1. VELIINA, OBLIK, GRAA, PROSTORNA SIMETRIJA I HEMIJSKI SASTAV VIRUSA (PRIRODA VIRUSA I NJIHOVE RAZLIKE OD DRUGIH MIKROORGANIZAMA)GRAA I STRUKTURA VIRUSA virusi se izmeu sebe razlikuju po obliku i veliini, ali su svi graeni po slinim principima kompletna, zrela, ekstracelularna, infektivna virusna estica virion sastoji se od: nukleinska kiselina virusa (u centru virusne estice) moe biti DNK ili RNK i ona je nosilac genetskih informacija virusne estice kapsida (omotaa, odnosno zatitne ovojnice) izgraen od proteina nukleinska kiselina i kapsid zajedno ine nukleokapsid, koji kod manjih virusa predstavlja kompletnu virusnu esticu - virion vei i sloeniji virusi u momentu oslobaanja iz elije stiu jo jedan spoljni omota, koji je poreklom od promenjene jedarne ili citoplazmatske membrane elije domaina (izuzetak su poxvirusi koji imaju dve ovojnice i obe se sintetiu u citoplazmi inficirane elije)VIRUSNI KAPSID proteinskog je sastava; graen je od velikog broja identinih molekula proteinske prirode proteinskih jedinica, koje su osnovni gradivni element i najmanje funkcionalne jedinice kapsida moe biti jednoslojan ili dvoslojan

virusna nukleinska kiselina kodira stvaranje malih, identinih proteinskih podjedinica, a kapsid se oblikuje udruivanjem tih podjedinica strukturne jedinice formiraju simetrine skupine koje predstavljaju oblikovane elemente strukture vidljive elektronskim mikroskopom to su morfoloke jedinice kapsida, odnosno kapsomere one se najee vide u obliku petougaonih ili estougaonih prizmi svaki virus ima odreen broj kapsomera iz kojih je izgraen kapsid, to se koristi kao jedan od kriterijuma za klasifikaciju virusa u procesu formiranja kapsida razlikuju se dve faze: prva faza stadijum biosinteze (sinteza strukturnih polipeptida i udruivanje u podjedinice) druga faza (stvaranje nekovalentnih veza izmeu podjedinica i formiranje virusnog kapsida) uloga virusnog kapsida: titi virusnu nukleinsku kiselinu osigurava i obezbeuje strukturu i simetriju virusnih estica nosilac je antigenskih svojstavaVIRUSNI OMOTA OKO NUKLEOKAPSIDA vei i sloeniji virusi poseduju jo jedan omota oko proteinskog, koji moe biti jednoslojan ili dvoslojan animalni virusi prilikom izlaska iz inficirane elije dobijaju omota od izmenjenih elijskih membrana: od jedarne membrane (Herpetoviridae) od membrane endoplazmatinog retikuluma (Togaviridae) od citoplazmatske membrane (Orthomyxovirida, Paramyxoviridae, Rhabdoviridae) spoljni virusni omota sastoji se od lipida, proteina i polisaharida virusi koji ga imaju osetljivi su na etar i organske rastvarae na njegovoj povrini nalaze se izdanci graeni od glikoproteina i predstavljaju povrinske virusne antigene polipeptidni deo glikoproteina je specifian za virus i sintetisan je prema genetskim informacijama virusne nukleinske kiseline, a ugljeni hidrati glikoproteina su elijskog porekla glikoproteini imaju znaajne funkcije (hemaglutinin, neuraminidaza, faktor elijske fuzije) i bitnu ulogu u procesima infekcije elije domaina visusi sa spoljnim omotaem po pravilu sadre vie antigena od virusa bez ovog omotaaOBLIK I VELIINA VIRUSA zahvaljujui elektronskom mikroskopu utvreno je da virusi imaju razliite oblike: pravilna lopta (virus polio) nepravilna kugla (virus influenzae) tapi ili tapi koji je na jednom kraju zaravnjen, a na drugom kraju zaobljen pa lii na metak (virus rabiesa) oblik kvadra, opeke ili elipsoida (poxviridae) oblik punoglavca ili zavrtnja (samo bakterijski virus bakteriofag)

veliina virusa izraava se u nanometrima (jedan nm iznosi 10 angstrema) veliina animalnih virusa kree se od 20 do 320 nm: mali virusi: 20-50 nm srednji virusi: 50-200 nm veliki virusi: 200-320 nm

veliina i oblik virusa mogu se odrediti filtracijom ultrafiltrima centrifugiranjem ultracentrifugama elektronskim mikroskopomSIMETRIJA VIRUSNIH ESTICA prema rasporedu podjedinica u virusnom kapsidu i prema nainu njihovog grupisanja i vezivanja, animaln virusi dele se u tri grupe: virusi sa spiralnom (helikalnom ) simetrijom othomyxoviridae, paramyxoviridae, rhabdoviridae imaju nukleinsku kiselinu spiralno uvijenu oko jedne centralne rotacione ose jednake proteinske podjedinice su pravilno i semetrino rasporeene oko nje, pratei zavoje spirale virusi sa kubinom (ikozaedarnom) simetrijom herpetoviridae sve strukturne podjedinice ne moraju biti identine (kapsid ne sadri samo jedan tip proteinskih molekula) broj kapsomera moe da bude razliit, ali je za svaki virus stalan kompleksno graenje virusa poxviridaeHEMIJSKI SASTAV VIRUSA svi virusi sadre nukleinsku kiselinu i polipeptide iz kojih je graen proteinski omota, a vei i sloeniji virusi poseduju jo i lipide i polisaharide, koji se nalaze u spoljanjom omotau

NUKLEINSKA KISELINA VIRUSA virusi poseduju samo jednu nukleinsku kiselinu koja sadri genetski materijal virusa virusnki genom prema vrsti nukleinske kiseline, virusi se dele na DNK i RNK viruse nukleinske kiseline su izgraene iz nukleokapsida (purinska ili pirimidinska baza + pentoza (riboza ili dezoksiriboza) + fosforna kiselina) nukleotidi su meusobno povezani fosfodiestarskim vezama, a sa drugim lancem vodoninim vezama (DNK: G=C, AT; RNK: G=C, AU) kod sinteze DNK kao model za formiranje komplementarnog lanca polinukleotida slui komplementarna polovina polinukleotida DNK kod sinteze RNK kao model za formiranje komplementarnog lanca polinukleotida slui komplementarna polovina lanca polinukleotida DNK, uz delovanje enzima DNK RNK polimeraze kod nekih virusa nukleinska kiselina je vezana za unutranje proteine, i oni zajedno grade virusne estice (core)

svi DNK virusi imaju dvolananu DNK, izuzev parvovirusa koji imaju jednolananu DNKsvi RNK virusi imaju jednolananu RNK, osim reovirusa koji imaju dvolananu RNK jednolanana virusna RNK moe da bude u obliku: pozitivnog lanca identina je informacionoj RNK (mRNK) negativnog lanca komplemetarna je mRNK genom virusa moe da sadri jednu ili vie molekula kiselina RNK virusi su izuzetak u ivom svetu da je RNK nosilac nasledne informacije DNK virusi sadre DNK lanac koji moe da bude cirkularan (papova virusi, hepatitis B virus) ili linearan (veina ostalih DNK virusa) kod RNK virusa nukleinskih kiselina je uglavnom linearna u obliku jednog molekula ili u obliku vie molekula tj. segmenata koji su vezani nekovalentim vezama

VIRUSNI PROTEINI vei deo virusne estice ine strukturni proteini iz kojih je izgraena proteinska ovojnica oko nukleinskih kiselina (kapsid) svi strukturni proteini su dobri antigeni i odgovorni su za najvei broj imunolokih reakcija koje izaziva virus sloeni virusi sadre i odreene enzime, takoe proteinske prirode (transkriptaze, neurminidaza, reverzna transkriptaza) neki virusi poseduju i proteine koji menjaju metabolizam i grau inficirane elije

VIRUSNI LIPIDI virusi koji imaju spoljni omota sadre neutralne lipide (fosfolipide i glikolipide) takvi virusi posle tretiranja etrom i drugim organskim rastvaraima gube sposobnost da inficiraju osetljive elije; virusi bez omotaa ne sadre lipide pa su otporni na delovanje organskih rastvaraa veina lipida koji ulaze u sastav virusa su poreklom od elije domaina i integriu se u virusnu esticu u procesu njenog sklapanja i oslobaanja iz elije (poreklom su od citoplazmatske, jedarne membrane ili membrane endoplazmatskog retikuluma inficirane elije) isti virus, kada se razmnoava u razliitim vrstama elija ima razliit lipidni sastav, ali su njegove bioloke osobine i infektivnost identini

poxviridae ima velike koliine lipida u svom omotau koji je dvostruk, ali je ipak otporan na etar, njihov lipoproteinski omota nije poreklom od ovojnica elije domaina nego se sintetie u citoplazmi inficirane elije pa ima drugaiji lipidni sastav

VIRUSNI POLISAHARIDI poseduju ih samo virusi koji imaju omota oko nukleokapsida poreklom su od elija domaina nalaze se uglavnom u glikoproteinima, koji predstavljaju povrinske antigene (polipeptidni deo glikoproteina je produkt virusnog genoma, a ugljenohidratni deo je elijskog porekla)PRIRODA VIRUSA I NJIHOVE RAZLIKE OD OSTALIH MIKROORGANIZAMA virusi poseduju samo jedan tip nukleinske kiseline koja predstavlja genetski materijal virusa, za razliku od svih jednoelijskih organizama i viih ivih bia koji sadre obe nukleinske kiseline jedinstvena u ivom svetu je i osobina RNK virusa da RNK moe biti nosilac genetskih osobina virusi se ne mogu videti svetlosnim mikroskopom za razliku od bakterija virusi su ultravizibilni virusi prolaze kroz pore bakteriolokih filtara koji zadravaju bakterije virusi su ultrafiltrabilni struktura viriona se bitno razlikuje od elijske strukture prokariota i eukariota virusi su veoma jednostavne grae i nemaju uslove za objavljivanje sopstvene biosinteze (nemaju ribozome i enzimske sisteme), pa su zato obavezni intraelijski paraziti ne mogu da se umnoavaju na vetakim podlogama, ve samo u ivoj eliji jedinstvena je u ivom svetu ova osobina virusa kao parazita, da virus daje eliji domaina svoj program sinteze, koji, zatim, svojim elijskim mehanizmima, obavlja elija domaina razlika u odnosu na razmnoavanje prokariotskih i eukariotskih elija jeste i ta da se u toku virusnog reprodukovanja u eliji nezavisno sintetiu sve virusne komponente, a tek zatim dolazi do njihovog udruivanja u zrelu virusnu esticu.2. IZBOR, UZIMANJE I SLANJE MATERIJALA NA VIRUSOLOKI PREGLEDKliniki materijal za virusoloki pregled bira se zavisno od klinike slike (npr. ako je u pitanju respiratorno oboljenje, uzima se bris gue) ili eventualno od epidemioioke situacije (u toku letnje epidemije meningitisa meu decom uzima se stolica i radi se analiza na enteroviruse).Pri izboru bolesnikog materijala, koji e se poslati na pregled, mora se poznavati patogeneza virusne bolesti na koju se sumnja. Zato bolesniki materijal nije uvek uzet iz organa i tkiva prema kome virus ima tropizam i ijom invazijom dolazi do manifestacije odreenih karakteristinih simptoma bolesti (npr. kod miokarditisa ili mijalgija izazvanih koksaki virusom bolesniki materiai je stolica, a ne bioptat sranog iii popreno-prugastog miia; kod ospe na koi usled virusa rubele ili morbila bolesniki material je bris drela, a kod enterovirusnih ospi, stolica).Naelno, ako se virus dokae u krvi, likvoru ili vezikuli (u toku ospe), sa sigurnou se moe smatrati etiolokim agensom aktuelne bolesti; meutim, ako je virus dijagnostifikovan u respiratornim uzorcima i stolici, uzronik je dotine bolesti samo ako postoji i seroloka potvrda.Da bi izolacija virusa bila uspena, potrebno je da se uzorak uzme to ranije i po mogunosti u prva tri dana bolesti, pri emu treba voditi rauna i o tome da je iz nekih bolesnikih materijala lake izolovati odreeni virus, nego iz drugih. Kod izbora materijaia vanu ulogu igra i starost bolesnika, kao i vrsta i trajanje bolesti.

