Доситеј Обрадовић (1739 – 1811)Доситеј Обрадовић (1739 – 1811)

Доситеј је рођен у банату, у Чакову, данашњој Румунији, у породици сиромашног занатлије. Оставши рано без родитеља, тетак га прихвата и шаље на учење заната, али љубав према књизи одводи дечака у манастир Хопово. Манастирски живот му је послужио као грађа за књижевноуметничко обликовање. Залуђен књигама житија светаца, млади Димитрије води живот као прави пустињак. Закалуђерује се и добија монашко име Доситеј. Суочен са испразним монаштвом, напушта светитељски живот и враћа се стварноме свету. Креће у бели свет да би се из њега вратио као учен и зрео човек. Највише је допринео да се уметничка писана реч окрене према овоземаљским темама и поприми светован, хуманистички дух. Он је функцију литературе видео искључиво у служби народа. Свим силама је био посвећен ширењу просвете у свом народу. Бавећи се одгајањем омладине, Доситеј се нашао на терену књижевности. ''Живот и прикљученија'', најзрелије Доситејево оригинално дело, прекретница је у развоју српске књижевности и почетак литературе за младе. Боравак у манастиру, колебање да остави калуђерски живот и школу и крене у потрагу за откривањем света; одлука да га ништа не може отргнути од књиге – све је то блиска и привлачна садржина за дечји читалачки узраст. Други део романа у форми ''писма'' своме пријатељу, сав је у целомудрености и од готових оцена. Младеж реалистички верно доживљава ''бацање мантије'', ''облачење цивила'', дечакове догодовштине и путовања у културна европска средишта. Обрадовић у фрушкогорском манастиру упознаје басне Езопа, Галена, Игњатија, Лафонтена, Лесинга и др. Оне су га занимале због њихове сазнајне и поучне вредности. Доситеј, каже Јован Деретић, разбија сажети стил езопске басне и наративно је проширује карактеристикама ликова и дијалогом, тако да оне израстају у минијатурне приповетке. Посебно је карактеристично наравоученије које објашњава басну – есејистички коментари басана (полазећи од подлоге, расправља о темама свог просветитељског програма уносећи у њих примере из историје, митологије, књижевности, пословице ...). У тексту који дописује, аутор истиче да збивања и ликови животиња приказују људске нарави и одређене типове. Поуке у баснама Лав и магарац, Коњ и бик, Курјак и јагње, Два јарца, Магарац и жабе, образложене коришћењем пословица, упућују на реалан живот, пријатељство, поштовање правде, на људску мржњу и злобу. Наравоученија су, уз аутобиографију, најзанимљивији и најоригиналнији књижевни састави. Први је критичар и пропагатор књижевности код Срба. Аутор Живота и прикљученија постаје близак широким читалачким слојевима и најпопуларнији писац. Он пише простонародним и природним језиком, блиским свакоме. Стил му је разговетан и интелектуалан. Држао је до форме мисли, емоционалности и сензибилности. Доситеј тихим и поучним стилом, са много топле срдачности и осећајности припрема терен дечјој литератури. Пре њега, литература за децу је у фази загревања. њему ваља захвалити што је А. Мразовић у свом Поучителном магазину приступио издавању страних дела прикладних млађем свету. Са превођењем светских писаца започиње нов литерарни жанр: дечја књижевност.

O PISCUDositej Obradović je rođen oko 1739. godine u Čakovcu. Ostao je bez roditelja, školovali su ga rođaci. Mladi Dimitrije bio je vrlo marljiv đak i revnostan čitalac crkvene literature. Dečak se toliko zaneo ovom literaturom da je počeo pomišljati da se posveti asketskom životu. Da bi ga odvojili od takvih knjiga i vratili stvarnosti, rodbina ga daje da izuči zanat. Dečak je toliko bio zanet mislima o asketskom zivotu da je napustio zanat, pobegao u manastir Hopovo, zakaluđerio se i dobio monaško ime Dositej. U manastiru je njegov verski zanos odudarao od načina života manastirskih ljudi i delovao kao anahronizam. Iguman manastira Teodor Milutinović odvraćao je dečaka od verskog zanosa i upućivao ga na drugačiju literaturu i nauku. Dositej se polako treznio, počeo je da čita literaturu istorijskog karaktera sa racionalističko-prosvetiteljskim idejama, teološku literaturu polemičkog karaktera, Ezopove basne, Zakonik cara Dušana. U njemu se sada javlja želja za putovanjem da bi što više video, pročitao, čuo i naučio.

 

Radoznao duh i žedan nauke i znanja, Dositej se otisnuo u svet 1761.godine: njegova putovanja trajala su četrdeset godina - živeo je i radio, učio i studirao, prevodio i pisao u mnogim zemljama i gradovima: Dalmaciji, Krfu, Grčkoj, Ugarskoj, Turskoj, Nemačkoj, Rumuniji, Francuskoj, Rusiji, Engleskoj, Italiji. Po više godina proveo je na Krfu, u Smirni,

Beču,Bratislavi, Haleu, Lajpcigu, Parizu, Londonu, Trstu. Trst je bio poslednje odredište njegovog stranstvovanja- odatle je došao u ustaničku Srbiju i tu umro 1811.godine.

Dositej je učio celog svog zivota: on nije samo putovao i učio na putovanju, nego je učio jezik, slušao predavanja, upoznavao se sa novim političkim, socijalnim, filozofskim i pedagoškim idejama. U Haleu, u Nemačkoj, skida kaluđersku odeću i oblači svetovnu, na univerzitetu sluša filozofiju i estetiku. Ovde prihvata prosvetiteljsku krilaticu "prosvetom ka slobodi". To ga opredeljuje da svoja znanja praktično primeni u prosvećivanju naroda. Počinje da piše knjige u prosvetiteljskom duhu i zaokupljen je mišlju o izdavanju knjiga na srpskom jeziku.

Sva Dositejeva putovanja nisu bila baš ugodna. Putovanja i život su iziskivala materijalna sredstva. Sam ih je obezbeđivao radeći kao fizički radnik, učitelj ,

lektor, korektor, besednik, predavač u vojnoj akademiji. Postao je poliglota: naučio je klasične jezike grčki i latinski, novogrčki, nemački, engleski, francuski, ruski, albanski, rumunski, talijanski.

U ustaničku Srbiju, u Beograd, došao je u poznim godinama, slabog zdravlja. Došao je da poradi na prosveti. Otvorio je veliku školu u Beogradu, a kasnije i bogosloviju. Bio je ministar prosvete, diplomata, član Praviteljstvujuščeg sovjeta. Smrt ga je snašla 1811. godine kada je uveliko radio na osnivanju štamparije u Beogradu.

Dositej je vrlo plodan pisac, pisao je imajući na umu svoj narod, njegovu prosvetu: sve što je pisao namenio je srpskom narodu:

Pismo Haralampiju, 1783. 

Život i priključenija, 1783. ; 1788. 

Sovjeti zdravoд razuma, 1784. 

Basne, 1788. 

Pesma o izbavljenju Srbije, 1789. 

Sobranije, 1793. 

Etika, 1803. 

