1

Pag

e1

ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

JAN - FEB 2020.

BROJ 25

Sva prava zadržana © 2015-2020 - Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže

Ministarstvo kulture i informisanja

2

Pag

e2

Eckermann

Web časopis za književnost

God 5® br. 25 ® januar – februar

Izdavač

Forum za interkulturalni dijalog FID

401/13

Novi Pazar

.

Glavni urednik

Enes Halilović

Odgovorna urednica

Birsena Džanković

Uredništvo

Uroš Ristanović

Tijana Koprivica

Aleksandar Novaković

Danijela Jovanović

Milan Anđelković

Na koricama

„Bosfor“ Dragana Nikolić

ISSN 2466-3220 (Online)

Časopis izlazi šest puta godišnje

3

Pag

e3

SADRŽAJ

ECKERMANN..................................................................................................................................... 1

OPERA ZA GALINU........................................................................................................................... 6

PREVODITELJI SU NAJBOLJI ČITAČI .......................................................................................... 17

NE O LITERATURI .......................................................................................................................... 23

KASNO U DUGOME SADA ............................................................................................................. 39

KAMBRIJUM .................................................................................................................................... 50

FANTAZIJA O SPASIOCIMA .......................................................................................................... 56

VESELI .............................................................................................................................................. 66

SJAJ I SLAVA ................................................................................................................................... 69

ODLOMCI ......................................................................................................................................... 73

VEGETACIJA ................................................................................................................................... 75

KAKO SPAVAŠ ................................................................................................................................ 77

. .......................................................................................................................................................... 77

SPAVAJ, ZVERI MOJA .................................................................................................................... 82

RUŽO MOJA ..................................................................................................................................... 88

MANJE OD POEZIJE ........................................................................................................................ 91

POETSKA JASA EXISTENTIA: „MESTOIMENIJA“ MARIJE I JHVH-A ...................................... 95

PEVAM, DAKLE, POSTOJI ............................................................................................................ 114

DAVID PROTIV GOLIJATA .......................................................................................................... 118

OPUSTOŠENO PROSTRANSTVO: KADA TE UGASE POŽARI ................................................. 120

ŽIVOT U OGLEDALU .................................................................................................................... 123

KAO VODA..................................................................................................................................... 127

DVOJE U EDENU ........................................................................................................................... 150

PLAVA OMČA MORA ................................................................................................................... 186

AUERBAHOV ISTORIJSKI PERSPEKTIVIZAM .......................................................................... 191

4

Pag

e4

POETA............................................................................................................................................. 204

ECKERMANN................................................................................................................................. 209

5

Pag

e5

6

Pag

e6

Galina Višnjevska

OPERA ZA GALINU

.

.

.

…..Sudbina Galine Pavlovne Višnjevske veoma liči na Pepeljuginu sudbinu: od sirote

napuštene djevojčice postaće operska pjevačica, primadona Baljšoj teata, u kome će

tumačiti uloge princeza i kraljica. Doživjela je razne nedaće i lične tragedije još od

malena, kada su je roditelji napustili, ostavivši je kod babe po ocu. Život joj je

nekoliko puta u bukvalnom smislu visio o koncu. Galina je željela da pokaže svojim

roditeljima da nije trebalo da je ostave, i to je bio njen glavni pokretač da uspije u

životu i da prebrodi sve.

…..Poluciganka po majci, naslijedila je od nje glas i ljepotu. Još kao djevojčica,

posjedovala je oformljen glas izuzetnog dijapazona. Rano je počela da pjeva. Odlučila

je da joj pjevanje postane profesija. Ostalo je odlučivala sudbina i neobična sreća.

Galina će sa dvadeset četiri godine postati prvakinja opere sa svim glavnim ulogama u

fantastičnom programu Baljšoj teatra.

…..Iako je već bila udata, susret sa poznatim violončelistom Mstislavom

Rostropovičem, bio je tako silovit da je Galina poslije četiri dana njihova poznanstva

postala njegova žena.

…..Tako će život dvoje vrhunskih umjetnika proticati kao u bajci. Putovaće zajedno

ili odvojeno po inostranstvu – na razna gostovanja. Biće pozvani u Kremlj, u sami vrh

vlasti, i sva će im vrata biti otvorena. I ona koja oni nikako nijesu željeli – vrata KGB-

a. Sve je upotrijebljeno da se Galina nagovori na špijunažu. Odbila je velikim

mukama, pošto se u nju bio zaljubio Mikojan, morala je da ga zamoli da je oslobodi te

napasti.

…..Kada je početkom sedamdesetih godina došlo do afere Solženjicin, Rostropoviči

su budućem slavnom romansijeru pružili utočište i dali mu kućicu pored svog

ljetnjikovca da se tu skloni i piše. Otada Rostropoviči padaju u nemilost. Bivaju

šikanirani na sve načine do te mjere da Mstislav više nema posla i počinje da pije.

Poslije svih pokušaja da spriječi da se njen muž izlaže raznim ponižavanjima, Galina

Višnjevska odlučuje da ga spasi tako što će otputovati u inostranstvo – na samo dvije

7

Pag

e7

godine. Dozvolu za odlazak su dobili tek pošto su se lično obratili Brežnjevu. Tako

Galina napušta svoj voljeni teatar poslije dvadeset dvije godine blještave karijere.

…..Sovjetske vlasti im uskoro zatim oduzimaju sovjetsko državljanstvo, što je značilo

da im je onemogućeno da se vrate u svoju zemlju. To Galinu strahovito pogađa.

.

Galina Pavlovna, večeras ćemo prisustvovati premijeri opere “Galina” koju je

napisao Marsel Landovski na osnovu vaših memoara. Vi ste bili na

predpremijeri. Kakav je Vaš utisak ?

.

Landovski je napisao libreto po mojoj knjizi, dao da se prevede i ponudio mi nauvid.

Meni se dopalo. Gotovo četiri godine pisao je muziku. Muzika je odlična, pjevačica je

dobra, ozbiljna i pametna, a vrlo je važno da je operska pjevačica pametna; uz to ima i

dobar glas. Sasvim sam zadovoljna.

.

.

Doživjeli ste lenjingradsku blokadu, roditelji su Vas rano napustili. Da li je sve to

doprinosilo Vašoj umjetnosti – da što vjernije izrazite svoja osjećanja?

.

Vjerujem da je tako. Zamislite kako sam se osjećala kao napušteno siroče! Roditelji

su me odbacili i ja sam to strašno teško podnijela, mnogo patila, bila bolesna zbog

toga, pa sam zato, vjerovatno podsvjesno, htjela da budem najbolja po svaku cijenu.

Da bih upravo roditeljima pokazala da nije trebalo da me odbace. To je postala moja

opsesija, to mi je oformilo karakter, moju glumu uopšte. Da su mi roditelji umrli to

bih ja sasvim drugačije prihvatila, ali oni su bili živi i mladi, a ipak su me napustili.

,

.

Vaši memoari se odnose samo na dio Vašeg života, do odlaska iz Sovjetskog

Saveza, 1974. Da li imate namjeru da ih nastavite?

,

Ja sam opisala jedan već završeni, preživjeli dio života. Moguće je da dopunim knjigu

nekim epizodama, jer se može beskonačno pisati. Ali da bih napisala novu knjigu

trebalo bi da preživim drugi dio života, za sad je taj rok još kratak i ja na to još

nijesam spremna.

,

8

Pag

e8

.

Da li ste patili dok ste pisali svoje memoare?

,

Mnogo. Strašno mi je bilo. Patila sam, naravno. Sama sam pisala i sama patila.

Nijesam dozvolila nikome nijednog slova da doda. Ko bi mogao umjesto mene da

opisuje moja osjećanja i moje misli. Nijesam dozvolila ni da neko rediguje moj tekst.

Napisala sam svoju knjigu do zadnjeg slova. Pisala sam je gotovo četiri godine.

,

.

Galina Pavlovna, Vama su ipak dobre vile bile naklonjene.

,

Ja sam od svog života uvijek mnogo očekivala. Ali i pored toga što mi je život dao, a

dao mi je mnogo, nijesam dobila više nego što sam željela.

,

.

Jeste li zadovoljni?

,

Zadovoljna sam. I kao lekcija se može izvući zaključak: treba htjeti. Treba zahtijevati

maksimalno u svemu, i u životu i u umjetnosti, i za to se boriti.

,

Koje Vas osjećanje najjače obuzima kad ste na sceni, kada Vam aplaudiraju?

,

To je osjećanje trijumfa. Kada izlazim na scenu tada preovlađuje osjećanje sreće, ali

kada mi aplaudiraju tada osjećam kao neku pobjedu. Kada sam osjetila da me više

nije obuzimalo osjećanje sreće kad izlazim na scenu, nego osjećanje obaveze, ja sam

se povukla. Što se glasa tiče, mogla sam da pjevam još godinama, ali sam namjerno

prestala. Ja sam dugo pjevala. Danas se navršava 53 godine mog profesionalnog

života na sceni.

,

.

9

Pag

e9

Vi ste, Galina Pavlovna, imali sreću da veliki Šostakovič komponuje specijalno

za Vas. Takođe i Britn. Kako ste se osjećali kada su Vam takvi kompozitori

posvećivali svoju muziku?

,

Ja se još i danas divim i čudim kako se to dogodilo da mi jedan kompozitor kao što je

Šostakovič posveti muziku. Bendžamin Britn mi je posvetio «Ratni rekvijem» i ciklus

Puškinovih stihova, Šostakovič mi je posvetio «Satire», «Vokalni ciklus» na stihove

Bloka, zatim «Ples smrti», i sve vrijeme dok je pisao Četrnaestu simfoniju mislio je na

moj glas. Ja sam se cijelo vrijeme pitala: Bože, da li je moguće da se to meni

događa?! U stvari, ja sigurno nijesam tada bila sasvim svjesna što to znači. Tada to

nijesam potpuno shvatala. Kada je Šostakovič kleknuo na koljena preda mnom – ja

sam zanijemljela! Dvadeset godina smo mi zajedno dočekivali Novu godinu, iz dana

u dan smo bili u vezi, živjeli smo jedni pored drugih, stanovi su nam bili sasvim jedan

do drugog. Dače su nam takođe bile jedna pored druge, pa smo i ljeta provodili

zajedno. Mi smo imali izvanredne odnose. Kad već govorim o Šostakoviču, vidim da

je prošlo već dvadeset godina od njegove smrti. Pa i Britnu je već gotovo dvadeset

godina od smrti. Danas, kad na to mislim, imam utisak da sam to doživjela u nekom

drugom životu.

,

.

Ali bajka se nastavlja: Landovski Vam je posvetio nekoliko kompozicija, a danas

cijelu operu, koja nosi Vaše ime – «Galina». Jeste li sada svjesni što to znači,

opera s vašim imenom?

,

Ne, vjerovatno ću to shvatiti kroz nekoliko godina. Kad vidim plakat s mojim imenom

– kao da to nema veze sa mnom. Čudno se osjećam.

,

.

Vi i Vaš muž ste nastradali zato što ste pružili gostoprimstvo Solženjiinu i

njegovoj porodici. Zbog toga ste i morali da napustite zemlju. Da li ste ikada

zažalili što ste to uradili? Da li ste se pokajali?

,

Ne, nikada. I želim da kađem da ako bi trebalo ponovo da doživim svoj život – ja

ništa iz njega ne bih isključila, apsolutno ništa! Bilo je i grešaka u životu, a kako da ne

bude grešaka, ja bih i njih željela da ponovim. Takav je moj karakter i moja ličnost.

Mislim da sam u životu uradila sve onako kako sam bila dužna da uradim. Pročitaću

vam dio Solženjicinovog pisma koje nam je napisao deset godina pošto je bio istjeran

10

Pag

e10

iz zemlje. «Dragi Galočka i Slava, približava se desetogodišnjica moga izgnanstva, pa

mi oživljavaju slike strašno zamornih godina pred tim izgnanostvom. Ja i Alja se

podsjećamo: bez vašeg pokroviteljstva i podrške ja te godine jednostavno ne bih

izdržao, srušio bih se, jer je snaga bila na izmaku. I nijesam imao gdje da živim,

jednostavno, u Rjazanau bi me udavili, nije bilo tišine, ni vazduha, znači, ni

mogućnosti da se radi, a kad rad ne ide i život se guši… Vi ste mi stvorili uslove o

kakvim u Sovjetskom Savezu nijesam mogao ni da maštam… Vi ste za to skupo

platili… Naročito Galja koja je nepovratno izgubila svoj teatar. Takve gubitke

nikakva moja zahvalnost ne može da nadoknadi…»

,

.

Zanimljiva je priča Vašeg susreta sa Rostropovičem. Vi ste bili već udati i njemu

ništa nije smetalo da Vas zaprosi. Neka viša sila Vam je poslala takvog muža.

,

Vjerovatno. Ne može biti drugačije. Zamislite, bila sam udata već deset godina i

poslije četiri dana poznanstva ja sam pobjegla od muža. I uzeli smo se, a da se

nijesmo ljudski ni upoznali. On mene nije bio čuo kako pjevam niti sam ja njega bila

čula kako na violončelu svira. To je vrlo važno da se podvuče da su se dvoje

umjetnika, koji su zauzimali određena mjesta u muzičkom svijetu, sa reputacijama, i

odrasli ljudi, da su se uzeli praktično se ne znajući!

Imam ja neku moju domaću filozofiju po kojoj izlazi da čovjek obično dobije ono što

zasluži. Ja jednostavno primam ono što mi se pruža i zahvalna sam sudbini. I bila je

velika sreća što sam srela Rostropoviča. Mi smo već 41 godinu u braku. Vjerovatno

sam to zaslužila, kako kažete. To mi je bio poklon od sudbine. Ja imam dvije kćeri i

šestoro unučadi – pet dječaka i jedna djevojčica. Jedna kćer sa četvoro djece živi u

Parizu, druga u Njujorku. Danas će mi, za premijeru, stići dvoje unučadi.

,

.

Kad ste napustili Rusiju, da li Vas je obuzimala nostalgija?

,

Znate, ja nikada nijesam osjećala nostalgiju. Mene je obuzimalo osjećanje bijesa zbog

zabrane povratka u zemlju, nostalgiju nijesam nikad osjetila. Inače, kod mene je

uvijek bilo Rusa, srijetali smo se sa kim smo mi htjeli.

,

.

Žrtvovali ste svoju karijeru za spas muža.

11

Pag

e11

,

Da, izgubiti svoj teatar nije mala šala. Ništa na zemljinoj kugli vam ne može

zamijeniti, nadoknaditi teatar. Mnogo se može nadoknaditi, ali teatar ne. I to kakav

teatar. Baljšoj, najveći u Sovjetskom Savezu, pa i u svijetu! U njemu sam bila pune

dvadeset dvije godine, korijene sam bila pustila, a ako se tome doda da sam bila

primadona, onda ćete me shvatiti. Tamo je bila moja atmosfera, tamo sam živjela

stvarajući. A druga je stvar kada se skita po svijetu.

,

.

Na Zapadu je drugi sistem rada…

,

Sasvim drugi, Vi to znate. Ovdje se radi po ugovoru, a kod nas su ansambli, stalne

trupe, ljudi su zapošljeni za cio život. Plata je mala, ali je rad zanimljiv, stvaralački.

Imali smo sve najbolje i najsavršenije, od umjetnika-izvođača do režisera, dirigenata.

Svakoga znamo, i velika je stvar kad se radi sa dirigentom koji zna naše sposobnosti,

sa režiserom takođe. Svi smo radili zajedno i na jednom mjestu. Imali smo izvanredna

sredstva za naše predstave. Za to se nije štedjelo. To posebno važi za Baljšoj teatar,

jer je to jedinstveni teatar u Rusiji, a možda i u svijetu. Raditi u takvom pozorištu je

čast za umjetnika. Pošto sam ja bila prva operska pjevačica, primadona, svi su bili na

mom raspolaganju. I izgubiti sve to, odreći se od svega toga – nije bilo lako ni

jednostavno. Nije bilo prosto. Ja to ne bih nikada učinila nizašto, ali je to bio otac

moje djece, moj muž, zar je trebalo da ga prepustim piću koje bi ga odvelo u propast?

Nikad nijesam požalila zbog toga.

,

.

Vi ste i hrabri. KaGeBe-ovcima krešete istinu u oči kada Vam prekipi, pa što

bude. Kako ste uopšte postali svjesni da je taj, toliko proklamovani i hvaljeni

socijalizam-komunizam u stvari čista fasada i da sa istinom nema veze? Kako i

kad ste vidjeli da je sve to laž i propaganda?

,

Mislim da sam postala svjesna svega toga poslije susreta sa Šostakovičem koji je

mnogo stradao od režima. To je bilo šezdesetih godina. Čudo da nije podlegao svemu

tome, odnosno da nije umro od svih muka i poniženja. A onda, poslije smrti Staljina,

sva Hruščevljeva raskrinkavanja su dopunila ono što smo znali. Mnogo šta smo i

znali, jer nas je i atmosfera koja nas je okruživala obavještavala i formirala, osjećao se

teror, laž – svi ti slonovski spomenici. I ako nijesmo ničega bili potpuno svjesni, to se

12

Pag

e12

taložilo u našoj glavi, pamćenju i pojavljivalo se u pogodnom trenutku da bi smo

nešto shvatili.

,

.

Kada ste se sprijateljili sa Solženjicinom, da li je to dopunilo vaše poznavanje

sistema?

,

Ne, ne, to je trajalo samo četiri godine. Sve nam je već bilo jasno. Jer mi smo išli na

Zapad, čitali knjige… Onda su događaji u Mađarskoj i u Čehoslovačkoj bili

dovoljni… Mi smo upravo koji dan prije praških događaja prošli kroz Čehoslovačku i

iz vazduha smo nešto shvatili. Nije bilo jasno što, ali se osjećalo nešto neprijatno.

,

.

Molim Va da nam kažete kako se priprema jedna operska uloga.

,

Svaki čovjek ima svoju metodu. Kad sam ja uzimala uloge, recimo poznatih djela, kao

što je «Rat i mir», ja nikad ne bih čitala književno djelo, ne bih uzimala književni

izvor. Zato što je kompozitor napisao muziku, opera je za mene djelo kompozitora.

Kao što je pisac opisao svog junaka, tako je i kompozitor predstavio svoga: hoću reći,

on može da bude sasvim različit od literarnog. Uzmite, na primjer, «Pikovu damu»,

kad se stavi «opera po Puškinu» to je velika glupost, to je nešto što ne odgovara

Čajkovskom, jer je to romantični heroj, nije hladni grof kao kod Puškina. Liza nije

ližisahan, bijednica, siva kao miš, nego je to nasljednica, grofica, najbogatija

djevojka. To su sasvim različiti karakteri, romantični sa otvorenim osjećanjima. Kod

Čajkovskog, German se kocka zbog ljubavi, da bi dobio novac i oženio se. Zbog

svega toga se ne može staviti «po Puškinu». Zato je za mene glavni izvor – muzika.

Ja, znači, uzimam muziku i sijedam za instrument i učim melodiju, frazu po frazu, i

ponavljam beskonačno, izučavam intonaciju, pitam se zašto je nešto tako napisano,

što je kompozitor htio da izrazi. To je intonacija. Ne radim ja tako samo novu operu,

nego i staru, koju znam napamet kao, recimo, «Travijatu». Isti je postupak: treba sjesti

za klavir i polako, kratkim frazama, istraživati i svaki put se nađe nešto novo, čak i

kod najpoznatijih opera. Jer se tako kompozitor sluša na drugi način.

,

.

Da li postoji neka uloga koju posebno volite?

,

13

Pag

e13

U razna vremena voljela sam različite uloge. Sve zavisi od okolnosti. Godinama sam

najviše voljela Aidu. Tatjanu nijesam voljela na početku, jer sam bila mlada, a tada

sam htjela da igram neke tragične uloge; kasnije sam je otkrila kada sam shvatila svu

ljepotu lika.

,

.

A kako dramski ulazite u ulogu?

,

Opet preko muzike. Muzika je najvažnija, ona daje beskonačne mogućnosti

pronalaženja svoga stava u ulozi, pronalaženja svoje intonacije, muzičkih akcenata.

Neprestano ispitivati muzički tekst, prije svega. Muzika daje neograničene

mogućnosti za rad.

,

.

Kad ste radili sa Šostakovičem, da li ste nešto uz njega naučili?

,

Vjerovatno – da. Pored toga što je za mene napisao, ja sam tumačila ulogu Katarine iz

opere «Ledi Magbet iz Mcenske oblasti».

,

.

Da li ste imali prilike da se sretnete sa Pasternakom? Ili sa Ahmantovom, od koje

ste takođe dobili jedan divan poklon?

.

Ne. Ahmatova je čak o meni napisala pjesmu kada me je jedne večeri slušala preko

radija, dok sam pjevala «Brazilsku bahovijanu»; ona je tada bila u bolnici. To je bilo

19. decembra 1961. Prvi put sam pjevala tu pjesmu i ona ju je toliko potresla da je

napisala pjesmu o tome u bolnici. Meni se dopada ta pjesma.

,

.

Znam da se Vaš muž, Rostropovič, odlično znao sa Prokofjevim i da je on čak

predsjednik Udruženja prijatelja Prokofjeva, da puno čini na očuvanju

uspomene na njega. Da li ste se sa njim upoznali?

,

14

Pag

e14

Ne lično, ali znam da je bio jedne večeri, dok sam pjevala u Baljšom, u sali. On je

imao nesreću da umre istrog dana kad i Staljin, tako da smo jedva uspjeli da kupimo

cvijeće za njega, jer je sve bilo za «onoga» i jedva smo do Umjetničkog teatra prošli

kroz gomile «ojađenog» naroda. Ja sam ga samo jednom vidjela, ali moj muž je, još

dok je bio mladić, bio njegov prijatelj i mnogo su se družili. Prokofjev je na mog

muža imao veliki uticaj ne samo kao muzičar, nego i kao čovjek. Moj se muž trudio

da mu bude sličan, pa se događalo da mu ljudi kažu da liči na Prokofjeva, što je za

Slavu bio ogroman kompliment. On ga je toliko podržavao, da je prvog jutra, pošto

sam došla u njegovu kuću, za doručkom bio obukao kompletno odijelo i kravatu i na

moje pitanje kuda će, on je odgovorio da je to zbog doručka sa mnom, jer «Sergej

Sergejevič Prokofjev nikad nije dopustio sebi da sjedne za sto u kućnom ogrtaču», pa

ni on neće. Ali to mu nije smetalo da treće jutro sjedi za stolom u kupaćim gaćama.

Od prvog dana našeg poznanstva Slava je počeo da mi priča o njemu sa takvim

oduševljenjem da sam ga i ja zavoljela. Sjećam se da smo otišli u posjetu kod žene

Prokofjeva i tu sam vidjela koliko se u toj kući čuvala uspomena na tog velikog

čovjeka. Imala sam sreću da cijelog svog života imam veze sa njegovom muzikom:

pjevala sam Natašu Rostovu u «Ratu i miru», u operi «Semjon Kokto» i «Kockaru»,

pjevala sam Polinu, koja je bila moja posljednja uloga u Baljšom, s kojom sam se

oprostila od tog teatra, oprostila se s Rusijom. Prokofjev je imao nesreću što je umro

istog dana kad i Staljin, te nije imao zadovoljstvo da sazna za smrt svog dželata koji

ga je cijelog života maltretirao i progonio. Nije se mogao naći cvijet za njegov kovčeg

niti se našlo mjesta u novinama za njegov nekrolog, jer je Moskva u histeriji i suzama

sahranjivala svoga tiranina. I to je Rusija.

,

.

Na samrtnoj postelji, Vaša majka Vas upozorava da je kao mlada bolovala od

tuberkuloze i kaže vam da se pripazite. Tada nije bilo ni pomena o nekoj Vašoj

tuberkulozi, ali se zaista dogodilo da ste se veoma teško razboljeli…

,

U to vrijeme sam mnogo radila i putovala po Rusiji, dajući koncerte iz grada u grad i

često u vrlo lošim uslovima. Osjećala sam veliki zamor. Kada sam propljuvala krv

otišla sam kod ljekara koji mi je rekao da je to sigurno pukao neki krvni sud u grlu i

da to nije ništa, da je obična prehlada. Na moje insistiranje da hoću rendgen i analizu,

ljekar je preko volje pristao i otkrilo se da imam Kohov bacil sa otvorenim

kavernama, tako reći galopirajuću tuberkulozu. To je bilo u provinciji. U Lenjingradu,

kud sam se hitno vratila, ljekari su htjeli da me spasu izazvavši pneumotoraks. Rekla

sam da sam pjevačica i ako je moguće da se to izbjegne. Ljekar je odgovorio da čak

nije sigurno ni da će mi život spasiti, a da je pjevanje sasvim sporedna stvar. Tako

sam se našla na operacionom stolu. I u tim odsudnim trenucima počinjem da

razmišljam: spasiće mi život i ja ću da se bijedno vučem kroz egzistenciju, a pjevanje

će biti za mene završeno! Bolje je da umrem nego tako da živim! U tom trenutku je

15

Pag

e15

injekcija sa anestezijom bila spremna i već su mi trljali alkoholom mjesto gdje je

trebalo da me ubodu. Ja sam kriknula: «Ne dirajte me!» i pobjegla sa operacionog

stola. Kod kuće sam se predala potpunoj apatiji u očekivanju smrti. Ništa me nije

zanimalo, odnosno prihvatila sam da nestanem. Prvi put sam se u životu odmarala, to

je jedino bilo prijatno. Jer sam u životu doživjela blokadu, gladovanje, porođaj, smrt

svog djeteta, neprekidno sam radila i putovala, putovala i nastupala, nastupala… I

znate što me je spasilo! Čitanje! U jednom trenutku sam poželjela da čitam

Turgenjeva. I čitajući o velikim ljubavima shvatila sam da bih i ja mogla da ličim na

te zaljubljene i srećne junakinje, bila sam mlada, tek mi je bilo 23 godine. I počela

sam da jedem, da se borim. Streptomicin se tek bio pojavio, ali samo na crnoj berzi.

Moj muž i ja, kako nijesmo imali novca, prodali smo sve što smo imali da bi sakupili

3600 rubalja, koliko je bilo potrebno za dozu za moje liječenje, jer je jedan gram

koštao trideset rubalja – koliko sam ja dobijala za jedan koncert. Primljena sam u

sanatorijum blizu Lenjingrada i sa dvostrukom dnevnom dozom streptomicina počela

sam brzo da se oporavljam, tako da sam poslije dva mjeseca bila izliječena. Volja za

životom koja mi se tada vratila odigrala je važnu ulogu u mom liječenju. Dakle, imam

da zahvalim dvijema stvarima što sam ostala čitava: prva, htjela sam da sačuvam

organizam za pjevanje i drugo, što mi je čitanje vratilo želju da se borim za život.

Dvije umjetnosti!

,

.

Vi ste i izvanredan hroničar: bilo da se radi o životu uz Baljšom teatru ili o

događajima u društveno-političkom životu, Vi sve to odlično opisujete u svojim

memoarima. Tu se posebno ističu detalji o tome kako su maltretirani umjetnici

Prokofjev i Šostakovič i sahrana Staljina. Zatim, Vaš ispraćaj posljednje večeri

pred polazak za inostranstvo…

,

Neposredno po završetku opere zamolila sam Mstislava Rostropoviča, muža Galine

Višnjevske, da mi kaže svoje utiske o muzici i spektaklu opere «Galina». Evo što je

rekao: «Teško mi je da govorim, jer sam pri kraju spektakla plakao, jer je to ipak priča

o životu moje žene i o našem životu. Prije svega, smatram da je kompozitor veliki

junak. On je napravio u operi najteže stvari, jer je uklopio citate Baha i Pučinija,

Verdija i Šumana u svoju muziku i to je izvanredno učinjeno, vrlo taktično i s velikim

majstorstvom. Što se tiče tehničke, scenske strane, ja jednostavno nijesam očekivao

da je moguće na tako visokom nivou brza promjena dekora. U samom spektaklu ima

interesantnih pronalazaka, otkrića, kao, na primjer, projektovanje kinožurnala na

crvenoj zastavi što izaziva dubok utisak, dok se iza zavjese mijenjaju dekori.

Originalno je riješena scena na dači sa Solženjicinom i Višnjevskom. Izvanredno su

zamišljenje i izvedene stvari. «Galina» nije ni francuska ni ruska opera. To je poseban

rod opere, opera s kinematografskim efektima. Sada treba tražiti nove oblike i ja sam

ubijeđen da će se oni naći. Klasika će ostati klasika, sve genijalne opere će nastaviti

16

Pag

e16

da žive. Ali, danas je nemoguće praviti i pisati takve opere. I mi imamo poslednja

remek-djela dvadesetog vijeka koja će zauvijek ostati. To su opere kojima sam ja

dirigovao: «Život s idiotom» i «Džezualdo» Alfreda Šnitke, «Lolita» Rodiona

Ščedrina. To su izvanredna djela. Kao i opera «Galina», i one su napravljene na nov

način. «Galina» je postavljena na interesantan način – kao hronika života. Ona nema

završeni dramski siže. To je skup epizoda koje se ređaju u životu. A kroz život

Višnjevske pokazan je i život zemlje uopšte. To je vrlo važno. I ne samo zato što su

tamo Višnjevska i Solženjicin, nego zato što će ljudi saznati i treba da saznaju, da je

postojao sistem (nadam se i molim Boga da se nikad ne vrati) u kojemu je apstraktna

ideologija bila vodilja. Apstraktna ideologija marksizma-lenjinizma potčinila je sebi

ljude i umjetnost i stvorila je, uopšte uzevši, od jedne zemlje duhovnu tamnicu. Režija

me duboko potresla. I Galina je bila vrlo uzbuđena. Ona je ponovo preživjela trenutke

dolaska u Baljšoj teatar i oproštaj s njim. Opera je napisana po Galininoj knjizi. Ja

mislim da je njena velika zasluga što je knjiga ne samo prevedena na 18 svejtskih

jezika, nego što je sada ovaploćena u operu. Iz duše se radujem tome i srećan sam

zbog nje.

.

.

.

——-……………Razgovarala Branka Bogavac

.

17

Pag

e17

Faruk Šehić

PREVODITELJI SU NAJBOLJI ČITAČI

.

.

Faruk Šehić je rođen 14.4.1970. godine u Bihaću, gdje je pohađao osnovnu školu.

Srednju školu završio je u Bosanskoj Krupi, a studirao je na Veterinarskom fakultetu

u Zagrebu i Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Tokom rata je teško ranjen. Književna

kritika ga smatra jednim od najdarovitijih mlađih pisaca iz Bosne i Hercegovine, i

predvodnikom tzv. pregažene generacije. Njegove knjige objavljivane su u više

izdanja. Također su prevođene na francuski, mađarski, poljski, engleski, hrvatski i

talijanski jezik. Član je Društva pisaca BiH i P.E.N. Centra u BiH. Živi u Sarajevu i

radi kao novinar i kolumnist.

.

.

Kakav je osjećaj biti poznat?

.

Najviše volim osjećaj kada zaboravim ko sam, da sam pisac i da se bavim ovim

poslom, tada se zna desiti da vidim nekog u prolazu ko mi se osmijehuje kao da me

zna, a ja njega_nju ne znam. To je sva poznatost.

.

.

Šta biste željeli da ljudi kažu o Vama kada Vas sretnu na ulici ili vide na TV-u?

.

Ne znam. Možda, dobar je čovjek, a nije ni loš pisac.

.

.

Pišete o Krajini: da li ste tamo živjeli cijelo Vaše djetinjstvo?

.

18

Pag

e18

Nisam živio cijelo djetinjstvo tamo, dvije godine sam proveo u Libiji, mahom u

Tripoliju koji je tada bio na vrhuncu kao i cijela Gadafijeva Libija. Zimske raspuste

sam znao provoditi i u Zagrebu, tako da je i taj grad dio mog djetinjeg imaginarija. I

ja sam zapravo odrastao u Krupi, na Uni. Mi se prije rata nismo smatrali Krajišnicima.

Meni je jednom majka (koju spominjem u «Knjizi o Uni») rekla: «Nemoj ići u Bužim,

tamo bodu noževima». Ergo, uvijek su oni drugi neki tamo drugi. Realno sam postao

Krajišnik kad sam došao u Sarajevo 1995. Tako nas drugi zamišljaju, ne i mi sami.

.

.

Jeste li se tamo i prvi put zaljubili?

.

Jesam.

.

.

Koje Vam je najljepše sjećanje na djetinjstvo?

.

Najljepše sjećanje je život u Tripoliju, kupanje u Sredozemnom moru, igračke na

baterije, kino projektor Super 8 kojim sam puštao filmove na zidu spavaće sobe,

trenutak kada sam naučio plivati u Uni, gledanje riječnih riba, i uglavnom sva ta oaza

predratnog mira koja će za samo nekoliko dana izgoriti do pepela.

.

.

Šta ste željeli da postanete kao dijete?

.

Astronaut, morski biolog, bek šuter, prirodnjak, botaničar, bluz gitarista etc.

.

.

Pišete poeziju, priče, romane, kolumne, eseje,… koji žanr Vam je omiljeni?

.

Omiljeni žanr mi je rečenica. Tu se najbolje osjećam, nekad je to u poeziji ali

većinom se radi o prozi.

.

19

Pag

e19

.

Kažu da je Henry James prepravljao jednostavne, razumljive stvari da ih učini

čudnim i teškim. Da li Vi ikada prepravljate priču nakon što je već objavljena?

.

Naravno, radim to čak i kad knjiga izađe, recimo «Knjiga o Uni» je u petom bh.

izdanju, ali ima već ispravke i za novo izdanje, recimo ovo koje će u januaru izaći u

Istanbulu. Ne radim to da bih zakomplikovao, nego naprotiv, radim da bih ispravio

greške, bio tačan i precizan i da bih dotakao metafizičku suštinu stvari, da bih te stvari

učino blistavo jasnim, kako je za jednu moju knjigu napisao Vladimir Arsenić. Radim

to jer sam pedant, i jer sam radio i radim sa dvadesetak prevoditelja a oni su najbolji

čitači, oni vam stalno nalaze greške i pomoću njih ja svoje knjige činim boljim i

savršenijim.

.

.

Koliko se oslanjate na urednike Vaših knjiga?

.

Ne oslanjama se uopšte. Volim rad sa urednikom, ali isto volim uraditi u knjizi sve što

je u mojoj moći da ona bude što bolja.

.

.

A koliko vjerujete prevodiocima?

.

Čitaju na nivou na kojem drugi ljudi ne mogu. Itekako im vjerujem.

.

.

Koliko se družite s drugim bosanskohercegovačkim piscima?

.

Pa družim se, nije da nije, ali je to više na ljudskom nivou, a slučajno smo pisci.

Družim se sa ljudima kojima ne moram puno objašnjavati i fusnotirati svaku rečenicu.

.

.

Kada ste prvi put objavili?

20

Pag

e20

.

Mislim 1998.

.

.

Imate li neko posebno vrijeme kada pišete?

.

Imam, to je ujutro, čim ustanem, napravim kafu i tada mogu pisati, naravno ako imam

to o čemu ću pisati u glavi, kao sliku, rečenicu, melodiju.

.

.

Da li ste od onih pisaca koji pišu oduvijek?

.

Moglo bi se reći ako je oduvijek doba osnovne škole. Ali pravo pisanje počinje tek iza

rata, a i to je prvo bilo samo ispisivanje, trening, propisao sam na samom kraju prve

knjige, i to je bio početak druge knjige «Hit depo».

.

.

Možete li nam opisati proces pisanja neke Vaše knjige?

,

Teško je to opisati, svaka je pisana drukčije. Nekad znam napraviti skicu za roman,

kao što sam uradio s «Knjigom o Uni», ali sam izgubio tu skicu tokom selidbe. Desi

se da napraviš skicu i da je onda ne poštuješ, da počneš nešto sasvim treće.

.

.

Je li teško biti disciplinovan pisac u gradu kao što je Sarajevo?

.

Jeste, vrlo je teško jer ovdje podcjenjuju svačiji posao, a pogotovo posao pisca.

Pisanje je težak posao za koji vas niko ne plaća, podcijenjen je kao i kućni rad.

.

.

21

Pag

e21

Kada počnete pisati naprimjer neku priču, znate li već tada kakva će ona biti,

kako će završiti?

.

Nekad znam, a nekad ne. Nekad već imam kraj, i samo trebam napisati ono što dolazi

prije kraja, tj. cijelu priču. Tako sam napisao priču «Dar» iz «Priče sa satnim

mehanizmom».

.

.

Očito mnogo putujete, koliko tih materijala iz drugih gradova dospjeva u Vaše

priče?

.

Sve to onda stavim u svoje novinske članke, u književnosti se pojavljuje samo ono

najbitnije, kao što se pojavljuje Berlin.

.

.

Najdraži od posjećenih gradova?

.

Berlin i Istanbul, to su najbolji gradovi na svijetu.

.

.

Jeste li ponekad poželjeli da odete zauvijek?

.

Jesam i još to želim.

.

.

Ko je prvi književni lik koji Vas je zaista inspirisao i zašto?

.

Pukovnik Aurelijano Buendija, zato što je pravio zlatne ribice pa ih topio i onda od

tog istopljenog zlata opet pravio zlatne ribice.

.

22

Pag

e22

.

Ima li pisanje i objavljivanje snagu da utiče na društvene nepravde?

.

Ima i nema. Više da nema. Prošlo je to doba davno.

.

.

Kako biste sebe definirali kao pisca?

.

Ne mogu se još definirati, možda nekad za dvadesetak godina budem mogao.

.

.

Vaš najveći strah?

.

Da će fašizam pobijediti u Evropi i svijetu.

.

.

Najveća želja?

.

Da fašizam bude vječno pobijeđen, što je nemoguće, ali eto. I da zaradim od pisanja

dovoljno da sebi kupim Rolex Oyster Perpetual 39 mm sa plavim brojčanikom, mada

ni sivi nije loš.

.

.

Na čemu trenutno radite?

.

Radim na rukopisu romana «Cimetna pisma», strah me da će to postati

najnajavljivaniji roman koji nikad neće biti završen.

..

…………………………Razgovarala Emina Selimović

23

Pag

e23

Jasmina Ahmetagić

NE O LITERATURI

.

.

.

Jasmina Ahmetagić, rođena 1970. u Beogradu. Diplomirala je na Filološkom

fakultetu u Beogradu, gdje je magistrirala i doktorirala s temom „Biblijski podtekst

srpske proze od druge polovine dvadesetog veka (R. Konstantinović, M. Kovač, D.

Kiš, M. Pavić, B. Pekić, V. Dobrivojević)“. Doktor književnih nauka, vanredni

profesor i viši naučni saradnik. Bila je profesorica u Zemunskoj gimnaziji, koju je i

sama završila, radila je u dva navrata u Narodnoj biblioteci Srbije, bavila se lekturom,

predavala je na Internacionalnom univerzitetu i Državnom univerzitetu u Novom

Pazaru, radila je u Institutu za srpsku kulturu na Kosovu, kratko je bila na

Univerzitetu “Alfa” u Beogradu. 27. januara 2015. dobila je nagradu “Nikola

Milošević”, za knjigu “Pripovedač i priča”, koja se od 2002. dodjeljuje u Srbiji za

najbolje djelo iz oblasti filozofije, estetike i teorije književnosti i umjetnosti, za

prethodnu godinu. Nagrada joj je svečano uručena 9. februara 2015, u prostorijama

Radio Beograda.

.

.

Prva riječ koji ste izgovorili?

.

Ne i neću.

.

.

Vaše prve igračke?

.

Morale su to biti razne zvečkice, kao kod svih beba, mama kaže da sam prvoj lutki

otkinula glavu i noge da vidim šta ima unutra, ali se ja toga ne sećam, a sećam se

klikera, praćki i pištolja (valjda zato što je mama na njih nerado gledala, praćke i

24

Pag

e24

“municiju” bi zaplenjivala, a za kupovinu pištolja i mitraljeza sam morala slomiti

tatu), sećam se štapića koji služe za učenje računanja, a meni izigravaju cigarete, tako

da sam simbolički propušila pre polaska u školu. Mama me je uporno gurala ka

lutkama, ja sam htela pištolje (sećam se svog plavog pištolja, sa crnim delovima na

dršci, koji mi je kupio tata), a povodom moje želje za mitraljezom, u nadgornjavanju

sa mamom, tata i ja smo izgubili. Kasnije je meda bio najvažniji. Zapravo dvojica

meda, jedan mali žuti i jedan veći meda Pepito. Kada su mi doneli Pepita, mama je

smatrala da sada žutog medu možemo baciti, jer je star. I onda ga je bacila s terase,

umirujući me da ja imam novog medu, a tog starog neka uzme neko dete koje naiđe i

kome treba. Zamislite tu utilitarnu perspektivu odraslih! Moja sestra je pošla u

prodavnicu, pokupila medu i prokrijmčarila ga nazad u kuću. I danas imam Medu,

samo je to vlastito ime plišanog psa.

.

.

Vaše igre?

.

Umela sam satima da se igram sama, imala sam svoje sanduče metalno u kome su bile

nekakve knjige i sveske, gde sam crtala, pisala, svaštarila, kao nešto učila… nemam

pojma šta sam to mogla ispisivati i fantazirati, to je bilo pre polaska u školu… Sa

sestrom sam se igrala škole, bila sam učiteljica, ali to su igre u kojima u isti mah

imate brojne uloge: obe imamo po lutku, pa smo mame svaka svojoj, a onda sam ja

učiteljica, a kada njena lutka nije dobra, mora kod direktora što sam opet ja, a

ponekad je i ona.. a kad se pitanje vlasti pokrene u igri, onda sam ja pravnik, mama

kaže da sam u petoj godini u borbi za vlast sa sestrom obznanila da direktor ništa ne

sme da uradi a da ne pita pravnika, te ću biti pravnik J Sa bratom od ujaka sam se

igrala partizana i četnika… stalno sam bila Jastreb iz Kapelskih kresova J, a kad se

dozvole ženske uloge Ina, takođe iz Kapelskih kresova, a igrali smo se i čarobnjaka i

vila, izgovarala sam nekakve čarobne formule koje preobraćaju svet naopačke. Igrala

sam se mnogo, društvo sam nalazila za tili čas, izlazila sam napolje kao da imam

radno vreme sa krparicom i lutkom i sa devojčicama provodila celi dan… Od igranja

lastiša sam pocepala djonove na cipelama, ali nisam prijavila roditeljima, da ne gubim

vreme na kupovinu cipela, što se ipak desilo kada je to mama otkrila. Strasno sam

vozila i rolšue.

.

.

Kao dijete želeli ste da postanete?

.

25

Pag

e25

Trafikant. Bili smo na moru, ja sam imala 6 godina i obznanila sam jednog jutra

roditeljima i njihovim prijateljima da želim da budem trafikant – upravo sam tu reč

upotrebila i zbog nje su me godinama ti porodični prijatelji zvali “trafikant”.

Objasnila sam da je poenta u tome da ljudi dođu, kupe novine i cigarete i ostave me

na miru da čitam; tako bih čitala i bila tek povremeno prekidana mušterijama. Nešto

kasnije sam, valjda shvatajući da postoje i drugi putevi do čitanja, želela da budem

direktor biblioteke. U igri moći sa sestrom, javlja se ideja o pravniku, a ideja da

budem astronaut bila je više podržavanje i podražavanje sestrinih snova.

.

.

Prvo slovo koje ste naučili?

.

Ne sećam se pojedinačnih slova, jer sam naučila sama da čitam i pišem. U petoj

godini sam tražila mami da mi donese knjige iz biblioteke, ona je kazala da će i to

doći kada savladam slova, kazala sam joj da znam, ona je dohvatila prvu štampanu

stvar koja joj je bila pri ruci, a to je bio časopis Kekec i pružila mi da dokažem svoju

tvrdnju. Pošto sam čitala tečno, mama je bila šokirana, ali sam zaslužila svoju prvu

turu knjiga.

.

.

Šta Vas je rastuživalo?

.

Ne sećam se razloga, sećam se da je tuge bilo. Iz današnje perspektive, rekla bih da je

to rana verifikacija melanholičnog karaktera. Na primer, sećam se sebe kako se

spuštam biciklom niz ulicu, imam 6 godina, tek smo se doselili u stan u kome i danas

živim, razloga za tugu baš i nema, ali se sećam da sam ispunjena tugom… Imam u

glavi pojedinačne epizode u kojima sam tužna, ali ne znam zašto: tako se, na primer,

fotografišem sa razredom u četvrtom osnovne, u školskom dvorištu, i ja se sećam da

sam iz nepoznatih razloga preplavljena tugom. Bilo je i manipulacije tugom: kada mi

mama ne da da idem napolje, namestim se na terasu i tužno gledam s prozora, sve dok

me ne vidi tata, onda on izvrši uticaj.

.

.

Društvo u najranijem djetinjstvu?

.

26

Pag

e26

Ja sam došla na svet u kome je već bila moja, dve godine starija sestra (ta s kojom se

igram škole), a živeli smo u ujakovoj kući, gde se godinu nakon mene rađa brat (taj s

kojim se igram partizana i čarobnjaka, a mnogo se i tučemo). Tako da ulazim u svet u

kome već imam društvo, I oni jesu moja prva sredina. Inače sam lako ulazila u svaku

sredinu, lako sam nalazila društvo, problem je bio vratiti me u kuću, jer sam

zaboravljala vreme, preskala ručak. Zato sam rano dobila sat i obavezu da se

orijentišem u vremenu, a mama priča da je na moru sestru stalno tražila u vodi (jer je

odlično plivala i odlazila daleko), a mene po plaži, jer sam se udruživala sa svim

uzrastima neviđenom brzinom, pa i sa starijim ljudima, a ona je ima paranormalan

strah da će me neko samo ukrasti i odvesti. Igrala sam se sa devojčicama iz kraja, bilo

da je to u naselju u Zemunu, bilo da je to u Banjoj Luci – imala sam tu, kod tetke,

čitav jedan kružok sa kojim sam provodila leta. Interesantno je da se sećam grupe, ali

ne i pojedinaca: čini se da je igra bila važnija od ličnosti. Sećam se samo jedne

Veronike iz Banja Luke sa kojom sam se dugo dopisivala.

.

.

Prvi bicikl?

.

Imam samo jednu sliku u glavi, kako nas tata uči, sestru i mene. Čini mi se da sam

bila veštija, kao što sam inače bila vešta u penjanju na drvo i drugim fizičkim

aktivnostima. Ali, mama je stalno strahovala, od toga da nas neko ne ukrade do toga

da se ne polomimo, i kad nas je tata naučio da vozimo, mama se dosetila da nam

sakrije bickil, te da nas sačuva… Oko bicikla je stalno bilo sporova, mama je htela da

vozimo samo pod njenim ili tatinim nadzorom. Sestra je digla ruke, a meni je ipak

vožnja bicikla upisana u prvo zemunsko sećanje.

.

.

Prva lopta?

.

Ne sećam se.

.

.

Šta Vam beše najteže u školi?

.

