se da tamo ima i dobro naoružanih bunkera.– Izbeći ćemo ih.– Na koji način, gospodine?– Sedam je časova – reče Morgan, gledajući sunce koje se bližilo

zalasku iza Pan de Matanzasa, ogromne kupaste stene koja seisticala usamljena prema zapadu. Za jedan sat pašće mrak i more ćepostati tamno kao mastilo. Ko će moći da primeti jedan čamac?– Zar ćemo posetiti Kardenas u čamcu?– Da, ti ćeš ići na kopno, Van Stileru.– A šta ću morati da radim?– Ispitaćeš nekoga da li je Van Guld još ovde i videćeš da li se

»Alhambra« nalazi u luci.Noć se tek spustila kada je Hamburžanin napustio palubu broda a

za njim osmoro ljudi izabranih među najhrabrijim i najveštijimveslačima u posadi. Veoma brz i lagan kitolovac već je bio spušten umore, sa desnog boka »Munje«.– Stići ćeš me kod rta Hikanos – reče Morgan, koji se nagnuo preko

broda. Budi oprezan i pazi da te ne uhvate.– Ostaviću Špance na miru – odgovori Van Stiler. Zatim sede na

krmu i dade znak veslačima da se otisnu na pučinu.»Munja« se u međuvremenu prepustila vetru i već je plovila prema

rtu Hikanos, pošto je sa te strane trebala da stigne »Alhambra«,ukoliko još nije ušla u luku.Kardenski zaliv je jedan od najprostranijih koji se nalaze na velikom

Kubanskom ostrvu. On se sastoji od dva veoma dugačka poluostrvakoja se pružaju nekoliko milja prema severu, skoro se povezujućigrupama ostrvaca koja veoma zgodno sprečavaju prodiranje velikihtalasa. Upravo na južnom kraju nalazi se tvrđavica Kardenas.Međutim, u to vreme ona nije imala značaj koji ima danas, pošto sesastojala samo od jedne grupe kuća i nekoliko rafinerija šećerazaštićenih dvema drvenim tvrđavicama. Služila je kao stanicaprimorskim brodovima, pošto se nalazi blizu Havane i skoro naspramFloride, tada španske kolonije.Čamac, zaštićen mrakom, brzo pređe zaliv koji je u tom času bio

pust i ode da pristane uz molo. Prva stvar koju su gusari ugledali bioje jedan veliki brod sa tri jarbola. Sudeći po obliku to je bila fregata,

usidrena naspram tvrđavice. Imala je skupljena jedra, kao da čekaplimu ili povoljan vetar da bi se otisnula na pučinu.– Gromovi Hamburga! – uzviknu Van Stiler, opazivši fregatu. Šta

radi ovde ovaj brod?– Ići ćemo da pristanemo uz njega?– Da – odgovori Van Stiler, odlučnim glasom. Međutim, pazite da

vam ne promakne ni jedna italijanska, francuska ili engleska reč. Mimoramo da se predstavljamo kao Španci koji dolaze iz Havane iliMatanzasa.– Jezik za zube svi – reče Martino. Pustićemo samo tebe, koji

govoriš španski kao pravi Kastiljanac.Ribarski čamac, koji je verovatno ušao u luku posle zalaska, nije

bio udaljen više od četiri stotine metara i manevrisao je tako daprođe između fregate i kitolovca.To je bio mali jedrenjak sa samo jednim jarbolom, koji je držao

veliko trouglasto jedro. U njemu se verovatno nalazilo oko šest ilisedam ribara.Van Stiler, koji je želeo da pristane uz njega pre nego što dodirne

kopno, vešto mu preseče put, saopštavajući posadi da zaustavikitolovac. Videvši da se u kitolovcu nalaze naoružani ljudi, ribari nisuoklevali da poslušaju, verujući verovatno da imaju posla samornarima koji pripadaju visokom brodu.– Šta želite gospodine komandante? – upita krmanoš malog

jedrenjaka, bacajući konopac kako bi kitolovac mogao da se priveže.– Dolazite li sa pučine? – upita Van Stiler trudeći se da prikrije

nemački akcenat.– Da, komandante.– Da li ste sreli neki brod?– Učinilo nam se da smo opazili jedan ratni brod prema rtu Hikanos.– Ratni?– Barem nam se učinio takav – odgovori ribar.– Sa koliko jarbola?– Sa dva.Videli su »Munju«, pomisli Van Stiler namrštivši se. Zatim reče

povišenim glasom:– To ne mora biti onaj brod koga čekamo. Poznajete li »Alhambru«?– Korvetu?

– Da – reče Van Stiler.– Bila je ovde nekoliko puta.– Još nije stigla?– Niko je nije video.– A vojvoda Van Guld je još uvek ovde?– Uvek je na onoj fregati ali... Vi ne pripadate onom brodu?– Ne, stigli smo ovoga časa iz Matanzasa sa naređenjima onog

guvernera za vojvodu.– Naći ćete ga na brodu.– Mislio sam da je ona fregata već otplovila.– Razmatra svoje zalihe jer mora da ode u Floridu, a zatim priča se

da čeka jedan brod koji je već najavio guverner Havane.– Biće da je to »Alhambra«.– Ja vam to ne mogu garantovati gospodine, ali može biti da je

upravo ona. Priča se da vodi i jednog veoma poznatog gusarskogvođu.– Sto mu gromova! – promrmlja Van Stiler. Hvala, laku noć.Zatim pusti debelo uže i dok je mali jedrenjak nastavljao plovidbu

uputivši se prema molu, kitolovac zaokrete u mestu, okrećućipramac u pravcu fregate. To je bio običan pokret koji su izveli da bizavarali ribare, pošto Van Stiler nije uopšte imao nameru da sepokaže španskoj posadi tog kolosa. Kada ugleda da su se ribari većprivezali konopcima za molo, okrenu kitolovac u mestu i uputi seprema rtu Hikanos gde ga je čekala »Munja«.– Veslajte svom snagom – reče on svojim ljudima. Čeka nas

naporan posao.– Tvoje sumnje su bile tačne – reče Martino. »Alhambra« se nalazi

u Havani.– Da i onaj nitkov Van Guld već zna da je Crni Gusar zarobljen i da

ga vode ovde. Ako odmah ne napadnemo »Alambru«, plemić seizlaže opasnosti da doživi nesrećan kraj svoje braće.– »Munja« će pojesti taj brod u jednom zalogaju.– A ako navali na nas i fregata? Trebalo bi napasti »Alhambru« na

pučini ili tako daleko odavde da se ne čuje pucnjava topove.– Morgan je čovek koji ne dopušta da bude uhvaćen u klopku. Vredi

koliko i plemić od Ventimilje.– Dosta brbljivče: navali na vesla, minuti su dragoceni.

Kitolovac je plovio brzo, poskakujući po talasima koji su prodiraliizmeđu ostrvaca.Mornari, svesni velike opasnosti kojoj je bio izložen njihov

komandant, ulagali su nadljudske napore u veslanje, naprežućimišiće do krajnjih granica.Nije još prošlo ni tri četvrti sata od kada je Van Stiler ispitao ribare,

a kitolovac je već stigao blizu rta Hikanus. »Munja« je stajala tamonadzirući ulaz u luku, sa pramcem okrenutim zapadu, kao da sesprema da plovi u susret svom gospodaru.– Hej, jedno brodsko uže! – povika Van Stiler.– Dobre vesti? – povika Morgan koji se nagnuo preko broda.– Spremite se da putujete, gospodine – odgovori Van Stiler.

Uhvatiće nas između dve vatre.

»MUNJA« IZMEĐU DVE VATREDok je Morgan, ne čekajući dalja objašnjenja, davao naređenja da

se odmah razviju jedra i da se pramac okrene prema Matanzasu,Van Stiler i njegovi ljudi peli su se brzo na brod.– Loše vesti, dakle? – upita Morgan vodeći Van Stilera na

komandni most.– Vojvoda već zna da je Crni Gusar na »Alhambri«, gospodine –

reče Van Stiler.– To sam i mislio. A gde se nalazi taj brod?– Pristao je u Havani.– Napašćemo ga odmah.– Ne u ovim vodama, gospodine. Vojvoda se nalazi na jednoj

fregati.– To je vest koja me mnogo zabrinjava. Dva broda i plemić koga

treba spasiti!... Težak poduhvat.– Zaplovimo prema Havani, gospodine. Pre nego što se fregata

pokrene mi ćemo već osloboditi kapetana.– A da li ti veruješ da u Havani nema brodova? Biće ih možda i u

Matanzasu.– Šta ćemo onda?– Preostaje nam jedino da prisilimo »Alhambru« da krene prema

Floridi. Oh!... Kada bih bio siguran da ću je sresti noćas!... Zar nisimogao da saznaš da li je već napustila Havanu?– Ribari koje sam ispitivao nisu to znali.– Nije važno – posle kraćeg razmišljanja, reče Morgan. – Ići ću da

je tražim i ispred Havane ako bude potrebno i prisiliću je da se otisnena pučinu.Zatim je prineo ustima megafon i naredio!– Upalite svetla i dva stražara na osmatračnice! Zatim on ode do

kormilara da bi lično upravljao brodom.Pošto je duvao sa juga, vetar je bio povoljan za »Munju« a takođe i

za jedan brod koji je zaplovio iz Havane. Morgan je, prošavši rtHikanos, upravio »Munju« prema zapadu, kako bi mogla da prođeispred Matanzasa, pošto se moglo desiti da se »Alhambra«, plašećise da je ne prati neki gusarski brod, zaklonila u tu luku da sačekazoru.

– Nadajmo se da nije tamo – reče Morgan Van Stileru, koji mu sepridružio. – Ne bi mi se dopalo da se borim ispod obale i na takokratkoj udaljenosti od Havane i Kardenasa. Topovska paljbaalarmirala bi sve garnizone i mogla bi da nas napadne čitavaeskadra.– Ja sumnjam, gospodine, da jedna korveta može preduzeti tolike

mere predostrožnosti. Slični brodovi su obično dobro naoružani iimaju brojnu posadu.– Špancima mora da je mnogo stalo da ne izgube plemića i sigurno

su zbog toga preduzeli mere predostrožnosti.– Mislite li da sumnjaju u naše prisustvo u ovim vodama?– Još ne – odgovori Morgan. – Veoma brzo smo putovali ne

pobudivši sumnju. Ja sam ubeđen da oni još uvek veruju da senalazimo u Kampečkom zalivu i da...Rečenicu mu prekide jedan glas koji je dolazio sa osmatračnice

glavnog jarbola:– Pazite! – viknu stražar. – Svetla ispred nas!– Do đavola! – povika Morgan. Biće da su to svetla sa

»Alhambre«...– A samo smo na tri milje od Kardenasa! – uzviknu Van Stiler,

probledevši. – Izgleda mi da već vidim fregatu iza naših leđa.– Opažaš li brod? – povika Morgan, prinoseći ustima megafon.– Da, nejasno – odgovori stražar.– Dolazi li od Matanzasa?– Ne, čini mi se da dolazi sa zapada.– I kreće se ovamo?– Plovi prema Hikanusu.– Onda to mora biti samo »Alhambra« – reče Morgan, kroz zube.– Ne dozvolimo joj da uđe u Kardenas, inače ćemo imati dva broda

umesto jednog – reče Van Stiler.– Prisiliću je da se otisne na pučinu – reče Morgan odlučnim

glasom.Prinese ustima ponovo megafon, vičući:– Artiljerci za topove, a ostali na borbena mesta! Odgurnu kormilara

i uhvati ručku kormila, dok su artiljerci palili fitilje a strelci seraspoređivali na svoja mesta.

Dva svetla, koja je primetio stražar na glavnom jarbolu, počela suda se raspoznaju čak i sa palube »Munje«. Jasno su se isticala namračnoj pozadini horizonta, održavajući se u vodi laganimtreptajima, koji su se čas produžavali kao da žele da dotaknu dnomora, a čas su se skraćivali. Po pravcu tih svetala bilo je jasno naprvi pogled da je taj brod nastojao da nazre rt Hikanos da bi zatimuplovio u Kardenas.Morgan je upravljao »Munju« prema obali, pošto je vetar slabio,

kako bi sprečio datoj korveti da se zaokrene i skloni u obližnju lukuMatanzas. Bilo mu je neophodno potrebno da se udalji od tih obalada bi kasnije mogao da zarobi korvetu van domašaja Van Guldovogbroda. Kao veoma vest čovek u pomorskim stvarima, Morgan je bioskoro siguran u uspeh. On prepusti »Munji« da nastavi svoju trku dovisine Matanzasa, zatim okrećući naglo u mestu, krenu brzo savetrom koji je duvao u krmu, na označeni brod, preteći mu sa boka.Taj veoma sumnjiv manevar mora da je već upozorio Špance.

Bojeći se pojave gusara, čim su shvatili da »Munja« pokazujenameru da ih napadne, nisu više oklevali da okrenu pramac nasever, jedini put za bekstvo koji im je sada preostajao.Morgan je manevrisao tako da ih spreči da uzmaknu prema

Matanzasu i da se sklone u Kardenas. Pošto je vetar bio povoljan za»Munju«, ona je mogla da preseče put prema zapadu i istoku.Španski brod je bežeći ispalio jedan plotun u vazduh, da bi saopštiogusarima da se zaustave i da se pokažu.– Neka niko ne odgovara! – zapovedi Morgan. – Izvadite dodatna

jedra i krenimo u poteru za njima.Španski brod, videvši da »Munja« ne sluša saopštenja, štaviše da

pokušava da mu se približi, ispali u vazduh dve rakete zatim otvoripaljbu iz topova. Ta istovremena paljba, mogla je da ima samo jedancilj, pošto se »Munja« nalazila van domašaja projektila, »Alhambra«je želela da obavesti garnizon u Kardenasu i fregatu o opasnosti kojajoj preti i da zove u pomoć. Tutnjava tih osam topova morala se ustvari čuti ne samo preko rta Hikanos, već i u Matanzasu a moždajoš dalje.Morgan je radosno viknuo:– Crni Gusar je na onom brodu!

– Da – reče Van Stiler koji je pri svetlosti munja mogao jasno daopazi brod. – To je korveta!– Neće nam više umaći.– Ali upozorila je na nas, gospodine. Uskoro ćemo imati za leđima

fregatu Van Gulda.– Borićemo se sa obe, ako bude potrebno. Međutim, verujem da

pre nego što će nas fregata napasti, korveta neće više plivati!– Ljudi mora!... Crni Gusar je tamo!... U napad! Beskrajni urlik zaori

se na gusarskom brodu:– Živeo Crni Gusar!... Hajdemo da ga spasemo!Morgan je odmah primetio da ima posla sa pravim trkaćim brodom,

pošto »Munja«, iako je razvila sva svoja jedra čak i dodatna, nijeuspela bar ne u prvom zamahu, da stekne prednost nadneprijateljskim brodom.– Do đavola! – povika on. – Evo jednog broda koji će nas naterati

da dobro jurimo i koji neće tako lako dopustiti da ga stignemo. Alinaša »Munja« će ga na kraju uhvatiti!– Naišli smo na tvrd zalogaj, gospodine – reče Van Stiler.– Da, za sada. Međutim, naći ćemo način da oteramo »Alhambru«

u lavirint malih ostrva i da je prisilimo da prihvati borbu. To će bitipitanje od samo nekoliko dana. Vidiš li nešto na krmi? Ona fregatame mnogo zabrinjava.– Video sam nekoliko raketa kako se dižu prema Kardenasu.– Znači da je fregata krenula ili se tek sprema – reče Morgan, dok

mu se jedna duboka bora ocrtavala na širokom čelu. – Stvar preti dapostane ozbiljnija nego što sam mislio. Vidiš li svetla?– Nikakvu svetlu tačku za sada – odgovori Van Stiler.– Možda je i fregata dobar jedrenjak? To je ono što me veoma

zabrinjava.– Bilo bi nam dovoljno nekoliko sati prednosti da uništimo

»Alhambru«, gospodine Morgane.– Znam, ali radi se samo o tome da je stignemo. Kada bih mogao

prvo da se resim korvete, borba sa fregatom ne bi mi ulivala strah.Kada bismo morali da se suočimo istovremeno sa obe, stvar biizgledala drugačije. Još ništa?– Do đavola!...– Svetle tačke?

