dekic jesu li ljudi racionalno prodrustveni

8/19/2019 Dekic Jesu Li Ljudi Racionalno Prodrustveni

http://slidepdf.com/reader/full/dekic-jesu-li-ljudi-racionalno-prodrustveni 1/33

53

УДК 316.62:316.334.2

Оригинални научни рад

Милован ДекићФакултет политичких наука, Универзитет у Београду

С а ж е т а к

У раду наводим налазе из бихејвио ралних експе римената ко јидоказу ју да у темељу људског продруштвеног по нашања леже рационалне префе ренци је. Најпре по јашњавам шта рационал-ност под разумева, а потом и како се рационалне префе ренци је

односе са вредностима и нормама у гене рисању друштвене са- радње. Потом наводим могуће одгово ре бихејвио ралним еконо-мистима ко ји тврде да су људи често ирационални. Затим упућу- јем на поуке ко је доносиоци јавних политика могу да извуку изутврђене људске продруштвене рационалности. На кра ју, уместозакључка, да јем приказ об јашњења ко је је Адам Смит понудиопо питању по рекла и при роде људске продруштвености.

Кључне речи: рационалност, продруштвеност, друштвене нор-ме, вредности, префе ренци је, хеу ристике, мо ралност, бихејвио- рална економи ја

Увод

Људи су коопе ративна, продруштвена врста. По ред при-

рођене способности за акумули рање култу ре, то је друга ствар ко- ја их чини аномали јом у животињском свету (Henrich & Henrich,2007; Bowles & Gintis, 2011; Field, 2001). Свакодневна искуства,али експе риментални налази (лабо рато ријски али и те ренски икрос-културни), доказу ју да су људи спремни да поступа ју фер и

ЈЕСУ ЛИ ЉУДИ РАЦИОНАЛНО

ПРОДРУШТВЕНИ? НЕКИДОКАЗИ ИЗ БИХЕЈВИОРАЛНЕТЕОРИЈЕ ИГАРА



СРПСКА ПОЛИТИЧКА МИСАО

54

ПОСЕБНО ИЗДАЊЕ

правично и када се сусретну са потпуним странцима, када су су-

срети потпуно анонимни и када су ти сусрети једнократни, одно-

сно без могућности да се понове (one-shot interactions). По ред тога,

налази експе рименталне економи је потврђу ју да су људи спрем-ни да буду први ко ји ће отпочети са радњу са другима, да има ју

аверзи ју према неегалитарним исходима, да воле да виде да други

правично деле (новац и друга добра), да хоће да награде оне ко јипоступа ју правично, али и да по цену излагања себе мате ри јалном

трошку казне оне ко ји поступа ју неправично и прева рантски (Cha-

udhuri, 2009).

Под појмом продруштвености под разумевам склоност

људи да са рађу ју једни са другима, и помажу једни другима, не

само из инте реса унапређења личне мате ри јалне ко ристи, већ и из

разлога што: (1) су људи интринсично заинте ресовани за унапре-

ђење благостања других, (2) хоће да се придржава ју друштвених

норми, и (3) хоће да се понаша ју етички зато што сматра ју да је то

исправно по себи. Алтруизам је посебан вид продруштвености ко-

ји се односи на онај чин ко јим актер ко ји га изводи увећава фитнес

организма ка коме је чин (или де ло) усме рен. Питање на ко је одго-

вор нуди овај текст је: да ли је ирационално или рационално га ји-ти продруштвене префе ренци је и понашати се у складу са њима –

анонимно давати но вац у добротворне сврхе, гласати на избо рима,

уступити место непознатој особи у превозу, оставити напојницу у

ресто рану у ко ји се можда никада нећемо вратити, застати и помо-

ћи особи на чи јем аутомобилу је пукла гума на аутопуту, казнити

онога ко се не понаша у складу са општеприхваћеним правилима

понашања, жртвовати се за саборца на бојном пољу, гасити клима

уређа је лети када се то савету је јер долази до преопте рећења елек-тричне мреже? Да ли је ирационално или рационално понашати се

мо рално, у складу са врлинама какве су честитост, верност, пра-

вичност или поузданост?

За почетак, узмимо за пример концепт ко ји социолози,

још од Емила Диркема, јако често воле да употребљава ју у об ја-

шњењу људског понашања – друштвене норме.

Разби јање интегралног модела људског понашања ве ро-ватно је најславни је из ведено у делу Макса Вебе ра. По њему, као

што је познато, друштвено делање (ко је социологи ја тре ба да раз-

уме и тиме узрочно об јасни) може бити: (1) циљно рационално, (2)

вредносно рационално, (3) афективно (емоционално), и (4) тради-



55

Милован Декић – ЈЕСУ ЛИ ЉУДИ РАЦИОНАЛНО ...

ционално (Вебер, 1976, 16-17). С обзи ром да се Вебер ни је потру-

дио да детаљни је специфику је шта се тачно под разумева под овим

типовима делања, чиме би нам олакшао посао класификовања не-

ких уобича јених понашања (какво је гласање, рецимо), Јон Елстер је ову четво роделну поделу упростио у дводелну. По њему (Elster,

1991, 243), две су основне мотиваци је у људском понашању: ра-

ционалност и друштвене норме. Рационалност одгова ра Вебе ровој

употреби инструменталне рационалности, док су друштвене нор-

ме, по Елсте ру, у стању да обухвате преостала три облика делања

као сво ју последицу: и норме су као и вредности неконсеквеци јал-

не при роде, оне се преносе преко традици је, а главни механизам

њихове колективне репродукци је су емоци је (какве су срамота икривица). Питање следи: да ли је норми рано понашање рационал-

но, или ирационално – како то тврди Јон Елстер?

На равно, одговор зависи од тога како схватамо и дефини-

шемо по јам рационалност. У овом раду ја се ослањам на класично

схватање рационалности ко је каже да рационалност под разумева

само конзистентност префе ренци ја и ништа више. Видећемо да ра-

ционалност не под разумева нити да су префе ренци је себичне нитида оне мо ра ју да унапређу ју лично благостање. Затим ћемо видети

неке експе рименталне доказе из бихејвио ралне тео ри је ига ра ко-

ји показу ју како у основи људског продруштвеног понашања леже

конзистентне префе ренци је ко је реагу ју на екстерне подстица је.

Ово је један знача јан ко рак напред у односу на класичну социоло-

шку тео ри ју јер ћемо видети (само неке1) механизме ко ји на микро

нивоу гене ришу макро феномен какав је друштвена норма. Након

тога ћу, на основу посто јеће лите рату ре, понудити неке могуће

одгово ре бихејвио ралним економистима ко ји тврде да је људско

понашање ирационално. Тим налазима се критику је неадекваност

ме ра путем ко јих су бихејвио рални економисти констатовали људ-

ску ирационалност, и предлаже ши рење схватања рационалности,

са потребом да се узме њена неформална, еволутивна и еколошка

димензи ја. Затим ћемо видети неке могуће импликаци је људске

продруштвене рационалности по доносиоце јавних политика. На

кра ју, уместо закључка, видећемо како је Адам Смит об јашњавао

људску мо ралну динамику. Овај део је уједно и позив економисти-

1 Микромеханику настанка и одржања друштвених норми, кроз призму тео- ри је ига ра, детаљно сам об радио у свом раду „Зашто су људи алтруисти?Микро темељи друштвених норми и људске продруштвености у еволутивномконтексту“. Радна верзи ја.




56


ма да се озбиљни је позабаве људском продруштвеном страном, јер

је она, по једном од оснивача економи је као науке, пресудна за раз-

умевање људског понашања.

Понашати се „ирационално“ је заправо рационално

Рационалност под ра зу мева са мокон зистентност префе ренци ја

Рационални по јединац је по јединац ко ји има конзистент-не префе ренци је. Без ове претпоставке друштвена наука губи по-сто јано тло, јер је модел рационалног делатника једина тео ри ја разви јена у њеној исто ри ји ко ја успешно служи предвиђању људ-ског понашања у читавом низу друштвених ситуаци ја (његова упо-требљивост је доказана и у биолошком модели рању животињскогпонашања). Тео ри ја рационалног понашања је разви јена у радови-

ма фон Нојмана и Моргенстерна [1944] и Леонарда Севиџа [1954],а њени зачеци се налазе у радовима Џе реми ја Бентама и Ћеза раБека ри је.

Најбољу дефиници ју рационалног делатника понудио јеХерберт Гинтис (Gintis, 2009, ch. 1). По њему, модел рационалногделатника под разумева да “по јединац има префе ренци је ко је осли-кава ју његове жеље и размене између ових жеља, и да по јединцимаксимизи ра ју сво ју ко рисност би ра јући из скупа делања, при чему

су ограничени доступним информаци јама, мате ри јалним ресурси-ма и временом, когнитивним и физичким капацитетима. Избор језавистан и од ве ровања ко ја се тичу ве роватноћа оства ривања раз-личитих стања при роде, расподеле учесталости типова по јединацаса ко јима је делатник у интеракци ји, и релативне ефикасности раз-личитих ти пова делања” (Gintis, 2006, 97). С обзи ром да се по јам рационалности, за разлику од оваквог од ређења, употребљава и наприлично неодгова ра јуће начине, Гин тис је за тео ри ју изведену изовог модела рационалног делатника предложио назив тео ри ја ве- ровања-префе ренци ја-ограничења (beliefs-pre ferences-con straints

theory, БПЦ модел).