27

Pag

e27

Bilo mi je teško da budem mirna i da podnosim autoritete, najčešći razlog maminog

odlaska u školu je to što ja pričam na času i to što se zbog nečeg bunim. Bilo mi je

teško učenje bilo čega napamet, tako sam ubeđivala majku da tablica množenja

apsolutno ne mora da se nauči napamet, da nam to učiteljica nije rekla, da je

besmisleno to upamćivanje. Bogami joj nije bilo lako da nešto tako očigledno utuvi u

moju glavu, jer se ja živo sećam svoje uverenosti da sam u pravu. Posle mi je bilo

besmisleno da učim o nervnom sistemu člankovitih glista, kad ni o svom nervnom

sistemu ne znam ništa – samim tim mi je bilo teško.

.

.

Učiteljica?

.

Volela sam svoju učiteljicu Gordanu Kalabu, koja je bila mlada, lepa, dobra i trudna

(zato je u trećem razredu menjaju neke druge, koje nisu bile loše, ali su ipak

zamena…). Volela je i ona mene, da li previše kako se učinilo mojoj mami, ili baš

kako treba, kako je izgledalo meni, ne znam, tek majka, strahujući da se ne razmazim,

interveniše: objašnjava učiteljici da sam ja mnogo mazno dete i da mi ne pokazuje

svoje emocije baš previše. Zaključujem da sam se takmičila sa učiteljicom, jer je

pitam, kad mi kaže da najbolje čitam u razredu, da li je čitam bolje od nje. Ili izlazim

na tablu i hodam spoljašnjom stranom stopala, ona pita zašto tako hodam, kažem: “pa

da me primetite”. To je učiteljici bilo beskrajno simpatično, ali ne i mami koja je u

tome videla manu koju treba suzbiti ili bar držati pod kontrolom.

Pa ipak se živo sećam događaja koji mami ne daje za pravo. Za Novu godinu, u

četvrtom osnovne, učiteljica je napravila poštansko sanduče i trebalo je da svi

pošaljemo kome želimo iz razreda čestitku. Ja sam dobila čestitku od svih drugova i

drugarica iz razreda. To je za mene bilo veliko iznenađenje, i osetila sam se zaista

voljeno.

.

.

Predeli Vašeg detinjstva?

.

Na jednom proplanku u naselju u Zemunu provodila sam silno vreme sa drugaricama,

igrajući se do samozaborava. Banja Luka je značajan grad mog detinjstva jer je tamo

živela tetka, mamina sestra, a imala je dvoje dece, i provodili smo skupa letnje i

zimske raspuste, Nove godine, bilo kod nas, bilo kod njih. Čekale smo, sestra i ja, ko

zapete puške, raspuste i praznike. Kod tatinih smo išli u selo – to je planinsko selo

kod Priboja, Krajčinovići, gde je uvek bilo puno dece, različitih uzrasta, sve braća i

28

Pag

e28

sestre, u toku dana idem s braćom da čuvamo krave i ovce, uveče se igramo, često

igramo karte, “magaraca”, puno je smeha… Kasno sam videla selo, tek u šestom

razredu osnovne škole, ali više sam volela da idemo u selo nego na more (a zbog

mojih sinusa i bronhitisa more se nije preskalo), a i danas više volim planinu no more.

Valjda zbog kasnog kontakta sa selom nisam nikad uspela da budem na ti sa

životinjima.

.

.

Da li ste pisali ljubavna pisma?

.

Nisam.

.

.

Srećete li danas Vaše prve ljubavi? Gdje je šta radi?

Sećam se svih prvih simpatija, jer ih je bilo više – u najranijem uzrastu sam nekoliko

dana naklonjena jednom, a posle nekoliko dana drugom dečaku, i tako u krug. U

kasnijim razredima osnovne škole zaljubljena sam u jednog Gorana, godinu dana

starijeg od mene, koji svira gitaru u nekom bendu i ne važi baš za momka kojeg bi

majka izabrala za zeta, ali to nije ni važno, jer se ta zaljubljenost svodi na posmatranje

iz daljine i ponekoj razmenjenoj rečenici. Nije čudo što pojma nemam ni gde je ni šta

radi, jer se nisam našla u njegovom društvu, ni kada sam u to društvo bila pozvana:

znala sam gde mi nije mesto. Zanimljivo je kako sam ja, kao mala, razumevala

koncept zaljubljivanja. Sestra se u Banjoj Luci zaljubi u jednog dečka, i ja se

zaljubim. I onda mi sestra od tetke kaže da ne mogu da budem zaljubljena u njega, jer

je u njega zaljubljena Senada. Ja sam razumela da je ona već napravila izbor “za nas”,

šta sad ja moram u nekog drugog da se zaljubljujem. Prvi dečko, u smislu držanja za

ruke i dogovorenih susreta, bio je dečak iz škole, i iznenada je umro pre nekoliko

godina.

..

Vaš nadimak iz škole?

.

Nisam imala nadimak koji je bio opšte prihvaćen. Za sve sam bila Jasmina, samo za

najbolju drugaricu Jasna, što je kasnije, kad sam bila student, bilo rezervisano za njen

socijalni krug u koji me je uvela. U kući su me zvali Jaca, majka je bila posebno

kreativna kada sam ja u pitanju, to Jaca je stalno nekako obrtala, dodavala slova,

29

Pag

e29

rimovala, pa bismo dospevali do najčudnijih kombinacija, koje ne bih da navodim jer

bi bogami mogle zvučati i uvredljivo, a to nije bilo ništa drugo do balkanska nežnost.

..

Da li ste se tukli?

Tukla sam se s bratom od ujaka (redovno i ravnopravno), sa sestrom (koja je valjda

ukapirala hijerarhiju, da su njoj autoriteti tata i mama, a meni, kao najmlađoj u kući, i

ona). Tukla sam se jer sam izabrala tatinu strategiju, a ne maminu. Naime, sestra i ja

smo bile izložene najpre maminoj pacifističkoj teorija koja nas je učila da se

sklanjamo kad nas neko dira, jer smo devojčice i ne treba da se tučemo. Mama bi,

verujem, tako učila i sinove, jer slutim da je nije brinula rodna uloga već da joj detetu

ništa ne fali. I mi smo se sklanjale. Tata je onda rekao da ćemo se tako sklanjati

svima, pa i mnogo slabijima od sebe. Njegova je strategija bila da nikada nikoga ne

napadamo, ali da uzvratimo kad god procenimo da smo jače. I mi smo, sledeći tatinu

strategiju, vrlo brzo bile nedodirljive.

.

.

Šta ste čuli o Vašim precima?

Imam jednog strica koji je najupornije tragao za tim ko smo i odakle smo. Od

njegovih istraživačkih zaključaka do mene su dopirale mrvice. Tako sam načula da

smo došli iz Anadolije, što mi nije delovalo uverljivo, pa se sećam silnog smeha na

jednoj sedeljci, kada sam mašti dala na volju, opisujući mučan put na kamilama iz

Anadolije. Potom sam od istog izvora čula da potičemo od Tanovića, iz Crne Gore,

tačnije iz Herceg Novog, te smo izbegli u Hercegovinu, gde smo primili islam. Iz

Hercegovine dolaze na prostor u blizini Priboja dva brata Ahmet Ahmetagić, koji je

bio kurah (kako mi objasniše, “vrhovni hafiz”), to je titula koju je dobio jer se 6

godina školovao u Kairu u verskoj školi i Šaćir Ahmetagić. Zamenili su zemlju, te

Ahmet uzima deo “kod Kule”, a Šaćir Radaje. Ahmet je imao sina Mustafu, koji je

dobio 6 ćerki i jednog sina, mog dedu Ahmeta. Čula sam i da su mog strica Remziju,

kada je bio dečak od 15 godina, zaklali četnici kod jabuke koja raste u dvorištu.

.

.

Preci koje ste sreli?

.

Živeli smo sa nanom, majčinom majkom, do njene smrti, do mog polaska u školu. To

je bila izvanredno mudra, nepismena žena, i bili smo za nju jako vezani. Tatine

30

Pag

e30

roditelje sam videla svega nekoliko puta u životu, jer je to mnogočlana familija, u

kojoj se veze održavaju na drugačiji način. Tatin otac, Ahmet “od Kule”, kako nas

tamo označavaju kad pitaju od kojih smo, imao je dve žene u isto vreme i kuća u selu

bila je podeljena na dva dela: u jednom je živela moja nana sa svojima, a u drugoj

nena, kako smo mi zvali tu drugu ženu, sa svojima. I sad zamislite svu tu svojtu, jer su

obe imale po sedmoro dece, sve te tetke i stričeve i njihovu decu, to je ono što je meni

selo činilo prezanimljivim. Deda, Ahmet od Kule, bio je po karakteru pravi razmaženi

jedinac (kao jedini sin među sestrama), tiranin, a ja ga pamtim iz već poodmaklih

godina kao duhovitog i unucima, pogotovo onim najživljim, veoma zanimljivog.

.

.

Slika oca?

Miran, malorek čovek, dobar i blag. Ne otvara usta za badava, a u tome šta mu nije za

badava prepoznaje se plemenitost posebne vrste: duhoviti komentar, detinjasta šala, to

mu je jednako vredno kao i savet, uvek kratak, ali upečatljiv. Sećam se, na primer, da

mi o ljubavi kaže: “Strašno je teško održati jednu vezu, odnos sa drugim čovekom,

teško je i kada stalno govoriš istinu. Ali, ako lažeš, nemaš nikakve šanse. Lagati je

glupo.” Sećam se i njegove definicije uspešnog čoveka, sebe je smatrao uspešnim:

“Živim u slozi i ljubavi, sa ženom i dve super ćerke, šta mi još treba?” Majka je bila

zadužena za sva socijalna prenemaganja i konvencije, a on je bio iskren. Tako zaspi

dok su nam gosti u kući, majka ga trgne, a on kaže: “Izvinite, bili ste mi dosadni.”

Njega su svi voleli. Iz današnje perspektive mi se čini da je on jako dobro znao

razliku između bitnog i nebitnog.

.

.

Šta danas želi Vaša majka?

.

Moja je majka potpuno pomirena sa smrću, a živi vedro. Ali znam da svaki dan misli

da bi to mogao biti njen poslednji dan. Čini joj se da je dugo živela, ali to je zato što

svoga oca i ne pamti, majka joj je mlada umrla, pa joj se čini da je ona sama već sve

nadmašila. Pogotovo od tatine smrti, a potom i važnih gubitaka koje je podnela

poslednjih godina. Ona je fokusirana na sestru, mene i svog unuka, sebi želi želeći

nama.

.

Fudbal ili košarka?

Nijedno.

31

Pag

e31

.

Gdje je otišla Vaša prva plata?

.

Moja prva plata je bila u mojoj osamnaestoj godini, u proleće, kada sam spremala

prijemni za fakultet, a mama nije želela da me pusti tog leta na more sa društvom, te

je kao razlog protiv kojeg ne može biti pobune navela to da nemamo novca. Onda sam

se zaposlila u Večernjim novostima, radila koješta, a mama se našla u drugom

problemu tvrdeći mi da neću položiti prijemni jer idem u školu, honorarišem i

spremam prijemni paralelno. U svakom slučaju, zaradila sam džeparac za more

(ispostavilo se da imamo novca, pa mi je dala i mama), te sam posle prijemnog otišla

na more. Kada sam zaista počela da radim, nakon završenog fakulteta, u Zemunskoj

gimnaziji, ta je plata bila tako mala da je se i ne sećam kao značajnog prihoda.

.

.

Gdje Vam beše lepše, u danima ili u noćima?

.

Noć je moj izbor. Za rad, čitanje, kontemplaciju. Iskreno govoreći, žao mi je bilo da

noć ne prospavam radi izlaska. Ali, šta god da sam radila, noć je doba kada je lakše

biti ufino sa sobom i svetom.

.

.

Da li ste ikada poželeli da budete glumica?

.

Jedna od mojih noćnih mora – san koji se povremeno ponavlja – to je da ja želim da

upišem književnost, ali me roditelji preko veze upisuju na FDU, i sad moram da se

bavim glumom. Ako potoji zanimanje kojim nikad ne bih volela da se bavim, onda je

to baš da budem glumica.

.

.

Da li ste poželeli da odete?

Zapravo ne. Ja poružnim kad odem iz Srbije, i prolepšam se čim se vratim. Imala sam

i jedan pokušaj da odem u Holandiju, ali to nije bila unutrašnja želja, već logičan put

u datim okolnostima – zato valjda nisam ni dospela gde sam naumila i dobro je da je

tako ispalo. Sad možda češće no ikada pre pomišljam da bih volela da odem, jer se

32

Pag

e32

dugo već osećam kao osoba bez poslovnih izazova, ista meta – isto odstojanje, kao da

su mi putevi u Srbiji već propisani, zna se šta mogu šta ne mogu. Još napisanih

tekstova ili još knjiga neće me odvesti nikuda u spoljašnjem smislu, samo u

unutrašnjem, dublje u temu kojom se bavim, što je sasvim ok, ali ne bi loše bilo imati

i neke izazove u spoljašnjem svetu.

.

.

Vaša leta?

.

Nisu mi važna ni leta ni zime, ni radno vreme ni godišnji odmori. Moja je mera

isključivo unutrašnje vreme. Iskusila sam da u toku leta u unutrašnjem smislu može

biti ciča zima, te mi se ne ide ni na odmor, ni na putovanje, ali i da odjednom želim

nekuda da odem – pa to i uradim. Malo je ponavljajućeg i obavezujućeg u tom smislu

da se negde obično provode odmori. Ali, ponavljajuće je, na primer, to što mrzim

vrelinu leta, pa sam znala da pobegnem kod sestre u Holandiju, obično čitav avgust, i

spojim druženje sa njom, nešto kao miholjsko leto (kad imate sreće), i pisanje. Volim

da pobegnem na planinu više nego na more, ali kad na tom tzv. odmoru želim da

radim i mislim, izaberem planinu, a kad želim da se družim, izaberem more. Mene

zelenilo i priroda odmaraju, a “plažne aktivnosti” umaraju jako.

.

.

Grad?

.

Istanbul sa svojim kontrastima okupljenim na jednom mestu, Berlin sa svojim

kosmopolitizmom, Pariz koji vas mami da ga prelazite pešice – to bi bili moji gradovi.

I, naravno, Beograd – već na aerodromu se prolepšam.

.

.

Selo?

.

Da bude planinsko, raštrkano, nalik na Krajčinoviće, koji su formirali moju predstavu

o selu.

.

.

33

Pag

e33

Planina?

.

Durmitor je moj hronotop sreće.

.

.

Pustinja?

.

Nisam posetila nijednu.

.

.

Zašto se ljudi zaklinju?

.

Valjda da bi bili uverljivljiviji, posebno sebi, iako je dovoljno da i ne, a sve što je više

od toga od đavola je.

.

.

A zašto proklinju?

.

Zato što je njima najgore.

.

.

Čemu služe milioni zakona i propisa?

,

Kada bi se ljudima ostavilo da delaju po savesti, vapili bismo za zakonima i

propisima. Izgleda da su, ma koliko neki bili apsurdni, pouzdaniji od ljudske prirode.

.

Kome verujete?

Svima sa kojima se družim. Kad ne verujem, prestanem da se družim.

.

34

Pag

e34

.

Pred čijom slikom ste najduže stajali?

.

Preko puta Mona Lize u Luvru, bar kada sam ja tamo bila, nalazila se

raskošna Svadba u Kani Paola Veronezea. Ispred Mona Lize je bila takva stiska da se

Veronezeova slika mogla mirno posmatrati, a potrebno je znatno vreme da se uopšte

sagledaju njeni motivi. Ljudska vreva, detalji, karakterizacija prikazanih ljudi,

dramatičnost, svet u pokretu, to je ono što je, laičkim jezikom kazano, mene potpuno

zadivilo. Ćupovi iz kojih se toči vino, ili psi na slici, mogli bi biti centralna tema, a to

je stoti deo sadržaja ovog platna.

.

.

Kurosava ili Bergman?.

Bergman.

.

.

Začin?

Bosiljak.

.

.

64?.

Znam pravila igre i to je sve. Ne privlači me.

.

.

Vaši strahovi?

Brojni. Bojim se jakih vetrova, pa i jakih kiša, nepogode da i ne pominjem. Pasa,

mačaka i ostalih životinja. Narcističkog poremećaja ličnosti. Mraka. Nepoznatih ljudi

koji koračaju iza mene. Ponekad i sebe.

.

Šta čekate?

Iznenadnu silu koja se pojavljuje i rešava sve.

35

Pag

e35

.

Čime se utešiti?

Knjigama, prijateljima i ljubavlju. U najvećem ličnom mraku, samo verom.

.

.

Čega se stidite?

.

Stidim se u konvencionalnim socijalnim situacijama. Tamo gde je potreban “small

talk”.

.

.

Praštate li?

.

Da. Možda je to posledica zaboravnosti, mnogo zaboravljam i ne mogu da putujem

kroz život sa suvenirima iz prošlosti, otpuštam situacije, događaje, uvrede, povrede.

Kao kada zaboravljate siže romana, prvo zaboravljate kauzalitet koji je događaje

uvezivao u celinu, pa na kraju ostane tek utisak i poneka slika. Sve mi se pre ili

kasnije zadrži u sećanju u tom obliku: opšti utisak i niz slika. Ko bi pamtio sve te

motivacije koje je nekada precizno znao i opsesivno osvežavao sećanjem ili

govorenjem i pisanjem.

.

.

Tražite li da Vam se prašta?

.

Da, čim shvatim grešku. Ako nisam zatražila, još nisam shvatila.

.

Čime se ponosite?

Ponosim se svojim prijateljstvima.

.

Ko Vas je razočarao?

.

36

Pag

e36

Neki bivši prijatelji, neke bivše ljubavi. Uvek istim: ljudi su manji no što bi smeli biti.

Razočarava me svakodnevno manjak empatije, egoizam, stalna potreba da se govori o

sebi, ma šta, ma kad. Konstantna buka koju ljudi proizvode razmenom reči, a ne misli

ili osećanja, umara me, nervira i razočarava.

.

Koga ste Vi razočarali?

.

Ne znam, niko mi to nikada nije otvoreno rekao.

.

.

Čemu uvek dajete prednost?

.

Ljubavi, vrlini i tišini. Prečesto klađenju na nemoguće.

.

.

Šta posvećujete voljenim bićima?

.

Misli, vreme, energiju. Životne resurse.

.

.

Da li ste ikada bili bezbrižni?

.

Na mahove. Budući da je bezbrižnost pitanje mudrosti a ne životnih teškoća, još

učim… a uspevam možda više sad nego kada sam sve razloge za bezbrižnost imala.

.

.

Šta dalje?

.

37

Pag

e37

Ne znam, niti mogu znati. Uvek sam osmišljavala samo delić puta pred sobom. U

susretu mojih planova sa brojnim nepoznatim, jer nas nešto uporno osmišljava izvan

nas, aktualizuje se naša sudbina..

.

Razgovarao Enes Halilović

38

Pag

e38

39

Pag

e39

Džejms Mec

KASNO U DUGOME SADA

(Etiologija)

.

.

Šta tamo postoji šumarci citrusni

pre nego su bili zapuštena imanja gde se skrih

tamo, iza drveća

i niko nije video

šumu

Tog deteta pozajmljeno lice

predznak

jer ja sam uvek odlazio bio dezerter

što mi i jeste u krvi da budem i jedne noći

– u mračnoj prikazi drveta – skrih se

gledajući razmaknute kadilak-oči što prolaze

i kruže da me ulove i da me vrate

domu u kom bih bio pojeden živ

Tada sam uvek i odlazim još

iz te kože u kojoj se skrih

Stanje te strane je drugo

može se sklizati u glupost

40

Pag

e40

Ako se desi imenica postojanje

a ne glagol biti

ili spremati se

za pomeranje od

te penumbre

lakih pića

od tih oblika izvođenja besnih glista

.

.

,

(Titanomahija)

.

.

Drvo me podiglo; bio sam zelen i drven.

Roditelji beže razjareni kroz cvrkutave oblake.

Tektonske ploče pomeraju naš odnos

bliže svetu bliže jedne drugima

bez čvrstog balasta

u koje bi urezao slova rune.

Čija je greška ako ispadnemo

izvan sebe?

Evo me tu tek znak

na štikliranom izbornom listiću, neprebrojiv, dugi samoglasnik

u zamišljenom glasačkom telu

što pada dublje u onu stranu.

Sat je bio taj što je ne padajući nazad

rekao budućem drevniku

zasluženu budućnost.

41

Pag

e41

Strujna reč, čvrsto-

stisnut vazduh u O i kroz.

Nije to moj glas što govori

kroz isti prolaz kao moj glas.

Ono što kažemo je sistematizovano i uneseno u

volju da uradimo da požurimo da kažemo:

niko nema prava da vlada.

Grad guta svoju decu

oluja prazni đubrišta u naše ekrane

čak nam i oznake na ivičnjacima govore

da smo svi samo mašine što pokreće želja

Ne možeš kupiti

demijuršku volju bez prodaje duše

prva američka prava

već su prodata.

.

.

.

(Mandala)

.

.

Moja senka je u meni

poput mitohondrijalne DNK

ne mogu iskoračiti iz njene dvojnice

iako želim biti drugo

do samo telo

subjekt sunčevih ruženja.

Uzimam reč iz mora

42

Pag

e42

tu reč more.

Pomera se u mom telu

Jer ja sam njena reč.

Centar orbite

i svega oko nje.

To je taj osećaj, biti

u jezgru, okružen.

Iniciran u himničnu introvertnost

Osećam je u prostoru između mene.

Osećam poeziju kao bol.

Bogovi su jednako krivi kao i svi.

X izvan niza i poretka

u svetu oko nas, ulazi u nas, O.

To je ista priča

mi sahranjeni i ekshumirani

i ponovo sahranjeni.

Šuma drveća vetrom poderana

šaka puna zemlje

novo rastuće zvono.

.

.

.

(Dolina čuda)

.

.

Od čega je sačinjena pesma?

Drvo kvarc makovi

svetlucaju na visokom pustinjskom grebenu.

43

Pag

e43

Zamućeno svetlo ne komplikuje

život najbolji lek

kažeš, sunce je

i naravno

Ako on Ako on vozi kočije

Ako moramo reći otac

pesma mora pojesti tu reč

i iskašljati novog boga.

Brda klizaju u svoj rased

iskaču zlatna polja i ljubičasta

sazivaju efemerne

seanse povetarce

proklete komšijske vriskove

ovo ne bi trebao biti vazduh

od kog je sačinjena pesma

Sve što je otac imao

moje je kaži granitni pesak

prolazno srce i vreme

trajno vreme.

Ne možemo

naterati

ga

da stane

a izbeći smrt i sve što vidim je ponovno rođenje

postmoderna kiša

u meni.

To nije za oblake nije za ljubav

nikad iz unutrašnjosti van.

44

Pag

e44

Ja kažem kroz

Ja kažem kroz

pesmu čudo ovo savršeno crno

polja pčela Had nikad nije imao

prevlast samo ulaz

danas je slobodan

Pa hajde da legnemo

u zastore svetla

ranog poslepodneva

i da pogledamo naše telefone

naše akumulirane lajkove

plačljive grlice gugutanja

razmotrene

u protivglasu

u soli

ravno

i naveliko.

Toliko mnogo filtera da se vidi

toliko mnogo razloga za

izostanak propriocepcije

u javnom prostoru

i tako prostrana oblast

za pokret.

Čija zona raseda

to je uostalom, padina

polja, zlato zbog koje smo tu

je li ovo samo

ime za cvet

45

Pag

e45

njen biotvang* je

posledica uranijum-bolesnog

nicanja života

iz zemlje.

Svaka ljubav se umnožava kao čola kaktus

razbija se u delove koji nikad ne napuštaju kožu

ili teksas ili snove koji iskrsavaju i krive kao da žele da kazne

psihu što je to što jeste, čoli nalik, umnožena, što putuje ka tebi

ili tebi ili tebi. Veštica u pustinji. Veštica u luci. Veštica na raskršću.

Veštica u gradu veštica u dolini čuda u kojoj mi kujemo

čitave nove hermetičke obrede da uključe, opkoračenja da privole povetarac-

raspršena cvetna kruna određena budućnosti kao što je videh

izigranu i načinjenu plenom i iskidanu

da se boji vetra škorpiona (solifugae)

da zavoli pesmu u kojoj si ti

jer će te uzeti.

Zvaće te

u tvoj iskon

otvorenost

zazor

u sebe.

*biotvang (engl. biotwang) – misteriozni zvuk zabeležen na najdubljoj tački na

Zemljinoj kori (Marijanski rov) (prim. prev.);

.

.

(Znamenje)

.

.

46

Pag

e46

Ligature i oslikavanje kostiju

slova rune sat nam govori

vreme je put prolaza.

Doživljavam sebe kao eliksir

vrstu još neodmotanog klupka

tetiva

ja sam prevarant

Mislim, ali ne

ti u mom O

mojoj orbiti

možeš reći

kako vreme uzima

putarinu od tela gubitak telesne

samoobmane ono vitla poput zaraze

nadjačavajući mišiće i atrofira.

Hoće li se ove senke uzdići ili prvobitna boja

u polju te slike koju sam znao?

Uklet, ja pevam, onim što videh

što pevaše ljubavnici

nevenčani u snu

pesma može oplakati

drugu smrt

ali ja ne može proreći.

.

.

47

Pag

e47

.

(Tajno ime)

.

.

Poverljivo u ćorsokaku, posrnuo sam

jednom prilikom, kao procurela česma

o imenima neprerušenim

o tuđim poslovima.

Predvideo sam zvezdu kako gori među nama

planetarno jer smo mi platonski ideal

i uključenu jedne prilike u neki portal

koji nikada ne može dovoljno uzvratiti.

Posao otkrića označava da je otkriveno

bilo prekriveno zelenim bilo polje bilo ime pod mahovinom

čije telo ne pokazuje sive tragove sile teže

u toj sivoj oblasti sivi je slon u sobi.

Neko je rekao da sam rekao, O

i neko drugi je poverovao u to.

Svi grobovi su nemi

osim za imena a imena su samo prividne stvari

nisu iskazana jezikom

grubo uklesana u kamenu

ne eho iz unutrašnjosti drveta ili stakla ne imena

preimenovana u povratnom talasu.

O Erato, došao sam poeta u ovu pesmu i povezao

grlo svoje sa crevima

i iz mog glasa, drugi

48

Pag

e48

reče ja kad sam mislio ti, ali eto

kako se sat meša i priča

priču u mene

vetru u meni

ime.

Tako možemo otkriti šta se krije iza toga.

Tako možemo izazvati gnev

mrak dobrodošlice tokom juna.

Oblaci posejani sažetim tajnama

prilikama, odmorno i rastresito

ta zvezdica u trenutku

ta kiša je došla imenovana za sto

nisam je preleteo niti prikrio

a ti još uvek

ne beše tu.

.

.

.

.

Napomene autora:

.

.

“(Etiology)” koristi delove iz knjiga: Rachel Blau Du Plessis’s “Drafts 7: Me,”

(Drafts 1-28: Toll. Middletown, CT: Wesleyan, 2011); Jean Jacques

Rousseau’s Confessions, (Trans. X. New York: Penguin, 1953); Roland Barthes

(Roland Barthes by Roland Barthes. Berkeley: University of California Press, 1994).

“(Titanomachia)” koristi delove iz knjiga: “The Husband’s Message,” trans. Burton

Raffel and published in Poems from the Old English (Lincoln, NE: University of

Nebraska Press, 1960); Robin Blaser’s “Image-Nation 18 (an apple,” (The Holy

Forest, Berkeley: University of California Press, 2006); The Orphic Hymns (“To the

Titans.” Trans. Athanassakis & Wolkow. Baltimore: Johns Hopkins UP, 2013).

49

Pag

e49

“(Augury)” koristi stihove iz pesme grupe Minor Victories, “Breaking My Light,”

tekst pesme Rachel Goswell; iz eseja Robina Blasera, “The Fire,” (The Fire:

Collected Essays, Berkeley: University of California Press, 2007), i radova Gale

Mukomolove May, 2017 Horoscopes, (Nylon.com, May 1, 2017);

.

.

.

Napomene uz prevod:

.

.

Prevod delova poeme Džejmsa Meca (James Meetze) Kasno u dugome sada (Late in

the long now) načinjen je tokom novembra i decembra 2019. godine. Originalnu

poemu sačinjava šest pevanja (Etiology, Titanomahia, Mandala, Wonder

Valley, Augury, Deckname); u ovoj prevod uključeni su početni delovi svakog od

pevanja, izuzev pevanja Wonder Valley/Dolina čuda i Deckname/Tajno ime koja su

prevedeni u celini.

Delovi poeme Late in the long now objavljivani su u periodici, i to u časopisima:

White Stag, Ghost Proposal, Dream Pop Journal, The Enchanting Verses.

Ovo je prvi prevod pesama Džejmsa Meca na srpski jezik.

.

.

.

……………………Izbor i prevod: Uroš Ristanović

……………………Konsultacije u prevodu: Tijana Koprivica

.

50

Pag

e50

Šimon Cubota

KAMBRIJUM

.

.

.

Ireverzibilnost

povlačim nepravilnu liniju

niz zid

kao kičmu

koja sipi niz mesta

što nas ne mogu vratiti u sebe,

niz prebrisanu površinu

doskoro zaboravljenih predmeta

reke

i ostali vidovi odlazaka

razvijaju se

u odsustvu prepoznavanja

a samoća stvara

napukle predele

prepune iščekivanja

i trag radosti

ispod skorelog blata

zadivljen

pred marginama

nepoznate mape

51

Pag

e51

ulazim u prostor izvan vidokruga

i zatičem ruševine

za koje mi niko nije rekao

na zidu se formira:

– granica

– pupčana vrpca

– obala

– žica

– put

– ožiljak

– talasna dužina

– sazvežđe

– tunel

– linija života

zadržavam se u udaljenostima

kada se odmaknem

ono što je neistraženo

pretvara se

u još jednu ispovest

i

da smo se samo

trenutak kasnije okrenuli

možda bi sve bilo

drugačije

.

.

Ponavljanja

.

52

Pag

e52

preostaje osećaj

da jul nestaje

u ovoj nepokretnosti,

u prizvuku tek promenjene navike

i plavičaste periferije

gde posežemo

za ostacima dana

prozor je bio otvoren,

na zamagljenom staklu

zadržavaju se dokazi

o hotelima i demenciji

dok će u poluosvetljenoj sobi

neke stvari

zauvek ostati netaknute

posmatranje autobusa

stvara iluziju kratkotrajnosti

za svaki slučaj

skupljam predmete

koji me asociraju na jučerašnjicu

napipavamo po tavanici

naivnosti

što nisu deo

naše podsvesti

i moje se zenice

konačno

privikavaju na početke.

Asimilacija

.

53

Pag

e53

.

tavanica prokišnjava

pod našim tihim susretom

postepeno se povećava razmak

između dve kapi

napolju se razvedrava

i kora sazreva

oko prećutanih iskrenosti

koje su ostale za nama

negde između

proleća i iskustva

potajno se nadamo

ponovnom naoblačenju

i pažljivo osluškujemo

kretanje u susednom stanu

ovde je nekada bilo more

kažiprstom praviš udubljenje u prašini

drhteći i posežući za nečim

što je za mene ostalo nepoznato

u ispražnjenoj prostoriji

devedeset devete godine samoće

.

.

.

54

Pag

e54

Seča šuma

.

.

približavam se krhotini vremena

na čijoj se površini odražavaju

male konačnosti prostora

koji se nekada činio prevelikim

sve je ugašeno

kao rastinje nakon umiranja svitaca

sećam se

kako sam se uveravao

da će sve ostati nepromenjeno

u drugom vremenu

na drugom mestu

jedna prolaznost

izjednačava se sa

ovom hladnoćom

i još jedno drvo pada na dno

i pomišljam

kako u tome ima

nečeg utešnog i lepog

.

.

.

55

Pag

e55

Tapiserija

.

.

napolju je preostalo dovoljno svetla

da bi se videlo bez napora

još uvek je sve na svom mestu

prašnjavo i čitavo

izbledelo prisustvo stoji na rubu

nedovršene rečenice

a suton ispunjava svako udubljenje

koje je preostalo

nakon zaboravljanja

daleko u jesen

nastaje ostrvo

kad bi ga dotakla

osetila bi

kako se zaustavlja kiša

.

.

.

.

……………………..Iz rukopisa Kambrijum

,

56

Pag

e56

Radivoj Šajtinac

FANTAZIJA O SPASIOCIMA

.

.

FANTAZIJA O SPASIOCIMA

(Pretposlednji enterijer)

Hoće, najzad ili ikad

Naići neko ili nešto

Jer ovo ovde gde smo

Od rođenja, prve i druge ljubavi

Molitve, znaka i povrede

Straha i svrba

Igre, radosti i dokaza o bližnjima

Hoće li stići

Jer ovo več liči na tesnu sobu

S tavanskim poklopcem

Stvari se bliže jedan drugoj a zidovi

Udaljavju

Svi govore u istom trenutku

A tišina se slično ponaša

Kako to nameštaj pokazuje da nas nema

Tako što se iz svih vratiju i fijoka

Iz svakog tog otvora i zjapa

Obrušavaju istobojne male magle

57

Pag

e57

I male mrlje s nekom udavljenom mušicom iz sećanja

Malo je to za mir i radost

Jer u tom neprovetrenom tesnacu

Po licima se prepoznaju oni

Kojima se samo živi i diše

I oni koji dahću od žurbe i nestrpljenja

Ni glad nas, ni veseli zvuk escajga, ni

Lepi beli strolnjak više ne vesele

Odani smo onom u sebi koji ne pristaje

Na ovo i ovde a ne ide mu se nikud

A gadi se da sa samim sobom porazgovara

Ko seče ovu paučinu

Ovu izmišljotinu, ovu sudbinu

Ovu okončanu bivšu prašinu

I njenu zamku od niti

?

Glasovi kroz ovo ne prolaze

Pogled se izgubi, ničije ne dođe do objašnjenja

Samo se crvi iz nameštaja

Navode i prizivaju

I s njima pokreti kojih je skelet

Željan, taj krečni izdanak srca,

Nema pogleda uvis

Jer nisko teskobu čuva i čini

Ono dete gde je

S ledine

Ceo dan zagledano gore

U krošnju topole , večnije od vremena

58

Pag

e58

I ono čedo s odličjima od ptičjih govana

Zapaljivih zenica gladno i radosno

Samouspavljujuće

Što sebi šapuće

Strašna i lepa širina!

.

.

.

ISPOVEST PTICE PSOVAČICE

.

(Poemica o preskakanju dnevne svetlosti)

.

Žalim,ipak bez panike,

Tog dečaka,

Hodača,

Suvozemca

Njega jedinog odozdo

S imetkom koji je sakrio pod kapcimna

Trepavicama,

Pazuhom, stisnutim pesnicama i

Malim tajnim džepovima

Uvek kad preskoči senku

Okrene se i šapne

Tu sam!

Jer spusti pogled i ne robuje mu više

Ne vidi, ne čuje

Ne traži, ne očekuje

59

Pag

e59

Taj deo izbavljenja minuo je

I zaiasta , sve vidljivo nije ostvarivo

I sve čujno nije beskrajno

Deca imaju čula, čula imaju decu

I njemu sve teže pada

Udaljavanje cilja,

Hodanje uz posmatranje ptice

Oglasi u drhtanju

Podsmevanje zamišljene velikodušnosti

Mala se i velika svetla uobliče

Vršnjaci horski rastu,

Kao zid pevaju

Govore tako razgovetno

Da to može da se stojeći prepriča

Moj dečak zagledan trči

Štrči

I trepće kroz plavetnilo

I kad u odabranom trenutku

Junački ne poželi da poleti

Pomisli,

Hlad je, senka, predah

Poželi da se počeše pod pazuhom

Da se umije, da se predžepari

Da mi uzvrati nečim odozdo

I vine uz strmi pogled

Ohrabri još nedoraslu, nemu, darežljivost

Veru u sve i svakog

Ništa i svašta

60

Pag

e60

Blistava lica pomiren

Da bliski nismo

I da rast nije samo u visinama

Da se krila pričinjavaju

I kad se ne čuju i kad se ne vide

Odande, krotak

On

U šta se sve veruje

Posebno kad se osmehuje

I neumorno obleće sopstvenu ravnotežu

Oko stasa glas kao puzavica

Oko lica pogled kao kruna

Pa zar nije moje

Da sletanjem dosegnem

Očerupam, čistim kljunom

Perje koje štrči

Liči na reči

Izdašno, oprljeno

Neleteće

Neka polako pahuljasto sleće

Kad i gde

Bez nadzora,bez žurbe

Pa i ako sleti na njega kog

Nerazgovetno žalim

Leteći, krilato, nečovečji

Lica odmornog spram horizonta

U mitnoj tihoj ravni

I osmeha

61

Pag

e61

Dok se , hodajući

Bodri

Okrepljujuće krvari dok se

Umiva

I sebe

Džepari

SVE

Na kraju sleti

I ono SVE

Što se iz reči

izbavi.

.

.

.

IZBEZUMLJENI SARADNICI

.

(Saga o mentalnim izvršiocima)

.

Duša od sparivanja zahteva

Neodloživost,

Onu istu kojoj služi i podleže.

Žrtrvovanje bez identifikfcije

I uvoda

Antal je ubio Zoltana

Jer je svakodnevno

U ledinskom čučanju

Govorio da ševe lete nisko

Milisav je ubio Radisava

62

Pag

e62

Jer je ovaj zabio veliki ekser

U stablo dvorišne šljive

Rđa je ušla u krošnju, u plod, u rakiju

Travnjak se osuo rupama

Tamo gde su se gosti ispovraćali

Fransoaz ubija Anrija

S leđa,u kupatilu dok ovaj

Uči da peva bratski hit

S pogrešnom intinacijom

I sav uzdrhtao, u znoju glasa otetog

S okrvavljenim vokalima po koži

Feđa ubija Kolju

U toku vožnje

Čupa volan iz ruku,kida kožu s vrata

Prstima gnječi zenice

I telo,grčkorimskim stilom

Prebacuje na zadnje sedište

Horhe kašmirnim šalom davi Pabla

Koji se danima u šetnji i lovu ne osvrće

Ne zapitkuje,ne odgovara na pitanja

Bez ispaljenog metka,bez plena

I vezuje kašmirni šal sebi oko vrata

Preostali Svet

Zjapi li zjapi

Kao pitomi tigar u svili

Jer svi pomenuti behu preostali

U Svetu

Po glatkoći i naborima

63

Pag

e63

Niz baldahin rasuto leži

Usnulo

Božansko

Tigar sanja Dušu

.

.

ČAJ OD HUMUSA

.

(Fusnota intimne autobiografije)

Počelo bi iz naslova

Jedva prebrođeno preterivanje

O čaju od crnice

Uh,te nijanse konačnih asocijacija

Sudeći po šaputavim temama

i pesničkim slikama

sve ređe putujem

i sve teže čitam

Gledam da stare stvari iskoristim

Da pokušavam da

U stari čajnik smestim

puzavicu dragoljuba

Izmešalo se cvetno seme

Sa sabijenim humusom

U tesnom svodu od

Lima i kalaja

tesno je,

tama je

64

Pag

e64

Nići će

Lako će se i jedan struk

Promoliti

I isplesti

Kroz levak, točir

Ne samo iz

Otvora pod drškom

U koju su položene

I posejane zalivane sve sitne nade

Iz te grudve u posudi

Sve moje nezanimljive nade

U oprostivost naivnih preterivanja

uvrežiće se, olistati, procvetati

Moj vrt je poniženi hodnik

Od trvđavskog stamenog naboja

I sad u danima

PVC davitelja

Ko još čita

Ko to još gleda kako cveta

?

Vodu treba dolivati

U pravilnim razmacima

Malo na svetlo, malo u senku

Sluga biti u carstvu

Bezpogovornih navika

Komedijici baštenske veštine

Zagledti, prstima mrviti

Lulastu kapsulu

65

Pag

e65

Bez vreline i pare

Nepitke s talogom

Iz kog korenje ne dospeva

Do gutljaja

Okiti se vreža listom i cvetom

Odnekud sitnica vidljive lepote

I primer snalaženja naivnosti

I strpljenje pred bezvazdušnim

Daviteljima

Priziv pljuska iz naboja

Izazivanje pisanja

Bez dalekih putovanja

I dugih čitanja

U hladu između debelih zidova

Tajni pojac

Pisne kad se otopi strpljenje

I navru tihe reči

.

66

Pag

e66

Gordana Simeunović

VESELI

.

.

.

Utočišta

.

.

Na prozorima svojih stanova

u Dušanovoj

dogorevaju starice.

Njihovi pogledi su uprti

u obezglavljene platane,

sivobele raklje

koje čekaju raspinjanje.

Navlače zavese,

okreću se, i smeše

na polja šarenih tapeta

gde su napravile gnezda

za proterane ptice.

.

.

.

67

Pag

e67

Samoća

.

.

Moja tetka u planini

počinje da čita.

Pročitala je Gričku vješticu

i sve od Mir Jam.

,,Ima ovde i neki Tomas Man“

– kaže.

I već je vidim

kako u gluvo doba noći

silazi niz stepenice,

i bez imalo stida

po praznim listovima

starog kuvara

ispisuje stihove.

..

Čekanje

.

O, kako čekanje

može da bude romantično

kad o čekanju piše

onaj koga treba čekati

onoj koja ga nije čekala.

Ali taj grč,

ta nemoć,

taj mali očaj u redovima….

68

Pag

e68

U Srbiji veselo

.

.

Da bi ovde bio veseo

moraš da se napiješ,

uradiš

ili doživiš dva, tri

uzastopna orgazma.

Možeš i da umreš.

Tamo gde smo juče išli

da sahranimo ujnu,

iz nekog nepoznatog razloga

pokojnika zovu veseli.

.

.

69

Pag

e69

Nina Živančević

SJAJ I SLAVA

.

.

.

Trostruki bol

.

……………………………..(za Slobu Tišmu)

.

Znala sam da neće voditi nečemu dobrom

Sama pomisao da krenem na Bečku konferenciju

gde beskrvno udruženje

neprijateljskih besposličara analizira

moje najbliže prijatelje metodom

luckaste akademske vivisekcije

a pritom: svi koji su bili pod njihovom lupom

svi su bili već mrtvi i u grobu morali da trpe posledice

njihove poslednje veštačke autopsije

i sad u tom sosu jedva da preživi njihovo nasleđe…

Ali što god da se događalo ovde, nije me učinilo hrabrijom

U stvari : njihovo glupo rasuđivanje upravo me je ubilo

Ili je ubilo želju da vidim Carski grad Beč u novom svetlu ;

Vidiš, u tom gradu gotovo da se udadoh jednom,

Ali je rabin odbio da sasluša priču mog mladoženje,

Roditelji mu rođeni u ovom gradu, ugušeni ili pridavljeni,

70

Pag

e70

Kao i moja baka u epohi – koju svi pokušavaju da zaborave.

Te godine, nisam morala da sviram violinu iznad bečkih krovova

Ali sam danas čula njen zvuk u nekom praznom potkrovlju

I videla Šagalovo lice pred sobom kada sklopih oči,

A zatim sam čula Ajru i Alena kako mi šapuću

“briši odavde, malena”…

Ljubomora je za neku podvrstu i hrani se na

Zelenom perju, na svinjskim kotletima i

Na bednom “visokom” obrazovanju…

.

Sjaj i Slava

.

………………………..(Nemanji Raduloviću, Saši Sedlaru).

Poješće te. Isisaće ti koštanu srž ;

Umesto krvi, teče ti venama karmin, prah

dasaka sa pozornice, oblak od čipke, zavesa

Od suza, dok stigneš do trećeg stava, zavrnuli

Su ti vrat, raširili zenice i od

Tebe ostade samo kosa, kao na onoj

Latinoameričkoj mumiji, Paganinijeva kosa,

Iščupana struna iz gudala….

A ipak, ja sam tu, da te branim nevidljivim

Mastilom, da ispišem ono

ZAŠTO i ono KAKO, ovom produženom

Kejdžovom sekvencom,

Koju neki nazivaju poezijom,

A neki muzikom…

.

71

Pag

e71

Oko

.

…………………..(Za moju Luiz LL)

Možda sam videla odviše svega što

Nije trebalo da vidim,

Jer zašto bi moje “prvo” oko toliko

Popustilo , odalo se

Infekciji?

Ovo treće, na sredini čela,

iscelio je Guru Dži, u Londonu 2005e,

Onoga dana kada sam srela Pojatu, Davida i tebe,

Nosila si one smešne naočari sa okvirom u obliku srca

A to beše upravo ono čemu si me učila:

Da je pogled ili horizont uvek u obliku srca, i da treba da gledamo

Srcem, prstima i jezikom,

A ne očima koje daruju

Varku, nestvarnu iluziju

Onoga stvarnog toplog i lepog…

Možda je trebalo, ti i ja,

Da se susretnemo u polju čiste muzike

Jer ovaj književni vašar traži razne

Druge žrtve…

Dobro je što si mi rekla ”ne treba mi

Niko da mi priča o Indiji”;

Dobro je da sam zažmurila

Da bih te mnogo bolje videla, zatvorenih očiju…

72

Pag

e72

73

Pag

e73

Đorđe Kadijević

ODLOMCI

.

.

.

BOŽIJA VOLJA

(Odlomci iz istoimenog romana)

Pauk

Na plafonu, kod lustera, nadžedžio se pauk. To je onaj od kućne sorte, sitnog trupa,

dugih, kao dlake tankih pipaka. Samo noću se vidi, danju ga nema.

Tek kad jutro zarudi na prozoru, nama lakne. Bogu hvala, noćas nisu došli!…

Otac, onako obučen, u uniformi, spusti se na krevet, dremne malo, pa krene na

dužnost, u Ministarstvo vojske. Ode on, a u nas uđe novi strah. Ko zna da li će da se

vrati? Jer oni mogu i tamo, u kancelariji da ga uhapse.

Šta se dogodilo? U Ministarstvu vojske, Nedićeve „Srpske državne straže“,

Nemci pohapsili neke oficire, optužene zbog tajne veze sa komunistima, i oterali ih u

logor, na Banjicu. Onda se podignu ostali iz Ministarstva, i preko ministra vojnog, i

samog predsednika Nedića, zatraže od Nemaca da oslobode uhapšene, za koje

svedoče da su lažno potkazani. Potpisima svojim prime oni odgovornost za svoje

kolege. Među potpisanima i moj otac. I Nemci puste uhapšene… A ti oficiri, čim su

izašli iz logora, nisu ni do sutra čekali – svi do jednog pobegli u šumu, partizanima.

Sad oni koji su svedočili za njih, već znaju šta ih čeka. Zna to i moj otac.

Zašto ne bežiš, skloniš se negde, pita ga majka. Šta će onda biti sa vama, reče

on. Zar da pustim da tebe saslušavaju, mrcvare, traže da kažeš gde ti je muž? Ako

mene uhapse, onda tebe neće dirati… Kuku nama, ječi majka, oteraće te u Jajince, na

streljanje. Neće, kaže otac. Nemci će nas, oficire, za kaznu da pošalju u Nemačku, u

zarobljenički logor.