Materijal za virosoloki pregled moe da bude:BRIS GUE ILI ISPIRAK GUE - uzima se i prilikom sumnje na neka virusna oboljenja CNS-a, KVS-a, za vreme groznice nepoznatog porekla, osipnih bolesti rubela, morbila, kao i kod sumnje na moguu kongenitalnu infekciju (rubela, citomegalovirusna bolest)STOLICA- pogodan je uzorak u toku aktuelnih gastroenteritisa, ali i kod oboljenja CNS-a izazvanih enterovirusima, bolesti KVS-a izazvanih koksaki virusima, ospi po koi usled invazije enterovirusa, u sluajevima groznice nepoznatog porekla ili hepatitisamanje podesan uzorak je rektalni brisKRV-za izolaciju virusnog uzronika ili za direktno dokazivanje virusa uzima se kod sumnje na infekcije ARBO virusimanaelno, krv nije najbolji uzorak za dokazivanje virusa, nije pogodna sredina za njih i iz nje relativno brzo iezavajuSERUM- serum se uzima za seroloke reakcije, kao i u sluaju sumnje na virusni hepatitis (za dokazivanje HBsAg, HBeAg, antiHBs, antiHBc i antiHBe antitela)LIKVOR- obino je uzorak izbora kod oboljenja CNS-a (meningitis, meningoencefalitis, encefalitis)KONJUKTIVALNI BRIS- uzima se kod oboljenja oka, otisak kornee uzima se kod komatoznih bolesnika, obolelih od rabijesaSADRAJ PROMENA NAKOl(VEZIKULA, PAPULA, PUSTULA ILI KRUSTA) - uzima se kod variele ili se uzima tenost iz vezikula (kod herpes simplex virusa) spadaju u odgovarajue uzorke za virusnu izolaciju ili direktnu dijagnostikuBIOPTAT ODREENOG TKIVA (ZAIVOTNO ILI POSTMORTALNO) - moe da se koristi za direktno dokazivanje virusa (elektronskim mikroskopom), virusnih antigena (imunoeiektronskom mikroskopijom, ELISA testom, tehnikom fluorescentne mikrcskopije), zatim za izolaciju i identifikaciju virusa i virusne DNKBRIS NOSA, SPUTUM, URIN, BRIS REKTUMA, DIJAREJALNA STOLICA - manje su pogodni uzorci za virusoloki pregled

BOLESNIKI MATERIJAL TREBA UZIMATI: ASEPTINO, U STRILNE POSUDE, DOBRO ZATVORITI, TANO OZNAITI

Uz materijal se obavezno popunjava propratni list sa podacima o pacijentu, klinikim i epidemiolokim podacima i vrsti pregleda koji se trai. Veoma su bitni i podaci o datumu poetka bolesti i o karakteru oboljenja.Osim uzoraka koji e u laboratoriji biti korieni za direktno dokazivanje virusa, virusnih antigena ili specifinih virusnih sastojaka (bez prethodnog umnoavanja), ostali bolesniki materijaii mogu da se potope u tzv. VTM (virusni transportni medijum). Time se prvenstveno preava suenje u toku transporta materijaia do laboratorije (VTM sadri izotonini 0.9% rastvor NaCI, proteine i antibiotike). Uzorci koji e biti korieni za pregled elektronskim mikroskopom, imunoelektronskim mikroskopom ili e biti direktno upotrebljeni u postupku fluorescentne mikroskopije, ELISA testa kao i u tehnikama hibridizacije, ne smeju se staviti u VTM. Bitno je odravati odreenu pH vrednost VTM-a, kao i drati materijal na odreenoj temperaturi.Za preivijavanje virusa u toku transporta najvaniji faktor je uticaj spoljanje temperature. Na viruse negativno deluju i nagle promene temperature (naizmenino zamrzavanje i otapanje uzorka). Virus se alje u laboratoriju na temperaturi lomljenog ieda (+4 C). Uzorak se stavlja u dobro zatvorene epruvete ili druge posude sa odgovarajuim epom i grliem (flasterom ili lepljivom trakom), zatim u kutije ili termos posude, koje sadre smrznute uloke ili u kutije sa ledom. Bitno je uzorak transportovati to pre do laboratorije.3. METODE ZA ODREIVANJE VELIINE I OBLIKA VIRUSNIH ESTICA

Veliina i oblik virusa mogu da se odrede: filtracijom (ultrafiltrima) centrifugacijom (ultracentrifugama) elektronskim mikroskopomFILTRACIJAZa odreivanje veliine virusa upotrebljavaju se graduisani ultrafiltri: gradokol filtri od kolodijuma ili membranski filtri od derivata celuloze, raznih polimera ili staklenih vlakana.Ako preiena suspenzija virusa prolazi kroz niz membrana razliite ali poznate veliine pora (od veih ka manjim), priblina veliina virusa moe se odrediti utvrivanjem membrana koje proputaju virusne estice i one koje ih zadravaju. Virusne estice moraju biti dva puta manje od prosenog dijametra pore na nekom filtru da bi kroz njega mogle proi. Priblina veliina virusa odreuje se tako to se veliina pore kroz koju je proao virus pomnoi sa faktorom 0,64. Priblina veliina virusa moe se odrediti i uporeivanjem filtrabilnosti virusnih estica sa esticama poznatih dimenzija.

Prolazak virusa kroz filtar ne zavisi samo od veliine pora na situ i veliine virusa nego i od: strukture i elektrinog naboja virusa i filtra hemijskog sastava i debljine filtra duine filtracije pritiska pod kojim se filtracija vri temperatura na kojoj se filtrita viskoznost tenosti u kojoj je suspendovan virusFiltracijom je mogue samo priblino odrediti veliinu virusa pa se zato filtracija ee koristi za selektivno odvajanje virusa iz neke suspenzije ili za sterilizaciju raznih rastvora, podloga i drugih termolabilnih materijala, nego za odreivanje veliine virusa.SEDIMENTACIJA VIRUSA U ULTRACENTRIFUGAMA

Virusi se mogu istaloiti samo uz pomo centrifugalne sile odreene jaine zbog mase i elektrinog naboja virusa.Za odreivanje veliine i oblika virusa kao i za dobijanje istih suspenzija virusa koriste se analitika i preparativna ultracentrifuga.Brzina sedimentacije u polju centrifugalne sile zavisi od: veliine (mase) virusne estice oblika virusne estice gustine i viskoznosti tenosti u kojoj je suspendovan virus jaine centrifugalne sile koja zavisi od broja obrtaja glave centrifuge u jedinici vremena i udaljenosti virusne estice od osovine obrtanjaBrzina sedimentacije data je Stokersonovom formulom (iz nje se izvodi poluprenik virusne estice)Veliina virusne estice odreuje se: merenjem brzine taloenja virusnih estica u polju centrifugalne sile uporeivanjem brzine taloenja virusnih estiva sa brzinom taloenja estica poznatih dimenzija

estice oblika lopte, koje imaju najmanju moguu povrinu taloe se bre nego estice duguljastog ili nepravilnog oblika, koje imaju veu povrinu. to je razlika u odnosu izmeu najveeg i najmanjeg dijametra estice vea, to je i njeno taloenje sporije. Poveana viskoznost tenosti u kojoj su suspendovane estice virusa vie usporava taloenje estica nepravilnog oblika u odnosu na one loptastog oblika.

ELEKTRONSKI MIKROSKOPKod elektronskog mikroskopa snop svetlosti je zamenjen snopom elektrona upravljenih na objekat, a staklena soiva su zamenjena elektromagnetnim, koja sakupljaju divergentne snopove elektrona i usmeravaju ih konvergentno ili paralelno sa osovinom mikroskopa.Objektivska elektromagnetna soiva daju poveanu i obrnutu sliku virusne estice, koja se jo vie uveava projekcionim elektromagnetnim soivima.Slika se projektuje na ekran, realna i uveana.Dakle, delovi elektronskog mikroskopa su: svetlosni zraci snop elektrona koji se prostire u vakuumu staklena soiva elektromagnetna polja fotoploa ekran (slika virusa se emituje na ekran)Uveanje elektronskog mikroskopa je oko 100 000 puta.Elektroni raspolau slabom moi prodiranja kroz razne materije pa je bitno da je preparat tanji od 100 nm.Veliina virusa odreuje se tako to se suspenziji tog virusa dodaju estice poznate veliine i gustine (npr. Polistirenske lateks kuglice) ili postoji skala na kojoj se mogu oitati eljene dimenzije virusa.Elektronskim mikroskopom se vidi virus, njegova veliina, morfologija i struktura. Na taj nain se moe odrediti pripadnost virusnoj porodici, ali se ne moe napraviti razlika izmeu pojedinih pripadnika dotine porodice.Poto su virusi male estice, kontrast u preparatu je mali jer zavisi od rasipanja elektrona. Kontrast moe da se povea na dva naina: metodom pozitivnog bojenja oblaganje preparata tankim slojem zlata ili drugih tekih metala nepropusnih za snop elektrona; virusne estice postaju jasnije, kontrasnije i izgledaju kao iskosa osvetljene i vide se kao tamne estice na svetloj podlozi. metodom negativnog bojenja poveanje elektronske neprozranosti okoline virusa pomou soli fosfotungstenske kiseline, uranil acetata virusne estice se vide kao svetla, neobojena mesta na tamnoj pozadini.4. ELEKTRONSKI MIKROSKOP I IMUNOELEKTRONSKA MIKROSKOPIJA. TEHNIKE ZA DOKAZIVANJE VIRUSNIH NUKLEINSKIH KISELINA U MATERIJALUELEKTRONSKI MIKROSKOPKod elektronskog mikroskopa snop svetlosti je zamenjen snopom elektrona upravljenih na objekat, a staklena soiva su zamenjena elektromagnetnim, koja sakupijaju divergentne snopove elektrona i usmeravaju ih konvergentno ili paralelno sa osovinom mikroskopa.Objektivska elektromagnetna soiva daju poveanu i obrnutu sliku virusne estice, koja se jo vie uveava projekcionim elektromagnetnim soivima. Siika se projektuje na ekran, realna i uveana.Dakle, delovi elektronskog mikroskopa su: svetlosni zraci snop elektrona koji se prostire u vakuumu staklena soiva elektromagnetna polja fotopioa - ekran (siika virusa se emituje na ekran)Uveanje elektronskog mikroskopa je oko 100 000 puta.Elektroni raspolau slabom moi prodiranja kroz razne materije, pa je bitno da je preparat tanji od 100 nm.Veliina virusa odreuje se tako to se suspenziji tog virusa dodaju estice poznate veliine i gustine (npr. polistirenske lateks kuglice) ili postoji skala na kojoj se mogu oitati eljene dimenzije virusa.Elektronskim mikroskopom se vidi virus, njegova veliina, morfologija i struktura. Na taj nain se moe odrediti pripadnost virusnoj porodici, ali se ne moe napraviti raziika izmeu pojedinih pripadnika dotine porodicePoto su virusi male estice, kontrast u preparatu je mali jer zavisi od rasipanja eiektrona. Kontrast moe da se povea na dva naina: metodom "pozitivnog bojenja" - oblaganje preparata tankim siojem zlata ili drugih tekih metala nepropusnih za snop elektrona; virusne estice postaju jasnije, kontrastnije i izgledaju kao iskosa osvetljene i vide se kao tamne estice na svetloj podiozi. metoda "negativnog bojenja" - poveanje elektronske neprozranosti okoline virusa pomou soli fosfotungstenske kiseline, uranil acetata... virusne estice se vide kao svetla, neobojena mesta na tamnoj pozadiniIMUNOELEKTRONSKA MIKROSKOPIJATo je metoda direktnog dokazivanja virusa i virusnog antigena u klinikom materijalu. Zasniva se na prethodnom meanju uzoraka sa odreenim (poznatim) antivirusnim antitelima (obino monoklonalnim antitelima). Zatim se elektronskim mikroskopom trai imunoloka reakcija izmeu dodatih antitela i virusa, ime se dokazuje prisustvo virusa u bolesnikom materijalu. Istovremeno se postie i njegova specifina identifikacija.Poto je uzorak mogue testirati samo sa nekoliko odgovarjuih antiseruma, mora se uvek imati neka pretpostavka o kom se virusu radi.Imunoelektronska mikroskopija se ne moe primeniti na virusne porodice sa mnogo razliitih serotipova koji nemaju zajednike antigene (enterovirusi, rinovirusi).Dakle, bolesniki materijal se prvo izlae reakciji sa antivirusnim serumima, zatim se pravi preparat i pregleda elektronskim mikroskopom.Antitela koncentriu virus u uzorku, koriste se pri njegovoj detekciji i omoguavaju specifinu identifikaciju virusnog uzronika.Tehnika dvostrukih antitela: prva antitela hvataju virus, a druga antitela ga oblau i omoguavaju da se uoe tako koncentrisane virusne partikule.TEHNIKE ZA DOKAZIVANJE VIRUSNIH NUKLEINSKIH KISELINA U MATERIJALUTEHNIKE HIBRIDIZACIJE NUKLEINSKIH KISELINAPomou tehnike hibridizacije mogu se dokazati i analizirati virusne nukleinske kiseline i u sluajevima kada: u bolesnikom materijalu nema vie infektivnih virusnih estica ili ih ima jako malo su prisutni samo defektni virusi su prisutne samo virusne nukleinske kiseline su virusi vezani u imune komplekse je bolesniki materijal jako kontaminiran drugim mikroorganizmima

