N I Č I J I G E N E R A L I

DAMJAN STEVKIĆ

2

GLAVA PRVA

Počinjemo od onog vremena kada sam još uvek bio pička, tačnije od mogprvog najgoreg dana u životu.

Ustao sam mamuran, što je bilo uobičajeno u poslednje vreme. Plašio sam seda otvorim roletne, sunce bi mi rascepalo glavu na pola. Jebeš i taj alkohol! Ona babaMilkina brlja bila je nešto najgore što sam dotad pio i glavobolja koju sam tog jutraosećao je to potvrđivala. A imao sam, čoveče, ne mnogo obaveza, nego nisam znaokud ću pre tog dana.

Posle teturanja po sobi išla je klasika: bauljanje, umivanje hladnom vodom, paopet bauljanje. Obično bi se valjao po pločicama pola sata, ali tada nisam imaovremena. Ušao sam u dnevnu sobu, obukao ispeglane farmerke i džemper, da bi većsekund kasnije zagnjurio glavu u fridžider tražeći koka-kolu. Pio sam najpre polako,oprezno, jer nisam znao koliko mi je baba Milka sjebala želudac.

Keva me šatro nije primećivala, a video sam da je popizdela. Pušila je Vinstonstotku koji je imao toliko ljut dim da mi je opet došlo da povraćam. Pila je kafu izvelike šolje. To je bila moja keva. Sve je kod nje moralo da ide u velikom pakovanju,pa je valjda zato i ostala razočarana.

Zabuljio sam se u TV, nju nisam mogao da gledam. I tada sam doživeo najvećeotrežnjenje do tog trenutka moga života, ili bar najbrže. Obično ovako mamuran i nebih čuo šta seru na vestima da nisu uporno insistirali na jednom imenu: ”Bivšikomandant srpske vojske u BiH..., uhapšen je rano jutros u gradskom autobusu koji jesaobraćao na relaciji...”.

Čudan je bio osećaj tog jutra, u zadimljenoj kuhinji. Jebem li ga šta sam tačnoosećao. Da li sam se osećao kao sin kome su malopre uhapsili ćaleta? To sigurno ne.Da li sam tog ”bivšeg komandanta” uopšte doživljavao kao ćaleta? To možda. Ovoposlednje sam tad i shvatio. Sve u svemu, bilo je tu i malo tuge, jebiga, i malo besa,pa čak i kajanja. Kajanja zbog sranja koja nikad nisam napravio, a zbog kojih bi mematori kažnjavao, kao i svi normalni matorci.

Sada sam pogledao nazad u kevino lice. Kako me je ta žena nervirala timsvojim ”ja držim sve pod kontrolom” stavom. Možda su joj mišići lica bili ukočeni,možda je i koja suza tu u uglu oka čekala da je vlasnica pusti, ja to jednostavno nisamvideo. Kapirao sam njen veštački mir, tiho ogorčenje, progutanu ljubav, i jebem li gašta sve ne, ali nema te poezije koja bi pročitala tu ukočenu facu u tom trenutku. Došlomi je da je zagrlim. I uradio bi to da sam samo video kako joj ruke drhte, ili joj semršti čelo, ne znam, bilo šta. Naravno da tu nije bilo ničega. Bila je samo ona, onakouvek lepa, dostojanstvena, mirna. Nisam mogao dugo da izdržim:

― Nemaš komentar, a? Kakva si bre, ne mogu da verujem. Odakle ti snage dase toliko foliraš?

― A šta hoćeš da kažem?! Da mi je žao?! Boli me ono što nemam za njega,mali, samo što ti to uporno ne razumeš, ili nećeš da razumeš.

― Bre, ja sam čuo da i kučke plaču.

3

Tu je fiknula onu polupopijenu šolju kafe u mom pravcu, i zamalo me nijeotkinula. Čekao sam još par sekundi da vidim da li će još nešto da uradi, međutim, tuje bio kraj njenog besa. Čini mi se i da je opsovala, ne sećam se najbolje. Ja samprogutao još par gutljaja koka-kole i izjurio napolje, takođe besan, ali ne na onajkevin način, nego više nekako nemoćno, šuplje, ljut samo prividno iskreno. Inače, isva moja ostala osećanja su bila otprilike takva: polovična, nejasna, kao usrana.

Naša zgrada se nalazila u Dušanovoj, sa akcentom na ”a”. Niš brate, dommeraklija, dokonih ljudi i šaljivdžija. Bar tako kaže mit koji dugo obavija ovaj grad.To bi možda i bilo tačno da grad, pa i čitavu zemlju Srbiju, nije progutao nekineobjašnjivi i sveprisutni seljacizam. Onaj isti seljacizam koji, bar ja tako mislim inadam se, ne ulazi uvek u osnovu nekog pozitivnijeg društvenog ustrojstva i nekihčisto ljudskih vrednosti. Ma jebem li ga, ja ni dan danas ne znam koje su to vrednosti.

U svakom slučaju, tog dana su sve bivše i novopečene moralne dileme isplivalena površinu. Tog dana su uhapsili generala Kecmana, mog ćaleta, pa makar i samobiološkog. To me je teralo da pljujem vrednosti na kojima leži jedna država. Drugo,polagao sam sociologiju kod kretena koji je umislio da je pametniji od celogfakulteta, zajedno sa nama, pišljivim studentima. Tu sam morao da se zapitam nadmoralom školskog sistema. I na kraju, morao sam da odem kod neuropsihijatra, ponaredbi jedne kučke sudinice, koja je, jelte, procenila da sam prilično”neuravnotežen”. Zapitao sam se povodom ovog poslednjeg i o svojoj ličnoj slobodi.

Izašao sam iz mračne zgrade na ulicu i sunce me raspalilo jače nego bilo kojišamar do tada. Trebalo mi je pet minuta da se naviknem na svetlost i tek onda samkrenuo. Bio je četvrtak, devet sati izjutra. Ulica je bila poluprazna. Kretao sam se kaozombi i nisam ni smeo da razmišljam kakva mi je faca i koliki su mi podočnjaci. Nasebi sam imao jaknu koju sam nosio prethodne večeri i prekasno sam primetiodugačak trag povraćanja koji se protezao ukoso čitavom dužinom jakne. Prolaznici suto svakako primećivali, pa kad se to ukombinuje sa narkomanskom facom koju samnesumnjivo imao tog jutra, počeli su sami da mi se sklanjaju sa puta, čak i oniizgubljeni sa oborenim pogledima. Meni je to bilo O.K., nisam morao da razmišljamo drugima. A i osećaj je bio dobar, znaš ono ljudi te se na neki način plaše, ili im segadiš pa te izbegavaju. Tebe svejedno boli kurac.

Medicinski kompleks je, srećom, bio blizu i nije mi trebalo više od desetminuta da stignem do odeljenja neuropsihijatrije. Imao sam zakazano u pola deset.Pogledao sam na sat i video da sam poranio petnaestak minuta. Da li od onogbolničkog mirisa ili od koka-kole, tek strašno mi se prikenjalo. WC je bio užasan, alikad te muka natera, kenjao bi i u hladnu Nišavu. Kad sam završio, već je bilo poladeset i baš tada su se vrata otvorila i neka baba je izašla. Jebeš me šta će ona kodneuropsihijatra. Bio sam prozvan, što je bilo malo smešno pošto nikog nije bilo uhodniku. Unutra me je dočekala mlađa žena, onako, solidna riba, to jest tetka usrednjim tridesetim, ja bi reko. Ova što me je prozvala je takođe bila mlađa, aliužasno ružna. Skontao sam da nije obična sestra, već neka pripravnica ili student napraksi.

Posle onog uvodnog proseravanja, mislim na ono formalno upoznavanje, trulefore i usiljenu ljubaznost, počela je da me ispituje. I zašto sam tako nervozan, i zaštosam nasilan; zašto nemam poštovanje prema nekoj vrsti autoriteta, pa makar to bio

4

sam Bog; o čemu sam razmišljao dok sam vređao policajce; pitanjima nikad kraja. Asamo sam oterao dva policajca u pičku materinu i ništa više. Jeste da sam dva putapriveden zbog istog prekršaja, al’ šta sad. Nisam psovao svako uniformisano lice nakoje sam naišao na ulici. Malo radže, malo vutre, i eto. Odgovarao sam kratko,površno. Rekao sam da spremam ispite, da sam pod stresom, da konzumiram alkoholi lakše droge, da me keva smara. ”Kajem se”, rekoh ja na kraju.

Bilans našeg polučasovnog razgovora bila je opomena. Sad, šta znači taopomena u pravnom smislu nemam pojma. Verovatno ništa. Davala mi je i nekepredloge, glupave savete. Ništa mi od njenih reči nije bilo blisko, sigurno i zbogodbrambenog stava koji sam zauzeo. Jedva sam čekao da izađem.

Odatle, pravac fakultet. Studirao sam ono što i svaka izgubljena duša u našojdržavi: Pravni Fakultet. Trebalo je ponovo da prepešačim čitavu Dušanovu ulicu,pređem glavnu – čuvenu Pobedinu ulicu, i odatle samo pravo. Sve u svemu,dvadesetak minuta, u ovakvom stanju. Bio je oktobar, a ja sam na faks stigao mokarod znoja. Otišao sam pravo u WC, bacio onu ispovraćanu jaknu i popio litar vode.Pešačenje je imalo i svoje dobre strane, izbacio sam baba Milku iz sistema.

Pogledao sam na sat, ispit je počeo pre dvadeset minuta. Trčao sam doamfiteatra i ušao bez kucanja. Na moju sreću, verovatno i jedinu sreću toga dana, okoonog majmuna se okupila gomila studenata koji su gledali nešto što im je ovajpokazivao. To je značilo da nisu imali pojma i da će majmun da ih obori; neke odnjih i po šesnaesti put. Ušunjao sam se unutra i seo. Za divno čudo, nije oborio svekoji su se skupili oko njega. Bar polovina je položila, što je značilo da je dobroraspoložen, činjenica vrlo bitna za nas koji ćemo tek polagati.

Prozvao je malo kasnije petoro, mene među njima. Znao sam jedno, druga dvapitanja nisam imao pojma. Kod njega nije bilo prava zamene kvitice, što mene nijesprečilo da ga pitam baš to: da zamenim pitanja. Pogledao me onako čudno i spremaose nešto da kaže. Ja sam ga, međutim, prekinuo i rekao: ”Već peti put polažem ovajispit, treba mi za uslov, ovo je poslednji rok, pišite već jednom tu šesticu”.

Počeo je da urla, naravno, i da upire prstom u mene kao inkvizitor u osuđenikaza lomaču. Pokupio sam se i izašao, a sa mnom je otišlo i njegovo vedroraspoloženje. To je značilo da će sada gomila ljudi da fljosne godinu, moždaisključivo zbog mene, ali boleo me kurac. Pao sam i ja, pa ništa. To je čak bila iolakšavajuća okolnost za mene jer sam sad mogao da upišem treću tek kad semajmun penzioniše. Pamti taj ko slon, sigurno je i mene sad upamtio do kraja života.

To je u kraćim crtama bilo sve što sam hteo da kažem pre glavne priče, aglavna priča počinje od trenutka kada sam izašao iz amfiteatra. Sve pre tog izlaska,ceo jedan život koji je ostao iza tih vrata, nestao je. Ni magla ne nestaje tako brzo,tako potpuno kao moja ličnost što je nestala jebem li ga i ja kuda. Tako mi se baremdugo vremena činilo. I dalje nisam siguran, ni posle podrobnog premišljanja, kolikoje pređašnjeg bilo zakopano i da li će se nekada vratiti. Možda je nešto i ostalo izprošlog života, stvarno ne znam. Zaključak je ipak sledeći: ako se nisam ja, a ono sesve ostalo ”skroz” promenilo.

5

*

Popizdeo sam, naravno. Tresnuo sam vrata svom mamurnom snagom koju samtrenutno imao i stao sam u hodnik da zapalim cigaretu. Nisam mogao da verujem dasam posle svog onog štrebanja ipak okinuo godinu zbog tamo nekog debila. Bio samskoro dovršio cigaretu kada su iz susedne slušaonice izletele dve ”atraktivne”devojke. Uvek sam mrzeo taj izraz atraktivne, šta je to koji kurac? Ako nemaš”atraktivnu ribu”, onda ni ti nisi atraktivan, drugim rečima nisi ništa.

Stale su par metara od mene i zapalile svoje slimke. Jedna od njih usta nijezatvarala i stalno je za to vreme ogovarala neku Ninu, bez sumnje još jednupripadnicu atraktivnog kluba. Odjednom mi se digla patka, nemam pojma zbog čega,da li zbog glasa te devojke ili možda zbog baba Milke, nemam pojma. Ono, doduše,uvek sam bio napaljen posle pijanke. I kao da je ta riba što je kenjala ukapirala da jegledam, okrenula se prema meni i nasmešila mi se, da bi mi odmah zatim inamignula. Nisam mogao da verujem, mislim, možda i ne izgledam toliko loše, aliova riba nije bila moja liga. Jaknu sam ostavio u WC-u, tako da sam, sem blede face,izgledao sasvim pristojno.

Skretala je pogled, pa bi me ponovo pogledala, i tako ukrug. Prihvatio samnjenu igru, i ubrzo zapalio još jednu cigaretu. Snimali smo se tako s prekidima svedok me neka medveđa šapa nije ščepala otpozadi. Zgrabio me za rame i začasokrenuo ka sebi jednim pokretom zgloba. Našao sam se licem u lice sa tim frajerom,krupnim tipom koji je polako gazio četrdesetu i furao crni kožnjak. Imao je kratkucrnu kosu i začudo nijednu sedu, sigurno se lik farbao da bi izgledao mlađe. Nisamkapirao šta hoće ode mene sve dok nije progovorio:

― Sviđa ti se moja riba, a? I meni se sviđa, jebiga. Zato je moja!U, al’ ti je fora, pomislio sam, ali prećutao, naravno. Tu sam se prvi put malo

uplašio. Delovao mi je ljigavo taj tip, zajedno sa onim njegovim buljavim očima, a daje moj strah opravdan potvrdila je šamarčina koju mi je raspalio trenutak kasnije.Osetio sam ne zvonjavu, nego one indijanske bubnjeve što su trebali da se čujumiljama daleko. Ona riba što me snimala se kao umešala i pokušala da smiri tu zverod njenog dečka. Bezuspešno, naravno. Tip je nastavio da navaljuje na mene. Brujalomi je u ušima i nisam ga skroz razumeo šta mi je pričao, a i glava mi je ionakopucala. Skontao sam neke psovke tu i tamo, sve dok lik nije izvadio skakavac. Tadasam pretrnuo od straha. Spustio je oštricu ka mojim jajima i nastavio da preti, ali janisam čuo više ništa. Ubledeo sam još više, ako je to ikako moguće. Ova gorila jenabadala vrh noža kroz moje glanc ispeglane farmerke i već sam osetio peckanje, činimi se na levom jajetu. A što je najgore, taj je sve više crveneo od besa.

Umalo se nisam onesvestio, čula su mi bila polumrtva, i nekako u tom bunilukroz glavu mi je prošla ideja: pa jebote, samo ovo i ima smisla. Taj vrh noža na momlevom jajetu, jedino on zna čemu služi. Nasilje, strah koji me je paralisao, faca togmajmuna koji mi je duvao u lice, sve to je, paradoksalno, imalo savršenog smisla. Jasam mu snimao ribu i on je tu da mi pusti krv, kao kaznu, i, nadao sam se, samoopomenu. Za ostalo je nekako trebalo vremena, a ovo je bilo brzo, čisto, efikasno.Ostalo je prožeto sumnjom, nesigurnošću, haosom, a ovo je tako sigurno.

6

Osetio sam jači ubod i jauknuo sam. Taj bol me je i povratio, spasio odgubljenja svesti, ali to je bilo daleko od kraja. Sada se već i njegova cura uplašila ivrištala na njega, a ko za inat nije bilo nikog da naiđe ili izađe iz amfiteatra.

― Šta je pičko, boli, a? Pa i treba da boli, a sad treba i oko da ti iskopam.Nisam mogao da verujem u šta sam se uvalio. Gde baš mene ova dosadna

budala da nađe. Stegao me je za vrat i približio oštricu mom desnom oku. Usro samse, ali načisto usro. I možda bi mi idiot i iskopao oko – ko zna na čemu je on tad bio,one buljave oči su htele da mu iskoče iz duplji – da nije naišao Miki.

Miki, moj spasilac, moj heroj. Još jednom kažem, u to vreme sam još uvek biopička, pa je Miki sve to zaista i predstavljao. Popeo se uz stepenice nekako lenjo inekoliko trenutaka nas zbunjeno posmatrao. Nije rekao ništa sve dok mu do mozganije doprla činjenica da onaj tip drži nož ispred moje face. Tada je naglo promenioizraz lica i tiho rekao:

― Alo, frajeru, baci taj nož.Delovao je, ono, totalno mirno, kao tip koji se već dugo vremena susreće sa

ovakvim i sličnim situacijama. U glasu je, takođe, bilo nečeg pretećeg. Stavljao je doznanja: ozbiljan sam, ali se ne uzbuđujem. Ona gorila me je gurnula i uputila se kaMikiju.

― Šta je bre, majmune? Koji pa ti problem imaš?Kada mu se približio na svega par koraka, Miki mu je brzo šutnuo nož iz ruke i

obema rukama ščepao za okovratnik.― Spusti pogled malo niže. Vidiš utoku dole. Nemoj da ti jebem mater sad

ovde, ja ne baratam čačkalicama kao ti. Pucaću ti u kolena i kraj priče, frajeru.Sve ovo je izgovorio sa onom istom mirnoćom od malopre. Da li je potrebno

reći da je onoj gorili očas posla postalo jasno da nema posla sa nekom gnjidom poputmene, već sa nekim daleko iskusnijim bajom koji se verovatno i bavi ovakvimposlovima zastrašivanja.

― U redu, brate. Nesporazum, šta da ti kažem. Mali mi snimao ribu, pa sammalo prso. Nema frke, već sam mu rekao šta sam imao.

Pokupio je svoj nož, uhvatio onu ribu za ruku i ubrzanim koracima krenuo kastepenicama. Ona druga riba ih je pratila, ali ne pre nego što je bacila jedan zavodljivipogled ka Mikiju. Ovaj se samo nasmešio i okrenuo glavu ka meni:

― E, moj bratiću. Ne može to tako, da te jebe svaka budala u mozak. Gde su timuda bre, bratiću?

― Šta pa ja ovako nikakav mogu da uradim. A i ne nosim utoku.Ovo poslednje nisam trebao da izgovorim. Odmah sam se i pokajao, ali već je

bilo kasno. Čekao sam šta će da mi odgovori, ali on se samo nasmejao.― Pa dobro, bar ti je ukus za žene dobar. Fina ona ribica, fina. Nego, ti mora

da znaš, gde predaje profesor sociologije.― Šta će ti on?― Šta te boli kurac šta će mi? Kaži gde predaje.― Evo ovde, u ovom amfiteatru.― Hvala ― kratko je odgovorio i ušao u amfiteatar, bez kucanja. Baš me

zanimalo šta će mu profesor sociologije, on sigurno nije polagao kod njega. I ja sam

7

ušao unutra bez kucanja, ovo sam morao da vidim. Čim sam ušao video sam tubitangu od profesora kako unezvereno gleda u Mikija i čeka nekakvo objašnjenje.

― Dobar dan, profesore. Da li vi predajete sociologiju?― Da, ja sam profesor sociologije. A izvinite, ko ste vi? Ja držim ispit trenutno

i nije lepo od vas da me prekidate.― Ja se izvinjavam, biću kratak.Prišao je njegovoj katedri polako, kao da ima sve vreme ovoga sveta, da bi ga

odjednom zgrabio svojom krupnom šakom za glavu i tri puta je tresnuo o sto. Četvrtiput ga je pustio i on je sam klepio o sto, poluonesvešćen. U amfiteatru je zavladaomuk; tišina koja je skrivala začuđenost i nevericu. Ni ja nisam mogao da verujem štaje ovaj tip upravo uradio. Potom je Miki nažvrljao nešto na papiru na kome se nalaziospisak studenata za polaganje ispita i onim istim ležernim korakom krenuo ka izlazu.Ja sam stajao tako još nekoliko sekundi po njegovom izlasku i buljio u lokvu krvikoja se na brzinu formirala na bitanginom stolu, a potom sam pogledao u studentekoji su naizmenično zurili te u mene, te u onesvešćenog profesora. Tada sam shvatioda sam i ja na neki način saučesnik u ovome što se upravo dogodilo i brzo sam izjurionapolje.

Miki, naravno, nije žurio. Nikada nisam video čoveka tako sigurnog u sebe,čak i kad je u neposrednoj opasnosti. Neko je možda već zvao policiju, uhapsiće gasigurno, ako ne ovde, pronaći će ga po gradu il’ negde. A onda mi je sinulo: pa jebotei mene će da uhapse. Ko zna šta će ostali da se istripuju, neko će sigurno da meproglasi saučesnikom, koristeći onu istu logiku ko ja malopre. Sama pomisao da ćuponovo da zaglavim u stanici me je ispunila nekim užasom. Kako i ne bi kad samznao da ću ovog puta sigurno da zaglavim u prdekani.

Pojurio sam za svojim spasiocem i presreo ga na stepeništu. Stao sam isprednjega i onako uplašen počeo da pričam.

― Slušaj, brate. Hvala tebi za ono od malopre, nego sad si me uvalio u jošveće sranje. Sad će svi da misle kako sam tebi neki ortak i da smo zajedno upali da gabijemo pošto me oborio po peti put. A samo što sam jutros bio kod neuropsihijatra ponaredbi suda. Trpaće me u zatvor sto posto.

Pričao sam brzo, jedva razumljivo. On me je samo posmatrao snishodljivo isigurno pomislio: e bre mali, kakva si ti pička.

― Znaš šta, bratiću. Ako nešto ne mogu da smislim u životu, to su pičke. A tisi, bratiću, klasičan primerak jedne ortodoksne pičketine. Dođi u moj kafić večeras,Oranž, znaš gde je to?

― Znam, živim u toj ulici.― E, svrati do mene. Ja sam u prizemlju uvek, dođi da ti objasnim neke stvari.Ovlaš me gurnuo ramenom i prošao pored mene. Naravno da sam znao gde je

Oranž, samo što nikad nisam izlazio tamo, bio je isuviše fensi za moj ukus. Sačekaosam da se udalji, pa onda sam i ja krenuo niz stepenice. Kada sam izašao s faksa,uspeo sam da vidim kako ulazi u svoj ”Audi TT”, zajedno sa nekom crnkom, mnogodobrom pičkom. Tu su mi stvari i postale malo jasnije. Ovaj tip mora da je neki žešćimafijaš, čim ga toliko boli kurac za sve i vozi TT-jac.

Čitav dan sam razmišljao, verovatno više taj jedan dan nego za čitavuprethodnu godinu. Razmišljao sam o ćaletu koga nisam video evo godinu dana, a koji

8

je danas bio uhapšen. Ne želim da sad naširoko kenjam o tome koliko mi jenedostajao, i šta je sve propustio u mom životu i ja u njegovom; koliko je keva patila;koliko sam ja patio zbog keve. Neka to ostane zakopano. Neka taj bol koji je sada istvaran i nestvaran ostane tamo gde mu je mesto, a ne na papiru. Nema svrheopisivati nešto tako složeno i teško.

Razmišljao sam o događaju s fakulteta. Jebote, kakvo mi se sranje desilo! Idalje nisam mogao da verujem. Viđao sam takve scene na filmu, al’ brate, uživo je tožešće zajebano. Pitao sam se da li da odem kod mafijaša kome još uvek nisam znaoime. Koja bi bila svrha? Pa opet, šta ako mi jednostavno banu dva pandura na vrata iprivedu? Keva će načisto da odlepi, još joj samo to fali. Koliko god sam bio protivodlaska u Oranž, nešto me je vuklo tamo, a i da me nije vuklo, nekako sam znao damoram da odem. Odluka se sama donela i kad je sat otkucao deset, presvukao sam sena brzinu i izleteo iz kuće. Kevi se nisam javio, jer posle saznanja da sam okinuogodinu više nije imala sa mnom šta da priča.

Oranž se nalazio na manje od deset minuta od moje zgrade. Kada sam stigaodo ulaza, shvatio sam još jednom zašto ovde nisam dolazio. Ribe, ili bolje rećimaloletnice, furale su dopičnjake i dekoltirane bluzice, a nazovi frajeri su se fraćkalilitrom ulja za kosu i šetali sve neke svetlije boje. Njihovo oblačenje se više nijemoglo ni nazvati fensi, već neukusno. A i skontao sam zašto je moj spasilac vozioAudi. Mamini i tatini sinovi jesu trošili para na piće i čašćavali curice, ali su, takođe,izbegavali da se naroljaju da ne bi ispali slepci. I tu je čika mafijaš stupao na scenu.Malo tabletica, malo šmrka ovoga ili onoga, i raspoloženje je tu. A što je najbitnije,teško se provaljuje. Cirkaš dva viskića, a imaš muda ko da si izuo flašu. Tako je čikamafijaš kupio Audi.

Na ulazu je stajao neko nazovi izbacivač, debeljko neki smotani koji je šatroodbijao one nepristojno obučene ili one ”razvaljene” likove. Mene je kao malopogledao ispod oka, međutim, pustio me je bez problema. Što i ne bi?! Farmerke,džemper i neispovraćana jaša, vrlo pristojna kombinacija. Na tom prvom spratu je biošank i sedenje varijanta, tu su se barile ribe i izvodile već postojeće devojke, dok segore na drugom đuskalo uz neki tehno. Lokal je, sve u svemu, fino izgledao, samo štoje prostor bio malo skučen i ventilacija je bila loša. Ja, koji sam i dalje osećaoposledice baba Milkinog recepta, to sam posebno primećivao.

Moje odredište je ipak bilo prizemlje. S tim što u ”underground” nije mogao dauđe svako. Možda je samo Kusturica mogao da uđe bez pozivnice. Rekao sam svojeime tipu koji je stajao ispred omalenih vrata. To je bio jedini ulaz u podzemnocarstvo našeg čika mafijaša. Tip s ulaza je rekao da pričekam dok on to ne proveri.Vratio se posle dva minuta i otvorio mi vrata, a ja nisam mogao da verujem da se liksetio mene. Mislio sam da je zaboravio uopšte šta je radio na Pravnom fakultetu togdana, pa i mene zajedno sa fakultetom. Ta ideja mi je sinula dok sam čekaoizbacivača ispred ulaza. Moram da priznam da sam osetio izvestan ponos što me nijezaboravio, iako sam, naravno, znao da je to glupo.

Dole je bilo vrlo mračno. Mislim, sve je savršeno dobro moglo da se razazna, stim što je osvetljenje bilo isključivo namenjeno intimi. Prva bitna stvar koju samprimetio, ako izuzmemo svetla, bile su ribe. U prizemlju su bile najbolje pičke, to jebilo jasno na prvi pogled. Druga stvar – ovde su pristup imali samo oni sa dubokim

9

džepom. Džim Bim, Hajneken, Jeger i ostala sranja stajala su svuda po stolovima.Trošilo se široko, a i droge je sigurno bilo u izobilju, mada to nisam odmah primetio.

Trebalo mi je čitavih pet minuta da razaznam gde ko sedi i tek onda samugledao mog spasioca. Sedeo je sa jednom pičkom i nešto joj pričao na uvce. Ona sesmejala kao luda, sigurno od neke kvalitetne koke, a ne od njegovog dobrog humora.Išao sam kao popišan ka njegovom stolu i on je to odmah uvideo. Rekao je i pre negošto sam stigao:

― Tebi, bratiću, fali samopouzdanje. Šta si se koj moj ukočio ko da ideš nastreljanje? Sedi, bratiću.

Pokretom ruke je dao znak onoj ribi da napusti sto i ostavi nas same. Nisamshvatao njegovu zainteresovanost za mene. Nisam skontao ni što sam ja uopšte ovdedošao, tu sigurno nisam pripadao, a da postanem još jedan njegov potrčko nije mipadalo na pamet, a i koji ću mu ja za te poslove. I što me je jebote toliko strah odnjega?

― Šta ćeš da popiješ? Ima skivi. Ima tekile, ima...― Samo guaranu, prepio sam sinoć, jebiga.― Guarana? Pa dobro, može i to, al’ pomešano sa skivijem. Ajde bre, mlad

dečko, pokosila te jedna pijanka. Ko ti kriv što piješ brlje? Sigurno si otišo do nekebabe po radžu, ti i još par ortaka ste jedva skrpili za flajku.

― Izgleda da i ti imaš iskustva s brljama.― Pa normalno, šta misliš da mi tata kupio ovaj lokal. Nije tata, bratiću, ja sam

ga kupio.― Svaka čast.― Šta je, znaš me dva minuta, a već mi se čepiš?― Ma ne, samo...― Znači drukaš me?― Ne bre, šta ti je, ja...― Još se svađaš sa mnom. Hoćeš da ti jebem mater sad?Opet sam se usro na mrtvo, drugi put u jednom danu. Blenuo sam u njega ko

tele i ćutao.― E, jebote, s tobom čovek ne može ni da se zeza. Opusti se bre, popi piće.Sipao mi je viski u čašu i stavio dve kocke leda, da bi mi lakše skliznuo

alkohol niz grlo posle trovanja od prethodne večeri. Naseo sam na foru, sramota mesada, al’ jesam. Bilo je to ko iz filma ”Dobri momci” kad Džo Peši pita Rej Lijotu:„Misliš da sam smešan? Kaži šta je na meni smešno?”

― Kako ti se sviđaju ribe ovde bratiću?― Bilo bi glupo da kažem da su loše.― Srediću ti nešto kasnije, prvo popi nešto. Imaš neku specijalnu želju, crnka,

plavuša, velike sise, male sise?― Nisam kreso ništa četri meseca, sad mi je svejedno.― Žene, bratiću, ne treba poštovati, treba ih jebati. Objasni ti meni šta si ti

pametno radio ta četri meseca suva kurca! Šta, kao život je sranje, dosadno je jebiga,pa ’ajde da se otkinemo od alkohola. Ribe su fensi, sve su sponzoruše, kučke, glupeko kurac, što bi na njih trošili vreme. I sve će da ostanu neizjebane zato što si ti

10

navodno rešio da se otkidaš od koječega, umesto da karaš. E, al’ si glup jebote, značine mogu da svarim takve tripove.

― Pa, jebiga, valjda neki period, otkud znam.― Šta si bre ti, pička pa da imaš ”period”? Ma doteraj se malo, skrati tu frišku,

nabaci malo vesele boje, glumi malo. Nemoj samo da drviš kurac sa strane.― Slušaj, brate, stvarno ti hvala za ono danas i hvala što si isprepucao profu iz

sociologije. Samo ne vidim što bi ti sad bio nešto zainteresovan za moju životnupriču, uz svo dužno poštovanje, naravno. Meni je ovako sasvim O.K.

― Ma, mene boli kurac za tebe. Ja prosto volim da pomažem ljudima. Eto,učinilo mi se da ti ne ide najbolje i reko ajde da pomognem čoveku. Izađeš malo,popiješ, nešto kresneš i ideš kući. Pa sutra možda ustaneš drugačije raspoložen.

― To je u redu brate, al’ meni stvarno ne treba milosrđe.― Ajdeee, ti si neki ponosan tip.― Ma jok bre brate, ja sam kurac na biciklu, to je jasno. Nego neću da trošim i

tvoje i moje vreme bezveze.I dalje mi nije bio jasan ovaj tip. Folirao je tu neku dobrotu pred klincem koji

nije imao veze s njim. Bilo je jasno da nisam nešto pod kešom, tako da, ako jenameravao da proširuje klijentelu, sa mnom se ne bi ovajdio. Nije sigurno tolikoglup, a ako jeste, onda ima oči. Možda je peder mamu mu jebem, ko će da ga zna.Već sam jedanput bio startovan kad sam bio u BG-u, šta ako imam ”to nešto” što ihmami. Sve je bilo logičnije od ovog njegovog spontanog izliva dobrote.

― Samo se ti opusti.Pozvao je onu ribu od malopre i prestao da priča sa mnom. Nije mi ništa rekao,

ni da idem, ni da ostanem. Sedeo sam tako ko bilmez i srkao onaj skivi, jedino samnaručio guaranu. I dalje mi je bilo loše, morao sam malo da se trgnem iz letargije.Posle desetak minuta me ponudio crtom. Ja sam odbio. Razmišljao sam par trenutaka,i on je to sigurno primetio, al’ sam odbio. Ponudiće me ponovo, u to sam bio siguran.

Kad sam stigao do trećeg skivija već sam se malo opustio. I mrak togpodzemlja mi je delovao privlačnije, a ribama sam sve ređe nalazio mane. Gledaosam ih kako vrte guzicama i keze bez razloga. Bio sam toliko napaljen u jednommomentu da sam osećao iskrenu mržnju prema njima, prema svima njima, a u istovreme bi ih sve redom karao. Jedan gorila je prišao ”šefu” i na trenutak mi skrenuopažnju. Šapnuo mu je nešto, a ovaj mu je samo klimnuo glavom u znak odobravanja.Gorila se udaljio i više se nije pojavljivao. Posle toga su, s vremena na vreme,prilazili stolu neki likovi i pozdravljali se sa gazdom. Tu sam i načuo da ga zovuMiki. Mene nisu pozdravljali, samo bi me pogledali u fazonu: ko si sad pa ti u pizdumaterinu?

Bivalo mi je sve neprijatnije. Hteo sam da krenem i taman se spremao daustanem kad je Miki dao znak jednoj zgodnoj konobarici da mi sedne u krilo.

― Ćao, šećeru, kako se zoveš?― Nećeš da se smeješ?― Neću.― Nebojša.― Pa, dobro, nije ti smešno ime, baš je lepo. Hoćeš da me karaš, ljubavi?Naravno da me pitanje zbunilo i naravno da sam hteo da je otkinem od kurca.

11

― Hoću, ti si baš dobra curica.― ’Ajde sa mnom.Uhvatila me za ruku i povela ka WC-u. Ušli smo u ženski, nemam pojma zašto,

valjda da se neki majmun ne bi potpalio i uleteo u kabinu. Seks je bio dobar. Kratak,ali zadovoljavajući. Riba se nije mnogo folirala, a ni ja nisam hteo da se sad neštouživim ko neki paćenik. Posle petnaestak minuta već sam bio nazad kod stola. Mikise samo nasmejao i nastavio da vaćari onu ribu, mada je delovao nekakonezaiteresovano. Izgleda da je nešto počelo da ga muči. Ubrzo je ponovo rekao ribida nas ostavi same.

― Slušaj, bratiću. Trebaš mi za jedan poslić večeras. Neće to dugo da traje,treba mi neko neupadljiv ko ti.

Dakle, u tom grmu leži zec, pomislio sam. Šta li hoće, pička mu materina,sigurno da me namesti nešto. I gde baš mene nađe?! Tad sam uvideo i koliki sammoron ispao što sam došao ovde. Kurčim se ja tu nešto, sedim sa gazdom, kao ovoono. E, moj majmune! Sad si najebo!

― Bez ljutnje, brate, ali bih ja radije da preskočim. Nisam ti ja tip za ozbiljneposlove, vidiš kako sam izgubljen, a plašim se i sopstvene senke, kamoli nečegozbiljnijeg.

― Kako li vas bre mame prave tako glupe? Kao prvo, duguješ mi uslugu štosam ti skinuo onog tipa danas. Drugo, već si popio tri viskija i jednu guaranu, a to jeu ”prizemlju” papreno, bratiću. Samo na piće mi dođeš dvajs evra, plus što si karo namoj račun, to je još četres evra, ukupno šezdeset. Jel’ tako, tako je. I treće, viđen sikako sediš sa mnom, što znači da imaš zaštitu svih ljudi koji sa mojom malenkošćuimaju neke veze.

Uzeo je gutljaj viskija, i gledao pravo u zbunjeni izraz lica koji mi je krasiofacu u tim trenucima. Što je najgore, nisam mogao da nađem manu njegovimzaključcima, sve se nekako podrazumevalo, samo što mi ništa od toga nije palo napamet. Još jednom kažem, mnogo sam bio glup.

― Nisam ja tebe pitao za pomoć, ja ti kažem da mi treba pomoć večeras. Ja tune vidim da imaš neki izbor. I još jedna stvar, da se potpuno razumemo. To je brojčetri, jel’ tako. Tebe niko nije bio po ušima da dođeš ovde. Ja sam te pozvao, O.K.,ali ja sam te zvao jer ljudi nikad dosta. Vojnici, kuriri, dileri, špijuni, vozači, sve je topotrebno da bi se sklopila jedna ozbiljna organizacija, a takve izgubljene duše ko ti suidealan plen za mene. Ti si došao malo iz straha, jer si bio viđen sa mnom kad samcepao glavu onom profi, pa si se pitao da li ćeš da snosiš neke posledice; i malo izradoznalosti, ja sam bio neko ko je poremetio učmalost tvoje svakodnevnice, pa simislio: ’ajde da upoznamo malo tog tipa, da vidimo šta on tu ovo – ono. Sada si većmoj višestruki dužnik i otplatićeš svoj dug na dva načina. Prvi je da mi pljuneš stojevrića, tu računam i uslugu telohranitelja na faksu, što je po nekoj slobodnoj proceničetres evra, dakle ukupno sto. Drugi je da mi pomogneš večeras. Pošto sam skorosiguran da trenutno nemaš sto evra u džepu, mislim da smo se razumeli.

I jesmo se razumeli. Postalo je potpuno jasno da moram da uradim šta god ovajMiki naredi i zapitao sam se, ili tačnije konstatovao, da je toliko jebeno malopotrebno da postaneš nečiji rob. Ja sam kao nešto preispitivao sve vreme svoj položajna ovom crnom svetu, a sada bi sumrak takvog položaja za mene bio kao sjajno

12

sunce. I sva ta lomnjava koja se odigrava iznutra, preispitivanja, sumnje,dvosmislenost svakog zaključka, nesigurnost, predstavlja zapravo, na neki potpunouvrnut način, neki vid slobode. Kakve takve, ali neke slobode. Ultimatum koji mi jenudio Miki nije sadržao suvišne pojmove kao ”sloboda”, ”izbor”, il’ tako neka sranja.Lepo je on to rekao, bitna je organizacija, mašina koja bi radila kao podmazana, amašina radi po jednom utvrđenom i poželjno nepromenljivom principu. Bitan je samotaj princip, zakon koji vlada svim svojim podanicima i njihovim nepotrebnimslobodama.

Krenuli smo posle par minuta iz prizemlja i čekali auto ispred ulaza.Ispostavilo se da smo čekali onaj isti TT od danas. Miki je šapnuo nešto tipu koji jedovezao auto i ovaj je nestao kroz ulaz u Oranž, da bi mi odmah uskočili u TT i uzškripu guma nestali niz pustu Dušanovu ulicu. O.K., priznajem, na trenutke sam seosećao kao neki zajebani lik, iako sam drhtao od straha dok smo se vozili.

Nismo otišli daleko, na moje veliko iznenađenje. Skrenuli smo na parkingMedicinskog fakulteta i tu čekali nekih desetak minuta. Miki nije pričao ništa, samoje piljio u jednu obližnju zgradu, i to, čini mi se, u tačno određeni prozor. Konačno jetri puta zatreptala neka plavičasta svetlost iza tog prozora u koji je buljio Miki i mismo krenuli dalje. Kretali smo se kroz pomrčinu iza stambenih zgrada koje su izlazilena bulevar. Put je, naravno, bio zemljani i zapravo nije bio nikakav put, već je čitavtaj prostor služio za parkiranje i koristio deci kao improvizovani park. Stigli smo dogaraža koje su zagradile prostor i tu parkirali auto. Ubrzanim koracima smo se uputilika ulazu u zgradu koji je bio vrlo mračan, zahvaljujući vrbi koja je pokrila i prva dvasprata te zgrade. A i ulična svetiljka koja je trebalo da osvetli ulaz je, slučajno ilinamerno, bila ugašena.

Popeli smo se na treći sprat i stali ispred stana broj dvanaest. Sačekao nas jeMikijev gorila iz prizemlja i oni su bili spremni da pokucaju na vrata, a meni je Mikiprethodno rekao da čekam ispred ulaza i pokucam tri puta ako naiđe neko sumnjiv, akamoli pandur. Gorila i Miki su naizmenično kucali na vrata po tri puta, proizvodećitako dva različita zvuka, što je verovatno i bio deo nekakve lozinke. Vrata su seotvorila i njih je samo kratkim klimanjem glave pozvao neki tip koji je bio veći, činimi se, i od samih vrata. Ušli su i ja sam ostao sam u potpunom mraku. Naravno da mije prvi impuls bio da zbrišem i naravno da to nisam uradio. Jebali bi mi mater, to jesigurno. Možda jesu seljačine najobičnije, ali je i informacija gde idem u školu i višenego dovoljna da me pronađu, a i ne bi ja umeo da se krijem, sigurno.

Izašli su posle petnaestak minuta. Na moju sreću niko nije naišao umeđuvremenu i sada, kada su izašli onaj gorila i Miki, bio sam znatno mirniji. Miki jenosio crnu akt tašnu koju pre toga nije imao i odmah smo mogli da krenemo pošto jeposao očigledno bio zaključen. Ni na ulici nije bilo nikoga i brzo smo šmugnuli izazgrade gde nas je čekao auto. Gorila je otišao negde i više ga to veče nisam video, aMiki i ja smo TT-om pošli nazad ka Medicinskom fakultetu. Sve je išlo kaopodmazano i ja sam osećao da me onaj stisak u grudima popušta. Ponovo sam mogaoda dišem i sada mi je očajnički trebala cigareta. Skrenuli smo ulevo i priključili seponovo na Dušanovu, gde nas je posle pedeseak metara čekalo to najneprijatnijeiznenađenje mog dotadašnjeg života.

13

Dva policijska ”pežoa” su nam preprečila put i šest-sedam pandura, što uuniformi, što u civilu, držalo je uperene pištolje u našem pravcu. Pogledao sam uMikija koji ih je ravnodušno posmatrao i nije čak promenio ni boju. Dao je gas i sapedeset smo vrlo brzo dostigli stotku. Išli smo pravo na njih i samo mi je tihimglasom rekao da se sagnem, što sam odmah instinktivno i uradio. Dva-tri hica suprošla kroz šoferšajbnu, bilo ih je više, ali sam ja samo ove registrovao. Krajičkomoka sam pohvatao policajce koji su se razbežali, kao na filmu, i mi smo pri punojbrzini prošli kroz noseve oba pežoa. Jak udarac, staklo na sve strane, gubitak pravca,ništa ipak nije omelo Mikija da prođe barikadu i jednim refleksnim pokretom udesnouspostavi kontrolu nad TT-om. Skrenuli smo ulevo u jednu sporednu uličicu, a izanas su se ubrzo začule sirene. Izgleda da su se policajci vrlo brzo pregrupisali ikrenuli za nama.

Usro sam se, treći put tog dana, s tim što sam ovaj put sigurno pustio i par kapisopstvene mokraće. Sve ovo je meni bilo toliko nestvarno da nisam mogao ni darazmišljam. Bežali smo od murije kao u onim najgorim američkim akcijama, umalonismo popili metak u čelo, ko zna koliko smo droge imali kod sebe, jednom rečju,totalno smo najebali. Miki je pri velikoj brzini okrenuo TT udesno kako bi naglopromenili pravac kretanja. Vozili smo se, tačnije hvatali maglu manje od minuta, paopet se meni to činilo kao putovanje do kraja sveta, tamo gde postoji rešenje za svenaše strahove, a strah je bio jedino i sve što sam u tom kratkom minutu osećao.

Miki je zaustavio auto i rekao mi da izletim. Trčali smo između stambenihzgrada, verovatno je mislio da ćemo tako lakše da umaknemo murjancima, ovakokolima bi nas sigurno negde presekli ako se mi sami ne bi u međuvremenu slupali.Odjednom, shvatio sam da se nalazimo blizu moje zgrade i u trku predložio Mikiju dakrenemo ka mom stanu. ”To nam je najbolja opcija”, rekao sam. Odmah se složio itrčali smo kroz park koji se nalazio ispred moje zgrade. Panduri su nas sustigli izaustavili automobile kod kamenih žardinjera koje su oivičile park. Trčećim korakomkrenuli su za nama, mašući pritom onim svojim pištoljima i vičući: ”Stoj ili pucam!!!” Uleteli smo u zgradu i počeli da savlađujemo stepenice. Živeo sam na petomspratu, tako da nam je trebalo malo vremena da se popnemo, a lift nije radio čitavenedelje. Miki i ja smo gubili dah. Obrušio sam se pesnicama na vrata čim sto stigliispred stana i kevi nije trebalo puno da ih otvori onako uspaničena. ”Zatvaraj brzo!”,jedva sam uspeo da izgovorim. Gurao sam Mikija u svoju sobu jer sam tamo imaosvoje tajno skrovište još od detinjstva. Morao sam prvo da sklonim krevet i skinemposter koji je prekrivao drveni ulaz u mali četvrtasti prostor, i koji je bio predviđen zadecu, pa sam jedva ugurao Mikija tamo. Bilo je dovoljno vazduha pošto je skrovištebilo povezano sa ventilacionim otvorom preko jedne male cevi. Zatvorio samvratanca, zalepio poster i gurnuo krevet na svoje mesto.

Prosto sam bio iznenađen svojom prisebnošću u tim trenucima. Valjda i mozakradi ubrzano pri ovako stresnim situacijama, tako da sam za pola minuta spakovaoMikija gde je, bar na prvi pogled, bio siguran. Ja sam skinuo odeću sa sebe i bacio jeu mašinu, da bih odmah zatim stao pod tuš. Tako neće moći da primete da samznojav i zadihan. ”Bežimo od murije kevo, farbaj ih koliko god možeš kad upadnu”,dobacio sam kevi koja je samo zbunjeno stajala u hodniku. Nisam se tuširao ni polaminuta kad su dva pandura uletela u stan čim im je keva otvorila. Bez ikakvih pitanja

14

počeli su da proveravaju sobe. Pravili su lom, gledali ispod i iza kreveta, pa su ubrzopitali i ko se nalazi u kupatilu.

― Moj sin, tušira se. Šta sve ovo treba da znači, šta hoćete vi od nas?― Tražimo dva begunca koji su viđeni kako ulaze u ovu zgradu.― Zgrada ima četrdeset stanova, otkud ja znam gde su upali. ― Keva je bila

mirna i delovalo je da joj najviše smeta lom koji su panduri za sobom ostavljali. ―Nešo, sine, izađi da se raspravimo sa gospodom policajcima.

Nisam žurio, obrisao sam se polako i ležerno izašao iz kupatila. Gledao sampandure kao poslednji blenta, glumio sam zbunjenost što sam bolje mogao.

― Visina i konstitucija odgovaraju. Moraćete sa nama, gospodine.― Gde bre da idem sa vama?― U stanicu. Zamolićemo vas da odgovorite na par pitanja. Nemamo vremena

da to uradimo na licu mesta.Keva je poludela. Počela je da vrišti na uniformisanog pandura koji je stajao tik

pored mene kako ne bih pokušao da pobegnem, a onaj drugi u civilu je ušao ukupatilo. Sigurno je tražio potvrdu da sam ja taj koga traže, a potom se uputio kamojoj sobi koju je detaljno pregledao. Mislio sam da će sigurno nešto da nađe i da će,najverovatnije, da pronađe i moje skrovište, ali on nije našao ništa, da li zbog žurbeili proste gluposti, tada nisam znao. Neke stvari su mi postale jasnije tek kasnije, kadme je taj isti pandur ispitivao u policijskoj stanici.

15

GLAVA DRUGA

Brica samo što je izašao iz njegove ćelije. Dugo se obrijani posmatrao uogledalu. Bio je to drugi čovek, a opet onaj isti od pre pet godina. Da li se i kolikopromenio, pitao se. Da li je uopšte moguće menjati se, ili čovek ostaje isti i posle svihožiljaka, maski i prohujalih godina. A bilo je vala rana, i bilo je tih godina usamljenihšto su odnele sa sobom toliko da je čovek ostao sa pitanjem: Da nisam moždaljuštura? Šta je to što je ostalo? Koji su to ideali koji su preživeli i koja je to prošlostšto ga progoni?

Stajao je tako general pred ogledalom, ne verujući da je to zapravo on, odnosnoonaj čovek što je nekada za sebe znao da je komandant. Mnoge bore na svom licuvideo je tek sada, kada više nije bilo kose i te ogromne sede brade što je progutalanjegovo lice. Koža lica mu je bila gruba, ojačala od života i od one brade što ju jegodinama pokrivala, a brazde su bile tako naglašene i duboko usečene oko očiju ipreko čela da se odmah mogao videti bol i briga koje je to lice nosilo pored skupasedih dlaka. I delovao je sebi nekako mršavo, obrazi su bili upali i imali nekunezdravo žutu boju sa belim pečatima nasumično prošaranim duž jake vilice. Dvekese ispod očiju odavale su zabrinutost i neispavanost, a same oči nisu sadržale onajžar života i slepog uverenja koje je vodilo generalovu dušu kroz sva iskušenja.

A ovo iskušenje bilo je jedno od najtežih, bilo je ne samo novo, nego iposlednje kroz koje će proći, znao je to vrlo dobro. Iz ovog iskušenja nije bilo izlaza imogao si iz njega izaći samo kao poražen. Neprijatelj je ovoga puta bio jak, ali ni tonije bilo toliko bitno, koliko ga je sputavala činjenica da je bio sam. Sve je nekadabio, samo ne potpuno sam, zarobljen iza rešetaka, osuđen da čeka pravdu nekihstranaca. Ljudi iz senke su mu radili o glavi, a on se među senkama nije snalazio.Među ljudima da, ali ne i među senkama. Ni vojsku iza sebe ovoga puta nije imao, nidarežljivih jataka, ni dobrog prijatelja. Sam sa Bogom, u ćeliji dva sa dva, poražen isamom sebi stran.

S crnim mislima je general otišao na spavanje i naravno da san nije dolazio.Previše toga se ponovo vraćalo, koliko samo sećanja, koliko događaja. Sve je tonadolazilo u jednom naglom i nametljivom vrtlogu što je iznova i iznova hujao predgeneralovim zelenim očima. Kako je noć odmicala, tako se vrtlog usporavao, i misli isećanja su se konačno povezivali u jednu celinu, svakako nepotpunu, no za prvovreme ipak zadovoljavajuću.

*

Leto, 1995. Vojnici su igrali mali fudbal i general je upravo postigao pogodak.”Trpaj volove, tovari magarce”, čulo se sa svih strana, pa nešto slično i sageneralovih usana. Uskoro je sudija, inače Musliman, odsvirao kraj. Bilo je 3:2 zaSrbe protiv Hrvata, međutim, Hrvati su i dalje vodili u ukupnom skoru. Posleutakmice čekalo se pivo da stigne iz varoši. To je u tih dva meseca koliko su trajalisukobi u okolini Čemernika lagano postajalo tradicija, naime da se svake subote igra

16

mali fudbal između vojski koje su inače suprostavljenje. Po završetku sporta, vojnicise ne bi rastali dok ne popiju svo pivo i rakiju što je imaju.

Hrvati su činili najmalobrojniju od zaraćenih strana i praktično nisu dejstvovaliu Čemerniku, već su samo obezbeđivali tri hrvatska sela od upada vojnih bandita,kako muslimanskih, tako i srpskih. I to njihovo nazovi ”obezbeđenje” zapravo jefunkcionisalo uz blagoslov generala Kecmana, koji je štitio srpska sela na juguopštine, gde su se i Hrvati nalazili. U znak zahvalnosti, Hrvati su bili ti koji su plaćalipivo i hranu, pa pobedili oni na fudbalu ili ne.

Kapetan Dragoje Cincar Marković bio je vođa hrvatskih snaga i formirao jeposeban i vrlo delikatan odnos sa srpskim generalom Kecmanom. Zdravlje takvogodnosa zavisilo je isključivo od informacija koje je kapetan Cincar Markovićprosleđivao srpskoj strani, tako da je stalan dotok važnih ”dojava” o tome šta radeMuslimani i njihovi saveznici bilo od najviše važnosti. General Kecman je, zadihanposle naporne utakmice, seo da popriča sa kapetanom. Sedeli su uvek odvojeno odostalih, u hladovini velikog hrasta pored betonskog igrališta.

― E, moj Cincare, da ovo sranje potraje još par meseci zgazili bi vas ufudbalu.

― Pa za koju godinu da, apsolutno se slažem.General Kecman nije dozvoljavao kapetanu da koristi ”hrvatske” reči i izraze,

smatrao je da one ruže tako lepi zajednički nam jezik, pa mu je samo dozvoljavaojekavicu, koju je smatrao legitimnom.

― Je li, Cincare, šta to čujem, neko oružje pristiže iz Hrvatske, a šuška se i dasu oni nemački obaveštajci pustili pipke na severu? Šta se dešava?

Cincar je duboko uzdahnuo i pažljivo pripremao redosled onoga što ima dakaže.

