, . (1930-2004). , , . , - , . - , , . , , . , . . , , 1967. 1970. . . (). , . , (+1938), : , , , , , . , , , , . . : , , . . , . , . , , . , , . . , , , . , ; . , , . : . , , . , : , . : . , , , , , ( : ?). , , . , : , , , . , , , . . , . ; , . , , . : , . . ( , , , ). , , . , , . ? , . , , . , arhe. , . Arhe , -, -, . : , . , . : fisis, eidos, telos, energeia, theos, anthropos, , actus purus, ratio , fernuft () , , . , arhe . , , . . , , . . , , . , , . , . , , , , . , - ., , , . ? , . , , , . , , , , . , , .: , . : , . , . , , . , , , . . , . . : . : . . , , . : . , . , , . , . . . . , . , . . , . , , . . , , . , , , , , , . : . , , . , . . . , . , . , , , . . , , , , , , . , . ? : , . , . , . . . , : , . , , , . , . , , , . ? , , . . , , , , , . , , , . . difference. . , , , . , . . , , . . , . , , . , , . . , . . , . difference. . , , . . , . , ; . differnce. , . . , , . Differe difference, . , . , . . , , . , , , . ., , , , , , . . 25 , , , . . , . . , ., , , , , . , , . , , , , . , , , , , , , . : , . , . , . , . , , . , . , , . . , , , . , . . : , , , , , , .

?

, : , -, . , , : , , , , . , . , , ( ) , . , . , , . , , , , . , , , , , . , , , , , . . , , .

?

, . ( ). , , , , , .

- ?

, . , , , . , - , . Sitz im Leben .

( ) ?

( , , .)

, . , : . , , , , , . , , . ?

, , . , , . , . , , . , , . , , , . , , ., , .

?

, . , , ( ). , , ."Ja se trudim da shvatim iz kojih deliminih i idiosinkratinih stanja se moe izvesti problem Sokrata: njegovo izjednaenje razuma, vrlina i sree. Ovim apsurdnim uenjem o njihovoj istovetnosti on je uspeo da oara svet: antika filozofija nije se vie mogla toga osloboditi..." (Nie, 1972, str. 314.)

Filozofska tradicija u koju spada i strukturalistika misao nije mogla da odoli izazovu u kojem su se iskuali mnogi, a to je da se jednom zauvek stane na rep neuhvatljivim pojmovima istine i znaenja. Re je o tome da su neki strukturalisti pokuali da uspostave hijerarhiju znanja i vrednosti, kako bi ovi apstraktni entiteti imali svoje ureeno znaenje dostupno svima koji se njima koriste, na jedan jedinstven nain. Meutim, teak je proces ureivanja takvog jedinstvenog znaenja, budui da se svaka nova filozofska kola javljala sa novim predlogom, optuujui svoje prethodnike za neuspeh pod uticajem spekulativne metafizike. Strukturalizam je, vaei za jedan od najuspelijih pokuaja na ovom polju, tvrdio da je uspeo da prevazie sve metafizike bolesti prisutne od Kanta do Huserla, i da se konano pribliio univerzalnom obrascu koji je mogue primeniti u svim oblastima drutvenih nauka. Odjek njihovog dostignua je bio toliki, da se pojavila posebna strukturalistika knjievna kritika ija je teorija u svom naelu drala do toga da otkrije istinsku prirodu knjievnog teksta. Kristofer Noris navodi primer Donatana Kalera, autora knjigePoetika strukturalizma "valjanog" vodia kroz sloenu strukturalistiku misao. "Teorija bi sa Kalerovog stanovita bila potraga za nepromenljivim strukturama ili formalnim optostima u kojima je oliena sama priroda ovekove inteligencije. Knjievni tekstovi (kao i mitovi, muzika i drugi kulturni artefakti) otkrivaju svoje znaenje pred jednom vrstom analize koja ima vrstu racionalnu osnovu jer stremi ni manje ni vie no jednom sveobuhvatnom objanjenju ovekove misli i kulture." (Noris, 1990, str. 18-19.) ta je zajedniko ovako koncipiranoj knjievnoj kritici i strukturalistikoj doktrini imajui u vidu njen nastanak u lingvistici Ferdinanda de Sosira? Naime, Sosir se sloio da predmet lingvistike analize treba da bude jezik (langue) kaosistem ili struktura znakova koji izraavaju ideje, a koji svoje znaenje ostvaruju tek u meusobnoj interakciji. Meutim, ono to je sam Sosir priznao (a ta je bilo na meti dekonstukcije) je tzv. iva re (parole) koja se menja, a da bi se ona razumela u jednom istorijskom trenutku potrebno je prouavati ono to je u jezikunepromenljivo a to je struktura jezikih znakova. I upravo to nepromenljivo, kao krajnja konsekvenca strukturalizma koju nalazi knjievna kritika, je daleki odjek Platonove teorije ideja sveprisutne u tradiciji zapadnog miljenja.

