96

SVE TOJednom kad sam bio mali, dobio sam igraku na poklon kamion-mealicu. Bio je sav

od drveta, izuzev tokova osovina koji su, koliko se seam, bili tanki metalni tapii. Devedeset posto sam siguran da je to bio boini poklon. Voleo sam ga na isti nain na koji deak tog uzrasta voli smearske kamione, hitne pomoi, lepere i ko zna kakve sve ne igrake. Ima deaka koji vole vozove i deaka koji vole vozila ja sam voleo potonje.

On je bio (on podrazumeva kamion-mealicu) ista ona preuveliana minijatura kakve su bile mnoge druge igrake-vozila veliine kutije za hleb. Imao je kilogram i po, dva. Bila je to jednostavna igraka bez baterija. Imao je kanap u boji sa utom drkom, pa si mogao da dri drku i hoda, vukui kamion-mealicu za sobom neto poput kolica, iako nije bio ni izbliza veliki kao kolica. Za Boi, uveren sam. Bio sam u uzrastu kad moe, to kau, da uje glasove, a da ne mora da brine da ti neto fali. uo sam glasove sve vreme dok sam bio mali. Imao sam pet ili est godina, verujem. (Ne lee mi ba brojevi.)

Dopadao mi se kamion-mealica, pa sam se igrao s njim jednako, ako ne i vie, koliko sam se igrao drugim automobiliima koje sam posedovao. U nekom trenutku, nekoliko nedelja ili meseci nakon Boia, meutim, moji bioloki roditelji su me naveli da poveru-jem da je to magian i/ili krajnje neobian kamion-mealica. Majka mi je to rekla moda u momentu dosade tipine za odrasle ili iz hira, a potom se otac vratio s posla i pridruio se, takoe na hirovit nain. Magija o kojoj me je majka najverovatnije izvetavala sa svog povoljnijeg poloaja na so u naoj dnevnoj sobi, dok me je posmatrala kako vuem za kanap kamion-mealicu po sobi, dokono me pitajui da li sam svestan da on ima magine osobine, nesumnjivo se zabavljajui mnome na onaj dosadni, poluokrutni nain na koji to odrasli ponekad ine s malom decom dok im razigrano govore stvari koje meu sobom smatraju bajkama i dejim izmiljotinama, nesvesni uticaja koje te prie mogu imati (budui da je magija ozbiljna stvarnost za malu decu), premda, nasuprot tome, ukoliko su moji roditelji verovali da je magija kamiona-mealice stvarna, onda ne razumem zato su ekali nekoliko nedelja ili meseci pre nego to su mi to saoptili. Oni su za mene predstav-ljali zanosnu, ali esto nedokuivu zagonetku; nita vie nisam poznavao njihov um i mo-tive nego to olovka zna za ta se koristi. Sad sam izgubio nit. Magija je bila u tome to se, dok sam veselo vukao kamion-cisternu iza sebe, glavni cilindar ili dobo mealice one stvari koja kod pravih kamiona-mealica mea cement; ne znam kako se to tano zove okretao bez mog znanja, vrteo se i vrteo po svojoj vodoravnoj osi, ba kao i dobo na pravom kamionu-mealici. To je inio, prema reima majke, samo kad sam ga ja vukao i samo, naglasila je, kad ga nisam gledao. Insistirala je na tom delu, a otac ju je kasnije podrao: magija nije bila samo u tome to se dobo vrstog drvenog predmeta bez bate-rija okretao, ve to je to inio samo kad ga niko ne primeuje i prestajao kad ga primete. Ukoliko bih se okrenuo dok ga vuem, tvrdili su turobno moji roditelji, dobo bi magino

VRT

Dejvid Foster Volas

97

prekinuo svoje okretanje. Kako to? Nikad ni za tren nisam posumnjao u ono to su mi rekli. Eto zato odrasli, pa ak i roditelji, umeju nenamerno da budu okrutni: ne mogu da zami-sle potpuno odsustvo sumnje. Zaboravili su.