– Da, gospodine Morgane.– Gde?– U pravcu Kardenasa.– To je fregata koja se sprema da krene u poteru za nama!– Čujete li?U daljini se začula potmula tutnjava nekog velikog topa.– Treba povećati brzinu inače ćemo se sutra naći između dve vatre

– reče Morgan.– Razvili smo sva jedra, gospodine.– Naredi da se razvije i flok na kosniku i nekoliko leta između

glavnog jarbola i prednjeg jedra.– Pokušajmo – reče Van Stiler silazeći na palubu. Morgan, besan

što ta korveta drži »Munju« u šahu, dok je on verovao da je možeodmah napasti i prisiliti da vrati Crnog Gusara, iskalio je svoj besstrašnim pretnjama. Već je naredio da se dva puta uzastopce ispaleplotuni u vazduh, kako bi pozvao »Alhambru« na predaju, međutim,ona se nije udostojila ni da odgovori. Zatim je naredio da se otvorivatra iz dva velika lovačka topa, ali bez drugog rezultata osim mnogobuke i dima. Čak su i njegovi ljudi postali besni. Vređali su španskibrod, pretili mu, zatim su razvili nova velika jedra i s vremena navreme, nemoćni da se obuzdaju, ispaljivali su poneki plotun.– Sto mu gromova – uzviknu Morgan, okrećući se Van Stileru koji

ga nije ostavljao ni za trenutak. – Neverovatno! Naša »Munja« neuspeva da savlada taj brod!– Ipak, gospodine, izgleda mi da smo nešto zaradili – reče Van

Stiler.– Bacite luč! – povika Morgan.Majstor posade uz pomoć dva mornara baci na krmu konopčić koji

se odmah zakači za skoro trouglast komad drveta i pusti ga da seodmotava, brojeći čvorove. Za to vreme jedan od njegovihpomoćnika presipao je dve male staklene posude koje su sadržavalenajfiniji pesak. To je bio stari peščani sat ali sveden na minimalneproporcije.– Stop! – povika mornar, kada je sav pesak prošao.– Koliko milja? – upita Morgan majstora koji je brojao čvorove na

konopcu,– Jedanaest, gospodine.

– Baš dobra brzina, vere mi – reče Van Stiler. – Ova korveta dobroide.– Suviše dobro – odgovori Morgan. – Drži nas u šahu.– A fregata?– Još uvek vidim dve svetle tačke, ali je prilično daleko.– Možda je i to dobar jedrenjak?– Bojim se toga.– Gospodine, možda plemić U ovom času zna da mi gonimo

korvetu?– Teško bi se to moglo pretpostaviti. Mora da su ga zatvorili u dnu

tovarnog prostora, možda čak i u santinu. Ovi Španci imaju običaj dapostupaju sa nama gore nego prema ubicama.– Gospodine!...– Šta još želiš?– A ako ga ubiju?– Do đavola – uzviknu Morgan, probledevši. – Ali ne, to nije

moguće, ne bi se usudili! Teško njima ako ga ne budem našao živog!Ne bih poštedeo nijednog!– Veoma se plašim za Crnog Gusara, gospodine Morgane.– Kažem ti da se neće usuditi. Hej! Pazite na peščane sprudove!...

Dva čoveka na pramac spremni da mere dubinu i četiri stražara naosmatračnice!Dva broda, koja su već šest časova plovila izvanrednom brzinom,

nalazila su se u opasnim vodama Floridskog kanala.– Za nekoliko časova kugle naših lovačkih topova padaće na

palubu »Alhambre« – reče Morgan, kome ništa nije promaklo.– Pozdravićemo zoru bombardujući španski brod.– A ja više ne vidim svetla fregate, gospodine – reče Van Stiler.– Možda ih je ugasila da nas zavara.– Verujete li u to, gospodine Morgane?– Vojvoda nas neće ostaviti, uveravam te. Taj lisac mora da je već

opazio da ima posla sa nama i neće nas pustiti na miru sve dok neprihvatimo borbu.– A mi ćemo je prihvatiti, zar ne gospodine Morgane?– Da, Van Stileru i kažem ti da će ovaj kanal poslužiti kao grobnica

ubici Crvenog i Zelenog Gusara. Kada potopimo »Alhambru« i

oslobodimo plemića, krenućemo u napad na fregatu. Evo nas nadometu španskog broda: artiljerci spremni!... Muzika počinje!– Samo da naše kugle ne ubiju naše ljude, gospodine.– Ne boj se, Hamburžanine – reče Morgan. – Naše tobdžije su već

dobile naređenje da gađaju samo jarbole. Kada zaustavimo brod,krenućemo u juriš.– I što ga pre napadnemo, biće bolje za nas – reče Van Stiler, koji

je uznemireno posmatrao nebo.– Vreme nagoveštava promenu, gospodine, a bure koje besne u

ovim krajevima ulivaju strah i najsmelijim mornarima.– Primetio sam to – odgovori Morgan. – More nagoveštava plimu a

vetar teži da skrene na istok. Na Atlantiku mora da besni oluja.Dva morska vuka nisu se prevarila. Prešavši Hedipska ostrva, dva

broda su počela da nailaze na prve velike talase koji su dolazili saAtlantika.Naišavši na otpor u Golfskoj struji, koja, kao što je rečeno, se uliva

u Atlantik prateći južne obale Floride, ti veliki talasi besno su seodbijali, postajući još veći. Čak je i vetar duvao jače, fijučući izmeđukonopaca i udarajući o jedra. Naglo je skrenuo sa juga na istok,zahvativši dva broda sa boka i naginjući ih na desni bok.Nije trebalo gubiti ni trenutak. Morgan koji nije želeo da svoj brod

izloži opasnosti, naredi da se zatvore gornja jedra i spuste dodatnajedra i podvežu niska jedra. Korveta je izvela isti taj manevar, štaviše zbog veće predostrožnosti, razvila je u dva sošna jedra.– Budimo pažljivi – reče Morgan kormilaru, koji je ponovo zauzeo

svoje mesto. Ovde se izlažu opasnosti ne samo naši životi, već i»Munja«. Ako nas zahvati oluja usred ovih grebena, ne znam kakoćemo moći da se izvučemo.– Gospodine – reče Van Stiler – »Alhambra« ulazi između ostrva.– Do đavola!... Gde želi da nas odvede taj prokleti brod? – povika

Morgan.– I vidim svetla fregate, gospodine. – Još!U tom trenutku dva bljeska osvetliše palubu »Alhambre« i začu se

promukao zvižduk kuršuma. Nekoliko trenutaka kasnije, u daljiniprigušeno odjeknu eksplozija.– To je fregata koja odgovara – reče Morgan, uvrćući besno bradu.

– Ako za jedan sat ne napadnemo »Alhambru«, za nas će biti kraj.

I vetar je postajao sve jači, zviždeći između konopaca i udarajućisnažno u jedra.

OSVETA VAN GULDAAko se španski brod nalazio u nevolji, pošto je već bio na dometu

gusarskog broda, ni gusarima nisu cvetale ruže.Zbog uragana koji se brzo približavao sa Atlantika, zbog stena,

ostrva, ostrvaca i peščanih sprudova koji su se bez prestanka nizali,sa leve i desne strane, i zbog blizine ona dva broda, »Munja« jesvakog trenutka mogla da se nađe u krajnje opasnoj situaciji.»Alhambra« je mogla da se zaustavi, suoči sa neprijateljem koji mu

je pretio i možda da odoleva sve do dolaska fregate, koja je većoznačila svoje prisustvo onom pucnjavom. Talasi, koji su postajalisve veći i sve jači kod ostrva, trebali su da pomognu »Alhambri«,otežavajući napad »Munje«.Morgan je odmah shvatio opasnost i pogodio smeli plan španskog

komandanta.Zatim brzo siđe, jurnu na komandni most i prinevši megafon ustima

da bi nadjačao buku talasa, povika:– Paljba iz topova!... Spremni za napad!Na tu zapovest začu se iz svih grla radosni poklič. U jednom trenu

svi gusari zauzeše svoja borbena mesta, dok su artiljerci upravljalisvoje topove.»Alhambra« se tada nalazila na šest ili sedam stotina metara od

»Munje« i spremala se da zaokrene, kako bi izbegla ostrvu PikoloPino koje se videlo sa desnog boka broda.Odmah zatim dva velika lovačka topa sa gusarskog broda planuše

zadivljujuće usaglašeno, pogađajući neprijateljski brod poprečno.– Malo više, u jarbole! – povika Morgan, koji je pri svetlosti jedne

munje mogao da utvrdi efekte tog prvog plotuna.Korveta se okrete skoro u mestu i odgovori jednim plotunom iz

svoja četiri topa sa desnog boka, pogađajući gusarski brod blizu crtegaza.– Ah! Dobro odgovaraju! – uzviknu Morgan. Hajde tobdžije, razbite

jarbole pa da jurnemo u napad! Crni Gusar je tamo.Obe strane, podjednakom žestinom, otvoriše topovsku paljbu,

uprkos snažnim potresima zbog velikih talasa. Uragan, kao da je bioljubomoran na tu borbu, i sam se upustio u nju, razmećući semunjama i grmljavinom. Međutim, gusari i Španci izgleda da nisumnogo obraćali pažnju na uragan.

Korveta, slabija po topovima, očajnički se branila ali je prošla gore.Lovački topovi sa gusarskog broda vešto upravljeni, zasipali su jegvožđem. Gusari, nestrpljivi da je napadnu nisu joj ostavljali ni minutodmora i sve više su besneli, rešeni da je zauzmu pre nego štostigne fregata flamanskog vojvode.Deset minuta kasnije jednim plotunom razrušili su joj glavni jarbol,

zaustavljajući je usred trke. Rušenje tog kolosa, pogođenog skoro uosnovi jednim đuletom, naglo poremeti ravnotežu broda, koji senagnu na desni bok. Bio je to trenutak koji je Morgan očekivao.– U napad! – povika. Izvadite bokobrane!Dok su mornari stavljali oko bokova ogromne pojaseve od

isprepletane konoplje da bi ublažili udarac, Morgan je sastaviokolonu za napad od strela i delom od artiljeraca, smeštajući ih nagornji sprat broda i na pramac.Korveta je plovila kroz talase, preteći da se nasuka blizu ostrva

Pikolo Pino. Njena posada je, međutim, nastavljala da puca iztopova.– Pazite! – povika odjednom Morgan, koji je preuzeo polugu

kormila. Stojte mirno!»Munja«, iako snažno potresna talasima, približavala se jadnoj

korveti koja je već bila nemoćna da joj pobegne. Na plotune sašpanskog broda, »Munja« je odgovarala plotunima iz dva lovačkatopa sa palube koji su čistili protivnički brod od pramca do krme.Odjednom se začu strahovit udarac. »Munja« je zabila svoj kosnik

između pripona prednjeg jedra neprijateljskog broda, zatim uzpomoć talasa snažno je napala korvetu. Dok su stražari sa košabacali mala sidra za napad da bi približila dva broda i izbegli noveudarce, Morgan je na čelu strelaca već pojurio na gornju palubu»Alhambre«, urlajući:– Predajte se!Španci se tada sjuriše na palubu. Na zahtev gusara, odgovarali su

ratnim pokličem:– Živela Španija!...– Napred!... viče Morgan.Gusari dotrčaše sa svih strana. Spuštali su se sa gornjeg sprata,

bacali sa pramca, spuštali se sa zapona i pripona, skakali saprednjeg i glavnog jarbola. Usred kiše koja se sručila na dva broda,

strahovitog hučanja talasa i zaglušujuće grmljavine, započelaokrutna borba. Krv se pomešala sa vodom i tekla između noguboraca, otičući kroz pukotine na brodu u more. Napad gusara je biotoliko snažan, da su Španci bili prisiljeni da se povuku prema pramcugde su postavili jedan top. Dok se njegovi ljudi spremaju da zauzmuto mesto, Morgan u pratnji Van Stilera i nekoliko odanih ljudi, jurnuprema gornjem spratu na kome nije bilo neprijatelja. Sa nekolikoudaraca sekire razbiše se vrata kadra i jurnu niz stepenice, uzpovike:– Plemiću!... Plemiću!Jedan njemu dobro poznati glas, odjekuje iza vrata kabine:– Sto mu đavola! Jeste li to vi, gospodine Morgane?– Karmo! – povika Van Stiler, zaletevši se na vrata takvom žestinom

da ih je odmah probio.– Polako, prijatelji, reče Karmo. – Ne želim da me prignječite za zid.

Upalite bar jednu sveću.– Gde je kapetan? – upita Morgan.– U susednoj kabini zajedno sa Mokom. – Slobodni?– Vezani, gospodine.– Upalite neko svetlo!U hodniku je visila jedna lampa, koju jedan mornar odmah skide i

upali. Dok je nekoliko mornara oslobađalo Karmoa, Morgan i ostaliprobili su vrata susedne kabine. Crni Gusar i Moko ležali su nazemlji, čvrsto vezani i zakačeni za jedan veliki gvozdeni prsten.Plemić od Ventimilje kriknuo je od sreće:– Moji ljudi!...– Brzo, plemiću – reče Morgan. – Jedna fregata se sprema da nas

napadne!– A ovaj brod?– Već je zauzet. – A moja »Munja«?– Može izdržati još jednu bitku.– Dajte mi jedan mač!– Evo vam moj gospodine – reče Morgan.– Dođite!... Pokazaćemo Špancima kako gusari umeju da se bore!Crni Gusar pojuri uz stepenice i skoči na gornji sprat.– Ovamo, ljudi mora! – zagrme. Iz stotinu grla zaori se:– Živeo kapetan!

Borba na korveti bila je završena. Španci, nemoćni da se oduprustrahovitom napadu gusara, predali su se položivši oružje. Međutim,iako je »Alhambra« bila osvojena, za »Munju« opasnost još nijeprestala.Vojvodina fregata preteći se približavala, savlađujući talase koji su

je sa svih strana zapljuskivali. Ta ogromna masa, sa svojimbeskrajnim jarbolima, izgledala je veličanstveno pri bledoj svetlostimunja. Najhrabriji gusari, videvši je kako već obilazi krajnju tačkuostrva Pini, nisu mogli obuzdati krik užasa.– Sto mu gromova! – povika i sam Morgan, probledevši. – Mislim

da nam je kucnuo poslednji čas!Međutim, Crni Gusar nije bio čovek koji ostavlja vremena svojim

ljudima da se zabrinu.– Napustite korvetu! – naredio je.– A zarobljenici? – povikaše neki gusari.– Prepustite ih njihovoj sudbini: brod samo što se nije razbio o

grebene.– Povlačenje! – povika Morgan.Gusari više nisu oklevali. Baciše u more oružje koje su zaplenili

Špancima, udarcima sekire razbiše kormilo i presekavši spone,skočiše na »Munju«.– Spremni za zaokret! – viče Crni Gusar.U trenutku kada se krma korvete razbija o grebene, »Munja« se

udaljava od nje.– Na borbena mesta! – komanduje Crni Gusar. Gusarski brod,

vrativši se na vetar, zaplovi ka severnoj obali ostrva da bi pobegao ukanal koji zapljuskuje obale Floride, međutim. Crni Gusar uviđa da jeveć bilo suviše kasno da se izvede taj manevar. Fregata je većobišla krajnju tačku ostrva Pini i potpomognuta vetrom i talasima,ustremila se na »Munju«.– Gospodine – reče Morgan, koji je stajao pored Crnog Gusara. –

Nemoguće je da se otisnemo na pučinu.– Vidim – odgovori plemić od Ventimilje, mirnim glasom. Ko

komanduje onim brodom?– Vojvoda, gospodine.– Ubica moje braće?...– On, plemiću.