ak Derida je jedan od retkih filozofa koji problematici kojom se bavi, ne prilazi utabanim stazama svojih prethodnika, da bi se u filozofiju upisao kao pripadnik neke kole. On se bavi problemom jezika, ali ga je teko svrstati u tradiciju filozofije jezika, s obzirom na to da njegovo pitanje: "ta ako je filozofija samo jedna vrsta pisanja?" estoko uzdrmava bilo koju filozofsku tradiciju. Gotovo svi njegovi savremenici bi se pobunili protiv ovakvog shvatanja filozofije, smatrajui da jo uvek ima nade za poslednju filozofsku reinterpretaciju postojeih reinterpretacija, ne bi li se dolo do velike bezvremene, samopotvrujue istine. "Kantovska tenja da se filozofija dovede do kraja reavanjem svih njenih problema, tako da sve doe na svoje mesto, i Hajdegerova tenja ka spokojstvu i neskrivenosti jedna su te ista stvar. Filozofsko pisanje, za Hajdegera kao i za kantovce, ima za svoj cilj ukidanje pisanja. Za Deridu, pisanje uvek vodi novom pisanju, a ovo opet novom kao to istorija ne vodi Apsolutnom znanju ili Konanom obraunu, ve novoj istoriji, a ova opet novoj. Vizija istineFenomenologije duhakao onog do ega se dolazi reinterpretiranjem svih prethodnih reinterpretacija reinterpretacija, jo uvek oliava platonovski ideal Poslednje tj. konano prave reinterpretacije. Derida eli da ouva horizontalni karakter Hegelovog shvatanja filozofije bez njene teleologije, usmerenosti i ozbiljnosti." (Rorti 1992, str. 215.) Averziju prema pismu (ili tekstualnosti) kao prema neem drugorazrednom u odnosu na govor, koju je Derida nanjuio kod Sosira, on kasnije ita i kod drugih filozofa, nalazei gotovo itavu zapadnu filozofiju protkanu ovim dualizmom. U pitanju je primat glasa kao metafore istine i samoprisutnosti, u odnosu nadrugostepene, beivotne emocije pisma. Navodno se jasno razumevanje smisla ostvaruje tek u zvuku, a pismo, budui da je viesmisleno, sakriva ovu samoprisutost, i dodeljuje mu se poasno, drugo mesto. Derida istupa iz ovog zaaranog kruga dajui primat upravo pismu, za koje smatra da je preduslov jezika, i da je ono vanije od govora. "Pismo je za Deridu slobodna igra ili element nestalnosti u svakom sistemu komunikacije. Upravo njegove manifestacije izmiu samosvesti govora i varljivom oseaju nadmoi pojma nad jezikom. Pismo je stalno pomeranje smisla koje upravlja jezikom i zauvek ga ostavlja van domaaja postojanog, samopotvrujueg znaenja." (Noris, 1990, str. 48) Derida gleda na pisanje kao na ono to je zajedniko svim piscima bili oni filozofi, knjievnici ili kritiari. Za njega ne postoji poredak koji se toboe podrazumeva izmeu "dobrog" i "loeg" pisma, po kome pravo na prvo imaju tzv. prirodni pisci filozofi i knjievnici koji su osetili taj boanski upis u srce i duu. Po ovom shvatanju loe pismo uvek pripada njihovim komentatorima i interpretatorima od kojih je istina dvostruko udaljena oni gledaju tek odraze senki na peinama. Po istom strukturalnom modelu, koji nastoji da raskrinka Pol de Man, postoji dobra i loa kritika, po kojem je dobra kritika uvek usmerena ka tome da u knjievnom delu prepozna delove u kojima je prisutan deo boanske sutine. Ni Derida, kao ni De Man ne prihvataju ovu hijerarhiju zbog toga to ne smatraju da su tekstovi neka spremita gotovih pojmova, ve odskona daska za nove tekstove, i pre svega delatnost. Nijedan tekst nije dobar tj. uspeliji od onog koji, komentariui neki prethodni tekst prelazi u slobodnu igru sa njim, bilo da ga tumai ili koristi njegov jezik otvarajui neku temu o kojoj originalni autor nije mogao ni da sanja.

