djordje lebovic - haleluja

Djordje Lebovic - Halelujaðorñe Lebović

Haleluja

LICA: Bivši logoraši: PIPL SIPKA ZERO JUSTUS ZOLA MAJŠE Rekonvalescanti Bivši ratnici: MAJOR, načelnik bolnice "Sv. Rafael" VODNIK PIKTIJA, bolničar - ratni zarobljenik KLEMPA, bolničar - ratni zarobljenik FEFERONA, glavna bolničarka Vojnici Ljudi iz spoljnjeg sveta: NANITA PEPI KOČIJAŠ SVEŠTENIK ČOVEK S LULOM DEČAK S MAČEM Deca

Dogaña se neposredno posle rata, na teritoriji pobeñene zemlje

PRVI DEO

Dvorište bolnice je pusto. Bolnički sat otkucava sedam časova. Tišinu prolomi oštar, metalan glas iz zvučnika. GLAS IZ ZVUČNIKA: Dobro jutro! Komanda oslobodilačke vojske želi svojim pacijenitima, bivšim logorašima, prijatan boravak u bolnici Sveti Rafael i skoro ozdravljenje! Glas iz zvučnika zamenjuje bučna, vedra muzika.

SCENA PRVA

Bolesnička soba. Soba sa belim zidovima, sa sedam gvozdenih kreveta i jednimdugackim stolom, oko koga su klupe. Na krevetu u uglu, umotana u ćebe, leži nepomična figura Jojoa. Muzika iz zvučnika dopire u sobu. U sobu uñe Pipl, noseći poslužavnik sa hlebom i velikom šoljom. Pipl je dečak od šesnaest

Djordje Lebovic - Halelujagodina, bleda, mršava lica, koje kao da se svo pretvorilo u dva krupna, nemirna oka. PIPL (u hodu) Jojo! Dosta ispavanja! Doručak! Pipl stavi poslužavnik na sto, uzme sa njega šolju i priñe Jojoovom krevetu. PIPL: Hajde, Jojo, uzmi mleko. Pipl stavi šolju na ivicu kreveta i vrati se stolu. Drškom od kašike maže maslac na debelo parče hleba. PIPL: Treba da jedeš ako hoćeš da se oporaviš. U sobu nečujno uñe Zero. Zero je jak, zdepast, debela vrata, preplanula lica. Iznjega izbija životna snaga. Meñutim, njegovo držanje u potpunoj je suprotnostisa izgledom: on je pokunjen, smeten, pogled mu je uvek oboren. Zero neodlučno stade na sred sobe, kao da ni sam ne zna šta će sa sobom. Pipl kao da ne primećuje Zeroovo prisustvo. On, sa kriškom hleba u ruci, ponovo priñe Jojoovom krevetu. FIPL: Jojo, sram te bilo! Probudi se već jednom! Justus će se ljutiti. Pipl prodrma nepomičnu figuru pod ćebetom. PIPL: Ta probudi se... Pipl najzad shvati... On naglo trgne ruku. Prstima zakači šolju na ivici kreveta i ona se sa treskom sruši na pod. ZERO (bezbojno) Mrtav je. Pipl pored sebe tek sad primećuje Zeroa. On se razdraženo obrecne na njega...

PIPL: Ti si mrtav! Pipl ljutito odgurne Zeroa. FIPL: Skloni se, Zero! Čuješ? Gubi se! Zero pokunjeno odlazi do svog kreveta. Seda na njega i bezizrazna lica zuri u Pipla. Ovaj neodlučnim pokretom podiže šolju, ne skidajući pogled sa Jojoovog kreveta. Na vratima se pojavi Sipka. Sipka je mršav čovek, srednjih godina, prosede kose, izborana lica i uvek zamišljena pogleda. Siva, neugledna muštikla večito viri iz njegovih usana. SIPKA: Šta je, Pipl? Kuda si se zagledao? Pipl se ne osvrne. PIPL: Sipka... Doñi... Sipka priñe Jojoovom krevetu. FIPL: Jojo je umro. Pauza. SIPKA: Mislio sam da spava. Sipka povuče ćebe preko Jojoove glave. PIPL: Zašto si ga pokrio? SIPKA: U bolnicama se tako radi - kad neko umre. PIPL: A zašto je Jojo umro? Pa sad više niko ne umire. Sipka položi ruku na Piplovo rame. SIPKA: Slučajno, Pipl. Sasvim slučajno. U sobu uñe Justus. Justus je visok čovek, duguljaste glave, na kojoj se ističu šiljata bradica i naočari, koji umesto drške imaju običan kanap. Justus se drži dostojanstveno, pokreti su mu odsečni, koraci dugi i hitri.

Djordje Lebovic - HalelujaJUSTUS (gromko) Zašto je soba još u neredu? Ko je danas dežurni? Ti, Pipl, kladim se! Koliko tebi treba da navikneš na red i tačnost? U sobi se niko ne pomeri. JUSTUS: Šta ovo znači, boga mu? Jojo još nije pojeo doručak? Gde je on? SIPKA: Nigde. JUSTUS: Opet si se sakrio, a, Jojo? Justus započinje „igru" žmurke. On zaviruje pod krevete, pod sto, praveći se da se uživeo u igru. JUSTUS: Gde si, Jojo? Tu je Jojo... tamo je Jojo... gde li je Jojo? Justus na prstima prilazi Jojoovom krevetu. JUSTUS: Ispod ćebeta je Jojo! Hopla! Justus naglim pokretom podiže ćebe sa Jojoa. Istog trenutka ućuta, zabezeknuto zureći u krevet. Justus polako spusti ćebe. JUSTUS (s nevericom) Kada se to desilo? PIPL: Danas. JUSTUS (nervozno) Danas, danas! Ali kada? (Smirenije) Uopšte, kako je to moguće? Pa on je bio izlečen. Isitina, izgubio je pamćenje, zaboravio je da govori i hoda, ali inače bio je sasvim zdrav. Iz daljine se začu gromoglasno zviždukanje. JUSTUS: Pipl! Reci tom klipanu... Pipl je već prišao vratima. On vikne... PIPL: Zola, ne zviždi! Istog trenutka, u sobu uñoše Zola i Majše. Zola još uvek zvižduće, prateći melodiju sa zvučnika. Zola je krakati, rasklimatani kostur, čupave, riñe kose i pegava lica. Pokreti su mu nezgrapni, nekontrolisani, a govor bučan. Majše dopire Zoli jedva do grudi. Glavu drži zavučenu meñu ramena, pokreti su mu veoma spori, te podseća na veliku kornjaču. Misli i pogled kao da mu neprestano blude, a jedva primetan, tužan osmeh nikako ne silazi sa njegovih usana. JUSTUS (oštro) Umukni! Čuješ li? Zola prestade da zviždi. ZOLA (začuñeno) Zašto? JUSTUS (svečano) U sobi je mrtvac. ZOLA: Eto ti sad! Ko ga je doneo ovamo? PIPL: Jojo je umro. ZOLA: Šalite se, a? Zola prasne u smeh. Meñutim, kad oko sebe primeti ozbiljna, namrgoñena lica,smeh mu zastane u grlu. ZOLA (pibravši se) Nemoguće. Već skoro mesec dana niko nije umro! Majše priñe krevetu. MAJŠE (ganuto) Siroti Jojo. Zola uzdahne. ZOLA: Jadnik. Ni doručak nije pojeo. Justus se isprsi. JUSTUS (odlučno) Zola! Treba da odeš po bolničare. Zola klimne glavom i poñe ka izlazu. Primetivši krišku hleba na stolu, koja je

Djordje Lebovic - Halelujabila namenjena Jojou, Zola zastane i ne dvoumeći se uze hleb. Tog trenutka pogled mu se susretne sa Zeroovim očima, koji je svo vreme sedeo nepomičnona svom krevetu. Zola baci hleb nazad na sto, prezrivo odmeri Zeroa, a zatim žurnim koracima izañe iz sobe. JUSTUS (s negodovanjem) Taj se nikada neće sit najesti. Samo na hranu misli!

SIPKA (osmehnuvši se) ... dakle - postoji. Majše je za to vreme neprestano piljio u Jojoov krevet. Najzad progovori odsutnim glasom, kao da reči upućuje nekom nevidljivom sabesedniku... MAJŠE: Stalno sam govorio da će umreti. Pipl začuñeno pogleda u Majšea. PIPL: Nikada to nisi rekao, Majše. MAJŠE: Govorio sam o sebi: Jojo će umreti. Morao je da umre. PIPL: Zašto je morao? MAJŠE: Tako mu je bilo odreñeno. Na vratima se pojavi Zola, a za njim udoše bolničari - Piktija i Klempa. Ispod njihovih belih mantila nazire se pohabana uniforma pobeñene vojske. Na grudima nose prišivene brojeve ratnih zarobljenika. Piktija, upadljivo trom i mlohav momak, sa četvrtastom glavom i buljavim očima, u ruci drži nosila. Klempa je vižljast mladić, sa očajno klempavim ušima. KLEMPA (bučno) Došli smo po „paket"! Je l’ spreman? Pipl, Justus i Majše propustiše bolničare do Jojoovog kreveta. Oni staviše pokrivenu figuru Jojoa na nosila. PIKTIJA: To onaj ćaknuti? JUSTUS (goropadno) Pazi šta govoriš! Jojo je bio paralizovan! Zola se unese Piktiji u lice. ZOLA: Razumeš, Piktijo? Paralizovan, a ne ćaknut! Piktija slegne ravnodušno ramenima, kao da kaže „meni je svejedno", zatim uzpomoć Klempe podiže nosila. Oni krenuše ka izlazu. Iznenada, Justus vikne... JUSTUS: Klempo! Bolničari zastadoše. Justus im priñe. JUSTUS: Kuda ga nosite? KLEMPA: U mrtvačnicu. JUSTUS: A zatim? Klempa ga začuñeno pogleda. KLEMPA: Što pitaš? Bup... u jamu! Bolničari odnesoše Jojoa. Justus jedno vreme ostade nepomičan, zagledan u vrata, zatim se naglo okrene. JUSTUS (gromko) Slušajite, ne smemo dozvoliti da tog čoveka bace u jamu kao truli krompir! ZOLA (rezignirano) A šta možemo? Justus se isprsi. JUSTUS: Možemo da ga sahranimo! (Dostojanstveno) Onako kalko to dolikuje nama, slobodnim ljudima. Svi iznenañeno gledaju u Justusa. ZOLA (zaprepašćeno) Da ga sahranimo?

Djordje Lebovic - HalelujaPIPL (s nevericom) Na groblju? ZOLA: Kako? JUSTUS: Prema običajima koji vladaju u spoljnjem svetu. ZOLA: Cuj, Justuse, pa mi o Jojou ništa ne znamo! Ni ko je, ni šta je, ni odakle je... PIPL: Ne znamo mu čak ni ime. JUSTUS: Znamo da je čovek! (Samozadovoljno) Šta kažeš, Sipka? SIPKA (spokojno klimnuvši glavom) Lepo zvuči. JUSTUS: Zar nije tako? SIPKA: Trebalo bi da je tako. JUSTUS (zadovoljno) Onda, slažemo se! (Samouvereno) Ne brinite ništa, momci. Uveren sam da ćemo uspeti. On uperi kažiprst na Majšea. JUSTUS: Znaš gde je mirtvačnica? Majše se prene. MAJŠE: U podrumu. JUSTUS: Idi tamo i pazi da mam neko ne odnese Jojoa. MAJŠE (nevoljno) Treba da uñem? JUSTUS: Razume se!ci... u logoru. JUSTUS (očinski) Ovo nije logor, Majše. Hajde, idi. Majše baci očajnički pogled oko sebe. MAJŠE: A šta... šta da uradim ako neko uzme Jojoa? Justus se zamišljeno počeše iza uha. JUSTUS: Hm? Umeš li da zviždiš? MAJŠE (zaprepašćeno) Da zviždim? Ja? PIPL (spremno) Umem ja! Pipl stavi prst u usta i jako zazviždi. JUSTUS: Odlično, Pipl! Poñi sa Majšeom. I pazi: ako neko hoće da uzme Jojoa zazviždi tako da se sva bolnica zatrese! ZOLA: Požurite! Uskoro će ,,lekarska"! Majše i Pipl žurno napustise sobu. ZOLA: A sad? JUSTUS: Sad tražimo dozvolu za Jojoovu sahranu od načelnika bolnice! Spolja se začuše koraci. Zola proviri kroz vrata. ZOLA: Evo ih! Feferona i načenik. Justus, Zola i Sipka sedoše na svoje krevete. U sobu uñe Major, u pratnji Feferone. Major, sedi čovek pedesetih godina, opuštena lica i umorna pogleda, preko svoje oficirske uniforme nosi beli mantil. Glavna bolničarka, Feferona, je isušeno, pljosnato stvorenje, sa zubima kao grabulje. Major žurno priñe Justusovom krevetu. MAJOR (poslovno) Stomak? JUSTUS: Radi. Major klimne glavom i priñe Sipki. MAJOR: Kašljete? SIPKA: Skromno. MAJOR: Jeste li najzad prestali sa pušenjem?

Djordje Lebovic - HalelujaSIPKA (mirno) Pre osam godina, gospodine majore. MAJOR (setivši se) Ah, da. Major se obrati Zoli. MAJOR: Kako noga? ZOLA: Noga je dobro. Cipele mi ne valjaju. MAJOR: Obratite se magacinu. Major stade kraj Zeroa. MAJOR: Zašto se ne obrijete? ZOLA (zajedljivo) Zero ima debelu kožu. FEFERONA (oštro) Tišina! (Majoru) Dvojica fale. ZOLA (u jednom dahu) Dežurni u kuhinji! Major priñe Jojoovom krevetu, otkine sa table bolesničku listu i širokim pokretom je prekriži. Justus se najzad osmeli i pristupi Majoru. JUSTUS (iznebuha) Rešili smo da Jojoa sahranimo! MAJOR (rasejano) Molim? JUSTUS: Nećemo dozvoliti da Jojoa bace u rupu, kraj ñubrišta. MAJOR (slegnuvši ramenima) Tamo su svi pokopani. JUSTUS: Jojo će biti sahranjen na groblju! Major podiže pogled na Justusa. MAJOR: Na groblju? Kada? JUSTUS: Sutra. Major odmahne rukom. MAJOR: Ne može, leš se mora pokopati odmah! Major poñe prema izlazu, praćen Feferonom. Justus se ispreči pred njima. JUSTUS: Gospodine majore, nismo mi svinje! Major uzdahne. MAJOR: Otkad sam načelnik ove bolnice, umrlo je na stotine bivših logoraša. Sve smo ih sahranili bez ikakvih ceremonija. Šta vam bi odjednom? JUSTUS: Mi tsmo slobodmi ljudi. MAJOR (šireći ruke) To vam niko ne poriče. SIPKA: Verujemo, gospodine majore, ali hoćemo da budemo i sigurni u to. Major se časak dvoumi, zatim odmahne rukom. MAJOR: Dobro, dobro, neka vam bude. Ali sahrana se mora održati najkasnije sutra. Po propisima leš ne sme da leži u mrtvačnici više od jednog dana. FEFERONA (resko) Ne želimo u Svetom Rafaelu nikakve zaraze! JUSTUS: Vaši siu uslovi prihvaćeni: sahirana će se održati sutra posle podne. Major klimne glavom i poñe. Kraj vrata se ponovo okrene. MAJOR: Još nešto: od nas nemojte tražiti nikakvu pomoć. Mi nemamo novaca za takve egzibicije. JUSTUS: Ne treba nam ničija pomoć. Nismo mi maloletni! MAJOR: Dobro, onda smo se sporazumeli: sahrana sutra pre podne... JUSTUS (usplahireno) Rekao sam posle podne i ne menjam ni za dlalku! MAJOR (pomirljivo) U redu, u redu... Nećemo se posvañati zbog jedne sitnice. Major, a za njim Feferona, iziñoše. Justus se okrene prema ostalima. JUSTUS: Jeste li ga čuli? Njemu je to sitnica! Kao da mi ne znamo da sahrane obično počinju popodne.

