UNIVERZITET „UNION“ BEOGRADFAKULTET ZA INDUSTRIJSKI MENADžMENT

KRUŠEVAC

SEMINARSKI RAD

Predmet: Ekološki Menadžment

Naziv teme: Čvrst otpad - reciklaža

SADRŽAJ :

1. UVOD .............................................................................................................3

2. SNIMAK STANJA ...........................................................................................4

3. PRAVILNO POSTUPANJE SA OTPADOM – RECIKLAŽA ............................6

3.1 ENERGETSKO KORIŠĆENJE OTPADA ......................................................7

4. METODE I TEHNIKE KORISCENJA OTPADA U ENERGETSKE SVRHE......8

ZAKLJUČAK .....................................................................................................................9

LITERATURA ...................................................................................................................10

2

1. UVOD

Jedan od globalnih problema sa kojima se čovečanstvo u ovom 21.veku suočava, jeste alarmantno ugrožen kvalitet životne sredine. Zagađenost zemljišta, vode i vazduha jesu posledice koje je doneo sadašnji stepen razvoja civilizacije. Oštećenje biosfere i njenih ekosistema, skoro da poprima razmere ekološke katastrofe. Postoji podatak da se na našoj planeti susrećemo i sa problemom prenaseljenosti (preko 6 milijardi stanovnika, sa prognozom udvostručavanja do 2020.godine). Koncentracija stanovništva u velikim gradovima uzrok je još jednog problema koji je potrebno rešavati na adekvatan način. Reč je o sve većoj količini komunalnog otpada . Činjenica da živimo u doba ekstremno razvijenog potrošačkog društva, koje akcenat ipak stavlja na profit. Ovo je scenario koji prepoznajemo i u svojoj sredini, i on ne nagoveštava ništa dobro ako se sistemski ne pristupi rešavanju ovog problema. Jasno je da čovek nije bio u stanju da stvori jedan idealan sistem civilizacije i da ga učini održivim, bez negativnih aspekata tog sistema na kvalitet sredine u kojoj živi. Može se reći da smo sada u situaciji da plaćamo visoku cenu za udobnost kojom nas je razvoj civilizacije nagradio, za udobnost koje ne želimo da se odreknemo. Akcije koje se preduzimaju u svrhu rešavanja problema sve veće zagađenosti životne sredine, razičite su u zavisnosti od stepena ekonomske razvijenosti, ali i ekološke svesti određene zajednice. Negde su mehanizmi zaštite životne sredine regulisani zakonodavstvom, u skoro svim pojedinostima. Dok se u onim manje razvijenim sredinama i zajednicama ova pitanja još tretiraju kao sekundarni problemi, a propisi i zakonodavstvo se tek sada ozbiljnije hvataju u koštac sa tim. Ove zemlje, među kojima i Srbija, uglavnom koriste preporuke, kao što su direktive EU iz kojih proizilaze smernice za uređenje sistema zaštite. Jedno od glavnih pitanja u borbi za očuvanje životne sredine postaje i to: kako se što efikasnije preorjentisati na obnovljive izvore energije i koji se sve izvori mogu koristiti u tu svrhu. Razvijene evropske zemlje su preduzele različita istraživanja u oblasti ekologije i prevashodno u oblasti energetike, ispitujući mogućnosti prelaska na obnovljive izvore energije, manje agresivne tehnologije i naravno uštedu na svim nivoima.

Prelaskom na obnovljive izvore energije učinio bi se veliki korak u racionalnom raspolaganju energentima, ali i smanjila bi se štetna dejstva na životnu sredinu. Veliki uspeh je i reciklaža sirovina koje se mogu na određeni način tretirati, a zatim ponovo upotrebiti u lancu proizvodnje, i na taj način je veoma značajna ušteda kako energije tako i materijalnih sredstava.

3

2. SNIMAK STANJA

U čvrsti otpad ubraja se sav otpad koji nastaje aktivnošću ljudi ili životinja, koji je u čvrstom agregatnom stanju i koji se odbacuje kao nekoristan ili nepoželjan. Pod terminom „čvrsti otpad“ podrazumeva se heterogena masa koja se odbacuje iz urbanih zajednica, kao i homogeni otpad iz poljoprivrede i industrije.