Ove metode mogu biti koriene i u dijagnostici perzistentnih, subakutnih i hroninih virusnih bolesti.Uzorak bolesnikog materijala nanosi se na vrstu podlogu i direktno se upotrebljava za hibridizaciju. Zatim se radi izolacija virusnih nukleinskih kiselina (DNK ili RNK). Kao dokaz DNK prvo se odvoje fragmenti DNK pomou enzima endonukleaze, zatim se oni odvoje gelom i frakcioniraju (Southern-blot). Kao dokaz RNK takoe se prvo odvajaju fragmenti RNK (Northern-blot), pa se pomou reverzne transkriptaze sastavi komplement DNK. Ove DNK se zatim hibridizuju sa poznatom i oznaenom DNK (oznaena je izotopima razliitih poluvremena raspadanja, koji se mere radiografski ili nekim enzimima npr. biotinom vezanim za poznate DNK). Potom se vri detekcija, zavisno od vrste i prirode obeleivaa na oznaenoj DNK. Na taj nain dokazuje se prisustvo virusne nukleinske kiseline u materijalu.ELEKTOFOREZA RNK U POLIAKRILAMID GELUOva metoda omoguava otkrivanje veoma malih koliina virusne RNK direktnom analizom virusnog genoma.Metoda se zasniva na razliitoj pokretljivosti segmenata virusne RNK u poliakrilamid gelu, zavisno od njegove relativne molekulske mase.Primenjuje se samo u dijagnostici virusa sa segmentiranim RNK.5. KLASIFIKACIJA VIRUSAPoslednji, 7. Izvetaj Internacionalnog Komiteta za taksonomiju virusa iz 2003. Deli viruse u 7 grupa na osnovu virusnog genoma: 6

Dvolanana DNK Jednolanana DNK Dvolanana RNK RNK sa pozitivnim lancem RNK sa negativnim lancem RNK sa reverznom transkriptazom DNK virusi sa reverznom transkriptazom

6. UTICAJ FIZIKIH I HEMIJSKIH INILACA, ANTIBIOTIKA I HEMIOTERAPEUTIKA NA VIRUSEUTICAJ FIZIKIH AGENASA1. TOPLOTA deluje nepovoljno na proteine i nukleinske kuseline virusa 60c /30 min. inaktivie veinu virusa 60c /10sati inaktiviu se hav i hbv mgcl2 i mgso4 smanjuju osetljivost virusa na toplotu postepenim zagrevanjem virus gubi: mo razmnoavanja infektivnost antigenost imunogenost2. HLADNOA niska temperatura konzervie viruse pad temperature za svakih 10c dvostruko produava preivljavanje virusa 4c transport -70c due uvanje3. SUENJE neki osetljivi (polio,koksaki) a neki otporni (arbo i pox) LIOFILIZACIJA - suenje na niskim temperaturama i u vakumu (godinama sauvaju aktivnost)4. ULTRALJUBIASTI ZRACI inaktiviu viruse, izazivajui promene u purinskim i pirimidinskim bazama nukleinskih kiselina virusi su osetljiviji od bakterija susedne baze u nukleotidima se vezuju u dimere oteenje nukleinskih kiselina virusa reverzibilno (fotoreaktivacija) pod dejstvom dnevne svetlosti aktivira se enzim koji ce popraviti greke i dovesti do ponovne aktivacije virusa UV zraenje se primenjuje u sterilizaciji prostorija i proizvodnji vakcina5. JONIZUJUE ZRAENJE primena za proizvodnju vakcina(inaktivie virus a antigenost i imunnogenost su ouvani ) za sterilizaciju namirnica i prostorija kontaminiranih virusima ireverzibilno prekida lanac nukleinskih kiselina virusa u jednolananih virusa inaktivacija je potpuna u dvolananih virusa inaktivacija je delimina6. ULTRAZVUK zvuni talasi frekvencije preko 2000 Hz mehanikim delovanjem ireverzibiino inaktiviu virus, ali njegova antigenost ostaje ouvana, postupak moe da se koristi u primpremi virusnih vakcina i antigena

DEJSTVO HEMIJSKIH SREDSTAVA NA VIRUSE osetljivost virusa prema hemijskim supstancama zavisi od hemijskog sastava, odnosno grae virusa FENOL - Denaturie proteine (ne i nukleiske k.) FORMALDEHID - Inaktivie i proteine i nukleinske kiseline; 0,2- 0,5% za pripremu vakcina AZOTASTA KISELINA - mutacije u bazama nukleinskih kiselina (pogreno vezivanje baza) OKSIDACIONA SREDSTVA - virusi su osetljiviji od bakterija;H2O2,kalijum permanganat,preparati hlora za dezinfekciju u virusolokim laboratorijama ORGANSKI RASTVARAI - svi virusi koji sadre lipoproteinski omota osetijivi su prema delovanju etra, Na-dezoksihlorata i raznih organskih rastvaraa, virusi koji imaju samo nukleokapsid, otporni su prema etru - organskim rastvaraima; prema slabim koncentracijama alkohola, prema hloroformu i acetonu virusi su otporniji od vegetativnih oblika bakterija DETERDENTI - imaju sposobnost da razgrade virusnu esticu na polipeptidne lance, pa se upotrebljavaju za dezinfekciju laboratorija; oni se vezuju na belanevine virusa, zatim ih razgrade na polipeptidne lance i tako dezintegriu virusnu esticu ETILENOKSID - efikasno inaktivie viruse reagovanjem sa karboksilnom grupom belanevina; u visokim koncentracijama je toksian za Ijude, a u dodiru sa vazduhom je eksplozivanUTICAJ ANTIBIOTIKA mona anibakterijska sredstva ne deluju na viruseDEJSTVO HEMIOTERAPEUTIKA mehanizam delovanja spreavanjem adsorbcije virusa na eliju ogoljavanjem virusnog genoma inhibiranjem sinteze virusnih makromolekula ( i nukleinskih kiselina) sklapanja nove virusne estice poeljne osobine antivirusnog leka selektivno delovanje na virus selektivno inhibiranje odreene faze u razmnoavanju virusa ne sme biti teratogen, toksian, onkogen

ANTIRETROVIRUSNI LEKOVI NIRT imaju nukleozidnu strukturu (nukleozidni inhibitori reverzne transkriptaze) NNIRT visoko specifini za RT i manje toksini od NIRT ali se rezistencija javlja brzo in vivo i in vitro. Divergentna grupa koja nema nukleozidnu strukturu (nenukleozidni inhibitori RT) PI (inhibitori proteaze) - HIVproteaza je esencijelna za aktivaciju reverzne transkriptaze - NELFINAVIR INHIBITORI FUZIJE VIRUSA - ENFURTIVID - primenjuje se u kombinaciji sa drugim lekovima kod pojave rezistencije

SAVREMENA ANTIRETROVIRUSNA TERAPIJA Kombinovana antiretrovirusna terapija highly active antiretroviral therapy HAART Standardna HAART primena dva leka iz grupe NIRT sa jednim PI Osnovni nedostaci Toksinost lekova Neminovni razvoj rezistencije virusa na sve klase lekova Dugotrajna primena PI i NIRT metaboliki poremeaji HAART TERAPIJA ODRAVA HIV POZITIVNE VIE DECENIJA U IVOTU ALI NEMA IZLEENJA JER VIRUS OSTAJE U LATENTNO INFICIRANIM ELIJAMA DIGESTIVNOG TRAKTA I CNA-a

ZIDOVUDIN (AZIDOTIMIDIN,AZT) Analog timidina, NIRT Mehanizam delovanja : Inhibira reverznu transkriptazu koja ima vei afinitet prema AZT u nego prema prirodnom supstratu; Inkorporira se u nastajui lanac provirusne DNK i time onemoguava gradnju lanca komplementarne DNK REZISTENCIJA - Kod davanja dueg od 6 meseci, Vezana je za mutacije na pol regionu genoma HIV-a koji kodira reverznu transkriptazu DAVANJE:oralno i u infuziji TOKSINOST - ANEMIJA, GRANULOCITOPENIJA I PANCITOPENIJAAMANTADIN DERIVAT ADAMANTANA Deluje na viruse INFLUENCE A blokiranjem virusnog ogoljavanja (dejstvom na M2 protein) Ne deluje na pandemijsku influencu A(H1N1)2009 ni na ptiju influencu PRIMENA ADAMANTANA PROFILAKTIKA PRIMENA - Kod visokog rizika od komplikacija influence, alergije na vakcinu TERAPIJSKA PRIMENA - treba ga primeniti u prvih 48 asova bolesti. RIMANTADIN Derivat amantadina, manje je toksian Inhibitorni efekat na virus influence A je jai nego pri davanju adamantana

NOVIJI LEKOVI ZA TRETMAN INFLUENCE OSELTAMIVIR Dejstvo:INFLUENCA A (ptija , sezonska i pandemijska influenca) i B Mehanizam delovanja:INHIBITOR NEURAMINIDAZE VIRUSA INFLUENCE Davanje:oralno, I deci starijoj od 1 godine ZANAMIVIR Dejstvo:INFLUENCA A i INFLUENCA B Mehanizam delovanja:inhibira virusnu neuraminidazu Davanje: infalacijom, I deci starijoj od 7 godina

ANALOZI NUKLEINSKIH BAZA HALOGENIZOVANI PIRIMIDINI I HALOGENIZOVANI DEOKSIURIDINI - mogu da zamene purinske (A i G) ili pirimidinske baze (C,T i U) u lancu virusne DNK pa izostaje sinteza strukturnih proteina virusa 5 JODO 2 DEOKSIURIDIN (IUDR) Analog TIMINA i umesto njega se ugrauje u DNK Inhibira timidin kinazu herpes virusa NEELJENI EFEKTI: inhibicija sinteze i elijske DNK, pojava rezistentnih mutanata, toksian pa se koristio samo lokalno , zamenjen je manje toksinim lekovima VIDARABIN - adenozin-arabinozid,ARA-A Inhibira DNK polimerazu, prekida lanac DNK ugradnjom ARA A monofosfata 70-tih godina u leenju HSV i VZV, davan intravenski NUSPOJAVE :teratogen,mutagen,kancerogen REZISTENCIJA mutacije na virusnoj DNK polimerazi Citarabin - citozin-arabinozid,ARA C ACIKLOVIR - gvanozinski analog Mehanizam delovanja aciklovir aciklovir-trifosfat (aktivni oblik leka) vezuje se za DNK polimerazu ireverzibilna inaktivacija DNK polimeraze i prekidanje sinteze DNK virusa ANTIVIRUSNI SPEKTAR HSV1,HSV2 inhibira pri niskim koncentracijama VZV inhibira pri veim koncentracijama Na CMV slabije deluje Na EBV ne deluje Daje se lokalno, parenteralno i oralno NUSPOJAVE u 5% bolesnika prolazni poremeaj funkcije bubrega REZISTENCIJA -rezistentni sojevi herpes virusa imaju izmenjenu timidin kinazu ili defektnu DNK polimerazu, mutanti su manje virulentni ali mogu izazvati teke infekcije u imunodeficitarnih GANCIKLOVIR - analog gvanozina,slian acikloviru Deluje na herpes viruse.LEK IZBORA ZA CMV infekciju. Mehanizam delovanja (CMV infekcija): ganciklovir ganciklovir trifosfat (inhibira DNK polimerazu i prekida DNK lanac ugraujui se u njega) Daje se samo intravenski TOKSINOST:neutropenija

LEKOVI ZA TRETMAN HRONINOG HEPATITISA B LAMIVUDIN ANALOG DEOKSICITIDINA KORISTI SE U LEENJU HIV I HRONINE HEPATITIS B VIRUSNE INFEKCIJE INHIBITOR DNK POLIMERAZE I REVERZNE TRANSKRIPTAZE HBV I PREKIDA SINTEZU DNK HBV REZISTENCIJA ADEFOVIR ENTECAVIR

RIBAVIRIN irok spektar dejstva na RNK i DNK viruse ; na RSV,virus morbila,parainfluenca viruse, viruse influence A i B, Bunjaviruse, HBV, HCV, HIV, virus Lasa groznice Mehanizam delovanja Hemijski je slian gvanozinu Inhibira sintezu gvanozina koji je vaan za sintezu RNK i DNK virusa Inhibira sintezu RNK polimeraze i mRNK Fosforilacija ribavirina se vri u eritrocitima Daje se:intravenski, oralno i kao aerosol TOKSINI EFEKTI Anemija Na ivotinjama mutagen,onkogen i gonadotropan REZISTENCIJA- Ne postoje mutanti rezistentni na lek

FOSFONOFORMAT FOSKARNET Pirofosfatni analog Dejuje na enzime polimeraze herpes virusa i HBV kao i na reverznu transkriptazu retrovirusa Deluje na mestu vezivanja pirofosfata za ove enzime tako to blokira pirofosfatne veze Daje se intravenski Lek izbora kod infekcija HERPES VIRUSIMA REZISTENTNIM NA ACIKLOVIR i njegove srodnike

REZISTANCIJA VIRUSA NA LEK nastaje mutacijom u virusnom genomu davanjem leka favorizuju se mutanti rezistentni na lek pod selektivnim pritiskom leka nastaje populacija vurusa rezistentna na lek pojava rezistencije nije poeljna

PROBLEMI U ANTIVIRUSNOJ TERAPIJI kod mnogih lekova prekidanjem terapije razmnoavanje virusa se nastavlja nisu efikasni protiv virusa koji izazivaju latentne infekcije rezistencija