Sutina je bila da sam otad proveo mesece pokuavajui da iznaem naine kako bih uhvatio dobo da se okree. Dokazi su potkrepili ono to mi je reeno: svaki put kad bih oigledno i nepronicljivo okrenuo glavu, to bi zaustavilo okretanje doboa. Pokuavao sam i s naglim obrtima. Pokuao sam da neko drugi vue kamion-mealicu. Pokuao sam poste-penim okretajima glave dok ga vuem (postepeni podrazumeva okretanje glave otprilike brzinom velike kazaljke na satu). Pokuao sam da virim kroz kljuaonicu dok neko drugi vue kamion-mealicu. ak i da okreem glavu brzinom male kazaljke na satu. Nijednom nisam posumnjao nije mi palo na pamet. Magija je bila u tome to se uvek inilo da mealica zna. Pokuao sam s ogledalima prvo sam vukao kamion-mealicu pravo prema ogleda-lu, a onda po sobama koje su imale ogledala na obodu mog vidnog polja, zatim pored ogledala skrivenih tako da su izgledi da kamion-mealica moe uopte znati da se u sobi nalazi ogledalo bili veoma mali. Moje strategije su postale veoma predane. Po pola dana provodio sam u obdanitu i kod kue. Ozbiljnost mojih pokuaja mora da je prouzrokovala nemalu grinju savesti kod mojih roditelja. Moj otac jo nije bio dobio ni status stalnog pro-fesora; bili smo beznadena srednja klasa i iveli u iznajmljenoj kui iji su tepisi bili stari i tanki mealica je pravila buku dok sam je vukao. Preklinjao sam majku da me slika dok vuem mealicu, zurei s prevarantskom napetou ispred sebe. Postavio sam bio pare pokrivne trake na dobo i razmiljao: ako se traka pojavi na jednoj slici, a ne i na drugoj, to e onda pruiti dokaz o okretanju doboa. (Kamere tad jo nisu bile izumljene.)

Tokom vremena razgovora, pre spavanja, otac mi je ponekad priao prie o svojim pu-stolovinama u detinjstvu. On, jedan intelektualac, bio je, prema njegovim priama, ona vr-sta deteta to postavlja zamke za Zubi vilu (piramide od limenki na vratima i prozorima njegove sobe, uzicu povezanu od njegovog prsta do zuba pod jastukom tako da se probudi kad vila pokua da mu uzme zub) i druga mitska bia u detinjstvu, poput Boi Bate. (Vre-me razgovora podrazumevalo je petnaest minuta neposredne konverzacije s roditeljem bez pria ili pesama dok sam ja bio zaukan u krevetu. etiri noi nedeljno vreme razgo-vora provodio sam s majkom, a tri noi s ocem. Bili su veoma organizovani kad je to bilo u pitanju.) Meni je u tom uzrastu bio nepoznat Matija 4:7, a moj otac, odani ateista, nikako nije aludirao na Matiju 4:7, niti koristio prie o svojim neuspenim zamkama iz detinjstva kao parabole ili savete za moje pokuaje da iskusim ili porazim magiju kamiona-mealice. Sad kad pogledam, verujem da su oca oaravali moji pokuaji da uhvatim dobo mealice kako se okree zato to ih je on video kao dokaz da iver ne pada daleko od klade ad hok in-telektualne manije za empirijskim potvrivanjem. To je zapravo bilo izuzetno daleko od isti-ne. Kao odrasloj osobi, jasno mi je da je razlog zbog kog sam proveo toliko mnogo vremena pokuavajui da uhvatim dobo kako se okree bio taj to sam eleo da potvrdim da to ne mogu da uinim. Da sam ikad uspeo da nadmudrim magiju, bio bih skrhan. Sad to znam. Oeve prie o klopkama za Uskrnjeg zeca i uzicama za Zubi vilu esto su me rastuivale, a kad bih ponekad zaplakao zbog njih, moji roditelji su s krivicom verovali da plaem zbog razoaranja to ne mogu da vidim kako se dobo okree. Siguran sam da su zbog toga pati-li. U stvari, plakao sam od tuge, zamiljajui koliko bi moj otac bio oajan kao dete da je s