Pesma na insurekciju Serbijanov, 1804. 

Mezimica, 1818.

 Ižica, 1830.

 SADRŽAJ Pismo Haralampiju je pismo prijatelju, ono je književni proglas, ali je istovremeno, a sasvim prirodno, Dositejev prosvetiteljski manifest. Ono lično prijateljsko pismo, jeste ponajmanje iz više razloga: ovo nije obično pismo nego štampano u stotinjak primeraka: o ličnim, familijarnim temama nema ni reči; nema intimnih poruka, ličnog, privatnog karaktera. Ono je po samoj zamisli, književni proglas kojim se obaveštavaju prijatelji o štampanju knjige,

ali pošto je knjiga na srpskom narodnom jeziku, opštem jeziku, bila neuobičajena, i posle štampanja Orfelinove pesme, prvina, valjalo je obrazložiti razloge zbog kojih se knjiga štampa na srpskom narodnom  jeziku. Obrazlaganje nije ništa drugo nego izlaganje svojih prosvetiteljskih ideja. Zato je Pismo Haralampiju Dositejev manifest prosvetiteljskih ideja. To je ono pre svega. I to mu daje poseban književnoistorijski značaj.

Pismo Haralampiju pokreće više aktuelnih pitanja društvenog, književnog, jezičkog i verskog karaktera.

1. Na početku pisma govori o nameri: priprema knjigu Sovjeti zdravoд razuma, "na polzu mojega roda", koja će "napisana biti čisto srpski, kako god i ovo pismo, da je mogu razumeti svi srpski sinovi i kćeri, od Crne Gore do Smedereva i do Banata".

2. O novčanoj pomoći koja mu je neophodna da bi ohrabrila štampara i pokazala mu da ima ljudi koji žele srpsku knjigu. Što se knjige tiče, ona se ne hvali nego vrlo skromno kaže:"Uveravajući da će knjiga moja biti vesma polezna, ne mislim u tom sebe hvaliti, no one ljude od koji' sam što dobro naučio, iz kojih premudri' knjiga francuskih' , nemecki' i talijanski' najlepše misli kao cveće izbirati nameravam i na nas opšti jezik izdati."

3. O jeziku: ukazuje na pokret u Evropi da se piše na narodnom jeziku i tako knjiga približi seljaku i čobaninu:

"Koja je nami korist od jednog jezika kojega u celom narodu od deset hiljada jedva jedan kako valja razume i koji  je tuđ materi mojej i sestram."

"A opšti, prosti dijalekat svi znadu, i na njemu svi koji samo znadu čitati mogu razum svoj prosvetiti, srce poboljšati i narave ukrotiti."

Jezik ima svoju cenu od koristi koju donodi, a narodni jezik je najkorisniji.

4. Za promene:"Samo prostota i glupost zadovoljava se vsegda pri starinskom ostati".

5. Prostiranje srpskog jezika- njime govori ogroman broj ljudi Crne Gore,Dalmacije,Hercegovine,Bosne,Srbije,Hrvatske (osim kajkavaca), Slavonije,Srema,Bačke,Banata (osim Vlaha)

6. Srpskim jezikom govore ljudi različitog zakona (vere) ali to ništa ne menja jer "Zakon i vera može se promeniti, a rod i jezik nikada".

7. O verskoj toleranciji.

Njegove su knjige namjenjene svakome koji "s čistim i pravim srcem želi um svoj prosvetiti i narave poboljšati".

U Evropi se ne gleda ko je koga zakona (vere) jer "Po zakonu i po veri svi bi ljudi mogli biti dobri".

Dositej osuđuje zlo koje se širi među ljude u ime vere i poručuje: "Ja ću pisati za um, za srce i za naravi človečeske, za braću Srblje, kojega su god oni zakona i vere".

8. O prosvećivanju omladine. Njegov rad je namjenjen prosvećivanju omladine jer se danas prosvećenost ("zraci učenja i filozofije") prostire do tatarskih granica.

9. Svrha pisanja. Neće se obeshrabriti ako pomoć izostane. Nastavie da radi i štampa jer će mu preko mere biti plaćeno kad srpski rod, posle njegove smrti, bude rekao "Ovde ležu njegove srpske kosti! On je ljubio svoj rod! Večan mu pomen!"

Prosvetiteljstvo

Pojam prosvetiteljstvo označava duhovni pokret evropske inteligencije s kraja 18. veka. Karakteristika tog pokreta je poverenje u razum kao odlučujući izvor svih spoznaja, poverenje u razum kao pravac delovanja svih ljudskih jedinki i meru svih vrednosti. Kant je u svom zapisu "Šta je prosvetiteljstvo?" iz 1784. godine definisao prosvetiteljstvo kao "izlaz za čoveka iz sopstvene nedoraslosti". U razumnom razmišljanju i u delovanju koje proizilazi iz zdravog razuma prosvetitelji su videli garanciju stalnog napretka društva u savladavanju prirodnih sila i u uvođenju pravednog društvenog reda.  Socijalno-istorijska pozadina prosvetiteljstva je privredni i socijalni uspon građanstva, čija je želja za emancipacijom kroz prosvetiiteljstvo, opet, dobijala važne impulse. Prosvetiteljstvo je bilo duhovna priprema Francuske revolucije. Idejno-duhovni koreni prosvetiteljstva leže u humanizmu, u reformaciji i u racionalno-filozofskim sistemima 16. i 17. veka (Špinoza, Dekarte).Prosvetiteljstvo je bilo pojava koja je zahvatila celu  Evropu i dosegla čak do Severne Amerike. Prvo negovanje prosvetiteljstva i delovanje u skladu sa pokretom moglo se primetiti u Holandiji i Engleskoj, gde su filozofi i učitelji državnog prava kao H. Grotius, T. Hobs und J. Lok razvili ideju čoveku urođenog prirodnog prava (vidi tematski kompleks: (Proširena tema Prirodno pravo), ideju prirodne religije, društvenog ugovora i neotuđivih ljudskih prava. Time su doveli u pitanje poziciju kraljevstva "datog Božijom

voljom", kao i zahteve crkve da u pitanjima morala, na polju nauke, literature, umetnosti i odgoja bude najviši nocilac odluka. Prosvetiteljstvo je i u Francuskoj razvilo svoje veliko intelektualno, političko i društveno dejstvo. Najznačajniji zastupnici bili su Volter, Monteskje, Ruso, Didero, Holbah, d'Alembert. U oblasti društvenih i državnih teorija Monteskje je po ugledu na kolege iz Engleske razvio teoriju o raspodeli vlasti na egzekutivnu, zakonodavnu i pravnu pod krovom konstitucionalne monarhije. Čak se i Volter držao ideala prosvećenog monarha i podržavao je politička prava samo za posednike. Nasuprot tome Ruso je zastupao ideju suvereniteta naroda i jednakosti svih građana. Iz toga se kod njega razvila potreba za republikom. Državno-pravne i građansko-pravne predstave francuskog prosvetiteljstva i njihovo podržavanje ljudskih prava preko Francuske izvršile su veliki uticaj, najpre na vođe američkog pokreta za nezavisnost (T. Džeferson, T. Pen). Na taj način se došlo do proglašenja nezavisnosti severnoameričkih kolonija "Virginia Bill of Rights" i do američkog Ustava. Iz Amerike nazad prosvetiteljstvo je izvršilo uticaj na Francusku revoluciju (vidi tematski kompleks Ljudska prava: Dokumenti).