7. CIKLUS RAZMNOAVANJA VIRUSA. RAZLIKE U PROCESU RAZMNOAVANJA IZMEU POJEDINIH RNK I DNK VIRUSAProces umnoavanja virusa moe da se podeli u nekoliko faza: pripajanje virusa (adsorpcija, viropeksa) prodiranje (penetracija) oslobaanje - ogoljavanje nukleinskih kiselina (dekapsidacija) faza eklipse u kojoj se sintetiu sastojci virusa faza sklapanja virusnih estica (integracija sa moguom rekombinacijom) oslobaanje novonastalih virusa (liberacija)UMNOAVANJE JEDNOLANANIH RNK VIRUSA SA POZITIVNIM LANCEM kod jednolananih RNK virusa sa pozitivnim lancem, pozitivni lanac RNK istovremeno predstavlja mRNK u inficiranoj eliji posle oslobaanja od kapsida, RNK ovih virusa odmah se vezuje za ribozome i dovodi do sinteze ranih enzima: RNK-polimeraze i enzima koji koe sintezu elijskih proteina enzimi potrebni za replikaciju sintetiu se u eliji posle infekcije i oni ne moraju biti uneseni u eliju sintetisana RNK-polimeraza stvara komplementaran lanac pozitivnom lancu unete virusne RNK (-RNK), koji e sluiti kao kalup za sintezu novih pozitivnih lanaca RNK novostvoreni pozitivni lanci RNK slue istovremeno kao: gen materijal novih virusa kasne mRNK, koje na ribozomima dovode do sinteze virusnih strukturnih polipeptida kalup za nove negativne lance RNK svi ovi procesi se odigravaju u citoplazmi elije strukturni polipeptidi sa pozitivnim lancima RNK formiraju nove nukleokapside, koji se oslobaaju posle destrukcije elije( + RNK ribozomi RNK-polimeraza - RNK + RNK ) za TOGA viruse i neke druge viruse, koji poseduju jednolananu RNK u vidu pozitivnog lanca, specifino je da se translacija vri samo sa dela RNK genoma produkti dobijeni translacijom uestvuju u transkripciji RNK genoma sintetisan negativni lanac RNK slui kao kalup za sintezu dve vrste pozitivnog RNK prva vrsta je kratka mRNK, pomou koje nastaju strukturne komponente viriona, a druga vrsta pozitivne RNK je dugi pozitivni lanac RNK, koji se integrie u nove virioneUMNOAVANJE JEDNOLANANIH RNK VIRUSA SA NEGATIVNIM LANCEM jednolanani RNK virusi sanegativnim lancem su: Orthomyxovirusi, Paramyxovirusi, Bunyavirusi, Arenavirusi, Rhabdovirusi negativan lanac RNK nije infektivan i ne moe da funkcionie kao mRNK - on slui kao model za prepisivanje komplementarne mRNK, za transkripciju mRNK sa virusnog genoma potreban je enzim RNK-polimeraza (elije domaina ne poseduju enzime), pa zato svi virusi sa negativnim lancem RNK moraju imati sopstvene transkriptaze (RNK-polimeraze) u virionu trankripcija se odvija odmah nakon prodiranja virusa u eliju i tako nastaju pozitivni lancimRNK translacijom mRNK na ribozomima stvaraju se virusni polipeptidi u prisustvu novosintetizovanog virusnog proteina odigrava se replikacija roditeljskog negativnog lanca RNK naime, komplementarni (pozitivan) lanac RNK istovremeno slui i kao kalup za sintezu novih negativnih RNK, koje e predstavljati genetski materijal novih virusa, stvoreni strukturni polipeptidi sa ovim umnoenim RNK formiraju nukleokapside, nukelokapsidi stiu spoljni omota pupljenjem kroz elijsku membranu i izlaze iz elije kao zrele virusne partikule svi procesi biosinteze odigravaju se u citoplazmi, izuzev kod virusa influence, ija se nukieinska kiselina umnoava u jedru

UMNOAVANJE JEDNOLANANIH RNK VIRUSA PORODICE Retroviridae genom ovih virusa sastoji se iz 2 identina molekula jednolaanih RNK u vidu pozitivnog lanca, za koji je vezan enzim reverzna transkriptaza - ovaj enzim je odgovoran za prepisivanje komplementame DNK sa lanca virusne RNK (eukariotske elije nemaju ovaj enzim) kada se u citopiazmi inficirane elije izvri sinteza DNK, koja je komplementarna virusnoj RNK (pod dejstvom reverzne transkriptaze), nastali lanac DNK vezuje se hidrogenskom vezom za linearni genom RNK i dolazi do razgradnje RNK genoma enzimom ribonukleazom, koju poseduje virus (deluje samo na RNK u RNK-DNK-hibridu) zatim dolazi do sinteze komplementarnog lanca DNK i u citoplazmi inficirane elije formira se dvostruki lanac DNK dvolanana DNK (iji su krajevi spojeni) prenosi se u jedro elije, gde se integrie u elijsku DNK i ostaje stabilno vezana za nju pri deobi takve elije, zajedno sa elijskom DNK, deli se i virusna DNK, tako da svaka erka elija sadri komplentnu virusnu DNK u eliji inficiranoj ovim virusima ne mora odmah da usledi ekspresija virusnih gena u daljem toku, sa virusne DNK, inkorporirane u genom elije, prepisuje se virusna RNK, koristei RNK-poIirnerazu domaina produkti transkripcije su: dugaki molekuli RNK, koji slue kao genetski materijal za nove viruse krai molekuli, odnosno mRNK, koja prenosi informacije neophodne za sintezu enzima reverzne transkriptaze i polipeptida virusnog kapsida i virusnog omotaa novih viriona2x + RNK + reverzn transkriptaza lanac DNKlanac DNK + genom RNK + ribonukleaza razgradnja RNK genoma

lanac DNK sinteza komplementarnog lanca DNK dvostruki lanac DNK integracija u elijsku DNK virusna DNK u genomu elije + RNK-polimeraza domaina virusna DNK dugaki molekuli RNK (genetski materija) krai molekuli-(mRNK)

UMNOAVANJE DVOLANANIH RNK VIRUSA dvolanani genom imaju Reovirusi genom je segmentisan i u inficiranoj eliji samo je delimino osloboen kapsida transkipcija se vri uz pomo enzima polimeraze, koji poseduje virion stvara se bar 10 vrsta mRNK sa pozitivnim lancem njihova funkcija je translacija virusnih proteina, ali svaka od njih ima i ulogu u sklapanju prekursora, koji slue kao kalup za sintezu komplementrnog lanca u dvolananom RNK genomu ovih virusa

UMNOAVANJE DVOLANANIH DNK VIRUSAPRVI TIP UMNOAVANJA odigrava se kod virusa iz porodice Papovaviridae, Adenoviridae i Herpesviridae kod ovih virusa transkripcija i repiikacija nukieinskih kiselina odigravaju se u jedru, a strukturni polipeptidi se sitetiu u citoplazmi inficirane elije poto se transkripcija i replikacija genoma deavaju u jedru, virusi mogu da koriste enzime elije za sintezu svoje mRNK; prema tome, izolovana DNK ovih virusa je infektivna prva funkcija virusne DNK u elijama je rana transkripcija - prepisivanje ranih mRNK uz pomo enzima RNK-polimeraze (svi DNK virusi koriste elijsku RNK polimerazu, jedino poxvirusi sadre ovaj enzim u virionu) rane mRNK se zatim prevode u rane proteine, koji uglavnom imaju funkciju enzima najvaniji enzim je DNK-polimeraza, koja razdvaja lance dvostruko uvijene DNK i na svakom lancu, kao modelu, sintetie komplementarne strukture - oni posle, spajanjem, daju nove molekule dvolanane DNK druga grupa ranih enzima izaziva prestanak sinteze elijske DNK i spreava vezivanje elijske mRNK za ribozome, to ima za posledicu prestanak sinteze elijskog proteina - na taj nain je biosinteza u eliji usmerena jedino ka sintezi virusne DNK i virusnih proteina kod papovavirusa postoje najmanje dva, a kod adenovirusa i herpsevirusa postoje bar tri ciklusa transkripcije u procesu umnoavanja u eliji

strukturni virusni polipeptidi sitetiu se preko mRNK, nastalih u poslednjem cikiusu transkripcije kod papovovirusa otkriveno je da se rana i kasna mRNK prepisuje sa raziiitih ianaca virusnog genoma DNK genomi sve tri virusne porodie kodiraju i proteine koji imaju zadatak da stimuliu elijski poiimeraza kompleks, kao i brojne proteine ukijuene u sintezu virusne DNK kod papovavirusa, adenovirusa i herpesvirusa stvoreni strukturni polipeptidi transportuju se u jedro i sa umnoenom DNK u jedru sklapaju se novi nukleokapsidi nukleokapsidi papovavirusa i adenovirusa ostaju u jedru i oslobaaju se iz elije posle njene destrukcije kod herpesvirusa nukleokapsidi dolaze do jedarne membrane, izazivajui njenu transformaciju, i od tako promenjene jedarne membrane dobijaju omota; zrele virusne partikule izlaze iz elije kroz proirene kanalie endoplazmatinog retikulumaDRUGI TIP UMNOAVANJA odigrava se kod poxvirusa iako je DNK ovih virusa otkrivena i u jedru elija, poksvirusi su DNK virusi koji se kompletno sitetiu ucitoplazmi inficirane elije; virion ovih virusa sadri enzim RNK-polimerazu, pa zato proces transkripcije moe da se odigrava u citoplazmi elije kompletiranje zrelih viriona vri se u citoplazmi, a njihovo oslobaanje nastaje tek posle destrukcije eiije umnoavanje poksvirusa je vrlo kompleksan proces - dolazi do glikolizacije, fosforilacije i segmentiranja stvorenih polipeptida pre njihove integracije u virusnu esticuTREI TIP UMNOAVANJA odigrava se kod virusa iz porodice Hepadnaviridae (kod Hepatitis B virusa) kod hepatitis B virusa DNK je nepotpuno udvojena prvobitno dolazi do transformacije virusnog genoma pod dejstvom DNK-polimeraze, koja je prisutna u virionu i tako nastaje cirkularna (zatvorena) molekula DNK zatim dolazi do transkripcije genoma i stvaraju se dve vrste RNK molekula - mRNK, koja dovodi do sinteze virusnog proteina i dugaak lanac RNK, koji slui kao kalup za sintezu DNK genoma, posredstvom virusne kodirane reverzne transkriptazeUMNOAVANJE JEDNOLANANIH DNK VIRUSA- ETVRTI TIP UMNOAVANJA ovaj tip razmnoavanja virusa daju parvovirusi postoje dve grupe humanih parvovirusa: u prvoj grupi su parvovirusi sposobni za nezavisnu replikaciju u jedru elije - u toku multipiikacije ovih virusa u jedru se prvo sintetie DNK lanac komplementaran jednolananom DNK genomu; u daljem toku dolazi do procesa transkripcije, translacije i replikacije, to se zavrava sintezom virusnih sastojaka i sklapanjem zrelih viriona u drugoj grupi su parvovirusi koji mogu da se replikuju samo u prisustvu drugog virusa - npr. adenosatelitski virus je defektan virus, koji moe da se umnoava samo u prisustvu adeno ili Herpes simplex virusa

8. INTERAKCIJE IZMEU VIRUSA (UDRUENE INFEKCIJE, INTERFERENCIJE I EGZALTACIJA)

Meusobno delovanje - interakcija izmeu dva srodna ili razliita virusa koji inficiraju istu eliju i organizam, moe da ima razliite ishode:NEZAVISNO UMNOAVANJE VIRUSA - UDRUENE INFEKCIJE u ovom sluaju virusi ne utiu jedan na drugog ovo je sluaj kada se kada se npr. jedan umnoava u jedru (herpes virus), a drugi u citoplazmi inficirane elije (poxvirus)INTERFERENCIJA VIRUSA ovo je najei ishod interakcije dva virusa infekcija jednim virusom (interferentni virus) moe da sprei infekciju istog domaina nekirn drugim virusom (potisnuti virus) pojava interferencije moe da bude jednostrana ili obostrana i nastaje pod odreenim uslovima - zavisi od vrste virusa, infektivne doze i vremenskog razmaka u kome su nastupile infekcije interferencija predstavlja pojavu zatite elije od infekcije virusom, usled prisutnosti drugog virusa u njoj potiskivanje moe da se odvija na razliitim nivoima: interferencija na nivou adsorpcije - deava se kada virusi koriste iste receptore na povrini elije, pa prvi virus moe da blokira ove receptore (enterovirus) ili moe da ih razori pri adsorpciji (orthomyxovirusi); tako se onemoguava pripajanje drugog virusa interferencija na nivou biosinteze virusnog makromolekula - nastaje tako to prvi virus svojim ranim enzimima blokira metabolizam elije domaina i spreava sintezu ne samo elijskih proteina, nego i polipeptida drugog virusa interferencija na nivou aktivacije gena interferona - nastaje kada virus koji je prvi inficirao eliju vri aktivaciju, odnosno depresiju gena interferona, koji je prisutan u veini elija u neaktivnom obliku (u stanju represije); sa aktivnog gena prepisuje se mRNK, koja dovodi do sinteze proteina interferona na elijskim ribozomima; prilikom prolaska kroz membranu endoplazmatinog retikuluma i izluivanja interferona dolazi do njegove glikolizacije; izvan elije otpuen interferon je u obliku glikoprotelna (u normalnim uslovima on nije prisutan u eliji); tako jedan virus aktivira interferon, koji zatim deluje na drugi virus => interferon spreava umnoavanje virusa, spreava sintezu virusnih polipeptida i razara virusnu mRNK, pri emu ne ometa sintezu proteina eiijeDOPUNJAVANJE (KOMPLEMENTACIJA) javija se najee izmeu defektnog i infektivnog virusa, pri emu infektivni virus snabdeva defektni virus replikativnim enzimima ili strukturnim polipeptidima i na taj nain pomae defektnom virusu da se razmnoiREK0MBINACIJA VIRUSA dva virusa u meusobnoj interakciji mogu da se rekombinuju na nivou genoma (genetske rekombinacije) ili na nivou fenotipskih osobina (fenotipsko meanje)EGZALTACIJA kada infekcija jednim virusom poveava efekat drugog virusa, koji je istovremeno inficirao eiiju (npr. coxsackie A virus moe da pojaa efekat polio virusa) nije poznato preko kojih mehanizama se ostvaruje ova interakcija, ali se pretpostavlja da se radi o inhibiciji produkcije interferona ili nekih drugih materija, koje tite eiije domaina - tu inhibiciju izaziva jedan od virusa po drugim navodima radi se o aktiviranju agresivnih supstanci i nekim drugim mehanizmima, koji zajedno ine da se povea agresivni efekat jednog od virusa na eliju domaina