98

uspehom uhvatio u zamku Zubi vilu. Nisam u to vreme bio svestan da su me prie iz vre-mena razgovora zbog toga rastuivale. Oseaj kojeg se seam bio je neverovatno iskue-nje da postavim ocu jedno pitanje dok je s uivanjem opisivao one klopke, a u isto vreme ogroman i sveobuhvatan, ali bezoblian i bezimen strah koji me je spreavao da postavim to pitanje. Sudar iskuenja i nesposobnosti da postavim pitanje (usled straha da u videti bol na ruiastom, vedrom i blagorodnom licu svog oca) terao me je da plaem sa estinom koja je sigurno prouzrokovala mojim roditeljima koji su me gledali kao ekscentrino i deli-katno dete nemalu krivicu zbog njihovog okrutnog izmiljanja magije kamiona-meali-ce. Pod raznim izgovorima, kupili su mi izvanredan broj igraaka i igara u mesecima nakon Boia, pokuavi da me odvrate od onoga to su smatrali traumatinom opsednutou ka-mionom-mealicom i njegovom magijom.

Taj kamion-mealica je koren verskog oseanja koje proima najvei deo mog zrelog ivo-ta. Pitanje, koje (naalost) nikad nisam postavio, bilo je ta je moj otac nameravao da uradi sa Zubi vilom da je ikad uspeo da je uhvati. Verovatno je, ipak, drugi razlog tuge bio to to sam na nekom nivou shvatio da su moji roditelji, dok su me posmatrali kako pokuavam da izna-em sheme ne bih li spazio obrtanje doboa, bili sasvim u krivu u vezi s onim to su videli da je svet koji su videli i zbog kog su patili bio sasvim razliit od sveta detinjstva u kom sam ja obitavao. Plakao sam zbog njih dvoje vie nego to je bilo ko od nas troje znao u to vreme.

Nikad, naravno, nisam uhvatio dobo mealice kako se okree. (asija i kabina kamio-na-mealice bili su ofarbani jarkonarandastom bojom stvarnih vozila za javne radove; do-bo je bio ofarban u naizmenine pruge narandaste i zagasitozelene boje, te sam esto zamiljao hipnotini obrt pruga dok se dobo okretao tako da ga ja ne opazim. Trebalo je tu injenicu da pomenem ranije, sad shvatam.) Vukao sam kamion-mealicu unaokolo toliko da me je majka, odustavi od pokuaja usled grie savesti da mi odvrati panju drugim igrakama, proterala s kamionom-mealicom u podrum da njegovi tokovi ne bi vie ostav-ljali brazde po tepihu u dnevnoj sobi. Nikad nisam uspeo da spazim obrtanje doboa, a da se to obrtanje ne zaustavi. Nijednom mi nije sinulo da su me roditelji moda zavitlavali. Niti mi je ikad smetalo to to je prugasti dobo bio zalepljen ili zakucan za narandastu asiju kamiona-mealice i da ga ni moja ruka nije mogla okrenuti (ak ni pomeriti). Tolika je mo rei magija. Ista mo objanjava zato me glasovi koje sam uo kao dete nikad nisu za-brinjavali ili plaili da neto nije u redu sa mnom. A zapravo, slobodno obrtanje bespogon-skog i vrsto prilepljenog doboa nije bila ta magija koja me je pokretala. Ta magija bila je u nainu na koji je on znao kako da se zaustavi istog trenutka kad pokuam da ga vidim. Ta magija bila je u tome kako ga nikad nije bilo mogue uloviti ili nasamariti. Premda se moja opsesija kamionom-mealicom zavrila do sledeeg Boia, nikad ga nisam zaboravio, kao ni oseaj u grudima i srednjem delu kad god bi jo jedan, ak sloeniji pokuaj da ulovim magiju te igrake propao meavinu poraavajueg razoaranja i ushienog potovanja. To je bila godina, peta ili esta, kad sam nauio znaenje rei potovanje, koja je, onako kako je ja razumem, prirodan stav prema maginim, nepotvrdivim pojavama, isto onako kako uvaavanje i pokornost opisuju stav prema primetnim zikim pojavama, poput gravi-tacije ili novca. Meu karakteristikama koje su ponukale roditelje da me vide kao osobenja-ka i tajanstvenu osobu bila je i religija jer sam ja, bez ikakvog podsticanja ili ak razumeva-nja, bio religiozno dete to je znailo da me je zanimala religija i da su me ispunjavala