Prosvetiteljstvo

U toku 18. veka, ideje o razumu kao izvoru sposobnosti da samostalno znamo šta je istinito, postaju šire prihvaćene. Niz francuskih filozofa (Volter, Ruso, Didro, Dalamber, Lametri, Holbah, Kondijak, Monteskje i Helvecijus) se ne zadovoljava time da te ideje postoje u knjigama, već žele da izvuku iz njih što više posledica i učine ih šire poznatim i društveno relevantnim. Tako se javlja pokret koji je dobio ime Prosvetiteljstvo. Prosvetitelji su videli da se nauka brzo razvija i da će, ukoliko joj ništa ne bude stajalo na putu, uskoro uslediti nova i nova saznanja o prirodi. Prepreka tom razvitku mogu biti samo ukorenjene predrasude, sklonost ljudi da se, zatvorena duha, pridržavaju već usvojenih mišljenja čak i kada su ona pogrešna. Za prosvetitelje je glavni greh bio ne biti otvorena duha za nova saznanja.

Prosvetitelji su smatrali da bi napredak ljudskih znanja bio mnogo brži ako bi se ljudski rod oslobodio uverenja da na prirodu i ljude utiču transcendentne (natprirodne) sile, i da Božija volja, a ne prirodni zakon i volja ljudi, određuje ljudski život do najsitnijih detalja. Ako je tačno da se Bog ne meša u ljudski život, kao što je mislio Spinoza ili da je znanje o njegovim namerama nemoguće, onda je pozivanje na božiju volju samo paravan za interese samozvanih božijih predstavnika na zemlji. Zbog toga Volter veruje u deizam, stanovište po kome je Bog stvorio zemlju, ali se posle toga ne meša u ljudski život koji je ostavljen samim ljudima da ga urede. Ljudi će mnogo manje biti podložni manipulaciji koja

učvršćuje njihove predrasude i neprijateljstva, ako se potrude da upoznaju prirodu i sebe kao deo prirode, tumačeći je uvek iz nje same, preko zakona koji deluju u njoj.

Zbog te potrebe za naučnim znanjem o prirodi, Didro i Dalamber pokreću obiman projekat Enciklopedije, koja će biti zbornik dotadašnjih naučnih i filozofskih znanja. Enciklopedija je izašla u 35 tomova u periodu od 1751. do 1780-te godine i na njoj je radila većina filozofa prosvetiteljstva.

Prateći naročito ideje Džona Loka, prosvetitelji su odbacivali metafiziku. Mnogi od njih su doveli u pitanje i apsolutnu razliku između duše i tela koja je bila u osnovi dotadašnje metafizike. Lametri piše knjigu Čovek mašina, a Holbah delo Sistem prirode u kome se trudi da objasni sve čovekove osobine, pa i mišljenje, organizacijom materije. Tako se formiraju prva materijalistička učenja u novom veku, koja celokupnu prirodu vide kao poprište mehaničkih kretanja.

U etici i politici, prosvetitelji su se snažno suprostavljali bilo kakvom obliku pravne nejednakosti među ljudima, a zalagali su se za slobodu mišljenja i štampe, versku toleranciju, i uopšte ono što su smatrali da je "razumno". Oblik vlasti se po njima može opravdati samo pred sudom ljudi kojima se vlada, odnosno oni treba da svojom voljom pristanu na to, prosudivši razumno o postupcima vlasti i društvenom uređenju. Tako je društvo, umesto trajnih i nepromenljivih osnova u tradiciji i veri, zasnovano na promenljivoj saglasnosti ljudi.

Na taj način je postavljena osnova za Francusku revoluciju, koja je bila veliki preokret u istoriji Evrope. Francuska revolucija imala je dvojnu prirodu. Sa jedne strane, ona je ostvarila neke prosvetiteljske ideje (npr. pravnu jednakost), ali je druge, kao npr. toleranciju, ugrozila krajnjom netolerancijom koju je pokazala prema protivnicima revolucije.

 Sveti Sava kao prosvetitelj

Vladika Atanasije (Jevtić)

         

U istoriji Pravoslavne Crkve ima više svetitelja koji su nazvani imenom prosvetitelja. Takvi su Sveti Grigorije - prosvetitelj Velike Jermenije; Sveta Nina - prosvetiteljka Gruzije; Sveti Frumentije - prosvetitelj Abisinije; Sveta Braća Kirilo i Metodije -prosvetitelji Slovena. Među ove svetitelje dolazi i naš Sveti Sava, s pravom nazvan prvi srpski Prosvetitelj i Učitelj. Tako su Svetog Savu nazivali ne samo u Stihiri svim srpskim svetiteljima, spevanoj dosta kasnije u Vojvodini, nego, od samog početka, i prvi njegovi pesnici i životopisci Domentijan i Teodosije, i u Žitijima i u njegovoj Službi. Osobito pak u njemu posvećenom troparu «Puti vavodeštago va žizan», koji je spevao daroviti Teodosije, gde se Sveti Sava naziva prosvetiteljem i učiteljem, jer je došavši prosvetio otadžbinu svoju i narod svoj. Isto to kaže se i u drugom troparu Svetoga Save «Pravoslavija nastavniče», gde se Svetitelj naziva svetilnikom i prosvetiteljem zato što je

ljude svoje prosvetio. Ali, u kom je to smislu Sveti Sava nazvan prosvetiteljem, i kakva je to prosvećenost kojom je on prosvetio i prosvećivao svoj narod?

U naša dva poslednja veka, negde od vremena Dositejevog pa do danas, Sveti Sava je nazivan prosvetiteljem u, čini se, drugačijem smislu od onog koji mu pridaje Teodosije u svetiteljskom troparu, a i ostali naši stari tekstovi. Naši su, naime, ljudi od nauke u poslednja dva veka uporno nastojali na tome da objasne kako je drugi smisao onog srednjovekovnog nazvanja Svetog Save prosvetiteljem - to je nazvanje «u religioznom smislu», kažu oni (pa i nedavno se to čulo u Srpskoj akademiji nauka) - od ovog novijeg, današnjeg smisla «prosvećenosti», gde je Sveti Sava označen kao prosvetitelj u smislu englesko-francusko-nemačke prosvećenosti. Ovde je Sveti Sava nazvan prosvetiteljem i humanistom u onom smislu koji se kod nas počeo širiti od vremena prosvetiteljstva Dositeja Obradovića. Koliko je pak ova prosvećenost kod nas i bila i jeste dvosmislena, dovoljno je da podsetimo na dva potpuno suprotna mišljenja o Dositejevom prosvetiteljstvu: na mišljenje i ocenu tog i takvog «prosvješčenija», s jedne strane, vladike i pesnika Njegoša, i s druge strane, književnog kritičara i socijaliste Jovana Skerlića. Nije ovde i sada vreme da govorimo o Dositeju, ali su prosvećenost i prosvetiteljstvo tema našeg večerašnjeg predavanja. Hoću samo da kažem da je bilo, i još uvek ima, naših ljudi od nauke koji su, posredno ili neposredno, Svetog Savu kao Prosvetitelja povezivali i upoređivali sa prosvetiteljem Dositejem Obradovićem. No da se vratimo malo izdalje.