– A ja sam se spremao da pobegnem dok taj čovek dolazi da menapadne!... Ljudi mora!... Osvetimo Crvenog i Zelenog Gusara!...Čovek koji ih je ubio nalazi se pred nama!... U napad!... U napad!...– Da, osveta ili smrt! – urlali su gusari.– Tako je – reče Morgan. Sa ovakvim ljudima možemo postići svako

čudo.Crni Gusar je stao za kormilo, a pored njega su bili Van Stiler,

Karmo i Moko. Po strašnom bljesku koji je sevao u očima plemića,moglo se shvatiti da se taj smeli čovek spremao da proigra životesvih u jednoj uzvišenoj borbi, samo da bi se osvetio staromFlamancu, koga je toliko godina uzalud tražio da ubije. Sada tajneuhvativi neprijatelj nije mogao više da mu pobegne kao što je toučinio u Marakaibu i Vera Kruzu. Oko njega je besneo uragan a podnogama su mu bile dubine Meksičkog zaliva, spremne da gaprogutaju, iste one dubine koje su već primile leševe Crvenog iZelenog Gusara.Stežući čvrsto kormilo, Crni Gusar je neustrašivo upravljao

»Munjom«. Nije ga pokolebalo ni snažno ljuljanje broda koga suogromni talasi strahovito potresali, kao ni munje ni grmljavina. Svakiput kada bi munja zaparala tamu, njegove oči su se širile i gledaleprema gornjem spratu neprijateljskog broda, željno tražeći svogsmrtnog neprijatelja. Crni Gusar je instinktivno osećao da se starivojvoda nalazi tamo, za kormilom svoje fregate i da je i on njegatražio pogledom. Ostali gusari su posmatrali plemića sa mešavinomdivljenja i sujevernog straha. Nejasno su shvatali da će se izmeđudva neustrašiva protivnika dogoditi nešto strašno.Kada je »Munja« već stigla na pet stotina koraka od 1 regate a da

ni sa jedne ni sa druge strane nije bio ispaljen nijedan plotun,odjednom se između dva broda pojaviše dva ogromna svetla talasa.Jurili su u susret jedan drugome, svetlucavih i zapenušanih kresta.Izgledalo je kao da u njima svetlucaju mlazevi rastopljenog olova ilitečnog sumpora. Na taj prizor, strah obuze posadu gusarskog broda.Čak je i Morgan postao bled.– Dva gusara su isplivala na površinu! – povika Karmo, prekrstivši

se. – Oni dolaze da prisustvuju smrti svoga ubice.– I našoj – promrmlja Van Stiler.

Baš ispred »Munje« ta dva talasa su se sudarila uz strahovitohučanje, a zatim su se razdvojila skliznuvši duž bokova broda, kaodva ogromna plamena potoka. U istom trenutku, zaslepljujući bljesakrazbio je tamu osvetlivši gusarski brod i veliku fregatu.Crni Gusar i flamanski vojvoda ugledali su jedan drugoga. Obojica

su upravljali svojim brodovima i obojica su imali isti strašan pogled.Ta bleda, svetlost »Munje« trajala je svega tri sekunde, ali to je bilodovoljno da se dva smrtna neprijatelja pogledaju i možda razumeju.Na oba broda zaori se isti povik.– Pali! – vikao je Crni Gusar.– Pali! – urlao je vojvoda.– Pali!...– Pali!...Svaki put kada munja razbije tamu, oni razmenjuju poglede pune

mržnje. Stalno se traže pogledom, kao da se boje da se neće viševideti na istom mestu. Ali ne, ni stari vojvoda više ne želi daizbegava svog neprijatelja, štaviše on ga traži. Stoji za kormilom,snažan kao i Crni Gusar, bele kose koja se vijori na vetru i užarenihočiju.U međuvremenu, dva broda su nastavljala svoju ludu trku, pucajući

besno iz topova. Topovske kugle pogađale su oba broda i ubijalestrelce. Izgledalo je kao da su talasi, koji su ih gurali jedan premadrugom, bili nestrpljivi da progutaju njihove olupine. Velika fregata,koja je bila teža i manje okretna, strahovito se naginjala pretećisvakog trenutka da potone, nasuprot njoj, »Munja« je lebdela natalasima kao neka ogromna morska ptica.Već dva puta »Munja« je osula paljbu iz svojih topova sa levog

boka, čisteći palubu fregate i praveći velike praznine među njenimstrelcima sakupljenim na palubi. Razbila je kosnik na fregati, srušilapramac i teško oštetila gornji sprat, primivši za uzvrat samo nekolikođuladi.Kada su dva broda prišla na sto koraka, pošto ih je istovremeno

podigao jedan džinovski talas, ispalili su jedan na drugoga dvastrahovita plotuna. Efekat je bio katastrofalan za oba broda.Prednji jarbol gusarskog broda, rascepljen na visini koša srušio se

na palubu i opasno nagnuo brod. Fregata je bila sravnjena kao

ponton. Strahoviti urlici propratili su te plotune. Bio je to kraj za obabroda.– Preostaje nam jedino da umremo na neprijateljskoj palubi – rekao

je Karmo. – Ovde završava Crni Gusar.Karmo se varao: još nije bilo gotovo. Crni Gusar je jednim

zaokretom kormila podigao svoj brod i koristeći besni udar vetra,gurnuo ga je na fregatu, koja više nije bila u stanju da upravlja.Usred prestrašenih krikova Španaca i poslednje topovske paljbe,odjeknu njegov, još uvek moćan glas:– Ljudi mora!... Na juriš!...Jedan talas podiže »Munju« i baci je na fregatu. Oštri kljun »Munje«

prodire u levi bok fregate, stvorivši joj ogromnu pukotinu i ostaje tuzaglavljen. Crni Gusar je već napustio kormilo i juri na pramac samačem u ruci, vičući:– Ovamo, ljudi mora!Gusari pretrčavaju sa svih strana, urlajući kao đavoli. Ne misleći da

fregata, razbijena skoro na dvoje, samo što nije potonula, bacaju sena Špance priklještene između jarbola koji su pali na palubu.Usred talasa koji čiste palubu, hučeći i razbijajući se između

brodske opreme i nogu boraca i usred potresa koja su trpela obabroda, započinje jedna homerovska borba, udarcima mača, sablji,sekira i pištolja. Španci, znajući da su već izgubljeni, žele baremskupo da prodaju svoj život. Dva puta brojniji od gusara, oni smelopružaju otpor stvarajući pravi zid od oružja. Napori Crnog Gusaraslamaju se o tu prepreku. Njegov mač udara bez odmora, ali svakičovek koga obori biva zamenjen novim, koji se neustrašivosuprotstavlja.– Napred! – viču svi. – Napred!Morgan, na čelu trideset ili četrdeset ljudi, napada Špance sa boka

da bi mogao da stigne na gornji sprat, gde se nada da će naćivojvodu, ali sa te strane nailazi na tako žestok otpor da je prisiljen dase vrati na »Munju«.Odjednom, kada se »Munja« već odvojila i kada je voda počela da

prodire kroz ogromnu pukotinu na fregati, jedan gromki glas zaurla:– Umrite svi!Borci se za trenutak zaustaviše. Svi pogledaše u pravcu krme.

Tamo, uspravljen za polugom kormila, raščupane kose i duge belebrade, stajao je vojvoda. U jednoj ruci drži pištolj a u drugoj upaljenubaklju koju vetar leluja.– Umrite svi! – ponavlja starac strašnim glasom. – Brod leti u

vazduh!Crni Gusar je učinio pokret da skoči napred kako bi stigao svog

smrtnog neprijatelja i zario mu nož u srce. Moko, brz kao munja,zgrabio ga je rukama, podižući ga kao perce.– Ovamo, Karmo – povika Moko.Dok strah pokriva borce za palubu koja samo što nije eksplodirala

pod pritiskom barutane, crnac skače preko broda i baca se u morenoseći sa sobom Crnog Gusara. Dva čoveka su skočila za njim:Karmo i Van Stiler. Dok ih jedan ogroman talas gura prema pučinivaljajući ih između pene, tamu razbija zaslepljujuća svetlost praćenastrašnom tutnjavom, koja dugo odjekuje morem.Kada su Crni Gusar i njegovi drugovi isplivali na površinu, fregata,

raznesena eksplozijom barutane, nestala je u ponorima Floridskogkanala. Na velikoj udaljenosti odatle, »Munja« je bez jarbola i uplamenu, plovila kroz talase, nošena Golfskom strujom premaAtlantiku.

BRODOLOMNICIPošto je prošao prvi trenutak čuđenja i straha, crnac i Karmo su

potražili neku olupinu kako ih ne bi potopili talasi koji su navaljivali nanjih sa svih strana, čas ih podižući u vis, čas ih odvlačeći u dubinu.Oko njih su u neredu plovili delovi jarbola, motki na koje su još bila

obešena jedra, delovi ograde, palube, sanduka, burici i užad.Trebalo je samo da izaberu. Videvši da blizu njih pliva jedna olupinagornjeg sprata, dovoljna da primi ne samo četvoro već i dvadesetosoba, crnac i Karmo joj se približiše i popeše se. Crni Gusar i VanStiler malo dalje su se očajnički borili sa snažnim talasima.– Uzmite ovaj konopac! – povika Karmo bacajući im jedan komad

zapona koji je još uvek bio okačen za olupinu. Držite se čvrsto!Konopac, vešto bačen, pade između dva plivača. Za samo nekolikosekundi, Crni Gusar i Van Stiler ga zgrabiše i dovukoše se dosplava.– Ovamo, gospodine – reče Karmo, pomažući plemiću da se

popne. – Na ovoj olupini, moći ćemo možda da odolimo do krajauragana. Crni Gusar, čim je bio na čvrstom, odmah je pogledaoprema istoku. Izgledao je miran, međutim, njegove oči su odavalejaku uznemirenost koju nije uspevao da sakrije.– Tražite »Munju«, zar ne kapetane? – upita Karmo koji je legao

pored njega, držeći se čvrsto za debelo uže.– Da – odgovori plemić, uzdahnuvši. – Šta li se dogodilo sa mojim

brodom?– Video sam da je nestao u pravcu Atlantika.– Bio je bez jarbola, zar ne?– Da, kapetane. Eksplozija mora da je srušila i glavno jedro.– Onda je izgubljena – reče Crni Gusar muklim glasom.– Kakva će onda biti naša sudbina? Gde ćemo mi završiti?– Za sada me to ne zabrinjava – reče Crni Gusar. – Prepustimo se

da nas nose talasi i vetar. Obale Floride nisu daleko i možda bismomogli da stignemo do njih.– Možda ćemo biti srećniji od drugih?– Ili nesrećniji? – upita Van Stiler, koji je preplašeno gledao sve

veće talase koji su potmulo hučali između ostrva i ostrvaca.Crni Gusar ne odgovori ni jednom ni drugom. Oslonjen na Mokoa,

pridigao se na kolena i pažljivo ispitivao horizont, upirući pogled

prema mračnom Atlantiku. Da li je među onim talasima tražio telovojvode ili je pokušavao da otkrije svoju »Munju«? Verovatno i jednoi drugo.– Odjednom Crni Gusar povika:– Tamo!... Tamo!... Gledajte!... »Munja«!Karmo i Van Stiler skočiše na noge. Na mračnom horizontu, iako

veoma daleko mogao se jasno opaziti ogromni plamen koji je goreoiznad jednog broda. Čas je izgledao kao da dodiruje olujne oblake ačas kao da se spušta u dno morskih ponora. Pojavljivao se,nestajao, zatim se ponovo pokazivao još življi i sjajniji nego malopre,ispuštajući u vazduh oblake iskri i oblake dima koji su imali crveniodsjaj.Da, to je morao biti gusarski brod koga je uragan nosio prema

Atlantiku. Crni Gusar ga je pažljivo pratio pogledom, ispruživši rukeprema njemu kao da je hteo da ga dodirne.– Moj brod!... Moja »Munja«! – mrmljao je glasom isprekidanim od

jecaja. – Ona se gubi... Morgane, spasi je!Gusarski brod se i dalje udaljavao vrtoglavom brzinom ostavljajući

iza sebe dug iskričav trag. Vetar i talasi vukli su ga prema Atlantikuda bi ga kasnije možda progutali. Još nekoliko minuta gusari sumogli da vide svoj brod i plamen, zatim se oni naglo izgubiše izaostrva koja su se pružala u tom pravcu.– Sto mu gromova! – uzviknu Van Stiler, brišući nekoliko kapi

hladnog znoja koje su mu orosile čelo. – Gotovo je!...– Ne očajavajmo još. Naši ljudi nisu od onih koji gube prisustvo

duha i oni neće dopustiti da ih talasi progutaju, bez borbe.– Sa vatrom koja plamti nemoguće je da izbegnu katastrofu.– Čuti! – Šta čuješ?U daljini su se začule neke eksplozije. Da li je to »Munja« zvala

pomoć ili su eksplodirala burad sa barutom?– Gospodine – reče Karmo. – Šta se događa na našem brodu?Crni Gusar ne odgovori. Legao je na olupinu, prekrivši lice rukama,

kao da je želeo da sakrije osećanje koje mu je izmenilo lice.Olupina je u međuvremenu poskakivala tamo-amo između talasa

koji su je zapljuskivali sa svih strana. Podizala se čas sa jedne, čassa druge strane, potresajući nesrećne brodolomnike tako snažno dasu udarali jedan o drugoga. Ponekad bi neki veliki talas preplavio

olupinu, obarajući gusare i preteći da ih odvoji od užeta za koje su sedržali. Srećom, najzad su izašli iz lavirinta malih ostrva, tako da višenisu bili izloženi opasnosti da se razbiju o neki greben. Međutim, i utom prostranom kanalu, koga su činile južne obale Floride i ostrvaPini, Sombrero, Aligator i druga, more je i dalje bilo Veomauzburkano. Ogromni talasi sa zapenušanim belim krestama, jurili susa juga ka severu neverovatnom brzinom, razbijajući se o obale savelikom bukom.Olupina, koju su talasi bacali na sve strane, nastavljala je da se

približava obalama Floride. U osvit zore Karmo i Van Stiler suugledali kopno koje je za njih predstavljalo barem trenutno, spas.Ono nije bilo udaljeno više od tri ili četiri milje i pošto je bilo veoma

nisko, izgledalo je da neće predstavljati opasnost iako će se nasukatina njega.Sunce se polako pomaljalo kroz oblake. S vremena na vreme,

poneki zrak sunca brzo bi zatreperio kroz oblake pare osvetljavajućitalase koji su se kotrljali po peskovitom dnu sprudova.– Gospodine – reče odjednom Karmo. – Blizu smo obale.Crni Gusar je ustao i pogledao obalu koja se ocrtavala na manje od

osam stotina metara, pružajući se od istoka prema zapadu.– Ne možemo ništa da uradimo – reče on. – Pustimo da nas talasi

guraju.– Da li će udar biti strašan?– Obala je niska, Karmo. Budite spremni da se bacite u vodu čim

splav dotakne peščane sprudove.– Da li je to kopno ili neka velika ostrva? – upita Van Stiler.– To je Florida – odgovori Crni Gusar. – Ostrve smo već ostavili na

jugu.– Onda ćemo imati posla sa divljacima. Rekli su mi da ih na ovoj

zemlji ima mnogo i da su veoma okrutni – reče Karmo.– Trudićemo se da ih izbegnemo.– Evo prvih sprudova reče Moko, koji je postoje bio najviši, mogao

da ih vidi bolje od drugih.– Ne napuštajte uže ako vam pre toga ne izdam naređenje – reče

Crni Gusar. – Kada dodirnemo dno pustite da vas nose talasi.– Sto mu gromova! – uzviknu Van Stiler, koji je osećao da mu se

koža ježi od pogleda na te velike talase kako se besno razbijaju o

obalu. – Čini mi se da već osećam kako se razbijam o greben!– Nemamo izbora, stari moj – reče Karmo. – Ili da iskušamo

sudbinu ili da dopustimo da potonemo.– Pazite! – povika Crni Gusar. – Držite se čvrsto!Jedan talas zahvati olupinu, podiže je gurajući je naglo napred.

Splav se strahovito nagnuo, tresući snažno nesrećne brodolomnike,zatim nestade između talasa. Začu se prasak, zatim usledi takosnažan udar da četiri gusara osetiše kako skaču uvis. Jedan komadolupine odvojio se, ali ostali deo se nije razbio. Štaviše, zahvaćennovim i još većim talasom bio je odbačen ponovo napred.– Spremni da pustite uže! – povika Crni Gusar.– Jesmo li već stigli? – upita Karmo, koji je osećao da se davi u

peni.– Skačite svi!Talas koji je prolazio odnese ih, dok se splav uz tresak razbi o jedan

greben.Četiri gusara su se, daveći se u peni, otkotrljala u plićak odakle ih je

jedan talas izbacio na obalu.– Bežite – povika Crni Gusar, videći jedan drugi talas kako juri

prema obali.Karmo i njegovi drugovi, iako teturajući se, trkom se popeše uz

nagib i srušiše se ispred nekoliko stabala, van domašaja talasa.– Hiljadu mu brodova! – uzviknu Karmo, isprekidanim glasom.– Sve ovo se zove imati sreće!... Videćemo dalje da li će srećna

zvezda nastaviti da nas štiti.