― Situacija je zbunjujuća, đenerale. Dobijamo sve manje informacija iz onogzvaničnog štaba, a i ovi nezvanični nijesu ništa bolji. Sve u svjemu, nije dobro.Oružje pristiže iz Hrvatske sa sjevera, to je fakat, nego pristižu i Mudžahedini saistoka. Koji će oni kurac ovdje, nemam pojma.

― Ja mislim, Cincare, da se nešto opasno kuva negde iza zatvorenih vrata. Štasi čuo za Švabe?

― Ništa, vala, vjeruj mi. Nit’ ko su, nit’ šta su. Ako tražiš moje ličnomišljenje, Švabo želi da vas istjera iz ovijeh krajeva. Toliko naoružanje za ovakomalu oblast, pa to je van svake pameti. Jedino ne znam koji je cilj protjerivanjasrpske vojske na jug, šta hoće time da postignu?

― Veliki ratovi započeti su najčešće zbog sitnica. Čemernik je inicijalnakapisla za nešto, samo ne znam šta majku mu. Možda da izvrše pritisak na oneglavonje u Beogradu, ali to do sada nije dalo jebem li ga i ja koje rezultate.Pomeramo se malo na sever, pa nazad na jug, i tako već mesecima.

― Šta ako ovoga puta nisu usmjereni na političare, već na tebe lično, đenerale?Ja smatram da žele da te isprovociraju na napad, kako bi im dao čvrst povod zanekakvu ”kontraofanzivu”. One njihove novinske baljezgarije više ne piju vodu,posebno od kada je provaljeno da nema tih famoznih koncentracionih logora u Bosni.

― Ma neke budale i dalje veruju u to. Nego, jebeš ti sad novinare i te masmedija gluposti. Ovo čudo nekud mora da pukne, ne možemo mi godinama da

17

drvimo patku u ovoj pustari. Šta i ako napadnemo, karamo malo mi njih, malo oninas, neko promeni položaj, i to je to. Šta li konkretno zamišljaju?

― Ovdje ima dvadeset pet tisuća Srba, ra...― Hiljada, Cincare, hiljada.― Hiljada Srba, računajući sva sela na teritoriji opštine. Stiže oružje, stižu

Mudžahedini. Šta ako krenu da kolju šta stignu i tvoja vojska izgubi živce? Držali steautoritet godinama i sprječavali nepotrebna ubijanja, ali ja predosjećam da će ovogaputa jebati matere pred vašim očima.

― Misliš, skloniće sve novinare i posmatrače, sve mirovnjake, pa će da krenuda nas zajedno jebu dok ne puknemo.

― Da, molim se Gospodu da ne bude tako, al’ me nada popušta. Ta ubijanja suzlo, nepotrebno i ogavno zlo.

― Trebao si ti biti general, moj Cincare. Lakše bi se tako rata otarasili.― Ma jebem ja matere svima njima u Zagrebu. Da sam njih slušao sad bi visio

jajima o ovaj hrast ovdje.― Nemci bi po toj logici sada trebali da pripreme teren za dejstva. Kada misliš

da će da počnu?― Možda su već i krenuli, moj đenerale, ko će ga znat. Javiću ti ako štogod

načujem. Kapetan Cincar Marković je gledao generala onim svojim lisičijim očima koje

su uvek skrivale nekakvo prikriveno lukavstvo. Samo je kapetan mogao da ostane živtako dugo sa svojom šačicom vojnika ovako odsečen od glavnog korpusa. Ostao jesam sa neprijateljem i ostao je živ, kupujući svoj život iznova i iznova dragoceniminformacijama. A te informacije nikada nisu stizale iz ”glavnog štaba”, kako jekapetan Cincar često tvrdio, već uvek iz podzemnih i skrivenih kanala koje je kapetanvrlo dobro poznavao s obzirom da je bio obaveštajac dugi niz godina. Kapeten CincarMarković bi dosada možda i bio general da nije došao u žestok sukob sa jakom neo –ustaškom strujom u okviru hrvatske armije. Našao se ubrzo ražalovan i obeščašćen,pa je eto doterao zvanično samo do kapetana, što ga nije sprečilo da zadrži jake i vrlouticajne veze iz prošlosti.

I danas mu je glava ostala na ramenima, iako nije posedovao bogzna kolikoobaveštenja. Bilo je dovoljno to što je na vreme upozorio generala, tako potvrđujućisvoju odanost i trud. General Kecman je, sa druge strane, bio mrzovoljan i nije nigledao u kapetanovom pravcu. Gledao je u izmešane hrvatske i srpske vojnike kakose smeju i piju loše, ali dobro ohlađeno pivo.

― Voleo bih, Cincare, da bar jednom znam ko mi je neprijatelj.Ustao je i napustio svog sagovornika. Seo je u džip koji je trebao da ga vrati

nazad do štaba. Morao je da razmisli o ovome što je upravo čuo, i to temeljno, jerznao je da stvari mogu svakog trenutka da odu do đavola, pa i ovaj privremeni mirizmeđu Srba i Muslimana. A i sam je nekako predosećao da se svemu ovome bližikraj, čitavoj toj zabuni od rata i da sada treba postupiti ne pametno, pamet je odavnonapustila ove prostore, već što bezbolnije kako po Srbe, tako i po one nesrećneMuslimane.

Dan važnih odluka se bližio i kako je pritisak dostizao granicu nepodnošljivog,general je sve više bežao ka počecima, odnosno ka onom čudnom spletu raznovrsnih

18

okolnosti koje jedan život ispunjavaju i sačinjavaju. A general Kecman je bio navrhuncu tog čudnog spleta raznovrsnih okolnosti, tako da je i onaj general u zatvoru, ionaj u Čemerniku, imao potrebu da se seti i priseti, da oživi te životom obojeneuspomene, kako bi lakše doneo teške odluke pred njim.

Sećanje ga je najpre odvelo u one brdovite proplanke travom obrasle Šumadije,gde je kao dečak služio svog gazdu, bogatog seljaka. Mrzeo je tog čoveka istoonoliko koliko ga je i voleo. Divio se snazi tog prostog grubijana koji je sa lakoćomdržao pod kontrolom i veliko imanje, i svoju brbljivu ženu sa kojom je imao petorodece, i često buntovne mnogobrojne sluge. Te sluge, i mali Ratomir Kecman međunjima, čuvali su ogromna stada ovaca od jutra pa do mrkloga mraka, a jedina plata imje bio obrok koji im je stizao u polje, i topla večera kada uteraju ovce u ogradu. Tekpred zimu su dobijali nešto novca sa kojim su mogli da se upute u varoš i pazarenešto što bi im se svidelo, iako slugama ništa zapravo i nije bilo potrebno. MaliRatomir je bio dovoljno pametan da uštedi svoje godišnje plate i čekao priliku kadaće moći te pare da potroši na nešto korisno. Inače, sluge su sve do jednog bili dečaci,siročad i napušteni, kojima je u posleratnim uslovima ovo bio jedini način da prežive.

Gazda je, sa druge strane, bio jedan od onih velikih partizanskih heroja, jedanod onih ljudi koji se najupornije borio protiv okupatora, pa makar to bilo i na štetusvog sopstvenog naroda. Nisu njega ni tada zanimali veliki i nerazumljivi ideali, većzemlja bogatih komšija, za koju se nadao da će je prisvojiti, ako se bude borio napravoj strani. I kao vrlo mali Ratomir Kecman je od svog gazde naučio da nije bitnokoja strana je u pravu, već koja će strana da pobedi. Posle rata, običan seljak doduše,ali heroj što je najvažnije, uspeo je da prisvoji tu zemlju što je želeo, bez obzira što jeto na papiru bila zemljoradnička zadruga, institucija od koje su svi trebali da imajukoristi. Gazda Milutin bio je rukovodilac zadruge, predsednik mesne zajednice,predsednik mesnog ogranka komunističke partije, i sve što je ostalo od funkcija on jeto prisvojio, i postao gazda. Bilo je par neistomišljenika, onu su streljani. GazdaMilutinu je sada bila potrebna radna snaga, pa je dovodio na imanje sve one nesrećneduše koje su ostale bez roditelja, što zbog Nemaca, što zbog partizana i samog gazdaMilutina, što zbog bolesti. Pokrio je gazda imanje belom vunom i cvetao ublagostanju, a svoje sluge je podjednako i tukao i darivao, zavisno od poslušnosti iraspoloženja.

Uvideo je ubrzo snažni ali i promućurni gazda Milutin da mali Ratomir imabrži jezik od ostalih slugu, pa je dozvolio malom da povremeno odlazi u obližnjimanastir i tamo se uči pisanju i računanju. Tu povlasticu je mali, ipak, skupo plaćao,jer ga je gazda tukao za svaku, pa i najmanju sitnicu. Očekivalo se savršenstvo, maliRatomir je trebalo da posluži kao primer ostalima, pa se gazda strožije ophodioprema njemu. Sve se to nekako izdržalo i posle pet godina službovanja, Ratomir sekao petnaestogodišnjak, sa onim novcem što je uspeo da prištedi, uputio kaprestonici, u nepoznato, nesigurno i mogućno opasno. Otac poginuo u ratu, majkaumrla od bolesti kada je imao svega deset kratkih i nesrećnih leta, čega je pa bilo daga tu zadrži.

Formalnog obrazovanja nije imao, međutim bio je itekako pismen i za svojegodine vrlo obrazovan, zahvaljujući starešini manastira koji ga je jako zavoleo. Diviose starešina dečakovoj upornosti i sposobnosti da nauči čak i ono što mu je isprva bilo

19

jako teško da shvati. Po dolasku u prestonicu, zaposlio se na građevini i upisaovečernju školu kako bi stekao diplomu osnovnog obrazovanja. Kroz školu je bilomoguće napredovati u zavisnosti od ličnih sposobnosti, tako da je lako, za godinudana diplomirao, a u međuvremenu se prehranjivao i plaćao oskudan krov nadglavom platom sa gradilišta. Iako umoran, trebalo mu je vrlo malo da nauči ono štoveć ranije nije znao, a ono što je naučio u manastiru nije bilo potrebe da obnavlja. Onkad je nešto naučio, to je ostalo naučeno. Teška su to bila vremena, i pored uspešnozavršene škole. Sam, bez ikoga, u gradu veličine Beograda, za jednogpetnaestogodišnjaka iz šumadijskog seoceta to je bilo zastrašujuće. Pa opet, sve senekako izgura i taj cilj koji imaš pred sobom te privlači nekom magnetnom silom štote pripija čvrsto uz sebe. Tako je i Ratomir pregurao i glad, i napor, i okrutnosttuđina. Izašao je jači i spremniji za nove izazove, jer sada je znao bolje nego ikad damu u ovom životu neće pomoći niko, možda ni sam Bog u koga je starešinamanastira tako čvrsto verovao.

Platio je časove jednom nastavniku koji ga je spremao za prijemni ispit navojnoj gimnaziji i to od ušteđevine koju je s mukom sklanjao sa strane. To je,naravno, značilo još manje hleba u ustima, ali vredelo je. Upisao je vojnu gimnaziju ito je za njega u tom trenutku predstavljao raj, spas od celodnevnog rada po svimvremenskim uslovima i odlazak u krevet polupraznog stomaka. Tu je imao redovanobrok, toplu prostoriju i gomilu dečurlije nalik njemu koji su mu postali prijatelji.Bilo je među svom tom decom i iskrene pakosti, ali i odanog prijateljstva. Na krajukrajeva, bili su upućeni jedni na druge, i u dobru i u zlu, čak i kada je bol i žalost zaslobodom bivao toliko jak da se jedva disalo. Ratomir se tešio prostom činjenicom dadrugog izbora nije imao, i da je još imao i sreće što je uopšte upisao školu koju jecelokupno finansirala država.

Vojnički šivot je vremenom ušao u krv malog Ratomira i četiri godine suprohujale, došla je matura i novo pitanje se otvorilo: da li se uključiti u aktivnuslužbu kao podoficir ili pokušati pa upisati akademiju? Akademija je značila još četirigodine ovakvog, ako ne i još napornijeg života, ali nije želeo da se zaustavi kodgimnazije. Hteo je poštovanje, vlast nad svojim životom, uspeh. Ambicija ga jeoterala u još četiri godine strogog života i napornog učenja. Postao je oficir idiplomirao među najboljima u klasi. Osam dugih i usamljenih leta bilo je potrebno.

Kao odličan student, sa besprekornim vladanjem, bio je poslat na tromesečnuspecijalističku obuku za vojnog obaveštajca, a potom su ga poslali u Rusiju gde jeimao privilegiju da se podučava kod vrhunskih KGB-ovaca. Nakon tih pola godine,konačno je stupio u JNA, kao vrhunski obučen oficir i poštovanja vredne biografije.

Tek je u službi uvideo da život obaveštajca jednostavno nije bio stvoren zanjega. Kad smo već kod toga, nije ni za koga, pitanje je samo da li je taj nekodovoljno pametan da se iščupa iz svega toga. Naime, već posle prvih zadataka koje jedobio, razumeo je šta će se od njega sve očekivati. Ti prvi zadaci su, naravno, bilimanje zahtevni, ali stvari su postajale sve složenije i čovek jednostavno nije nalaziokraja svemu tome. Što je još važnije, svaka greška se u tom poslu skupo plaćala, asama pomisao da ga jedna nepromišljenost može stajati toliko dugo i marljivoizgrađivane karijere, ispunjavala ga je strašnom jezom i još većim užasom. Svet je

20

delovao neprijateljski u takvim mračnim mislima, i sam sebi si delovao bezizlaznoslab.

Obaveze su rasle, sve češće je odlazio u inostranstvo kako bi organizovaošpijunsku mrežu, a privatan život faktički nije ni imao. Svoje žene je plaćao jer nijeimao vremena za ljubav, prijatelje je izbegavao zbog tajnosti posla, i dom mu je isada bio nedostižan, i često sanjani san. Najčešće je boravio po afričkim zemljama ina Bliskom Istoku. Njegova specijalnost bila je sakupljanje podataka o najnovijemnaoružanju i prenos tih podataka nazad u zemlju. Zbog specifične državne politike,kako je već opšte poznato, Jugoslaviji nije bilo bitno čije će naoružanje pokušati daiskopira, jer je Jugoslavija zvanično bila prijatelj i Istoku i Zapadu. Tako je RatomirKecman bio tamo gde je bilo konflikta, i gde je, naravno, bilo potencijalnointeresantnog oružja. Suština je ipak bila malo razočaravajuća, jer Jugoslavija, iako jebila među vodećim vojnim silama u Evropi, nikada nije mogla da pariranajrazvijenijim zemljama u tehnološkom smislu. Tako je velika većina vrlo opasnih iteško dostupnih informacija završavala u fioci vojnog birokratskog sistema, što jesamo dodatno ubeđivalo mladog kapetana Ratomira Kecmana da obaveštajce trebašto pre napustiti.

Život obaveštajca je, naravno, imao i pozitivne strane. Imao si pristupinformacijama i ljudima u vojsci koji su teško dostupni običnim vojnimslužbenicima. Neke od tih informacija, a posebno neki od tih vojnih oficira, mogli suda posluže mladom ambicioznom čoveku kao što je bio Ratomir, a mogli su da gaizvuku i iz nečeg opasnog. Posle šest godina strepnje i napornog rada, uspeo je da seiščupa i preko jednog generala se prebaci u artiljeriju. Povukao se iz VOS-a vrlo tihoi nikome nije bilo dozvoljeno da pita šta je sa kapetanom Kecmanom, a gorepomenuti general je za sve to bio najzaslužniji. To je učinio kao zamenu za jednuuslugu koju je Ratomir njemu učinio, naime vrlo bitnu uslugu koja je tom generalu idonela čin koji je nosio.

General, tada pukovnik, bio je pretpostavljani kapetanu Kecmanu u VOS-u ičesto je, zajedno sa kapetanom, bio aktivan na inostranom terenu. Naravno da se tuformirala jedna vrsta staklenog i klimavog, ali sasvim sigurno makar delimičnoiskrenog prijateljstva za kojim su obojica osećali snažnu potrebu. Pukovnik je bio tajkoji je preuzimao, organizovao i pripremao izvršenje određenog zadatka. ”Čovek izsenke”, ona karika od koje zavisi praktično sve, jer neupućeni čovek iz senke ilipreviše vidljiv čovek iz senke značio je propast i po sebe, i po operativca na terenu, tojest kapetana Kecmana. Uspešno su sarađivali njih dvojica preko tri godine i za tovreme su stekli značajno ime u okviru službe. Međutim, i pukovnik je postao svestanda on ni posle sedamnaest godina u VOS-u neće uspeti da dobije čin generala i na tajnačin pređe u bezbedno okruženje. Načelnik VOS-a bio je san svih operativaca ipukovnik Radovanović je želeo to mesto više od svega na svetu. Vremena su semenjala, bilo je sve više obaveštajaca iz raznih zemalja koje do tada nisu naročito bilezainteresovane za efikasno i moderno naoružanje. Samim tim, opasnosti je bilo sveviše, izvori su prosleđivali svoje znanje onom ko ponudi najviše, a sam život je utakvoj sredini vredeo sve manje.

U postojećim birokratskim uslovima i zbog rigorozne vojne hijerarhije,pukovnik Radovanović nije mogao da se nada mestu načelnika u skorijoj budućnosti,

21

a možda ni tada. Smetnju su predstavljala dva čoveka koji su se za to mesto grčevitoborili, pošto je tadašnji načelnik trebalo da se penzioniše. I ta dvojica su bilipukovnici, ali su bili bliže povezani sa vojnim vrhom koji je ipak davao poslednju rečkada su u pitanju kadrovska rešenja. I kapetan Kecman je znao da će najverovatnijepoginuti na terenu na kraju ako pukovnik Radovanović ne postane načelnik službe.Biće obojica još jedan par crvenih zvezdica na Zidu heroja, i to je to. Zato se uobaveštajnim službama retko vršila smena na vrhu, jer bi poraženi u neminovnomratu podređenih oficira, i njima podređenih operativaca, obavezno najebavali ko žuti.

Pukovnik i kapetan su krenuli na put koji je vodio ka izlazu ili u smrt. Najpresu uspeli da jednom od pukovnika nameste igru. Naime, iz kancelarije tog pukovnikauspeli su da iznesu podatke o jednom eksperimentalnom topu i krivica je, logično,pala na njega. Glavni kandidat za načelnika, pukovnik Trkulja, jedva je dočekaotakav ”propust” svog kolege i očas posla su ga šutnuli iz službe i oduzeli činove.Inače, jedina gora stvar za oficira od pogibije je gubitak tih, teškom mukom stečenihčinova. To je isto kao da si ga golog pustio na bojno polje, samo sa svojomsopstvenom patkom u rukama.

Sada je ostao glavni problem u liku pukovnika Trkulje, čoveka koji je bio ipametniji i oprezniji od onog drugog. I ne samo to, Trkulja je već uveliko radio oglavi pukovnika Radovanovića. Tu se valjda dolazi do onog presudnog trenutka ujednom životu, do one tačke kada jednostavno nemamo drugog izbora do da ugasimosvetlo onom koji nas sputava, da taj neko ne bi nas ostavio u mraku. U slučajupukovnika Radovanovića i kapetana Kecmana, to je značilo ništa drugo do: ubistvo.Nije bilo drugačijeg načina da se ukloni prepredeni čovek poput Nikole Trkulje, paopet, to je bio samo početak drame. Takvo ubistvo je trebalo pripremiti i temeljnoorganizovati na taj način da ne ostavlja nikakvu sumnju u prirodnost smrtipreminulog. O nekakvom bacanju krivice na pukovnika i kapetana već se nije smeloni pomišljati. Ali kako izvesti to ”savršeno” ubistvo? Trkulja je retko bio sam, okonjega je uvek bilo bar dva vojnika, pripadnika njegovog obezbeđenja. Imao je ženu,ali ne i decu, tako da je i ucena bila daleko od dobrog rešenja. Tu je na scenu stupilagenijalnost kapetana Kecmana, ona ista genijalnost koja će mu kasnije i doneti čingenerala i status vrhovnog komandanta.

Jedna od retkih pozitivnih navika koje je imao pukovnik Trkulja bilo je jutarnjedžogiranje. To je značilo da pukovnik mora svakog jutra i da se istušira pre nego štokrene na posao. Nije dolazio u obzir neki iznenadni prepad ili neko spektakularnoubistvo, što zbog obezbeđenja, što zbog samog Trkulje koji je bio fantastično fizičkipripremljen, tako da bi pre ubica završio pod zemljom nego sam pukovnik. Napad jenesiguran i često sa neizvesnim završetkom, a u ovom poslu nije se smelo pogrešiti.Što je još važnije, takav prepad bi izazvao pažnju, nešto jednako ako ne i gore odsame smrti.

Trkulja je trčao sa kapetanom Toskićem, svojim vernim slugom i pratiocem. Sobzirom da je praktično bio jedini čovek blizak pukovniku Trkulji, kapetan Toskić seprirodno nametnuo kao idealan pomagatelj i saučesnik u zločinu. Srećom po našudvojicu zaverenika, Toskić je imao jednu nastranu stranu svog života: voleo jedečake. Trkulja je to takođe znao, što je ujedno bio i osnovni razlog Toskićeve slepeodanosti čoveku koji je bio ispod njegovih intelektualnih i opšte ljudskih sposobnosti.

22

Trkulja je možda bio bezobzirniji, ali Toskić je bio onaj lukavi lisac koji je znao šta ukom momentu treba da se uradi; jednom rečju, predstavljao je onog idealnog i čestoneophodnog savetnika koji moćnim ljudima pomaže da uvećaju svoju snagu kako biopstali u svetu ajkula. Kecman je saznao za Toskićevu nastranost i odmah se dao upribavljanje dokaza kojima bi mogao da ga uceni, međutim, kapetan je ubrzo shvatioda bi bilo vrlo teško uputiti takve kompromitujuće dokaze na pravu adresu. Drugimrečima, nije mogao da bude siguran koji od generala u vojnom vrhu nije ni u kakvomdosluhu sa Trkuljom, a ni blef mu ne bi pomogao protiv namćora kakav je bioToskić.

Trebalo je pristupiti drugačijoj taktici, odnosno saznati koji je dečak omiljenkod kapetana Toskića. Kecman je bio ubeđen da mu je neki prirastao srcu, što seubrzo pokazalo kao tačno. Bio je to mlad, vrlo mršav dečkić od nekih četrnaestgodina, ali vrlo sjajne plave kose i lepuškastog lica. Toskić je naprosto poludeo zatim plavim anđelom, iako je naravno spavao i sa drugim dečacima kada ovaj nijemogao da mu dolazi. Kecman se vremenom uverio da je taj mali plavušan ključ zadalji razvoj situacije i plan se brzo skovao. Kecman je uspeo da kidnapuje mladića izDoma za nezbrinutu decu, gde ga je kapetan Toskić i posećivao. Plavi uvojci koje jeKecman poslao na Toskićevu adresu, zajedno sa porukom koja je zahtevala odToskića da reaguje inače može zauvek da se oprosti od svog anđela, bili su dovoljnoubedljivi argumenti za nastranog kapetana.

Tog sudbonosnog jutra, Toskić je, kao i uvek, džogirao sa svojim nadređenim idelovao smireno, baš kako je pukovnik i navikao da očekuje od njega. Kapetan jeforsirao jači tempo kako bi se obojica brže zadihali i samim tim smanjili priču.Kapetanu tog jutra ni najmanje nije bilo prijatno, a kamoli stalo do nekakvograzgovora. Pošto su istrčali unapred predodređenu deonicu, uputili su se ka kupatilu uokviru vojnog kompleksa, koje je bilo sveže preuređeno. Stavljene su nove pločice,tuš kabine i slavine. Trkulja i kapetan imali su tu čast da isprobaju novo kupatilo i toje pukovniku tada najviše odvraćalo pažnju. Osvrtao se oko sebe i pažljivo posmatraonovine koje su ugrađene. Stalno je nešto kritikovao i smatrao da je to moglo i bolje,no, sve u svemu, bilo je svakako bolje od starog – to je bio njegov krajnji zaključak.

Skinuli su se i Trkulja je prvi ušao u kabinu, koja je bila gotovo spojena saplafonom i ostavljala je taman dovoljno prostora za vrelu paru da izađe kako bi sedalje uputila ka ventilacionom otvoru. Kapetan Toskić se namerno razvlačio i čekaopukovnika da odvrne slavine. Ovaj je to i učinio, ali se ništa nije desilo. Pukovnik jepočeo besno da psuje onoga ko je bio zadužen za ove radove i besno okretao častoplu, čas hladnu vodu. Nije se čulo ništa sem prigušenog šuštajućeg zvuka tamonegde, u očigledno zapušenim cevima. Trkulja se spremao da izađe i istovremeno jejebao majku svima koji su imali veze sa ovim, očigledno rđavo urađenim poslom.Vrata od tuš kabine su, međutim, bila zaglavljena. Tu je Trkulja načisto poludeo itaman se spremao da šutne ona vrata, kada se malopređašnje šuštanje naglo pojačalo.To je pukovniku odvuklo pažnju i ovaj je podigao pogled ka tušu. Ujedno, tajnaizgled neispravan tuš bio je poslednje što je pukovnik Trkulja video za svog života.Jak mraz vrele vode najednom je šiknuo i ispunio njegove oči i ostale šupljine naglavi. Jedva je stigao i da vrisne, mlaz mu je usta napunio vrelom tečnošću pre nego

23

što je uspeo da ispusti valjani krik. Pokušao je i da izađe. Uzaludno, vrata su bilačvrsto zatvorena uz pomoć, koga drugog, do kapetana Toskića.

Ovaj slučaj se dugo prepričavao u vojnim, obaveštajnim i političkimkrugovima. Na kraju su se i šalili na tu temu, u smislu da je pogibija pukovnikaTrkulje dodala novu nijansu značenja frazi: “skuvati plan”. Takođe, ispredalo sebeskonačno mnogo verzija oko toga kako je bilo moguće da tako naglo šikne mlazvrele vode iz glanc nove instalacije. Bilo je svakako mnogih koji su upirali prstom ubudućeg načelnika Radovanovića, tvrdeći da je ceo slučaj bio njegovo maslo, ali sutakođe reči optužbe vrlo brzo utihnule, jer ko bi pametan stao na žulj budućemnačelniku VOS-a. Dokaza nije bilo da se pokrepe takve tvrdnje i epilog čitavogslučaja je bila zatvorska kazna u trajanju od pet godina za ubistvo iz nehata, alinaravno, ne za pukovnika Radovanovića, već za jadnog vođu radova firme koja jegradila novo kupatilo. Došlo se do zaključka da su se cevi zapušile usled lošeugradnje, da bi se potom cev koja je transportovala toplu vodu najednom otpušila ipraktično ubila pukovnika.

Samo je kapetan Kecman znao punu istinu gore navedenih događaja. Znao je ikapetan Toskić, no on je ubrzo poginuo u saobraćajnoj nesreći, a sva je verovatnoćada je kapetan Kecman i tu umešao svoje prste. Znao je i onaj nesrećni vođa radova,koji je objasnio kapetanu kako je bilo moguće zapušiti sve cevi, pa onda odjednomotpušiti vrelu vodu. I ovaj je tajnu poneo u grob, pošto se obesio u zatvoru tri mesecapo izricanju presude. Da li sam, ili uz nečiju pomoć, to je opet znao samo budućigeneral Ratomir Kecman. Čak ni Radovanović nije znao sve detalje ovih akcija, kojesu uključivale ubistvo pukovnika Trkulje i uklanjanje svedoka. Nije znao, recimo,kako je Kecman ucenio Toskića, niti kako je uspeo da preko noći prespoji sve onecevi. Na kraju krajeva, radilo se o građevini u sklopu vojnog kompleksa, što jeznačilo da je neka usta trebalo kupiti, a druga zapušiti kako bi se akcija idealnosprovela.

Kapetan Kecman je posao obavio za čistu desetku i samo je on znao sve donajsitnijeg detalja, no i on sam se nerado sećao tog vremena. Bilo je tu previšespletkarenja uključeno, mnogo krvi i nečasnih radnji koje nikome nisu služile na čast,ma koliko bile neophodne. Radovanović, postavši general, prebacio je, kako je većrečeno, svog druga u nevolji u novosadski garnizon, provincija nije dolazila u obzir.Izdejstvovao je i unapređenje u majora, zbog tzv. ”specijalnih zasluga”, znane samonovopečenom načelniku VOS-a i njegovom, sada već bivšem potčinjenom.

Tu je život za Ratomira Kecmana konačno krenuo jednim mirnijim tokom,”normalnijim”, ako se tako može reći. Pošto praktično ništa nije uspeo da potroši odsvoje vojničke plate, a pogotovo dnevnice koje su ipak bile izdašne u obaveštajnimkrugovima, Kecman je lako sebi kupio stan, blizu samog centra Novog Sada.Službovao je u VOS-u gotovo sedam godina, još mu je preteklo novca za neštogarderobe i nakita. Počeo je da vodi onaj bezbrižni građanski život, izlazio iupoznavao žene, išao na sve zabave i javne skupove. Bio je prosto gladan društvenogživota, gladan prijatelja i zanimljivih dama koje ne bi plaćao, to mu je više postalodosadno. Posao je obavljao toliko revnosno, da su se čak i kolege starešine čudiletakvoj odgovornosti, a to je Kecmanu dolazilo prirodno i ništa mu nije padalo teško.Posle zadataka koje je ranije dobijao, kada nije znao da li će se sa njih vratiti živ, sve

24

što mu je u jedinici bilo povereno uspeo je da obavi tako savršeno i sa takvimosmehom na licu, da je u početku izazivao i podozrenje. Ubrzo su, međutim, svesumnje u njegovu velikodušnost i ogromno srce pale u vodu. Bio je uvek spreman dapomogne, sasluša, pozajmi neku kintu, isprebija neku bitangu koja maltretiranedužne, sve je to Kecman stizao, pa i mnogo više. Postajao je legenda polako, nesamo u vojnim krugovima, već je svojim šarmom i neiscrpnom energijom osvajao ione najveće baksuze među civilnim ”finim” svetom, tačnije onu novokomponovanukomunističku buržoaziju. To mu je možda bila i jedna od retkih mana, što se, naime,nije mnogo mešao sa siromašnima, a nije naročito voleo ni društvo podoficira. Sobičnom vojskom je bilo drugačije, oko njih se uvek, pa čak i bezrazložno trudio,hteo je da ljudi imaju lepu uspomenu na njega, iz samo njemu znanih razloga. Valjdaje i taština sa tim imala nekakve veze.

Postao je poznat i kao srcolomac, mnoge viđene žene nisu mogle da odolenjegovom beskrajno vedrom raspoloženju i očaravajućem osmehu, uključujući tu isupruge njegovih kolega oficira. Mnogi su to znali, mnogi su pokušali i da se osvete,ali i tu je Kecman pokazivao ono što drugi prosto nisu imali: snagu. I u uperenu cevje Kecman gledao snishodljivo i s prezirom, tukao je sve one koji su ga sa tom istomnamerom presretali i uvek je ostavlajo utisak nedodirljivog. Činio je, i rečju i delom,ljude oko sebe slabićima, crvima koji bi naprosto bili zgaženi pod čvrstomkecmanovskom čizmom. Kada bi se saznalo za aferu, Kecman se redovno povlačio,nije hteo da provocira uvređenog muža više nego što je to potrebno. Jedan oficir muje doduše pucao u grudi kada je ovaj odugovlačio sa prestankom viđanja njegovesupruge, no srećom, pogodio je samo rame. Postoji dakle ona neka unutrašnja potrebaza rizikom i nesigurnošću, naročito izražena kod ljudi koji su bili izloženi raznimopasnim okolnostima. Kecmanu je rizik postao karakterna osobina, nešto što ga jehranilo i paradoksalno, pružalo unutrašnji mir koji je svaki čovek, pa i čvrstina poputKecmana, teško dostizao.

Žene i afere su ga uzdizale u društvu, autoritet je s lakoćom postizao jednako iu kafani, i u svom garnizonu. Sticao je neprijatelje, s tim što se na njih uopšte nijeobazirao, a uostalom, broj ljudi koji su ga mrzeli su samo dodavali novu nijansunjegovoj popularnosti. Drugo, broj prijatelja je daleko nadmašivao broj onih drugihtako da mu ni zaštita nije manjkala. O generalovim aferama i o onim iskrenimnjegovim ljubavima ćemo nešto kasnije, te priče se ne uklapaju u ove redove. Ljubavje, na kraju krajeva, ona prava priča i pravo ogledalo jednog čoveka, zato joj ovde inije mesto.

Što se tiče napredovanja u službi, i tu je sa uspehom dolazio do potrebnihčinova. Još dok je radio za gazda Milutina postalo mu je savršeno jasno da nije važnona kojoj si strani, dokle god si na onoj pobedničkoj. Uvek se trudio da bude blizak saonim najuticajnijim oficirima, kako onim u to vreme perspektivnim, tako i sa onimmatorim oficirima koji su bili pred penziju. Penzioneri su za sobom ostavljaliupražnjena mesta, a ovi perspektivni su trebali da ih popune. Naravno, ljudi koji susvesrdno pomagali njihov napredak bi takođe bili nagrađeni. Tu je na scenu stupaoKecman. Otišao je iz VOS-a kao major, pa je sada trebalo naći nove prijatelje, ljudekojima bi čovek njegovih sposobnosti bio potreban. Kecman je bio čovek zaskupljanje informacija, za podmetanje, tužakanje kod oficira – uopšte zadužen za

25

stvaranje najgore moguće slike o određenom oficiru koji je trebao da bude unapređen,a nije bio Kecmanov prijatelj. Tako je Kecman ”pomogao” unapređenje čak trigenerala, i ti ljudi su mu sada ostali dužni.

Jedna stvar mora da bude jasna. Vojska, ako je neko pravilo zaista cenila, ondaje to bilo pravilo koje glasi: ne iznosi prljav veš. Koje god da se sranje desi unutarvojske, moralo je i ostati unutar vojske. To je bilo i razumljivo, jer su se sranjadogađala vrlo često, i dešavala su se svakome, kako običnim vojnicima, tako ioficirima. Na primer, javna tajna bila je rečenica koja je polako prerasla i u izreku, ato je da vojna vežba nije uspela ako bar tri vojnika nisu poginula. Tako je i majorKecman koristio tu uskost i zatvorenost vojnih krugova za postizanje sopstvenihciljeva. Svi su znali da besprekoran dosije često nije dovoljan za napredak u službi, iKecman se bogato koristio tom činjenicom. Naime, jedan pukovnik ili general jeuvek morao da pazi na onog drugog pukovnika ili generala, u smislu da budeobavešten o političkim vezama, rođačkim linijama i uticaju u vojnom vrhu koji ovajdrugi poseduje. Trebalo je preduhitriti drugog kandidata, ocrniti ga, naći moćnijeprijatelje od onih što ih ovaj ima, jednom rečju, šta god je potrebno, jer u suprotnomti ostaješ potčinjeni svom dojučerašnjem neprijatelju, a to je vrzino kolo kome nemakraja. Drugim rečima, najebo si ako te preskoče.

U vojsci, kao uostalom i u svim ostalim sferama života, postoje raznoraznitipovi. Najpogodniji za Kecmana bili su oni uplašeni, nestrpljivi, skeptični. Takvinesigurni ljudi su bili odličan plen za lisičji njuh kakav je posedovao naš major.Njima je servirao sve i svašta, pravio razdore među do juče bliskim rođacima iprijateljima, širio crv sumnje, gurao neprimetno svoje kandidate u te novonastaleambise, koje je opet on birao među oficirima, kako bi taj kandidat lakše izronio.Spletkarenje, širenje mržnje, okorišćavanje tuđim slabostima, sve je to bilaspecijalnost majora Kecmana.

Zbog relativne zatvorenosti tog kruga oficira koji odlučuje, bilo je lakoKecmanu da isplete mreže i mreže surovih laži koje su ”odabrani” oficiri gutali;odabrani sa njegove strane, naravno. Kao rezultat svega toga, kandidati koji su trebalida stupe na odgovorne generalske pozicije su otpadali, a na njihovo mesto stupali suKecmanovi ”puleni”. Posle prvog velikog uspeha sa pukovnikom Đerisilom, koji je”preko reda” postao brigadni general, ostali su se prosto utrkivali da ponude što višeu zamenu za njegovu pomoć. Neki od njih su išli toliko daleko da su naprostozatvarali oči pred očiglednim neverstvima svojih supruga. Kecman je bio taj koji jeznao šta se dešava iza zatvorenih vrata, on je o svakome imao najpotrebnijeinformacije, on je mogao da preporuči određenog čoveka generalu koga je on samstvorio.

Sve je to bilo tačno, ali je Kecman to radio kako bi samog sebe poguraonapred. Mnogima je obećavao pomoć i mnoge je ostavio iza sebe, u blatu. Od jednogoficira bi dobio neku informaciju, tu informaciju bi prosledio drugom oficiru, ovi bise međusobno prepucavali i nameštali, tako narušavajući sopstveni integritet iautoritet, a jedini koji je od toga imao koristi bio je upravo Kecman. Ovo je samojedan primer kako je Kecman vešto koristio ljude za sopstvene ambicije i kako ih jelako okretao jedne protiv drugih.

26

Samo je on išao napred. Lako je došao do čina pukovnika, tu ga je doveo onajgeneral Đerisilo, da bi onda ona dva retka srećnika koja su, takođe, postali generali,doveli i samog Kecmana među svoje redove. U znak zahvalnosti, normalno. Sviostali kojima je Kecman obećao pomoć, ostali su kratkih rukava. Znatno kasnije sushvatili da su bili iskorišćeni. Međutim, tek kada je postao general Kecman je moraoda se suoči sa ozbiljnim spletkarenjem, kakvo do tada nije iskusio. Sada se već kretaomeđu generalima, ozbiljnim i iskusnim ljudima koje nije mogao tek tako da prevari.Trkulju je sklonio, ali ubistvom. Nije mogao da ukloni pola države, iako se ponovosmrt nametala kao najidealnije, najsigurnije rešenje. Bivša JNA bila je glomazanaparat, sa desetinama generala nalik njemu, i nije bilo nimalo jednostavnonapredovati. I politika je imala mnogo veze sa postavljanjem odgovarajućih kadrova,što je dodatno otežavalo Kecmanov položaj. Još jedna bitna stvar bila je ta da jebrigadni general Kecman bio među najmlađim generalima u istoriji JNA. To jenadalje značilo da nema čemu da se nada u skorijoj budućnosti. Postao je general u41. godini života.

Dalje, bilo je teže generalu Kecmanu da manipuliše političarima, negovojnicima. Ovi prvi bili su nečasni, slobodoumni i bezobrazno gramzivi. ”Civili” sugovorili jezikom para, a ne obećanja. Osamdesete godine su i inače bilekomplikovane u Jugoslaviji. Tito, taj svemogući i najpravedniji predsednik je umro, aposle njega nije bilo čoveka koji je mogao i približno da uspostavi takav autoritet.Nekada su se ajkule skupljale oko jedne figure čoveka, sada su ajkule krenule uneizvestan lov nemirnim morem jer ih ništa više nije držalo na okupu. U takvimuslovima gde se ne zna ko je šta i ko je ko, teško je bilo nešto napraviti.

Ipak, Kecman se dosetio plana i u takvim okolnostima. Rešenje je u stvari bilojednostavno: trebalo se povezati sa ”civilnim” obaveštajcima, naime sa DržavnomBezbednošću. Oni su bili ti koji su znali ko plaća, a ko kupuje, kako pare ulaze i kakoizlaze, gde se radi po pravilima, a gde ima prostora za malverzacije. Jednom rečju,SDB je bila služba koja je bila neophodna bilo kom čoveku željnom vlasti, pa bio onpolitičar, trgovac, policajac ili vojnik. Kecman je ispravno procenio da će mu za daljinapredak biti potreban novac, a da bi došao do novca, morao je da se pomeša saljudima iza one sive zavese gde se o svemu i svakome odlučuje.

General Radovanović je u to vreme bio pred penzijom i do tada je uspeo dauspostavi dobre odnose sa vrhom bezbednosne službe komplikovane državeJugoslavije. Došlo je vreme da general Kecman još jednom zatraži pomoć od svogbivšeg pretpostavljenog i ovaj je ponovo bio rad da mu pomogne u ime starih dana.Povezao je Kecmana sa pukovnikom policije Draganom Antićem, čovekomzaduženim za finansijski kriminal. Antić je znao u kojim se firmama i na koji načinnovac sklanja sa strane, a za svoje ćutanje je dobijao pristojnu nadoknadu. Ulaskomgenerala Kecmana na scenu, i to naročito na finansijsku scenu Republike Srbije,stvari su se značajno promenile. Kecman je u okviru svoje brigade počeo dauvežbava ljude za ”specijalne zadatke”, naime stvorio je odlično pripremljenu i jošbolje naoružanu jedinicu spremnu da interveniše gde god i kad god je potrebno. Tiljudi su zvanično obavljali jedan zadatak za vojsku, a nezvanično su služili isključivointeresima svog šefa, generala Kecmana. Oni su postali poznati kao ”Kobre”, po

27

načinu rada i brzini kojom su delovali. Kobre su zastrašivale, ubijale, kidnapovale imučile one koji nisu hteli da se povinuju generalovim zahtevima.

Uz svesrdnu podršku pukovnika Antića, koji je vrlo brzo shvatio da se ovomčoveku ne treba suprostavljati i zahvaljujući efikasnosti odličnih Kobri, Kecman jeubrzo reketirao gotovo polovinu generalnih direktora najznačajnijih javnih preduzeća.I to je uspešno radio čitave druge polovine osamdesetih, tih prosperitetnih godinakoje su krile jednu veliku crnu senku nadolazećih nesreća. Kecman je ubrzo bio usituaciji da kupuje svoj položaj i napredak u vojsci. Od brigadnog generala unapređenje u general-majora, a ubrzo i u general-potpukovnika. Nikada nije dostigao onajnajviši čin koji donosi mesto načelnika Generalštaba, u tome ga je sprečio rat,međutim, imao je čin sa kojim se po izbijanju rata nametnuo kao komandant srpskihsnaga u čitavoj Bosni i Hercegovini. Na tom putu neke starešine je kupovao, a nekeprosto sklanjao pretnjama, ucenama i ubistvom. Slučaj ubistva tadašnjeg načelnikaGeneralštaba, general-pukovnika Mihaila Lazića, inače čoveka koji je čvrsto bioprotiv vanrednog unapređenja general-majora Kecmana, nikada nije u potpunostirazjašnjen.

General Lazić se protivio svemu što je bilo vezano za generala Kecmana. Lazićje bio deo one stare škole, čvrst i nepokolebljiv tradicionalista iz veoma uglednebeogradske porodice vojnika. Lazići su imali status plemstva i pored komunističkogustrojstva zemlje koje je propovedalo jednakost. Najpre je general Lazić pokušao dazaustavi formiranje jedne tako skupe i nepotrebne jedinice poput Kobri, da bi sekasnije svesrdno borio protiv sve očiglednijih slučajeva korupcije, naročito iniciranihod strane Ratomira Kecmana, čoveka koga je s pravom možda načelnik nazivaokriminalcem. Kecman je znao da tadašnji načelnik nikada neće odobriti njegovounapređenje i pažljivo je pripremao teren za njegovo uklanjanje. Svi su se nekakomogli kupiti i zaplašiti, ali ne i stari general-pukovnik. I nekako je čudno kako običnihobiji ili neke druge ljubavi vezane za otvoren prostor, na kraju dođu glave mnogimpoznatim i moćnim ljudima.

Lazićeva ljubav je bilo skijanje, činjenica koju je Kecman sa oduševljenjemprimio. Načelnikovo telo nikada nije pronađeno. Sumnjalo se da je krenuo stazomkoja je bila zabranjena za skijaše i da je sleteo u provaliju. To nije moglo da ga ubije,već je sigurno nešto slomio pa nije mogao da se kreće, a snežna oluja koja je te noćiusledila ga je verovatno zatrpala. Bila je to zvanična verzija. Istina je, međutim, da jenačelnik bio mrtav pre nego što je sleteo u onu provaliju, i da je u toj istoj provalijiduboko zakopan, negde na proplancima Kopaonika. Posle toga, put je bio otvoren zamladog generala da zauzme još veći položaj i tako postane zamenik načelniku koji jebio znatno spremniji za saradnju. I ovog novog načelnika bi Kecman sklonio da nijeizbio rat. Sve se promenilo te ’91. godine, uključujući i ciljevi generala Kecmana.

* *

Probudio se negde oko pet sati izjutra. Zbunjivala su ga sećanja od prethodnenoći, nije znao šta da misli o njima, kakav zaključak da donese.

Pozvao je stražara i naložio mu da pozove upravnika centralnog zatvora.Upravniku nije padalo na pamet da te noći napušta kancelariju i ode kući dok mu je

28

zatvorenik tog kalibra u dvorištu. Bezbednosni rizik bio je ogroman, ništa se nijesmelo prepustiti slučaju. Stražar ga je probudio:

― Šta je bilo?― General vas traži. Kaže da je hitno.Upravnik je mrmljao neke psovke u sebi i na brzinu počeo da se oblači.

Poslednja stvar koja mu se trenutno radila bila je da priča sa generalom. Nije znao nikoliko je to pametno, ali jednostavno nije mogao da odbije. I ovako zatvoren jeKecman mogao da mu napravi neki problem. Recimo, ne daj Bože, da se sam povredinekako, odmah bi hiljade pristalica optužile njega da je jelte kao predstavnik vlastipovredio generala. Ovo je bila samo jedna od mogućih komplikacija. Upravnik jejedva čekao da ga izruče Hagu, kako ne bi više mislio na sve ono što može da gasnađe za tih pet-šest dana koliko će ovaj da provede u pritvoru u Srbiji.

Krenuo je ka generalovoj ćeliji, nekako oprezno i neprirodno sporo. Šta li jehteo, pitao se. Sigurno će da zatraži nešto od njega, ali šta? Dva stražara su stajalaispred metalnih vrata i upravnik je naložio jednom od njih da ih otvori. Zatekao jegenerala pored pisaćeg stola, na nogama. Očigledno je šetao po ćeliji i napetoiščekivao upravnikov dolazak.

― Dobro jutro, generale. Teška noć?― Da, nisam mogao da spavam. S obzirom na situaciju, to se i dalo očekivati.― Razume se.― Treba mi jedna lična usluga od vas, upravniče.― Nisam ovlašćen da pružam lične usluge zatvorenicima, a to se posebno

odnosi na vas. Vi to sigurno već znate i nadam se da ćete razumeti moj položaj.Moraćete da mi se obratite pismeno s vašim zahtevom, a ja ću molbu prosleditinadležnim institucijama.

― Na žalost, život često ne igra po pravilima kao vi, gospodine upravniče.Prišao je par koraka bliže upravniku i polako podizao do malopre spušten

pogled. Generalove oči su bile crvene i zamućene od nespavanja, mada nidebeljuškasti upravnik nije ništa bolje izgledao. Pogledao je upravnikovo mesnatožuto lice onako ispitivački, sa sasvim malom dozom otvorenog prezira, što se moglouočiti po kratkim, ali iznenadnim pokretima mišića njegovog lica.

― Rođeni ste 29. maja, 1951. godine. Imate diplomu Pravnog fakulteta,oženjeni ste, imate dvoje odrasle dece i jednu unuku. To je bilo lako doznati. Vi,takođe, imate i ljubavnicu po imenu Radmila Milošević, sa kojom se tajno viđate većčetiri godine. Niste imuni ni na povremene susrete sa mladim prostitutkama izagencije za pratnju ”Venus”, a takođe posedujete i tri tajna računa, od čega dva uinostranim bankama i jedan ovde u Srbiji. Broj ovog domaćeg računa je 0365...

― Dosta! Kako bre znate sve ovo?! Ko...― Ja sam do ovog čina došao zahvaljujući dobrom operativnom radu,

gospodine upravniče. Ovde sam tek 24 časa, a već znam dosta o vama. Bezbednostvam nije na nivou i pored svog dodatnog ljudstva koje ste ugurali u ovaj zatvor. Štamislite koliko će mi biti potrebno da ubijem ili vas, ili nekog vama bliskog članaporodice?

29

Upravnik je načisto prebledeo i blenuo u generala koji je poslednje pitanjepostavio krajnje odlučno. Dozvolio je upravnik sebi da razmišlja nekoliko sekundi, dabi ubrzo odgovorio novim pitanjem.

― Šta mogu da uradim za vas, generale?― Treba mi samo jedan telefonski poziv u trajanju od petnaest-dvadeset

minuta. Naravno, hoću sigurnu liniju, potpuno bezbednu, a jedina takva u ovomzatvoru je upravo vaša. Ovo je moja poslednja šansa za privatni razgovor i možetezamisliti od kakve je važnosti za mene taj telefonski razgovor.

― Svakako, da ― odgovorio je upravnik pomalo trapavo. ― To možemoobaviti odmah, dok još nema nikog od advokata i političara u zgradi. DB prisluškuječak i moju liniju, ali vam mogu obezbediti našu tajnu ”crvenu” vezu. Ona nam služi uslučajevima krajnje krize ili za strogo poverljive razgovore važnih zatvorenika.

― Odlično, samo da je potpuno bezbedna. U suprotnom smatraću da ste merazočarali.

― Ne brinite, generale. Pođite sa mnom.

30

GLAVA TREĆA

Sedeo sam u kancelariji inspektora koji me je priveo i čekao ga da se vratiodnekud. Mikija nisu pronašli, smatrali su da je samo prošao kroz zgradu, izašao nadrugi izlaz i nestao u nepoznatom pravcu. Onaj ”audi” koji je vozio bio je ukraden, salažnim bosanskim tablicama, tako da nisu uspeli da mu uđu u trag. Što se mene tiče,pošto glavni osumnjičeni nije uhapšen, mene nisu mogli da povežu sa čitavimslučajem, a tome je, da stvar bude savršeno jasna, kumovao onaj isti inspektor kojime je priveo. Kao što se već da pretpostaviti, bio je na spisku Mikijevih policijskihplaćenika. Mora da bude jasno svakome, da bilo kakva ilegalna trgovina prekodržavnih granica nije moguća bez iskompromitovanog vojnog ili policijskog aparata,u zavisnosti od toga ko čuva granicu. Ovaj inspektor bio je samo jedan u nizu onihvernih sluga određenoj narko organizaciji, kojoj je, pretpostavljao sam, pripadao iMiki.

Mogli su da me sjebu na ”X” načina. Odeća mi je odisala na znoj, što jeznačilo da sam do malopre ili džogirao ili bežao od policije. Drugo, da su detaljnijepretresli gajbu, sigurno bi našli i sakrivenog Mikija u malom otvoru u zidu, i takodalje, i tako dalje. Inspektor je na sve očiglednosti zažmurio i uspeo da sačuva iMikijevo, a ujedno i moje dupe. Ušao je posle desetak minuta, bacio neke papire nasto i seo.

― Ajde mali, slobodan si. Prenesi Mikiju da je imao sreće što sam baš jabanuo u tvoj stan, u suprotnom biste se sjebali žestoko.

Nisam čekao da mi kaže dva puta. Bukvalno sam izjurio napolje, presrećan štosam ponovo na slobodi. Kako je to zajebano dobar osećaj, kad si neko vremezatvoren i onda te puste; nekako si lak kao pero i imaš utisak da si na vrhu sveta,iznad svega i svakoga. Krenuo sam kući i nisam skidao idiotski osmeh sreće sa lica.Moja je radost ipak bila kratkog veka. Kad sam stigao, već me je na vratima čekalakeva, ratoborna i spremna za svađu. Očekivao sam iznenadnu dreku i par šamara, alito se nije desilo. Prošao sam pored njenog, emocijama iskrivljenog lica, i ušao uhodnik. Izuo sam se i nastavio ka dnevnom boravku gde me je sačekalo veomaneprijatno iznenađenje. Tu je sedeo Miki, pušio je i pijuckao kaficu. Nisam znao štada kažem, bio sam pod navalom strašnih utisaka od prethodne večeri, i ovo mi ninajmanje nije trebalo, ovaj ponovni susret sa čovekom koji mi je priredio toliki stres.Srećom, on je prvi progovorio:

― Gde si, bratiću? ― Ustao je i raširenih ruku krenuo ka meni. Čvrsto mezagrlio i snažno potapšao po ramenu. ― Izgleda da sam se prevario u vezi tebe,bratiću. Ima srca u tebi, ima. Sve si odigrao kako treba. Mene si iščupao, policiji nisirekao ništa, na slobodi si. Bolje nije moglo da ispadne.

― Molila bih vas da više ne dolazite u našu kuću. Ne želim da mi se sin vucarasa takvim bitangama kao što ste vi.

― Kevo, molim te, zvučiš ko otrcana rečenica iz filma.― Ma briga me, bre, kako zvučim! Izrazili ste svoju zahvalnost, sad vas molim

da izađete i više ne vratite nikad u naš život.

31

― Polako, gospođo, samo polako. Vaš sin mi je, izvinite na izrazu, spasiodupe. Ja svoje prijatelje ne zaboravljam nikad. Drugim rečima, ne možete da mizabranite da pokažem poštovanje prema vašem sinu.