Djordje Lebovic - Haleluja

SCENA DRUGA

Bolničko dvorište. Nailaze Feferona i Klempa. Feferona ljutito sikće. FEFERONA: Kakva sahrana! To su budalaštine! Tek su zakoračili u život, a već imaju prohteve! KLEMPA: Major je rekao... FEFERONA: On im popušta! Kad bi na njegovom mestu bio naš major, drukčije bi s njima razgovarao! KLEMPA (rezignirano) Eh, kad bi... Kad bih ja umesto nosa imao rog, bio bih nosorog. FEFERONA (oštro) Kako to govoriš? Sramota. Ja sam ceo rat provela u ovoj bolnici. Mogu ti reći da su naši vojnici bili skromniji od njih! Nisu zahtevali da posle smrti budu sahranjeni! KLEMPA (slegnuvši ramenima) Pa... ni meni nije krivo što u ovom ratu nisam sahranjen. FEFERONA (prezrivo) Budazo! Ujedaš samog sebe! Zar ti nije jasno da nam se oni rugaju? KLEMPA (raširivši ruke) Ne vidim... FEFERONA: Jer si slep! Oni žele da nas ponize! Hoće da nam pokažu da su oni pobedili. Trebalo bi da budu srećni što su izvukli žive glave! (Odlučno) Ti i Piktija uzećete leš i smesta ćete ga pokopati! Jesi i razumeo? KLEMPA (nevoljno) Ali major... FEFERONA (lukavo) Ne brini. Mi se držimo njihovih propisa. Feferona razvuče usne u zlobni osmeh. FEFERONA (pakosno) Daću im ja sahranu! Feferona energičnim koracima ode. Klempa slegne ramenima, a zatim poñe za njom.

SCENA SEDMA

Soba kod Pepirja. Soba je veoma skromno nameštena: sto, stolice, starinski orman, polica sa knjigama. Na zidu vise btografije muškarca i žene, uokvirene crnom tkaninom. Pepi ude u sobu. Za njim korača Pipl, zbunjeno, ustežući se. PEPI: No, hajde... Uñi. Pipl zastade na sred sobe. Gleda oko sebe, kao opčinjen. PIPL (zadivljeno) Lepo je ovde. PEFI: Nameštaj je star. Sve je bakino. Naš je bio mnogo lepši. Pepi priñe ormanu i izvuče iz njega isukanu, čeličnu sablju. PEPI (ponosno) Kalko ti se dopada? Pipl uze sablju. Odmerava je na svojim rukama PIPL: Teška je. Pepi stavi sablju na sto. PEPI (spustivši glas) Imam ja u podrumu nešto drugo. Mnogo strašnije. PIPL: Šta? PEPI (stavivši prst na usta) Pssst... Može baka da čuje.

Djordje Lebovic - HalelujaPepi uze hokal sa police, natoči vodu u čašu, a zatim pruži čašu Piplu. PEPI (posmatrajući Pipla kako pije) Voliš li mleko? PIPL: Da. A ti? PEPI: Mi ga odavno nemamo. Piplu je nelagodno. Pauza. PEPI: Čuo sam da vi u bolnici dobijate čokoladu. PIPL (zbunjeno) Ponekad. (Žustro) Hoćeš da ti donesem? PEPI (neuverljivo) Netka. Ne volim čokoladu. Pepi okrene leña Piplu. PEPI: Ako baš hoćeš, donesi mojoj baki. Pepi sedne za sto. PEPI: Hoćete li uskoro kući? PIPL (slegnuvši ramenima) Tako kažu. PEPI: Imaš li roditelje? Pipl zatrese odrečno glavom. PEPI: A rodbinu? PIPL: Mislim da nemam. PEPI: Kuda ćeš onda? PIPL: Pa kući... Pepi upre kažiprst u biografiju muškarca na zidu. PEPI: To mi je otac. Pipl pogleda u sliku. PIPL: Umro je? PEPI: Pao je. (S ponosom) Imao je tri odlikovanja. A tvoj? PIPL (smeteno) Ne znam... PEPI: Moj je poginuo u tenku. A tvoj? PIPL: Streljali su ga. PEPI: Nije hteo da ratuje? PIPL: Zato što je ratovao. PEPI: Protiv nas? Pipl klimne glavom. PEPI (s gorčinom) Svi su ratovali protiv nas. Pepi ustade i priñe ženskom portretu. PEPI: Majka. Bila je ooliničarka. Nestala je. A tvoja? PIPL (klimnuvši glavom) I moja je nestala. PEPI: Na kom frontu? PIPL: U logoru. Pauza. PEPI: Nama je učitelj rekao da su u logorima samo zlikovci i izdajice. PIPL (suvo) Lagao je. PEPI (klimnuvši glavom) Lagao je. Nikada više neću verovati učiteljima. Pepi stade pored Pipla. PEPl: Kad porastem biću konstruktor. Izmisliću tenk koji će ići brže od aviona i koji neće moći da i probije nijedan metak na svetu. Pepi priñe polici sa knjigama. PEPI: Vidi - to je sve moje. Hoćeš da ti pozajmim?

Djordje Lebovic - HalelujaPIPL: Neću. Zauzet sam. Pripiremamo sahranu. PEPI (namrgoñeno) Ti voliš sahrane? PIPL (zbunjeno) Ne znam. Još nikada nisam bio... PEPI (smrknuto) Nemoj ni da ideš. Nije lepo. PIPL: Da li je istina da na groblju uvek ima uvelog lišća? PEPI: Zašto pitaš? PIPL (slegnuvši ramenima) Tako. Voleo bih da gazim po uvelom išču. PEPI: Na grobliju? (S nevericom) Zar se ne plašiš mrtvaca? PIPL (začuñeno) Zasito bih se plašio? PEPI (spustivši glas) Moja baka kaže da mrtvaci noću izlaze iz grobova da se svete svojim ubicama. PIPIL (bezbrižno) Šta onda? Pa ti nisi nikoga ubio? PEPI (sa zebnjom) Mrtvi to ne znaju. Oni sigurno misle da smo svi ubijali. (Prigušeno) Trebalo bi ih sahraniti daleko odavde. PIPL: Gde? PEPI: U nekoj drugoj, nepoznatoj zemlji. Što dalje... Tako daleko da se nikada više ne mogu vratiti.

SCENA OSMA

Bolesnička soba. Dugačak sto je postavljen za šest osoba. Na sred stola je činija sa hranom. Na čelu stola sedi Justus. On se zadubio u pisanje. Na suprotnoj strani sedi Zero. Kašikom polako prebira po jelu, posmatrajući ispod oka Justusa. U sobu ulazi Zola. On, bez pozdrava, žurno prilazi stolu, sipa hranu u svoj tanjir i počinje halapljivo da jede. Justus ga prekorno posmatra, nervozno prevrčući kašiku u ruci. Najzad Zola oseti da ga Justus posmatra. On podiže glavu i dobaci... ZOLA: Pop neće doći. Zatim nastavi da jede. JUSTUS (s nevericom) Molim? ZOLA: Nema ništa od popa. JUSTUS:Šta? Odbio je? ZOLA: Da, ali vrlo učtivo. Zauzet je - kaže. Treba da pretače vino. Justus lupi pesnicom o sto. JUSTUS: Boga mu! Kladim se, da mu nisi objasnio da je u pitanju prava sahrana. Zola prestade da žvaće. ZOLA: Jesam. Ali pop kaže da mora pretočiti vino, inače će ono da zaudara na bure. A to je, veli, vrlo neprijatno. Pipl ude u sobu. On promrmlja nešto u znak pozdrava, a zatim sedne za sto. Justus ga ljutito odmeri. JUSTUS: Gde si do sada? PIPL (sipajući u svoj tanjir jelo iz činije) Sa Sipkom. JUSTUS: A gde je on? PIPL: Ostao je (Odgrizavši parče hleba) sa nekom ženskom. Justusova kašika prestade da se vrti. Zola naglo podiže glavu i njegove vilice,

Djordje Lebovic - Halelujakoje su do tada vredno žvakale, odjednom se ukočiše. Pipl je taman prineo kašiku ustima, kad oseti da ga Justus i Zola zaprepasćeno posmatraju. Zbunjeno podiže pogled. Nije mu jasno zbog čega su njegove reči izazvale takvu reakciju, ali zaključi da je pametnije skrenuti razgovor na drugu temu. PIPL: Mrtvačkih kola nema. JUSTUS (s negodovanjem) Nemoguće! Svako civilizovaoo naselje mora da ima mrtvačka kola! PIPL (slegnuvši ramenima) Ovi nemaju. Justus ljutito odgurne tanjir. JUSTUS: E, lepo društvo! (Udarivši pesnicom o sto) Mi moramo da stvorimo mrtvačka kola! Bez njih ne možemo održati sahranu. ZOLA: Justuse, video sam u šupi... Stoje kolica na dva točka. JUSTUS: Kolica? Taman posla! Nećemo, valjda, vući leš kao šinteri! ZERO (ne podižući pogled sa svog tanjira) A seljačke taljige? Svi se prave kao da ga nisu čuli. Justus nervozno lupka kašikom po stolu. PIPL (udarivši se dlanom po čelu) Znam! Seljačke taljige! JUSTUS: Bravo, Pipil! Dobro si se setio! Tako je: taljige! Niko nam neće zameriti ako se u nedostatku kočija poslužimo taljigama. ZOLA: Justuse, u gradu ništa ne daju besplatno. šta onda ako kočijaš naplati zaJojoov transport? JUSTUS (nemarno) Netka naplati. (Veoma zvanično) Blagajniče! ZOLA: Da? JUSTUS: Kotliko imamo u blagajini? ZOLA: Ništa. JUSTUS: Kako? Već smo sve potrošili? ZOLA: Šta je tebi? Pa ništa nismo ni imali! JUSTUS: U redu, ako nismo imali - imaćemo! (Srčano) Pipl, pero! Pipl ga iznenañeno pogleda. JUSTUS: Šta zevaš? Daj! Piplu zadrhtaše usne. JUSTUS (zbunjeno) I meni ie žao... ali, vidiš i sam... nemamo drugog izlaza. Nekako moramo da platimo. Pipl okrete leña Justusu, čvrsto stežući u šaci naliv-pero. ZOLA (ustežući se) Mogao bih ja nešto da priložim... JUSTUS (začuñeno) Ti? Zola zavuče ruku u dzep, a zatim pobedonosno podiže u vis perorez. ZOLA: Ovo! JUSTUS (podozrivo) Otkud tebi perorez? Zola se ušeprtlja. ZOLA (zbunjeno) Feferona... ona matora zmija... to jest, bolničarka... ostavila ga je... JUSTUS: A ti si ga ukrao? Zola lupi pesnicom o sto. ZOLA (revoltirano) Pa dokle ćemo da jedemo bez noža? JUSTUS: Sliušaj, Zola, mi smo sad slobodni i moramo se pridržavati zakona koji vladaju u spoljnjem svetu. Još danas ćeš vratiti perorez Feferoni!

Djordje Lebovic - HalelujaZola pokuša da protestvuje. Justus ga preseče jednim pogledom. JUSTUS: Ni reči više! Zola besno baci perorez na sto. Justus ustade. JUSTUS (Zoli) Posle podne otići ćeš u magacin i zamolićeš narednika da nam pokloni jedan mrtvački kovčeg... ili nešto tome slično. Jesi li razumeo? A Majšeov ručak odnesi u mrtvačnicu. (Značajno) Ceo ručak. Pipl se veselo nasmeje. Zola uze Majšeov tanjir i zlovoljno gunñajući izañe iz sobe. Justus ispruži ruku i Pipl mu stavi na dlan naliv-pero. Justus lupi Pipla po ramenu. JUSTUS: A ja i ti idemo u potragu za taljigama. (Obrativši se praznom stolu) Budite, gospodo, spokojni: imaćemo solidna mrtvačka kola! Justus i Pipl napustiše sobu. Zero ostade sam. On priñe stolu, uze perorez i sa pobedonosnim osmehom na licu strpa ga u džep. Zatim stade na čelo stola, nezgrapno imitirajući Justusa, u stavu i govoru... ZERO: Gospodo, bodite spokojni... Imaćete solidna mrtvačka kola! Zero poče da se smeje, iskidanim, usiljenim smehom...

(Zavesa)

DRUGI DEO

SCENA DEVETA

Soba kod Kočijaša. Mala, polumračna soba, sa niskom tavanicom, sa starim rasklimatanim nameštajem. U sobi, za stolom, sede Kočijaš, Justus i Pipl. Kočijaš je prevalio šezdesetu. Njegova seda, čekinjasta kosa neuredno strči sa mršave, bradom obrasle glave. KOČIJAŠ: Ne. Taljige nećete naći. Sve su otišle u susedno seo. Prevoze za vojsku neku slamu. JUSTUS: To znamo... Ali videli smo konja i taljige u tvojoj staji. KOGIJAŠ (klimnuvši glavom) Monika je moja kobila. JUSTUS: Znači ti ne prevoziš slamu? KOčlJAŠ: Ne. Osloboñen sam zbog bolesti. PIPL: Šta ti fali, čiča? KOČIJAŠ: Meni ništa, dete. Kobila mi je nešto sipljiva. A da sam ja bolestan, eh, ne bi me poštedeli. Sa ovom vojskom nema šale. Cede nas dobro. JUSTUS: Šta ćeš, stari, tako je to kad se izgubi rat. KOGIJAŠ: Monika i ja ga nismo izgubili, jer ga nismo ni vodili. Kočijaš pažljivije osmotri svoje posetioce. KOČIJAŠ: Vi ste sa Svetog Rafaela, je l’ da? Justus potvrdno klimne glavom. KOČIJAS (začuñeno) A šta će vama taljige? JUSTUS: Umro je jedan od naših. Sutra mi je sahrana i... KOČTJAŠ:... i moćete da ga Monika i ja vozimo na groblje. Pusti to, stranče. Monika se užasno plaši mrtvaca. Sećam se, prošile zime, vozili smo neke koje su postreljali. Umalo fras nije dobila. Tri dana nije mogla da zoba.