OBALE FLORIDECrni Gusar i njegovi drugovi, pošto su izbegli nalet talasa, srušili su

se ispred grupe veoma visokih borova, žalosnog izgleda koji su sepod poslednjim naletima uragana, savijali. Bili su toliko iscrpljenionom dugom borbom, koja je trajala više od četiri časa da nisu višemogli da se drže na nogama. Pored toga bili su izgladneli i ožedneli,pošto su skoro neprestano bili okruženi slanom vodom.– Sto mu gromova! – uzviknu Karmo, koji se pipao na telu da bi se

uverio da li mu je neka kost slomljena. – Još uvek mi izgledanemoguće da sam živ. Pobeći najpre kanonadama, zatim eksploziji inajzad oluji! To je isuviše sreće, vere mi.– Samo da tek nismo na početku nevolje! – reče Van Stiler.– Za sada je najvažnije da smo stigli ovde zdravi i čitavi, dragi moj.– I bez oružja, zar ne.– Ja imam svoj nož a kapetan nije izgubio svoju mizerikordiju.– I mi imamo naše noževe – rekoše Van Stiler i Moko.– Onda ne moramo više da se plašimo.Dok su se pripremali da pretraže šumu koja se pružala pred njima,

Crni Gusar se popeo na stenu koja se izdizala jedno desetak metaraodatle i pažljivo istraživao more, upirući pogled prema istoku. Bezsumnje je još pokušavao da otkrije svoj brod, koga je uragan odneona Atlantik, ali uzalud je gledao pošto su ga talasi i vetar verovatnoveć odvukli veoma daleko i možda razbili o neki greben.– Pazi na njega – reče Karmo Van Stileru. – Jadni kapetan! Bojim

se da neće više nikada videti svoj dragi brod.– Kao što se ja bojim da nećemo nikada više videti Tortue –

odgovori Van Stiler, tužnim glasom.– Oh!... Još nismo mrtvi! Štaviše, kao što vidiš, idemo da tražimo

doručak kako bismo produžili naš život. Dođi, garavi kume. Akonađemo nekog medveda ubićemo ga batinama.Karmo koji nikada, pa ni u najtežim situacijama, nije gubio svoje

dobro raspoloženje, naoruža se jednim čvornovitim štapom i odlučnose uputi u šumu zajedno sa crncem.Taj deo Floride bio je prekriven veličanstvenim borovima, visokim

četrdeset, pedeset a ponekad čak šezdeset metara, sa ogromnimbledozelenim listovima, dugačkim više od pola metra i sivom koromstabla. Ova drveta kojih ima bezbroj u južnim delovima Floride,

uglavnom rastu na glinovitim terenima, čvrstim i nepromočivim zavodu, prekrivenim slojevima istrulelih plodova, vekovimanagomilavanih. Pošto to drveće raste na izvesnoj udaljenosti jednood drugog, Karmo i njegov drug nisu bili prinuđeni da krče sebiprolaz. Morali su da klize po ogromnom korenju koje je izbijalo nasve strane.Ispod tih džinovskih stabala nije se videlo ni žbunje ni druge biljke

sa stabljikama. Rasla je jedino neka tvrda i gorka trava, koju su isame koze odbijale da jedu i koja se zove »olgohloa«, kao i»lenzie«, vrsta veoma lepih i sjajnih gljiva ali otrovnih za jelo.Karmo i Moko, pošto su zašli u šumu tri ili četiri stotine metara,

zaustavili su se i oslušnuli.Na najvišim granama tih džinovskih stabala videli su ptice kako lete

i čuli su njihov cvrkut, međutim, ispod stabala nisu videli nikakvuživotinju.Na ivici šume dizala se grupa žbunja koje je izgleda pripadalo

familiji magnolije, čije su grane nosile sjajne i purpurne cvetove, sacrnkastim odsjajima. U tim veoma velikim cvetovima u obliku pehara,nalazili su se veliki grozdovi voća, krupnog kao krastavci. Bile su toogromne grandifrole, biljke koje rastu u velikom broju u vlažnimpredelima južne Floride i čiji su osvežavajući plodovi blagog ukusa,veoma traženi od Indijanaca.– Je li to voće koje obećavaš – upita Karmo.– Da, kume.– Hajdemo da ga uberemo.Obraše žbun i pošto su se dobro snabdeli tim krastavcima, izađoše

iz šume uputivši se duž obale. Karmo, koji i pored toga što je biogladan, bio je i veoma žedan, pohlepno je sisao voće priznajući ipak,da iako je bilo bogato vodom, nije imalo mnogo ukusa.More se malo po malo smirilo. Jedino bi se, s vremena na vreme

poneki veliki talas, uz veliku buku razbio o obalu, uprskavši pehomposlednja stabla šume. Između tih velikih talasa plivale su brojneolupine, ostaci jadne fregate koju je vojvoda zapalio. Međutim, nijebilo ništa što bi koristilo gusarima.– Sve nekorisne olupine – reče Karmo, koji se zaustavio da ih

posmatra. – Kada bi barem pronašli neki sanduk sa slanim mesom.

– Hajdemo, kume – reče crnac. – Vidim Van Stilera i Crnog Gusaraupravljene na steni: čekaju naš doručak.Nastaviše put po peskovitoj obali, posutoj algama koje su veliki

talasi izbacili iz mora.Bili su udaljeni svega nekoliko stotina koraka od svojih drugova,

kad odjednom ugledaše da se pesak ispred njih pokreće, zatimnaduva i najzad otvara stvarajući prolaz jednoj groznoj zveri koja seustremi na njih uz strahovito mukanje. Karmo je bio oboren nazemlju, dok je crnac imao tek toliko vremena da skoči u stranuurlajući:– Pazi se, kume!... To je morski đavo!To čudovište koje je bilo skriveno u pesku i za koje je Moko tvrdio

da je morski đavo, ime koje su mu dali stanovnici Meksičkih obala ikoje su naseljenici Floride sačuvali i danas, bilo je jedna velika riba izvrste glavonožaca, spljoštenog oblika kao raža, široka i dugačka kaojedro nekog broda, teška barem hiljadu kilograma, i odvratnogizgleda. Njena koža bila je načičkana veoma čvrstim kukastimšiljcima, glava je bila naoružana parom rogova sličnim kao u bikovaa veoma dugačak rep za koji kažu da je otrovan, bio je oštar kao vrhkoplja. Ova čudovišta, srećom retka u današnje vreme, sakrivaju seu pesku, držeći usta, koja su široka kao otvor peći, na površinizemlje i uvek otvorena, spremna da progutaju sve što im se približi.Karmo, iako je osetio kako mu se krv ledi u žilama, nije izgubio

glavu. Videći na nekoliko koraka ispred sebe usta čudovišta,munjevitim okretom bacio se dva metra unazad, otkotrljavši seizmeđu crnčevih nogu. Čudovište, besno što vidi da mu izmiče plen,počelo je očajnički da maše repom, dižući levo i desno prave oblakepeska.– Bežimo, kume! – povika crnac.U tom trenutku, privučeni njihovim kricima, dotrčali su Crni Gusar i

Van Stiler, prvi je izvukao svoju mizerikordiju a drugi nož. Videćičudovište. Crni Gusar se zaustavio govoreći:– Ne približujte se!... Otrovan je!– Naterajmo ga barem u beg – reče Van Stiler, uzimajući jedan

kamen i bacivši ga na čudovište.– Pokušajmo da ga ubijemo – reče Karmo.

Četiri gusara, videći drugo kamenje rastureno po obali počeše da ihsakupljaju i da gađaju morskog đavola, koji je, nemoćan da odoli tojkiši kamenja, pokušavao da se domogne vode.Rikao je kao razbesneli bik, mahao je rogovima i udarao repom,

bacajući na svoje gonioce gomile blata. Najzad je poslednjimsnagama stigao do mora i uronio u njega, ostavljajući na površinikrvavi trag.– Idi i nađi svog kuma đavola! – povika Karmo, bacajući na njega

poslednji kamen. – Toliko me je uplašio da umalo nisam izgubioapetit.Gusari se vratiše u svoj logor, do stene koja je poslužila Crnom

Gusaru kao osmatračnica, sklanjajući se u senku nekoliko veomavisokih borova. Sakupiše suva drva i pošto su sačuvali svoja kresiva,zajedno sa suvom mahovinom zapališe dobru vatru, stavljajući naražanj ribe koje su ukrali od orlova ribolovaca. Četvrt sata kasnije,navališe na prženu ribu, ostavljajući samo kosti.– A sada, razgovarajmo – reče Karmo okrećući se prema kapetanu.

– Pretpostavljam da niko od nas ne želi da večito ostane na ovompesku u očekivanju da prođe neki brod. Šta kažete na to, plemiću?– Da ostajući ovde, nećemo imati nikakve mogućnosti za spas –

odgovori Crni Gusar.– Imate li neku ideju?– Ja znam da zaliv Ponce de Leon ponekad posećuju kubanski

ribolovci koji idu da love lamantine. Možemo ići tamo da ihsačekamo.– Sumnjam, kapetane, da će oni uzeti na svoje brodove gusare.

Ako to i budu učinili, predaće nas vlastimaHavane ili Matanzasa.– Ko će u nama moći da prepozna gusare? Mi svi dobro govorimo

španski i možemo se pretvarati da smo brodolomci te nacije.– Istina je, kapetane – reče Karmo. – Nisam na to mislio.– A kada bismo umesto toga sagradili splav od olupina koje talasi

izbacuju na obalu i pošli u potragu za »Munjom«? – upita Van Stiler.– Možda se nasukala kod ostrva Pini.– Ne mislimo više na moj brod – reče Crni Gusar, uzdahnuvši.

Uragan ga je odneo na Atlantik, gde su ga možda talasi progutali.Moj neprijatelj je mrtav, ali ja sam pretrpeo veliki gubitak!... Morgan i

svi moji mornari vredeli su mnogo više od života tog izdajice. Molimvas, ne govorite nikada više o mom brodu i pustite da krvava ranazaraste.– Je li daleko zaliv, kapetane? – upita Karmo.– Za dvanaestak dana moći ćemo da stignemo tamo.– A Indijanci?... Zar nećemo naići na njih?– Možda bih želeo da ih sretnem, iako se priča da su divlji – reče

Crni Gusar.– Da se sretnemo sa tim divljacima! – povika Van Stiler,

preplašeno. – Čuvajmo se njih, kapetane.– Ti si dakle zaboravio onu noć kada sam ja ubio Flamanca

Sandorfa? – upita Crni Gusar.– Da – reče Karmo. – Flamanac je rekao da je Honorata Van Guld

doživela brodolom na ovim obalama. Reklo bi se da nas je sudbinanamerno dovela ovamo.– Proverićemo da li je Sandorf rekao istinu – reče Crni Gusar –

nećemo napustiti ove krajeve dok to ne razjasnimo.– Šta kaže vaše srce, kapetane?– Da Honorata nije mrtva – odgovori plemić.– Rekavši to naglo je ustao, lica izobličenog od bola i počeo

uznemireno da šeta duž obale. Izgledalo je kao da pokušava dapriguši jecaje koji su mu zastali u grlu.– Jadni kapetan – reče Karmo, potresnim glasom. – On je još voli.– Da – reče Van Stiler. Od one kobne noći kada ju je samu u čamcu

prepustio talasima, to više nije isti čovek. Kako je tužna njegovasudbina.Crni Gusar se vratio, rekavši kratko:– Krenimo!Tri mornara su ustala, pokupivši svoje čvornovate štapove i

nekoliko plodova, koje su sačuvali da bi utolili žeđ u slučaju da nenađu slatku vodu. Crni Gusar je izvadio iz pojasa mali zlatan kompaskoji je nosio obešen o lančić, da bi se orijentisao.– Preseći ćemo peščanu poluostrvu – reče. – Tako ćemo uštedeti

dug i uzaludan krug.Pred njima se pružala beskrajna šuma, koja se sastojala od

ogromnih borova i jasenova. Pošto nisu hteli odmah da je pređu,krenuli su njenom ivicom da bi bili što bliže moru. Obala je bila ravna

i posuta mahovinom koja je sprečavala da noga utonu u pesak, takoda je bila veoma pogodna za brzo hodanje. Štaviše, nudila je i hranupošto je tu bilo puno ostriga.More se malo pomalo potpuno smirilo. Jedino bi se povremeno neki

veći talas, uz monotoni šum, razbio o obalu.Brodolomci stigoše do mesta gde su letele morske laste. Na veliko

čuđenje Karmoa, te ptice se, umesto da pobegnu, sručiše na njih uzzaglušujuće krike. Morske laste su neverovatno hrabre ptice i nemogu se oterati čak ni hicima iz puške. Štaviše, posle prvih pucnjevabeže a zatim ponovo obleću oko lovaca, ne pokazujući nikakavstrah.Karmo je odmah pokušao da udarcima štapa obori one koje su

letele blizu njega, ali ma koliko truda da je ulagao, udarao je uprazno, jer i ako su te ptice neoprezne, imaju takvu brzinu da ih jenemoguće pogoditi.– Uzalud se zamaraš, kume – reče Moko, koji se od srca smejao

videći Karmoa kako mlati štapom po vazduhu, kao da je pomahnitao.– Imaš pravo – reče Karmo. – Neverovatno kako ne uspevam da

oborim nijednu pticu.– Čini mi se da ti se te ptice rugaju – reče mu Van Stiler.– Da, lopovi! Osvetićemo im se na njihovim gnezdima.– Gledaj kume, obala je posejana jajima!Na velikom delu obale videle su se male rupe izdubljene u pesku, u

obliku kupe. U svakoj je bilo po dva ili tri jajeta žutozelenkaste bojesa smeđim i crvenkastim tačkicama, velika kao i kokošija. Bilo ih jetoliko da je mogla da se napravi kajgana za dve stotine i više osoba.Gusari, uprkos zaglušujućim protestima ptica, počeše da kradu

njihova gnezda, birajući brzo sveza jaja i bacajući u more bajata.Karmo se toliko prejeo, da je tvrdio da će za taj dan da se odreknevečere. Međutim, kao oprezan čovek, napunio je sve džepovejajima, pozivajući drugove da učine isto.– Daće nam snagu – govorio je.Kada su sakupili jaja Crni Gusar se, videći da se obala spušta

prema jugu, okrete prema šumi kako bi izbegao ogroman krug okopeščanog poluostrva.– Prokletstvo – reče Karmo. – Obala nam je barem davala jaja.– Ali ni kap vode – reče Van Stiler.

– Imaš pravo, druže – odgovori Karmo. – I ja bih rado popio čašuvode.– Naći ćemo je u šumi – reče Moko.Crni Gusar, orijentišući se pomoću kompasa zamače ispod drveća i

uputi se u šumu. Ostali krenuše za njim.– Fantastično! – uzviknuo je nepopravljivi brbljivac Karmo. – Nikada

nisam video tako lepu šumu!– Ali bez vode – reče Van Stiler.– Naći ćemo je čak i suviše, uskoro – reče Crni Gusar. – Čitava

južna Florida je jedna velika močvara. Sačekaj da pređemo ovušumovitu oblast i nećeš se žaliti više što nema vode.– Hajdemo onda napred. Ko zna možda u močvarama možemo

naći nešto za jelo, čvršće od ptičijih jaja.Kao što je Crni Gusar predvideo, tri sata kasnije stigli su u

močvarne predele ispresecane crnim i smrdljivim barama, u kojimasu plivale zmije aligatori, crne kao abonos, prilično velike i pljosnateglave. Iako je teren bio natopljen vodom i tu su rasle grupe borovadžinovskih dimenzija, koje su davale veoma tužan izgled timmestima.Malo dalje, proticao je potočić bistre vode. Utoliše žeđ, zatim od

borovih grana improvizovaše zaklon da bi se zaštitili od noćne vlagekoja je veoma opasna u ovim krajevima. Dok je Van Stiler paliovatru, da bi držao daleko zmije, koje su morale biti brojne u timpredelima, Karmo i crnac krenuše prema velikoj bari koja se videlakroz borove.Počeo je da se spušta mrak, dok se sa zemljišta zasićenog vodom,

dizala magla puna zaraznih isparenja.Karmo i Moko odvojiše se od ostalih i zađoše dublje u šumu. Pola

časa kasnije izbili su na jednu čistinu i zastali kao okupani. Levo odnjih belasala se voda, a ispred njih...!