Deridina strategija dekonstrukcija, koju je on primenjivao na filozofske tekstove, je nala plodno tle i u ostalim knjievnim tumaenjima. Odbijajui da prihvati postojanje gotovih injenica u jeziku, on je ovom metodom nastojao da prui otpor svakom ustaljenom konanom znaenju u tekstu. Poto je strukturalistika metoda teila optem obrascu po kojem bi strukture znaenja odgovarale nekom transindividualnom mentalnom sklopu, a po kojem bi se mogli prouavati svi kulturni sistemi a ne samo jezik, Derida je u njoj prepoznao tendencije koje je ispoljavala zapadna metafizika prisustva i filozofija znaenja. Stara preutna pretpostavka da se navodno u glasu ostvaruje veza izmeu zvuka i smisla po kojoj se istina saznaje neposredno, jasno i razgovetno, u Deridinom itanju tekstova izlazi na videlo. I zbog toga je dekonstrukcija pre svega samo delatnost itanja koja izvodi konsekvence jednog teksta do kraja, bez pretenzije da postane jo jedan "-izam", sa kojim e moi olako da se manipulie tako to e mu se, kao terminu, nai pogodno mesto u nekoj odreenoj metodi.Differanceje termin-orue u Deridinoj slobodnoj igri dekonstrukcije, koji zbog pogrene ortografije dovodi u zabunu u pogledu njenog znaenja (kod nas je prevoen kao rAzlika, raz-lika). Ono gde se Derida slae sa Sosirom jeste da jezik poiva narazlici(to je jedno od moguih znaenja ovog termina), ali se ne slae da je konano stvaranje znaenja pojma ono emu treba teiti, pa zato Derida predlaeodlaganjeznaenja (jo jedno od moguih znaenja reidifferance), ne bi li sam pojam uvek ostao sposoban za dopunjavanje.

Nain na koji Derida primenjuje svoju dekonstrukciju prisutan je u njegovom itanju Rusoa i Levi-Strosa. Moda je ovde zgodno naglasiti Nieove misaone avanture (kao one s poetka ovog teksta) koje nalazimo u ovoj Deridinoj dekonstrukciji. Naime, Nie, duboko razoaran u vladavinu razuma u filozofskoj tradiciji koju su nametnuli Sokrat i Platon, a koja za svoj cilj ima istinu, na neki nain dekonstruie filozofske tekstove svojih prethodnika, i nalazi da je dijalektika metoda stizanja do istine, zapravo prikrivena retorika vetina ubeivanja. Zanimljivo je to to su se navodno retorikom bavili sofisti Sokratovi sagovornici, koji na taj nain nisu mogli otkriti istinu, jer navodno nisu poznavali dijalektiku. Ono to Nie ita je to, da je Sokrat zapravo najvei retoriar od svih, i da zbog toga trijumfuje u svakom Platonovom dijalogu, a da celokupna zapadna metafizika zapravo nije nita drugo ve prikrivena retorika. Za Nieovo je itanje karakteristino to to tumaenju teksta pristupaiznutra, tj. koristi glavne pieve argumente da bi izvrnuo smisao koji on namerava tekstu da da. Takvo je i Deridino itanje Rusoa u njegovoj knjiziO gramatologiji. Protivstavljujui prirodu i kulturu, Ruso istie govor kao izvorno mesto jezika. Pismo je pokazatelj izvetaenosti i izopaenosti civilizacije sa kulturom na elu, naspram prirodnog stanja ljudske dobrote. Isti dualizam se pokazuje i u Rusoovom tumaenju muzike gde ono to u jeziku predstavlja glas, u muzici predstavlja melodija, a gde je pismo ekvivalent harmoniji. Derida smatra da primat govora u odnosu na njegovopasni nadomjestak pismo, Ruso u svom tekstu uopte ne dokazuje, nego se trudi da jednom retorikom potvrdi staru tezu zapadne metafizike (ili mitologije) boijeg prisustva. "Bog jest ime i osnova onog to omoguava apsolutno isto i apsolutno prisutno znanje o sebi. Beskonano poimanje Boga drugi je naziv za Logos kao prisustvo po sebi, od Descartesa do Hegela, usprkos svim razlikama koje razdvajaju razliita mjesta i trenutke u strukturi ovog doba. Logos dakle ne moe biti beskonaan i prisutan po sebi, on moe postati samonaklonost samo pomou glasa, tj. poretka oznaitelja kojim se subjekt vraa u sebe izlazei iz sebe, ne uzimajui izvan sebe oznaitelja kojeg izraava i kojim se istovremeno slui. Takvo je iskustvo ili svijest glasa: razumijevanje govora. Ono se doivljava kao iskljuenje pisma, tj. pozivajui se na "izvanjsko", "osjetilno", "prostorno" oznaitelja koji ukida prisustvo po sebi. U ovom dobu metafizike dakle, Rousseau je nedvojbeno jedini ili prvi redukciju pisma uinio temom ili sustavom itavog doba." (Derida, 1976, str. 134.) Derida kod Rusoa prepoznaje sklonost ka fonocentrizmu, istu onu koju je naao i kod Sosira, a koja svoje poreklo nalazi u logocentrizmu zapadnoj metafizici kojaoseanje bitka odreuje kao prisustvo. Dekonstrukcija se ogleda u nainu na koji Derida pokazuje nedovoljnost Rusoove retorike da pokae zato govor ima primat u odnosu na pismo, zato je kultura samo dekadentni oblik prirodnog stanja, i na koji nain nas jetaj opasni nadomjestakotrgao od prirodne punoe bitka u naem govoru.