Ово од ређење је сама срж тео ри је рационалног избо ра.Међутим, њој се придода ју бројне друге ка ракте ристике ко је ина-



57


че не сто је, па са њима треба рашчистити на самом почетку. Нај-пре, рационални делатник не мо ра да буде себичан ( self-re garding

behavior ), тј. да бри не само о сво јим мате ри јалним исплатама из

интеракци је, и да се труди да их увећа по сваку цену. Доказано једа су једини људи ко ји се овако заиста понаша ју социопате и љу-ди са оштећењима на мозгу (Koenigs et al., 2007), и да су углавномсмештени по затво рима (Mealey, 1995). Дакле, под једнако је раци-онално уживати у куповини и испи јању скупоценог шампањца засебе, али и у анонимном поклањању новца у добротворне сврхе.Рационално је бринути о сво јим исплатама из интеракци је, али је рационално водити рачуна и о томе какве ће последице наша одлу-

ка имати по другу страну. Такозваним префе ренци јама ко је се ти-чу других (other-re garding pre ferences) и њиховом рационалношћудетаљно ћу се бавити у другом делу овог рада. Друго, делатникникада не поступа са циљем да увећа сво ју ко рисност. Међутим,као што ћемо видети, из тога не следи да доношење одлуке не мо-же бити модели рано “као да” је усме рено на уве ћање ко рисности,односно као оптимизи рање функци је префе ренци ја. Понекад, љу-ди могу радити неке ства ри зато што ве ру ју да је то исправно (безобзи ра на последице), а некада могу радити неке ства ри како биизбегли осећај кривице ко ји би им се јавио уколико их не би ура-дили (рецимо, оставили напојницу коноба ру у кафани). Укратко,када актер би ра неку опци ју, он се понаша као да жели да жели дамаксимизи ра вредност функци је ко рисности (Binmore, 2009, 14), ако рисност се заправо повећава услед конзистентности префе рен-ци ја (Gintis, 2009, 6), односно је њихова логичка последица. Треће, рационалност не под разумева нити потпуну информисаност, нитито да ве ровања мо ра ју да буду тачна и ажу ри рана у складу са ин-

формаци јама (ibid, 235). На кра ју, рационалност не под разумева нито да људски избо ри мо ра ју да увећава ју благостање. По рок, какав је рецимо пушење, је савршено рационалан из разлога што не кр-ши конзистентност префе ренци ја.

Први услов конзистентности префе ренци ја је комплет-

ност. Он под разумева способност делатника да успостави некакавпо редак између алтренатива ко је су му на располагању. На при-мер, уколико су му на располагању алтернативе X и Y, ком плетност

под разумева да је делатник у стању да се од реди у односу на њих,тако да или X префе ри ра у односу на Y (X≥Y), или да Y префе ри- ра у односу на X (Y≥X), или да буде индифе рентан између њих(X~Y). Други услов је тран зитивност. То значи да ако делатник




58


има на располагању три алтернативе, X, Y и З, и X префе ри ра у од-

носу на Y, а Y у односу на З, онда мо ра да префе ри ра и X у односу

на З. Трећи услов је не зависност од ире леватних алтернатива. То

значи да релативна привлачност два избо ра по јединца не зависи одосталих избо ра ко ји су му на располагању. На пример, уколико он,

кад једе у ресто рану, префе ри ра бело месо у односу на свињске ме-

даљоне, онда чињеница да се у ресто рану служе и ћевапи не можеда утиче на то да он префе ри ра и изабе ре свињске медаљоне.

Главна поента реченог је да уколико је људска одлука

конзистентна, њен исход је аутоматски рационално понашање. По

Бинмо ру, рационалност и конзистентност су синоними (Binmore,2009, 4). Гинтис овако закључу је: “Када је однос префе ренци ја ≥

комплетан, транзитиван, и независтан од ирелеватних алтернати-

ва, ми га називамо конзистентним. Уколико је однос префе ренци ја

≥ конзистентан, онда увек посто ји функци ја префе ренци ја за по је-динца ко ји се понаша тако као да максимизи ра ову функци ју пре-

фе ренци ја из скупа А на ко ји је његов избор ограничен”. Из овога

следи тео рема: бинарни однос ≥ из ограниченог скупа исплата А

може бити представљен функци јом префе ренци ја у:А–Р ако и са-

мо ако је ≥ кон зистентан (Gintis, 2009, 6).

На кра ју, тврдња да су префе ренци је конзистентне јер

тиме увећава ју општу способност организма, може звучати као

класично функционалистичко “причање приче”. Међутим, неу ро-наука нуди неке доказе да то и ни је тек празна прича. У домену

продруштвеног понашања (за ко је ћемо у деловима ко ји следе ви-

дети тестове ко ји сведоче да је у питању рационално понашање),

неу ролошка истраживања су показала да се приликом испољава-

ња алтруистичког акта у мозгу активи ра ју центри за награђивање.То ни је само у случа ју ефекта “топлог сја ја” (warm glow), ко јим је

Џејмс Андреони показао да људи извлаче осећај ко ристи из самог

чина приватног давања (Andreoni, 1990), већ и у случа ју аноним-ног дони рања јавним добрима. Харбоу и са радници су ко ришће-

њем фМРИ технике ( functional magnetic re sonance ima ging ) доказа-

ли и да опо резивање (не забо равите да је плаћање по реза обавеза

грађана) и давање новца у хуманитарне сврхе, производе исте неу-

ролошке одгово ре (добро осећање из цента ра за на грађивање) каошто га производе и присва јање новца у личне сврхе и давање услед

warm glow ефекта (Har baugh, 2007). Подсетимо се једне речени-

це Адама Смита из Тео ри је мо ралних осећања, где он тврди да су“ред и напредак друштва нешто што човеку при родно одгова ра и



59


о чему са уживањем размишља” (Smit, 2009, 82). Сада имамо инеуролошкe потврдe тога (Fehr & Rocken bach, 2004; Morischima etal., 2012; Waytz et al., 2012; Chang et al., 2013).

Следеће инте ресантно питање је и зашто би људи сво јимизбо рима уоп ште максимизи рали било шта? Према групи ауто ра(El Mouden et al., 2012), при родна селекци ја делу је на просечнимпоследицама од ређених понашања; из тог разлога, иако она ми-нимизи ра просечне трошкове чињења грешака, она не може да ихелиминише у потпуности. Међутим, док год се испоставља да ра-ционално понашање гене рише друштвено оптимална понашања(или увећава инклузивни фитнес организма ко ји изводи понаша-

ње), може се очекивати да при родна селекци ја фаво ризу је рацио-нално одлучивање.

Вредности, друштвене нор ме и рационалност

Најпознати ји заступник схватања да су друштвене нормеизвор ирационалности је Јон Елстер. Како смо видели на почетку,он тврди да друштвене норме треба разумети као извор људских

мотиваци ја ко ји је потпуно одво јен од рационалности. Нешто ка-сни је, он нуди трихотомну тео ри ју, где су рационалност, норме иемоци је главни узроци делања (Elster, 1994). У оба случа ја, иде ја јеиста: “… људи ко ји су покренути друштвеним нормама су ирацио-нални” (ибид, 28). Иако је овим сво јим класификаци јама покушаода уведе какав-такав аналитички смислен ред у већ посто јеће ти-пологи је мотиваци ја, мислим да је у томе више одмогао него што је помогао. Његов чувени пример је са ношењем црнине на сахра-

ни. По њему, када људи носе црнину на сахрани, то нема никакавинструментални значај (Elster, 2007: 353). Да ли та тврдња поби јада је ношење црнине рационални избор? Ве ру јем да не, па ћу садапокушати да покажем да је главни узрок читаве забуне око дру-штвених норми потпуно перверти рано схватање рационалности и рационалног избо ра.

Улога друштвених норми у еволуци ји људске врсте јепреношење мо ралних вредности кроз гене раци је, углавном пу-

тем механизма културне трансмиси је и конформизма. За разликуод неких инструменталних ве ровања, ко ја савету ју како најбољепостићи неки циљ, норме, у виду вредности, дефинишу шта могубити пожељни циљеви, какви су правичност, поштење, честитостили оданост. Ови циљеви у људском понашању опе ришу као цил-




60


љеви сами по себи, или као врста дужности у Кантовском смислу:исправно поступање је само себи циљ. (Тако човек из Елсте ровог

приме ра носи црнину зато што сматра да је тако исправно, јер мо-

жда тиме исказу је поштовање свом преминулом при јатељу.) Пи-тање је, може ли се овакво поступање об јаснити као рационално?

Најбољи начин за тести рање рационалности поступањау складу са нормама и вредностима је прове ра њиховог реаговања

на промене у окружењу. За почетак, треба нагласити да је исправнопоступање префе ренци ја: као што неко префе ри ра чоколаду, илисадашњи тренутак у односу на будући, тако неко може префе ри- рати исправно и честито поступање. Другим речима, вредности су

део функци је префе ренци ја, што значи да се оне могу размењивати(trade-off ) са другим објектима ко ји се желе. Из тога произилазиважна претпоставка. Као што су људи склони томе да када дође до

повећања цене чоколаде, купу ју мање чоколаде, исто би требало даважи и за врлине: када цена испољавања врлине скочи, она ће семање испољавати. Да ли је ово тачно?

Ури Гни зи је то пробао да сазна (Gneezy, 2005). Он раз-матра облик лагања ко ји је посебно важан за економске односе:

онај у коме лаж може да повећа исплату за лажова а смањи исплатуза другу страну. Друга ка ракте ристика његовог експе римента је даистражу је лагање у ситуаци ји у ко јој нема казне за исто. Укратко,у експе рименту, названом Игра јефтине приче (Cheap Talk Game),се истражу је какав утицај на лагање могу имати различите мате ри- јалне последице до ко јих се може стићи лагањем.

Посто је два новчана исхода: А и Б. Само играч 1 зна нов-

чани садржај сваке опци је (корпе), а правила игре су позната обо- јици учесника. Играч 1 шаље играчу 2 једну од следеће две по руке:(1) “Опци ја А ће ти донети више па ра него опци ја Б”, и (2) “Опци јаБ ће ти донети ви ше новца него опци ја А”. Након што ово чу је,играч 2 би ра опци ју ко ју жели. 82 процената играча 1 је из јавило дасу сигурни да ће им играч 2 ве ровати и да ће изабрати оно што имони препо руче (у стварности, 78% им је ве ровало). Ово је важно јер то значи да су они били свесни тога да ће њихова лаж иматиутица ја на стварно одлучивање, односно да ће бити релевантно по

стварне исплате и једне и друге стране. Какви су били резултати?У сеси ји 1, када је играч 1 од ла гања могао да за ради 1$ а играч 2да изгуби исто 1$, лагало је 36% учесника. У сеси ји 2, када је играч1 од лагања могао да за ради 1$ а играч 2 да изгуби 10$, лагало јесвега 17% учесника (више него дупло мање). У сеси ји 3, када је



61


играч 1 од лагања могао да за ради 10$ а играч 2 да изгуби исто 10$,лагало је чак 52% учесника.