»BARIBAL«Na petnaest koraka od njih, pored jednog bora, stajao je ogroman

crni medved zvani »Baribal«. Bio je to jedan od najlepših primera usvojoj vrsti, sa kratkom čekinjastom i sjajnom dlakom koja jepostajala riđa samo sa obe strane njuške. Bio je vrlo krupan,dugačak vise od dva metra a od šapa do ramena visok jedan metar.Ovi medvedi su i danas prilično brojni ne samo u šumama Floride,već i u šumama severnih krajeva Sjedinjenih Država, gdepričinjavaju velike štete, pustošeći polja i ubijajući stada, jer suistovremeno i biljožderi i mesožderi.Karmo i Moko, opazivši tog neočekivanog neprijatelja od koga nisu

mogli da očekuju ništa dobro, žurno se povukoše na stabloaristolokije, gledajući medveda nepoverljivo.– Kume!– Karmo!– Evo jednog iznenađenja koje nisam očekivao!– I zbog koga ćemo se dobro preznojiti – reče Moko.– A nismo ga čak ni primetili! Da smo ga videli kako dolazi, mogli

smo da pobegnemo.– Ne bi vredelo, Karmo. Ovi medvedi trče veoma brzo.– Šta da radimo?– Čekajmo, kume. – Da medved ode?– Ne vidim bolje rešenje.– Čini mi se da mu to ne pada na pamet.– Šta više, izgleda da ga zabavlja naše iznenađenje.– Reci naš strah, garavi kume.– Kako god želiš – odgovori crnac, pokušavajući da se nasmeši.Medved je izgledao kao da ga zaista zabavlja strah dvojice gusara.

Postavivši se na zadnje šape, kao mačka koja čeka pogodantrenutak da se baci na miša, gledao je svojim sitnim i veomapokretljivim očima, u dva gusara, zevajući tako jako kao da ćeiščašiti vilice. U početku nije pokazivao neprijateljske namere, čak jeizgledalo da nema nikakvu želju da napusti svoje mesto i da im sepribliži.– Do vraga – uzviknu Karmo, koji je počeo da gubi strpljenje. – Čini

mi se da će ovo dugo potrajati. Šta kažeš, garavi kume?– Da bih želeo da budem daleko odavde – odgovori crnac.

– I ja takođe, ali dok ne smislimo kako da odemo odavde, bićemoprisiljeni da ostanemo na ovom stablu. Da li su ovi medvedi zaistaopasni?– Imaju kandže kao od čelika i poseduju neverovatnu snagu. Sa

našim noževima ne bismo ništa učinili.– Do đavola! – uzviknu Karmo, češući se besno po glavi. – Kapetan

će početi da se brine što nas nema tako dugo. Setio sam se!– Čega, kume – upita crnac.– Kada bismo skočili u vodu! Plivajući mogli bismo da stignemo na

suprotnu obalu.– A misliš li da nas medved ne bi pratio? Osim toga, nemam mnogo

poverenja u ove crne vode, mogu skrivati zmije aligatore i kajmane.Zar se ne sećaš jaja koja smo videli?– Do vraga i kajmani!– Kume, pokušajmo da se ukrcamo!– Da se ukrcamo! – povika Karmo, gledajući ga začuđeno. – Da nisi

otkrio neki čamac?– Ne kume, ali mislim da bi se moglo poseći korenje i upotrebiti ovo

stablo na kome stojimo, kao čamac.– Ti si pravi genije, garavi kume! Meni možda nikada ne bi pala na

pamet slična ideja! Dragi moj medvede, ovoga puta ćemo tipodvaliti?– Na posao, kume.– Spreman sam, Moko.Aristolokija, koja im je služila kao zaklon, kao što je rečeno, imala je

stablo debelo kao bure, čije se korenje širilo na sve strane. Bilo jedovoljno preseći to korenje, da bi se oborilo stablo i upotrebilo kaobalvan, dovoljan da izdrži dva čoveka. Karmo i crnac počeše svojimnoževima vešto da presecaju korenje. Bili su presekli više odpolovine, kada ugledaše da medved napušta svoje mesto i polakosilazi prema obali.– Hej kume, dolazi! – uzviknu Karmo.– Medved?– Izgleda da ga zanima da vidi šta radimo?– Ili ima nameru da nas napadne!»Baribal«, savladan možda radoznalošću, krčio je sebi prolaz

između trski na obali, približavajući se mestu na kome su stajali

gusari. Međutim, nije izgledalo da je loše raspoložen, pošto se svremena na vreme zaustavljao kao da se koleba da li da ide napredili da se vrati. Stigavši na petnaest ili dvadeset koraka, podiže se nazadnje šape da bi bolje video kojoj vrsti posla su se posvetila dvojicagusara, zatim verovatno zadovoljan, ponovo se šćućurio,nastavljajući da zeva.– Moko – reče Karmo, odahnuvši. – Znaš li šta ja mislim.– Šta kume?– Da se ovaj medved plaši više nego mi!– Ne uzdaj se u to, kume. To su zle životinje.– Da je imao više hrabrosti, do sada bi nas napao.– Strpljivi su i teško napadaju prvi. On zna da mi ne možemo večito

ostati ovde i čeka nas na obali.– Da li se ovo stablo pomera?– Još samo dva korena i pašće.– Pazimo da ne izgubimo našu jegulju. Stalo mi je do večere.– Veži je za granu. Pazi kume, stablo samo što nije palo u vodu.Aristolokija, već skoro sasvim lišena korenja, polako se naginjala

prema vodi. Pri poslednjem udarcu noža, sasvim pade i potonu uvodu, da bi zatim odmah isplivala na površinu. Crnac i Karmoopkoračiše stablo, držeći se čvrsto za grane. Čuvši da je nešto palou vodu, medved je ustao, ali umesto da se sjuri niz obalu pobegao jeprema šumi.– Hej kume! – povika Karmo. – Zar ti nisam rekao da se tvoj okrutni

medved plaši od nas više nego mi od njega! Pobegao je kukavičkikao da smo ispalili na njega plotun.– Možda je to neko njegovo lukavstvo da bi nas sačekao na zemlji.– Kažem ti da je tvoj medved prava lenčuga i da ću mu, ako ga

sretnem, razbiti leđa štapom – reče Karmo. Hajdemo na kopno ivratimo se u logor da ispečemo našu jegulju.Sa nekoliko zamaha nogom doguraše stablo do obale i iskrcaše se.

Karmo pokupi svoj štap, prebaci preko ramena ribu bubanj i uputi sezajedno sa crncem prema šumi. Međutim, kretao se veomaobazrivo, sumnjičavo gledajući oko sebe. Uprkos svom hvalisanju,još uvek je pomalo osećao strah od medveda i nije želeo da gaponovo sretne. Stigavši do ivice borove šume zaustavi se daoslušne, zatim pošto nije čuo nikakav šum, nastavi da ide govoreći:

– Zaista je otišao.– Ne uzdajmo se u to, kume. Možda nas negde špijunira i sprema

se da nas napadne – reče Moko.– Izmlatićemo ga onako kako zaslužuje – odgovori Karmo.Spremao se da zamakne u šumu, kada ga jedan čudni krik prikova

za zemlju. Između drveća, jedan glas koji je izgledao skoro ljudski,neprestano je ponavljao:– Dum – ha – du!... Dum – ha – du!...– Kume! – uzviknu Karmo. – Indijanci!...– Gde ih vidiš? – upita crnac.– Ne vidim ih, ali ih čujem. Slušaj. Dum – ha – du!... Dum – ha –

du!... Možda je to ratni poklič ljudoždera?– Da, ratni poklič »Botauro – mokoko«– a – odgovori crnac,

smešeći se.– Ko je taj gospodin?– Postaće izvrsno pečenje. Dođi kume, uhvatićemo ga– Ali koga?– »Botauro – mokoko«. Ćuti i prati me.Ti čudni krici dopirali su iz jednog žbuna. Crnac se baci na zemlju i

poče da puzi kao neki gmizavac, ne praveći ni najmanji šum, iako jeneprestano kreštanje ptica bilo više nego dovoljno da prikriješuštanje suvog lišća. Stigavši na nekoliko koraka od žbuna,zaustavio se pažljivo gledajući među lišće a zatim, podigavši naglokoplje baci ga vešto ispred sebe. Dum – ka du iznenada prestade.– Je li pogođen? – upita Karmo.– Evo ga! – odgovori Moko koji se bacio u žbunje. Teži je nego što

se mislilo.Ptica, koju je tako vešto pogodio kopljem, bila je visoka više od dve

stope. Imala je smeđecrno, prugasto perje i žut, veoma oštar kljun.– Lepa ptica! – uzviknu Karmo.– I iznad svega ukusna, iako živi od ribe – reče Moko.– Je li to ptica – ribolovac?Osim toga ona je i veliki lovac, pošto se hrani i malim pticama, koje

guta cele.– Znači...– Šta želiš da kažeš, kume?

Umesto da odgovori, Karmo odskoči unazad, ispustivši svojčvornovati štap.– Šta ti je? – upita ga crnac.– Učinilo mi se da sam video medveda. – Gde?– Među onim grmljem.– Opet ta prokleta životinja!– Moko!– Kume!– Bežimo!– A batine koje si želeo da mu zadaš?– Neki drugi put – reče Karmo.Pokupiše pticu »botauro – mokoko« i pobegoše. Posle četvrt sata,

umorni i zadihani stigoše u logor.– Da li vas neko prati? – upita ih Crni Gusar, skočivši na noge.– Videli smo jednog medveda, kapetane – reče Karmo.– Prati vas?– Izgleda da se zaustavio.– Onda imamo vremena da večeramo – odgovori mirno Crni Gusar.Karmo iseče pticu, nataknu jedno parče i prinese ga vatri, okrećući

pažljivo da bi se dobro zarumenelo. Dvadeset minuta kasnije, četirigusara navališe na meso, hvaleći izvrstan ukus.– A sada možemo da se pobrinemo za medveda – rečeCrni Gusar.– Čini mi, se kapetane, da je ta lenčuga od medveda, shvatila da mi

nismo osobe koje se plaše – reče Karmo.– Biće da je pogodio da ti želiš da ga izmlatiš – reče mu Moko.– Verovatno se zbog toga i sakrio – odgovori Karmo.– Pošto ga ne vidimo, hajdemo na spavanje – reče Crni Gusar. –

Ko će prvi da čuva stražu?– Karmo – reče Moko. – On se ionako ne plaši medveda.– Pokazaću ti, garavi kume – odgovori Karmo. – Samo neka se

pojavi i videćeš šta sam sve sposoban da učinim.– Onda poverimo tebi naše živote – reče mu Van Stiler. – Dobra

straža, druže.Dok su se njegovi drugovi zavlačili u malu kolibu, Karmo sede

pored vatre, držeći kraj sebe koplje crnca.

U šumi i prema močvari čuli su se razni šumovi koji nisu baš mnogoohrabrivali Karmoa, nenaviknutog na te krajeve. S vremena navreme, tišinu bi remetilo daleko mukanje koje je izgledalo kao dadolazi od bikova ali koje je u stvari pripadalo kajmanima iz močvare.Ispod drveća čuli su se čas oštri a čas promukli krici, a malo daljetužno zavijanje nekog vuka lutalice u potrazi za plenom.Karmo je pažljivo osluškivao i gledao oko sebe. Nije se više plašio

ni vukova ni kajmana. Plašio se jedino tog prokletog medveda.– Čini mi se da sam izgubio svoju hrabrost – mrmljao je za sebe. –

Pa ipak, ubio sam toliko neprijatelja bolje naoružanih i moždaopasnijih od te zveri.Ustao je da bi obišao krug oko kolibe, kada u blizini začu mumlanje,

koje mu sledi krv u žilama.– Medved! – povika. – Možda je uvrteo sebi u glavu ideju da me

pojede? Ali nas je četvorica, dragi moj medvede i razbićemo tigrbaču štapovima.Uđe u kolibicu i probudi crnca i Van Stilera.– Ustajte, drugovi – reče. – Medved dolazi!– Gde je? – upita Van Stiler, uzimajući jednu tešku motku.– Mora da je blizu – odgovori Karmo. – Čuješ li? Jedan urlik, jači od

prvog, razbi noćnu tišinu.– To je medved, zar ne Moko? – upita Karmo.– Da – odgovori crnac.– Hajdemo da ga nađemo – reče Van Stiler.– Eno ga! – uzviknu Moko.Medved, verovatno isti onaj koji je bio blizu močvare i koji ih je

zatim pratio, izašao je iz jednog žbuna i kretao se prema logoru,pomično mašući velikom glavom. Trojica gusara se zakloniše izavatre.– Baš ima nešto protiv nas! – reče Van Stiler.– Probudimo kapetana – reče Karmo.– Nema potrebe – odgovori Crni Gusar, izlazeći iz kolibe.– Vidite li ga? – upita Karmo.– Da i izgleda mi da je prilično krupan. Možemo od njega dobiti

izvrsne pršute.– Želite da ga ulovite?– Pustimo ga da se prvo približi, Karmo.

Medved se, primetivši da se neprijatelj brojno povećao, zaustaviona sto metara od logora, gledajući nepoverljivo u vatru koja je gorelablizu kolibice. Četiri gusara su stajala nepomično, nadajući se da ćese medved odlučiti da priđe. Ali odjednom, medved se naglo okrete iotrča galopom u pravcu močvare.– Zar nisam rekao da je kukavica? – reče Karmo. – Verovatno se

najzad uverio da je bolje da bude daleko od nas.Njegovi drugovi su još malo sedeli oko vatre, zatim ubeđeni da se

životinja konačno odrekla svojih neprijateljskih namera, nastavišeprekinuti san. Noć prođe bez drugih uzbuna, iako su se u višemahova, dva ili tri vuka približila logoru, tužno zavijajući.U zoru gusari su nastavili put, idući duž velike močvare, koja se

produžavala prema zapadu.

LJUDOŽDERI SA FLORIDETri dana gusari su išli kroz šume borova i čempresa, krećući se duž

prostranih močvara, čije su crne i blatnjave vode vrvele od kajmana izmija aligatora. Četvrtog dana, ostavši potpuno bez hrane pošto nisuuspeli da ubiju nijednu životinju, zaustavili su se na obalama jednereke koja je vijugala u šumi.– Zaustavićemo se ovde na ceo dan – reče Crni Gusar, videći da

njegovi ljudi ne mogu više da se drže na nogama. Zaliv mora da jeveć blizu. Vi idite u lov.Karmo i Moko izgubiše se u šumi. Pola časa kasnije Karmo izjavi

da je umoran. Crnac se složi sa njim.Već se spremao da sedne, kada se u vazduhu začu lagani zvižduk.

Jedna strela odapeta iz obližnjeg grma pogodila je stablo porednjega. Karmo i Moko skočiše na noge, uzviknuvši:– Indijanci!Skoro u istom trenutku četiri visoka i polugola crvenokošca, glave

ukrašene perjem i naoružana lukovima i strelama, iskočiše iz grmlja istadoše ispred dvojice gusara.– Karmo!– Moko!– Bežimo!– Put pod noge, kume!Upravo su hteli da pobegnu, kada se još pet Indijanaca, naoružanih

kao i prethodni, pojaviše iza njih, presecajući im put.– Neka se beli ljudi zaustave – reče jedan od onih Indijanaca, na

rđavom španskom jeziku.– Moko, uhvaćeni smo – reče Karmo.– Pripremimo se da skupo prodamo svoju kožu – odgovori crnac,

uperivši koplje.– To bi bilo uzalud.– Možda su ovo ljudožderi, kume.– Nisu nas još pojeli.– Neka beli ljudi polože oružje – reče onaj Indijanac koji je govorio i

koji je verovatno bio poglavica, sudeći po tri orlovska pera koja jenosio zabodena u kosi. – Ako ne poslušaju mi ćemo ih ubiti.Umesto da baci koplje, Moko se munjevitim skokom baci na drugi

odred nadajući se da stvori sebi prolaz i jurne prema šumi. Indijanci,

koji su možda očekivali tako nešto, za tren oka se baciše nabegunca, oboriše ga i oteše mu koplje. Šest ili sedam štapovapodigoše se na njega, dok je poglavica govorio pretećim glasom:– Predaj se ili si mrtav!Svaki otpor bio je uzaludan, štaviše opasan pošto su Indijanci

izgledali raspoloženi da izvrše pretnju. Crnac, koji se pripremao dase očajnički brani pesnicama, pusti da ga vežu ne pružajući otpor, dane bi ubili i Karmoa, koji se već bio predao.– Kume – reče Karmo crncu. Bolje je da nas za sada ne ubiju, još

postoji mogućnost da pobegnemo ovim nitkovima. Pretvarajmo seda smo se pomirili sa tim da im poslužimo kao večera ili doručak.– Bojim se, Kume, da je naša sudbina već zapečaćena – odgovori

Moko. Poješće nas.– Ali još ne znamo da li su ovi Indijanci zaista ljudožderi.– A kapetan?– Nećemo staviti do znanja Indijancima da imamo drugove. Crni

Gusar i Van Stiler ne bi mogli pružiti veći otpor od nas.Dok su njih dvojica razgovarali, crvenokošci su, sakupljeni blizu

obale reke, izgleda držali savet. Razgovarali su, naginjali se premazemlji kao da ispituju tragove stopa, zatim su kružili oko žbunja,govoreći tihim glasom.– Moko – reče Karmo, koji ih nije gubio iz vida. – Čini mi se da

sumnjaju da imamo drugove.– Istina je, kume – odgovori crnac.– Možda će da iznenade i kapetana?– Bojim se toga. Naši drugovi su u blizini i možda su zapalili vatru u

očekivanju doručka. Dim će ih izdati.– Biće gadno ako budu i njih uhvatili – reče Karmo. Bio bi to naš

kraj.U tom trenutku približi im se poglavica, govoreći i dalje na vrlo

lošem španskom.– Vi niste sami.– Varaš se, poglavico – odgovori Karmo. – Mi nemamo nijednog

druga..– Beli čovek pokušava da odvrati naše traganje, ali to mu neće

uspeti. Mi smo videli dim kako se diže između drveća.– Do vraga! – uzviknu Karmo, probledevši.