― Mislim da ste to već učiniti. Sada vas molim da izađete.Keva je izgledala čvrsto, odlučno, baš onakva kakvu je pamtim od detinjstva.

Voleo sam to njeno izdanje, tu čvrstinu i hrabrost koju je umela da pokaže kad smatrada je ugrožena. Ponašala se kao lavica kojoj mladunce napadaju hijene, i to ju ječinilo strašnom, i nikako muškobanjastom, već ženstvenom. Čak je i njena fizičkalepota dobijala neki dodatni sjaj kad bi joj proradila ta duboko skrivena harizma.Miki je to, takođe, primetio i shvatio da ovde nema mesta raspravi.

― Kako vi kažete, gospođo, kako vi kažete. Želim vam prijatan dan.― Ja ću da ga ispratim ― brzo sam dodao. Krenuo sam za njim pre nego što je

keva stigla da me zaustavi. Pred vratima je zastao.― Nazovi me večeras, moramo da razgovaramo. ― Ovo je izgovorio što je

mogao tiše i u ruku mi tutnuo vizit karticu. ― Ćao, bratiću. Prijatan dan želim,gospođo.

Poklonio se i izašao, ostavivši mene da se beskonačno raspravljam sa kevomkoja je bila besnija no ikad. I njoj se sve skupilo. Uhapsili su ćaleta, ja sam imaoproblema sa zakonom, okinuo sam godinu, spetljao se sa mafijašima... Teška realnosti moje odrastanje ju je pogodilo svom snagom, bez milosti. Bila je ona jaka, ali da lijoj je ostalo dovoljno snage da se izbori sa ovolikim poteškoćama. Što je najgore, nijemenjala apsolutno ništa po pitanju svog celokupnog pristupa problemu, već je i daljefurala onu dobro poznatu defanzivnu liniju tipa: otkad ti pričam da ne radiš to i to, jerćeš da zasereš stvar. U principu je bila u pravu, s tim što je to bilo daleko od rešenjabilo čega.

Svađali smo se pola sata kao neki cigani. Bilo je tu teških i reči, i optužbi, kakovezane za zajedničku nam prošlost, tako i za trenutnu situaciju u kojoj smo senalazili. Sve u svemu, na kraju opet ništa, nikakav zaključak. Još jedan neuspešanpokušaj ka međusobnom razumevanju, da ne dužimo priču. Još je rano za detaljnijepojašnjavanje našeg odnosa, ako ga je uopšte i bilo u punom značenju te reči.

Ostatak dana proveo sam u sobi, buljeći u plafon. Predamnom je ponovoiskočila dilema da li da se vidim sa Mikijem ili ne. Više nije bio moj spasilac, sadasmo bili kvit. I nekako sam mnogo bio bliži zaključku da ostanem kući, razvalim seod nekog ”crnjaka” i zaboravim na sve. Koji će mi kurac Miki, razmišljao sam. Aonda sam se načisto skenjao kada sam se setio šta je zapravo moj život. Okinuo samgodinu, što je značilo smaranje po ceo dan ispred TV-a, il’ tako nešto; devojkunemam jebiga, niti imam nešto konkretno u planu; razvaljivaću se od alkohola svakodrugo veče sa onom trojicom šabana sa kojima se družim i to je u principu to. Da lisam trebao da se vidim sa Mikijem? Pa normalno da jesam.

Oko pola jedanaest bukvalno sam pobegao iz stana. Na stepenicama sam i dalječuo kevu kako se dernja iza zatvorenih vrata. Iz nekog razloga nije želela dakomšiluk zna šta se dešava kod nas pa se nije odlučila da istupi na hodnik. Krenuosam u Oranž. Ovoga puta sam bio mnogo samopouzdaniji i moram da priznam dame je radovala činjenica da sam sada Mikijev ortak. Znao sam da milion stvari možeda krene naopako, da kada jednom zakoračim u ”prizemlje”, više nema nazad, sve je

32

to bilo spakovano negde u mom malom mozgu koji me je stalno upozoravao. Aliboleo me je kurac. Jednostavno me je više za sve boleo kurac.

Onaj gorila ispred prizemlja se sada samo sklonio u stranu i propustio me. Biosam pomalo iznenađen tim njegovim potezom, al’ dobro šta sad, pomislio sam. Tonije moralo da znači da mi on kao ukazuje nekakvo poštovanje, već da je jednostavnodobio takve instrukcije. U prizemlju maltene nije bilo nikoga. Jedan konobar je brisaošank, dok je jedna ”konobarica” čistila stolove. Primetio sam i onog gorilu odprethodne večeri, sedeo je za stolom odmah do Mikijevog i krio pogled iza onihsvojih crnih naočari. A onda sam ugledao i Mikija. Ispred njega je bila prosutanekakva gomila papira, i on je nešto frenetično piskarao u svom blokčetu.Odmahivao je glavom na momente, pa sam pretpostavljao da nije baš srećan onim štosu mu ti papiri, i brojevi na tim papirima, govorili.

― Ooo, stigo si. Sedi, bratiću, sedi. Šta ćeš da popiješ?― Skivi i guaranu. Ko i sinoć.― Odma dođe. ― Dao je znak konobaru da priđe i rekao mu šta ja pijem, a

onda mu je nešto šapnuo na uvce. ― Drago mi je što si me pozvao danas, bratiću.Moramo o nečem važnom da pričamo, ti i ja.

― Slušam, gazda.― Da se nešto u startu dogovorimo, nisam ja za tebe nikakav gazda. Zovi me

Miki i to je to. Jasno?― O.K. Meni je svejedno.― Ma nije svejedno, bratiću. U ovom poslu moraš da paziš kako se izražavaš.

Heroin, trava, koka, takve reči ne smeju nikad da izađu iz tvojih usta. Horsa, ganja,belo, tako nešto može, jer na sudu takvi izrazi mogu da budu smatrani zadvosmislene, pa samim tim njihova upotreba će da te spase robije. Kontaš šta tipričam, bratiću?

― Sad shvatam.― I drugo, ako si ti upotrebio reč gazda prilikom obraćanja meni, šta misliš šta

će onaj koji je načuo naš razgovor da pomisli? Da sam ja neki šef, krimos, vođanekakve bande, eto to će da pomisli.

― O.K., paziću. Ne brini.― Mislim, izvini što sam malo oštar ovako s tobom, ali to je za dobrobit svih

nas, a pogotovo tebe, jer si žutokljunac. E da, saznao sam tvoje ime od našegprijatelja inspektora i baš pričam sa Mamlazom kako da ti damo nadimak. MožeNeša, a, od Nebojša? Verovatno te tako zovu ortaci, ili Šone ? Mada to me malopodseća na Šonju, razumeš? — Počeo je da se smeje svojoj provali.

― Svi me zovu Kecman. — Odgovorio sam kao da nisam registrovao šta jemaločas rekao.

― Ja ne mogu, izvini. Imao sam prijatelja jednom pod tim prezimenom kogasam mnogo voleo. Umro je pre nekoliko godina, tako da ne mogu i tebe da zovemisto.

― Baš zato što si ga poštovao, trebao bi i mene isto da zoveš. Ja se bar nadamda možemo da se sprijateljimo.

Ovo poslednje sam rekao iskreno, iako je zvučalo kao da sam ga reko prekokurca.

33

― Ma može, bratiću. Sve može. Dakle, Kecman.― Kecman.― E, pa, Kecmane brate, ja sam Mihailo, zvani Miki. Ovo je Mamlaz.― Ladno ga zovu Mamlaz?― Videćeš i zašto. Glup je ko tri kurca, ali je zato izuzetno efikasan, lojalan i

životinjski jak. Idealan sluga, zar ne?― Ako ti tako kažeš.Mamlaz je ustao, pružio mi ruku i klimnuo glavom u znak pozdrava. Čini mi se

da sam čuo koščice šake kako pucketaju kad me je stiso. Užasno je bio jak, kao da jeu nekom prošlom životu bio u Legiji Stranaca il’ tako nešto, što i nije nemoguće.

― Kako bi bilo da mi se priključiš, bratiću? Ljudi nikad dosta. Vidim ja da si tisposoban, mlad, možda si čak i malo pametan. Možeš ti da mi budeš dobarpomoćnik.

― Ne znam ti ja ništa u vezi svega ovoga. Nikad nisam vodio lokal, nikadnisam prodao ni par iznošenih martinki, a kamoli neku vredniju robu. Nisam bašubeđen da sam ja tvoj čovek.

Nagnuo se prema meni i pogledao me pravo u oči.― Pa šta ti misliš, bratiću, da sam ja bio stvoren za ovaj poso. Naravno da

nisam, al’ šta sam pa mogao da radim?! Mislim znaš ono, to često ljudi poput menekoriste kao izgovor, znam ja sve to. Suština je bratiću u tome, što odbijam da budemjajara. Taj moto treba da te vodi u životu.

― Jer ti si Gile Šampion, izraziti favorit.Nemam pojma što sam ovo rekao. Nije mi bilo ni na kraj pameti da ga

podjebavam, pa eto ispalo je da ga ismevam. Mislio sam da će da me razbije.― Znači umeš i ti da pustiš turpiju, vidim. Ako, ako, tako se vidi da nisi glup,

samo neiskusan.― Izvini, nisam hteo to da kažem. Ne znam šta mi je u poslednje vreme, stalno

pričam ono što ne bi smeo, ja...― Nisi hteo, a reko si. To znači da hoćeš da kažeš nešto, samo što te je

prečesto strah da to izgovoriš.― Valjda si u pravu.― Još jedno moraš da naučiš: Miki je uvek u pravu. Zapamti to!― Važi, Miki.― Da ti objasnim sad kako mi ovde funkcionišemo. Ovaj lokal je, kao što si

verovatno već pretpostavio, samo paravan za zakulisane radnje i delatnosti koje zaistadonose novac.

― Svaka čast na rečniku.― Tebi je stvarno jezik brži od ono malo pameti što imaš. Nemoj samo

ponovo da se izvinjavaš.― Nastavi Miki, kažem ti, duga priča.― Dakle, kao što rekoh, lokal u principu slabo zarađuje, izuzev ovog prizemlja

gde se i obrne neka lova zbog droge koju uvaljujemo.― A konobarice?― Ma one koštaju onoliko koliko i zarade. Obavljaju svoju funkciju, al’ ne

donose ništa. Nego da pređemo na ono najbitnije. U prizemlju se proda svega negde

34

oko desetak procenata droge koju trenutno posedujemo. Ostatak valjamo preko mrežedilera i sitnih lopova koji rade za nas, s tim što nam se dosta robe konfiskuje odstrane tzv. ”specijalnih” policijskih jedinica zaduženih za suzbijanje širenjanarkotičkih sredstava. Drugim rečima, to su oni nepotkupljivi pacovi koji služe zauništavanje sitnih preprodavaca poput nas. Nepotkupljivi su samo zato što ih većplaćaju one najveće zverke u ovom poslu, razumeš. Ali, bez obzira na sve to, i onošto uspemo da uvaljamo je sasvim dovoljno za pristojan život, pristojan naravno uovim lokalnim okvirima. Pošto ti nisi moj računovođa, još uvek ne želim da tiotkrijem koliko u stvari zarađujemo. Ono što je bitno za tebe je da ću da te plaćamoko soma evra mesečno, plus bonusi za dobro odrađene poslove.

― To je, moram da priznam, ekstra, nego moram da te pitam koliki rizik bi ustvari nosili ti moji poslovi?

― Prodajemo drogu, bratiću, ti sam preračunaj koliki je to rizik. Ako hoćešsiguricu, idi mesi ’leb za petnajs soma dinara, šta da ti kažem.

Naravno da sam postavio glupo pitanje, međutim, nije mene toliko brinulaćuza, koliko metak u glavu koji sam mogao da dobijem čim kročim na ulicu. Miki jestalno govorio u množini, što sam ja skontao kao vrlo bitno. To je značilo da Mikiradi za nekoga. E sada, mene je interesovalo koliko taj neko ima prijatelja, a posebnoneprijatelja u podzemlju i u policiji. Nisam hteo da se zalećem, šta ako se ispostavi daje ovaj Miki najobičnija kurtončina koga su već odredili za odstrel, a ja se nađem uunakrsnoj vatri.

― Slušaj, bratiću. Ja znam da je sve ovo za tebe novo, pa se malo i cimaš,preispituješ i sva ta ostala sranja. Da budem savršeno jasan. Ovim gradom upravljajutri čoveka. Ja radim direktno za jednog od njih, tako da ako sumnjaš da sam nekoobično puvalo, zajebo si se iz prostog razloga što imam jaka leđa. Da nemam, ti bisad i dalje sedeo u istražnom zatvoru. Dalje, vrlo smo dobro povezani sa policijom,kao i sa nekim značajnijim lokalnim funkcionerima. Ukratko, odlično smopodmazani, posao je relativno siguran i prihodi zadovoljavajući.

― Šta bi bio moj posao?― U početku je dovoljno da budeš kurir. Nosiš pošiljke određenim tipovima

koji kasnije distribuiraju robu. Ako se pokažeš kao pouzdan, mogao bi ubrzo da radiši sa kešom, skupljaš, isplaćuješ, otvaraš račune, prebacuješ pare sa određenih računa,i još gomilu sranja.

― I kažeš soma evra, plus bonusi?― Tako je. Ljudi su najbitniji, bratiću. Slušaj šta ti se kaže, obavljaj posao na

vreme, i ti i ja nećemo nikada da dolazimo u sukob. Bićemo najbolji prijatelji.Ovo poslednje je rekao sa dovoljno cinizma da zatruje celu ulicu i tada mi se

prvi put Miki iskreno zgadio. Nije da sam nešto drugo očekivao od tipa tog kalibra,već mi se nekako brzo smučila ideja o mom budućem sebi. U šta ja to ulazim? Da lisam bre normalan, jebo mi pas mater? Šta ja u stvari hoću, da zbrišem od svega i odsebe samog tako što ću da postanem mafijaš?! Koliko god ja sebe ubeđivao da meboli kurac, pitanja i sumnje su se množile brzinom jebene svetlosti. I valjda je to takou životu, ništa se ne može na silu; to jest dok sam pokušavao da upravljam svojimživotom otišao sam u kurac, a sad sam se jednostavno prepustio struji koja me jenezadrživo nosila nemam pojma gde, u neku suprotnost koju uopšte ne poznajem.

35

Glavno pitanje koje sam postavio sebi u tom trenutku bilo je: Dokle samspreman da idem? Da li ću uskoro da budem u stanju i da bijem, maltretiram, kradem,pa čak i ubijem? Što je najgore, iz te potpune letargije mojih osećanja i bezizlaznesituacije u kojoj sam se nalazio, jedini odgovor do koga sam dolazio glasio je: što dane. Svestan sam ja bio da ima gomila ovakvih, ako ne i još gorih dripaca od mene, akoji opet pokušavaju da zarade neku crkavicu i žive koliko toliko pošteno. Ali, kaošto reče Miki: ne smeš da budeš jajara. Uhvatio sam sebe kako razmišljam slično kaoon, i jednostavno rekao sebi da ne želim da budem još jedna ovca. Rizik je veliki,možda poginem, možda zaglavim robiju, pa neka. Alternativa mi je bila, to sam sadai definitivno shvatio, naprosto odvratna. Ovo je verovatno uprošćena verzija svegaonoga što sam osećao i o čemu sam razmišljao, ali je ovo sasvim dovoljno za čovekakoji razume o čemu govorim da pohvata osnovno. Ne bih ja više tupio na ovu temu.

― Prihvatam.― Odlično! Počinješ sutra.― Imam samo jedan uslov.― Opa, već postavljamo i uslove. ’Ajde kaži, slušam.― Hoću da uključim i moje ortake u posao. Koštaće te još soma evra, al’ ja ti

garantujem za njih, i za svako sranje koje oni naprave, ja odgovaram. I plaćamcehove, naravno.

― Hmm, zanimljivo. Pa dobro, kao što rekoh, ljudi nikad dosta, samo štonemam ja poso za mnogo ljudi. Koliko ih je – dvojica, trojica?

― Trojica.― Pa, ’ajde, O.K. Smisliću ja već neki poso. Momci su kažeš skroz u redu?― Sto posto. Kao mene da gledaš.― A ti si mi pa don Korleone.Nasmejali smo se obojica, ne zbog preterane šaljivosti Mikijevog komentara,

koliko zbog određenog razumevanja koje se tada rodilo između Mikija i mene. Bio jeto više nagoveštaj nečega što će tek da dobije neko bliže određenje. U svakomslučaju, osećao sam se mnogo sigurnije posle Mikijevog pristanka da uključim svojuekipu. Nekako mi je to ulivalo sigurnost, a kako i ne bi, ipak su to ljudi koje poznaješi kojima veruješ, koji bi za tebe skočili u vatru; ili sam bar ja u to verovao i hteo daverujem iz sveg srca.

*

Pošto sam sve dogovorio sa Mikijem, krenuo sam da pronađem one mojebilmeze. Nije ih bilo teško naći, kao i obično visili su u parku kod moje zgrade ipijuckali dvolitarku na klackalicama. Bio sam dvadeset metara od njih, a već samjasno osetio miris vutre koji je dolazio iz njihovog pravca.

― Gde ste bre, mamu vam jebem.― Evo ga, jebote, reko sam vam da kenjaju da su ga ’apsili sinoć. ― Adem je,

kao i uvek, prvi iskazivao ono što je mislio i osećao. Prišao mi je i bratski me zagrlio,sav ushićen zbog činjenice da nisam uhapšen. ― Gde si bre ti brate, stvarno smo seskenjali. Ona debela Radmila je rastrubila po celom komšiluku da su te uhapsilisinoć.

36

― I jesu.Sva trojica su stala zgranuto i piljila u mene. Adem nije izdržao i odmah

upitao:― Stvarno il’ sereš?― Majke mi, sinoć je ispalo sranje.― Pa kako to odjednom, jebote. Mislim znamo za ono psovanje, al’ brate, za

vređanje nisu nikog hapsili, koliko ja znam, u pola noći.― Pustio sam ti poruku juče, reko sam ti da idem do onog gangstera što je

razbio glavu profi iz sociologije...Tu sam im ja potanko ispričao šta je i kako bilo, a posebno sam se zadržao kod

Mikijeve poslovne ponude. Sva trojica su gledala u mene kao u čudo, pola neverujući, pola oduševljeni. Neki tračak nade se gotovo mogao pročitati u njihovimpodbulim očima i čini se da su u mene sada gledali kao u čoveka koji nudi neki izlaz.I ja sam tek tada shvatio značenje i težinu onoga što se odigralo u poslednjih dvadeseti četiri sata. Oko srca mi je bilo toplo, iako je napolju bila poprilično hladnaoktobarska noć. Nešto se dešavalo i to je bilo najbitnije.

Sada je Adem ćutao, ali se zato javio obično vrlo tihi i natmureni ”Č”. Č je biloskraćeno od Čedomir, ime koje je on naprosto prezirao. Sve sem jednostavnog Č zanjega je bilo neprihvatljivo i u suprotnom je vrlo lako potezao pesnicu. Bio je užasnomršav i imao taman ten, sa nekom uvek čudno začešljanom kosom. Pogled mu je biosmoren i on sam je u globalu delovao beživotno, pa opet je umeo da plane brže odsvih, čak i od Adema koji je po prirodi bio malo živčan. Bez obzira na tananukonstituciju, Č je jednostavno znao kako da udari čoveka. Oborio bi ga jednim brzimkrošeom koji bi delovao nedovoljno da ubije muvu, a kamoli obori mladog čoveka upunoj snazi. Samo je Č znao tajnu svog ubojitog udarca koji je naširoko koristioširom grada i zbog kog nas trenutno juri jedno pet – šest ekipa iz kraja. Č nije mnogorazmišljao o posledicama i vodio se onom filozofijom: ja ću da udarim, pa vi viditešta ćete. Upadali smo u bezbroj sranja zbog njega i, bogami, popili mnogo više batinanego što smo mi tukli. Pa opet, sve nam je to ostajalo u lepom sećanju, jer uvek je usred te gužve ispadala i neka komična situacija, koju bismo dugo pamtili. To ne značida nismo pokušali da urazumimo Č-a, ali poslednji put kad je Adem to hteo da uradi,popio je patos. Dekson i ja smo došli blizu, srećom bili smo dovoljno pametni daodustanemo od takvog poduhvata na vreme. Jedno je bilo sigurno, koliko god sranjanapravili i koliko god batina dobijali, taj što ga je Č prvo udario, nije imaozadovoljstvo da to i vidi.

Inače, Č je bio predstavnik one klasične nišlijske socijale. Keva je napustilanjega i sestru kad je ovaj imao tri godine. Ćale mu je bio notorni alkoholičar, sve dogodinu dana pre aktuelnih dešavanja o kojima ovde govorim. Naime, oboleo je odsrca i sada se ”smrtno plašio smrti”, kolko god to poslednje zvučalo uvrnuto. Č jegovorio da je bio srećniji dok je ovaj pio, bar ga nije toliko smarao. U fazonu, kad jeprestao da pije shvatio je da mu se sin pretvarao u klošara, baš poput njega samog.Naravno da je tada već sve bilo kasno. Njega i sestru odgajila je baba koju je Č uvekopisivao kao ”psihotično matoro džangrizalo”, ili joj se obraćao kao ”ona moja Bogje dabogda ubio bakuta”. Č ju je naravno voleo, samo što je matora stvarno bila

37

poluretardirana i nepojmljivo naporna. Č je bio tih, ali i imao kefalo, za razliku odAdema koji, recimo, nikad ni tablicu množenja nije naučio do kraja.

― Brate, ja odma` prihvatam. Šta me zabole, za trista, četristo evra mogu ičoveka da ubijem, šta me pa boli kurac.

― Ademe?― Ma hoću brate, jel’ si normalan da odbijem. Kad može ovaj lipsani Č da

izigrava mafijozu, mogu i ja. Plus nas plaća lik.― Deksone?Dekson je navukao mračni izraz lica. Gledao je u zemlju i delovao duboko

zamišljen. Od njega sam i očekivao da bude glas razuma, da on bude taj koji će danam objasni razloge zašto ne bi trebalo da se upuštamo u sve to.

― Momci, ja i nisam baš siguran u ovo. Ne znamo bre ništa o tom tipu Mikiju,ne znamo za koga radi, možemo samo da nagađamo... Ne znam, hiljadu stvari neštimaju u ovoj priči. Nemam pojma.

― Šta je, Deksone, prpa, a?Adem je uvek rado dočekivao Deksonova premišljanja kad je trebalo nešto

rizično da se uradi. Dekson je na kraju krajeva bio taj tabadžija, najjači, najpametniji,najsmeliji, i Adem je to vrlo dobro znao. I da, Adem je uvek bio ljubomoran naDeksona, mada to nikad nije hteo da prizna. Ono, ako ćemo da budemo potpunootvoreni, svi smo mi bili malo ljubomorni na njega. Dečko je, jebiga, imao sve:izgled, visinu, snagu, spiku, neki jebeni šarm, to nešto, ili kako god hoćete da ganazovete, Dekson je to imao. Šta je onda radio sa nama klošarima? To je samo onznao. Kao što je i samo on znao zašto je ispaljivao mnoge cice sa mnogo dobromkonstitucijom, kao što, Bog će da ga zna zašto, nikad nije upisao neki faks, a usrednjoj je ’ladno bio vukovac. Ja, koji sam mu bio najbolji prijatelj, nikad nisammogao da skontam uzrok njegove duboke i iskrene unesrećenosti i melanholije.Valjda Bog tako daruje ljude, uvek samo polovično, i ume ekstremno i da daje i daoduzima. Deksonu je dao sve, sem potencijala za sreću, za hvatanje u koštac saživotom. Tako je, eto, on završio sa nama u parku, cirkao hladno pivo i pušio lošutravu.

― Ma nije meni frka, brate, nego možemo bezveze da se sjebemo za par stotkievra. Mislim, ako vi svi odlučite da uđemo u igru, onda ja pratim, nema tu šta da sepriča. Samo, imam neki loš osećaj.

― Ma ’ajde, bre, ti si kao moj šašavi bakutaner, stalno ti neka nesreća po glavi― ubacio se Č.

― O.K., neću više ništa da kažem. Idemo i tačka.Osetio sam da moram da nastupim sa svojom argumentacijom, inače će

Dekson, kao i obično, da se neprimetno povuče. Reći će da hoće, a u stvari nećemomoći da ga pronađemo nedeljama ako se loše istripuje. Ne kažem da je on bio jajara,nego ukazujem na višak zdravog razuma koji je posedovao za razliku od nas. Ja kadasam oklevao da upadnem u frku to sam činio više zbog straha nego što sam tu neštoimao vremena da promislim o gluposti u koju smo se uvukli, dok je Dekson odmahpokušavao da izgladi stvar jer mu je mozak brzo i pametno radio. Kada bi uvideo dapregovori ne pomažu, trenutno je pristupao batinama, gotovo isto toliko brzo kolikoje do maločas iznalazio načine da se stvar izgladi. I ne tvrdim da mi je bio

38

neophodan, samo kažem da mi je bio jako potreban. Voleo sam ja i Č-a i Adema, alinjih nisam gotivio onoliko koliko Deksona. On je bio taj koji mi je ulivao i ono malosamopouzdanja što sam posedovao.

― Slušaj, brate. Naravno da ni ja ne verujem tom Mikiju. I meni deluje ko tipkoji će da uradi sve samo da bi zaradio još neki jevrić, ne radi se o tome. Radi se onašem višegodišnjem blejanju koje prosto mora da se prekine. Možemo da zaglavimoćuzu? Da, možemo. Da li je moguće da popijemo metak od tamo nekog klinca? O da,još kako, ako nema da plati. Ali šta nas boli kurac, čoveče. Da li ti iskreno vidiš nekubudućnost za sebe u ovom gradu? Znam da ovo pitanje postavljamo bar dva putdnevno, ali ’ajd sad kaži nešto, predloži neki kurac!? Nemaš šta da kažeš brate, jersmo se mi odavno sjebali i ti to vrlo dobro znaš, verovatno i bolje od svih nas. Ako tinisi imao bogom datu priliku, ne znam ko je imao. Ja kažem, ’ajde da probamo, dauđemo malo u taj svet koji toliko pljujemo i iz njega izvučemo nešto dobro za nas,konačno i nešto dobro. Jebe se meni i za Mikija i razne glavonje koji tamo kaopovlače konce, mi smo u pitanju brate! Ako neko hoće da nas sjebe, mora da sjebesvu četvoricu istovremeno. Nije tačno da smo mi svi ovde jedan običan kurac i danemamo leđa, pa šta onda mi ovde radimo zajedno, ako nećemo jedan drugog daštitimo?! Šta kao, ne seri Kecmane, ko još veruje u prijatelje kad su ga i rođeniizdali?! Ja verujem, brate! Ja hoću da verujem da bi vi dali desnu ruku zbog mene,kao što hoću isto da mislim i za sebe. Ja hoću da verujem i ta vera, i vas trojicanapušenih majmuna, je sve što imam! Za vas ne znam, ali to je ono što ja znam zasebe.

Svi su me gledali u još većoj neverici nego malopre dok sam pričao o hapšenju.Ja sam uvek bio onaj koji poslednji uleće u gužvu, koji poslednji kaže ono što ima, aevo me sad kenjam na sva usta nešto što je, sudeći po njihovim licima, očiglednoimalo smisla. Ja sam bio onaj koji prati, koji pokušava da izbegne konflikt dok god jeto moguće i koji često nenamerno ispadne džukela. Čak su i komšije govorile: ”ma toona dvojica, onaj mali crni i onaj Adem njega, tako fino i pametno dete, uvlače unevolje. Mani njega, nego i onog divnog momka Dejana” – Deksona to jest.

Adem mi je prišao i samo me zagrlio. Bio je to onaj čvrst, bratski zagrljaj, stim što je sada imao i neku dodatnu snagu i neočekivanu čvrstinu. Ubrzo je prišao iČ, da bi nas na kraju Dekson obuhvatio onim svojim majmunskim ručerdama i svestegao. Bio je to divan trenutak, neponovljiv, iskren, trenutak prave ljudske ljubavi.Mislim da nijedan od nas, ni pre, ni posle toga, nije osetio takav osećaj pripadanjakao tada u čvrstom zagrljaju Deksonovih ručerdi. Da li sve ovo zvuči pomalopatetično i dečački nestvarno? Možda. A možda je to ono pravo od čega tako čestobežimo u svoje malograđanske udobne košmare i sitne beznačajne priče. Prosuditesami.

* *

Sledećeg dana smo svi otišli u Oranž. Čak ni Miki nije očekivao da ću celuekipu tako brzo da dovučem kod njega. Posle te početne zbunjenosti, stao je da nasodmerava. Dekson i Adem su mu se dopali na prvi pogled, ali mu je zato Č nekakoštrčao iz gomile.

39

― Šta će ti, bre, ovaj lipsani?― Ima i on svoje kvalitete, ne brini.― Ma to ti treba da brineš za njega, mene boli kurac, nego mi nekako ne štima

taj njegov izgled.Č je gledao oko sebe nepoverljivo i čas je snimao lokal, čas gledao u Mikijeve

lakovane cipele. Nije mu ni najmanje bilo prijatno to što je baš on izgledao kao daštrči. Č-a je Adem upoznao sa nama, to mu je nekad bio ortak ”po travi”. Č i Ademsu išli u tehničku, a Dekson i ja u gimnaziju. S Deksonom sam se i upoznao ugimnaziji, popularnoj ”grobarskoj”, a sa Ademom sam, maltene, odrastao.

Adem je, kao što već pretpostavljate, Musliman, i moja keva se zbližila sanjegovom pošto su zajedno radile u bolnici. S obzirom na strogi patrijarhat koji jevladao u Ademovoj porodici, njegova keva se strašno vezala za moju, pošto ova nijeimala muža. U suprotnom, Ademov ćale to prijateljstvo ne bi ni dozvolio. Ćale je,doduše, pokušao sve to da prekine, šatro keva je vršila loš uticaj na njegovu suprugu.Posle više meseci svađa, tuča, i tajnog viđanja ovih žena, ćale Ademov je prostomorao da popusti. Ubedio je sebe da je to bio znak njegove dobrote i veličine, anikako poraz koji je očigledno doživeo. Inače, moje neko mišljenje je da je Adem biotaj najnapaćeniji i najnamučeniji od nas četvorice. Otkad znam za sebe, Adem jedobijao batine i za najmanju glupost, čak i od keve koja je prosto na takav korak bilaprimorana. Pa opet, ni težeg odrastanja, ni boljeg čoveka na kraju svega toga. On jebio jedan od onih ljudi kojima si jedino morao da ukažeš nešto poštovanja, i njegovosrce ti se pruža na dlanu.

Č je već bio druga priča. Ni Adem, kao njegov najbolji drug, vrlo često nijeimao pojma o čemu ovaj razmišlja. Uvek je delovao natmureno, čak i kad je bioraspoložen, a što se konfliktne strane njegove ličnosti tiče, ne želim više da trošimreči. Ceo kraj je bukvalno hteo da nas napuca, ne zato što smo mi sad sve njih istukli,već zato što je ta trećina njih koja je dobila batine – stvarno dobila batine. Č bizapočinjao stvar redovno, a Dekson i Adem završavali kad god brojnost protivnikanije predstavljala problem. Dekson je bukvalno mogao trojicu da nosi na leđima, aAdem bi, onako punačak, poneo bar još dvojicu. Č je sevao onim svojim koščatimpesnicama, a ja sam skakao iz pozadine, i redovno dobijao najveće batine. U nekimsituacijama je dolazilo samo do koškanja, ali sam zato jedino ja brisao patos. Nije dasam zbog toga izbegavao batine, to sam činio jer je prosto bilo normalno izbeći neštonepotrebno, međutim, već mi se skurčilo da nosim hladne obloge po ceo dan, tri putau nedelji.

― Dakle, momci, hoćete da izigravate mafijaše?― Tako nekako ― ja sam govorio umesto ostalih, ovi jednostavno nisu hteli

da upadaju u razgovor.― Pa, dobro. Koji od vas najbolje vozi?― To bi bio Adem.― Ovaj debeli. Dođi ovamo Bucili. Evo ti ključ od onog ”renoa” napolju. Pik-

–ap, ”reno kangu”. Ti ćeš da budeš zadužen za razvoz robe po gradu, gde god jepotrebno, kad god je potrebno. Uzmi i ovog Lipsanog sa sobom, plašim se da će daumre ako bude bilo šta radio pešice. O.K.?

― O.K.

40

― Nema problema.― Uzmi kola i vozaj se malo za početak. Upoznaj što više ulica možeš, gledaj

koje su jednosmerne, gde obično panduri stoje, gde je zabranjeno parkiranje. Nemojposle mene da kriviš ako te zaustave panduri zbog saobraćajnog prekršaja i trpaju te uzatvor zbog robe koju ti nađu. Potroši onoliko goriva koliko ti treba, samo budisiguran da ćeš što je brže moguće da dostaviš robu na zadatu adresu kad dođe vreme.Ne treba valjda da ti napominjem ko će da plati sve ako ti eventualno neštokonfiskuju murjanci. Ovo je ozbiljan posao. Greška je nedopustiva, jer si se sjebototalno. Ti Lipsani, otvori te crne okice i gledaj oko sebe. Posmatraj stalno ogledalada se uveriš da vas niko ne prati, uvek prvi proveravaš ”stanicu” dal’ je čista, danema možda kerova, i tako dalje, i tako dalje. Obavljaćeš sve, od pranja kola dologističke podrške, ako uopšte znaš šta to znači. Ajd’ sad gubite se.

Č i Adem su brzinom vetra krenuli ka kolima, čim je Miki bacio ključeve. Bilisu srećni poput nekih klinaca kojima si dao original fudbalsku loptu. I ja sam,priznajem, bio srećan zbog njih, ali i zbog sebe zato što sam u svemu tome imao inekog udela. Sada se Miki okrenuo ka nama:

― Vi me sad slušajte dobro. Ova dvojica su samo kuriri, jeste rizično, ali opetnije pravi posao. Vi radite ono najbitnije, to jest imate posla sa ljudima. Ti, kako sezoveš?

― Dekson me zovu.― Pa i pristaje ti nadimak. Kecmane, ti i Dekson skupljate keš, isplaćujete

sitne ribe, jurite dužnike i, naravno, jebete mamu kome je potrebno. Krenućete sMamlazom, on će da vam objasni sve detalje – gde i kod koga idete, kad idete, kolikoplaćate, koliko bi trebalo da skupite, i sva ta ostala sranja. Sav keš koji primate,predajete isključivo u Mamlazove ruke. Sa mnom nemate nikakve poslovne kontaktei naređenja ćete dobijati od Mamlaza. On je moja desna ruka i njega slušate kao štoslušate mene, iz prostog razloga jer sam određenu naredbu izdao ja, a Mamlaz jesamo prenosi. On je i inače previše glup da bi naređivao svojevoljno. Kontam da vamje potrebno malo vremena da se uhodate. Daću vam jedno mesec dana zaprivikavanje na posao, posle toga zahtevam maksimalnu efikasnost. Da li smo serazumeli?

Osetio sam neku istreniranu strogoću u njegovom glasu, kao da je to radiogodinama, mislim na naređivanje i to. To je zasigurno značilo da je već dugo u ovomposlu, iako mi za njega nismo čuli ovde u kraju.

― Sve je O.K. Samo rekao si da za početak nećemo da baratamo s kešom ?― To je sitna lova, a ionako Mamlaz brine o svemu.Zastao je za trenutak i još jednom odmerio Deksona i mene. Kao da je sam

sebe uveravao u nešto, što je samo on znao zašto je bitno.― Važi, onda se vidimo večeras. Dođite da se opustite malo, red je posle

napornog dana. Pošto sad radite za mene i ”konobarice” su besplatne. Mislite na sveone stvari što dobijate, to će da vam pomogne da se brže adaptirate. Ćao, bratići.

Okrenuo se i otišao, a mi smo ostali sa Mamlazom. Uhvatio sam Deksona kakose iščuđava građom našeg neposrednog naredbodavca. Stvarno, Mamlaz je bioogroman u pičku lepu materinu. Obojica smo imali utisak da bi nam ovaj slomiokoske s trećinom snage i sama njegova pojava je za nas predstavljala imperativ.

41

Drugim rečima, dovoljno je bilo da samo pogledamo Mamlaza i da shvatimo zašto nebi smeli ništa da zajebemo.

― Idemo, momci. Pratite me i ne postavljajte nikakva pitanja.Prvo otkrovenje koje smo imali u vezi Mamlaza je bilo da on uopšte nije glup

kako je tvrdio Miki. Pričao je lepo, jednim odmereno dubokim glasom koji je godioušima i, što je još važnije, pričao je vrlo razborito. Bilo je očigledno u startu da onnikada neće da kaže nešto zašta on smatra da je nebitno ili suvišno. Govorio je kolikoje morao, kratko i odsečno, sa vrlo jasnom svrhom. Druga, takođe veoma bitnaMamlazova vrlina bila je odgovornost. Svaki, pa i naizgled beznačajni zadatak,Mamlaz je obavljao savršeno precizno i besprekorno tačno. Grdio nas je za sve,počev od kašnjenja i nezainteresovanosti, pa sve do mekoće u ophođenju premadužnicima, a grdnja mu je, gotovo svaki put, zvučala nešto tipa: nemojte da vam seovo ponovi, da vam ne bi jebo mater. Tu pretnju smo, s obzirom na one njegovemedveđe šape, Dekson i ja uvek uzimali za ozbiljno; bar u tih prvih godinu dana.

* * *

A godinu dana je zaista brzo proletelo. Rečenica: ”pratite me i ne postavljajtenikakva pitanja”, postala je naša zvezda vodilja. Pratili smo Mamlaza svuda, gde godje trebalo i radili šta god je od nas tražio. Ako bi rekao: ”idite, slomite dva prsta tom itom, duguje trista evra već mesec dana”, to bismo i uradili. Miki je bio u pravu,stvarno nam je trebalo vremena da se adaptiramo na posao. Recimo, u početku bi mipripadalo muka od zvuka prstiju koji se lome na tri dela. Dekson i ja smo gledaliMamlaza kako to nonšalantno radi, kao da lomi obične čačkalice. Da li smo hteli daodustanemo i sve oteramo u kurac? Hiljadu puta. Da se razumemo, ovaj posao jeružan koliko i profitabilan. Ne želim da se prisećam svih onih sumnji, i košmara kojesam imao zbog tih premišljanja. Svaki početak je uvek najteži, valjda je to prirodno.

A nama je gotovo pola godine svaki dan donosio nešto novo, neku novusituaciju i svežu traumu. Sećam se, već prvog dana je Đole Narkoman potegao pištoljna nas i mi smo se načisto usrali kad smo banuli na vrata i susreli sa vrhom cevinjegove utoke. Naravno, Mamlaz je znao da je ovaj jedna obična pičketina i samo muje prišao i raspalio šamarčinu. Posle toga, situacije su se ređale kao na traci; par putasu i stvarno pripucali na nas, bežali smo od murije više puta, tukli smo nekog redovnoi, logično, dosta puta i sami dobijali batine, obično kad Mamlaz ne bi pošao sa nama.Ovo samo navodim par primera od svih onih sranja koja su nam se dešavalasvakodnevno.

Jedan naš dan je obično izgledao ovako. Ustali bi oko devet sati i nalazili se upekari na doručku oko deset. Pekara je bila u Mikijevom vlasništvu i verovatno jeslužila za pranje nekih para, kao i još neki lokali po gradu za koje smo tek kasnijesaznali. Posle doručka, otišli bi do Mamlazove gajbe po naređenja za taj dan. Mamlaznas je držao kao u vojsci, morali smo da budemo precizni kao Švajcarac ibesprekorno disciplinovani. Jedna od stvari koje smo morali da ispoštujemo je biloizuvanje prilikom ulaska u njegov stan. Gajba mu je bila savršeno čista i nikad jošnisam ušao u stan bez i trunke prašine ni pre ni posle. Dekson i ja bi, u ime naše male

42

privatne osvete, lepili sline po garnituri i prljavim rukama dodirivali zidove. Par putanas je provalio i polomio ko pičke, al’ vredelo je.

Pošto bi nam Mamlaz rekao šta da radimo, krenuli bi u izvršenje. Imali smospisak zaduženja za taj dan, od kojih su neka bila tipa oprati kola, dok su druga bilaznatno ozbiljnija. Svakoga dana smo imali bar desetak ”stanica”. Nekada bi obilazilidilere koji su radili za nas i predavali im robu ili bi od njih saklupljali lovu, a neki danbi isključivo bio rezervisan za naplatu dugova. Ne kažem ja da su svi dilerčići bilidisciplinovani i plaćali cele iznose na vreme, ali oni su opet nekako bili lakši zaubeđivanje, ”razumniji” od recimo mušterija neplatiša. Takve mušterije supredstavlajle naš najveći problem. Morali smo da ih jurimo, bijemo, da ih lomimo, ida jelte budemo originalni što se pretnji tiče. Pretili smo im svime i svačime. Počevod prostog metka u čelo, do slikovitog bešenja za jajca dok su mu usta punasopstvene kite, i tako tome slično. Sa ženama narkomankama smo ipak bili uljudniji,na kraju krajeva, one su uvek imale nešto da ponude, makar to samo bilo pušenje.

Ako ne bi imali većih problema s pronalaskom određene mete, posao biuspevali da završimo do dva-pola tri. Tada bi se sa Mamlazom nalazili ”Pod lipom”,još jednom Mikijevom lokalu, na ručku. Dok bi Dekson i ja jeli, Mamlaz bi brojaopare koje smo doneli ili bi vazdan nešto računao i mrštio obrve. Posle toga, odlazili biu banku, i na minimum pet računa uplaćivali pare koje je prethodno Mamlazprebrojao. Dok sam ja uplaćivao, Dekson je za drugim šalterom prebacivao pare sastarih na nove račune u drugim bankama. Ovo je bio jedan od načina da izbegnemoeventualnu kontrolu poreskih službi. Samo je Miki znao brojeve svih računa, i samoje on znao kad je i koliko novca naknadno povlačio ili uplaćivao na te račune. Imao jeposebnog čoveka za takve mahinacije, i to u svakoj banci. Mi smo samo uplaćivali, ieventualno prebacivali pare, a ostalo pojma nemam šta se sve radilo sa kintom, to jeipak neka viša matematika. Jednostavno, od svih prljavih delatnosti kojima je moglada se bavi jedna organizovana kriminalna grupa, radnje vezane za finansijskemalverzacije su gotovo uvek nepoznate nama običnim smrtnicima. Po rečima jednogpoznatog kriminalca, koji je još jedan u nizu mahera za utaju poreza: ”Od svih vrstakriminala, ovaj finansijski je verovatno najbliži savršenstvu”. Tako je i naš Mikipokušavao da se provuče ispod radara, da nijednom ne privuče sumnju nekomvelikom uplatom koja bi bila podložna temeljnoj proveri. Sigurno je i pokušavao daopere ”prljavu” lovu kupovinom lokala, nekretnina i otvaranjem onih fantomskihfirmi. Imao je, sto posto, i neke tajne račune gde je gomilao lovu za ne daj Bože. Mismo sa druge strane dobijali, računajući svu četvoricu, između dva i po i tri somamesečno, u trenutku kada je prosečna plata u gradu Nišu bila dvesta evra. Trpeli smorizik jer smo često račune otvarali i na naše ime, al’ jebiga, zato smo i bili plaćeni.

Posle pet sati, ako je sve išlo glatko, odlazili bi na trening. Miki je smatrao dagangster mora stalno da bude u formi, a da ne govorimo o snazi. Dekson je ubrzopočeo da se razvija, dok se meni ništa nije lepilo, čak ni od onih veštačkih proteinašto smo pili. Generalno sam bio u znatno boljoj kondiciji nego na početku svegaovoga, međutim, na oko tu nije bilo ničega. Tako je uglavnom Dekson obavljaotabanje, a ja sam bio zadužen za pretnje. Kad smo već kod pretnji, i to sam satimavežbao ispred ogledala, mrštio se ko neki retard i prilagođavao boju glasa određenojpotrebi. Morao sam da izgledam i da zvučim zajebano i to je vrlo često bilo presudno.

43

Istuširali bi se ili odlazili na masažu, da bi već oko pola sedam, il’ najkasnijesedam, bili spremni za večeru u ”Vizantiji”. Posle ”Oranža”, Miki je ubedljivonajviše vremena provodio u tom restoranu, koji je važio za džet-set mesto. Miki se,normalno, tripovao da pripada tom svetu i voleo je da okuplja veliku ekipu na večeru,čisto da bi se malo eksponirao. Bez obzira na renome, cene u ”Vizantiji” su bile vrlopristupačne, sem ako nisi odlučio da se kurčiš i naručuješ neke losose i kavijareuvezene iz Rusije. Ako ne bi večerali u ”Vizantiji”, jeli bi ponovo ”Pod lipom”, štosam ja iskreno više gotivio, najviše zbog atmosfere.

Uveče smo uvek imali neko zaduženje pre izlaska. Ili smo morali da pokupimoneku robu, il’ da se nađemo s nekim ”kolegom” da završimo neke pare. Često smosamo nosili lovu Gazdi, ono Gazdi za koga je radio Miki, i sigurno pretpostavljate danije bilo moguće prebacivati pare Gazdi preko bankovnog računa. Taj zadatak je bionajgori – ubedljivo. Naime, dosta ljudi je znalo da smo nas četvorica zaduženi zaprenos love do Gazde, tako da je naš posao svakim danom postajao rizičniji. Miki nasje stalno upozoravao na potencijalni napad, i mi smo morali ponekad danima unapredda planiramo ko će i kako će da nosi pare. Trebalo je izabrati vreme, maršrutu,obezbediti mamac, izvidnicu, i naravno pojačanje. Mamlaz je bio zadužen zaoperativno planiranje, a mi za izvršenje. Mamlaz je svoj posao radio savršeno, sve biisplanirao do poslednjeg detalja, pa je naše nošenje para vrlo često bivalo i komično,do tolikih krajnosti je to išlo. Možete da zamislite, jedan od nas vozi napred i snimaoko sebe, drugi prati kola u kojima su pare, treći se satima vrti oko ulice gde se nalaziGazdina kuća, kako eventualno neko ne bi pripremio zasedu. Posmatrano sa strane,izgledalo je kao da se matori konji igraju“ taka-dum”.

Pokušali su nekoliko puta da nam otmu lovu. Jednom su samo pripucali, alismo uspeli da pobegnemo; drugi put su zaskočili Deksonov auto i propisno gaisprepucali, s tim što sam tada lovu vozio ja, na potpuno drugu adresu. Tu je Mamlazpokazao koliko je zapravo dobar u ovakvim stvarima. Ostale situacije i nisu vrednepomena, s obzirom da su bile poluozbiljne i delo potpunih idiota. Ta lova je, inače,predstavljala Gazdin procenat za njegove usluge. Drugim rečima, Gazda je”dozvoljavao” Mikiju da prodaje drogu na određenoj teritoriji. Da nije bilo tesaglasnosti, ne bi bilo ni Mikija, a naravno ni nas. Gazda je uzimao trećinu svega štozaradimo, jednu trećinu je uzimao Miki, a onu poslednju bismo podelili mi ”sluge”.Ako je bilo vanrednih troškova, Miki bi se uvek potrudio da veći teret tih troškovaprebaci na zaposlene. Tako je naprosto naš svet funkcionisao.

Ovde je možda pravi trenutak da pružim još par bitnih informacija o našojtadašnjoj organizaciji. Mi smo pokrivali dosta malu, ali gusto naseljenu teritoriju u ioko Dušanove ulice, kao i deo prema naselju Pantelej. Sve u svemu, pokrivali smooko četrdeset hiljada ljudi, od tog broja ne više od sto pedeset do dvesta narkomana.Procenat je malo veći nego u drugim delovima grada, prosto zbog ekonomskibogatije strukture stanovništva i blizine samog centra, tako da su kod nas kupovali ineki čak sa Trošarine. Prava lova se, ipak, vrtela oko onih mlađih dečaka i devojčica,obično srednjoškolaca koji su imali lovu, i bili vrlo spremni da eksperimentišu. Temušterije jesu bile neredovne, i često bi mnogi od njih odustali od daljeg korišćenjanarkotika, ali bi ih zato brzo smenile mlađe i još napaljenije generacije gotovoidentičnih bilmeza. Uvek smo imali između petsto i petsto pedeset mušterija u

44

proseku. Broj se zadržavao, kao što rekoh, iako mušterije nisu. Sve u svemu, posla jebilo. Preko devedeset posto srednjoškolaca i blizu trideset posto osnovaca od šestogdo osmog razreda, probalo je barem marihuanu. Ove procente iznosim iz sopstvenogiskustva, jer sam često jurio dečurliju za lovu. Jebiga, para je para, ona ne pita zagodine. Sigurno je i da samo probanje neke droge tebe ne čini narkomanom,međutim, nas nije bilo briga ko kupuje, dokle god smo mi zarađivali od togeksperimenta tipa: ”ma ajde jednom, ko ga jebe”.

Miki je robu nabavljao preko Gazde, odnosno, većinu je nabavljao prekoGazdinih dobavljača iz Bugarske, a ovi su dovozili robu iz Turske. Odakle su svi tiopijati dolazili u Tursku, niti znam, nit’ me mnogo zanima. Uglavnom, Miki se uvektrudio da stvori neki kvalitetan kontakt u samoj Turskoj, kako bi preprodao nekujeftinu drogu ispod stola, to jest da Gazda ne sazna. Kad bi ga ovaj provalio, Miki bizavršio pod zemljom dok trepneš. Robu koju smo mi prodavali, neko je već isekao, aMiki bi je isekao još par puta kako bi ostvarili još koji evro profita. Surov je ovobiznis, i ovde se nikome ne jebe za mušteriju.

Što se tiče neprijatelja, imali smo ih, naravno, kao što ih imaju svi poslovniljudi, samo što se to u legalnim vodama zove konkurencija, a u ilegali su toneprijatelji. E pa, mi smo imali neprijatelje u klasičnom smislu reči. Miki je biodošljak, autsajder, poreklom iz okoline Zaječara, pa mnogima jednostavno nije bilojasno zbog čega mu je Gazda ustupio jednu od najprofitabilnijih teritorija u gradu.Sama ta činjenica bila je dovoljna da mu stvori protivnike, a već postojećakonkurencija je priča za sebe. Posle veselih nam devedesetih i ne čudi činjenica da semnogo pirana namnožilo u tako malom jezeru kao što je bio grad Niš. Iskreno, neznam kako se Miki održavao na površini. Tokom godina jeste bilo par ubistava dostakrupnih zverki iz podzemlja. Nas četvorica smo to prikačili Mikiju i Mamlazu, a sadda li je to više bila naša želja da u to verujemo ili su oni stvarno bili toliki carevi,nemam pojma. Uglavnom, Miki je uspešno održavao svoju poziciju i umeo je vrlodobro da sačuva ono najvažnije, a to je sopstvenu kožu.

Normalno, pljačkali su nas tokom svih tih meseci, međutim, i mi smo drpalituđe ne jednom; nekako smo uvek dolazili na nulu, ili bi čak bili u plusu. Na tajnačin, naše plate su bile relativno redovne i koverta je ostajala iste debljine.

Uveče smo izlazili, razume se. Imali smo dva pravila koja smo morali daispoštujemo kako nas Mamlaz ne bi propustio kroz one svoje ručerde. Prvo, nismosmeli ni da pomirišemo drogu, čak ni vutru, a drugo pravilo je glasilo: jebi, al’ nešetaj. To je sve zajedno značilo da smo morali da ostanemo trezvene glave, da nammozak ne popije ni horsa, ni alkohol, ni pička. Jebiga, takva su bila pravila i svi smoistrajali u njima, koliko god sve bilo usrano i naopako. Stalno smo, shodno pravilima,barili neke ribe po prizemlju i tucali ”konobarice”, sve dok nam ne bi dosadile. I to je,jebiga, moralo da postane monotono posle nekog vremena, naime, ta jurnjava zanovim pičkama. Što reče pisac: ”navika je kao rđa”. Kad smo konačno malo ušli ukintu, nismo smeli da se zaljubimo. Nije da sam ja u to vreme verovao u neku velikuljubavnu priču koja je menjala sve, nego smo sva četvorica prosto osećali potrebu zanekim s kim bi nam bilo lakše da se opustimo i izmenjamo ono najintimnije, nešto štosvakako ne bi mogao da podeliš ni s ortacima do groba. Frustracija je bila tu, al’ smo

45

trpeli. Miki nam je obećao da će da popusti kad se uveri da nam više nije potrebnadadilja, to jest Mamlaz u našem slučaju.