Dan odmiče, mi brojimo sate. Majka na terasi, presamićena preko ograde,

gleda tamo, prema Nemanjinoj ulici, odakle otac treba da naiđe. A onda, opet noć,

opet čekanje, trzanje na svaki šum u stepeništu. I onaj pauk na plafonu… Gledam ga

ja. Što se ne pomeri? Šta li čeka?… On će tako da miruje, ma šta se dole, u sobi s

nama događalo.

74

Pag

e74

A te noći kad su došli… Te noći, svi smo spavali. Tako otac odlučio. Rekao:

dosta! Već mu bilo dozlogrdilo to do zore čekanje.

„Sine, ugasi svetlo!“

Probudilo nas lupanje na vrata… Bilo ih je trojica, jedan naš, iz policije, u

civilu, i dva Nemca, esesovca, sa mašinkama na grudima.

„Pođite s nama! Uzmite stvari… Samo najpotrebnije“.

Otac pred njima, u pidžami. Vidim kako ga je stid. Danima ih je čekao na

nogama, u uniformi, kao vojnik. A gle sad!… Nemci pretresaju stan. Ja gledam iz

kreveta: pauk, nakostrešen, stoji na podu, nasred sobe. Oko njega trupkaju nemačke

čizme. Otkud li se nađe tu, pitam se. Što ne beži!…

Otac pita policajca:

„Mogu li da se oprostim od svojih?“

„Može… samo kratko!“

Uze on mene u krilo:

„Sine, tata ide. A ti… ti si moj sin, muškarac. Čuvaj našu kuću. Čuvaj mamu i

baku. Vratiću se ja. Doći će tata…“

Ja drhtim, gušim se, suze mi vrcaju. Otac me ljubi. Stežem zube, hteo bih da

se smešim, kao on… Krajičkom oka vidim: Nemac nagazio pauka, petom ga dopola

prignječio. Pauk gmiže preostalim pipcima, pod krevet se zavlači. Gle, kako se ta

životinja bori za život! Otkud ta snaga u tom majušnom telu? Hoće li preživeti? Ili mu

je ovo poslednja noć.

Ta noć kada su došli da odvedu oca…

Zabat

Kroz moj prozor vidi se zabat zgrade preko puta ulice. Sura, omalterisana površina,

nagruzena vlagom. Malter je tu i tamo otpao, otkrio gole, riđe cigle. Kad osvane dan,

taj zabat, okrenut istoku, obasjan jutarnjom svetlošću, izgleda nekako svečan,

spreman za doček novog dana. A kad dan odmakne, slika se menja. Vidi se da je to

obična sura, hrapava zidina, sa jedne strane zelenkasta od buđu, a sa druge riđa,

natopljena rđom što u kišne dane curi iz oluka.

Gledam taj zabat otkako znam za sebe. On je bio tu i onda kada mene nije

bilo. A biće njega takvog kakav je, i kada mene ne bude… I jutros ga vidim kroz

prozor moje sobe. Ozaren zrakom sunca, izgleda kao nov, čist, mlad. Ali… ima nešto

što ne može okom da se vidi, a nema reči da se kaže. U glavi mi misao koja se

75

Pag

e75

pretvara u sliku – a nije ni slika ni misao: dunu sirene, tresne bomba. Na mestu zabata

zine praznina…

Dača

Ujutru, uveče, po suncu, po kiši, stoji čiča Dača ispred kapije svoje kuće. Sin njegov i

snaja jedva ga u kuću uvedu. Ali on uvreba priliku: sedi kod vrata, kao na iglama, pa

čim se oni okrenu šmugne napolje, na kapiju se vrati.

Evo minula godina otkako sin i snaja muku muče s Dačom. Njih bilo sramota

kad čuju šta se u varoši priča: da nakraj čaršije, pored druma za Beograd, vazda stoji

lud starac i blene u daljinu.

Unuk njegov, Branko, učio trgovačku školu u Beogradu. Pred kraj rata dobio

diplomu. Isti dan, nova vlast proglasila mobilizaciju. Ode Branko na Sremski front…

Prošla zima, bližio se kraj rata, a od Branka ni glasa ni glasnika. Otac njegov otišao u

Beograd, u komandu vojske, pitao za sina. Rekli mu u komandi: „Nema Brankovog

imena na spisku poginulih, nego se vodi kao nestao…“ Onda otac krenuo u Srem, u

Slavoniju, obilazio ratište, bojišta, kasarne, bolnice, raspitivao se za Branka. Lutao po

vojničkim grobljima, ime svoga sina tražio.

Vratio se na Umku, i na kući crni barjak istakao. A čiča Dača, dotle nem,

zgranut, najedared se prenuo, skinuo barjak sa kuće, izišao pred kapiju, stao da viče:

„Aman, ljudi, živ je moj Branko! Znam ja da je živ… Evo, ide kući, dika

dedina!…“

.

.

Žana Živaljević

VEGETACIJA

Ne živim. Vegetiram. Život samo prolazi pored mene. Ponekad me uhvati želja da

stignem poslednji vagon, koji zamiče, ali me nešto ukopa. I stalno tako. Vozovi

prolaze. Idu dani, menjaju se kalendari na zidu, sve je meni apstraktno da bih išta

razumeo, samo vidim u odrazu ogledala sliku Dorijana Greja – iznutra sam nenačet

kao njegov model. Mladim, jer me ništa ne dotiče i regradiram ka detetu.

Verujem da će doći vreme kad se neću ni osvrtati na vozove. Budovim.

I, da li je to bila moja volja ili me, prosto, nosila matica?

Ta, sanjao sam i živeo snove. Zvali su me Džonatan Livingston. Prošao sam samoću,

ali je moje jato galebova odletelo i ostao sam samo Džonatan. I ostao sam sam nad

76

Pag

e76

ovim sinjim morem, nad kojim su se oblaci razilazili samo mojom voljom. Dobrom

voljom i smehom.

Znali su da budu i olovni. Tada nisam mogao da letim. Tada nisam ustajao iz kreveta.

Kao da sam bio ustreljen i pun olova. Vidao sam rane i shvatao da je sve ovo, sve

ovo…večno ponavljanje istog, i nisam mogao da se ne pitam glasno u svojoj sobi –

čemu, bre, zašto? Urlao sam na sebe, da se pokrenu noge i krenu kroz vrata u pejzaž

bez ljudi, kao kroz ogroman tapet…Bojao sam se da prodjem kroz njega i da ću se tek

tada suočiti sa ništavilom. Ne shvatajući još da je ništavilo ovo vegetiranje, sa kojim

se, evo, sada ostareo, sed, izboran i nemoćan, nisam izborio.

Probudim se i mislim na to, uspravim se nevoljno i lenjo, ispunjem prazninom i bez

nade, navučem kaljače, ogrnem kaput i nataknem šešir, zaključam vrata, uđem u

prodavnicu, kupim što i svakoga dana, ispraćam ptice i ljude pogurene u hodu i opet

se vratim u svoju sobu. Isti tanjir, ista šolja, isti rituali.

Ne palim televizor – sve sam već video, ne mašam se knjiga – sve sam ih strastveno

progutao i bude u meni sećanja na ono vreme kada sam u njima tražio odgovore na

pitanja, kojih nema, izvalim se na krevet i gledam u plafon, na kojem se, kao na

platnu, reprizira jedan isti dokumentarac besmisla ljudskog života, koji prolazi i ističe,

a da nisam imao volje da mu se unesem u lice, protresem ga i pitam – šta hoćeš od

mene?

Nemam šta više da radim, sem biološke rutine. I nju izbegavam. Sveo sam je na

minimum. Moj telefon neće zazvoniti, aparat je nem, jer sam otkazao liniju. Zvao sam

samo ja. Sa druge strane se nisu odazivali. Kao da je ceo svet pomr’o i ostali su mi

samo servisi, redovi vožnje, grejanja, banke. Sada sam strpljiv, ne uznemiravam ih.

Sve će mi stići na vrata kroz koja treba da iscuri ovaj ostatak.

Da li se plašim kraja? Posle ovoliko vremena, dana, sezona? Ha, ha, ha! I on će doći,

kao moje pošiljke i obaveštenja, nevidljivo i nečujno će skliznuti kroz vrata. I biću

obavešten da je moj kraj stigao.

Ne plašim ga se, ja ga čekam.

Jer, možda tamo – nekada sam čitao i tragao – ima neki nastavak, šansa za novi

početak. Ako sam je ovde zaslužio, ne boreći se za sve ono za čim su drugi trčali,

goreli, znojili se, stradavali? Ako ima nagrade za vegetiranje.

.

77

Pag

e77

Miloš Živković

KAKO SPAVAŠ

. .

Kako spavaš

.

.

…..Uvek u svom krevetu. Uvek tamo gde sam te ostavio. Uvek u nerasklopljenoj

varijanti, na dvodelnom trosedu, nerazvučenoj mehaničkoj konstrukciji presvučenoj

crvenim štofom. Devedeset procenata mojih snova počinje tako. Nekada otvorenih

očiju govoriš glasno, besediš nešto veselo, nekada tiho šapućeš iz senke. Nikako da se

uspraviš, isprsiš kako si mi pokazivao grdeći me zbog krive kičme. Ili si nalakćen i

polupodignut, ili pak, u skroz niskom položaju poluodsečene glave ležiš nepomično i

baješ dok ti titraju lutkaste oči. Tamo si gde sam i ja nekada ležao, obojica dobro

poznajemo tu tvrđavu, taj ugao posmatranja na dva metra od TV-a, sa ribicama u uglu

pogleda – šarenim uvidom u tajne sveta. Spavaš izokrenut na bok, neskladno,

izmučen, otkrivenog i silnog trbuha, poluotkrivenih leđa koja zebu. Deluješ snažno i

istovremeno oteklo, nešto je nakalemljeno na tebe. Rukavi zavrnuti, laktovi krupni i

nažuljani, plišano ćebe sa cvetićima iskrzano, isflekano, otrgnuto u stranu, čaršaf

izvučen, usta poluotvorena, vilice otkrivaju urađene, krupne veštačke zube, a praznina

u ustima odaje utisak neizgovorene rečenice na ko zna koju temu, toliko ih je

mogućih (možda o potrebi da budem suzdržan sa zaključcima?) Oči su zaklopljene –

dok ležiš jedna ruka steže tvoj skiptar i tvoju vladarsku palicu – daljinski upravljač.

TV si gledao do i zarad otupljenja i prekidao ga razgovorom, čestim odlascima do

vecea, režanjem ili jecanjem.

Kada sam ušao nosio si sivu dvodelnu pidžamu, čistu i novu kao za putovanje, nosio

si bele bele čarape, nasmešen izraz lica čoveka brzog, sposobnog da izbaci foru,

započne viku, uhvaćenog možda pred padanje u sladak san, možda posle slikanja sa

bebom koja je nosila šubaru. Naočare prozirne, krupnog rama, sa lepkom na obodima

stalka, drže se u neprestanom raspadanju, ali u krevetu su svakako, kao i uvek

pristiskaš ih telom, čuvaš svoj važan organ, prozor u svet. Pidžama se već skupila

pred očima, prljavije je siva, sad već jedna od onih kojima nedostaju dugmići, kratka i

nadograđena duksericom na rasklapanje sa tri krivudave, iskrzane bele linije sa svake

strane duž rukava, ništa od toga te ne štiti od otkrivanja i izlaganja nutrine

spoljašnjem svetu i hladnom vazduhu. Pored tebe stočić sa narandžama, sa šampitom,

78

Pag

e78

sa oljuštenim jabukama, sa skuvanom kafom i iza i oko tebe zeleno, uraslo, pitomo

kućno bilje.

Hladno ti je, plašiš se. Lice ti se povremeno naglo trzne, ne sanjaš ništa prijatno

(kovčeg carevih dukata za jedan tvoj san!), ruke grčiš kratkim cimanjem, sve je

klizavo, sve beži, nemaju prsti za šta da se uhvate, šta da slome. Okrećeš se na drugu

stranu ležaja, lice zarivaš u jastuk, prekidaš sebi disanje na kratko (…) da bi ga ipak

nastavio, jastuk držiš, ali glavom ga gotovo i ne dodiruješ. Nosiš trenerke, crne

trenerke koje se mogu zameniti za korelativ večnosti, nosiš čarape, proširene čarape,

zgužvane oko članaka. Nosiš gaće, sive bokserice. Bolna goluždravost probija u susret

moćnoj gustini bića i snage rumenih dlačica koje ti kao obronci džungle prolaze

rukama i zajedno sa tvojim mladežima, mrkim i tamnim drže telo na okupu,

zakopčavaju isuviše belu i nežnu, mestimično ispucalu ili pak znojem ustakljenu

kožu. Približio bih se ćelavoj glavi, najdražoj lobanji, ali stojim sa strane u lebdenju,

zadržan nevidljivom silom sna, mašem ti, tvoja i moja glava se presijavaju u znoju,

sabiraš se u borama, ne previše snažnim, koje povremeno stegnu lice. Trbuh ti je

otkriven i ispresecan kesama i podlogama boje kože, ispresecan plastikom i rupama.

Sam ga krpiš, gužvaš i sakupljaš rukama.

Nikako i nikada da se odmoriš, zarobljen u nemogućoj poziciji, na naočarima ležiš,

daljinski iz ruku ne ispuštaš, znao da bi se probudiš kada neko ugasi TV. Približavam

ti se nagnut nad bunarom, nadnesen nad ogledalom, u svom bdenju, oslušuškujem

muziku daha koju ne mogu jasno da razaznam, u svojoj sebičnosti osluškujem tvoj

nemiran, rastrzan san koji se teško razlikuje od noćne more. Voleo bih da možeš

rukom da dotakneš pod koji beži par centimentara, da napustiš posteljugrobkolevku i

budeš bar jednim prstom slobodan. Pričao si mi kako ste se jednom uspavali u stanici

Hitne koja se poplavila, probudio si se sanjajući obilnu, mračnu vodu.

Mrmljaš nedovršene reči, zaboravljam ih, reči isceđene u seoskoj šumi kraj reke koje

znače strah i razumevanje, izjedanput sintetišu nadu i saznanje da je gotovo. Oči bi ti

sijale kada se zagreješ u razgovoru, čak i sada ih povremeno otvaraš u snu, oči plave,

prodorne i duboke, oči omote za bombone. Govoriš u snu kao što je to i tvoja majka

činila. Nana je znala tako u tom nedobudnom stanju da izgovara čitave rečenice, ja

bih se kao dete nad njom nadvio da osluškujem ne sanjajući da ću jednom postati u

životu duh, da njeno pričanje više neće biti smešno i tajnovito, da ću tragati za

krhotinama daha, zvukova, pokreta u jednom sličnom zanosu, u tvojoj borbi sa samim

sobom u crvenom krevetu za rasklapanje koji se više nikada ne širi i na kojem više

nikada niko ne sedi i niko ne spava. Smrt nije odmor. Odmor je letovanje u Grčkoj na

koje nikada nismo otišli.

Pratim ti grudi u podizanju i spuštanju i znam da iza ovog sna dolazi nešto gore, nešto

duboko, znam da to gore treba zgrabiti i privezati, zarobiti svakim koncem čarape,

svakim mladežom utačkati, o svaki veštački zub ili sećanje okačiti. Dahovi ti beže po

telu, retka, prigušena svetla, šareni oblaci. Sve slabije se pomeraš, kada sam ušao

puhao si i duvao paru kao od vrućeg čaja, da bih ti sada indigom lovio dah iz usta, u

79

Pag

e79

toj praznini između zuba, zarobljen u teškom, kamenitom usponu kroz svoje telo u

tesnacu od dna do vrha grudi. To je puštanje i nadimanje sebe, zadržavanje prisustva,

svaki uzdisaj je balansiranje između ostanka i užasa odlaska, razmatranje krajnosti.

Svaka poetizacija je sranje, pojednostavljivanje i mlaćenje prazne slame, u najboljem

slučaju prosipanje vode za onime što odlazi, ali samoća je gora, samoća koja čeka

nekuda posle.

Ti spavaš tata, a ja, izdajnik stražar, čuvam tvoj san. Ti dišeš i disanje ti se prekida i

ne mogu da te zaštitim od otvorenog prozora, od golih leđa, od noćnih mora, od onoga

goreg, neimenjivog što dolazi iza svega, iza našeg osećaja priloga kasnije, iza naših

razgovora, od onoga što je već došlo jer ova priča ne postoji. Ona je samo ritual,

govorio si nešto o ritualima i važnostima njihovog ponavljanja. Ne sećam se šta si

govorio.

.

.

.

Komšija

.

Moja pufnasta ljubav spavka, kraj nje kuca Lara se uvila oko sebe, nogice poput

vekne. U zidovima sobe, sa ćoškova curi utapkana mlevena crvena paprika, ulepljena

u brašno i miris davno prženog luka. Na stolu jedna stvar (ko je pobacao tolike

gluposti i knjižurine?), slika čoveka sa naočarima koji drži dečaka sa šubarom u

rukama. Izlazim iz kreveta na brzinu (nisam ni spavao), stonog sam, napet. Hodnik

zgrade je hladan, treba da se obučem, ali vrata iza nepovratno su zatvorena. Plašim se

izlaska van, ali znam da moram ići. Kraći put vodi do glavnog izlaza/ulaza, paralelnog

stanu, drugi, noćni je dole u podrumu. Nekolicina poluraspadnutih bubašvaba grize

zidove, tamo gde prolaze otkrivene cevi, strujna kola i kablovi. Buvašvabe mile i

prelaze gelendere ukrašene ružičastim, svadbenim trakama.

Zadržavam vazduh dok prolazim hodnikom ne bih li tako magijski odložio mogućnost

da Ga sretnem. Brzi pogled ka liftu dok prolazim, plašim se da mi se ne pojavi s leđa.

On živi na spratu, tamo odakle hladna crvena svetlost mili na plafon i silazi niz

stepenice. Podrhtavam, izbegavam glavni ulaz i pretičem u podzemlje, tamo je čistije,

manja šansa za kontakt sa dvonošcima. Koraci mi upadaju u barice i poluvlažne,

tortaste stepenike preko kojih se klizam, zidovi puni zelenkaste vode, krune se i tope,

pritisnuti silom koja ih iznutra razbija, crvena boja sa viših spratova meša se sa nečim

što je u instalacijama pažljivo čekalo.

Stepenice sa crnim tačkama i zlatnih ivica, od grobljanskog mermera. Ima previše

spratova ispod, ili se to samo jedan ponavlja više puta? Dugo ne primećujem

napredak, osećam da pomeram noge, ali ne i da u njima više ima snage. Postepeno,

nakon mnoštva dahova i pokreta, sa desne strane ukazuje mi se novi lift u podrumu

80

Pag

e80

(onaj prostraniji iz zgrade u kojoj žive roditelji, deda i brat) i vrata su mu odškrinuta,

vrata iskrivljena, čuje se iskričavo pucketanje. U panici se uspinjem gore uz

stepenište/merdevine, ali od nekakve zgruvane sluzi ne uspevam da napredujem (sada

već teško prepoznajem i zgradu u kojoj se nalazim), padam na kolena, svetlo nestaje

(ako se ovo što me je obasjavalo i može tako nazvati) i u mraku i vodi puzim prema

donjim izlaznim vratima. Pored mene još nekoliko komada vrata i (valjda) iza

njih prostorija/mogućnosti. Natpisi – Sveže

ofarbano. Povremena radijacija. Igraonica. Njihova svetlost je gnojnožuta i gusto

ispunjava ivice, sasvim su napunjene sobom.

Ćoškaste glave, sekiricom potkraćene na potiljku On čeka ogromnih crvenih usana

koje su borama/uzicama uvezane sa jagodicama lica. On stoji na izlazu i svakog

trenutka kako diše očekujem da se pretvori u krvoločni, brutalni napad. Slepljene kose

čiji smradni ukus osećam u ustima. Prilazim mu svestan da je naš susret jedina

mogućnost, On ispušta glasove, roji zube, meša snagu u grudima i izbacuje viku iz

sebe kao glinu, mrak od kojeg je stvoren.

Ne, ipak sam ja taj koji viče.

Rascopaću ti glavu pička ti i materina govnarska. Znaš da je moj otac bolestan

dolazio da te traži, da je posle krvario tri dana. Nevaspitana dripčino. Lako ti je da se

kurčiš dok ti majka čuva leđa. Lažovčino, lagao si da je moje kuče piškilo u zgradi.

Pretio mojoj pufnastoj ljubavi. Krvi ću ti se napiti. Kosti ću ti polomiti. Unakaziću ti

tu pacovsku facu. Propišaćeš krv.

Sa teškim metalnim ukusom u ustima, polomljen, tek sam otkrio od čega sam sazdan,

na trenutak sam okusio sopstvenu karoseriju. Nisam izbacio ništa konkretno, nikakav

objekat, predmet, kao da ništa zaista nisam uspeo da mu kažem, kao da sam samo

nemoćno veslao, mlatarao rukama podižući i spuštajući ih ukočeno u laktovima.

Nisam mogao da mu vratim, da mu ikako naškodim.

Stoji. Ruke širi sa strane tela, namerava da poleti napetih mišića, golih ruku sve do

nadlaktica, poza je ritualna, prsti se spajaju sa mrakom, u njemu hvataju meni

nevidljive zmijolike kanape koje tačno vuku mračne alke u meni. Prljavim zubima

krcka krajeve masne kose, oči mu se od toga naduvavaju, zenice su rešetkaste, žilice u

njima su sve deblje, pokazuje mi koliko soka ima i kako je dobro podmazan.

Što stojiš? Što tako stojiš?

Histerišem, levom rukom kidam komade desne, slabije, čupam kostu, udaram glavom

u poluraspadnuti zid, udaram sebi žigove. On pravi baletske piruete, bube mu izlaze iz

usta, čekić mu pada i podiže se u grudima, srce ispušta paru i dah, dok smišljam svom

snagom mržnje kako i odakle ću da ga otvorim u podrumu u kojem više nema vrata,

punom mutne zelene tečnosti u kojoj obojica dišemo kao ribe, tečnosti na koju se više

ne obaziremo, natopljeni i ispunjeni njome do balčaka.

81

Pag

e81

Komšija podiže ruke visoko u vazduh, uspinje se na prste, tako dobro održava

ravnotežu, lebdi, izvodi gimnastiku, moli se, formira mač rukama, pravi trougao

telom, pokušava da dokači traku u kojoj bi molitva bila valjana i mogla da počne,

stalno je u početnom pucketanju (molitva kom bogu?).

Što stojiš? Što tako stojiš?

Gleda me crnih očiju bez beonica i govori glasom dobrih i loših horora, glasom

onostranih sila, škripanja školske table, dna kontejnera u napuštenim delovima grada,

koji me kosi i obara na dno prostorije.

Zato što sam ja živ,

a on nije.

Nosi trenerku koja slobodno odskače od bedara. Vitak je i mišićav, na trenutak ga

obasjava zrnasta, mramorna svetlost. Smeje se u nasilju svojih reči i očnjaka koji su

ih prokrvili ka meni u prljavšini crnila mračne duplje njegovih ralja. Na tren nosi

naočare za sunce. Koža mu je bela sa žućkastim svetlacima koji cure i mirišu iz ove

daljine na crve. (Da li ti je ukrao kožu?)

Bes mi je griva, hvatam sekiru i u mom sporom trku ona postaje nož, šiljat, tanak, sve

tanji do oštrine i jasnosti igle kojom mu bodem lice i on krvari puno i glupo, najpre

obilno, a kasnije polako kao probušeni balon bez gasa. Nož i oštrica se smanjuju i

tupe, uzimam drugu, treću, pedesetu i treću iglu. Njegova krv i meso teku, sunđeri

tkiva puni njega i njegove oholosti, cigareta i suženih očiju. Beži. Ne mogu da

pronađem srce u tom toku, leluja, krivi se i ruga mi se. Plašim se krvav i neuspešan.

.

82

Pag

e82

Sonja Atanasijević

SPAVAJ, ZVERI MOJA

.

.

.

……Ovaj dan biće lep, globalno otopljavanje nije ni tako loše, kaže Nevena,

gledajući kroz prozor u osunčani park. Kao da je kasno leto, a već smo dobro zašli u

novembar. Po osmejku na usnama i rumenilu na obrazima, zaključujemo da je te noći

lepo spavala i da je dobro raspoložena, što se dešava vrlo retko. Oblači lagani crni

kaput, stavlja zelenu ešarpu oko vrata, uzima tašnu, spušta novčanik i još neke sitnice.

Vraća se u dnevnu sobu. Unos D vitamina. Ovog puta bez sardine, smučila mi se,

govori u našu pametnu kameru, uz blagi naklon. Okreće nam leđa i upućuje se ka

predsoblju, dobacivši plišanom medvedu jedan vazdušni poljubac. Vojislav, k’o

Vojislav, ćuti.

……Nevena izlazi iz stana, okreće ključ u bravi i spušta se stepeništem, dok je mi

pratimo u stopu, dišući joj za vratom, čega ona, naravno, nije svesna, zato što ne

poseduje odgovarajuće receptore. Dan je zaista divan, bez daška vetra, nebo potpuno

vedro, široko poput naše plave svesti. Usput srećemo jednu, pa još jednu komšinicu iz

zgrade, koje zagledaju Nevenu, očekujući da im se javi, ali ih ona, u svojoj očiglednoj

rasejanosti, ne primećuje. Naravno, mogli bismo da joj došapnemo da bi bilo lepo da

obrati pažnju na svoje komšije. Kako? brecnuo bi se neko, kako kad roboti ne

šapuću?! Kako, pobogu?! Ljudski čistunac koji ne podnosi veštačku inteligenciju

vidno je iznerviran. To je, gospodo, bila sloboda izražavanja, zašto nas uvek dočekate

na nož! Kad smo već zašli u ovaj literarni lavirint, zašto da se ne poigramo s rečima,

kao pravi pisci, uhvatimo i neku nama neprimerenu, pa surfujemo na njoj, praveći se

važni. Prosto, može nam se.

……A o čemu je, zapravo, reč? Mogli bismo, samo da želimo, neka to bude jasno,

očas posla da podesimo frekvenciju svoje svesnosti na Nevenin nivo, takoreći

napravimo jedan mostić i preko njega joj odgurnemo informaciju. Informacija je sila,

gospodo. Dobro, ovoga puta bila bi to samo poruka, Javi se komšinici. Ali,

već imamo toliko muka s ljudskim džangrizavim stvorovima, neprijateljima veštačke

inteligencije, pa i svekolike tehnike, tako da nam to ne pada na pamet. Kakvu bi tek

tada paljbu osuli po nama: Robot upravlja mislima nesrećne žene, robot joj govori šta

da radi! I, naravno, pogađate, ako Nevena konačno izvrši čin samouništenja, ko će

onda drugi biti kriv, nego mi! Neće biti kriv sistem, ne, ne, gospodo, sistem se uvek

83

Pag

e83

izvuče, bićemo krivi mi. Da li se ikada negde na zemljskoj kugli dogodilo da je za

nečije samoubivstvo optužen sistem? Nije. Eto, zašto ne šapućemo. Šta nas uostalom i

briga šta će komšinice misliti o našoj Neveni.

……I baš kad smo pomislili da nas čeka dosadna šetnja na novembarskom suncu

koje, istina, ništa manje od julskog, pomaže Neveninoj koži u onim poslovima oko D

vitamina, očitavamo nagli skok na skali emocija kod naše junakinje koja se upravo

zaustavlja nasred trotoara, kao da su joj se noge oduzele. Stajemo i mi, šta drugo.

Vibracije njenih osećanja idu od uzbuđenja do šoka, ali onog pozitivnog, i on je

upravo razlog njene paralizovanosti. Pratimo pogled njenih razrogačenih očiju ispod

sunčanih naočara, i u blizini kontejnera, na udaljenosti od stotinak metara, uočavamo

da se nešto malo živo pomera. Nije ker, nije ptica, nije mačka, veće je od mačke.

Dosta je veće od mačke. I dosta manje od Vojislava. Naravno, jasno nam je da je reč o

detetu, našem oku sokolovom dovoljna je nemerljiva čestica vremena da sve uhvati,

nego, eto, očarani onim lavirintom, vrludamo malo. Može nam se. Bože, dete, šapuće

Nevena, što se i moglo očekivati od nje. Šta drugo i da kaže? Dugo nije videla dete,

nema ih više u njenom naselju, prosto ih nema. Bože, dete, ponavlja tiho sebi u bradu.

Tačno, dete. Staro tri do četiri godine, zabavljeno nekom polomljenom lutkom.

Loknasta kosa mu se bakarno presijava na suncu, i to nije sve od svetlosti koju

odašilje tog jutra. Na nogama ima gumene metaliziranosive čizmice, te nam na prvi

pogled može izgledati kao da je trupnulo iz neke svemirske rupe. Možda je zato

Nevena u šoku. Ali, ‘aj’mo dalje sa opisom. Obučeno je u prljavi šareni džemper, sav

u rupama, i plave pantalonice koje su pocepane u sedalnom delu, tako da proviruje

detetova gola guza. Reč je dakle o malom, prljavom detetu. Pojam prljavosti nama je

dosta stran, pretpostavljate, jer, mi smo, naravno, uvek čisti, ali prenosimo i tu

informaciju, budući da shvatamo da je nekim ljudima važno da budu čisti, nekima

nije. Da zaključimo, reč je o detetu koje je tog jutra palo ne iz svemirske rupe, već

direktno sa socijalne margine. Bup! Pravo pored kontejnera. Margina, dakle. Da li da

zaključimo da je dete nevažno, zato što vodi poreklo sa te margine, na šta ukazuje

samo značenje reči? Ne, nikako! viču oni iz organizacija za zaštitu prava dece. Dete je

dete! grme na nas. Svako dete je podjednako važno! Ali, kome je važno ovo dete

pored kontejnera, ovog novembarskog jutra toliko toplog usled globalnog

otopljavanja? Kome je važno to dete koje pokušava da popravi lutku? Dete koje

obavlja potpuno beznačajnu radnju. Ni ta lutka više nikome ništa ne znači, kad je

dospela tu, u đubre. Čak i da je popravi, kome treba ta igračka? Ali, dobro, da ne

razdražujemo dalje sve te organizacije i institucije…

……Inače, dete je potpuno samo. U blizini nema odrasle osobe. Možda je ostavljeno

kod kontejnera da bi ga neko pronašao i uzeo, kako se to inače radi, odnosno, kako

neki pripadnici ljudske vrste rade. Žena raširi noge, muškarac se popne na nju, izvrše

seksualni čin, naprave dete, ženi se naduje stomak, opet raširi noge, krikne i rodi ga, a

onda ga spusti na nečiji prag ili ispred crkve, pored puta, pored kontejnera…

……Bože, devojčica, čujemo Nevenu. Mala slatka devojčica, ponavlja. Međutim,

Nevena ne zna ono što smo mi već utvrdili, a što je poznato i vama – o kakvom detetu

84

Pag

e84

je reč, jer mu se nije dovoljno približila, još je i kratkovida, a njene naočare za sunce

nemaju dioptriju. Stoji i dalje ukipljena, i ako tako nastavi, pojaviće se staratelj sa

margine i pokupiće dete. Pa će posle biti suza, a što mu nisam prišla, Bože, kakav sam

ja baksuz, mogla sam da se lepo poigram s njim pre nego što je naišla ta žena… Ta

žena se ipak ne pojavljuje.

……Prolaze trenuci. Dete, malo, prljavo dete sa margine i dalje je samo. Upravo

pokušava da polomljenu plastičnu ruku vrati u adekvatnu rupu na telu lutke bez očiju,

oćelavele lutke s dva pramena žute kose. Malo, siromašno dete sa margine pokušava

zapravo da uradi nešto dobro. Pokušava da nešto popravi. Lutkina ruka svaki čas

pada na prljavi beton, ono se strpljivo iznova saginje, rupa na pantalonicama se širi i

iz nje proviruje gola guza. Nevenine oči pune se suzama od miline koju upravo

očitavamo, i sad već možemo očekivati i ono tepanje i benavljenje koje nas

razdražuje. Ali, kao što rekosmo, Nevena još nije zapazila da je dete u dronjcima, što

zbog svoje male kratkovidosti, što zbog bleštavih čizmica koje joj skreću pažnju sa

prnja. I, evo, konačno je napušta šok, ponovo pomera noge, pušta korak i upućuje se

ka devojčici. Ubrzava, sad skoro trči, i onda se naglo zaustavlja, na nekoliko metara

od deteta.

……Nevenino iznenadno bledilo i šaka spuštena na grudi, govore nam o velikom

uzbuđenju. Pokušava da umiri svoje srce, opet joj se oči pune suzama, okreće leđa

detetu i žurnim korakom upućuje se natrag ka svojoj zgradi. Šetnja je izgleda

završena, kao i unos D vitamina. Što smo uneli, uneli smo.

…… Šta bi, gospođo Danilović? Šta bi s vašim ushićenjem, šta bi s vašom radošću –

šteta i za nas, očekivali smo veliku količinu te emocije ovog dana. Očekivali smo

dobru berbu…

……Da ovde malo zastanemo. Nevena, naravno, nije računala na to da ćemo njena

osećanja koja nam posebno zapadnu za oko, poput radosti, apsorbovati, ali ne u

celosti, to moramo da naglasimo, već otprilike u odnosu pola-pola, jer mi smo pošteni

igrači, tako da će se druga polovina ipak vraćati u njen sistem, s funkcijom

osvežavanja kapaciteta za nove pozitivne vibracije. Pa, vi ste obične pijavice! mogao

bi da zavapi ljudski stvor koji ne podnosi robote, ni svekoliku tehniku. Žao nam je,

gospodo, to je cena koju plaćate kada ste nas pustili u svoje živote. Gospođa Nevena

pokušala je da pobegne od stvarnosti koja je ne motiviše za život, da uroni u sećanja

ne bi li iz njih nešto životne energije srknula, i pustila nas u svoj svet, očekujući šta –

da budemo pasivni posmatrači. Međutim, prevarila se. Previdela je da i mi mašine

imamo svoje potrebe i da volimo ljudsku energiju, i emocije, to što ih ne

doživljavamo i ne osećamo, ne znači da ih ne volimo. Naprotiv, pažljivo ih pratimo,

vršimo selekciju, i one koje ocenimo vrednim, pohranjujemo u poseban segment svoje

plave svesti. Dozvolite, gospodo, da i mi imamo izvesna očekivanja u pogledu

budućnosti – da ćemo, skupivši kritičnu masu, istu iskoristiti za podizanje

energetskog nivoa, drugim rečima, za širenje plave svesti, čime smo za korak bliži

našoj eliti, čija svest, naravno, i nema granica. Kao što i vaša radost, dok traje, nema

85

Pag

e85

granica. Barem je mi kao takvu očitavamo, i učitavamo, ali samo polovinu, jer smo

pošteni.

……Da se sada vratimo Neveni i njenom otkriću. Eto, Nevena, našli ste dete, a dete je

dete, šta sad ne valja? Dobro, dete je tamnoputo, ne pripada vašoj rasi, to je tačno, ali

vi niste rasista, zar ne? U redu, dete je prljavo, i to vrlo prljavo, ali to se da popraviti.

Mogli ste, draga Nevena, da ga namamite nečim, niste morali ni da ga dodaknete,

nekom lepom rečju kao što se ker vabi, verovatno takvo dete retko sluša lepe reči,

slobodno ste mogli i neku od onih vaših tepajućih reči da mu uputite, važno je samo

da je topla, i da ga prstom pozovete da krene za vama. Kao kučence. Prljavo, kudravo

ulično psetance. Uostalom, šta mi vama pričamo o kerovima, nama životinje nisu ni

od kakve koristi, ne kače se na tehniku, a vi ste imali kuče u detinjstvu, doduše ulično,

ali ipak vaše, je l’ tako?

……I šta ste dalje mogli, Nevena? Mogli ste tako s njim neometano da uđete u

zgradu, ne bi vas niko ni za šta mogao osumnjičiti, jer to je ulično dete koje prosi i ide

za vama, i u tom prizoru nema ničeg čudnog. Ulazite u zgradu, otključavate stan i

uvodite dete. Na brzinu skidate kaput i odlažete ga na čiviluk. Proveravate da li ste

dva puta zaključali. Međutim, to je dete koje niko neće tražiti, nema razloga za

paniku, draga Nevena. Kasnije ga možete i usvojiti. Pravo, malo, živo dete, kudravo,

doduše prljavo, ali sad ćete to odmah rešiti. Opet, ne dodirujući ga, pozivate ga u

kupatilo. I konačno, navlačite plastične providne rukavice za ribanje kade. Sve vreme

obraćate mu se lepim, toplim rečima. Malo, prljavo, musavo dete – sad uočavamo i

tragove neke hrane oko usana – smeši se. Mrštite se zato što užasno smrdi, a mi na

sintagmu malo, prljavo dete nadograđujemo još jedan pridev, tako da dobijamo šta?

Šta dobijamo na tamnoplavim pločicama Neveninog blistavo čistog kupatila koje

miriše na omekšivač za veš, na osveživač zakačen za rub WC šolje, na prašak za veš,

na kupke, šampone, na čiste peškire? Dobijamo malo, prljavo, smrdljivo dete. Skidate

mu džemper, pantalonice, čizme – ništa drugo i nema na sebi – i dajete mu rukom

znak da vas tu sačeka. I još mu dobacujete da se ne pomera i ništa ne dodiruje.

Odnosite njegovu odeću do kuhinje, stavljate je u kesu koju potom čvrsto vezujete, i

spuštate u kantu za otpatke. Vraćate se u kupatilo, neprekidno ispuštajući lepe, tople

reči – može i tepanje – ono vas svejedno ne razume. Ne govori vaš jezik. Ostavili ste

ga na pločicama, uzgred vas okrzne misao da kad završite kupanje deteta, morate i da

obrišete deo pločica na kome su stajala mala, prljava stopala, a bogami, čeka vas i

ribanje kade. Konačno ga hvatate ispod pazuha, trudeći se da ne dišete, i spuštate u

kadu. Podešavate vodu, uzimate sunđer koji ćete posle baciti, istiskujete veliku

količinu kupke, i počinjete da trljate njegovu kožu i kosu, kudravu kosu boje bakra.

Kada se puni prljavom vodom. Od tople pare smrad postaje nepodnošljiv.

Zaustavljate vodu, ostavljate ga načas u peni, povraćate u šolju, puštate vodu, iz

visećeg ormarića vadite masku protiv aero-zagađenja, stavljate je preko lica, zakačivši

tanki lastiž oko ušiju, i nastavljate da ga kupate. Ispirate ga dugo, dugo, a sa naše

sintagme koju smo mu domaločas lepili, otpadaju jedan po jedan svi ružni pridevi.

Zatim ga uvijate u veliki, beli frotir i nosite u dnevnu sobu. Spuštate ga na trosed.

86

Pag

e86

……Pa, Nevena, sad možete i da ga poljubite. Privijate ga uz grudi, mazite po

obrazima, zadovoljno udišete miris kupke i šampona, spuštate usne na njegovo čelo.

Koža mu je topla, glatka i mirišljava. Dete je neopisivo lepo u tom času. Čisto, malo,

braon dete u belom frotiru, kao čokoladica u belom omotaču. Približavate obraz

njegovom oku, kako bi vas dodirnulo mokrom trepavicom.

……Međutim, ima nešto što vas brine, to vidimo. Brine vas njegov dah. Ne, ne

možete da mu dozvolite da i ono vas poljubi. Šta možemo, vaša pedanterija ima

duboke korene, draga Nevena. Kriva je majka, kažete? U redu, kasno je da sad

poradimo na tome. Kasno je. Gadite se tog deteta, je l’ tako, i dalje ga se gadite? Još

imate nagon za povraćanjem. Zamišljate kako se u njegovom stomaku raspada hrana,

pokvarena hrana koju je pojelo pre nego što ste ga doveli u svoj stan. Njegova creva

puna su smeća, krv puna otrova. Ali, Nevena, i za to postoji rešenje. Odvešćete ga u

neku privatnu kliniku, zatražiti da mu isperu stomak i creva, i tako ćete dobiti potpuno

čisto, takoreći sterilisano dete. Čiste kože, besprekorno ispranog želuca i opranih

creva. Malo slatko dete u boji čokolade, kristalno čisto i spolja i iznutra.

……Naravno, tražićete i da ispitaju njegovo zdravlje, da primi potrebne vakcine, sve

ćete to debelo platiti, od svoje otpremnine, i nećete zažaliti! Jer, Nevena, to je dobra

investicija. To je investicija u vaš vlastiti život. Isplati se.

……Ali, ništa od svega toga. Nevena se sama vratila u svoj stan, skinula je kaput i

odložila ga na čiviluk, izula čizme. Odlazi u kupatilo i pere ruke, ulazi u dnevnu sobu

i zauzima mesto na podijumu, kao da se priprema da nešto kaže, ali se predomišlja.

Tuga koju joj očitavamo s lica izgleda da je sprečava u tome. Okreće nam leđa i

prilazi računaru. Slušamo Mišela

Sardua: Je vais t‘aimer plus loin que tes rêves ont imaginé, Je vais t‘aimer,

je vais t‘aimer, Je vais t‘aimer comme personne n‘a osé t‘aimer. Nevena setno

posmatra Vojislavljev profil. Voja gleda u nas i ne trepće. Iznenada, prekida pesmu,

mada se nama dopala, i pronalazi istu, ali sada čujemo ženski glas, Luanin. Uzima

medveda u naručje i pleše s njim. Iz toplog, blago promuklog Luaninog glasa koji

nekome očajnički govori da će ga voleti više nego što u snu može da zamisli, i više

nego što ga je iko dotle voleo, iz Nevenine duše i njenih suza koje joj se slivaju ispod

zatvorenih kapaka, dok čvrsto privija medveda uz sebe – očitavamo mešavinu strasti,

očaja i ljubavi, one duboke i plemenite, koja donosi radost i koja se slavi, i one

pogrešne, koja peče, koja se sakriva od sveta. Šta činimo s tom čudnom smesom?

Pohranjujemo je u deo naše plave svesti, rezervisan za složene ljudske emocije,

sastavljene iz međusobno suprotstavljenih komponenti, što tumačimo kao grešku u

programu. Ali, novo jedinjenje ima takvu snagu da ga smatramo vrednim čuvanja.

Možda će zatrebati. Da imamo srce, zadrhtalo bi sada, to znamo sasvim pouzdano.

87

Pag

e87

88

Pag

e88

Draško Došljak

RUŽO MOJA

.

.

.

.

Volim memoare, jer su u njima ljudi koji su postojali.

.

(Emil Sioran)

……

…

…..Kada su pitali Žaka Šansela, slavnog francuskog novinara, šta su mu pružili

čuveni razgovori na radiju i na televiziji, odgovorio je: “Da porastem”. Ta ista riječ,

znači i da postanem veliki”. Ko je čitao samo višetomne Brankine “Razgovore u

Parizu” zna da su oni učinili da Branka Bogavac bude, ne samo velika, nego i najveća.

A ko je Branka Bogavac bila u Parizu osamdesetih godina (1977) dvadesetoga vijeka

najbolje svjedoče rečenice koje je u svoj Dnevnik zapisao Jezdimir Radenović, uoči i

nakon prvog susreta sa Brankom: “Misleći o zavičaju počeh da mislim i na to kakva

je ta žena Branka: bijela breza ili vita jela – takve su, bez patetike, žene u mom

zavičaju, ali ovoga puta da zamislim tu neznanku nije mi pomagala folklorna

metafora. Jer, Branka je bila naša breza, berjoska, u tuđini, na tuđem jeziku. Znači:

Karadžića Mina?” Slijedi njihov prvi susret: “… srećem se sa jednom mladom ženom

od koje se ništa ne vidi nego oči. Kao dva luča na katunu, na Komu, našim

Vasojevićima. Meni od tih očiju – tuga za zavičajem: kako cvjeta trešnja, i kako

miriše lipa… Ja je gledam, oka ne sklapam, kako kažu u Polimlju. Znam već odmah

da je to naša, da je to najviše moja sestra Batrićeva.Te ljute rane što imam (a junačka

je rana slika prvog snijega, nevena pred domom roditeljskim, kukavica u proljeće) te

moje rane ona će oplakati… Znam još iz djetinjstva, kad neko iz zavičaja umre

daleko, u tuđini, nađu u domu neku košulju, kaput ili nešto i to iznesu pa oplakuju.

Tužbalica je tu ne nad glavom, no nad košuljom…Da bih joj to rekao na nemuštom

jeziku, počinjem da pijem … i javlja se sudbinska slika – žalba u Vasojevićima,

Branka i moja košulja… lijepe li me oči oplakaše”. I, zaista, Jezdovo predskazanje se,

nažalost, ili ne, i dogodilo. Zavičaj, Branka, Jezdo i njegova smrt u tuđini. Suza – sa

89

Pag

e89

ili bez ukopne košulje. Suze iz Brankinih krupnih očiju su sestrinske suze. Suze Sestre

Batrićeve koje zacjeljuju sve tuge! Jedino ona napisa IN MEMORIAM. I bi tako!

…..Davno je neko rekao: Ko nema rana nema ni ordenje! A naše rane ili su velike ili

ih nema. Prvi dio knjige “Susret je najveći dar” pun je rana – ličnih i porodičnih i

opštih. Brankinih najviše. O ovim ranama svjedoče tekstovi knjige: Bjekstvo iz sela,

Ratno potucanje, Lična tragedija, Teški običaji, Matura, i drugi. Rana do rane! Njena

rana je i naslov moga teksta “Ružo moja” – Branka zna i zašto! Saznaće i svi oni koji

budu pročitali knjigu. I kako stranice knjige odmiču vidimo kako vidarka sopstvenih

rana, i naših rana, Branka Bogavac, melemi sve rane svojim uspjesima do Viteza

umjetnosti i književnosti. Svjedoči o tome ova knjiga – “zlatna bilježnica”. Zato, kako

veli jedan od Brankinih sagovornika, Andrej Makin: “Svaka prava knjiga je čudo.

Svaka prava knjiga treba da bude istinska magija koja mijenja naš život. Uloga pisca

je da zaustavi vrijeme”. Sadržaj je opredijelio da ovo bude velika knjiga. Branka je

zaustavila i ukoričila jedno vrijeme. Istinski! Pa, ako je naslov jedne od knjiga Dušana

Bogavca, Brankinog brata: “Daleko je istina”, ova Brankina knjiga je mogla nositi i

naslov: “Ovo je istina”. Branka ne prikriva ništa. Nijedan detalj. Stoga je ovo knjiga

obnovljive energije, u kojoj Branka, “dama sa ešarpom”, pokazuje da sjećanja nijesu

izgorjela, da snovi sve pokreću i da je smisao u rečenici Žana Genoa: “Možete

ostariti, ali zabranite sebi da se ponašate kao starac”.