Prosvetiteljstvo je, kao što je poznato, zapadnoevropska pojava iz XVII i XVIII veka, sa korenima u dubljoj istorijskoj prošlosti, ne samo u prethodnom XVI veku, nego i ranije, u renesansi koja mu je prethodila, a nama se čini i u periodu koji je prethodio renesansi. U čemu je bila suština te zapadne englesko-francusko-nemačke prosvećenosti? Prosvećenost, age de lumiere, u kojoj su glavnu reč vodili francuski enciklopedisti, istakla je kao prvo - princip naučnog kritičkog mišljenja, koje, umesto svakog autoriteta i tradicije, uspostavlja vladavinu razuma, vladavinu raison ingenieuse, kako je govorio Volter, to jest moć ljudskog prirodnog racionalnog genija, prirodnog razuma čovekovog, i još, uz to, prosvećenost ističe i prirodnu dobrotu čovekovu, ljudsku prirodnu moralnost. Prosvetiteljstvo se temeljilo na filosofiji zdravog razuma, za koju je bilo glavno: racionalno-kritička jasnoća i oštrina, i empirijska («čulna») zasnovanost principa, tako da se sve ono što se ne može opravdati pred zdravim razumom proglašavalo za zabludu. Bezrezervna vera u moć i sposobnost ljudskog razuma, poverenje i gorđenje ljudskim razumom, i otuda vera u neograničeni razvoj ljudskog progresa. I s druge strane, vera u prirodnu, naturalnu dobrotu čoveka ovakvoga kakav je, pre i mimo svakog vrednovanja, davala je prosvećenost, uporedo sa racionalizmom, i prirodnu zasnovanost etike, sa pridodanim moralnim kategoričkim imperativom. Upravo je za prosvećenost vrlo karakteristična ova povezanost racionalizma i moralizma, čak pijetizma. Jer, razum ljudski uvek traži izvesne štake morala, prirodni racionalizam uključuje i svoj prirodni moralizam.

Ova zapadna prosvećenost, kao što je poznato, proširila se svuda po Evropi, a kod nas je doneo Dositej, koga su zato mnogi ranije i kasnije hvalili kao «narodnog prosvetitelja», i možda ima neke simvolike u tome što je postao naš prvi «popečitelj prosvješčenija»,

ministar prosvete.Evropska prosvećenost nije neophodno bila ateistična: ona je i te kako dozvoljavala religiju, samo što je i ta religija takođe bila uglavnom prirodna religija, zasnovana i opravdavana zdravim ljudskim razumom, prirodnom «religioznošću» i prirodnim moralom. Istina, ona se ponekad graničila sa običnim deizmom, naturalizmom, a ponekad se prelivala i u ateizam.

Kao što rekosmo, koreni evropske prosvećenosti nalaze se dublje u zapadnoj renesansi od XIV do XVI veka, a to je doba preporoda zapadne misli i reči u filosofiji, književnosti i umetnosti, pa i nauci, preporoda koji je došao kao revolt protiv sholastike i sholastičkog teološkog i crkvenog autoriteta, ali revolt koji se svakako nije iscrpljivao samo u tome nego je imao i svoj zanos i oduševljenje, zanos u prvom redu za klasičnom antikom, za njenim ljudskim humanizmom, helenističkim humanizmom. Renesansa je protiv sholastičke teološke dominacije rimskog papskog katolicizma, protiv sholastičkog, rekli bismo, teološkog totalitarizma u filosofiji i u svim drugim oblastima, istakla čovekovu autonomiju, protiv rimskog klerikalizma istakla laičku i moralnu autonomiju, odbacivanje onog univerzalizma kako ga je nametala sholastika, i istakla je u prvi plan ideju individue i njenu slobodu, slobodu i od samoga morala kako ga je sholastika sa istim univerzalizmom nametala. Rene-sansa je bila svojevrsna pobuna protiv svakog ograničenja i asketizma, u koji je rimsko shola-stičko srednjovekovlje sputavalo i podređivalo čoveka, pa je renesansni preporod otvarao čoveku Zapada «svetlije i opipljivije» perspektive. Stvarno, humanistički optimizam renesanse došao je kao protivnost srednjovekovnom sholastičko-crkvenom i asketsko-mističkom pesimizmu, sa njegovim paklom i čistilištem, sa gresima i indulgencijama, i sa čitavim onim svetom koji je rimsko sholastičko srednjovekovlje sa sobom donosilo.Ali, ovaj revolt renesanse protiv sholastike, ova u priličnoj meri opravdana reakcija na dotadašnju rđavu akciju, ta revolucija na dotadašnju evoluciju Zapadnog rimskog hrišćanstva, nije uspela, (bar po našem mišljenju, a čini se da ono u tom pogledu nije usamljeno), da se oslobodi onih istih osnova i predispozicija na kojima je i sholastika razvijala i razvila svoju akciju, svoju aktivnost i razvoj s pretenzijama na univerzalnost. I u renesansi je, naime, ostala na snazi ona ista skrivena vera u naturalnu «svetlost i moć» ljudskog razuma, poverenje u vrhovnu arbitražu čovekovog spekulativnog uma i ljudskog prirodnog morala. Bila je to svojevrsna opsednutost «prirodnim», naturalnim.Da podsetimo samo na sholastičko (rimokatoličko) učenje o prirodi čoveka, koja je i posle čovekovog pada ostala u stvari nepovređena, izgubila je samo onaj izuzetni «nadprirodni dar» Božji koji je u početku dobila - i otuda je onda moguće za takvog čoveka i prirodno poznanje Boga i moguć je i prirodno spasavajući moral. U osnovi sholastike leži težnja za uspostavljanjem sigurnog autoriteta ljudskog uma, zato su kasnije i renesansa i posle nje prosvećenost mogle da ostanu i stvarno su ostale na istoj toj racionalističkoj osnovi. Sholastika je tražila da dokaže, da obrazloži razumom, i time «racionališe», poslednju realnost, koja je za nju bila Bog, do koga se opet, prema sholastičarima, može dostići «prirodnim» putem, putem analogija. Putem onog Aristotelovog principa koji glasi: istina je u stvari «adekvacija uma i stvari» koja se poznaje (Adaequatio rei et intellectus). Tako, Bog Tome Akvinskog se «dokazuje», on se poznaje i može se poznati kategorijama ljudskog uma, kategorijama Aristotelove filosofije, koju je Akvinat zato toliko i primenjivao u svojoj teologiji. («On je disao

