Безбедност и здравље на раду

Безбедност и заштита здравља на раду, према принципима Уједињених нација, Светске здравствене организације и Међународне организације рада (МОР), представља темељно право човека. Сваки грађанин у свету има право на здрав и безбедан рад и радну околину, који му омогућавајусоцијално и економски продуктиван живот. Безбедност и здравље на раду представљају интегрални, неодвојиви део радног процеса и суштинске елементе квалитета рада.

Према дефиницији МОР-а, безбедност и здравље на раду јесте дисциплина која се бави унапређењем услова рада и радне средине, превенцијом повреда на раду, професионалних болести и болести у вези са радом, заштитом и унапређењем здравља запослених.

Темељни процес на коме се заснива спровођење и унапређење безбедности и здравља на раду јесте процењивање здравствених ризика од настанка повреда на раду, професионалних обољења и болести у вези са радом на радном месту и у радној околини. На основу процењених ризика спроводе се конкретне превентивне мере за отклањање и/или смањивање ризика на најмању могућу меру, што, заправо, представља процес управљања ризиком.

Унапређење здравља запослених остварује се и у оквиру активности које су обухваћене мерама промоције здравља на раду.

Политика у области безбедности и здравља на раду динамична је и периодично се прилагођава променама у раду и друштву. Тако је на нивоу Европске уније (ЕУ) донета Нова стратегија у области безбедности и здравља на раду за период од 2002. до 2006. Године. Између осталог, промовише се концепт „добробити на раду“, који подразумева физичку, моралну и социјалну добробит, а не нешто што се мери само непостојањем повреда на раду или професионалних обољења.

Међународни стандарди у области безбедности и здравља на раду

Систем законодавства у области заштите здравља на раду и организована примена заштите на раду почели су се развијатиу другој половини двадесетог века када је Европска заједница произвођача угља и челика усвојила мере за побољшање заштите здравља радника.

Правни инструменти за развој у овој области садржани су у конвенцијама и препорукама МОР-а које се односе на ову област.

Уговор о оснивању ЕЕЗ потписан је 1957. године. На основу члана 100. Уговора, члана који је регулисао питања безбедности и здравља, донете су бројне директиве у овој области.

До усвајања Јединственог европског акта 1987. године, европске институције имале су ограничену надлежност у областибезбедности и здравља на раду. Након усвајања наведеног акта, знатно је унапређена регулатива у овој области. Чланом 118а одређено је да Савет квалификованом већином, уместо једногласним одлучивањем, доноси директиве које садрже минималне стандарде безбедности и здравља на раду, који ће се постепено уводити уз вођење рачуна о условима и техничким прописима који су на снази у дотичној држави чланици.

Уговор о Европској унији (ЕУ) 1992. године даље проширује обавезе држава чланица у вези са безбедношћу и здрављем на раду. Као основ у том процесупослужила је Општа директива 89/391/ЕЕЗ о безбедности и здрављу на раду. Директива прописује увођење мера за подстицање бзбедности и здравља на раду, садржи опште принципе у вези са превенцијом ризика на радном месту, спровођењем безбедности и здравља на раду, елиминисањем ризика који могу да изазову несрећне случајеве, наводи затим принципе информисања, консултовања, балансираног учешћа у складу са националним законом, принципе обуке запослених и њихових преставника за самосталан рад као и опште смернице за примену поменутих принципа.

Током осамдесетих година МОР доноси конвенције које се односе на заштиту здравља на раду и које су, након ратификовања, уграђене у националне стратегије и законодавство у области безбедности и здравља на раду у великом броју земаља. Међу њима су посебно значајне: Конвенција о заштити на раду, здравственој заштити и околини, број 155 из 1981. године, Конвенција о службама медицине рада, бррој 161 из 1985. Године, као и остале конвенције које се односе на безбедност и здравље на раду, као што су Конвенција о безбедности и здрављу у грађевинарству, број 167 из 1988. године, Конвенција о безбедности и здрављу у рудницима, број 176 из 1995. године, Конвенција о безбедности и здрављу у пољопривреди, број 184 из 2001. године и др.

Процена ризика на радном месту као обавеза земаља чланица ЕУ уведена је Директивом 89/391/ЕЕЗ. Смерницама за процену ризика из 1996. године дато је детаљно упутство за примену у националним условима.

Национална стратегија за приступање ЕУ

Након Резолуције о придруживању ЕУ Републике Србије, из октобра 2004. Године, Влада Републике Србије је у јуну 2005. Године усвојила Националну стратегију за приступање ЕУ (Стратегија), којом је изржено стратешко опредељење наше земље за придруживање и приступање ЕУ.

Учлањење у наднационалну заједницу као што је ЕУ, која се заснива на сплету међународних уговора и пракси која се мора поштовати, подразумева се да се држава кандидат за пријем мора мора пажљиво припремити. Путоказ за то постављен је у Процесу стабилизације и придруживања правним тековинама ЕУ. Циљ стратегије је да одреди шта је потребно да се уради коко би се испунили услови за пријем земље у ЕУ. Наведени процес започиње усаглашавањем националног законодавства са прописима ЕУ.

У односу на заштиту радне околине, према Стратегији, потребно је успостављање система безбедности и здравља на раду и увођење елемената који доприносе стварању безбедних и здравих радних услова, ко што су: увођење принципа превенције, спречавање настајања повреда на раду у професионалних обољења; непосредно укључење службе медицине рада у радне и производне процесе; избор представника за безбедност и здравље на раду, који у име запослених има улогу да сарађује и одлучује по свим питањима из безбедности и здравља на раду код послодаваца; увођење обавезног осигурања запослених ради накнаде штете настале због повреда на раду, професионалних одољења и др.

Национална регулатива у области безбедности и здравља на раду

Устав Републике Србије гарантује право на поштовање достојанства личности на раду, безбедне и здраве услове рада, посебну заштиту на раду. Женама, омладини и индивидуама омогућује посебну заштиту на раду и посебне услове рда. ( члан 60). Чланом 97. Прописано је да Република Србија уређује и обезбеђује систем у области заштите на раду.

Закон о раду системски је закон; односи се на све запослене и послодаве, даје основне смернице које уређују права, обавезе одговорности из радног односа, што подразумева обезбеђивање услова и организовања рада ради заштите безбедности и здравља на раду.

Систем безбедности и здравља на раду уређен је Законом о безбедности и здрављу на раду. Овај Закон се одговарајућим подзаконским актима, који омогућавају његово

спровођење у пракси, представља заокружен законодавни оквир за функционисање система безбедности и здравља на раду. У том смислу, у области процене ризика од подрбног је значаја Правилник о начину и поступку процене ризика на радном месту и у радној околини, који утврђује начин и поступак процене ризика. За делатност медицине рада битан је и Правилник о претходним и периодичним лекарским прегледима запослених на редним местима с повећаним ризиком.

Успостављање и изграђивање система безбедности и здравља на раду подразумева деловање и интеракцију више чланица, више елемената система у овој области; законодавство, инспекција, осигурање, послодавци службе медицине рада, лица задужена за безбедност и здравље на раду, представници запослених, синдикати, образовање, научно истарживачки рад, информације и др., а све ради спровођења и континуираног унапређења безбедности и здравља на раду.

Доношењем Закона о безбедности и здрављу на раду у новембру 2005. године започет је процес усклађивања националног законодавства с прописима ЕУ, извршемо је усаглашавање са Општом директивом 89/391/ЕЕЗ о увођењу мера за подстицање побољшања безбедности и здравља радника на раду, као и са ретификованим конвенцијама МОР-а у овој области. У току је процес даљег укључивања захтева прописаних међународним стандардима у национални закон и праксу у области безбеднсоти и здравља на раду.

Новим законодавним приступом области безбеднсоти и здравља на раду уведен је принцип превенције повреде на раду, професионалних обољења и болести у вези са радом.

Од осталих значајних прописа који утичу на сапекте безбедности и здравља на раду потребно је навести Закон о здравственој заштити, Закон о здравственом осигурању, Закон о пензијском и инвалидском осигурању, као и Правилник о утврђивању рофесионалних болести и друге нормативе.

Потребно је истаћи да ће усвајање и спровођење Закона о обавезном осигурању од профењсионалних болести и повреда на раду, чија је издада у току, додатно унапредити квалитет аката о процени ризика и процес управљања ризиком, тј. безбедност и здравље на раду.

Закон о безбедности и здрављу на раду

Закон о безбедности и здрављу на раду уређује спровођење и унапређивање безбедности и здравља на раду за лица која учествују у радним поцесима, као и лица која се затекну у радној околини, како би се спречиле повреде на раду, професионална обољења у вези с радом.

Безбедност и здравље на раду дефинише се као обезбеђивање таквих услова на раду која се, у највећој могућој мери, смањује број повреда на раду, професионалних обољења и болести у вези с радом, чиме се претежно остварује претпоставка за пуно физичко, психичко и социјално благостање запослених.

Према Закону, акт о процени ризика основни је документ који се одоноси на утврђивање могућих опасности и штетности на свим радним местима и у радној околини, на основу чега се прочењује ризик од настанка повреда и оштећења здравља запосленог. Дефинише се као акт који садржи опис процеса рада, процену ризика од повреда или оштерћења здравља на радном месту и у радној оклини и предлог мера за отклањање или смањење ризика.

На основу члана 13. ств 14. Закона, изграђен је Правилник о начину и поступку процене ризика на радном месту и у радној околини (Правилник).

Према Правилнику, процена ризика заснована је на систематском евидентирању и процењивању свих чинилаца у процесу рада: маогучих опасности и штетности на радном месту и у радној околини које могу проузроковати повреде на раду, оштећење здравља или обољење запосленог.