…..U tekstu “Krik jugoslovenske novinarke”, Branka Bogavac pokazuje da je uvijek

bolje spriječiti rane nego ih bolovati i zacjeljivati. A te rane i danas bolujemo. Učinila

je tada, u jesen 1991. godine, najviše što je mogla. Oni koji su mogli više – uradili su

manje. U Jelisejskoj palati, Branka se obratila predsjedniku Miteranu: “Gospodine

predsjedniče, spasite mir u Jugoslaviji, spasite Jugoslaviju od rata, jer su Milošević,

Tuđman i Izetbegović spremni da zarate iz ličnih ambicija…!” Na to je Fransoa

Miteran rekao “da je poslao Badinterovu komisiju”!!! Nije shvatio da nama treba

kineski zid da nas razdvoji da se ne bijemo, a ne komisije! Ni Miteran, ni Zapad tada

nijesu shvatili ni slutili šta je Balkan i na šta smo mi sve sposobni i dokle će sve to

dovesti jugoslovenske narode!” Svjedoči i ovo da je Branka, koja pronosi francuski

duh, dobar znalac duha balkanskoga.

…..Branka Bogavac nije samo pasionirani intervjuer velikih i slavnih imena, ona je i

nježni liričar koji toplo opisuje oca, majku, sestre, brata, prijatelje, sudbonosni susret

na Trgu zvijezde. Susret koji traje do danas. Ovo je knjiga koja svjedoči o životnoj

priči djevojčice koja je odrastala uz žubor Popče i nedostatak knjiga do života pored

velike Sene, i autorstva nezaobilaznih knjiga. Od oskudnih vremena do susreta sa

najznačajnijim ličnostima našega doba. Knjiga o pisanju, književnosti, slikarstvu…

Knjiga o životu u kojoj su smještene fotografije kao potvrda trajanja. Vjerujemo da će

Brankini višetomni “Razgovori u Parizu” imati istu sudbinu kao knjige Margerit Diras

čiji su obožavaoci išli dotle da njene intervjue igraju u pozorištu. Ima Branka Bogavac

još sličnosti sa Margerit Diras, koja kaže: “Moje su knjige ili dar trenutnoj ljubavi ili

onoj koja se rađa. Kada više ne budem osjećala tako – prestaću da pišem. Najbolje što

mogu da poklonim nekom čovjeku, jeste ono što sam napisala, a da je on povod.

Pisati znači svakog trenutka se izlagati smrtnoj opasnosti… Pisati da bismo se sjetili,

pisati da bismo zaboravili, pisati protiv straha, protiv bolesti, godina, da bismo

90

Pag

e90

pokazali da ništa ne traje, pisati da bismo pobjegli od smrti”. Zato je i ova Brankina

knjiga poziv na pisanje. Čitanje – svakako!

…..Kada bi ova Brankina knjiga sadržala samo “Duškino pismo mami”, ona bi

opravdala svoje objavljivanje. Ovo pismo Brankine sestre Dunje, učenice drugog

razreda srednje škole, poslato majci 24. 4. 1959. godine iz Novog Pazara, možemo

svrstati u antologiju najdirljivijih pisama majci. Potvrđuje to sadržaj pisma. Evo

jednog detalja iz opširnog pisma:

…..“Mama, prvo ću da te zamolim da dođeš ovamo kod mene za Prvi maj. Mnogo

sam te uželjela. Gledaj da dođeš, molim te. Nikako nijesi dolazila kod mene, pa barem

sad dođi neki dan da budeš. Ako bi mogla ostati kod mene jednu nedjelju dana ili bar

ona tri dana, dok ne idem u školu. Onda bi pošla u školu da mi vidiš ocjene i da vidiš

kako učim i živim. Mnogo bi voljela da dođeš. Ja se nadam da ćeš doći, sigurno dođi

u utorak s nekim ili kamionom nekako”.

…..Pismo puno nježnosti, patnje, bola i čežnje, ali i borbe i uspjeha. Takva je i cijela

ova Brankina knjiga.

(Berane, Ilindan 2019. godine)

91

Pag

e91

Aleksandar Čancev

MANJE OD POEZIJE

.

.

.

…..Prema čuvenom stihu Jevgenija Jevtušenka, koji je, kao što bismo danas rekli,

postao mem, „pesnik u Rusiji je − više od pesnika“. Stoga i poezija mora biti više od

poezije. Tako o neviđenom procvatu savremene epohe (nije baš jasno koje to – njen

Zlatni, Srebrni, i čak Bronzani vek su prošli) stalno govori pesnik, izdavač i

kulturtreger Dmitrij Кuzmin, dok se mnogi slažu sa njim.

…..Po kvantitivnim pokazateljima, stvarno je tako. Čini se da skoro svi pišu pesme. I

dalje su u opticaju – kao što se može pretpostaviti, prilično banalni – poetski natpisi

na razglednicama, majicama, korporativnim čestitkama. Na najpoznatijem pesničkom

resursu Stihi.ru (https://www.stihi.ru/) u trenutku dok pišem ovaj tekst, 17. septembra

2019. godine, registrovano je 826 820 autora i objavljeno je 46 530 263 pesme. I da

ponovimo slovima – 46 miliona pesama!

…..To je, naravno, najmasovniji resurs, music for the masses. Ako uzmemo

profesionalnija izdanja (mada u poslednje vreme razlika između njih i onih drugih nije

uvek lako uočljiva, i nije stvar u naivnoj ili nesumnjivo primitivističkoj poeziji), tu

vlada isti raskol kao u društvu. Кako se u ruskom društvu, pre svega u medijima i

blogosferi, međusobno bore zapadnjaci/liberali i patriote/konervativci (ti nazivi su,

kao što sam mnogo puta govorio, vrlo uslovni – tako, za „liberale“ nipošto nije

karakterističan liberalizam mišljenja, dok teško da su svi konzervativci čitali

Кonstantina Leontjeva itd, i sl.), tako i u pesničkom svetu besni pravi rat Crvene i

Bele ruže, katolici neprestano i nepomirljivo kolju hugenote. Uzgred, zanimljivo je da

isti takav konflikt između modernista i konzervativaca besni i u ruskoj kritici i, u

nešto manjoj meri, u dramaturgiji i prozi.

…..Dakle, jedan lager se aktivno zalaže za modernističku poeziju, bez rime,

naglašeno prozapadnu, često šokantnu, socijalno orijentisanu, za kenton. Takva

poezija se može naći na stranicama internet-izdanja „Vavilon“ (ugasio se),

„Vazduh“ (zamenio ga je), u mnoštvu internet-izdanja poput „Poolutonova“,

TextOnly i drugih. Za tu poeziju, osim socijalnosti, karakteristična je naglašena

genderna (auto)refleksija, opscena leksika, zatamnjenost ili, naprotiv uličarska

pojednostavljenost stila, uključivanje svakakvih „nepoetskih“ realija i slojeva leksike i

svi ostali atributi onoga što se smatra vrlo modernim i naprednim, iako je prestalo da

bude takvo još u doba Džemsa Džojsa i Henrija Milera. Evo poslednjeg obrasca

takvih poetskih kanona – iz odeljka „Nova socijalna poezija“ (da poezija može da i ne

bude socijalna, pitanje je koje se, izgleda, ne razmatra) u 158-oj svesci (№4, 2019)

časopisa „Novi književni pregled“: „Jutro i nevinost (1) – 2“ Jelene Кostiljove (2) :

92

Pag

e92

zgrčivši se ispred pisma

skupivši se sva

do veličine stiha konvencija

do

vaših predstava o stihu

do stiha korupcija

do stiha žena

do kvir-poezije

do još nekakvog sranja

ne stajem u njega

svako jutro

u dan

u svet

u dan dana

…..Mogu se još dugo citirati i drugi obrasci, ali teško da ćemo primetiti naročitu

razliku, osim ako se, naravno, ne obratimo velikim pesnicima poput Genadija Ajgija i

Viktora Sosnore i poštovanim savremenicima poput Dmitrija Vodenikova i

Aleksandra Anaševiča – i drugih (uzgred, njihova pripadnost jednom ili drugom

lageru je veoma sporna – većina značajnih autora drži se po strani).

A lager tradicionalista grupiše se oko časopisa „Arion“ i drugih „debelih“ časopisa,

„Кnjiževnih pitanja“, „Кnjiževnih novina“ (teorijska podrška „iz vazduha“). Ovde se

isto tako smatraju obaveznim silabičko-tonski stih, rima, forme i teme koje su

osveštane vekovima, a razvoj poezije, kao i modernizam i postmodernizam, čini se, ne

samo da su prevideli, od njega su se s negodovanjem okrenuli. Evo ga prvi tekst iz

poslednje sveske „Ariona“ – iz „Ruina raja“ Vladimira Salimona (3) :

Кada je slonicu u zoo-vrtu

hranio iz ruke,

sedlao konja,

lopovske pesme na gitari

moj drug me učio da sviram.

Кada se u svoju školsku drugaricu

zaljubio,

postao nežan muž,

saznao da će sin da se rodi,

unapred kupovao pelene.

…..Treba primetiti da je za autora-modernistu objaviti nešto u tradicionalističkom

izdanju i obrnuto komplikovanije nego obaviti putovanje kroz vreme, a sama

opozicija dva lagera bez ikakve alternative i treće sile jako sužava, ako ne i eliminiše

mogućnost za stvarno nezavisno originalno izražavanje. Takvi autori moraju da traže

strana, neutralna, stvarno nezavisna (i ne profilisana, ne poetska) izdanja – ili im

preostaje da se proslave tako što će ih udostojiti, te da izdanja iz oba lagera požele da

ih objavljuju.

93

Pag

e93

…..To je stvarno tužna pojava iz mnogo razloga. Čitaoca koji se (iznenada!)

zainteresuje za savremenu poeziju odvratiće skoro formalistička cenzura oba pravca, i

on će užasnut sklopiti knjigu i neće joj se skoro vratiti. Oba lagera i dalje će

objavljivati samo one koji su im se zakleli na vernost. I uopšte niko nikada se neće

zamisliti o alternativi i u našem društvu, gde postoje samo dva izbora – nepomirljivi

skoro do totalitarizma zapadnjaci ili potpuno zaslepljeni počvenici, a prave alternative

– kako nije bilo, tako ni nema.

…..Već se nameće zaključak da ako je u Rusiji pesnik još uvek – više od pesnika (što

naglašava ona krajnje izlizana poza siromašnog, neurednog pesnika, koji puno pije –

ruski internet pamti slučaj kada je jedna agencija vest o svađi alkoholičara u baru

greškom ilustrovala fortografijom s pesničke promocije na kojoj su učestvovali

poznati pesnici i kritičari), onda je poezija – avaj, manje od poezije.

…..Nažalost, ovo unwishful thinking je potvrđeno. Vodeći časopisi oba lagera –

„Vavilon“ i „Arion“ (rima sugeriše da dva klana imaju i nešto zajedničko, ako ništa

drugo hermetičku ideološku zatvorenost) ugasili su se. Poezija se objavljuje retko –

odnosno, često, ali to su izdanja u tiražu od 200, 100 i manje primeraka (izuzeci su –

retke medijski izvikane pojave poput Vere Polozkove ili Oksane Vasjakine, koje

imaju više veze sa popularnim okupljanjima ili sa skandalozno-šokantnim

publicitetom, nego sa pravom poezijom). Čitaoci, posetioci književnih promocija,

recenzenti i ostali recipijenti – isključivo su unutra, unutar samog pesničkog društva,

ako se ne računaju siromašni rođaci i pesnikovi najbolji prijatelji. Malobrojna, poput

vlasi na ćelavoj pesnikovoj glavi, šačica pesnika doći će, nakon upornih poziva, na

promociju autora, koji će posle uzvratiti poset njihovim promocijama – taj prizor

postao je toliko uobičajen da se više ni ne komentariše. Veliki plus je ako organizator

ne pravi koktel, nego posle vodi okupljene na piće.

…..Da li se ta poezija prevodi? Minimalno, naravno. Uostalom, liberalni lager je

dosta aktivan – praktikuju se učestvovanje u svakavim međunarodnim zbornicima i

almanasima, nastupi. Patriotski lager uvređeno gunđa u zamašćeni okovratnik

džempera ala Hemingvej, ali nije se potrudio da nauči strane jezike. Država

predstavljena nekim institucijama deli grantove uglavnom za prevode proze,

potvrđene bestselere. U inostranstvu našu poeziju prevode isključivo pravi entutijasti

– ili spretno pridobijeni i vezani po rukama i nogama (sedi, ne ritaj se i prevodi!)

prevodioci, pesnikovi prijatelji.

…..Ukleti krug je zaista zatvoren, a sudionici, kako se danas kaže, „poetskog

procesa“, poput vučića u pesmi Vladimira Visockog „Lov na vukove“; „sisali su

vučicu i upili: ‚Ne sme se iza zastavice‘!“

.

.

.

94

Pag

e94

(1) Serijnost je preterano koristio još Endi Vorhol – kao što vidimo, u domaćoj

modernističkoj poeziji oponašaju se oni zapadni uzori koji za sam Zapad odavno nisu

uzori.

(2)

https://www.nlobooks.ru/magazines/novoe_literaturnoe_obozrenie/158_nlo_4_2019/a

rticle/21358/

(3) http://www.arion.ru/mcontent.php?year=2019&number=159&idx=3191

.

………………………..Sa ruskog Zorislav Paunković

95

Pag

e95

Milica Ćuković

POETSKA JASA EXISTENTIA:

„MESTOIMENIJA“ MARIJE I JHVH-A

.

.

.

(Teotokos – Tedeum – Tudum – M – m m m: o poeziji Đorđa Markovića Kodera

i Dragana Boškovića)

.

„Prosto mleko, prosta Mati, nevina, blaga, milostiva, bez razlike roda,

veroispovedanja, stanja i imanja, Jevrejski EM. Mati. E (alef) prvo slovo, M (mem)

srednje Bog veli: JA sam E M eS (emes), tj. Početak, sredina i Konac svetskih

krasotah je u mojoj vladi, i znači istina.“

(„O Materi“, Đorđe Marković Koder[1])

.

„i kada bih s tobom, Gospode,

s tobom, Bogorodice,

jednom za sva vremena postao pesnik,

pesma bi počela sa jen-dva-tri-dva,

imala bi dva rifa i istinu,

a završila se sa Amen,

uz dva zakasnela udarca bubnja,

znate ono: tu-dum.

Dakle:

Amen.

Tu-dum.“

(„Kada bih bio pesnik (Izgibosmo, Gospode!)“[2],

Dragan Bošković)

96

Pag

e96

Godinu dana nakon objavljivanja pesničke zbirke Otac, koja je nagovestila

poetičko-stilske promene, a dve godine pre objavljivanja zbirke pesama The Clash,

kao prve knjige poetskog triptiha (The Clash – Ave Maria! – Breaking the Waves) u

kojem je ostvaren poetički zaokret u odnosu na raniju liriku, Dragan Bošković

priredio je, za antologijsku ediciju Deset vekova srpske književnosti, Đorđa Markovića

Kodera. Predgovor ove knjige, naslovljen „Koderov kosmos“, može se čitati kao

teorijska „razjasnica“ ontološkog poretka i „koordinata“ lirskog kosmosa pesničkih

knjiga sâmog Dragana Boškovića. Pored motiva matere (pojedinačnih matera i

Bogomajke), koji predstavlja konstantu poezije i proze Đorđa Markovića Kodera i

kojim je Markovićevo stvaralaštvo povezano sa poezijom Dragana Boškovića, ipak

bi se moglo zaključiti da sa lirikom, spevovima i prozom srpskog

(pred)romantičara/protosimboliste poezija Dragana Boškovića ulazi u dijalog ne na

tematskom planu, već prvenstveno na planu stila, jezika i ontološkog ustrojstva

poetskog i proznog diskursa.

Pesnik kulture i veliki erudita, Đorđe Marković Koder stvorio je celovito,

zaokruženo, ali po jezičko-stilskim karakteristikama hermetično, neprozirno,

zagonetno pesničko delo. Pišući o ontološkom statusu bića i jezika Koderovog

kosmosa, Dragan Bošković primećuje „Kao pedantno zatvoren sistem, Koderova

poetika nam raskriva prepoznatljiv i ’statičan’ ontološki red, ona determiniše sve

aspekte i entitete svoga sveta, ostavljajući pesničku ’fabulu’ lišenu dinamike

zbivanja.“[3] Analogno ovome, za poeziju Dragana Boškovića može se, takođe,

primetiti da ona predstavlja „pedantno zatvoren sistem“ koji do krajnosti obnažuje[4],

raskriva, čini providnim prepoznatljiv i statičan (u vrednosnom smislu) ontološki

poredak, ujedno determinišući sve aspekte i entitete svoga sveta, s tom razlikom što

kod Dragana Boškovića lirska fabula ne ostaje nepomična i lišena dinamike zbivanja.

U zatvorenosti Koderovog pesničkog sistema Dragan Bošković prepoznao je

srednjovekovnu zaokruženost slike sveta, koja uprkos fragmentarnosti i

interdiskurzivnosti (u Koderovoj poeziji „se mešaju legendarni, mitološki, paganski,

hrišćanski, pa ako hoćete i gnostički i kabalistični momenti“[5]), ipak ne dozvoljava

raspadanje realnosti, težeći koherentnosti, povezanosti i celovitosti slike sveta „koja

je objedinjavala sve aspekte postojanja u duhu ’evokacije jedne mitsko-mitološko-

hrišćanske strukture sveta u kojoj postoji hijerarhijska podela na ovozemaljsko i

nebesko, kao i niz posrednika između ta dva sveta.“[6] Iako jezičko-stilski i tematsko-

motivski mnoštvena i imanentno intermedijalna, poezija Dragana Boškovića, poput

Koderove poezije, ne dozvoljava raspadanje realnosti; oscilirajući neprekidno između

(lične) mitologije, (lične) teologije i (lične) kulturnoistorijske i književnoistorijske

pozicije, ova poezija se, nedvosmisleno i eksplicitno „vraća ontološkom statusu

jezika, poeziji kao kulturi nasuprot racionalizma…“[7], nalikujući, pritom, na

„Koderov pesnički metaistorizam, koji celokupnu stvarnost otvara svome biću“[8], pri

čemu se ovo otvaranje prepoznaje kao smeo i inovativan zaokret ne s one nego s

ove strane jezika i poezije.[9] Nastala u prepletu i plodnom ukrštaju dehijerarhizovano

shvaćenih diskurzivnih praksi i kulturnih fenomena (visoke i popularne književnosti,

religije, filozofije, mitologije, ali i alternativnih, subkulturnih umetničkih izraza, kao i

97

Pag

e97

drugih umetnosti, poput muzike, filma i stripa), poezija Dragana Boškovića bliska je

Koderovom eklekticizmu i enciklopedizmu[10], u kojem su svi elementi pesničke

slike sveta, iako mnogostruki i divergentni, ipak stabilni i sa jasno utvrđenim

pozicijama, funkcijama i vrednostima. Po još jednoj odlici, na tematskom planu,

poezija Dragana Boškovića, podseća na „Koderov kosmos“: naime, nastala u doba

nacionalnog preporoda, u omladinsko doba, doba srpskog (pred)romantizma, doba

predominacije herojske i epske paradigme, Koderova lirika, epika i proza odudarala je

upravo svojom intimnošću, individualnošću, dimenzijom ličnog nasuprot dimenziji

kolektivnog iskustva, a na sličan način, iako svestan značaja i istrajne dominacije

„patrijarhalnog estetskog koda“[11] i epskog, herojskog modela u formiranju

magistralne linije srpskog književnog i kulturnog obrasca, Dragan Bošković,

„jeretički“ se opredeljuje za drugo(st) nacionalnog kanona[12], za druge i drugačije

kulturne i (književno)umetničke prakse, konačno, za drugost sâmog jezika kojim su

obuhvaćeni totalitet bića i totalitet stvarnosti. Za Koderov „jezik-univerzum“, „Ludilo

jezika, bolest rečnika, ludost pisanja i konstrukcije“[13], karakteristične su ontološki

povlašćene kategorije i pojmovi sa ustaljenim značenjem i zakonomernošću

pojavljivanja unutar pesničkog sistema, a ove kategorije Dragan Bošković precizno je

popisao, prepoznavši ih u „Majci, Bogu, JASu, JASi, JASnidanu, Javlenu, Alfi i alfi,

Istini, Dobrom, Lepom, Devesilju, Stidku, vilama, bilju, pticama.“[14] U epiloškom

segmentu speva „Iskoni“ Đorđa Markovića Kodera, naslovljenom „JUSTA ili

JUSTINA“, dve dominantne ženske sile Alka i Vaska, određene su nizom sinonimnih

„mestoimenija“ i igrom rečima koja zadivljuje zvučnošću „Alka i Vaska su na Zemlji

imena Nadevci – obe su Mestoimenije. Zamirke. Jalka, Javlenka,

Begojava, Begojavlenka, i Leluj i Jà.“[15], da bi se na ovaj pasaž nadovezalo dalje

objašnjenje:

„Ovo Ja dolazi od A i podmetnuta i J(jota), evo a = Ja i znači deset, tj.

Jedinica.

JAS = Bog, Slovo, Silvîna, Sìla vina (uzròk)

Vaska zastupa Alku

JASa Existentia“[16]

pri čemu je, u istom spevu, „JASA existence Suščestvo“[17], određeno etimološki,

kao „Jako sa nami Bog“:

„Jako sa nami Bog.

JA je – jedinica : 1.

K – kao

O – Osnutijem Sunca

98

Pag

e98

S – Sila

A – Alvasskinja

N – navedena

A – alfa mati

M – mala

I – Istina

Bog – Jedinica, Ujedin, Jedinstvo“[18]

Poput Boga iz speva „Iskoni“ Đorđa Markovića Kodera, imenovanog kao „JASa

Existentia“, „JASA existence Suščestvo“ i „Jako sa nami Bog“, u poemi Ave

Maria! Dragana Boškovića, Bog je određen kao Jahve, JHVH (zanimljiv je podatak

koji u pogovoru poeme Ave Maria! iznosi Časlav Nikolić, tvrdeći da je prvobitni

naslov ove poeme glasio JHVH![19]), pri čemu je karakteristično etimološko

dekonstruisanje Božijeg imena, Božijeg Slova, na pojedinačna slova, na zasebna

onomastička „suščestva“, koja na Koderovu poeziju podsećaju kako ontološkim

poverenjem u egzistenciju označitelja, tako i raskošnom zvučnošću:

„Da, u knjizi piše da si onaj koji jeste,

Piše J i H i V i opet H,

samo slova, slova, slova, HA-HA-HA!,

a u plamenu piše da si onaj koji će doći

(omega, lopov u noći)“[20]

Posredstvom metafore „lopov u noći“[21] određeni su, u poemi Ave Maria!, Bog i

pesma, čime je izvršeno njihovo značenjsko izjednačavanje, kao dolazećih, budućih,

razoružavajućih, obnažujućih entiteta. Tako, pored Boga (JHVH-a), za kojeg se

eksplicitno kaže da je „onaj koji će doći / (omega, lopov u noći)“, i pesma / poezija

prikazana je na sličan način:

„A pesma, ova pesma, tu je i tek će u svitanje doći,

Obnažena, obnažila je sve

(: Što napisah – napisah!),

jer ona je samo ritam dolaska, ritam kanonada

(Musha ring dumb a do dumb a da!),

(…)

samo je, lopov u noći, krala reči, razbacivala se sobom

99

Pag

e99

(i niko je nije razumeo, neće razumeti, niko),

a ja ću biti srećan, veoma, kao Isaija srećan,

bez straha, slobodan od sebe

(ništa sam, volim)“[22]

Nesumnjivu povezanost motiva Boga, „lopova u noći“, ljubavi („ništa sam, volim“),

jezika i poezije, iz poeme Ave Maria!, potvrđuje i bliskost ovih motiva u pesmi „Kva-

kva!“ (zbirka The Clash):

„Lopov sam već obijene banke,

pesnik bez prave pesme,

raspada mi se jezik, raspada govor,

ali ostaju: napuklo jutro i onomatopeje.“[23]

Na stilsko-jezičkom, leksičkom planu, poezija Dragana Boškovića nalikuje poeziji

Đorđa Markovića Kodera (ali i odlikama Koderovog poetskog pisma koje je Bošković

imenovao „poetičkim nasleđem srednjeg veka“) svojstvima koja bismo mogli odrediti

kao: onomatopeje i sinonimičnost. Posvećeni proučavalac i priređivač Koderovih

spevova, Božo Vukadinović, ukazao je na specifičnost pesničkih opisa Đorđa

Markovića „Opisi su takođe u zvučnim i optičkim slikama, same onomatopeje.“[24] S

druge strane, Dragan Bošković autor je pesme „Onomatopeje“, u kojoj su

koderovskim opisima-onomatopejama „regulisani“ odnosi između ontološki

povlašćenih entiteta poezije Dragana Boškovića:

„Sedneš, sabereš dva i dva i dobiješ četiri.

Tako je lepo znati brojati, tako lepo,

ali, naš odnos, kao ni ova poezija, nije algebra,

niz je onomatopeja:

kva-kva,

grrrrrrr,

DžDžDžDžDžDžDž (rif gitare),

tup-tap-tu-tu-tap, tu-dum-tu-dum, trrrrrdum,

obrnuto e – əəəəəəəə,

mlјac,

bang-bang,

mhhhhmm…

100

Pag

e10

0

Toliko smešan strip još nije nacrtan.“[25]

a, isto tako, onomatopeje, kao i motiv Boga (JHVH-a), povezani su sa motivom

ljubavi i koderovskim principom sinonimije[26], principom koji, u poeziji Dragana

Boškovića, obuhvata ne samo pojedinačne lekseme / motive, nego i sintagme, delove

rečenica i cele rečenice, te se tako „(ništa sam, volim)“, iz poeme Ave

Maria! preobraća u sinonimni ekvivalent „ništa smo, i niko nam ne može

pomoći“ pesme „Onomatopeje“:

„sviram te, draga, moj si klavir, ja tvoj bubanj,

drangdrangdrang, tu-tup, csssss, dum-dum,

ništa smo, i niko nam ne može pomoći,

onomatopeje smo nad totalnom tišinom,

a meci, meci fijuču, bang-bang, paf-paf, 2 + 2,

a mi se ljubimo, ljubimo,

forever and ever.“[27]

kao što će „ništa“ i „beskraj ništa“ postati povlašćene metafore ljubavi u poemi Ave

Maria!:

„tu, u ljubavi, miru i beskraju,

gotovo je, ništa smo, volimo, ovde smo, tu, tu-dum, m m m,

jedno smo, ništa, trunčice, tvoja, tvoj, trep, i sve je tu“[28]

ili:

„i stvari će se smanjiti, biće tako male, smanjićemo se i mi

(u ljubavi se sve tako brzo smanjuje,

ljubav je ono što može da stane u malu šaku,

trunčica, tek mrvica je ljubav)“[29]

sve do molitvenog, epiloškog klimaksa ove poeme:

„Sveta Marija, Majko Božja,

cvetamo, rastemo, jedno smo, ništa, mrvice, vidi,

sada, i u veke vekova. Amen.“[30]

Onomatopeje kao zvučne i optičke slike, na kojima su sazdani opisi u poeziji Đorđa

Markovića Kodera, postaju, u poeziji Dragana Boškovića, princip tvorenja Božijeg

imena. Oznaka za udarac bubnja „Tu-dum“ (pesma „Kada bih bio pesnik (Izgibosmo,

101

Pag

e10

1

Gospode!“), zvučnim i fonetskim sklopom, doziva u prisustvo molitveni zaziv Boga

„Te Deum“, približavajući prilog za način (za opis Božijeg dolaska) vlastitoj imenici,

imenu onog koji će doći i koji će biti tu kao onaj koji će biti tu:

„jer, dečaci i devojčice, ne može se dalje od Tedeuma,

i zato u pukotinu krenite, u prolom ljubavi – Grigorije Niski toliko žuri

(Dodaj taj gas, Grigorije, gas, gas, gas…!)“[31]

odnosno:

„čulo bi se, čuće se, dođi, slušaj, psssst, slušaj,

evo ga, dolazi, treći nebeski bubanj:

DUM-DUM,

TU-DUM,

TE-DEUM:

dum-dum, tu-da-dam-dam, tu-dum, TE DEUM!

Tek nazalno: VOLIM TE!“[32]

čime se, nanovo (onomatopejama, ali i principom ponavljanja i tematske sinonimije),

motivom ljubavi koji ocrtava koncentrične krugove oko onomatopejski imenovanog

Boga, navedeni stihovi poeme Ave Maria! približavaju pesmi „Aleluja“ zbirke The

Clash, koja počinje stihovima:

„Čuo sam taj tajanstveni akord,

Sammy ga je odsvirao,

čuo sam tu-dum bubnja,

Tarju i njen sopran,

ali ti ne mariš za muziku, zar ne?

Draga, to ide ovako:

jedan, dva, tu-dum: Aleluja!“[33]

a završava stihovima:

„Dao sam ti sve ono što imam, što nemam,

i ono što nisam ni znao da imam,

nije bilo mnogo, ni malo,

govorio samo istinu, nikada lagao nisam,

102

Pag

e10

2

ostao sam bez vere, pokušao da te dodirnem,

i ćutao ono ništa, na jeziku, u ovom stihu,

i ćutao ono ništa Aleluja.“[34]

Za razliku od Boga (JHVH-a), čije je imenovanje ritmički blisko onomatopejskoj

kombinaciji fonema, Bogorodica je, u poeziji Dragana Boškovića, određena drugim

principom karakterističnim za poeziju Đorđa Markovića Kodera: principom nizanja

sinonima. Koja je funkcija sinonimnih određenja Boškovićeve Bogorodice? Pišući o

sinonimima u poeziji Đorđa Markovića Kodera, Dragan Bošković zapaža „Marković,

dakle, u izobilju nagomilava sinonime, ne zato da bi uneo smisaone nijanse, niti da bi

odabrao onu reč koja bi između svih ostalih reči ’pogodila cilj’, jer Koderove reči

nikada i ne pogađaju cilj, nego se one sinonimno nižu kao po periferiji kruga da bi

uokvirile neizgovorljivost ontološkog centra: sve energije i sile, svi atributi i vrednosti

se upijaju u reč i predmet koji je u njoj.“[35] Dakle, može se zaključiti da sinonimna

određenja Boškovićeve Bogorodice nemaju za cilj značenjsko nijansiranje ili izbor

jedne jedine adekvatne reči kojom bi Marija bila imenovana, već se ovi sinonimi

ukazuju kao strategija uokvirenja neizgovorljivosti ontološkog centra: Bogorodica bi

bila ontološki centar poezije Dragana Boškovića[36], a varijetetsko sinonimno

(pre)označavanje Bogorodice samo pesnički metod kojim se omogućava da se „…ono

fenomenološki neperceptibilno učini perceptibilnim.“[37] Sa nizom sinonima kojima

je određena Bogorodica u pesmi „Into My Arms“ (zbirka The Clash):

„Ne, nisi ti ona Bogorodica iz srpske poezije,

Trojeručica i sl.,

nego majka moje majke, Ivanke od Straha,

vaga od horoskopa, Davidov toranj,

zvezda sa konzerve Heineken-a,

Bogorodica Beogradska, prva linija galicijskog fronta,

Salve, Regina, mater misericordiae,

majko lutalica, Marija od Starog sajmišta,

majko beskućnika, jednostavno The Marija, Zaštitnica

hardcore-a,

Santa Maria moga zagrlјaja

(čiji suprug mi je rekao:

Ti ne treba da brineš!),

ti nisi tek jedna nego obe Marije koje nosim oko vrata…“[38]

103

Pag

e10

3

korespondiraju i određenja Bogorodice kao ona koja ima „oči malog jaguara“ (pesma

„Kva-kva!“)[39], koja ima „prljava i kriva stopala“ (pesma „She loves You, Yeah,

Yeah, Yeah“)[40], koja je posmatrana, u zadimljenom, prepunom noćnom klubu u

Grčkoj, „kako pleše od svetla do svetla“, koja ima „vatrenosmeđe oči“ i koja je bila

„kao oluja, a tako mirna u sebi“ (pesma „Grčka“[41]), koja je „rođena na prelazu noći

u dan“ i koja „voli onih 20 dana između godišnjih doba, / zalazak, praskozorje,

purpur, crveno, putovanja“, koja „sve živi ’Kako se zalomi!’“ (pesma „Kako se

zalomi“)[42], koja „je sve platila“ (pesma „Bogorodica je sve platila“)[43], koja

„samo ćuti“, ali i „peva White Riot“, koja „u moj život je upala iz duplog Smirnoff-a /

i dovela me do kraja…“ (pesma „Došao sam do kraja“)[44], ona koja jagodicama

prstiju čita ovu poeziju „Pogledaj, pogledaj, vidi ovo: / jagodicama svojih prstiju, / što

vire iz pocepanih rukavica moga života, / Devica Marija već čita ovu poeziju“ (pesma

„Jagodice“)[45] i „Samo kroz pocepane rukavice beogradske magle, / jagodice

Bogorodičinih prstiju dodiruju moje lice…“ (pesma „[Nikada nisam bio ovako

usamljen]“)[46], ali i ona čije će jutro tek doći (pesma „Jutro moje Bogorodice tek

dolazi“):

„Ja imam Bogorodicu i Clash i ovaj grad

ja imam Blaženu Devicu,

ja imam Clash i imam grad,

ja imam jutro svakoga jutra,

ja molim za jutro, lutalice, Hamburg, Beograd,

ja čujem Clash, rhythm i blues,

ja svakim stihom imam rif, imam jutro i glas,

i svako jutro Janis peva Lennon-u Happy Birthday,

i imam njen zarazni smeh, njene sklopljene oči i jutro,

ali jutro moje Bogorodice tek dolazi.“[47]

odnosno, ona koja je najbrža „(Bogorodica je najbrža od svih svetih, zuuuuuum m m

m!)“[48], te ona koja je prisutna atributima: jutra koje će tek doći „samo akord i

melodija dolaska jutra moje Bogorodice / (: Zdravo, Marija!)“; zagrljaja „biću tu, tu,

ovde, kao onaj koji ću biti, / u zagrljaju Bogorodice, na njenim grudima“; usana /

poljupca „sada ćemo se celivati (usnama Bogorodice), / a između tih, naših usana,

plamteće već iskupljena patnja“; male šake, zveckavih cipela / crvenih starki i

(pret)komora srca „…A kada bih bio pesnik, kada bih bio: / Bogorodica, Proud Mary,

Mala Šaka, sa rukama deteta, / došla bi, evo je, u zveckavim cipelama dolazi (zvec-

zvec), / (Sve se ubrzavaaaaaaaa!), / uz damar bubnjeva, tu-dum, trrrrrrrrr-bum-tup-

csssssss / (Udri taj bubanj, Alfonso! / Izrastajte, srca! izrastajte, pretkomore!), /

dolazila bi, idu starkice, dolazi, dolazim, hoću, evo me, / i zato biću tu, pesnik koji ću

104

Pag

e10

4

biti tu, timpan i doboš“; ruku „i Bogorodica će me držati pod ruku (klik), / a cipele,

crvene starke, će ići, dolaziti same, / a pesme, pesme, ove pesme, deca će naša biti“,

ili „i Bogorodica će me držati pod ruku, / i poljupci će biti tako slatki, ni usne neće

biti potrebne“ i dolaska „i došla bi, došla, evo je, Bogorodica dolazi, dolazi pesma, /

evo je, tu, tu, došla je, Dođi, beBoooo!, / kao dažd, najezda skakavaca, olujna noć, /

crveni polumesec na obodu čaše, / i više nas ništa ni mm razdvojiti neće“, odnosno

„(Da, doći ću, došao sam, Amen, tu sam, tu), / ’Dođi, Bogorodice, jutro moje, trep!’“.

Motivi koraka, zveckavih cipela, crvenih starki i crvenih dubokih čizama nerazdvojni

su deo semantičkog polja motiva Bogorodice u poeziji Dragana Boškovića „nosiće

me Bogorodica, nosiće nas, ritam i bluz će je nositi / (Znao sam, znao da ću je

sresti, / i da će vazduh biti trudan od Blagovesti…), / nosiće nas ritam koraka, hod /

savršeno usklađeno zveckanje poludubokih crnih cipela i tup-tap zelenih kripersica /

(tup-zvec-tap-zvec)“[49], „a pesme, pesme, ove pesme, deca će naša biti, / ritam naših

koraka, nerođene devojčice, deca / (tup-zvec-tap-zvec)“[50], „i koračaćemo (tup-

zvec-tap-zvec) kao jagnjad / (a cipele će ići, u ritmu, čvrsto, rešeno, jako (klik)“[51].

Iako Bogorodica u poeziji Dragana Boškovića nije određena onomatopejama već

sinonimima, ipak se dolazak Bogorodice i jutro Bogorodice, jutro koje će tek doći,

dosledno imenuje onomatopejskim sklopom grupe fonema kao „tup-zvec-tap-zvec“.

Bliska stihovima „tup-tap-tu-tu-tap, tu-dum-tu-dum, trrrrrdum“ i „drangdrangdrang,

tu-tup, csssss, dum-dum,“ pesme „Onomatopeje“[52] (zbirka The Clash),

onomatopejska dominanta poezije Dragana Boškovića „tup-zvec-tap-zvec“, kojom je

simbolizovan dolazak Bogorodice, ritam njenih koraka, ritam budućeg jutra i budućih,

dolazećih bića „okrenućete oči ka meni, njoj, tim dolazećim bićima, biću tu, / kroz

nemoguću poeziju o polupanima a živima“[53], povezana je i sa rečima, tj.

imperativom (obraćanjem) koji Bogorodica izgovara („Dođiiiii“), ali i sa motivom

smirenosti, mira njenog Dođiiii „mir vama, miiiiiiiiiiiiir: / Mir njenog: Dođi!“[54],

„doći ću, Bože, Dođi!, tek ću doći, miran i blag, / i biće jutro, pa veče – dan sedmi,

dan prvi, 7AM“[55], „a biću tako blag, miran, da, doći ću, mio i blag, Dođi: / Biću tu,

biću tu, biću tu!“[56], „i znaću sve, dolaziti, doći, i nikada doći neću, / i držaću te na

dlanu, draga, Dođi“[57], „hodaću, hodaće patike, cipele, green suede shoes, / dalje,

dalje, oh, još više, rašću u večnost, Like Rolling Stone, / i biću zauvek odložena

reč, Dođi mi, brzo, brzo, dođiiiiii!“[58], „a m m m će značiti ’ljubi me’, ’gde si

pošao’, Dođi, / i biće toliko neuporedivo / (a neuporedivo je samo ono / što se prvi put

u životu radi)“[59], „biću tu, niko neće, niti će, Dođi mi, dolazim, hodam, drugačiji i

novi“[60], „jer nemam gde da odem, Dođi, evo me, ni mm, ni m od tebe“[61], „(Da,

doći ću, došao sam, Amen, tu sam, tu), / ’Dođi, Bogorodice, jutro moje, trep!’ / ‒ peva

na Sionu sto četrdeset i četiri hiljade devstvenika, / evo me, došao sam tu kao onaj

koji sam došao tu, / tu, tu, tu, tu, tu-dum, tu, / jutro je, vreme je, jeste, tu sam, tu: / Mir

vama, predragi, mir njenog Tvoja sam: Miiiiiiiiiiiiiir!“[62], kao što je i onomatopejska

predstava Boga (JHVH-a) povezana sa motivom dolaska (Jahve je u poeziji Dragana

Boškovića uvek onaj koji će biti tu kao onaj koji će biti tu; onaj koji će tek doći i uvek

tek dolaziti) „Tebe, Boga, da, Tebe Boga hvalimo, / (Tebe, Jesi, Jeste!), / jer i ti nisi, i

doći ćeš, Dođi!, / i bićeš tu kao onaj koji ćeš biti tu / (tako piše u tvojoj starozavetnoj

105

Pag

e10

5

ličnoj karti), / imaćeš lice koje si imao i koje nikada imao nisi / (vitraž u oluji)“[63],

„a dubina će me dozivati, Deep Calls to Deep, evo me, dolazim“[64], a zanimljivo je

da je i lirski subjekt, pored Boga i Bogorodice, takođe obeležen motivom dolaska, kao

buduće, dolazeće biće „A ja, ja, / Dragan, Ivan, Marija, / živ sam, verujem, / i doći ću,

doći, / : Dođi, Gale, s Police on my back (ni-na-ni-na-ni-na), / ne čekajte me, dolazim,

evo me, stižem, tu“[65], odnosno „i: biću tu, bićemo, s nevinih daljina, s očima

zvezda / (…) / biću tu, niko neće, niti će, Dođi mi, dolazim, hodam, drugačiji i

novi“[66]

U oblikovanju figura JHVH-a, Marije i lirskog subjekta poezije Dragana Boškovića

uočljiv je neoplatonistički, teurgijski i fihteovski princip emanacije, po kojem se

sloboda doživljava „….kao pribiranje protičuće mnogostrukosti ’sile’, ’slova’ u jednu

tačku i širenje te ’sile’, ’slova’ iz te središne tačke, ka mnogostrukosti koja se samo na

taj način održava i prosvetljava. Ovo je Fihteova ideja, kompatibilna i Plotinu i

Koderu.“[67] i koja se prepoznaje u stihovima „gotovo je, ništa smo, volimo, ovde

smo, tu, tu-dum, m m m, / jedno smo, ništa, trunčice, tvoja, tvoj, trep, i sve je tu“[68],

„i bićemo jedno telo, jedan jauk, jedan smeh / (celim telom: HA-HA-HA!)“[69], „i

konačno ćemo imati samo jedno srce, ne dva, tri, dva, ne, ne, ne, / i sijaće jedan

polumesec, ne dva, ne, ne, ne, / i, ne, Aku, bebe, neće više vladati vremenom, / i neće

biti razlike između juče, danas, sutra, ne / (vremena nema, nema, nema…), / da,

Amen: nemA, nemA, nemA, / samo biću tu, da, da, da, Aleluja: / Lu (Andreas-

Salomé), Lula, Luja, duja, tuja, truja, / Lu, Lu i ja, i tog svitanja, novog,

melodija…“[70], „i neću halucinirati, videću, gledaću, / očima dalekim, zenicama

Jana Curtisa, / gledaću Bogorodicu, sebe, jedno smo, tu.“[71] i konačno „Ave Maria,

milosti puna, / jedno sam s tobom / (…) Sveta Marija, Majko Božja, / cvetamo,

rastemo, jedno smo, ništa, mrvice, vidi, / sada, i u veke vekova. Amen.

// Trep!“[72] „Pad u jezik“ poezije autora Ave Maria! „oprostite, praštajte što padam u

jezik, Aleluja, u teologiju, / a samo jurim / (Gas, Grigorije, gas!) / u Laudeamus,

Teotokos, Te Deum, TU-DUM, / toliko mi se žuri, žuri, praštajte, molim vas,

praštajte, / još samo malo, Aleluja, molim, praštajte.“[73], jedna je od ključnih

karakteristika poetike ovog autora, karakteristika kojom se Boškovićeva poezija, na

jezičko-stilskom planu, približava poeziji Đorđa Markovića Kodera. Pesnički govor

Đorđa Markovića Kodera, imenovan kao „romor“, određen je kao mirakul „Mirakul

je fonetski oblik života svetinja. Porodica svetinja sporazumeva se romorenjem,

govorom koji smo imenovali kao romor, ali su fonetske vrednosti romora čisto

mirakulne. Glasovna sila je moć kojom se obznanjuje i pojavljuje svetinja.“[74].

Mirakulski i metapoetski samoosvešćen je i (pad u) jezik u poeziji Dragana

Boškovića. Mirakulska vrednost romora Đorđa Markovića Kodera identična je

„jeziku kitova“[75] poezije Dragana Boškovića „ova poezija je napisana na jeziku

kitova“[76], jeziku kojim se „porodica svetinja“ (porodica budućih, dolazećih bića,

ontološki povlašćenih pojmova i ideja) međusobno sporazumeva, i jeziku kojim se

obznanjuje i pojavljuje svetinja – svetinja pisma, ali i glas(ov)a, izgovorenog (glasom,

dahom i duhom oživljenog) slova (poezija Dragana Boškovića namenjena je i za

čitanje i za slušanje / izvođenje, otuda ova dvostruka vrednost, vrednost i glasa i

106

Pag

e10

6

pisma, i reči i stvari). Kao što je za Đorđa Markovića Kodera primetio Božo

Vukadinović „Jezički sistem ove pesničke mitologije moguć je samo ako nema

propusta u rečničkoj građi, ako je pesnik dosledan građenju mitoloških

odredaba.“[77], tako se ovo određenje može primeniti i na pesničko troknjižje The

Clash – Ave Maria! – Breaking the Waves Dragana Boškovića, kao jezički sistem koji

je dosledno izgrađen i u kojem nema propusta u jezičkoj (ali ni pojmovnoj) građi, dok

se iskazi Dragana Boškovića posvećeni Koderovoj poeziji „Reči se sada objašnjavaju

međusobno, a zadatak pesnika kulture, kakav je Koder, jeste u konstantnom

komentarisanju, i konstantnoj otvorenosti nekom budućem, nezavršenom komentaru,

govoru bez kraja, čime on čini odlučujući korak ka modernom.“[78], mogu

interpretirati i kao autopoetički, budući da se i poezija savremenog pesnika kulture,

kakav je Dragan Bošković, može sagledati kao konstantno komentarisanje, govor bez

kraja i permanentna otvorenost nekom budućem, nezavršenom komentaru ili kao sâm

taj budući, nezavršeni komentar, autoreferencijalan, metapoetički, zagledan u sebe i

svoju književnu i teurgijsku dubinu (Deep Calls to Deep)[79], mirakulski i

emanacijski komentar totaliteta bića, kulture i stvarnosti.

.

.

.

[1] Đorđe Marković Koder, Narečenno. Kratke prozne forme, priredili Sava

Damjanov i Vesna Malbaški Pupovac, Službeni glasnik, Beograd, 2011, str. 44.

[2] Dragan Bošković, The Clash, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str.

12.

[3] Dragan Bošković, „Koderov kosmos“, u: Đorđe Marković Koder, priredio Dragan

Bošković. Antologijska edicijia Deset vekova srpske književnosti, Izdavački centar

Matice srpske, Novi Sad, 2014, str. 9.

[4] Snažno su simbolični i u potpunosti autoreferencijalni stihovi poeme Ave

Maria! „A pesma, ova pesma, tu je i tek će u svitanje doći, / obnažena, obnažila je sve

/ (: Što napisah – napisah!)“, Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd,

2018, str. 22.

[5] Dragan Bošković, „Koderov kosmos“, u: Đorđe Marković Koder, priredio Dragan

Bošković. Antologijska edicijia Deset vekova srpske književnosti, Izdavački centar

Matice srpske, Novi Sad, 2014, str. 9.

[6] Isto.

[7] Isto.

107

Pag

e10

7

[8] Isto.

[9] Negativno vrednovano, u Istoriji srpske književnosti Jovana Deretića, Koderovo

jezikotvorstvo, doživljeno je i predstavljeno na sledeći način: naime, po Deretiću,

Koder je „otišao dalje od svih i našao se s onu stranu jezika i s onu stranu

poezije“ (nav. prema: Dragan Bošković, „Koderov kosmos“, u: Đorđe Marković

Koder, priredio Dragan Bošković. Antologijska edicijia Deset vekova srpske

književnosti, Izdavački centar Matice srpske, Novi Sad, 2014, str. 8), a zanimljivo je i

indikativno da ovu Deretićevu tvrdnju Dragan Bošković relativizuje, tragajući u

Koderovom stvaralaštvu, za enciklopedizmom i srednjovekovnom strukturom

znakova, ali ne „s one“ nego „s ove“ strane jezika i poezije, i vrednujući Koderov

pesnički rukopis kao „zalogu istorije prisustva, ali i prestupa, od antike do

moderniteta.“ Etapu geneze i sastavni deo ove istorije prisustva ali i prestupa od

antike do moderniteta, činila bi i poezija Dragana Boškovića.