Aristotelom» - govorili su za njega Vizantinci). Na taj način se Bog može posmatrati i «izučavati» kao predmet ljudskog poznanja, može postati objekt čovekovog intelektualnog «posedovanja», kao neka «istina» adekvatna kategorijama ljudskog mišljenja. Umesto da Bog biva i svagda ostaje živi izvor svecelog čovekovog ličnog, egzistencijalnog, podvižničkog pričešća, swebićnog i sveživotnog patricipiranja i zajedničarenja u slobodnom podvigu bogočovečanske vere, ljubavi i života, kako nam to govore Apostoli i Sveti Oci, Bog kod Tome Akvinskog, i kod sholastike, postaje predmet «objektivnog» znanja, Njegova božanska suština se može saznati, videti, posedovati (i u samoj večnosti, po Akvinatu i sholastici, svetitelji će gledati božansku suštinu), može se, dakle, logički «definisati» i logički «dokazati» i dokazivati. Drugim rečima, znanje o Bogu se može nametnuti neodoljivošću autoriteta ljudskog razuma i njegove logike, prinudnošću dokaza i dokazivosti. Ako sada pređemo u renesansu i u prosvećenost, videćemo da se ova naturalna osnova ne menja, nego ostaje uglavnom ista. Za renesansnu misao, i pogotovu posle nje za prosvećenost, poslednja realnost neće više biti ista ona koja je i za sholastiku, ona je ovde drukčija, ali ostaje karakteristično da se i ovde ta poslednja realnost poznaje, dokazuje i definiše «objektivnošću» ljudskog razumskog istraživanja, sticanjem objektivnog znanja kroz silogističko zaključivanje, kroz svecelo poverenje u razum i njegovo zdravo funkcionisanje. «Verovati u snagu razuma i duha», «verovati pre svega nauci i sebi samima», kako je to Hegel govorio.Moglo bi se još dosta reći o zapadnoj sholastici i o uslovljenosti i renesanse i prosvećenosti njome, ali da vidimo šta se u to vreme (od IX do XIV veka) zbivalo na Istoku, to jest upravo u ono vreme kada je živeo i delao Sveti Sava. Odmah i slobodno možemo reći da je i pravoslavni Istok imao svoju «sholastiku», a i svoju renesansu i svoju prosvećenost. I Istok je znao za bogoslovske škole i školsko («sholastikon») obrazovanje. Karakteristično je, na primer, da se čuveni sinajski podvižnik iz VII veka, Sveti Jovan Lestvičnik, zvao «Sholastik» i da se jedan od carigradskih patrijaraha zvao takođe «Sholastik». Period velikog patrijarha Fotija poznat je kao period humanizma i prosvećenosti u Vizantiji. Doba upravo Svetoga Save i zatim period Paleologa u Vizantiji i Nemanjića u Srbiji poznati su kao doba pravoslavnog preporoda, o čemu izgleda ponajviše danas govore ikonolozi i istoričari umetnosti, ali i teolozi isihazma.

Ako je, dakle, i Istok imao svoju «sholastiku» i prosvećenost i renesansu, o čemu se tu onda radi? Zašto je Sveti Sava upravo izabrao i opredelio se za tu istočnu, vizantijsku, pravoslavnu prosvećenost? Zašto on nije prosvetitelj zapadnog tipa?Sveti Sava je otišao iz Srbije u Svetu Goru. Tamo se naučio svemu onome što je kasnije projavio, tamo je postao ono što je postao. Sveta Gora je upravo učinila Svetoga Savu da bude pravi i istinski prosvetitelj. A poznato je da je baš Sveta Gora, i to ne samo u XIV veku, u vreme isihastičkih sporova, nego i daleko pre toga, od samog njenog početka kada počinje biti duhovni i prosvetni centar Pravoslavlja, tj. upravo negde od IX i H veka kada započinje sholastika na Zapadu, Sveta je Gora bila glavni nosilac istočnopravoslavnog isihazma i suprotstavljanja zapadnom mentalitetu, zapadnoj sholastici i njenoj prosvećenosti. Sveta Gora je imala svoje duboke korene i početke na Sinaju, u Jerusalimu, u Carigradu, u istočnoj teologiji i duhovnosti, i ona je dostojno produžila i produžavala vekovnu pravoslavnu tradiciju svetootačkog opita i bogoslovsko-duhovnog iskustva i prosvećenosti. I eto tu, na tim izvorima prosvećenosti, naučio se i napojio se Sveti Sava, i postao Svetitelj i Prosvetitelj.

Za pravoslavnu, ovu i ovakvu, svetiteljsku prosvećenost znanje samo po sebi još ništa ne znači. Prednost uvek ima poznanje Istine. «Poznajte Istinu, i Istina će vas osloboditi» (Jovan 8, 32). Ali poznanje istine ne kao «objekta» saznanja, niti kao «adekvacije razuma i stvari», nego istine kao autentičnosti bića i života, kao punoće čovekove egzistencije. Istina ovde nije samo gnoseološka norma i logička kategorija, niti samo moralna norma, etički zahtev, kategorički imperativ, nego je istina punoća života našeg u Bogu i sa Bogom, večnim, živim i istinitim Bogom. Istina kao plod žive zajednice čoveka sa Duhom Svetim, i otuda - plod prosvećenosti Duhom Svetim. «Jer niko ne može doći do poznanja Istine bez prosvetljenja (= prosvećenosti) Duhom Svetim» (Sv. Kirilo Aleksandrijski). Veoma je karakteristična razlika u shvatanju i doživljavanju uloge i mesta Duha Svetoga u Crkvi, bogoslovlju, duhovnom životu i prosvećivanju, prosvećenosti između Istoka i Zapada, tako da teološko-dogmatska borba o Duhu Svetom između pravoslavnog Istočnog i Zapadnog hrišćanstva nije nimalo slučajna ni beznačajna. Za Pravoslavno hrišćanstvo, koje nije pre svega neka «religija znanja», ni «religija morala», niti uopšte «religija», nezamisliva je prosvećenost bez Duha Svetog Božjeg. Pravoslavna «sholastika», po kojoj su nazvani pojedini vizantijski teolozi, aktivno je upotrebljavala ljudski um i njegove sposobnosti, ali, po rečima jednoga od takvih pravoslavnih «sholastičara» - Svetog Maksima Ispovednika, jednog od vrhunskih pravoslavnih bogoslova, sve ljudsko znanje i sve ljudske sposobnosti, na čelu sa umnom sposobnošću, samo onda funkcionišu prirodno, normalno i zdravo kada su ispunjene Duhom Svetim, životvornim i prosvećujućim Duhom Božjim koji ne uništava, ne ukida, niti umanjuje prirodne sposobnosti uma ljudskog, nego ih, naprotiv, rehabilituje i ozdravljuje, preporađa i ispunjuje, daje im njihovu bogodanu autentičnost i punoću.