99

oseanja i zabrinutosti za iji opis koristimo re religiozan. (Ne sroavam ovo kako treba. Nisam, i nikad nisam ni bio, intelektualac. Nisam reit, teme koje se trudim da opiem i o ko-jima nastojim da raspravljam prevazilaze moje sposobnosti. Trudim se, meutim, najbolje to mogu, i proi u kroz ovo to paljivije kad zavrim, i uneu izmene i ispravke gde god budem video mogunost da bez izmiljanja uinim jasnijim i zanimljivijim ono o emu ra-spravljam.) Moji roditelji su bili intelektualci i odani ateisti, ali bili su trpeljivi i irokog srca, a kad sam ja poeo da postavljam religiozna pitanja i da izraavam zanimanje za religio-zne teme, pustili su me slobodno da potraim religiozno orijentisane ljude s kojima bih mogao da raspravljam o tim temama, pa ak i da idem na crkvene slube i misu s porodica-ma druge dece iz kole i iz naeg kraja koje su bile religiozne. Ako razmotrite uobiajeno znaenje rei ateizam, koji je, kako ga ja razumem, vrsta antireligiozne religije, koja oboa-va razum, skepticizam, intelekt, empirijske dokaze, ljudsku autonomiju i samoopredeljenje, otvorena trpeljivost roditelja prema mojim religioznim zanimanjima i mojim redovnim od-lascima na slube s porodicom iz komiluka (otac je do tad ve stekao status redovnog pro-fesora, te smo imali svoju kuu u kraju za srednju klasu s visoko cenjenim kolskim sistemom) bila je izuzetna ona vrsta neosuivakog, obzirnog stava koji sama religija (kako ja to vidim) pokuava da propagira meu svojim sledbenicima.

Nita od toga mi nije palo na pamet u to vreme; niti mi je veza izmeu mojih oseanja prema maginom kamionu-mealici i, kasnije, mog zanimanja i potovanja za magi-nost religije postala oigledna sve dok godinama kasnije, kad sam bio na drugoj godini bogoslovije, nisam proao kroz svoju prvu zrelu krizu vere. injenica da su nam najsnanije i najznaajnije veze u ivotu (u tom trenutku) nevidljive, deluje mi kao ubedljiv argument u korist religioznog potovanja u odnosu na skeptini empirizam kao odgovor na pitanje smi-sla ivota. Teko je ostati na neemu to nalikuje pravcu ove rasprave na metodian, logi-an nain. Neke od odraslih osoba kojima su mi roditelji dozvolili da se obratim u vezi s reli-gioznim pitanjima i problemima podrazumevali su nastavnike, jednog profesora veronauke koga je moj otac poznavao i potovao iz nekog meukatedarskog univerzitetskog odbora u kom su zajedno sedeli, i oca i majku porodice do nas, koji su oboje bili akoni (neka vrsta elitnog svetenika laika) u crkvi dve etvrti od nae kue. Suzdrau se od opisa problema, pitanja i tema o kojima su mi roditelji dozvolili da raspravljam s tim religioznim odraslim osobama; oni su bili potpuno neizuzetni i univerzalni i proseni, ona vrsta pitanja s kojim se svi naposletku suoe u svoje vreme i na svoj zaseban nain.

Moje preterivanje sa zanimanjem za religiju imalo je veze i sa uestalou i tenorom glasova koje sam redovno uo kao dete (to bi znailo sve do otprilike trinaeste godine, kako se seam). Glavni razlog zbog kojeg se nikad nisam plaio glasova ili brinuo zbog onog to je uti glasove ukazivalo u vezi s mojim moguim duevnim zdravljem podra-zumevalo je injenicu da detinji glasovi (bilo ih je dva, svaki osobite boje i linosti) nikad nisu govorili nita to nije bilo dobro, veselo i umirujue. Spomenuu te glasove samo usput, jer nijedan od njih nije posredno znaajan za ovo, a takoe ih je veoma teko na odgova-rajui nain opisati ili doarati bilo kome. Trebalo bi da naglasim, premda su izmiljeni i nevidljivi prijatelji uobiajeni deo detinjstva, da su ti glasovi bili ili su meni tako delovali potpuno stvarne i autonomne pojave, za razliku od glasova kod bilo koje od stvarnih odraslih osoba iz mog iskustva, s nainom govora i naglaskom kakvim me nita u mom