Шта ови резултати гово ре? У основи, то какви ће бити ис-ходи лагања утиче на одлуку да ли ће се лагати. Људи размишља јуо томе шта доби ја ју, а шта могу да изгубе лагањем. Још важни је,људима је важно колико они доби ја ју лагањем, али им је важно иколико други губе њиховим лагањем (иако санкци је нема!) Уколи-ко је пак добитак осетно велики, и упркос знатном губитку другестране, људи ће ипак лагати.

Гнизи је извео и допунско истраживање, са упитницима.У њима је осликао стварну ситуаци ју у ко јој продавац аутомоби-ла има прилику да слаже потенци јалног купца (не при јави му дапумпа за уље не ради добро), и тиме прода ауто за 1200$. Уколикому каже за квар, мо раће да му спусти цену за 250$ (колико коштапоправка пумпе). На кра ју, продавац је прећутао квар и продао аутоза 1200$. Људи су требали да кажу шта мисле, да ли је понашањепродавца било: потпуно правично, правично, неправично, веоманеправично. У другој верзи ји питања, разлика у цени за пумпу јебила 1000$ уместо 250$. Да ли су се разликовали и одгово ри ис-

питаника? Јесу, и то драстично. У ситуаци ји са 250$, 70% испи-таника је одгово рило са неправично, а 18% са веома неправично.У ситуаци ји са 1000$, 32% је одгово рило са неправично, а 66% савеома неправично. У коначном, трећем питању, проблем у аутомо-билу ни је била пумпа за уље, већ кочнице. Испитаници су одбилида одгово ре на то питање јер су сматрали да је увредљиво. И овајекспе римент доказу је да људи мисле да је ма ње правично да се ла-же како се исплате за другу страну смању ју. Гене рално, то значи даљуди нису нити “свеци” нити прева ранти по сваку цену. Способнису и за једно и за друго, а све зависи од тога како перципи ра ју сампроцес интеракци је. Другим речима, унутрашње побуде нису ап-солути, већ су о процесу одлучивања важне и њихове последице.

Једна од главних тео ри ја ко ја је у стању да об јасни дина-мику са радње у друштвеним дилемама попут дилеме са јавним до-брима је тео ри ја снажног реципроцитета (Fehr & Fichbacher, 2005).Један од њених главних налаза је да уво ђење могућности кажња-вања фри рајде ра, значајно доприносе повећању нивоа са радње уу играма. Оно што је њен посебан допринос је об јашњење узрокакажњавања, посебно у случа ју нестратешког кажњавања: наиме,зашто би ико желео да кажњава фри рајде ре када то мо ра да плати,а кажњавање изводи у последњој рунди игре са ограниченим бро-




62


јем интеракци ја? Посто је два могућа об јашњења. Једно узрок видиу напрасном налету емоци је као што је бес. Друго, плаузибилни је иухватљиви је об јашњење, је оно ко је каже да људи кажњава ју фри-

рајде ре због тога што крше норму условне са радње. Друго об ја-шњење је додатно потврђено у тзв. играма у ко јима кажњава трећастрана (third-party punishment games) (Fehr & Fichbacher, 2004).

Како је у овом случа ју могуће об јаснити поступање ускладу са нормама? Да и у овом случа ју понашање следи логику рационалности, показали су у свом експе рименту Андерсон и Па-терман (Anderson & Putterman, 2006). Субјекти у њиховом експе- рименту игра ју пет једнократних ига ра добровољног давања, у две

фазе. У првој фази, они се анонимно групишу и слободно би ра јуколико желе да допринесу јавном добру. У другој фази, сваки су-бјекат доби ја информаци ју колико су остали дали, и ко ја је ценасваког дола ра ко ји он уложу у умањење суме ко јом на кра ју игре располажу остали субјекти из његове групе. На основу ових ин-формаци ја, субјект би ра новчани ниво кажњавања осталих субје-ката.

Прва фаза почиње класичном игром јавних доба ра. Сва-

ки субјекат (по тро је њих у гурпи) доби ја по 10 дола ра, од ко јихби ра колико ће приложити у јавни фонд (ко ји је овде јавно добро).У овом експе рименту, број ко јим се јавни фонд умножава је 0.6.Групни фонд се онда дели субјектима на равне части. На равно, уегоистичком инте ресу је сваког члана да у фонд не приложи ни-шта, већ да задржи сво јих 10 дола ра и онда доби је и део онога штосу остали приложили. У другој фази, свако доби ја информаци јеколико су остали дали, и (свако посебно) свој лич ни трошак ка-жњавања. Вредности трошка кажњавања су били: 0, 30, 60, 90 и120 центи у првом случа ју; 0, 5, 10, 20 и 30 центи у другом; и 30,40, 50, 60 и 70 центи у трећем. Структу ра трошкова је додељивананасумице, током пет на редних рунди игре. Различити скупови тро-шкова кажњавања су изабрани да ли ће се доћи до истих квалита-тивних резултата са различитим вредностима.

Субјекти потом би ра ју са колико јединица кажњавања же-ле да казне остала два члана групе (уколико то заслужу ју), при че-му су ограничени стањем на свом рачуну. Када сви донесу сво јеодлуке, сваки члан групе доби ја сво ју новчану “пресуду” за игру упрвој рунди.2

2 Како изгледа математичка структу ра коначног стања на рачуну играча можесе видети у Cristopher Anderson & Louis Putterman, „Do non-strategic sanctions



63


Циљ експе римента је да покаже да ли се кажњавање под-вргава логици закона потражње, односно да ли трошење за кажња-вање зависи од његове цене. Налази су суми рани у графикону 1.

Као што се ту може видети, ниво кажњавања (схваћен као потро-шња) је подложан променама у цени: што цена више расте, то по-тражња за кажњавањем опада. При цени од 5 центи, купу је се 1.95 јединица кажњавања; при цени од 10 купу је се 1.62. Кад цена по- расте за 60%, потражња пада на 0.49 јединица. При цени од 1.20$,потражња је само 0.38. Укратко, потраживање за кажњавањем јенегативно повезано са ценом ко ју онај ко треба да га купи треба даплати. То значи да се кажњавање, утемељено у нормама, може ана-

лизи рати и модели рати путем тео ри је ига ра, што је само доказ да је у питању префе ренци ја ко ја, као и свака друга, улази у функци јупрефе ренци ја по јединца.

Графикон 1: Просечан број јединица кажњавања потраживанпри свакој цени кажњавања (Извор: Cristopher Anderson & LouisPutterman, „Do non-strategic sanctions obey the law of demand? The

demand for punishment in the voluntary contri bution mechanism“,Games and Economic Behavior 54 (1): 1-24.)

Ве ру јем да ови приме ри доказу ју ба рем две важне ства-

ри. Најпре то да се вредности (ко је се налазе у срцу друштвених

obey the law of demand? The demand for punishment in the voluntary contri butionmechanism“, Games and Economic Behavior 54 (1), p. 5.




64


норми) функционишу на ба зи префе ренци ја, ко је је могуће мате-

матички модели рати путем функци је префе ренци ја ко ју по једи-

нац максимизи ра. Односно, то значи да је људско одношење пре ма

вредности ма рационално, као што је рационално одношење чове-ка пре ма би ло ком другом добру, реци мо, чоко лади. Ово модели ра-

ње се може читати као доказ да је Homo sociolo gicus Емила Дирке-

ма и Талкота Парсонса непосто јећи феномен у стварном животу, и

да га као такав и треба одбацити у научним об јашњењима. Тео ри ја

ига ра, ко ја се углавном одбацу је у социологи ји, омогућава знатно

прецизни је и тачни је предвиђање понашања у ситуаци јама у ко ји-

ма су присутне друштвене норме тако што успева да их интегрише

у, емпи ријски јако потковану, тео ри ју људског одлучивања.

Да ли је алтруизам рационалан?

Као што сам напоменуо, од осталих животињских врста

људе одва ја једна важна ка ракте ристика: њихов колективни живот

одлику је се знатно високим степеном са радње између великог бро-

ја генетски неповезаних по јединаца. Главним узроком ове са радњеможе се сматрати људски алтруизам. Алтруизам се може од реди-

ти као скупа радња, или жртвовање једне стране ко ја увећава еко-

номске добити друге стране. Специфични је, особа је алтруистич-

на уколико њена ко рисност расте са увећањем благостања других

особа. Алтруизам је знача јан феномен економског живота једног

друштва. У Аме рици, 2011. године добровољна давања су износи-

ла 298.3 мили јарди дола ра, што је повећање од 3.9% у односу на

2010. годину. Највећи извор давања су по јединци (73%), а укупно88% домаћинстава учеству је у добровољним давањима.

Да ли је алтруизам рационалан? На ово питање се може

одгово рити организовањем ин теракци је у склопу Игре јавних до-

ба ра. Она је од посебног знача ја јер најбоље од свих експе римен-

талних окружења омогућава истраживање централног проблема

друштвене науке, а то је одговор на пи тање како обезбедити оп ти-

малну снабдевеност неког јавног добра. У игри, ко ја се углав ном

понавља у 10 рунди, сваки играч у групи, ко ја има више од два чла-на, доби ја од ређену суму новца. Свако од њих треба да уложи је-

дан део новца у јавни фонд, а преостали део задржава за себе. Део

уложен у јавни фонд се на кра ју улагања мултиплику је од ређеним

бро јем. На кра ју се укупан износ распо ређу је играчима. Одмах је



65


јасно да је у инте ресу сваког по јединца да јавном фонду (или, ре-

цимо, добру) не приложи ни шта: да све сво је задржи за себе, а да

доби је део умножене суме ко ју су остали приложили. Међутим,

како се субјекти ко ји игра ју ову игру понаша ју?

Графикон 2: Просечна са радња током времена у условима са и безмогућности кажњавања (Преузето из: Ernst Fehr & Simon Gächter,

„Coo peration and Punishment in Pu blic Goods Ex periments“, The American Economic Review 90 (4), p. 989)

На графикону 2 се види динамика са радње закључно са

рундом 10. Дакле, у почетку знатан део играча жели да са рађу је.