Закон је бвазирана на обавезама и одговорностима послодаваца. Послодавац је дужан да обезбеди запосленоме рад на радном месту и у радној околини где су, на основу процене ризика, спроведене мере безбедности и здравља на раду обезбеђују применом савремених техничких, ергономских, здравствених, образовних, социјалних, организационих и других поступака и средстава за отквањање и/или свиђење на најмању меру ризика од повређења и оштећења здравља запослених. Наглашава се да је организација и спровођење утвтђених мера безбедности и здравља на раду искључива обавеза послодавца и указује на чињеницу да су те обсвезе послодавца истовремено и права запослених-

Поред посодавца, посебне обавезе и одговорност у спровођењу Закона дате су лицима задуженим за безбедност и здравље на раду, представници запослених и служби медицине рада...................................................................................................................

Систем заштите здравља и безбедности на раду

Старање о здрављу и безбедности запослених сматра се значајним сегментом мераџмента људских ресурса. Организацији су потребни здрави радници, како би могла да рачуна на њихово максимално залагање на послу. Међутим, њихово здравље и њихова безбедност на раду изложени су готово свакодневним опсностима, зависно од природе посла и услова

у којима се рад одвија. Стога се од савремених организација зсхтева да створе безбедне и нешкодљиве рада, у циљу довољне заштите њиховог здравља и њихове безбедности на раду. Између осталог, на то их обавезују и императивне законске норме, својствене свакој савременој држави. Такве норме садржане су у нашем позитивном законодавству.

Систем заштите здравља и безбедности на раду подразумева две врсте заштите запослених. Сачињавају га: 1) систем опште заштите запослених и 2) систем посебне заштите запослених. Општа заштита резервисана је за све запослене, а посебна за поједине категорије запослених.

Општа заштита запослених

Општа заштита запослених подразумева различите мере и активности за заштиту безбедности и здравља свих запослених, без обзира на то где раде и које послове обављају. Реч је о систему мера и активности којима се спречава или ублажава штетно деловање услова рада и процеса рада на безбедност, здравље и радну способост запослених.

Менаџмент организације сноси пуну одговорност за стварање безбедних и нешкодљивих услова рада и за очување физичког и менталног здравља запослених. Таква одговорност, између осталог, произилази из законске регулативе. Честе повреде и несрећни случајеви на раду, све већи број инвалида рада и професионалних обољења и слични разлози, допринели су пооштравању законских и других прописа о безбедности и здрављу на раду и прописа о посебној заштити тзв. осетљивих категорија запослених.

Систем опште заштите запослених утврђен је и у нашој земљи. Најбољи доказ за то су одредбе Закона о раду и одредбе Закона о безбеднсоти и здравља на раду ( „Службени гласник Републике Србије“ , број 101/2005). Сагласно одредбама члана 80 Закона о раду, на пример запослени има право на безбедност и заштиту живота и здравља на раду, у складу са законом. Запослении је дужан да поштује прописе о безбедности и заштити живота и здравља на раду, како не би угрозио своју безбедност и своје здравље, као и безбедност и здравље других радника и других лица. Осим тога, он је дужан да обавести послодавца о ссвакој врсти потенцијалне опасности која би могла да утиче на безбедност и здравље на раду.

Одредбама члана 81. Закона о раду прописано је да запослени не може да раду прековремено ако би, по налазу надлежног здравственог орагана, такав рад могао да погорша његово здравствено стање. А запослени са здравственим сметњама, утврђеним од стране надлежног здравственог органа, не може да обавља послове који би изазвали погоршање његовог здравственог стања ичи послрдице опасне за његову околину.

Међутим, одредбом члана 82 тога закона, прописано је правило према којем на пословима на којима постоји повећана опасност од повређивања, професионалних или других обољења може да ради само запослени који, поред посебних услова утврђених правилником о систематизацији послова, испуњава и услове за рад у погледу здравственог стања, психофизичких способности и доба живота, у складу са законом.

На другој страни, одредбом члана 4 тачка 4 Закона о безбедности и здравља на раду, утврђено је да систем безбедности и здравља на раду подразумева обезбеђивање таквих услова на раду којима се, у највећој могућој мери, смањују повреде на раду, професионална обољења и обољења у вези са радом и који претежно стварају претпоставку за пуно физичко, психочко и социјално благостање запослених.

У савременим ораганизацијама предузиумају се бројне мере и активности у области опште заштите здравља и безбедности запослених. То је њихова законска и морална обсвеза и њихов очигледни интерес. Основне активности у области опште заштите запослених су: 1) контрола физичких и других ризика на раду 2) јачање свести запослених о значају и потреби заштите њиховог здравља и њихове безбедности на раду и 3) промоција доброг здравља запослених.

Контрола физичких и других ризика на раду

Редовним контролисањем, праћење и евентуалним отклањањем физичких и других ризика по живот, здравље и безбедност запослених, даје се конкретан и директан допринос заштите њиховог физичког и менталног здравња и њихове сигурности на послу. Таквим поступањем смањују се реизици од настанка професионалних обољења, узоркованих неповољним и по здравље штетним условима рада. Контрола ризика подразумева и обавезу послодавца да свако радно место и сваког радника максимално заштити од познатих и других евентуалних ризика, којима се угрожава или може угрозити живот и здравље запослених.

Сагласно законској и другој регулативи, посодавац је дужан да на прикладан начин упозна запослене са могућим ризицима на послу и обезбеди им одговарајућу заштитну опрему и друге неопходне мере заштите. Међутим, познато је да постоје послови који су веома штетни за људско здравље, чак и у случају да се у организацији доследно примењују све прописане мере из области безбедности и здравља на раду. Примера дади, такви послови су рударски послви, послови под водом, послови на великој висини и многи други. Одговорност послодавца, у таквим случајевима, већа је него иначе. Тим пре, што такви послови захтевају примену мера из домена посебне заштите запослених.

Јачање свести запослених о потреби и значају заштите њиховог здравља и њихове безбедности на раду

Савремене организације улажу велике напоре у равцу јачања свести запослених о потреби и значају заштите њиховог здравља и њихове безбедности на раду. У том смислу, утврђују се права и обавезе запослених и послодаваца у области безбедности и здравља на раду, нарочито у погледу коришћења и одржавања заштитне опреме, организовања безбедносне обуке, познавање прописаних мера заштите и слично. У многим организацијама доносе се посебни програми за промоцију система опште заштите здравља и безбедности на раду. Тим поводом, најчешће се доносе: 1) програми који се примењују у процесу саелекције; 2) програми обуке запослених; 3) подстицајни програми, и 4) програми за промовисање правила о безбедности и здравњу на раду.

1) Програми који се примењују у процесу селекције постају све актуелнији. Захваљујући њима, организације се у том процесу све боље сналазе, „заобилазећи“ кандидате за које се процени да су неопрезни, немарни и „склони повређивању и несрећама“.

2) Програми обуке запослених посебно су актуелни за организације које послују у областима у којима се повреде на раду, професионална обољења, инвалидност и несрећни случајеви на раду често јављају. Циљ њиховог доношења је да се запослени ближе и потпуније упознају са ризицима и опасностима на послу, законским и другим прописима из области безбедности и здравља на раду, безбеднисм и небезбедним начином понашања на послу и слично. Таква обука посебно је важна за новозапослене, односно за запослене који се први пут суочавају са одређеним ризицима на послу.

3) Подстицајни програми подразумевају разна такмичења из области безбедности и здравља на раду. У њима учествују појединци или групе запослених. За победнике се обично резервишу новчане ии друге одговарајуће награде, односно компезације. Оне се најчешће изражавају кроз јавне похвале, унапређења, бесплатне ручкове и слично.

4) Програми за промовисање правила о безбедности на раду су веома актуелни, нарочито последњих година. Многе организације опредељују се за штампање посебних приручника о безбедносним правилима и понашању запослених. Обавеза запослених је да се са њима детаљно упознају и тако допринесу подизању своје безбедности и безбедности других на већи ниво. У појединим организацијама иде се корак даље, па се од новозапослених, пре него што почну да раде, захтева да полажу тест о познавању правила из области безбедности и здравља на раду.

Промоција доброг здравља

У организацијама се користе различити програми за промоцију доброг здравља запослених. Њихов циљ је да се запосленима помогне да се у свакодневном животу и раду боље сналазе и успешније штите од фактора који се негативно одражавају на њихов живот и њихово здравље. Програми који се поводом тога најчешће користе су:

- одвикавање од пушења;- контрола тежине и начина исхране;- саветовалиште за ментално здравље;- вежбе и фитнес;- саветовалиште за алкохоличаре и наркомане;- управљање стресом.

Алкохоличари, наркомани и оболели од сиде постају озбиљан проблем све већег броја организација. Мере које се, у процесу селекције, поводом тога предузимају- нису довољне. Појединцима скони пороцима, па и употреби дроге, понекад успева да „прођу“ све селекцијске препреке и буду примљени у радни однос. Осим тога, много је запослених код којих се такви пороци јављају након заснивања радног односа. Због свеа тога, организацијама не преостаје ништа друго него да се максимално заложе за реализацију наведених програма, у сарадњи са здравственим и другим одговарајућим институцијама.

Посебна заштита запослених

Посебна заштита запослених усмерена је на заштиту здравља и безбедности појединих категорија запослених. Њоме се обезбеђује додатна заштита осетљивих категорија запослених, лица угроженог здравља, запослени са здравственим сметњама, запослених који раде на пословима са повећаним резиком и слично. Систем посебне заштите запослених функционише у складу са правилима и принципима утврђеним законским и другим прописима. Послодавци му придају посебну важност јер је у њиховом интересу да су запослени здрави и да се њихова безбедност и њихово здравље на раду максимално заштите.