Moda je u nekoj meri savremenija Deridina dekonstrukcija Levi-Strosovog teksta, u kojem Levi-Stros primenjuje strukturalistiku lingvistiku metodu da bi dokazao da razliitosti koje deluju na povrini ljudskih kultura zapravo imaju isti obrazac ispod te povrine tj. na apstraktnom nivou, a da je strukturalistika metoda primenljiva i u analizi mita, obiaja, religije i kompletno celog kulturnog ivota bilo kog naroda. Tako on razvija vrstu antropologije tzv. strukturalna antropologija, provodei vreme u jednom plemenu koje se zove Nambikwara. Uivajui u lepoti istote njihovog naina ivota Levi-Stros otkriva uzroke nasilja koji se pojavljuju u ovom plemenu. Za to je opet (kao i u Rusoovom opisu prirodnog stanja) krivo pismo kao vesnik civilizacije koja je njima strana. Levi-Stros tvrdi da nevinost ovog stanja naruavaju reakcije Nambikwara na pismo, koje se ogledaju u tenji ka politikoj moi i dominaciji. Konsekventnim strukturalizmom se da zakljuiti da Levi-Stros u Nambikwarama vidi prirodno stanje bilo koje drutvene zajednice, koja bi, da je samo uspela da izbegne civilizacijske zamke poput pisma, ouvala nevinost svog prirodnog stanja. Meutim, Derida je sumnjiav u pogledu logike ovog zakljuivanja. On nalazi mesta na kojima sam Levi-Stros nije dosledan svom izvoenju zakljuaka. Jedno od njih je sluaj kada Levi-Stros nabraja kako nasilje pisma sa sobom nosi klasifikacije i sistem imenovanja. Izgovoriti neije lino ime unutar ovog plemena je strogo zabranjeno, pa kada vragolasta deca ele da kre pravila, ona etnologu otkrivaju imena svojih drugova. "Ono to pogaa zabranu jest in koji ono to funkcionira naziva vlastitim imenom. A ovo funkcioniranje jest sama svijest. Vlastito ime, u obinom svjesnom znaenju jest oznaavanje pripadnosti i lingvistiko-drutvena klasifikacija. Isticanje zabrane, velika igra objave i isticanje 'vlastitosti' ne sastoje se u otkrivanju vlastitih imena, nego se radi o podizanju zastora koji zakriva klasifikaciju i ovisnost u sistemu lingvistiko drutvenih razlika." (Ibid., str. 134.) Levi-Stros je imao nameru da dokae kako pismo u prirodnoj plemenskoj svesti nema nikakvog mesta, ali Derida tzv. dekonstrukcijom dokazuje da ne samo to se pismo uvek ve nalazi unutar jezike strukture ak i u osvitu plemenske svesti, ve i to da je sam Levi-Stros na to ukazao svojom nevetom retorikom.