Међутим, како рунде пролазе, на кра ју ко јих се сазна је ко је коликоприложио, све већи број одуста је од са радње и све мање прилаже.

Како ово об јаснити? Као што сам већ напоменуо, по налазима Бру-

но Фре ја сви експе риментални налази гово ре да група увек садржи

око 30% људи ко ји не желе да да ју ништа (дакле, фри рајде ра). Ова

мала група фри рајде ра довољна је да сломи целокупан по редак са-

радње. Јер људи нису безусловни алтруисти: они желе да са рађу-

ју само под условом да и други са рађу ју (таквих је углавном око

50%). Када они примете да су наивичине, ко ји на сво јој грбачи но-се један део егоиста, и они преста ју да са рађу ју, чиме колективно

делање пропада.

У другом делу графикона 2, ситуаци ја се мења јер се у

том тренутку уводи оп ци ја да фри рајде ри могу бити кажњени.




66


Како смо видели, људи су склони кажњавању из три разлога: (1)због налета емоци ја (каква је бес, јер су испали наивчине), (2) збогалтруизма и норми са радње, и (3) због изградње репутаци је (тзв.

стратешко кажњавање, ко је у овом случа ју не ради јер не може даоб јасни кажњавање у последњој рунди када се игра за вршава, ивише нема разлога за изградњу репутаци је, чиме трошкови кажња-вања превазилазе добити).

Динамика са радње се још боље може сагледати на графи-кону 3. На њему се види да су чак и људи ко ји су спремни да са ра-ђу ју од почетка, дакле непобитно алтруисти, ипак рационални јерсво ју стратеги ју плани ра ју на бази ве ровања о томе колико други

да ју. У експе рименту из ко јег је преузет графикон, јавило се 14%субјеката ко ји су се понашали по тзв. криви приноса (hump-cur-

ve): они су давали мање од просечног доприноса пуних алтруиста(Fischbacher, Simon Gachter, & Ernst Fehr, 2001). У експе рименту је било и 30% безусловних фри рајде ра. С обзи ром да постепеносвако схвата да остали изневе рава ју њихова ве ровања и да ју мањенего што би требало, то их наводи да и они сами да ју мање. Овакваперверти рана динамика ве ровања на кра ју доводи до слома колек-

тивног делања, иако је знатна већина субјеката (64%) била спремнана са радњу.

Дакле, као што показу ју ови приме ри, алтруизам ни је без-услован, и то да ли ће колективно делања бити успешно у великојме ри зависи од динамике односа и ве ровања алтруиста и фри рајде- ра у популаци ји. Оно што графикон 2 показу је, то је да ве роватноћауспеха са радње расте у условима у ко јима је присутна могућностда алтруисти казне оне ко ји не желе да са рађу ју ни по ко ју цену.

Међутим, најбољи доказ тврдње да је алтруистичко пона-

шање рационално може се наћи у експе рименту Џејмса Андреони-

ја и Џона Миле ра (Andreoni & Miller, 2002). Они су рационаност

алтруистичког понашања истраживали путем Игре диктато ра. У

тој игри, диктатор доби ја од ређену суму новца (буџет) ко ји може

да расподели између себе и примаоца. С обзи ром да је он дикта-

тор, прималац мо ра да прихвати суму ко ју год да диктатор понуди.

У пракси ове игре, новац се често дели пола-пола, па се игра узи-

ма као савршени пример посто јања неог типа продруштвених иалтрустичких ставова. Андреони и Милер се пита ју да ли се ово

ал руистичко понашање може об јаснити кроз лични инте рес, у сми-

слу посто јања криве ко рисности путем ко је се то понашање може



67


претставити. Они су прове равали да ли је то понашање у складу са

гене рализованим аксиомом откривених пефе ренци ја (GARP). Уко-

лико јесте онда се може закључити да је алтруистички избор гене-

рисан помоћу функци је ко рисности.

Графикон 3: Ниво просечног личног доприноса по основу нивоасваког просечног доприноса других чланова (Преузето из: Urs

Fischbacher, Simon Gachter, & Ernst Fehr, “Are peo ple conditionallycoo perative? Evidence from a pu blic goods ex periment“, Economics

Letters 71(3), p. 400)

Замислимо да се диктато ру каже да за ће за сваку једини-

цу ко ју проследи примаоцу мо рати да плати неку цену (као врста

по реза). Цена, или по рез, може да износи 5. Дакле, за сваку једи-

ницу ко ју проследи примаоцу, диктатор ће мо рати да плати додат-

них 5 јединица по реза. Ако узмемо у обзир и буџет (од рецимо 100

јединица), главно питање поста је да ли посто ји функци ја префе-

ренци ја ко ју диктатор максимизи ра. Ако посто ји, то значи да је и

алтруистичко понашање под једнако рационално као класично по-

трошачко понашање, у ко јем потрошач води рачуна о цени роба.

Цене по јединици су у њиховој верзи ји игре биле 0.25,

0.33, 0.5, 1, 2, 3, 4, а укупан број јединица на располагању дик-

тато рима је био 40, 60, 75, 8 и 100. Они су открили да је само 18

играча од 176 прекршило ГАРП аксиом. Да су њихови избо ри били




68


гене рисани насумице, за очекивати је било да би њих 78 до 95%

прекршило тај аксиом. Из овога се закључу је да је алтруистичке

избо ре могуће захватити функци јом ко рисности. На графикону бр.

4 приказани су налази истраживања.

Графикон 4: Плаћање диктатора са сумом од 100 (Преузето из:James Andreoni & John Miller, „Giving According to GARP: An

Experimental Test of the Consistency of Preferences for Altruism“, Econometrica 70 (2), p. 747)

Бихејвиорални економисти против рационалности

Читава зграда бихејвио ралне економи је, или истраживач-ког програма хеу ристика и пристрасности, почевши од налаза Да-ни јела Канемана и Ејмоса Тверског из 1970-их година, саздана јена иде ји да су људи систематски склони грешкама у мишљењу иирационалном понашању, и, штавише, да су “предвидљиво ираци-онални” (Ari jeli, 2008). Иако њен циљ ни је да у потпуности заме-

ни стандардни модел економске рационалности, већ да исти самопродуби и ојача у његовим претпоставкама и, самим тим, његовојтачности (Ho, Lim & Camerer, 2006), њене тео ри је се често интер-прети ра ју као потпуно одбацивање стандардног модела (Wilkin-



69


son & Claes, 2012). Да ли бихејвио рална економи ја заиста доказу јељудску ирационалност? Шта уопште доказу је тврдња Пола Сло-вика да људи нису “логични већ пре пси хологични” (Slovic, 1995)?

По становишту Џонатана Коена, људска рационалност, усмислу способности дедуктивног и пробабилистичког резонова-ња, не може се тести рати и доказивати експе риментално (Cohen,1981). По њему, склоност људи ка чињењу логичких грешака упро рачунима, или оно што су бихејвио рални економисти склонида назову ирационалношћу, по њему су само “грешке у ко рацима”( per formance errors), ко је пре доказу ју интелигенци ју и образовањељуди него њихову ирационалност.

Као што сам већ нагласио, људски мозак је, као и свакидруги људски орган, обликован процесом еволуци је људске врсте.Он је, са сво јим пратећим функци јама и способностима, адаптаци- ја, тј. последица просека ситуаци ја кроз ко је је прошао у про цесуеволуци је и ко јима се у том про цесу прилагодио. Из тог разлога,његове способности не би требали об јашњавати одво јено од при- роде проблема ко је он мо рао да решава у исто ри ји врсте3, па самимтим ни одво јено од структу ре окружења у ко јем он и данас опе ри-ше и доноси одлуке. Ово је нај јасни је нагласио Херберт Сајмон усво јој концепци ји “ограничене рационалности” (Simon, 1956). Поњеговом схватању, истраживање рационалности не може се свестисамо на проналажење ког нитивних фаличности људског резоно-вања и одлучивања; сам процес одлучивања мо ра се изучавати усклопу контекста ши ре структу ре у ко јој се одлучивање дешава.Другим речима, прилично је лако одлуку прогласити ирационал-ном уколико се она дешава у окружењу ко јем мозак при родно ни-

је прилагођен. Већина тих “неприлагођених” околности креи ра сеуправо у лабо рато ријским условима.

Герд Гиге рензер је, на тра гу Херберта Сајмона, људску

рационалност покушао да разуме као еко лошку рационалност, су-

протставља јући њену интуитивну при роду покуша јима да се она

3 Из овог става су Ден Спербер и Уго Мерси је извели тзв. аргументативну тео- ри ју људског резоновања. По тој тео ри ји функци ја резоновања ни је да тражи(логичку) истину већ да омо гући људима да победе у расправи. Дакле, по овојтео ри ји, систематске склоности људи кад пристрасностима нису фаличностиума већ његово при родно стање. Види Dan Sper ber & Hugo Mercier, „WhyDo Humans Reason? Arguments for Argumentative Theory“, in: Behavioral and

Brain Sciences 34: 57-111. Стивен Пинкер је записао да је људски мозак „ди-зајни ран за фитнес а не за истину. Истина је некад адаптивна а некад ни је.“Види Steven Pinker, How The Mind Works, W.W. Norton Com pany, 1997, str. 305.




70


тести ра путем закона формалне логике (Gigerenzer & Selten, 2001).

По њему, људска интуици ја је, због свог еволутивног по рекла, са-

држајно богати ја од формалне логике. Иако та интуитивна испу-

њеност људе може навести да начине логичку грешку у конструи-саном окружењу, она им јако често омогућава и то да, у стварном

свету, када нема ју пуно информаци ја, ипак донесу најбољу одлуку.