Gradski čvrst otpad sastoji se od otpada iz domaćinstva, građevinskog materijala, sanitarnog otpada iz naših kupatila, otpada sa ulica. Sa porastom stanovništva, promenom načina života i navika u ishrani količina otpada rasla je drastično i menjala svoju sadržinu. Zadnjih godina potrošačko tržište se razvija drastično i koristi proizvode u konzervama, aluminijumskim folijama, plastici i drugim nerazgradivim materijalima, naročito sa ostacima hemikalija i dr. otrova koji mogu nezmislivo mnogo naškoditi prirodi, vodama, bijkama, životinjama i nama.

Na primeru Indije vidi se da su gradovi 1947. godine stvarali 6 miliona tona čvrstog otpada, a 1997. godine već 48 miliona tona. 1/4 ukupnog otpada Indije se uopšte ne pokupi, zbog nedostatka sredstava za prevoz otpada.

U mnogim razvijenijim zemljama otpad se sakuplja, ali se samo reciklira onaj deo koji se najviše isplati prerađivačima otpada, dok se sve ostalo taloži tako da deponije rastu i sve su brojnije. Mnoge zemlje su uvele vruće telefone na koje možete pozvati službu koja sakuplja, preuzima opasan otpad iz domaćinstva(električne uređaje, boje, lakove, hemikalije, sijalice,pesticide,baterije,akumulatore). Mnogi gradovi su zabranili upotrebu plastične ambalaže i uveli biorazgradivu kojom se neuporedivo lakše i jeftinije rukuje. Neki gradovi u SAD doživeli su nezamislivo tužnu sudbinu - da su deponije procurile u podzemne vode, a ishod je bio kancer kod večine stanovništva.

Evropskim standardom EN 13 965 – 1 čvrsti otpad je definisan kao „otpad koji se uglavnom sastoji od materijala koji ima osobine čvrstog stanja“.

Treba naglasiti da se termin „čvst otpad“ ne vezuje samo za otpad koji se pojavljuje u čvrstom agregatnom stanju. U SAD, na primer, prema Zakonu o konzervaciji resursa iz 1976. godine, pod čvrstim otpadom se smatra bilo koji otpad, smeće, uključujući i mulj koji dospeva iz postojenja za tretman otpada, prečišćavanje vode i vazduha, i bilo koji drugi odbačen materijal u čvrstom, tečnom, polutečnom ili gasovitom agregatnom stanju koji nastaje usled industrijskih, komercijalih, rudarskih i poljoprivrednih aktivnosti ili raznih aktivnosti u zajednici.

Objašnjenje za ovakvu definiciju čvrstog otpada – koja se dakle, ne vezuje za agregatno stanje otpada – leži u činjenici da se svi ovi otpadi zajedno odlažu na deponije i druge lokacije krajnjeg skladištenja čvrstog otpada.

Čvrsti otpad kao posledica životnih aktivnosti od najranijih dana postojanja ljudskog društva odlaganje (dispozicija) otpada nije predstavljalo značajan problem zbog male brojnosti populacije i velikog prostora koji je bio dostupan za asimilaciiju otpada. Jedan od načina upotrebe otpada koji se davno primenjuje u poljoprivredi je korišćenje biootpada kao đubriva.