Држава својом регулативом обезбеђује само минимум или доњу границу посебне заштите запослених, док се за виши ниво те заштите морају постарати сами послодавци. Другим речима, послодавци су одговорни не само за доследну примену законских мера о посебној

заштити појединих категорија запослених, него и за предузимање додатних мера и инструмената за њено подизање на виши ниво, у складу са принципом повољности за запосленог ( тј. принципом in favorem laboratoris).

Према важећој радноправној регулативи у Републици Србији, жене више не уживају посебну заштиту на раду, иако су је деценијама уназад уживале. До таквог заокрета дошло је захваљујући настојању појединих представница лепшег пола у свим правима и обавезама из радног односа изједначе са маушкарцима. Резлтат таквог настојања, између осталог, су законске одредбе по којима и жене могу обављати послове са повећаним ризиком, што раније по правилу, није било допуштено.

Посебна заштита запослених у Републици Србији уређена је Законом о раду, а делимично и одредбама садржаним у другим законским пописима, донетим у нашој земљи. С обзиром на то да је њено уређивање, углавном, извршено у сладу са међународним радним стандардима, излагање о посебним облицима заштите запослених, највећим делом везује се за решења садржана у нашој радноправној регулативи. Такав приступ темељи се и на чињеници да се исти или слични облици заштите обезбеђују у већини других земаља.

Најзначајнијим облицима посебне заштите запослених у нашој земљи сматрају се:

1) Заштита омладине2) Заштита запослених који обављају послове са повећаним ризиом3) Заштита запослених трудница и породиља4) Заштита инвалида5) Заштита запослених код којих постоји опаснос од настанка инвалидности и 6) Заштита запослених са здравственим сметњама.7)

Заштитра омладине

Заштита омладине резервисана је за додатну заштиту безбедности и здравља на раду млађих категорија запослених. Мере и инструменти те заштите утврђују се законским и другим прописима. Сагласно одредбама Закона о раду, треба правити разлику између заштите запослених млађих од 18 година живота и запослених између навршене 18. и 21. године живота.

1) Заштита запослених малђих од 18 године живота утврђена је Законом о раду. Обезбеђује се због тога што је њихово здравље осетљиво и што њихов психофизички развој није завршен . Подразумева три врсте заштите: а) заштиту од обављања одређених послова, б) заштиту у виду скраћивања радног времена и в) заштиту од прековременог рада, прерасподеле радног времена и рада ноћу.

Заштита од обављања одређених послова

Лица у радном односу, млађа од 18. године живота, треба заштитити од прераних и неадекватних напора у раду и омогућити им нешкодљиве и безбедне услове рада, како би се њихов психофизички развој несметано одвијао и успешно окончао. Према одредбама 84 Закона о раду, заполени млађи од 18 година живота не може да ради на пословима:

1) На којима се обавља нарочито тежак физички рад, рад под зенљом, рад под водом или рад на великој висини;

2) Који укључују излагање штетном зрачењу или средствима које су отровна, канцерогена или која проузрокују наследна обољења, као и ризик по здравље због хладноће, топлоте, буке или вибрације;

3) Који би, на основу налаза надлежног здравственог органа, могли штетно и са повећаним ризиком да утичу на његово здравље и његов живот, с обзиром на његове психофизичке способности.

На основу изнетог, може се закључити да запослени млађи од 18 година живота не може обављати послове означене под 1) и 2) , без обзира на то какво му је здравствено стање и какве су му психофизичке способности. Међутим, када је реч о осталим пословима, све зависи од налаза и мишљења надлежног здравственог орагана, као и од испуњености других услова за њихово обављање. Трошкове лекарског прегледа запослених млађих од 18 година сноси послодавац, у складу са законом.

Скраћено радно време

Иако је правило да пуно радно време запосленог износи 40 часова недељно, одредбом члана 87 Закона о раду прописано је да пуно радно време запосленог млађег од 18 година не може да се утврди у трајању дужем од 35 часова недељно. Осим тога, прописано је и правило да радни дан тог запосленог не може трајати дуже од 8 часова. Законским прописивањем таквих правила обезбеђује се конкретна и веома ефикасна заштита запослених млађих од 18 година живота од, за њих, дуготрајног и исцрпљујећег рада.

Сагласно одредбама Закона о раду, послодавац има право да у корист запосленог млађег од 18 година живота утврди пуно радно време у тајању од 35 часова недењно, као и право да у његову корист утврди дневно радно време у трајању краћем од 8 часова. Границе до којих то скраћивање може ићи, Законом нису утврђене.

Заштита од прековременог рада, прерасподеле радног времена и рада ноћу

Законом о раду утврђено је и заштита запосленог млађег од 18 година живота од прековременог рада, прерасподеле радног времена и рада ноћу. Таква заштита прописана је ради додатне заштите његове безбедности и његовог здравља на раду. У том смислу одредбама члана 88 ст. 1 Закона о раду, забрањује се прековремени рад и рад у условима прераспоређеног радног времена запосленог млађег од 18 година живота. Послодавац све те забране мора придржавати и не може захтевати од запосленог тог узраста да ради прековремено, односно у условима прераспоређеног радног времена.

Међутим, наведена заштита није без изузетака. Наиме, иако је правило да запослени млађи од 18 година живота не може радити ноћу, њему је у одређеним областима рада, односно у одређеним случајевима, таква рад ипак допуштен. Према Закону о раду, запослени тог узраста може радити ноћу:

1) Ако обавља послове у области културе, спорта, уметности и рекламне делатности;2) Ако је неопходно да се настави рад прекинут услед више силе, под условом да

такав рад траје одређено време и да мора да се заврши без одлагања, а послодавац нема на располагању у довољном броју дуге пунолетне запослене.

Послодавац је дужан да запосленом млађем од 18 година живота, који ради ноћу, обезбеди надзор над радом. Тај надзор врши лице које је из реда својих пунолетних радника одреди послодавац. Другим речима не може га вршити радник који није пунолетан.

Заштита запослених између навршене 18. и 21. године живота новијег је датума у нашем праву. Запослени тог животног доба може да ради на пословима на којима се обавља нарочито тежак физички рад, рад под земљом, рад под водом или рад на великој висини, као и рад на пословима који укључују излагање штетном зрачењу или средствима која су отровна, канцерогена или која проузрокују наследна обољења као и ризик по здравље због хладноће, топлоте, буке или вибрације, само под условом да постоји налаз надлежног здравственог органа којим се утврђује да такав рад није штетан за његово здравље. Трошкове лекарског прегледа за давање таквог налаза сноси послодавац.

Наведеним мерама обезбеђује се додатна заштита здравља и безбедности на раду запосленог између навршене 18. и 21. године живота. Запослени тог животног доба налазе се у годинама у којима његов психофизички развој није окончан, због чега му је неопходна одређена заштита од тешких послова и послова који могу бити веома штетни за његово здравље и његову безбедност на раду. Таква заштита обезбеђује се и у многим другим земљама.

Заштита запослених који обављају послове с повећаним ризиком

Заштита запослених који обављају послове с повећаним ризиком подразумева бројне и разнолике видове заштите њиховог здравња и живота и њихове безбедности на раду. О њима, као уосталом и о другим облицима и аспектима заштите запослених, брине и Међународна организација рада. Правила о заштитти запослених који обављају неведене послове, по правилу, прописују се законом.

Послови с повећаним ризиом разликују се од других послова по томе што су опасни по људско здравље, а неретко и ризични по људски живот, чак и у случају да се код послодавца доследно примењују законски и други прописи из области заштите на раду, односно из области безбедности и здравља на раду. Из тих разлога, законом се прописују и појачане мерее за заштиту здравља и безбедности запослених које такве послове обављају. Обавеза посодаваца је да такве мере поштује и по могућству обезбеђују већи ниво заштие запослених.

Основни видови заштите запослених који обављају послове с повећаним резиком су:

1) скраћено радно време;2) бенефицирани радни стаж ( тј. радни стаж са увећаним трајањем, у складу са

законом);3) дужи годишњи одмор;4) редовни здравствени преглед ( по правилу, једном годишње);5) повољно коришћење бањских и других климатских лечилишта и

одмаралишта;6) појачан топли оброк;7) посебна заштита опрема, и слично.

Према одредбама члана 52 ст. 1 Закона о раду, запосленом који обавља послове сповећаним ризиком, тј. који ради на нарочито тешким, напорним и за здравље шетним пословима, утврђеним законом, колективним уговором или правилником ораду, на којима и поред примене одговарајућих мера безбедности и заштите живота и здравља на раду, средства и опреме за личну заштиту на раду постоји повећано штетно дејство на здравље запосленог- скраћује се радно време сразнерно штетном дејству услова рада на здравље и радну способност запосленог, а највише десет часова недељно. Скраћено радно време преглеутврђује се на основу стручне анализе, у складу са законом. Запослени који ради са таквим радним временом, има сва права из радног односа као да ради са пуним радним временом.

Сагласно одредбама чалана 43 Законна о безбедности и здравља на раду, послодавац је дужан да запосленом који обавља послове са повећаним ризиком пре почетка рада обезбеди неопходни лекарски преглед, као и периодични лекарски преглед у току рада. Ти пегледи се врше на начин, по поступку и у роковима утврђеним прописима о безбедности и здрављу на раду које споразумно прописују министар надлежан за рад и министар надлежан за здравље. Ако се у поступку периодичног лекарског прегледа утврди да запослени испуњава посебне здравствене услове за обављање послова с повећаним ризиком, послодавац је дужан да га премести на друге послове, тј. на послове који одговарају његовим здравственим способностима. Неиспуњавање посебних здравствених услова за обављање послова с повећаним ризиком не може бити разлог за отказ уговора о раду од стране послодаваца.