Djordje Lebovic - HalelujaJUSTUS: Ne brini, mi joj nećemo pokazati mrtvaca. (Poverljivo) Znaš, nama je veoma stalo da našeg druga sahranimo onako kako to dolikuje nama slobodnim ljudima. Razumeš? Kočijaš zlovoljno slegne ramenima. KOČIJAŠ: Tja... Odjednom je svima stalo da pokopaju mrtve. A za Moniku, znam sigurno, neće biti mesta pod zemljom. PIPL: Pa Monika je kobila. KOČIJAŠ (uvreñeno) Šta onda, dete? Ta kobila nije nikada u svom životu nikaga ugrizla, ili ritnula, a ipak su je već nekoliko puta hteli pojesti. Samo je nekim čudom preživela rat. JUSTUS: Čekaj, stari. (Značajno) Nisam rekao najvažnije: mi ćemo ti dobro platiti. KOČIJAŠ (nepoverljivo) Platiti? Vi? Hm... Čime? Justus trijumfalno izvadi naliv-pero i stavi ga Kočijašu pod nos. JUSTUS (pobedonosno) Ovim! KOČIJAŠ (zapanjeno) Time? (Mrzovoljno) Mani šalu, stranče. Šta će mi to? JUSTUS (ljutito) Kako - šta će ti? Pa to je fantastična vrednost! KOČIJAŠ (slegnuvši ramenima) Možda je negde vrednost. Ovde nije. Kočijaš ustade, Justus i Pipl su još uvek ukočeni od zaprepašćenja. KOČIJAŠ: Kažem ja vama: okanite se toga posla. Kome su sada potrebne sahrane? Kakve vajde od toga? (Prijateljski) Bolje da popijemo po čašicu vina, a? Kočijaš stavi na sto bokal sa vinom. Tog trenutka na vratima se pojavi Zero. Justus ustade. JUSTUS: Hvala, treba da idemo. Kočijaš slegne ramenima. KOOJAŠ: Vaša volja. JUSTUS: Hajdemo, Pipl. (Kočijašu) Svako dobro. KOČIJAŠ: Kamo sreće da je dobro, strarče. Justus i Pipl izañoše, i ne pogledavši Zeroa. Zero priñe stolu i, bez reći, poče datoči vino u čaše.

SCENA DEVETA

Seoski drum. Nailaze Pipl i Justus. Justus je duboko zamišljen, a Pipl ljut. PIPL: Matori je izlapeo. On ne može da zna koliko vredi naliv npero, zar ne? JUSTUS (odsutno) Ne... Ne može da zna. PIPL: Važno je da mi to znamo. (Posle kraće pauze) Hoćeš opet da mi ga daš? Justus pruži Piplu naliv-pero. JUSTUS: Možeš da ga zadržiš koliko hoćeš. Pipl oprezno stavi naliv-pero u džep. PIPL: Ne brini, ja ću umeti da ga čuvam. Pauza. Justus se duboko zamislio. PIPL (radoznalo) Šta je, o čemu razmišljaš? JUSTUS (malodušno) Neće nam biti lako, Pipl. Nimalo lako. Ništa nam ne uspeva. Gde li je sada Sipka?

Djordje Lebovic - HalelujaPIPL: Pa u gradu. Hoćeš i ti tamo? JUSTUS (odmahne glavom) Neću. PIPL (začuñeno) Ali ti još nisi ni video grad. JUSTUS: Šta mogu tamo da vildim? A i kud ću ovakav? Ličim na odrpanca. PIPL: Što? Pa ni oni ne izgledaju mnogo bolje. JUSTUS: Neka. Prošetaću se kroz šumu. Hoćeš ili sa mnom? Kladim se, da će tise tamo mnogo više dopasti nego u gradu. PIPL (nećkajući se) Pošao bih, ali, znaš, obećao sam nekome da ću doći... U stvari, jednom dečaku. JUSTUS (ozbiljno) Pazi s kim se družiš. PIPL: On nije loš, Justuse. Samo je neiskusan. (Znalački) Mlad je. JUSTUS (klimnuvši glavom) Dobro. Vrati se do večere. Justus podiže pogled. JUSTUS: Omorina je. Biće, možda, oluje. Justus poñe, umornim koracima. PIPL: Hoćeš da potražim Sipku? Justus se okrene. JUSTUS: Zašto? PIPL: Reći ću mu da se vrati. JUSTUS: Neka, Pipl, nije potrebno. On će se svakako vratiti. Pipl sačeka dok Justus ode, a zatim i on poñe hitrim koracima.

SCENA JEDANAESTA

Soba kod Pepija. Pepi sedi za stolom. Čita. U sobu ude Pipl. On ćutke zastane kraj vrata. Pepi podiže glavu. PEPI: Zašto si došao tako kasno? PIPL: Tražili smo taljige - za mrtvačka kola. Nigde ih nema. Pipl se umorno svali u stolicu. PEPI: Šta ćete sad da uradite? PIPL (dešperatno) Ne znam.. PEPI: Nemojte praviti sahranu. PIPL (odmahnuvši glavom) Moramo. (Posle kraće pauze) Hoćeš li i ti doći? PEPI: Ja vašeg druga nisam poznavao. PIPL: Jojoa niko ne poznaje. Pepijevo lice se smrači. PEPI: Ja ne volim kad neko umre. A ti? PIPL: Justus kaže da se sada više neće umirati. PEPI: U ratu će se umirati. PIPL: Rat je već sasvim prestao. Pepi odmahne giavom. PEPI: Ne sasvim. Moj učitelj je rekao da će uskoro opet biti rata. PIPL: Tvoj učitelj samo laže. On te je prevario i za logore. PEPI: Da, ali u ratove se dobro razume. Pauza. Pipl se koleba. Najzad izvuče iz džepa tablu čokolade. Nespretno je pruži Pepiju.

Djordje Lebovic - HalelujaPIPL: Doneo sam čokoladu... Pepi ne učini ni najmanji pokret. PIPL: Za tvoju baku. Pepi uze čokoladu, ne gledajući u nju. Stavi je na sto i brzo poklopi knjigom. PIPL: I ovo. Pipl stavi na sto kutiju cigareta. PEPI: Moja baka ne puši. Pipl izvadi cigaretu iz kutije i zapali. Pepi ga začuñeno posmatra. PEPI: Smeš da pušiš? PIPL (začuñeno) Zašto ne bih smeo? (Gurnuvši kutiju prema Pepiju) Uzmi. PEPI (iznenada) Hajde da nas dvodca budemo prijatelji. Hoćeš? PIPL (klimnuvši glavom) Hoću. PEPl: Viñaćemo se svaki dan. Važi? PEPL: Kad se završi sahrana oduzeće oni dozvolu za izlazak u grad. PEPI: Pa nemoj da se vratiš u bolnicu. Ostani ovde. (Značajno) Stalno. PIPL (zapanjeno) Da ostanem? PEPI: Pa da! PIPL (neubedljivo) Ne mogu. Moram da idem kući. PEPI: Pa ti nemaš kuću. Pipl zbunjeno sagne glavu. Nelagodna pauza. Pepi pokuša da ispravi svoju grešku: on odjednom postaje upadljivo bezbrižan. Pepi otvori orman. Iz njega izvlači razne igračke, većinom olupine od igračaka. PEPI: Vidi ovo! To je sve moje! Pipl nepomično, bezizrazna lica posmatra Pepija. PEPI (izbacujući igračke iz ormana) Delićemo sve što imam... Orman je prazan. Pepi zadihano stoji pored velike hrpe igračaka. PIPL (tmurno) Ne vom igračke. Pepi se uozbilji. On priñe Piplu. PEPI (prigušeno) Ako ostaneš daću ti nešto što niko nema. PIPL (nezanteresovano) Šta? PEPI (posle značajne pauze) Ručne granate... i bombe. Ima ih puno u podrumuone ruševine. Pipl zabezeknuto gleda u Pepija. Ovaj se samozadovoljno osmehne. PEPI: Oni balavci igraju se sa drvenim puškama. Nas dvojica imamo prave! Pepi uhvati Pipla za ruku. PEPI: Ostani. Molim te, Pipl. Ja ne volim da budem sam. PIPL: Da li ti poznaješ Sipku? PEPI:Ne. Ko je on? PIPL: On kaže da se plaši zbog toga što nikada ne može da bude sam. Pipl krene prema vratima. Pepi ga čvrsto steže za mišicu. PEPI: Kuda ćeš? PIPL: Natrag. PEPI: Sutra ćeš doći? PIPL: Sutra je sahrana. PEPI (zlovoljno) Jedva čikam da proñe ta sahrana. Pipl ponovo poñe.

Djordje Lebovic - HalelujaPEPI: Pipl! Pipl zastane. PIPL: Da? PEPI: Znam da ne voliš ono u podrumu. Zbog toga nećeš da ostaneš kod mene, je li? Pipl ćuti. PEPI: Ne brini, Pipl: zakopaću sve to pod zemlju. Na časnu reč! PIPL: Sačekaj dok dovedem Sipku. On će ti reći šta s tim treba da uradiš. Pepi, uz prijateljski osmeh, pruži ruku Piplu. PEPI: Do viñenja. Pipl odmahne glavom, blago odgurnuvši Pepijevu ruku. PIPL: Ne volim ida se rastajem. Pipl izañe iz sobe. Pepi umorno sedne na pod, kraj razbacane gomile igračaka.

SCENA DVANAESTA

Mrtvačnica. Majše sedi naslonjen na zid. Tiho pevuši, ne skidajući pogled sa stola na kome je pokriven Jojoov leš. U mrtvačnicu uñe Zola. U ruci drži veliko parče kartona. ZOLA: Jesi di pojeo ručak? MAJŠE: Nešto je ostalo. Hoćeš? Majše pruži činiju Zoli. Ovaj se reda radi nećka. MAJŠE: Nisam gladam. Uzmi. Zola uzme činiju i sedne preko puta Majšea. Jede. ZOLA (preko zalogaja) Nije ti dosadno? MAJŠE: Nije. ZOLA: Šta radiš? MAJŠE: Čuvam Jojoa. Pauza. Zola je zauzet jelom. MAJŠE: Kako je napolju? ZOLA: Oblačno... Hoće kiša. (Pokazujući kašikom na karton) Pogledaj, napraviosam posmrtnu listu. Majše uze parče kartona. Zagleda ga. ZOLA: Sviña ti se? MAJŠE: Lepa je. ZOLA: Neka ostane ovde, dok se Justus ne vrati. Zola je završio sa jelom. On ustade i poñe ka izlazu. MAJŠE: Kuda ćeš? ZOLA: Da spavam. MAJŠE (začuñeno) Zar nećeš u grad? ZOLA (rezignirano) Već sam bio. MAJŠE (radoznalo) Šta tamo ima? ZOLA: O, pa svega... Ima puno izloga... i tako, svega. Ali ništa ne daju onako. Traže novac. Čak i za hranu. (Odmahnuvši rukom) Neću više ni da idem. MAJŠE: A ljudi? Šta rade? ZOLA (slegnuvši ramenima) Pa, tako... šetaju se... razgovaraju... jedu.

Djordje Lebovic - HalelujaMAJŠE: Kao i pre? ZOLA (klimnuvši glavom) Da, baš tako... Kao i pre. MAJŠE: A da li ima u gradu - crkve? ZOLA: Ima. Bio sam u njoj. Znaš, tražio sam popa. MAJŠE: Bila je puna? ZOLA: Crkva? Vraga! Nie blo u njoj ni žive duše. MAJŠE: Niko se nije molio? ZOLA (ravnodušno) Ja nisam nikoga video. MAJŠE: A ti? Da li si se ti pomolio? ZOLA (zapanjeno) Ja? Glupost! Kome da se molim? MAJŠE (značajno) Bogu. ZOLA: Hajde, Majše, ne lupetaj! Mene je k već odavno prošlo. Nekad sam i ja bio blesav, pa sam svake nedelje išao na misu čak u susedno selo. Pa sam se molio pre setve... pre žetve... pre berbe... Iha! MAJŠE: Da li ti je to pomoglo? ZOLA: ðavola mi je pomoglo! MAJŠE: Ipak, varaš se ako misliš da bog ne postoji. ZOLA: Ma, pusti to! Nemoj da me izasmejavaš! MAJŠE (prekorno) To nije smešno. (Zloslutno) On je stano prisutan, svuda, na svakom mestu, uvek spreman da nasrne i da uništi! Tog trenutka na ulazu se pojavi jedan od stražara. REKONVALESCENT: Majše, došla je Feferona. (Sa puno nade) Da je oteramo, a? MAJŠE: Pusti je. Rekonvalescent se povuče. Malo zatim u mrtvačnicu kroči Feferona. FEFERONA (prezrivo) Igrate se vojske, a? Da niste podetinjili? MAJŠE (spokojno) Molim? Izvolite? FEFERONA (podsmešljivo) Ko je „komandant" onih budalastih pajaca? MAJŠE: Ja sam. FEFERONA: Vi? (Kroz pakostan smeh) Svašta! I šta čuvate? Leš? MAJŠE: Jojoa. FEFERONA: Moraćete da napustite svoj „štab". Zove vas major. MAJŠE (zabezeknuto) Mene? Zašto? Feferona ne udostoji Majšea odgovorom. Ona priñe Jojoovom odru. Majše napeto prati svaki njen pokret. FEFERONA: Zašto mrtvac nije u kovčegu? ZOLA: Nemamo ga. FEFERONA (podrugljivo) Lepo. Pobedili ste u ratu, a za vaše leševe nemate mrtvačke sanduke. Feferona ih s prezirom odmeri, a zatim poñe ka izlazu. Zola, sa posmrtnom listom u ruci, prepreči joj put. ZOLA: Hteo sam da pitam... Gde mogu ovo da zalepim? FEFERONA: Nigde. Zabranjeno je lepljenje objava na zidove! ZOLA (uvreñeno) Ovo nije objava, već posmrtna lista. FEFERONA: Posmrtna lista? Budalaština! Da smo za sve one koji su ovde umrli lepili posmrtne liste, svi bi nam zidovi bili tapacirani takvim škrabotinama.