[10] Formalna i jezičko-stilska neobičnost poetike Đorđa Markovića Kodera

doprinela je tome da se u mnogim interpretacijama opus ovog pisca shvati

metaistorijski: Koder-avangardni pisac, Koder-modernista, Koder-postmodernista, ili

pak Koder kao preteča svih umetničnih pravaca koji su počivali na formalnom

eksperimentu ili enciklopedijskoj paradigmi. Ipak, u ovom radu poezija i proza Đorđa

Markovića Kodera ne shvata se kao stvaralački podsticaj za formalno ili jezičko-

stilsko „izvanumište“ Dragana Boškovića, već se ono posmatra kao jedan od uzora za

nastanak pesničkog troknjižja (The Clash – Ave Maria! – Breaking the Waves)

Dragana Boškovića, po mnogo dubljim, suštinski(ji)m svojstvima pesničkog izraza,

po sličnim ontološkim „iskonima“ pesničkog doživljaja sveta.

[11] Dragan Bošković, „Stari zavet: predgovor jednoj (ne)mogućoj antologiji srpske

poezije 20. veka“, u: Naučni sastanak slavista u Vukove dane, Razvojni tokovi srpske

poezije, II tom, Međunarodni slavistički centar, Beograd, 2013, str.784.

[12] Iako se po izboru tema Đorđe Marković Koder može doživeti kao ne-narodni

pesnik, on nikako ne može i ne sme da se odredi kao a-narodni pesnik, pa čak je više

nego jasno i da je Koderova ne-narodnost samo privid i pogrešna percepcija, proizašla

iz inertnosti tumačenja književnih dela određenih pisaca i inertnosti nihovog

pozicioniranja u kanonu nacionalne literature. Nastalo u epohi (pred)romantizma,

epohi „borbe za jezik i pravopis“, tj. epohi koju je obeležio spor oko književnog i

narodnog jezika, Koderovo delo, celo proizašlo iz najdubljih, najarhaičnijih,

magijsko-obrednih slojeva narodnog govora (govora neukih srpskih matera), zapravo

je jedan od jačih argumenata u prilog tezi onovremenih filologa vukovske orijentacije,

jedan od jačih dokaza ne o nemoći nego upravo o moći i mogućnosti narodnog jezika

(i neologizama nastalih po ugledu na narodni jezik) da obuhvati totalitet svega

postojećeg i (za)mišljenog, te je, prema tome, Koderovo delo, izrazito nacionalno,

plodno i tvorački, kreativno (a ne jalovo i podražavajuće) nacionalno književno delo.

S druge strane, u vreme poetičkog i jezičkog pluralizma, kada stvara Dragan

Bošković, i dalje se može primetiti da su narodnost (nacionalno-mitološka

108

Pag

e10

8

paradigma), (u)poznatost, ustaljenost i automatizacija (kako na tematskom tako i na

stilskom planu) one odlike koje piscima omogućavaju potencijalni ulazak u kanon

srpske književnosti, dok svetskoistorijskim i nacionalnoistorijskim metanarativima,

Dragan Bošković suprotstavlja poeziju koja je „autobiografski destilat, tek čista bol, /

moj rock’n’roll DNK, literarna lična karta i otisak kažiprsta, / bezgrešno začeće smrti,

Alien.“ (Dragan Bošković, The Clash, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2016,

str. 101), poeziju koja je kreativno narodna (onoliko koliko je lična), kreativno

individualna (onoliko koliko je kosmopolitska, enciklopedijska i eruditna) i kreativno

kanonska (onoliko koliko sa tim kanonom ulazi u dijalog, transformišući ga,

dopunjujući, menjajući, rečju, trajno ga obogaćujući i nadograđujući).

[13] Dragan Bošković, „Koderov kosmos“, u: Đorđe Marković Koder, priredio

Dragan Bošković. Antologijska edicijia Deset vekova srpske književnosti, Izdavački

centar Matice srpske, Novi Sad, 2014, str. 8.

[14] Isto, str. 9.

[15] Đorđe Marković Koder, Spevovi, priredio Božo Vukadinović, „Vuk Karadžić“,

Beograd, 1979, str. 453.

[16] Isto.

[17] Isto, str. 412.

[18] Isto, str. 405.

[19] Časlav Nikolić beleži: „Početkom januara 2017. godine pročitao sam prvu

verziju pesničke knjige Ave Maria!, čiji je radni naslov bio JHVH!.“ Videti: Časlav

Nikolić, „Ritam dolaska ili Blaženi samo tiho odu“, pogovor u: Dragan Bošković, Ave

Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. 37.

[20] Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. 10.

[21] Iako starozavetni Bog, za JHVH-a u poeziji Dragana Boškovića, vezana je

novozavetna metafora „lopova u noći“, iz Jevanđelja po Mateju „Ovo zapamtite: kad

bi domaćin znao u koju će noćnu stražu doći lopov, bdio bi i ne bi dopustio da mu

prokopa kuću! Zato i vi budite pripravni, jer će Sin Čovečji doći u čas kad se ne

nadate.“ Biblija. Stari i Novi Zavjet, Stvarnost, Zagreb, 1968, „Novi zavjet“, str. 23, a

ova metafora nagoveštava i obuhvata motiv očekivanja / čekanja Božjeg dolaska.

[22] Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. 21-22.

[23] Dragan Bošković, The Clash, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str.

128.

[24] Božo Vukadinović, „Pesničko delo Đorđa Markovića Kodera”, u: Đorđe

Marković Koder, Spevovi, priredio Božo Vukadinović, „Vuk Karadžić“, Beograd,

1979, str. 15.

109

Pag

e10

9

[25] Dragan Bošković, The Clash, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str.

126.

[26] Na tragu uvida Bojane Stojanović Pantović „Stoga je Koder težio da stvori neku

osnovu za jedan jezik-sistem, odnosno jezik-univerzum: romoranku, koja bi ujedno

sadržavala svu bogatu jezičku sinonimiju.“ (Bojana Stojanović Pantović, „Koderov

mitološki rečnik ili duša snova“, predgovor u: Đorđe Marković Koer, Mitološki

rečnik, priredio Božo Vukadinović, Narodna biblioteka „Vuk Karadžić“, Kragujevac,

2005, str. 16), Dragan Bošković primećuje „Sinonimičnim, jezičkim i leksičkim

zgušnjavanjem, Marković čini, u srednjovekovnom i obrednom duhu, da se i praznina

i punoća mogu osetiti, čulno opaziti, da se ambivalentno oblikovanim sintagmama

(fenomenima, slikama, stihovima) ono fenomenološki neperceptibilno učini

perceptibilnim.“ Videti: Dragan Bošković, „Koderov kosmos“, u: Đorđe Marković

Koder, priredio Dragan Bošković. Antologijska edicijia Deset vekova srpske

književnosti, Izdavački centar Matice srpske, Novi Sad, 2014, str. 10.

[27] Dragan Bošković, The Clash, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str.

127.

[28] Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. 31.

[29] Isto, str. 19.

[30] Isto, str. 31.

[31] Isto, str. 10.

[32] Isto, str. 9.

[33] Dragan Bošković, The Clash, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str.

23.

[34] Isto, str. 24.

[35] Dragan Bošković, „Koderov kosmos“, u: Đorđe Marković Koder, priredio

Dragan Bošković. Antologijska edicijia Deset vekova srpske književnosti, Izdavački

centar Matice srpske, Novi Sad, 2014, str. 10.

[36] Za razliku od rane poezije Dragana Boškovića (koja se završava zbirkom Otac),

u kojoj Bogorodica nije imala ulogu ontološkog centra, za poeziju Dragana Boškovića

nastalu nakon priređivanja Đorđa Markovića Kodera, karakteristična je figura

Bogorodice kao stabilnog, nesumnjivog ontološkog središta, čime se poezija Dragana

Boškovića približava poeziji Đorđa Markovića Kodera, u kojoj je ženski princip

zapravo modelativni princip izgradnje slike sveta, na šta je ukazano donekle u tekstu

Bojane Stojanović Pantović („Koderov mitološki rečnik ili duša snova“, predgovor u:

Đorđe Marković Koder, Mitološki rečnik, priredio Božo Vukadinović, Narodna

biblioteka „Vuk Karadžić“, Kragujevac, 2005, str. 11-30), a znatno više u tekstu

Dragane Bošković („Poštovalac duge kose: ženski princip u Koderovom epu“,

110

Pag

e11

0

u: Žanrovi srpske književnosti: poreklo i poetika oblika, zbornik, ur. Zoja Karanović i

Selimir Radulović, Filozofski fakultet-Orfeus, Novi Sad, 2005, str. 143-159). Ne

sugerišem ovom tvrdnjom, naravno, da je isključivo zahvaljujući Koderu došlo do

transformacije ontološkog centra Boškovićeve poezije, niti da je Koder jedini uticao

na ovu transformaciju, već samo da u nizu teoloških, filozofskih i književnih uticaja

na opis Bogorodice u poeziji Dragana Boškovića, treba uzeti u obzir i stvaralaštvo

autora „Sna matere srpske“.

[37] Dragan Bošković, „Koderov kosmos“, u: Đorđe Marković Koder, priredio

Dragan Bošković. Antologijska edicijia Deset vekova srpske književnosti, Izdavački

centar Matice srpske, Novi Sad, 2014, str. 10.

[38] Dragan Bošković, The Clash, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str.

117.

[39] Isto, str. 129.

[40] Isto, str. 134.

[41] Isto, str. 38. i 39.

[42] Isto, str. 136.

[43] Isto, str. 138-139.

[44] Isto, str. 145.

[45] Isto, str. 151.

[46] Isto, str. 97.

[47] Isto, str. 152.

[48] Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. 25.

[49] Isto, 17.

[50] Isto.

[51] Isto, str. 27-28.

[52] Dragan Bošković, The Clash, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str.

126-127.

[53] Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. 23.

[54] Isto, str. 5.

[55] Isto.

[56] Isto, str. 6.

[57] Isto, str. 8.

111

Pag

e11

1

[58] Isto.

[59] Isto, str.20.

[60] Isto, str. 24.

[61] Isto.

[62] Isto, str. 28-29.

[63] Isto, str. 9-10.

[64] Isto, str. 11.

[65] Isto.

[66] Isto, str. 23. i 24.

[67] Dragan Bošković, „Koderov kosmos“, u: Đorđe Marković Koder, priredio

Dragan Bošković. Antologijska edicijia Deset vekova srpske književnosti, Izdavački

centar Matice srpske, Novi Sad, 2014, str. 16.

[68] Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. 31.

[69] Isto, str. 11.

[70] Isto, str. 26.

[71] Isto, str. 28.

[72] Isto, str. 31. Ritam dolaska ovih budućih bića brz je, hardcore, new wave ritam

koji je obeležila kako muzika bendova Kreator i Kraftwerk (donekle i Codex of

Death), tako i pesma „At Home He’s A Tourist“ benda Gang of Four „dva koraka

napred / (šest koraka nazad, šest koraka nazad), / mali korak za nju / (veliki skok za

mene, veliki skok za mene)“, „navučen sam na nebo, dotičem dno, / veza je prekinuta,

Bog zove, / rastanak je tu, samo te ljubim / (zbogom, zbogom, zbogom, zbogom,

zbogom), / dva koraka napred, šest koraka unazad, / promena će vam dobro

doći“ (pesma „Odiseja“, Dragan Bošković, The Clash, Kulturni centar Novog Sada,

Novi Sad, 2016, str. 49 i 51), i „a vi ćete se vrteti u krug, vrteti, fijuuuuu / (jedan

korak napred / šest koraka unazad / šest koraka unazad)“ (Dragan Bošković, Ave

Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. 15), ali i pesma „I’m the hunted“ benda

Charged GBH „jer tako zvuči Te Deum, I’m the hunted, / himna dolaska, hardcore

Salut“ (Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. 25), „Da,

oduvek me je zanimalo / kakva će biti ta melodija svitanja, himna dolaska, nebesa, / i

uvek sam je osećao u speed-u, trash-u / (ljubav je tako brza i beskrajna), / da, rekoh,

Kreator, Upright Citizens, Codex of Death, / trube Jerihona, trubači Apokalipse, /

sedam gromova, Te Deum, I’m the hunted“ (Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat,

Beograd, 2018, str. 26), dok je, ujedno, ljubav povezana sa usporavanjem, mirom

„njenog Dođiiii“ i beskrajem ništa „Ljubav tako ubrzava, iznutra, / usporavajući nas u

odnosu na svet: / elipsa, ontološko kočenje i suspenzija pokreta.“, odnosno „Ljubav

112

Pag

e11

2

nije ecstasy, turbomlazni izlazak, / ulazak je, u mir, u nju, ljubav, / sve mirnije i tiše, /

u tebe, / sebe, Trinity…“ (pesma „Pisati kao ljubavnik (Nešto)“, Dragan

Bošković, The Clash, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2016, str. 28-29).

[73] Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. 10.

[74] Božo Vukadinović, „Pesničko delo Đorđa Markovića Kodera”, u: Đorđe

Marković Koder, Spevovi, priredio Božo Vukadinović, „Vuk Karadžić“, Beograd,

1979, str. 8.

[75] „Jeziku kitova“ blizak je u epiloškom segmentu poeme Ave Maria! pomenut neki

drugi, naš jezik „A iz tog beskraja ništa, / konačno i prvi put, na nekom drugom,

našem jeziku, / m m m“ (Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str.

31).

[76] Dragan Bošković, Ave Maria!, Samizdat, Beograd, 2018, str. (2; napeginisana

strana, po redu druga).

[77] Božo Vukadinović, „Pesničko delo Đorđa Markovića Kodera”, u: Đorđe

Marković Koder, Spevovi, priredio Božo Vukadinović, „Vuk Karadžić“, Beograd,

1979, str. 10.

[78] Dragan Bošković, „Koderov kosmos“, u: Đorđe Marković Koder, priredio

Dragan Bošković. Antologijska edicijia Deset vekova srpske književnosti, Izdavački

centar Matice srpske, Novi Sad, 2014, str. 12.

[79] Najdraži psalam Dragana Boškovića jeste „Psalam 42“, sa rečima „Bezdan

doziva bezdan bukom slapova tvojih: / sve vode tvoje i vali preko mene

prijeđoše.“ Biblija. Stari i Novi Zavjet, Stvarnost, Zagreb, 1968, str. 501.

.

113

Pag

e11

3

114

Pag

e11

4

Tamara Stojanović

PEVAM, DAKLE, POSTOJI

.

.

(Milisav Savić, Doktora Valentina Trubara i sestre mu Simonete povest čudnovatih

događaja u Srbiji, Agora, Beograd, 2018)

I šta to vidi? nastavi Valentino.

Sve ono o čemu peva. Vidi Urvinu planinu na kojoj umire Marko Kraljević.

Kako može da vidi planinu za koju mu kažu da ne postoji? prekide ga Valentino.

Postoji, reče Slepac. Čim o njoj peva.

Novi (ako nam literarna hiperprodukcija dozvoljava da delo koje ne samo da je

objavljeno pre godinu dana, nego je i u relativno kratkom periodu, godinu dana

docnije, doživelo ponovljeno izdanje, označimo kao novo) roman Milisava

Savića Doktora Valentina Trubara i sestre mu Simonete povest čudnovatih događaja

u Srbiji prati, kako to naslov, sadržeći u sebi žanrovsko, pa i izvesno sižejno-

fabularno naznačenje, sugeriše, avanture glavnog junaka, Valentina Trubara, te sestre

mu i saputnice Simonete. One će biti proživljene na proputovanju kroz Srbiju, a sve u

neumornom traganju za tada u svetu neopozivo priznatim, srpskim narodnim

stvaralaštvom, ili, što je još važnije, u njemu apostrofiranim lokalitetima i

manastirima, a u cilju utvrđivanja korespondentnosti između topografije zastupljene u

pesmama i one stvarne. Biće to, čini se, a tako i iz rečenog proizlazi, traganje za

istinom i/ili čudom.

Sviknut na to da mu pogled bude privučen imenima autora što su neretko štampana

predimenzioniranim fontom preko korica romana (u nekom kutu nađe se mesta i za

naziv dela, no ličnost autora, zna se, ima prioritet), čitalac nema razgloga za

zabrinutost. Roman Milisava Savića čita se brže negoli njegov naslov. Anegdotske

strukture, a bajkovitog ustrojstva sveta, na istoj ontološkoj ravni okuplja veštice,

vampire, vile, hajduke, babe, kneginje, prosjake, žeteoce, prevarene muževe i

igumane. Crpeći potencijal hronota puta („Jer putovanje je”, veli pripovedač, „otac

svake priče”) i ne manje hronotopa pričanja, autor u istu prostornu i vremensku ravan

pozicionira junake različitog porekla, statusa, pola i uzrasta, one koji imaju svoje

prototive u srpskoj istoriji (poput Knjaza, iza koga se, posve jasno, krije istorijski lik

kneza Miloša Obrenovića i kneževog berberina Nićifora Ninkovića) i one koji su u

115

Pag

e11

5

potpunosti plod stvaralačke imaginacije. Otuda se stiče utisak da su prošlost (slavna,

nemanjićka, veličajna), pripovedna sadašnjnost, tj. trenutak u koji je radnja

pozicionirana (postustanička Srbija kneza Miloša, obeležena satrapijom i

jednoumljem, ali u kojoj se i dalje dešavaju čuda i nastaje izvrsna poezija) i budućnost

deo istog kontinuuma. Mogle bi ovim Savićevim romanom biti inspirisane i

imagološke („U ovoj priči Srbiju ćeš videti”, obraća se narator liku Valentina Trubara

koga igrivo konstituiše pred očima čitalaca, „svojim očima, očima stranca, a tebe ću

posmatrati ja, tvoj pripovedač, koji je u neku ruku i tvoj domaćin”) i naratološke

studije. Ipak, za nedovoljno obaveštenog čitaoca (Eko je sada razočaran!), onog čija

čula nisu izoštrena za uviđanje prelaska sa drugog na treće lice pripovedanja

(uslovljeno sadržajem, dakako), niti distinkciju koja se uspostavlja između lika autora

i naratora, na koju se, u humornom, u ovoj knjizi dominantnom tonu, pripovedač

osvrće („sada ti se obraća pripovedač, ne pisac, i on ti odmah stavlja do znanja da je u

ovoj priči od početka prisan sa tobom”), ostaje najznačajnije saznanje da su se jedan

Latin, doktor Valentino Trubar, i njegova, čitaocu iz romana Le sans pareille poznata,

efemerna, beloputa sestra Simoneta, zaputili u epsku Srbiju, a stigli u onu u kojoj ih

zatiče naizgled isključivo trivijalna, a neretko i frivolna, surova svakodnevica. Izvor

humora, a otuda i lakoća recepcije, umnogome počivaju na takvoj koliziji, zbog čega

je ipak neophodno biti i obavešten i predostrožan, u suprotnom bi dalekosežne poruke

ovoga dela mogle ostati neopažene.

Saradnik Jerneja Kopitara doktor Valentino Trubar, po njegovom nalogu i detaljnim

uputstvima, dolazi u Srbiju kako bi se uspeo po planinskim vrletima do kojih hromi

Vuk zasigurno nije mogao stići, te proverio, postoje li odista one crkve što ih narodni

pevač, Slepac, guslar, nadahnuto kataloški niže. No, čitalac, kome ne želimo sve da

otkrijemo i time ga lišimo potrebe da delo pročita, postepeno otkriva da su motivi

Trubarovi unekoliko složeniji. Ostajući u okvirima postmoderne, baš kada se njene

mogućnosti čine posve iscrpljenim, a postupci predvidljivim, Milisav Savić postavlja

nekolika, nikad dovoljno rabljena pitanja: Šta je istina? i Može li se do nje stići? i,

ako može, ima li ona snagu veću negoli lepa laž imaginiranja? Pogodnijeg tla za

traženje odgovora od onoga na kome se preispituje odnos istorije i fikcije, čini se da

nema. Savićev roman sav je u znaku kolebanja između dokumentarnog i fiktivnog,

povesnog i čudesnog, stvarnog i izmišljenog, postojećeg i ispevanog. Otuda se

protagonista, a ne manje ni čitalac, suočava sa pitanjima – postoji li zbilja crkva Janja,

o kojoj pevaju pesme doba Nemanjića, je li Knjaz onakav kakvim ga je Vuk prikazao

u biografiji ili u pismu, može li se začeti od ispijanja čaše vina sa prahom od svečeve

lobanje, ili je, za to pak potrebno muško seme, postoji li raskovnik i da li je moguće

pronaći ga?

Traganje za odgovorom na pitanje „Postoji li samo jedna ili pak mnoge istine?” nije

jedina postmodernistička opsesija kojom je autor aficiran. Ova, kako sveprisutni glas

autorskog pripovedača naznačava, pustolovno-ljubavna priča, ujedno bi se dala čitati i

kao svojevrsna priča o priči i pričanju. Otuda, nije neobično što prvi segment romana

počinje obznanom, jednostavnom, gotovo podrazumevajućom: „Počinje priča.”

116

Pag

e11

6

Obiljem metanarativnih komentara pripovedač ispituje sopstvene postupke, ali i

motive da se priča ispriča, ukazuje na pravo mesto njenog početka, anticipira njen tok

i završetak, sugeriše njene domete i moći, pita se ko će biti i ko bi trebalo da bude

njen recipijent. Pisac, pripovedač i lik, saradnici u najtešnjoj vezi, nose i konstituišu

narativ. Nadahnut spisima Nićifora Ninkovića, Ota Pirha, Leopolda Rankea, Vuka

Karadžića i Joakima Vujića, a u nastojanju da stekne slavu, doktor Trubar namerava

da svom proputovanju posveti dve knjige – jednu dokumentarnog karaktera (što prate

izvesna žanrovska kolebanja: hoće li to biti putopis, dnevnik ili pisma) i jednu

fiktivnog (reč je o pustolovini), čije bi pisanje, nadahnuto dnevničkim beleškama,

radije, radi nepristrasnosti, prepustio nekom drugom. Prva će ostati u njegovoj glavi

(ali ne i nesaopštena!), a drugu će poveriti hodočasniku (ili samo drugom licu

pripovedača) koga na povratku iz Srbije sreće u zemunskom karantinu, i to u groznici,

da bi nju, više prepričanu nego prevedenu, čitaocu predočio, kako to svedoči narator:

„pisac čije se ime nalazi na koricama ove knjige”. Kako u narodnom stvaralaštvu,

tako i u Savićevom romanu, priča se prenosi i višestruko posreduje, te „ubrzo okrilati”

i prima u sebe i nešto od onoga što se nije ili nije „baš tako” dogodilo. Isti narativi

tretiraju se bitno drugačije, te događaj dat u svoj neposrednosti proživljenog lako

prerasta u zapis blizak leksikografskoj odrednici. Želja da priča bude saopštena kako

bi proslavila svog protagonistu u doživljeno unosi čudesno, no ne isključuje

mogućnost da se čudo odista i zbilo.

Pomenute postmodernističke opsesije (pisanje o priči i pripovedanju, te ispitivanje

statusa istine) nalaze se u najtešnjoj vezi. One se, shodno tome, ispituju posredstvom

briljantno ukrštenih hronotopa pričanja i puta. Putujući da bi proverio verodostojnost

ispevanog, tragajući za istinom, doktor Valentino pronalazi čudo. A šta je čudo do

punije, zanimljivije, a neretko i istinitije naličje istine? Ukazujući na sposobnost

poezije „da se nosi sa tim čudovištem od zla koje, kao tama, pritiska svet” pripovedač

ukazuje na njenu ontološku nužnost (Ima li veće pohvale?). Ako „život bez varkanja i

nade nije život”, onda je posve jasno da pesma, koja iz života crpi svoje sadržaje, „ne

može bez laguckanja”. Ne možemo odoleti iskušenju da u pomoć prizovemo

Aristotela, tog apologetu književnosti, što je uvideo da je „pesništvo više filozofska i

ozbiljnija stvar nego istoriografija, jer pesništvo pokazuje više ono što je opšte”. To,

istini za volju, i Savićev roman sugeriše, no fikciji je u njemu pripisana i jedna odista

nepojmljiva (da ne kažemo čudesna!) moć: pesma ne samo što peva o onome što se

moglo dogoditi, već se ono o čemu ona peva, odista i moralo dogoditi, čak i ako fakta

to negiraju, jer da se nije dogodilo, makar i u prostorima stvaralačke imaginacije, s

one strane empirijski saznatljivog, pevač je ne bi ispevao.

Ne treba prenebregnuti: da bi se čudo doživelo, za njime se, kao za zakopanim

blagom u crkvi Janji, mora tragati. Doživeti čudo, znači preći put. Kako kroz prostor,

tako i kroz narativ i njegove nadasve igrive meandre („Ovakva priča, započeta

dolaskom u Beograd, prilično će trajati, sve dok se ne izvrgne u onu koja odgovara

naslovu na koricama rukopisa koji čitalac sada čita.”). Bez čudesnog život u Srbiji, u

kojoj se za reč izgovorenu protiv Knjaza odsecaju ruke i jezici i batinaju proroci, ne bi

117

Pag

e11

7

bio moguć, ali sa čudima, kao i sa stvarnošću, treba biti oprezan. Neka čuda najbolje

je ne doživeti. U takvoj Srbiji, zemlji lepih i svirepih čudesa, a ne „u toplim

bibliotekama i udobnim dvorcima” i baš zbog takve Srbije, nastaje velika poezija, kao

potvrda Valentinovog utiska da je ona „zemlja neobičnih suprotnosti. Zemlja sa više

lica.”

Savićev roman, dakle, ne samo da postavlja pitanja: ima li čudo status kakav ima

istina, i zaslužuje li fikcija status kao kakav dokument?, on na njih pruža i jedinstvene

odgovore. „Radujem se prizorima koje vidiš, nije važno da li stvarno ili u mašti.” (jer

ih vidiš!) Pesnička pravda, veli pripovedač, ravna je Božijoj. Ona najzad sustiže i

Knjaza, dajući sud o njegovoj vladavini ispunjenoj tiranijom i jednoumljem, no ona

mu ne odriče punoću i živopisnost karaktera. Postoji mogućnost, rekao je jednom

Pekić, da istinu o prošlosti saznamo kroz vrata umetnosti. Vrata Savićeve umetnosti

imaju karnevalski kolorit.

Mnogi odgovori, međutim, ne daju se do kraja iznaći, ni među faktima, ni među

čudesima. Jedina konstanta jeste traganje, jer „svet počiva na tajnama”. Zato obznanu

da priča počinje, prati ona da je došlo vreme za njen „Epilog”, sav u znaku

autopoetičkog preispitivanja. Epilogom, koji predstavlja dijalog između pripovedača i

njegovog pisca, ne stavlja se tačka na priču. Njime se sugeriše da je priča neumorno

traganje za otklanjanjem nedoumica koje se ne daju sasvim otkloniti, na čemu

počivaju njena neophodnost i neuništivost. On je ujedno i poslednja oda njenoj

vrednosti, jer se pisci, održavajući svet na koncima priče, još jedino njome bore protiv

nepravde.

Novi roman Milisava Savića čitaocima se ne preporučuje samo jedinstvenim i za

tumačenje izazovnim odnosom prema priči i pripovedanju, faktografskom i

fikcionalnom. Naklonjen kratkoj formi, Savić u nizu priča koje tvore organsku i, rekli

bismo, nedeljivu celinu, pokazuje lucidnost u izboru i primeni narativnih postupaka i

stilsko-jezičkih sredstava, što, pored izbora žanra i tematike, umnogome doprinosi

dinamici fabule i recepciji samoga dela. Ono se čita u jednom dahu, sa glasnim,

katkada od spoznaje gorkim, a katkada oslobađajućim smehom. Vrednost i značaj

dela, svojevrsne istorijske metafikcije, čitalačka publika je, nema sumnje, prepoznala.

Na to upućuje i činjenica da je doživelo ponovno izdanje. Ova kritika naš je pokušaj

da delo iznova preporučimo, ali i da sugerišemo moguće puteve istraživačkog čitanja,

koji se čine neophodnim, jer ono za to nudi mnoštvo povoda.

.

118

Pag

e11

8

Marjana Kalinić

DAVID PROTIV GOLIJATA

.

.

(Miroslav Ćurčić, I šampioni umiru, zar ne, Kikinda, Partizanska knjiga, 2019)

.

.

Pri prvom susretu sa romanom I šampioni umiru, zar ne, neupućena u poetiku

Miroslava Ćurčića, te svakako ne znajući šta da očekujem, uočila sam da tekst već na

vizuelnom planu deluje vrlo zanimljivo. Sačinjen je od kraćih fragmenata nejednake

dužine, koji se smenjuju poput filmskih kadrova, veoma brzo i sugestivno, čineći

čitaočevo oko zaoštrenijim, kako bi moglo da prati znakove koje mu proces čitanja

nameće.

Početak romana, kao i sam naslov, tematski su vrlo indikativni: „Ujak je umro

istog dana kad i Muhamed Aliˮ. Zahvaljujući povlašćenom mestu koje prva rečenica

neminovno zauzima, nagovešteno nam je da je smrt jedna od velikih tema ovog

romana. Junak koji otpočinje pripovedanje nalazi se u bolnici. Vest o ujakovoj smrti

podstiče ga na razmišljanja o svom proteklom životu, o ujakovoj sudbini, o prošlosti

svoje porodice i o drugim ljudima iz svoje okoline, poput komšinice Žane. Motiv,

tema, pitanje i atmosfera smrti na eksplicitan način objedinjuju sve ostale aspekte

romana. Svi likovi bili su svedoci smrti, svi razmišljaju o njoj i istovremeno žele da se

distanciraju od nje, jer uviđaju u kolikoj ih meri bez njihove volje određuje.

Preterano razmišljanje o proteklim događajima i neispunjenost sadašnjeg

života likova strukturno stvara prostor za drugi vremenski plan – za prošlost. Dva

vremenska plana neprestano se smenjuju, i nema propisanih pravila koji tu smenu

diktiraju. Likovi žive u sadašnjem trenutku, gotovo u 2019. godini, u kojoj je

objavljen i sam roman, budući da ih u tekstu zatičemo kako pojedine predmete kupuju

u Beogradu, u „Ikeiˮ. Međutim, njihovi životi potpuno su okrenuti prošlim

događajima koji „zabranjujuˮ dalji linearni tok bilo kakvih misli ili dešavanja.

Prošlost prožima ovaj tekst i kroz vizuelni plan. Naime, ekfraza je postupak

vrlo zastupljen u ovom romanu. Fotografija o kojoj se najviše govori je ona na kojoj

se nalaze ujak Adrijan i legendarni bokser Muhamed Ali. Pored toga, ujak je u svom

stanu jedan zid posvetio značajnim fotografijama iz ličnog i iz porodičnog života i

ovaj zid, vrlo sugestivno, nazvao – „memorijalnimˮ. Fotografija kao medij ima tu

moć da „zalediˮ određeni momenat i da u svesti posmatrača evocira hronotop u kojem

je nastala. Posmatrajući fotografije, likovi i sami bivaju „zaleđeniˮ u vremenu i mestu

kojem više ne bi trebalo da pripadaju.

119

Pag

e11

9

Gotovo je nemoguće da se na prvim stranicama romana ne postave pitanja:

„Čiji glas pripoveda? Ko je lik koji se ispoveda u prvom licu? Ko nam priča ovu

priču ?ˮ Na početku čitanja ovo pitanje se javlja kao vrlo intrigantno i izazovno.

Naracija isprva teče u prvom licu i ton je vrlo ličan i ispovedan. Potom, u sledećem

fragmentu pripoveda se u 2. licu jednine i uočavamo da nije uvek reč o istom junaku.

Pored pripovedanja u trećem licu u nekim trenucima, određeni fragmenti prikazani su

kroz prizmu dijaloga dvaju likova. Uočljiva je, dakle, heterogenost pripovednih

oblika, a samim tim i različite vizure likova. Kako vreme čitanja odmiče, percepcija

čitaoca se privikava na dinamizam pripovednih perspektiva i fokusira se više na

tematski i idejni plan romana. Drugim rečima, prestaje da nam bude važno koji lik

govori to što je rečeno, jer nam se čini da slična teskoba mori sve pripovedače.

Mnoga su pitanja koja ovaj roman otvara, a neka od njih postavljaju se već u

kontekstu naslova. O kom „šampionuˮ je u romanu reč? Da li je to neko od likova

koji se ispovedaju ili se naslovom evocira figura Muhameda Alija? Sasvim sigurno je

da na ovaj način figura boksera dobija određeno simboličko značenje. Čitav roman

govori o duhovnoj borbi sa mišlju o smrtnosti i prolaznosti, o borbi u kojoj nema onih

pobednika koji bi svoj trijumf posvedočili dizanjem ruke visoko iznad glave, kao u

ringu. Kraj romana ipak nikako ne odražava pesimističnost. Možda je samo

naophodno boriti se, čak i ako su izgledi za pobedu manji od onih koje je imao David

protiv Golijata. Na kraju krajeva – šampioni možda nikada zaista ne umiru.

.

120

Pag

e12

0

Jelena Cvetić

OPUSTOŠENO PROSTRANSTVO:

KADA TE UGASE POŽARI.

(Ognjenka Lakićević, Vodič kroz požare, Lom, Beograd, 2019).

.

…..Požar podrazumeva širenje vatre na brojnim tačkama. Požar je napadač i aktivna

destruktivna priroda koja narušava bezbednost i mora da se sanira. Požar pokreće

uzbunu i opasnost. Nakon njega uglavnom ostaje pustoš u kojoj pojedinac mora da se

snađe. Požari su, dakle, projekcija velikog broja uzastopnih ili istovremenih buktanja.

…..Iako je vokacija priručnika prvo što se nameće pri čitanju naslova, ova zbirka

pesama to nije. Senzibilitet koji teži da sebe objasni i utemelji struji kroz stihove,

preživljavajući svoje intimne požare. Oni bukte u svakoj pesmi, unutrašnji nevoljno

eskponirani ostaci snažnih emocija: ljubavi, tuge, usamljenosti, čežnje, straha. Vatra i

požar postaju metaforično obeležje svega što prevazilazi mogućnosti duha, svih

krasnih i opasnih čestica hipersenzibilnosti koje izbijaju na površinu, ne znajući da li

će tu preživeti, ali svesne opasnosti da ostanu tamo gde već jesu.

…..Motiv vatre i požara se ne tako stidljivo već pojavljivao u prethodnim zbirkama

Ognjenke Lakićević. Predstavljen je kroz male lokalitete njime zahvaćene –

skupštinu, sopstveno telo, budućnost, globalizujući se na „čitav svet gori” (Mrzim

poeziju). Čini se da ovde ima manje stihova o vatri i plamenu, za razliku od prethodne

zbirke u kojoj sve od njih vrvi: „eksplozije kada se čestice razlete i sve postane ništa”

(Sve je pank i sve je poezija), „kao hiljade cigareta gašenih po mojoj unutrašnjosti”

(Dom), „sprženi prizori”…

…..Lirski subjekt sažima svoje emocije sa spoljašnjim svetom i njegovim životnim

tokom, stapajući zaključke kroz jednu bolno otrežnjujuću sliku – sve je isto napolju

kao i unutra, čak i gore, zato nema poboljšanja, spasenja, nade.

…..Prostor ove zbirke je personalizovano opustošeno prostranstvo koje se oporavlja.

…..Neposredna i vizuelno veoma uspela deskriptivnost pesničkih slika uspostavlja

kontakt koji prepoznaje stih ne samo semantički, niti piktoralno, već počinje da ga

oseća. Neposrednost koju gaje muzička i vizuelna umetnost prodire kroz zapisanu reč

direktno do čitaoca, nalazeći u njemu ne samo empatiju već i dubinsko suočavanje sa

opustošenošću predela sopstvenog života.

…..Na momente se čini da je obraćanje pažnje na fokalizaciju, odnosno lociranje

lirskog subjekta, potpuno obesmišljeno. Lirski subjekt je neprestano tu, on

podrazumeva sopstvenu, izuzetno ličnu i do krajnosti subjektivizovanu persperktivu,

istovremeno reflektujući potpunu univerzaliju ljudskog iskustva: samoću,

121

Pag

e12

1

usamljenost, nedorečenost između sebe i sveta, nedostajanje, gnev, potrebu za

nežnošću, sećanja na detinjstvo. Govoreći kao „ja”, „ti”, „on”, „mi”, lirski subjekt

insistira na ličnom, intimnom kontaktu i na prisnosti. Nema prostora za obraćanje

onima koji se nalaze prekoputa, združeni i drugačije okrenuti. „Vi” nije pravac

kretanja lirskog subjekta, kao ni „oni”. Isuviše mistični i nedovoljno bliski da bi se

osetili, oni ostaju po stranu praveći mesta samo za prisutne i nekog ko je to ranije bio.

…..Kompozicija je gotovo pravilna, ciklična, uz dva dodatka. Čini se da ne

predstavljaju nikakvo izmeštanje u nepoznato, kao da je u pitanju nemogućnost otpora

jednom svedenom kompozicionom toku, koji teče prirodno poput godišnjih doba i

nosi njihove nazive. Zbirka počinje ciklusom pod nazivom U tvojoj kosi, kojem

pripadaju dve pesme, jedine izdvojene osećanjima zaljubljenosti i pripadanja, srećne

emocije koja se kasnije izvrće, beži, gubi, na momente vraća, pa ponovo nestaje. Kroz

čitavu zbirku sledi traganje za tim pesmama. Nigde se više ne pronalazi domovina

(„biću tvoja prva i poslednja/ domovina”), a ni smisao života („u čemu je smisao

života/ u tvojoj kosi”).

…..Leto je puno „neosporive tuge” koja „možda nije moja ali je postala ja”, leto je

početak, leto je toplo i strašno. Leto podseća da zapitanost iz detinjstva još uvek traje.

Biće se ne slaže sa poretkom („dakle, ovako izgleda poredak”), čiji model prvo

spoznaje u detinjstvu kroz porodicu, a zatim školu i šire okruženje. S pesmom Nikad

obazrivost počinju požari. Predstavljen je do krajnosti oprečan pristup bića – želja za

primenjenom destruktivnošću i želja za održavanjem svega u harmoniji „zapalila bih

svet/ da bih čim krene da gori/ telom gasila vatru/ i izvinjavala se svima”. Čitav ciklus

je cikličan, a pesma Komplikovana tuga opominje da će kraj života biti jednak

početku, dok se neprestano preuzimaju modeli ponašanja, modeli voljenja, intimne

jedinstvene neponovljive unapred šablonski predodređene ljubavi.

…..U ciklusu Jesen ponavlja se jedan manir iz prethodnih zbirki – telo je manifest

unutrašnje slabosti. Kroz jesen je prošlo sve: i osvrt na prepoznavanje ljubavi, i

reminiscencije na rana životna razdoblja koje opravdavaju neke sadašnje postupke, i

gubitak, i preispitivanje, i strah.

…..Centralni deo zbirke zauzima Zima. Ona ne predstavlja samo godišnje doba, čak

ni refleksiju unutrašnjeg stanja. Ona se pojavljuje kao privremena neumoljiva smrt

(„jedino se radovao/ samoubica u meni”). U pesmi-poemi, u čijoj formi je oblikovan

ovaj ciklus, nema ničega što navodi na optimizam. Zima je sa sobom ubila sve ostalo.

Zimski kvartal proširen je, dupliran („šest meseci je sneg padao i topio se”), zauzeo je

polovinu jedne godine, deo jednog životnog iskustva („ali ovo je bila zima mog

života”), apsostrofirajući neprolaznost svog uticaja.

…..Uporedo sa ovim delom zbirke tu je i ciklus Idiott. Iako uvek asocijativno vodi ka

Dostojevskom, ovo malo (beogradsko[1]) sklonište koje pruža zaklon od zime dobilo

je ulogu podrške. Predstavlja skupinu Drugih u kojima lirsko Ja traži svoj prostor. Tu

se (pro)nalaze ljudi koji na isti način pokušavaju da prežive, svako svoju zimu.

122

Pag

e12

2

…..Proleće podseća na prošlu zimu, nosi se sa onim što je nakon nje o(p)stalo, ali

nudi i nov, svež, empirijski razvijen pogled na život. Tako Pismo mojim

sestrama postaje neka vrsta pamfleta ženske solidarnosti, sestrinskih saveta.

Nadrealistički momenti protiču kroz zbirku, doprinoseći vizuelizaciji kompleksnosti

stanja duha.

…..Drveće je čest motiv u ovoj zbirci (u pesmi Moj savez sa drvećem „stabla me

podsećaju na/ ono što mi fali/ dostojanstvo”). Oseća se izvesna povezanost između

njega i pesničkog ja. Ipak, često je u nekoj sprezi sa domom. Nudi razumevanje,

podršku i utehu lirskom subjekt. Moguće i da odražava poistovećivanje. Lirski subjekt

usled usamljenosti i osećaja nepripadanja u potrazi je za mestom koje je izgubio –

domom. Drvo nikad nije unutar doma, već u dvorištu, ispred kuće, nadomak. Drveće

najlakše poklekne pred požarom, a požar se brzo širi kroz šume, ostavljajući dim u

tim brojnim velikim i malim svetskim plućima.

…..U pesmi Koliko je sati na fejsbuku stih „požar im je iza leđa” upućuje na opomenu

sreći, podseća da nešto može pokvariti čak i prosečne bezbedne sreće koje ne

razmišljaju o opozitnoj mogućnosti koja vreba.

…..Pesma Često sanjam kako gori moja zgrada pojavljuje se kao kulminacija straha

pred nestajanjem. Biće se nalazi u konfliktu neposredno pre oslobađanja: „jedva

čekam da izgore do kraja/ stepenice niz koje si poslednji put sišao”, ali i „ja tražim

tvoje dečije fotografije/ ne idem nikud bez njih”. Ipak, Ustanak svitaca najavljuje

pokretanje u dugom pravcu. Svici kao paradigma malim požarima, ali onima koji

osvetljavaju put u mraku, koji podsećaju na neprestanu promenljivost i nestabilnu

predivnu krhkost života, trepere, dajući svetlost mračnom vazduhu.

…..Zbirka se završava Letom i osvrtom ka ljubavi i njenim efektima i mogućnostima.

Uobičajene neobično opijajuće slike iz svakodnevnice, bliske onima na samom

početku zbirke, stižu do prostora na koje ljubav odlazi kada se naslute bezvremenske

odrednice koje ovde nisu upotrebljene, poput: stalno, do prestanka

življenja, zajedništvo, završavajući u maniru nežne naredbe osnaženog duha spremnog

na nove požare.

.

.

[1] Zaključak donet na osnovu koordinata koje su postavljene u pojedinim pesmama

iz ove zbirke (Povratak kući, Rođendan).

.

123

Pag

e12

3

Melida Travančić

ŽIVOT U OGLEDALU.

.

(Jovanka Stojčinović Nikolić, Neko je pozvonio, Art print, Banja Luka, 2019)

.

…..Jovanku Stojčinović Nikolić, autoricu šesnaest pjesničkih knjiga, prije nekoliko

mjeseci upoznali smo na jedan sasvim drugačiji način. Ovaj put čitalačkoj publici nije

se predstavila novom knjigom poezije (što smo od nje očekivali i na što smo navikli),

nego nas je iznenadila svojom prvom knjigom proze naslovljenom Neko je pozvonio.

Knjiga donosi zbirku kratkih priča koje Jovanka Stojčinović Nikolić nije počela pisati

sada, niti unazad nekoliko godina; to su priče koje ova autorica ispisuje duži

vremenski period, pa ako ćemo biti precizni, ona piše priče još od stupanja na

književnu scenu prije četrdeset godina. Iako su one uvijek bile u drugom planu, jer se

mjesto većinom prepuštalo poeziji, sada je trideset i sedam priča sabrano u knjigu

koja je podijeljena u nekoliko tematskih cjelina. Knjiga kratkih priča Neko je

pozvonio, tako je inspirativna da nas, zapravo, „tjera” na novo stvaranje, tjera nas da

mislimo o njoj, da analiziramo svaku priču do detalja, na kraju da o njoj i pišemo. Na

osnovu potrebe da o knjizi govorimo (da li samo kroz govor sa drugima ili da pišemo

o njoj) možemo zaključiti da je ovo jedna dobra, izuzetno dobra knjiga. Prije svega,

treba naglasiti da je na razini cijele knjige, bez obzira na to o kojoj temi da se govori,

da li je riječ o porodici, djetinjstvu, mjestima za koja se pripovjedačica snažno

emotivno veže, ili o drugim ljudima i njihovim sudbinama, pripovijedanje je

depatetizirano, racionalno i jasno. Ne treba zaboraviti da je autorica, prije svega,

pjesnikinja, te je tekst veoma često i poetski precizan. U ovim pričama,

najjednostavnije i najpreciznije kazano, sve je na svom mjestu: niti nešto nedostaje,

niti je nečega previše.

…..Na samom početku knjige postavljene su priče koje su tematski vezane za

djetinjstvo, za porodicu, mjesto rođenja, mjesto u kojem se provode najbezbrižniji

dani, dani u kojima dijete počinje da spoznaje svijet u/oko sebe. U ovim pričama

fokus je zadržan uglavnom na preživljenom/proživljenom, odnosno slikama iz

djetinjstva, i na osnovu tog iskustva oblikovane su prve priče u ovoj knjizi, koja i

počinje jednom takvom, naslovljenom Kriva kruška. Ovdje je pripovjedačica baka

koja evocira uspomene i unucima priča o svojim zgodama/nezgodama iz djetinjstva,

pa i o krivoj krušci, krivoj njenom krivicom. Naime, pomažući ocu pri sadnji kalema

nakrivila je mladicu, koja izrasta u krivo stablo, a koje godinama kasnije siječe

komšija, iz samo jednog razloga: baca sjenu na njegovo dvorište. S jedne strane,

prikazani su bezbrižni, sretni dani u životu jednog djeteta, a, s druge strane, prikazana

je ljudska okrutnost. Svijet je takav, pa eto – kao da unucima kaže baka, i ujedno ih

uvodi u taj svijet, ponekad čudesni, ponekad okrutni.