Послодавац је дужан да води и чува евиденцију о радним местима са повећаним ризиком, као и о радницима расопређеним на њима. Осим тога, послодавац је дужан да води и чува евиденције о лекарским прегладима запослених који обављају послове с повећаним ризиком. Другачије поступање паслодаваца квалификује се као прекршај утврђен казненим одредбама Закона о безбедности и здрављу на раду. За учињени прекршај, послодавцу и одговорном лицу код послодаваца, може се изрећи новчана казна у износу утврђеном законом.

Заштита запослених трудница и породиља

У нашој земљи преко 40% запослених чине жене. Оне се данас баве многим занимањима, па чак и онима за које се дуго сматрало да су искључиво мушка. Запослена жена, осим обавезама које има на радном месту, углавном је задржали и све обавезе око вођења домаћинства и подизања деце. Треба имати у виду да се организам одликује одређеним физичким физичким, биолошким и анатомским карактеристикама, које доприносе томе да на одређеним радним местима жена буде више угрожена него мушкарац.

Особености женскиг организма, као што су недовољно развијена мускулатура, слабост лигамената, хормоналне промене везане за менструални циклус, трудноћа и лактација, спречавају жену да се бави тешким физичким занимањима, доприносе лакшем замарању, могу бити узрок неприлагођености на послу, а такође и узрок чешћег повређивања и оболевања.

Труднице и породиље уживају посебну заштиту на раду. Она се обезбеђује ради заштите њиховог здравља и њихове безбедности на раду и у вези са радом, као и ради заштите

материнства, односно детета до одређених година живота. Систем заштите трудница, односно материнства, разликује се од ситема заштите породиља

1) Заштита трудница, односно материнства подразумева примену различитих мера и видова заштите. Према Законо о раду, таквим видовима заштите сматрају се:

- заштита од обављања тешких и по здравље штетних послова;- заштита од прековременог и ноћног рада;- заштита од обављања послова у условима препаспоређеног радног времена.

Запослена жена за време трудноће ужива додатну заштиту, која се обезбеђује у циљу заштите њеног здравља и здравља детета. Таква заштита између осталог, подразумева чињеницу да запослена трудница не моће обављати послове који су, по налазу надлежног здравственог органа, штетни по њено здравље и за здравље детета., а нарочито:

- послови који захтевају подизање терета,- послови на којима постоји штетно зрачење и - посови на којима постоји изложеност екстремним температурама и вибрацијама.

Запосленим трудницама за време прве 32 недеље трудноће не може радити прековремено тити ноћу као би, на основу налаза надлежног здравственог органа, такав рад био штетан за њено здравље и здравље детета. Међутим, потреба за заштитом здравља трудница и здравња детета у последњим месецима трудноће још је већа. Сагласно томе , запослена трудница за веме последњих осам недеља трудноће не може радити прековремено нити ноћу. Запослена трудница за време последњих осам недеља трудноће ни под којим условима не може радити прековремено, нити ноћу. На другој страни, запослена трудница у току прве 32 недење трудноће може радити прековремено и ноћу само под условом да такав рад, по мишљењу надлежног здравственог органа, није штетан за њено здравље и здравље детета.

Запосленој трудници обезбеђује се заштита и од обављања послова у условима прераспоређеног радносг времена. Послодавац јој може изврштити прерасподелу радног времена асмо уз њену сагласност, дату у писаној форми. Ако те сагласности нема, нема ни сулова за прерасподелу њеног радног времена, без обзира на то какве су потребе процеса рада.

2) Заштита породиља обезбеђује се ради заштите њиховог здравља и здравља детета. У питању је заштита која се првенствено усмерава на заштиту и подизање детета. Да је то тако, потврђује и чињеница да поједина права у вези са одсуством са рада ради неге детета и посебне неге детета, уместо запослене породиље, могу да користе и руги одговарајући субјекти, у складу са законом.

Заштита породиља обезбеђује се: а) Остваривањем права на породиљско одсуство и одсуство са рада ради неге детета за прво и друго дете, б) остваривањем права на

породиљско одсуство и одсуство са рада ради неге детета за треће и свако наредно дете и г) остваривањем права на одсуство са рада ради посебне неге детета или друге особе;

Породиљско одсуство и одсуство и одсуство са рада ради неге детета за прво и друго дете - Систем заштите запослених подразумева и правила, односно механизме и инструменте за заштиту жена у вези са остваривањем њихове јединствене и незаменљиве улоге у процесу биолошке репродукције становништва (трудноћа, порођај и материнство). Њихова заштита обезбеђује се и нормама међународног права.

Законом о раду предвиђена је посебна заштита запослене жене за време трудноће, после порођаја и у току материнства до одређеног узраста детета. Поједина права из система те заштите може користити и отац детета, у складу са законом. Сагласно одредбама 94 тог закона, запослена жена има право:

1) на одсуство за рад због трудноће и порођаја ( породиљско одуство), до навршена три месеца од дана порођаја;

2) да породиљско одсуство, на основу налаза надлежног здравственог органа, отпочне најраније 45 дана, а најкасније 28 дана пре времена одређеног за порођај;

3) да по истеку породиљског одсуства одсуствује са рада ради неге детета до истека 365 дана за прво и друго дете, рачунајући од дана отпочињања породиљског одсуства.

Породиљско одсуство и одсуство са рада ради неге детета за треће и свако наредно новореођено дете- Укупно трајање породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета увећава се у случају рађања трећег и сваког наредног новорођеног детета. Наиме, Законом о раду прописано је да запослена жена има право на породиљско одсуство и одсуство са рада ради неге детета за треће и свако наредно новорођено дете у укопном трајању од две године. То право има запослена жена:

1) која је родила двоје деце, а у наредном порођају роди треће дете;2) која је родила једно или двоје деце, а у наредном порођају роди двоје ии више

деце;3) која је у првом порођају родила двоје или више деце;4) која је родила двоје или више деце, а у наредном порођају роди једно, двоје

или више деце.

Запослена жена са трећим и сваким наредним новорођеним дететом има право да по истеку породиљског одсуства (у трајању до навршена три месеца од дана порођаја) одсуствује са рада ради неге детета до истека две године од дана отпочињања породиљског одсуства ( породиљско одсуство отпочиње најраније 45 дана, а најкасније 28 дана пре времена одређеног порођаја).

Треба истаћи да право на коришћење породиљског одсуства у трајању од навршена три месеца од дана порођаја има и запослена жена ако роди мртво дете или ако јој дете умре пре истека породиљског одсуства. Дакле, породиљско одсуство у таквом случајевима траје колико и породиљско одсуство, у другим случајевима, без обзира на то да ли је жена и раааније рађала или нијјје рађала, да ли има деце или их нема и слично. Такво опредељење Законодаваца сасвим јелогично, с обзиром на чињеницу да је жени, у наведеним случајевима, неопходан опоравак од порођаја и бола проузрокованог губитком детета.

Одсуство са рада ради посебне неге детета или друге особе подразумева различите појавне облике. Није резервисано само за запослену жену, као мајку детета, односно мајку особе оштећене церебралном плазмом, дечијом прарализом, или неком врстом плегије или оболелој од миштићне дистрофије и осталих тешких обољења, него и за друге одговарајуће субјекте, зависно од основа по којем се одсуство са рада користи, у складу са Законом о раду. Анализирајући одредбе члана 96-100 тога закона, може се закључити да поводом задовољавања потребе за пособном негом детета или друге особе настају, односно могу настати седећа права:

1) право на одсуство са рада, односно право на рад са половином пуног радног времена, најдуже до навршених пет година живота;

2) право на одсуство са рада у трајању од осам месеци непрекидно од дана смештаја детета у хранитељску, односно старатељску породицу, а најдуже до навршених пет година живота детета, а ако је смештај у ту породицу наступио пре навршена три месеца живота детета- право на одсуство са рада, ради неге детета, до навршених 11 месеци живота детета;

3) право на рад са скраћеним радним временом, али не краћем од половине пуног радног времена;

4) правило на одсуство са рада, уз мировање права и обавеза из радног односа, док дете не наврши три године живота.

Заштита инвалида

Послодавац је дужан да запосленом инвалиду обезбеди послове које према преосталој радносј способности може обављати. Према томе, мора водити рачуна о квалификацијама, стручној спреми, радном искуству, околностима под којим дошло до наступања инвалидности (повреда на раду, професионално обољење, повреда ван посла и слично), годинама живота и преосталој радној способности запосленог инвалида рада, у складу са законом, колективним уговором и правилником о унутрашној организацији и систематизацији послова. Послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који

одбије да прихвати послове који му се, као инвалиду рада, нуде према преосталој радној способности, у складу са законом.

Инвалидима рада, у смислу Закона о раду, подразумевају се запослени код којих је дошло трајног погоршања здравственог стања и озбиљног умањења радне способности. Због таквих промена обезбеђује им се посебна заштита, у складу са нормама међународног и унутрашњег права.