Djordje Lebovic - HalelujaFeferona poñe. Na izlazu, ona se ponovo okrene. FEFERONA (s visine) Zapamtite: ovo nije azil za umobolne, već bolnica! Feferona se udalji, energičnim koracima. ZOLA (ozlojeñeno) Ona se nama ruga! MAJŠE (spokojno) Kad je bogu teško da podnese poraz, zašto bi to bilo lako ljudima?

SCENA TRINAESTA

Soba kod Nanite. Mala, niska tavanska soba, u koju se svetlost jedva prohija kroz omanji prozor; uredna, ali nameštena više nego skromno: gvozdeni krevet prekriven ćebetom, stočić, orman, pohabana fotelja, mala polica. Nanitasedi zavaljena u fotelji, a Sipka do njenih nogu, na podu. NANITA (nostalgično) Nekada sam i ja imala služavku... Veliki stan... lep nameštaj... mnogo haljina... SIPKA: Bila si lepa? NANITA (ponosno) Veoma. SIPKA: Nisi ni sada ružna. Oči su ti lepe. (Nesigurno) Jesam li to već rekao? NANITA (osmehnuvši se) Jesi. SIPKA: A za kosu? NANITA: Jesi. SIPKA: Za grudi? Nanita zavah glavu na naslon od fotelje. NANITA: Kada si posledinji put spavao sa ženom? Sipka se izvali na leña. Njegov pogled uprt je u tavanicu. Pauza. NANITA: Ne sećaš se? SIPKA: Nekih se žena sećam. NANITA: Voleo si ih? SIPKA (osmehnuvši se) Ne sve. Nanita sklizne sa fotelje i sedne na pod pored Sipke. NANITA: Da li bi mogao da voliš mene? SIPKA (ne skidajući pogled sa tavanice, jednostavno) Ja te volim. Nanita se nagne nad Sipku. NANITA: Zašto lažeš? SIPKA: Ti si mi dala da pijem i da jedem. NANITA: Voliš me samo zbog toga? SIPKA: I zbog toga. Nanitina glava se još više približi Sipkinoj. NANITA: Ne poznaješ me. Nikada ranije me nisi video. SIPKA: Jesam. Viñao sam te često. NANITA: Gde? SIPKA: Svuda. NANITA: To nisam bila ja. SIPKA: Bila je žena. Zašto to ne bi mogla da budeš baš ti? Pauza. NANITA: Kako se zoveš?

Djordje Lebovic - HalelujaSipka sedne. SIPKA: Sipka. NANITA: Čudno ime. SIPKA: Logoraško. On izvadi muštiklu iz usta i stavi je na dlan. SIPKA: Znači - muštikla. NANITA: Otkada je imaš? SIPKA: Odavno. Nanita ispruži dlan. NANITA: Pokloni je meni. Sipkino lice se smrači. On stisne muštiklu u šaku i podiže se s poda. NANITA: Nećeš? Sipka stavi ruku s muštiklom u džep i okrene leña Naniti. SIPKA (natmureno) Neću. Nanita nasloni glavu na fotelju. NANITA: Više voliš tu muštiklu, nego mene. Sipka priñe Naniti i spusti ruku na njenu glavu. SIPKA: Volim vas podjednako. Nanita uze Sipkinu ruku i položi na nju svoju glavu. NANITA: I ja volim tebe... Sipka. SIPKA: Znam. Dala si mi da pijem i da jedem. NANITA (toplo) Želela bih da ti dam mnogo više... Sipka izvuče svoju ruku iz Nanitine. SIPKA (blago) Ne treba preterivati. Sipka priñe polici i zagleda se u predmete poredane na njoj: komad kamena, parče drveta, komadić platna. SIPKA: Šta je ovo? Nanita se podiže sa poda i priñe Sipki. Ona uze komad kamena u ruku. NANITA: To je ostalo od naše kuće. (Pokazujući parče drveta) Ovo od nameštaja... (Uzevši u ruku komadić platna) Moja najomiljenija haljina... SIPKA: Čuvaš otpatke? NANITA: Zašto ti ne baciš svoju muštiklu? SIPKA: Muštiklu sam doneo iz logora, Nanita. Nanitino lice dobi odlučan izraz. NANiTA: U redu, Sipka, baciću to smeće! Uništiću ga onoga dana kada budem ponovo sve imala! SIPKA (uz ciničan osmeh) Nameštaj, služavku, haljine? NANITA: Ne. Ne samo to. SIPKA: Šta još? NANITA: Sve! SIPKA: Šta? NANITA (zbunjeno) Ne znam... Ne umem da kažem... (Uporno) Ali moram da imam! Moram da počnem ponovo! (Posle kraće pauze) Da počnemo ponovo. Sipka priñe prozoru. SIPKA: Pogledaj. Nanita stade pored Sipke i pogleda kroz prozor.

Djordje Lebovic - HalelujaSIPKA: Vidiš one ruševine? To ruglo svima samo smeta. Nanita brzo okrete leña prozoru. NANiTA: Nije istina! Nas dvoje nikome ne smetamo! SIPKA (klimnuvši glavom) Da. Dotle dok ništa nemamo... i dok ne budemo zajedno. NANITA (prkosno) Ipak, mi ćemo ostati zajedno! SIPKA (cinično) Večno? NANITA: Večno. SIPKA: A kad naša večnost proñe? NANITA (odvažno) Neće. Ne sme. SIPKA: Moja večnost jednom je već prošla. A i tvoja, zar ne, Nanita? Nanita ćutke obori glavu. Ona priñe krevetu i sedne na njega. Pauza. Najzad Nanita uspe da savlada svoje sumorno raspoloženje. Njeno lice se ponovo razvedri. NANITA: Zašto stano govorimo o prošlosti? Nje više nema... A mi smo ta... Zajedno. Ona ispruži ruku prema Sipki. NANITA: Doñi... Sipka priñe bliže krevetu. Nanita se izvali na krevet. NANITA: Ovde... Sipka sedne na krevet. NANITA: Lezi... Tu, kraj mene. Sipka se ne pomeri. NANITA: Nećeš da spavaš sa mnom? SIPKA (hladno) Nisam pospan. Nanita se podiže na laktove. NANITA (utučeno) Svetiš se? SIPKA: Zbog čega? NANITA: Zbog „Nanite". Nanita sakri glavu iza Sipkinih leña. NANITA: Ja nisam znala šta su činili s tobom. Ne bih ni poverovala. Sipka nežno podiže Nanitinu glavu. SIPKA: Ti nisi kriva. Pauza. NANITA: Zar me ne žeš? SIPKA (klimnuvši glavom) Osam godina. NANITA (plaho) Ja bih toliko želela... Sipka joj blago stavi prst na usne. SIPKA: Ne, Nanita. Ne sve odjednom. Nanita nežno skloni Sipkinu ruku. NANITA: Zelim da te učinim srećnim. Hoću da zavoliš svoju sreću. SIPKA: Da strepim za svoju sreću? NANITA: Isplati se. Videćeš. SIPKA (smrknuto) Video sam. NANITA: Zar ne želiš da zaboraviš? Sipka pokaže rukom na policu.

Djordje Lebovic - HalelujaSIPKA: A ti? Nanita se opruži na krevetu. Sipka legne na pod, kraj kreveta. NANITA: Pomogni mi. Pokušaj... Pomogni da zaboravimo... SIPKA: Nanitu i Sipku? NANITA: Tužnu Nanitu... i nesrećnog Sipku. SIPKA (bezbojno) Ne postoji više tužna Nanita... NANITA: Ne postoji nesrećni Siplka... Pauza NANITA: Tako bih volela da budeš nežan. SIPKA: I ja bih voleo. NANITA: Daj mi ruku. Pomiluj me... po licu... po kosi... Oboje leže na ledima, nepomično, nepokretno. NANITA: Koža mi je gruba. SIPKA: Moji su prsti ogrubeli, Nanita. NANITA (umorno) Nekada sam bila lepa... SIPKA: Da. Sećam se. NANITA: A sada sam stara... SIPKA: Vekovi su prošli... Duga pauza. Odjednom, bljesak munje osvetli polumračnu sobu... Snažna grmljavina trže Nanitu iz sna. Ona prestrašeno skoči sa kreveta. NANITA: Sipka! Čuješ? SIPKA: Grmi. NANITA (s olakšanjem) Tako sam se uplašila. SIPKA: I ja. Nanita klekne kraj Sipke i položi glavu na njegovo rame. NANITA: Sanjala sam. SIPKA: Lepo? NANITA: Bio je praznik. Senlke su nestale u pukotinama, a iskričava svetlolst razlila se ulicama... Cveće je probilo asfalt i šarene latice prekrile su krovove... Držeći se za ruke prešli smo svetlucavi most... Nanita podiže glavu. NANITA: Sipka, zašto snovi ne traju večno? SIPKA: Ima i raznih snova. Sipka ustade. NANITA (sa strepnjom) Ne. Sipka... Ne idi! SIPKA: Moram. Drugovi me čekaju. Sipka priñe prozoru. Zagleda se napolje. Nanita se podiže sa poda. NANITA: Doći ćeš opet? SIPKA: Sprema se oluja... Sipka se okrene i poñe hitrim koracima prema vratima. Izañe, ne osvrnuvši se.

SCENA ČETRNAESTA

Kancelarija. Siva ledena prostorija, u njoj pisaći sto i nekoliko stolica. Major stoji kraj prozora, leñima okrenut vratima. Puši. Povremeno zablesne munja i

Djordje Lebovic - Halelujadopre zvuk udaljene grmljavine. Uñe Majše, sa vidljivim strahopoštovanjem. On stade kraj vrata, zbunjen, smusen. Trepće očima, nenaviknut na svetlost. Tajac. Majše se uopšte ne pomera. Najzad se Major okrene i primeti Majšea. MAJOR: A? Vi ste došli? MAJŠE: Ja? (Klimnuvši glavom) Da. Major priñe pisaćem stolu. Dvoumi se. Najzad pokaza jednu stolicu. MAJOR: Pa... sedite, gospodine... khm? MAJŠE: Majše. MAJOR: Gospodine Majše, sedite. Majše priñe najbližoj stolici i sedne na njenu ivicu. Osmehuje se. MAJOR (lupkajući rasejano prstima po stolu) Kako ste? MAJŠE: Zdrav. MAJOR: Vrlo dobro. Maor sedne iza pisaćeg stola. MAJOR: Uskoro možete da idete kući. MAJŠE (klimnuvši glavom) Vrlo dobro. MAJOR: Šta ste vi bili? MAJŠE: Logoraš. MAJOR (odmahnuvši rukom) Pre... MAJŠE: Moj otac je bio rabin. MAJOR (rasejano) Tako... Vaš otac? Pauza. Major pruži Majšeu kutiju sa cigaretama. Majše, sa blagonaklonim osmehom, priñe pisaćem stolu i uzima cigaretu. Majnr mu pripaljuje. Majše ponovo sedne na ivicu stolice. Nespretno pućka. Osmeh mu ne silazi sa usana. Major ne zna kako da počne. MAJOR (s naporom) Ta vaša sahrana... Znate... Hm? Ja vas razumem... Ali treba i vi da razumete mene. MAJŠE (klimajući glavom) Treba. MAJOR (smelije) Ja sam, pre svega, lekar. Ali sam i vojnik. Moram da izvršavam nareñenja. MAJŠE: Morate. Major naglim pokretom otvori fijoku pisaćeg stola. Izvadi iz nje gomilu akata. MAJOR (lupajući po aktima) Evo, pogledajte! Sve sama nareñenja! A ovo... (Podigavši u vis list hartije) Pismena naredba da se leševi u bolnicama morajiu pokopati odmah. Da ne bi došlo do infekcije, zaraze... i tome slično. Razumete?

Majše se zakašlja. On rukom odstrani dim ispred očiju. MAJOR: E, pa? Danas je bila vojna inspekcija u susednom mestu. Sutra će sigurno doći i kod nas. A šta onda ako pronañu leš u mrtvačnici? Leš star prekojednog dana! Majšeu je narastao pepeo na cigareti. Ne zna šta će s njim: pepeljara na pisaćem stolu mu je predaleko. Zabrinuto se osvrće. MAJOR: Obećao sam vam... ali vidite i sami... ta iznenadna inspekcija. (Raširivši ruke) Šta mogu? Major ustane. MAJOR: Vi ćete vašim drugovima objasniti, zar ne?

Djordje Lebovic - HalelujaMAJŠE (predusretljivo) Hoću. MAJOR (odahnuvši) E, pa onda... poslaću bolničare po leš. MAJŠE: Zašto? MAJOR: Leš se mora pokopati još danas. Odmah! MAJŠE (uz dobroćudan osmeh) Sahrana je sutra. MAJOR: Sutra može da naiñe kontrola! Ako nañu leš kazniće me zbog prekršaja. MAJŠE (začuñeno) Vas? MAJOR: Mene, naravno! Je li vam sad jasno? MAJŠE: Sad? (Klimnuvši glavom) Jeste. MAJOR (s olakšanjem) Poslaću bolničare… MAJŠE: Zašto? Major jedva uzdrža svoj bes. MAJOR: Slušajte, gospodine... MAJŠE: Majše. MAJOR (oštro) Gospodine Majše! Ako ne predate mrtvaca bolničarima, alarmiraću stražu! Znate li šta to znači? MAJŠE: Straža? (Klimnuvši glavom) Znam. MAJOR: Bolje je da se ne svañamo. MAJŠE (uz širok osmeh) Bolje je. MAJOR: Znači sporazumeli smo se? Majše ustane, a zatim poñe. Pred vratima se okrene. Sa lica mu je nestao osmeh. MAJŠE: Jojo je naš mrtvac. On otrese pepeo sa cigarete na patos, a zatim izañe.