Poznato je da na Zapadu postoji, još od vremena Avgustinovog, shvatanje o sukobu između prirode čovekove i blagodati Božje. Na tom pitanju se pojavio poznati sukob pelagijanstva i avgustinizma, koji na Zapadu ni do danas nije prevaziđen. Istok, međutim, za tu problematiku nije znao, ne zato što je bio neosetljiv, nego zato što je u istočnom doživljaju i shvatanju odnosa ljudske prirode i svih njenih sposobnosti, pa dakle i uma, sa Božjom blagodaću drukčije to doživljavano i shvatano nego na Zapadu. Istočno pravoslavno iskustvo hrišćanske vere i života shvata i doživljava čoveka uvek u njegovoj slobodnoj i u ljubavi zajednici sa Bogom Živim i Istinitim. Ne samo Bog, u svom totalitetu ili «totalitarizmu», u odnosu prema čoveku, i ne samo čovek, u svojoj autonomiji prema Bogu, nego istovremeno i zajedno i Bog i čovek - u neslivenom jedinstvu, ali i nerazdeljivoj zajednici u Bogočoveku Hristu. Bogočovečanska simbioza i bogočovečanski sinergizam, bogočovečanski zajednički život u slobodi i ljubavi, to jest bogočovečanska perihoreza života i svega što taj život nosi i sadrži u sebi - eto, to je pravoslavni doživljaj i shvatanje odnosa prirode čovekove i blagodati Božje. I samo u kontekstu ovog i ovakvog odnosa mogu biti shvaćene i pravoslavna «sholastika» i pravoslavna prosvećenost. Njene su dimenzije otuda drukčije nego one zapadne, takođe i njen sadržaj, tako da identičnost izraza ne znači da se tu radi i o istom pojmu. U novije vreme i drugi naučnici, i to sa čisto svetovnih polazišta, dakle i predstavnici nebogoslovskih nauka, dolaze do zaključka da su sholastika i prosvećenost u Vizantiji nešto drugo nego što ta imena znače, ili su značila, na Zapadu. Inače, ne bismo mogli nikako objasniti sukob između sholastike vizantijske i zapadne, sukob koji je počeo još pre Svetog Save, a pogotovu u njegovo vreme i posle njega. Isto to treba reći i za

humanizam Vizantije i humanizam Zapada, takođe i za renesansu, preporod u Vizantiji i na Zapadu, a i za prosvećenost tako isto. Ali, ta pitanja iziskuju više prostora i više vremena.Da je Sveti Sava znao za ovu drugu prosvećenost, drukčiju nego što je ona zapadna, o tome imamo mnogo dokaza i u njegovim delima i u Žitijima koja su napisali njegovi učenici. Pošto su nam vreme i prostor ovde ograničeni, zadržaćemo se samo na jednom izuzetnom tekstu, do sada, čini se, neprimećenom. Radi se o tekstu koji je Domentijan zapisao prilikom, ili povodom, druge posete Svetoga Save Svetoj zemlji. Kada je na svom drugom pokloničkom putovanju Sveti Sava došao u Jerusalim, opisuje nam Domentijan, i kada je tom prilikom posetio Sionsku Crkvu, «Majku svih Crkava», dočekao ga je i pozdravio Jerusalimski patrijarh Atanasije. Iz drugih dokumenata ovaj nam je sveti patrijarh poznat kao Atanasije II (patrijarhovao od 1224. do 1236. godine). Bio je poreklom «negde sa Zapada» (tj. zapadno od Jerusalima, najverovatnije iz Grčke) i, kako se kaže u istom dokumentu, prethodno je prošao monaški put očišćenja sebe i prosvećenja sebe, i zatim postao patrijarh Sionske majke svih Crkava, pa je na kraju mučenički postradao od Arapa muslimana, 1236. godine. Negde na dve godine pre svoje mučeničke smrti, dočekujući našeg Svetog Savu u svojoj Jerusalimskoj crkvi, on ga je, opisuje nam Savin saputnik i pratilac Domentijan, dočekao i pozdravio rečima vaskrsnog tropara, pesme koju je spevao Sv. Jovan Damaskin. (Tropar je šestoga glasa, i možda ga je patrijarh citirao zato što je te nedelje bio vladajući šesti glas.) «Grobu otverstu, adu plačuščusja, Marija vopijaše ko skrivšimsja Apostolom: Iziđite delatelji vinograda Hristova, propovedajte reč Vaskrsenja, da svi to čuju i slušaju, sav Sabor...» Zatim je sveti patrijarh Atanasije II preneo ove reči iz tropara na Svetoga Savu i potpuno ih primenio na njega. Citiram: «I ovo su, braćo, drugi Apostoli koje je do sada Gospod skrivao; i ovo su istinski delatelji vinograda Hristova, samim Gospodom izvedeni na žetvu svoju. Istiniti Bog je od početka Noju i Avramu i potomcima njihovim, i Jovu (pravednom), javno, a ne preko pisama govorio, nego im je Sam sobom govorio. Jer je našao um njihov čist. To je bilo u Starom Zavetu, ali i u našem Novom Zavetu isto je tako. Jer ni svetim Apostolima, našim učiteljima, ne dade Bog nešto napisano, nego im umesto pisma dade blagodat Duha Svetoga, rekavši im: On će vas (tj. Duh Sveti) naučiti svemu, i uvesti vas u svaku istinu, i prosvetiti vas»... (Up. Jovan 14, 26; 16, 13).Ove mnogoznačajne reči, koje Domentijan stavlja u usta svetog patrijarha Jerusalimskog Atanasija II - a i ne mora biti da ih je Domentijan njemu pripisao; sasvim je moguće da ih je stvarno izgovorio patrijarh Atanasije - jesu poznate reči Svetog Jovana Zlatousta, iz njegovog tumačenja Jevanđelja Matejevog (uvodna beseda), i one su krajnje karakteristične za pravoslavno shvatanje prosvećenosti i prosvetiteljstva. Sa smelošću svetitelja i oca crkve, Sveti Zlatoust ovde tvrdi da je i samo Sveto Pismo - čak i Sveto Pismo! - dato ljudima po božanskom snishođenju. U početku je, veli Svetitelj, bilo bolje kada je Bog direktno govorio ljudima kroz Duha Svoga i saopštavao im Sebe i istinu o Sebi Duhom Svetim, a naravno samim tim i istinu o svetu i o čoveku. Tako je Bog «bez Pisma» govorio Noju, Avramu, Mojsiju i osobito posle Hrista, u Novom Zavetu, svetim Apostolima. Trebalo je, u stvari, veli Zlatousti Prosvetitelj, da čovek i nema potrebe «za Pismima», nego je bilo dovoljno da pruža čisto srce i biće svoje da bi u njemu i na njemu blagodat Duha ispisivala istinu. Ali zbog opadanja kvaliteta našeg ljudskog života, dato nam je Sveto Pismo da se onda njime približavamo Bogu i upoznajemo Ga. Međutim, i posle ovoga, kriterijum istine opet nije samo Sveto Pismo (opet jedan tipično «zapadni»