Према ранијем радном законодавству у нашој земљи инвалиди су уживали већи ниво заштите својих права и интереса из радног односа. Међутим, нарастањем економске кризе, она је делимично редукована. И поред тога, она је и данас таква да се инвалиду рада, у извесном смислу, гарантује обављање послова који одговарају њиховој преосталој радној способности. Ако правилником о организацији и систематизацији послова такви послови нису утврђени, послодавац их мора „измислити“, јер је то њихова зконска обавеза, тј. обавеза које се не може ослободити. Супротно понашање се квалификује као прекршај за који се могу изрећи високе новчане казне. Новчана казна за учињен прекршај, по правилу, не изриче се само послодавцу него и одговорном лицу код послодаваца.

Заштита запослених код којих постоји опасност од настанка инвалидности

Посебну заштиту на раду уживају и запослени код којих постоји опасност од настанка инвалидности. Пошто је реч о људима с погоршаним здравственим стањем, веома је важно да се то стање не погорша до нивоа инвалидности. Из тих разлога, послодавци морају водити рачуна о томе да их не распоређују на послове који су штетни за њихово здравље и њихову радну способност, односно који могу довести до наступања њихове инвалидности.

Полазећи од наведеног, Законом о раду прописана је обавеза послодаваца да запосленом код кога је, у складу са прописима о пензијсом и инвалидском осигурању, утврђено да постоји опасност од настанка инвалидности на одређеним пословима, обезбеди обављање другог одговарајућег посла. Очигледно је, да је овде реч о мери која се предузима из превентивних разлога, како би се спречило наступање инвалидности код запосленог. Уместо послова којима се његово здравље нарушава, а његова радна способност смањује, обезбеђују му се послови од којих таква таква опасност не преети. Реч је о обавези које се посодавац не може ослободити. Ако одговарајућих послова нема. Мора их „измислити“, јер се ради о императивној законској обавези.

Под одговарајућим пословима, у складу са Законом о раду, подразумевају се послови који одговарају образовању, квалификацијама, радном искуству, стеченим знањима, вештинама, способностима и другим постенцијалима запосленог. Ради се о пословима које запослени може да обавља с радним напором који не утиче на погоршање његовог здравственог стања, односно на смањење његове редне способности, а који је довољан за остваривање одговарајућих резултата рада.

Послдавац може отказати уговор о раду запосленом ао одбије да прихвати друге одговарајуће послове који му се, у складу са прописима о пензијском и инвалидском осигурању, обезбеђују због опасности од настанка инвалидности на постојећим пословима. Основаност таквог отказа може постојати само у случају да запослени не прихвата обављање послова који одговарају његовим квалификацијама, његовом знању и искуству, његовим способностима и вештинама и његовим годинама живота, под условом да их може обављати и да се процењује да неће угрожавати његово здравље и његову радну способност.

Заштита запослених са здравственим сметњама

Иако се заштита запослених са здравственим сметњама у Закону о раду третира као сегмент опште заштите запослених, чињеница је да се за њу везују стрибути својствени посебној заштити запослених. Пре свега, реч је о заштити која се не односи на све запослене, већ само на запослене са здравственим сметњама. Самим тим, механизми текве заштите нису идентични са механизмима везаим за општу заштиту запослених, без обзира на то што у појединим случајевима између њих могу постојати одређене сличности. Због тога, заштиту запослених са одређеним здравственим сметњама треба сматрати специфичним обликом посебне заштите запосдлених.

Запоселни са здравственим сметњама, утвређеним од стране надлежног здравственог ордана, не може обављати послове који би изазвали погоршање његовог здравственог стања или последице опасне за његову околину. Иао је реч о заштитној норми, о којој првенствено треба брине послодавац, чињеница је да према њој не може да буде равнодушан ни запослени са здравственим сметњама. Пре свега што је она њему посвећена, како би се њеном применом обезбедила ефикасна и трајна заштита његовог осетљивог и делимично нарушеног здравља од штетних услова рада.

Запослени са здравственим сметњама ужива наведену заштиту, без обзира на то како је до њих дошло и шта их је изазвало. Довољно је да оне постоји и да је то утврђено од стране

надлежног здравственог ордана, у складу са законом. Све остало ствар је примене важећих прафила и принципа.

Класификација извора и облика угрожавања на раду

У Правилнику о процени ризика на раду наведено је седам група извора и облика угрожавања, од чега се три групе односе на опасности, а четри на штетности. Критеријум за овакву поделу је карактер последица на човека.

У групу опасности сврставане су:

- механичке опасности које потичу од чврстих делова опреме и уређаја, средства унутрашњег транспорта, опасних материја кје могу изазвати пожаре ии експлозије и итд.,

- опасности које су у вези са карактеристикама радног места, као што су опасне и грубе површине са којима запослени долази у додир, рад на висини или у дубини, физичка нестабилност радног места, штетности услед обавезне употребе заштитних средстава итд.,

- опасности које се појављују коришћењем електричне енергије, могућност дирекног или индирекног додира инсталација и опреме под напоном,могућност пожара ии експлозије електричних уређаја, удар грома, топлотна или електростатичка зрачења итд.

Потенцијал оопасности је да меоже изазвати повреду, привремену ии трајну умањеност радне способности, инвалидитет ии смрт.

Штетности су разврставане као:

- штетности које настају или се појављују у процесу рада, а испољавају се као хемијске, физичке или биолошке штетности, климатске и микроклиматски услови, различита зрачења, и тд.,

- штетности које проистичу из психичке и психофизиолошких напора кои се узрочно везују за радно место и послове које запослени обавља, испољавају се као физичка напрезања, нефизиолочки положај тела, психичка напрезања, одговорнсот итд.,

- штетности везане за организацију рада, рад у сменама, прековремени рад, дан ноћу итд.,

- остале штетности које се појављују на радним местима, као што су штетности изазване од стране других лица, рад са животињама, испод воде итд.

Штетности утичу на здравље и могу изазвати актуелно и хронично болесно стање организма, инвалидитет или смрт.

Као што се из наведене поделе може закључити, основни узроци који доводе до угрожавања могу се разликовати премеа критеријумима порекла (извора) угрожавања. По том критеријуму, угрожавање са једне стране може потицати од места и околине у којој се обавља неки посао- услова на радном месту у смислу физичко-хемијских карактеристика, са друге стране од саме радње ии операције која се изводи да би неки посао био урађен и са стране од друштвеног окружења у којем се обавља рад.

На угрожавање које је у вези са радним местом, између осталог, утичу:

- климатски услови- рад на отвореном ии полузатвореном простору, изложеност временских условима, зависно од годишњег доба, снег, киша, магла, ветар, ниске и високе температуре;

- микроклиматски услови- у затвореном простору, температура, влажност, осетљивост, присуство опасних, штетних или отровних материја, присуство билошких агенаса;

- електромагнетна, јонизујућа и друга зрачења,- механички загађивачи- буква, вибрација, физичке честице у стмосфери,- рад испод земље и воде,- уређеност радног простора, ергономатска прилагођеност опреме и средстава за рад,

примењене безбеднсоне мере на опореми за рад, комуникациони путеви.

Друга група је у вези са врстом рада и непосредном природом свакодневних радних активности:

- физички рад- подизање, спуштање, држање ии преношење терета, кретање у току рада у нивоу, по висини, на косинама, степеницама;

- претежно стојећи или седећи положај;- креативни, интелектуални, административни рад;- понављање истих поперација или радњи, рад у ланицу (покретна трака), рударски

послови;- рад са личном заштитном опремом;

У трећу групу спадају угрожавања чије је порекло у социопсилошком окружењу:

- организација рада,- односи са надређенима и подређенима,- односи са трећим лицима- купцима, клијентима, корисницима услуга, пословним

сарадницима, представницима државних и других органа, медијима,- безбедносна свест и култура.

Оваква подела је изузетно значајна са становништва предузимања мера и надлежности за њихово предузимање. Очигледно је да одређене мере морају предузимати на више нивоа, почевши од нормалног уређивања и прописивања стандарда, преко уважавања безбедносних захтева код пројектовања и израде опреме и средстава рада, испуњавања техничких захтева изградње објеката и изградње радног простора, до непосредне организације посла, безбедносне едукације и развоја безбедносне свести запослених.

Подела јоја има употребну вредност у пракси процене ризика може се извршити према критеријуму природе последица. Тако је општа подела извора и облика угрожавања на оне чија се последица манифестује као повреда- физичка, механичка, и као болест/ оштећење здравља- у морфолошком или/ физиолошком смислу. Крајња последица у оба случаја може бити смрт.

У прву групу спадају једнократна или ктаткотрајна угрожавања која, када се реализују, изазивају примарне повреде у виду посекотине, одране, прелома, нагњечења, опекотине, смрзотине, унутрашњег крварења ии повреде унутрашњих органа. Секударна последица, зависно од врсте или тежине повреде, може бити морфолошка промена и/или функционални поремећај неког органа, што се накнадно може одразити и на укупно здравствено стање, односно довести до оштећења здравља. Оваква угрожавања имају последице на кожу, коштани и миштићни систем, кардио- васкуларни систем, органе за дисање, нервни систем или на друге појединачне органе.

У другој групи огу се разликовати три подгрупе у зависности од начина настанка и временског ртајања последица. Прву подгрупу чине случајеви акутног болесног стања, као последица краткотрајном или једнократном излагању неком биолошком агенсу, изазивачу болести. Болесно стање се одговарајућом терапијом превазилази и обично нема трајних последица по опште стање и функционисање организма. У ову групу спадају и нека краткотрајна дисфункционална стања настала под дејством спољашњих фактора у виду стресних ситуација.

У пракци се дешавају случајеви да се болест јавља као последица краткотрајних излагања штетним утицајима ( отровне или штетне материје, акутно тровање) који доводе до оштећења појединеих органа у мери која битно умањује њихову функцију, а може секударно променити функције и других органа.