Ona dvojica su uživala relativno veću slobodu od Deksona i mene. Oni suradili na poziv: razvozili bi robu u dogovoreno vreme, eventualno bi preuzeli robu sagranice i tome slično. Posao im je bio monoton, bez neke akcije, sem u slučajevimakad smo svi zajedno nosili pare Gazdi. Iako im je sve to bilo zanimljivo u početku,očito da im je posao već posle nekih pet-šest meseci predstavljao opterećenje, a i onisu bili pod stalno budnim okom neumornog Mamlaza. Nisu smeli da se zajebavaju jernikad nisu znali kad će Mamlaz da nazove, što ne znači da nisu iskušavali sreću.Mamlaz ih je u par navrata tako polomio, da su ovi jedva izlazili iz kola, i to samokad su morali da kenjaju. Čak su i pišali u plastične flaše jer ih je bolelo da se dignusa sedišta. Pravila su pravila, ima ih jebiga u svakom poslu.

Obrni-okreni, svima je postalo sve ovo i previše naporno: iz stresa smo upadaliu dosadu i obrnuto, nismo imali gotovo nikakvu slobodu, i nismo uživali nikakveporoke sem cigareta. Jednom su Adem i Č pokušali da se napuše, ali je Mamlazodmah saznao da su kupili dva kita i, naravno, polomio je Boga u njima. Možda jejedno jedino pravo zadovoljstvo koje smo uživali bilo ”kurčenje”. Sve one ekipe kojesu nekad htele da nas biju, sada su morale da kleče pred nama i primaju kokavce.Jebali smo majku kome smo hteli i kad god smo hteli. Ulicom smo išli ko pevci predizložbu, doterani i kurčevljivi. To je otprilike bilo sve. Ni kintu nismo smeli darazbacujemo kako ne bi izazvali pažnju. Kao što već pretpostavljate, čitava tasituacija je negde morala da se preseče.

46

GLAVA ČETVRTA

Crni helikopter konačno je sleteo na pistu. Obezbeđenje koje je brojalo višedesetina ljudi rastrčalo se na sve strane, pokrivajući tako svaki mogući prilaz tomprostoru. Mediji su satima čekali ispred ulaza u pritvorsku jedinicu Sheveningendolazak generala Kecmana. Blicevi su sevali sve dok helikopter nije zaronio međuzidove pritvora i nestao sa vidika. Sada se čekalo na zvaničan komentar visokihzvaničnika.

Dva krupna pripadnika zatvorskog obezbeđenja uhvatilo je generala za mišice itrčećim korakom ga sprovelo do ulaza u zatvor. Tek kada su se metalna vratazatvorila za njima, zvaničnici Tribunala mogli su da odahnu. Prebacivanje generalaKecmana iz Beograda u Hag bilo je uspešno obavljeno i ta činjenica je radovalamnoge, ili bolje reći svakoga ko je direktno ili indirektno bio nadležan za generalovslučaj, počev od vlasti u Srbiji, pa sve do birokratskog vrha Evropske Unije i StejtDepartmenta kojima je ovo hapšenje bilo neopohodno kako bi uopšte opravdalipostojanje Tribunala nadležnog za ratne zločine. Bili su oduševljeni, kako generalovineprijatelji, tako i prijatelji koji su konačno mogli da odahnu i noću odu na spavanjebez straha da će ih specijalci, bilo domaći ili strani, probuditi u pola noći. Svi su imalineki razlog da likuju, svi sem samog generala.

Posle višečasovne procedure samog prijema u Sheveningen, došao je trenutakda se zatvore vrata generalovog novog doma – zatvorske ćelije. Taj zvuk brave kojaškljocne dva puta, i to vrlo kratko, nekako dugo odzvanja u ušima svakogzatvorenika. Kao da taj zvuk najavljuje večnost koju niko ne želi, ili oglašava dolazakpaklenih stvorenja koji će jedini deliti ćeliju sa osuđenim čovekom i koji će stalnodolaziti u misli i komešati osećanja. I odjednom se stegne srce čoveka i grudi zabolenepodnošljivo jako, a kada stisak popusti, uvlači se neka crnina koja mrači sve, i kojapronalazi čak i one najskrivenije kutke koje koristimo za beg od nesreće. Ni čvrstinajednog prekaljenog starog vuka nije mogla da odbije mrak koji je gutao svaki trzajnapadnute duše, pa je general zaplakao. Pao je na kolena i plakao kao novorođenčenapušteno i ostavljeno negde pored puta.

Dugo mu je trebalo da se pribere i natera se da legne u krevet. Ponovo je biotako beskrajno sam i ostavljen sa svojim sada beznačajnim sećanjima koja su gaprogonila. Ili da li baš sasvim beznačajna? Šta mu je drugo i ostalo nego da se dokraja života vraća unazad?! Sada mu je i definitivno postalo jasno: ovo je kraj puta,završetak jedne životne priče. Samo, da li je on tu priču do kraja razumeo? Morao jeda se vraća u prošlost uostalom i zbog razumevanja sebe i odluka koje je doneo. To ine bi bilo toliko značajno, jer on je jednom nogom već u grobu pošto iz zatvora nikadneće izaći, da te njegove odluke nisu odlučivale o hiljadama drugih, o životu i smrti,o sudbini i sreći tolikih ljudi. Nekako je ranije sve to bilo lakše, išlo se iz trenutka usutra, stalno su se dileme rešavale, kako povoljno po neke, tako pogubno po drugeljude. General nije imao ni vremena da se opterećuje svakim svojim potezom, pa bioon pogrešan ili ispravan. Stvari su išle svojim tokom, ljudi su neminovno ginuli, ratjebiga, zašto bi general svu krivicu i težinu rata svalio samo na sebe. Ako niko drugi,

47

on je morao da ostane jak i sa obema nogama čvrsto na zemlji. Ali sada se nekomoranje postavljalo pred njim, neko neophodno suočavanje sa sobom i onim iza sebe,jer je to postalo neophodno za čoveka unapred osuđenog. Da spozna istinu o svemušto je on predstavljao i činio u svetu, to je naprosto morao da učini pred konačan sudonog Svevišnjeg.

*

Ponovo se u mislima vratio do Čemernika, tog ukletog i krvavog mesta odakleje i sam Bog pobegao. Vozio se onim džipom nazad do svog štaba posle fudbalskeutakmice i razgovora sa Cincar Markovićem. Bio je zabrinut, sećao se. Razmišljao jetada o besmislu svega što se dešavalo i o interesu kratkovidih ljudi koji su ovakavnepotreban pokolj dozvolili. Rat je trajao već preko tri godine i negde je cela stvarmorala da pukne, kao što su i njegovi živci bili na izmaku.

U štabu ga je sačekao pukovnik Veselin Simović, glavnokomandujućiozlogašenih ”Kobri”. Simović se upravo vratio sa terena i čekao generala kako bi mupodneo izveštaj.

― Voljno, Simoviću, kaži odma’ šta imaš.― Teren je čist, generale, i to sve do Grabovca. Da upadnemo dalje na sever?― Slušaj me dobro, Simoviću. Povedi dvojicu-trojicu svojih najsposobnijih

ljudi i piči pravo ka Čemerniku. Pokušajte da uđete u varoš neopaženi. Ako vasuhvate, znaš već šta treba da radite. Znate brate mnogo, ne bi valjalo da pevate.

― Razumem, gospodine generale!― Sačekaj. Kad uđete tamo, hoću da pribavite snimke naoružanja koje imaju,

stranih trupa, Mudžahedina, obaveštajaca koji se motaju oko štabova, sve što jenaizgled zanimljivo hoću da imam na filmu. Jasno?

― Razumem, gospodine generale.― I Simoviću, kad se vratiš odatle živ i zdrav, pustiću te kući na mesec dana,

zaslužio si.― Neka, generale, kad se završi rat.― To se možda ne desi ni u naredne tri godine. Ideš kući.― Razumem, gospodine generale. Hvala, gospodine generale.― Ajd’ sad, na izvršenje.Simović je nestao u gužvi vozila i vojnika koji su se non-stop kretali po štabu.

General je sada mogao da se povuče u svoj šator i prilegne. Naredba koju je malopreizdao mogla je da predstavlja početak kraja, najavu završetka jedne dugogodišnjeagonije. Radovao se tom mogućem kraju, ali je i tugovao za onim što on lično možeda izgubi, naročito vlast koju je uživao. No bez obzira, i sam je bio svestan da tomora da se desi, ranije ili nešto kasnije, svejedno. Nanovo je osetio potrebu da sevrati još nazad, u one prve dane rata koji su mu ostali u veoma živom sećanju. To subili dani koji su mu promenili svet, dani koji su označili početak jednog novogživljenja, i jedinstvenog ispunjenja.

Čim je bio postavljen za glavnokomandujućeg vojnih snaga u BiH, mislio je daje konačno uspeo, da se dokopao one količine vlasti koju je želeo. Živeo je u tomuverenju vrlo kratko, sve dok nije uvideo sa čim je sada morao da se suoči. Naime,

48

nejedinstvo i nesloga vladali su kako na političkoj sceni, tako i u samoj vojsci.Generalu Kecmanu je takva situacija odgovarala dok se uspinjao na vojnoj lestvici,međutim, sada se našao u problemu kad je došao na čelo jedne takve iskvarene ikorumpirane strukture. Kecman je imao finansijski potencijal, imao je ljude sposobneda uklone svakoga, sem celokupne mašinerije koja je bila duboko uvrežena u svakuporu sistema vlasti. Sve njih je bilo isto toliko teško ukloniti, koliko i kupiti njihovuvernost. Pare su uzimali, da bi odmah zatim nabijali nož u leđa. Kecman se našao ubukvalno bezizlaznoj situaciji. Nije imao pravu vlast ni u vojsci, a kamoli nekakvogpravog uticaja na nosioce političke vlasti. Upravljanje u takvim okolnostima bilo jenemoguće i nešto je moralo da se preduzme.

Dodatan problem je svakako predstavljala činjenica da su strane službe većodavno bile prisutne u Bosni i za te godine pred rat uspele su da se razgranaju pozemlji. Domaći političari, kako Srbi, tako i Muslimani i Hrvati, uglavnom su radili podirektivama tamo nekih moćnika iz senke, a sve to u službi podgrevanja atmosfere ipripreme za predstojeće sukobe. Jugoslaviju, kao jedan od poslednjih stubovakomunizma, trebalo je razbiti, i po mogućstvu izazvati konflikt kako bi se onirelativno dobrodržeći elementi domaće ekonomije razbucali i bili okupirani od stranekrupnih zapadnih kompanija koje su i te kako videle interes u tome. Radilo se otržištu gde strani kapital nije imao vlast. Obezvređivanjem ekonomije i finansijskihinstitucija putem rata i isforsiranog ekonomskog embarga, zapadne kompanije bibukvalno džabe prisvojile najznačajnije resurse svih država koje su činile tu nesrećnuJugoslaviju. General Kecman, a i svi ostali koji su želeli vlast, morali su dobro davagaju koliko daleko smeju da odu. I sa stranim službama je dakako trebalosarađivati kako bi se održala pozicija, general je to savršeno dobro razumeo i prenego što je rat zvanično počeo. Jednostavno, neprijatelj je bio daleko moćniji i imaojasan cilj pred sobom. Što je najgore, neprijatelj nikada nije pokazivao lice, uvek jesve radio iz duboke pomrčine i iza dobro našminkanih maski nošenih od stranevisokih političkih zvaničnika.

Da bi čovek uopšte počeo da razmišlja o prisvajanju nekakve moći, morao jeda poseduje neke vrlo bitne predispozicije i ogromno iskustvo. General Kecman jebio jedan od retkih koji je imao ono najbitnije: mudrost, smelost i kratko sećanje. Stim kvalitetima, ili manama kako god hoćete, i sa samopouzdanjem koje je godinamagradio, general se uputio u neizvesnu i krajnje nepredvidivu egzibiciju zvanu: ”Rat uBosni”.

Prvo je trebalo počistiti svoje sopstveno dvorište. Kecman je sklanjao iuklanjao sve koji su bili dovoljno smeli da mu prkose. To uopšte nije bio lakzadatak. Moralo je sa što manje krvi očistiti oficire koji su trebali da budu podnjegovom komandom, a što u praksi nikako nije bio slučaj. Načelnik Generalštababio je Kecmanov čovek, postavljen na to mesto umesto generala Lazića. Kao što većrekoh, Kecman bi ubrzo zapucao i na to mesto da nije izbio rat, pa je ovaj shvatio damu takav položaj i nije potreban u datim okolnostima. Prekomandovao je jedan velikibroj, čak i vrlo sposobnih oficira, na manje značajne, ako ne i potpuno beznačajnepozicije, po pravilu veoma daleko od glavnih zbivanja. To su bili oni srećniji. Onitvrdoglavi, uporni, ili naprosto uticajni, morali su biti uklonjeni na onaj konačannačin. Ko voli da barata brojkama, ne bi bilo na odmet istaći da je general Kecman u

49

periodu između ’91. i ’92. godine, za nešto manje od godinu dana, očistio sa licazemlje ukupno dvadeset sedam, što časnih, što nečasnih oficira. Rat je bio u punomjeku, pa je shodno tome bilo i mnogo ”nesrećnih” slučajeva tipa: zalutali metak,zaostala mina, plaćeni snajperista, nenajavljano granatiranje položaja. Sve je to,posredno ili neposredno, bilo orkestrirano od strane generala i njegovih vernih slugukoje je ili popakovao u Kobre ili postavljao na značajne položaje.

Relativno brzo i lako je posređivao sopstvene redove, i tako uspostavioneprikosnoveni autoritet u vojsci na teritoriji Bosne i Hercegovine, te nesrećnezemlje. Vojni autoriteti u Beogradu, uključujući i načelnika Generalštaba, radili su poKecmanovim direktivama i nisu smeli da potpadaju pod uticaj rukovodećih političara,kako iz Srbije, tako i iz Bosne, a posebno pod uticaj novostvorenih jebivetara iztakođe novostvorene Republike Srpske – tog otcepljenog dela teritorije nekadašnjeFederacije BiH. Naterati političare da pregovaraju direktno, i samo sa njim lično, zagenerala Kecmana nije bio nimalo lak zadatak. Stalno je morao da kontroliše i višeputa prekontroliše stanje u tim najvišim krugovima. To je radio naočigled vrlojednostavno. Svaki general je kontrolisao kako onog iznad, tako i onog ispod sebe počinu, ”kontrolisao” u smislu ”špijunirao”. Niko u vojnom vrhu na kraju nije znao kokoga špijunira, ko kada i ko kome prosleđuje informacije u vezi onog drugog, i nikonikome nije verovao. Svi su bili u stanju nekakve kolektivne paranoje, direktnoindukovane i implementirane od strane koga drugog do našeg generala RatomiraKecmana.

Politika je ipak bila teži zalogaj. U Jugoslaviji je par godina pred rat konačnouveden višestranački sistem, tako da se ubrzo namnožio veliki broj takozvanihpolitičara i kvazi intelektualaca koji su konačno videli svoju šansu za ulazak naveliku scenu. Na toj javnoj pozornici Srbije, kao i ostalih republika u sastavu uskorobivše Jugoslavije, pojavio se ne samo iskvareni i iskompleksirani mali čovek saeufemističkim nazivom političar, nego se stvorila i ubrzo učestala pojava koja nijebila sveprisutna za vreme komunizma, a to je: neposlušnost. Nije više bilo apsolutnihautoriteta poput velikog i dragog nam predsednika Tita, niti je nekome padalo napamet da nekakvu vrstu autoriteta priznaje. Svako se trudio da što više i što dubljepusti svoje prljave pipke u nepresušni rezervoar moći zvani: demokratska država. Netreba ni govoriti koliko je generalu smetala takva situacija i koliko je poteškoća imaočak i da kupi jednog čoveka koji je tako volšebno sebe nazvao političarem. Najgoreod svega je bila javnost i takozvana medijska zastupljenost njihovog delovanja.Uklanjanjem takvih ljudi, a kamoli usmrćivanjem, stvorio bi se ogroman broj pitanja,i to bi bilo gore nego upaliti reflektore dok generalove verne Kobre pucaju tomnekom ”političaru” u glavu. Dalje, na mesto uklonjenog bi se ekspresno stvorio novi,još drčniji i bezobzirniji od svog prethodnika.

Da stvar bude jasnija, trebalo bi ovde napomenuti da su komuniste zamenilitakozvani socijalisti u okviru kojih su delovale razne struje koje su uključivale i ultralevičare, nacionaliste, zaklete komuniste, pa i anarhiste i demokratski nastrojeneliberaliste. Svi ti ljudi nastojali su da proguraju svoje ideje, ali isključivo kroz veo ipod okriljem nečega što se zvala Socijalistička Partija Srbije, ili skraćeno SPS. Porednjih, jaku podršku imali su i Radikali, vođeni od strane harizmatičnog inacionalistički nastrojenog Milana Šakote, doktora pravnih nauka. Radikali su imali i

50

paravojnu formaciju zvanu ”Plavi Orlovi”, ljude koji su imali ozbiljnog uticaja nadešavanja u BiH za vreme rata, posebno u početnim godinama kada se i Kecmanprobijao kroz lavirinte vlasti. SPS je držao vlast u Srbiji i imao predsednika države,autoritativnog čoveka pod imenom Milovan Sadrija, međutim, vladati u Srbijipočetkom devedesetih nije bilo nimalo lak posao, i pored velike javne podrške. Biloje tu još par demokratski orijentisanih stranaka koje su podržavali mahom obrazovanigrađani i privatni preduzetnici koji su počeli da množe svoj privatni kapital poslepada ”Berlinskog zida”.

Predsednik Sadrija nije imao apsolutnu kontrolu nad vojskom, iako je upočetku, kad je general Kecman postavljen na mesto vojnog komandanta, svakakoživeo u tom uverenju. Ubrzo je shvatio grešku i neposlušnost svojih potčinjenih kojisu preporučuli uopšte lisicu poput Kecmana, no već je bilo kasno. Kecman je puštaopipke munjevitom brzinom, po čitavoj vojsci, i Milovan Sadrija nije imao kud do daograniči generala Kecmana na vojsku, a da sebe u praksi ustoliči na čelo policije iSlužbe Državne Bezbednosti. I tu je veliki problem čekao predsednika Sadriju, jer jena čelu SDB-a bio stari generalov poznanik, gospodin Dragan Antić. Antić je mnogoučinio za Kecmanovu karijeru, kao što smo već rekli, a ovaj se odužio Antiću lepimprocentom od poslova koje su zajedno organizovali. I Antić je svoj novac ulagao ukupovinu uticaja, što ga je na kraju dovelo i do mesta načelnika SDB-a, uz maludodatnu pomoć Kecmanovih Kobri. Ali da se ne zavaravamo, Antić je bio sve samone Kecmanov verni pas, za razliku od recimo generala Radovanovića, šefa VOS-a,koji se u međuvremenu penzionisao.

Antić je godinama umeo vrlo lepo da balansira svoju poslušnost izmeđuKecmana i predsednika Sadrije, sve do početka rata kada je već i sam značajnoojačao. To je konkretno značilo da on ni pre rata nije bio apsolutno poslušan nijednom ni drugom, i da je vrlo često znao neprijatno da iznenadi obojicu odbijanjemda izvrši određeni zadatak. Pored toga, znao je i da flertuje sa opozicionim strankamai da im pruža pomoć u smislu odavanja važnih informacija koje bi kasnije ovikoristili u svojim medijskim kampanjama. Antić je takođe zaslužan za formiranje trivelike paravojne formacije: Crvenih Beretki, Belih Tigrova i Vukova. To su bileozlogašene skupine odlično obučenih i još bolje naoružanih ljudi, koje su pljačkale,mučile i ubijale Muslimane i Hrvate po Bosni i Hercegovini. Iako su se predstavljalikao zaštitnici naroda, prava svrha ovih jedinica bila je da obogati sebe i svoje šefove,a da usput šire i strah, kako bi se Muslimani i Hrvati sami razbežali, ostavljajući zasobom pustoš koju su navodno Srbi trebali da nasele. Ove jedinice su predstavljaleveliki problem za Kecmana, koji se svesrdno trudio da sačuva, koliko god to zapravobilo moguće, čast i ugled pripadnika srpske vojske. I još jedna bitna stvar vezana zaDragana Antića, a to je da je on bio i vrlo uslužni ”saradnik” američke CIA-e, za štaje bio bogato nagrađivan.

Sa vlasti željnim predsednikom na jednoj, i sa neposlušnim šefom tajne policijena drugoj strani, Kecman je morao da iznađe način da se održava na rukovodećojpoziciji. Političari oko Sadrije, pa i oko radikala Šakote i opozicionih šefova, takođenespremnih da se povinuju, morali su nekako da budu ubeđivani u nezamenljivostčoveka poput Kecmana, a to je jedino bilo moguće učiniti prodavanjem sopstvenogdupeta stranim državnicima. Ako su se svi nečega plašili, to su onda bili uticajni

51

strani političari, posebno predsednici i šefovi ambasada najvećih država poput SAD-a, Nemačke i Britanije. Naime, ni srpski, ni muslimanski, niti hrvatski političari ilokal patriote, nisu mogli da proglase ni jean pedalj zemlje svojom, dok to neko odgore pomenutih ”glavonja” nije odobrio, a da ne pričamo o takozvanim ”masterplanovima” predsednika Srbije Milovana Sadrije, i hrvatskog predsednika AnteNovkovića. Sadrija je imao nameru da protera hrvatski i muslimanski živalj saprostora Republike Srpske i da ujedno značajno proširi teriorije nove republike nauštrb same Bosne, a Ante Kranjčar je želeo da istera Srbe kako iz one velike i plodneoblasti zvane Krajina, inače sastavne teritorije Republike Hrvatske gde je živelomnogo srpskog življa, tako i iz ostalih delova nove države Hrvatske. Sadrija iNovković su sve dogovorili i uz pristanak onih stranih glavonja, plan im se vrlodobro razvijao. Naravno, sve se radilo iza debelih vrata zatvorenih za javnost, aljudima se prodavala magla o tzv. nepokolebljivosti vojske ove ili one države.

General Kecman, saznavši za taj tajni dogovor, i pošto je u potpunosti razumeouslove u kojima je morao da deluje, uspostavio je kontakt sa visokim predstavnikomSAD-a za BiH, ”gospodinom” Vilijamom Skotom. Vilijam Skot je imao ovlašćenjepredsednika SAD-a lično, da radi na trajnom rešavanju pitanja bivše Jugoslavije, i tokoristeći sva moguća vojna, diplomatska, i obaveštajna sredstva. Drugim rečima,Vilijam Skot je trebalo da održava sukobe dokle god je to u interesu američke ratneindustrije i morao je da sastavne republike sada već bivše SFRJ, maltene dovede ustanje bankrotstva, kako bi strani, a posebni američki kapital lako prodirao na takvorazrušeno tržište. Kecman je dobro znao da mora da igra dvostruku, ako ne i trostrukuigru sa Skotom, predsednikom Sadrijom, i šefom tajne policije Antićem.

Sadriji nije bilo potrebe naročito da se dodvorava kad je već uspeo da uspostavikontrolu nad vojskom i sa njim je, osim u medijima, godinama vodiobeskompromisni rat za prevlast. Tu se uračunavaju izdaje, pokušaji atentata, pa čak imedijski ratovi, doduše preko raznih posrednika. U principu, Kecman se nije mnogosuprostavljao Sadrijinom master planu, ali ga zato nije ni sprovodio. Prljave posloveobavljale su jedinice koje je Antić formirao, i to praktično onoliko uspešno koliko jeto Kecman dozvoljavao. Uopšte, Sadrijin i Kecmanov odnos svodio se na ucene irazne ustupke koje su obojica morali da čine, a usput su jelte pokušavali jedan drugogda maknu sa pozicije – obojica bezuspešno.

Antić je već bio veliki problem. Taj čovek nije slušao ni sopstvenu savest, akamoli Kecmana ili Sadriju. On je želeo isto što i ova dvojica, apsolutnu vlast, i zavlast je bio spreman da učini sve. Njegove megalomanske planove sputavao jenaročito Kecman, pošto da je ovaj uspeo da skloni generala sa čela vojske, Antić bilako uplivao u politiku i već nekako bio izabran za predsednika države koristećislabosti srpskog izbornog sistema. Našao bi se već neki način da se ukloni Sadrija, ajednom na vlasti, teško da bi neko olako sklonio čoveka koji bi upravljao obemaključnim polugama vlasti – i vojskom, i policijom. Sa druge strane, Kecman nijemogao da ukloni Sadriju upravo zbog Antićevog protivljenja, pa se ovaj triobezuspešno trudio sve do kraja ’94. godine da se dočepa svega – svih centara moći udržavi Srbiji.

Ukratko, Kecman je uporno blokirao delovanje Antićevih bezobzirnihspecijalnih jedinica, posebno krvoločnih Crvenih Beretki koje su između ostalog

52

služile Antiću za ocrnjivanje generala Kecmana. Naime, kad god bi Beretke počinilekakav masakr, Antić je odmah plasirao, preko svojih stranih saveznika,kompromitujuće informacije po generala Kecmana. Prikačio bi mu zasluge za svakrvoprolića i u svim značajnim stranim medijima bi osvanjivale vesti kako jereinkarnacija Hitlera ponovo počinio kakav zločin. Antić je ovo činio sve do polovine’92. godine, kada je Kecman konačno uspeo da pridobije specijalnog izaslanika StejtDepartment-a za BiH, gospodina Vilijama Skota. Čak je i Skot gubio poverenje utako nepredvidivog i krajnje izopačenog čoveka kakav je bio Antić, pa je pristao daprekine kampanju protiv Kecmana u stranim medijima i pomogne mu da zauzdadelovanje Antićevih specijalaca. Međutim, i pored tih ustupaka generalu, Skot je idalje tesno srađivao sa Antićem baš zbog toga da bi obojicu držao, pa ne može se rećipod kontrolom, ali može da se kaže da je tako uspevao da ih ograniči.

Sadrija je svesrdno pomagao Antiću u njegovim namerama da uništi Kecmana,ne zato što je verovao Antiću, već da bi nakon toga mogao da se posveti uklanjanju iDragana Antića lično. Takođe, Antić je udovoljavao Sadrijinim nacionalističkimprohtevima jer je takva politika ujedno i njemu odgovarala. Inače, Sadrija je bio jedansvestran čovek, poreklom iz jedne uticajne porodice poličara koji su u gotovo pedesetgodina vladavine komunizma na ovim prostorima pobrali dosta značajnih funkcija,kako u samoj partiji, tako i u najznačajnijim javnim preduzećima. Milovan Sadrija jeodmah po diplomiranju na Ekonomskom fakultetu stupio na funkciju, i to ličnogsekretara predsednika upravnog odbora Elektro-privrede Srbije. Od te pozicije šetaose po upravnim odborima i Naftne industrije i Pošte Srbije, da bi u svojim poznimtridesetim već našao mesto i u upravnim organima same Komunističke Partije.Sadrije su bili poreklom iz Crne Gore, i imali su i muslimanske krvi, što su pakžestoko opovrgavali, naročito Milovan koji se kandidovao i na predsedničkimizborima.

Može se lako zamisliti koliko su rođačke veze u doba komunizma bileznačajne za bilo kakav pomak u karijeri, a kamoli za napredak u politici. MilovanSadrija je sa uspehom koristio sve uticajne rođake kako bi vremenom došao dopozicije glavnog savetnika generalnog sekretara KP-a. Posle raspada komunističkogsistema i dolaskom višestranačja, koristeći sav uticaj i političke veze koje je do tadalukavo gradio, Sadrija je oformio partiju u koju su svi poslušni bili dobrodošli.Milovan Sadrija, bar u početku, nije bio ekstremnih shvatanja kao većina uticajnihčlanova komiteta KP-a, pa je uspeo da pridobije i prigrli razne političke struje i opcijekoje su inače bile previše slabe da opstanu same. Zato je novoformirana SocijalističkaPartija Srbije postala najveća i najorganizovanija partija naslednica nekadašnjeKomunističke Partije.

Na prvim predsedničkim izborima organizovanim od uvođenja višestranačkogsistema, pobedu je lako odneo predsednik SPS-a Milovan Sadrija, a njegovom izborukumovala je još jedna bitna pretpostavka: demonstracije na Kosovu. Južna pokrajinaSrbije, sa blizu dva miliona Kosovskih Albanaca, bila je sistematično centralizovanaod strane manjinskog srpskog življa. Sva vlast i sva moć je decenijama unazad bilaisključivo vlasništo srpskih komunista koji su povlačili veliki novac iz prestonice zauspostavljanje tzv. ”propseritetne i samodovoljne pokrajine KiM”. Niti je Kosovoikada moglo samo da se izdržava, niti je pitanje Kosovskih Albanaca sistematski

53

rešavano. Kao rezultat jedne takve nakaradne politike, Kosovski Albanci su se samiorganizovali u ilegalne političke i terorističke pokrete, koji su svi zajedno rezultiralimasovnim demonstracijama krajem ’80-tih godina. Ova nesreća po jednu državu,došla je kao kec na desetku samom Sadriji koji je prvi prepoznao na čemu bi trebalograditi buduće delovanje novostvorenog SPS-a. Nacionalističkom retorikom idemagogijom, Sadrija je uspeo sebe da istakne kao ”prvog” branioca celovitostidržave Srbije i uopšte Federativne Republike Jugoslavije. Takav politički program jeglatko odneo pobedu na prvim predsedničkim izborima u republici Srbiji i Sadrija jeubrzo, kao što to i obično biva sa moćnim i inteligentnim ljudima, otišao predaleko sasvojim nacionalističkim postavkama.

Jedan takav eksces predsednika Sadrije bio je već pomenuti master plan zaisterivanje muslimanskog i hrvatskog življa sa prostora Republike Srpske. Kad smokod isterivanja, trebalo bi ovde pomenuti i hrvatskog predsednika Ante Novkovića,čoveka takođe maglovite biografije. Novković, uticajni član hrvatskog odseka KP-a,nametnuo se, slično njegovom srpskom kolegi, kao vođa Pokreta za nezavisnostdržave Hrvatske. Sukob između Novkovića i predsedništva KP-a počeo je jošpočetkom ’80-tih, što je rezultiralo višestrukim hapšenjima i brzim oslobađanjimasamog Novkovića. I sama KP više nije bila dovoljno kompaktna i odlučna da suzbijesve separatističke elemente koji su opstajali pod partijskom upravom. Ante Novkovićje obilato koristio sve slabosti i nejedinstvo u okviru KP-a, pa se ubrzo dočepao iapsolutne vlasti u samoj Hrvatskoj, doduše nezvanično u početku, ali sa uvođenjemvišestranačja, i on je lako odneo pobedu na predsedničkoj trci. Novković i Sadrija sumaltene zajedno donosili odluke koje se tiču pravaca u kome će se rat kretati i kolikoće dugo trajati, sa tom razlikom što je Novković imao i bezrezervnu podrškumeđunarodne zajednice. To je u praksi značilo da je Novković gotovo uvek uspevaoda dobije više od Sadrije koji je počev od ’92. godine poneo epitet glavnogneonaciste u stranim medijima. Vilijam Skot se, zbliživši se prethodno sa generalomKecmanom, svom snagom obrušio na samog predsednika Srbije, jer je naprostotrebalo izdefinisati jednog lošeg momka u svom tom metežu pod nazivom: ”Rat uBosni”.

General Kecman je zaista morao mudro i oprezno da postupa u tako složenimuslovima. Kada se konačno sastao sa Skotom, dobio je čvrsta uveravanja da on nećebiti taj koji će ispaštati kada se sav ovaj cirkus završi. Kecman je bio čovek koji jeuvek razmišljao o budućnosti i onome što se može desiti, jer da nije ne bi se nikadanašao na čelu vojske. Skot ga je na neko vreme sklonio iz medija, naročito onihstranih, pa je Kecman mogao da se posveti širenju svog političkog uticaja prekoopozicionih stranaka koje su se žestoko protivile režimu predsednika Sadrije.Opozicija je u Srbiji bila finansirana sa Zapada, i Kecman je unapred isprojektovaomogućnost da se jednog dana i sam kandiduje za mesto šefa države, jer bi mu tafunkcija donela sve, i imunitet, i vlast, i sigurnost za njegovu porodicu o kojoj ćemokasnije.

Da bi ga opozicija prihvatila morao je da ima tu famoznu ”stranu podršku”, a”prijateljstvo” sa Skotom uvelo ga je na političku scenu, i to na velika vrata. Sadrijaje bio prinuđen da hvali svog generala, kako ne bi rizikovao da se posumnja u vlastnad vojskom koju je on navodno imao, a opozicija je hvalila generala, naročito u

54

ilegalnim medijima, onima koje nije kontrolisao SPS, kao čoveka koji radi sve kakobi se ovaj nesrećni rat završio. Drugim rečima, Kecman je uvideo da ne može silomda se dočepa vlasti, ali da zato može postepeno to da učini na mala vrata, temeljnimgrađenjem svoje pozicije na jedan duži vremenski period. Kako Sadrija nije mogaosebi da priušti i javno opanjkava ”svog generala”, i kako je opoziciji trebao čovekširokih ovlašćenja poput Kecmana, naš general je mogao vrlo udobno da se smestinegde u sredini i čeka dalji razvoj situacije. Slušao je koliko je morao, i odbijao višenego što bi poslušao. Sa zaleđinom koju su počev od ’92. godine činili Vilijam Skot isrpska opozicija, kao i sa neprikosnovenim autoritetom u samoj vojsci, generalKecman je zaista uspeo da se izdigne daleko iznad običnog generalčića kakav biinače bio da rat nije počeo.

Sigurno da na terenu već nije sve bilo tako idealno. Antić je sve do pred krajrata obilato koristio svoje jedinice za pljačku, ubistva i proterivanje, sve zajednonajčešće nepotrebno, ne bi li poljuljao uticaj i zalaganje generala Kecmana zauspostavljanje konačnog mira na teritoriji BiH. Antićevo delovanje u Bosni praktičnoje značilo da je Kecman imao ukupno tri ozbiljna neprijatelja, bar što se tiče ovihdomaćih. Prvi je bio sam Antić, koga je Kecman stalno morao da prati i obuzdava, akako bi to uspeo vrlo često je posezao i za svojim Kobrama koje su dobijale nemiozadatak da pobiju svoju braću po oružju. Da se razumemo, i među vernim Kobramapostojalo je tvrdo jezgro koje se nije mirilo sa generalovim ”mekim” metodama imirnodopskim shvatanjima. Ovo jezgro bilo je okupljeno oko kapetana MališeLazarevića, krupnog i inteligentnog čoveka koji je u jednom trenutku umalo digao ipobunu protiv generala Kecmana, ali i o tome nešto kasnije. Sve u svemu, i poredmnogobrojnih problema, čak i u sopstvenim redovima, Kecman je ipak uspevao dazadrži taj preko potrebni autoritet nad svojim ljudima i tako vojsku vodi u pravcu ukome je on želeo. A ono što Kecman nikako nije želeo je nepotrebno prolivanje krvi,pa bila to srpska, muslimanska ili hrvatska krv. Odakle toliki osećaj časti i takvahumanost kod jednog beskrupuloznog čoveka kakav je bio Kecman, pitanje je na kojećemo pokušati da odgovorimo do kraja ove priče.

Drugi veliki neprijatelj bio je hrvatski predsednik Ante Novković. Novković jepoput Sadrije težio da sprovede svoja ekstremistička shvatanja i bio je vrlobezobziran tokom samog rata. Njegove jedinice su vrlo često dobijale naredbu nesamo da proteraju Srbe i Muslimane sa određenog prostora, već i da što više njihpobiju. Novković je širio teror gde god bi se njegove sluge pojavile i Kecman jenaprosto morao značajno da proširi brojnost i delovanje svojih Kobri. Da Kobri nijebilo, Antićevi i Novkovićevi ljudi pobili bi na hiljade nedužnih civila, i ta činjenica jena kraju dovela i do pada samog generala. Mir jednostavno nikome od vladajućihelita nije odgovarao, a nije naročito prijao ni specijalnom izaslaniku Skotu. Svima jetrebalo što više krvi i težili su za što žešćim sukobima, iako su zvanično u medijimapropagirali mir. Skot je, recimo, u početku mislio da će mu više odgovarati čovekčvršćih uverenja poput Kecmana od tamo nekog krvopije Antića, da bi ubrzo uvideoda se prevario. Kecman je uporno odbijao Skotove predloge da se određena teritorijazauzme silom kako bi Srbi dobili prednost u odnosu na svoje suparnike, jer je vrlodobro znao da sila nosi žrtve, a žrtve će Skot iskoristiti za svoje izopačene kampanje.Kecman i Skot jesu sarađivali po mnogim pitanjima, ali ubijanje nije bilo jedno od

55

njih, pa se Skot svom silinom obrušio na Srbe i proglasio ih lošim momcima, mada bise ovo verovatno desilo i bez Kecmanove neposlušnosti – kao što smo već rekli biloje potrebno imati podelu na dobre i loše momke, kako bi inače ljudi progutalipostojanje višegodišnjeg rata na pragu 21.veka, i to u jednoj naprednoj i civilizovanoj”evropskoj” državi.

Treći neprijatelj bio je do sada nepomenuti Alija Mula Omerović, vođamuslimanske zajednice u BiH. Mula Omerović je kao i Novković, godinama unazadpripremao teren za eventualne sukobe na ovim prostorima, i gradio je lobi lukavo usamom centru odlučivanja u Stejt Department-u. Naime, islamska zajednica ne samoiz BiH, već i iz bogatih naftaških zemalja poput Saudijske Arabije, Iraka, Kuvajta,davala je bogate priloge američkim agencijama zaduženim za politička lobiranja kakobi pridobila pristalice za stvaranje muslimanske države duboko na evropskom tlu.Mula Omerović je sebe postavio na čelo jednog velikog projekta pod nazivom”Muslimanska Bosna”, iako je u Bosni živelo i mnogo Srba i Hrvata. Da budemoprecizni, bilo je oko 40 % Muslimana, 30% Srba i oko 15% Hrvata, a ostalih 15%činili su Romi, Turci, i ostale manjine. Sa takvom demografskom kartom, postajejasno još u početku zašto vladavina samo jednog naroda naprosto nije moguća. Takvahomogena nacionalna karta stavila bi u zapećak više od polovine bosanskognemuslimanskog stanovništva, što je po definiciji teror i nacizam.

Ukratko, Mula Omerović imao je zadatak da vojno inferiorni muslimanskiživalj proglasi žrtvama jačih i bolje naoružanih Srba. Mula Omerović je organizovaojednu sveobuhvatnu kampanju u stranim medijima koja je za posledicu imalaanatemisanje Srba, kao i srpske vojne i političke elite. Specijalni izaslanik VilijamSkot trebalo je samo da zažmuri na jedno oko, i plan se sprovodio kao podmazan.Čak je Alija Mula Omerović išao toliko daleko da je vrlo često bombardovao isopstveno stanovništvo, kako bi dobio odličnu priliku da optuži Srbe. Jedan takavnapad uključivao je i bombardovanje gradske pijace u sred pijačnog dana. Bilo je nadesetine žrtava i svi su mahom bili Muslimani. Srbi su, naravno, poneli svu krivicu,za sve te nedužne starce, žene i decu koji su tog dana poginuli od teške ruke svojihsunarodnika.

Dakle, da sumiramo: srpskoj, hrvatskoj i muslimanskoj vladajućoj elitiodgovarali su žestoki sukobi kako bi na krilima nacionalne mržnje uspevali daojačaju i održavaju svoju poziciju. Stranim ambasadorima, šefovima država ispecijalnim izaslanicima takođe je prijao sukob, jer se u takvim uslovima lako moglomanipulisati kako trgovinom oružja, tako i zemljištem, prirodnim bogatstvima idobro stojećim industrijama. Jedan jedini čovek koji je odbijao da bespogovornosluži raznim interesnim grupama i tzv. dobročiniteljima bio je general Kecman. Da lije to značilo da je u suštini bio ”dobar čovek”? To pitanje ostavljamo filozofima, nasinteresuju prvenstveno činjenice i dela, a zaključak je posle relativno lako izvesti.

Rekli smo da su prve godine rata ostale generalu u jednom živom sećanju, štoje i razumljivo, ali ta sećanja, iako su nastajala u tako mračnim uslovima, nose i jednupozitivnu obojenost, nose radost, svojevrsno ispunjenje, i novinu. To je tačno izprostog razloga jer je to bilo vreme promena, a promena je skoro uvek dobra; iuspona pre svega. Nekadašnji čobanin sa šumadijskih proplanaka dospeo je do mestasa koga se pregovara sa najjačim domaćim i svetskim liderima, do pozicije koja

56

odlučuje o sudbini miliona ljudi. Sva ta dinamika dešavanja, ludilo i haos koje je ratiznedrio, sve to je prijalo Ratomiru Kecmanu i nadimalo mu pluća. To je ono što jeon želeo, priliku da pokaže i dokaže da on nije samo običan prevrtljivac i lažljivackoji je čitavog života jurio činove, već da je, pre svega, jedan sposoban čovek, jedanod onih koji zaslužuju mesto u istoriji. Zato je on čitav spektar promena oberučkeprihvatio, i to sa širokim osmehom na licu. Valjda u životu svakog čoveka postoji tajjedan period, makar i vrlo kratak, kada kažeš sebi: e, zato sam rođen. Možda kasnijeuvidiš da si se prevario, ali bitan je taj trenutak, kada je ta misao prošla kroz glavu,jer si uspeo makar na kratko da sebe izdefinišeš. Kada je euforija prošla, Kecman jeneminovno morao da se suoči i sa posledicama onog istog ludila i haosa koji mu jenekad prijao. Odgovornost za učinjeno sustiže svakoga, bez izuzetka, i to nije samohrišćansko moralisanje, već jedna čini se isključivo za ljudski rod rezervisana kob.

* *

General se iz tih prvih dana, gde nije uspeo da se usredsredi na neku konkretnuosobu ili događaj, već gde mu se sve nekako mešalo i ispreplitalo, ponovo vratio uČemernik. Tok njegovih misli prekinulo je krvavo lice pukovnika Veselina Simovića,vođe njegovih Kobri. Jedva se živ vratio iz opasnog izviđanja po Čemerniku, gde jeizgubio i dvojicu svojih najboljih ljudi. Njegov pogled se susreo sa generalovim itako su nemo buljili jedan u drugog nekoliko trenutaka.

― Čupavo, pukovniče?― Čupavije nego što sam mislio. Bitno je da sam doneo film.― Žrtve?― Dvojica, generale. Najbolji momci.― Oduži se porodicama. Ako neće odma’ da prihvate novac, otvori im račun

na Kipru, znaš već proceduru.― Znam. Postaraću se ja za to.― Ti, jel’ si dobro? Neka značajna rana?― Metak mi okrznuo slepoočnicu. To i još par ”ogrebotina”, ništa strašno.― Na vas se baš zapucalo, a? Kako si se iščupo?― Momci su ostali da me pokrivaju. Ako je za neku utehu, jebali su im mater

njihovu.― Sjajne ljude gubimo, moj pukovniče. Sjajne ljude.― Situacija je krajnje ozbiljna. Videćete na filmu kakvo sve naoružanje imaju,

i to stiže direktno iz Amerike preko jedne evropske humanitarne organizacije.Zamislite.

― Ma više me ništa ne iznenađuje.― Spremaju nešto veliko, generale. A žrtava je mnogo. Snimio sam jedno

streljanje, sve to rade tako proračunato. Iz usta jednog muslidže oficira načuo sam dasu već pobili blizu dve hiljade ljudi.

Generalu Kecmanu su se nesvesno zatresla ramena. Bilo je ubijanja i ranije,svakako, ali dve hiljade za nešto manje od nedelju dana, to je već bilo previše. Inače,do kraja ’94. godine, po zvaničnim vojnim procenama, bilo je oko hiljadu i pouniformisanih, i nešto preko deset hiljada civilnih žrtava srpske nacionalnosti.

57

Skotovi medijski plaćenici uporno su prenaduvavali broj žrtava rata, pa su se umedijima često spominjale i cifre od dvesta pedeset do trista hiljada mrtvih. Iako nikopouzdano ne bi mogao da kaže tačan broj žrtava, procenjuje se da je bilo oko pedesethiljada sveukupno, na svim zaraćenim stranama. Zato je ovoliki broj mrtvih zaistapotresao Kecmana, pogotovo što je toliko ljudi izginulo u vrlo kratkom vremenskomperiodu.

― Moramo nešto da uradimo, generale. Ako ovi ovako nastave, pobiće sveSrbe na području Čemernika, bez obzira na pol i starost.

― Rešili su da nas debelo isprovociraju. Posle onih propalih pregovora,izgleda da se i njima smučila ova pat pozicija. I da, u pravu si Veselin., nastaviće onida ubijaju, sve dok mi ne reagujemo.

― Šta onda čekamo, generale?― Šta čekamo? Znaš li ti, pukovniče, da ako ih sada napadnemo, dajemo im

izgovor da nas počiste sa ovih prostora. Isteraće ne samo vojsku, već i sav srpskiživalj iz Bosne, a to je nekoliko stotina hiljada izbeglica.

― Znam, generale. Ali to će se verovatno desiti i bez naše intervencije, samoje pitanje vremena.

― Tačno. A tačno je i da će nas dvojicu progoniti kao kerove. I mi gubimo sveako napadnemo.

― Imam nešto specijalno pripremljeno za vas, generale. ’Ajmo u šator zarazvijanje filmova da vam nešto pokažem.

Pukovnik je poveo generala do ”crnog šatora”, kako su popularno nazivališator za razvijanje filmova i tamo je nadležnom oficiru dao malu crnu traku. Ovaj jeposle petnaestak minuta uspeo da razvije sliku i odnese je do generala koji je umeđuvremenu neobavezno ćaskao sa svojim pukovnikom. Tako je to u ratu, i unajtežim okolnostima valja pričati o glupostima kako bi se sačuvao razum.

General je najpre netremice, a zatim i sa nekim sjajem u očima posmatraosliku. Ubrzo se i smešak pojavio na njegovom ozarenom licu i iskreno oduševljenjeobuzimalo je čitavo generalovo telo.

― Pa da li je moguće?! Ona lično! Ovo može biti naša karta za sigurnubudućnost, pukovniče.

― Tako sam i ja razmišljao, generale.― S tim što ćemo teško nekog ubediti u verodostojnost ove slike. Sada prosto

nije pravi trenutak za njeno objavljivanje.― Zašto? Sigurno postoje neki koliko-toliko nezavisni mediji tamo negde koji

bi ovako nešto jedva dočekali.― Da, ali su oni najvažniji trenutno fokusirani na žrtve i holivudske ”ratne

spektakle”, nikako na priču o korupciji u samom vrhu Stejt Department-a.― Šta ćemo onda sa snimkom? Da ga prosto bacimo?― Ostaće kod tebe, moj Veseline. Za njega znamo samo nas dvojica i ovaj

stariji vodnik što je razvio sliku, a on je čovek od poverenja. Čak i da je neštopovezao, ko bi se setio njega da ispituje.

― Znači, da je čuvam sve dok nam stvarno ne gori pod nogama.― Sve dok meni ne gori pod nogama. Ti si od ovog trenutka otpušten iz vojske

i nećeš biti deo ”Operacije Čemernik”.

58

― Šta? Uz svo dužno poštovanje, generale, ja ne mogu da ostavim svoje ljudena cedilu pred ovako opasnom operacijom. Potrebno je planiranje, treba detaljnoizviditi teren...

― Uz svo dužno poštovanje prema vama, pukovniče, imamo mi dovoljnosposobnih ljudi da organizuju čak i malo složeniju operaciju, kao što je ova. Poredtoga, vi ste nam ostavili odlično obučene i uigrane ljude, ne bi trebalo da bude previšeteško.

― Znači, snimak je postao prioritet.― Tako nekako, pukovniče. Kada ovo veliko sranje bude gotovo, a biće

gotovo kad tad, potrebni ste mi na slobodi, sa ovim snimkom na sigurnom. Da li merazumete?

― Savršeno, generale.― Idi kući, Veseline. Budi malo sa familijom, igraj se sa decom, spavaj sa

ženom što više možeš.Pukovnik Simović se blago nasmejao na ovu poslednju generalovu opasku.

Vrlo brzo mu je postalo jasno da nema svrhe ubeđivati generala u suprotno. Plan se unjegovoj glavi već razvio i to je Simović odlično razumeo.

― Uživaj malo u životu za promenu pukovniče. Doći će dan kada ću te pozvatii tražiti od tebe da izvršiš jedan zadatak. Znaš ono kao u filmovima, kad neko dugujeuslugu tamo nekom moćniku, pa mu ovaj kaže: ”taj dan možda nikad ne dođe, ali akodođe, moraćeš to da mi učiniš”. Tako ja tebi kažem – možda te nazovem, a možda ine. U svakom slučaju, ako mi zatrebaš, očekujem da se odazoveš.

― Imate moju reč, generale. Za vas i život ako treba.― Sad smo u ratu, lakše je dati život u ovakvim okolnostima nego kad

započneš normalan život. Igraćeš se sa decom, hladno pivce na stolu, bašta, sunce,žena te grli, a onda nazovem ja i kažem: treba mi usluga. Neće da bude tako lakorizikovati sve zbog želje jednog starca.

― Da nije bilo vas, ne bi bilo ni te bašte. Šta je moj pišljivi život naspram rajakoji ste mi vi omogućili?

― Naravno da ti verujem, pukovniče. Evo ti ovaj papirić. To je moj lični računu Švajcarskoj, a na poleđini je lozinka. Pokupi novac i nastani se negde na Zapadu,izaberi manju zemlju. Ja ću da izbrišem tvoj dosije, biće kao da nikad nisi bio uvojsci, a kamoli šef Kobri. Kontaktiraću čoveka, on će da ti sredi dokumenta sakojima ćeš ubuduće da se krećeš. Dobićeš i nov pasoš. To bi bilo sve, pukovniče.Mir-no!!!

Simović se skupio u stav mirno i čekao da ga general otpozdravi. Znao je da ćeovo da bude poslednje što će da čuje od svog generala. Neće tu biti zagrljaja,nekakvih suza ili suvišnih reči. To je bilo sve, i to je označavalo kraj. General jetakođe stao u stav mirno i otpozdravio pukovnika, da bi se potom brzo okrenuo iudaljio. Pukovnik je ostao na mestu gde je stajao i sa osećajem tuge pratio čovekakoji se kretao u suprotnom pravcu.

Čim je stigao u svoj šator, general se stropoštao u stolicu i izabrao jednu tačkuna koju će se fokusirati. General od pre dvanaest godina, i ovaj trenutno u Hagu,imali su mnogo zajedničkog što se tiče tog konkretnog minuta. Onaj u šatoru jesterazmišljao o budućnosti, ali je takođe shvatio da se biži kraj njegovoj vlasti, a ovaj u

59

Hagu je i živeo sam kraj. Tonuli su obojica u beskrajni vrtlog sećanja i gledali smrtširoko otvorenih očiju. Izvesnost svakog kraja je čini se očekivana, pa opet gde naćidovoljno opravdanja, snage i hrabrosti za prihvatanje nečeg tako definitivnog,isključivog, posebno kada se radi o tzv. ”velikim ljudima”, koji su već zarobljeni usvojim megalomasnkim idejama o sopstvenoj ulozi u svetu?!

Bačeni u ponor sudbine, obojica su piljila u tu jednu crnu tačku koja je krilasvu dubinu učinjenog i onog neminovnog što tek dolazi. Strah je bio osnov njihovognemira, no osećanje se mešalo i množilo sa strastima, besom, ubilačkom željom, paopet sa strahovima druge vrste, kajanjem, melanholijom, nostalgijom, i sve to nakraju postajalo je užasno složeno i nerazumljivo za ovu dvojicu generala koji su sveto morali da osećaju. Snaga života je u jednom velikom naletu tekla žilama i težila dase izrazi što složenije i potpunije. Unutrašnji krik, suze, ekstrem svega što se možeosetiti, lomili su jednog čoveka u različitim vremenskim razdobljima, i terali na izlazma kakve vrste – terali su ga na akciju.

60

GLAVA PETA

Bio sam načisto sjeban te večeri. Sve mi se bre nekako nakupilo: i Mamlazovakenjanja, i jurnjava, i sva ta nebulozna pravila, ma šta mi sve nije smetalo. Jebem ti japoso koji ne pruža ništa sem love, i ma kako to zvučalo, tačno je, verujte mi.Verovatno je i prvi zadatak kinte kao kinte da omogući čoveku neki relativan osećajslobode, a kada to izostane, kao u našem slučaju, onda nema ničega, sve je šuplje,besmisleno, nedovoljno. E, baš sa tim osećajem nedovoljnosti uputio sam se u”Podzemlje”. Rešio sam da se narokam te večeri, pa makar me Mamlaz slomio kopičku. Znao sam da ja moram da budem taj koji će da prelomi situaciju, jer ja sam biotaj koji nas je i uvukao u sve ovo. Dekson to sigurno neće, pošto je on i inače imaopomalo nezainteresovan stav prema svemu, pa što bi ova naša situacija bila izuzetak;Adem je naprosto previše glup, a Č je živeo u sopstvenom svetu iz koga ga ni bombene bi probudile.