SCENA PETNAESTA

Soba kod Kočijaša. Slaba, škiljava sijalica osvetljava sobu. Zero i Kočijaš sede za stolora. Na stolu je bokal sa vinom, a ispred sabesednika po jedna velika čaša. Kočijaš je pripit, ali se drži dosta sigurno, meñutim, neskusnom Zerou piće je već udarilo u glavu. ZERO (udarajući dlanom o sto) Tvrdim, opet i sto puta tvrdim: za slabiće nemaopstanka! (S gañenjem) A tvoja kobila je... fuj! Ona je pravi mekušac! KOĆTJAŠ: Ama, pustimo jadnicu da se odmori. Zar se nije dosta napatila? ZERO: Prema životinjama treba biti strog! Moraju da očvrsnu! KOOJAŠ: Ja ne volim bič, stranče. U mojoj kući ga nećeš naći. Zero ustade i nogama odgurne stolicu. On se zaklati i pesnicama se osloni na sto. ZERO: Nećeš da tučeš, ha? Zero obiñe sto i stade pored Kočijaša. ZERO: A kad bi došli i rekli... (Naglašavajući svaku reč) premlatićemo tebe, starkeljo, ako ti ne biješ svoju kobilu! (Pobedonosno) šta bi onda uradio, a, šta? KOČIJAŠ (spokojno) Pa, ako ne bi moglo drukčije nek me biju. Zero se grohotom nasmeje. On sedne na sto i nagnuvši se prema Kočijašu

Djordje Lebovic - Halelujarazvuče lice u podrugljivu grimasu. ZERO: Jesu li tebe kada tukli, stari? KOGIJAŠ: Ne sećam se. Zero skoči sa stola. ZERO: Nisu, kunem se, da nisu! Inače bi se ti sećao! Još kako bi se sećao! Zero dograbi čašu sa vinom i iskapi je do dna. ZERO: A mene, vidiš, mene... Šta sve nisu sa mnom radili! KOČIJAŠ (slegnuvši ramenima) Tja... bio je rat. Zero se primiri, njegov gnev se odjednom stiša. ZERO: Da, naravno... Imaš pravo... rat. Zero dogega do svoje stolice i svali se u nju. ZERO (bezbojno) Kakav bi to bio rat kad niko nikoga ne bi tukao? Kočijaš uze bokal i natoči vino u čaše. KOČIJAŠ: Pa, ne bi baš moralo... Zero lupi pesnicom o sto. ZERO: Kad je rat - mora se! (Smirenije) Neko bije zbog toga što mu se to dopada, a neko jer mora. A zar je to svejedno? Reci, je li to isto? KOČIJAŠ: Kad bi mene tukli, bilo bi mi isto. Zero ustade i nagnuvši se preko stola potapša Kočijaša po ramenu. ZERO (iscerivši se) Ti si mudar starac. Trebalo bi da nam pomogneš. Kočijaš otpi dobar gutljaj vina i obrisa rukavom usta. Zatim odmahne glavom. KOČIJAS: Neću. ZERO: Hajde, iznajmi nam taljige. Doñi sa Monikom na sahranu. Kočijaš mrzovoljno odgurne čašu. KOČIJAŠ: E, ljudi, šta je s vama? Svi ste se okomili na tu sirotu kolbilu. Ostavite je već jednom na miru! Ta rat se završio. ZERO: Rat se završio - veliš? Završio se, a? Varaš se, stari, grdno se varaš! Traje rat! Zvuk grmljavine dopire do njih, Zero ispruži ruku prema vratima. ZERO (zloslutno) Čuješ li? Čuješ, kako tutnje topovi? KOČIJAŠ (mirno) Grmljavina, stranče. ZERO (podrugljivo) Ma šta kažeš? Grmljavina? Znači ne pucaju više? Prestala je paljba? Zamukli su topovi, a? (S izveštačenom patetikom) Rat je izavršen! Nema više rata! (Podigavši u vis čašu) Zaboravimo rat! Zaboravimo sve! Živeli!

Zero iskapi čašu, zatim se dotetura do Kočijaša. On stavi prst na usta... ZERO: Pssst... Ako te neko pita - ti ništa ne znaš. Nisi ništa video. Razumeš? Pravimo se kao da se ništa nije desilo... KOČIJAŠ (klimajući glavom) Tako je, stranče, imaš pravo: nužno treba što pre zaboravtiti. Zero lupi čašom o sto. ZERO: A ko prvi treba da zaboravi? Ko? Pobedmici svoju pobedu - ili pobeñeni svoj poraz? Zero se odjednom opusti. On se zagleda pred sebe, očajnički, izgubljeno... ZERO: A ja? Šta ću ja? Šta ja treba da zaboravim? Pauza. Jedno vreme Zero tupo zuri pred sebe. Najzad, Zero se prene. On se

Djordje Lebovic - Halelujadotetura do stola i svali se u stolicu. Lice mu dobi pokajnički izraz. ZERO (snishodljivo) Molim te, stari... Učini to... Meni učini. Molim te, doñi na sahranu... Kočijaš je izgubio strpljenje. On ljutito lupi šakom po stolu. KOČIJAŠ: Dosta te sahrane! Dosta! Neću da idem! Neću - i kvit! ZERO: Razmisli.. KOČIJAŠ (tvrdoglavo) Ne! Monika neće ida vuče mrtvaca! (Udarajući praznom čašom o sto) Ne, ne i ne! ZERO: Da ti objasnim... KOČIJAŠ: Neću više da te slušam! Idi! Zero se dotetura do prozora i zagleda se napolje. ZERO: Ne mogu. Oluja... KOČIJAS: Eto, vidiš: pašće kiša. Nema ništa od sahrane! Zero se vrati na svoje mesto. ZERO: Ništa ti ne znaš! Na sahrani lepše je kad pada kiša... Kiša i sahrana - slažu se... Zero pruži prema Kočijašu praznu čašu. ZERO: Još! KOČIJAŠ (nabusito) Ne dam! ZERO: Malo. KOGlJAŠ: Ni kap! ZERO: Onda daj da jedem. KOčJAŠ: Nemam! ZERO: Jedan zalogaj. KOČIJAŠ: Ništa nemam. Zero se za trenutak zamisli, klateći se u mestu, a zatim teškim koracima priñe Kočijašu. U ruci drži perorez. Njegovo sečivo upereno je u Kočijaševe grudi. ZERO: Nemaš - ili nećeš da mi daš? KOČIJAŠ: Stranče, znaš li šta je glad? Zeroova ruka sa perorezom klone. On jedno vreme zaprepašćeno zuri u Kočijaša. ZERO: Glad? Rekao si - glad? Gladujete? Vi? Odjednom Zero prasne u grohotan smeh. ZERO (kroz smeh) Gladuju! Oni gladuju! KOČIJAŠ (namrgoñeno) To nije smešno. Smejući se neprestano, Zero se dotetura do svoje stolice. ZERO (kroz smeh) Smešno je! ðavolski je smešno... Naglo, bez ikakvog prelaza, Zero se uozbilji. On se ispravi i svom snagom lupi dlanom o sto. ZERO (likujući) Doći ćeš na sahranu! Kunem se, da ćeš doći!

SCENA ŠESNAESTA

Bolničko dvorište. Na nebu povremeno zabljesne munja. Vetar je sve jači. Odred vojnika, na čelu sa Vodnikom, korača preko ledine, prema bolničkoj kapiji. Ulazi u bolničko dvorište. U bolničkom dvorištu, ispred ulaza u

Djordje Lebovic - Halelujamrtvačnicu, postrojen je kordon rekonvalescenata. Medu njima su Justus, Majše, Sipka, Zola i Pipl. Oni stoje ćutke, bez ijednog pokreta - kao da u njima nema života. Liče na smešna, čupava strašila, na koje je neko nevešto okačio široke bolesničke mantile. Odred vojnika zastade na nekoliko koračaja od nemog kordona. Iza vojnika su Klempa i Piktija. Oni u rukama drže prazna nosila. Vodnik istupi napred i dade znak bolničarima da pridu. Piktija i Klempa oprezno podoše prema ulazu u podrum. Pred kordonom smeteno zastanu. VODNIK (odsečno) Propustite bolničare! Munja zabljesne i gromoglasna grmljavina potrese nebo. Kordon ostade monolitan. VODNIK: Imam nareñenje da u slučaju neposlušnosti upotrebim silu! Vodnik se okrete prema svom odredu i dade znak rukom. Vojnici se prestrojiše u strelce. Stroj polako krene napred. U kordonu se niko ne pomeri. Dva-tri koraka pred kordonom, vojnici neodlučno zastanu. Njihovi pogledi uprti su u Vodnika. Očigledno ne znaju šta dalje treba da čine. Prema Vodnikovom držanju može se zaključiti da to ni on sam ne zna. Vodnik pogleda na svoj ručni sat. VODNIK: Dajem vam dva minuta vremena da se raziñete! Vodnik ne skida pogled sa sata. Vojnici se nervozno premeću s noge na nogu. Njihovi pogledi su uprti čas u svog pretpostavljenog, čas u nebo koje sve češćešaraju munje. Piktija i Klempa se oprezno povukoše iza vojnika. U kordonu prugastih mantila nije učinjen ni najmanji pokret. Vetar kao da je pomahnitao. VODNIK (nespokojno) Minut... Tajac. Vodnik nadlakticom obrisa svoje znojavo čelo. Na svom satu sve uznemirenije prati put sekundare. Najzad, spusti ruku. VODNIK (muklo) Vreme je isteklo. Ništa se ne desi. Vodnik baci očajnički pogled na svoje vojnike, kao da od njih očekuje spas. Vojnici ne znaju kuda da gledaju: niko od njih ne želi da baci pogled na ćutljivi kordon. VODNIK (muklo) Dakle? Odjednom snažna grmljavina zagluši sve. Istog trenutka poče silovit pljusak. KLEMPA: Kiša! PIKTIJA: Kidaj! Prvi pobegoše bolničari. Vodnik sa olakšanjem odahne. Ozarena lica, on radosno podiže ruku, a zatim dugim, hitrim koracima potrča u zaklon. Vojnici to jedva dočekaše sa glavama uvučenim meñu ramena, složno se dadoše u trk.Kordon prugastih mantila osta nepomičan. Oluja dostiže svoju kulminaciju...

(Zavesa)

TREĆI DEO

SCENA SEDAMNAESTA

Mrtvačnica. Pokisli članovi Odbora za sahranu šćućurili su se u polumračnoj mrtvačnici. Spolja povremeno dopiru šumovi oluje. Jedino je Justus u pokretu.

Djordje Lebovic - HalelujaOn nervozno kruži po podrumskoj prostoriji. JUSTUS: No? Šta je? Što ste se uskipili? ZOLA (zlovoljno) A šta treba da radimo? JUSTUS: Treba da radimo! Sutra je sahrana, a posla preko glave! Kladim se, da ni posmrtnu listu nisi napravio. ZOLA: E, jesam! (Majšeu) Gde si je ostavio? Majše iz ugla mrtvačnice donese posmrtnu listu. Zola pobedonosno podiže u visveliko parče kartona. ZOLA (trijumfalno) Pogledajite! JUSTUS (ljutito) Boga mu! Pa ovo nije crni okvir! ZOLA: Nije bio crnog mastila. Konačno, šta fali zelenom okviru? Baš lepo pristaje uz crvena slova. JUSTUS: Glupost! Posmrtna lista treba da ima crni okvir i crna slova. Crna bojaje znak žalosti. Je li tako, Sipka? SIPKA: Tako je nekad bilo. JUSTUS: Dobro, okvir... ali, dozvolićete crvena slova... ZOLA: Šta mogu? Pipl nije hteo da rad pozajmi naliv-pero. JUSTUS: Dobro, dobro. Pročitaj nam tekst. ZOLA (čita) „Sutra u četiri posle podne održaće se velika sahrana pokojnog nam Jojoa bvšeg logoraša koji umre ovde sasvim iznenada. Molite se svi koji ste zdravi i umete da hodate da uzmete učešća u sahrani. Pokojnikova sahranaće se izvesti na groblju. Odbor za sahranu pri bolnici Sveti Rafael." (Posle značajne pauze, samozadovoljno) No, kako vam se dopada? JUSTUS: Užasno! Pa ovo je pravo hujenje na pokojnika! Kaži, Sipka SIPKA: Meni se dopada. JUSTUS (odmahnuvši rukom) U redu, sad daj šta daš. Važno je da imamo posmrtnu listu. (Zoli) Hajde, zalepi je na vidno mesto! ZOLA: Kako? Pa ne mogu da izañem dok traje opsada! PIPL: Misliš da će vojnici doći? Ponovo? ZOLA: Nego! Eto njih - čim prestane oluja! PIPL (zviznuvši) Biće gužve! Justus skide naočare i poče pažljivo da ih briše. JUSTUS: Hm, da... Samo se plašim da su oni ipak jači od nas. Šta ti misliš, Sipka? SIPKA: Od nas su jači, ali protiv nas - pitanje. JUSTUS: U svakom slučaju, ne možemo da se tučemo sa njima. PIPL (razočarano) Znači, daćemo im Jojoa? JUSTUS: Nipošto! ZOLA: E, pa šta? JUSTUS (ozlojeñeno) Pa šta? Pa šta? Zato stalno mene pitate? Nisam ja vojskovoña, već predsednik odbora za sahranu! Majše se promeškolji na svom mestu. MAJŠE (s ustručavanjem) Predsedniče... Smem da kažem? JUSTUS (blagonaklono) Govori. MAJŠE: Hajdemo da štrajkujemo glañu. Zola dipi sa svog mesta, kao oparen.