124

Pag

e12

4

…..Djetinjstva su različita i pisci ih, najčešće na temelju vlastitog iskustva (svjesno se

ukida granica između pripovjedača i autora) oblikuju u svoja djela. S jedne strane,

najčešće u književnosti susrećemo opise bezbrižnog djetinjstva, dok, s druge strane,

nerijetko nailazimo i na prizore manje lijepog, čak i traumatičnog. Kod ove autorice

kombinacija je i jednog i drugog, ali, treba napomenuti da ovdje nije riječ o nekoj

vrsti maltretiranja ili smrti bližnjih iz čega bi se oblikovala trauma. Pričama o

vlastitom djetinjstvu, autorica govori o jednom širem društvenom kontekstu, ona

progovara o socijalnim (ne)prilikama koje prate njeno odrastanje, školovanje, što se

možda najbolje ocrtava u priči Moj otac željezničar, koja je u pojedinim dijelovima

čak i potresna. Ćiro, čuveni voz, prestaje da saobraća, a otac, koji radi na željeznici,

stub mnogobrojne porodice, ostaje bez posla – takva je vrsta traume koju autorica nosi

iz djetinjstva. Slična je i priča Zelenkasti koferčić u kojoj se na jedan teatralni način

prikazuje rušenje iluzije o najljepšoj zelenoj torbi, koju djevojčica posjeduje i kojom

se ponosi, a koja se „utopi” i time nestaje u nabujalom potoku. Njen svijet se ne

raspada onog trenutka kada torba pada u vodu, njen svijet raspršen je onog trenutka

kada shvata da je torba, zapravo, napravljena od kartona.

…..„Zatečena prizorom stajala sam kao ukopana. (…) Šibali su me nanosi kiše,

izmaglice i vjetra. Strah koji se sve više useljavao u moje malo, dječije tijelo, odvajao

me od svega ostaloga. (…) Plakala sam na sav glas, koliko me grlo nosi, i dozivala

roditelje.” (Stojčinović Nikolić: 49)

…..Ovdje je riječ o tome da autorica svoja sjećanja iz djetinjstva, svoje emocije straha

i nemoći (u sve tri spomenute priče) prepoznaje/spoznaje i prenosi na papir, te od njih

oblikuje priče i time se oslobađa jednog pomalo traumatičnog iskustva.

…..U knjizi Neko je pozvonio priče jesu kratke forme, ali nisu sve posvećene

evociranju sjećanja na djetinjstvo. Mnoge od njih ispisane su u nekoliko efektnih

rečenica, bilježeći magnovene trenutke, pa se nakon čitanja zapitamo da li je sve

stvarno ili je sve plod autoričine mašte. U ovim pričama često snažno osjećamo glas

pjesnikinje, što Jovanka Stojčinović Nikolić i jeste, te uočavamo preplet poetskog i

proznog diskursa, pa sve izgleda kao da autorica dopunjava sadašnjim trenutkom sve

što nedostaje u stihu. Ona kombinuje objektivne opise i situacije sa pjesničkom

atmosferom.

…..Autorica pričama jasno prikazuje i realni svijet, koji je često duboko potresan. U

fokusu su ljudi koje poznaje, njeni prijatelji, poznanici, susjedi ili su to neki sasvim

slučajni prolaznici na ulici koji svojom pojavom postaju inspirativni i čiji lik ulazi u

priču. Cijela knjiga kao svoj lajtmotiv ima odnos autorice prema čovjeku, onome

prvom do nas, čovjeku sa kojim nas život sasvim slučajno spaja, pa barem za jedan

trenutak. Pored tog odnosa, tu je i odnos prema sebi, što se ogleda u velikom broju

priča, u načinu na koji Jovanka Stojčinović Nikolić posmatra sebe, i u stvarnosti i u

ogledalu, a upravo je ogledalo predmet koji se provlači skoro kroz svaku priču, samo

na drugačije načine. U ovim pričama književnost možemo posmatrati kao jednu vrstu

ogledala u kojem se reflektira stvarnost onakva kakva ona zapravo jeste – ogoljena,

125

Pag

e12

5

bez metafora, bez prikrivanja, potresna i bolna. Na taj način autorica knjige

priča Neko je pozvonio dijelove ili bolje reći (ponekad) krhotine svakodnevice spaja u

smislene cjeline i oblikuje priče o sebi i ljudima iz svog okruženja.

…..Jovanka Stojčinović Nikolić ovom knjigom neće zaobići ni opsesivnu temu

književnika, a to je tema smrti. Smrt se provlači kroz mnoge priče (Dvije

svijeće, San, Posljednji skok u vodeno ogledalo i dr.), ali ona je najefektnije prikazana

u priči naslovljenoj Iza ogledala, u kojoj je nekoliko prepoznatljivih motiva značajnih

na razini cijele knjige: smrt, ogledalo, svjetlost i bjelina. Autorica će, na koncu,

konstatirati:

…..„Smrt je prevara. Najobičnija prevara. Teško će joj povjerovati. Svijet je život

smrti. Opasnost života. Pritisnut naivnostima mnogih, pa i mojom. Da sam malo

mlađa, pronašla bih lijek za posljednji minut života. Tamo iza ogledala. Iza kojih raste

strah od vlastitog viđenja u njegovoj dubini. Moje ime sada je bol. Ali neka,

sviknuće…” (Stojčinović Nikolić: 126)

…..Smrt je dio nas kao da ovom pričom poručuje autorica, a književnost je stvarnija

od ogledala, jer u ogledalu jedino što vidimo jeste naša prolaznost, dok je svako

književno djelo zasnovano na jednoj zaokruženosti Svijeta. Ne postoji početak, niti

postoji kraj. Sve kruži. Jedna smrt, jedno rođenje… I tako u nedogled. Čovjek i život

prolazni su, a gledati sebe u ogledalu nije ništa drugo do spoznaja Svijeta onakvim

kakav on zaista jeste, to je pogled i u realno i u imaginarno (kako želimo da bude,

kako želimo da vidimo), to je pogled u sebe, u svoj unutrašnji svijet, misli i osjećaje, u

svoju prirodu. U knjizi Neko je pozvonio stvarnost je transformirana u maštu, ili je

ponekad mašta transformirana u stvarnost, ali na jedan drugačiji način i u jedan

specifični oblik svojstven samo književnici Jovanki Stojčinović Nikolić.

126

Pag

e12

6

Ana Prolić

127

Pag

e12

7

KAO VODA

DJEVOJČICA – Lea, s pletenicom u kosi

DJEČAK – Val, sa žutim čizmicama na nogama

PRIPOVJEDAČICA – ona zna sve

MAMA 1 – mama djevojčice Lee

MAMA 2 – mama dječaka Vala, ima veliku pregaču oko struka

i sve ostalo što se kreće, govori i preobražava

1. GENEZA JEZERA

(Kretanje oblaka scenom. Od svih se izdvaja jedan. Izlazi Pripovjedačica. Atmosfera

je tajanstvena, snolika, meka.)

PRIPOVJEDAČICA: Bilo jednom…

Bilo jednom, bilo je i bilo. Bilo je veliko, bilo je duboko, bilo je na razmeđu šume i

livade, odmah ispod špilje, odmah iznad sela.

Bilo je….

Rodilo se iz oblaka koji je nastao od devet kapljica.

Tih devet kapljica nisu se željele spustiti na zemlju, nego im se plutalo nebom.

Primile su se za ruke i umjesto kiše, postale su mek, bijeli oblak.

Oblak je bio sretan.

I kapljice u oblaku su bile sretne.

Oblak se podizao i spuštao. Širio se i skupljao. Ovako: kao dah.

128

Pag

e12

8

Letio je s pticama, ljuljao se s vjetrom, šuljao se za suncem, kretao se nebom, putovao

za danima.

I onda se oblaku, točnije, jednoj kapljici, bilo…bilo nešto drugo.

Dosadilo joj je biti visoko, s pticama.

Bilo joj se nešto drugo.

Recimo duboko, s ribama.

Počela se meškoljiti kao da ju nešto svrbi na leđima. Pa se išla počešati,a držiš se za

ruke.

A znamo što se događa kada se ideš počešati.

Pustila je ruku kapljice lijevo do sebe, a ona, začuđena, ruku ove do sebe… i oblak je

počeo podrhtavati, kihati, prevrtati se i obrtati… i postao je jezero.

Da!

Nije nestao!

Izokrenuo se i pretočio!

Kapljice vode željele su ostati zajedno pa nisu pale svaka na svoju stranu: jedna na

stablo, jedna na cestu, jedna u more, jedna na dječju glavu, nego su pale sve zajedno u

jednu malu udubinu između livade i šume, ispod špilje.

Tu su se omotale u jednu travku i rasle i rasle.

Najprije su bile malo jezero.

Više nalik lokvi u koju možeš ugaziti.

Ali jezero je raslo i raslo i naraslo u duboko i veliko jezero.

Jezero je bilo vrlo sretno.

Bilo jednom jedno jezero.

1. DJEČAK I DJEVOJČICA U IGRI

LIVADA

(Pripovjedačicu prekida dječakov smijeh.)

DJEVOJČICA: Gdje si?

129

Pag

e12

9

DJEČAK: smijeh

DJEVOJČICA: Pa sad si bio tu!

(Otvaranje/zatvaranje prostora; svojevrsna igra skrivača. Djevojčica traži dječaka,

ali joj on stalno izmiče. A zašto? Zato što traži gusjenicu. Djevojčica traži Dječaka,

Dječak traži gusjenicu, gusjenica traži kapljicu vode.)

DJEČAK: Ma gdje si? Pa sad si bila tu!

PRIPOVJEDAČICA: A bili jednom i Djevojčica i Dječak.

U stalnom traženju i otkrivanju.

Djevojčica s pletenicom u kosi često je tražila Dječaka.

DJEVOJČICA: Gdje si? Pa sad si bio tu! Vidjela sam te!

PRIPOVJEDAČICA: Jer ga je voljela.

Pa i onda kada je bila malo ljuta na njega, kao recimo sada.

Pa i onda kada je bila malo ljuta na sebe, kao recimo isto sada.

DJEVOJČICA: Ako se ne pojaviš, idem doma i idem zauvijek i više se neću igrati s

tobom.

PRIPOVJEDAČICA: Veli tako, a zapravo ne misli tako.

DJEVOJČICA: Gdje si?

(Djevojčica nestaje, pojavljuje se dječak.)

PRIPOVJEDAČICA: Dječak u žutim čizmicama uvijek je tražio…

DJEČAK: Tražim…nešto što se miče i nešto što migolji i vrpolji se i što je zeleno!

Tu si!

(Pojavljuje se GUSJENICA.)

DJEČAK: Dođi! Brzo!

PRIPOVJEDAČICA: Ono što je našao, uvijek je dijelio s Djevojčicom.

Jer, ako nije, kao da i nije našao.

130

Pag

e13

0

DJEČAK: Lea! Pa daj! Gdje si!

Nikad te nema kad te treba biti!

(Pojavljuje se djevojčica.

Njihov razgovor iz početnog sukoba, prelazi u igru. Njima dobro poznatu.)

DJEVOJČICA: Nije istina! Ja sam uvijek tu, ali ti stalno nestaješ! I onda zaboraviš

na mene!

DJEČAK: E, nije istina! Nego je naopačke!

DJEVOJČICA: E, nije, nego je!

DJEČAK: Nego je naopačke!

DJEVOJČICA: Nego sam ja uvijek tu!

DJEČAK: I ja.

(Gusjenica se miče po vlati trave.)

DJEČAK: Evo je! Gusjenica! Vidi kako se čudno miče! Drugačije od zmije i

drugačije od crva i

skroz drugačije od one gusjenice koju sam našao neki dan!

DJEVOJČICA: Meni kao da i nije gusjenica, nego kao da se kreće vlat trave!

DJEČAK: Ti uvijek vidiš nešto drugo od onoga što je! Naopačke!

DJEVOJČICA: I kao da ne gmiže, nego kao da diše!

DJEČAK: Evo te, opet! Ja ti pronađem jedno, a ti u tome nađeš drugo! Nije vlat,

nego je

gusjenica! I ne diše, nego…

(Gusjenica „popije“ kapljicu vode koja je bila na vlati trave i pretvara se u leptira.)

DJEČAK: …nego je leptir!

DJEVOJČICA: ( za sebe) Ili gusjenica koja leti!

(Leptir odlijeće. Dječak i djevojčica kreću za njim. Love leptira.)

131

Pag

e13

1

ŠUMA

(Leptir ih dovodi u šumu. Gusta je to i stara je to i čarobna je to šuma.)

PRIPOVJEDAČICA: Leptir najljepših krila doveo ih je do šume.

A gusta je to i stara je to i čarobna je to šumovita šuma.

(Djevojčica i Dječak su se opet razdvojili. Djevojčica bi voljela pronaći leptira, ali ju

je malo strah šume i svih zvukova i… ma strah ju je!)

DJEVOJČICA: Val! Val! Gdje si? Mislim da je vrijeme da se vratimo doma. I leptir

se vratio.

Val!

DJEČAK: Tu sam!

DJEVOJČICA: Ma gdje? Čujem te, a ne vidim te!

DJEČAK: Krivo gledaš!

DJEVOJČICA: Naopačke!

(Djevojčica podiže pogled. Dječak se popeo na vrh stabla. Ili vrlo blizu vrhu. Legao

je na granu kako bi došao što bliže jednom listu.)

DJEVOJČICA: Ma što radiš gore?

DJEČAK: Gledam.

DJEVOJČICA: Silazi!

DJEČAK: Gledam.

DJEVOJČICA: Možeš gledati i odozdo!

DJEČAK: Ne mogu tako dobro!

PRIPOVJEDAČICA: A gledao je jedan list. Ali ne bilo kakav list.

DJEČAK: Vidi! Ovaj tu list…

132

Pag

e13

2

DJEVOJČICA: Ima ih sto! Ima ih cijela šuma! Ima ih i bliže zemlji. I bliže meni.

Val!

DJEČAK: A, ne! Svaki je drugačiji!

(Zapuhne vjetar i list se odvaja od stabla. Pluta po zraku.)

DJEČAK: Glupi vjetar! Otrgnuo mi je list!

(Djevojčica zadivljeno promatra list koji pleše po zraku. Na trenutke, oblikom i

načinom kretanja podsjeća na ribu koja pliva.)

DJEVOJČICA: Malo je list, malo je riba…

(Dječak skače sa stabla, što uplaši Djevojčicu. Ne, nije on mogao sići lijepo!)

DJEČAK: Glupi vjetar! I glupi list!

DJEVOJČICA: Nije glup! A nije ni list. Vidi…pliva…

(Počinje padati kiša.)

DJEČAK: Kišššššššššaaaaaaa!

DJEVOJČICA: Kišaaaaa!

DJEČAK: Paaaaadaaaaaa!

DJEVOJČICA: Paaaaaaaaaada!

(Dječak uzima list i stavlja ga iznad Djevojčičine glave. Primaju se za ruke i potrče.)

(Dječak i Djevojčica utrčavaju u špilju. Mrak. Zvukovi špilje.)

ŠPILJA

DJEČAK: Tu ne pada.

DJEVOJČICA: Ne. Tu ne pada.

Ali je hladno. I vlažno. I mračno. I…

133

Pag

e13

3

PRIPOVJEDAČICA: Jer tako obično i biva u špiljama.

(Jeka uzvraća rečenice djevojčice.)

JEKA: Hlaaaadnooo….mraaaačnoooo….

DJEVOJČICA: Ne rugaj mi se.

DJEČAK: Ne rugam. To je (vikne) jeka!

JEKA: Jeka….jeka…

PRIPOVJEDAČICA: Djevojčica je još snažnije stisnula Dječaka za ruku.

(Igraju se s jekom.

Spušta se pauk. Prelazi po ruci Djevojčice. Omotava ju nitima. Djevojčica uživa u

tome, ne sluteći o čemu je riječ.)

DJEVOJČICA: Val, klupko baršuna mi se kotrlja niz ruku.

DJEČAK: Klupko?

DJEVOJČICA: Baršuna. I omotava ju svilenom niti.

(Dječak pali ručnu svjetiljku. Osvjetljava pauka. Djevojčica vrisne! Dječak skida

pauka.)

DJEČAK: Klupko baršuna.

DJEVOJČICA: Nije smiješno! I zašto nisi prije upalio svjetiljku?

(Uzima mu svjetiljku.)

DJEČAK: Zato što…

PRIPOVJEDAČICA: Zato što mu je bilo lijepo stajati tako u mraku i ne vidjeti ništa

i ne misliti

ništa i samo držati Djevojčicu za ruku.

I slušati kako vani romori kiša.

134

Pag

e13

4

DJEVOJČICA: Zašto nisi?

DJEČAK: Eto, zato!

(Uzima joj svjetiljku.

Otimaju jedno drugome svjetiljku iz ruke. Svjetlo/sjena igra po stijenama špilje.

Otimanje prelazi u svjesno manipuliranje. Otkrivaju stalagnite i stalaktite.)

DJEVOJČICA: Vidi! Špilja je tu i tamo iskočila iz kože.

DJEČAK: (trudi se impresionirati Djevojčicu) Stalagmiti! (Djevojčica nije

impresionirana, Pokušat če drugačije) To ti je kad u vodi ima previše minerala i onda

oni…

DJEVOJČICA: A vidi ovo! Tu si je stavila naušnice!

DJEČAK: Stalaktiti. (Malo je tužan što ga Djevojčica ne čuje) To su ti stalagmiti

naopačke… Ma, nema veze.

DJEVOJČICA: (Ali, naravno, da ga je čula. Nježno.) Ti znaš sve o svemu.

Stala…gmitiktiti…

DJEČAK: (ovo nije očekivao) Ma ne. Znam samo kako se zove. A ti znaš ono što je

ispod imena. Kao da vidiš iza oblika.

(Svjetiljka je došla i do jata šišmiša. A njima se ta svjetlost baš i nije svidjela, pa su

poletjeli.)

DJEČAK I DJEVOJČICA: Šišššššmiiiišššššš….

JEKA: Ššššš!

DJEČAK: Gasi svjetiljku!

DJEVOJČICA: I bježi!

(Dječak gasi svjetiljku. Djevojčica ga prima za ruku. I što? Pa bježe!)

1. DJEČAK I DJEVOJČICA NA

JEZERU

135

Pag

e13

5

DJEVOJČICA: E, sada je stvarno vrijeme da krenemo doma.

Mame su rekle prije mraka. A on, samo što nije

DJEČAK: Ali još nije! Dođi!

DJEVOJČICA: Čekaj!

Kud idemo?

DJEČAK: Ne znam! Dalje!

PRIPOVJEDAČICA: I tako su jednoga, ni vrućega, niti hladnog, nego baš ugodnoga

dana, stigli

do jezera koje je prije bio oblak koji je prije bio devet kapljica

kiše.

DJEČAK: Lea, dođi! Našao sam! Našao sam…

DJEVOJČICA: Jezero!

DJEČAK: Da! Još neki dan nije bilo tu!

Kako je to moguće?

DJEVOJČICA: Možda je. Možda samo nisi dobro gledao.

DJEČAK: Mislim da bih vidio ovaaakooo veliko jezero.

DJEVOJČICA: Možda nije bilo ovako veliko. Možda je bilo malo, pa si ga samo

preskočio.

DJEČAK: Da, sigurno. Naraslo je preko noći!

DJEVOJČICA: Pa i ja rastem preko noći. Kad je mjesečina, onda još i više. Zašto ne

bi i jezero?

PRIPOVJEDAČICA: Bio je to opet onaj trenutak u kojem ju je volio, iako mu je išla

na živce.

(Hoda po rubu jezera.)

DJEVOJČICA: Daj, pazi, smoćit ćeš si ćizmice.

Val, pazi, past ćeš unutra. A tko zna koliko je duboko!

DJEČAK: Da. Tko zna…

DJEVOJČICA: A ti ne znaš plivati.

136

Pag

e13

6

DJEČAK: Znam! Znam plivati! To moj brat priča gluposti! Znam! I znam skakati na

glavu, isto!

(Uzima kamenčiće i počinje ih bacati u jezero.)

DJEVOJČICA: Nemoj!

Tko zna što je u jezeru!

I tko je u jezeru.

Daj nemoj! Možeš pogoditi neku ribu u glavu.

DJEČAK: Ista si kao moja mama. I baka. I tata. I svi.

Nemoj, nemoj, nemoj!

Pazi, nemoj, pazi!

Kako ću otkriti bilo što, ako ne smijem ništa?

(više za sebe) Kao da je ovaj svijet jedna velika opasnost!

(Uzima štap i pokušava njime izmjeriti koliko je duboko. Gura i ruku u jezero. Sve do

lakta. Pa do ramena. Ali štap pada u vodu.)

DJEVOJČICA: Pazi! Tko zna što je na dnu! I tko zna kakvo je jezero!

(Kada se nagnula da povuče Dječaka, Djevojčica je spazila svoj odraz na površini.)

PRIPOVJEDAČICA: Odrazi Dječaka i Djevojčice titrali su na površini.

I kako bi došao koji val, uplivali bi jedno u drugo, tvoreći novo lice, lice

jezera.

Da, naravno da i jezera imaju lica.

(Isprobavaju razne grimase.)

DJEČAK: Hej! Što je ovo bilo?

137

Pag

e13

7

(Djevojčica pipa lice.)

DJEVOJČICA: Ne znam.

PRIPOVJEDAČICA: Odrazi Djevojčice i Dječaka odmetnuli su se od njihovih lica,

kao i one

kapljice od oblaka, razlili se po mreškavoj površini čarobnog

ogledala i

otplutali kao dva otpala lista. Ili dvije zaljubljene ribe.

1. ODRAZI NA POVRŠINI JEZERA

(Promatranje odraza se „prebacuje“ na izvođače. Pipaju lica, promatraju jedno

drugo.

Dugo i polako. Poetski. S riječima. Ili bez riječi. Nevažno.)

DJEČAK: Je l’ mi lice tu? Jesam ja tu?

DJEVOJČICA: Val, gdje si? Malo prije si bio… (Dječak je uplašen. ) Je, je. Ti tu,

lice tu.

A moje?

DJEČAK: Hm…

DJEVOJČICA: Val? Val!

DJEČAK: Na mjestu. Evo, sve ti je tu. (dodiruje ju) Zatvori oči pa ćeš vidjeti.

Nos ti je tu, usne, obrazi, brada, čelo, oči, trepavice, obrve. Ruke.

DJEVOJČICA: A kako izgledam?

DJEČAK: Kao i uvijek. Lijepa si. U meni kao da svaki put kada te ugledam poleti

leptirić

(ups!) Zapravo, možda su ti oči malo veće nego jutros, kada pogledam bolje.

138

Pag

e13

8

DJEVOJČICA: Ma, meni ti se tako oči povećaju kada se smrači.

I povećaju mi se kada vidim nešto lijepo.

Nešto što je van mene, a čini mi se kao da sam ja.

Recimo kada vidim tratinčicu.

I sad tebe.

Ti si malo tamniji, nego jutros! To je od onih kupina koje si pojeo.

DJEČAK: Ma daj!

DJEVOJČICA: Pa da. Ja uvijek pobijelim kada jedem sir i vrhnje.

MAME: Lea! Val! Kući! Mrak! Večera!

(Djevojčica odmah ustaje.)

DJEVOJČICA: Dođi, idemo!

DJEČAK: Ne još! Nisam razotkrio jezero.

DJEVOJČICA: Val!

MAMA 2: Val!

(Dječak je i dalje prikovan uz jezero.)

DJEČAK: Ne znam što sve pliva u njemu, niti koliko je duboko, niti što mu je sve na

dnu, niti…

ništa ne znam!

DJEVOJČICA: Val!

DJEČAK: Lea.

MAMA 1: Lea!

DJEVOJČICA: Daj, doći ćemo sutra! Sada je mrak. I onako ništa ne vidiš.

DJEČAK: Vidim ja i u mraku!

DJEVOJČICA: Val!

139

Pag

e13

9

DJEČAK: Sutra možda ne bude jezera. A ni naših odraza u njemu.

DJEVOJČICA: Ne može ga ne biti!

(Odlaze)

1. POVRATAK KUĆI

Povratak kućama. Radnja scene se odvija u dvije susjedne kuće.

PRIPOVJEDAČICA: Djevojčica i Dječak vratili su se domovima, mamama,

večerama i krevetima.

(Kuća 1, krevet )

MAMA 1: (uz Djevojčicu) A sada na spavanje.

DJEVOJČICA: A priča?

MAMA 1: Da, imaš pravo. Priča. (Suprotno očekivanom, mama se namješta za

slušanje priče. Pali se svjetlo noćne lampice. Za vrijeme priče, do lampice će doći i

leptir čijem smo porodu svjedočili.) Slušam.

DJEVOJČICA: Bila jednom jedna gusjenica.

Jednoga dana, nakon što je popila kapljicu rose s lista, postala je leptir.

Lijep, lagan, zračan leptir.

Leptir iznad tratinčica, iznad grana, leptir oko svjetiljke, na vrhu moje

glave.

Prije nego što je postala leptir, gusjenica se morala začahuriti.

U čahuri joj je bilo malo tijesno i mračno i malo ju je bilo strah.

Kao kada se probudiš usred noći i misli ti razne dolaze.

S lijeva, s desna, odozgo, odasvud.

A ti nemaš kamo.

Ili kao kada učiniš nešto što ti ne kaže srce i što ti ne kaže trbuh.

Ili kada ne učiniš nešto što ti kaže ptica i što ti kaže san.

140

Pag

e14

0

Dobro; jako joj je bilo tijesno i jako ju je bilo strah!

Ali znala je: čahura će puknuti, strah će nestati,a ja ću poletjeti!

(Prebacujemo se u kuću 2. Dječak je još jako budan i energično priča mami o

otkrićima.

Najprije vidimo list (kojega smo isto vidjeli u sceni šume) kako mijenja boje, leti

zrakom i čini sve što čine listovi – ribe.)

DJEČAK: Eto, mama, to sam ti ja danas otkrio.

Sve se stalno mijenja.

Oblici. I bića, isto.

I još sam otkrio jezero, mama. Mama, otkrio sam jezero!

MAMA 2: Bravo!

A sada je vrijeme za spavanje!

Trebaš se dobro odmoriti za novi dan i nova otkrića.

Do kojih, molim, neka dođe bez veranja, pentranja, spuštanja, hodanja po

rubovima, provlačenja, zavlačenja, mokrih majica, poderanih hlača, kašnjenja na

večeru i svih ostalih putešestija kojima smo rekli ne.

Lijepo sanjaj.

(Mama 2 pokriva Djačaka. Prebacujemo se u kuću 1. Mama 1 pokriva Djevojčicu

koja već spava.)

MAMA 1: Laku noć, sanjalice moja.

(Mama 1 i Mama 2 zažele laku noć jedna drugoj. Zašto ne. Mrak.)

1. ISKRADANJE I UTAPANJE

PRIPOVJEDAČICA: Ali Dječak nije mogao zaspati.

141

Pag

e14

1

(U mraku se, kao i u špilji, pali ručna svjetiljka. Odlazak Djačaka na jezero.

Svjetlosni trag u mraku.)

PRIPOVJEDAČICA: Nije mogao prestati misliti na jezero, niti na njihove odraze na

površini.

Došao je do jezera.

U Dječaku je vrpoljilo.

Od znatiželje, od pitanja, a malo i od buhtla koje je večerao.

Dječak je, naime, jako volio buhtle.

DJEČAK: Koliko je duboko?

Što je na dnu?

Što je u trbuhu jezera?

Je li toplo ili hladno ili je taman?

Otkuda se pojavilo?

Zašto se pojavilo, što želi?

PRIPOVJEDAČICA: I u jezeru je vrpoljilo.

Znatiželjnim kapljicama opet su popuštale ruke.

DJEČAK: Vidi!

PRIPOVJEDAČICA: Psssst!

DJEČAK: A, da, Lea sanja.

Joj, nikad je nema kad bi je trebalo biti.

PRIPOVJEDAČICA: Odraz punog mjeseca prelio se preko odraza Djavojčice i

Djačaka, tako da

su sada izgledali kao u okviru na bakinoj komodi.

Dječak je skočio u srce okvira. U jezero!

(Dječak skida svoje čizmice i stavlja ih pokraj jezera. Skače. )

(Spot svjetla koji osvjetljava Djevojčicu u krevetu. Sanja)

DJEVOJČICA: Ali čekaj! Val, ti ne znaš!

A mrak je!

142

Pag

e14

2

I jezero je!

I vrulje su na njegovom koritu!

I vrtlože i povlače na dno!

(Utapanje dječaka.

Nakon utapanja dječaka: prazna slika.

Ništa se ne događa. Samo mjesec obasjava površinu jezera.)

PRIPOVJEDAČICA: Mjesec je dugo čekao Dječaka da ispliva.

Jezero ga je pokušalo podići na površinu, ali Dječak je bio teži

od jezera.

DJEČAK: Bilo jednom…

DJEVOJČICA: Bilo jednom…

DJEVOJČICA I DJEČAK: Bilo je i bilo.

DJEVOJČICA: Bilo je veliko.

DJEČAK: bilo je duboko.

DJEVOJČICA: Bilo je na razmeđu šume i livade, odmah ispod špilje, odmah iznad

sela.

DJEVOJČICA I DJEČAK: Bilo je….

PRIPOVJEDAČICA: Mjesec je zamijenilo sunce.

Dan je zamijenio noć.

1. DJEVOJČICA TRAŽI DJEČAKA

(Jutro je. Djevojčica čeka Dječaka da krenu na igru. U ruci drži buhtlu. Još toplu.)

DJEVOJČICA: Daj, Val, gdje si?

PRIPOVJEDAČICA: Sljedećeg jutra, kao i svakoga jutra, Djevojčica je čekala

Dječaka da zajedno odu na livadu.

DJEVOJČICA: Ili u šumu. Ili da ne odemo nigdje.

143

Pag

e14

3

PRIPOVJEDAČICA: Ali … da zajedno.

DJEVOJČICA: Val, gdje si?

Ja sam tu, a ti si opet nestao!

Opet je otišao za nekakvim vjetrom ili zvukom ili sovom.

I opet je zaboravio na mene.

Val?

Daj, moram ti ispričati što sam sanjala. Val!

(Djevojčica traži Dječaka, kao u prvoj sceni. Otvara sve prostore koje su prolazili

zajedno. Livadu, šumu, špilju i na kraju dolazi do jezera.

Kako odmiče traženje, tako je nemirnija. Osjeća da nešto nije kako treba.)

PRIPOVJEDAČICA: Djevojčica je tražila dječaka. Posvuda.

Tražila ga je na livadi.

DJEVOJČICA: Podigla sam svaku travku. I zelenu – Val? i tanku- hej! i rosnu i

osušenu–Val!

PRIPOVJEDAČICA: Ali tamo ga nije bilo. Pa je otišla u šumu.

Obišla je svako stablo, zavirila iza svakoga grma, okrenula

svaki list.

DJEVOJČICA: Ma cijelu sam šumu preokrenula naopako!

PRIPOVJEDAČICA: Ali, ni tu ga nije bilo.

DJEVOJČICA: Samo lišće i lišće i lišće! A moj Val? Val?

PRIPOVJEDAČICA: Ali, Djevojčica nije odustala.

Uputila se u špilju.

DJEVOJČICA: I opće me nije strah! Val!

PRIPOVJEDAČICA: Uvukla se u svako udubljenje i ispupčenje. Sasvim pod kožu

špilje.

Snažno je ratvorila oči i dobro je gledala.

I još ga je znažnije dozivala.

DJEVOJČICA: Vaaaaal!

144

Pag

e14

4

PRIPOVJEDAČICA: Ali odgovarala joj je samo jeka.

Krenula je dalje.

Pitala je leptira, šišmiše, ptice, radnika na polju, kamenje na

putu.

DJEVOJČICA: Jeste li vidjeli mog Vala? Dječaka u žutim čizmicama?

PRIPOVJEDAČICA: Ali nitko ga ni vidio, ni čuo.

Nitko nije znao gdje je.

DJEVOJČICA: Daj, Val, ovo nije lijepo!

Ne možeš tako!

Vidi, i buhtla se ohladila! S pekmezom od šljiva!

Morat ću ju pojesti. Sama. (sebi) A finija je kada ju jedemo zajedno.

Val?

PRIPOVJEDAČICA: I tako je došla i do jezera.

I tako je noć došla do nje.

I tako je…

(Pripovjedačica stavlja do Djevojčice Dječakove čizmice. Djevojčica ih uzima, grli i

potrči kući.)

DJEVOJČICA: Val! Ne! Val!

PRIPOVJEDAČICA: Djevojčica je potrčala koliko su je noge nosile.

1. DJEVOJČICA I DJEČAKOVA

MAMA

U kući 2. Mama 2, Dječakova mama, sjedi. U krilu drži Dječakove žute čizmice.

Djevojčica sjedi do nje. Mama 1, do Djevojčice.

MAMA 2: Val, Val, Val…

(Dječakova majka, žena s pregačom, plakala je i držala Dječakove

žute čizmice u krilu.

Čvrsto ih je privijala na prsa.

145

Pag

e14

5

Djevojčica je plakala i držala hladnu buhlu u platnenoj maramici.)

PRIPOVJEDAČICA: Obje su šutjele i osjećale se bespomoćno.

MAMA: Jer tako šutiš kada ti je posred grudiju rupa.

DJEVOJČICA: I tako sjediš, nepomičan, kada znaš da više nikada nećeš vidjeti

Dječaka.

Ni ujutro, ni u podne, ni navečer, ni za tri dana, ni nikada.

PRIPOVJEDAČICA: Jer Dječaka više nema.

(Djevojčica naglo ustaje.)

DJEVOJČICA: Ne, ne i ne!

PRIPOVJEDAČICA: Osjećala je da ne može nešto samo tako prestati biti, nestati,

rasplinuti se

u ništa.

A osobito ne Dječak.

Nikako njezin Dječak.

DJEVOJČICA: Nisam dobro gledala!

Nisam dovoljno raširila oči.

Nisam gledala iza!

Nisam naopačke!

(Djevojčica istrči iz kuće i trči, trči, trči. Trčeći ponavlja zadnju rečenicu kao

mantru.)

Znam što ću!

PRIPOVJEDAČICA: Ugrabit će dječakov odraz s površine jezera i umiti se njime.

DJEVOJČICA: Možda ga malo i popiti.

To ću!

PRIPOVJEDAČICA: Nadala se: dječak će osjetiti trnce na licu i izroniti iz jezera.

1. NESTANAK JEZERA

146

Pag

e14

6

(Promatramo transformaciju jezera u oblak.)

PRIPOVJEDAČICA: A jezero…

A jezeru se, točnije onim kapljicama, opet htjelo biti nešto

drugo.

Upoznalo je sve patke, omotalo sve ribe, dodirnulo svaki kamen.

I sada mu se htjelo, kao i dječaku, nešto novo.

Htjelo mu se kretati. Putovati. Ići. Mijenjati.

I tako se jezero počelo komešati, onako, kao kada se premećeš po

krevetu, pa ti malo izviri noga, malo ruka, malo ispadne jastuk.

Potom se počelo nabirati i skupljati. Kao lice starice.

Kapljice su opet pustile ruke i jezero se izokrenulo naopačke.

Kao kada izvrneš torbu naopačke kako bi ispale sve mrvice, novčići i

ključevi.

I na kraju je isparilo.

Ali ne, ne!

Nije nestalo!

Samo se uzdiglo u mek, bijel oblak u kojem se uzbuđenih devet kapljica

složno držalo za ruke.

I bio tako jednom jedan oblak.

1. PRIZIVANJE

(Djevojčica dolazi do mjesta gdje je (nekada) bilo jezero.)

DJEVOJČICA: Gdje si? Gdje je? Kako?

PRIPOVJEDAČICA: Jezera nije bilo!

Na mjestu jezera, nalazilo se samo korito još uvijek vlažnih stjenki.

147

Pag

e14

7

DJEVOJČICA: Gdje si? Gdje je? Kako?

PRIPOVJEDAČICA: Ni dječakovoga odraza u jezeru nije bilo!

DJEVOJČICA: Ne, ne i ne.

(Djevojčica ulazi u korito jezera i legne u njega.)

PRIPOVJEDAČICA: Nadala se: ako ustraje, jezero će se vratiti.

I Dječak će se vratiti.

Sklupčala se, naslonila glavu na kornjačinu kućicu i pokrila se

rukama.

DJEVOJČICA: Vrati se.

(…)

Val, vrati se.

(…)

Gdje si?

1. SPOZNAJA

(Odjednom se, iznad Djevojčice, nadvija sjena.)

PRIPOVJEDAČICA: Po praznini koja je ostala od Dječaka, po rupi koja je ostala od

jezera, po

Djevojčici u tim praznim prostorima, plesala je titrava sjena.

DJEVOJČICA: Oblak!

PRIPOVJEDAČICA: I to kakav oblak!

DJEVOJČICA: Mekan, bijel, prozračan.

Nalik…

PRIPOVJEDAČICA: Jezeru!

DJEVOJČICA: Nalik licu jezera.

PRIPOVJEDAČICA: Satkanom od njihovih živih odraza!

148

Pag

e14

8

DJEČAK (glas u offu): Nego je naopačke.

DJEVOJČICA: Nego je naopačke!

DJEČAK (glas u offu): Nego je naopačke.

DJEVOJČICA: Tu si!

DJEČAK: Pa da! Tu sam! Pa gdje bih bio! Ja sam uvijek tu!

DJEVOJČICA: Pa da! Kao gusjenica, kao list, kao dah!

Znala sam, znala sam da ne možeš samo tako nestati!

(Djevojčica ustaje, otire zemlju s haljine, popravlja kosu, odmotava buhtlu. Oblak se

počne kretati.)

DJEČAK (u offu): Idemo, Lea!

Ja ću otkrivati, jer odavde vidim jako dobro, a ti gledaj iza.

DJEČAK I DJEVOJČICA: Naopačke!

DJEVOJČICA: Čekaj me!

(Kroz smijeh, Djevojčica slijedi oblak.)

11.EPLIOG

PRIPOVJEDAČICA: Bio jednom jedan oblak.

Bio je bijel, bio je lagan, bio je radoznao.

Bio je oblak!

DJEVOJČICA: Ma daj, čekaj me!

DJEČAK: Ne brini!

PRIPOVJEDAČICA: Rodio se iz velikoga, dubokog jezera smještenoga na

razmeđu šume i

livade, malo ispod špilje, odmah iznad sela.

DJEČAK (u offu): Lea, požuri!

Pogledaj tamo dolje, desno! I tamo gore, lijevo! I iza svojega uha!

149

Pag

e14

9

DJEVOJČICA: Gledam, gledam!

Vidim, vidim!

PRIPOVJEDAČICA: Osim kapljicama, oblak je bio ispunjen ljuabavlju jednoga

Dječaka i jedne

Djevojčice.

Oblak je bio sretan.

Letio je s pticama, ljuljao se s vjetrom, šuljao se za suncem, kretao s

nebom, putovao za danima.

A Djevojčica za njim.

I putovala i bila sretna.

DJEVOJČICA: Nemojte ga više tražiti! Našla sam ga!

I nemojte biti tužni!

PRIPOVJEDAČICA: Vikala je sretna Djevojčica, ali, kako to biva kada viču sretne

Djevojčice,

nitko ju nije čuo.

Nitko osim šume i livade i špilje i sove.

A one su to, ionako, već znale.

DJEČAK: Bilo jednom…

DJEVOJČICA: Bilo jednom…

DJEVOJČICA I DJEČAK: Bilo je i bilo.

DJEVOJČICA: Bilo je veliko.

DJEČAK: bilo je duboko.

DJEVOJČICA: Bilo je na razmeđu šume i livade, odmah ispod špilje, odmah iznad

sela.

DJEVOJČICA I DJEČAK: Bilo je….

.

150

Pag

e15

0

Tomislav Osmanli

DVOJE U EDENU

.

.

Komad za Dvoje, Mesečinu

i Lutke

Lica:

Nela, lutkarka

Toto, čudak u parku

Lutke

Princeza

Luda

Julija

Mecečina

U stalnoj promeni

Prva slika

(Klupa ispod ulične sijalice u parku. Noć. Na nebu svetli srebri mesečev srp. Sijalica

je ugašena. Pod njome, leđima okrnuta publici, sedi Nela. šmrče, očito plače.

Pred nju, jedva je i primećujući, prolazi Toto, jedan neobični tip koji nešto traži

unaokolo. Zastajkuje i pogleda je. Ztim izlazi sa scene. Ponovo se vraća, pojavljujući

se iza klupe, bliže publici.

TOTO:

Julka!

(Nela prestaje sa jecanjem. Diskretno okreće glavu ka njemu)

TOTO:

Julkice, gde si. Ajde dušo nije fe-fe-fer. Ja-avi se, Juli-ijana!

151

Pag

e15

1

(Nela po prvi put pogleda u njega)

TOTO:

Iz-vinjavam se, da možda niste videli da nije tu negde prošla je-edna onako mala i šar-

mantna …

(Nela se okrene napred i brizne u plač)

TOTO:

(Iznenađen) Ama, čekajte mo-olim vas. Nemam nameru da vas ras-ras… Že-eleo sam

samo da vas pitam jeste li videli moju Julkicu. Ra…rastali smo se pre sat-dva.

Ostavila me ku-ući. Zna ona tako, da po-onekad zbriše. A ja je po-osle tražim. I

nađem. E-evo pre čas vremema, sedeli smo ku-ući, ja gledao ko-ošarku na televizoru i

pio sokić od bo-orovnica, i eto… Znate mo-oram piti sok od borovnica, le-ekar kaže

da sam stra-ašno malookrvan. Ne-ne kaže to meni – ma-mami kaže. A u stvari ne-ema

veze! Ni-isam uopšte malo-ookrvan. (Kikoće se, pauza, uzdah) I tako to… Julijana

mi…mi ja spraštila. Do-ok sam pio so-ok.

NELA:

(Brišući oči, tiho) Znam takve.

TOTO:

(Prijatno iznenađen reakcijom) Mo-olim!?

NELA:

Sebični gadovi.

TOTO:

Ne-e, izvinjavam se. Julija ni-ije sebična. Rapoložena je. Za šetnju, mislim. I slo-slo-

slo…

NELA:

(Bezvoljno mu pomaže) Slobodna.

TOTO:

Slo-bodoljubiva!

NELA:

Od slobodoljubivih stradaju ostali.

TOTO:

Ne-e verujem.

152

Pag

e15

2

NELA:

Kako ne. Zar vi sada ne stradate?

TOTO:

K-ko, ja?! Bože pazi. Ba-baš mi e prijatno. še-etam se ov-vako. Parkom. Fi-fiino-

lepo…

NELA:

…i gledate u svaki grm, okrećete se na svako šuštanje, zagledate se u svaku senku …

TOTO:

(Zainteresovano) Ej, kako to-to znate?

NELA:

(Rasplače se)

TOTO:

Ne-e-mojte, eve ja odmah i-dem …

(Toto počninje da se povlači)

NELA:

(Mrmlja nešto u plaču)

TOTO:

(Podvrativši se) Mo-olim?

NELA:

(Kroz plač, razgovetnije) Nemojte ići!

TOTO:

Ama, kako sad! Ja ovde, vi-i plačete, Julijane ne-ema. što će ljudi da kažu?

NELA:

(Kroz plač) Nema više ljudi!

TOTO:

E-e, kako nema! Tu-ušta ih je. Puno je pa-arova u parku. Pro-osto treba da pažiš gde

staješ. Moo-češ nagaziti nekoga. A oni koji dolaze sami, ti su vam vo-oajeri.

(Nela začuđeno pogleda u njega)

TOTO:

153

Pag

e15

3

(Prene se) N-ne. Ja ni-isam sam. Ja samo tražim Ju-ulijanu. (Okreće se, viče) Ju-

Juulika! Julija-a-ana! Javi se bre, srce moje, mo-olim te!

(Sve ostaje isto. Nela zagledana u njega, a on zagledan u prazno )

TOTO:

Idem ja.

NELA:

(Okreće se na klupi ka njemu, očito želi da ga zadrži) A, ona… koliko joj je godina?

Je li mlada?

TOTO:

Ve-oma.

NELA:

I kako izgleda?

TOTO:

Crnka lepih kovrdža.

NELA:

Mislim da ću ponovo da zaplačem.

TOTO:

Ja idem.

NELA:

Nemojte molim vas. Ovde je strašno.

TOTO:

Pa-pa što ne odete i vi?

NELA:

(Plačno šmrke) I ja tražim nekoga.

TOTO:

Stvarno? A ko-oga to?

NELA:

(Rastreperenog glasa) Isto kao vi!

TOTO:

154

Pag

e15

4

I vi tražite Juliku?

NELA:

Ne, bre. Jednu ličnost, crne kose. Kovrđavu. Isto kao vi.

TOTO:

Mol…? Ka-akvu ličnost. Ne tražim ja nikakvu li-ičnost.

NELA:

šta onda tražite, pobogu?

TOTO:

Pa pu-udlicu. Pudlicu moje mame.

NELA:

Gospodine, vie ste bezobrazan.

TOTO:

Za-ašto, bre!

NELA:

I nisam vam ja nikakva “bre”, jeste li razumeli! Kako vas nije stid. Dovodite me u

zabludu, terate da vas sažaljevam, da vam se ispovedam i sve to u trenutku slabosti. A

ja vas uopšte i ne poznajem.

TOTO:

(Pruža joj ruku) Toto! Mislim…T-oto je za prijatelje. Inače, oficijalno Te-eodor.

Drago mi je.

NELA:

(Posle premišljanja, smiruje strast, prihvata mu ruku, tiho) Antonela, takođe.

TOTO:

Eto. Pro-oblema više nema.

NELA:

Nije da nema…Imamo ih oboje.

TOTO:

…Mi-islim sa upoznavanjem. Ja ne znam zašto lju-udi moraju da se u-poznaju. Ja

mnogo volim da sedim i raz-zgovaram sa nepoznatima. A, vi Anto-nela?

155

Pag

e15

5

(On seda na klupu, ona ustaje. On je začuđeno pogleda. Ona se zbuni.)

NELA:

Može i Nela, Teodore.

TOTO:

E-ej nemoj Teodor! Bolje je To-toto. Toto je za bliske. I ma-ama me zove To-Toto.

NELA:

Jas sam za vas bliska? Pa mi se jedva i poznajemo.

TOTO:

I šta sad? Da se ponovo upoznajemo?

NELA:

(Po prvi se put nasmeje) Ne. Nisam to mislila. Mislim: eto prvi vas put vidim, a vi se

tako slobodno ponašate. Ne mislim time da vas vređam.

TOTO:

Ne-ema veze. Ja sam ta-akav. Mama mi kaže da brzo sklapam poznanstva. šta-a ja

znam.

NELA:

Imate li mnogu prijatelja, Toto?

TOTO:

Eh-he! Po-onekad ne mogu da ih se o-otarasim.

NELA:

Blago vama!

TOTO:

A, šta, vi ih ne-emate!

NELA:

(Tiho) Ne.

TOTO:

Ni-ikoga?

NELA:

Ne.

156

Pag

e15

6

TOTO:

Š-šta ne? Imate ili nemate?

NELA:

(Brizne u plač) Ne znaam!…

TOTO:

Ej, Nela ne-ne plačite, majke ti. Pla-akanje ne mogu podneti. To-oliko mrzim to

cviljenje da u februaru teram čak i mačke sa pa-parenja. (Pogledne je) A, ka-ako to ne

znaš?

NELA:

Do juče sam imala samo njega…

TOTO:

Cr-crnog pu-pu…

NELA:

(Nervozno potvrđuje glavom)

TOTO:

…pudla?!

NELA:

Kakvog pudla, bre!

TOTO:

Pa, ja-ja Juliku – pudlica. A ti – maški rod od toga – pudl!

NELA:

(Kroz plač) Verenika, Toto! Mene nije napustio nikakav pas. Ostavio me verenik!