Ušao sam u prizemlje i nisam se javio apsolutno nikom, a ovi su valjdaprovalili da sam nadrkan, pa me nisu ni čačkali. Seo sam u ćošak i naručio flašu”Čivasa”, kao i punu čašu leda. Morao sam da se naližem i to ne samo zbog posla iMikija, već i zbog onih krajnje ličnih stvari. Emotivno sam totalno bio rastrzan, jernije bilo nikakvog oslonca na koga bi te zalutale emocije mogle da se prikače. Ni skevom nisam bogzna koje razgovore vodio, kao da smo u poslednje vreme nekakonaučili da se trpimo, ali ne i da se razumemo. Uglavnom smo bili O.K., nismo senešto džapali i taj neki mir u kući koji smo uspostavili težili smo da održavamo.Rešila je da se ne upliće previše u ono što radim, što je za mene iskreno predstavljaloiznenađenje, pa i ja nisam imao kud do da spustim loptu. Sav taj odnos je naravno biona staklenim nogama, a i cena međusobnog podnošenja bila je visoka, pošto smoprestali da pričamo o onim ”jakim” temama koje su uključivale prošlost, fakultet,budućnost, ljubav. Videlo se da prisnost nedostaje i meni i njoj, al’ pošto nisam znaokako s njom više da razgovaram, prihvatio sam tu ”zamenu”, šta god to bilo.

Izduvao sam pola flaše i već su misli počele da mi se mrače. U Podzemlju jeionako vladao polumrak, pa se i moje raspoloženje ubrzo lepo utopilo u atmosferu.Dugo sam sedeo sam. Razmišljao sam o svemu i u glavi pravio razne scenarije onogašto ću da saspem Mikiju i Mamlazu u lice. Što sam više alkohola sipao u sebe, to sumi muda više rasla. Čvrsto sam u svom pijanstvu rešio da im se najebem mame, i daim tražim mnogo veće privilegije od ovih koje trenutno imamo. Kao prvo, hteodozvolu da šetam ribu po mom izboru, dozvolu da izlazim gde ja hoću i odobrenje dase nakokam gde ja to želim. Ma pun mi je bio kurac i fufica i ovog prizemlja.

Kao za inat, Mikija i Mamlaza nigde nije bilo. Verovatno su odrađivali neke odsvojih ”tajnih” operacija, o kojima mi nismo imali pojma. Sedeo sam dva sata kaodebil, i bivalo mi je pomalo dosadno. Počeo sam da snimam po Podzemlju i tražimnešto vredno gledanja. Nisam našao ništa u prvom pokušaju, a onda sam skrenuopogled ka šanku i video dve solidne ribe kako se glupiraju i ispijaju tekilu. Ne znamzašto sam se fiksirao na te dve, valjda iz dosade, nemam pojma. One na mene nisuobraćale pažnju sve dok nisam rekao konobaru da ih časti jednom turom. Tada su se

61

okrenule ka meni i nazdravile sa mnom, da bi odmah zatim počele da se cerekaju kaoblesave, očigledno ih je drmao alkohol. Prišao sam im vrlo brzo i pozvao ih za svojsto. Nećkale su se malo, ali kad su videle da je flaša tekile već stavljena za moj sto,brzo su se odobrovoljile.

Muzika je bila zaglušujuća, pa sam rekao konobaru da je utiša kako bi mogaoda razgovaram sa gošćama. Svo troje smo bili pripiti i pomalo preplitali jezikom.

― Ja sam Nebojša ― namerno sam rekao ime, a ne prezime po kome su meznali u kraju.

― Ja sam Milena.― Kaća, drago mi je.Milena mi se nije dopala. Bila je plava i užasno mršava, definitivno ne moj tip,

dok je Kaća bila sasvim O.K. Imala je kratku crnu kosu, mali nos i onako seksinapućene usne. Nije imala neke sise, al’ zato jeste noge, i to ne one mršuljave, negooblih butina i jakih listova. Kao i većina, voleo sam žene s oblinama. Pričali smonekih pola sata, tj. mahom nas je ona Milena smarala nekim glupostima, dok je Kaćastalno gledala u stranu i nervozno meškoljila na stolici. Očigledno nije uživala u momdruštvu i htela je neko zezanje. Nije više imala volju ni za pićem, tako da sam moraonešto da preduzmem.

― E, ’ajmo da se vozamo po gradu, da obiđemo malo lokale, a? Možda jenegde dobro.

Kaća je automatski pristala, a Milena nije imala kud. Sviđao sam se toj Mileni ihtela je još malo da me muva. Ubrzo smo pošli ”službenim” audijem A4, stariji tip,koji smo Dekson i ja koristili za posao. Kaća je našla neki disk, pustila muziku iizbacila noge kroz prozor. Dopao mi se i način na koji se ona opuštala, kao i činjenicada zaista nije mnogo govorila, što je, priznaćete, retkost. Vozikali smo se bulevarom,pa smo kasnije svratili i do Durlana. Za one koji ne znaju, Durlanci su Niškiekvivalent Dorćolaca, bar su tako popularno predstavljeni. U svaki lokal bi svratili napo pola sata ili manje, čisto koliko da popijemo piće, i na Kaćino insistiranje napustilibi ga i krenuli dalje. Sve mi se više dopadala ta cura, bilo je neke energičnosti i duhau njoj. Jednom rečju, predstavljala je suprotnost mom raspoloženju i karakteru, valjdame je zato i privukla. Došlo je i četri sata, a Kaća je još uvek bila za akciju. Daljemlutanju se žestoko usprotivila Milena koja je želela kući, i morali smo da joj uslišimoželju. Uopšte ne znam kako su se njih dve družile, ta Milena je jedva čekala prilikuda kaže nešto glupo ili polupametno, za razliku od Kaće kojoj je sve izgleda bilozanimljivije od pukog razgovora.

Vratili smo se na bulevar i krenuli ka Mileninom stanu, da bi nas ubrzozaustavila murija. Ja sam već bio vidno pripit i nije bilo šanse da ih isfoliram.

― Molim vas izađite iz auta, gospodine.― Neću brate, pijan sam, to je očigledno.― Moraćete da izađete i duvate u aparat, da vidimo koliko pijani.― Izvini, brate, ali odmah ću da ti kažem. Flašu viskija pijan, eto toliko.― Još jednom ću da vas zamolim da izađete.Tu je proradilo sve, i bes, i alkohol, i onaj moj stari prezir prema uniformi.

Izašao sam iz kola, na pandurovu veliku žalost.

62

― Slušaje bre ti, džukelo. Šta hoćeš ti, koji si ti kurac da me izvlačiš iz auta?!Hoćeš da ti jebem mater, šta?!!

Pandur i njegov kolega se uhvatiše za pištolje, s tim što sam ih ja preduhitrio zadobrih pola sekunde.

― Dole ruke bre, kerovi!!! Odma’ za utoke, a?! Da nećete i da me izrešetateovde, za glupost jednu običnu?! Dobar naslov za novine: ”Ubijen zbog pijanevožnje”. Kladim se i da bi se izvukli s ukorom. E pa nećemo tako kerovi. Kao prvo,naći ću vas! Za dvadeset četiri časa znaću gde živite, gde vam deca idu u školu, gdeklopate, kog jebete sa strane, sve! I znate šta ću posle da uradim? Vaši klinci će svakidan da dobijaju batine, vašu familiju će svakodnevno da uznemiravaju, a i ženu i onusa strane ću lično da vam karam, kako ne biste zaboravili s kim imate posla! Ako nito ne upali, upamtite kalibar moje utoke, vadiće vam ga iz čela. Možda vam zatrebakad stanete pred Svevišnjeg.

Kerovi su se smrzli i piljili u cev moje pucaljke. Inače, bio sam dosta pijan, pase ne sećam svih detalja, ali sam prilično siguran da je pištolj bio prazan. Kao što većrekoh, priča je bitna i morao si da zvučiš i izgledaš ubedljivo.

― Ja sad idem, a vi ako ste pametni, zaboravićete da ste me uopšte videli, akamoli usudili da me zaustavite! Čuvajte tu svoju platicu i ne kurčite se pred svakim,možda naiđete i na budalu, nikad se ne zna.

Vratio sam se nonšalantno u auto i odvezao dalje, dok su murjanci gledali zanama kao skamenjeni. Dekson je često voleo da kaže kako imam talenat da ubedimčoveka u sve što mi padne na pamet, i da to nije znao ranije, pre nego što smo počelida se bavimo gangsterizmom. Devojke su me gledale širom otvorenih očiju, i samezabezeknute malopređašnjim događajem. Inače, tada me je, bar mi se tako čini, Kaćaprvi put zaista i pogledala. Do tada me je samo konstatovala, ali ne i registrovalakako treba. Sigurno su pretpostavljale da baš i nisam neko nevinašce, međutim, ovoje zaista bio šok, posebno za Milenu koja je uveliko počela da drhti. Ćutali smo skorosve vreme, samo je Milena davala kratka uputstva gde treba da skrenem i kad dastanem. Izašla je iz auta i kratko pozdravila sa mnom, a zatim je šapnula nešto Kaćina uvo i nestala u mraku između zgrada.

― Šta ti je rekla, da ideš pravo kući i zaboraviš da postojim?― Tako nešto. Možda je i u pravu.― Verovatno jeste. Pa ništa, pričaj kuda.― Samo ti vozi i ništa se ne sekiraj.Priznajem da me je njen poslednji predlog iznenadio. Ono kurčenje pred

pandurima ne verujem da bi upalilo kod mnogo riba, iako je činjenica da mnoge vole”opasne momke”. Ova moja predstava je zaista bila preterivanje, a saznaćete kasnije izašto sam bio toliko osetljiv na uniforme. Jebiga, još plus malo viskija, malo lošegraspoloženja, i eto ti.

Vozikali smo se kroz grad, pa dobrih pola sata, a da nismo izgovorili ni reč.Muzika je išla tiho, ja sam vozio polako i delovalo je kao da imamo sve vreme ovogasveta. Jednom rečju, opušteno brate! Ona je prekinula tišinu.

― Znaš, razmišljala sam da li da mi postaneš momak ili ne.― Ha-ha. Zezaš me?― Mrtva sam ozbiljna.

63

― I, šta si rešila?― Pa što da ne, samo nisam sigurna da imaš dovoljno onoga što meni treba.

Priznajem, vidi se da imaš karakter, samo ne znam koliko toga ima još u tebi.― Drugim rečima, pitaš se dal’ imam dovoljno čvrsta muda da te ispratim u

prohtevima.― Ne samo to. Treba tu malo i strpljenja, ipak sam ja žensko.― A odakle ti ideja da meni treba riba, i da ćeš baš ti da budeš ta riba.― Koga ja kresnem, taj se uvek vraća po još.― Opa, baš si samouverena. Nego, odakle ja da znam da ti nisi neka kučka, pa

si dobra u krevetu jer te prosto pregazila gomila debila.― Ja pažljivo biram s kim se krešem. Nevina nisam, ako me to pitaš, i neću da

ti kažem koliko ih je bilo, to je moja stvar. Niti mene zanima tvoja prošlost.― Samo sam te pitao da nisi možda kurvetina. Ne mogu ja da šetam svakog.― Je li bre, ti misliš da ću ja tebi mnogo da titram jajca, šta? Ti si neki frajer,

ne razumem?! I da jesam kurvetina, šta tebe boli kurac!― E, zajebi me s tim forama, nisam raspoložen za prepucavanje.Usledila je ponovo tišina. Videlo joj se na licu da je bila iznervirana mojim

komentarima, koji su priznajem bili debilni. A onda sam iznenadio samog sebenarednom rečenicom:

― Pa dobro, ja hoću da mi budeš riba. Da li si i ti spremna mene da ispratiš,nisam ni ja baš neki jebivetar?

― Opet se kurčiš.― Samo kažem.― Pa ’ajde onda. Probaćemo. A sad me vozi kući, spava mi se.― Kako ti kažeš.I tako se mi smuvasmo, brzo, kratko i efikasno. Nije bilo ni poljupca, ni dugih

razgovora. Malo je sve to bilo i komično, a mislim da ni ona ni ja nismo čitavusituaciju shvatali ozbiljno. Kao zajedno smo, i to je to. Kresnućemo se par puta, pa zadalje videćemo.

*

Sutradan, pošto sam bio nedostupan dobrih osam sati, Mamlaz je načistopoludeo. Upao mi je u sobu i polio me flašom ledene vode – đubre. To mu nije bioprvi put, bilo je normalno očekivati da će Mamlaz nešto slično da uradi. Takođe, biloje očekivano da se ja povinujem i stanem mirno pred Mamlazom. To se već nijedesilo ovoga puta. Zgrabio sam pištolj i uperio ga u Mamlaza. Bio sam mokar, besani mamuran, idealna kombinacija za ubiti nekoga. Mamlaz se nije ni pomerio, niti muse na licu čitala neka emocija. Kao da mu je bilo savršeno svejedno da li ću ja dapucam ili neću, a i ko zna koliko su ga puta već nišanili u životu.

― Slušaj me sad dobro. Nema više upadanja u moj stan bez kucanja, nemabatina, nema više tvojih sranja ako zakasnim. Ti si nam šef, i ja to poštujem, ali nećubre više da budem rob tebi i Mikiju. Ako to znači metak u čelo, evo ti pištolj i pucajodma’. Ja da izigravam majmuna ceo život ne mogu, žao mi je.

64

Stavio sam Mamlazu svoj pištolj u ruke i odmakao se par koraka od njega.Čekao sam njegovu reakciju i stajao smireno, nipošto nisam hteo da on sazna kolikosam zapravo bio uzbuđen.

― Znači, rešio si da pokažeš muda mali, a? Pa dobro, bilo je i vreme. IznesiMikiju svoje zahteve, i ja sam samo sluga. Uglavnom, budeš li još jednom uperiopištolj u mene, izrešetaću te.

― Razumeo. A sad me pusti da odspavam još malo, odro sam se sinoć.Mamlaz kao da je tek sad video koliko sam zapravo ozbiljan. Pogledao me je

onako poluizgubljeno i izašao iz stana. Inače, taj stan smo koristili za seks ieventualno neke poslove koje bi organizovali, a ponekad, iako ne toliko često, i zatrežnjenje. Vratio sam se u krevet, međutim, nisam mogao da zaspim. Bio samrazumljivo strašno uzbuđen ovim mojim nastupom pred Mamlazom, kao i onimsinoćnim pred murijom. Činilo mi se da su stvari konačno krenule sa neke tačke kojanas je gušila, i sada sam osećao kao da nema granica mom protivljenju svemu, nesamo Mikiju i Mamlazu. Ceo svet odjednom nije valjao, ne znam kako to drugačijeda objasnim. Rešio sam da menjam sve, sebe, prijatelje, posao, a zašto to takoodjednom i iznenada, nemam pojma. Nešto je urlalo u meni i nisam imao kud do dastanem i porazgovaram sa tim glasom u sebi.

Prevrtao sam se jedno pola sata, bezuspešno pokušavajući da zaspim. Ustaosam i krenuo da se ispovraćam. Najveći krivac za mučninu svakako je bio alkohol, stim što je i svo to uzbuđenje imalo velikog udela. Previše je toga vrvelo u meni, pa jevaljda i telo na sve to reagovalo. Bilo mi je lakše kada sam izašao iz WC-a, brzo samse obukao i krenuo da nađem momke. Pretpostavljao sam da je Miki već saznao zaonu epizodu sa Mamlazom, i bila mi je potrebna podrška i ostalih kako bi uspeli daistrajemo. Stupali smo u štrajk, pa mi je sve bilo pomalo smešno. Znate ono, igramose mafijaša, a ovamo kao štrajkujemo jer smo nezadovoljni gazdinim tretmanom.Bilo kako bilo, tako više nije moglo, i znao sam da moramo čvrsto da stegnemo mudai držimo zajedno kako bi nešto izdejstvovali.

Deksona sam našao brzo, sedeo je ”Pod lipom”, a ovu dvojicu sam jedvanahvatao u jednoj bašti u centru. Bio je avgust mesec i napolju je bilo užasno vruće.Pošto sam ih skupio, krenuli smo u jednu kafanicu pored Nišave gde smo mirnomogli da razgovaramo, a da nas reka ujedno rashlađuje. Momci su bili raspoloženi ilupali gluposti, samo sam ja izigravao smrknutog baksuza i stalno gledao u zemlju.Sva trojica su me pitala šta mi je, a ja sam kratko odgovarao: kasnije. Doduše, oni suveć i navikli na moje tmurno raspoloženje u poslednje vreme, pa ih ni ovo danas nijemnogo iznenadilo. Seli smo u baštu kafanice i naručili po hladno pivo. Adem višenije mogao da izdrži:

― Alo bre, koji je tebi kurac u zadnje vreme?― Imamo mali problem ― odgovorio sam, pa sam ispričao i moj razgovor sa

Mamlazom. Najpre nisu mogli da veruju sopstvenim ušima, da bi posle krenuli dabrbljaju i naglas komentarišu moj potez.

― Jebote, ne mogu da verujem šta si ti sad uradio.― Kakav si ti idi–jot.― Najebali smo ko žuti, garantovano.

65

Pustio sam ih da pričaju kako bi lakše svarili tu informaciju. A onda je Deksonpostavio dobro pitanje:

― I šta sad, idemo do kraja il’ se bacamo na kolena i molimo za milost?― O tome sam i hteo da pričamo. ’Ajde bre da konačno pokažemo zube, i

tražimo bre neke privilegije. Treba da gledamo gde izlazimo, gde jedemo, kogajebemo, šta i koliko pijemo, s kim pričamo... Ma nek se nosi sve u pizdu materinu,dokle bre?! Koji će nam kurac i lova kad nemamo gde da je trošimo, a i poso mi seskurčio da vam kažem iskreno. Jurcamo po gradu ko gluve kučke, visimo pobankama, hvatamo klince, bijemo narkomane...

― Pa i to je bolje od duvanja loše vutre po parku ― ubacio se Č, i bio je stoposto u pravu.

― Ma sve ja to razumem. Al’ ’ajde kaži, dal’ ti se nije smučio ovakav život saMamlazom koji nam stalno diše za vrat? Ako je vama sve O.K., ja ću da podvijemrep i nastavljamo po starom.

Ćutali su sva trojica dok se Dekson ponovo nije javio.― Nije pitanje da li nam treba više slobode, nego kako to da izdejstvujemo,

razumeš? Sad će Mamlaz da prenese Mikiju šta si reko, al’ to je to. Opet je Miki taj skim treba da se priča, a njega zanima samo kinta, boli njega kurac šta mi mislimo.

― U pravu si dvesta posto. Miki je taj koji vodi glavnu reč i mi moramo njegada ubedimo da se ne zezamo. Treba da nas uzme za ozbiljno.

― A kako, majke ti? Dođemo kod njega, i kažemo: Miki, znaš šta, mi hoćemoda idemo gde nam se digne, boli nas kurac i za tebe i za Mamlaza, nećemo više davas slušamo. Šta misliš šta će on na to da nam kaže?

Dekson je ponovo pogodio središte problema, i tada sam i ja uvideo da od toganema ništa. A zatim se ponovo javila ona ideja koja mi se vrzmala po glavi mesecimaunazad i koju nisam imao hrabrosti da izgovorim naglas. Ma ni sebi nisam imaomuda da je ponovim, a kamoli nekome da je kažem. Sada je naprosto izletelo:

― A što mi ne bi sjebali Gazdu? Ako nas ni tada niko ne shvati ozbiljno, ondau kurac sve, možemo slobodno da se ubijemo.

Sva trojica su zinula i buljila u mene zabezeknuto. Adem koji je do sada ćutao,spontano je rekao:

― Šta reče, bre? Koga da skenjamo, Gazdu? Nadam se da ne misliš na onogGazdu, Gazdu kome nosimo lovu i to?

― Baš na tog Gazdu mislim.― Au, ovaj prso načisto.― Misliš da to čoveku ne može da se desi, posebno onom kog znaš, a vidi sad

― šaljivo se ubacio Č.Ponovo je nastupila tišina. Sada su momci čekali mene da vide šta ću sledeće

da kažem. Ova situacija i način na koji smo razgovarali je sve nas podsetila na onoveče u parku kada smo odlučivali da li da se priključimo Mikijevoj organizaciji ili ne.Opet sam ja bio taj koji je predlagao krupan korak, korak koji bi opet drastičnopromenio naš dotadašnji život. Jeste da je i predlog ovoga puta bio radikalniji, jertrebali smo bre da ubijemo čoveka, i to ne bilo kog, već čoveka koji je rukovodiogotovo polovinom kriminalnih radnji u gradu Nišu. Dekson, naš glas razuma,meškoljio se nervozno u stolici i pripremao nešto da prokomentariše:

66

― Ja sam ipak za to da mi prvo popričamo sa Mikijem i iznesemo mu svojezahteve, pa tek onda da donosimo nekakve odluke. Čisto da se zna, ja sam u startuprotiv nečeg toliko opasnog, ali odlučićemo zajedno, kao i do sad.

― Dekson je u pravu, Kecmane. Ni meni ni Ademu nije baš sve potaman, al’jebiga ti sad hoćeš da nas uvučeš u nešto iz čega nema izlaza. Juriće nas pola grada –bukvalno! – i to ako uspemo da ga skenjamo, što brate nije lako.

― Kontam ja da je za tako nešto potrebno detaljno planiranje, možda čak imesecima treba da razmišljamo kako. Ja samo kažem da u ovom poslu si ili sam svojgazda ili večiti sluga. Skoro godinu dana radimo samo i isključivo ono što nam sekaže, i već nam dozlogrdilo. Šta ćemo da radimo za deset godina, šta, mislite da ćemoda napredujemo u svojim karijerama? Nema bato, to je to i to je sve čega ima u ovomposlu.

― Ma ne znam, bre, Kecmane, evo ja sam uštekao nešto love, dajem i mojimaza kuću, sestra mi studira, treba i njoj kinta, razumeš? Mislim, sa te neke finansijskestrane sam ekstra zadovoljan, ja bre brate nisam imao dvesta dindži u džepu do pregodinu dana. Znate već moju situaciju, mislim, šta da vam pričam dalje.

Adem je imao najčvršći argument i bio apsolutno u pravu. Ako ništa drugo, barsmo imali više kinte nego ranije, i to je bilo dovoljno da ih razuveri u neophodnostmog plana.

― Sve ja vas razumem, ali morate i vi mene. Ja ne želim ovo da radim ceoživot, barem ne pod ovakvim uslovima. I tačka. Ako vi nećete da ovo odradimozajedno, ja ću da sredim sve sam. Čujemo se.

Ustao sam sa stolice, dok su me momci zgranuto pratili pogledom. Nijedan nijebio dovoljno pribran i samo su gledali kako odlazim. Čuo sam ih kako komentarišu:

― Ovaj je brate prso načisto. Ja ne razumem šta se s njim dešava, majke mi ―Adem je prvi reagovao.

― Ne znam ni ja. S njim sam svaki dan, pa ga opet ne kontam. On ovo ranijenikad nije pominjao – dodao je Dekson.

Iskreno, mislio sam da će neko da krene za mnom, da me uhvati za ruku i kaže:’ajde brate, iskuliraj se, pričaćemo već, ali izgleda da je iznenađenje bilo preveliko.Zastao sam na trenutak i razmišljao da se vratim, a onda je proradio inat i nastaviosam dalje. Nisam znao kuda ću odatle. Bio sam svestan da sam mnogo tražio odmomaka, pa opet sam osećao da sam izdan na neki način, kao da sam nešto vrlo bitnood sebe izgubio kada sam naišao na njihovo nerazumevanje. Takođe, bilo mi je jasnoda je moja reakcija bila malo preterana i da će sve ono što sam trenutno osećao ubrzoproći, što ipak nije izbrisalo jednu gorčinu koju sam dugo nosio u ustima.

Zazvonio mi je telefon. Bio je to Miki. Prošla me je neka jeza od pomisli dasam započeo nešto što nisam siguran da sam u stanju da završim, i zato sam čekao daMiki otpočne razgovor.

― Alo, bratiću, gde si?― Evo, našao sam se s momcima, malo čavrljali i tako.― Čujem od Mamlaza neke uznemiravajuće vesti. Šta se dešava, aj’ pričaj. Jel’

si se zaljubio, šta ti je?― Brate, pa šta i da jesam.― Znači jesi.

67

― Ma ne radi se bre o tome, nego ne mogu više da se ponašam ko da samrobot, razumeš, i da trpim Mamlazov smrdljivi dah za vratom. Ti sad radi šta hoćeš,jebe mi se više, iskreno. Stvarno sam prso.

― Dobro bre, bratiću, polako...gde si zapeo ko sivonja. O.K., razumem da tebii momcima sada treba malo više prostora, al’ ’ajde stavi se u moju poziciju. Četriklinca su rešila da rade za mene, nit’ ih poznajem, nit’ znam kakvi su. Drugo, ovo jeozbiljna organizacija, morali ste da naučite poso na teži način, jer je to i jedini načinda se nešto skapira kako treba. ’Ajde polako, možemo sve da se dogovorimo.

Tu je počeo Mikijev monolog i njegovo zauzimanje nekakve očinske figure.Obećavao je odjednom sve i svašta, i da će da nam omogući da se krećemo gdehoćemo, i da izlazimo s kim hoćemo, i šta sve ne. Samo što sam ja ovoga puta biozreliji i iskusniji od onog klinca koga je Miki lako ubedio da mu se priključi. Nisammu verovao ništa, ama apsolutno ništa. Znao sam vrlo dobro da će stvari brzo da sevrate na staro. Šatro, puštaće nas malo da se zezamo, davaće nam manje obaveza, dabi malo-pomalo sve vraćao na početak, i mi bi ponovo bili u istoj poziciji, a Miki jemogao da nam prodaje foru kako je on dobar lik. Ma jebem mu ja mater, ne nasedamviše ni na šta. Slagao sam se s njim preko telefona, čak sam mu se i izvinio što samreagovao tako žestoko, samo da ga što pre skinem s kurca. Tu, u toku tog razgovorasa Mikijem shvatio sam jednu vrlo bitnu stvar, a to je da ja moram da idem do kraja.Drugog rešenja jednostavno nije bilo. Skenjaću Gazdu i gotovo. Budem li uspeo iimao malo sreće, biću na vrhu. Ako ne, biće to klasična priča sa vrelog asfaltasrpskog podzemlja: skenjaće oni mene, i to je kraj.

Možda se sada pitate u fazonu: čekaj bre, kad si pre rešio da od jednog običnogdilerčića i batinaša kreneš ka samom vrhu, i to preskačući silne korake koji vode dotog mesta. Nisam imao ljude, nisam imao lovu, nisam imao potpunu podršku svojihnajbližih prijatelja, jednom rečju ništa, a ovamo sam definitivno rešio da ubijemglavnog baju. Potez očajnika – to je verovatno najbolji odgovor. Meni se bre svezatvorilo. Odlučio sam da ne budem više jedan od onih što prave kompromise i da sene zadovoljavam mrvicama u životu, zbog čega sam konstantno živeo podfrustracijom. Hteo sam toliko toga, a redovno sam dobijao patku. Pičke, alkohol,droga, lova, ma ništa od toga nije dovoljno, to su gluposti najobičnije. Nisam želeo dapostanem jedan od onih: ”trošile su moje dane žene i kafane” likova i da još živim uuverenju kako sam neki baja, razumeš. Moć je jedina stvar koja zaista ispunjava, to jeono što sve ostale stvari pretvara u sitnice. Odlučivanje nad sudbinama drugih, držišsve u šaci i samo povlačiš konce, gospodar lutaka, vladar iz senke, kako god se tozvalo. To je ono što je moje srce htelo, i to sam morao da dobijem. Jedna ogromnaenergija unutar mene htela je napolje i ja sam nekako morao da je pustim, pa gde nasto odvede.

Pozvao sam Kaću kad sam završio razgovor sa Mikijem. Jako mi je trebalonešto da me opusti, baš sam bio napet. Dogovorili smo se da se za sat vremenanađemo u gradu, i njoj je srećom bilo dosadno. Miki je napravio ustupak i dao mi pardana slobodno, tako da sam bar nešto izvukao iz čitave situacije. Jedva sam čekao davidim tu žensku. Nemam pojma, bila mi je simpatična i onako nekako prijatna, atrebao mi je neko s kim ću da porazgovaram o glupostima kako bi se odvojio odsvega.

68

Našao sam se s njom ispred Kalče. Ušli smo u tržni centar i krenuli kamnogobrojnim kafićima na spratu. Sedeli smo tako nekih petnaestak minuta, njoj jeočigledno bilo dosadno, a meni gotovo nemoguće da započnem razgovor sa njom i dase pritom zadržimo na nekoj temi duže od desetak sekundi. Blagi užas. Uopšte nisammogao da je skapiram i u više navrata mi je došlo da je oteram u kurac. Nije mi bilojasno šta se sad maltretiram tu s njom, kao izigravam neku finoću, i to nizašta. Aonda sam i ja zaćutao. Gledali smo unaokolo po polupraznim lokalima i buticima,onako besciljno. Čak smo i poglede izbegavali kako se ne bi dovodili u jošneprijatniju i bizarniju situaciju. Sve dok iz vedra neba Kaća nije ispalila rečenicu:

― E, ’ajde da se tucamo, nisam ti ja za ovo poziranje.Zenice su mi se momentalno raširile, i sva pažnja mi je ponovo bila fokusirana

na nju. ”’Ajde”, bilo je sve čega sam mogao da setim. Vrlo brzo smo izašli na ulicu iona je stavila svoju ruku u zadnji džep mojih farmerki. I ja sam odlučio da je zagrlimi tako šetam s njom, prvi put sa ženskom posle jebem li ga i ja koliko vremena.’Ladno nisam furao gradom sa curom, pa imalo je skoro dve godine. Katasrofa.Trebalo mi je to, stvarno. Neka jeza me je prošla kada sam shvatio koliko samzapravo i sam nevoljen. Sad sam malo patetičan, znam, al’ jebiga, ako sam neštonaučio to je da stidom od sopstvenih emocija samo u govna upadaš. Priznaš bratesebi: treba mi neko da me voli i treba mi neko koga ću da volim zauzvrat. I tačka.Šatro, ljubav ima rok trajanja. Ma nemoj da pričaš. Ili ono, ma meni ne treba riba, štakad ću kad-tad opet da je varam. To i jeste problem svih nas, i ne kažem da je imalolako biti istrajan u toj priči, s tim što jedna stvar bre ne sme da se izgubi iz vida:mnogo je zajebano kad te niko ne voli. Ako zaljubljenost prođe, a proći će, ostaje bresve ono ostalo što delite i što ste delili, ne vidim što bi se to gazilo kao da nikadničega nije bilo. Ovo pričam iz perspektive srećno zaljubljenog čoveka, moždagrešim, ne znam.

Otišli smo do moje gajbe, mislim na onu što nam je služila za privođenje, ikako smo banuli na vrata, tako je ona odmah počela da me svlači. Krljali smo seonako žešće i njene ruke su letele po mom telu, a ja sam više onako bio zbunjennjenom strastvenošću, pa sam nespretno pokušao da je pratim. Slobodno mogu dakažem da je ona mene prvi put kresnula, ja sam se načisto pogubio. Bacila me je nakrevet, brzo skinula i sela na njega bukvalno u doskoku, što me je bogami prilično izabolelo, jer su mi stradala jajca. Njihala se, mešala kukovima, lomila, i nemampojma više, svega se sećam kroz neki polumrak, bilo je previše snažno. U svakomslučaju, što zbog efekta iznenađenja, što zbog nestvarne energije sa kojom se onaunosila u seks, tek dosta je i potrajalo bez obzira što nam je bio prvi put. Uhvatio samje za kukove i bacio na stranu pred svršavanje, iako mi nije bilo lako da je podignemjer se čvrsto stegla. Poprskao sam sopstveni stomak i buljio u plafon, iscrpljen svimonim što mi se tog dana izdešavalo, a izdešavalo se toga. Posebno su me istrošili sviti razgovori, najpre sa Mamlazom, pa onda i sa momcima koji me nisu najboljeshvatali, a da ne pričam o Mikiju koji se i inače pravio gluv. Vatrena Kaća je došlakao šlag na mukom spravljenu tortu.

Ležala je pored mene znojava i zadihana, bez ijedne jedine reči i kapirao samda ću na to morati da se naviknem. Obrisao sam se paprinim maramicama i spremaoda odem do kupatila i ispraznim bešiku, kad me je Kaća zgrabila za ruku i povukla ka

69

sebi. Opet smo se krljali ko blesavi, a ubrzo se Kaća spustila do mojih prepona. Imalaje neki uvrnuto dugačak jezik s kojim je lizala moju kitu zaprepašćujućom brzinom.Ja iskreno sa takvom ”nakazom” od cure u životu nisam spavao. Kada bi joj dosadilolizanje, progutala bi kitu gotovo do korena, i nije mi jasno kako joj nije pripadalomuka od tako nečega. Kasnije mi je objašnjavala kako nema onaj refleks zapovraćanje, ali ja to nisam najbolje razumeo. Bilo kako bilo, to pušenje ću pamtiti dokraja života i u dve reči bi ga opisao kao: totalno suludo. Ubrzo sam svršio i ona jeprogutala sav sadržaj, tako da mi je kita bila skroz suva kad je konačno izašla iznjenih usta. Neverovatno. Progutala je sve kao žaba, ništa joj nije ostalo u ustima.

Sada me je već skroz naložila. Spustio sam se i ja, čvrsto rešen da pokažem deosvog umeća. Dugo sam joj lizao pičkicu, sve dok mi se opet nije digao. Tucali smose, pa ja mislim dobrih dvadesetak minuta, i to ne životinjski, nego kao da smo senapičili s kokainom. Bilo je jebeno fantastično. Menjali smo poze, skakali jedno nadrugo i stvarno je izgledalo kao da smo to radili godinama, bili smo tako nekakoopušteni i bliski na tom fizičkom planu. Gazili smo se čitav dan, svršio sam nemamni ja pojma koliko puta, a jedinu veću pauzu smo napravili kad sam skoknuo dokioska po dve flaše koka-kole, dehidrirali smo načisto. Čak su me u jednom trenutkugrudi toliko zabolele da sam mislio da ću da doživim infarkt, toliko smo se iživljavalijedno na drugom.

Uveče smo zaseli iscrpljeni ispred televizora i opet nismo pričali. Samo smo sezagrlili i gledali neki bezvezni program, više mrtvi nego živi, ali i više bliski negodaleki. Nismo imali pojma jedno o drugom, ni šta volimo, ni šta inače radimo uživotu, ma apsolutno ništa. A sad, zašto sam ja već tog dana počeo nešto da osećamprema toj curi, zaista ne bih znao. Čak i više nego odličan seks jednostavno nijedovoljan za nekakve emocije, posebno što se nas muških tiče. Pa opet, grlio sam jenaglašeno, čvrsto, i nije mi se gadila posle seksa, što je složićete se izuzetak. Moždami je trebala neka vrsta intime, i možda je to bio glavni razlog što sam osećao bilošta, ne znam stvarno. Uglavnom, hteo sam da je imam pored sebe i sutradan, i imaosam je.

* *

Viđali smo se sve češće, čuli redovno, gazili se gde god smo stigli, baš ono popropisu. U početku sam bio u fazonu da izađem s momcima i pojebem neku kučku,ali me je Kaćina nepresušna energija brzo odvratila od takvih avantura. Nisam imaosnage ni za šta sem za nju – u seksualnom smislu, jelte. A što je najgore, kako smoduže bili zajedno, tako smo se sve manje poznavali. Kaća je i posle tri meseca pričalaminimalno, tako da o njoj kao osobi, sem činjenice da se dobro jebe, nisam znaoništa. Ono ruku na srce, tad me nije ni zanimalo nešto naročito. Čak mi je iodgovaralo što me ne smara nekim svojim problemima, kao što većina neminovnoradi, htele to ili ne. Bila je san svakoga – kara se super, a priča malo. Šta ćeš bolje.

To je period kada je s Kaćom sve išlo glatko. I Miki je napravio ustupak idozvolio nam da šetamo ribe, naravno sa naglaskom na to da ne kenjamo ni reč oposlu. Dekson je isto našao neku ribu, i to baš ono nadrkanu. Bila je starija par godinaod nas i imala keša, ćale joj je držao neke prodavnice i lokale po Durlanu. Zvala se

70

Dušica i bila je ekstra zgodna. Ademu smo takođe namestili jednu solidnu i finu ribu,Dušicinu drugaricu frizerku, ali je ovaj bio i ostao retardiran za cure. Adem bi uvekizabrao da vozi neki fin autić pre nego da kresne nešto. A Č je, kao u uvek, priča zasebe.

Provereno znam da je Č-ovo celokupno iskustvo što se žena tiče padalo najedno ime: Dorinda; ovde mislim na period pre Mikija i našeg mafijašluka. Dorinda,tako smo zvali tu jednu ciganku iz kraja. Dorinda je bila ružna i punačka, ali ne iprljava, jer je poticala iz porodice koja je pripadala onim kultivisanijim ciganskimplemenima. Bila je Č-ova prva i jedina ljubav, a njoj je ponajviše kumovao Dekson ukog je Dorinda beznadežno bila zaljubljena. Pošto smo uvideli da Č nema šanse kodriba, jer je polulud, a i ne nešto lep, Dekson je u stanju žestoke napušenosti odlučioda kresne Dorindu, samo pod uslovom da se ova posle pojebe i sa Č-om. Srećom poČ-a, Dorinda je pristala, a kasnije su se njih dvoje zbližili iz doduše namaneobjašnjivih razloga, pa ju je Č trpao sve dok njeni nisu saznali i zaključali je ukuću. Dorinda se očekivano udala posle par meseci, a Č je sve to loše podneo, iznama još nejasnijih razloga. Uglavnom, tri četvrtine svih batina koje smo dobili zbogČ-a, dobili smo posle Dorinde. Možete da zamislite koja su tu drukanja išla: ciganskizete, pečeš jagnje za Đurđevdan, ni Ciganima nisi dobar, Džajić te zvao na slavu, itako dalje, i tako dalje – pustite mašti na volju. Bez obzira na sve, Č je upao u nekužešću depresiju posle Dorinde iz koje se jedva izvlačio, a mislim da se nikad nije niiščupao iz cele priče do kraja.

S mafijašlukom došle su i pičkice, čak i kod takvih anti-frajera poput Č-a iAdema, mada je Č-u čak i tad bilo teško da smota neku. Naime, vrlo brzo se pročulopo gradu da ovaj nije normalan u krevetu, da jebe čak i po sat vremena za jednosvršavanje, a obavezno ga zasite najmanje tri za veče. To nam je bilo zanimljivo upočetku i zezali smo se na tu temu, sve dok nismo skapirali da je to više problemmentalne prirode nego vrlina jednog dobrog jebača. Drugim rečima, ovaj bre nije bionormalan, i sem nekih matorih glupača, nijedna nije htela ni da mu priđe, a kamoli dase kresne sa njim. Išla je i jedna, doduše neproverena priča da je jednu klinku poslaona ušivanje koliko je rasturio. Blagi užas!

Trebalo mi je tri meseca dok konačno nisam shvatio ko je čovek za mene. Nijemi jasno zaista kako to nisam uviđao i ranije, a sve je govorilo tome u prilog. Tajčovek je bio inteligentan, lud, i spreman na sve; takođe – nije imao bogzna šta daizgubi, većinu vremena je bio dezorijentisan u prostoru i vremenu, mada je priznajemimao i periode normalnosti i trezvenog razmišljanja. Č je bio kao stvoren za mojuakciju, i moram ovom prilikom da se pohvalim da sam ja znao Č-ove sposobnostimnogo pre njega samog. Procenio sam šta ovaj može da postane i pomogao mu daistera ono najbolje iz sebe.

Nego, da ja skratim priču i pređem na stvar. Jedno mesec dana pošto smo svačetvorica vodila onaj razgovor, pozvao sam Č-a u svoj stan da razgovaramo nasamo.Njemu je to delovalo normalno i mislio je da se radi o nekoj gluposti koje ionako višenisu iznenađivale kada su dolazile od mene. Došao je ne posumnjavši ništa i nijenikom, pa ni Ademu rekao da se sastaje sa mnom jer sam ja, iz njemu nepoznatihrazloga, na tome insistirao. Razgovarali smo o glupostima u početku, pili pivce i jeli

71

kevine oblande. Cilj mi je bio da ga opustim i na taj način pripremim za ono štoimam da mu predložim. Razgovor je tekao otprilike ovako:

― Je li Č, šta misliš, gde smo mi za jedno deset godina? Dal’ će nešto da semenja, u pičku materinu?!

― Iskreno, jebe mi se gde ćemo da budemo. Šta pa i mogu da očekujem, nećuda se zanosim uopšte. Ovako mi je skroz O.K. Može bolje, al’ bilo je i gore.

― Otkud znaš da ne može bolje? ’Ajde ne seri, možemo bre svašta danapravimo. Pa šta smo mi, pičke?

― E, aj’ ne pali me majke ti, na šta ciljaš? Nešto se mota po toj tvojoj glavurdi,aj’ pljuni o čemu se radi.

― Znaš ti već o čemu se radi. Gazda, mi, neko strada, ludilo posle toga. Zato tepitam dal’ si pička?

― Bre ti to ozbiljno i dalje. Stvarno si prso, majke mi! Ako si me zato zvao,teraj se u pizdu lepu materinu.

Ustao je onako iznerviran i krenuo ka vratima kroz koja bi verovatno i izašao,da mu ja nisam dobacio: ”Gde Esma skute svoje njiše, tu ja sedim i slušam njenzvuk”. Stao je kao ukopan i vrlo polako se okrenuo nazad ka meni. Gledao me jeiznenađeno, ma kakvi samo to – zabezeknuto skroz. Čovek nije znao šta ga je snašlo.

― O-odakle ti to, jebote?― Dobra pesma, al’ ovaj stih je najbolji. Pametan si ti dečko, znaš šta je lepo.― Tu pesmu sam ja...― Recitovao Dorindi, odnosno Esmi. Da, saznao sam kako se zove i znam da

si je mnogo voleo.― Jesam, mnogo sam je voleo... Al’ odakle ti to znaš... ja... volim je i dalje...ne

znam, mora da sam lud, ona sad ima i dete...Suze su šibale iz njegovih očiju i kvasile mu koščato lice. Mnogo je tu emocija

bilo, više od svega što smo mi ostali mogli da očekujemo od Č-a. Pustio sam daprođe prvi nalet sećanja, a zatim sam morao pažljivo da nastupam i oprezno biramreči koje ću da izgovorim.

― Raspitao sam se malo kod njene familije, tačnije kod onog malog burazeraod njene tetke.

― Malog Sanija?― E, baš njega. Ispričao mi je svašta o vama. Nikad nam nisi reko da si hteo

da je oženiš?― Ma pusti, brate. Otrgli su je od mene, đubrad ciganska.― Slušaj, nisam se ja raspitivao da bi imao materijala za drukanje. Potrebna mi

je pomoć, ali pre svega čovek koji će da razume šta osećam i šta mi je potrebno. Ti simoj čovek Č, hteo ti to ili ne.

― Nije to isto, bre, Kecmane...ja...ma ne znam, burgijaš sad po nečemu štosam hteo da zakopam, i to zauvek. Pusti celu priču na miru.

― Alo, što se cimaš toliko da kažeš šta ti je na srcu. I to ne samo ti, sva trojicaste u fazonu da je sve sranje, al’ vi ne osećate potrebu da pričate o tome. Jebiga, šta setu može, a?! Ma mora bre da može, čega se plašiš koj kurac, da ću da te drukam, šta?!

Č nije imao odgovor. Spustio je pogled i lio suze koje je tako pažljivo do sadakrio. Inače, da bi vam bilo savršeno jasno, ja sam posle mesec dana lupanja glavom o

72

zid, odlučio da po svaku cenu pronađem saveznika za svoj “master plan.” Jesam višeputa hteo da batalim sve, i da, jesam se plašio cele priče, ali nisam hteo daodustanem. Posle skoro godinu dana provedenih u tzv. ”podzemlju”, čovek vrlo brzoočvrsne i postane mu sve nekako moguće, pa čak i najodvratniji zločini postajujednostavno – realnost. Nikada nisam ubio čoveka, to da, pa opet sada sam to mogaoda uradim, ili mi je bar izgledalo da mogu. Kako neko uopšte ubije prvi put? Pavaljda iz potrebe, bilo prirodne ili one objektivne, svejedno. Uglavnom, ako topredstavlja rešenje jednog velikog problema, pa brate što da ne. A i ko mu jebemater, ko zna koga je sve taj Gazda pokopao na putu ka vrhu narko-piramide. Ononajbitnije bilo je to što mi je trebao čovek od poverenja kada je odluka konačnodonesena, i to čovek spreman da ubije. Posle dugotrajnog razmišljanja, izbor je paona Č-a, za koga sam najpre procenio, a kasnije i saznao od malog Sanija, da je lik kojije spreman na sve za pravu stvar.

― Što si je pustio da ode? Što je nisi ukrao i zbrisao negde, gde god, s dvestadinara u džepu, nije bitno?

― Ma nisam mogo brate, pusti me u kurac. Pretili mi bre, otac i ona dvojica,njena braća. Hteli da me obese za jajca, majke mi. Upadali mi u stan, maltretiralibabu, pretili ćaletu, a meni već da ne pričam šta su radili. Ciganska posla, Kecmane,bolje je da ne ulaziš u tako nešto nikad u životu.

― Ali ostao si bre bez žene koju voliš, jebote.― Sad je kasno. Ne kažem da sam je zaboravio, boli me to i dalje. Mnogo me

boli.Prvi put sam video njegove krupne crne oči kako se razvodnjavaju i postaju

nekako blage, pitome i pristupačne. Nije bilo one odbojnosti u njima, kao ni nacelokupnom izrazu njegovog suvog lica, što me je na kraju i nateralo da mu priđem ičvrsto ga zagrlim. Uzvratio mi je zagrljaj svom silinom, a ja sam, i pored iskrenogsaosećanja sa njegovim bolom, bio užasno srećan što ga pridobijam. Ubrzo se smirioi nasuo sam mu još jednu čašu piva.

― Pričaj mi malo o njoj brate, izbaci to iz sebe više.Ćutao je dugo, buljio u pod i verovatno tražio najbolji početak i prave reči

kojima bi pokušao da predstavi ono neopisivo.― Bila je ista ko ja, brate. Kad sam gledao u nju, video sam sebe, ne znam

kako to drugačije da kažem. Čak je bila i nenormalna ko ja, opičena skroz. Kako dane voliš tako nešto brate, mislim kada vidiš da ti odgovara sve u vezi nje, nemampojma. Povezali smo se za sekundu, znaš ono, nismo morali ni da kažemo to neštonaglas, a već smo znali o čemu se radi. Mnogo smo se dobro kontali i ona nikad nijepravila problem kad sam ćutao, već bi samo sela pored mene, stavila glavu na mojerame, i tako gledala sa mnom u jednu tačku kolko god treba. Nije postavljala pitanjauopšte. Ja joj brate opalim znaš kakvu šamarčinu kad mi se zavrte oni moji filmovi, aona dođe i poljubi mi ruku. Mož’ da zamisliš, e, kakav lik?! I vrlo bitna stvar, jedinoje ona imala veći apetit za seksom od mene, znači samo ona. Ja sam lud, brate, ja samu stanju da trpam i po sat vremena, a ona bre hoće još čoveče. Neverovatno, majkemi.

― Daj bre ne seri Č, pa to ti je bila prva riba koju si jebavao. Kako si znao tikakve su ostale ribe?

73

― Pa saznao sam posle, brate. Vidiš valjda da sve beže od mene. Nema, Esmaje bila žena za mene i to je kraj.

Ovo sam ga ja malo provocirao, jer sam sad skontao zašto je Dorinda, odnosnoEsma, skinula pa bar deset kila za ta tri-četri meseca provedenih sa Č-om. Jebali su sekao zečevi, jebote. Sada sam imao pripremljen teren za ono najvažnije, za pitanjekoje bi trebalo Č-a zauvek da stavi na moju stranu.

― Pričaj mi o onom njenom stricu. Mali Sani je kao nešto započeo, al nije toto. Hoću od tebe da čujem pravu istinu.

― Pa povezao sam ja da ti mora da si nešto čuo i o tome, pa mi predlažeš dakoknemo Gazdu. Jebaću ja mater tom malom Ciganinu, pazi šta ti kažem.

― Što bre, mali te baš gotivi, ono žešće.― Ma zajebana je to priča, Kecmane. Šta pa da kažem o tom stricu?! Silovao

je kad je ova još bila dete bukvalno, ne znam dal’ je imala dvanest godina. Ono, čimje dobila prvu menstruaciju, odma’ posle toga.

― I šta, to je trajalo sve dok se nije upoznala s tobom, a?― Brate, računaj i sam, to je bre išlo sve dok nije napunila devetnes. Toliko je

imala kad smo mi ono furali zajedno. Kažem ti, mnogo smo se brzo skontali i upadaona jedno veče kod mene, sva iscepana, plače bre, ne može da se smiri. I ja jepritisnem: ”Kaži mi šta ti je, bre”. Prvo ćuti, neće ništa da priča, samo plače i japopizdim, pa krenem da je šamaram i tresem za ramena. Reko sam joj da je neostavljam na miru dok ne počne da peva. Jedva nekako priznala ona meni šta je ikako je. Onaj majmun je čekao na ulici i pokušao da je siluje ponovo i kaže da nisama nije znala kako se se iščupala.

― I, šta si ti uradio?― Ma popizdeo sam, ja sam hteo odma’ da mu presudim, ova me nekako

zadržala. Znači, situacija koja me snašla ko u španskoj seriji. I ništa, iskuliram jasituaciju, smirim i nju nekako, pa krenemo da pripremamo plan. Nije više mogla daizdrži, morala je nešto da preduzme, inače konopac joj ne gine, šta drugo. Ja samodma’ reko da hoću da joj pomognem, pa ako treba da mu lično presudim i to ću dauradim. Možeš da zamisliš koliko sam prso. Esma je pa jedva dočekala nekog da jojpomogne, konačno. I ništa, dogovorismo se mi gde da ga namami ona, u koliko sati,sve detalje utvrdimo, i krenuli u realizaciju.

― Kakav je osećaj, čoveče, kad se pripremaš da smakneš nekog?― Ma zajebano, ćuti. Treba da misliš na hiljadu stvari, a strah te blokira i sav

si izgubljen. Jedva sam se skupio nekako, majke mi. U jednom trenutku sam mislioda ću da se srušim i da ću ja da crknem umesto njega, života mi.

― Pa gde ste ga sačekali?― Ona mu bacila kosku da mora da razgovara s njim, da ona njega voli, ali se

plaši ćaleta i braće, ne znam ni sam šta mu je sve napričala. Uglavnom, dogovorili seoni oko jedanes noću, u kućici jednoj gde živela Esmina baba koja je umrla pre parmeseci. Došo on tačno na vreme i pričali oni pola sata skoro. On nešto krenuo kako jemnogo voli, da će da umre kad je budu udali, ma bolesnik težak. Esma se skinulagola i matorac taman skidao gaće kad sam ja upao. Takav je bio dogovor, daupadnem na vrata čim ovaj krene da se skida. Ja sam gvirio iz špajza kroz jednurupicu u zidu. Znaš kakav osećaj brate, krv ti poplavi mozak, nož ti onako u rukama i

74

znaš da moraš da napadneš, da ako se sad ukenjaš, ovaj će tebi da jebe mamu. Strahbrate, gledam ja u onog Ciganina i prolazi mi kroz glavu kako će on mene da izbuši, ikao da ti proradi neki nagon, nešto, pa krenem ja na njega. Ciganin stao jebigazbunjen, i dok se on opasuljio ja ga ubodem jednom u stomak. Međutim, šta sedešava, on se uhvati za dršku i zvizne mi šamarčinu, pa poleteo sam jedno dva metrasigurno. Znaš, dobio snagu od bola, od straha, ne znam. Da ga tu Esma nije opaučilau glavu, on bi mene izbušio ko prase, garantovano, već izvadio nož iz stomaka.

― U, jebote.― Da bre, jak bio ko slon. Al’ ga Esma zveknula šipkom, stavila je pre toga

šipku ispod kreveta, ovaj se samo zateturo i pao, al’ se nije onesvestio. Ja uhvatimnož i krenem da ga bodem u leđa. Ako mi veruješ, uboo sam ga jedno pet-šest puta iovaj imao snage da se okrene i uhvati se za nož. Iseko me ovde, gledaj, baba meušivala kući, gde sam smeo u bolnicu da idem. I šta ti je mržnja, bato, Esma dohvatiponovo onu šipku i sve u glavu. Lupaj bre, i lupaj bre, pucaju koščice brate mili, aona ne staje. Krv na sve strane, pršti sve, jedva sam je zaustavio čoveče...

― Šta ste uradili s telom?― Esma i ja ga zakopali pozadi kuće, tu u dvorište.― A oni njegovi, pitali za njega sigurno?― Napisala Esma pismo, iskopirala rukopis, znaš kako. Kao, ne može više da

živi s njima, treba mu odmor od svega, ide kod brata u Austriju, i tako dalje. To brebudaletina bila jedna neopevana, oni njegovi jedva čekali da mu vide leđa.