100

dejem iskustvu nije izloilo niti me pripremilo na njih, na bilo kakav nain da ih izmislim ili iskombinujem iz spoljanjih izvora. (Upravo sam shvatio da je jo jedan razlog zbog kog ne predlaem iroku raspravu o tim glasovima iz detinjstva to to obino nisam uspevao da dokaem da su ti glasovi bili stvarni, kad me zapravo ni nije briga da li su oni zaista bili stvarni ili ne, niti da li je mogue neku drugu osobu naterati da prizna da to nisu bile ni halucinacije ni fantazije. Zaista, jedna od omiljenih tema tih glasova sastojala se od toga da me ubeuju da uopte nije vano da li verujem da su oni stvarni, ili jednostavno deo mene, budui da kako je jedan od glasova naroito voleo da naglasi na celom sve-tu nema nita toliko stvarno koliko sam to bio ja. Trebalo bi da priznam da sam na neki nain posmatrao ili raunao na glasove kao jo jedan par roditelja (to bi, mislim, znailo da sam ih voleo i verovao im i jo ih uvaavao ili potovao: ukratko, nisam im bio jednak), a opet i kao svoje vrnjake: to bi znailo da nisam nimalo sumnjao da oni i ja ivimo u potpuno istom svetu i da me oni razumeju onako kako bioloki roditelji nisu mogli.) (Verovatno je jedan od razloga zbog kog me automatski obuzme elja da dokazujem da su glasovi stvarni to to su moji stvarni roditelji, premda su bili u potpunosti trpeljivi prema mom verovanju u glasove, oigledno gledali na njih kao na istu onu vrstu fantazija o nevidljivom prijatelju koju sam gore pomenuo.)

Bilo kako bilo, najbolja analogija za sluanje tih mojih glasova iz detinjstva jeste to to je ono liilo na etkanje unaokolo sa vlastitim privatnim maserom koji ti sve vreme trlja lea ili ramena (to je i moja bioloka majka radila kad god sam bolestan leao u krevetu, kori-stei alkohol za masiranje i deji puder i menjajui jastunice da bi bile iste i hladne; to iskustvo s glasovima bilo je analogno oseaju kad okrene jastuk na hladnu stranu). Pone-kad je to iskustvo s glasovima bilo ushiujue, ponekad toliko da je bilo gotovo prejako za mene kao kad uzme prvi zalogaj jabuke ili nekog slatkia koji je toliko slastan i izaziva bujicu usnih sokova tako da doe do trenutka snanog bola u ustima i lezdama naroito s kasnih prolenih i letnjih popodneva, kad suneva svetlost po sunanim danima dosegne imanentnost i postane boje kovanog zlata i bude sama (svetlost, kao da je ukus) toliko sla-sna da je bilo gotovo previe i podneti je, a ja bih leao na hrpi velikih jastuka u naoj dnev-noj sobi i prevrtao se napred-nazad u agoniji uitka, te govorio majci, koja je uvek itala na kauu, da se oseam tako dobro i ispunjeno i ushieno da mi je teko to i da izdrim i seam se da je ona puila usne, u pokuaju da se ne smeje, i govorila najsarkastinijim moguim glasom da joj je teko da suvie saosea s tim problemom ili brine zbog njega i da je uvere-na da u preiveti taj nivo ushienja, te da verovatno nee morati da me odvezu na urgen-tno odeljenje, pa bi u takvim trenucima moja ljubav i naklonost prema majinom sarkasti-nom humoru postala, posloena navrh prvobitnog ushienja, tako snana da sam gotovo morao da potisnem krik zadovoljstva dok sam se ushieno valjao meu jastucima i knjiga-ma na podu. Nemam nikakvu stvarnu predstavu ta je majka jedna izvanredna ena uisti-nu vredna ljubavi mislila o tome to ima dete koje ponekad pati od napada ushienja; ne znam da li ih je i sama doivljavala. Iskustvo stvarnih, ali neprimetnih i neobjanjivih glaso-va, meutim, kao i oseanja ushienosti koje su oni esto pobuivali, doprineli su nesum-njivo mom potovanju prema magiji i mojoj veri da magija ne samo proima svakodnevni svet, ve da to ini na nain koji je temeljno dobroudan, altruistian i dobronameran pre-ma meni. Nikad nisam bio tip deteta koje veruje u udovita ispod kreveta ili vampire, ili

101

kojem je nou potrebno svetlo u sobi; naprotiv, moj otac (koji je oigledno uivao u meni i mojim osobenjatvima) jednom je kroz smeh rekao mojoj majci da misli da ja moda patim od jedne vrste dobroudne psihoze koja se naziva antiparanoja, u okviru koje sam ja izgle-da verovao da sam predmet sloene svetske zavere iji je cilj da me uini toliko srenim da to jedva mogu i podneti.