Problemi sa deponovanjem otpada javljaju se u vreme kada su ljudi počeli da žive u naseljima u kojima kao posledica životnih aktivnosti, dolazi do akumulacije otpada. Nekontrolisano odbacivanje hrane i drugog čvrstog otpada, odnosno praksa da se otpad izbacuje na ulice i prazno zemljište u srednjem veku, dovelo je do naglog porasta populacije pacova i pojave zaraznih bolesti. Ovo je, zajedno sa prenosiocima zaraze, imalo za posledicu pojavu bubonske kuge (14. vek). Naime, usled ovakvog postupanja sa čvrstim otpadom pojavila se epidemija kuge koja je pokosila trećinu stanovništva (oko 20 miliona) ondašnje Evrope. Uprkos zastrašujućim razmerama kuge i njenim katastrofalnim posledicama, raznovrsni otpad je i dalje odlagan direktno na ulice Londona sve do kraja 18. veka. Međutim, prošlo je još dosta vremena do pojave ispravnog pristupa prema ovom problemu. Jer u 19. veku se otpočelo sa kontrolisanim sakupljanjem i odlaganjem otpada od hrane, i na taj način se pokušalo sa kontrolom razvoja muva i glodara, nosilaca zaraze. No,

4

ovaj ekološki pozitivan pomak u prvoj industrijskoj zemlji sveta (na planu odlaganja otpada) izazvao je jedan drugi ekološki problem.

I pored primene savremenih rešenja u upravljanju čvrstim otpadom ustanovljeno je da i danas postoje negativni uticaji na zdravlje ljudi u svim fazama rukovanja čvrstim otpadom.

Sa aspekta uticaja na životnu sredinu, zagađenje vode i vazduha takođe je posledica nepropisnog upravljanja čvrstim otpadom. Procedne vode divljih deponija ili deponija kojima se upravlja na neodgovarajući način mogu da izazovu zagađenje površinskih i podzemnih voda. U oblastima gde se vrši iskopavanje ruda procedne vode sa jalovišta obično sadrže razne toksične elemente poput bakra, arsena i uranijuma, ili dovode do zagađenja izvora vode nepoželjnim solima kalcijuma i magnezijuma. Iako priroda raspolaže određenim kapacitetom, kojim može da razblaži, razgradi i adsorbuje ili redukuje ove nepoželjne materije vremenom se uspostavlja ekološka neravnoteža kada se prirodni kapacitet sasvim iskoristi, odnosno prekorači.

Četiri glavne kategorije otpada su:1. Prirodni otpad - ostaci od obroka, povrće i voće, cveće, lišće.2. Otrovni otpad - stari lekovi, farbe, sve hemikalije, sijalice, dezodoransi, sve što

ima baterije, đubriva i pesticidi, paste za obuću, toplomeri i termometri, auto ulje, električni uređaji.

3. Reciklažni otpad - papir, staklo, metali, plastika.4. Natopljen otpad, bolnički otpad, - poput zavoja i odeće natopljene krvlju i dr.

telesnim tečnostima pelene i ulošci (dok medicinski otpad spada u opasan otpad jer sadrži lekove, hemikalije, radioaktivne sustance, živu i elektroniku...)

Neophodno vreme da bi se neki materijal prirodno razložio

Materijal Vreme razlaganja

Hrana, cveće i svi organski proizvodi

1 do 2 nedelje

Papir (neplastificiran) 10 do 30 dana

Pamučna odeća 2 do 5 meseci

Vuneni predmeti 1 godina

Drvo 10 do 15 godina

Konzerve 100 do 500 godina

Plastična kesa 1 milion godina

Staklena flaša nikada

5

3. PRAVILNO POSTUPANJE SA OTPADOM - RECIKLAŽA

Recikliranjem se smanjuje količina materijala koji je inače namenjen odlaganju na otpad, kao i potreba za originalnim materijalima i sirovinama.

Posle postupka smanjenja količine otpada na njegovom izvoru, reciklaža je prioritetan metod u upravljanju čvrstim otpadom. Kao i kod smanjenja na izvoru, recikliranjem se umanjuje količina otpada namenjenog za odlaganje. Pored toga, recikliranjem se štede prirodni resursi kroz smanjenje potreba za primarnim materijalom, a čuva se i energija pošto korišćenje spasenih materijala u proizvodnji novih proizvoda obično zahteva manje energije nego što je to slučaj u proizvodnji sa primarnim materijalom (sirovinama). Reciklaža ima važne pozitivne osobine jer:- Vodi manjoj upotrebi sirovina- Smanjuje uticaj otpada na zagađenje- Čini našu okolinu lepom i čistom- Štedi prostor koji bi bio uništen za deponije otpada- Štedi prostor u prirodi koji bi bio uništen zbog sirovina- Štedi novac- Smanjuje količinu energije da bi se nešto proizvelo