9. INTERFERONI (ZNAAJ, DELOVANJE, I PRIMENA) interferon je protein ili polipeptid, koji je proizvod elija, a ne virus i deiuje samo na elije, a ne na viruse informacije za sintezu interferona nalaze se u DNK u jedru elije, odnosno u genomu elije, a ne u genomu virusa u normainim uslovima interferon se ne nalazi u eliji, nego tek ulaskom virusa dolazi do aktivacije mehanizama koji dovode do produkcije interferona interferon ne izaziva inaktivaciju virusa, nego spreava njegovo razmnoavanje u eliji postoje tri vrste interferona: INTERFERON (LEUKOCITNI INTERFERON) nastaje u leukocitima koji su inficirani virusom ili koji su podstaknuti dvolananom RNK INTERFERON (FIBROBLASTNIINTERFERON) stvaraju ga fibroblasti i druge elije, koje su stimulisane virusom, dvolananom RNK, endotoksinom bakterija i drugim mikroorganizmima INTERFERON (IMUNI INTERFERON) izluuju ga imunokompetentni T-limfociti u toku virusne infekcije ili kada su stimulisani drugim antigenima, odnosno mitogenima i limfokinima

interferon je specifian za eliju, odnosno mikroorganizam u kojem je nastao, a ne za virus koji je izazvao njegovu sintezu interferon ne deluje direktno na tok umnoavanja virusa, nego to ini posredstvom nekoliko enzima stvorenih u eliji stimulisanoj interferonom vezivanje interferona za specifine receptore na povrini elije (glikolipidi elijske membrane) dovodi do sinteze enzima protein kinaze i oligoadenil sintetaze, koji se aktiviraju u prisustvu virusne RNK i deluju direktno na dalji tok sinteze virusnih polipeptida spreavanjem sinteze virusnog poiipeptida i razaranjem virusne mRNK zaustavlja se razmnoavanje virusa u eliji interferoni deluju podjednako efikasno na DNK i na RNK viruse oni deluju u najranijim etapama umnoavanja virusa, pre stvaranja dvolananog replikativnog oblika virusne nukleinske kiseline, odnosno deluju na sintezu ranih enzima virusa, pre svega na sintezu RNK-polimeraze

interferon ne deluje specifino i ne deluje samo na onaj virus koji je stimulisao njegovu produkciju, nego moe da sprei razmnoavanje raznih srodnih i nesrodnih virusa u osetljivim elijama iste vrste

31

induktori stvaranja interferona mogu biti: virusi virulentne loze virusa (virusi koji se razmnoavaju brzo i dovode do jakog oteenja elije) najee su slabi induceri, a avirulentni sojevi (oni koji se sporije replikuju i ne dovode do jako citopatogenog efekta) su dobri induceri stvaranja Interferona u eiijama izuzetak su arbovirusi koji se brzo razmnoavaju, imaju jak CPE i moni su induceri produkcije interferona za indukciju stvaranja interferona potrebna je dvolanana nukleinska kiselina i to dvolanana RNK (jednolanana RNK nee biti induktor produkcije interferona, ali ako se ona unese u eliju, od nje nastaje replikativni obiik, koji je aktivni induktor produkcije interferona) drugi mikroorganizmi, njihovi ekstrakti i produkti naroito mikroorganizmi koji parazitiraju intracelularno (rikecija, hlamidija) i oni koji proizvode endotoksine razne mitogene supstance biljaka neki sintetski proizvodi mnoge osobine interferona zavise od: vrste i koliine virusnih ili nevirusnih iducera vremena koje je proteklo od momenta aplikacije inducera mesta stvaranja inerferona temperature drugih uslova pod kojima je eiija produkovala interferon interferon, indukovan antigenom, razlikuje se po imunolokim, fizikim i drugim svojstvima od interferona koji proizvode elije napadnute virusom ako se egzogeni interferon unese u organizam preko mesta koje je udaljeno od elija koje su zaraene virusom, njegovo delovanje je neznatno, a ako se aplikuje lokalno na same elije zaraenog tkiva, egzogeni interferon pokazuje dobar efekat, kao i endogeni interferon pri upotrebi egzogenog interferona mora se voditi rauna da on deluje u tkivima one vrste u kojoj je i nastao interferon poinje da se produkuje ve u stadijumu inkubacije i prodormalnom stadijumu virusa - iz ovih elija se Iui i prodire u okolne elije; u tek inficiranim okolnim elijama prispeli interferon spreava razmnoavanje virusa - na taj nain, patoloko delovanje virusa moe da se zaustavi, da se ogranii na poetne lezije, a organizam kao celina moe biti izleen od tek zapoete virusne infekcije u fazi inkubacije ili prodormalnoj fazi to ranije, potrebno je primenjivati i egzogeni interferon nedostatak interferona je njegovo kratkotrajno delovanje okolnosti koje doprinose produkciji i delovanju interferona mogu da poboljaju kliniki tok virusnih infekcija i obrnuto; neke od tih okolnosti su: povean pritisak kiseonika inhibie dejstvo interferona poviena temperatura dovodi do bolje produkcije interferona kortikosteroidi deluju antagonistiki na luenje interferonavirusi mogu da ispolje svoj teratogeni efekat u prvom trimestru trudnoe jer elije embriona tada nemaju spodsobnost stvaranja interferonaEGZOGENI INTERFERON egzogeni interferon, proizveden na razne naine (npr. u kulturama eiija ijudskog porekla), nije jo naao iru primenu u leenju virusnih infekcija, glavni razlog tome je to se jo uvek ne proizvode dovoljne koliine preienog egzogenog interferona, koji bi imao visok stepen aktivnosti interferon proizveden u kulturi ijudskih leukocita korien je u leenju razlih virusnih bolesti i mnogih tumora za koje se pretpostavija da mogu imati virusnu etiologiju, a dobri rezultati su postignuti i u leenju osteosarkoma osim u terapiji virusnih infekcija i tumora, interferon se ispituje i u sklopu imuniteta, tj. ispituje se njegov uticaj na eiije koje uestvuju u imunoiokoj reakciji10. VARIJABILNOST VIRUSA I ZNAAJ OVE POJAVE virusi imaju veiiku varijabiinost zato to: virusi nemaju sopstveni metabolizam, nego korsite enzimski aparat i druge strukture i funkcionaine delove eiije domaina - uticaj eJije domaina na viruse veoma je oiakan i izuzetno znaajan; kako su eiije tkiva i domaini meusobno raziiiti, postoji poveana ansa za mutaciju virusa; u vezi sa tim moe da doe i do promene u virusnoj popuiaciji selekcijom, odnosno favorizovanjem odreenih mutanata virusi imaju specifinu grau - neki imaju samo kapsid, neki imaju i spoljanji omota, pa je virusni genom izioen dejstvu raznih mutagenih agenasa faza eklipse - u toku intracelularnog repiikovanja virusa, faza ekiipse se zavrava itegracijom umnoenih virusnih partikula; u ovoj fazi moe da doe do raznih pojava, naroito do rekombinacije nasiednih osobina dve razliite ioze virusa ili dva razliita virusa, kojima je bila zaraena ista elija kratak ivotni ciklus virusa omoguava da se promene virusnih osobina mogu pratiti za hiljadu generacija virusa, za ta je potrebno da proe 21 dan virusi su veoma varijabiini i vie su podloni promenama od drugih mikroorganizama varijabilnost virusa je pojava koja je veoma korisna za medicinu - napravljene su neke vakcine od ivih virusa; primeri su: virus variolae-vaccinae, vakcina protiv kravljih boginja, vakcina protiv ulinog virusa besnila, vakcinalni sojevi virusa infiuence, mumpsa, virusa polio, morbila i drugih, koje su dobijene selekcioniranjem, odnosno putem pasae virusa kroz embrionisana kokoija jaja, laboratorijske ivotinje ili kroz kulturu elija

varijabilnost virusa je korisno primenjena i za fagotipizaciju nekih vrsta bakterija varijabilnost moe da bude i tetna jer moe da bude uzrok pojave manjih ili veih epidemija izazvanih novim tipovima ili varijantama virusa (npr. epidemija influence), za koje ne postoji imunitet u populaciji i protiv kojih ne titi primenjena vakcina11. AGRESIVNE OSOBINE VIRUSA I NJIHOVO AGRESIVNO DELOVANJE PATOGENOST je nepromenljiva genetska osobina virusa, koja predstavlja agresivno delovanje virusa na odreeni organizam VIRULENCIJA je stepen patogenosti virusa, odnosno kvantitet patogenosti; u upravnom je odnosu sa brzinom propagiranja virusa iz elije u eliju, sposobnou sa izazovu citolitiki efekat, dakle i sa agresivnim delovanjem virusa na nivou organizma; virulencija je promenljiva osobina, za razliku od patogenosti i moe da se menja u raznim uslovima za razliku od bakterija, koje agresivno deluju svojim toksinima, enzimima, raznim tetnim materijama (za eliju i za organizam domaina) koje produkuju, osnovno agresivno delovanje virusa proizilazi iz njihovog umnoavanja u eliji, inhibiciji biosinteze i drugih zbivanja u eliji pojedini virusi poseduju i neke toksine proteine, specifine za taj tip virusa, koji izazivaju patoloke promene u eliji vee nakon 3-4 asa (npr. adenovirus i arbovirus) izvestan tip virusa moe da izazove teratogeni efekat (virus rubellae, virus polio i neki drugi enterovirusi, virus hepatitisa, mumpsa, morbila, citomegalo virus i HIV virus) - oni mogu da dovedu do smrti ploda, pobaaja ili kongenitalnih malformacija neki virusi mogu da prouzrokuju benigne proliferacije ili maligne tranformacije elija sa njihovim nekontrolisanim razmnoavanjem (npr. herpesviridae, papillomaviridae) onkogeni potencijal za oveka imaju virusi iz porodica papovaviridae, adenoviridae, herpesviridae. hepadnaviridae, poxviridae (DNK virusi) i retroviridae (RNK virusi) neki virusi imaju i onkolitiko delovanje (arbovirusi) - razmnoavaju se u elijama neoplazme, izazivaju nekrozu tumora i njegovu regresiju virusna infekcija moe da bude pokreta stanja imunoloke hiperosetljivosti (kasnog tipa), autoimunog zbivanja i drugih imunopatolokihstanja solubilni antigeni raznih virusa (adenovirus, virus influenzae, virus variolae-vaccinae), koji se mogu nai u tkivima i tkivnoj tenosti inficiranog organizma, svojim prisustvom mogu da inhibiu neutraliuu aktivnost odgovarajuih antivirusnih antiteia i tako indirektno omoguavaju opstanak virusa, njegovo propagiranje, citolitiki efekat i druga agresivna delovanja virusa na organizam domaina solubilni antigeni koriste se i u serolokoj dijagnostici virusnih infekcija