Ono to se uinilo zgodnim nekim savremenim amerikim knjievnim kritiarima (D. Hartman, Hilis Miler, De Man) jeste upravo Deridina dekonstrukcija, i oni su pomou nje uvideli neogranienost broja moguih tumaenja knjievnih dela manje metodu a vie slobodnu igru znaenja, kako je to i sam Derida naglaavao. Naime, oni su se zalagali za slobodan stil kritiara koji ne bi bio okovan starim naelom izjednaavanja kritike i teorije sa ciljem da se otkrije odreeni smisao knjievnog teksta. Ohrabreni zakljucima Deridine analize da nema strogih granica koje razdvajaju, kako filozofiju od knjievnosti, tako ni knjievnost od kritike da su svi ovi "anrovi" u prvom redu zapravo tekstovi koji omoguavaju nove tekstove itd. kritiari, predstavnici dekonstrukcije su proirili kritiki diskurs smatrajuidobromkritikom onu koja sama sebi dozvoljava povremene izlete u knjievnost. Nema vie podreene uloge knjievne kritike u odnosu na knjievno delo jer nema vie traganja za transindividualnim zajednikim sudom ostaje samo delatnost pisanja. Jedan od najdoslednijih sledbenika dekonstrukcije je knjievni kritiar Pol de Man koji u potpunosti prihvata Deridino potiranje starih hijerarhija: odnos govor / pismo i odnos filozofija / knjievnost ne postoji primat onog prvog u odnosu na ono drugo. U tom smislu ne postoji ni primat stvaralakog u odnosu na kritiki jezik. De Manova dekonstrukcija se sastoji u tome da pokae kako su najsjajnijiuvidiautora nekih knjievnih tekstova (ili tekstova o knjievnosti) esto povezani sa nekom vrstomslepilanjih samih (Blindness and Insightje naslov koji je dodelio svojoj zbirci eseja). Radi se o tome da, npr. knjievni kritiar, kada pokuava da "demistifikuje" jedan knjievni tekst da bi itaocu otkrio organizovani poredak pievih misli (sistem), on zapravo mistifikuje isti, tako to se trudi da otkrije "pravo znaenje" teksta, koje u tekst sam unosi. "Kad moderni kritiari smatraju da demistifikuju knjievnost, u sutini tada knjievnost njih demistifikuje. Meutim, poto se to nuno dogaa u obliku krize, oni su slepi za ono to se odigrava u njima samima. U trenutku kada tvrde da su se oslobodili knjievnosti, knjievnost je svuda oko njih; ono to oni nazivaju antropologijom, lingvistikom, psihoanalizom, nije nita drugo nego knjievnost koja se ponovo pojavljuje kao glava hidre, upravo tamo gde se verovalo da je savladana." (De Man, 1975. str. 53.) De Man razlikuje dva naina itanja knjievnog dela: jedno je naivno a drugo dekonstruktivistiko itanje. Na naivno itanje on gleda kao napredaju bez otpora pred normativnim patosom ili etikom prinudom, a dekonstruktivistiko itanje je kritiko razumevanje koje, kroz proces stalne samokritike dozvoljava znaenju da se otvara, ali koje mu putem odlaganja nikad ne dozvoljava da se otvori. Ova argumentacija kao da samo naginje metafizici prisustva koja je po miljenju dekonstruktivista utemeljena na retorici, ali po De Manu vetina reitosti, jednom otkrivena kao sveprisutna u knjievnosti, nikada i ne treba da napusti ovu oblast, nego u kritikom razumevanju, kako ga on shvata, mora ostati otvorena. Nie je po njegovom miljenju najvei meu filozofima poto je uvideo ovu povezanost teksta i retorike, i priznaje da se njome slui, a filozofija je tim slabija od knjievnosti ukoliko ovu vezu (a samim tim i nain kojim se filozofija pie) ne uvia. De Man naglaava znaaj dvosmislenosti koja prati ne-kritike tekstove, a sa kojom treba itati i kritike, poto ih ovi sadre. Njegova opaska da kritiarikazuju neto to nemaju nameru da kauzvui, u najmanju ruku kao pomodarska ludorija ako se nema u vidu da De Man kritikim tekstovima oduzima nauni karakter u tradicionalnom sistematskom i metodinom smislu, a nudi novi dekonstrukcijski, po kome kritiar moe biti svestan da njegova tvrdnja moe imati mnoga znaenja. Moda je ovo malo udna zamisao, ali dosledna dekonstrukcija koja se ne zatvara u teoriju, ve otvara polje novog tumaenja ima veliki odjek, kako meu kritiarima, tako i meu kritiarima kritiara.