Професионалне болести ии болести у вези са радом настају као последица дуготрајног излагања дејствима која доводе до постепеног физичког, психичког или поремећаја функција једног или више органа и укупног здравственог стања. У том случајевима последице се донекле могу остварити, али није могуће потпуно излечење.

Порекло, извори и облици угрожавања безбедности и здравља на раду

Етиологија угрожавања на раду

Закон је у дефиницији одређених појмова дао тумачење:

„Радно место јесе простор намењен за обављање послова код послодаваца (у објекту ли на отвореном, као и на привременим и покривеним градилиштима, објеткима, уређајима, саобраћајним седствима, и сл.) у којем запослени борави ли има приступ у току рада и који је под непосредном ии посредном контролом послодаваца;

Радна околина јесте простор у којем се обавља рад и који укључује радна места, радне услове, радне поступке и односе у процесу рада;“

Овим тумачењима одређене су просторне и временске координате у којима настају повреде и болести на раду и у вези са радом. Физички је простор лоциран на свако место, које одређује послодавац, у којем запослени обавља неки рад у име и за рачун послодавца да би зарадио плату. Временски оквир је стварно време које запослени проводи на раду. Трећа координата је оно чиме су испуњени тај простор и то време. Из тумачења радне околине следи да су то радни услови, радни поступци и односи у процесу рада. У међусобном односу свих параметара налази се узроци повреда и болести на раду и у вези са радном.

У том контексту, врло је битна законска одредница да је радно место пор непосреденом или посредном контролом послодавца. То значи да се рад не може организовати ако радно место није под констолом послодавца. То значи да се рад не може организовати ако радно место није под контролом. Све што се дешава у оквиру радног места и подразумева радне услове, радне поступке и односе у процесу рада мора бити под контролом и одговорност је послодавца. То наравно не искључује одговорност и свих других чинилаца система безбедности и здравља на раду. Генерално посматрано, свако ко обавља неки рад на било ком радном месту је непрекидно изложен могућности да дође до угрожавања његовог здравља и живота. Негативни утицаји неких извора и облика угрожавања су непрекидно присутни и у дужем временском периоду могу изазвати штетне последице, док вероватноћа реализације неких потенцијалних облика угрожавања није константна и зависи од бројних фактора.

За утврђивање узрока који доводе до угрожавања безбедности и здравља на раду значајно је порекло угрожавања. Према том критеријуму, угрожавање може бити природног

порекла, угрожавање које потиче од вештачких творевина и производа људског рада и оно које је у основи нематеријална стварност, социопсихолошке природе.

Могућност настанка, механизама деловања и последице угрожавања чији су извор природне појаве могу се предвидети. Сам настанак природног угрожавања се може избећи. Оно што се не може са сигурношћу предвидети је када, у ком виду и интезитету ће се непосредно реализовати опасност. Међутим, на основу познатог механизма деловања и могућих последица за човека, могу се планирати и спровести мере које ће пружити заштиту када угрожавање наступи. Ако последице природног угрожавања ипак настану, значи да је учињен пропуст, односно да неко у систему безбедности и здравља на раду ниј еиспунио своју улогу као део система, није обавио свој део посла. Ти пропусти могу бити учињени приликом пројектовања и изградње објеката, током експлоатације и одржавања објекта, процењивања ризика, планирања и спровођења мера, птоизводње опреме и средстава за рад, употребе средстава рада и избора опреме и средстава заштите, организације рада, обуке итд.

Вештачки производи људског рада имају мањи или већи капацитет да изазову повреду или болест. Најчешће се при том мисли на опрему и средстава рада, радне машине и инсталације, одређене материје које се појављују као сировине, настају као полу производ или производ за крајњу употребу. Са тог аспекта, запослени су угрожени двојако: док раде, користе неки намештај, опрему, сировине, средства рада и када производе одређене материје- опасне, штетне или отровне.

Повреде на раду, посебно тешке, су често последица кварова, хаварија, акцидената. Мада се у основи ради о изворима који су техничко-технолошке природе, правилно постављен систем управљања, савремене технике и средства контроле одвијања процеса и висока оспособљеност извршилаца на свим критичним тачкама процеса, у високом степену могу смањити вероватноћу настанка таквих догађаја. Систем управљања мора се заснивати на управљању према ризицима у свим функцијама рада, посебно у одржавању.

Независно од извора и облика угрожавања, човек увек има свој иницијални ии накнадни удео у случају настанка угрожавајуће околности или догађаја. Човек својим чињењем ии нечињењем утиче да дође до реализације опасности, односно до настанка повреде ии болести. Тај његов утицај се испољава у различитим видовима. Може бити са намером или без ње, човек може бити свестан или не да мање, више или пресудно утиче на угрожавање. Као најважнији субјект и фактор заштите, човек је увек у ланцу пјава и догађаја који доводе до повреде или болести на раду. Може се рећи да је човек највећи ризик по своју и безбедност и здравље на раду других запослених, што потврђује и анализа Инспектората за рад.

Утврђено је да су најћешћи узроци повређивања:

- „рад на необезбеђеној висини и на непрописно монтираним скалама;- неискоришћење прописаних средстава и опреме за личну заштиту на раду

првенствено рад без заштитног шлема и заштитног опасача.- непримеђивање основних начела организације извођења радова; - одступање од прописаног и утврђеног процеса рада;- непрописана сарадња (координација) учесника у раду;- непропиан рад са опремом за рад;- неоспособљеност ангажованих на раду за безбедан рад; - непотпуно спровођење мера безбедности и задравља на раду на местима рада.“

Наведени примери потврђују да је човек субјект свих ових узрока. Према томе се човек, појединац, посматра као свеукупност физичких, менталних , образовних, вољних и свих других карактеристика.

Предмет овог истраживања се непрекидно односи на рад. Рад обавља човек. То се увек дешава у неком ширем историјском, друштвеном и социјалном контексту, који опредељује самог човека као личност, односе и везе у социјалним контактима, утиче на његове потребе и интересе. Пошто је човек битан фактор узрока, објекат угрожавања и субјект заштите, следи да је то шире окружење пресудан фактор саме појаве, али је познавање конкретног окружења битно и за разумевање узрока који доводе до угрожавања безбедности и здравња на раду.

Бавећи се торијом конфликата Милшиновић Р. Је утврдио да су конфликти историјска и актуелна константа људских заједница, да представљају друштвену појаву перманентно изражену у свим друштвима и на свим степенима њиховог развоја. Друштвени конфликти, историјски гледано, најчешће су се решавали, користећи моћ једне или обе сукобљен стране, применом силе. Значај и утицаја конфликата на заједницу и појединца као члана заједнице, изражен је у ставу да „се моћ јавља као најопштије обележје живота појединца и заједнице, а њен деривант, сила чини инструменталну величину којом се остварују вредности или интереси сукобљених страна“. На глобалном нивоу, моћ и сила су можда више него икада тако отворено и усмерено присутне као начин остваривања вредности и интереса. Пошто конфликти, поред негативних, имају и своје позитивне ефекте, у том светлу треба посматрати и конфликте у области безбедности и здравља на раду.

Као општеприсутна појава, конфликти карактеришу актуелно стање у Републици Србији. При томе је наша земља у двојакој улози: као једна од страна према којој се споља примењује сила заснована на економској, политичкој и свакој другој моћи великих земаља западне цивилизације, у њеној намери да спроведе глобализацију и цео свет ставе у функцију свог добра и напретка, и као поприште примене силе најразличитијих унутрашњих носилаца моћи различитих, супростављених или противречних интереса.

Узроци друштвених конфкилата могу се посматрати из два концептулна полазишта: концепт интереса и концепт вредности. Да би задовољиле своје интересе, груштвене групе веома често, долазе у међусобне конфликте, а интереси су при том основни мотивациони фактор и покретач акције. Вредности, коа посебне друштвене творевине, најшири су оквир и главни орјентир усмеравања понашања појединца и друштвених група. Вредности се појављују као друштвена свест о циљевима који ководе до стања којим се тежи, стање које је пожељно, које представља „идеал“ у погледу будућности у погледу карактеристика и услова живота. Стога, када се говори о узроцима угрожавања безбедности и здравља на раду морају се идентификовати друштвене групе и појединци чији интереси и вредности могу постати предмет конфликта.

Нјазначајнији инструментализовани актер у области безбедности и здравља на раду је држава, односно државна структура. Она формулише вредности и опште државне интересе у овој области, као део опште политике, законом утврђује правни, формира институције, прописује систем и односе унутар њега, успоставља механизме спровођења закона, врши контролу рада и понашања свих других субјеката, на највишем нивоу управља безбедношћу и здрављем. Основе и извори реалне моћи потичу из укупних атрибута државе. Интерес државе је да уреди ову област и на тај начин да постигне задовољавајући ниво безбедности и здравља на раду, како би на тај начин заштитила и допринела квалитету живота својих грађана, смањила последице и трошкове повреда и болести у вези са радом, али и да би у оквиру међународне заједнице стекла референце које омогућавају међународну сарадњу и интеграције.

На другом месту лествице поседовања друштвене моћи су послдавци. Њихова улога као фактора стања безбедности и здравља на раду је двојако значајна. Са једне стране, у складу са својим интересима, они имају потребу за радом ради стицања добити. С тим циљем организују рад, уређују радно место, ангажују извршиоце послова, уређују односе са запосленима у складу са законом, на начин који би требало да им обезбеди дугорочно стабилно и успешно бављење делатношћу. Са друге стране, у извесној мери супростављено њиховим основним интересима, имају обавезу да финансирају и одговорни су за стање безбедности и здравља на раду.