Osobiti primer kome se moe ui u trag kao korenu mog religijskog nagona nakon to je zanimanje za kamion-mealicu prolo (na veliko olakanje roditelja), podrazumevao je jedan ratni lm iz hiljadu devetsto pedesetih koji smo otac i ja zajedno gledali na televiziji jednog nedeljnog popodneva, uz navuene zavese kako bismo spreili sunce da nam oteava gledanje u ekran naeg crno-belog televizora. Zajedniko gledanje televizije bila je jedna od oevih i mojih omiljenih i najeih aktivnosti (majka je mrzela televiziju) i obino se odvijala na kauu gde je otac, koji je itao tokom reklama, sedeo na jednom kraju, a ja sam leao s glavom na jastuku smetenom na oevim kolenima. (Jedna od mo-jih najsnaniji ulnih uspomena iz detinjstva jeste oseaj oevih kolena na glavi i aljivi nain na koji mi je ponekad sputao knjigu na glavu kad bi krenule reklamne poruke.) Tema lma koji je bio u pitanju bee Prvi svetski rat, a u njemu je glavnu ulogu igrao neki glumac koga su izuzetno veliali zbog uloga u ratnim lmovima. Moje seanje se u tom trenutku otro razilazi s oevim, o emu svedoi uznemirujui razgovor koji smo vodili tokom moje druge godine na bogosloviji. Otac se navodno sea da glavni junak lma, voljeni porunik, umire kad se baci na neprijateljsku runu bombu koja je ubaena u tran-eju njegovog voda (vod bi podrazumevao manju vojnu jedinicu peadinaca u bliskim odnosima budui da su stalni saborci). Prema reima mog oca, vodom obino komanduje porunik. Dok se ja jasno seam da taj junak, koga igra glumac uven po svom prikazu sukoba i traume, prolazi kroz linu patnju zbog pitanja moralnosti ubijanja u bici i cele religijske zavrzlame oko pravednog rata i opravdanog ubijanja, te naposletku doivlja-va potpuni psiholoki slom kad njegov saborac ubacuje runu bombu u prepunu trane-ju neprijatelja i vritei skae (junak, prilino rano u lmu) u neprijateljsku traneju i pada na bombu, te umire spasivi vod neprijatelja, a onaj ostatak lma (premda neprestano prekidan reklamama kad sam ga gledao) opisuje muke junakovog voda da rastumai po-stupak svog nekada voljenog porunika, gde ga mnogi od njih ogoreno optuuju za iz-daju, a mnogi drugi dre da umor od borbi i traumatino pismo iz Drava, koje je primio neto ranije tokom lma, opravdavaju njegov in kao neku vrstu privremenog ludila, te je samo jedan stidljivi regrut idealista (koga je igrao neki glumac kojeg nikad vie nisam video ni u jednom lmu iz tog doba) potajno verovao da je porunikov in umiranja za neprija-telja bio zapravo junaki i da je zasluivao da se snimi i dramatizuje za budua pokolenja (stidljivi, anonimni regrut je pripoveda u sinhronizacijama na poetku i kraju lma), a ja nikad nisam zaboravio taj lm (iji smo naslov i otac i ja propustili jer nismo ukljuili televi-zor sve dok lm nije poeo, to nije isto to i zaboraviti naslov, to moj otac aljivo tvrdi da smo obojica uinili) niti uticaj porunikovog ina, koji i ja (poput stidljivog pripovedaa idealiste) smatram ne samo junakim, ve i divnim na nain koji je gotovo suvie jak da bi se mogao podneti, naroito dok leim na oevim kolenima.

(S engleskog preveo Igor Cvijanovi)