Problemi koji se javljaju u okviru upravljanja otpadom u savremenom društvu složene su prirode zbog razlike u količinama i prirodi otpada, širenju urbanih zona, ograničenih fondova za javne usluge u velikim gradovima, razvoja tehnologije, ograničenja u dostupnosti energije i sirovina. Stoga, ako se teži upravljanju otpadom na efikasan i propisan način, moraju se identifikovati osnovni aspekti i odnosi vodeći računa o pouzdanosti podataka i njihovom pravilnom tumačenju.

Aktivnosti koje su vezane za upravljanje čvrstim otpadom od tačke nastajanja do krajnjeg odlaganja mogu se grupisati u šest funkcionalnih elemenata, a to su:

Nastajanje otpada, Rukovanje otpadom i separacija, čuvanje i separiranje na izvoru, Sakupljanje, Separacija, procesiranje i transformacija čvrstog odpada, Prenošenje i prevoz i, Odlaganje.

Nastajanje otpada uključuje aktivnosti u kojima određeni materijali bivajuidentifikovani kao bezvredni za dalje korišćenje i kao takvi se ili odbacuju ili sakupljaju zajedno za odlaganje.

Rukovanje otpadom i separacija na izvoru uključuje aktivnosti vezane za otpad pre nego što je stavljen u kontejner za sakupljanje. Rukovanje takođe uključuje pomeranje napunjenih kontejnera do mesta za sakupljanje. Stanovništvo je sve više svesno važnosti odvajanja plastike, novinskog papira, kartona, staklenih boca, dvorišnog otpada, aluminijumskih konzervi i materijala od gvožđa. Odvajanje opasnih materija u domaćinstvima je još u razvoju i implementirano je u raznim zemljama u različitom stepenu.

Sakupljanje uključuje sakupljanje otpada i/ili materijala koji se mogu reciklirati i njihov transport do lokacije gde se vozilo za sakupljanje prazni. Ova lokacija može biti postrojenje za procesiranje, stanica za transfer ili deponija. U malim gradovima, u kojima se krajnje mesto za odlaganje nalazi u blizini, prevoz otpada ne predstavlja problem. U velikim gradovima, međutim, gde je rastojanje od pražnjenja kontejnera do odlaganja otpada često veće od 10 km, prevoz ima veliki ekonomski uticaj.Sakupljanje i transport čvrstog otpada su najskuplje operacije u sistemu upravljanja otpadom.

6

Separacija, procesiranje i transformacija čvrstog otpada predstavljaju četvrti funkcionalni element. Ovim funkcionalnim elementom su obuhvaćeni vraćanje odvojenog materijala za ponovnu upotrebu, separaciju i procesiranje komponenata čvrstog otpada i transformacija čvrstog otpada koja se odigrava na lokacijama koje su udaljene od izvora nastajanja. Za ponovnu upotrebu otpadnog materijala koji se odvaja na izvoru danas se koriste najčešće tzv. sakupljanje sa ivičnjaka (za otpad iz domaćinstva), sakupljanje u posebne, za to predviđene kontejnere, kao i odnošenje u otkupne centre. Separacija i procesiranje otpada koji se odvaja na izvoru i separacija mešanog otpada obično se odvija u posebnom postrojenju, stanici za transfer, postrojenju za spaljivanje ili na mestu odlaganja. Procesiranje obično uključuje separaciju krupnih stvari, separaciju pomoću sita i ručnu separaciju komponenata otpada, redukciju veličine pomoću drobilica, separaciju gvozdenih predmeta pomoću magneta, redukciju zapremine kompaktiranjem ili spaljivanjem.

Procesi transformacije se koriste da bi se smanjila zapremina i masa otpada koji se odlaže i da bi se iskoristili proizvodi konverzije ili energija.