Опредељење законодаваца о материј која је се уређује законом „Овим законом уређује се спровођење и унапређивање безбедности и здравља на раду лица која учествују у радним процесима, као и лица која се затекну у радној окоини ради спречавања повреда на раду, професиноналних обољења и обољења у вези са радном.“ Указује на две друштвене групе. Једна је део структуре организације у којој се обавља рад, а друга група је аморфна, састављена од различитих припадника других организација и друштвених група.

Најбројнији припадници групе лица која учествују у радним процесима су запослени. Тумачење „Запослени јесте домаће или страно физичко лице које је у радном односу код послодавца, као и лице које по било ком основу обавља рад или се оспособљава за рад код

послодавца ради обављања послова кућног помоћног особља; одређује да групу запослених чине сви који по боло ком основу обављају рад; стално запослени, по уговору о делу, по основу менаџерског уговора, ангажованих преко услужних фирми за обављање привремених или повренених послова, или се оспособљавају за рад код послодавца, што укључује ученике и студенте током обављања праксе, приправнике, стручњаке који се по основу специјализације упућују на рад код послодавца. Ова група је у високом степену хомогена, артикулисана, уређена, што значи институционализована. Сви они раде у складу са потребом послодавца и сопственом вољом, у неком су уговорном односу са послодавцем и имају уговором утврђена права и обавезе.

Поред свих ових лица, у радном односу учествују лица која нису у категорији запослени. То могу бити пословни партнери, представници међународних организација, државних органа управе, инспекцијских и других регулаторних и контролних органа, организација и тела, корисници услуга, купци, комитенти. Без обзира на овакву разноликост и разнородност, сви припадници наведених подгрупа имају исти појединачни интерес, који се испољава и као заједнички, а то је безбедност и здравље док су део радне околине.

Оно што разликује ове групе је постојање и начин задовољења групних интереса. Прва група има, поред појединачних, и групне интересе који су институционализовани путем колективних уговора, синдикалних и других организација, удружења и асоцијација. Одатле потиче његова моћ коо стране у потенцијалном конфликту. Код друге групе могу се препознати групни интереси, али они углавном нису формирани као друштвена свест припадника те групе и нису институционализовани. Ова група не поседује заједничке изворе моћи, па је мала могућност да се појави као страна у конфликту, а и у том случају, његива реална моћ је објективно мала у односу на моћ других потенцијалних страна.

Као основни унутрашњи фактори друштва, који се налазе у позадини конфликта, Који делују мотивационо првенствено на индивидуалном, а потом групном и ширем друштвеном плану, могу се издвојити богатство, моћ и друштвени статус. То су вредности које неке групе поседују и желе да их задрже, а други појединци и групе их поатављају као свој циљ и интерес који треба задовољити. Саставни део тих вредности је укупна индивидуална вредност, која укључује и безбедност и здравље на раду. Тако се заштита живота и здравља, као егзисенцијална потреба и вредност по себи, а у контексту безбедности и здравља на раду, транспортује и као саставни део ширих вредносних пројекција. То увећава укупан концепт мотивације и потребу да се задовољи интерес за поседовањем ове вредности. Та мотивација и интерес у принципу су једнако присутни код припадника свих страна птенцијалних конфликата, а интезитет акционе снаге под дејством тог мотива зависи од индивидуалне и друштвене свести, традиције , културе и ширег друштвено-историјског, политичког и економског стања.

Као посредни узроци ширих друштвених конфликата, могу се условно разликовати структурни, политички, економски и културно потенцијални фактори. Структурни

фактори који имају свој одраз на управљање и стање безбедности и здравља на раду, а који су присутни на сцени Републике Србије, су недовољна стабилност државне структуре и интезитет социјалне неједнакости са теденцијом даље поларизације друштва по том основу.

Политички фактори такође доприносе општем неповољном амбијенту за управљање безбедношћу и здрављем у Републици Србији. Период транзиције довео је до стања да је велики део стварности исполитизован, да је најбитније из које партијске средине и опције долази неки захтев или акција. Са тих позиција, приступа се у пракси и сегменту безбедности и заштите здравља. То доводи до отвореног или тихог бојкота ових напора ако потичу од „противничке“ стране, до подела, груписања па и до отвореног међусобног саботирања у менаџерској структури, до фаворизовања по основу политичке припадности приликом ангажпвања екстерних овлашћених институција за поједине послове, штп значајно може утицати на квалитет посла и укупне резултате. Такође, овакво стање демотивишуће делује на основну и најбољу снагу, а то су сами запослени.

Економски фактори можда највише утичу на општу неповољну ситуацију за успостављање ефикасног систаема безбедности и здравља на раду. Сви битни процеси економског кретања последњих двадесет година ишли су линијом која је директно или индиректно негативно утицала на стање и могућност успостављања амбијента за стварање безбедних услова на раду. Са једне стране, негативан утицај се испољава као опште сиромашење друштва и смањење укупне економске основе за улагање у безбедност и здравље на раду. Са друге стране, последица таквих кретања, као што су пад животног стандарда, затварање радних места, стално повећање броја незапослених, смањење могућности за запошљавање и обезбеђивање стабилних прихода, општа неизвесност у погледу решавања основних егзистенцијалних потреба, створили су јак јаз тензије и фрустрације код највећег броја грађана. Превелика понуда и мала тражња радне снаге, као и примарна потреба људи за било каквим послом, потиснула је бригу за сопствену и безбедност других на раду. То је омогућило послодавцима, посебно у распрострањеној пракси рада „на црно“, да практично ученом добијају радну снагу без обзира да ли су задовољени макар минималним захтевима безбедности.

Такво суморно стање безперспективности се манифестује као апатија и безвољност за активизацију људи, или као нарастујући потенцијал за прекомерне и радикалне промене. У оба случаја, то су фактори који негативно утичу на конструктивно и активно учешће запослених у сисему безбедности и здравља на раду.

Пошто је човек у центру пажње, потребно је разликовати угрожавање чињењем или нечињењем. У оба случаја угрожавање се може извршити намерно и ненамерно, а човек може бити свестан или несвестан могућности настајања штетних последица. У пракси се дешавају комбинације свих наведених случаја:

- чињењем- намерно свесно или несвесно, намерно свесно или несвесно- нечињењем- намерно свесно или несвесно, намерно свесно ии несвесно.

Ретки су случајеви да се реализују угрожавања изазвана намером запосленог да се неко угрози. Ако постоји намера, тада се ради о саботажи, диверзији или угрожавање долази као претећа појава криминалног дела чији су актер ван саме организације. Када не постоји намера, може се говорити о случајевима када постоји свест о могућности штетним последицама, али су појединци или групе процениле да до њих неће доћи. У том случају разлог може бити непостојање или постојање одговарајуће процедуре, низак ниво безбедносне свести и културе, недовољна оспособљеност за безбедан рад и неодговарајућа контрола.У случају када не постоји свест о могућности настанка угрожавајуће појаве или догађаја, најчешће се ради о грешци, о томе да извршиоци нису довољно обучени и копетентни за конкретан рад, да обука за безбедан рад није спроведена ии није прилагођена потребама, а контрола не испуњава своју функцију. Према томе, фактори који изазивају људске грешке могу бити генерисане сисемским пропустима или неусаглашеностима и грешке као последица индивидуалних карактеристика појединца.

Tипизација угрожавања на раду

Према начину на који настаје последица угрожавајућег догађаја, могу се разликовати четри типа угрожавања на раду:

1. Угрожавање које настаје физичким дејством. Повреде настају под дејством чврстих или оштрих површина и ивица, гасова или течности под притиском, врућих или хладних материја у било ком агрегатном стању, под дејством електричне енергије, буке, вибрације, светлости. Код овог типа угрожавања, могућ је инвалидитет, тренутни смртни исход или смрт може наступити накнадно као последица повреде.

2. Угрожавање које за последицу има болест или оштећење здравља. Овај тип угрожавања је карактеристичан за рад који се претежни део времена одвија у статичном седећем или стојећем положају, уз неправилан положај тела, рад који подразумева исте покрете са учесталим понављањем, угроженост услед дуготрајне или честе изложености неповољним микроклиматским утицајима (смањена видљивост, електромагнетна зрачења, рад испод земље и воде). Угрожавања која припадају овом типу, ретко могу имати смртни исход као директну последицу.

3. Тровање опасним, отровним или штетним материјама које за последицу има физичка оштећења органа или смртни исход карактеристично је за индустријске послове и послове у којима је карактеристичан свакодневни додир или сметње услед повреде коже, дисајних и гастроинтестиналних органа, органа вида. У

случају излагања мањим концентрацијама у дужем временском периоду или већим једнократним концентрацијама, може доћи до трајне дисфункције појединих органа или хроничних болести, наступања инвалидитета и смртног исхода.

4. Угрожавања која могу изазвати психичке, психосоматске или психолошке проблеме и могу се јавити у свим врстама организација и посла, а извор може бити сама природа посла, социјални и међуљудски односи.

Оваква типизација је корисна са аспекта применљивости приликом процене ризика и планирања мера безбедности и здравља на раду. Тиме се усмерава пажња процењивача на преовлађујуће изворе угрожавања који су типични за различите врсте послова, посебно у привредним субјектима. Она омогућује и стандардизацију приступа и оцењивања (вредновања) ризика. На основу систематизованих искуствених података могу се разрадити технике, методе и инструменти за процену ризика, који би се једнообразно примењивали у свим типичним случајевима. Такви систематизовани подаци могу се употребити и за анализу угрожавајућих догађаја, њихових узрока и последица, на основу којих се могу израдити инструкције и упутства за предузимање превентивних и других мера како би се избегло понављање угрожавајућих догађаја који се могу избећи.