12. SELEKTIVNOST I TROPIZAM VIRUSA. RAZMNOAVANJE U LABORATORIJSKIM IVOTINJAMA. INKLUZIJE

SELEKTIVNOST VIRUSA selektivnost je osobina virusa da se umnoavaju samo u eiijama odreenih vrsta neki virusi su vrlo selektivni - inficiraju samo odreene eiije jedne vrste (npr. virus hepatitisa, koji se umnoava samo u organizmu oveka) neki virusi su slabo selektivni - mogu da se umnoavaju u elijama velikog broja ivotinjskih vrsta (npr. virus besnila) kod nekih virusa postoji i selektivnost vezana za starost domaina (npr. coxsackie virus inficira samo elije beba mieva, dok se u eiijama odraslih mieva ne umnoava)TROPIZAM VIRUSA tropizam je histoloka selektivnost, odnosno osobina virusa da se umnoavaju samo u elijama odreenih tkiva domaina (virusi respiratomog tropizma, neurotropini)RAZMNOAVANJE VIRUSA U LABORATORIJSKIM IVOTINJAMA za razliku od bakterija, virusi nisu sposobni da se razmnoavaju na vetakim hranljivim podlogama, ve samo u ivim elija za izolaciju i identifikaciju virusa u cilju postavljanja etioloke dijagnoze, i da bi se prouavale osobine virusa, kao i za pravljenje virusnih antigena i virusnih vakcina, koriste se: osetljive laboratorijske ivotinje razliiti medijumi embrionisanog kokoijeg jajeta kulture ivih eiija razmnoavanje virusa u osetljivim laboratorijskim ivotinjama je skupo i komplikovano i mora se voditi rauna o raznim uticajima in vivo (u laboratorijskoj ivotinji inficiranoj virusom) i o moguim interakcijama inokulisanog virusa i drugih virusnih uzronika koji moda postoje u elijama u latentnom stanju ipak, razmnoavanje virusa u laboratorijskim ivotinjama je neophodno za ispitivanje patogeneze virusnih infekcija, za ispitivanje onkogenih virusa, kao i nekih drugih porodica za uspeno umnoavanje i izolovanje virusa vano je odabrati najosetljiviju ivotinju, imajui u vidu selektivnost virusa u odnosu na vrstu, a ponekad i na starost ivotinje (u sluaju coxsackie virusa) najee laboratorijske ivotinje su beli mi, zamorac, hrak, kuni i majmun virusi se bolje umnoavaju u mladim elijama i mladim ivotinjama odabrane ivotinje moraju biti priblino iste starosti, pola, teine, zdrave i kontrolisane od strane uzgajivaa i veterinara posle izbora ivotinje bira se najbolji mogui nain inokulacije virusnog materijala, zavisno od tropizma virusa ubrizgavanje se vri pod sterilnim uslovima materijal se najee ubrizgava intracerebralno, intraperitonealno, intramuskularno, intravenski, intrakutano, subkutano ili intranazalno zatim se inokulisane ivotinje posmatraju odreeno vreme, prate se sve promene na osnovu kojih se donosi zakljuak o razmnoavanju virusa u njima; parametri koji se prate su: telesna temperatura telesna teina n zaostajanje u rastu apetit pokretljivost ivotinje izgled dlake seroloki pregled krvi da bi se dokazaio postojanje specifinih antitela najei ishod virusne infekcije kod laboratorijskih ivotinja je smrt ivotinja se rtvuje kada je moribudna (tada ima najvie virusnih partikula) i vri se pregled promena na organima za koje je virus imao tropizam (svetiosnim, fluorescentnim, elektronskim, imunoelektronskim mikroskopom) zatim se ciljni organ i elije u kojima je virus umnoeni mehaniki razore i filtriranjem ili centrifugiranjem odvoje se virsne estice od elijskih delova i drugih prateih estica nakon toga se proputaju kroz ultrafiltre ili ultracentrifugu sve dok se ne dobije ist virusni materijal, koji se titrira ako je umnoeni virus poreklom iz bolesnikog materijala, njegova identifikacija u cilju postavljanja etioloke dijagnoze vri se serolokiINKLUZIJE inkluzije su tvorevine koje nastaju prilikom replikacije virusa neke inkluzije mogu da budu nakupine virusa, nekada opkoljene nekom vrstom omotaa nastalog kao posledica reakcije inficiranja eiije druge inkluzije su verovatno ostaci umnoenih virusa u eiiji i degenerativni i reaktivni produkti elije na razmnoavanje virusa u njima zavisno od toga da ii se umnoavanje virusa odigrava u citoplazmi ili u jedru inficirane elije, inkluzije su ili intracitoplazmatske ili intranuklearne ove inkluzije se razlikuju i po obliku, veliini, grai itd.: intracitoplazmatske inkluzije su ovalne, jajolike, krukolike ili nepravilnog oblika, esto imaju afinitet za kisele boje i neznatno su zrnaste (npr. inkluzije u citoplazmi nervnih elija kod besnila - Negrijeva tela, kao i u citoplazmi elija inficiranih virusom variole - Guarnierijeva tela) intranuklearne inkluzije se mogu podeliti na dva tipa: inkluzije tipa A - zauzimaju vei deo elijskog jedra, koje je promenjeno (hromatin je smeten po periferiji uz jedarnu opnu); inkiuzije su zrnaste, amorfne i razliite veliine (npr. u jedru elije inficirane herpex simplex virusom ili virusom ute groznice) inkluzije tipa B - jedro je naroito izmenjeno, nema okolnih reakcija, inkluzije su vie ograniene, moe ih biti po nekoliko u jedru elije (npr. u jedru elije inficirane adenovirusom)

13. RAZMNOAVANJE VIRUSA U KULTURAMA ELIJA

kultura eiija je najosetljivija sredina a umnoavanje i ispitivanje veine do sada izolovanih virusa za raziiku od rada sa laboratorijskim ivotinajma, kultura eiija omoguava da se izbegnu razne mogue interakcije izmeu virusa. Postupak je jeftiniji i koristi se za: umnoavanje virusa njihovo kvantitativno odreivanje - titraciju njihovu identifikaciju - neutraiizacioni testovi ispitivanje biofizikih i biohemijskih osobina virusa ispitivanje efikasnosti raznih dezificijenasa pravijenje virusnih antigena i vakcina

pod elijskim kulturama podrazumeva se umnoavanje pojedinanih elija suspendovanih u specijalnim hranijivim tenostima odreenog sastava, pH, pri odgovarajuem pritisku kiseonika i ugljen-dioksida, na optimalnoj temperaturi i u sterilnim uslovima ove elije su poreklom od: manje diferenciranih tkiva (vezivno, epitelno, miino, bubreno tkivo, koa i testisi) i tokako ivotinjskog, tako i humanog embrionainog porekla iz malignih tumora posle izvesnog vremena, pojedinane elije iz hranljivog medijuma zalepe se za zid epruvete u kojoj se razmnoavaju, formirajui obino jedan sloj novonamnoenih elija (monoleyer)koji se naziva se IJT novonamnoene elije histoloki potpuno odgovaraju tkivu iz kog su uzete takoe postoje i suspendovane elijske kulture u kojima eiije nisu prilepljene za zid epruvete, nego se nalaze slobodno u tenostima. Da bi se odrale, epruvete se neprekidno rotiraju, pa je tako spreeno prilepljivanje elija uz zid epaivete sastav hranljivih tenosti za kulturu elija je razliit, veina ovih podloga sadri "uravnoteeni soni rastvor", odnosno jednu vrstu fiziolokog rastvora sa odreenom koiiinom glukoze i veim brojem raznih soli a uz to se obavezno dodaje telei serum ili serumi drugih ivotinja, hidrolizat ivotinjskih belanevima, ekstrakt goveeg ili pileeg embriona iii govea amnionska tenost. Danas postoje i sintetske tenosti, koje sadre preko 70 raznih sastojaka, uglavnom razliite aminokiseline, vitamine, derivate nukieinskih kiselina, eere, koenzime i faktore rasta. Tenostima kulture elije mogu se po potrebi dodavati antibiotici ili antimikotici postoje: primarne elijske kulture - dobijaju se uvek iz sveeg, najee embrionalnog tkiva oveka, majmuna ili pileeg embriona, tkivo se isee na komadie, izlae dejstvu tripsina da bi se dobile pojedinane elije, koje se zatim suspenduju u hranljivoj tenosti, inkubiraju na 36-37 C kontinuirane linije - prilagoene su za rast u vetakim uslovima, one se mogu prenositi, pasairati u nove i nove serije boca i epruveta. Pri pasairanju njima se takoe dodaje blag rastvor tripsina da bi se dobile pojedinane elije, koje se suspenduju u hranljivom medijumu i prebacuju u nove serije epruveta. Njihov broj raste u svakoj siedeoj pasai

elijske kulture konzerviu se u smrznutom stanju: suspenzija eiija uz dodatak 10% seruma moe se sporo hladiti do -70C i tako ouvati vie meseci, a na -160C mogu se uvati i vie godina. Pre "oivljavanja" kulture se vade iz zamrzivaa i izlau naglom topljenju na vodenom kupatilu na 37C pri razmnoavanju virusa u elijama nastaju promene koje se mogu lako uoiti svetlosnim mikroskopom (patohistoloke promene). Vidi se degeneracija elija, a zatim one propadaju (nekroza) usled citocidnog efekta virusa. Na taj nain nastaju defekti (prozori) u elijskim kuiturama. U toku infekcije eiijskih kultura moe da doe do spajanja susednih elija, kao posledica fuzije elijskih membrana - tako nastaju dinovske viejedarne elije, sincicijumi. Veina virusa dovodi do stvaranja inkluzija u eliji, one mogu biti intracitoplazmatske ili intranuklearne i vide se svetlosnim i fluorescentnim mikroskopom

sve morfoloke promene koje izazivaju virusi u elijama nazivaju CITOPATOGENI EFEKATvirusa (CPE). CPE esto moe pomoi virusologu da identifikuje virus; za to je bitna i vrsta kuiture elije na kojoj se javljaju promene, kao i vreme nastajanja tih promena; meutim, konana identifikacija umnoenog virusa mora se raditi nekom od serolokih reakcija, dokazivanjem virusnog antigena pomou imunih seruma (najee monoklonalnih antitela) umnoavanjevirusa u elijama kulture (iakovirus ne daje vidljiv CPE) moe se dokazati i smanjenom pojavom kisele reakcije, koja nastaje kao posledica metabolizma neoteenog tkiva. Umnoavanje odreenog virusa u kulturi elija moe se dokazati i pojavom virusne hemaglutinacije i hemadsorpcije (ili inhibicijom ovih reakcija uz pomo specifinog antiseruma) prisustvo virusa koji ne daje vidljiv CPE u odreenim elijskim kuiturama moe se dokazati i reakcijom interferencije u ranoj fazi razmnoavanja virusa u kuituri elija mogu se dokazati virusni antigeni, to se takoe koristi kao mogunost za rano postavljanje etioloke dijagnoze virusnih infekcija14. RAZMNOAVANJE VIRUSA U EMBRIONISANIM KOKOIJIM JAJIMA

embrionisana kokoija jaja su vrlo podesna, pristupana i jeftina sredina za umnoavanje virusa (neki virusi iz pordice Paramyxa, Orthomyxa i Herpesvirusa) meutim, neki virusi ne mogu da se umnoavaju u ovim medijumima za umnoavanje virusa koriste se embrionisana jaja starosti 6-13 dana (za 21 dan se izlee pile) embrionisano kokoije jaje, starosti embriona do nedelju dana ravnomerno je osetljivo na virusnu infekciju kasnije, usled izvrene diferencijacije tkiva, javlja se selektivna osetljivost medijuma (tkiva) jajeta na pojedine viruse - dolazi do lokaiizacije infekcije sa stvaranjem tipinih lezija inokulacija se vri pod sterilnim uslovima zavisno od vrste virusa, ubrizgavanje virusnog materijala vri se na odreeni nain u razliite sredine embrionisanog kokoijeg jajeta, tano odreene starosti embriona:

za umnoavanje virusa u umananoj kesici koriste se embrionisana jaja starosti 6-8 dana i tu se umnoavaju neurotropni virusi za inokulaciju u alantoisanu upijinu (pri emu se virus umnoava u elijske ovojnice) koriste se jaja starosti 9-11 dana i tu se umnoavaju virusi iz porodice Orthomyxoviridae i Paramyxoviridae za ubrizgavanje u amnionsku upljinu potrebno je starosti 7-12 dana i tu se umnoavaju virusi porodice Orthomyxoviridae i Paramyxoviridae za umnoavanje virusa na horioaiantoisnoj membrani koriste se jaja najvee starosti (10-13 dana) i tu se umnoavaju poxvirusi i herpersvirusi stvarajui lezije koje se nazivaju poxovi (boginje)

u telo embriona razliite starosti mogu se inokulisati neki neurotropni i respiratorni virusi kada se virusni materijal inokulie u embrionisano kokoije jaje, nainjeni otvori na Ijusci se zatvore sterilnim parafinom i jaja se inkubiu na 35-37C, uz svakodnevno prosvetljavanje (posmatranje unutranjosti sadraja jajeta), sve do uginua embriona prosvetljavanje se vri i pre inokulisanja, kontrolie se i posmatra embrion, krvni sudovi, horioalantoisne membrane i obelee se mesta na Ijusci gde e se vriti ubrizgavanje posle inokulacije prosvetljavanje se i dalje nastavlja da bi se odstranila ona jaja u kojima je embrion uginuo pre odreenog vremena iz drugih razloga

posle smrti embriona vade se inficirane strukture ili tenosti i pristupa se daljim ispitivanjima, identifikaciji virusa serolokim metodama i njegovom kvantitativnom odreivanju (titraciji) u nekim sluajevima (virus influenzae) i pre uginua embriona moe se dokazati umnoavanje virusa reakcijom virusne hemaglutinacije