– Rekao sam ti da će ih dim izdati – reče Moko. – Uskoro će namse pridružiti kapetan i Van Stiler.– Koliko ima tvojih drugova? – upita poglavica, okrećući se prema

Karmou.– Kažem ti da ih nemamo.– A onaj dim?– Verovatno je neki Indijanac zapalio drva da bi skuvao doručak.– Ovde je samo naše pleme – reče poglavica. – Onu vatru su

zapalili tvoji drugovi.– Onda idi da ih tražiš.– To je ono što ćemo i uraditi, beli čoveče. Međutim, želim da znam

koliko ih je.– Mnogo i imaju oružje koje grmi i izbacuje vatru.– Crveni ljudi poznaju oružje Španaca i ne boje ga se – reče

poglavica ponosno. – Naši preci su nas naučili da mu sesuprotstavimo.– Jako je i uništiće tvoje ratnike.– Videćemo.Poglavica naredi da se zarobljenici privežu za drvo, postavi za

stražare dva ratnika džinovskog rasta, naoružana veoma teškimštapovima, zatim se uputi u šumu a za njim krenuše svi ostaliIndijanci.– Sto mu gromova! – uzviknu Karmo, škrgućući zubima. – I kapetan

je izgubljen!...– To je samo pitanje minuta – reče Moko, koji je sa strepnjom pratio

pokrete Indijanaca. Iznenadiće ih oko vatre.– Kada bismo mogli da ih nekako obavestimo o opasnosti koja im

preti.– Na koji način?– Vičući.– Suviše su daleko da bi nas čuli a osim toga žubor potoka

nadjačao bi naš glas.– Do đavola!... Ne možemo učiniti ništa da ih upozorimo.– Čak i kada bismo uspeli da ih obavestimo ne bi pobegli

Indijancima – reče Moko. – Kroz nekoliko časova bi ipak pali u ruketim ljudima.– Kako će se sve ovo završiti?

– Bojim se, Kume, da nam preostaje još nekoliko časova života.Španci su svojom okrutnošću učinili ove Indijance divljim i zato nasneće poštedeti.– Ne bojim se smrti, kume. Međutim želeo bih da znam na koji

način će nas ubiti. Priča se da strašno muče zarobljenike pre negošto ih pošalju na onaj svet.– I ja sam to isto čuo – odgovori Moko.– Pokušajmo da ispitamo ova dva Indijanca, ako nas razumeju.– Recite mi, crveni ljudi, šta će poglavica učiniti sa nama? upita

Karmo, okrećući se prema dvojici džinova, koji su sedeli poreddrveta.– Poješćemo vas – odgovori jedan od dvojice Indijanaca, okrutnim

osmehom.– Pseta! – povika Karmo, isprekidanim glasom. – Želite da nas

pojedete!...– Sve zatvorenike pečemo.– Kume! – uzviknu Karmo, dok mu je hladan znoj izbijao po čelu.

Ako ne pronađemo neki način da pobegnemo, gotovi smo.Moko ne odgovori. Sagnuo se koliko su mu to dozvoljavale veze na

rukama i izgledalo je da osluškuje nešto. – Jesi li čuo neki krik?– Čini mi se.– Možda su već iznenadili kapetana?– Do vraga!Zaglušujuća buka podigla se usred borova i čempresa koji su se

pružali duž reke.– Napadaju logor! – reče Moko.– Krici su odmah prestali. Napad je verovatno bio tako iznenadan

da bi se izbegao bilo kakav otpor od strane Crnog Gusara i VanStilera.Dva stražara ustadoše i pogledaše prema šumi.– Dolaze li? – upita ih Karmo.– Vaši prijatelji su uhvaćeni – odgovori jedan od dvojice Indijanaca.Govorio je istinu pošto se nekoliko trenutaka kasnije pojaviše

Indijanci koji su vukli dvojicu gusara. Crni Gusar i Van Stiler imali supocepanu odeću, ali nije izgledalo da su dobili povrede. Verovatnosu se posle kraćeg otpora predali da ne bi bili prebijeni motkama.– Kapetane! – viknu Karmo, prigušenim glasom.

– I ti, Karmo! – uzviknu Crni Gusar. Zamišljao sam već da steuhvaćeni.– Mi smo u rukama ljudoždera!– Još nismo na ražnju, jadni moj Karmo – odgovori Crni Gusar

mirnim glasom.– Ali uskoro će nas staviti na njega.– Videćemo to kasnije.Indijanci vezaše Crnog Gusara i Van Stilera lijanama i baciše ih

ispred drveta za koje su bili privezani Karmo i Moko. Poglavica jestao ispred njih, dok su njegovi ljudi sekli grane da bi napravili nosila.– Da li si ti vođa ovih ljudi? – upita on okrećući se prema Crnom

Gusaru.– Da – odgovori ovaj.– Zašto se nalazite ovde? Ljudi bele kože nisu nikada živeli u ovim

šumama.– Mi smo brodolomci.– Da li se razbila neka od onih velikih plovećih kuća?– Da, nasukala se na grebene. Indijančeve oči pohlepno zasijaše.– Ti ćeš mi reći gde se nasukala. Ja znam da te velike ploveće kuće

uvek sadrže blago.– Talasi su odneli sve – odgovori Crni Gusar.– Ti pokušavaš da me prevariš.– Sa kojim ciljem?– Da bi ti pokupio blago, ali nećeš uspeti pošto ćemo te mi pojesti.– Malo smo žilavi – reče Crni Gusar ironično.– Hajdemo – reče poglavica, ustajući.Njegovi ratnici su pripremili nosila od borovih grana vezanih

lijanama i položili su gusare na njih. Odred, predvođen četvoricomizvidnika krenu, upravljajući se prema zapadu, tj. u pravcu mora.Poglavici se izgleda veoma hitalo da stigne u selo, pošto je često

požurivao svoje ljude.Nešto malo pre zalaska odred je stigao na obalu mora. Obala je na

tom mestu stvarala prostrani zaliv zaštićen sa nekoliko redovagrebena. Na obali su se videli mnogobrojni kanui izdubljeni ustablima borova, ukrašeni na krmi glavama krokodila.Na kraju zaliva gusari opaziše oko dvadeset pet koliba poredanih u

duplom redu, napravljenih od stabala i pokriveni suvim lišćem.

– Tvoje selo? – upita Crni Gusar poglavicu koji je išao pored njega.– Selo naših ribara – odgovori Indijanac. Najveći deo plemena

stanuje na obroncima one planine.– Crni Gusar podiže oči i iza borove šume ugleda jedan brežuljak

prekriven gustim drvećem, na čijim su se padinama nalazilemnogobrojne grupe koliba.– Je li brojno tvoje pleme? – upita Crni Gusar.– Mnogobrojno i moćno – odgovori Indijanac, ponosno.– Znači da ima nekog kralja.Poglavica ga pogleda, ali ne odgovori, štaviše udalji se da bi stao

na čelo odreda.Pola časa kasnije ratnici su stigli u malo ribarsko selo. Nekoliko

Indijanaca, skoro potpuno nagih, pošto su imali samo malu krpicuvezanu oko bokova i perje na glavi, jurnu prema zarobljenicimaurlajući i mašući kopljima i nekim velikim noževima od kamena.Poglavica ih jednim pokretom ruke zadrža, zatim naredi da se četiri

zarobljenika odvedu ispred jednog velikog kaveza napravljenog odveoma čvrstih grana crnog oraha i pokrivenog odozgo gustomtravom. Gurnuše unutra četiri gusara i odmah zatvoriše kavez.– Za sada ćete ostati ovde – reče poglavica, okrećući se prema

Crnom Gusaru.– A kada ćete nas pojesti?– Vaš život zavisi od morskog duha.– Ko je taj morski duh?– To se tebe ne tiče – odgovori poglavica okrećući mu leđa i

udaljujući se.– Kapetane – upita Karmo. – Ko li je taj duh?– Ne znam ništa više od tebe – odgovori Crni Gusar. Međutim,

pretpostavljam da je to vrhovni poglavica plemena ili neki vrač.– Kada bi se barem malo sažalio na nas!– Ne zanosi se, Karmo. Ovi Indijanci, koji su pretrpeli već nekoliko

osvajanja Španaca i koji su osetili svu surovost konkvistadora, morada su se zakleli na večitu mržnju prema beloj rasi.– Onda nam jedino preostaje da pokušamo bekstvo.– To ćemo i učiniti kasnije. Nema više od dva stražara ispred

kaveza.– Samo da se kasnije ne udvostruče.

– Videćemo, Karmo. Hajde, ležimo i pretvarajmo se da spavamo.Kasnije, kada svi stanovnici sela budu u dubokom snu, pokušaćemonešto. Moko!– Molim gazda.– Ti koji poseduješ neverovatnu snagu, da li bi mogao da slomiš

ove rešetke?– Izgledaju mi veoma čvrste, kapetane, ali nadam se da ću uspeti.– Samo bez buke.– Pokušaću.– Karmo, ti moraš pokušati da pregrizeš tvoje veze.– Zubi su mi dobri, kapetane, i sa malo strpljenja preseći ću ih.

Vidim da ako se potrudim mogu približiti ruke usnama.– Odlično!– A stražari? – upita Van Stiler.– Iznenadićemo ih i probosti.– A zatim? Imaćemo iza sebe sve stanovnike sela– Čamci nisu daleko i pobeći ćemo odmah u more. Sada zatvorite

oči i čekajte moj signal.

BEKSTVO GUSARAMalo pomalo u ribarskom selu je zamro svaki šum i pogasile su se

vatre kraj koliba. Čuo se samo monotoni i pravilni šum talasa koji suse, nošenim plimom, razbijali o obalu.Indijanci koji su verovatno celog dana ribarili, sudeći po ogromnoj

količini ribe ostavljenoj da se suši na nekim drvenim rešetkamapodignutim na obali, zaspali su. Odred lovaca koji je doveozarobljenike, uskoro im se pridružio. Jedino su dva stražara, koji subili postavljeni pored kaveza, još bili budni. Sedeli su pored većskoro ugašene vatre, ali su im se oči polako zatvarale. Njihovrazgovor je postajao sve tiši i Crni Gusar, koji ih nije gubio iz vida,primetio je da čine neverovatne napore kako bi ostali budni.Mora da je bila ponoć kada su se poslednji ugarci potpuno ugasili.

Još nekoliko minuta žeravice su bacale prema kavezu malocrvenkaste svetlosti a zatim se i one prekriše pepelom i tamom obavito mesto. Dva stražara se ispružiše jedan pored drugog i zahrkaše.– Sada je trenutak – reče Crni Gusar, pošto se uverio da nijedan

drugi Indijanac nije pazio na kavez.Jesu li zaspali? – upita Karmo.– Zar ne čuješ da hrču?– Samo da se ne pretvaraju da spavaju! Uopšte nemam poverenja

u ove Indijance.– Seci veze, Karmo.– Pregrizao sam ih tako dobro da će se odmah prekinuti, kapetane.– Onda požuri.Karmo stegnu ruke što je mogao jače a zatim ih naglo razdvoji.

Lijane već načete na različitim mestima njegovim oštrim zubima,prekidoše se.– Gotovo je, kapetane – reče.– Pretraži mi grudi – reče Crni Gusar. Mizerikordiju sam sakrio

ovde.Karmo zavuče ruku Crnom Gusaru ispod prsluka od crne svile i

pronađe bodež, veoma oštro oružje izuzetne čvrstine.– Sada preseci naše veze – reče Crni Gusar. Polako, da se ne čuje

šum.Karmo, pošto se uverio da se stražari nisu pokrenuli, približi se

svojim drugovima i vešto preseče njihove veze.

– Barem ćemo moći da umremo braneći se – reče Crni Gusar,protežući utrnule ruke.– Šta treba da radim, kapetane? – upita crnac.– Da skineš dve rešetke sa kaveza.– Moraću najpre da ih zakačim bodežom. Kada bi ih slomio

Indijanci bi čuli šum.– Karmo će ti pomoći, dok mi budemo pazili na Indijance.Moko i Karmo pođoše na suprotnu stranu kako bi bili dalje od dva

stražara i odlučno zakačiše jednu rešetku.Drvo je bilo veoma tvrdo, ali je Moko imao čvrstu šaku i bodež je

sekao kao britva. Bilo je dovoljno pet minuta da preseče deo rešetke.– Dobar udarac – reče Moko.– Ne pravimo buku, kume.Zgrabiše rešetku i zajedničkim snagama je odvojiše od kaveza.

Začu se samo lako škripanje.– Stojte! – prošapta Crni Gusar.Iako se šum jedva čuo, jedan od dvojice Indijanaca ustao je

mrmljajući. Gusari se spremno ispružiše jedan pored drugog,zahrkavši.Indijanac, sumnjičav kao i svi njegovi zemljaci, prodžara vrhom

koplja žeravice podižući po neku varnicu, zatim i dalje mrmljajućiobiđe kavez i vrati se kod svog druga ne opazivši da je jedna rešetkaveć bila izvađena. Ostade nekoliko trenutaka uspravljen, gledajućimesec koji je tada počeo da se diže ogledajući se u moru, zatimumiren neprestanim i pravilnim hrkanjem zarobljenika, vrati se dalegne.Četiri gusara ostadoše dobrih četvrt sata nepomični, bojeći se da ih

sumnjičavi Indijanac ne špijunira, zatim tiho ustadoše. Moko i Karmonastaviše posao zarezavši i drugu rešetku. Da bi izbegli škripanje,presekoše je pri dnu i pri vrhu, zatim je pustiše da padne.– Kapetane, možemo da izađemo odavde – reče Karmo.– Da li je prolaz dovoljan? – upita Crni Gusar.– Da, kapetane.– Brzo, prijatelji.Baciše poslednji pogled na dvojicu Indijanaca koji se nisu više

pomakli, zatim jedan po jedan napustiše kavez.– Gde ćemo pobeći? – upita Van Stiler.

– Prema moru – odgovori Crni Gusar. Uzećemo jedan čamac iotisnućemo se na pučinu.– Hajdemo – reče Karmo. Gori mi pod nogama. Obiđoše oko

kaveza i sjuriše se prema obali koja nije bila udaljena više od dvestotine koraka.Tamo je bilo preko dvadeset čamaca, tj. kanua, veoma teških pošto

su bili izdubljeni u stablu drveta i snabdeveni kratkim veslima saveoma širokim lopatama.Gusari gurnuše jedan čamac u vodu. Već su se spremali da uskoče

u njega, kada ugledaše dvojicu stražara.Onaj koji je prvi stigao baci se na crnca, dižući štap i vičući:– Predaj se ili ću te ubiti!Moko jednim munjevitim pokretom izbegnu udarac koji je trebao da

mu razbije glavu, zatim zgrabivši Indijanca podiže ga uvis kao percei baci ga deset koraka dalje.Drugi stražar preplašen herkulskom snagom crnca i bodežom koji

se presijavao u rukama Crnog Gusara, pobeže prema selu urlajućina sav glas.– Brzo, ukrcajmo se! – povika Crni Gusar, uskačući u kanu.Tri gusara uđoše za njim, zgrabivši odmah kratka vesla.U selu su se čuli besni povici i videle su se ljudske senke. Indijanci,

već obavešteni o bekstvu zarobljenika, pripremali su se da pođu upoteru za njima.– Hrabro, drugovi – reče Crni Gusar, koji je takođe dohvatio jedno

veslo. – Ako za pola sata ne budemo izvan zaliva uhvatiće nas.Kanu se odvojio od obale i zaplovio prema grebenima koji su štitili

zaliv od razbesnelih talasa.Gusari su očajnički veslali, naprežući mišiće.Indijanci, pošto je prošao prvi trenutak pometnje, sjurili su se na

obalu, bacajući u vodu pet ili šest kanua, od kojih je svaki biosnabdeven sa po šest vesala. Videći da se begunci kreću premagrebenima veslali su brzo prema izlazu iz zaliva, kako bi sprečiligusare da se otisnu na pučinu. Pošto su imali veći broj vesala, tajmanevar je morao uspeti bez većih teškoća.– Gromovi Hamburga! – uzviknu Van Stiler, koji je opazio

neprijateljske namere. – Uskoro će nam put biti zatvoren.– Samo što nas nisu uhvatili, kapetane – uzviknu Karmo.