Djordje Lebovic - HalelujaZOLA: Šta? Jesi li ti, Majše, šenuo? Justus poče zamišljeno da gladi svoju bradu. JUSTUS: Hm... da vidiš, to i nije tako loš predlog. ZOLA: Vraga nije! Da ne jedemo? Zar mi? Pa na takvu ludost niko od naših neće pristati! Bolje je onda da se bijemo - pa nek pukne kud pukne! Spolja se začu oštar zvižduk. Svi se umiriše. MAJŠE: Ko je? GLAS: Voña straže! MAJŠE (Justusu) Voña straže. JUSTUS: Šta se desilo? MAJŠE (viče) Šta se desilo? GLAS: Dolazi major! MAJŠE (Justusu) Dolazi major. JUSTUS (uzbuñeno) Sa vojskoni? MAJŠE (viče) Sa vojskom? GLAS: Sam. Šta da radimo? MAJŠE (Justusu) Sam. Šta da radimo? Justus pogleda u Sipku. Ovaj spokojno klimne glavom. JUSTUS: Propustite ga! Svi su pogledi upereni u vrata. Posle kraćeg vremena u njimu se pojavi Major. Major kroči u mrtvačnicu. On baci pogled oko sebe. MAJOR: No, gospodo, lepu ste tmi čorbu zapržili. JUSTUS (oštro) Mi smo se držali dogovora! Vi ste pogazili svoju reč. Vi - oficir. MAJOR: Gospodine, ja nisam samo ratnik. JUSTUS: A mi smo više stoka! MAJOR (strpljivo) Ako inspekcija sutra otkrije leš, ja ću da budem kažnjen, a ne vi. Meni će oduzeti odsustvo, a ne vama. JUSTUS (ledeno) To nije naša krivica. MAJOR: Gospodine, nadam se da ćete mi verovati: ja tri godine nisam video svoju porodicu. JUSTUS: A ja svoju nisam video punih pet godina. MAJOR: Ipak, vi ćete vaše porodice pre videti nego ja svoju. SIPKA (odmereno) Nema svako porodicu, gospodine majore. Major pogleda u Sipku, a zatim zamišljeno izvadi kutiju sa cigaretama. On polako pripali cigaretu. MAJOR: U redu, ja vas shvatam, ali ne vidim razloge zbog kojih ne biste mogli sahraniti leš večeras. Možete i tako odati vašem drugu poslednju počast. JUSTUS: Jojoovo mesto je na groblju, a ne na ñubrištu. MAJOR: Njemu je sasvim svejedno gde će počivati. SIPKA: Jojou je svejedno i to što smo mi živi... i to što i dalje treba da živimo! A vama, gospodine majore? Da li je i vama svejedno? Major i Sipka se jedno vreme ćutke gledaju. Čuje se samo pljuštanje kiše. Najzad, Major naglim pokretom baci polupopušenu cigaretu i energično je zgazi. M.A JOR: Konačno - neće mi to biti prva kazna! Sipka se prijateljski osmehne. Major mu uzvrati osmeh. Major poñe prema

Djordje Lebovic - Halelujaizlazu. Justus mu prepreči put. JUSTUS (isprsivši se) Primam na sebe vašu odbranu! MAJOR (iznenañeno) Vi? Da niste, možda, bili pravnik? JUSTUS (dostojanstveno) Ja jesam pravnik. MAJOR: Hvala. Na žalost, neću moći koristiti pravnu pomoć. Major se obrati svima... MAJOR: Možete da srušite barikade. Pipl poskoči od radosti. Major priñe Justusu i pruži mu ruku. Justus časak iznenañeno gleda u ispruženu ruku, a zatim je čvrsto stegne. MAJOR: E, pa - ja sam održao reč. Sad je red na vas. Pazite: sutra... JUSTUS:... u četiri i ni minut kasnije! Major klimne glavom i poñe prema izlazu. Na vratima zastane. Dvoumi se. JUSTUS: Još nešto? Major se koleba. Očigledno ne nalazi prave reči kojima bi izrazio svoju misao. Najzad, on se odluči... MAJOR: Pa... želim vam srećnu sahranu. Major brzo izañe. Justus lupi dlanom o dlan. JUSTUS: Gospodo, uspeli smo! (Piplu) Idi, obavesti ostale. Neka se svi vrate u sobe. Pipl hitro poñe. Zola vikne za njim... ZOLA: Ne zaboravi večeru! Pipl ode. Justus zadovoljno protrlja ruke. JUSTUS: Tako. Gotovo je! ZOLA: ðavola je gotovo! A mrtvačka kola? A pop? A mrtvački sanduk? (Odmahnuvši rukom) Ako ovako nastavimo ništa nećemo uraditi. JUSTUS: Ni govora! Sahranu moramo održati! To je pitanje naše časti! ZOLA: Dali su nam kratak rok. JUSTUS: Pristali smo i sad nema više nazad! ZOLA (malodušno) Nećemo uspeti. Zoline zloslutne reči kao da je htela da potvrdi i sama stihija: munja blještavo osvetli mrtvačnicu, a odmah zatim prolomi se snažna grmljavina. Istog trenutka, na ulazu se pojavi Zero. On je mokar i spolja i iznutra. Niz njegovo neobrijano lice cedi se voda. Zero učini širok pokret rukom. ZERO: Gospodo mrtvačka kola su spremna! On nesigurno kroči u mrtvačnicu. ZOLA (prezrivo) Mrtav pijan. JUSTUS: Pijani mrtvac. Zero ispruži ruku prema Justusu. ZERO: Mrtvac kao i vi, gospodine Justuse! (Iskezivši se na Zolu) Kao ti, Zola! (Ispruživši ruku prema Jojoovom odru) Kao Jojo… (Načinivši širok pokret rukom) Svi mi! Svi mrtvaci! Mrtvaci na odsustvu, gospodo... Justus okrene leña pijanom Zerou. JUSTUS (Zoli, odsečno) Izbaci ga! Zoli se ovo naredenje očigledno ne dopada. On se nevoljno promeškolji na svom mestu. ZERO (stavivši prst na usta) Pssst... Mrtvačka kola posebno za Vas... Kolica na

Djordje Lebovic - Halelujačetiri točka... sa kobilom... (Kroz neobuzdan smeh) Sa neurasteničnom kobilom! Zerov smeh zastane u grlu. On ponovo stavi prst na usta. ZERO: Pssst! Jadnica se plaši mrtvaca... Ona ne sme da vidi nikoga od nas! Dobiće, sirota, fras! Zero ponovo prasne u smeh. Bez ikakvog prelaza on se uozbilji. ZERO: Znate ko je nabavio mrtvačka kola? Zero! Čujete? Vaš šugavi Zero! Gospodo... Zero se unese Justusu u lice. Ovaj sa gañenjem okrene glavu. ZERO: Ti si glup - „predsedniče". Zaboravio si ovo! Zero se lupi šakom po stomaku. ZERO (lupajući se po stomaku) To! To! (Okrenuvši se ostalima) Ždranje, gospodo! (Justusu) Ždranje! (Prezrivo) A ne - naliv-pero! Zeroove reči su probudile pažnju ostalih. Oni sa nestrpljenjem očekuju šta će im Zero dalje saopštiti. Iako pijan, Zero je svestan utiska koji su ostavile njegove reči. ZERO (podrugljivo) Šta je? Možda me želite da me slušate? Možda hoćete da začepim svoju odvratinu gubicu? Dobro, dobro... kako hoćete... (Samom sebi) Kuš, Zero! Na svoje mesto, pseto šugavo! Zero, teturajući se, stiže do Jojoovog odra. Pauza. Niko se ne pomeri. Najzad, Zero progovori... ZERO: Pssst... Grobna je tišina - po vašoj želji, mrtvaci. ZOLA (razdraženo) Prebiću ga! Zola nasrne na Zeroa. lznenada, u Zeroovoj ruci zablista sečivo peroreza. Zola iznenañeno ustukne. Zero prasne u smeh. On baci perorez kraj Zolinih nogu. Zola se koleba. Zero poñe prema njemu... Zola se sagne, dograbi perorez i zamahne njim na Zeroa... SIPKA (ledeno) Miruj! Zola se ukoči. Perorez isklizne iz njegove šake i pade na pod. On okrene leña Zerou. Ovaj ponovo prasne u grohotan smeh. Pauza. Niko se ne pomeri. Zero priñe Jojoovom odru. ZERO: Ti si pametniji mrtvac od njih. Slušaj... Plaćanje u naturi. Sve što je za ždranje. Razumeš? Sve! Ujutru treba odneti starkelji... Nemaš ništa protiv, a? Odjednom, Zero se okrene. Njegovo lice iskrivljeno je u nakaznu grimasu. ZERO: Eto vam! Imate mrtvačka kola! Sad možete da pljujete na pokojnog Zeroa! Zero se dotetura do izlaza, a zatim se ponovo okrene. ZERO (prezrivo) Gospodo mrtvaci... Zero izañe. Jedno vreme vlada tajac. JUSTUS (plane) Šta je? Zašto ćutite? Sipka, izvadi tu muštiklu iz usta i kaži većnešto! SIPKA: Hm... Izgleda tom kočijašu često krče creva. JUSTUS: Pa onda? Sipka raširi ruke. SEPKA: Možda bismo mogli da mu pomognemo. Zola poskoči.

Djordje Lebovic - HalelujaZOLA (revoltirano) Nećemo, valjda, da primamo usluge batinaša? SIPKA (spokojno) I divlja zver je korisina. (Uz blag osmeh, kao da se izvinjava)Ponekad. JUSTUS (donevši odluku) Blagajniče! ZOLA (nevoljno) Čujem. JIUSTUS: Sutra ujutru počećeš sa sakupljanjem dobrovoljnih priloga! Traži uglavnom čokoladu, keks, sir i konzerve! Justus, kao da je obavio težak i odgovoran posao, umorno sedne. JUSTUS (odahnuvši) E, taj smo problem rešili. ZOLA: Vraga! Ako ne nabavimo mrtvački sanduk, nema ništa od sahrane! JUSTUS: Pa rekao sam da ideš u magacin... ZOLA: Bio sam! Ali narednik neće ni da čuje. Kaže da danas niko ne poklanja mrtvački sanduk. On ili se kupuje, ili po odobrenju sleduje. JUSTUS: No, lepa parada! Mi nemamo ni odobrenje, ni novac. Sipka, šta ti misliš? SIPKA: Zola, imaju li prozori od magacina rešetke? ZOLA: Nemaju. SIPKA: Hm... veoma zanimljivo... Justus iznenañeno pogleda u Sipku. JUSTUS: Ali, Sipka... to što ti misliš... to ne bi blo sasvim pošteno. SIPKA (ledeno) Ni Jojoova smrt nije sasvim poštena. Sipka izañe. JUSTUS (posle kraćeg dvoumljenja) U redu! Drugog izlaza nemamo. Samo, da se razumemo: to nije nikakva kraña, već pozajmi ga!

SCENA OSAMNAESTA

Magacin. Dugačka prostorija, sa visokim rafovima duž zidova. Na rafovima, na podu, na svakom pedlju korisne površine, uredno su složeni najrazličitiji predmeti. Potpun mrak. Tišinu prolomi tresak. Kao da se mnoštvo metalnih predmeta ruši uz urnebesni zveket. ZOLA: Do ñavola! Upali već vjednom tu sveću! Plamičak sveće probi tminu. Na podu, ispod prozora, meñu porušenim vojničkim porcijama, sedi Zola. Očigledno nije dobrovoljno zauzeo taj položaj. Zola se s mukom podiže. ZOLA: U-ha! Pravi rusvaj! Zola pali svoju sveću na Piplovoj. Predmeti u magacinu dobiše odreñenije konture. PIPL (zadivljeno) Ovde ima svega! ZOLA (razočarano) Izgleda nema ništa za jelo. PIPL: Vidi, Zola! Vidi ovo! Pipl trijumfalno podiže sa poda svoje otkriće: vojničku trubu sa velikom kićankom. PIPL: Baš je lep. Pipl zatrubi iz sve snage. Reski zvuci trube presekoše dah Zoli. ZOLA (prestravljeno) Umukni! Hoćeš da nas čuju? Daj to čudo!

Djordje Lebovic - HalelujaPipl poslušno pruži trubu Zoli. Ovaj se zamišljeno počeše po potiljku. ZOLA: Hm? Treba li truba za sahranu? (Slegnuvši ramenima) Tja... ðavo bi ga znao. (Odloživši trubu) Moramo da pitamo Justusa. PIPL: Zola! Zola priñe rafu čija je sadržina kod Pipla izazvala toliko iznenañenje. Na rafovima su obične kartonske kutije, do vrha napunjene ordenjem. Zola zagrabi šakom u kutiju. ZOLA (zadivljeno) Kako se lepo presijavaju! (Setno) Eh, šteta što Jojo nije živ. On bi se s njima slatko poigrao. Da ponesemo nekolilko, a? PfEPIL: Šta će nam? Ordenje skliznu iz Zoline rastvorene šake na pod. Pipl poñe dalje. PIPL: Doñi ovamo! Zolina sveća osvetli gomilu uniformi pobeñene vojske. Pored njih, na kamari, vojnički šlemovi. ZOLA: Uniforme - na časnu reč! Zola oproba prstima kvalitet čoje. ZOLA: Potpuno su nove. Da probam, a? Drži! Zola tutne sveću u Piplove šake i dograhi jednu vojničku bluzu. On poče da se oblači. ZOLA: Gotovo! Pipl visoko podiže iznad glave obe sveće... Na Zoli je oficirska bluza, nedovoljno zategnu opasač visi mi oko mršavih bedara, a glava mu je do nosa utonula u vojnički šlem. Izgužvane bolesničke pantalone i razglavljene papuče dopunjuju Zolinu „uniformu". ZOLA (ponosno) Kako izgledam? PlIPL: Glupo. Pipl poñe dalje. Zastane. PIPL (zaprepašćeno) Gledaj! ZOLA: Šta? Pipl ćutke zuri pred sebe. Zola, kome je šlem još uvek na glavi oduze Piplu svoju sveću i visoko je podiže. Zola i Pipl, sa uzdignutim svećama, skamenjeni,stoje kraj gomile logoraških odela: izgužvani prugasti kaputi, pantalone, logoraške kape... ZOLA (zabezeknuto) Proklestvo! Logoraška odeća... PIPL: Otkud imi to? Zola zamišljeno zaturi šlem na potiljak. ZOLA: Uzimi, Pipl, jednu kapu. PIPL: Čekaj, Zala. Zar se ne sećaš šta ti je šef magacina rekao? Zola poče da imitira narednikov strogi, odsečni način govora. ZOLA: „Sve što se nalazi u bolničkom magacinu biće komisijski popisano, numerisano i složeno. A zatim će se sve to ponovo upotrebiti - kad bude zatrebalo." PIPL: Eto, vidiš: ne smemo ništa da diramo. ZOLA: Žalim, kapa mi je potrebna. Hajde, izaberi jednu. Pipl zagazi u hrpu odela i poče nogom da pretura po njima. ZOLA: Pazi da bude čista.

Djordje Lebovic - HalelujaPIPL: Drži! Pipl dobaci jednu logorašku kapu Zoli. Ovaj je uhvati u letu. ZOLA (zadovoljno) Bravo. Dobra je. Justus treba da nas časti. PIPL: Zašto? ZOLA: Zašto? Do ñavola, zar nikada nisi video vojničku sahranu? Nisi? Pazi: prvo lafet. Na lafetu: mrtvački sanduk, a na vrhu sanduka - vojnička kapa! Položivši kapu na dlan ispružene ruke, Zola, pognute glave, poče da korača, imitirajući zvuke posmrtnog marša. PIPL: Jojo nije bio vojnik. ZOLA: Svejedno. On je bio logoraš. (Svečano) Na njegovom sanduku ležaće kapa koju je nosio. PIPL: Na kom sanduku? Pa mi još uvek nemamo... ZOLA: Polako... Samo polako... (Podigavši sveću) Osvetli! Pipl podigne sveću. Zola pažljivo razgleda najudaljeniji ugao magacina. ZOLA (ushićeno) Pogledaj! Svetlost otkri u uglu nekoliko mrtvačkih kovčega. To su grubo sklepani, uzani, crno obojeni, drveni sanduci. ZOLA: Možrmo da biramo! Zola poče znalački da kuca po daskama, kao da oprobava njihov kvalitet. ZOLA: Ovaj, a? PIPL: Mislim da odgovara. Oni uzimaju jedan sanduk i nose ga na sredinu magacina. ZOLA: Težak, je li? Spuštaju sanduk. Pipl se zaduvao. On izvadi kutiju sa cigaretama i pruži je Zoli.