Категоризација и вредновање угрожавања

Да би се извршила категоризација и вредновање угрожавајућих догађаја, потребно је измерити, израчунати ии проценити укупан угрожавајући капацитет неког облика угрожавања. При том се као величина узима најтежи могући сценарио у смислу размера последица- тежине последица и броја угрожених. Сваки појединачни случај се мора посебно категорисати, јер непосредно зависи од броја људи који у редовним условима може бити изложен угрожавајућем дејству.

Према овом критеријуму, могу се по својим карактеристикама разликовати условно четри категорије:

- I категорија- врло тешка

У овј категорији су угрожавања чије би се дејство истовремено одразило на више људи, а последице би биле тешке природе, тешка оштећења здравља, или њихова комбинација и смртни исход.

- II категорија- тешка

У овој категорији су угрожавања чије би дејство изазвало последице код једног ии више људи, са тешким повредама ии оштећењима здравља, без смртног исхода.

- III категорија- седња

У догађајима треће категорије угрожавајуће дејство би захтевало више људи, а последице су дакел повреде ии акутна болесна стања, без трајних последица по организам, која су условила одсуство са посла више од три дана.

- IV категорија- лака

У овој категорији могу настати лаке повреде једног ии више људи, без одсуствовања са посла због повреда.

Друга врста категоризације угрожавања се може извести према критеријуму вероватноће реализације. Вероватноћа поступања угрожавајућег догађаја и штетних последица се не може израчунати и бројно приказати, али се може описно извести ако постоји довољно поузданих искуствених података о сличним појавама. За практичну употребу у овом случају се може условно разликовати пет категорија: вероватноћа 0, мала, средња, велика вероватноћа и извесно наступање угрожавајућег догађаја. Сврставање сваког појединачног догађаја у поједину категорију може е извршити када се одреде границе категорија. На пример, угрожавајући догађај се никада није десио у сличним условима и на сличним пословима, дешава се негде једном годишње, или више пуда годишње, десио се једном ии више пута на конктетној локацији и на истом радном месту и слично.

На овај начин изведена категоризација и вредновање појединих категорија указују на степен озбиљности безбедносног проблема,што се директно одражава на вредновање ризика, приоритет, хитност и правац решавања проблема, као и на обим мера приправности ако се угрожавајући догађај ипак догоди. За специфичне случајеве и потребе могуће је разрадити селективнију и диференциранију категоризацију комбинацијом више критеријума и показатеља.

Систем упарављањса као угрожавајућа околност

Према одедбама Закона о безбедности и здрављу, рад на радном месту се не обавља у ситуацији у којој је сасвим извесно наступање угрожавајућег догађаја који за последицу има смрт, болест ии тешку повреду. Вероватноћа наступања тешког догађаја је од 0 до 99%. Без обзира на вероватноћу, ако догађај наступи, вероватноћа настанка последица је од 0 до 100%, док се тежина насталих догађаја може показати у распону од 1 до 100% до најтеже могуће последице таквог догађаја. Разумљиво је, а то су и захтеви еврепског и домаћег законодавства, да се предузимају превентивне мере којима се вероватноћа настанка угрожавајућег догађаја и стапен насталих последица смањује и тежи нули. Од

нивоа адекватности и ефикасности применљивих мера зависи до кеоје вероватноће је стигло.

Систем безбедности и здравља на раду успоставља се са цуљем да се сваком запосленом створе услови рада у којима су опасности потпуно избегнуте или смањене на разумну и прихватљиву меру. Он истовремено треба да обухвати читав процес, од идетификације извора и облика угрожавања, процењивања ризика, до планирања и спровођења мера, уз одговарјуће управљање тим системом.

Систем који је нормативно порописан Законом о безбедности и здрављу на раду пројектован је по угледу на системе у развијеним земљама Западне Европе. Утицај тих земаља у формирању европског законодавства је био пресудан, тако да је правни оквир Европске уније заснован нааа историјском наслеђу, искуству, радној култури, обичајима и пракси најразвијенијих земаља. То искуство, наслеђе и достигнут степен укупних друштвених услова у Србији је у великој мери различито.

Основа за извођење таквог, успешног и деценијама развијеног система, у Србији нема све полазне претпоставке да би такав систем био спроводив и ефективан. У првом реду се то односи на радну културу, безбедносну свест, али и на укупни државни капацитет да обезбеди спровођење законских обавеза и финансира увођење таквог система. Он се може прописати, могу се формирати одговарјуће институције, али се не може очекивати његова функционалност и ефективност, бар у неколико наредних година. Док траје увођење таквог система, поред несумљивих резултата који се постижу и који ће сигурно ићи узлазном линијом, могу се очекивати пратећи негативни ефекти.

Објективна немогућност да се испуне све законске обавезе, ствараће климу да закон није баш „јако обавезан“, да су рокови и обавезе предмет дискриминације и договора. Почетни врло велики одјек који је изазвао Закон о безбедности и здрављу на раду, првенствено у сфери привреде, већ на почетку нија дао очекиване ефекте. Није било довољно стручног кадра који је испуњавао да врши процену ризика на радном месту. Услов еј био положен стручни испит пред комисијом Министарства рада и социјалне политике, а било је потребно доста времена да ова активност узме маха. Медицина рада, уз сву медицинску стручност, није у почетку имала кадровских, организационих, информационих и других услова да преузме улогу коју би требало да остварује у том систему. Још увек има различитих приступа и тумачења улоге медицине рада у процесу процене ризика. Инспекција рада такође није правовремено имала све инструменте за ефикасно остваривање своје улоге у процесу процене ризика, а у пракси се јављају различита виђења и тумачења шта и на који начин треба и може бити домет акта у процени ризика и шта може бити предмет контроле. То се види и из Извештаја Инспектората за рад за 2009. годину. Уз извођење бројних проблема и статистичких података којима се илуструје стање, посебно је значајна оцена да је, мада је знатан број послодаваца донео акт о

процени ризика на радном месту у раној околини, не само изостао очекивани резултат у смислу смањења броја повреда и оштећења здравља, већ је тај број исти или већи.

Закон је увео институт „лице за безбедност и здравље на раду“ као обавезну новину за сваку организацију која има преко 10 запослених. То је још више превазилазило могућности послодаваца да запосле такве извршиоце, па је примењена друга законска могућност да се ангажује предузетник ии правно лице са чиценцом. То је створило два нова проблема, са једне стране није било довољно таквих субјеката са лиценцом, а много је важније што се на тај начин, у делатноситима у којима су нарочито истражене опасности, не могу у довољној мери реализовати законске обавезе које то лице има ако се не борави свакодневно у средини где се обавља радни процес. Међутим, да друге стсране, у великим привредним субјектима именовање лица за безбедноср и здравље нараду је потпуно излазило из оквира система и праксе управљања, с обзиром да је законом прописана самосталност у раду и директна одговорност послодавцу (другим законима је дефинисано ко је послодацан). То је на тај начин једноставно неспроводиво у великим производним услужним и трговачким субјектима, државним устрановама и институцијама.

Делокруг рада и одговорнос тог лица у великој мери су обављале постојеће службе, па је у пракси дошло до сукоба надлежности и функционалних проблема. Проблем представља крута обавеза да то лице непосредно прати и контроише извођење свих опасних радова, што је сасвим исправно када послодавац обавља посао на једном месту. Бројни су привредни субјекти који са неколик десетина запослених истовремено обављају опасне радове на више колација које могу бити удаљене и по неколико стотина километара. У таквој ситуацији, акда би се потпуно поштовао Закон, и када би се примењивале све његове одредбе, неки радови не би смели да се изводе, или би се Закон кршио па би се радови изводии бед надзора, а лице за безбедност и здравље на раду би, поред послодавца, у случају повреде на раду при извођењу тих радова могло и кривично да одговара.

Закон је установио право запослених да бирају свог представника или формирају одбор за безбедност и здравље на раду. У срединама у којима су развијене синдикалне организације, ова новина је прихваћена, али у пракви она се своди у великој мери на средство притиска синдикалних руководилаца на руководство ради постизања неких других циљева, а не на квалитативно постизање нивоа безбведности и здравља. У привредном сектору, страх до губиткарадног места као извора прихода, углавном спречава запослене да оствае своја законска права, да се изборе да послодавац испуњава своје обавезе и да заједно са њим активније учествују у стварању безбедних и здравих услова рада.

Све је то довело до ситуације да су у многим срединама обвезе формализоване, спроводе се да би се било како одговорило законским обавезама, а резултати таквог рада не обезбеђује очекиване резултате у погледу подизања нивоа безбедности и здравља на раду.

Управљање безбедношћу и здрављем на раду се може посматрати и успешно успоставити само као део укупног система управљања. Ако тај процес није заснован на теоријским основама и применама добре праксе, прилагођен организацији и успостављен у целити менаџмент структуре, тада се ни управљање безбедношћу и здрављем на раду нема потребан оквир у којем може доћи до изражаја и дати прве резултате. То у пракси значи или да је био функционалан, који није примерен условима у којима треба да функционише, али је успостављен систем примерен тим условима, али еј неодговарајућим потребама заштите од конкретних извора и облика угрожавња. У оба случаја то је фактор који представља доддатни извор угрожавања безбедности и здравља на раду, било да нису правилно процењене мере које треба предузети, или да због услова у ширем смислу, нема могућности да се спроведу утврђене мере. Може се рећи да такав систем генерише угрожавајуће појаве и ситуације, генерише шири контекст услова у којима се појављују појединачни угрожавајући догађаји.