Ovako bi izgledalo jedno od doslednih sprovoenja Deridine dekonstrukcije, i ova struja koju Riard Rorti naziva "jaki tekstualisti" praktikuje odluno pogreno itanje zarad postizanja svog cilja (tj. naina na koji e tumaiti tekst), ne zanimajui se za to ta je bila osnovna namera teksta i njegovog autora. Za razliku od njih, "slabi tekstualisti" (manje dosledna struja dekonstrukcije) smatraju da svaki tekst ima svoj poseban kod koji treba deifrovati, otkriti. Zajedniko im je naputanje pretpostavke tradicionalne kritike, po kojoj bi se nekim sveobuhvatnim zajednikim renikom moglo objasniti o emu govore razna knjievna dela, ali razlika izmeu ova dve struje tekstualista jeste velika. Upravo uotkrivanjuza koje se slaba varijanta zalae, samim tim postajui rtve stare metafizike prisutnosti, ona traga za metodom kritke koja bi otkrilapravuprirodu teksta, a koju je smosamiotkrili. I upravo slabi tekstualizam ima tendenciju da ozbiljno shvati Deridinu izjavu da nema niega van teksta to nije tekst ili De Manovu igru da je filozofija samo knjievnost. Jaki tekstualist ne pravi razliku izmeu otkrivanja i stvaranja, pragmatistiki smatrajui da ona nije korisna, i da su svi renici ostvareni u metodi prolazni. "Jedino to vredi u izreci da tekstovi na neto to nije tekst, samo je stara pragmatistika tvrdnja da se bilo koja specifikacija referenta moe nai u nekom reniku. Na ovaj nain se, ustvari uporeuju dva opisa jedne stvari, a ne opis sa stvarima po sebi. Ta tvrdnja je samo proiren oblik Kantove krilatice da su "opaaji bez pojmova slepi", to je samo rafinirano ponavljanje Berklijevog odreitog stava da "nita ne moe biti kao ideja osim ideje". Ovo su samo varljivi naini da se kae da neemo ugledati stvarnost istu, bez maske, ogoljenu. Tekstualizam nema nita da doda ovoj tvrdnji izuzev nove varljive slike slike sveta koja se sastoji od svega napisanog pomou svih dosad korienih renika." (Rorti, 1992, str. 295) Zakljuak je da se dekonstrukcija moe posmatrati kao novo mono metafiziko oruje koje je dokazalo da je sve tekst, ili kao na nain oslobaanja od starih predrasuda zaokruenih u pitanju "ta je pesnik hteo da kae?" Rorti smatra da je jaki tekstualizam zanimljiv jedino ako izbegava zamku fanatinosti slabog, i ja se sa njim slaem. Ako, kontrasta radi, na primeru iz vizualne umetnosti, podstaknut teorijskim psihoanalitikim tumaenjem gledam filmAlien 3, i nalazim u njemu itavu jednu simboliku koja se tie problematike feministikog diskursa (uljez kao metafora mukog fantazma o tajni ene, i enska borba da se fantazam eliminie), ja neu tvrditi da je to bila namera autora, niti da je to obavezan nain da se shvati struktura filma. Ja u prosto ukazati na mogue tumaenje (bilo onoodluno pogreno itanjeili ne) da bi film bio zanimljiviji odnaivnog, realistinog tumaenja kao borbe izmeu dobra i zla.

Ispostavlja se da je jedina dosledna dekonstrukcija zapravo ona koja je nedosledna, tj. ona koja ne shvata sebe ozbiljno. Ako je dijalog sve to moemo tekstom postii, onda dekonstrukcija i ne treba da tei tome da se univerzalizuje kao metoda, kao to ni sam Derida ne eli da nauka gramatologije postane nekom novom filozofijom. Zahtevati to bi znailo teiti poslednjem od poslednjih komentara, to bi na kraju bilo besmisleno. Ali upravo je dekonstrukcija skrenula panju na to da ne treba traiti poslednju Re, bar kada su drutvene nauke u pitanju. Nije prva a verovatno ni poslednja koja zastupa ovo miljenje, ali je u jednom smislu vrlo genijalna. "Deridu stalno opsedaju pitanjem: 'Kakvi su vai argumenti za tvrdnju da tekst ne referira ni na ta to i samo nije tekst?' Derida nema posebno zanimljiv argument, jer se ne dri pravila kao njegovi oponenti. On nastoji da izmisli neka nova pravila. Nedostatak ozbiljnosti naprosto je odbijanje da se standardna pravila shvate ozbiljno, to je povezano sa odbijanjem da se jasno odgovori na pitanje: 'Je li to stara igra koja se sada igra drugaije, ili je to nova igra?'." (Ibid., str. 220.)