PIPL: Hoćeš? ZOLA: Daj. Pale cigarete na plamenu sveće. ZOLA: Da sednemo, a? Oni sedaju na mrtvački sanduk. ZOLA: Pazi - pa meni je šlem još uvek na gilavi! Osećam nešto me pritiska. Zola skide šlem sa glave. Prevrće ga u ruci. ZOLA: Kad bi poneo tu gvožñuriju kući... Zamisli! Sedi celo prokleto društvo u krčmi, a ja - trap - banem sa šlemom na glavi! (Kroz smeh) Društvo bi popadalo od iznenañenja! I Pipl se smeje, zajedno sa Zolom. ZOLA: Pili bismo crnjak iz šlema... Svi redom! Ni kapljica ne sme na dnu da ostane! Zatim stavimo šlem u ćošak i gañamo ga čašama... Tras! Tras! Tras! Iznenada Zola ućuta. Njegova ruka nemoćno klone. Šlem sklizne na pod. Zolino telo zguri se na sanduku. ZOLA (pogruženo) Šta misliš, da li će me žena čekati? PIPL (prosto) Pa žena mora da čeka. Zola izgubljeno zuri pred sebe. ZOLA: Ona nije mogla sve sama... Da čuva decu... i zemlju... toliko godina. Ona i ne zna da sam živ. Za nju ja sam već odavno mrtav. PIPL: Iznenadiće se kad te vidi.

Djordje Lebovic - HalelujaZOLA (dešperatno) Da, iznenadiće se... Pauza. ZOLA: Imaš li ti devojku? PIPL: Imam. ZOLA: Da li će te čekati? PIPL: Ona ne zna da mi se dopada. Nisam stigao da joj kažem. ZOLA: Pa, ništa... Sad ćeš joj reći. Pauza. PIPL: Znaš, Zola, odlučio sam: stanovaću na spratu, visoko, na najvišem spratu, u velikom gradu. Biću sam, ali sasvim sam. Stajaću na prozoru i gledaću dole svet... masu sveta kako ide ulicom... Zola zgazi pikavac, zatim udari Pipla po ramenu. ZOLA: Hajdemo, Pipl. Čekaju nas. Zola i Pipl ustaju sa mrtvačkog sanduka. Pipl ugasi sveću. Magacin ponovo utone u mrak.

SCENA DEVETNAESTA

Mrtvačnica. Titravi plamen sveće osvetljava Jojoov odar, a kraj njega usamljenog, pogurenog Majšea. U mrtvačnicu, krupnim koracima uñe Justus. Vukući noge, za njim korača Zero. Majše podiže glavu. Na njegovom licu ocrtavaju se tragovi neprospavane noći. JUSTUS: Jesi li pospan, Majše? MAJŠE: Ne, me... Nilsam. Mogu ja ovako da izdržim sve do sutra. Justus se nasmeje. JUSTUS: Jutro je već odavno prošlo, Majše. MAJŠE (začuñeno) Prošlo je? Justus priñe Majšeu i položi ruku na njegovo rame. JUSTUS (svečano) Majše, jedna radosna vest: ti ćeš biti pop na sahrani! Majšeovo lice se smrači. Osmejak nestade sa njegovih usana. MAJŠE (mirno, ali odlučno) Neću. JUSTUS (zaprepašćeno) Kako? Kako nećeš? Čekaj, da se razumemo. Znaš li napamet hebrejske molitve? MAJŠE: Znam. JUSTUS: Pa onda je sve u redu! Bićeš rabin ma sahrani. MAJŠE (nepokolebljivo) Neću! JUSTUS: Čuj: Jojo je možda bio tvoje vere. Pa da! Po računu verovatnoće to jeskoro sigurno. Bilo bi idealno da na sahrani imamo rabina. MAJŠE (bezbojno) Ako treba nešto da sašijem... to mogu. JUSTUS: Slušaj, Majše: ako je molitva suviše dugačka, ne moraš je celu očitati.Razumeš? Samo početak i kraj MAJŠE: Ako treba da nacepam drva... to mogu. JUSTUS: Bojiš se da ćeš pogrešiti? Vrlo važno! Pa ko ovde razume hebrejski? MAJŠE: Ako treba nešto teško da se nosi... i to mogu. JUSTUS (iznervirano) Nama sada treba rabin! Razumeš li: rabin! Ne možemo da održimo sahranu bez popa!

Djordje Lebovic - HalelujaMAJŠE (ne trepnuvši) Ako treba nešto... JUSTUS (ozlojeñeno) Dosta! Prekini! Ništa ne treba! Od tebe. Majše polako poñe ka Jojoovom odru. JUSTUS (oštro) Kuda? MAJŠE: Da čuvam Jojoa. JUSTUS: Ne treba! Ostavio si nas na cedilu i ja te isključujem iz odbora! Majše pogne glavu. JUSTUS (neumoljivo) Možeš da ideš! Justus energičnim koracima napusti mrtvačnicu. Majše jedno vreme stoji pognute glave. Kraj ulaza, Zero ga uporno, ispitivački posmatra. Ne podižući pogled, Majše krene ka izlazu. ZERO: Oni ne znaju za milost. Majše zastane i začuñeno pogleda u Zeroa, kao da je iznenañen što ovaj ume da govori. Zero mu priñe. ZERO: Vidiš, tako izgleda njihova zahvalnost. A kažu da sam ja pokvaren i zao.

MAJŠE (klimnuvši glavom) Bio si zao. ZERO: I drugi su tukli! MAJŠE: I oni su bili zli. ZERO: Meni su naredili. Razumeš? Naredili su mi! Šta sam drugo mogao da uradim? Majše upre svoj pogled u Zeroa. Njegovo lice je bez osmeha, strogo, preteće. MAJŠE (s mržnjom) Trebalo je da prkosiš bogu! Iznenada, Majše podiže ruku i snažno udari Zeroa po obrazu. Pauza. Zero stoji nemo, pognute glave. Majše ukočeno zuri u svoju ruku, koja kao da je obamrla. Najzad, Zero se pomeri. On uhvati Majšea za ruku, blago sa nekom nezgrapnom nežnošću. ZERO: Ti i ja nismo kao ostali... Zbog toga nas mrze. MAJŠE: Niko tebe ne mrzi. ZERO: Jeste. Mrze me! Svi me mrze! Svi! Majše odmahne glavom. MAJŠE: Ne. Tebe prezira. Zašto uzalud pokušavaš da se spaseš? Majše se zagleda pred sebe. MAJŠE: A mene, neka omrze. Ja se ne plašim mržnje ni ljudske, ni božje. Majše pode. Istog trenutka, na ulazu se pojavi Sipka. SIPKA: Kuda si pošao? MAJŠE (izgubljeno) Ne znam... SIPKA: Zar nećeš da čuvaš Jojoa? MAJŠE: Justus je rekao... SIPKA: Predomislio se. Nabavićemo mu pravog popa. Sipka se obrati Zerou. SIPKA: Gde se nalazi tvoj tajnl prolaz u spoljnji svet? ZERO (nepoverljivo) Hoćeš da me potkažeš? SIPKA (ne obrativši pažnju na Zeroovu primedbu, Majšeu) Sakupi odmah desetak dobrovoljaca. (Zerou) Ti ćeš ih izvesti iz bolnice. ZERO (zaprepašćeno) Tražiš pomoć? Od mene?

Djordje Lebovic - HalelujaSIPKA: Zašito? Možda je neću dobiti? Zeroovo lice se ozari od sreće. ZERO (spremno) Čekaćemo te na ledini iza bolnice! SEPKA: Tačno kroz jedan sat. ZERO: Kuda idemo? Pre nego što je Sipka mogao da odgovori, na ulazu se pomoli Piktijina glava. PIKTIJA: Bolesnik Sipka - koji je taj? SIPKA: Da? PIKTIJA (sumnjičavo) Ti? Piktija kroči u mrtvačnicu i radoznalo odmeri Sipku. On se počeše iza uveta, kao da mu nešto nije jasno. PIKTIJA: Tja... ako si ti... imaš posetu. Tajac. Majše i Zero začuñeno zure u Sipku. PIKTIJA: Časna reč, nije podvala. Video sam je svojim očima. ZERO (zaprepašćeno) Nju? Piktija se prekrsti. PIKTIJA: Žensko je, tako mi Svetog Rafaela!

SCENA DVADESETA

Bolničko dvorište - Ledina kraj bolnice.Sipka, bez uzbuñenja, korača prema bolničkoj kapiji. Za njim, ćutke stupaju rekonvalescenti. Ima ih veoma mnogo, kao da su svi izišli iz svojih soba da prisustvuju neviñenom dogañaju. Kraj rešetkaste bolničke ograde Sipka zastane. Njegova se pratnja takode zaustavlja. Svi pogledi uprti su na ogradu, iza koje stoji Nanita. Ona je doterana, obučena u prazničnu haljinu. Kraj nje, pored kapije stoji ravnodušni stražar. Sipka i Nanita, razdvojeni rešetkama, jedno vreme ćutke gledaju. NANITA (zbunjeno) Zdravo... SIPKA (jednostavno) Zdravo. NANITA: Ne ljutiš se? SIPKA: Zbog čega? NANITA: Htela sam samo da te vidim. Pauza. Naniti je nelagodno. NANITA: Ne puštaju me unutra. SIPKA (slegnuvši ramenima) Propis. Nanita prelete pogledom preko grupe rekonvalescenata iza Sipkinih leña. Sva lica su ozbiljna, u napetom iščekivanju. NANITA: Volela bih da razgovaram s tobom. SIPKA: Govori. NANITA: Nasamo. SIPKA: Niko nam ne smeta. Pauza. NANITA: Možda bi mogao ti da izañeš? SIPKA: Da, zaista - to bih mogao. Sipka izvuče propusnicu iz džepa i pokaza je stražaru. Ovaj, lenjim pokretom, otvori kapiju. Sipka izañe i stade kraj Nanite.

Djordje Lebovic - HalelujaSIPKA: Lepo izgledaš. NANITA (zbunjeno, zaplićući jezikom) O... pa... mislila sam... obukla sam... Nanita ućuta. Ne zna šta će s rukama. Pauza. NANITA: Da se prošetamo? SIPKA: Ostanimo ovde. Moram da sačekam svoje drugove. Sipka sedne. Nanita se dvoura za trenutak, zatim sedne pored Sipke. Ona baci pogled prema bolničkom dvorištu. U dvorištu bolnice, uz samu ogradu, poreñalisu se rekonvalescenti. Lica su prislonili na rešetke i ćutke posmatraju Sipku i Nanitu. NANITA (šapatom) Zašto nas gledaju? SIPKA: Dopadaš im se. NANITA: Svi ćute. SIPKA: Iz učtivosti. Pauza. NANITA: Zašto si tako hladan? SIPKA: Nisam. NANITA: Nisi me ni dotakao. Sipka oprezno uhvati Nanitinu ruku. SIPKA; Dobro? Nanita se naglo okrene prema Sipki. NANITA: Poljubi me! SIPKA (iznenañeno) Sada? NANITA: Odmah! Sipka ćutke posmatra Nanitu. Ona baci pogled prema ogradi. NANITA (izazovno) Stidiš se? Sipka poljubi Nanitu u oko. Nanita nasloni glavu na Sipkino rame. NANITA (posle kraćeg dvoumljenja) Htela sam nešto da ti kažem. Dala sam otkaz starom. SIPKA: Zašto? NANITA: Rešila sam da odem. SIPKA: Kuda? NANITA: Kuña i ti. SIPKA: Izabrala si saputnika sa oduzetim nogama. NANITA: Izabrala sam nešto što nikada ranije nisam imala. SIPKA (sa blagom ironijom) Šta? Muštiklu? NANITA: Da. Sipku. Sipka ustade. SIPKA: Moram da idem. NANITA (razočarano) Zar već? SIPKA: Imam posla. Danas posle podne je sahrana. Nanita ustade. NANITA: Kad obaviš posao, doñi. Ručaj kod mene. Hoćeš? SIPKA (klimnuvši glavom) Hoću. Nanita steže Sipkinu ruku. NANITA: Doñi sigurno. Treba da razgovaramo. SIPKA (oporo) O Naniti i Sipki?

Djordje Lebovic - HalelujaNANITA: Ne! Nanita ode. Sipka sačeka dok se Nanita ne udalji, a zatim se i on polako uputi u istom pravcu. Čim Nanita nestade, rekonvalescenti okrenuše leña ogradi. Bolničko dvorište začas opusti.

SCENA DVADESETPRVA

Soba kod Svešitenika, sa pogiledom ma dvorište. Sveštenikova soba je zašuškana tepisima i debelim zavesama. U njoj vlada teska, svečana atmosfera. Na zidu veliko raspeće. Spreda je otvorena terasa, sa pogledom na dvorište. Sveštenik je stariji, dežmekasti, prosed čovek, veoma dobroćudna izgleda. Obučen je u crno svešteničko odelo, na nogama su mu papuče. Sveštenik se zagledac u raspeće. Kao da su njegove reči upućene raspetoj figuri Isusa... SVEŠTENIK: Velika je nesreća umreti... Okrenuvši se, on podiže u vis obe ruke, kao da drži besedu na predikaonici. SVEŠTENIK: Umreti u željno očekivanoj slobodi. SIPKA: Da, to je veoma neprijatno. Sveštenik poñe prema stolu, iza koga sede Sipka i Pipl. SVEŠTENIK (zatvorenih očiju, nakrivivši glavu na stranu, setno) Poslednjih godina svi smo navikli na pomisao da svakog trenutka možemo napusititi ovaj svet. (Ispravivši se, bodro) Ali danas ponovo verujemo u život! SIPKA (mirno) I na to ćemo se nekako naviknuti. Sveštenik ne zna kako da nastavi. SVEŠTENIK: Hm... da, da... (Posle kraće pauze, podstaknut iznenadnom idejom) Da! Mogao bih vas ponuditi vinom. (Pošavši prema ormanu) Nadam seda me nećete odbiti? Sveštenik izvadi iz ormana flašu sa vinom i podiže je prema svetlosti. SVEŠTENIK (sa pijetetom) Dobro je to, staro je to vino. (Natočivši čašu i stavivši je ispred Sipke) Siguran sam da u logoru niste pili ovakvo. SIPKA (sa blagom ironijom) Ne, ovakvo nismo pili. Pipl uze praznu čašu i pruži je Svešteniku. SVEŠTENIK (začuñeno) I ti piješ, siniko? PIPL (začuñeno) Zašto da ne? SVEŠTENIK (podigavši kažiprst u vis, očinski) Kad sam ja bio u tvojim godinama nisam pio... (Točeći vino u Piplovu čašu, prekorno) Niti sam pušio. Pipl brzo izvadi cigaretu iz usta. Ne zna šta će s njom. SIPKA: Ne treba mu zameriti, oče. Bio je u logoru. SVEŠTENIK (iznenañeno) Zaista? Nisam znao da su i decu zatvarali u logore. (Položivši ruku na Piplovu glavu) Sigurno vas je bilo veoma malo? PIPL: Malo nas je ostalo. SVEŠTENIK: Hm... Da. Sveštenik sedne, zatim natoči svoju čašu. SVEŠTENIK (ne dižući pogled sa čaše) Priča se da je u logorima bilo teško? SIPKA: Priča se. SVEŠTENIK: Kažu da ste gladovali?