Transfer i transport otpada uključuje dva stepena: 1) transfer otpada iz manjih vozila za sakupljanje u veća vozila za transport, 2) transport otpada na velika rastojanja, do mesta procesiranja ili krajnjeg odlaganja. Transfer otpada se obično obavlja u stanicama za transfer. Najčešće se prevoz vrši motornim vozilima, mada se i prevoz železnicom i brodovima praktikuje.

Odlaganje otpada je krajnji funkcionalni element. To je deponovanje na sanitarnu deponiju celokupnog čvrstog otpada, bilo da je to stambeni otpad koji se transportuje direktno na deponiju, ostatak iz postrojenja za vraćanje materijala, ostatak posle spaljivanja otpada, kompost neodgovarajućih karakteristika ili druge supstance iz različitih postrojenja za procesiranje otpada. Moderna sanitarna deponija nije đubrište, to je inženjersko postrojenje koje se koristi za odlaganje otpada na zemlju ili u zemlju bez opasnosti po zdravlje ili bezbednost stanovništva, razvoj glodara i insekata ili kontaminaciju podzemnih voda.

U mnogim gradovima planiranje odlaganja otpada dogovara se na nivou grada, regije ili čak državnih agencija za planiranje i razvoj. Tako upotreba zemljišta postaje primarni faktor koji određuje izbor tehnologije, projektovanja i rad postrojenja za procesiranje i deponije.

Najvažniji korak u hijerarhiji upravljanja čvrstim otpadom je redukcija na izvoru koja uključuje smanjenje količine i/ili toksičnosti otpada koji nastaje.

Ova aktivnost se nalazi na vrhu niza prioriteta zato što je to najbolji način da se smanji količina otpada, a time i troškovi rukovanja otpadom, kao i uticaj na životnu sredinu. Redukcija na izvoru se vrši promenom dizajna, promenama u procesu izrade, kroz pakovanje proizvoda sa minimalnim sadržajem toksičnih materija, sa minimalnom zapreminom materijala ili dužim upotrebnim vekom.

3.1 ENERGETSKO KORIŠĆENJE OTPADA

Komunalni čvrsti otpad ima komponente organskog i neorganskog porekla. Energetski potencijal ove dve materije može da se iskoristi na različit način. Proizvodnjom energije iz komunalnog otpada može se ostvariti dodatna korist za zajednicu u celini, i to :

1. Ukupna količina otpada redukuje se 60 - 90% u zavisnosti od sastava otpada ali i primenjenih tehnologija za tretman,

2. Smanjuje se veličina parcele za deponiju, a provršina za te namene inače je sve manje,

3. Dobrim tehnologijama za ovu svrhu, smanjuje se zaganenje životne sredine.

Iz ovoga se nameće zaključak da treba učiniti korak ka pre svega smanjenju stvaranja otpadnih materijala, a kad već nastane onda se treba potruditi da se ostvari što celishodnija reciklaža. Tamo gde postoji opcija proizvodnje energije iz komunalnog otpada, potrebna je stručna aktivnost u svim fazama. Kao prvo, sve mora krenuti od adekvatnog

7

upravljanja otpadom, a onda je važno izabrati takvu tehnologiju daljeg tretmana otpada, koja će dati više koristi nego štete u daljoj eksploataciji.

4. METODE I TEHNOLOGIJE KORIŠĆENJA OTPADA U ENERGETSKE SVRHE

Postoje dva osnovna metoda da se energija dobije ili iz organskog otpada, biorazgradivog ali i nebiorazgradivog:

a) Termohemijska konverzija, koja predstavlja termičku dekompoziciju organske materije, a kao rezultat dobija se toplotna energija ili gorivo, gasovito, tečno ili čvrsto;

b) Biohemijska konverzija; proces se zasniva na enzimatskoj dekompoziciji organskih materija pomoću mikroorganizama, a kao rezultat dobija se metan.