15. POJAVA VIRUSNE HEMAGLUTINACIJE (ZNAAJ I PRIMENA)

virusna hemaglutinacija je reakcija izmeu hemaglutinina i specifinih receptora na povrini eritrocita, a zasnovana je na posedovanju specifinih virusnih hemaglutinina virus infiuenzae i veina predstavnika porodice Paramyxoviridae imaju hemaglutinin kao sastavni deo ovojnice virusa, koji se ne moe odvojiti od virusne estice - ovaj hemaglutinin je po hemijskom sastavu glikoprotein, odnosno H-antigen Poxviridae imaju hemaglutinin koji se moe odvojiti od viriona, a da se ne narui njegov integritet - ovaj hemaglutinin je po hemijskom sastavu kompleks proteina i fosfolipida hemaglutinin arbovirusa je sastavni deo virusne estice, a po hemijskom sastavu je lipoprotein - ovi virusi sadre zajedniki hemaglutinin, kao i hemaglutinin specifian za vrstu; neki od tih hemaglutinina mogu biti kompleksno sastavijeni od dve potpuno razliite komponente hemaglutinin adenovirusa je takoe vezan za virion - ovi virusi aglutiniraju eritrocite nekih ivotinja, kao i eritrocite nulte grupe kod ljudi; prema hemaglutininima adenovirusi su podeljeni u tri grupe: A, B i C

virusna hemaglutinacija je osobina nekih virusa da aglutiniraju eritrocite pojedinih ivotinjskih vrsta ili ptica, odnosno Ijudske eritrocite, a zasnovana je na posedovanju specifinih virusnih hemaglutinina mukoproteinski receptori na povrini eritrocita kokoi slinog su hemijskog sastava kao i hemaglutinin virusa influenzae, ali ti receptori poseduju jo i N-acetil-neuraminsku kiselinu vezivanje virusa za ove receptore na eritrocitu predstavlja prvu fazu u kojoj dolazi do aglutinacije eritrocita hemaglutinin virusa influenzae je tzv. H-antigen posle vezivanja za eritrocit, virus influenzae poinje da deluje svojim drugim povrinskim antigenom (neuraminidazom) na N-acetil-neuraminsku kiselinu receptora na eritrociru (virusni enzim neuraminidaza oznaen je kao N-antigen) delujui kao enzim na supstrat, virus razori receptorsko mesto na povrini eritrocita i na taj nain dolazi do ponovnog oslobaanja ili spontane elucije neoteenih virusnih partikuia (druga faza u reakciji virusa i osetljive eiije eritrocita) eritrociti, ije je receptore razorio virus, ne mogu se po drugi put vezati, odnosno aglutinirati istom vrstom virusa, dok hemaglutaciona mo virusa ostaje nepromenjena mukoproteinski receptori, kao oni na povrini eritrocita postoje i na epitelnim elijama respiratornog trakta, kao i na elijskoj horioalantoisnoj membrani embrionisanog kokoijeg jajeta ove eiije nakon razaranja virusom brzo regeneriu svoje receptore, pa su ponovo osetljive prema infekciji istim virusom. Da bi se izbegla spontana elucija virusa i razaranje mukoproteinskih receptora na eritrocitima kod virusa koji uz hemaglutinin poseduju i neuraminidazu, virusna hemaglutinacija se moe raditi na 4C (na ovoj temperaturi hemaglutinin je aktivan, a neuraminidaza nije) postoje tri tipa virusne hemaglutinacije: virusna hemaglutinacija sa naknadnom, spontanom elucijom daju je virus influenzae i veina predstavnika porodice Paramyxoviridae - oni aglutiniraju eritrocite kokoke, zamorca, majmuna i Ijudske eritrocite virus coxsackie B3 i neki ehovirusi isto tako daju pojavu hemaglutinacije i elucije, ali se ovde radi o drugoj vrsti receptora na eritrocitima i drugoj vrsti virusnih antigena virusna hemaglutinacija koja se odigrava samo u specijalnim uslovima zavisi od pH, temperature i sastava suspenzije ovakvu hemaglutinaciju da adenovirusi, arbovirusi, virusi slinavke i apa i neki drugi ivotinjski virusi oni aglutiniraju Ijudske eritrocite i eritrocite nekih ivotinja i ptica pomenuti virusi ne razaraju receptore za koje su vezani (nema spontane elucije) virusna hemaglutinacila eritrocita hemaglutininima koji se odvajaju od virusa (solubiini hemaglutinini) ovakvu hemaglutinaciju daju virusi iz porodice Poxviridae hemaglutinini se odvajaju od virusa i aglutiniu eritrocit

virusna hemaglutinacija zavisi od: vrste korienih eritrocita temperature " pH vrste virusnih hemaglutinina

virusna hemaglutinacija moe da se koristi kao metoda za: preiavanje virusnih suspenzija koncentrovanje i dokazivanje hemaglutinobilnih virusa dokazivanje hemaglutinobilnih virusa u ivim sistemima za umnoavanje titraciju virusa, kao kvantitativna metoda za odreivanje koliine virusa jer je titar hemaglutinina srazmeran koiiini virusa

HEMADSORPCIJA je osobina nekih virusa da, razmnoavajui se u kulturama eiija, dovode do pojave adsorpcije eritrocita na elije u kojima je virus i to ve u ranom stadijumu, pre pojave vidljivog citopatogenof efekta (CPE); moe se koristiti u cilju tipizacije tih virusa i u cilju postavljanja seroloke dijagnoze ovih infekcija

16. PATOGENEZA I TOK VIRUSNIH BOLESTI. SINDROMSKE MANIFESTACIJE VIRUSNIH INFEKCIJA

PATOGENEZA je niz zbivanja, procesa, interakcija, iji ishod moe biti nastanak bolesti u patogenezi virusnih bolesti uestvuje veliki broj raznih faktora, nekih vezanih za virus, a drugih za domaina za ishod infekcije znaajni su: virulencija virusa (stepen njegove patogenosti) prijemivost domaina za odreeni virus sposobnost imunolokog reagovanja organizma domaina

na nivou makroorgnizama vano je gde je virus uao i proao prvu repiikaciju, kako se iri od mesta ulaska do ciljnih eiija i koji mu je tropizam: na celularnom nivou znaajno je ime se virus vezuje (priroda virusnih receptora), za koje elijske receptore se vezuje, kojim mehanizmom ulazi u eliju, kako deluje na nju i kako se oslobaa iz nje na molekularnom nivou znaajan je nain delovanja virusa na sintezu elijskih makromolekula, delovanje na proteine, nukeiinske kiseiine, nastanak meuzavosnosti

prema tome, od sloene dinamike izmeu odbrambenih mehanizama domaina i raznih interakcija populacije elija sa populacijom virusa, zavisi da li e bolest nastati ili ne, a ako nastane, hoe li biti manifestna, inaparentna, latentna iii hronina virusi se prenose: kapljicama i aerosolima (virus infiuenzae) vodom i hranom (enterovirusi) direktnim kontaktom (virus herpes simplex tip 2) ugrizom, preko pljuvake (virus rhabiesa) ubodom zaraenih artropoda (virus ute groznice) iglama i raznim instrumentima (virus hepatitisa B, HIV virus)

da bi nastala virusna bolest, virus prvo treba da proe kroz odgovarajua ulazna vrata u organizam domaina, zatim da se iri dalje i da nae odgovarajui receptor na povrini osetijivih elija, da prodre u ove elije i da se u njima namnoi nakon propadanja elija, usled citolitikog efekta virusa, virus se oslobaa inficirajui druge elije, sve dok ne budu zahvaene sve elije nekog organa ili tkiva irenje infekcije obino biva ogranieno odbrambenim mehanizmima organizma tok infekcije, njen ishod i posledice zavise od broja razorenih elija i sposobnosti organizma da ih zameni

- virusi prodiru preko razliitih uiaznih vrata: koa respiratorna sluzokoa sluzokoa digestivnog trakta sluzokoa genitalnih organa konjuktiva

PRODIRANJE VIRUSA KROZ KOU prodiranje mikroorganizama kroz kou je vezano za gubitak njenog integriteta (makro iii mikro traumatske promene) ovo je neophodno jer povrinski sloj koe sadri mrtve elije i ne moe da obezbedi replikaciju virusa dakle, virus mora prodreti kroz taj sloj mrtvih elija on moe prodreti subdermalno ili intramuskularno, ili biti unet iglom virusi koji su uli preko koe mogu da ostanu lokalizovani ili mogu da se ire per continuitatem, iimfogeno, hematogeno ili nervnim putemPRODIRANJE VIRUSA KROZ RESPIRATORNI TRAKT virusi koji ulaze preko respiratornog trakta nailaze na kompleksne mehanizme odbrane domaina elije izluuju sluz, koja se stalnim pokretima cilijarnog epitela iznosi u spoljanju sredinu; tako se izbacuju mnogi virusi koji su se nali u sluzi oni koji su izbegli taj mehanizam, nailaze na elemente specifine odbrane organizma (IgA) i nespecifine odbrane (makrofage i dendritine elije) stabilnost respiratomog virusa u aerosolu, nastliog kaijanjem ili kijanjem bolesnika zavisi od temperature, vlanosti vazduha i osobina virusa (virus sa omotaem je otporniji) temperatura od 33C u gornjem delu respiratornog sistema odgovara rhinovirusima, koji su esto i uzrok infekcija gornjeg dela respiratornog trakta

PRODIRANJE VIRUSA KROZ SLUZNICU GASTROINTESTINALNOG TRAKTA infekcije izazvane virusima koji ulaze kroz GIT mogu biti lokalne i generalizovane lokalne GiT virusne infekcije su ograniene na epitelne elije lumena GIT-a (rotavirusi,koronavirusi, parvovirusi, adenovirusi) generalizovane GiT virusne infekcije duboko zahvataju tkivo i na razne naine(limfogeno iii hematogeno) se ire po organizmu (polio, hepatitis A) sredina u GiT-u je veoma nepovoljna za viruse (kiseo pH, prisustvo proteaza, unih soli i specifinog mukusa) meutim, relativno veliki broj virusa moe da savlada ove barijere (picornavirusi, rotavirusi) ekstremna kiselost oteuje veinu virusa i oni obino gube svoje povrinske glikoproteine, usled ega moe da iscuri virusna nukleinska kiselina proteolitiki enzimi oteuju izvestan broj virusa, meutim oni u nekim sluajevima i poveavaju infektivnost (rotavirusi) oni virusi koji se lako inaktiviu proteolitikim enzimima ne mogu imati kao ulazna vrata, vrata gastrointestinainog trakta kod virusa influenzae, eiijske egzopeptidaze olakavaju fuziju virusne ovojnice sa unutranjom membranom endocitoznog mehuria tako to cepaju hemaglutinin na dve podjedinice povezane disulfidnim vezama virioni sa lipoproteinskim omotaem osetijiviji su na une soli ako GIT kao ulazna vrata koriste virusi koji izazivaju generalizovane infekcije, oni se dalje ire u Pajerove ploe, limfogeno ili hematogeno

PRODIRANJE VIRUSA KROZ SLUZNICU GENITALNOG TRAKTA kroz sluznicu genitalnog trakta, odnosno seksualnim putem (naroito ako postoje oteenja epitela vagine ili uretre) ulaze u organizam domaina HIV virus, herpes simplex tip 2 (uzronik genitainog herpesa), humani papiloma virus (HPV) urinarni trakt, kao ulazna vrata koriste polyoma virusi, adenovirusi 11 i 12 kod ena priroda cervikalne sluzi, raziika u pH izmeu vagine i materice ima znaajnu ulogu u odbrani organizma hemijski sastav urina spreava mnoge virusne infekcije