– Crni Gusar je za trenutak ostavio veslo, gledajući indijanskečamce, koji samo što nisu stigli do izlaza iz zaliva.– Ne možemo se više otisnuti na pučinu – reče.– Pokušajmo da pristanemo na onu obalu – reče Karmo, pokazujući

južnu stranu zaliva. Tamo ima drveća i žbunja i možda ćemo moći dazametnemo naše tragove.– Življe!... Veslajte brže!Kanu se okrete u mestu i nastavi trku, dok su se Indijanci, misleći

da begunci žele da izađu iz zaliva, rasporedili između grebena da biim zatvorili prolaz. Međutim, opazivši namere gusara, ostaviše tričamca kao stražu na izlazu i sa ostalim čamcima krenuše za njimada bi ih zarobili pre nego što uspeju da dodirnu kopno.Bili su suviše daleko da bi u tome uspeli. Gusari su odmah iskoristili

prednost i odvezli se iza jednog grebena kako bi izmakli pogledimaIndijanaca.– Prisilićemo ih da se podele – reče Crni Gusar. Napred, drugovi!...

Obala je blizu!Sa nekoliko zaveslaja pređoše razdaljinu koja ih je delila od obale i

nasukaše čamac na jedan peščani sprud. Iskočiše iz kanua i poštosu bili zaklonjeni grebenom stigoše neopaženo ispod prvih stabala.Gde su išli? Nisu to znali, niti su se tog trenutka brinuli za pravac.Njima je bilo dovoljno da steknu prednost i da pronađu nekosklonište.Šuma je bila gusta, pošto se sastojala od ogromnih stabala crnog

oraha, tupelasa, grandiflora, i gomilama rododendrona koji susačinjavali ogromno žbunje i tako gusto, da je skoro sprečavaloprolaz.Begunci pređoše jedan kilometar skoro u jednom dahu i zaustaviše

se ispod ogromnog oraha, čije je stablo bilo obavijeno lijanama.– Popnimo se gore – reče Crni Gusar. Pronašli smo sklonište.Hvatajući se za lijane, gusari se popeše do gornjih grana,

sakrivajući se između gustog lišća.Ubrzo su stigli Indijanci, koji su urlali kao pomahnitali. Zapalili su

borove grane i pretraživali grmlje, preteći, proklinjući i udarajućisvuda kopljima i štapovima. Prođoše pored oraha na kome su biligusari i nestadoše u šumi, neprestano urlajući i rušeći sve predsobom.

– Srećan put – reče im Karmo. – Želim vam da se nikada više nevratite.– Sigurno ih nećemo čekati – reče Van Stiler. – Šta kažete na to,

kapetane?– Da ćemo otići odavde – odgovori Crni Gusar.– Na koju stranu? – upita Karmo.– Prema obali. Čamci koji su čuvali izlaz iz zaliva, verovatno su se

vratili u selo.– A mi ćemo to iskoristiti da se otisnemo na pučinu – reče Karmo.– Hoćemo li još naći naš kanu? – upita Moko.– Pretpostavljam da ga nisu potopili – reče Crni Gusar.– Može biti da su ga odneli sa sobom – primeti Karmo.– U tom slučaju, nastavićemo bekstvo kroz šumu. Siđimo, drugovi.Spremali su se da napuste grane i da se uhvate za lijane, kada

ugledaše dve glomazne prilike kako izbijaju iza jednog žbuna ipribližavaju se brzo drvetu. Pošto je ispod džinovskog stabla svetlostbila veoma slaba, iako je mesec blistao u punom sjaju, u prvi časnisu znali sa kakvim bićima imaju posla.– Izgleda mi da nisu Indijanci – reče Karmo, koji se odmah

zaustavio.– Čini mi se da su to dva medveda – reče Moko, naježivši se.– Do vraga! – samo nam je još to trebalo! Posle Indijanaca

medvedi!– Pogledajmo – reče kapetan, naginjući se napred i hvatajući se

čvrsto za lijane.– Imamo posla sa dva prava medveda – reče Van Stiler, koji se

spustio nekoliko metara niže. Izgleda da imaju nameru da sepopenju na drvo.– Mora da su se uplašili Indijanaca i potražiće sklonište ovde gore –

reče Crni Gusar.– Ili možda dolaze da nas pojedu? – upita Karmo. A mi imamo

samo jedan bodež za odbranu!– Ovde ima puno grana.– I šta želite sa njima, kapetane? Da zapalite vatru?– Da im slomim kosti. Hej Moko, odlomi neku veliku granu.Dok se crnac spremao da posluša, dva medveda su se posle

kraćeg oklevanja, uhvatili za lijane, zarivši svoje kandže čvrste kao

čelik u drvo.Kao što je poznato, svi medvedi osim belih, odlično se veru uz drvo.

Obično žive na zemlji, ali kada u šumi nestane bobica, penju se nadrveće da bi jeli njihove plodove.Prema tome ovi medvedi su mogli vrlo lako da se popenju na orah,

utoliko pre što je stablo bilo obavijeno biljkama puzavicama, koje sudosta olakšavale penjanje.– Kapetane – povika Karmo. Baš imaju nešto protiv nas!– Moko da li si spreman?– Odlomio sam debelu granu, gospodine – odgovori crnac. Medvedi

će osetiti na sebi njenu težinu.– Ja ću ti pomoći sa bodežom.– Evo ih – reče Van Stiler, penjući se brzo i sklanjajući se u jednu

debelu granu.Dva medveda su već bila stigla do prvih grana, međutim kada su

čuli ljudske glasove, zaustaviše se neodlučni šta da rade.Moko, koji se nalazio na dva metra od njih, podiže čvornovatu

granu i udari bližeg medveda tako snažno, da mu odmah razbikičmu. Jadna životinja zaurla od bola da cela šuma odjeknu, zatimispruži šape i sruši se svom težinom na zemlju. Drugi medved,preplašen takvim dočekom, skliznu niz stablo i spustivši se na zemljubrzo pobeže, dahćući i mumlajući.Skoro u istom trenutku jedan odred Indijanaca naglo iskrsnu iz

žbunja i jurnu prema drvetu. Verovatno su čuli urlik medveda koga jecrnac oborio na zemlju i potrčali su da vide o čemu se radi. Videćiživotinju ispruženu u podnožju stabla, dosetiše se da se izmeđugrana skrivaju ljudi. Jedan od njih zapali nekoliko grančica i baci ihmeđu lišće. Jedna pade upravo na Karmoa koji jauknu od bola.Okrutni urlici indijanaca pozdraviše njegov jauk.Ah! Jadan ja! – zakuka Karmo, čupajući kosu. – Sada smo

izgubljeni!...– Bili smo to i bez tvog jauka – reče mu Crni Gusar. – Indijanci se

ne bi udaljili dok ne pretraže ovo drvo.– Sada nam jedino preostaje da se predamo – reče Van Stiler.– Ražanj nam ne gine.Začuše njima dobro poznati glas poglavice, koji ih je zarobio na

obali reke:

– Neka beli ljudi siđu! Svaki otpor bio bi uzaludan.– Više volimo da umremo boreći se – povika Crni Gusar.– Opraštamo vam život.– Da, dok ne siđemo.– Morski duh vas štiti.– Evo nas – odgovori Crni Gusar, hvatajući se za lijanu i spuštajući

se niz stablo.Čim je dodirnuo zemlju, Indijanci ga zgrabiše i vezaše tako čvrsto,

da više nije mogao učiniti ni najmanji pokret. Ni njegovi drugovi nisubolje prošli.– Hej, gospodine poglavico – povika Karmo. – Zar nas ovako štiti

morski duh?– Da – odgovori Indijanac i razvuče usta u okrutni osmeh.

Sačekajte noć Kiuma i videćete šta ćemo učiniti od vas– Poješćete nas, zar ne?– Pleme je nestrpljivo da okusi belo i crno meso.– Da vidi koje je ukusnije? – upita Van Stiler ironično.– Reći ćemo ti kada vas budemo pojeli – odgovori Indijanac.Zatim naredi da se zarobljenici stave na četiri nosila napravljena od

granja i odred ponovo krenu kroz šumu, uputivši se u selo.

KRALJICA LJUDOŽDERAProšlo je nekoliko dana a da se ništa nije dogodilo što bi prekinulo

mučnu neizvesnost nesrećnih gusara. Posle zarobljavanja bili suponovo zatvoreni u drveni kavez, pojačan novim rešetkama. Poredkaveza je stražarilo šest ratnika naoružanih štapovima, lukovima ikamenim noževima, sa zadatkom da ubiju zarobljenike prinajmanjem pokušaju bekstva.Iako su ih strogo čuvali danju i noću, Indijanci ih nisu ni zanemarili,

niti su ih uznemiravali. Štaviše da bi ih zaštitili od sunca, pokrili sudeo kaveza granama. Svakog dana su ih obilno hranili pečenomdivljači, voćem i ribom.Karmo je uveravao svoje drugove da je ta posebna nega imala

određeni cilj, tj. da su Indijanci hteli da ih što bolje uhrane kako bilepo izgledali na dan gozbe.Možda je jadni Karmo bio u pravu, međutim, dani su prolazili a

gusari nisu opažali nikakve pripreme za grozni banket. Štavišedivljaci više nisu govorili o onom tajanstvenom Kiumu.Jednoga dana Crni Gusar, koji je smatrao da je ta neizvesnost

preterano duga i suviše mučna, ugledavši poglavicu odluči da gaispita.– Vreme je da se ovo završi – reče. – Mi smo se prilično ugojili.Indijanac ga pogleda ne odgovorivši, iznenađen njegovom

neverovatnom hladnokrvnošću. Zatim posle kraćeg oklevanja, reče:– Morski duh ne želi još da vas pojedemo.– Reći ćeš mi barem kakve su namere morskog duha.– Niko to ne zna.– Zna li on ko smo mi?– Rekao sam mu da ste vi beli ljudi i video sam ga kako plače.– Duh?– Da – odgovori Indijanac.– Da li on voli bele ljude?– I on je beo.– Da li ćemo ikada moći da ga vidimo?– Da, uskoro, pri zalasku sunca. – Gde?...– Pojaviće se na vrhu onog grebena koji se pruža ispred zaliva.

Danas će žrtvovati jednog kajmana morskim božanstvima.– Ali šta je taj duh? Čovek ili žena?

– Žena.– Žena? – uzviknu Crni Gusar, probledevši.– Ona je kraljica plemena.Crni Gusar ostade kao gromom pogođen. Gledao je Indijanca

razrogačenim očima, dok je svakog trenutka postajao sve bleđi.– Žena!... Žena! – ponovi on isprekidanim glasom. – Ako je to

zaista Honorata!... Veliki bože!... Rekli su mi da je doživela brodolomna ovim obalama!... Poglavico, dopustite mi da je vidim!...– Nemoguće je – odgovori Indijanac. – Ona se kupa u moru.– Reci mi njeno ime! – povika Crni Gusar ushićeno.– Rekao sam ti da se zove morski duh.– Kako to da se iskrcala ovde?– Pronašli smo je u talasima, između olupina jednog broda.– Kada?– Mi ne znamo da merimo vreme. Znam da smo se u to vreme borili

protiv plemena sa severa.– Izbroj mesece! – viknu Crni Gusar, sa sve većom uznemirenošću.– Ne sećam ih se.– Reci tvojoj kraljici da smo mi gusari sa Tortue.– Da, posle prinošenja žrtve – reče Indijanac.– I da sam ja plemić od Ventimilje.– Setiću se tog imena. Zbogom, očekuju me na grebenu.Rekavši to, Indijanac se udalji brzim koracima krećući se prema

obali, gde su se već nalazili brojni čamci spremni da se otisnu napučinu.Plemić od Ventimilje se okrete prema svojim drugovima. Bio je

potpuno izmenjen: mrtvačko bledilo od malopre zamenilo jegrozničavo rumenilo, dok su mu u očima sevale varnice.– Prijatelji – reče drhtavim glasom. – Ona je ovde!...– Vi u to još niste sigurni, gospodine – reče Karmo.– Kažem ti da je Honorata ovde! – povika Crni Gusar ushićeno.– Zar je moguće da je flamanska vojvotkinja postala kraljica

ljudoždera! – uzviknu Van Stiler. – A šta ako je to neka druga?Možda neka. Španjolka koja je preživela brodolom?– Ne, srce mi kaže da je ona žena kći Van Gulda.– Da li ćemo biti spašeni ili izgubljeni? – upita se Karmo. – Zar ona

neće osvetiti očevu smrt?

– Nemoguće da je saznala za njegovu smrt – reče Van Stiler.– Istina je – odgovori Karmo.– Gospodine, moramo pokušati da je vidimo – reče Moko.– Ili da je obavestimo, da smo mi zarobljenici – dodade Karmo.Crni Gusar ne odgovori. Uhvativši se za rešetke kaveza, sav

zadihan, uznemiren, sa čelom orošenim hladnim znojem, gledao je upravcu grebena na čijem je vrhu uskoro trebao da se pojavi morskiduh.Obred žrtvovanja je počeo. Mnoštvo Indijanaca preplavilo je obalu,

dok su mnogobrojni čamci jurili zalivom krećući se prema grebenu.Sa mora su dopirale čudne pesme a u pauzama su odjekivali potmuliudarci koji su izgleda dolazili od nekog ogromnog bubnja.Kraljica ljudoždera, okružena poglavicama i najčuvenijim ratnicima

plemena, verovatno je započela sa prinošenjem žrtava morskimbožanstvima. Međutim, stene su onemogućavale gusarima da videneobičnu ceremoniju.Indijanci zbijeni na obali klekli su na kolena i počeli su da pevaju,

pridruživši se glasovima koji su dolazili sa grebena. Bila je to tužna imonotona pesma, koja je ličila na odmereno razbijanje talasa oobalu.Odjednom zavlada potpuna tišina. Svi Indijanci su se ispružili na

zemlju i prislonili čelo na pesak. Sunce samo što nije zašlo. Uranjaloje u more između dva oblaka plamene boje, obasjavajući svojimposlednjim zracima vrh grebena. Svuda naokolo more je svetlucalo,kao da su mlazevi istopljenog zlata izbijali iz morskih dubina.Crni Gusar nije skidao pogled sa vrha grebena na kome je trebalo

da se pojavi kraljica ljudoždera. Srce mu je udaralo tako jako kao daće svakog časa iskočiti iz grudi, dok su mu se niz lice, koje je ponovopostalo bledo, slivale kapi znoja. Karmo, Van Stiler i Moko, takođeveoma uznemireni, smestili su se pored njega.– Pogledajte je! – viknu iznenada Karmo.Na platnenoj pozadini neba pojavi se ljudska prilika. Stajala je

uspravno na krajnjem vrhu grebena, sa rukama ispruženim premaplemenu koje je ispunilo obalu. Udaljenost koja ju je delila od gusarabila je tolika da nisu mogli da je prepoznaju, ali je srce Crnog Gusarazadrhtalo.