Procesi termohemijske konverzije su pogodni kada je u reč o otpadu koji sadrži visok udeo organskih materija koji nisu biorazgradivi, a sadržaj vlage je relativno nizak. Najznačajniji postupci su insineracija i piroliza/gasifikacija. Dok su procesi biohemijske konverzije, s druge strane, pogodniji za otpad koji sadrži visoki udeo organskih biorazgradljivih materija i visok sadržaj vlage.

Postoje različite tehnologije za energetsko korišćenje otpada, a koja je najpogodnija za dati region zavisi od brojnih faktora, uključujući i lokalne metode sakupljanja i odlaganja komunalnog čvrstog otpada, kao i lokalnih propisa vezanih za životnu sredinu. Postoje nekoliko načina dostupnih za iskoršćavanje otpada u vidu energije:

1. Insineracija, proces kontrolisanog sagorevanja;

2. Sagorevanje, termohemijska konverzija uz oslobađanje hemijske en. goriva, toplotne en.;

3. Piroliza, postupak termičke dekompozicije, pri kojoj se materijal zagreva spoljašnjim izvorom toplote bez prisustva vazduha;

4. Gasifikacija, postupak termičke dekompozicije odvija se slično kao i sagorevanje, ali s koeficijentom viška vazduha manjem od jedan;

5. Plasma proces, komunalni čvrsti otpad zagreva se na visoku temperaturu, 3.000 i 10.000° C

8

ZAKLJUČAK

U Srbiji se pokazalo da u poslednje vreme raste ekološka svest cele zajednice. Ali i dalje dosta zaostajemo za razvijenim zemljama, u kojima se deca od malih nogu uče da čuvaju životnu sredinu, da ne bacaju otpad u prirodu, kojima svaka kuća ima po nekoliko kanti za različite vrste otpada. U zemljama sa visoko razvijenom ekološkom svešću, prvi korak ka reciklaži pravi se u domaćinstvima, gde se otpad razvrstava. Postoje veliki problemi, pre svega u pogledu pravilnog razvrstavanja otpada, nedovoljno je posebnih kontejnera za staklo, plastiku, metalnu ambalažu. Veliki problem u Srbiji je i ne postojanje organizovanog sakupljanja otpada u seoskim područijima, zbog čega stanovništvo svoj otpad odlaže u reke, šume, itd. Podatak da Austrija reciklira 100 % svog odpada, a Srbija 5 % svog odpada dovoljno govori o cinjenici koliko zaostajemo za razvijenom evropom.

Proizvodnjom energije iz komunalnog otpada se ostvaruje dodatna korist, jer se ukupna količina otpada redukuje, smanjuje se zagađenje životne sredine. To znači da upravljanje otpadom i reciklaža osim ekonomskog potencijala imaju i ekološku korist. Dodatna korist bi se ostvarila upotrebom kogeneracije, njenom širokom primenom, jer postroje različiti kapaciteti ovakvih elektrana. Štitimo životnu sredinu i na taj način što se može uštedeti energija. Primenom kogeneracije u Srbiji, kako smatraju stručnjaci, proizvodnja toplotne energije bi se mogla uvećati tri puta. Sve zemlje Evropske unije danas koriste ovakve sisteme i spremne su na velika ulaganja, sa ciljem da se kogeneracija koristi širom sveta. Plan postoji da u nekoliko narednih godina proizvodnja energije kogeneracijom dostigne 75% ukupne proizvodnje, na nivou cele Evrope. U Italiji, ekološka energija čini 30% ukupne potrošnje, u Holandiji 33%, a u Danskoj i Velikoj Britaniji gotovo je potpuno zastupljena.

Ocigledno je i svima jasno da Srbija u pogledu zaštite životne sredine mnogo zaostaje za razvijenim zemljama, i da se poslednjih nekoliko godina veoma malo uradilo da se ova situacija donekle popravi. Država bi morala da finansira otvaranje centara za reciklažu otpada širom žemlje, da poveća broj kontejnera u gradskim, prigradskim i seoskim sredinama, i radi na edukaciji stanovništva kako bi što viđe smanjili trenutni zaostatak za ekološki najrazvijenim zemljama.

9

LITERATURA

1.] www.well.org.rs

2.] www.economy.rs

10