PRODIRANJE VIRUSA KROZ KONJUKTIVU virusi koji ulaze kroz konjuktivu ee izazivaju lokainu bolest, mada mogu izazvati i generalizovanu bolest

u okolnim elijama na ulaznim vratima virusi se primarno razmnoavaju i odatle ire na okolna tkiva i regionalne limfne vorove ako se virusi ne ire dalje i na ulaznim vratima izazovu patoloke promene, nastaju lokalne virusne infekcije (virus influenzae, rhinovirusi).Meutim, virusi mogu da se razmnoe i u elijama na ulaznim vratima, a da ne izazovu nikakve patoloke efekte posle savladavanja primarne barijere, virusi se dalje ire po organizmu domaina ka odreenim organima prema kojima imaju afinitet (to su npr. koa kod osipnih groznica, pljuvane lezde kod mumpsa, nervni sistem kod besnila i jetra kod hepatitisa). Od mesta primarnog umnoavanja oni se ire limfnim sudovima, krvnim sudovima, a ponekad i du perifernih nerava, sve do organa za koje poseduju tropizam. Tako nastaju generalizovane virusne infekcije

iz regiona limfnih lezda virusi se ire eferentno limfnim putem do ductus-a thoracicus-a, preko kojeg ulaze u sistem cirkulacije viremija (prisustvo virusa u krvi) moe biti: primarna (slui irenju virusa do fokalnih mesta - jetra i slezina) sekundarna (poto se virus umnoio u eliji RES-a, dolazi do generaiizacije bolesti putem krvi sa pojavom egzantema i enantema) fagocitne elije RES-a u krvi, komplement i antitela obezbeuju ienje virusa iz krvi oblaganje virusa antitelima i komplementom znaajno je zbog postojanja receptora na makrofagima za Fc fragment antitela i za C3b komponentu komplementa za veinu virusa fagocitoza predstavlja inaktivaciju virusnih estica i ona je glavni faktor u ograniavanju viremije meutim, izvestan broj virusa se moe replikovati u makrofagima, to pojaava viremiju, umesto da je ogranii veoma izraena viremija, koja dugo traje, predusiov je za neuroinvazivnost ovih virusa koji se prenose krvlju, a imaju neurotropizam

neki virusi, da bi izvrili invaziju CNS-a koriste plexus chorioideus (npr. virus mumpsa i neki arbovirusi) drugi virusi vre invaziju CNS-a pasivnim transportom kroz endotelne eiije kapilara ili njihovom infekcijom (npr. entero virusi, toga virusi, bunya virusi) irenje virusa nervnim putem (virus rhabies-a, herpes zoster virus, neki arbovirusi) ima nekoliko znaajnih parametara: duina trajanja izloenosti povrina izloenoga nerva koncentracija prisutnih virusa lekovi inhibitori neurogenog transpotra spreavaju irenje ovih virusa nervnim putem

put i nain irenja virusa uslovljen je specifinim virusnim genima tropizam, sposobnost virusa da inficira samo odreenu vrstu elija, zavisi od osobina virusa i domaina posebnu ulogu imaju determinante vezivanja: proteini na povrini virusa i receptorna mesta na eliji domaina, koji su uzajamno specifini

kod lokalnih virusnih infekcija virusi se ne ire dalje i na ulaznim vratima izazivaju patoloke promene generaiizovane virusne infekcije se javljaju ako se virus iri krvlju i nastaje viremija kod generalizovanih infekcija, za razliku od lokalnih, period inkubacije je prilino dug i iznosi 10-20 dana ako nastane viremija u toku trudnoe, neki virusi mogu da probiju placentarnu barijeru i da izazovu infekciju ploda na taj nain nastaju kongenitalne virusne infekcije, koje mogu da otete plod ili da dovedu do njegove smrti najtea oteenja nastaju ako doe do infekcije embriona u prva tri meseca trudnoe virusne infekcije se razlikuju po: duini inkubacije vrsti ulaznih vrata nainu irenja virusa duini trajanja infekcije (teina, obim i ishod) promene koje izaziva u inficiranom organizmu

KLINIKE MANIFESTACIJE VIRUSNE INFEKCIJEzavise od mnogih faktora: od vrste virusa, njegovog tropizma, virulencije, brzine razmnoavanja, sposobnosti da izazove produkciju interferona i raznih osobina virusa (intracelularna repiikacija, korienje enzimskih, funkcionalnih i struktunih sistema elija), to dovodi do inhibicije stvaranja elijskih makromolekula od pojave novog tipa, podtipa i varijante virusa od nastanka interakcija izmeu virusa od veliine infektivne doze virusa od ulaznih vrata virusa i naina njegovog irenja u organizmu od brzine i naina reagovanja organizma na prodrli infektivni agens od specifine otpornostl (imuniteta) domaina i faktora koji utiu na imunitet od toga da ii je ranije izvrena vakcinacija, primenjen egzogeni interferon ili druga antivirusna sredstva i u kojoj fazi od pojave autoimunih bolesti, izazvanih virusom i nastanka preosetljivosti

u zavisnosti od toga u kojem stadijumu infekcije je organizam domaina zaustavio virus i infekciju, postoje razni stepeni teine infekcije: kod ABORTIVNE infekcije simptomi bolesti se nisu ni pojavili jer je organizam domaina savladao virusnu infekciju jo u poetku stadijuma infekcija, kada je broj inficiranih i virusom oteenih elija bio toliko maii, da usled gubitka funkcije tako maiog broja eiija nema ni ispoljavanja simptoma na nivou organizma kod SUBAKUTNE infekcije bolest je dostigla stadijum prodroma (period u kome se obino javljaju nekarakteristini znaci bolesti koji prethode pojavi manifestne infekcije); zatim je organizam savladao virus i to pre pojave karakteristinih znakova bolesti KLINIKI MANIFESTNA BOLEST moe se okonati izleenjem posle lakih ili teih manifestacija (sa ili bez posledica) ili se moe okonati letalnim ishodom

s obzirom na varijabilnost virusa i individualnu promenljivost otpornosti organizma prema infekciji, sindromske manifestacije virusne infekcije imaju odreene razliitosti u odnosu na infekcije nevirusne etiologije: jedan isti virus moe izazvati razliite klinike manifestacije - razliite sindrome (npr. virus influenzae moe izazvati gripozno stanje, pneumoniju ili vrlo retko meningitis) razni virusi mogu izazvati isti sindrom, odnosno veoma sline klinike slike bolesti (npr. meningitis mogu izazvati polio virus, coxsackie virus, echo virus, virus mumpsa, LCM virus, pa i virus influenzae ; pneumoniju mogu izazvati adenovirus, virus influenzae, virus paraingluenzae, RS-virus)

zbog ovih razlika, kod veine virusnih infekcija, etioloka dijagnostika bolesti ne moe se postaviti na osnovu klinike slike

17. VRSTE VIRUSNIH INFEKCIJA- virusne infekcije se razlikuju po: duini inkubacije vrsti ulaznih vrata nainu irenja virusa duini trajanja infekcije promenama koje izaziva infekcija u organizma

- vrste virusnih infekcija su:AKUTNE VIRSNE INFEKCIJE kod njih se virusi intenzivno razmnoavaju, a inficirane eiije bivaju razorene (citocidni efekat) javljaju se simptomi i objektivni znaci bolesti ovakve infekcije na poetku imaju progresivan tok, ali su obino kratkog trajanja s obzirom na stvaranje interferona, ubrzo posle poetka infekcije, dolazi do ogranienja njenog irenja ozdravljenje nastaje i usled delovanja citotoksinih T-limfocita, specifinih antitela, aktivacije komplementa, zatim kao posledica aktivnosti NK elija i aktivisanih makrofaga virusi na kraju bivaju eliminisani preteno aktivnou makrofaga i specifinih antitela nakon prebolele akutne virusne infekcije ostaje imunitet razliit po trajanju i kvalitetu ukoliko domain preivi akutnu virusnu infekciju (to je i najee), virus je eliminisan iz njegovog organizma (u veini sluajeva)INAPARENTNE VIRUSNE INFEKCIJE ovo su veoma este virusne infekcije, njihova osnovna karakteristika je odsustvo simptoma i znakova bolesti, a po drugim osobinama sline su akutnim infekcijamaHRONINE (PRODUKTIVNE, PERZISTENTNE) VIRUSNE INFEKCIJE nastaju obino posle akutnih ili inaparentnih virusnih infekcija, kada se ove nisu zavrile savladavanjem virusa mehanizmima odbrane domaina razvijaju se polako i dugo traju, znaci bolesti se javljaju u nejednakim vremenskim intervalima i razliitog su intenziteta za razliku od perzistenstnih latentnih infekcija, kod perzistentnih hroninih infekcija neprekidno se umnoavaju infektivne virusne estice (ima ih u znatnom broju) dokazano je da virus u organizmu domaina izaziva imunoloku reakciju ne zna se zato ni interferon, ni drugi odbrambeni mehanizmi nisu efikasni u eliminaciji virusa, pa akutna infekcija prelazi u hroninu; jedna od pretpostavki je da postoji inhibicija sinteze interferona primeri za hronine infekcije kod ijudi su infekcije hepatitis B virusom, neonatalne infekcije virusom rubellae ovo je poseban vid virusne infekcije, nastaje nakon akutne i inaparentne infekije posle primarne infekcije infektivni virus se zadrava u organizmu domaina ove infekcije se najee ne ispoljavaju klinikim znacima bolesti, dok izmeu virusa i organizma domaina postoji odreena ravnotea u fazama latencije jedini znak da je virus u organizmu su antitela u serumu ako se ravnotea pomeri u korist virusa, oni se poinju razmnoavati i javijaju se znakovi bolesti kod herpesvirusa, koji izazivaju najee latentne infekcije kod Ijudi, virus se odrava u neuronima dorzalnih ganglija ili ganglija kranijalnih neurona u latentnom obiiku (integrisan u elijama); pri tome se ne stvaraju infektivne virusne estice, a prisutan je samo virusni genom u eliji pod dejstvom stresa, infekcija, fizikog i psihikog napora, preteranog sunanja i hormonalnih promena, dolazi do aktiviranja virusa, njegovog umnoavanja i irenja herpesvirusi se ire du senzitivnih neurona prema koi i sluzokoi, gde izazivaju jednu vrstu akutne infekcije posle prestanka simptoma ove infekcije, virus se ponovo zadrava u neuronima u obliku latentne infekcije tako se smenjuju periodi latencije sa periodima aktivacije, a periodi aktivacije su praeni simptomima i znacima bolesti latentne infekcije mogu da se odravaju doivotno, uprkost prisustvu znatnih koliina specifinih antitela i izraenog eiijskog imunog odgovoraSPORE (SLOW) VIRUSNE INFEKCIJE imaju vrlo dug i pritajen inkubacioni period (od nekoliko meseci do nekoliko godina) znaci bolesti i simptomi se sporo, aii relativno pravilno razvijaju, a tok bolesti je progresivan nema remisija imunoloke reakcije nema ili je slaba zahvataju CNS i zavravaju se smru bolest se javija samo u jednoj vrsti domaina, a patoloke promene su samo u jednom organu ili jednom organskom sistemu najpoznatije bolesti iz grupe sporih virusnih infekcija kod Ijudi su Kuru bolest, Creutzfeldt-Jakob-ova bolest, subakutni sklerozirajui panencefalitis uzrokovan virusom morbiila i progresivna multifokalna leukoencefalopatija spore virusne infekcije su hronine, degenerativne bolesti nervnog sistema, progresivnog toka i zavravaju se smruCITOCIDNE TRANSFORMIUE INFEKCIJE CILJNIH ELIJA kada virus prodre u eiiju, on se u njoj umnoava, a ishod moe biti razliit: smrt elije (citocidni efekat virusa) - nastaje usled promena u sintezi ili potpunogprestanka sinteze elijskih makromoiekula, kao i usied oteenja elijske membrane preivljavanje elije u kojoj je virus - na taj nain moe da nastane: uravnoteena infekcija - nastaje kada virus, umnoavajui se, ne spreava potpunofunkcionisnje elije; zaraene elije se umnoavaju i otputaju nove virione transformiua infekcija - elija pod dejstvom virusa moe da promeni osobine ili stekne nove osobine; javljaju se novi antigeni u eliji i na njenoj povrini, dolazi do promena u rastu i replikaciji eiije i nastaje njeno nenormalno umnoavanje usled gubitka kontaktne inhibicije; ovakav oblik infekcije ciljne elije nastaje kao posledica delovanja virusa sa onkogenim potencijalom (tumorski virusi)TUMORl KOJE INDUKUJU VIRUSl transformacija elija moe biti: abortivna (reverzibilna) stabilna (ireverzibilna) - kod ove transformacije se elije potpuno promene i vie im se ne vraaju ranije osobine postoji povezanost izmeu nekih virusa i tumora u oveku (Herpesvirisae, Papovaviridae, Hepadnaviridae), ali u nastanku maiignih tumora imaju uticaja i razni drugi faktori kod ivotinja onkogeni potencijal mogu imati virusi iz porodice DNK virusa: Papovaviridae, Adenoviridae, Herpesviridae, Hepadnaviridae, a iz porodice RNK virusa: Retroviridae Herpes simplex virus tip 2 i humani papilloma virusi tip 16, 18, 31 povezuju se sa nastankom raka grlia materice Epstein Barr virus se dovodi u vezu sa nastankom Burkittovog limfoma i nazofaringealnog karcinoma hepatitis B se dovodi u vezu sa pojavom primarnog karcinoma jetre kod Ijudi

18. POSTAVLJANJE ETIOLOKE DIJAGNOZE VIRUSNIH BOLESTI

Etioloka dijagnoza virusnih bolesti moe da se postavi:1. Izolacijom i identifikacijom virusaIzolacija umnoavanje virusa iz bolesnikog materijala u pogodnom ivom sistemu i njegovo izdvajanje i preiavanje. Od ivih sistema koriste se: kultura elija embrionisana kokoija jaja laboratorijske ivotinjeIdentifikacija vri se serolokim metodama, najee neutralizacionim testom, RIH, RVK..2. direktno dokazivanje virusa u klinikim uzorcimaa. elektronska mikroskopijab. upotreba obeleenih antitelai. testovi fluorescentne mikroskopijeii. enzimske imunometodeiii. radioimuno - metodac. identifikacija sastojaka virusa u bo