TOTO:

(Hladno) To-to ti je isto. Pse-eto!

NELA:

Nije Toto. Života mi. Bio je veoma dobar!

TOTO:

Kako da ne. Bio je on dobar kolko sam ja bio ge-eneralni direktor ovog parka! Nema

veze! Pri-iče za malu decu.

157

Pag

e15

7

NELA:

Ali on me je voleo.

TOTO:

Is-skoristo te!

NELA:

Ne!

TOTO:

Upotrebio te i od-bacio!

NELA:

Ne!.

TOTO:

Prevario te. Zloupotrebio. Gde ti je inače ver-ver…dečko, a?!

NELA:

Ti si đubre!

TOTO:

Ma ha-ajde-de!

NELA:

Gad si, ete to si!

TOTO:

(Mirno, znalački) Ti-i si pravi ovan!

NELA:

A, ti si slon!

TOTO:

Pa-pardon. Toga nema u horoskopu!

NELA:

A, toa! (Ispovedno) Ne… ja sum riba.

TOTO:

(Ubeđeno) Nema šansi, srce. O-ovan!

158

Pag

e15

8

NELA:

(Popušta) Otkud znaš?

TOTO:

(Odvažno) Ja sam as-strolog i hiromant!

NELA:

Zaista, Toto?

TOTO:

Ne-ego! Po-oznajem tajne nauke. Gle-edam u zvezde i čitam iz dlanova.

NELA:

Jeli, a kako si mi pogodio horoskopski znak?

TOTO:

(Nerado) Pa, gle-edam i u pri-priveske! (pokazuje na lančić na njenom vratu)

NELA:

(Razočarano) E, baš si neki znalac! Tajne nauke, luk i voda.

TOTO:

A, pa-pardon! (Značajno) Sve je zapisano u zve-ezdama!

NELA:

(Ironično) …a najviše na privescima, jel’da gospodine?! (Promenjenim tonom) On…

je bio riba! Na zlatnom privesku…

TOTO:

…Koji si mu ti kupila.

NELA:

Tačno.

TOTO:

Ako mene pitaš, on je bio bi-bik !…

NELA:

(Iskreno iznenađena, priznaje) Jeste. Otkud znaš ?!

TOTO:

159

Pag

e15

9

Mi-islim: vo, govedo, mislam on e obična sto-oka!

NELA:

Nemoj tako Toto. Ja ga još uvek volim.

TOTO:

Kako da ne, Nele. Samo stoka je mo-ogla da ti to uradi. A ti si strašna ženska, Ne-ela.

NELA:

Misliš?

TOTO:

Si-igurnan sam.

NELA:

Bio je veoma nežan sa mnom, Toto.

TOTO:

Eh, ne znam ja!..

NELA:

Otkud znaš?

TOTO:

Pa bi-bik sa ovnom! Strašno se slaže.

NELA:

Misliš: zašto oba znaka imaju rogove?

TOTO:

Ne, bre Nela. Po ho-horoskopu.

NELA:

A, to… (ćuti, opet plačno) On mi nabio rogove. Sa mojom najboljom drugaricom.

Drugi su mi pričali o tome, a ja nisam želela da poverujem. Sve dok ih nisam uhvatila

na delu. Sinoć. Na ovoj istoj klupi. Napravila sam skandal. Ne znam šta joj sve nisam

rekla!..

TOTO:

A, nje-emu?

NELA:

160

Pag

e16

0

(Prezirno) Njemu? Njega nisam ni pogledala! Želela sam da ga zaboli!

TOTO:

A njega, baš zabolelo, jel’da! I posle, te na-apustio, tek tako?

NELA:

Ne! Nikako.Pre toga mi je udrio šamarčinu.

TOTO:

A-auu!

NELA:

(Nežno) Još uvek osećam njegovu ruku na obrazu.

TOTO:

Ta-ako te jako klepio?

NELA:

(Krikne u plač) Ne, bre! Tako ga mnogo volim!

TOTO:

A-a, to?! Džabe ti je, Nela. On-on tebe ne zaslužuje!

NELA:

Znam, ali ja bez njega ne mogu. Zajedno smo radili. Bio mi je šef.

TOTO:

E-ej, ti-ti si se-ekretarica?

NELA:

Lutkarka.

TOTO:

š-šta?!

NELA:

Pravim lutke. Pozorišne. On je reditelj u lutkarskom pozorištu. Znaš li ti koliko sam

mu ja lutki napravila!

TOTO:

(Oduševljeno) Ti si lu-utka, Nela!

161

Pag

e16

1

NELA:

(Razgoropadi se) Slušaj ti, meni ne trebaju ni tvoji komplimenti, ni tvoje udvaranje,

jel’ ti jasno!

TOTO:

Mi-mislio sam, on se tobom poigrao kao sa o-običnom lutkom, Nela. I nemoj odmah

da se lju-utiš.

NELA:

Poigrao, to… da. A, znaeš li kako smo samo lepo sarađivali?…

TOTO:

Eh!

NELA:

… On je znao da me odlepi od zemlje. Dok sam bila sa njim živela sam kao u

nekoj priči. Kao u bajkama koje smo igrali u našem pozorištu. Ja sam, Toto, u svakoj

lutki unosila deo sebe. Časna reč.

TOTO:

Vi-idi se.

NELA:

Mislila sam, napravi mu je, što lepšu. Zaslužuje. Ostavi u lutki deo sebe. On će joj

dati život. Lutka ili ti, svejedno. On vas obe oživljava.

TOTO:

Dosta, Nela. Ne-e mogu više da te slušam. On je tebe uništio, a ti ga tu još i hvališ.

Ba-aš si pravi ovan, Nela.

NELA:

A ti si stvarno slon, Toto. Ja ti doveravam svoje tajne, a ti me još i vređaš. šta ti, u

stvari, želiš od mene? (Sumniičavo go pogleda) Slušaj ti, da ti ne misliš da sam neka

jeftina ženska što uveče šeta parkovima i lovi muškarce plačljivim pričama, a?!

(Ona ustaje i želi da ode.Mesečina menja svetost. Svetlo se smanji sve potone u čudni,

plavičasti sjaj. Čuje se šumoljenje lišća od zasiljenog vetra.On se okrene prema njoj.

Nekako je čudno promenjen.)

TOTO:

(Iznenadno, čudnim tonom) Ti-ti si princeza, Ne-nela!

(Ona staje u mestu. Podiže glavu ka nebu. Okreće se njemu. Oboje ćute.)

162

Pag

e16

2

NELA: Kako sve čudno izgleda. Oblak je izgleda pokrio mesečinu.

(To traje na kratko. Posle se sve vrati u pređašnji izgled.)

TOTO:

(Zbunjeno) Iz-izvini. Ispustilo mi se.

NELA:

Ti si dobar čovek Toto. Oprosti mi.

TOTO:

(Raspoloženije) E-ej, nemam šta da ti praštam. Nela, tebi trebaju ljudi. Ti ne smeš

biti sama. Te-ebi tebaju razgovori, smeh, rasterećivanje, Nela.

NELA:

(Praznog pogleda) Nemam s kim da razgovaram, Toto. A i ne smeje mi se više. Želiš

li da ti priznam zašto sam ovde došla?

TOTO:

Da bi našla nje-ega i da …

NELA:

(Hladno ga prekida) Došla sam da se ubijem, Toto. Želim da se obesim. Evo pogledaj

(vadi uže iz tašne) Čak sam odabrala i drvo. Eno ono drvo tamo, ispod one sijalice.

To sam smislila da bi me brže našli. Ne želim da visim predugo. (Pauza, a

zatim…) Lagala sam te, Toto. Nije me ostavio juče. Otišao je pre pola godine. Tu, na

ovom mesto. Ostavio me preneraženu na ovoj istoj klupi. I nije bilo druge. Sve sam to

izmislila. (Plače) Zašto jer sam sta-ara! Jer on bi on želeo decu, a ja ih ne bi mogla

imati. Otkud on zna, đubre jedno pokvareno! Otkud on zna!

TOTO:

Ne-la! š-šta to govoriš, Ne-la!

NELA:

(Podseća se, hvata je talas besa) Do sada je trebalo da visim. Ti si me sprečio! Jedan

slučajni, izgubljeni tip. Jedan dosadni voajer ili pričljivac koji traži žrtve po parku…

TOTO:

(Zbunjeno) I-izvini, ni-isam že-eleo da sme-etam…!

NELA:

… Ajde, beži odavde! Ma, hajde, bre, idi već jednom! Porazgovarao si, popunio svoje

vreme. šta još hoćeš? Eto, saznao si sve. Umesto košarke na televiziji, video si jednu

163

Pag

e16

3

blesavu žensku u parku. Idi bre, ajde idi kod mame, idi da pajkiš! Možda ti se i kučka

vratila. Idi kući, tvojima, pijte sok od borovnica i živite srećno, večno i dosadno k’o u

pričama!…

TOTO:

Z-zašto me vređaš, Neli? Jesam li ja tebe uvredio nečim? A, kako smo samo lepo

razgova-varali?

(Nela je zbunjena, izvan sebe, zuri u njega)

TOTO:

Da-aj mi ruku, Nela!

(Ona mu je mehanički podaje. Toto joj uzima uže iz ruke i stavlja ga u džep)

(Mesečina ponovo menja boju. Scenu osvetljava krug nestvarne srebrne svetlosti. Oni

su u njemu.)

TOTO:

(Otvara joj dlan i zagleda se u njega; izmenjenim tonom) Ne, ti se nećeš obesiti. Ni

večeras, ni bilo kad. Imaš dugačku liniju života. Ti ćeš doživeti duboku starost,

imaćeš ispunjen život.

NELA:

Ja ću se noćas ubiti.

TOTO:

Nije ti tako pisano. Vidim ti ceo život. Jasno. Jasnije no što možeš i misliti. Majka ti

je bila lutkarka. Otac, glumac u lutkarskom pozorištu. Oca se ne sećaš. Napustio vas

je brzo iza tvog rođenja. Ona je umrla rano. Rasla si sama. Njihove se linii ujedinjuju.

Ti ćeš biti i jedno i drugo. I lutkarka i glumica. Stvorićeš divne predstave. One će te

osloboditi sudbinskih veza. Rasturićeš mučni krug tvoje majke i otvoriti svoj, nov,

čist, i lep.

NELA:

Ti ne mucaš više!

(Mesečina ponovo vraća svoj stari žutnjikav sjaj.)

TOTO:

(Starim tonom) Ka-ako ne!

NELA:

(Podiže glavu ka nebu) Oblak odlazi. A ti nisi ni jednom promucao.

164

Pag

e16

4

TOTO:

De-ešava mi se. Retko. Ka-ada se zanesem, ponekad ova-ako….

NELA:

Ono što si mi kazao, to sve piše tu?

TOTO:

O-o, mnogo više.

NELA:

Zašto me lažeš Toto?

TOTO:

(Odsečno) Zašto mu se ne osvetiš, Nela!

NELA:

Ja, njemu? Pa on me je izludeo. Vidi me na šta ličim. On je mene upropastio, kako ja

mogu da se njemu svetim!

TOTO:

Rodi dete, Nela. Ne jedno, mnogo dece. Nije li te ostavio jer se bojao da nećeš imati

dece? Pokaži mu, Nela. Održi mu lekciju. Nek’ vidi što sve možeš. Napravi najbolju

lutkarsku predstavu. Bolju od bilo koje njegove. Sama. Sve sama. Neka vidi, gad, šta

je u tebi izgubio.

NELA:

Ne mogu, Toto. Lekari su mi rekli da nikada neđu imati dece. Zbog njega. Terao me

je da ih abortiram. “što će nama deca, govorio je, vidi koliko ih imamo u pozorištu”.

Sada više nisam sposobna da pravim decu.

TOTO:

Pravi, onda, lutke Nela. Njima daj ži-život!

(Nela zuri u njega. Zatim, zamišljena, ide. Okrene se.)

NELA:

Toto, hoćemo li se videti opet?

TOTO:

Kad god to želiš, Neli. Ja sam u-uvek tu.

165

Pag

e16

5

(Ona je još uvek preneražena od svega što joj je Toto rekao. Odlazi. Toto seda na

klupu, leđima okrenut publici, gleda u mladu mesečinu. Srebreni sjajni srp polako

odšeta svodom i izgubi se. Na nebu blješte rojevi zvezda.)

TOTO:

Danica je u Malim kolima … A, Julije još uvek nema!

(Zatamnjenje)

Druga slika

(Sumrak na rumenom horizontu. Nela dolazi pored klupe. Okreće se, nema nikoga.

Seda bezvoljno na klupu. S druge strana, sav ubuđen, neočkivano uleće Toto)

TOTO:

Nela, Julija se još uvek nije vratila kući!

NELA:

(Sa očitim olakšanjem) Toto, bojala sam se da te neću naći.

TOTO:

(Još uvek uzbuđen, zuri na sve strane) Nisam mogao da ne dođem. Ona mala nesreća

će nas sve izludeti. (Ka Neli) Mama uzima pi-pilule za umirenje. Pritisak joj šiklja,

vi-viče, ja-adnica, po ceo dan, moji prijateli je u-umiruju, a onda svi za-zajedno i

idemo da tražimo Juliku.

NELA:

Pa, kako da ti pomognem Toto. Ajde, ajde da ja zajedno tražimo. Evo možemo početi

odavde…

TOTO:

(Nervozno okreće glavom) Ne-ne mogu više. Umoran sam od lutanja.

(Klone na klupu)

NELA:

Pa ti si živa voda.

(Vadi maramicu i briše ga)

TOTO:

(Se zagleda se u nju, prijatno mu e) Umro sam. E-ej, daj malo i tu-tu na vra-atu!

NELA:

(Dod ga revnosno briše i na vratu) Toto, jesi li siguran li je kuč… pudlica ovde.

166

Pag

e16

6

TOTO:

Si-ig…Sto posto.

NELA:

Otkud znaš?

TOTO:

Pr-rvo, ona je uvek tu bežala. Dru-ugo, znam zašto je pobegla.

NELA:

Zašto.

(Nešto joj diskretno i neodređeno pokazuje glavom. Ona gleda u njega. Ne razume

ga.)

TOTO:

Za se-e…

NELA:

Za šta?…

TOTO:

Za seks!

NELA:

Au, Toto! Jesi li siguran?

TOTO:

Uh-uhvatio sam je na delu! (Grize usnu od neprijatnosti) Mama ni-išta ne zna o tome.

(Nela ga gleda nevericom)

TOTO:

Re-eći ću ti nešto, Nela. Sa-amo mi obećaj da nećeš ni-ikome da kažeš.

NELA:

Obećavam, Toto.

TOTO:

Ju-ju-julika je kurva! Pudla pro-ostitutka. Kod kuće nemam mi-ira od pasa. Sve nam

džukle dolaze i tra-aže je.

NELA:

167

Pag

e16

7

Hajde, Toto, pa kako je to moguće.

TOTO:

Ne-ego? Iz raz-očaranja. Ona je ne-ekada imala sta-alnu vezu. Doduše sa me-

mešancem, poluseterom, a-ali finim. Ne mogu da kažem… Ali ju je on napustio. Po

ceo je dan, sirota, cvi-ilela kući. A, je-ednog dana, u naj-najvećem razočaranju …

NELA:

(Gleda ga ne trenuvši) Da?

TOTO:

…po-popeo joj se komšijin škotski ovčar. Ov-ovčar, zamisli, Nela…Ma-ama je bila

očajna. Ce-eo dan je sirota gre-grešila note. Kao da je znala šta nes čeka sa tom

malom ku-ku-ku…prostitutkom. (Skrhano) Od tada se pustila u pro-promet.

(Nela ne isusti ni reči. Samo sedne na klupu.)

(Sonce zalazi. Scenata tone u polumrak)

NELA:

(Otsutno) Ona se nikada neće vratiti.

TOTO:

U-uvek se vraća… Mi-islim, i opet ode. Kuu-urva mala.

NELA:

Nemoj tako, Toto. Ne volim ružne reči.

TOTO:

Ni-ni ja, Nela.

NELA:

Vi živite sami, Toto – tvoja majka i ti?

TOTO:

Sa-sami, ali sa mnogo lju-ljudi.

NELA:

Kako to?

TOTO:

Mama daje ča-asove klavira. Sle-epa je i po ceo dan sedi kući. Bila je profesor mu-

uzike. A sa-ada je u penzija.

168

Pag

e16

8

NELA:

Jel’ i ti sviraš klavir, Toto?

TOTO:

La-autu.

NELA:

Lautu? To je mnogo stari instrument.

TOTO:

Ostatak iz pret-thodnog života !

NELA:

(Nasmeje se i toplo ga pogleda) Nema prethodnog života Toto. Ni narednog, samo

ovog. Sinoć si mi ti spasao život.

TOTO:

(Samouvereno njiše glavom) Ne ja, Ne-ela. Tebi je tako bilo pi-isano.

NELA:

Ne verujem u takve stvari, Toto. Mi pišemo svoje živote. Kako dramaturzi svoije

komade. (Najednom se priseti) Toto, vidi šta sam napravila za tebe.

(Iz tašne vadi lutku, Totovog dvojnika.)

TOTO:

(Oduševljeno) Ee-ej, pa to-to sam ja!

NELA:

Neka ti drži sreću Toto. (Ustaje) Drugačije nisam mogla da ti se zahvalim. Seti me se

ponekad. Zbogom, Toto.

TOTO:

(Skoči, veoma uzbuđen) Čekaj…gde-de to ideš, Nela!

NELA:

Kući. Da pokušam da nešto napravim od sebe. Ne želim da me i noći sačekuju na ovoj

klupi. Znaš Toto, možda ću početi da radim. Želim da napravim jednu

pretstavu. Možda je taka kako si mi ti rekao. Možda su nam stvari zaista unapred

zapisane.

TOTO:

169

Pag

e16

9

Od-lično, Nela, sa-amo napred.

(Ona pokriva lice dlanovima i počinje da plače. Toto ostavlja svog dvojnika na

klupi i pritrči joj)

TOTO:

šta-a je sad?

NELA:

(Kroz plač) Mnogo sam nesrećna, Toto!

(Polako je, nežno zagrli; taa mu se prepušta. Ostaju tako. Mesečina menja svetlost,

ponovo je sve obojeno u nestvarni srebrni sjaj. On podigne glavu. Lice mu je

osvetljeno nestvarnim zracima. Počinje da govori tiho, samouvereno. Ne muca.)

TOTO:

Normalno, Nela. Ti se boriš da izađeš iz kruga i to ti daje snage. Treba da izađeš iz

ljuske. I lutka gusenice strada dok se ponovo ne pretvori u peperugu. Trebala bi da

sama ispiliš sopstvenu sreću, Neli.

NELA:

Kako to čudno govoriš, Toto.

TOTO:

Svi čudno govorimo Nela. Zato se većina i ne sporazumeva među sobom.

(On ponovo spusti glavu na njeno rame.Smrači se, kao da njihov zagrljaj traje dugo.

Na nebu, nad klupom, ponovo se pojavljuje žuta polumesečina. Njihove siluete se

nalaze u njenom svetlom polukrugu.)

NELA:

Toto, ja te sasvim razumem.

TOTO:

I ja tebe, Nela.

NELA:

Da bi došao do sreće trebao bi, znači, da patiš…

TOTO:

Normalno. Sve je krug. Čakra. U prethodnom životu bila si srećna. Jesi li čula za

metempsihozu, reinkarnaciju i palingeneziju?

NELA:

170

Pag

e17

0

šta je to, Toto?

TOTO:

Besmrtnost, Nela. Svako se od nas već jednom rodio i iznova će se roditi. Svi mi

imamo i prethodne živote. Ranije si ti bila srećna, srećna ćeš ponovo biti.

NELA:

U idućem životu?

TOTO:

Možda i u ovom, to niko ne zna. Sve je krug. Jednom si gore, zatim dole… Samo što

niko ne zna kada se krug zatvara i šta je, onda, gore, a šta dole.

NELA:

Sada sam dole. Sigurno nisam gore.

TOTO:

To je točak, Neli. Sve je jedno te isto. U okretanju se gubi značenje. Iz nesreće može

proizaći najveća sreća. Čakra se neprekidno kreće. I karma.

NELA:

(Osmehne se) Možeš li mi reće šta sam bila u tom životu?

TOTO:

(Upečatljivom ubedljivošću) Princeza, lepotica, pa kraljica.

NELA:

(Ponovo se osmehne, godi joj) A, ti Toto?

TOTO:

Ja? (Zamisli se) Klovn ili ludak, još uvek ne mogu da odredim. Možda i jedno i

drugo. U svakom slučaju, nikakav usamljenik. Zato sada imam tako mnogo prijatelja.

Tako mi je bilo pisano. Uskoro ću videti šta sam to nekada bio.

NELA:

Da vidiš? Gde da vidiš?

TOTO:

U mesečini, Nela. Na punoj mesečini, možeš videti svoj prethodni lik. Kao u

začaranom ogledalu.

NELA:

171

Pag

e17

1

Kada je puna mesečina?

TOTO:

Sutra.

NELA:

(Uzdahne) Eto, i ovu sam noć dočekala u parku. Umorna sam Toto.

TOTO:

To je od Nje…od mesečine. Rekao sam ti, sutra će biti pun mesec. A to strašno

zamara. Idi sad Nela, odmori se. Sanjaj lepe snove. Ovaj je ionako ružan.

(Nela odlazi. Toto se zagleda za njom)

TOTO:

Šta li si bila u prethodnom životu? Lutka, mala moja. I ti si oduvek bila obična lutka

na konopcu.

(Vadi uže iz džepa. Prebacuje ga preko sijalice. Uzima omču u rakama. Gleda je.

Stavlja je oko vrata, a zatim uže vezuje oko ruke. Počinje da vuče njegov kraj drugom

rukom – ritmično njišući glavu – vezanom rukom. Kako lutka na koncu. Jedan-dva-

tri, jedan-dva-tri… Jedan zrak pada na njegovu lutku-dvojnika, oktivajući joj

razjapljena usta i izraz nemog krika.)

(Zatamnjenje)

Treća slika

(Nela sedi na klupi, zagledana u daljinu, kao da gleda u neku drugu, nevidljivu

mesečinu. Na nebu, iza nje, polako se pojavljuje istinska, obla – puna mesečina.)

(Na mesečevoj površini počinju da se razaznaju najpre raznovrsne senke, a zatim i

lica- brojna lica ljudi zagledanih, sa Meseca – ka nama.)

(Nela, uznemirena, ustaje.)

NELA:

Bože, zar nas je tako mnogo? A ja sam mislila da sam sama, jedina na ovom svetu

(Iza nje se pojavi lutka – Totov dvojnik. Dolazi do Nele. Pogleda je.

I Nela pogleda lutku. Nela sedne na klupu. Lutka zastaje kraj njenog kolena i zagrli

je.)

(Pozadi, na mesečevoj površini pojavi se zamišljeni Nelin lik, na kome konažno

zaigra tažni, utešni, ali primetni – osmeh. Kako odbljesak same Nele sa klupe)

(Scena se zatamnjuje.

172

Pag

e17

2

Neko vreme ostaje da sja samo začudni, puni mesečev lik)

Četvrta slika

(Toto sedi na “svojoj” klupi. Na nebu svetli delomice zatamnjena, no još uvek obla

mesečina.

Furiozno ulazi Nela.)

NELA:

Dobro gde si ti? Sinoć sam te dugo čekala.

TOTO:

(Odsutno) Bi-io sam zauzet. Sinoć je bio pu-pun mesec. Inače sam ga baš ja tre-ebao

izbegavati.

NELA:

Zošto?

TOTO:

Ja onda us-stajem…

NELA:

Kako ustaješ?

TOTO:

Us-stajem u snu. I ho-odam. Ja sam malo me-esečar, Nela.

NELA:

(Zagonetno) Znam, Toto. Videla sam te. Sinoć si šetao u mom snu.

TOTO:

(Kikoće se) Mi smo povezani, vidiš li, Nela.

NELA:

(Ona ga zagleda sa čuđenjem, a zatim…) Ne treba da više tražiš Juliku, Toto! (Iz

tašne vadi lutku crne pudlice) Evo, napravila sam je za tebe.

TOTO:

Za-aista, Nela?

NELA:

Odnesi je tvojoj majci, možda će je to utešiti.

173

Pag

e17

3

TOTO:

(Van sebe od radosti) Mo-ožda će i poverovati. Re-eći ću joj: “Ma-ama, na-ašao sam

našu Juliku! E-evo, evo po-omazi je”. A, ja ću je rukama mrdati. Dii-saću izplažena

jezika i, la-ajaću. Znam da imitiram Jul-julika. E-evo: (Nevešto, skoro recujući laje)

“Av-av-av”…

NELA:

Ne može li to bolje, Toto ?

TOTO:

Ka-kako ne! (Pokušava, ponovo sa sličnim rezultatom) Av-av! Ka-aži kako la-la-

lajem Nela?

NELA:

Moraš bolje, Toto.

TOTO:

Za-ašto, bre?

NELA:

Poznaće te. Psi ne laju tako.

TOTO:

Ju-ulika laje. Baš tako. Ka-ada se vraća sa seksa, ona sa-amo taka laje. Au-au-auuu!

Znaš, kao – za-adovolnja je.

NELA:

Ma, ne Toto. Evo, čuj kako to treba da uradiš. (Laje, ubedljivo) Ajde, sad probaj ti.

(Toto pokušava, sa nešto boljim rezultatom. Nela ga poziva da laje za njom. Tako i

rade. Laju zajedno u noći. Prestaju. Zagledaju se u oči. Postaju svesni situacije. ]ute.)

NELA:

A, ako tvoja majka ipak otkrije da ja varaš. Neće li ti se ljutiti?

TOTO:

Ne-ema veze. Eh da samo znaš ko-olko sam je ja zamajavao.

NELA:

To nije lepo, Toto. Ja ne volim laži.

TOTO:

174

Pag

e17

4

(Po prvi put je ljut) Pa-pa onda idi, nađi Juliku. Traži ku-učku po grmovima. A-ajde,

šta čekaš, idi trraži je!

NELA:

(Ne slušajći ga) Počela sam da pišem komad, Toto.

TOTO:

(Tiho) Stva-arno?

NELA:

Dešavaće se u jednom vrtu. U jednom kraljevskom vrtu. U tom vrtu po ceo dan šeta i

samuje jedna dobra princeza.

TOTO:

A-a jeli i le-epa?

NELA:

N…nije tako lepa. Ali mnogo je dobra i još više tužna i usamljena. Njen otac, stari

kralj gleda svoju ćerku kako vene od tuge i usamljenosti. Jednog dana, vraćajući se u

dvorac, na putu kralj sretne jednog putujućeg glumca i pozove ga da zabavlja njegovu

tužnu i usamljenu kćer. Samo što, kralj ne zna da je i to jedan veoma usamljeni i tužni

glumac…

TOTO:

E, is-isto!

NELA:

što ?

TOTO:

Prepis! Is-sto kao mi.

NELA:

(Oštro ga pogleda) To nema nikakve veze sa nama!

TOTO:

(Uplašen, brzo) …inače mi se mno-ogo dopada!

NELA:

(Plane) što ti je, bre! Otkud prepis? Otkud ja princeza?

TOTO:

175

Pag

e17

5

I-i-ih! Reko’ sam ti, iz pre-ethodnog života.

NELA:

… A ti glumac, jeli ? Mnogo lepe uloga sebi dodeljuje gospodin!

TOTO:

Lu-uda! Dvorska luda. Takođe, ranije! Vi-ideo sam sinoć. Na mesečini. Cele sam noći

gledao svoj lik iz pre-ethodnog života u njoj.

NELA:

Ja nikada nisam bila drugo osim jedne obične lutkarke, razumeš?

TOTO:

Je-esi. Ti si oduvek bila samo obična lu-utka …

NELA:

šta trabunjaš Toto!

TOTO:

… Kako i ja, Nela! Tebe su uvek drugi vodili. Uvek će te drugi voditi. Mi smo vezani,

Nela. Ti i ja smo vezani tuđim koncima. Lutke smo, Nela.

NELA:

Nema koga da mene vezuje. Ja sam sama. Tebe vezuje tvoja majka. Trčiš za njenim

psom kroz park po ceo dan. Ti si vezan, Toto. Lutka si ti!

TOTO:

Ja ne-emam nikoga, Nela!

NELA:

šta?

TOTO:

Ne-emam nikoga!

NELA:

A, majku?

TOTO:

Nemam majku. Našli su me u ovom parku. Rastao sam u domu. Živim sam.

NELA:

176

Pag

e17

6

Imaš tu kučku, Juliju.

TOTO:

Iz-mislio sam je. I ona ne po-ostoji.

NELA:

A dom?

TOTO:

Ck!

NELA:

I ne piješ sok od borovnica?

TOTO:

Nikod u životu nisam okusio sok od borovnica.

NELA:

(Sa nepoverenjem) I nemaš prijatelja.

TOTO:

D-dva.

NELA:

Ko su oni?

TOTO:

Tvo-oje lutke, Nela.

NELA:

(Zaprepašćena) Znači lagao si me, Toto.

TOTO:

A ti mene, Nela ?!

NELA:

Ja te ništa nisam slagala. Sve je bila istina.

TOTO:

Njega si izmislila! On nikada nije postojao, jeli tako ?

NELA:

177

Pag

e17

7

(Kroz plač) Ti uvek sve pokvariš! I šta ako ga nije bilo? Moglo ga je biti. Čovek

mora imati nekoga. Ti si jedan užasan nezahvalnik, Toto. Ti si grozno nezahvalan. Ja

sam ti napravila lutke i poklonila ti. Napravila sam ti čak lutku za majku koji nemaš, a

ti meni ovako uzvraćaš.

TOTO:

š-ta ja tu mogu…

NELA:

(Skrhana) I, dakle, sve je laž. Ničeg nema …

TOTO:

Ničeg, Nela.

NELA:

… Samo ovog nikakvog, dosadnog, prokleto zapuštenog parka! Svega mi je dosta.

Sedenja, čekanja, neizvesnosti. Ovog glupog praznog parka…

TOTO:

Ni-ije glup, Nela. Ni pra-azan. Mi smo u njemu. Kao u ra-ajskoj bašti. Naš Ed-enski

vrt. Sve u njemu počinje. Ka-ao u predstavi koju želiš da napišeš. Ona je već na-

apisana!

NELA:

Mrzim ovaj park. Mrzim sve vrtove. Ako raj izgleda ovako, mrzim i sam raj. Pre bih

želela da odem u pakao.

TOTO:

(Gleda u stranu… ) Ma-alo je toplo!

NELA:

što brbljaš, bre! Meni je hladno.

TOTO:

(… pa u nju) Mi-islim u pa-klu.

NELA:

Tamo bar ima ljudi! Zašto su raj nazvali Edenskim vrtom? Jer je usamljen. Jer

drugoga tamo i ne srećeš. Tamo večno ostaješ sam!

TOTO:

178

Pag

e17

8

Rekao sam ti. Ne-ema be-žanja Nela. Svaka priča počinje tu. I tvoja i moja. Sva-aka.

Proterali su nas iz raja. Zato stalno i maštamo da se tamo i vratimo. A, tamo smo! Sve

je počelo u parku…u parku se sve i završava. Rađamo se i živimo samo na jednom

mestu. Svi mi živimo samo u jednom vrtu. Drugo nam nije dato. Džabe želimo nešto

drugo. Sve je samo tu. Tu je i raj i pakao. Ne-ema, bežanja, draga moja.

NELA:

(Dolgo ćuti, zatim, slomljeno) Znaeš … napravila sam lutku i za sebe, Toto.

TOTO:

Za-aista?! A, ka-ako izgleda ?

NELA:

Kako što si mi rekao. Jel da nema bežanja Toto.

TOTO:

Mo-ogu li da zadržim psa, Nela?

NELA:

Spava mi se.

TOTO:

To je od me-esečine.

NELA:

Pa večeras nije puna mesečina?

TOTO:

(Ponovo prestaje da muca, zaneseno) Večeras će biti pomračenje meseca! Sakriće se

iza naše senke. Biće tu, a neće ga biti. Ovo je neobično veče, Nela!

NELA:

(Umorno) Idem ja.

TOTO:

Neka. Vreme je, Nela.

(Ona polazi. Zastajkuje. Okreće se jedanput ka njemu. On je više ne primećuje. Gleda

u mesečinu, sa kutkom u ruci. Pokvarena sijalica počinje da treperi i konačno se upali.

Nela odlazi. Zatamnjuje se scena. Sijalicata svetli. Iznenada, i ona se ugasi.)

Peta slika

(Scena se odvija sa lutkama umesto sa živim glumcima.

179

Pag

e17

9

Puni mesec nestvarno viri iza jedne grane. Kroz scenu prolazi lutka, dvojnik Julije,

seda pred punu mesečinu i vije, a zatim odlazi. Sa druge strane pojavljuje se Princeza

– lutka, dvojnica Nele. Ona ide sa rukama istegnutim ispred sebe, spokojnog koraka

mesečara. Iz dubine scene pojavljuje se Luda, Totov dvojnik, sa lautom u rukama.

Primećuje uspavanu Princezu i prene se. Zatim počinje da nežnosvira tužnu melodiju

na svojoj lauti. Princeza se budi.)

PRINCEZA:

Oh! Gde sam to ja?

LUDA:

U svom rajskom vrtu princezo.

PRINCEZA:

Jeste li sigurni da ne sanjam?

LUDA:

U to niko nikda ne može biti siguran.

PRINCEZA:

A ako je ovo san, šta mislite čiji je ovo san? Vaš ili moj?

LUDA:

Vaš, princezo. Jas često šetam kroz tuđe snove.

PRINCEZA:

Ja nikada. Ja uvek ostajem u ovom vrtu.

LUDA:

Ali, čak i ako je san, ovo je jedan prijatni san.

PRINCEZA:

Izvinite ja kao da Vas odnekud poznajem.

LUDA:

Možda smo se nekad sreli na nekom sličnom mestu.

PRINCEZA:

Ko ste uostalom Vi, podanik?

LUDA:

Ja sam dvorska luda. Otpušten sum sa dvora jednog dalekog kraljevstva. A Vi?

180

Pag

e18

0

PRINCEZA:

Meni treba luda. Ja sam usamljena princeza. Moja su jedina zabava beskrajne šetnje

ovim starim vrtom i branje cvetova.

LUDA:

O, to je prijatna zabava!

PRINCEZA:

Da ali nema više ni jednog cveta. Svi su uveli od dosade.

LUDA:

A možda su uveli od nečeg drugog?

PRINCEZA:

Od dosade ludo. U ovom vrtu se nekada sve hranilo radošću. Kada se ona izgubila i

ovde se naselila tuga i usamljenost, cvetovi su uveli. Ovo je sada jedan opusteo park.

LUDA:

O, pa tu može biti posla za mene.

PRINCEZA:

Može, ludo. Eto, proglašavam Vas za baštovana radosti.

LUDA:

Ali ja ne znam ništa o rastinju. Znam samo da pričam.

PRINCEZA:

Pa onda pričajte!

LUDA:

Ali ja znam samo tužne priče. Jas sam pripovedač balada.

PRINCEZA:

A znate li da pevate?

LUDA:

Samo tužne pesme. Jas sam pevač balada.

PRINCEZA:

I nikada niste naučili nitu jednu radosnu pesmu?

LUDA:

181

Pag

e18

1

Znao sam mnogo. Zaboravio sam ih sve.

PRINCEZA:

Kako to ludo?

šUTOT:

Zaljubio sam se. Zavoleo tažnu i usamljenu princezu. A luda i princeza, to nikako ne

ide. Otpustili su me, dakle, sa dvora, a njena je bolest prešla i na mene. Nisam znao da

su tuga i usamljenost kao bolest.

PRINCEZATA:

Toa je strašno, ludo. Ja se nikada nisam zaljubila.

LUDA:

Ima nečeg strašnije. Ona je postala nesrećna princeza, a ja sam prestao da budem

luda.

PRINCEZA:

Kako onda mislite da vratite u život ovaj vrt?

LUDA:

Ne znam kako princezo. Možda je bolje da odem i odavde.

PRINCEZA:

Ne, stanite. Kazaću Vam jednu tajnu, ludo. Ovaj vrt je mrtav bez uzbuđenja. Ranije

kada je tu bilo mnogo cvetova, ja sam ih razmnožavala – kidajući neke od njih. Kako

sam ih kidala, više ih je cvalo.

PRINC:

Čudan neki vrt.

PRINCEZA:

Ovaj vrt raste samo ako se u njemu dešava nešto neobično. Vidite li onaj grm? On je

bio pun ruža koje sam ja nabrala. Isklijao je kada je naš komandant ubio nastojnika

našeg dvorca. A, ono drvo tamo? Imalo je divne, velike bele cvetove. Ono je niklo

kada sam ja naredila komandantu da ubije sam sebe!

LUDA:

To je veoma tužno princezo.

PRINCEZA:

182

Pag

e18

2

Sve je tužno. Nema više uzbuđenja u ovom opustelom parku. Pobogu ludo, uradite

nešto.

LUDA:

A šta tu može da uradi jedna nesrećna luda?

PRINCEZA:

Da obezbedi radost jednoj još tužnijoj princezi. Molim Vas, vratite život u ovaj mrtvi

park. Učinite od njega ponovo cvetni vrt. Uradite nešto, preklinjem Vas. Evo, vene i

moj poslednji cvetić. Sa nijm će uvenuti i moja poslednja radost.

LUDA:

(]uti, a zatim povija glavu) Dobro, princezo. Učiniću nešto, Vaša će radost biti

spašena!

PRINCEZA:

O, pogledajte ludo! Nešto se dešava. Mesečina se pomračuje. Možda će to spasti moj

vrt!

(Na nebu nastupa pomračenje meseca. Iza zamranenog meseca izbija oreol od

čudesnih zraka. Oni se najpre boje različinim spektralnim bojama, a zatim se polako

ponovo pojavi puna obla mesečina koja baca srebrnu svetlost.

Inenadno u parku počinje da cvate mnogo cvetova. Jedan cvetni bršljen počinje da

raste i obavija se oko sijalice. Princeza se smeje)

PRINCEZA:

Ludo, ludo, gde ste! Ludo, vratio se moj izgubljeni vrt! Kako ste to izveli, ludo!

(Umesto odgovora, na grani iza koje se vidi mesečina, nejedanom ona primeti

obešenu crnu siluetu Lude. Princeza se prene i ispusti izvik iznenađenja, a zatim se

ponovo okrene i oduševljava bogato rascvetalim vrtom. Ponovo se pojavi lutka psa i

počinje da laje na mesečini pred čijim se svetlim krugom njiše beživotno lutkino telo

Lude. Jedan zrak osvetlljava njegovu lautu ostavljenu na zemlju. Iz nje klijaju biljke i

cvetovi i počinju je obavijati.)

PRINCEZA:

(Zamišljeno) Čudna neka luda. Nisam mu ni naredila da uradi tako nešto (… zatim

kapriciozno) A možda je ovo samo san! Ako je tako, onda je ovo sigurno njegov san.

On je tako odlučio. Tako mu je bilo pisano. Nema bežanja. Sve se jednom već

dogodilo. Sve je počelo u jednom vrtu. U vrtu se sve i završava. Sve će jednom u vrtu

i početi. Bio si nesrećan, bićeš srećan. Bio si sam. Sam ćeš i biti!

183

Pag

e18

3

(Svetlo se polako gasi. Princeza odlazi. Ostaje samo velika obla mesečina i senka

obešene Lude uramljena u njen nestvarni krug, pod kojim zavija lutka izgubljenog i

nepronađenog psa)

K r a j

Tomislav Osmanli (1956) je prozaista, dramski pisac i teoreticar medija. Autor je 25.

knjiga. Među njima, prvih makedonskih knjiga posvećenih Sedmoj (Film i političko,

1982.) i Devetoj umetnosti (Strip, zapis ljudskog lika, 1987. i, dopunjeno, 2003.).

Autor je scenarija igranog filma Anđeli na otpadu (1995-97.) kao i drugih, redovno

nagrađivanih scenarije: Ljudi bez adrese (1976.); Zvezde ’42. (1984.); Skopska

snoviđenja (1987.); Smuk leti na nebu (1999., realizovan 2006 pod

nazivom Stmoglavi), kao i za kratkometražni igrano-dokumentarni film Povodom

Manakija, 2009.

Njegov pozorišni rad uključuje veći broj realizvanih projekata. Jedan od njih,

komad Dvoje u Edenu postavljen je i u pozorištu John W. Gainse u Virdžiniji, SAD.

Ugledna izvadavačka kuća University Studio Press iz Soluna/Atine objavila je na

grčkom isti komad u knjizi pod naslovom Ματζεστικ (2005.).

Za svoj raznovrsni autorski i novinarski rad, Tomislav Osmanli je dobitnik više broja,

različitih nagrada.

Većeg broja nagrada za svoje scenarije TV filmova, na konkursima Makedonske

televizije (1979, 1984, 1987, 1999).

Za monodramski tekst “Oblačna ispovest” dobitnik je Prve nagrade na Festivalu

monodrame u Bitolju 2005.

184

Pag

e18

4

Za knjigu “Svetiljka za Hanuku” je knjigu 2009. dobio makedonsku književnu

nagradu “Prozni majstori”.

Za holokaust priču Slika teta Rašele koja je objavljivana u vecem broju casopisa,

dobitnik je Prve nagrade na renomiranom književnom konkursu za priču Makedoske

akademije nauka i umetnosti, 1999. godine.

Njegova je holokaust zbirka Svetiljka za Hanuku cela objavljena na engeskom jeziku

u sefrdskom časopisu Los Muestros (iz Brisla), a neke njene priče tamo su ponovo

objavljene, ovoj puta na Ladinu. Te su proze odbjivanje u SAD, Poljskoj, Hrvatskoj,

Srbiji, Sloveniji…

Za roman “Dvadeset prvi” dobio je najviše priznanje nagradu Roman godine

“Utrinskog vesnika”, 2010. i izabran za makedonskog pretstavnika za nagradu

“Balkanika” (novembar, 2010). Nedavno je objavljen u Rusiji (Okoem, Moskava

2016), nešto ranije u Srbiji (Dereta, Beograd 2015), Crnoj Gori (OKF, Cetinje, 2014),

kao i u Hrvatskoj (Sandorf, 2012, Zagreb), a zatim i u Egiptu (2016) i Bugarskoj

(2017).

Njegov je najnoviji knjizevni rad je roman „Brod. Konzarhija“, negativna utopija koja

se događa 2039. godine, knjiga koja koji je upravo izašao iz štampe i već skreće

pažnju čitalaca i kritičara, kao i roman “Za uglom” u kome se prepliće devet radnji i

više desetina likova, dobija superlative književne kritike i teorije, te prevode i objave

u Turskoj i Srbiji. Roman “Za uglom” je bio finalista svih domacih proznih nagrada.

Knjigom dramskih tektova Zvezde nad Skopljem Tomislav Osmanli je uvršten među

13. Balkanskih autora u godišnjak Enciklopedije Britanika za 2001. godinu.

Preveo je dramski tekst Bog Vudija Alena s engleskoj, a pozorišnu političku

farsu Trombon Mariosa Pondikasa, Askezu Salvatores Dei ključno delo Nikosa

Kazandzakisa, kao i Evripidov dramski tekst “Kralj Res” sa novogrčkog jezika.

*

Preveo: autor

Internet: http://www.unet.com.mk/twoineden/index.html

Napomena :

Drama “Dvoje u Edenu” (Two In Eden/Dvoje u raju) je igrana u Narodnom pozorištu

u Kumanovu (režija Violeta Džoleva), u univerzitetskom pozorištu John W. Gainse u

Newport News-u, Virginia, SAD, selektovanom na Blue Ridge Theater Festival-u u

Richmond-u, VA, US (režija Naum Panovski), kao i u Pozorištu dece i mladih u

Skoplju (režija Dimitrije Osmanli).

Tekst je objavljen i u knjizi na makedonskom i engleskom, kako i u kompletno

stripovanoj verziji koju je ilustrovao prestižni makedonski i regionalni autor Al.

Sotirovski.

185

Pag

e18

5

186

Pag

e18

6

Sead Begović

PLAVA OMČA MORA

.

.

Krtica

.

.

Pokušavam ući u trag krtice

koja mi izjeda korijenje najljepše jabuke

i koja iz političkih razloga živi pod zemljom

Stoga je tajno prisluškujem

Ako izađe na površinu

izgubi svoju dušu

Njen krtičnjak je mali iznajmljeni stan

u mome vrtu

bez prozora i naravno bez svjetiljki

pun tišine, čuje se samo

jezik zemlje koji je zavladao

i mojim životom kao utvara

ili duh položen u lijes pa u zemlju

Može se reći da živimo zajedno

ja i ta bezimena krtica

jer govorimo istim jezikom

i grizemo istu jabuku

stoga ona ne zaboravlja mene

ja ne zaboravljam nju

Kada uzdahne zemlja

pojave se krtičnjaci i krtica

željna prijateljstva

Suosjećam s njom i dijelim njeno žalovanje

jer znam kakvo je razočaranje očekuje

u mom osunčanom vrtu u kojem će

upoznati konzervativne minerale ove zemlje

u kojoj također žive pretili i podmitljivi psi

moji stari politički neprijatelji

Upoznat će i mene skitnicu koja hoda

po vlastitim tragovima u svome vrtu

da se više nikad ne vrati istim putem

187

Pag

e18

7

Ako ipak stignem, poslat ću joj svoju

putujuću dušu

kao uspomenu na našu zajedničku slobodu

.

.

,

Idila

.

.

To stado ovaca koje si sanjao

nije imalo svoga učitelja

kotrljalo se niz brdo, brbljalo

onako ovčji, neošišano, bijelo

bez naglaska i tora

Ali gle, obzorje kaže

nema bjekstva, konačne večeri

a ipak ćemo večerati zajedno

sa slikom propadanja u obično

sumračno poslijepodne ove livade

gdje pastir čuva osamljeno mjesto

posebnog trenutka lijepe kupine

koja i noću zri

zbog stada

koje će ovuda jednom proći

–

.

.

Pogled na stvoreno

.

.

Ne želim svijet prožet mojom tjeskobom

Želim plavu omču mora

i otploviti praćen golim nimfama

sa žeravom u glavi koju neprestano

uzbuđuje pogled na stvoreno

A ti ćeš me naći u meni i pitati:

188

Pag

e18

8

Kako je na nebesima?

Kao u dobra stara vremena, odgovaraš

koja dolaze i odlaze, nosači ih nose, neka

Ovdje je sužanjstvo na mrtvoj zemlji

prepuštenoj dusima i sad cvrči na suncu

i sad rađa nas na užas

Možeš leći uz svoje toplo tijelo na pločnik

koji se topi kao maslac

i udisati miris tuđih sandala

jer i prije si živio i to zaboravio

i to ti podiže ponos

Kad bi samo malo podigao pogled

i shvatio da ti život propada

da ti poslovi cvatu

i da ti je obitelj sretna družba

da žene plaču i trče za tobom

i da se tok tvoga života promijenio

isprašen od suvišnih riječi

riječi koje si istresao iz tepiha pjesme

koja te dugo dojila

poljupcima se u tebi vrpoljila i sad

slabokrvni je njen smisao i u glavi reži

kao ljepljive ženske usne na tvome

tuđem licu

.