Djordje Lebovic - HalelujaSIPKA: Ponekad. SVEŠTENIK: Tukli su vas? SIPKA: Pomalo. SVEŠTENIK (igrajući se čašom) Znate... viñao sam i ja logoraše. Vodili su ih kroz naše selo. Bili su dosta mršavi i prilično prljavi. Kad su prolazili uvek sam zatvarao prozore i spuštao šalone. (Nagnuvši se prema Sipki, kao da otkriva strogo čuvanu tajnu) A bilo je, znate, i takvih koji su se namestili na prozore i buljili u ta jadna stvorenja. SIPKA: Ono nisu imali srca, oče. Sveštenik ustade. Načini nekoliko koračaja, zatim stade na sred sobe. SVEŠTENIK: Jednom, zaustaviše se blizu ove kuće. Učinilo mi se da su umorni. Poslao sam služavku da im odnese čabar mleka. Znate li da su sve popili? SIPKA: Sigurno je mleko bilo sveže. SVEŠTENIK (raširivši ruke) Pomogao sam koliko sam mogao. SIRKA: Mnogi nisu ni toliko, oče. Sveštenik ponovo poče da korača, rasejano lupajući dlanom o dlan. SVEŠTENIK: E, pa, jako mi je žao, dragi moji... a ovoga puta ne mogu vam pomoći. Rekao sam i vašem drugu: poslovi... brige... SIPKA: Razumem vas. Došli smo samo da se izvinimo. SVEŠTENIK: O... nije potrebno. SIPKA: Ipak, treba. Znate, onaj momak koji je bio kod vas, on nije mnogo bistar. Sipka ustade i priñe terasi. Razmaknuvši zavese, on baci pogled u dvorište. SIPKA: E, on je, još pre nego što je pošao kod vas, razglasio po bolnici, da ste vi pristali da doñete na sahranu. (Okrenuvši se Svešteniku) Svi su tu vest primili sa oduševljenjem. SVEŠTENIK: Zaista nezgodmo. Ali ja tu nisam kriv, sinko. SIPKA: Naravno, niste. Zato vam se izvinjavamo za sve ono što se može desiti,svakako, bez vaše krivice. Sveštenik priñe Sipki. SVEŠTENIK (nespokojno) A šta bi se moglo desiti? U tom trenutku u dvorištu se pojavi Zero, u društvu sa dvojicom rekonvalescenata. Oni stadoše ispred terase. SIPKA (spokojno) Znate, to su bivši logoraši, preke su naravi... brzopleti su... ogrubeli... U dvorištu se pojavi još jedna grupa rekonvalescenata i ćutke pridruži ostalima.

PIPL: Oni se često tuku. SIPKA: Naročito ako su prevareni. Sveštenik pogledom obuhvati dvorište. Nepomične, preteće figure rekonvalescenata nalaze se svuda po njemu. Sipka priñe Svešteniku. SIPKA (iza Sveštenikovih leña) I tako, ako doñe do nečega, velečasni, oprostite, izasta nam je jako žao. Pauza. Svi pogledi iz dvorišta upereni su u Sveštenika. On polako okrene leña terasi. SVEŠTENIK (zamišljeno) A kad... kad počinje ta sahrana?

Djordje Lebovic - HalelujaSIPKA: U četiri po podne, oče. SVEŠTENIK: A, u četiri? Vidite, u to vreme bih mogao da doñem. Da, da... to mi vreme taman odgovara. SIPKA: Hvala, oče, veoma ste plemeniti. Sipka klimne glavom prema Zerou. Ovaj poñe. Rekonvalescenti, na čelu sa Zeroom, ćutke napustiše dvorište. Sipka se ponovo okrene Svešteniku. SIPKA: Samo, treba da vam kažem mi smo svi vrlo siromašni. Sveštenik uze Sipku i Pipla srdačno ispod ruke i povede ih prema vratima. SVEŠTENIK: Znam, znam... Ništa ne treba da piatite. Učiniću to za vas besplatno. A crkvenjaku ću narediti da za vreme sprovoda zvoni malim zvonima. Odjednom Sveštenik zastane. On se poverljivo nagne prema Sipki. SVEŠTENIK: Recite: zašto se svi toliko zalažete za ovu sahranu? Da nije vaš pokojnik neka značajna ličnost? SIPKA: Nije značajna, velečasni, ali je ličnost. Sipka i Pipl poñu. Kraj vrata Sipka se okrene. SIPKA: Još nešto: pokojnik, znate, možda nije hrišcanin. SVEŠTENIK: Ne mari, sime. (Patetično) U smrti smo svi jednaki. SIPKA: Da, oče, imate pravo - u smrti...

SCENA DVADESET DRUGA

Dvorište Pepijeve kuće. Nalaze Sipka i Pipl. Zastaju. Pipl zvizne nekoliko puta. Niko se ne odazva. PIPL: Pepi... Tajac. PIPL (viče) Pepi! Iza njih pojavi se Dečak s mačem. U ruci nosi svoj drveni mač, na glavi ima kapu napravljenu od novinske hartije. DEČAK S MAČEM: Nikog nema. PIPL: Gde je Pepi? Dečak s mačem se poverljivo nagne prema Piplu. DEČAK S MAČEM: On je imao prave bombe. Znaš li? (Prezrivo) Cicija! Krio ih jeod nas. A sad su sve odneli. PIPL (uzbuñeno) Odneli? Ko? DEČAK S MAČEM: Pa ovi... vojska. Glupak! Hteo je da ih zakopa pod zemlju. PIPL (Sipki) Čuješ? Vojnici su uhvatili Pepija. SIPKA (Dečaku s mačem) Znaš li kuda su ga odveli? DEČAK S MAČEM: Pa u bolnicu. PIPL (preneraženo) Zašto? DEČAK S MAČEM (slegnuvši ramenima) Ne znam ni ja zašto. Bio je odmah gotov. (Znalački) Nije ni trepnuo. Pauza. Najzad se Pipl pribra. On pristupi Dečaku s mačem. PIPL (gnevno) Nije istina! DEČAK S MAČEM (prkosno) E, baš jeste! (Nadmeno) Valjda znam kako izgleda kad eksplodira prava bomba!

Djordje Lebovic - HalelujaSipka stavi umirujući ruke na Piplovo rame. SIPKA (pribrano) Kada se to desilo? DEČAK S MAČEM: Sinoć, za vreme oluje. Mislili smo da je grmiljavina. Pauza. Pipl stoji utučeno, pognute glave. PIPL (potišteno) Hoćemo li da idemo... kod Pepija? SIPKA (odmahnuvši glavom, blago) Čemu? Pipl sedne. Sipka sedne do njega. Dečak s mačem slegne ramenima i poñe, vukući za sobom svoj drveni mač. PIPL: Plače mi se, Sipka. SIPKA: Niko mas ne gleda. Plači slobodno. PIPL (beznadežno) Kako? SiPKA: Pokušaj. PIPL (odmahnuvši glavom) Ne mogu. Sipka i Pipl jedno vreme ćutke sede. PIPL: Justus je rekao da se sada više neće umirati - kao nekad. SIPKA: Ne tako često. PIPL: Znači, ipak će se umirati. Pauza. PIPL: Sipka, postoji li svet gde ljudi mogu da žive dokle god žele? SIPKA (posle kraćeg dvoumljenja) Može se i ovde živeti, Pipl. PIPL (klimajući glavom) Teško je... SIPKA: Da. Ponekad. Sipka ustade. SIPKA: Hajdemo, Pipl. Uskoro počinje sahrana. Oni poñoše. Odjednom Pipl zastane i povuče Sipku za rukav. PIPL: Pa, Sipka! Obećao si da ćeš me upoznati sa tvojom devojkom. Zar si zaboravio? SIPKA (smrknuto) Predomislio sam se. Pipl stavi dlan na čelo i pogleda u vis. PIPL: Imaćemo lepo vreme za sahranu. Odjednom Pipl podiže u vis ruku. PIPL: Sipka, pogledaj! Ptice! (Zadivljeno) Koliko ih ima... I Sipka podiže pogled. SIPKA: Vraća se leto... Jedno vreme oni ćutke prate let ptica. PIPL: Sipka, ima i otrovnih ptica? SIPKA: Otrovnih ptica? Ne, Pipl, nema. PIPL: Jesi li siguran? SIPKA: Sasvim siguran. PIPL (uzdahnuvši) Voleo bih da budem ptica. (Posle kraće pauze) A ti? Sipka prebaci ruku preko Piplovih ramena. SIPKA: Ja bh voleo da budem - Pipl...

SCENA DVADESET TREĆA

Grobljanska aleja. Pogrebna povorka prolazi alejom groblja. Zvuci crkvenih

Djordje Lebovic - Halelujazvona prate povorku... Napred ide Sveštenik, za njim Justus, Majše, Sipka, Zola i Pipl nose Jojoov kočeg, dok pozadi stupaju rekonvalescenti Svetog Rafaela. Na vrhu Jojoovog kovčega položena je prugasta logoraška kapa. Daleko iza povorke, sam, pognute glave, korača Zero. Na kraju grobljanske aleje stoji Nanita. Kad, Sipka stigne do nje, ona mu priñe i uhvati ga za ruku. Sipka prepusti mesto svom drugu i izañe iz povorke. Sipka i Nanita ćutke posmatraju povorku koja polako odmiče kraj njih i nestaje na kraju grobljanskealeje. Zvuk crkvenih zvona jenjava i pretapa se u tanak zvuk zvona grobljanske kapele. NANITA: Čekala sam te... Zar nisi mogao da doñeš? SIPKA: Nisam hteo. Nanita obori pogled. NANITA: Mislila sam da me voliš. SIPKA: To je istina. Nanita iznenada zgrabi Sipkinu ruku i grčevito je steže. NANITA (plaho) Sipka, hajdemo iz ovog mesta! Bežimo što dalje odavde! Sipka odmahne glavom. SIPKA: Nismo više dovoljno brzi, Nanita. Nanita se odmakne od Sipke. Njena ramena se opustiše. NANITA (slomljeno) Ti se još uvek nadaš... SIPKA (bezbojno) Čemu? NANITA: Da ćeš sresti svoju ženu... i decu... SIPKA (sumorno) Kad bih barem verovao u zagrobni život... NANITA (jetko) Ti ne venuješ ni u ovaj život! SIPKA: Zar bih se vratio da nisam u njega verovao? NANITA: Onda ga mrziš! SliPKA: Da. Jedan njegov deo, da. Nanita priñe sasvim blizu Sipki. NANITA: Taj deo je prošao... Nestao je. SIPKA (sa blagom ironijom) Da se nikada više ne vrati? NANITA (nepokolebljivo) Da se nikada više ne vrati! Sipka pomilova Nanitinu glavu. SIPKA: Hrabra si. NANITA: A to? Zar se bojiš? SIPKA (klimnuvši glavom) Često. NANITA: Čega? SIPKA: Da će smrt doći i po Nanitu. Nanita prisloni glavu na Sipkino rame. NANITA: Ako me ostaviš, ipak ćeš me izgubiti. SIPKA (blago) Ne, Nanita. Ako te ostavim, nikada te neću izgubiti. Nanita sklopi oči. NANITA: Nije moguće da je ovo rastanak... SIPKA: Od svih rastanaka najlepši. Pauza. NANITA: Sipka... Sećaš li se mog sna? SIPKA: Sećam se svih snova...

Djordje Lebovic - HalelujaNANITA: Senke su nestale u pukotinama, a iskričava svetlost razlila se ulicama... Sipka se nežno izmakne iz Nanitinog zagrljaja. Ona osta na mestu, zatvorenih očiju. NANITA: Cveće je probilo asfalt i šarene latice prekrile su krovove... Sipka se polako povlači. NANITA: Držeći se za ruke prešli smo svetlucavi most... Na grobljanskoj aleji ostaje Nanita, sama, sklopljenih očiju. Pauza. Najzad, Nanita otvori oči. Nanita oborene glave, polako poñe prema suprotnoj strani aleje. Uskoro, grobljanska aleja je pusta. Zvuci zvona grobljanske kapele postaju sve snažniji...

SCENA DVADESET ČETVRTA

Groblje. Seosko groblje je maleno, zapušteno. Pratnja se okupila oko Jojoovog groba. Sipka im se tiho priključi. Justus završava svoj govor... JUSTUS: Naturam expelas furica, tamien usque recuret - goni prirodu makar i vilama, ona će se ipak vratiti. Ali ono što je bilo više se vratiti ne sme. Budi spokojan i počivaj večno u miru jer zauvek je prognana zla ljudska priroda. MAJŠE: Amin! VIŠE GLASOVA (u horu) Amin... Pratnja se razilazi... Oko Jojoovog groba ostali su Justus, Majše, Pvpl, Zola i Sipka. Zero sedi na obližnjoj humci i ćutke ih posmatra. Odjednom, Majše podiže glavu. MAJŠE: Ljudi! Svi pogledi upereni su u Majšea. MAJŠE: Jojoa više nema! Majšeove reči kao da su potpuno paralisale ostale. Svi stoje ćutke, pognute glave. (Sasvim tiho započinje muzički finale: „Haleluja" iz Hendlovog oratorijuma „Mesija"). Justus, Sipka, Zola, Majše, Pipl i Zero napuštaju groblje... Oni izlaze na grobljansku aleju... Koračaju umorno, polako, kao da sepenju uz veoma strmu uzbrdicu. (Muzika se postepeno pojačava) Napred korača krakati, dostojanstveni Justus, za njim čupavi, nezgrapni Zola i tromi, pogureni Majše, a iza njih Sipka i Pipl. Sipka je jednom rukom obgrlio Piplova ramena. Daleko iza svih, izdvojen, usamljen, vuče se Zero, oborene glave, sa rukama u džepovima. (Muzički finale je dominantan) Groblje je pusto. Na sredini groblja izdvaja se humka, sa jednostavnom pločom na uzglavlju, na čijem se vrhu nakrivila prugasta, logoraška kapa.

Zavesa

djordje lebovic - haleluja

Documents