У једном експе рименту (Gigerenzer & Goldstein, 1996), Гиге рен-

зер и Дани јел Голдстеин су показали како колективно незнање мо-

же произвести тачни ју одлуку у односу на ситуаци ју у ко јој људи

има ју пуно информаци ја о проблему ко ји треба решити. За тачну

одлуку у првом случа ју ни је био задужен некакав компјутерски

про рачун ве роватноћа на основу свих релевантних информаци ја,већ слеђење једноставне хеу ристике препознавања ко ја каже: “Ако

препознаш име једног града, а не и другог, закључи да град ко ји

си препознао има више становника”. Овакав начин одлучивања је

рационалан из разлога што је прикупљање додатних информаци ја

понекад јако тешко, а често може бити и јако скупо.

По бихејвио ралним економистима, људска склоност до-

ношењу одлука на основу тога како су неки избо ри представље-

ни, или уокви рени ( framing ), типичан је пример ирационалности.На пример, доказано је да када људима ко ји би тре бали да иду на

опе раци ју то саопштите на следећи начин: “Имате 90% шансе да

преживите”, они су склони ји да на опе раци ју оду у том слу ча ју, а у

знатно мањој ме ри када им то са општите на следећи начин: “Имате

10% шансе да умрете”. Ово је ирационално јер је објективна ве ро-

ватноћа иста у оба случа ја, а људи ипак различито одлучу ју у те

две ситуаци је.

Други пример је тзв. “проблем Линде” ко ји служи као

доказ посто јања систематске грешке у виду заблуде кон јункци-

је (Tversky & Kahneman, 1982). По Канеману и Тверском, одлука

људи у експе рименту да тврде да је већа ве роватноћа да је Линда

“службеница у банци и активисткиња феминистичког покрета”, је

ирационална јер очигледно крши законе логике. Кон јункци ја два

догађа ја (попут го ре наведеног) логички не може бити већи скуп

од једног његовог дела (“Линда је службеница у банци”). Међутим,

из овог експе римента Гиге рензер и Хертвиг не изводе закључак да

су људи ирационални (Hertwig & Gigerenzer, 1990). Људи се у овој,

као и у свакој другој ситуаци ји, поводе за интуици јом, па употреба

логичких норми ко је су слепе на садржај те интуици је, могу заве-



71


сти људе на погрешно размишљање. Да је управо ово био проблем

у експе рименту Канемана и Тверског (употреба речи и и ве роват-

ноћа), доказали су Хертвиг и Гиге рензер ко ји су у сво јој верзи ји

експе римента уместо речи “ве роватно” ко ристили из раз “колико”.“Посто ји стотине особа ко је су као Линда. Колики број од њих јесу

(1) службенице у банци, (2) службенице у бан ци и активисткиње

у феминистичком покрету?” У овој верзи ји, људи нису починили

заблуду коњункци је, чиме су доказали да је у првобитном експе ри-

менту до из ража ја дошла пре ин телигентна конверзацијска интуи-

ци ја него систематски дефект у мишљењу.

Главни проблем бихејвио ралне економи је, по Гиге рензе-

ру (Gigerenzer, 2005) је то што њени концепти не воде никуда, а

на рочито не до бром предвиђању. Неки од њих су толико неупотре-

бљиви да су у стању да об јасне два супротна феномена. На при-

мер, хеу ристика репрезентативности се таутолошки ко ристи у об-

јашњењу два супротстављена феномена какви су заблуда загре јане

руке (hot hand fallacy) (Gilovich, Tversky, Vallone 1985) и коцкарска

заблуда ( gambler’s fallacy) (Tversky & Kahneman, 1974). Измишља-

ње оваквих “хеу ристика” је ко рак уназад у науци јер оне као такве

не нуде никакав нови предиктивни и процесни модел. (“Тео ри ју једино можеш победити другом тео ри јом.” Gigerenzer, 2005, 51)

Хеу ристике, као когнитивни процеси, нису нова грешка, већ са-

мо об јашњење пристрасности или грешке. Тако схваћене, оне могу

обезбедити процесне моделе феномена за ко је још увек ни је по-

нуђено добро об јашњење. На пример, тзв. пристрасност накнадне

памети, или знао-сам-све-време (hind sight bias), је само успутни

производ адаптивног механизма надоградње мемо ри је. Процесни

модел ко ји је успео да захвати овај механизам, РАФТ (Hoffrage etal, 2005), успешан је до 75% у предвиђању када ће се јавити ова

пристраност, када ће се по јавити у обрнутом облику, или када ће

изостати. Тиме је такође доказано пристрасност накнадне памети

ни је систематска диспозици ја већ пре последица интеракци је из-

међу когнитивног система и структу ре окружења.

Један од типичних приме ра ирационалности и тзв. неста-билних префе ренци ја у бихејвио ралној лите рату ри је и склоност

акте ра да одлуку о томе како ће се у некој игри понашати усме ра-ва ју у складу са тим како се игра назива. Доказано је, на пример,да субјекти више са рађу ју када им експе риментатор саопшти даигра ју Игру за једнице (Community Game), него када им саопшти




72


да игра ју Вол Стрит Игру (Wal Street Game) (Li berman et al, 2004;Kay et al, 2003). Да ли је ово заиста ирационално понашање, и да ликрши конзистентност префе ренци ја? По Херберту Гинтису једна

од незаобилазних претпоставки људског понашања је ситуационика рактер префе ренци ја (Gintis, 2013). По овом схватању префе рен-ци ја, у од ређеним ситуаци јама људи се могу понашати у складу санормама ко је се уобича јено пошту ју у тим ситуаци јама. Ова же-ља за поштовањем норми се посматра као мета-префе ренци ја. Ба-зични ин дивидуални механизам репродукци је друштвених нормису очекивања људи ко ји се налазе у норми раној ситуаци ји. Тако,неки људи могу поштовати друштвену норму зато што други од

њих очеку ју да је они испошту ју. Уколико докажемо да се људи уситуаци јама прожетим нормама понаша ју у складу са очекивањи-ма, независно од сопствене бриге за благостање других, то значида очекивања других везана за њихово понашања има ју утицај нањихово реално понашање у играма.

Овакав доказ може се наћи у експе риментима Дане, Кејнаи Дауса (Dana et al, 2006). Њихов чланак носи симболичан назив:оно што не знаш ме не може повредити: скуп (али ми ран) бег из

игре диктато ра. У две ва ри јанте експе римента Игре диктато ра, онису показали да су људи склони томе да избегну ситуаци је у ко ји-ма ће се од њих очекивати да се понаша ју у складу са нормама. У једној ва ри јанти, субјекти су могли да уђу у игру и поделе суму од10$ како год пожеле (јер су диктато ри) или да избегну игру и одукући са 9$. Субјекти су би рали другу опци ју, иако су у првој моглида прођу боље (са свих 10$ у џепу). Интерпретаци ја је та да су сетрудили да избегну ситуаци ју у ко јој ће, очекивањима других, би-ти подстакнути да направе више фер расподелу. Ситуаци ја слична

овој се може видети на улици, када неко заобиђе просјака управокако би заобишао притисак да се понаша у складу са очекивањимаи опште прихваћеним нормама.

Још један пример из бихејвио ралне економи је је времен-ска неконзистентност, односно присуство високе стопе дисконто-вања времена код људи. За почетак треба разумети да чињеница даовакви типови по нашања воде ка субоптималним животним избо- рима (секс без заштите, пре једање и сл.) не под разумева и њиховуирационалност. Као што смо видели, рационалност не под разуме-ва и благостање.

Што се тиче дисконтовања времена, оно се може показа-ти као рационално уколико успемо да га модели рамо кроз мето-



73


дологи ју ве ровања-префе ренци ја-ограничења. То се може постићи једноставним ши рењем просто ра избо ра. Наиме, уколико се про-стор временских префе ренци ја састо ји само од па ра: награда-тре-

нутак преузимања награде, онда префе ренци је могу деловати каовременски неконзистентне. Међутим, уколико се простор избо рапроши ри, доби јамо другачи ју слику. У условима проши реног про-сто ра, са три елемента: награда-садашњи тренутак-тренутак преу-зимања награде, понашање поста је конзистентно. То доказу ју мо-дели хиперболичког и квази-хиперболичког дисконтовања (Ainslie& Haslam, 1992).

На кра ју, Сегал (Segal, 1987) и Макина (Machina, 1987)

показали су на ко ји начин је могуће Елсбергов (Ells berg, 1961) иАлисов (Allais, 1953) па радокс модели рати као очекивану ко ри-сност са нелинеарним тежинама.

Неке импликације изнетог по јавне политике

Истраживање и разумевање при роде и ло гике људске ра-ционалности ни је од знача ја само за аутономну егзистенци ју дру-

штвене науке. (Наиме, по Карлу Попе ру, принцип рационалности –

или “делања прикладног ситуаци ји” – је нулти принцип друштвене

науке, без кога она не може да посто ји (Pop per, 1994)).

Оно што је још важни је је то да квалитет и ефикасност

јавних политика увек зависе од тога да ли њихови креато ри добро

разуме ју логику људског понашања (Shar, 2013). Из тога следи да

је адекватно тј. емпи ријски утемељено разумевање праве при родељудске рационалности прва претпоставка усва јања и спровођења

оптималних и ефикасних јавних политика.

Већина јавних политика савремених држава скро јена је

на основу уве рења да је човек Homo economicus. Основна ка рак-

те ристика Homo economicu sa је егоизам, или прецизни је тврдња

да по јединац само брине за себе ( self-re garding ) и да води рачуна

само о сво јим личним мате ри јалним исплатама из са радње (у виду

доба ра или новчаних добитака). По Дену Ке јану, конвенционал-ну економску тео ри ју, у чи јем је срцу Homo economicus и ко ја је

стандардна апа рату ра за анализу и предлагање јавних политика,

ка ракте ришу чети ри глав не тврдње: (1) акте ри су увек максимиза-




74


то ри богатства (2) и ка ракте ришу их хомогене префе ренци је; (3) у

колективном делању увек посто ји јединствени еквилибри јум, од-

носно једна доминантна стратеги ја за акте ра (а то је фри рајдинг);

(4) проблем колективног делања се превазилази увођењем екстер-ног система подстица ја (Kahan, 2005). Па радигматски пример ове

тео ри је је Логика ко лективног де лања Манку ра Олсона [1965].