problem u koji se Zapad zaista i zapleo), nego je kriterijum istine i Svetoga Pisma živo opštenje sa Bogom, svecelosna zajednica i bogoopštenje čoveka sa Svetim Duhom Božjim. Onim Božanskim Duhom koji je u početku sazdao čoveka, stvorio ga i ukrasio ga ljubavlju, slobodom i umnom sposobnošću sa naznačenjem da čovek bude sasud blagodati Božje, da čovek postane ono što je Bog po sadržaju i životu, po punoći božanskog života i bogočovečanske autentičnosti bića i življenja. A ne da Bog postane «princip saznanja», «objekt» čovekovog poznavanja, posedovanja, ovladavanja. Poznata je opitna istina da svako ljudsko znanje ima tu tendenciju, tendenciju «posedovanja», vladanja i gospodarenja objektom svoga poznanja, tendenciju totalitarizma. Zato se ljudi i hvataju, poput srednjovekovne sholastike i renesanse i novije prosvećenosti, za znanje i nauku da bi saznavši nešto posedovali ga. I veoma je karakteristično, u našim poslednjim vekovima, upravo ovo stremljenje za saznanjem kao posedovanjem i vladanjem. Tehnokratska civilizacija našeg doba upravo je plod i rezultat toga, ali time ona očigledno ne ispunjuje i ne zadovoljuje, niti će zadovoljiti, ljudsko biće. Jer ljudskom biću ipak nije krajnji cilj i naznačenje: «posedovanje prirode» i «ovladavanje prirodom», nego Bog, tačnije rečeno Bogočovek, kao punoća i autentičnost našeg bića i života, kao potvrda i proslavljenje naše istinske ljudskosti, naše istinske humanosti, našeg teohumanizma, kako bi rekao o. Justin Popović.

Patrijarh jerusalimski Atanasije prozreo je u Svetom Savi ovu i ovakvu prosvećenost i video u njemu apostola i prosvetitelja Hristovog. Bila je to u njemu prosvećenost ne samo naukama ljudskim, i ne čak samo Svetim Pismom, pogotovo ne samo «svetlošću prirodnog zdravog razuma» Volterovog ili Dositejevog, nego pre svega i iznad svega netvarnom božanskom blagodatnom svetlošću Duha Svetoga koji u bogootkrivenoj veri i bogodanim blagodatnim tajnama i podvizima prosvećuje i osvećuje čoveka u istinitoj Crkvi Hristovoj. Ovoj se prosvećenosti Sveti Sava naučio i nju je stekao od Duha Utešitelja, kroz lične podvige svecelog telesnog, umnog i duhovnog delanja, kroz podvižničko i sveumno uživljenje u čitavu tradiciju pravoslavnu kakvu je Sveta Gora ovaploćavala u sebi, rečju, kroz živo i životvoreće Jevanđelje. Zato se u njegovom troparu i kaže za njega: «Bio si učitelj puta koji vodi u život, jer kada si došao ti si Duhom Božjim prosvetio tvoju otadžbinu, i preporodio si čeda tvoja Duhom Svetim, i kao mladice maslinove nasadio si ih u duhovni vrt», u onaj vrt božanski, bogočovečanski, u kome u sredini raste Drvo Života, a svete i prosvetljene ljudske ličnosti plodovi su na tom Drvetu Života (ep. Nikolaj ohridski i žički).

To je, eto, i takvo je prosvetiteljstvo Svetoga Save. Ovo prosvetiteljstvo nije isključivo, ono ne isključuje ni ljudski razum, ni ljudsko znanje, ni ljudsku humanost, ni ljudski moral, ali se ono nikako ne svodi na sve to, bilo pojedinačno ili skupa uzeto, niti to uzima kao poslednji kriterijum svega. Jer, po Jevanđelju Hrista Bogočoveka, po celokupnom pravoslavnom živom predanju, Bog nije stvorio čoveka zato da njega ili nešto prirodno njegovo zatim isključi i potisne, da ga umanji i ograniči, da porekne čovekovu slobodu i autentičnost koju je sam kao Tvorac dao, nego naprotiv - da čoveka kao bogoliko biće afirmiše, potvrdi i proslavi u svoj njegovoj bogočovečanskoj punoći. Upravo su se zato najveći bogoslovi pravoslavnog Istoka borili kroz vekove za nepovređenu autentičnost i punoću ljudskoga u Božanskome, čovečanskoga u Bogočovečanskome. Karakterističan primer toga je Sv. Maksim Ispovednik, koga smo već spominjali, svetitelj koji se najviše

borio za istinsku punoću i autentičnost ljudske, prave i pune čovečanske prirode u Hristu. Pravoslavna Crkva je odbacivala i odbacuje sve krajnosti, sva jeretička izvitoperenja istine, koja su umanjivala čoveka da bi time istakla Boga ili su bilo kako suprotstavljala Boga i čoveka. Jedina istinska mera i merilo za celokupno Pravoslavlje, pa prema tome i za pravoslavnu prosvećenost, bila je ovde i jeste ona jedinstvena mera i merilo svega: Isus Hristos, Bog i Čovek - Bogočovek. Halkidonsko ispovedanje pune božanske i pune čovečanske prirode u Hristu, punog i autentičnog Bogočoveštva Hristovog, bilo je i ostaje sadržaj i program pravoslavne prosvećenosti, i u tome je poslednja tajna prosvetiteljstva Svetoga Save. To je ono što je on dao svome narodu i nama njegovim sledbenicima. O tome nam, između ostalog, svedoči i njegova «programska» žička Beseda o pravoj veri, sačuvana nam kod Domentijana, ali to je tema za sebe.Ne bi, dakle, trebalo da ovo zaboravimo, i da se povodimo za jednostranim «prosvetiteljstvom» koje nije prosvetiteljstvo Svetoga Save. Pogotovu što, sve što je jednostrano, ako i sadrži u sebi istine, pogrešno je upravo zato što gubi i time kvari opštu i svecelosnu, katoličansku (sabornu) viziju celine, punoće i autentičnosti, a to i jeste u stvari pravoslavnost istine, prava slava Istine. Prosvetiteljstvo Svetoga Save i nije ništa drugo nego pravilnost i pravoslavnost Jevanđelja Hristovog, doživljenog u životu i iskustvu, u pravoslavnim Svetiteljima kao najautentičnijim ljudskim ličnostima i najautentičnijim nosiocima i širiteljima istinskog i istinski humanog prosvetiteljstva.

(Predavanje održano na Svetosavskoj akademiji Bogoslovskog fakulteta 1977. godine)

Sveti Sava - srpski prosvetitelj

U istoriji Pravoslavne crkve ima više svetitelja koji su nazvani imenom prosvetitelja. Takvi su Sveti Grigorije - prosvetitelj Velike Jermenije; Sveta Nina prosvetiteljka Gruzije; Sveti Frumentije - prosvetitelj Abisinije; Sveta Braća Kirilo i Metodije prosvetitelji Slovena. Među ove svetitelje dolazi i naš Sveti Sava, s pravom nazvan prvi srpski Prosvetitelj i Učitelj. Tako su Svetog Savu nazivali ne samo u Stihiri svim srpskim svetiteljima, spevanoj dosta kasnije u Vojvodini, nego, od samog početka, i prvi njegovi pesnici i životopisci Domentijan i Teodosije, i u Žitijima i u njegovoj Službi.