― Čekaj, saznali posle istinu?― Priznala Esma sve, videli i oni njeni da nešto tu ne štima, a i ova se uplašila

jer smo ga plitko zakopali, znaš, počeo da smrdi. Ispričala im šta joj je ovaj radio odprvog dana kad je silovo. Sklopili Cigani pakt da ga više i ne pominju, a kamoli damešaju policiju i sudove. Bio sam i ja tu kad je Esma prepričavala sve, to da si videobrate, ja mislim da danima ne bi spavao koliko bi se potreso. Užas jedan, brate, verujmi. Rekla je i da sam joj ja pomogo, i da smo ga zajedno ubili, sve. Povraćali su svido jednog. Otkopali ga posle i odneli na neku planinu. Pitaj boga gde ga zakopali.

― Posle su, pretpostavljam, rešili da je udaju odma’.― Pa da. Esma je htela da pobegne za mene, čak se i spakovala, sve, al’ je oni

njeni čuvali, lukavi su Cigani. Tačno su znali šta će ona da uradi. Tu su počele tepretnje babi i ćaletu ko što sam ti reko. Mislim, za ćaleta me baš i zabole, nego gdeonog bakutanera da diraju, žena i ovako namučena jadna ceo život, još joj besniCigani falili. Pa majke mi.

― A tebe, dirali su te sigurno, jel’ da?― Brate, ima nekog starijeg burazera, budaletina jedna, da ne veruješ. Ako si

video zlo kod nekog u očima, e, ovaj ga je imao. Dva puta su me uhvatili i ne znam nisam kako me nisu koknuli, taj lik mi oba puta nabijao pušku u usta. Onaj mlađi gaubeđivao da ne puca, a ni ćale nije hteo krv. Jebem li ga kako sam ostao živ,uglavnom, taj burazer je ubedio Esmu da će da me nađe i ubije tu gde me vidi ako seova uda za mene. To je bez sumnje bila živa istina. Šta ćeš jebiga, nisam mogo protivjebene Cigan-male, izbušili bi me ko sito brate, tu nema dileme. Čoveče... Kod njihse zna šta je krv i šta je običaj. A patio sam brate, mnogo, hteo sam da crknem jebešmi sve. Boli te sve u grudima, užas majke mi. I sad osećam taj bol, tu je đubre jedno

75

pokvareno. Ne ide taj nigde, i samo bode. Taman misliš, ma prošlo te, kad ono kurac.Eto njega opet, da te podseti na sve što bi hteo da zaboraviš. Do kurca brate.

Pustio sam ga da se malo odmori. Video sam da mu i sama priča o toj prošlostipredstavlja veliko opterećenje. Zato sam ja bio izuzetno srećan činjenicom da samdobio čoveka od potpunog poverenja, i bio više nego zadovoljan sopstvenomprocenom tipa koji je sedeo naspram mene i gledao u patos.

76

GLAVA ŠESTA

Proticale su nedelje, a zatim i meseci u pritvorskoj jedinici Sheveningen uHagu, mestu gde su se sve aveti prošlosti skupile kako bi još jednom podsetile svet dase pravda ne može ogledati u očima nepravičnih, a takođe predstavlja i mesto koje bitrebalo da posluži tim istim avetima da izađu na svetlost pokajanja i spoznaje, i takokupe sebi kartu za konačno odredište kada na njih dođe vreme.

General Ratomir Kecman povukao se u mrak tih prvih meseci, i čekao dolazakznanja i mudrosti koje je trebalo da mu posluži za bilo kakvo olakšanje sopstvenogpoložaja. Najteže mu je padala činjenica da nije mogao neometano da komunicira nisa kim i morao je da prihvati totalnu izolaciju. Što se pripreme odbrane tiče, ni tu nijebogzna šta preduzimao, jer već je unapred sebe video osuđenog na doživotnu robiju.Prilikom svog prvog pojavljivanja pred sudskim većem, kada je tužilaštvo počelo daiznosi svoje optužbe, samo je kratko izjavljivao: ”Nisam kriv ni po jednoj tačkioptužnice”. Ni on sam nije verovao u apsolutnu nevinost čoveka koji je nekadaupravljao vojskom, ali mu je suđenje, kakvo-takvo, ipak bilo potrebno kako bi kupiosebi neophodno vreme.

Slušao je tačke optužbe kako se smenjuju i činilo mu se da pričaju o nekomdrugom: Optužba pod rednim brojem jedan 1: Učešće u zločinačkom poduhvatu čijije cilj bio da se izmeni nacionalni sastav BiH i kako bi se obezbedila trajna srpskakontrola nad republikom. Broj 2: Optužba za zločine protiv čovečnosti. Broj 3:Kršenje zakona i običaja ratovanja. Broj 4: Optužuje se da je kao glavnokomandujućisrpskih snaga proterao oko 400 000 nesrpskog življa sa prostora Republike Srpske,otcepljenog dela BiH. Brojevi su se ređali i reči poput genocida, sistematskogubijanja, proterivanja, i tako dalje, provlačile su se kroz sve tačke optužnice, pageneralu više nije bilo ni bitno o čemu se konkretno radi, već je samo kratkoodgovarao: ”Nisam kriv”. Kada je konačno došao kraj čitanju ogromne optužnice,predsedavajući sudskog veća ga je upitao da li ima nešto da izjavi, a general jeodgovorio: ”Želim samo da kažem da se osećam kao Jozef K. iz Kafkinog romana.Što se ja više budem trudio da dokažem svoju nevinost, to ćete me vi više gurati ublato. Ni ja ne znam ko i zašto će da mi sudi, tako da se mirno predajem vašimpremudrim odlukama”.

Na suđenje je, zbog složenosti same optužnice, morao da čeka između šest idevet meseci, a toliko vremena je otprilike bilo potrebno da se pripremi i kvalitetnaodbrana. Međutim, generala Kecmana nije zanimao pravni aspekt čitavog slučaja, a izašto bi kad je sve to u krajnjem slučaju besmisleno. I doktor pravnih nauka, užasnointeligentni Milan Šakota, nije mogao ništa da učini protiv birokratije indoktriniranogsuda u Hagu. Predsednik Radikala se već tri godine trudio da dokaže nebuloznostoptužbi Međunarodnog Tribunala, sa vrlo malo uspeha, pa kakve je šanse imaoneposredni učesnik sukoba u Bosni, kada je i jedan političar, ne toliko bitan zasudbinu rata, našao svoje mesto na klupi za optužene. Uglavnom, general nije hteo daplaća advokate iz sopstvenog džepa, koji je i inače utanjio tokom godina skrivanja, paje volšebno prihvatio advokata po službenoj dužnosti. Znao je Kecman da će se taj

77

čovek truditi da što manje pomogne svom klijentu, ali mu je to odgovaralo jerKecman nije želeo da se suđenje protegne na više od tri do četiri godine. Smatrao jeda mu je taj period dovoljan za odrađivanje posla koji mu je preostao.

Većina domaćih medija u Srbiji, a posebno nacionalistički nastrojeneorganizacije i političke partije svesrdno su optuživale generala za laički pristupsuđenju, i za na taj način indirektno priznavanje krivice. Kecmanovo priznanjeznačilo je i priznanje čitavog jednog naroda za celokupna dešavanja u Bosni iHrvatskoj, što svakako nije odgovaralo nikome, pa ni vladajućim strukturama koje sunavodno pokušavale da demokratizuju društvo i oslobode ga kolektivne krivice. Ništaod toga nije naročito uzbuđivalo samog generala, a i zašto bi ga više interesovalepolitičke igrarije tranzicionih političarčića iz tamo one male unesrećene Srbije.

Samo je general znao zašto i kako će optužbe onih istih sila koje su Jugoslavijugurnule u građanski rat da pokuša da okrene u svoju korist, ili ono barem da osvetliprave krivce za dešavanja na jugoslovenskim prostorima. Međutim, nikome nije ličiloda general zapravo poseduje nekakav plan, a kamoli da nešto želi da sprovede u delo.Nikome, sem čoveku kome je posao da zna ono što drugi ne znaju ili ono što drugipokušavaju da sakriju. Timoti Hartman je pretpostavljao, a kada bi on pretpostavio,onda bi delovao brzo i efikasno, baš kao što ga je njegova voljena CIA naučila.

Tamo, sa druge strane okeana, specijalni agent Centralne Obaveštajne AgencijeTimoti Hartman, čovek zadužen za kontrolisanje ratnih vođa sa onih područja gde jeAmerika direktno uticala na podgrevanje sukoba, počeo je da brine o generaluRatomiru Kecmanu. Svaki čovek od uticaja u nekom ratu morao je biti strogoproveravan kako za vreme, tako i posle samog ratnog sukoba koji je Amerikakonačno rešila da prekine, i to bilo gde u svetu. Da se razumemo, SAD nisu naročitoželele jednog Kecmana u Hagu, jer taj isti Kecman posedovao je pregršt dostaškakljivih informacija sa lica mesta, ali su zbog pritiska javnosti, posebno u Holandijii zemlji Belgiji, kao i još nekih razloga koje ćemo kasnije pomenuti, evropskebirokrate ipak pritisle Srbiju da uhapsi generala Kecmana. I sama CIA je dostapomagala dugogodišnje uspešno skrivanje generala, jer nije želela da diže prašinunjegovim uklanjanjem, odnosno ne dok Hartman nije potpuno siguran da odKecmana više ne preti nikakva opasnost, bio on živ ili mrtav. A to je ono što niko nijeznao, naime da li je general Kecman potencijalno opasan, odnosno da li poseduje onefamozne mikrofilmove koje je provereno načinio jedan pripadnik njegovih Kobri.CIA je vrlo dobro znala da su trojica uljeza ušla na teritoriju grada Čemernika, a dasu samo dvojica uhvaćena i ubijena. Jedan se izvukao i nešto odneo svom generalu,ali šta? Mikrofilmovi su priča, trač koji je dugo kružio po visokim međunarodnimkrugovima.

Hartman je pokušao da izvrši pritisak na svoje pretpostavljene i objasni im dabi američka diplomatija trebala čvršće da se protivi stavu EU da svi ratni zločinci uBiH moraju da se uhapse, a tu je posebno isticao generala Kecmana. Mek stav StejtDepartment-a po tom pitanju iskoristile su diplomate Holandije i Belgije da izlobirajuhapšenje generala Kecmana. Ovde dolazimo do dva pitanja: Zašto je StejtDepartment bio nezainteresovan za ovo pitanje i zašto su male zemlje, poputHolandije i Belgije, bile najgrlatije povodom hapšenja ratnih zločinaca? Odgovor naprvo pitanje je da Stejt Department nije bio zainteresovan za priču koja ničim nije

78

mogla da se dokaže, a čak i da su ti snimci postojali Amerikanci su verovali da ih nijemoguće objaviti bez njihovog znanja. A odgovor na drugo je da su Belgija iHolandija bile države koje su u okviru mirovnog plana Ujedinjenih Nacija trebale dasvojim vojnim kontigentima štite nemuslimanski živalj u okviru muslimanskeenklave Čemernik. Pritisak domaće javnosti, posle serije novinskih članaka na temuČemernik, primorao je vlade ovih zemalja da preduzmu nešto po pitanju kažnjavanjaaktera događaja u ovoj enklavi.

Hartman je bio visoko kotiran u okviru same Agencije i nije bio stranačkiorijentisan, ali je zato flertovao sa obema stranama kako bi dalje napredovao u službi.Kako bi demonstrirao svoju ”brigu” za uticajne američke političare demokratskeorijentacije, pokušao je i njih da upozori na potencijalnu opasnost od tih ”famoznih”mikrofilmova. I sam Vilijam Skot se nije naročito uzrujavao povodom Hartmanovihupozorenja, jer je i on jednostavno smatrao da ako filmovi zaista postoje, to nikadneće biti objavljeno ni na jednom relevantnom mediju u svetu. Tu je svakako imaopravo. CIA bi trebalo da sazna za pokušaj objavljivanja tako vrućeg materijala imorala bi tu potencijalno opasnu informaciju da zakopa. Hartman je, imajući sve tonaravno u vidu, svoju pažnju usmerio na Kecmanovo dugogodišnje iskustvo što seobaveštajnih radnji tiče i pokušavao da naglasi da takav čovek, sa tolikim iskustvomiza sebe, možda može i da nešto neopaženo proturi u etar. Hartman je odbačenzajedno sa svojim megalomanskim teorijama, pa mu nije ostalo ništa drugo do dačeka i prati generalove poteze. U svakom slučaju, Hartmanu bi svakako odgovaraloda Kecman nešto pokuša, jer bi sprečavanjem jednog takvog plana sebi kupioogroman kredit.

*

Meseci su prolazili, pa je čak i sam Hartman bio odustao od ovakvihrazmišljanja kada mu je neočekivano jedan agent iz Evrope najavio posetu. Hartmanga je s nestrpljenjem očekivao nekih dva dana koliko je ovome bilo potrebno da sedogega do Amerike.

― Agent Štajner je stigao, gospodine ― najavila je sekretarica.― Uvedi ga molim te, počeo sam da trulim od čekanja.― Odmah, gospodine.Agent Štajner je ušao i samo brzo klimnuo glavom u znak pozdrava.― Sedi, Štajneru. Let bio miran?― Da, ali navikao sam i na malo turbulencije.― I, zašto si tražio privatnu audijenciju? Mora da je mnogo važno kad si

doleteo čak iz Švedske. Ili si se uželeo sunca ovog našeg?― Nisam želeo da ”šefovi” saznaju za ovaj razgovor. Dali ste izričita uputstva

da se svaka informacija vezana za generala Kecmana prosledi direktno vama, pamakar ona bila i neproverena.

― Iskreno, nisam mislio da će me neko shvatiti ozbiljno.― Eto, ja jesam.― Pa pričaj onda, strašno sam radoznao.

79

― Znate za onog našeg ubijenog agenta, Sem Higins mislim da se zvao? Prepet-šest godina se to desilo otprilike.

― Sem Higins? Da, ubijen je u Kopenhagenu dok je pratio neki paket izSlovenije.

― Odlično vas služi pamćenje. Postoji mogućnost da je paket koji je SemHigins pratio, bio zapravo mikrofilm koji general Kecman navodno poseduje.

― Odakle ti takva informacija?― Lično sam razgovarao sa čovekom koji je poslao paket iz Ljubljane za

Kopenhagen. On sada živi i radi u Švedskoj, upoznao sam ga preko jednog hrvatskogdoušnika.

― Odakle taj tip zna šta je bilo u paketu?― Zato što mu je paket u ruke predao čovek za koga naš kurir provereno zna

da je pripadao srpskim Kobrama.― Čak i da je taj čovek stvarno pripadao Kobrama, to ama baš ništa ne

dokazuje.― Samo polako. Akcija izvlačenja nečega tako opasnog iz zemlje, i prenos

paketa takve važnosti do zapadne Evrope, morala je da uključuje dosta operativacakoji su svi zajedno trebali da pripreme teren za bezbedno iznošenje paketa. Japretpostavljam da je kurir bio deo te mreže ljudi koji su obavili posao, ali da ni onnikada ne bi priznao učešće u takvoj akciji. Tvrdi da nije bio upoznat sa ostalimčlanovima grupe, a da je za sadržaj paketa samo ”načuo”. Mislim da laže, jer se bojida iznese i neko konkretno ime. Srbi bi ga ubili, sigurno.

― Tvoja pretpostavka Štajneru je opet zasnovana na pretpostavci. Nekainformacija je slučajno došla do tebe i prateći tu dojavu pokušavaš da napravišnekakvu teoriju. Bez ijednog jedinog dokaza.

― Ako želite dokaze, ja se izvinjavam što sam vam trošio vreme i vraćam senazad u Švedsku. S tim što smatram da nešto konkretnije od moje ”dojave” nemate,niti ćete imati u skorijoj budućnosti, a general Kecman je već mesecima u zatvoru.Mislite li da i on gubi vreme, kao CIA?

Hartman se igrao prstima i razmišljao. Ova prljava lisica od agenta Štajneraimala je pravo. Kecman verovatno nešto radi iz zatvora, ili je možda već sve sredio zaslučaj da ga na kraju uhapse.

― Dobro Štajneru, daću ti šta god da tražiš. Pritisni kurira, izvuci sve štomožeš iz njega, a posle beži za Kopenhagen i pokušaj da saznaš da li je paket u tomgradu. Ako postoji i promil šanse da je mikrofilm u blizini, odmah me obavesti i nepokušavaj da izigravaš supermena kako bi sa šakom ljudi izveo potencijalno opasnuakciju. Jasno?

― Razumem, gospodine Hartman. I još jedna stvar. Svakako da očekujem iodređenu nagradu u slučaju da uđem mikrofilmu u trag.

― Razume se. Ništa se ne sekiraj.

* *

Sada bi bio dobar trenutak da se vratimo na ratne godine sredinom devedesetihi na generala Kecmana pre događaja u enklavi Čemernik. Vraćamo se tamo jer je taj

80

prokleti Čemernik stalno bio u glavi našeg generala i on je neprekidno vraćao svojasećanja iz tog perioda na površinu, kako bi nekako stekao uvid u čoveka koji jetrebao ili morao drugačije da postupi, ali nije.

Pošto je Simović napustio štab on je krenuo da spava, ali nije mogao. Zaspaojeste na kraju od umora, pa se probudio desetinu minuta kasnije znojav i uznemiren.Bilo je previše stvari u njegovoj glavi tog trenutka i mir se nije mogao postići ni uduši, a kamoli na bojnom polju, razmišljao je. Ustao je, umio se i pozvao nekolicinusvojih vernih oficira koji su te noći bili zaduženi za uspešno izvođenje straže u takoopasnim okolnostima kada je neprijatelj svakoga dana bivao jači, brojniji i boljenaoružan.

”Sedite momci, aj’ da popijemo po čašu rakije, jebeš mu mater blesavu, pa akoje rat, nije smak sveta”.

Oficiri su poslušno posedali za generalov sto, pili rakiju i oprezno birali reči.General je bio nervozan, videlo se to u njegovim crvenim očima i na namrštenombledom čelu. Kuvar je kasnije doneo i meze, i flaša je naglo počela da se prazni. Biloih je ukupno petorica i svi do jednog važili su za ”izdržljive” na alkoholu. Kecman jeobično takve tipove birao za svoje neposredne saradnike, ljude jake na alkoholu,govorljive i otvorene. Takvi ljudi, svakako, nisu služili ostalima za primer, često su tobile obične ispičuture mekanog mozga, ali su upravo ti ljudi, ti oficiri, bili oninajvredniji nečijeg poverenja, i to je ono što je generalu trebalo u neobičnimuslovima ratnog sukoba. Bili su potrebni ljudi čudni koliko i sam rat, kako bi vojskamogla da istrpi sav taj apsurd i uzaludne pogibije. Samo oficir pijanac mogao je dapruži ono malo neophodne veselosti u trenucima crnim koliko i najtmurnija noć nadzemljom Bosnom.

General i oficiri se napiše posle nepunih sat vremena i priča je lagano počinjalada dobija na onoj svojoj ”pijanoj” prirodnosti. Razgovor jr tekao sve brže islobodnije, dok ubrzo nije naličio na bujicu nezaustavljivu koliko i toplota rakije kojase širi telom. General je u jednom momentu izjavio:

― I šta sad mi da radimo? Da čekamo?!― Ma, trebamo ih sve pobiti, ja vam kažem, i to još večeras ― ubaci se jedan

oficir.― Ne možeš ih sve pobiti, mater im njihovu, taman i da imaš svu municiju

ovog sveta ― reče drugi.A onda je general ustao i lupio šakom o drveni sto:― Pa što mi zaista ne bi napali, pitam ja vas?! Ne možemo sve da ih pobijemo,

tačno, ali zato možemo da im se najebemo malo majke njihove! Šta kažete?!Oficiri su ga samo nemo posmatrali u čuđenju. Nikada oni nisu čuli generala

da ovako govori, iako su ga viđali pijanog dosta puta za tih gotovo četiri godineprovedenih na bojnom polju. Da nije možda podlegao pritisku, pitalo se čitavodruštvo, ili mu je jednostavno dosta da se igra mačke i miša, i da neprestano čekanaredni potez svog neprijatelja. Nikada srpska vojska nije bila ta koja je prvapreduzimala neku značajnu akciju, već su oni uvek odgovarali i svoju pozicijuprilagođavali neprijateljevim planovima, tako da su svi oficiri bili zgranuti ovimgeneralovim predlogom. Jeste bio šaljivdžija, ali nije izgledalo da se šali.

― Vi to ozbiljno, generale?

81

― Vrlo ozbiljno. Zbog čega bi se više mi povlačili? Oni se naoružavaju,ubijaju nam decu, a mi gledamo sa strane i kalkulišemo da li je pravi trenutak zakontraakciju. To sam radio već skoro četiri godine, više mi ne pada na pamet. Mir–– no!!!

Oficiri poskočiše sa svojih stolica i automatski su stali u stav ”mirno”. Gledalisu generala pravo u oči i čekali naređenja.

― Budite vosjku, pali sve, krećemo na Čemernik za tačno četrdeset i petminuta. Toliko vremena imate da sve stavite na gotovs. Volj-no!

Otpozdravio je brzo i okrenuo im leđa pre nego što su ovi stigli da upijunjegove reči. To je i inače bilo svojstveno za Kecmana, da prvi okrene leđa svojimpodređenima. Oficiri su se rastrčali i počeli da viču. Ubrzo su se glasovi mogli čuti sasvih strana, a već posle pola sata sve je vrvelo od života, uskomešanosti i ljudskedreke. Kecman je sve to posmatrao sa strane. Svetla su blještala pred njegovim očimai nervirala su ga, pa bi nategao iz flaše svaki put kad bi ga zaslepela. Čekao je da svebude spremno, znajući da može da prekine ovo ludilo kad god poželi. To ga je tešilo,ali i uznemiravalo, jer su se pitanja uveliko rojila u njegovoj glavi, a glavno pitanjeoko koga se sve vrtilo bilo je: ”Šta ako sada stanem?”

I zaista, da je tada odlučio da stopira čitavu stvar, ne samo da bi nepovratnoizgubio poštovanje svih koji su na ovaj ili onaj način bili uključeni u njegov život,nego bi izneverio i samoga sebe kao čoveka, a to je ono što je na kraju najvažnije. Jeru ovakvim situacijama, bez obzira da li su ekstremne kao u slučaju generalaKecmana, ili uslovno rečeno bezopasnije i koje se dešavaju nama običnim ljudima,dolazimo svi do onog moralnog kostura od koga smo izgrađeni ili koga smo životnimiskustvom izgradili. Dolazimo do onog što predstavljamo, do onoga u šta verujemo ionoga zašta smo odgovorni. Nije nikada lako prelomiti dilemu, ni onu mladalačkuljubavnu, a kamoli životnu. Pa opet prelomiti se čovek mora kako bi jedan deo njegaostao zdrav, iako smo uvek na gubitku prilikom ovakvih odluka jer je onaj drugi deokoji smo odbacili od sebe, a koji je takođe u sastavu našeg celovitog bića, nepovratnoizgubljen.

Kecman je zakačio futrolu sa pištoljem o svoj opasač i izašao napolje.Razumeo je da mora da se sabere i ljudima održi kakav-takav govor kako bi ihohrabrio i oslobodio stega koje su zasigurno pritiskale njihove lobanje. Onu flašurakije je ostavio u svom šatoru i iako je pokušavao da se uspravi, bio je nekakoiskrivljen od alkohola i gegao se dok je hodao. Vojnici i oficiri su to primetili iposmatrali su ga bez reči. General se popeo na jedan tenk i odatle mahao rukamakako bi prizvao ljude da se približe. Okupio je maltene čitav štab, a skupile su se iudaljenije jedinice koje su dobile naredbu da se grupišu u glavnom štabu. U trenutkugeneralovog obraćanja, oko tenka na kome je on stajao bilo je okupljeno oko trihiljade ljudi, vojnika koji tu noć i taj govor nikada neće zaboraviti:

― Gospodo starešine i vojnici, zdravoo!!!― Zdravo!!! ― Zemlja je zadrhtala prilikom otpozdrava i general je pustio da

to ”zdravo” malo lebdi vazduhom, jer ipak je taj pozdrav odražavao jedan duhzajedništva i svima zajedničkog cilja. General je govorio preko megafona i glas mu jeodzvanjao dovoljno jako da prikrije treperenje prisutno u njemu zbog nervoze koju jeosećao.

82

― Prošli smo kroz mnogo toga zajedno, gospodo. Istrpeli smo mraz, kišu,sunce koje je peklo nad glavama, i nismo se žalili. Istrpeli smo da kuću ne vidimo ipo godinu dana, izdržali bol zbog gubitka prijatelja, nismo se uplašili kad smo videlismrt. A ja sada, u dva ujutru ove teške noći na ovoj crnoj zemlji, vidim bezvoljne iuplašene likove, vidim tužna i osramoćena lica. Zašto, pitam ja sebe, pa zar nisam jadužan da kao vaš general otklonim deo te tuge koja vas guta svakim danom sve više?Zar nisam ja odgovaran za te ljude koji ginu na samo par kilometara od nas, a mi sveto gledamo jer nismo sigurni da bi trebalo da napadnemo? Problem je ljudi u tome štomi više ni u sebe nismo sigurni. Predugo čekamo, predugo se branimo i gutamo svegluposti koje nam se dešavaju.

E pa, vreme je da kažemo dosta! Vreme je da istupimo jedan korak iz stroja ipogledamo pravo u ono što nas muči. A najviše nas muči naša nemoć i neodlučnost.Je li tako?!!

― Tako jeee!!! ― svi vojnici su jednoglasno odgovorili.― Zato sada krećemo u srž problema, napašćemo neprijatelja tamo gde mu je

srce smešteno. Jebaćemo im mater njihovu, gospodo starešine i vojnici!!!Usklici oduševljenja i ratni pokliči prelamali su se po noćnom vazduhu, a vetar

je nosio tu gomilu uzburkane i iskomešane strasti dalje ka nebesima.― Ne ubij nenaoružane i nedužne, ne siluj, poštedi decu i starce. Ta stara

pravila i dalje važe. U svim ostalim slučajevima, pucaj po svojoj slobodnoj proceni.Neka sutra pišu da smo ubice, neka snimaju mrtve, i ako, neka pripremaju osvetu! Alivečeras će čitav svet da sazna šta znači srpska vojska i šta znači Srbin kad mu je dušaranjena! Idemo, i neka naši potomci sude o nama kada svetom, nadajmo se, zavladamalo mira i razuma! Pokret vojsko, čuvaj brata svoga po oružju, drži Boga nagrudima i kuću svoju rodnu u mislima! Ne puni srce mržnjom i osvetom, već se setida smo mi ovde da branimo našu zemlju i krv našu srpsku!

Masa je sada već zapala u trans i nije bilo vojnika kome oči nisu bile ispunjenesuzama. Kao da je neko podigao veliku crnu zavesu sa njihovih očiju i izveo ih nasvetlost dana, iako je okolo i dalje vladao duboki mrak.

― Mir-no!!! Hiljade ljudi se skamenilo na ovu naredbu. General Kecman je te noći bio

njihov Bog, njihov otac i učitelj. Te noći je od svakoga mogao da traži srce na tacnida mu pokloni. Te noći se, koliko god to ironično zvučalo, nešto ljudsko vratilo svimtim vojnicima i nesrećnicima. General je pozdravio vojnike i prepustio starešinamadalje komandovanje. On je svoje za sada odradio.

Sišao je sa tenka i krenuo ka džipu koji ga je stalno prevozio. Akcija napada jeza tih gotovo četiri godine bila uigrana do detalja i sada nije više bilo potrebnoplanirati zauzimanje određenog položaja. Tenkovi, kamioni, džipovi, bat crnih čizmi,sve je to zlokobno odzvanjalo i brujalo, najavljujući nesreću, bol i smrt. Napad jeotpočeo i nije se više mogao sprečiti. Kecmana kao da je neki crni osećaj i daljepratio, i jeste mu padalo na pamet da opozove napad, čak i posle održanog govora, aliznao je da je sad već kasno. Konačno je pustio stvari da idu svojim tokom, pa kud ihgod to odvelo.

Akcija je otpočela. Trebalo je iseći sve izlaze iz Čemernika, dakle opkolitivaroš sa onih strana gde su putevi, kao i eliminisati stražu na ulazu u Čemernik.

83

Topovi su počeli da gruvaju, šireći vatru unutar neprijateljskog garnizona. Krici iuskomešanost, kako vojnika tako i lokalnog stanovništva, širili su se sve do ušijuosvetoljubivo nastrojenih Srba. Srpska vojska je granatirala položaje na kojima suMuslimani postavili oružje dalekog dometa. Znali su Srbi gde je naoružanje, jer seMuslimani nisu preterano trudili da ga sakriju. Na kraju krajeva, ovakav napad jeposlednje što su očekivali. Specijalne jedinici i nezaobilazne Kobre krenule su daeliminišu stražu oko grada i u ekspresnom roku blokiraju sve prilaze. ”OperacijaČemernik” postala je realnost, bez neke velike pripreme i bogzna kakvog planiranja.Korišćenje su one operativne informacije do tada prikupljene, što je možda bilajedina novina u ovoj akciji napada. Obično su se neposredno pred početak akcije sveprikupljene informacije iznova proveravale i teren bi bio podložan detaljnomizviđanju pred sam napad. Generalu Kecmanu se žurilo, i nije bilo vremena, a nipotrebe da se sve pripremi do najmanjeg detalja. Svi su znali šta treba da rade,starešine su bile iskusne i vojska je bila dobro naoružana.

* * *

Posle nekih sat i po vremena, Kecman je stigao na mesto dešavanja. Kuće sugorele oko njega, a vojnici su jurili ljude po ulici. Pucnji su se čuli na sve strane i biloje mnogo vriske. Kecman je oslobodio pakao i to je vrlo dobro znao. Izbezumljeno seosvrtao oko sebe i pokušao da se seti razloga zbog kojih je ovako nešto dozvolio, ikada god bi posumnjao u sebe nategao bi iz one flaše koju nije ispuštao iz ruke. Iakopijan, uspeo je da shvati da će ova noć i ovoliko mrtvih zauvek ostati njegova krivica,i da će Čemernik, kako simbolično tako i zemaljski realno, postati mestom njegovog”pada”. Četiri godine je on odolevao strašnim izazovima i užasnim moralnimdilemama, sve do večeras, sve do Čemernika i njegovih vatri koje su se vijorile nanoćnom vetru poput ogrtača samog Satane. I sav patetičan i groteskno izdeformisanprikaz uništenja koji mu se nametao pred očima, stvarao je u njemu strah, ne oddrugih, već strah od njega samog i onog do skora zauzdanog čudovišta koje je čučalou njemu.

Slike, strašne slike su mu sevale pred zamućenim pogledom i utiskivale sedirektno u mozak. Video je vojnika kako strelja dvojicu mladića ispred jedne kuće uplamenu, ugledao majku kako beži sa detetom u naručju, starce kako se gegaju prekoprljave ulice... Ali nećemo predugo da se bavimo nesrećom i bolom ovih ljudi, jer jestrahotu ovih razmera je prvo nemoguće prikazati, a drugo i bespotrebno je govoriti onečemu što svaki čovek može sam, na svoj način, sebi da predstavi u crnilusopstvenih misli. Zato je Kecman i bacio onu flašu rakije i naoružan nekom novomhrabrošću pokušavao sebe da izdigne nad bolom i krivicom koju je osećao. ”Patiću”,razmišljao je, ”ali ne večeras, ne sada”.

Izvukao je svoj pištolj iz futrole i krenuo da tumara ulicama i sokacima tognesrećnog grada. Uspeo je nekako sebe da ubedi da je ovo njegova noć, pa kakva godbila, ovo je noć kada je njemu sve dozvoljeno, noć kada on više nije ničiji general.Sad je samo svoj i pripada sebi. Ne čak ni onom malom zanovetalu negde u pozadininjegove glave, nego je ove noći odgovoran samo onom delu svoje ličnosti koji jenajlakše zadovoljiti. Ove noći će raditi sve što poželi i dozvoliće tami svog srca da

84

cveta u svom opusu sopstvenog užasa. Bilo je toliko toga oslobađajućeg u timmislima da su imale gotovo magnetnu privlačnost, i Kecman se samo prepustio.Možda i prvi put u celokupnom njegovom životu, Ratomir Kecman je sebe prepustiovihoru trenutka u kome se nalazio.

Hodao je polako sve dok nije naišao na jednog iznemoglog starca kako ležiglavom naslonjenom na betonsku ogradu. Kuća pozadi je gorela u plamenu koji jepretio da je sruši svakog trenutka. Čiča je plakao i brada mu je drhtala od tuge inemoći. Kecman je uperio pištolj u njega i ispucao dva metka koja su završila ustarčevoj glavi. ”Bolje je tako”, pomislio je. Šta će tom starcu život posle svega što jeizgubio, bolje je prekinuti njegovu patnju odmah. Kecman je nastavio dalje i stalno jenailazio na leševe muslimanskih vojnika, ali i na tela vrlo mladih, nenaoružanihmomaka koji su praktično još bili deca. Gledao ih je, ne sa sažaljenjem, već saljutnjom jer nisu iskoristili svoje hitre noge za beg sa ovog prokletog mesta. Bilo je tui ubijenih žena, koje su prethodno bile silovane, a i dece stradale od zalutalih metaka.Šta ćeš, kada se zlo oslobodi tu nema mesta poslušnosti i vojnici uzimaju sve ono štopožele. I nesreća se dogodi čak i nenamerno.

General je došao do jedne kuće još uvek nezahvaćene plamenom i otvoriovrata. Uperio je svoju baterijsku lampu pravo u dve žene koje su se tu skrivalezajedno sa decom. Jako su se uplašile kad su ga videle i počele čvršće da grle onotroje dece oko njih. Žene su veoma ličile jedna na drugu i Kecman je pretpostavio dasu sestre. Uperio je pištolj u njih i žene su tada već počele da kukaju i preklinju, aKecman je samo pomislio: ”Ovo je moja noć, ja sam gospodar života i smrti, jer susva tri Boga napustila ovaj gradić, i pravoslavni, i katolički, i muslimanski”. Bilo muje smešno što ove žene toliko preklinju, jer šta im je pa od života ostalo pa tako moleza njim. Dugo je držao pištolj uperen u to petoro malih mučenika, i svakog časa jebivao sve bliže odluci da pripuca. Jednostavno, nije nalazio u sebi onu prekopotrebnu kočnicu, a plač ga nije doticao. Sigurno bi i pripucao da jedna od žena nijerešila da nešto preduzme. Počela je da puzi ka generalu, vrlo oprezno, i uopšte nijedizala glavu jer se plašila da će je uplašiti lice čoveka koji joj je pretio smrću. Stiglaje do generalovih nogu i vrlo lagano se pridizala na kolena, sve vreme grlećigeneralove čizme.

Ni Kecmanu u početku nije bilo jasno šta ova žena pokušava. Dotakla ga jemalo njena hrabrost doduše, ali ni tada nije odustajao od namere da ih sve pobije.Žena se konačno pridigla na kolena i počela da otkopčava generalov šlic. Kecman seu početku zbunio, ali nije reagovao čak i kada je shvatio šta ta žena pokušava. Bila jestarija od ove dve sestre i nije uopšte loše izgledala, mada je u datim okolnostima biloapsurdno o tome razmišljati. Stavila je Kecmanovu batinu u usta i krenula da sisa, aona druga sestra je komično pokušavala da sakrije pogled dece od nemile scene.Zanimljivo je kako sram ostaje prisutan čak i kada se odreknemo dostojanstva. Ženaje ubrzavala pokrete glavom i Kecman je, hteo ne hteo, počeo da oseća zadovoljstvokoje mu je golicalo stomak. Nije imao izbora, prepustio se. Ni sam nije bio sigurankoliko je sve trajalo, uglavnom žena je progutala sve kada je bilo gotovo, kao da jetime htela da mu stavi do znanja koliko je zapravo spremna da se potčini zarad pukogpreživljavanja.

85

Samo je kažiprstom blago obrisala donju usnu i udaljila se od generala. Ovaj jestajao i dalje sa pištoljem uperenim u ono petoro, s tim što je starija sestra sadadelovala sigurnije, kao da je znala nešto i pre samog Kecmana. Ubrzo je spustiopištolj i napustio kuću, ostavivši dve žene i njihovu decu sudbini koja će ih već negdeodvesti. Nastavio je da tumara Čemernikom i gleda nesreće i užase sa pomešanomdozom znatiželje i izopačenog zadovoljstva koje je upijao iz svega toga. Mirisgorućeg mesa i krvi prijao je njegovoj oslobođenoj destruktivnosti, koja se savršenouklapala u okolni prizor. Još jednom valja ponoviti, ova noć je pripadala njemu.

A onda je naišao na četu svojih vojnika koji su poređali grupu muslimanskihmladića duž ulice koja je vodila u centar Čemernika. Bacili su ih na kolena i narediliim da stave ruke na potiljak. Spremali su se da ih streljaju. Videla se želja zauništenjem u očima srpskih vojnika, videla se osveta i svetli odblesak plamena.General se najednom pojavio, i vojnici su nespretno stali u stav mirno i pozdraviligenerala. Kecman ih je bez reči otpozdravio i svoju pažnju usmerio na mladeMuslimane koji su bespomoćno iščekivali svoju sudbinu. Ubrzo je shvatio da ga nioni ne zanimaju naročito, pa se fokusirao na lica svojih vojnika. Bili su tako mladi,neiskusni i gotovo nevini u svojoj gluposti. Najednom je osetio potrebu da ihoslobodi barem dela odgovornosti za sav užas koji su stvarali, da ih oslobodi makarparčeta krivice koju će osećati kada se čitav ovaj cirkus okonča. Bez reč je uzeopušku od jednog vojnika i krenuo redom.

Ispaljivao je po jedan hitac svakom od mladih Muslimana u glavu. Nijedan senije okrenuo, čučali su na kolenima, i bespogovorno čekali svoj red za ulazak podAlahovo okrilje. General je pogubio osmoricu, i samo je ovaj poslednji poskočiopoput mačke i počeo da beži. Kecman je odmah pušku prebacio na rafalnu paljbu ipripucao, a nesrećni mladić je gotovo momentalno pao izrešetan mecima. Vojnici susamo gledali svog generala, malo sa strahopoštovanjem, malo sa gađenjem. Jer nijeda oni ne bi to isto učinili, nego postoji ona doza odvratnosti kod svakog pasivnogposmatrača ovakvih i sličnih prizora. General je sa druge strane uživao. Tolika moć, ioslobođenje odogovornosti za učinjeno zlo, ispunjavali su ga sada toliko da je odlučioda se ne brani. Pustiće ono najgore iz sebe, samo te noći, jer ta noć pripada njemu.

Vratio je pušku vojniku i nastavio dalje, u susret novim grozotama. Osećao sekao duh dok je tako hodao sve pustijim ulicama vatrom obasjanog Čemernika, i imaoutisak da lebdi nad zlom koje je tamo dole vladalo. Bio je iznad plamenih jezika,iznad zapaljenog i olovom izbušenog mesa, daleko od krvi i smrada nasilnogseksualnog čina. A onda je pao, pravo na prljavu zemlju. Sapleo se onako izgubljen umislima i licem poljubio prašinu tamo gde je nekada bila zasađena trava. Okrenuo sesa stomaka na leđa i zurio u nebo. Zvezde su sada imale drugačiji sjaj i onakopomešane sa svetlošću usijanih krovova, delovale crvenkasto i nekako posebnoužareno. ”Nebo je ljuto”, pomislio je, ”Bogovi su se razbesneli”; ali neka su.Pritiskali su ovu crnu zemlju Bosnu i ljude u njoj previše dugo. Nek se sada guše ukrvi koju su sami izazvali.

* * * *

86

Sutradan, sve moguće televizijske stanice, od Australije do Kalifornije,naširoko su razglabale o nesreći u gradiću Čemernik. Za tih nekih mesec dana kolikoje trajala drama posle opisane sudbonosne noći, Čemernik je postao najbliži mogućisinonim ozlogašenim mestima poput Aušvica i logora Dahau. Srbi su bivali opisivanikao fašisti, krvoločne ubice i bezbožnici, a sam general Kecman je preko noći postaosuperstar poput Hitlera ili starog dobrog Staljina. Mediji su preterivali, naduvavalibroj žrtava i zarobljenika, i gotovo svakodnevno bi isfabrikovali neki novi masakr.Realan neki broj poginulih Muslimana kretao se između dve i dve i po hiljade žrtava,dok je još oko tri hiljade muslimanskih boraca i civila držano u zatočeništvu. Zapadnimediji su baratali brojkama od oko sedam hiljada mrtvih, i preko deset hiljadazarobljenih ljudi, među kojima veliki broj žena i dece.

Nije bilo nijedne reči, naravno, o velikoj količini ilegalno prokrijumčarenognaoružanja koje je srpska vojska zaplenila, kao ni o onim silnim srpskim civilima kojisu prethodno pobijeni na teritoriji enklave Čemernik. Ovde nije reč o optuživanju,već o konstatovanju činjenica. I jedna i druga strana su činile zločine, ali samo jejedna strana ponela celokupnu krivicu, i to je činjenica.

General Kecman je itekako računao na silinu optužbi koje će uslediti poslezauzimanja Čemernika, i savršeno je razumeo svoj novonastali položaj. Znao je da će”Operacija Čemernik” naglavačke da preokrene njegovu, i domaću, i međunarodnupoziciju. Više puta se sastajao sa visokim predstavnikom Vilijamom Skotom ipregovaralo se tom prilikom oko bezbednog oslobađanja zatvorenika. To natezanjetrajalo je gotovo mesec dana, a Kecman je prilikom tih pregovora pokušao da izgradineku iole povoljnu poziciju za sebe, naročito što se tiče sopstvene sudbine posle rata.Nije ovde bilo pitanje da li će se srpska vojska povući, jer je to morala da učini, većse radilo o ustupcima koji bi mogli da se isforsiraju od stranih sila otelotvorenim uliku visokog predstavnika Vilijama Skota.

Kecman je uspeo da iščupa neke međunarodne garancije da neće biti gonjenkad se rat završi, čak je to dobio napismeno od samog Skota, iako to ovaj nikada nijepriznao. Kecman se neposredno po podizanju optužnice protiv njega pozivao na tajpotpis Vilijama Skota, no ovaj je to kategorično demantovao i tvrdio da se radi ofalsifikatu, razume se. Međutim, Kecman se čvrsto uhvatio za taj potpis i plasiraopriču u javnost tek kada je bio sateran u ćošak, pa se ponašao kao i svaki drugidavljenik koji se hvata za slamku spasa. Ubrzo pošto je uvideo da će i definitivno bititretiran kao kriminalac, Kecman se povukao u ilegalu i bukvalno nestao sa radara, anjegov beg će rezultirati godinama potrage, kako od strane međunarodne, tako idomaće zajednice, kao i snažnim političkim i ekonomskim pritiskom na samu zemljuSrbiju.

Inače, Kecman je na kraju oslobodio većinu zatvorenika, a streljano je ”samo”nekoliko desetina Muslimana za koje su srpske snage bile ubeđene da su predstavljaliznačajne elemente u armiji BiH, kao i da su sarađivali sa stranim službama. Generalje pristao da vrati i većinu zaplenjenog naoružanja koje je trebalo da bude iskorišćenoza ofanzivu na srpske snage, ali uz uslov da se omogući bezbedno povlačenje vojske icivila srpske nacionalnosti. Vilijam Skot je pristao jer je vršen veliki pritisak odstrane međunarodne javnosti da se učini sve kako bi civili bili pušteni iz Čemernika.

87

Iako je ”Velika ofanziva” koja je trebala da krene iz Čemernika na srpskejedinice bila sprečena, naredni meseci će doneti snažnu osvetu koju su Srbi u BiHnajbolje osetili. Pod protektoratom međunarodne zajednice, hrvatske i muslimanskevojne snage isterale su sa svojih prostora preko pola miliona Srba, stvarajući takoogroman konvoj unesrećenog življa, koji je zatrpao državu maticu, a sve podsloganom da Srbe spreče da počine još kakav gnusan zločin. Mnogi su kriviligenerala, mnogi su optuživali Amerikance ili Nemce, a treći su krivili predsednikaSrbije Milovana Sadriju što nije ranije ušao u mirovne pregovore. Sve u svemu, svisu dobili svoju državu, i mnogo nepotrebne krvi je proliveno. Hrvati i Muslimaniodneli su pirovu pobedu, jer posle rata odmah je stupila mafija na scenu, a najveće inajvrednije kompanije i javna preduzeća kupljena su bud-zašto od strane onih istihcentara moći koji su finansirali tragi-komičnu farsu volšebno nazvanu: Rat u Bosni.Opet naglašavam, ne bavimo se mišljenjima, već činjenicama.

I da za sada zaključimo priču o Čemerniku i motivima koji su vodili generalaKecmana u ovaj strašni čin. Dovoljno je još samo reći da je generalov potez biomožda neophodan, a možda i nije, ali je u svakom slučaju postao realnost jednog ratau kome su svi jedva čekali da uperu prstom.

88

GLAVA SEDMA

Napolju je pljuštala neka mnogo zajebana kiša. Ulicama su tekli čitavi potoci, anebo je bilo crno ko ugalj. Ne bi ja razmišljao o vremenu da te večeri nismo trebali daodradimo posao. Kaća je tog podneva bila kod mene i primetila je da sam nervozan,pa je valjda zato odlučila da prva započne razgovor:

― Šta je bre tebi, ko na iglama si već danima? A onaj Č ko da ti je momakkoliko vremena provodite zajedno. Još samo za ruke što se ne držite.

― E, nisam te pito za mišljenje. Pusti me u kurac, vidiš da sam nervozan. A iod kad to tebe briga šta se meni mota po glavi? Kad se ne bi videli tri dana mislim dabi ti i glas zaboravio, toliko si pričljiva.

Jebiga, znalo se da će ovaj razgovor među nama kad-tad da usledi, nije višebilo kud, samo što sam mogao da ga odložim za koji dan.

― A ti se za mene žešće interesujes. Je li, kako se prezivam? Dal’ znaš bilo štao meni, ’ajde da krenemo od onog osnovnog.

Tačno, nisam znao kako se preziva. A i što bi znao, kad nisam imao pojma ništa uopšte misli o meni. Nikad nismo kasvetno razgovarali i baš ništa nisam znao onjoj.

― Nemam pojma, a i zabole me.― Petrović, reći ću ti bez obzira. Šta sam u horoskopu?― Ama ti si ta koja mesecima nije htela da priča, a ne ja. Cure obično same

istrtljaju takve podatke o sebi, bez obzira da li ih neko pita, samo se ti pravišpametna.

― Nikad nisi pito, što bi te sad ja smarala glupostima. Zar vi momci uvek nepričate kako smo dosadne i naporne, i kako ćete da nas oterate u kurac jer ne možeteviše da nas slušate.

― Evo ti pričaš tek jedan minut, a ja već imam želju da te otkačim. ’Ajde pustime, izabrala si mnogo usran dan za ovakav razgovor.

― A jel’? Pa da, zaboravila sam da sa vama gangsterima treba da se zakažesastanak.

Mnogo sam bio tanak sa živcima, pa sam je zgrabio za gušu.― Alo, tako da me više nikad nisi nazvala. Sutra će to ”gangster” da ti izleti

pred pandurom u civilu koji pije kaficu onako neobavezno, pa ćeš htela ne htela dami pokloniš besplatnu policijsku pratnju.

― Ma ceo Niš samo tebe juri, ti si glavni kriminalac u gradu.I to vam je jedna od onih retkih situacija kad nam neko pogodi sujetu i mi se

izletimo, jer valjda podsvesno i želimo da se oslobodimo tereta.― Pa posle večeras to možda i postanem.― Šta reče, bre? Šta da postaneš, glavni kriminalac?Nisam je stiskao, ali mi je šaka i dalje bila na njenom vratu. Sada sam počeo da

joj milujem kosu. Najednom sam ugledao brigu u njenim očima. I ranije sam japrimećivao neku toplinu kod nje, ali ovo je bilo drugačije, bilo je neke dubine unačinu na koji je posmatrala moje lice.

89

― Nebitno, otom-potom. Pričaćemo već.― Ček-ček, stani malo gospodine ”glavni”. Vidim ja da tebi nešto fali u zadnje

vreme i da ti i onaj bolesni Č nešto muvate.― Kažem ti, ne mešaj se u ono što nema nikakve veze s tobom. Znam da ova

rečenica zvuči izlizano, ali tako je. Bolje je da se ne opterećuješ stvarima koje te sene tiču.

― Alo, ni ja neću da zvučim otrcano, al’ šta ima veze s tobom, ima i sa mnom.Ako nije tako, kaži mi bre odma’, i da se ja pokupim odavde. Iskresali smo svoje ićao đaci.

― Otkud odjednom kod tebe tolika briga za mene? Prvo se mesecima pravišmutava, a sad si kao zaljubljena nešto, ne razumem?

― Teže se otvaram, jebiga, kruta sam na početku u svemu sem u krevetu. A itebi je izgledalo da odgovara takva situacija, tako da...

― Pa ono da, ni ja nisam baš otvorena knjiga. Nego, to ne menja činjenicu dane želim tebi da otkrivam svoje planove. Miki je lepo reko, čovek pada iz dvarazloga: zbog pohlepe i zbog žena. Pošto već postoji opasnost da padnem zbogpohlepe, daj bar ovu drugu opasnost da eliminišem.

― Znaš šta, ne budeš li ispljunuo šta te muči, ja iz ovog momenta odlazim iztvog života.

I toliko. Nije se trudila da doda još neki komentar, ta cura stvarno nije uzaludtrošila reči. Što je najgore, nisam imao nijedan jedini razlog da joj ne verujem, bila jenaprosto ubedljiva.

― O.K., pod jednim velikim uslovom.― Da čujem.― Ako ti sve ispričam, ne zanima me da li ti ”odgovara” pored mene ili ne,

dal’ si srećna il’ nesrećna, da li želiš da me napustiš ili ne. Ništa me od toga neinteresuje, nego ćeš da deliš sa mnom i dobro i zlo. Nije ta misao džabe ubačena uceremoniju venčanja. Kapiraš šta ’oću da ti kažem?

― Savršeno. Ali bude li bilo drugih devojaka, moje obećanje pada u vodu.Razumeš li ti mene?

― Vidi malu, al’ se prokurčila.― I još jedna stvar. Hoću da mi kupiš prsten.― Šta bre?! Kakav prsten?! Verenički prsten misliš?― Ne, samo prsten. Hoću da imam nešto tvoje, kao znak neki, nemam pojma,

nešto tvoje što ću uvek da nosim sa sobom. Eto.― Pa što baš prsten majku mu, može narukvica ili minđuše neke...― Prsten bolje zvuči. Minđuše mi deluju kurvinski, a narukvice se kidaju.― Važi onda, dogovorili smo se.Poljubili smo se nekako kulturno, bez one životinjske strasti s kojom smo se

krljali do tada, a potom i zagrlili, onako iskreno. Oboje smo znali da ovo predstavljanovu fazu u našem odnosu, korak napred ka čvršćem povezivanju, ka ”ljubavi” nakraju svih krajeva.

*

90

Ispričao sam Kaći naš plan za večeras. Osećao sam neko olakšanje kad sammogao čitav plan da iznesem naglas i to mi je poslužilo da još jednom ohrabrim sebepred verovatno najznačajniju noć u svom životu. A onda me Kaća ubedačila kad jepočela da nalazi rupe i falinke u tom mom do malopre savršenom planu.

― Nema šanse da se ti vratiš po kola i na vreme pokupiš Č-a. To je čistaludost. A i ne verujem da bi uspeo da Č-u pokrivaš leđa. Ti pretpostavljaš da će da ihbude najviše trojica, al’ s druge strane može da ih bude i deset. Ti to jednostavno nemožeš da znaš. Ako stvari postanu gadne, čak i uz element iznenađenja, biće ti teškoda skineš tri čoveka, a kamoli više. Ne znam, previše stvari može da krene naopako,treba ti više ljudi i tačka. Ne možete to vas dvojica da izvedete.

U redu, priznajem da sam možda preterao u proceni sopstvenih mogućnosti, stim što mi je Kaća otkinula i ono malo muda što sam imao. Teoretski, bilo je mogućeda nas dvojica odradimo čitav posao, al’ skontao sam da ja baš i nisam neki DžejmsBond.

― Jebote, ti si baš neki težak baksuz. I šta sad da radim?! Kad tako postavišstvari izgledam ko debil, a proveo sam dva meseca pripremajući sve ovo.

― Ma plan je dobar, samo da imaš više ljudi na raspolaganju. Još jednogčoveka već imaš.