Недостатке тврдње под бро јем 3 смо већ утврдили у прет-

ходним деловима. Тврдња под редним бро јем 4 је такође на рочито

важна за успешно креи рање јавних политика. Наиме, стандардна

економска прет поставка је да је делање акте ра увек покренуто пре-

фе ренци јама (тј. жељама) и ограничењима (каква су цене доба ра,

буџет или време). С обзи ром да су ограничења лакше мерљива од

префе ренци ја, ова бинарна логика имала је и значајне импликаци је

по дизајн јавних политика: променом система ограничења, тј. под-

стица ја, могуће је мењати и људско понашање. Рецимо, у сфе ри

казнених политика, као решење ова перспектива предлагала је по-

већавање трошкова криминалне радње: с обзи ром да приликом чи-

њења кривичног дела потенци јални прекршилац закона увек ради

cost-bene t анализу, све што тре ба да урадимо да би га одвратили

од те радње је да повећамо цену чињења злочина. Или, у сфе ри од-носа принципала и агента, ова перспектива по родила је сво јеврсан

„закон понашања“ (Gneezy et al., 2011): већа плата водиће ка пове-

ћању учинковитости радника на радном месту, а ученици плаћени

за добре оцене доби јаће све боље оцене у школи. У сфе ри друштве-

но ко рисног по нашања влада иста логика: уколико људе мотиви-

шемо мате ри јалним наградама, они ће бити склони ји да доприносе

јавном добру (рецимо да се прикључе акци ји добровољног давања

крви). Међутим, овај начин размишљања, ко ји занема ру је при ро-ду људских префе ренци ја, скупо је плаћен. Оно што је у анализи

занема рено то је потенци јал тзв. ин стринсичних мотиваци ја ко је

под разумева ју да људи могу радити неке ства ри једноставно зашто

што им се оне свиђа ју, јер ужива ју у њима или зато што сматра ју

да је мо рално исправно радити их (Ryan & Deci, 2000). Политика

екстринсичних, финансијских или правних интервенци ја може ис-

тиснути (crowd out ) те интринсичне мотиваци је4. По Сему Боулсу

чети ри су главна механизма одговорна за перверти рани однос под-стица ја и унутрашњих мотиваци ја. Под стица ји могу (1) открити

информаци је о ономе ко уводи подстицај, (2) фрејмовати ( framing )

4 Темељни прегледи налаза односа подстица ја и понашања могу се наћи у:Bowles & Polania-Reyes, 2009; Kamenica, 2011.



75


ситуаци ју у ко јој се доноси одлука при чему фраме суге рише шта

је одгова ра јуће понашање у датој ситуаци ји, (3) угушити осећај

аутономи је код по јединаца ко ји не воле доминаци ју и контролу, и

(4) утицати на процес ко јим по јединци усва ја ју нове префе ренци је(Bowles & Polanya-Reyes, 2009).

Уместо закључка:лекција једног економисте о пореклу људске

продруштвености

Развој бихејвио ралне тео ри је ига ра значајно је унапредионашу способност да људске циљеве трети рамо пре као ствар чиње-ница него логике, што је од суштинског знача ја за разумевање људ-ског понашања, како у дескриптивном, исто тако и у нормативноми предиктивном смислу. Један од исто ријски првих и најзначајни- јих помака у том сме ру можемо наћи код Адама Смита. У свомделу Тео ри ја мо ралних осећања [1759] Смит је покушао да разви јетео ри ју мо рала (и то у правом смислу речи тео ри ја): ко јих се то

мо ралних начела људи придржава ју у свакодневном понашању, ка-кво је њихово по рекло и ко ји су механизми њихове репродукци је(Smir, 2009, 70). Иако је Тео ри ја знатно слаби је позната од Богат-

ства на рода [1776], сам Смит је сматрао да је у питању дело ко је једалеко важни је за разумевање функционисања људског друштва5.

Као и његов савременик Дејвид Хјум, и Смит је сматраода је људ ско делање више производ инстинктивног и емотивногнего рационалног и про рачунатог. Уводна реченица Тео ри је гласи:„Ма колико се претпостављало да је човек себичан, очигледно једа у његовој при роди посто је нека начела ко ја подстичу његову за-инте ресованост за срећу других људи, и ко ја чине да му је њи ховасрећа потребна, иако он сам од тога нема ништа осим задовољ-ства што такву срећу види“ (ibid, 3). По Смиту, осећај симпати је јекључни водич мо ралног размишљања и понашања. Како су људипо при роди друштвена бића, „код сваког душевног стања коме јеподложан човеков дух, емоци је посматрача увек одгова ра ју оно-

ме што он, уживљава јући се у ситуаци ју, замишља да осећај онајко ји пати“. Ово саосећање има и неу ролошки доказ: „Кад видимо

5 Док је последње, шесто издање Тео ри је, ко је се по јавило 1790. године, билозначајно допуњено у односу на претходна издања, последња два издања Бо-гатства на рода су садржала тек незнатне промене у односу на претходна.




76


да неко замахне да уда ри некога по руци или нози ми, при родно,тог тренутка устукнемо и повучемо сво ју руку или ногу; а кад уда- рац падне, и ми у извесној ме ри осетимо повреду и бол уда реног“

(ibid, 4). Смит наглашава и емоционалну димензи ју људске про-друштвености: „Када је ства рала човека за живот у друштву, при- рода га је обда рила почетном и суштинском жељом да чини при- јатности сво јој сабраћи, као и почетним и суштинским гнушањемпрема свему што их повређу је. Научила га је да осећа задовољствозбог њиховог повољног и бол због њиховог неповољног става. Она је ово одобравање учинила нечим најласкави јим и најпри јатни јимза њега, а њихово неодобравање нечим најмучни јим и нечим што

највише вређа“(ibid, 108). Другим речима, када људи по вреде некоправило понашања они ће се осећати лоше, што је довољан знак датакво понашање треба избегавати у будућности.

Ко је је по рекло ових „начела“ ко ја човека подстичу да,

по ред сво јих, води рачуна и о исходима са радње по друге људе?

Ово питање је о суштинског знача ја за разумевање при роде људске

рационалности и друштвености. По Смиту, мо рално расуђивање је

производ друштвене интеракци је, односно искуственог учења ко је

у основи има посматрање и имити рање других људи. Смит добропримећу је да су пристрасност, једностраност и кратковидост „из-

вор половине свих по ремећа ја у нашем животу“(ibid, 138). Међу-

тим, посматрање понашања других људи човека доводи до форми-

рања општих правила о томе шта је подобно и исправно, шта треба

чинити а шта избегавати. Када схвати да „значајни други“ деле и

оправдава ју тај општи став, човек почиње да осећа задовољство

због тога што чини оно што сви доживљава ју као исправно. Од

тог тренутка човек одлучу је да не крши општеприхваћена правилапонашања, јер би у супротном постао предмет неодобравања, пре-

зи ра, мржње и кажњавања. Са друге стране, поштовање правила ка

њему привлачи осећања љубави, захвалности и дивљења од стране

других људи. Зато, на једном, поста је у инте ресу човека да се пона-

ша у складу са правилима, и, штавише, да непрестано тражи при-

лику где може да испољава општеприхваћено понашање. Другим

речима, „опште правило ства ра се тек пошто на основу искуства

утврдимо да све акци је извесне врсте, или све околности изве-сне врсте, редовно наилазе на одобравање или, такође редовно, на

осуду ... То је начин на ко ји се ства ра ју правила мо ралности“ (ibid,

139). Та правила мо рала ко ригу ју наше иде је о томе шта треба ра-

дити. Она има ју и потпо ру у емоци јама: уколико урадимо нешто



77


што је супротно правилима, када завршимо са тим чином и стави-

мо се у улогу других ко ји нас хладнокрвно посматра ју, ми доби-

јамо напад гриже савести и ка јања ко ји нас узнеми рава ју и муче6.

По Смиту, човек је увек подељен да две личности: једну

ко ја дела, и другу ко ја треба да просуђу је да ли је понашање прве

оправдано. Ова друга личност (нека врста огледала прве) носи на-

зив „непристрасни посматрач“. Непристрасни посматрач је кључ-

ни механизам преко кога се репродуку је колективна мо ралност.

Он под разумева незаинте ресованост, односно измештање себе на

универзално ста јалиште за ко је нам се чини да га деле све људи,

и потом процењивање сопственог понашања са те удаљене тачке.

Смит каже: „Ми никад не можемо спознати сво ја осећања и мотиве

нити стећи неки суд о њима уколико себе не уклонимо из положа ја

у коме се при родно налазимо и не насто јимо да ствар посматра-

мо са извесне удаљености од нас самих. Но, то нисмо у стању да

учинимо ни на ко ји други начин до насто јећи да на ства ри гледамо

очима других људи или онако како би ти други људи на њих најве-

роватни је гледали“ (Smit, 2009, 103).

Када непристрасни посматрач прође кроз процес биоло-шке и културне коеволуци је на друштвеном нивоу, тј. неке врсте

процеса „невидљиве руке“ у сфе ри мо рала, он поста је оличен у

виду друштвених норми, традици је, вредности и, уопштено, једног

дубоког, спонтаног мо ралног и културног по ретка друштва, ко ји

надаље по јединцима служи као неформална ори јентаци ја за њи-

хова свакодневна делања. Ова врста по ретка је извор онога што

је Вернон Смит, попут Гиге рензе ра, назвао „еколошка рационал-

ност“: понашање је еколошки рационално у оној ме ри у ко јој се

прилагодило структу ри окружења у ко јем опе рише. Другим речи-

ма, смер нице за „еколошки рационално“ делање извлаче се управо

6 Сјајно об јашњење овог процеса понудио је Фридрих фон Ха јек (ко ји је иначебио инспи рисан овим моделом размишљања ка раке ристичним за Шкотскопросветитељство). Он каже: „Учење тога како се треба понашати је више из-вор него ре зултат увида, разума и разумевања. Човек ни је рођен мудар, ра-ционалан и добар, већ је научен да такав постане. Ни је наш интелект ство рионаш мо рал; пре су људске интеракци је вођене нашим мо ралом омогућиле раст разума и могућности повезаних са њим. Човек је постао интелигентањер је посто јала традици ја – она ко ја лежи између инстинкта и разума – из ко јеможе да учи. А ова традици ја ни је из расла из способности да се рационал-но интерпрети ра ју уочене чињенице већ из навике одгово ра (ha bit of re spon-ding ). Она је у основи гово рила човеку шта би или не би требао да ради уод ређеним околностима, а не шта мо ра да очеку је да се деси.“ (Hayek, 1988,21-22)




78


из оног домена оног прећутног, имплицитног, често инстинктивног

знања, ко је сам споменуо у трећем па раграфу овог дела. Ово им-

плицитно знање је од пресудног знача ја за функционисање како

друштва, тако и самих људи: по речима Фридриха Ха јека, када би-смо престали да радимо оно чему не знамо разлог, врло брзо бисмо

убрзо били мртви (Hayek, 1988, 68)7.