Ovo prosvetiteljstvo nije isključivo, ono ne isključuje ni ljudski razum, ni ljudsko znanje, ni ljudsku humanost, ni ljudski moral, ali se ono nikako ne svodi na sve to, bilo pojedinačno ili skupa uzeto, niti to uzima kao poslednji kriterijum svega. Jer, po Jevanđ elju Hrista Bogočoveka, po celokupnom pravoslavnom živom predanju, Bog nije stvorio čoveka zato da njega ili nešto prirodno njegovo zatim isključi i potisne, da ga umanji i ograniči, da porekne čovekovu slobodu i autentičnost koju je sam kao Tvorac dao, nego naprotiv - da čoveka kao bogoliko biće afirmiše, potvrdi i proslavi u svoj njegovoj bogočovečanskoj punoći. Pravoslavna crkva je odbacivala i odbacuje sve krajnosti, sva jeretička izvitoperenja istine, koja su umanjivala čoveka da bi time istakla Boga ili su bilo kako suprotstavljala Boga i čoveka. Jedina istinska mera i merilo za celokupno

Pravoslavlje, pa prema tome i za pravoslavnu prosvećenost, bila je ovde i jeste ona jedinstvena mera i merilo svega: Isus Hristos, Bog i Čovek - Bogočovek. Halkidonsko ispovedanje pune božanske i pune čovečanske prirode u Hristu, punog i autentičnog Bogočoveštva Hristovog, bilo je i ostaje sadržaj i program pravoslavne prosveć enosti, i u tome je poslednja tajna prosvetiteljstva Svetoga Save. To je ono što je on dao svome narodu i nama njegovim sledbenicima.

Ne bi, dakle, trebalo da ovo zaboravimo, i da se povodimo za jednostranim "prosvetiteljstvom" koje nije prosvetiteljstvo Svetoga Save.

Pogotovu što, sve što je jednostrano, ako i sadrži u sebi istine, pogreš no je upravo zato što gubi i time kvari opštu i svecelosnu, katolič ansku (sabornu) viziju celine, punoće i autentičnosti, a to i jeste u stvari pravoslavnost istine, prava slava Istine. Prosvetiteljstvo Svetoga Save i nije ništa drugo nego pravilnost i pravoslavnost Jevanđ elja Hristovog, doživljenog u životu i iskustvu, u pravoslavnim Svetiteljima kao najautentičnijim ljudskim ličnostima i najautentič nijim nosiocima i širiteljima istinskog i istinski humanog prosvetiteljstva.

VLADIKA ATANASIJE (JEVTIĆ) Sveti Sava i Kosovski Zavet, SKZ, Beograd, 1992, str. 20-36.

1. Доситејеве басне (избор)

Доситеј је рођен у банату, у Чакову, данашњој Румунији, у породици сиромашног занатлије. Оставши рано без родитеља, тетак га прихвата и шаље на учење заната, али љубав према књизи одводи дечака у манастир Хопово. Манастирски живот му је послужио као грађа за књижевноуметничко обликовање. Залуђен књигама житија светаца, млади Димитрије води живот као прави пустињак. Закалуђерује се и добија монашко име Доситеј. Суочен са испразним монаштвом, напушта светитељски живот и враћа се стварноме свету. Креће у бели свет да би се из њега вратио као учен и зрео човек. Највише је допринео да се уметничка писана реч окрене према овоземаљским темама и поприми светован, хуманистички дух. Он је функцију литературе видео искључиво у служби народа. Свим силама је био посвећен ширењу просвете у свом народу. Бавећи се одгајањем омладине, Доситеј се нашао на терену књижевности. ''Живот и прикљученија'', најзрелије Доситејево оригинално дело, прекретница је у развоју српске књижевности и почетак литературе за младе. Боравак у манастиру, колебање да остави калуђерски живот и школу и крене у потрагу за откривањем света; одлука да га ништа не може отргнути од књиге – све је то блиска и привлачна садржина за дечји читалачки узраст. Други део романа у форми ''писма'' своме пријатељу, сав је у целомудрености и од готових оцена. Младеж реалистички верно доживљава ''бацање мантије'', ''облачење цивила'', дечакове догодовштине и путовања у културна европска средишта. Обрадовић у фрушкогорском манастиру упознаје басне Езопа, Галена, Игњатија, Лафонтена, Лесинга и др. Оне су га занимале због

њихове сазнајне и поучне вредности. Доситеј, каже Јован Деретић, разбија сажети стил езопске басне и наративно је проширује карактеристикама ликова и дијалогом, тако да оне израстају у минијатурне приповетке. Посебно је карактеристично наравоученије које објашњава басну – есејистички коментари басана (полазећи од подлоге, расправља о темама свог просветитељског програма уносећи у њих примере из историје, митологије, књижевности, пословице ...). У тексту који дописује, аутор истиче да збивања и ликови животиња приказују људске нарави и одређене типове. Поуке у баснама Лав и магарац, Коњ и бик, Курјак и јагње, Два јарца, Магарац и жабе, образложене коришћењем пословица, упућују на реалан живот, пријатељство, поштовање правде, на људску мржњу и злобу. Наравоученија су, уз аутобиографију, најзанимљивији и најоригиналнији књижевни састави. Први је критичар и пропагатор књижевности код Срба. Аутор Живота и прикљученија постаје близак широким читалачким слојевима и најпопуларнији писац. Он пише простонародним и природним језиком, блиским свакоме. Стил му је разговетан и интелектуалан. Држао је до форме мисли, емоционалности и сензибилности. Доситеј тихим и поучним стилом, са много топле срдачности и осећајности припрема терен дечјој литератури. Пре њега, литература за децу је у фази загревања. њему ваља захвалити што је А. Мразовић у свом Поучителном магазину приступио издавању страних дела прикладних млађем свету. Са превођењем светских писаца започиње нов литерарни жанр: дечја књижевност. Басне Доситеја Обрадовића – У фрушкогорском манастиру, Доситеј упознаје басне Езопа, Ла Фонтена, Лесинга и др. Преводио је и прерађивао басне других писаца, и посвећивао своје басне деци. Уз сваку басну, Доситеј је ставио наравоученије – поуку која из њих следи. Те поуке су често и врло опширне, па се и удаљава од онога што сама басна у себи садржи. У њима Доситеј, на основу свог искуства и стеченог знања, а са становишта просветитељских идеја, заузима став према друштвеним појавама. У својим баснама критикује носиоце мрачњаштва и непријатеље просвете. Кроз наравоученија Доситеј намерава привући младе умове да сами долазе до истина, да паметно мисле и суде. Доситејеве басне је, због напредних мисли које провејавају кроз наравоученије, црква прогласила лошим. Басне су га занимале због своје сазнајне и поучне моћи. каткад је у басне уносио описне детаље и краће дијалоге, чиме је разбио сажет, елиптичан стил езоповске басне, дајући јој форму краћих, једноепизодних приповедних модела. И поред тога, суштина басне остала је непромењена. Његова структура се, као и раније, темељила на три основна елемента: алегоричној форми, животињама као главним јунацима и неизоставном наравоученију. Његове басне одликују занимљиви јунаци, духовит обрт и благ хумор. Наравоученије посебно занимљиво истиче да збивања и ликови животиња приказују људске нарави и одређене типове. Поуке у баснама Лав и магарац, Коњ и бик, Курјак и јагње, Магарац и жабе, образложене коришћењем пословица, упућују на реалан живот, пријатељство, поштовање правде, на људску мржњу и злобу.