.

.

Vika stabala na vjetru

.

.

Vika stabala na vjetru

Jecanje tvoje suknje kojoj se udvaramo

sve dok ne postane razorena ljepota od koje se

sudski rastajemo i od tad

naša ljubav drijema na trijemu

izgubljena u prošlom životu

i neću je više nikada naći

Bijaše to kao rasporen san

Prate nas lica preminulih

i oni bi da ljube, da surfaju

189

Pag

e18

9

na nadgrobnim pločama prema sutonu

tražeći svoju izgubljenu dušu

oblik svih oblika opkoljen lavežom prošlosti

jer nesretni u ljubavi ne mogu

živjeti našim životima

s hrpom lažnih potomaka

i podmetnutom djecom

koja su čudo samo za jedan dan

začeta u preljubu

a onda postaju prljavo posuđe

koje nikada ne zaboravi uzvratiti

laku noć

Da, ali nije sve tako, nije sve sitniš

već pogled u daleko

pod stare dane

tamo gdje te djeca zaista vole

a ti od zadovoljstva

čupkaš brkove

.

.

.

Nabodeni kukac

.

.

Odjednom si nabodeni kukac

koji je grizao svoju dušu

tu zloglasnu jazbinu

a na praznom trgu u tvojoj glavi

šeprtlja se jedan zapleo u ovaj grad

pa sad poživi il’ umri

nestani kao vještica na metli

Ima li išta ljepše od tvog

podbuhlog lica

dok razmišljaš o tom:

kada će suze poteći

iz tog mrtvog tijela?

Jer ti nisi više ovaj grad

grad više nije tvoja prošlost

Tvoji udarci ne grizu

tvoja djeca ne plaču

190

Pag

e19

0

susjedi se ne plaše

glava ti ne puca

I kada si zašao među spokojno drveće

da napokon nađeš mir

i ono je izdajnički reklo – nestani!

.

.

.

Fantom slobode

.

.

Ako poljubac skineš s mog obraza

i premjestiš ga u moj san

a tamo zadigneš halju

i pokažeš mi raspuklu tamnu brazgotinu

tad probudim se da previjem tu ranu

koju zadobila si kad svalio te satir u snu

čije ludorije zabavljaju skrivene pretince mnogih

djevojaka

Njihove škrinjice se veselo otvaraju

doručkuju, ručaju i večeraju

velike ali nježne sige koje ti voliš

jer se od ugode tope u tebi

Slijedi obred s fantomom koji ćete na kraju

osloboditi, a ti samo kriči, ja sam ionako pronašao

svoj ambijent u tebi pa možeš otpustiti zlovolju

oprostiti sama sebi svoje grijehe i

s olakšanjem izdahnuti

Velika je to počast draga

balzamirati svog najdražeg pjesnika

u sebi

.

.

……………………………………..Izbor sačinila Danijela Jovanović

.

191

Pag

e19

1

Adrijana Marčetić

AUERBAHOV ISTORIJSKI

PERSPEKTIVIZAM

.

.

.

…..Kako joj i sam naslov kaže, knjiga Eriha Auerbaha Filologija svetske književnosti:

šest ogleda o stilu i viđenju stvarnosti primer je jednog posebnog pristupa u

proučavanju književnosti, filološkog i komparatističkog metoda.[1] Uobličen u

nemačkoj nauci u književnosti, ovaj metod je svoj najbolji izraz dobio između dva

svetska rata, u radovima romanista Lea Špicera, Ernsta Roberta Kurcijusa i Eriha

Auerbaha, tačnije u dva klasična dela ove škole, Kurcijusovoj Evropskoj književnosti i

latinskom srednjovekovlju (1948) i Auerbahovom Mimezisu (1946). U ideološkom

smislu zamišljen kao svojevrstan otpor, da kažemo Kurcijusovim rečima, varvarskom

„rasparčavanju evropske kulture” koje je doneo nacizam, a sa metodološke strane

empirijski usmeren, precizan i vezan za sam tekst, komparatistički pristup je svoj

„zavičaj” video u čitavoj svetskoj književnosti i, ne priznajući ni nacionalne ni bilo

kakve druge granice, u veoma širokom vremenskom rasponu, od Biblije i Homerovih

epova do naših dana.

…..Na žalost, slavni dani komparativne književnosti odavno pripadaju prošlosti.

Špicer, Kurcijus i Auerbah patrijarsi su discipline koja trenutno preživljava jednu od

najtežih kriza u svojoj istoriji, u kojoj se ne dovodi u pitanje samo ovaj ili onaj metod

kojim se komparatista služi, već sama ideja komparatistike kao takva. Iako je ova

kriza, koja se i u Evropi i u SAD ponekad označava kao „smrt komparativne

književnosti”, konstatovana još pre dvadesetak godina, ipak ima i onih koji misle da

je ova dijagnoza isuviše pesimistična i, štaviše, netačna. Ono što se opaža kao kriza

discipline, kažu oni, u stvari je samo najnovija promena paradigme u okviru

komparativnih studija koja je rezultirala primenom novih metoda i otvaranjem

potpuno novih oblasti proučavanja. Promena metoda i predmeta proučavanja ne znači

automatski smrt discipline koja je podvrgnuta određenoj transformaciji; naprotiv, ona

ukazuje na njenu vitalnost i veliki evolutivni potencijal, odnosno na sposobnost da se

u metodološkom smislu prilagodi novom kulturno-istorijskom kontekstu. Pristalice

ovog gledišta ukazuju da je u čitavoj istoriji komparativne književnosti bilo toliko

metodoloških lomova, toliko različitih koncepcija „najispravnijeg” metoda i polemika

oko pravog predmeta studija, da ne bi bilo pogrešno reći da je upravo impuls ka

metodološkom samopreispitivanju svojstven samoj prirodi komparativnog pristupa

192

Pag

e19

2

književnosti. Produktivna metodološka kriza permanentno je stanje komprativnih

studija.

…..Za ovakve i slične argumente verovatno se može naći dosta razloga u istoriji

komparatistike, ali primenjeni na njeno aktuelno stanje, oni ipak ne deluju sasvim

uverljivo. Naime, iako je tačno da komparatistima nikad nije bilo zamorno da

raspravljaju o sopstvenom metodu, sadašnji trenutak ove discipline ipak se po jednoj

važnoj stvari bitno razlikuje od svega što poznajemo iz njene duge tradicije:

književnost se danas više ne izučava kao književnost. Ma koliko da su razlike između

pojedinih pristupa, škola i pojedinaca u istoriji komparatistike ponekad bile velike, ma

koliko da su polemike između komparatista umele da budu žučne, jedna

stvar nikad nije bila sporna: svi su oni verovali da je jedini pravi predmet proučavanja

komparativne književnosti sama književnost, i to kao književnost, to jest kao poseban

proizvod ljudskog duha koji ima specifičnu, samo njemu svojstvenu prirodu. To

možda najbolje ilustruje dobro poznati istorijat nastanka Auerbahovog Mimezisa: dok

jedan od najstrašnijih ratova u istoriji čovečanstva besni Evropom, Auerbah, u

istanbulskom izgnanstvu, piše svojevrsnu istoriju svetske književnosti čvrsto verujući

da će upravo vernost književnosti doprineti da se „ponovo okupe oni koji su sačuvali

nepomućenu ljubav prema našoj zapadnoj istoriji”.[2]

…..Danas to više nije tako: ovakav humanistički optimizam kao da je iščileo iz

savremenih proučavalaca književnosti. Danas se književnost sve manje proučava kao

književnost, a sve više kao jedan od istovrsnih uzoraka nekog šireg, ideološkog,

religioznog ili kulturnog koda uopšte. U popularnim interdisciplinarnim studijama,

koje predstavljaju savremeni surogat tradicionalne komparatistike, književna dela,

češće u odlomcima nego integralno, uzimaju se kao zgodni primeri kojima se ilustruju

neke ideološke teze, pri čemu se potpuno zanemaruju, i to svesno, njihova specifična

jezička i stilska obeležja. Kao da više niko ne veruje da književnost, osim političke ili

ideološke, ima i neku drugu, sasvim posebnu svrhu koja proizlazi iz njene osobene

prirode. Tačnije rečeno, izgleda da je danas preovladalo uverenje da ta vrsta

vrednosti, ne samo u književnosti već i u humanističkim naukama uopšte, ne

zaslužuje posebno akademsko proučavanje.

Raspravu o sudbini komparativnog metoda u savremenoj nauci o književnosti

prati obnavljanje interesovanja za rad njenih osnivača. Iz Auerbahove zaostavštine su

u Nemačkoj i Francuskoj tokom devedesetih objavljene čak tri knjige njegovih

izabranih ogleda, a u SAD je 1992. godine održan naučni skup posvećen

Auerbahovom nasleđu i mestu filološko-istorijskog metoda u savremenom

proučavanju književnosti. Naravno, i ovo treba shvatiti kao izraz pomenute krize,

odnosno kao potrebu da se preispitaju najznačajnije tekovine komparativnog metoda u

nauci o književnosti. Bilo bi privlačno na isti način videti i srpski prevod ove knjige

Auerbahovih ogleda. To je prva Auerbahova knjiga koja se kod nas pojavljuje

posle Mimezisa, od čijeg je izdavanja proteklo više od tri decenije. (U međuvremenu,

na srpski je preveden još samo jedan Auerbahov rad, poznata studija o Bodleru.[3])

Knjiga koja je pred nama prevod je istoimenog izbora Auerbahovih ogleda

193

Pag

e19

3

objavljenog u Nemačkoj 1992. godine. Tim izborom obuhvaćeni su neki od

Auerbahovih važnijih kraćih radova, nastajalih u dužem vremenskom periodu, od

početka tridesetih godina prošlog veka, kada je nastao „Pisac Montenj” (1932) do

početka pedesetih godina, kada je napisan naslovni ogled „Filologija svetske

književnosti” (1952).

Da nije bilo Mimezisa, Auerbah bi verovatno ostao upamćen po svojoj ranoj

knjizi o Danteu, Dante kao pesnik zemaljskog sveta (1929), na osnovu koje je dobio

profesuru na Univerzitetu u Marburgu, gde je, nasledivši Lea Špicera, predavao

romansku filologiju. U Marburgu je Auerbah napisao studiju o Vikou i Herderu

(1932), rad o dva mislioca koja su presudno odredila njegov odnos prema literaturi i

istoriji, ali – dospevši kao Jevrejin pod udar nacističkih rasnih zakona – bio je

primoran da 1935. godine emigrira u Tursku, gde je na Istanbulskom državnom

univerzitetu još jednom nasledio Špicera na Katedri za romanistiku. Auerbah je u

Istanbulu završio Nove studije o Danteu (1944), započete u Nemačkoj, među kojima

je bio i čuveni ogled „Figura”, čija je prva verzija objavljena još 1933. godine. Tokom

boravka u Istanbulu Auerbah je za četiri godine, od 1942. do 1945, napisao i svoje

najvažnije delo, Mimezis. Potom je još jednom krenuo Špicerovim stopama i

emigrirao u Ameriku, gde je dobio mesto profesora srednjovekovne književnosti na

Jelu. Tada je objavio Četiri rasprave o istoriji francuskog obrazovanja (1951), među

kojima se nalazi i već pomenuti ogled o Bodleru, za koji je Velek rekao da predstavlja

jedan od najboljih Auerbahovih radova. Početkom pedesetih godina, jedan za drugim,

pojavljuju se prevodi Mimezisa na engleski, italijanski, španski, hebrejski i druge

jezike, a Auerbah stiče reputaciju jednog od najpoznatijih svetskih komparatista.

Poslednji Auerbahov veći projekat bio je posvećen srednjem veku: knjigu Književni

jezik i publika u poznoj latinskoj antici i srednjem veku, za koju je sam rekao da

predstavlja dopunu Mimezisa, završio je pred samu smrt, 1957, i ona je objavljena

posthumno, 1958, a nekoliko godina kasnije prevedena je na engleski.

Po sličnom duhu i sličnoj sudbini, u velikoj meri određenoj sticajem

specifičnih istorijskih okolnosti, i Auerbah i Mimezis predstavljaju jedinstvene pojave

u celokupnoj istoriji komparatistike. Iako su od samog početka gotovo svi kritičari

u Mimezisu prepoznali izuzetnu knjigu i potvrdu vrednosti komparatistike, Auerbahu

su upućivane i ozbiljne zamerke. Najviše primedbi bilo je na Auerbahovo shvatanje

pojma „realizma”. Na primer, Kurcijus mu je zamerio što je ovaj pojam doveo u vezu

sa pričom o Hristovom stradanju i što je „pomešao” stilove, razdvojene još u

klasičnom retoričkom učenju o tri osnovna stilska nivoa.[4] Ističući Auerbahovu

erudiciju i širinu komparativnog posmatranja, Rene Velek je kritikovao Auerbaha što

u Mimezisu, studiji o „prikazivanju stvarnosti u zapadnoevropskoj književnosti”, nije

definisao kao opšti pojam „realizma”. Iako je već u Mimezisu predupredio ovakve i

slične primedbe, rekavši da predmet njegove studije nije realizam uopšte „već pitanje

u kojoj su meri i na koji način realistički predmeti obrađivani ozbiljno, problemski ili

tragično”,[5] Auerbah se ipak na njih osvrtao i kasnije. Kurcijusu je odgovorio da se u

svojoj knjizi nije bavio teorijom stila, već načinom pisanja pojedinih pisaca, a

194

Pag

e19

4

primedbe za nedovoljnu opštost kritičkih pojmova odbacio je na način pravog

filologa: „Da je bilo moguće”, kaže on, „ne bih se uopšte služio opštim izrazima nego

bih ideju sugerisao čitaocu naprosto predočavajući niz pojedinačnih

fenomena.”[6] Osim posvećenosti pažljivom čitanju pojedinačnih tekstova, Auerbah

je istakao i svoju privrženost istorijskom pristupu književnosti i time eksplicirao dve

glavne pretpostavke metoda kojim se služio i u Mimezisu i u svojim drugim radovima.

Da bi se videlo u čemu se sastoji posebnost tog metoda, vredi se još malo zadržati na

Auerbahovim odgovorima kritičarima Mimezisa.

Velekove primedbe, koje je izneo u radu „Auerbahov poseban

realizam”,[7] mogu se podeliti u dve osnovne grupe. Prvo, Velek kaže da po mnogo

čemu tako izuzetna knjiga kao što je Mimezis mnogo gubi zato što je njen autor

izbegao da „od samog početka definiše svoje termine i razjasni svoje pretpostavke”.

Nepoverljiv prema teoriji i opštim pojmovima, Auerbah je osuđen da se osloni na svoj

osećaj za pojedinačno i neku vrste umetničke veštine u izboru i analizi pojedinačnih

primera; a to Veleku nije dovoljno „jer je iluzija verovati da analiza [književnog]

teksta može biti uspešna bez jasnog teorijskog okvira”.[8] Druga vrsta zamerki tiče se

Auerbahovog istorijskog pristupa koji, po Veleku, vodi „krajnjem skepticizmu” i

poricanju vrednosti, pa čak i „umetničkih vrednosti”. Auerbahove analize, kaže

Velek, „ujedinjuju istorizam i egzistencijalizam”, ono što je u delima prošlosti

posebno, obojeno specifičnim duhom vremena, i ono što je univerzalno, opšteljudsko

i paradigmatično. U tome se istovremeno sastoji specifičnost Auerbahovog metoda i

njegova najveća mana, jer su za Veleka ono što je istorijsko, to jest prolazno, i ono što

je „egzistencijalno” ili neprolazno međusobno nespojivi.[9]

Opisujući Auerbahov metod kao mešavinu istorizma i nečega što je, u skladu s

duhom vremena, nazvao „egzistencijalizmom”, Velek je nagovestio jedno njegovo

ključno obeležje. Pred kraj života, 1952. godine, Auerbah je u radovima „Đanbatista

Viko i ideja filologije” i „Filologija svetske književnosti”, oba prevedena u ovom

izboru, pokušao da objasni svoje viđenje filološkog i istorijskog pristupa

književnosti.[10] Kako je i sam često isticao, Auerbah je već od svojih prvih radova

glavnu inspiraciju za svoj metod našao u Vikoovoj filozofiji istorije. U radu

„Đanbatista Viko i ideja filologije”, Auerbah kaže da Vikoovu Novu nauku možemo

da posmatramo kao „prvo delo interpretativne filologije”, filologije koja „postaje

pojam za nauku o čoveku kao istorijskom biću i [koja] obuhvata sve discipline koje se

time bave, dakle i ono što se u užem smislu naziva duhovna

nauka”.[11] Objašnjavajući svoje osećanje za istoriju, Auerbah na više mesta tvrdi da

smo mi, moderni ljudi, kao naslednici istorizma Geteovog doba, u prednosti prema

Danteu ili nekim drugim pesnicima iz razdoblja koja još uvek nisu posedovala

istorijsku svest u današnjem smislu te reči, to jest svest o različitosti ili, da

upotrebimo Jausov termin, o alteritetu. Za razliku, recimo, od Dantea, koji je

Vergilija doživljavao kao svog savremenika u doslovnom smislu te reči, i

pretpostavljao da s njim deli isti mentalitet i iste vrednosti, mi smo u stanju da vidimo

razlike između ljudi različitih epoha, pa u tom smislu posedujemo širinu duha, ili

195

Pag

e19

5

istorijsku perspektivu, kakvu nisu imali naši preci. Za nas su ideje lepote ili umetničke

vrednosti beskrajno raznovrsnije i, samim tim bogatije, no što su bile za njih, i stoga

smo u stanju da se na isti način divimo tako različitim pesnicima kao što su Dante,

Gete, Bodler i T.S. Eliot.

Auerbah možda najeksplicitnije formuliše ovu misao na početku svog rada

„Viko i estetički istorizam”: „Sa istom spremnošću da ih razumeju, moderni kritičari

umetnosti i književnosti, diveći im se, raspravljaju o Đotu i Mikelanđelu, Mikelanđelu

i Rembrantu, Rembrantu i Pikasu, Pikasu i nekoj persijskoj minijaturi; ili o Rasinu i

Šekspiru, Čoseru i Aleksandru Poupu, kineskoj lirici i T.S. Eliotu.”[12] Naravno, oni

mogu dati prednost pojedinom umetniku ili određenom istorijskom periodu, ali ako to

i učine, to neće biti zato što se oslanjaju na neka apriorno usvojena estetička „pravila”,

već zato što se rukovode svojim ličnim ukusom i iskustvom. Ovakva „širina

estetičkog horizonta” modernog čoveka omogućena je njegovom „istorijskom

perspektivom”: „Ona je zasnovana na istorizmu, to jest na uverenju da svaka

civilizacija i svaka epoha imaju svoje sopstvene mogućnosti estetičkog savršenstva;

da se umetnička dela različitih naroda i perioda, kao i njihov način života uopšte,

moraju razumeti kao proizvod promenljivih pojedinačnih okolnosti i da se o svakom

od njih mora suditi na osnovu toga kako je nastalo, a ne na osnovu apsolutnih pravila

lepog i ružnog.”[13]

Ovakvo shvatanje, koje Auerbah naziva istorizam ili istorijski

perspektivizam,[14] javilo se u drugoj polovini 18. veka, kao reakcija na estetički

apsolutizam francuskog klasicizma, i u predromantičarskim i romantičarskim

pokretima vrlo brzo se raširilo po celoj Evropi. Ipak, stanovište istorizma na

najkoherentniji način formulisano je u Nemačkoj, prvo kod Herdera i Getea, i drugih

mladih pesnika okupljenih u pokretu Sturm und Drang, a malo kasnije i kod braće

Šlegel i još nekih nemačkih romantičara. Odbacivši klasicističku ideju o

univerzalnosti ideje lepog, i tvrdeći da postoji onoliko različitih ideja lepog koliko

ima različitih nacija i epoha, nemački romantičari su, kaže Auerbah, došli do otkrića

koje se može nazvati kopernikanskim obrtom u kulturnim naukama.[15] Oni su

istoriju zamišljali kao „organsku evoluciju” i neprekidnu smenu različitih formi

ljudske civilizacije, koje nisu ništa drugo do pojedinačne manifestacije univerzalnog

božanskog duha (Geist). U tom smislu predromantičarski i romantičarski istorizam

bio je preteča modernog, hegelovskog istorizma i, samim tim, kaže Auerbah,

modernih istorijskih nauka, koje se, pored ostalog, bave istorijom književnosti, jezika,

umetnosti, pravnih i političkih ustanova.[16] Međutim, za Auerbaha je pravi

rodonačelnik istorizma ipak Đanbatista Viko, čija se Nova nauka pojavila 1725.

godine, pola veka pre prvih Herderovih razmišljanja o istoriji. Po svom shvatanju

istorije, Viko je bio prvi mislilac koji se teorijski, i to „na veoma genijalan način”,

„približio konačnom rešenju hermeneutičkog problema”.[17]

Istorizam, u smislu svesti o različitosti pojedinih epoha, predstavlja samo

jedan stub na kojem počiva zgrada Vikoove „nove nauke”. Drugi stub te nauke, koju

Auerbah izjednačava s filološkim istorijskim metodom, jeste ideja

196

Pag

e19

6

o senso comune svih ljudi. Ta ideja, koja je samo na prvi pogled suprotstavljena onom

prvom, istorijskom i relativističkom načelu, zasniva se na uverenju da postoji jedno

unutrašnje iskustvo humaniteta zajedničko svim ljudima, bez obzira na vreme ili

prostor u kojem žive: „Sensus communis nije dat razumom, on počiva na instinktu i

navici, on je, dakle, prirodni dar i na njemu zasnovana predanja, zakoni i ustanove

nisu filozofska istina, verum, nego nešto utvrđeno navikom i voljom (gewonheits- und

willenmäßige Setzung), certum, ili i autorità del l’umano arbitrio.”[18] Sensus

communis nije ograničen na pojedine forme ljudskog razvoja, nego se sve one „bar

potencijalno, mogu naći zajedno unutar sklopa ljudskog duha”.[19] Na ovoj ideji

Viko je, kaže Auerbah, zasnovao svoju epistemologiju. Viko u Novoj nauci tvrdi da

čovek može da sazna samo ono što je sam stvorio: „Nema saznanja bez stvaranja;

samo stvaralac poseduje znanje o onome što je sam stvorio; fizički svet – il mondo

della natura – stvorio je Bog; prema tome, samo ga Bog može razumeti; ali istorijski

ili politički svet, svet ljudi – il mondo delle nazioni – ljudi mogu da razumeju, jer su

ga sami stvorili.”[20] Stoga upravo taj svet treba da bude pravi predmet ljudskog

saznanja: „[Istorijski svet] je čovekova sopstvena tvorevina po kojoj može da razume

plan proviđenja i time i samog sebe i svoju sopstvenu istoriju: tako sensus

communis nije samo objektivni princip saglasnog istorijskog razvoja, nego

istovremeno i subjektivno utemeljenje jednog poimanja istorije, a to znači one

interpretativne filologije kojom se Viko bavi.”[21]

Na ovoj epistemološkoj teoriji Viko je zasnivao neprikosnoveni autoritet

istorijskih nauka: one imaju prednost nad prirodnim naukama, jer izviru iz ljudske

prirode kao takve, odnosno iz onih „duševnih kapaciteta koji su univerzalno ljudski

(dentro le modificazioni della nostra medesima mente umana)”, u kojima se nalaze

„svi mogući oblici ljudskog života i mišljenja, onako kako su ih ljudi stvorili i

doživeli” i koji nam upravo zato omogućavaju da rekonstruišemo celokupnu ljudsku

istoriju iz „dubina naše sopstvene svesti”.[22] Certum, to jest sve ono što je stvorio

čovek a ne priroda, predmet je hermeneutičke filologije koju je Viko nazvao nuova

arte critica. U tom smislu jedna od tipičnih Vikoovih ideja je ona o postojanju

zajedničkog unutrašnjeg jezika svih ljudi, lingua mentale comune, koji se kod

različitih naroda, i u različitim vremenima, samo različito artikuliše. Po Vikou,

istorijski svet, za razliku od božanskog, stvoren je od ljudi, pa se otuda nepromenljiva

ljudska bit mora naći u istoriji, odnosno u različitim modifikacijama ljudskog duha:

„Božansko Proviđenje čini da se ljudska priroda menja od perioda do perioda, a u

svakom periodu ustanove su u punoj saglasnosti sa ljudskom prirodom kakva je u tom

periodu; razlika između ljudske prirode i ljudske istorije iščezava; kao što Viko kaže,

ljudska istorija je sama jedno trajno platonsko stanje.”[23]

Ljudska priroda ne može se sagledati izvan istorije, već je treba shvatiti kao

niz istorijskih modifikacija neke univerzalne suštine ili duha (Geist). Tako shvaćena,

ona je istovremeno zaloga i onoga što prolazi i onoga što opstaje uprkos istoriji. Po

Auerbahu, to je najvažnija i najoriginalnija ideja Vikoove Nove nauke, odnosno

njegove filologije. Filologija je „pojam za nauku o čoveku kao istorijskom biću”, ona

197

Pag

e19

7

je humanistička nauka nad naukama, a zasniva se na „pretpostavci da ljudi mogu jedni

druge da razumeju”, odnosno na činjenici da, nezavisno od širine istorijskog

horiozonta, uvek postoji jedan „zajednički svet ljudi koji pripada svima i koji je

dostupan svakome”.[24] Drugim rečima, osećanje za istoriju kako ga shvataju i Viko i

Auerbah, obuhvata i ono što je specifično za različite epohe i različite nacije, i ono što

je u njima opšteljudsko ili, kako bi rekao Velek, „egzistencijalno”.

U tom smislu Auerbahovom filološko-istorijskom metodu, kako je i Velek

video, najviše odgovara termin istorijski perspektivizam. Za razliku od istorizma, koji

se često izjednačava sa istorijskim relativizmom, termin istorijski perspektivizam ne

upućuje na neprihvatljivo relativističke implikacije o kojima je govorio Velek.

Auerbahov istorijski perspektivizam se može najpribližnije opisati kao nastojanje da

se pojedinačne pojave iz prošlosti sagledaju sa stanovišta same te prošlosti, iz

perspektive koja je svojstvena njima samima.[25] Kao što i sam Auerbah s pravom

kaže odgovarajući na Velekove primedbe, ovakav pristup ne treba automatski

izjednačavati sa skepticizmom, poricanjem svih vrednosti i “eklekticizmom”.

Odbacivši klasicistička merila vrednovanja, Auerbah ne odbacuje samu ideju

vrednovanja kao takvu, već samo jednu vrstu merila i jedan, spoljašnji način

vrednovanja. Po Auerbahu, vrednovanje treba da bude zasnovano na unutrašnjim,

istorijskim merilima. Ne treba se bojati relativizma, kaže on, jer prihvatajući

različitost pojedinih istorijskih epoha, mi ne gubimo sposobnost da sudimo o lepom,

već naprotiv tu sposobnost razvijamo i postepeno učimo kako da u pojedinim

istorijskim formama prepoznamo „fleksibilna” merila vrednovanja: „Malo pomalo

uviđamo šta su različita dela značila u svojoj sopstvenoj epohi, kao i šta su značila u

perspektivi književnog stvaranja dugog tri milenija o kojem nešto znamo. Najzad,

uviđamo i šta ta dela znače nama samima, sada i ovde. Sve je to dovoljna osnova da

se donese sud o jednom delu, to jest da se ono sagleda u sklopu uslova pod kojima je

nastalo i da mu se odredi vrednost.”[26] To je takođe dovoljna osnova da se odbace

primedbe za skepticizam i „eklekticizam”. Zasnovan na vikoovskoj ideji o

univerzalnosti ljudskog iskustva, Auerbahov istorijski perspektivizam ne vodi u

anarhiju vrednosti, nego na sasvim suprotnu stranu, u traganje za „zajedničkim

elementima koja poseduju sva značajna dela”, odnosno za onim što je trajno i

univerzalno u drami istorijskog razvoja: ali rezultati tog traganja nikad neće biti

teorijske formulacije „apstraktne ili vanistorijske” vrste. [27]

Drugi aspekt filološkog metoda na koji ukazuje Auerbah uže je hermeneutičke

prirode i tiče se načina na koji se pristupa pojedinačnim tekstovima. Osnovni i

najvažniji „trik” tog metoda, kako bi rekao Špicer, sastoji se u čitanju, čitanju i

čitanju. Od filologa se traži apsolutna usredsređenost na tekst, posvećenost svakom,

pa i najneznatnijem detalju, oštro oko za stilske i jezičke pojedinosti. To je onaj isti

metod kojim se Auerbah služio u Mimezisu. U centar pažnje postavljaju se

pojedinačni tekstovi, tačnije odlomci tekstova i karakteristični motivi, a zatim se u

hermeneutičkoj analizi ti motivi uzmaju kao stilistički indikatori, ili stileme, koje

imaju važnu ulogu u konstituisanju značenja datog dela u celini. Preko takvih motiva

198

Pag

e19

8

Auerbah ukazuje i na ulogu i značenje razmatranog dela u širem kontekstu književne

tradicije. Drugim rečima, Auerbahova tumačenja kreću se od pojedinosti prema celini,

najpre prema celini samog dela, a zatim i ka širim celinama kao što su skup dela datog

žanra, data epoha nacionalne ili evropske književnosti i, na kraju, čitava svetska

književnost.

Na prvi pogled Auerbahov metod sličan je metodu Špicerove stilistike, s kojim

ga najčešće i porede, jer se i jedan i drugi, kao filološki metodi, orijentišu prvenstveno

na sam tekst. Ali između Auerbaha i Špicera ipak postoje neke veoma važne razlike:

Auerbahov metod je istorijski i hermeneutički, dok bi se Špicerov pristup književnim

delima najpreciznije mogao opisati kao imanetno-formalistički. Po Auerbahu, delo je

u potpunosti razumljivo samo u kontekstu svoje epohe i svog istorijskog horizonta.

Nasuprot tome, Špicer je skeptičan prema istorizmu i veruje da se stilske osobine dela

mogu proučavati nezavisno od istorijskog konteksta. Osim toga, Špicera

manje zanimaju uopštavanja i poređenja, on prvenstveno traga za onim što je

individualno i specifično u delu, za njegovom posebnom „dušom”, koja nije ništa

drugo do jezički izraz autorove psihe. I dok Špicer traga za individualnim i

neponovljivim u svakom delu odnosno autorskom opusu, a književnu tradiciju vidi

kao skup u sebe zatvorenih svetova među kojima ne postoje nikakve dublje veze,

Auerbah uvek nastoji da tekst koji je predmet analize postavi u širi kontekst žanra,

književne škole ili epohe.

Tumačeći tekst, Auerbah obično počinje tako što prvo ukaže na neku

karakterističnu osobinu teksta, na neku neobičnu pojedinost koja nam pada u oči, a

zatim delo postavlja u sve širi i širi kontekst, sve do konteksta čitave tradicije svetske

književnosti, odnosno njenog najznačajnijeg, zapadnoevropskog kanona. Na primer, u

već pomenutom eseju o Cveću zla, govoreći o karakterističnim bodlerovskim

metaforama, „zatvorenom obzorju” i „vlažnim i memljivim tamnicama pakla”,

Auerbah najpre situira Bodlera u kontekst evropske pesničke tradicije, a zatim

zaključuje da je Bodler prvi pesnik koji je sistematski gradio poetske efekte na

kontrastu između visokog stila i „odsustva dostojanstva predmeta u celini i u mnogim

pojedinostima”.[28] Kontrast između visokog tona Bodlerove poezije i običnih,

svakodnevnih reči koje se u njoj javljaju, njegovim savremenicima je morao izgledati

kao stilska greška, bio je „napadan na najžešći način”, ali je u međuvremenu postao

opšta pojava u poeziji. Evocirajući istorijski kontekst u kojem se određeni motiv,

postupak, tehnika pripovedanja ili žanr još uvek osećaju kao inovacija, Auerbah

istovremeno ukazuje i na osobine pojedinačnog teksta, i na osobine književne tradicije

u celini, odnosno na to kako ona evoluira kroz niz inovacija, koje su svakako plod

individualnog talenta, ali koje vremenom postaju zajednička baština.

Po načinu na koji shvata odnos između opšteg i pojedinačnog u tradiciji,

Auerbahov metod se razlikuje i od Kurcijusove filologije, koju i sam Auerbah navodi

kao primer uzorne humanističke nauke. Naime, dok se Auerbah prvenstveno bavi

pojedinačnim tekstovima i njihovim specifičnim osobinama, Kurcijusa pre svega

zanima problematika konstanti u književnosti, topika, stalna metaforika, stalni

199

Pag

e19

9

kompozicioni postupci. Nasuprot tome, Auerbah traži primere individualnog koji će

mu otvoriti put u razumevanje univerzalnog: „Osobenost dobrog pristupa sastoji se, s

jedne strane, u njegovoj konkretnosti i pregnantnosti, a s druge u njegovoj mogućoj

snazi zračenja. On može da polazi od značenja jedne reči, od nekog retoričkog oblika,

od nekog sintaksičkog obrta, ili od tumačenja jedne rečenice, odnosno od neke

pojedinosti na planu izraza, ma gde i ma kad da su se oni javili; ali on mora tako da

zrači da na osnovu njega može da se osvetli svetska istorija.”[29]

U novijim osvrtima na Auerbahov Mimezis primećeno je da se struktura ove

knjige može uporediti s Danteovim Paklom.[30] Kao što Dante, predvođen

Vergilijem, na putu kroz pakao zastaje čas na ovom čas na onom strašnom mestu da

bi bolje osmotrio neku slavnu ličnost ili da bi pozdravio nekog starog poznanika i

saznao njegovu uzornu sudbinu, tako i mi, predvođeni Auerbahom, putujemo kroz

različite periode evropske književnosti, i povremeno se zaustavljamo na različitim

mestima na kojima se pred nama, kao književni junaci, uzdižu kratki odlomci

pojedinačnih tekstova, na osnovu kojih nam Auerbah tumači kompletnu istoriju

evropske književnosti. Ovo uspelo poređenje možemo još da razvijemo. U radu

„Dante i Vergilije” Auerbah kaže da se Vergilije u Danteovoj Komediji pojavljuje kao

„živ čovek”, kao pojedinac sa određenim karakterom, a „slika njegovog ličnog bića,

onako kako se Danteu ukazalo, postaje izuzetno jasna”.[31] Ali, slika Vergilijevog

ličnog bića je takoreći njegova suština, jer se ona Danteu nije ukazala na osnovu

nekih spoljašnjih izvora, već na osnovu čitanja Vergilijeve poezije, na osnovu

doživljaja Vergilijevog stila. U Božanstvenoj komediji, Vergilije je onakav čovek

kakav mu je inače stil, bogat i uzvišen. To ne važi samo za Dantea već i za Auerbaha,

koji u osobinama stila nekog pisca ne traži samo književne nego i humanističke

vrednosti. Ma koliko da su različiti i posebni, svi Auerbahovi junaci, pesnici, pisci i

filozofi, imaju i nešto zajedničko: u sopstvenom biću oni sadrže i druge ljude, deo

univerzalno ljudskog ili onoga što sam Auerbah naziva humanitetom.

Ako se ideja filologije ovako shvati, onda nije teško videti kako se ona može

realizovati u proučavanju svetske književnosti. O tome Auerbah govori i u naslovnom

radu iz ovog izbora, „Filologija svetske književnosti”. Smisao za istorijsku

perspektivu, odnosno svest o različitosti pojedinih nacionalnih kultura, omogućila je

da se obrazuje pojam svetske književnosti. Ali, Auerbah svetsku književnost ne shvata

u geografsko-prostornom smislu, već je vidi u geteovskom duhu, kao skup najboljih,

to jest najreprezentativnijih dela poteklih iz različitih nacionalnih književnosti.

Međutim, ovde treba skrenuti pažnju na to da Auerbah termin svetska književnost ne

upotrebljava u doslovnom smislu, već mnogo uže, da označi modernu

zapadnoevropsku i antičku, grčku i rimsku književnost koje su za njega, baš kao i za

Kurcijusa, vrlo čvrsto povezane. Kanon dela Auerbahove svetske književnosti, uprkos

njihovim istorijskim i nacionalnim razlikama, odražava univerzalne humanističke

vrednosti, zajedničke svim ljudima u svim vremenima. Kao i ostale humanističke

discipline – istorija umetnosti, istorija religija, politička i pravna istorija – svetska

književnost je naslednica vikoovske filologije i geteovskog humanizma upravo po

200

Pag

e20

0

tome što materijal koji obrađuje, najvrednija književna dela potekla iz različitih

kulturnih tradicija, predstavlja idealnu građu za „jednu unutrašnju istoriju

čovečanstva” koja će omogućiti da se „stekne jedna u svojoj raznovrsnosti jedinstvena

predstava o čoveku”.[32]

201

Pag

e20

1

Auerbahov ogled „Filologija svetske književnosti” posebno je zanimljiv u kontekstu

krize komparatistike koju smo pomenuli na početku. Iako je pisan samo desetak godina

posle Mimezisa, i to u Novom svetu, nedodirnutom strahovitim razaranjima Drugog svetskog

rata, iz ovog Auerbahovog rada kao da je iščezao sav onaj humanistički optimizam kojim se

odlikuje njegova najslavnija knjiga. U ovom vrlo pesimistički intoniranom radu, Auerbah

postavlja pitanje o budućnosti komparativne književnosti i proročki najavljuje sumrak ne

samo ove discipline, već i filologije i humanističkih nauka uopšte: „Sada već vidimo da

nastaje svet za koji [istorijski] smisao po svoj prilici više neće imati praktičnog

značaja.”[33] Iako još uvek čuvaju svoje samosvojnosti, evropske kulture i kulture koje su

Evropljani zasnovali „izjednačavaju se” brže nego ikad ranije, u svim stvarima sve više uzima

maha „standardizacija” koja se odvija „bilo po evropsko-američkom bilo po rusko-

boljševičkom obrascu”. Auerbah je uveren da ćemo se ubrzo „neizbežno suočiti sa činjenicom

da će na jedinstveno organizovanoj zemaljskoj kugli preživeti i opstati samo jedna književna

kultura, pa čak i samo jedan mali broj jezika, a možda uskoro i samo jedan”. Time bi ideja

svetske književnosti „istovremeno bila i ostvarena i uništena”, jer se

geteovska svetska književnost ne odnosi samo na ono što je zajedničko i „ljudsko uopšte”,

nego i na „međusobno oplođavanje raznovrsnog”.[34]

Raznovrsnost je uslov poređenja i uopštavanja kakvo je svojstveno Auerbahovom

komparativnom metodu koji baštini Vikoa, Getea i Herdera. Ostavljajući po strani

predviđanje koja se tiče opstanka bipolarnog sveta, danas, u drugoj deceniji 21. veka, možemo

samo da konstatujemo da je Auerbah u potpunosti bio u pravu kada je predvideo kraj

humanističke epohe. U njegovoj viziji standardizovanog sveta nije teško prepoznati

globalizovani svet u kojem živimo. Kako se sada čini, Auerbah se prevario samo u jednom: iz

današnje perspektive, pravo pitanje nije da li će opstati samo jedna književna tradicija već da

li će, pred najezdom novih informatičkih modela, opstati bilo kakva književna kultura ili

humanistička nauka kakva je bila Auerbahova komparativna filologija.

.

.

.

.

.

[1] Erih Auerbah, Filologija svetske književnosti: šest ogleda o stilu i viđenju stvarnosti,

preveo s nemačkog Tomislav Bekić, Novi Sad, 2009.

[2] Erih Auerbah, Mimezis: prikazivanje stvarnosti u zapadnoevropskoj književnosti, prevod

Milana Tabakovića, Beograd, 1978, str. 556.

[3] Erih Auerbah, „Bodlerovo Cveće zla i uzvišeno”, Poezija, XI (2006), br. 33-34, str. 88-

113.

202

Pag

e20

2

[4] Ernst Robert Curtius, „Die Lehre von den drei Stilen im Altertum und Mittelalter (zu

Auerbachs Mimesis)”, Romanische Forschungen, 64 (1952), str. 57-70.

[5] Mimezis, str. 554.

[6] Erich Auerbach, „Epilegomena zu Mimesis”, Romanische Forschungen, 65 (1953), str. 16.

[7] René Wellek, „Auerbach’s Special Realism”, Kenyon Review, 16 (1954), str. 299-307.

[8] „Auerbach’s Special Realism”, str. 304-305.

[9] Ibid., str. 306.

[10] Ideje iz ova dva rada Auerbah je kasnije objedinio i razradio u svom najobimnijem

metodološkom tekstu, uvodu u svoju poslednju knjigu, Književni jezik i publika u latinskoj

poznoj antici i u srednjem veku, kojem je dao karakterističan naslov „Cilj i metod”.

[11] Filologija svetske književnosti, str. 101, 102.

[12] Erich Auerbach, „Vico and Aesthetic Historism”, The Journal of Aesthetics and Art

Criticism, 8, (1949), str. 110.

[13] Loc. cit.

[14] To su termini kojima se Aurebah služi u najvećem broju svojih radova. U upravo

citiranom radu iz 1949, on upotrebljava termin „estetički istorizam“, ali se njemu, koliko je

nama poznato, kasnije više ne vraća.

[15] Erich Auerbach, Literary Language and Its Public, Princeton, 1965, str. 10.

[16] „Vico and Aesthetic Historism”, str. 111.

[17] Filologija svetske književnosti, str. 95.

[18] Ibid., str. 96. Nemački izraz koji smo naveli u zagradi dat je nepotpuno u srpskom

prevodu. V. Erich Auerbach, Philologie der Weltliteratur: Sechs Versuche über Stil und

Wirklichkeitswahrnehmung, Frankfurt am Main, 1992, str. 70.

[19] Ibid., str. 97.

[20] „Vico and Aesthetic Historism“, str. 113.

[21] Filologija svetske književnosti, str. 97. I ovde smo morali da ispravimo na dva mesta

nepotpun srpski prevod. V. Philologie der Weltliteratur, str. 70-71.

[22] „Auerbach and Aesthetic Historism“, str. 113.

[23] Ibid., str. 118.

[24] Filologija svetske književnosti, str. 102.

[25] V. Literary Language and Its Public, str. 10-11.

203

Pag

e20

3

[26] Ibid., str. 13.

[27] Loc. cit.

[28] “Bodlerovo Cveće Zla i uzvišeno“, str. 93.

[29] Filologija svetske književnosti, str. 131-132. I ovde smo morali da damo nešto izmenjen i

dopunjen prevod. V. Philologie der Weltliteratur, str. 94-95.

[30] David Damrosch, „Auerbach in Exile”, Comparative Literature, 47 (1995), str. 108.

[31] Filologija svetske književnosti, str. 20.

[32] Ibid., str. 117.

[33] Ibid., str. 116.

[34] Ibid., str. 114-115.

204

Pag

e20

4

Dejana Nikolić

POETA

.

.

.

Let

.

.

Hej živote, leteći ćilime!

Letimo u zemlju Dembeliju.

A dole, kroz sumrak,

vije se plameni lijin rep,

ćarlija kroz četinare, srećan put!

Nadlećemo drvo što rađa zlatne pare.

Izgreva Mesec, kraljeva luda, obećava čuda.

Nad tamnim njivama roje se zeleni svici

i vrluda meki narandžasti vrh,

prosipa varnice.

To su, teta lijo, tvoje čarolije.

.

.

.

Nadahnuće

.

.

Kakvo pijanstvo traži ova žena?

Kakvo strašno tajanstvo otkriva?

Pošla je po pečurke u mračnu šumu.

Hoće li ostati živa? Zar zna?

Šta ako joj odluta um?

O, zašto je toliko pismena?

.

205

Pag

e20

5

.

.

Kiša

.

.

Prolazim kroz kišu razmičući duge rese,

teški luster pun sitnih kristalića.

Kroz vinograd, zasenjena.

I sve rađa, a ne ja.

A mene veseli rođendanska čađ,

celofanska kopita kroz mirtu i glog.

A ja Bogu s šegrtima hitam,

nosim mali monolog.

.ž

.

.

Švalja

.

.

Ja sam igla, igleno uho, jedva stigla da protnem

glas Božji kroz sluh, usijanu žicu,

te žurno šijem, prošivam vlati azbesta, koprive,

zatim zubima kidam konac

i prodam čitki batist na trgu, za novac.

.

.

.

Zbogom

.

.

Treperi lišće s razglednice masno od sjaja,

cedi se farba s peteljki, pršti s krošnji,

visokih kotlova u opštoj nesanici.

Lišće se prosto prži, i cvrčeći

206

Pag

e20

6

preliva se ulje preko travnjaka.

Traju pogrebne igre i utakmice.

Ko tiganj posle poslednje kriške

pod mlazem hladne vode, tako

šište moja usta, otvorena da iskažu

zbogom.

.

.

Pomračenje

.

.

Sunce je flasterima oblepilo moje telo,

tankim listićima zlata.

Žvrljalo je žutim flomasterom

skucu za buduće opelo.

Ali šta ja znam o tome?

Kao drevni idol ležim na plaži,

sva u karatima, moj najdraži,

svetlucaju samo kristalići soli.

Nikada više neću osetiti bol.

A zimi grejaće me beli bikini.

Zar nikada više?

Sada si jak kao smrt i na plaži je mrak.

.

.

.

Briseida

.

.

Srušim se ko kula od peska

kad mi prilaziš, Ahileju.

Uzrujavam se. Zapisujem u sveske.

Znam da sam roblje.

Moje oči, nesrećne noćne leptirice

sleću na tvrde tamne usne. Koru.

Potire ih mimikrija.

207

Pag

e20

7

Izrasta mi grba, kornjačin oklop,

deformišem se u liru.

Dok šećeš pod ruku s Patroklom

ja na grbi svojoj sviram.

.

.

.

Euridika

.

.

Čuvam u sećanju dodir tvoje ruke, krhku ružu

da se ne raspe u fiokama s najfinijim, bivšim vešom,

već prošlošću, vašima.

U neprohodnom korenju buja komoda, već čun.

Krošnjina senka na osvetljenoj travi,

moj rendgenski snimak, podrhtava.

Mislim da sam više umirala

nego bila srećna

kad sam te uhvatila za ruku

kao da je neophodno.

.

.

.

Fedra

.

.

Prianjam kožom Hipolitu na nož,

stara košuta.

Toliko sam nesrećna da izazivam mržnju.

Moj pruženi životinjski vrat.

Ožiljci od užeta.

Gole grudi pijane žene.

Upaljene sijalice nad ugljem u podrumu.

Nisu to gljive i bube.

Jela sam slatko, pokvarila zube.

208

Pag

e20

8

.

.

.

Zanat

.

.

Poeta je sirena, muškarci i žene

umiru od istine u njenom glasu.

Plače na visokim talasima.

Proziva podanike, slušaoce kraj aparata.

Proglašava čas, večnuju pamjat.

Oni spuštaju zastore i kolena.

I ona se moli za njih.

.

.

.

.

……………Izbor sačinila Danijela Jovanović

209

Pag

e20

9

ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

JAN – FEB 2020.

BROJ 25

Autorka fotografije: Dragana Nikolić

Sva prava zadržana © 2015 - 2020 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online)