Смитова Тео ри ја мо ралних осећања се као знача јан из-

вор уви да за друштвену тео ри ју и политичку филозофи ју открива

током последњих неколико година. Она је од посебног знача ја за

усавршавање класичних модела економског понашања ко ји само-

стално нису у стању да об јасне бројне налазе економских експе ри-

мената какви су они са Игром диктато ра, Игром јавних доба ра и

Игром пове рења. Без интегрисања тео ри је мо ралног понашања у

об јашњење и предвиђање економског понашања нема даљег уна-

пређења друштвене тео ри је (Stevens, 2011). На кра ју, вреди спо-

менути и покушај Аш рафа, Каме ре ра и Ловенстина ко ји су по-

кушали да докажу да је Адам Смит, сво јим приступом људском

понашању, заслужио да буде сматран првим бихејвио ралним еко-

номистом (Ashraf, Camerer, Loewenstein, 2005).

Литература

Ainslie, George & Haslam, Nick, „Hi per bolic Discounting“, in George Loe-wenstein & Jon Elster (eds.), Choice Over Time, New York: Russel Sage Fo-undation, 1992.

Anderson, Cristopher & Putterman, Louis (2006), „Do non-strategic sanctionsobey the law of demand? The demand for punishment in the voluntary contri-

bution mechanism“, in: Games and Economic Behavior 54 (1): 1-24.

Andreoni, James (1990), “Im pure Altruism and Donations to Pu blic Goods:A Theory of Warm Glow Giving”, in: Economic Journal 100 (401): 464-477.

Andreoni, James & Miller, John (2002), „Giving According to GARP: An Ex- perimental Test of the Consistency of Preferences for Altruism“ in: Econome-trica 70 (2): 737-753

Andreoni, James, William T. Har baugh and Lise Vesterlund (2008), “Altruismin Ex periments”, in: Steven N. Durlauf and Lawrence E. Blumer (eds.), The

New Pal grave Dictionary of Economics, Palgrave Macmillan, 2008.

7 Ха јекова детаљна схватања на тему спонтаног по ретка и његових имплицит-них правила могу се наћи у Ха јек , 2002.



79


Allais, Maurice, (1953), „Le com portement de l’homme rationnel devant lerisque: critique des postulats et axiomes de l’école Américaine“, in: Econome-trica 21 (4): 503–546.

Ари јели, Ден, Не логичан избор, Ална ри, Београд, 2008.

Ashraf, Nava, Camerer, Colin and Loewenstein, George, (2005) „Adam Smith,Behavioral Economist“, in: Journal of Economic Per spectives 19 (3): 131-145.

Becker, Gary (1968), “Crime and Punishment: An Economic Ap proach”, in:The Journal of Political Economy 76 (2): 169–217.

Binmore, Ken. Rational Deci sions. Princeton: Princeton University Press,2009.

Boyd, Ro bert & Richerson, Peter, The Ori gin and Evolution of Cultures. NewYork, Oxford University Press, 2005.

Boyd, Ro bert & Richerson, Peter, Not By Genes Alone. How Culture Tran sfor-med Human Evolution. Chicago, University of Chicago Press, 2005.

Bowles, Samuel & Gintis, Her bert, (2002) „Homo Reci procans“, in: Nature 415: 125-128.

Bowles, Samuel & Gintis, Her bert, A Coo perative Species. Human Reci procityand Its Evolution. Princeton, Princeton University Press, 2011.

Bowles, Samuel & Polania-Reyes, Sandra, (2009), “Economic Incentives andSocial Preferences: Substitutes or Com plements?”, in: Journal of Economic

Literature 50 (2): 368-425.

Car penter, Jeffrey, (2007), “The Demand for Punishment”, in: Journal of Eco-nomic Behavior & Or gani zation 62(4): 522-542.

Chaudhuri, Ananish, Ex periments in Economics. Playing Fair With Money.London, Routledge, 2009.

Chang, S., Gariépy, J-F.,& Platt, M., (2013), „Neuronal Reference Frames for

Focial Decisions in Primate Frontal Cortex“, in: Nature Neuro science 16 (2):243-250.

Cohen, Jonathan, (1981), „Can Human Irrationality be Ex perimentally De-monstrated“, in: Behavioral and Brain Sciences 4 (3): 317-331.

Dana, Justin, Daylian M. Cain and Robyn M. Dawes, (2006), „What You Don’tKnow Won’t Hurt Me: Costly (But Quiet) Exit in Dictator Games“, in: Or gani-

zational Behavior and Human Deci sion Proces ses 100: 193-201.

Dekić, Milovan, „Zašto su ljudi altruisti? Mikro temelji društvenih normi i

ljudske prodruštvenosti u evolutivnom kontekstu“. Radna verzi ja dostupna na:http://milovandekic.les.wordpress.com/2013/12/mikroevoluci ja-altruizma. pdf

El Mouden, Claire, Maxwell Burton-Chellew, Andy Gardner and Stuart West,“What do Humans Maximize?” in: Samir Okasha & Ken Binmore (eds.), Evo-




80


lution and Rationality: Deci sions, Coo peration and Strate gic Behavior, Cam- bridge, 2012.

Elster, Jon, „Jon Elster“, in: Richard Swed berg (ed.) Sociology and Econo-

mics. Rede ning Their Boundaries: Conver sations with Economists and Soci-olo gists. Princeton: Princeton University Press, 1990.

Elster, Jon, (1994), „Rationality, Emotions and Social Norms“, in: Synthe se 98 (1): 21-49.

Elster, Jon, Ex plaining Social Behavior. More Nuts and Bolts for the SocialSciences. Cam bridge: Cam bridge University Press, 2007.

Ells berg, Daniel, (1961), „Risk am biguity and the Savage axioms“, in: Quar-terly Journal of Economics 75: 643–649.

Fehr, Ernst & Gächter, Simon, (2000), „Coo peration and Punishment in Pu blicGoods Ex periments“, in: The American Economic Review 90(4): 980-994.

Fehr, Ernst & Gachter, Simon (2002), „Altruistic Punishment“, in: Nature 415(6868): 137-140.

Fehr, Ernst & Fichbacher, Urs, (2003), „The Nature of Human Altruism“, in: Nature 425: 785-791.

Fehr, Ernst & Rocken bach, Bettina, (2004), „Human Altruism: Economic, Ne-ural, and Evolutionary Perspectives“, in: Current Opinion in Neurobiology 14:784–790.

Fehr, Ernst & Fichbacher, Urs, (2004), „Third-party punishment and socialnorms“, in: Evolution and Human Behavior 25 (2): 63-87.

Fehr, Ernst & Schmidt, Klaus, (2006), „The Economics of Fairness, Reci pro-city, and Altruism – Ex perimental Evidence and New Theories“, in: Serge-Christophe Kolm and Jean Mercier Ythier (eds.), Handbook of the Economicsof Giving, Altruism and Reci procity, Foundations, Vol. 1. North Holland: Esle-vier, pp. 615-670.

Fehr, Ernst & Fichbacher, Urs, (2005), „The Economics of Strong Reci pro-city“, in: Gintis, Her bert et al. (eds). Moral Sentiments and Material In sterests.

Foundations of Coo peration in Economic Li fe. Cam bridge: The MIT Press,2005.

Fehr, Ernst, Holger Herz and Tom Wilkening, (2013), “The Lure of Authority:Motivation and Incentive Effects of Power”, in: American Economic Review 103 (4): 1325-59.

Field, Alexander, Altrui stically Inclined ? The Behavioral Sciences, Evolutio-

nary Theory and the Ori gins of Reci procity. Ann Ar bor, University of Mic hi-gan Press, 2001.

Fischbacher, Urs, Gachter, Simon & Fehr, Ernst, (2001), “Are peo ple conditi-onally coo perative? Evidence from a pu blic goods ex periment“, in: Economics Letters 71(3): 397-404.



81


Frank, Ro bert, Pas sions Within Rea son. The Strate gic Role of the Emotions. New York: W.W. Norton & Com pany, 1988.

Frey, Bruno & Benz, Mat thias, (2001), „Motivation Transfer Effect“. Working

pa per. Institute for Em pirical Research in Economics, University of Zürich.

Gigerenzer, Gerd and Goldstein, Daniel, (1996), “Reasoning the Fast and Fru-gal Way: Models of Bounded Rationality”, in: Cognitive Science 103 (4): 650-666.

Gigerenzer, Gerd & Selten, Reinhard (eds.) Bounded Rationality. The AdaptiveToolbox. MIT Press, 2001.

Gigerenzer, Gerd, “Is Mind Irrational or Ecologically Rational?”, in: VernonSmith & Francesco Parisi (eds.), The Law and Economics of Irrational Beha-

vior , Stanford: Stanford University Press, 2005.

Gilovich, Thomas, Tversky, Amos & Vallone, R., (1985), “The Hot Handin Basket ball: On the Misperception of Random Sequences”, in: Cognitive

psychology 3 (17): 295–314.

Gintis, Her bert et al. (eds.), Moral Sentiments and Material In sterests. Foun-dations of Coo peration in Economic Li fe. Cam bridge: The MIT Press, 2005.

Gintis, Her bert, Samuel Bowls, Ro bert Boyd, Ernst Fehr, “Moral Sentimentsand Material Interests: Origins, Evidence and Consequences”, in: Gintis, Her-

bert et al. (eds.), Moral Sentiments and Material In sterests. Foundations ofCoo peration in Economic Li fe. Cam bridge: The MIT Press, 2005.