― Koga? Tebe?― Ja idem i ne želim da se raspravljam na tu temu.― E jebote, ovo je ko iz onih američkih tinejdžerskih komedija kad se u neki

plan umeša još dvajs čoveka koji su kao slučajno saznali da se nešto kuva.― Ma, ti moraš da uključiš onu tvoju dvojicu, nisi normalan majke mi. Opet

kažem, sve si odlično zamislio, samo...― O.K. Probaću da pričam s Deksonom. Dugo sam se lomio dal’ da ih uputim

u plan, i evo, sad kad si me isprepadala, moram sve da ih dovedem u opasno sranje.― Bre, ako su te dosad pratili u sranjima, ne vidim što ne bi i sad. Na kraju

krajeva, kad nastane pakao i oni bi ni krivi ni dužni morali da se krčkaju, zar ne?― Ma, znam, al’ mislim da ne bih podneo kad bi nekog od njih koknuli zbog

mene.― Znaš kako se to kaže: hoćeš da se jebeš, a da ti ne uđe. Pozovi ih, Nešo.

Znaš da moraš.Nema potrebe dalje da raspredam o tome kako sam na kraju naravno poslušao

Kaću i kako sam podugo ubeđivao momke da pristanu. Bitno je s druge strane rećida sam ih u sve ovo uvukao nespremne, tu posebno mislim na Deksona. Mada, kadbolje razmislim, i Deksonu je baš kao i meni trebao jedan snažan elektro šok, odjedno dvesta-dvajs volti da nas prodrma dovoljno za nastavak života. Možda zatoljudi i prave decu, ne da bi nastavili lozu, već da bi sebi produžili vek trajanja iodržali nekakav kontinuitet sa samim sobom, a deca im predstavljaju taj centralni šokkoji će ih drmati verovatno do pred sam kraj života. E pa mi smo, kao zamenu zatakvu vrstu podstreka odabrali zločin, i to najstrašniji mogući zločin koji će namzauvek promeniti živote i koji će nas zasigurno pratiti do sudnjega dana.

Odložili smo izvršenje plana za nedelju dana, kako bi naše buduće žrtve, akobudu verno pratile svoje ustaljene navike, ponovo bile na onim mestiam gde bi ih mičekali. Č i ja smo plan već držali u malom prstu, a i Kaća i Dekson su brzo kapirali

91

svoje mesto u čitavoj operaciji. Problem je bio Adem, jer tom čoveku si naprostomorao sto puta nešto da ponoviš kako on to na ovaj ili onaj način ne bi zabrljao.Međutim, taj isti Adem je imao i jedan zlata vredan talenat a to je: brza vožnja.Ranije sam smatrao da vožnja ko vožnja i nema neke značajne veze sa talentom kaotakvim, ali su me Ademova spretnost za volanom i sluh za mašinu načisto oborili.Inače fraza: ”oborilo me to i to” pripadala je Ademu i uvek smo ga za to drukali, jermislim ko to još upotrebljava sem možda ”Lovca u žitu”.

Došao je i taj dan, odnosno veče. Pošto smo proširili ljudstvo, morali smo danabavimo još jedan auto i naoružanje za onu dvojicu. Kaća je odbijala pištolj upočetku, ali sam je ipak posle ubedio da ga ponese za svaki slučaj. Otkud znaš,ovakve stvari uvek mogu da krenu naopako.

Činjenica koja nam je mnogo pomogla bila je ta što smo često nosili pare tomistom Gazdi kog smo sada rešili da koknemo, pa smo stekli nekakav uvid u njegovokretanje. Miki nam je dosta detaljno objašnjavao kako stvari funkcionišu i kako jehijerarhija u podzemlju morala biti strogo poštovana, jer jedino tako je posao mogaoda opstane. Kao nus-proizvod čitave priče, saznao sam i to da Gazda obično svakusubotu provodi na ”Beverli Hilsu”, niškom naselju gde su budžovani gradili vile.Tamo bi dovodio neke devojke koje su specijalno za njega slane iz Sofije ili izBeograda. Zahtevao je vrh, i o Gazdinim pičkama je čitav seljački grad Niš ispredaoanegdote. Kurčio se seronja, moglo mu se. Najbolje od svega je bilo to što sam japoznavao unutrašnjost te vile na Beverli Hilsu, pošto sam jednom prilikom tamoodneo lovu. Kao trebala mu je nešto hitno, verovatno da isplati neku pičku, ili ježešće puko na pokeru. Da i to ne zaboravim, tu su se ponekad okupljali najžešćikockari iz grada, ali i iz drugih krajeva Srbije. Pričalo se da Gazda i ne zna kolikokuća, vikendica i automobila ima po zemlji.

Ako se pitate zašto nikom pre nas nije palo na pamet da skenja tog majmuna,kog su čak i vrapci na grani zvali ”Gazda”, odgovor je jednostavan: Gazda je bio kumCaneta Glavonje. Caneta su zvali Glavonja jer je imao nesrazmerno malu glavu uodnosu na ostatak tela. Ni to mu nije prirodno, već je u mladosti kljukao sebe onimpreparatima za bildovanje, pa mu je glava nekako utonula u sve one mišiće koje jenabacio, a kasnije se kao posledica silnih testosterona ugojio ko svinja i glava mu sejoš više smanjila. Cane je, da dokaže svima kako veličina nema mnogo veze spameću, prokrčio sebi put do jednog od glavnih snadbevača droge zapadno-evropskog tržišta. Za njim su bile raspisane poternice od Bugarske do Holandije, igotovo da nema zemlje u zapadnoj Evropi u kojoj nije robijao makar dvadeset i četiričasa, pa bivao pušten usled nedostatka dokaza, a dokazi su i inače imali tendenciju danestaju kad je Cane Glavonja u pitanju.

Sve u svemu, bitno je da je Gazda bio pod Canetovom zaštitom, što je značiloda niko nije smeo da mu priđe. Svi Canetovi kumovi uživali su velike privilegije, aCane je imao kumove u svakom većem gradu bivše Jugoslavije, od Skoplja doLjubljanje. Zašto sam se ja usudio da skenjam Gazdu, iako sam znao da me čekaosveta, i tu je odgovor jednostavan: trebalo je da učinim sve kako bi krivicu svalio nanekog drugog. Cane, ni bilo ko drugi uostalom, nikako nije mogao da posumnja načetvoricu klipana i jednu devojčicu, i to je bilo najlepše u čitavoj stvari. I policija iCane će krivicu da svale na konkurenciju u gradu, a konkurenciju su činili Mile

92

Šiptar i Žika Durlanac. Ako sve krene po planu, Cane će da skenja ovu dvojicu i takoostavi prostor da na scenu stupi novi kralj niškog podzemlja, to jest “ja”. A to samplanirao da učinim tako što bi se bacio Canetu na milost i nemilost i zakleo se njemuna vernost, kao i svi ostali Canetovi kumovi koji su to postali tako što su nečimdokazali svoju odanost njemu, a ja sam tu računao na frku u koju je Cane od skorabio upleten.

Naime, bugarske vlasti su ga uhapsile u Sofiji zbog optužbi za ubistvo dvojice”uglednih” bugarskih biznismena, s tim što ga je i Austrija optuživala za višestrukoubistvo i organizovanje ilegalne prodaje narkotika. Bugarski tužioci nisu imali velikešanse da osude Caneta za ubistvo, pa su odlučili da ga uklone tako što bi ga izručilisvojim austrijskim kolegama. Svi su u podzemlju znali da Cane planira bekstvo izbugarskog zatvora, ali su takođe znali i da Cane vodi glavnu reč, pa bio on u zatvoruili ne. Moja šansa bila je ta da Cane sigurno ne želi da vidi konkurenciju na čelujednog povećeg tržišta i tranzitnog mesta od velikog značaja za šverc droge podnazivom: grad Niš. Žika Durlanac i Mile Šiptar radili su za bugarskog dona DmitraBoneva, sa kim Cane nije želeo da ulazi u sukob, pa im je dao gotovo polovinu tržištau Nišu. To je takođe značilo da sa Durlancem i Šiptarom Cane nikada ne bi sklopiodogovor posle eventualnog ubistva svog čoveka od poverenja, a imao bi i razlog da ihukloni iz grada bez obzira što uživaju zaštitu Boneva. Uostalom, ni Bugarinu niCanetu rat nije odgovarao u datim okolnostima. Bonev se pokazao razumnijim ispremnijim na kompromise za razliku od dvojice svojih bivših saradnika koje je Caneuklonio u Sofiji.

Glavonja je planirao da zbriše iz zatvora onog dana kada ga budu izručivalidržavi Austriji, i sada je bio trenutak za napad na Gazdu jer je Cane povukao velikibroj ljudi iz svih bivših republika Jugoslavije kako bi ostvario plan bekstva, i na tajnačin je smanjeno obezbeđenje Canetovih podšefova. Sigurno se sada pitate i zaštobih baš ja bio dobar kandidat da zamenim Gazdu u dogledno vreme, i tu je odgovorveć malo komplikovaniji. Naime, čitava operacija uklanjanja Gazde zavisila je i odjoš jedne bitne pretpostavke, a to je da i droga i novac budu u Gazdinoj vili naBeverli Hilsu. Cane je u međuvremenu, da bi osigurao finansijsku zaleđinu vrlokomplikovanog bekstva, organizovao dve poveće pošiljke na Zapad, od kojih je jednatrebala da preko Turske, Bugarske i Srbije bude sprovedena dalje do Austrije iNemačke. Droga, zajedno sa lovom povučenom od lokalnih ”slugu” i sa tajnihbankovnih računa, čekala je pravo vreme za isporuku, jer Cane ovoga puta nije hteoništa da rizikuje, a i Interpol je očekivao ovakav Canetov potez. Trebalo je sve izvestibesprekorno i Gazda, kod koga se nalazila prva pošiljka, čekao je zeleno svetlo odsvog kuma. Ona druga pošiljka išla je preko crnogorske luke Bar i preko Jadrana jetrebala da bude transportovana do Italije.

Mi klipani smo saznali za pošiljku preko Mikija, koji je zajedno sa Mamlazomučestvovao u obezbeđivanju pošiljke. Da bude potpuno jasno, Miki se nije mnogoustručavao da sa nama podeli i neke podosta škakljive informacije vezane za Gazdu injegovo poslovanje, iz prostog razloga što je znao da te informacije nemaju kud daodu, a takođe je voleo da priča i kurči se takvim stvarima pred ljudima koje je držao ušaci, iako se Mamlaz sa tim nije slagao. Mamlaz je uvek govorio da mi majmunčićinemamo potrebe da razbijamo glavu tako značajnim stvarima. Verovatno je i bio u

93

pravu, i da ga je Miki poslušao ne bi nikada imao problema sa nama. Dakle, plan jebio da zaplenimo drogu i novac pošto skenjamo koga trebamo da skenjamo i kadaCane bude završio sa Miletom Šiptarom i Žikom Durlancem, mi da se pojavimo sarobom i predamo je Canetu uz propratnu priču kako smo je pronašli kod Miletovogšuraka. Cane naravno nije smeo da pronađe robu i kintu sam, inače bi nam jebo kevu.Time bi potvrdili svoju lojalnost, a ostalo zavisi od samog Caneta. Možda nas skenjau svakom slučaju, možda nam ne bi poverovao, hiljadu stvari je moglo da mu padnena pamet. Na kraju krajeva, vrlo je verovatno da bi postavio sopstvenog čoveka odpoverenja na čelo niškog podzemlja. Tu već nismo mogli ništa, mogli smo samo dase nadamo da će Cane da se oduševi našim gestom i sposobnošću sa kojom smo ušlidrogi u trag. Ako bilo šta krene naopako i Cane makar posumnja da smo mi ukloniliGazdu, tu je kraj.

* *

No, o svemu ovome je trebalo razmišljati po uspešno obavljenom poslu. Došlaje subota, sat je otkucao jedanaest, i mi smo se potrpali u dvoja kola. Jednim kolimaje upravljala Kaća, a drugim ko drugi nego Adem. Oba automobila su bilaregistrovana na strane table i oba smo nabavili u centru ilegalne trgovine vozilima – ugradu Šapcu. Tamo smo nabavljali i oružje, mada smo nešto dovukli i preko trgovacasa Kosova. Vodili smo računa da ne sarađujemo sa ljudima koji imaju bilo kakveveze sa Gazdom, niškim podzemljem, ili ne daj Bože Canetom. Trebalo je da senajpre odvezemo do jedne uličice koja je izlazila na Bulevar Nemanjića. Tu smočekali naše prve žrtve, Gazdine ljude zadužene za obezbeđenje vile. Naime, oni supreuzimali dužnost od svojih ”kolega” negde oko ponoći, i ostali bi do sutradan upodne. Tu je bio ključ našeg eventualnog uspeha, u činjenici da niko ne bi otkriozločin do dvanaest sati sutrašnjeg dana i mi bismo imali pregršt vremena da uklonimosve što bi moglo da odvede do nas.

Ulica je bila jednosmerna i Kaća je parkirala negde blizu mesta gde se ta ulicasekla sa bulevarom. Ideja je bila da se presretne eventualni pokušaj bekstva našihzečeva za odstrel. Adem je parkirao blizu ulaza u zgradu iz koje su Gazdini ljuditrebali da izlete. Morali smo brzo da delujemo, i da ih razoružamo pre nego što bi ipomislili da pruže otpor, jer ako nešto krene naopako, i buka probudi stanare, sjebalismo se. I još jedna bitna stvar, nismo mogli da znamo koliko će ljudi da izleti izzgrade. Svi su se okupljali u stanu tog izvesnog Badže Stoiljkovića, pa bi odatlekrenuli ka Gazdinoj vili. Sam Badža je bio vrlo visoko kotiran u Gazdinoj hijerarhiji,i praktično je slovio za šefa Gazdinog obezbeđenja. Znači, mogla je da izleti grupa odtri čoveka, a moglo je da ih bude i sedam-osam. Nismo imali pojma. Po onomoriginalnom planu, Č je trebalo da ih sačeka ispred zgrade i razoruža, dok sam jatrebao da ga pokrivam. Zatim bi ja otrčao po kola, pokupio Č-a i ostale taoce, iudaljio sa lica mesta. Taj deo plana je Kaći bio najsumnjiviji, jer šta bi radili kad bi ihbilo više.

Po ovom novom planu, trebalo je da ih strpamo u jedan automobil ”pik-ap”,marke ”reno kangu”, a drugi bi išao napred i motrio na eventualne patrole policije.Kada se sklone zadnja sedišta pik-apa, mogu i deset čoveka da se popakuju ko

94

sardine. Zauzeli smo pozicije i čekali. Nismo ni morali dugo da grickamo nokte, jersmo stigli na planirano mesto negde oko jedanaest i deset, a ovi su izleteli iz zgradenegde oko deset do dvanaest. Pretpostavljam da su i ostali bili strašno uplašeni, ali jakao da sam poput onog grčkog Atlasa nosio svu težinu sveta na svojim ramenima.Ogromna je odgovornost bila na meni, i kao da me je sve zapljusnulo svom silinomkada smo konačno videli tri krupna čoveka kako izlaze iz zgrade.

Srećom, Č je bio najpribraniji i gotovo momentalno je iskočio iz automobila iuperio svoj ”Uzi” u onu trojicu. Imali smo svega dva prigušivača, samo za toliko smoimali lovu, i jedan od njih se nalazio na Č-ovom oružju. Č je mnogo gotivio taj svojUzi, jer je bio lak, elegantan i ubojit. Da su ona trojica pružila otpor, mislim da bi ihČ skinuo za samo par sekundi, tako je delovao samouvereno. Međutim, njima nije napamet palo da se brane, iako je jedan od njih zgrabio ugao svog kožnog sakoa.

― Vrati ruku nazad da te ne bi sahranili u tom položaju ― zapretio mu je Č.Ovaj je poslušao i kao ona dvojica pored njega, digao ruke uvis. I tada je nastalakomplikacija. Iz zgrade je najednom izleteo sam Badža Stoiljković, neobaveznogrickajući svoju delišes jabuku. Snimio je situaciju u desetom delu sekunde i brzonestao u pomrčini ulaza. Odmah smo se Dekson i ja dali u poteru, a Č je odlučnimglasom zapretio onoj trojici da ako samo pomere mišić, tu će ostati na mestu mrtvi.Znali smo gde se nalazi Badžin stan, ali on je mogao da bane i kod nekog poznanika.Bili smo, obrni-okreni, u mnogo zajebanoj situaciji. Badža se odlučio za stepenice,nije imao kad da sačeka lift, i mi smo ga pratili koliko su nas noge nosile. Zanimljivoje bilo to da nam uopšte u tom trenutku nije palo na pamet da bi Badža mogao dapripuca, već smo samo razmišljali o tome da moramo da ga uhvatimo. Kasnije seispostavilo da Badža uopšte nije krenuo sa ostalima do Gazdine vile, već je krenuo dapokupi neku pičku za to veče, i jednostavno nije nosio oružje bez ikakve potrebe.Badža je bio neverovatno krupan na našu sreću, i nije mogao svojih sto deset kilatako lako da prenese do petog sprata. Čim sam spazio ogromnu Badžinu zadnjicu,pripucao sam, jer je onaj preostali prigušivač bio na mom pištolju TT-ejcu - 7,62 mm.Pogodio sam ga u levu butinu, baš u trenutku kada je preskakao poslednji stepenik dopetog sprata. Jauknuo je i stropoštao se na betonski pod. Sada smo ga Dekson i jalako sustigli i rekli mu da umukne kako ne bi na licu mesta popio metak u čelo.Pucao sam prosto u Badžinom pravcu i dan-danas mislim da sam ga slučajnopogodio. Fortuna je izgleda bila na mojoj strani te večeri. Da se Badža dokopao stana,pokupio bi svoje oružje i jebao bi nam kevu, s obzirom da je imao tolike godineiskustva i podosta oružanih sukoba iza sebe. Inače, bio je i pripadnik paravojneformacije ”Tigrovi” koji su harali Bosnom za vreme rata.

Pridigli smo ga i odvukli do njegovog stana. Najpre se pravio da ne može daubode ključ, nadajući se da je neko od komšija budan i da će videti šta se dešava.Badži u principu nije bila potrebna pomoć, već mu je trebao neko ko će nam zatrenutak odvući pažnju. Opet kažem, na našu sreću niko nije čuo galamu i komešanje,pa smo Badžu nekako uspeli da uvučemo u njegov stan. Odmah sam dohvatiomobilni i pozvao Adema, Č je pretpostavljam za to vreme strogo motrio na taoce.Ademu je pao kamen sa srca kada nas je čuo, a i Kaći je itekako laknulo. Bez obzirašto smo mi sustigli Badžu, i dalje je postojala opasnost da će neko primetiti krv nastepeništu, ili da je neko od stanara zgrade već pozvao policiju. Rekao sam Kaći i

95

Ademu da krenu, a da se Adem vrati po nas za jedno pola sata. Kasnije bi trebali svida se nađemo na ugovorenom mestu. Odjednom smo začuli zvono.

― Javićeš se i videćeš ko je. Namigneš li samo mrtav si i ti i taj na vratima.Kapiraš me?

Dekson je stao sa leve strane vrata, a ja sam sve vreme držao Badžin potiljakna nišanu. Ma prava ona holivudska akcija kad nešto pod obavezno krene naopako,majke mi.

― Izvolite, gospođo Hadži Zdravković.― Milutine, sine, kao da sam čula nekakvu galamu. Moj Radoslav bi se

zakunuo da si se ti razdrao malopre kroz hodnik. A i vidim nekakvu krv ovde, da nisipovređen?

Gospođa Hadži-Zdravković je iskreno bila zabrinuta, i to me je najviše plašilo.Izgleda da je Badža imao kakav-takav odnos sa ovim matorcima, pa sam odmah daoznak glavom Deksonu i ovaj je zgrabio babu za ruku i povukao unutra. Pokušala je davrisne, ali joj je Dekson brzo začepio usta.

― Pičke jedne, karaću vas drvenom motkom zbog ovoga, kunem vam se. Štaje sise, ’vata vas prpa, a?!

Tu je brat Badža bio u pravu, još kako nas je hvatao strah. Stvari jednostavnonisu išle po planu.

― Umukni bre, pizda ti materina. ’Ajde unutra, u dnevnu sobu.Badža se znojio i obilno krvario po podu. Rekao sam Deksonu da ih pričuva, a

ja sam prvo pažljivo osmotrio da nema nekoga u hodniku, pa sam krenuo pravo dostana Hadži Zdravkovića. Vrata su bila otključana, a stari Hadži Zdravković buljio jeu televizor, ali je očigledno bio nervozan pošto se samo meškoljio po fotelji. Uperiosam pištolj u njega i naredio mu da pođe sa mnom. Zapazio sam matorčevu slikuokačenu o zid u uniformi, pa sam pretpostavio da je stari vojno lice. Naviknut naoružje, nije se mnogo bunio, već se bez preteranog uzrujavanja povinuo mojimkomandama. Još jednom sam proverio dal’ nema nikog, i brzo sproveo starca doBadžinog stana. Inače, svi smo nosili maske preko lica, nismo hteli ništa darizikujemo.

Bračni par Hadži Zdravković zaključali smo u jednu ostavu bez prozora. Tu jeBadža držao neke stare uniforme i ostale stvarčice koje je zaplenio kada serazduživao. Dekson je detaljno proverio da možda nema i nekog oružja tu negdesakrivenog među svim tim stvarima. Kada je završio, Dekson je dohvatio džoger ikofu vode iz kupatila, pa je krenuo da počisti onu silnu krv sa stepeništa. Nije bilonikog, i on je počeo da riba. Sreća što je bila prošla ponoć, inače bi tu ljudi unajvećecirkulisali. Taman je završavao čišćenje, kada je grupa od trojice klinaca izašla izlifta. Verovatno su se vraćali iz grada i tu na petom spratu su izašli kako bi ispratilinekog, i iskoristili još malo vremena za turpijanje. Dekson je video upitan pogled svetrojice i nonšalantno pokušao da se iščupa iz te neprijatne situacije.

― Tuča momci, pa reko da sklonimo svu ovu krv. Otkud znam, prijavi neko ijoš nam fali da se raspravljamo sa murijom.

― Ma da, brate. I, ko je dobio po pički?― Pa dobio i ja par udaraca u glavu, al’ smo im jebali kevu uglavnom.

96

― A odakle si ti, brate ― ponovo je pitao jedan od tih mladića ― mislim štobaš ovde ispala tuča?

― Ma jurili smo ih po gradu, i valjda jedan od njih ima neku babu ovde, ilitetku, nemam pojma, pa smo ih ovde sustigli. Dobili su poparu i zbrisali. Ja pozajmiodžoger, reko da uklonim dokaze, kapiraš?

― Da, da, brate. U pravu si, bolje da ne vidi niko.Dečko očigledno nije bio prepametan i nastavio je da zapitkuje Deksona, koji

je polako gubio živce.― A koga ste to...― Slušaj, brate. ’Si ti policajac neki, ne razumem?! Šta te pa boli kurac kog

smo makljali? I pusti me da završim ovo ribanje, vidiš da sam nervozan.Tu se mladić malo pribrao, izvinio se Deksonu i krenuo ka svom stanu na

istom spratu. Ona druga dvojica su krenula sprat niže. Dekson je pokupio onu kofu idžoger i krenuo ka stanu Hadži Zdravkovića, što mu je bilo vrlo pametno. Onaj debilšto je zapitkivao sigurno je gvirio i dalje kroz ključaonicu. Dekson je izašao iz stana,glasno se zahvaljivao staroj gospođi – namerno kako bi ga debil čuo – i krenuo kaliftu. Otišao je do prizemlja, sačekao minut i vratio se nazad na peti. Sve je vrlopribrano odradio i to najbolje što je mogao. Eto konačno i neke koristi od svog onogkulovskog ponašanja. Kada se vratio u Badžin stan, sve mi je ukratko prepričao ipitao me šta da radi. Ona trojica sada znaju kako izgleda, tako da će odmah posle ovenoći morati da se sakrije. I ja sam to znao, ali nisam imao kad o tome da razmišljam.Zaćutao sam na nekoliko minuta i pravio plan prilagođavanja ovoj novonastalojsituaciji.

Rekao sam Deksonu da odvedemo Badžu do spavaće sobe. Dok je Deksonribao hodnik, ja sam dozvolio Badži da previje ranu, ne zato što nisam hteo da ovajiskrvari na smrt, to bi nam sigurno skratilo muke, već da bih ga uverio kako nismodošli ovde da ga smaknemo. Na taj način, nisam morao da strepim svake milisekundeda će nešto da pokuša. Badža je mirno krenuo ka spavaćoj sobi. Delovao jemalaksalo, izgubio je dosta krvi i nekako se teturao dok je hodao. S druge strane, i jasam se osećao umorno. Dlanovi su mi se znojili i srce lupalo kao zvonik na hramuSvetog Save. Pripremao sam sebe za izvršenje ubistva i nisam znao da li ću da imamono što je potrebno. Da li ću uopšte moći da sprovedem sve ono što sam takobrižljivo planirao?

Bio je polumrak i Badža je spokojno seo na krevet. Mislio je da smo se usrali ida ćemo brzo da odmaglimo, čim se tako kulovski ponašao. Tresao sam se. Prostorijaje počela da se okreće i znoj se gomilao na mom čelu. Shvatio sam da ako ne želimda se onesvestim, moram da pucam odmah. Setio sam se kad sam Č-a pitao kako seosećao kada je trebalo da kokne čoveka, i kako ni on nije znao šta da mi odgovori.”Zajebano, brate!” – toliko sam saznao od njega. Digao sam pištolj i opalio tri puta.

* * *

Činilo mi se da smo čitavu večnost posmatrali Badžu kako se valja usopstvenoj krvi. Dva metka su nespretno bila opaljena u lice, oba obraza su mu bilaizbušena, dok je treći pogodio metu gde treba – u samo čelo. Dekson se prvi pribrao:

97

― E, ’ajde kreni ti, već je pola jedan jebote, oni u Gazdinoj vili će daposumnjaju nešto sigurno.

― Moraćemo mi da nateramo nekog od one trojice da se javi ostalima u vili.Trebali smo Badžu za to da organizujemo, on je ipak neki šef. Jebiga kad sam seusro. Znao sam da moram da ga skenjam, al’ nisam znao dal’ imam muda.

― Zovi Č-a, nek pripreti nekom da se javi. Kasno je brate, zvaće ih ovi njihoviako se mi ne javimo prvi.

― U pravu si. Čekaj.Pozvao sam Č-a i rekao šta treba da uradi, a onda sam se javio Ademu. Rekao

mi je da stiže za dva minuta. Deksona sam ostavio da pazi na matore i trebalo je da gapokupimo kad završimo posao u vili. Sišao sam dole gde me je Adem već čekao.Krenuli smo ka garaži, mestu gde smo držali onu trojicu. Ta garaža je inače pripadalaDeksonovoj babi koja je umrla pre nekih pola godine. Tu je bila i kuća, i sad seDeksonov matori tužio sa nekom sestrom oko nasledstva. Nama je bilo bitno da tamonema nikog, i da se kuća nalazi skroz na kraju naselja Donja Vrežina. U komšiluku susvi bili matori ljudi, radoznali naravno, ali bezopasni. Dok bi neko od njih shvatio štase dešava, mi bismo već odavno nestali.

Posle nekih desetak minuta stigli smo do kuće. U garaži je gorela slaba svetlosti mi smo pokucali tri puta, kako bi ovi znali da smo to mi. To za kucanje je bila mojaideja. Ložio sam se malo, priznajem. Kaća je otvorila vrata i zagrlila me odmah tu naulazu. Bila je srećna što smo stigli u jednom komadu, a meni je bilo milo što mesvakog dana sve više ubeđivala u svoju privrženost. Ušli smo unutra pošto nas jeAdem gurnuo.

― Jel’ ste normalni bre, ovde se grlite. Beži unutra, dok nas nije video neko.Č je kao mačka gledao u onu trojicu miševa i ni trenutka nije skretao pogled,

čak i kad smo mi ušli. Kaća i Adem su uspeli nekako da ih vežu.― Jel’ ste se javili onima na Beverli Hilsu? ― brzo sam pitao Kaću.― Jesmo. Č je morao malo da ih ubeđuje nogama, al’ su pristali na kraju. Onaj

tršavi je pričao.Tog tršavog sam i ja poznavao, mislim da su ga zvali Tipsa. Prišao sam mu i

pogledao ga u oči:― Koliko vas ima tamo u vili, pričaj. I nemoj da kenjaš, nego bi ti bilo

pametno da tamo zateknem baš onoliko ljudi koliko mi sad kažeš.Tipsa me je poluzbunjeno gledao i očigledno razmišljao vrlo pažljivo o svom

odgovoru:― Ne znam ko vam je napunio glavu da napadnete vilu, ali sada vam je najgori

mogući trenutak. Večeras je kockarsko veče, tu je dosta čoveka iz unutrašnjosti, aima i ljudi iz njihovih obezbeđenja. Ne mogu da ti kažem koliko ih tačno ima.

Naravno da sam pomislio da me laže, s tim što mi je njegov odgovor,priznajem, zvučao iskreno.

― Lažeš đubre, pričaj koliko vas ima dok te nisam raspalio ovom močugom.― Ma ne lažem, mame mi moje Slavice, evo videćete automobile parkirane

ispred vile.― I koliko bi onda moglo najviše da ih bude?― Pa ne znam, možda...

98

Tu sam ga opaučio motkom koju sam našao u garaži. Nisam hteo u glavu, većsam ga klepio po ramenu.

― More, bolje bi ti bilo da znaš!–Tipsa je jauknuo od bola.― Pa najviše dvanajs čoveka, ne može da ih bude više! Još ako je neko otkazo,

biće ih manje, sigurno! Šta više očekuješ da ti kažem?!Dvanaest čoveka, jebote Bog. Pa šta mi šupci da radimo, ako ih stvarno ima

toliko. Doći će sigurno do nekog puškaranja, a mi baš i nismo ”Kobre”. Ovo veče jetrebalo da bude rezervisano za kuravele a ne za kocku, jebeš mu mater. Popizdeo sami pogledao Č-a. Klimnuo sam glavom i ispostavilo se da je to sve što je bilo potrebno.

Č je svoj trojici pucao u glavu, i to jedinačnom paljbom, nije hteo da mu mecilutaju po toj garaži. Ja tako nešto ni na filmu nisam video, mislim na Č-ovu hladnoćui pribranost. Kad je Tipsi kao prvom sasuo tri metka u lobanju, ona druga dvojica supočela da se dernjaju ispod poveza preko usta i drmali su stolice na kojima su bilivezani, ali to uopšte nije dotaklo Č-a. Sasuo je isti broj metaka i drugoj dvojici, isamo mirno stao sa bočne strane svojih žrtava. Kaća se umalo ispovraćala, a Adem jepozeleneo u licu. Veliki je to bio šok. Baš tu, kad je Č ”egzekutovao” tri čoveka, svismo shvatili šta smo zapravo uradili. I baš tu smo razumeli da više nikad ne možemoda se vratimo stvarima kakve su nekad bile, a potajno smo svi poželeli da se ova noćnikada i nije desila.

Skrenuo sam pogled sa usmrćenih ljudi i gledao u pod. Razmišljao sam šta daradimo dalje. Da li da nastavimo sa akcijom ili da naprosto odustanemo od svega? Aonda sam shvatio da ne možemo da odustanemo. Kad se policija bude raspitivala pozgradi o Badžinoj smrti, ona trojica debila će dati Deksonov opis, a ako jednompronađu Deksona, pronašli su i nas ostale. Gazda će da sazna ko je skenjao Badžu, ijebaće nam mater, pa makar i u zatvoru. A ako stvar isteramo do kraja i mi uspemoda skenjamo Gazdu, postaraću se da prvi Mamlazov sutrašnji zadatak bude daisprepada onu trojicu. Znamo u kojoj zgradi žive klinci, i to je više nego dovoljno.Oni matori Hadži Zdravkovići zapravo ništa nisu videli, i to je to. Doduše, čak i beztih klinaca postojala je velika verovatnoća da nas Gazda na kraju provali, tako da smomorali da idemo do kraja.

Pojasnio sam i ostalima zašto moramo da nastavimo, i oni su se složili. Deksonje morao da pazi na Hadži Zdravkoviće tako da smo imali čoveka manje, a trebalo je ileševe skloniti iz te garaže. Kaća je rekla da će ona da pripremi onu trojicu zatransport kolima, što je značilo da je morala da ih nekako popakuje u ”pežo 206”,stranih tablica. I da naravno oriba garažu. Morao sam da joj prepustim taj mučanposao, jer je prvobitno bilo planirano da to Dekson odradi. Zatim je Kaća trebala daodveze auto na periferiju, do mesta koje smo ranije utvrdili. Ako bi sve išlo po planu,tu bi se našli za jedno sat i po vremena i spalili bismo oba automobila, a mi bi seodvezli trećim autom koji sam ja kupio na auto-pijaci u samom Nišu.

Adem, Č i ja smo se popakovali u ”reno kangu” koji je Adem vozio i krenulismo ka Beverli Hilsu. Adem je pokušavao da se skoncentriše na vožnju, Č je izgledaostaloženo, ali sam zato ja mučio brigu za svu trojicu. Tih desetak minuta, koliko smose vozili do vile, bili su ubedljivo najduži u mom životu. Nikada se ni pre a ni posletoga nisam toliko uplašio kao tada. Ogromna knedla vam visi u grlu, udove jedvakontrolišete i čini vam se da ćete svakog trenutka da se upišate u gaće. Užasno

99

osećanje, verujte mi na reč. Dalji opis ću da preskočim, uništio bih sebi imidž usuprotnom.

Konačno smo stigli do vile i oprezno parkirali jedno stotinak metara niže.Krenuli smo pešaka ka vili, ali kada smo već bili sasvim blizu, trebalo je da prođemoizmeđu vile i susedne kuće, i zađemo sa stražnje strane. To smo i uradili, i došli dodva metra visoke gipsane ograde. Alarmni sistem je postojao naravno, i trebalo ga jeisključiti. Samo za taj deo isključivanja alarma pripremao sam se gotovo dve nedelje,dok nisam pohvatao sve moguće varijante. Pronašao sam jednog genijalca na Elektro-tehničkom fakultetu koji me je za dvesta evra uputio u sve varijante alarmnih sistemakoje je on poznavao, i koje je uspeo da skine s neta. Glavni problem je tu bio pronaćinapajanje alarma. Mi smo trebali samo da isključimo alarm u dvorištu, a onaj što segasi iznutra nam nije bio potreban. Ionako smo planirali da uđemo na glavna vrata.

Dobro je i to što je Gazda mrzeo kučiće; sa nekim parom besnih rotvajlera bi sežešće namučili. Hodao sam uz samu ogradu pošto smo nekako preskočili zid, ipogledom tražio stazu. Morao sam da pazim da me ne uhvati laser i cela kuća nezasvetli kao božićna jelka, a putanju tih svetlosnih snopova sam samo mogao danagađam. Najsigurnije je bilo kretati se prilepljen uz ogradu. Znate one naočare kojihima u onim nadrkanim filmovima, što hvataju one nevidljive lasere – e pa za to,odmah da vam kažem, nismo imali keša. Kako mi je onaj genijalac sa ETF-aobjasnio, najbolji način da priđem kutiji je izdaleka, odnosno najbolje je da isključim“napajanje” kontrolne kutije, nego da petljam oko zilion žica po samoj kutiji, čak ipod uslovom da mogu da joj priđem.

Posle nekih desetak metara šunjanja uz gipsanu ogradu, spazio sam pri slabojsvetlosti uski mermerni prilaz kući. Otvorio sam kutijicu za alat i izvadio lopaticukojom sam mislio da iskopam kabl koji je napajao alarm. Adem je počeo da kopa sadruge strane pešačkog prilaza popločanog mermerom, jer smo morali da pridignemocelu jednu mermernu ploču kako bi izvadili kabl sa dubine od oko dvadesetcentimetara. Naime – da opet pomenem onog genijalca i njegova objašnjenja – ponjegovim rečima kabl za napajanje obično biva uzemljen i prekriven nekim čvrstimmaterijalom, najverovatnije pešačkom stazom napravljenom od betona, mermera iličega već.

Trebalo nam je punih petnaest minuta da nekako iskopamo zemlju oko ploče ipodignemo taj mermer. Dok smo dizali ploču, razmišljao sam u sebi kako ću onomštreberu da jebem mamu maminu ako kabl nije na svom mestu. Srećom po njega, aposebno nas, kabl je bio tu, s tim što ih je bilo ne jedan nego tri. Štreber me jeupozorio da može da ih bude više, i jedan od tih kablova, u slučaju da bude presečen,aktivirao bi alarm. Isekao sam gumenu izolaciju na svim kablovima i osmatrao žice.Nisam nikako smeo da diram one crvene i žute, a ostalo je već bilo kocka. Eliminisaosam još neke žice za koje sam bio siguran da nisu prave, pošto me je onaj štreberdobro pripremio, pa je izbor na kraju pao na jedan kabl sa zelenom i plavom žicom.Šanse su jelte bile pedeset-pedeset, i to je valjda najbolji odnos koji možete da imatekada kockate. Presekao sam zelenu i nije se desilo ništa.

Nisam previše strahovao zbog eventualnog pogrešnog izbora jer kada se nađeteu jednom takvom sranju, misli su vam toliko crne i pesimistične, da prosto ne viditekako bi nešto moglo dobro da se završi. Video sam svetla i čuo galamu davno pre

100

nego što sam precvikao žicu, tako da sam u trenutku odluke već bio paralisan odstraha. Opet kažem, Fortuna je te noći tako odlučila. Moraš da imaš i malo sreće uživotu, ne samo muda; jebeš ga, al’ tako je.

Opasnost od alarma je bila eliminisana. Sada smo išli bočnom stranom kuće ikroz prozor smo ugledali ljude kako za stolom u donjem uglu prostorije igraju karte.Bili su daleko, i napad odatle je bio nemoguć. Išli smo ka ulaznim vratima, Adem i jasa leve bočne strane, a Č je išao sam sa desnog boka. Morali smo da se uverimo danema nikog oko kuće. Ni na ulaznim vratima nije stajao niko, pa nam je tako put biočist.

Ispred vile jesu bile postavljene sigurnosne kamere, ali ne i sa stražnje stranekuće, valjda je Gazda smatrao da je besmisleno preduzimati baš tolike merepredostrožnosti ili je jednostavno bio stipsa. Nije ih bilo ni po bočnim stranama. Uvilu se ulazilo javljanjem na interfon i kapija se otvarala iznutra, odnosno isključivoje obezbeđenje otvaralo kapiju posetiocima. Lepota u celoj priči bila je ta što suulazna vrata bila otvorena i moglo je ’ladno da se uđe kada si već prošao kapiju i ušaou dvorište. I prozori su bili obezbeđeni, tako da je i jedini način da se uopšte uđeunutra bio ujedno onaj najjednostavniji: kroz glavni ulaz.

Kratko sam upitao Adema da li je spreman, a Č je nestrpljivo čekao dakrenemo. Adem mi je neuverljivo klimnuo glavom i zbog toga sam znao da ću moratija da ga vodim kroz čitavo ovo sranje. I tako smo krenuli. Oružje nam je bilo nagotovs, zabacili smo maske preko lica i jednostavno krenuli. Č je odmah pošao zanama, kod njega se nije uočavalo oklevanje. Otvorili smo vrata i zatekli prazanhodnik, ali su se zato čuli glasovi iz prostorije koja se nalazila sa naše leve strane.Prišunjali smo se do ulaza u sobu i načuli njihov razgovor:

― Hoćeš cigaretu?― Ma jok, ispušio sam Boga već.― Ja hoću, inače ću da odlepim od ovolikog čekanja. Gde li su, majke im ga

nabijem, tri čoveka ne mogu sat vremena da zamene jednu jebenu gumu. Svi brenesposobni, jebeš im mater. Onaj moj klinac me pita juče da mu namestim sijalicu. E,momak od šesnes’ godina ne zna jednu sijalicu da zameni!

Čuli smo tri glasa, mada moglo je da ih bude i više, to nismo mogli dautvrdimo pre napada. Dao sam znak Č-u, iskočili smo iz zasede i počeli da pucamo.Č je pucao rafalnom paljbom iz svog ”uzija”, a ja sam bio zadužen za pucanje makarna jednog čoveka – takav je bio dogovor. Bilo ih je samo trojica kako se ispostavilo ija sam sasuo pet metaka u jednog tipa u fotelji, a Č je rešetao ostalu dvojicu koji suigrali karte. Adem je vodio računa da neko ne izleti od nekud. Čim smo njih sredili,krenuli smo dalje.

Morate da shvatite da kad vam se jednom uzburka krv i počnete da pucate, sveposle toga vam se čini mogućim. Ubijate, a kao da zapravo ne ubijate vi, već neko količi na vas, a vi ga posmatrate sa strane. Bar sam ja imao takav utisak. Lično sam ubioevo već dva čoveka i bio sam definitivno spreman na još. A tek Č. Izgledao je kaokomandos kad biste ga posmatrali. Kretao se kao mačka, i pucao staloženo, čas ujednu, čas u drugu metu, baš kao što smo i vežbali dva meseca u streljani. Meni jedelovalo kao da Č ne pravi razliku između onih drvenih meta i pravih ljudi.

101

Išli smo niz veliki hodnik, ka prostoriji u kojoj su se kockali Gazda i ekipa. Toje najbolje kod ogromnih kuća, buka se maltene ne čuje. Stali smo ispred ulaza u tiširoku prostoriju i na blic posmatrali koga sve ima unutra. Izbrojali smo četvoricu zastolom, uključujući i samog Gazdu, dok su neka dva tipa sedela na trosedu i gledalaTV. Oni su verovatno bili pratnja nekom od tipova za kockarskim stolom. Kadodjednom čuli smo kako neko pušta vodu sa naše leve strane. To je značilo da je jošjedan tip u kupatilu. Dao sam znak Ademu da ga sredi čim ovaj otvori vrata. Kako suse vrata od kupatila otvorila, Adem je pripucao iz neposredne blizine, a nas dvojicasmo istog trenutka morali da delujemo. Ja sam se ustremio na onu dvojicu na trosedui pucao čas u jednog, čas u drugog, dok je Č potrčao ka stolu i počeo da rešeta još utrku. Gazda i lik pored njega uspeli su da izvuku pištolje, ali samo je Gazda uspeo daispali par metaka u Č-ovom pravcu, srećom ne i u njega. To mi je sve Č prepričao, jerdok sam se ja uverio da su ova moja dvojica zaista mrtva, Č je već završio sasvojima.

Ja ne znam, savršenstvo i spretnost koje je Č te večeri demonstrirao, kasnije jeušlo u urbanu legendu. Ja, kao neposredan svedok njegove majstorije, bio samimpresioniran, oduševljen i u isto vreme zaplašen mogućnostima ovakvog čoveka.Znate ono kad kažu: stvorio sam čudovište. E pa, ja sam to bukvalno i uradio sa Č-om. Pustio sam svu onu njegovu negativnost na slobodu i usmerio je ka nečemproduktivnom, i kao rezultat dobili smo devetoricu mrtvih – lično poslatu na onajsvet od strane Č-ovog ”uzija”.

Kao što rekoh, dok sam se ja sto posto uverio da su ona dvojica mrtva, Č je većčetvoricu polegao po patosu. Prišao sam mu i potapšao ga po ramenu, a on se nije namene obazirao, već je buljio u svoje žrtve. Kao da se sam sebi divio, nemam pojma,ili ih je možda tako svemoćno gledao zato što je jednostavno lud. Niti sam mogao dapročitam Č-a, niti sam to iskreno želeo da učinim do kraja. Neka njegove tajne ostanusamo njegove, mislim da ih okolni svet ionako ne bi razumeo. Pogledao sam zatim uGazdino okrvavljeno lice. Njegova ukočena faca je delovala iznenađeno, iako jestereagovao pribrano. Veliki Gazda ležao je u sopstvenoj mokraći i krvi – sada mu višene trebaju sve one kuće, automobili i žene da padneš u nesvest. I to je valjdanajtragičnije u ljudskoj sudbini: to koliko smo spremni da grizemo kako bi utolilinašu neprestanu glad, i grizemo i žderemo, grizemo i žderemo. Nema tu uživanja,samo borba i traženje nečeg novog za pojesti. A onda smrt. Jebiga.

Ubrzo je ušao i Adem. I on je propustio čitavu zabavu, a voleo bih kada bimogao njegovu sliku da stavim ovde. Taj zabezeknuto-idiotski izraz njegovog licame je naterao da se nasmejem i pored svega onoga što se maločas izdešavalo.

― Jebote, ovaj Č je bio ubica u prošlom životu, garantujem. Ne mogu daverujem da ste skenjali ovoliko ljudi.

― Mani ti naše, nego jel’ si sredio ti onog u kupatilu.― Mrtav je odavno, ne brini. Još malo pa će da mu daju četres dana.― Vidi malog, i smisao za humor ga drži. Kako vas dvojica kulovski delujete,

pomislio bi čovek da ovo sto godina radite. Nego, da batalimo zezanje, ’ajde daproverimo spratove.

Naravno da smo bili raspoloženi za zezanje. Ubili smo Gazdu, jebote. I to nesamo njega, već i dvanajs čoveka pored njega te večeri. Sada smo se uputili na sprat

102

da proverimo sobe. Adem je krenuo da snimi potkrovlje, a Č i ja smo proveravalisobe. U jednoj od tih spavaćih soba nas je i sačekalo neprijatno iznenađenje. Jedan tipje trpao neku žensku. Pustili neki sentiš, i to dosta glasno, tako da nisu imali pojmašta se ispod njih izdešavalo. Muškarac je pokušao da dohvati svoj pištolj sa stola kadasmo banuli na vrata, al’ sam mu ja zapretio da ću mu prosuti mozak. Držao sam ga nanišanu i približavao mu se, a Č-u sam dao znak da ništa ne preduzima. Moja dilemase sastojala u tome da sam znao da tipa moramo da sredimo, nego šta da radimo saženskom. Nju nisam želeo na savesti, definitivno. Ubrzo je uleteo i Adem.

― U jebote, odakle sad pa ovi.― Bato, idi proveri da nema još nekog možda po ovim sobetinama ― obraćao

sam se Č-u. Sklonio sam pištolj onog tipa sa noćnog stočića i nišanio ga pravo uglavu. Sada sam se obratio Ademu na uvo:

― Batice, klepi ovu ribu u glavu, onesvesti je.― Šta bre da radim?― Kažem, zvekni je po glavi, da ne gleda kako skenjavam ovog tipa.― A što ne skenjamo i nju, ne razu...― Ma uradi bre šta ti kažem! ― razdrao sam se na njega.― Dobro bre, u redu je.Prišao je ribi i udario je drškom svog pištolja, i to nekako nespretno posred

čela. Ona riba sirota počela je da plače, a krv joj se slivala iz poderotine na čelu. Dasam ovu scenu video na filmu, umro bih od smeha.

― I šta sad?― Ma zvekni je još jednom.I tu je Adem počeo da je lupa po glavi, sve dok ova nije konačno umukla.

Nismo imali pojma ni dal’ je mrtva il’ živa, a nismo ni imali kad o tome darazmišljamo. Ovaj tip je kao krenuo da joj pomogne, pa sam morao još jednom da muzapretim. Kad smo se uverili da riba više nije u svesnom stanju, počeo sam da pucamu lika. Što zbog straha, što iz nestrpljivosti, tek sasuo sam čitav šaržer u njega. Bilo jemnogo krvi, ružno u pičku materinu. Čak sam mogao da se zakunem da sam čuonjegove koske kako krckaju pod razarajućom snagom vrelih metaka. I Č se vratioodmah posle toga i rekao da je ostatak kuće prazan.

To je bilo to. Istrčali smo iz kuće. Isključio sam alarm koji se nalazio uhodniku, pa smo kao gospoda izašli kroz kapiju. Dotrčali smo do naših kola i odvezlise u nepoznatom pravcu, što bi rekli murjanci. Morali smo da se nađemo sa Kaćom izapalimo oba automobila, zajedno sa odećom, oružjem i ostalim stvarčicama. Trebaloje potruditi se da uništimo što je moguće više dokaza, jer posle ove noći, svakipolicajac, i svaki rođak ubijenih će tražiti ubice. A onda sam zastao.

― Jebote Bog, a lova, a droga!Jesmo bili vrlo uzbuđeni, ali mi opet nije jasno kako smo tako bitnu stvar

mogli da zaboravimo. Sve u svemu, Adem je brzo okrenuo auto i vratili smo se uvilu. Krenuli smo da je pretražujemo i bilo je tragi-komično posmatrati kakopreskačemo leševe u potrazi za sefom. Na kraju smo ga pronašli u onoj velikojspavaćoj sobi, i ja sam odmah otrčao da skinem Gazdin ručni časovnik. Miki nam je,u jednoj od retkih prilika kad se sa nama odvalio od alkohola, poverio to da Gazdasvake nedelje menja kombinaciju sefa, i da takođe svake nedelje menja ručni sat na

103

kome je sa unutrašnje strane ugravirana šifra za otvaranje istog. To je ipak bilaneproverena informacija, i ceo plan je mogao da nam ode u kurac zbog Mikijevogdugačkog jezika.

I opet srećom, zaista je sa unutrašnje strane časovnika bila ugraviranakombinacija brojeva, koja se ispostavila ”dobitnom” svega par minuta kasnije.Otvorili smo sef i pokupili svu drogu i lovu koju smo tamo zatekli. Već smo se skorodva sata majali po toj vili i sat je ubrzo otkucao tri sata izjutra. Popakovali smo torbeu auto i krenuli odatle što je brže moguće. Tek tada se knedla spustila niže niz grlo igrč je počinjao da popušta. Osećao sam, a znam da nisam još uvek smeo tako darazmišljam, da smo jebote uspeli. Da smo stvarno uspeli! I taj osećaj oduševljenjanisam mogao da odbijem, preplavio me spontano i čvrsto me prigrlio.

Kaća nas je čekala, pa skoro pun sat. Mogu samo da zamislim kako se osećala,sama, onako u mraku, sa onom trojicom mrtvaka u prtljažniku i na zadnjem sedištu.Jedina stvar koja ju je verovatno gurala napred bila je nada da ćemo se mi kad-tadpojaviti, kao što i jesmo. Čim me je videla, bacila mi se u zagrljaj i počela je da meljubi svuda po licu.

― Čekaj bre, Kaća, imamo posla, a svanuće dok mi sve obavimo.Polili smo oba automobila benzinom i zapalili ih. Udaljli smo se od njih i

čekali onako polugoli da im rezervoari, koje smo prethodno napunili do vrha,konačno eksplodiraju. Hteo sam da se uverim da će iza nas ostati minimum tragova.Sada je i jedna jebena dlačica mogla čoveka da iskompromituje. To je problem danas,što čovek ne može ”pošteno” ni da se bavi kriminalom. Sve je danas u otiscima,dlakama, nekakvim serijskim brojevima i bankovnim računima. I da ne ostaviš ništaiza sebe, jedan neoprezan prolaz na crveno može da te stavi iza rešetaka. Ovo je jošjedan u nizu razloga što su mi se motale ovakve megalomanske ideje, razmišljao samda je bolje da padnem zbog nečeg krupnog, nego za totalnu glupost.

Automobili su najzad eksplodirali i mogli smo da pođemo kućama. Trebalo jejoš samo da pokupimo Deksona i ova noć je i zvanično mogla da pređe u istoriju.

* * * *

Miki je seo na kauč i zapalio cigaretu, a moja mama Mira je kuvala kafu.Oboje su ćutali, preokupirani sopstvenim mislima, a koje su se opet vrtele oko isteteme, to jest mene. Tada je već prošlo nedelju dana od famozne noći, i ja sam togdana sve ispričao Mikiju. Trebalo mu je sat vremena da prihvati i svari priču kojusam mu servirao, i sada je došao kod moje keve, da još jednom iza mojih leđaraspravljaju o MOJOJ budućnosti. Za ove njihove razgovore sam saznao dostakasnije, no i o tome drugom prilikom. Miki je taman završio prepričavanje onog štosam mu ja preneo i čekao je šta će keva da odgovori.

Zapalila je svoju Vinston stotku i zurila u talog kafe u šoljici ispred sebe. Rukajoj je drhtala i pogled joj se izgubio tamo negde u crnilu onog taloga. Miki se nijeviše oglašavao, čekao je njenu reakciju.

― Ja...prosto ne mogu... ― i briznula je u plač. Dugo je Miki pokušavao da jeuteši, reči prosto nisu imale smisla za nju, htela je da iskoči iz sopstvene kože.

― Miki, ti moraš da ga izvučeš iz svega toga. Moraš...

104

― Šta ja tu mogu, Miro, ’ajde reci ti meni. Stvari su se totalno otrgle kontroli.Meni ovo ni u tri života ne bi palo na pamet, majke mi.

― Jao Kecmane, crko dabogda, i ti i onaj dan kad ti je palo na pamet sve ovo!― mislila je na mog ćaleta.

― Sada traži od mene da ga povežem sa Canetom Glavonjom, kako bi ondobio njegov blagoslov za upravljanje niškim podzemljem.

― Koga, bre?! Sa Canetom da ga povežeš? Pa on je načisto poludeo. Daj mipištolj sama sebi da presudim, ovo je za mene neizdrživo.