Zlatna kruna presijavala se na kraljičinoj glavi, a široki ogrtač koji jeizgleda bio sastavljen od raznobojnog perja, obavijao ju je od glavedo pete. I na rukama koje su izgleda bile gole, presijavale su sezlatne narukvice. Zlatna kosa joj je bila raspletena i pramenovi suljupko lepršali oko njenog lica, pod prvim dahom noćnog povetarca.– Vidite li je, gospodine? – upita Karmo.– Da – odgovori Crni Gusar, prigušenim glasom.– Prepoznajete li je?– Ispred očiju mi je kao neki veo... ali moje srce kuca jako i kaže mi

da je ta žena ista ona, koju sam ja napustio na uzburkanomKaripskom moru.U tom trenutku snažan glas indijanskog poglavice odjeknu kroz

vazduh:– Crveni ratnici!... Naša kraljica proglašava svetim bele ljude,

sinove morskih božanstava!... Teško onome ko ih dodirne!Sunce je u tom trenutku zašlo i mrak se brzo spustio, skrivajući od

očiju gusara kraljicu ljudoždera. Plemić od Ventimilje je sakrio licerukama a njegovim drugovima se učinilo kao da čuju prigušenejecaje.Indijanci su napustili obalu. Prolazeći ispred kaveza sa gusarima,

ljudi, žene i deca klanjali su se kao da su zarobljenici postali naprečac prava božanstva. Bila je to čudna promena za ljude koji sutrebali da budu ispečeni i pojedeni. Kada su svi Indijanci prodefilovalipored kaveza, pojavi se poglavica, zajedno sa četvoricom ratnikakoji su nosili smolaste upaljene grane. Poglavica jednim udarcemštapa sruši rešetke i uhvativši Crnog Gusara za ruku, reče mu:– Dođi! Kraljica te očekuje.– Rekao si joj moje ime? – upita Crni Gusar. – Da!– Šta ti je rekla?– Da te odvedeni k njoj.– Reci mi da li ima crnu ili plavu kosu.– Kao zlato.– Honorata! – uzviknu Crni Gusar, pritiskujući grudi sa obe ruke.

Hajdemo!... Vodi me kraljici!Indijanac prođe kroz selo koje je izgledalo pusto, pošto nikakvo

svetlo nije gorelo u kolibama niti se čuo neki šum, zatim zamače u

šumu obasjani mesečinom i četvrt sata kasnije zaustavi se ispredjedne prostrane kolibe.Bila je to lepa velika koliba sa zidovima prekrivenim raznobojnim

hasurama, sa verandom i duplim krovom koji je štitio od žarkihsunčevih zraka.Jedna lampa, uzeta verovatno sa nekog broda koji je pretrpeo

brodolom u tim krajevima, nejasno je osvetljavala unutrašnjost,ostavljajući dobar deo prostrane sobe u polumraku.Crni Gusar, bled kao krpa, zaustavi se na pragu. Izgledalo mu je

kao da ima neki gusti veo ispred očiju.– Uđi – reče mu poglavica, koji se zaustavio napolju zajedno sa

četvoricom ratnika. Kraljica je ovde!Jedna osoba obavijena širokim ogrtačem od zelenog i zlatnog perja

jakamara sa plamenim prugama, sa zlatnom krunom na glavi,odvojila se od suprotnog zida, krećući se polako prema CrnomGusaru. Stigavši na tri koraka od njega, otvori ogrtač zabacujućiistovremeno brzim pokretom glave bujnu plavu kosu koja joj se rasupo ramenima i grudima.Bila je to veoma lepa devojka od dvadeset ili dvadeset dve godine.

Imala je ružičastu boju kože, velike sjajne oči, i male rumene usnekroz koje su se nazirala dva reda bisernih zuba.Na sebi je imala neku vrstu tunike od plave svile, stegnutu na

bokovima zlatnim pojasom, oko ruku su joj zveckale skupocenenarukvice a oko vrata joj je visio amblem sunca, iskovan u masivnomsrebru.Crni Gusar pade pred njom na kolena, uzviknuvši prigušenim

glasom:– Honorata!... Molim za oproštaj!Kraljica ljudoždera, tj. kći Van Gulda, stajala je pred njim

nepomično. Međutim, grudi su joj se snažno podizale i spuštale, doksu joj prigušeni jecaji zamirali na usnama.– Oprosti mi, Honorata – ponovi Crni Gusar, pružajući ruke prema

njoj.Kraljica se nagnu nad njim i podiže ga, šapćući drhtavim glasom:– Da, oprostila sam ti... Iste one noći kada si me prepustio

Karipskom moru... Ti si svetio svoju braću.

Zatim brižnu u plač, naslanjajući svoje lepo lice na grudi CrnogGusara.Plemiću – prošapta – još uvek te volim!– Crni Gusar povika od sreće, i pritisnu na srce mladu ženu.

Međutim, odjednom se odvoji od nje skoro sa užasom, prekrivajućilice rukama.– Kobna sudbina! – uzviknu on. – Govorimo tako dok je između

mene i tebe tužna sudbina, koja me progoni, prolila toliko krvi!Honorata je čuvši te reći ustuknula, kriknuvši:– Ah! – uzviknu. – Moj otac je mrtav!– Da – reče Crni Gusar turobnim glasom. – On spava večnim snom

u ponorima Velikog zaliva, u istom grobu gde se odmaraju i mojabraća.– Ti si mi ga ubio... – zajeca jadna devojka.– Sudbina ti ga je ubila – odgovori Crni Gusar. – On je,

podmetnuvši eksploziju, potonuo sa svojim brodom, dok jepokušavao da i mene odvuče u veliki vlažni grob.– Ti si izbegao smrt!– Bog nije želeo da umrem dok te ponovo ne vidim.– Tražim oproštaj za moga oca!– Duše moje braće su umirene – tiho reče Crni Gusar.– A tvoja?– Moja!... Čovek koga sam mrzeo više ne živi i preko groba nije

ostala osveta. Moj zadatak je završen.– A da li je i tvoja ljubav mrtva, plemiću? – zajeca Honorata.Muklo stenjanje bio je odgovor. Odjednom Crni Gusar uze devojku

za ruku, rekavši joj:– Dođi!...– Gde želiš da me odvedeš?– Treba da vidiš more.Izvede je iz kuće i povede prema šumi, zamakavši ispod velikog

drveća.Indijanski poglavica i njegovi ratnici, na jedan kraljičin znak,

zaustaviše se.Noć je bila divna, jedna od najlepših kojoj se Crni Gusar do tada

divio. Mesec je sijao na čistom nebu bez ijednog oblačka, bacajućisvoje plavkaste zrake na ogromne borove i čemprese u šumi.

Vazduh je bio mlak i pun zanosnih i opojnih mirisa magnolija, žutihkorepsida i pasiflora. Skoro potpuna tišina, puna mira i tajni, vladalaje ispod velikog drveća. Jedino se s vremena na vreme u daljini čuošum talasa.Crni Gusar je nežno obavio desnom rukom mladu devojku oko

struka a ona je naslonila svoju plavu glavu na njegovo rame. Hodalisu polako i u tišini, čas uronivši u mračnu senku stabala a čas sepojavljujući na mesečini.– Umreti tako, okruženi mirisom cveća i mesecom, pod ovim

tajanstvenim senkama – reče odjednom Honorata. – Kada bi u ovomtrenutku moje oči mogle da se zauvek sklope i da se nikada više neotvore!– Da, smrt, zaborav – mračno odgovori plemić od Ventimilje.More je počinjalo da se nazire kroz stabla drveća. Blistalo je kao

ogromna srebrna pruga i blago se talasalo. Talasi su potmulo šumelirazbijajući se o obalu, uz sve jaču buku.Crni Gusar se zaustavi kod jednog džinovskog stabla i pogleda sa

izvesnom strepnjom sjajnu površinu mora. Izgledalo je kao da međutim srebrnastim talasima pokušava nešto da otkrije.– Oni spavaju tamo dole – reče odjednom. – Možda u ovom času

znaju da smo nas dvoje sjedinjeni i penju se na površinu da nasproklinju.– Plemiću! – uzviknu Honorata, preplašeno. – To su ludosti!– Misliš li ti da je mržnja ugašena u namučenoj duši tvoga oca?

Misliš li ti da se njegov leš ne prevrće znajući da smo nas dvojezajedno? A i moja braća, kojima sam se zakleo da ću uništiti čitavunjegovu rasu?»Da, oni se penju na površinu«, nastavi Crni Gusar koji je izgledao

kao da je pao u trans. »Ja ih vidim kako se penju iz morskih dubina ikako se ljuljaju na morskim talasima. Oni dolaze da proklinju našuljubav, oni dolaze da me podsete na moje zakletve, oni dolaze danam kažu da između tebe i mene stoje četiri leša... Krv... Mržnja...Mržnja... I oni možda ne znaju koliko sam te voleo i koliko sam teoplakivao, Honorata, posle one kobne noći kada te ostavih samuusred oluje, prepuštajući te božjoj milosti!... Gledaj ih, Honorata,gledaj ih... Eno Zelenog Gusara... Eno Crvenog... Eno tvoga oca...Eno i mog drugog brata ubijenog u Flandriji...«

– Plemiću! – uzviknu devojka, prestrašeno. – Povrati se!...– Dođi!... Dođi!... Želim da ih vidim!... Želim da im kažem da te

volim!... Da, želim da mi budeš žena!–... Neka se njihove duše vrateu dubine Velikog zaliva i neka se nikada više ne popenju napovršinu.Crni Gusar, koji je izgledao kao da je potpuno izgubio razum, vukao

je Honoratu prema obali. Njegove oči imale su čudan sjaj a udovi sumu se grčevito trzali.Mlada kraljica ljudoždera prepustila mu se da je vodi ne pružajući

otpor, iako je shvatila da Crni Gusar ide u susret smrti.Kada su stigli na obalu, mesec samo što nije utonuo u more.

Beskrajna srebrna pruga odražavala se u vodi, koja je izgledala kaoda je odjednom postala neobično prozirna. Crni Gusar se zaustavio,nagnuo se napred i upro pogled u onu svetlucavu prugu.– Vidim ih!... Vidim ih!... – uzviknu. – Eno četiri leša koji se penju sa

dna mora i koji se ljuljaju na sjajnim talasima!... Oni nas gledaju!...Vidim kako im oči sijaju kroz talase!... Zar nisi čula jecaj moga brata,ubijenog u Flandriji?– To je noćni povetarac koji struji kroz čemprese – reče devojka.– Povetarac! uzviknu Gusar kao da nije razumeo. – Ne, to je vetar

koji dolazi iz Flandrije!... To je urlik moga brata ubijenog u podnožjustene!... A onaj krik? Da li si ga čula?... To je krik Zelenog Gusara!...Ja sam ga čuo one večeri kada sam spustio njegov leš u talaseKaripskog mora!... A ono je jecaj Crvenog Gusara!... I Karmo i VanStiler su ga čuli one noći kada sam ja oteo njegov leš sa vesalaGibraltara. A ona tutnjava koja mi zaglušuje uši?... To je fregata kojaeksplodira!... Brod koji je tvoj otac potopio!... Dođi i brod se penje napovršinu!... – Možda će isplivati i moja »Munja« koju je progutaoAtlantik!...Crni Gusar je, držeći stalno devojku u zagrljaju, išao prema moru.

Talasi koje je stvarala plima i oseka razlivali su se između njegovihnogu i vraćali se nazad, presijavajući se na mesečini.Snažnim rukama podigao je mladu kraljicu u naručje i ulazio u more

između talasa, vičući:– Dolazim!... Braćo!... Dolazim!...Odjednom se zaustavi. Voda mu je dopirala do pojasa a talasi su

mu se odbijali o ramena.

– Gde sam ja? – upita se. – Šta se to spremam da učinim?...Honorata!...Devojka mu je obavila ruke oko vrata i njena plava kosa rasula se

oko Crnog Gusara.– Život ili smrt? – upita je.– Tvoju ljubav – odgovori devojka tihim glasom.Sutradan Karmo, Moko, Van Stiler i Indijanci, pretraživši obalu, našli

su na pesku kraljičinu krunu i ogrtač od perja i bodež Crnog Gusara.Izbrojivši čamce, otkrili su da nedostaje jedan.

EPILOGTri meseca posle ispričanih događaja, jedan gusarski brod nošen

olujom potražio je zaklon u zalivu nastanjenom ljudožderima. Na tombrodu je bilo šezdeset gusara predvođenih Šarpom, koji se kasnijeproslavio sa drugim osvajanjem Paname. Tek što su bacili sidra,ugledaše kako se od obale odvaja jedan čamac u kome su bila dvabelca i jedan crnac atletskog stasa.Bili su to Karmo, Van Stiler i Moko.Posle tajanstvenog nestanku kraljice i Crnog Gusara, u svojstvu

morskih božanstava njih trojica su bili proglašeni slobodnima, poštoim je čak bila poverena i vrhovna komanda nad plemenom. Karmo,Van Stiler i Moko su odmah iskoristili tu slobodu da napuste svojepodanike i da se ukrcaju na gusarski brod.Od Sarpa, koga su već poznavali sa Tortue, saznali su na svoje

veliko čuđenje, da su Morgan i veći deo njegovih ljudi uspeli nesamo da se spasu, već i da dovedu »Munju« na Tortue, iakopoluuništenu najpre eksplozijom a zatim olujom.Kada su se posle petnaest dana vratili na Tortue, njih troje mogli su

najzad se vide svoje drugove i Morgana za koje su verovali da ih jeprogutao Atlantski okean i da ih obaveste o tajanstvenom nestankuplemića od Ventimilje i ćerke Van Gulda.Gramon, Loren, Van Horn, Šarp i Haris, najpoznatije vođe gusara a

i sam Morgan odmah su organizovali različite ekspedicije. Slali subrodove da pretraže obale Floride i čak do Bahamskih ostrva, ali bezikakvog rezultata.Crni Gusar je nestao ne ostavivši traga ni u jednoj zemlji.Jedino šest godina kasnije, kada je Morgan već postao čuven po

svojoj smeloj i srećnoj Panamskoj ekspediciji i povukao se naJamajku da uživa u svom ogromnom bogatstvu, jedan flamanskikapetan koji je dolazio iz Evrope predao mu je mali zlatni štit koji je usredini imao grbove gospodara od Ventimilje i Van Gulda i za koji jetvrdio da mu ga je dao jedan stari italijanski mornar.

Izdavač NIRO »Dečje novi. Gornji MilanovaZa izdavača Miroslav Petrovićgeneralni direktorRecenzenti Prof. Milica Popović Dr Momčilo SavićUrednik Radmilo Lale MandićLektor Aleksandar KostićIlustracija naslovne strane Milan MiletićGrafička oprema Ljubomir VorkapićFotoslog, korektura i automatski prelom »Eurokat 200« Dečje

novine, Gornji MilanovacŠtampa ŠIRO »Srbija« Mije Kovačevića 5, BeogradŠtampanje u tiražu od 5.000 primeraka završeno septembra 1981.

Godine

Bilješke o piscuEmilio Salgari (1863–1911) rodio se u Veroni. Još kao dečak

osećao je veliku ljubav prema moru i u sedamnaestoj godini upisaose na Institut za pomorstvo koji je napustio 1881. a da nije dobiodiplomu kapetana. Jednom prilikom rekao je svom sinu: »Želeo bihda se moji posmrtni ostaci zatvore u hermetički sanduk od stakla ispuste na dno mora«.Sa pisanjem je počeo kao hroničar u jednom veronskom listu a u

slobodnom vremenu pisao je novele i avanturističke romane. Već1883. objavio je u veronskom listu »Arena« svoja prva dva romana»Tigar iz Malezije« i »Miljenica Mabdia«. Zatim slede mnogobrojnadela, bar 85 romana za 28 godina rada.Salgari je živeo i kretao se samo u svetu svoje mašte, postao je vrlo

zanimljiva pojava u italijanskoj književnosti i u književnosti uopšte, teje i danas jedan od najpopularnijih dečjih i omladinskih pisaca.

Table of ContentsEmilio SalgariKRALJICA KARIBACRNI GUSARGOVORITI ILI UMRETIUPRAVITELJEVA IZDAJAOPKOLJENI U MALOM TORNJUNAPAD NA »MUNJU«DOLAZAK GUSARABRULOTSTRAŠNA BITKAJARINA MRŽNJAOBALE JUKATANAGUSARSKA ESKADRASTRAŠAN NAPADLAGUNA TAMJAHUASPLAVVERA KRUZUDARCI MAČA I PUCNJI IZ PUŠKENAPAD NA VERA KRUZMARKIZA BERMEJOUSPON NA S. ĐOVANI DE LUZIZMEĐU VATRE I PONORAZAUZIMANJE TVRĐAVE S. ĐOVANI DE LUZLOV NA »ALAMBRU«»MUNJA« IZMEĐU DVE VATREOSVETA VAN GULDABRODOLOMNICIOBALE FLORIDE»BARIBAL«LJUDOŽDERI SA FLORIDEBEKSTVO GUSARAKRALJICA LJUDOŽDERAEPILOGBilješke o piscu