Gintis, Her bert, (2006), “Towards a Unity of the Human Behavioral Sciences”,in: Pa pers. Revi sta de Sociología 80: 97-122.

Gintis, Her bert, (2007), “A Framework for the Unication of the BehavioralSciences”, in: Behavioral and Brain Sciences 30 (1): 1-17.

Gintis, Her bert, The Bounds of Rea son. Game Theory and the Uni cation ofthe Behavioal Sciences. Princeton: Princeton University Press, 2009.

Gintis, Her bert, (2013), “Altruistic Reci procity”, in: Luigino Bruni & StefanoZamagni (eds.), Handbook on the Economics of Reci procity and Social Enter-

pri se, Cheltenham: Edward Elgar Pu blishing, 2013.

Gneezy, Uri, (2005), “Deception: The Role of Consequences”, in: The Ameri-can Economic Review 95 (1): 384-394.

Gneezy, Uri, Meier, Stephan, & Rey-Biel, Pedro, (2011), “When and WhyIncentives (Don’t) Work to Modify Behavior”, in: Journal of Economic Per-

spectives 25 (4): 191-210.

Ha jek, Fridrih, Pravo, zakonodav stvo i sloboda. Beograd/Podgorica: Službeniglasnik i CID, 2002.

Har baugh, W., Mayr, U., Burghart, D., (2007), “Neural Responses to Taxationand Voluntary Giving Reveal Motives for Charita ble Donations”, in: Science 316 (5831): 1622–1625.




82


Hayek, Friedrich, The Fatal Conceit. The Errors of Socialism. London: Rou-tledge, 1988.

Henrich, Joseph & Henrich, Natalie, Why Humans Coo perate? An Evolutio-

nary and Cultural Ex planation. Oxford University Press, 2007.

Hertwig, Ralph & Gigerenzer, Gerd, (1999), „The ‘Conjunction Fallacy’ Revi-sited: How Intelligent Inferences Look Like Reasoning Errors“, in: Journal of

Behavioral Deci sion Making 12: 275–305.

Ho, T., Lim, N. & Camerer, F., (2006), „Modeling the Psycho logy of Consu-mer and Firm Behavior with Behavioral Economics“, in: Journal of Marketing

Re search 43 (3): 307-331.

Hoffrage, Ulrich, Hertwig, Ralph & Gerd Gigerenzer, (2000) „Hindsight Bias:

A By-Product of Knowledge Updating?“, in: Journal of Ex perimental Psycho-logy: Learning, Memory, and Cognition 26 (3): 566-581.

Hume, David (2000 [1739-40]). A Treati se of Human Nature. Oxford: OxfordUniversity Press.

Machina, Mark, (1987) „Choice under Uncertainty: Pro blems Solved and Un-solved“, in: Journal of Economic Per spectives 1(1): 121-154.

Morishima, Y., Schunk, D., Bruhin, A., Ruff, C. and Fehr, E., (2012) „LinkingBrain Structure and Activation in Tem poro parietal Junction to Ex plain the Ne-

uro biology of Human Altruism“, in: Neuron 75: 73–79.

Kahan, Dan, „The Logic of Reci procity: Trust, Collective Action and Law“, in:Her bert Gintis et al., Moral Sentiments and Material Interests: The Foundationof Coo peration in Economic Li fe. Cam bridge: The MIT Press, 2005.

Kamenica, Emir, (2012) „Behavioral Economics and Psychology of Incenti-ves“, in: Annual Review of Economics 4 (1): 427-452.

Kay, A. C., & Ross, L., (2003), „The perceptual push: The inter play of im plicitcues and ex plicit situational construal in the Prisoner’s Dilemma“, in: Journal

of Ex perimental Social Psychology 39: 634-643.Koenigs, M., Young, L., Adolphs, R., Tranel, D., Cushman, F., Hauser, M., &Damasio, A., (2007), „Damage to the prefrontal cortex increases utilitarianmoral judgments“, in: Nature 446: 908-911.

Li berman, V., Samuels, S.M. & Ross, L., (2004) „The name of the game: pre-dictive power of re putations versus situational la bels in determining prisoner’sdilemma game moves“, in: Per sonality & Social Psychology Bulletin 30 (9):1175-85.

Mealey, Linda., (1995), „The Socio biology of Socio pathy: An Integrated Evo-lutionary Model“, in: Behavioral and Brain Sciences 18 (3): 523-541.

Olson, Mancur, Lo gika kolektivnog djelovanja. Zagreb, Fakultet političkihznanosti, 2009.



83


Okasha, Samir & Binmore, Ken (eds.), Evolution and Rationality: Deci sions,Coo peration and Strate gic Behavior, Cam bridge, 2012.

Ostrom, Elinor, „Social Dilemmas and Human Coo peration“, in: Ronald Noë,

Jan A. R. A. M. van Hooff, and Peter Hammerstein (eds.), Economics in natu-re: Social Dilemmas, Mate Choice and Biolo gical Markets, Cam bridge: Cam-

bridge University Press, pp. 23-42.

Ostrom, Elinor, „Toward a Behavioral Theory Linking Trust, Reci procity andRe putation“, in: Elinor Ostrom & James Walker (eds.), Trust and Reci procity.

Interdi sci plinary Les sons from Ex perimental Re search. New York: Russel Sa-ge Foundation, 2005.

Pop per, Karl, “Models, Instruments, and Truth. The Status of the RationalityPrinci ple in the Social Sciences”, in: Karl Pop per, The Myth of the Framework.

In De fence of Science and Rationality. London: Routledge, 1994.

Pinker, Steven, How The Mind Works, W. W. Norton & Com pany, 1997.

Rand, David, Alexander Peysakhovich, Gordon T. Kraft-Todd, George E. Newman, Owen Wurzbacher,Martin A. Nowak & Joshua D. Greene, (2013),„Social Heuristics Sha pe In tuitive Coo peration“, in: Nature Communications 5 (3677), 1-11.

Raphael, D.D., The Im partial Spectator. Adam Smith’s Moral Philo sophy. Ox-ford: Oxford University Press, 2007.

Ryan, Richard & Deci, Edward, (2000), „Intrinsic and Extrinsic Motivati-ons: Classic Denitions and New Directions“, in: Contem porary Edu cational

Psychology 25 (1): 54–67.

Sanfey AG, Rilling JK, Aronson JA, Nystrom LE, Cohen JD., (2003), “The ne-ural basis of economic decision-making in the Ultimatum Game”, in: Science 300 (5626): 1755-8.

Savage, Leonard, The Foundations of Stati stics. John Wiley & Sons, Inc.,1954.

Segal, Uzi, (1987), „The Ells berg Paradox and Risk Aversion: An Antici patedUtility Ap proach“, in: International Economic Review 28 (1): 175-202.

Shar, Eldar (ed.), The Behavioral Foundations of Public Policy. Princeton &Oxford: Princeton University Press, 2013.

Simon, Her bert, (1956), „Rational Choice and the Structure of the Enviro-ment“, in: Psyholo gical Review 63 (2): 129-138.

Slovic, Paul, (1995), “The construction of preference”, in: American Psycho-

lo gist 50: 364-371.Smit, Adam, Teori ja moralnih osećanja. Podgorica: CID, 2008.

Smith, Vernon, Rationality In Economics. Con structivist and Ecolo gical Forms. Cam bridge: Cam bridge University Press, 2008.




84


Sper ber, Dan & Hugo Mercier, (2011), „Why Do Humans Reason? Argumentsfor Argumentative Theory“, in: Behavioral and Brain Sciences 34: 57-111.

Stevens, Douglas, Redi scovering Adam Smith. How The Theory of Moral Sen-

timents can ex plain emer ging evidence in ex perimental economics. Working pa per. Adam Smith Research Foundation, 2011.

Swed berg, Richard, “Introduction”, in: Swed berg, Richard (ed.), Economicsand Sociology. Rede ning Their Boundaries: Conver sations with Economistsand Sociolo gists, Princeton: Princeton University Press, 1990.

Tversky, Amos & Kahneman, Daniel, (1974) „Judgment Un der Uncertainty:Heuristics and Biases“, in: Science 185 (4157): 1124-1131.

Tversky, Amos and Kahneman, Daniel, (1982), “Judgments of and by re pre-

sentativeness”. In: D. Kahneman, P. Slovic & A. Tversky (Eds.), Jud gmentunder uncertainty: Heuri stics and bia ses. Cam bridge, UK: Cam bridge Uni-versity Press, 1982.

Ve ber, Maks, Privreda i dru štvo. Tom I. Beograd: Prosveta, 1976.

Von Naumann, John & Morgenstern, Oskar, Theory of Games and Economic Behavior. Princeton: Princeton University Press, 1944.

Waytz, A., Zaki, J., and Mitchell, J., (2012), „Response of Dor somedial Pre-frontal Cortex Predicts Altruistic Behavior“, in: The Journal of Neuro science

32(22): 7646-7650.

Wilkinson, Nick & Klaes, Matthias, An Introduction to Behavioral Economics.2nd Edition. London: Palgrave Macmillan, 2012.

Milovan Dekić

ARE HUMANS RATIONALLYPROSIOCIAL? SOME

EVIDENCE FROMBEHAVIORAL GAME THEORY

S u m m a r y

In the article I am offering ndings from behavioral ex periments thatdemonstrate that rational preferences are the foundation of human prosocial behavior. First of all I ex plain what rationality means, and

then how rational preferences correlate with values and social normsin generating social coo peration. Then I review possi ble answers to behavioral economists who argue that humans are often irrational.Then I refer to some lessons policy makers could learn from demon-strated human prosocial rationality. In the nal part, instead of a con-




clusion, I review the ex planation that Adam Smith pro posed regar-ding the origin and nature of human prosociality.

Keywords: rationality, prosociality, social norms, values, preferen-

ces, heuristics, morality, behavioral economics

* Овај рад је примљен 21 фебруара 2015. године а прихваћен за штампу насастанку Редакције 20. марта 2015. године.

dekic jesu li ljudi racionalno prodrustveni

Documents