― Čekaj bre, Miro. Polako. Moramo dobro da razmislimo šta i kako ćemo.― Kad god ste ti i tvoj general razmišljali to dete je upadalo u sve veće i veće

probleme. Ja kažem da je bezvoljan i depresivan, vi predložite da postane ”gangster”,jelte. Ja ga teram da završi fakultet, vi tvrdite da se niko još od škole nije ovajdio. Epa evo vam sad, dobili ste šta ste tražili.

― Ama Miro, oni bukvalno ništa opasno nisu radili, ej! Lomili prstenarkomanima i otvarali neke računčiće po bankama, ništa bukvalno. A i Mamlaz ih jepazio non-stop, ti znaš Mamlaza, ako je neko sposoban za te stvari, onda je toMamlaz. Pa gle Kecman koliko se dugo krio i dlaka s glave mu nije falila. Moć je uljudima, a ne u parama.

― E, ne drži mi predavanja nego razmišljaj šta dalje da radimo. Moramo da gaubedimo da vrati svu tu drogu i pare, i da nestanemo odavde. Počinjem još večeras dase pakujem, nije mi prvi put.

― Ma to Miro zaboravi, neće on sad da se vraća nazad. Pobili su tolike ljude,nemaju oni kud do napred. Ako se sad povuku, poješće ih savest i dokolica, veruj timeni na ovome. Viđao sam mnoge veterane, mnogo odličnih ubica koji su bukvalnoizludeli kada su se vratili ”normalnom” životu, što se kaže. Rat za takve ljude nikadne prestaje, to ti garantujem.

― Bože, šta me snašlo. Pa gde vam bre pade na pamet da ga uvučete u sveovo. ”Da ga trgnemo”, kažete. I trgli ste ga vala baš. Od relativno mirnog detetanapraviste okorelog ubicu. Gospode, moj sin ubica...

Ponovo je briznula u plač, a Miki je gledao očima punim saosećanja i iskrenepažnje. Bilo je tu i nečega više od pukog poistovećivanja sa Mirinim bolom. Bilo jeljubavi u Mikijevim očima, i to one duboke, što joj trebaju godine da se uklešu učoveka. A nesrećna je to bila ljubav i možda je zato Miki bio primoran da se grozno ibedno ponaša prema ljudima, na to ga je sigurno teralo i ovo osećanje koje jezasigurno pokušao da ubije, ali nije mogao.

Mikijevu prošlost, i to da je sve unapred bilo organizovano od strane mogćaleta lično, mislim na naš ”prijem” u gangsterski svet, saznao sam mnogo kasnijekao što rekoh. Da se vratimo sad na njegov i Mirin razgovor.

― I, šta predlažeš ti prepametni Miki?― Da ga povežem sa Canetom.― Aha, i Cane će da pristane da jednom balavcu da ceo grad na korišćenje. Ili

ćeš ti Korleone da daš Canetu ponudu koju neće moći da odbije.― Budi cinična koliko ti volja, uglavnom mi boljeg izbora i nemamo. Canetu

sada treba dosta love kako bi zbrisao iz zatvora i da bi povratio doskorašnji uticaj na

105

tržištu. Kecman ima račune za ne daj Bože. Možda neće da preda grad balavcu, aliKecmanovom sinu možda i hoće.

― Koliko to para zapravo ima gospodin Kecman?― Ne znam, iskreno. Mislim da baratamo sa ciframa između tri i pet miliona, a

to bi, plus ona lova što su klinci pokupili od Gazde, dovelo do desetak miliona evrića,što u kešu, što u drogi. Ta suma je odličan argument, čak i za jednog Caneta.

― Dobro. I recimo da ubediš tog Glavonju da postavi Nešu za šefa, o onojdrugoj mogućnosti neću ni da razmišljam, opet dolazimo do toga da će sin da mibude mafijaš čitavog svog života. Iz tog sveta niko ne izlazi, lepo si to rekao, semmožda u sanduku.

― Samo da Cane da zeleno svetlo, posle neka mu je Bog u pomoći. I njemu, ai nama. ’Ajde, popi nešto za spavanje, ja moram da idem. I ne sekiraj se više, biće sveu redu.

106

GLAVA OSMA

Kecman se kao i svakog jutra probudio u 6:30, tačnije u toliko sati bi se digaoiz kreveta. Imao je problema sa spavanjem, nekada bi zaspao pred zoru, a nekada sene bi ni uspavao. Posle toaleta, polako bi se obukao i listao štampu koju je svakogadana dobijao oko sedam, sve do doručka koji je počinjao u pola osam. Generalu je tekod skora omogućen kontakt sa ostalim zatvorenicima; gotovo godinu i po danačelnici Tribunala plašili su se da mu omoguće bilo kakve privatne razgovore koje oninisu u stanju da prisluškuju.

Međutim, i pored nešto slobodnijeg kretanja i mešanja sa ostalim uhapšenimgeneralima, političarima i šefovima policija, Kecman nije naročito bio raspoložen zanekakav prisniji oblik komunikacije. Njegovim dolaskom stvari u Trubunaluznačajno su se promenile. Uvek je postojala mogućnost da će neko iz Tribunalaponuditi nekom od zatvorenika povoljne uslove i ublažavanje kazne ako uspe da sepribliži Kecmanu i dozna nešto od značaja. Evropski šefovi i Stejt Department sustrogo kontrolisali generalove razgovore i poštu, jer naprosto nisu znali šta biKecman mogao da iznese na suđenju. Logično, najbolji način da presretnu eventualnaKecmanova iznenađenja, bio bi da nekog ”prikače” generalu i da na taj način izvlačeinformacije.

Da bi bilo jasno, nije da bi Kecmanova svedočenja i eventualni dokazi neštoznačajno promenili u svetskoj politici, ali bi itekako mogli loše da utiču na veliki brojpostojećih zvaničnika, ambasadora, pa i brojnih predsednika i premijera zapadnihdržava, odnosno na njihov imidž. Mnoge birokrate, i sa ove, i sa suprotne straneAtlantika, itekako su znale da iskoriste rat u Bosni za ličnu medijsku prezentaciju igradnju budućih pozicija. Drugo, mnogi političari su pozamašno zarađivali odprosleđivanja informacija raznim kompanijama koje su na taj način mogle dapreduhitre konkurenciju. Neću ni da pominjem novac koji su gurali proizvođačioružja, kako bi se njihovi proizvodi što duže i što više prodavali.

Dalje, Kecman je mogao da nudi imena, datume, lokacije, bankovne račune,što je sve zajedno moglo da dovede do brojnih skandala od kojih se, kada pitanja većkrenu da se postavljaju u medijima, ”mnogi” ne bi oporavili. I sami novinari,dobitnici gomile vrlo značajnih priznanja, mogli bi da budu diskreditovani predsurovošću činjenica koje je Kecman mogao da iznese. A samo suđenje je vrlo lakomoglo da se pretvori u mučenje, jer je tužilac imao velikih problema da pronađekompetentne svedoke. Neki su odustali iz straha, pošto niko zapravo nije znao kolikoje Kecman uticajan u Srbiji. Takođe, veliki broj svedoka naprosto nije dovoljnopotkovan činjenicama, jer čak i kada bi napamet naučili šta treba da kažu, i najmanjarupa u iskazu mogla bi da se pokaže katastrofalnom; i na kraju bilo je i onih kojijednostavno nisu dovoljno inteligentni za uverljivo svedočenje.

Sve bi to možda i bilo tako da je Kecman čitavoj stvari pristupao ozbiljno. Aon je prosto letargično ušao u suđenje, odgovori su mu bili neodređeni, apstraktni,vrlo često i namerno netačni. Tužilac je bez pomuke mogao da ubira poene, dok seKecman nije čak ni trudio da ponudi svom advokatu kakve-takve korisne informacije.

107

Takođe, svedoci optužbe su se nizali, iako su većina njih bili nevažni akteridogađanja, a Kecman nije želeo da im njegov branilac postavlja više od desetakbesmislenih pitanja. Drugim rečima, Kecmanu je trebalo vreme, pa samim tim i ovosuđenje, ali se nijednog trenutka nije zanosio eventualnom borbom sa birokratijom izsenke Tribunala. Barem ne pred kamerama.

Tek kada su se uverili da Kecman zaista nema volju da iznosi prljav veš, svioni silni ratni karijeristi mogli su da odahnu. Za generalom se tragalo gotovo desetgodina, i mnogo puta je sa svih strana lobirano da se general ostavi na miru što jeduže moguće. Retko kome je zapravo bilo u interesu da se on uhapsi, pa je sticajemokolnosti, a posebno usled pritisaka vlada Holandije i države Belgije, on ipak moraoda se pronađe. Čak je vlada Holandije uslovila usvajanje evropskog Ustava, vrlovažnog dokumenta za budućnost i organizaciju same Evropske Unije, hapšenjemgenerala Kecmana. Preciznije rečeno, obe vlade bi pale da se hapšenje nije desilo, aholandski premijer, gospodin Knut Zomer, jedan vrlo ambiciozan čovek koji je pucaoi na mesto generalnog sekretara NATO-a po isteku svog premijerskog mandata, tojednostavno nije hteo da dopusti: pa koliko god neprijatelja time stvorio. Pošto suAmerikanci imali preča posla u Avganistanu i Iraku, nisu bili zainteresovani zadugačke i često besmislene diskusije sa Evropom na temu davno završenih ratnihdešavanja. Za vreme holandskog predsedavanja Evropskom Unijom, gospodin KnutZomer uspeo je da izlobira i organizuje opsežnu akciju hapšenja generala Kecmana, au isto vreme i da obezbedi potpisivanje prelaznog trgovinskog sporazuma između EUi Srbije, čime bi potpomogao srpske izvoznike, i tako pridobio vlasti u Srbiji.

*

Stiglo je vreme doručku i Kecman je kao i uvek krenuo ka svom mestu u uglutrpezarije. Ali njegovo mesto više nije bilo prazno, na njemu je sedeo njegov dobristari poznanik, Dragan Antić lično. I Antić je bio uhapšen na Kipru, dok je mirnosedeo i pijuckao kaficu u hladovini svoje vile. Antiću je obećano da ga niko nećegoniti pod uslovom da se skloni sa javne scene Srbije, što je ovaj ubrzo posle rata iučinio. S obzirom da se dosta obogatio tokom rata, Antić se samo preselio gde su mupare, na Kipar, dok je istovremeno zadržao dosta značajnog udela u ilegalnimposlovima u Srbiji i Bosni. Jedan od njegovih saradnika bio je i sam Cane Glavonja,koji bi bez Antićeve pomoći u ljudstvu, novcu i kontaktima, teško dostigao one visinekoje je dostigao. Antićeva ”bolesna” ambicija ga je sve dublje vukla u ilegalne vodeEvrope, a imao je značajnog uticaja i na unutrašnju politiku Srbije, jer je bio jedan odglavnih finansijera jedne partije koja je činila vladajuću koaliciju.

Verovatno bi on i nastavio da širi svoje kriminalno carstvo i politički uticaj daopet gospodin Zomer nije imao drugačije planove. Naime, i sam Zomer je morao dase postara da Kecman neće previše toga iznositi u javnost; na kraju krajeva, mnogi odonih ratnih karijerista će mu itekako biti potrebni prilikom izbora za novog šefaNATO-a. Trebao mu je čovek koji bi znao kako da ucenjuje generala, i koji bi mogaoznačajno da pomogne tužilaštvu u pripremanju slučaja. Antić to svakako ne bidobrovoljno uradio, pa je Tribunal digao nekakvu optužnicu protiv njega i uhapsioga. Antiću su zatim ponuđeni odlični uslovi prilikom samog boravka u zatvoru, a i

108

dobio je čvrste garancije od samog Zomera da će po završetku Kecmanovog suđenja,on biti osuđen na neku minimalnu kaznu zatvora, koju bi do tada već odslužio. AZomer je imao i još jedan dobar motiv da skloni Antića sa scene. Naime, postojala jeopasnost da Antić u dogledno vreme progura svog kandidata za novog predsednikadržave, što nikako ne bi odgovaralo Evropskoj Uniji.

Kecman je seo naspram svog nekadašnjeg saradnika i ignorisao ga. Počeo je dasecka svoje barene viršle i nije želeo ni da pogleda u Antića.

― Pa kako si bre, prijatelju? Dugo, baš dugo se nismo videli. Ostareo siburazeru, vidi ti se.

― Ma i ti si mi nešto užuteo u licu.― A jebiga, brige burazeru, briga i stres su čovekov najgori neprijatelj.― Ja vidiš, ni dan danas nisam shvatio ko mi je najveći neprijatelj. A Bog zna

da sam ih imao.― Ha-ha, imo sam ih i ja, jebeš im mater svima. I sad ih imam, verovatno i

više nego ranije. A kaži ti meni batice, kako si mi, kako izdržavaš ove zatvorskedane? Još pogotovu kad znaš da ne možeš nikad da izađeš.

― Hm. Pretpostavljam da su ti obećali nešto. Pustiće te ako im pomogneš, jel’tako?

― Pa zato su me i uhapsili, da im pomognem. Vidiš kako si ti ipak više uspeou životu, kada su mene doveli samo da bi ”tebe” uspeli da pokopaju.

― Ne bih se ja baš uljuljkivao na tvom mestu. Znaju da si počeo mnogo da seširiš po Srbiji, ja to znam. A i oni to znaju.

― Šta, misliš da će mene da koknu kad tebe osude? ― Antić je sve vremezvučao samouvereno. ― Ma ne bih reko, a znaš zašto? Zato što bi mogo pola njih dasjebem, bez da dignem dupe sa ove stolice. A? Šta kažeš na to?

― Znači, napredovao si u životu. To je za pohvalu naravno. Samo zaboravljašjednu stvar. ― Kecman se nagnuo ka Antiću, i pogledao ga pravo u oči, sa onomčvrstinom koju je nekada posedovao. ― I oni tebe mogu da sjebu sa istom lakoćom.Naš prijatelj Zomer uopšte nije naivan. Sada se i dalje plaše da ja nešto nepripremam, pa si bezbedan, ali kada vide da ja ne želim ništa da pokušavam, e, tu si uproblemu.

Antić se nije dao zbuniti ovim Kecmanovim komentarom. Samo se ciničnonasmejao i odgovorio:

― Ako ti zaista misliš da ću ja da poverujem u ovu tvoju takozvanu mekoću,mnogo si se zajebo. Ti nešto spremaš, i ja za sada znam samo toliko. Ali kad budeškrenuo u realizaciju čega god ti planirao u toj tvojoj glavici, znaj da ću ti ja biti zapetama. Moj generale.

― Čak i ako te na kraju ubiju kao zadnje pseto?― Rizikovaću. Ne bi mi bio prvi put.Antić je kratko razvukao usne u osmeh i pridigao sa stolice. Očito nije bio

gladan pa se uputio ka stražarima kako bi ga odveli u njegovu ćeliju. Međutim, sadaje još neko bio zainteresovan da popriča sa generalom posle malopređašnje scene.Milan Šakota, predsednik srpskih Radikala, pažljivo je posmatrao ovu dvojicu dok surazgovarali i čekao je povoljan trenutak da priđe Kecmanu. Poneo je svoj poslužavniki seo za Kecmanov sto.

109

― Dobro jutro, generale.― Dobro jutro, Šakota. Nemoj mi reći da si i ti raspoložen za razgovor od

jutros.― Pa, znaš da sam ja uvek spreman na priču. A s tobom posebno, nego nikako

da ugrabim priliku.― A šta biste vi to mogli sa mnom da pričate? Jel’ vam možda treba novac?

Tu znajte da sam tanak. Neki kontakt? I to sam drastično smanjio tokom ovih godinaskrivanja. Mnoge sam dobre ljude izgubio krijući se. Pa i sopstvenu porodicu, izmeđuostalih.

― Koju to porodicu, onu legalnu ili mislite na svoju švalerku i kopile koje stejoj napravili?

― Savetovao bih vam da budete malo uljudniji. I dalje umem jednom rukomda ubijem čoveka, a kao što i sami znate, ja ionako odavde ne idem nikuda.

― Samo polako, generale, izvinjavam se zbog grubosti. Šta ćete, navikao samovde da vređam i psujem. To mi je jedina duševna ’rana, oprostite.

Šakota je zvučao cinično dok se izvinjavao, što Kecmanu svakako nijepromaklo.

― Da ste malo iskreniji, nazvao bih vas đubretom.― Dobro, da batalimo mi ovo nepotrebno prepucavanje. Nego, ja sam zapravo

hteo nešto da vas pitam.― Ako baš morate.― Izgleda da moram. Ova haška đubrad samo otežu sa suđenjem, a nijedan

kasvetan dokaz nisu izneli. Zato ja planiram da pozovem vrlo mali broj svedoka, alikoji će imati rečitost i znanje sa kojim bi mogli da opovrgnemo čitavu optužnicu,tačku po tačku.

― Pa ste mislili da ja budem jedan od tih svedoka?― Upravo tako. Boljeg svedoka bih teško mogao da nađem, zar ne?― Kada bih hteo da svedočim u vašu korist, gospodine Šakota, možda bih vam

i bio od pomoći. A sada me izvinite, odjednom mi se želudac stego, nisam višegladan.

Kecman je pokušao da ustane, ali ga je Šakota uhvatio za rukav.― Samo trenutak generale. Da li ste možda čuli za Srboljuba Stevanovića,

bivšeg agenta SDB-a u vreme voljenog nam predsednika Sadrije.― Mislim da da, a možda sam i pomešao ljude.― Sigurno ga se sećate, bio je vaš čovek posle rata. A sto posto ste čuli i da je

ubijen u Švedskoj pre nekoliko nedelja. Navodno je razgovarao sa jednim agentomCIA, reč je o nekom paketu koji je on pre dosta godina pratio iz Ljubljane zaKopenhagen.

― Ne znam ja ni za kakav paket. O čemu bre pričate, čoveče?!― Spustite glas generale i sedite. Ako ”vas” ne zanima, siguran sam da će ona

zmija od Antića da bude zainteresovan.Kecman je malo protresao ramenima. Šakota je sada bio siguran da je

informacija koju je dobio do svojih ljudi iz Srbije od velikog značaja za generala.― Dakle, hoćete li sesti generale?

110

Kecman je seo i sumnjičavo gledao u Šakotu. Izvukao je jednu cigaretu ipripalio.

― Slušam, Šakota.― Kao što rekoh, vaš bivši saradnik Stevanović je ubijen u Stokholmu. Čuo

sam da je bio notorni kockar, pa je u očaju rešio da proda i ono poslednje što je imao,svoje tajne. Ispričao je nekom agentu o tajnoj pošiljci i ubrzo posle toga je ubijen.Pošto su vaša komunikaciona sredstva strogo kontrolisana, pretpostavljam da nistečuli za ovaj slučaj.

― Ne, nisam. Ali gospodine Šakota, čak i da je taj Stevanović bio mojsaradnik nekada tokom devedesetih, zašto mislite da ta pošiljka ima direktne veze samnom? I sami znate da su pripadnici SDB-a vrlo često imali veze sa raznim ilegalnimradnjama.

― Da, samo što za ovu pošiljku kažu da je sadržala vrlo važan mikrofilm,načinjen neposredno pre dešavanja u Čemerniku. A to svakako ima veze sa vama.

― Mora da čvrsto verujete svojim izvorima, čim ste ovako ubeđeni u ono štopričate.

― Recimo da imam pouzdane ljude zadužene za ovaj slučaj, i ti isti ljudi kojimene obaveštavaju, ujedno šalju Antiću lažne dojave. Njegovi ljudi trenutno češljajupo Pragu.

Ovo poslednje je Šakota izgovorio sa naročitim zadovoljstvom.― Vidim da ste i vi i Antić značajno napredovali u poslednjih desetak godina.

Imate ljude i uticaja svuda, a sticajem okolnosti zavisite od tamo nekog izlizanoggenerala koji ima daleko manje resursa na raspolaganju.

― Tu ste verovatno u pravu, samo što vam niko ne veruje da ste baš tolikobespomoćni. Mnogi su zabrinuti povodom vaše ”nezainteresovanosti” za suđenje.Drugim rečima, pitaju se šta se krije iza te maske uništenog čoveka.

― Dobro, i šta je po vama bilo sa pošiljkom? Ko je čuva?― To ne zna niko sem vas, priznajem, a vrlo je verovatno da je neko ”vaš” i

koknuo Stevanovića. Iskompromitovao je Srboljub čitavu stvar, jer CIA sada zna daje pošiljka negde na teritoriji grada Kopenhagena.

― I što bih ja sad vama činio usluge? Vi možda možete da prevarite Antića, alisada kad je i svemoćna CIA upletena u celu priču...

― Zato što nas ambiziozni gospodin Zomer želi da pronađe paket pre CIA-e, apošto Antić radi direktno za gospodina Zomera...

― Baš se nameračio na mesto sekretara, je li?― Izgleda. Da njega nije bilo, možda biste vi i dalje gajili grožđe po Banatu.― Moguće. Sve je sada moguće. Dakle, hoćete da svedočim u vašu korist?― Ne, generale. Želim samo da govorite istinu.Kecman se iskreno nasmejao, a Šakota je držao usne razvučene u nekakvo

cinično odobravanje.― Mogu samo da žalim gospodine Šakota, što vas onaj poslednji štrajk glađu

nije ubio. Razmisliću o vašem predlogu. Pričaćemo još. Ha-ha-ha!Nije Kecmanu bilo do smeha i pored toga što ga je Šakota nasmejao. Sada je

imao novu veliku brigu i to je gotovo automatski počelo da ga muči. I ne, stvarno nijeimao načina da sazna za ubistvo onog đubreta Stevanovića. Pretpostavio je ko je to

111

uradio, ali nije znao šta se trenutno dešava sa paketom i da li je Simović uspeo da gaskloni iz danske prestonice. Dodatan problem bio je taj što je Simović sada sve moraosam da organizuje, i sklanjanje mikrofilma na bezbedno, i uklanjanje tragova, i jošmnogo mnogo toga. Stevanović je recimo bio jedan od tih tragova. Kecman je takođepretpostavio da će sada Simović da beži zajedno sa paketom, jer je to i najsigurnijinačin, sve dok ne bude pronašao način da ga ostavi na bezbednom mestu.

Danas je trebalo da ima još jedan težak razgovor sa svojim štićenikomMihailom, zvanom Miki, koji mu je danas dolazio u posetu. I on je nosio dostauznemiravajuće vesti vezane za njegovog sina koga Kecman nije video evo već skorodve godine. Nije general znao o čemu se radi, a pogotovo nije razumeo hitnost sakojom je Miki došao da prenese vest. Mnogo pitanja, sa vrlo malo nejasnih odgovora,treslo je generalov um i pritiskalo ga poput čelične stege.

Posle nekih dva sata, stražari su došli da odvedu generala do sobe za posetiocegde ga je Miki već čekao. Čim su stražari zatvorili vrata za generalom, Miki mu sebukvalno bacio u zagrljaj i čvrsto ga stegao – bratski, iskreno. Kecman nije uzvratioistom merom doduše, no oči su jasno odavale snažno osećanje prijateljstva koje jeovaj posedovao za Mikija. Izljubili su se, tri puta u obraz, na tradicionalni srpskinačin, pa tek onda zaseli. Gledali su se dugo, kao da nisu mogli dovoljno da senagledaju jedan drugoga, pa su tek posle započeli razgovor.

― Kako si putovao, bratiću?― Odlično, generale, odlično. Samo me ovo obezbeđenje dovde ubilo u pojam.

I gaće još da su mi skinuli, pa bih onda bio načisto pretresen. Izgleda da ste stvarnobitan faktor, nema zajebancije.

― Ma idioti, pusti ih u pičku materinu. Dobro da te nisu poslali na skeniranje,da vide da nemaš neki čip ugrađen u bulju.

Smejali su se i prvih desetak minuta neobavezno ćaskali. Kecmana jenajednom sve zanimalo, od zanimljivih tračeva pa sve do vremenskih prilika u Srbiji,s obzirom da se plašio da mu možda neki grad nije oštetio vinograd u Banatu. Mikimu je odgovarao i u vezi onoga što nije znao, samo da bi svog generala uspokojio.Naravno da nije bilo reči o ljudima ili događajima iz zajedničke im prošlosti, jer čitavnjihov razgovor bio je pomno sniman. A onda je Miki izvadio papirnu maramicu izdžepa i ponudio je Kecmanu, pošto mu je ovaj prethodno zatražio maramicu daizduva nos. Kecman je raširio maramicu, ne prestajući da neobavezno čavrlja saMikijem, i tek posle nekih dvadeset sekundi izduvao nos.

Generalovo lice se smrklo i izgubilo svo rumenilo iz obraza. Ono što je upravodoznao ga je očigledno veoma rastužilo. Naime, ovde se radilo o starom triku koji jeKecman preneo Mikiju još ranije, tokom onih ratnih godina. Na maramici jenevidljivim mastilom bila ispisana poruka, a Kecman je uz pomoć svetlosti stonelampe mastilo učinio vidljivim. Nežnim okretanjem maramice Kecman je mogao dapročita kratku poruku koja je na njoj bila ispisana, a da to haško obezbeđenje neprimeti. Kada je završio sa čitanjem, izduvao je nos i maramicu bacio u kantu zađubre. Bilo bi sumnjivo da je gurnuo u džep. I pošto je Kecman znao o čemu se sadaradi, mogao je da izokola postavlja pitanja koja haškom obezbeđenju ne bi bilarazumljiva.

― A Neša? Kako je on, jel’ se drži?

112

Ljudi iz Tribunala su već proverili da je čovek koji je došao u posetu generaluzadužen za sigurnost njegovog sina sa nevenčanom suprugom. Miki je zapravoiskoristio posetu u koju je Mira trebala da dođe, pod izgovorom da je ova bilasprečena. Posete generalu bile su strogo kontrolisane i ograničene na dve do trigodišnje, a mnogima je poseta bila i odbijena pod raznim izgovorima. Miki je jedvadobio odobrenje posle teške borbe sa haškom birokratijom.

― Dobro je on, dobro je. Trenutno je malo u haosu, uči onaj njegov težak ispitkoji mu je uslovni na fakultetu. Ali izdržava on sve to junački.

― Pa jel’ će da ga položi ili ga nije baš spremio?― Nije baš sve naučio. Treba mu neki dodatni materijal, nemam pojma. Tako

sam ga čuo da priča.― A koliko je to materijala?― Ma veće i od samog ispita, ako nema pet miliona strana sve to, majke mi.

Ogroman ispit, neka mu je sam Bog u pomoći.― Položiće on to. I daj mu pare za sve što mu treba.― Biće zajebano, nego da mi batalimo njegove ispite i ’ajde da pričamo o

nečem važnijem. Postao je razmažen i neposlušan. Moraću da mu malo zategnemkaiš.

― E, moj Miki. Može biti da je sad već kasno za tako nešto. Ako baš pretera,izlomi ga. Moju dozvolu imaš. I slušaj... Bude li ta njegova škola krenula naopako,slobodno primeni drastične metode. Jebem ti ja tog profesora, glupi Bugarin. Polomimu kičmu ako ovaj krene da ga zajebava.

― Nema problema. Da znaš da svim tim profama treba jedno dobro peglanje.Nastavili su ovako naočigled bezopasno da ćaskaju, da bi ubrzo i stvarno

pričali o nekim glupostima koje nikakvu važnost nisu mogle da imaju. Trik jeponuditi što više nebuloza, kako bi one rečenice sa skrivenim značenjem ostale tajna.U moru gluposti teško je izolovati ono pravo.

Mikijeva poseta se završila posle nekih sat vremena, toliko je bilo vremenskoograničenje. Na kraju je Kecman pitao:

― A ti? A Mira?― He, nema tu pomaka jednostavno. Ona će sirotica da ostane sama ako

nastavi da odbija moju pomoć. Nemam ni ja više živaca.― Jadnica. Kako lako i kako nerazmišljajući možeš nekoga da upropastiš. A

svi samo sebe gledamo, sve dok nije prekasno.― Pa u ovom slučaju si sto posto u pravu. Prekasno je. Mlada je, pa je opet

prekasno. Iako je toliko volim.Dva čoveka su se još jednom pozdravila i čvrsto zagrlila. Puno je bilo

poštovanja kod Mikija, i on to nije mogao da sakrije pred budnim okom kamere. Jošjednom je potapšao generala po ramenu i stao ispred vrata. Stražari su svega nekolikosekundi kasnije otključali i izveli Mikija, da bi drugi par stražara ubrzo došao poKecmana kako bi ga vratili u ćeliju.

Tek kada se vratio u relativnu privatnost ta četiri zida svoje tamnice dao jeslobodu dvema suzama da poteku iz njegovih očiju. Ovo je bio prvi put u tih godinudana da je jedva čekao da se vrati u svoju ćeliju. Ono što je saznao od Mikija i Šakotestrašno ga je zabolelo. Jedan šok bio je propraćen još jačim. Njegov rođeni sin postao

113

je ubica i seme one stare ambicije, posejano na šumadijskim proplancima sada seprenelo dalje, na naslednika. Mrzeo je sebe i Boga što su zajedno tako učinili daupropaste i jedan mladi, nevini život. Zašto li se zla krv tu ne završava, nego se zlonastavlja na pokolenje i ubira žrtve kao zrele sočne plodove? I zašto li se svaki grehkažnjava tako opsežno, zahvatajući sve nama drage i bliske ljude, ne izostavljajućinikoga? Možda u ovo neko ne veruje, nije ni bitno. Uglavnom, mi koji verujemo unaplatu naših dugovanja, znamo o čemu pričamo. I general Kecman je shvatio da jedošlo njegovo vreme: vreme za naplatu, vreme za poslednje iskupljenje i vreme zaakciju.

Čim je uspeo da stabilizuje sopstvene misli, otišao je do kompjutera i počeo daradi. Zanimao ga je Milan Šakota i dokle je njegovo suđenje stiglo. Morao je dapohvata što više informacija u vezi njega, kako bi mogao da preduhitri njegovapitanja kada ga ovaj bude pozvao za svedoka. U naredne tri nedelje general jeminimalno izlazio iz svoje ćelije, čak je i neke obroke preskakao. Sada je većpotpuno nestalo one depresije kod njega, jer je definitivno shvatio da mora mnogotoga da uradi pre sudnjega časa, i da je još uvek bilo neophodno pomoći ljudima kojisu ga najviše i voleli.

* *

Antić je po ko zna koji put pregledavao snimak Kecmanovog razgovora saMikijem. Očigledno je bio zbunjen jer je delovao dosta nervozno i dezorijentisano.Njegov telefon je zazvonio:

― Da?― Zomer ovde. Nadam se da vam engleski nije zarđao, mister Antić.― Pa kako ste, mister Zomer? Činite mi veliku čast kada me pozovete ovako

kasno, mora da vas ja držim budnim.Antić je naravno mrzeo Zomera iz dna duše što ga je ovaj strpao u zatvor, i

itekako je voleo da ga provocira.― Bez gluposti, mister Antić. Da li ste zaključili nešto?― Dobro, razumem da ste nervozni. Bliže se izbori i vreme je imperativ. Na

žalost, ja nemam bogzna šta da vam ponudim u ovom trenutku.― Mora da ste bar nešto izvukli iz tog razgovora. Godine iskustva su iza vas

mister Antić, nemoguće da se to vama dešava. Ili je Kecman stvarno toliko bolji odvas.

Zomer se trudio da mu ne ostane dužan.― Zadirkujete me, mister Zomer. Vidim da i to umete. Dobro, da vam ukratko

saopštim do čega sam došao. Njegov posetilac je u jednom trenutku pomenuo nekitežak ispit koji njegov sin ima na fakultetu. Pretpostavljam da uopšte nisu pričali otom klipanu, a kamoli o njegovim ispitima. Po mojim saznanjima taj mali će dazavrši fakultet kada i vi naučite engleski, gospodine.

― Ha-ha. Radim na tome, radim na tome. Pa o čemu su onda pričali?― Moja neka pretpostavka je da se radi o onom mikrofilmu. A onih pet

miliona strana, što je Miki pomenuo misleći na težinu ispita, verovatno su pare kojeMiki treba negde da prebaci.

114

― Miki je nadimak tog posetioca?― Da. Niko ne zna šta je ovaj prethodno radio za generala, pretpostavljam

samo da je bio blizak generalov saradnik, posebno u vreme posle rata. Prekinuo jesvaki kontakt sa Mikijem tek kada ga je zadužio da brine o njegovom kopiletu i onojnjegovoj kurvi. Ima tome nekih dve godine.

― Nadam se da ste već organizovali ljude da ga prate. Moramo da znamo gdeće te pare da odu.

― Svakako, svakako. A što se tiče mikrofilma i njegove lokacije, za sada ništane mogu da vam kažem. Tu i dalje stojimo na mrtvoj tački. Još samo znam da jepominjao neke profesore koje, ako stvari krenu naopako, treba prebiti. Tu jeverovatno Kecman dao odobrenje Mikiju da primenjuje sva neophodna sredstva kakobi zaštitio mikrofilm, pa i uklanjanje svih njuškala. On nešto planira, a ja čim neštosaznam, javiću vam se.

― A Prag se ispostavio kao lažna dojava?― Izgleda. Nešto mi je tu sumnjivo, neko očigledno dotura lažne informacije

mojim ljudima.― Dobro mister Antić. Ubrzajte malo stvari. Dobro ste rekli, izbori se bliže, a

ja nemam čime da trgujem.― Ništa ne brinite mister Zomer, biće rezultata ubrzo.― To je i za vaše dobro. Laka vam noć, mister Antić.Zomer je prekinuo razgovor, a Antić je zamišljeno zurio u svoj sto. ”Šta li

planiraš, Kecmane, đubre jedno matoro, šta li planiraš?” ― razmišljao je i istogtrenutka je dohvatio telefon i nazvao nekoga. Čovek sa druge strane se odmah javio:

― Da?― Miliću, slušaj. Batali Češku, batali sve. Preusmeri sve raspoložive ljude na

onog Mikija. Vukašina sam već poslao da ga prati. Mislim da je tu ključ čitave priče.― Razumem, Anto.―’Ajde, i daj iskopaj nešto inače smo u teškim govnima. Onaj Zomer mi samo

dahće za vratom.

* * *

Agent Štajner je upravo sleteo i čekao čoveka koga je prethodno kontaktirao.Taj čovek bio je pripadnik danske Državne bezbednosti, i to visoki oficir, sa kojim seŠtajner upoznao prilikom obavljanja jednog zadatka pre nekoliko godina. CIA jesteimala uticaj na sve državne službe, ili gotovo sve u Evropi, ali oni bolji agentipametno su gradili i lične kontakte koji bi nekada mogli da im budu od naročitekoristi. Tako je i Štajner pomogao Kristijanu Rasmusenu da uhvati opasnog trgovcadrogom, što je ovog poslednjeg vinulo visoko u službi.

Sada je Rasmusen morao da pomogne Štajneru, kojem su trebali opsežnipodaci, uključujući tu liste osoba koje su dobile azil u Danskoj između ’95. i 2000.godine, bio mu je potreban spisak svih putnika koji su putovali za Stokholm uprethodnih četiri dana, a zatim i vozila za njega i njegove ljude. Zahtevao je ljudeoperativce od Rasmusena, i još mnogo, mnogo toga. Rasmusen se ne bi ovolikozlopatio čak ni za čoveka koji mu je nekad učinio veliku uslugu, da mu ovaj nije

115

obećao još jedan veliki skok u karijeri. Ako mikrofilmovi zaista postoje, to će i zaŠtajnera i za Rasmusena da bude ćup pun zlata na kraju duge u slučaju da ih pronađu.

Naravno, rizik je bio veliki koliko i nagrada za uspešno obavljen posao.Kecman sigurno nije zadužio nekog zelenog nesposobnjakovića da čuvamikrofilmove, već je Štajner ispravno rezonovao da ima posla sa vrlo opasnim idobro utreniranim čovekom, koji je zasigurno prošao obuku i u specijalnimjedinicama. Štajner jeste dobio uputstva od Hartmana da prvo njega obavesti ako uđemikrofilmovima u trag, međutim Štajner je hteo čitavu tortu, jer ovo mu je možda iposlednja šansa da ode negde visoko.

Rasmusenov vozač se parkirao ispred Ervina Štajnera i otvorio mu vrata. Dvačoveka su se kordijalno pozdravila na zadnjem sedištu i posle par onih uljudnihpitanja, prešli odmah na stvar.

― Dakle prijatelju, šta imaš za podeliti sa mnom?― Pretražili smo spisak putnika za Stokholm i nijedno se ne poklapa sa

imenima ljudi koji su dobili azil u periodu koji si tražio. To smo i očekivali, sigurnoje putovao sa lažnim pasošem. Ipak, uspeli smo da lociramo čoveka koji je izradiopasoš i on nam je dao ime putnika kojeg smo tražili. Rekao je da ne zna čoveka komeje prodao pasoš, kaže da su uvek poslovali preko telefona. Ovaj što pravi pasoše daobi mu broj računa, a onaj drugi adresu na koju želi da mu se pasoš dostavi. Još jerekao da mu je to redovan klijent sa kojim sarađuje već nekoliko godina unazad.Spojio ih je neki tip iz Slovenije koji je umro pre godinu dana, tako da smo i tu došliu ćorsokak.

― I hoćeš dakle da kažeš da nemamo pojma?― Zapravo imamo. Tražili smo hotel u Stokholmu u kome je odseo i uspeli

smo od recepcionarke da dobijemo kakav-takav opis. Uspeli smo da sačinimo foto–– robot. Zatim smo uporedili fotografiju sa ljudima koji su između ’95. i 2000. godinedobili azil, i dobili smo delimično poklapanje sa desetak lica koje smo proverili. Iništa. Ali jedan nam je nedostajao, odnosno vodio se kao preminuo.

― Samo se vodi ili je stvarno mrtav?― Pošto si mi rekao da proverim apsolutno sve, poslao sam čoveka da

ekshumira grobnicu, i tamo se ispostavilo da se radi o starijem čoveku, a onaj koji jenavodno trebao da bude pokopan ima manje od četrdeset godina.

― Pa šta onda imaš, čoveče?! Imaš samo par tragova koji te nigde nisu odveli!― Samo polako Štajneru, spusti glas. Rekao sam da imam. Mrtvozornik je

priznao da je modifikovao smrtovnicu pod pretnjom i da je u kovčeg zapravo staviojednog matorog beskućnika. Međutim, ponudio nam je vrlo detaljan opis čoveka kojimu je pretio, izgleda da mu se baš urezao u pamćenje. I, voala! Ime, adresa, posao,sve u kompletu.

― Šta me bre zavlačiš, Rasmusene, što odmah nisi prešao na stvar nego miovde glumiš Holmsa. Baš me briga kako, bitno da si ga našao.

― Porodicu jesam, ali on je u bekstvu. Nema ga već tri dana, sudeći po iskazunjegove supruge. Zamisli, pripremao je čitavu porodicu na ovaj scenario, svi suhladni kao led i drže se unapred naučene priče. Ženi sam pretio da ću je strpati nadoživotnu, i ništa. Gledala me je kao da sam joj pretio sa bioskoposkog platna.

― Nadam se da si se dao u poteru.

116

― Jesam. I lisica nije napustila Kopenhagen, toliko mogu da ti kažem. Svaimena sa lažnih dokumenata koje poseduje mi imamo, tako da je ispravno rešio da zasada ne napušta grad. Ovde je najbezbedniji dok ne nabavi novi pasoš. A i to će ubrzoda se desi, tako da moramo da ga pronađemo.

― Koliko ljudi imaš?― Blizu dvadeset. Čekam još pet proverenih ljudi da nam se priključe. Bolje

nije moglo za ovako kratko vreme.― Dobro je Rasmusene, dobro je. Bar ga imamo na teritoriji grada.Štajner je bio nervozan čovek i kad god bi mu se pružila prilika da to pokaže,

on bi to uradio. Bez pardona se razdrao na Rasmusena koji se samo trudio da muobjasni kako je učinio sve što je mogao i da se nadao da će ovaj da bude zadovoljan.

Potraga za beguncem se nastavila tokom čitavog dana bez uspeha, a ni narednidan nije obećavao mnogo sve do oko devet sati uveče. Rasmusen je upravo završiorazgovor preko mobilnog telefona i obratio se Štajneru koji samo što je smazao svojprvi pileći batak.

― Upravo je izvršena primopredaja lažnih dokumenata sa našim čovekom.Uhvatili smo tipa koji je izradio dokumentaciju. Moji ljudi češljaju čitav kraj, svesam poslao tamo.

― Odlično. I mi krećemo!Štajner je dao znak dvojici podređenih agenata koji su ga pratili svuda, i svi su

pošli Rasmusenovim službenim vozilom. Štajner je bio strašno uzbuđen, ali i vrlouplašen. Ako ova njegova operacija propadne, Hartman će lično da se postara zapapire o prevremenom penzionisanju, a možda i o otpuštanju iz službe. Pomisao daće verovatno da pakuje namirnice u supermarketu ga je više nego užasavala. Pokušaoje da predvidi mogućnosti svog begunca i to mu nikako nije uspevalo. Sve se plašioda će ovaj čovek nekako da ga iznenadi i hladan znoj bi ga automatski oblio na samutu pomisao. Valjda tokom godina bavljenja špijunskim aktivnostima čovek razvijeneko čulo, neki osećaj, nazovite to kako hoćete, koje ga stalno upozorava čak i naneke nerealne odnosno neproverene opasnosti.

Rasmusenu je ponovo zazvonio telefon i ovoga puta se i Štajnerovo liceprilično ozarilo. Čovek koga su tražili krije se u jednoj od dve zgrade koje suRasmusenovi ljudi opkolili. Rasmusen je izdao naređenje svojim ljudima da ništa nepreduzimaju dok on i Štajner ne stignu na lice mesta. Hvatanje takvog čoveka možeda bude krajnje opasno.

Čim su stigli do mesta gde su se Rasmusenovi ljudi okupili, obojica su izletelaiz automobila i gotovo istovremeno počeli da izdaju naređenja.

― Umukni Rasmusene, ja vodim ovaj šou od sad.Rasmusen je nevoljno pokunjio glavu i pustio Štajnera da priča.― Delimo se u dve jednake grupe. Jedna ide u ovu zgradu levo, druga će sa

mnom i mojim ljudima da pokrije drugu zgradu. Ne pokušavajte da ga uhvatite živog,već pucajte čim ga spazite. Ovo je opasan, dobro istreniran i još bolje naoružanprofesionalac sa velikim ratnim iskustvom. Drugim rečima, ovakvog tipa u životuniste imali prilike da sretnete tako da svakog momenta morate biti u međusobnojkomunikaciji i strogo da koordinirate svoje poteze. Pokrijte sve izlaze i u stanoveupadajte tek pošto ste sigurni da nema eksploziva na ulazu. Još jednom vam govorim:

117

pucajte čim imate vizuelnu potvrdu da se radi o našem čoveku. I poslednja stvar:budete li ovo zajebali, vaš sledeći zadatak biće regulisanje saobraćaja ispred gradskepijace. Da li se razumemo?

Svih dvadesetak ljudi koje je Rasmusen uspeo da prikupi klimnulo je glavom uznak razumevanja. Štajner je izdvojio svoju grupu ljudi i krenuo ka zgradi sa desnestrane ulice. Bila je to stara zgrada u predgrađu, sa ukrasnim ornamentima po starojfasadi koja se sve više ljuštila. Postojala su samo dva ulaza, onaj glavni i jedan sastražnje strane. Međutim, čovek je komotno mogao da skoči sa prvog sprata, a da nizglob ne iskrivi ako je uvežban, tako da su potencijalnu opasnost predstavljala i četiristana, sa prednje i sa zadnje strane, dok su bočni stanovi bili iznad iskošenih krovovasusednih garaža na koje je bilo nemoguće bezbedno doskočiti.

To je značilo da je Štajner morao da ostavi dva čoveka da pokriju ulaze, i podvojica su trebala da budu u mogućnosti da istovremeno upadnu u ta četiri stana sakojih je moglo da se skoči. Štajner se naravno upario sa svojim najboljim čovekom ukoga je imao maksimalno poverenje. Otkočio je svoj pištolj, a njegov partner jerepetirao svoju automatsku pušku sa infra-red nišanskom spravom i prigušivačem navrhu cevi. Ovo je trebalo da bude okršaj pravih komandosa i morao si da budešmaksimalno naoružan. Štajner je izabrao stan u koji će da upadne i brzo je rasporedioostala tri tima. Timovi su tiho komunicirali radio-vezom i Štajner je dao naredbusvima da pokucaju. Nije bilo odgovora ni na jednom stanu i stvar je postala krajnjenapeta. Nemoguće da nema odgovora, to je slutilo na zamku.

Štajner se preznojavao. Šta ako je đubre iznajmilo čitav sprat, čisto radipredostrožnosti, i sada čeka? Sigurnosnih kamera nije bilo u zgradi, proverili su svećoškove, otvore na prizemlju i prvom spratu. Štajner je naredio da se upadne. Pojedan čovek iz svakog tima odmakao se desetak metara od ulaznih vrata i pripucao izležećeg položaja sa tog sigurnog odstojanja. Oni drugi pripadnici timova sklanjali suse uza zid, takođe daleko od opasnosti. Morali su da se uvere da na vratima nijepostavljen eksploziv. Pucalo se istovremeno i četvora vrata su se širom otvorila podkišom metaka, ali eksplozije nigde nije bilo. Sada je moglo da se upadne. Štajner jepratio svog čoveka koji je išao napred i koji se izlagao najvećoj opasnosti.

Upali su u sve prostorije i nikog nisu našli. Sve je bilo potpuno pusto, a stanovisu delovali kao da u njima već mesecima niko ne živi. Nije bilo razbacanih stvari,pikavaca ili ostataka hrane po kuhinjama. To je Štajnera najviše i zabrinulo. Zašto jetoliko pusto, a zgrada je po Rasmusenu provereno bila naseljena? I zašto su sviprozori, na svih pet spratova bili zatvoreni? Kao da je svako ko je tu živeo znao neštošto Štajner i njegovi ljudi nisu. Posle detaljne provere svi su izašli iz stanova posleŠtajnerovog naređenja, ali ih je na izlazu čekalo neprijatno iznenađenje. Na podu,ispred samog praga, Štajner je ugledao fotografiju koja tu zasigurno nije bila prenjihovog ulaska u stan. Pogledao je naokolo i video ostale kako takođe dižu nešto sapoda. Štajner se zaledio.

Na svim fotografijama se nalazio čovek koji je nosio prsluk pun raznorazniheksplozivnih naprava prikačenim za njega, a u ruci je držao daljinski uređaj. Štajnerje okrenuo fotografiju na čijoj je poleđini štampanim slovima bilo ispisano: ”Ovo jeda biste me lakše prepoznali u paklu”. Poruka je bila na engleskom, tako da su je svirazumeli.

118

Usledio je trenutak mrtve tišine. Svi su samo podigli glave i pogledali seunezvereno. A zatim, eksplozija!!!!

* * * *

Vest je odjeknula čitavim svetom. Stradalo je deset pripadnika CIA-e i danskedržavne bezbednosti. Štajner je srećom po njega poginuo. Rasmusen je sa drugestrane morao da odgovara na bezbroj veoma škakljivih pitanja. Da i ne pričamo otome kako je bilo gotovo sa njegovom karijerom, imao je sreće što uopšte nijezaglavio zatvor.

Najvažnije od svega je ipak bila činjenica da je neko, ko god to bio, čuvaonešto, šta god to bilo, od veoma velike važnosti. Da li su to mikrofilmovi? U ovomtrenutku to i nije bilo tako važno, jer šta god da je bilo u pitanju, sada je čovek koji jetu stvar čuvao postao najtraženiji na svetu posle Osame Bin Ladena. Mediji suuveliko špekulisali o tome šta je CIA tražila u politički ”neinteresantnom”Kopenhagenu. Neko od Rasmusenovih ljudi je kasnije za odličnu finansijskunadoknadu pustio priču o generalu Kecmanu i njegovim mikrofilmovima, tako da jereč ”mikrofilm” postala najkorišćenija reč na televiziji u narednih nekoliko sedmica.

To je za Hartmana predstavljalo i otežavajuću i olakšavajuću okolnost.Otežavajuću, jer je sad gomila ambicioznih krimosa i državnih agenata raznihzemalja tražila taj mikrofilm, a olakšavajuću jer je sada svima postalo jasno daKecman poseduje neki vrlo vruć materijal. CIA je dala Hartmanu sva potrebnasredstva i odrešene ruke da uđe beguncu u trag, tako da je specijalni agent TimotiHartman dobio priliku koju je dugo čekao. Sada je još ”samo” trebalo da je iskoristi,a veći problem i od nalaženja samog begunca bila je žestoka konkurencija. ČitavaEvropa se uključila u trku. Šta ćete, ljudi vole misterije, pa čak i zanimljive tračeve uodsustvu onih pravih tajni. I svi su za sebe videli ogromnu šansu u njihovompronalaženju. Neki su videli proboj u karijeri, drugi novac, treći i jedno i drugo.Uglavnom, Hartman je morao da uloži u operaciju hvatanja tog opasnog čoveka svešto je imao, uključujući i svoje ime i profesionalni kredibilitet. Hartman se nametnuokao logično rešenje za operaciju ove vrste, ali je takođe znao da neuspeh može da gauništi. Ako mu begunac pre toga ne smesti metak posred čela, što nije bilo nemoguće.

Prva Hartmanova reakcija na traljavu Štajnerovu operaciju hapšenja bila je:divljenje. Divljenje za čoveka koji je tako lako i sa toliko stila sredio desetprofesionalaca, bez ijednog ispaljenog metka. Jednostavno je dovukao čitavu klaputamo gde je on želeo, i digao ih u vazduh. Pre toga je, predstavljajući se kaopolicajac, išao od stana do stana i upozoravao ljude na potencijalno hapšenje opasnogkriminalca koji se krio na prvom spratu i govorio im da ne napuštaju svoje stanove.Simović je još davno zakupio čitav sprat te zgrade, pošto je računao da će mu moždatrebati dobro mesto za skrivanje. Takođe, naredio je stanarima da obaveste svečlanove porodice van kuće ili prijatelje koje eventualno očekuju da ne dolaze unaredna dva sata. Tako je sprečio bilo koga da mu poremeti plan, ili da bespotrebnoizgine. Ljude koji su čuvali ulaze lagano je egzekutovao i čekao ostale da upadnu ustanove. Prilikom istrage, policija je našla jedan neoštećen fragment fotografije i deoporuke: ...prepoznali u paklu. Ispravno su pretpostavili da je ubica nonšalantno

119

ostavio poruku i sve ih digao u vazduh pošto je već postavio eksploziv i bezbedno seudaljio sa lica mesta.

Postoje jednostavno ljudi rođeni za opasnost i to nije samo fraza. Nešto što senama običnim ljudima čini neverovatnim, neko to radi lako poput udisanja vazduha,Hartman je razmišljao. Ni on sam nije bio neko nevinašce već iskusni špijun, sada ivisoki oficir CIA-e, ali ono što je ovaj čovek uradio u Kopenhagenu njemu je bilonepojmljivo i potpuno neverovatno. Kakvi su to ljudi zapravo? Ljudi poput togbegunca i generala Kecmana, spremnih na svaki mogući rizik i koji su moralno,psiho-fizički i emotivno sposobni za najteže stvari i najveće opasnosti koje nekogamogu da zadese. Da li ih teško životno iskustvo tome uči ili ih Bog takve stvori u inatnama prosečnima i plačljivima, kako bi nam se smejao u lice? I zašto barem takvi nevladaju svetom, već je i njih Bog načinio slugama onih plašljivih skorojevića koji sekriju iza svog nenormalno velikog bogatstva? Čovek poput Simovića morao je da imašefa, čoveka kome bi mogao da pokloni svoju lojalnost, jer bi u suprotnom postaosamodestruktivan. Čak je i Kecman robovao, sa celokupnom svojom veličinom, i totako ”nemoćnoj” stvari kao što su obična ljubav prema porodici, i ljubav premasopstvenoj zemlji.

Simović i Kecman su bili ljudi koji su išli korak ispred drugih, a jedino što nisumogli je da idu korak ispred sebe. Zato je njhova sudbina dodatno tragična i zato senjihova snaga lakše pretvara u prah.

120

GLAVA DEVETA

Tri meseca nismo izašli iz kuće. To je bilo najveće organizovano ubistvo ukriminalnom podezemlju u modernoj srpskoj istoriji. I ja sam ga organizovao. Da lisam se pokajao? Još i pre nego što je zora grunula i označila kraj najgore noći u momživotu. Ćale mi je jednom prilikom rekao: ”Svi imamo svoju noć. Vreme kada nam sedesi nešto toliko značajno da nam promeni živote. Ima i bitnih dana, ali noć je ta kojase obruši na nas. Ja sam imao takvu noć, a imaćeš je i ti. I ne pitaj sebe posle toga dali si pogrešio, jer to sigurno jesi. Pitaj se samo kako ćeš posle toga da nastaviš dalje”.

Policija se maksimalno uzrujala, šibali su gradom kao osice, privodili svakogsumnjivog koga su mogli da se sete, razgovarali sa svima. Pa opet, sem gomiletračeva, rekla-kazala i nagađanja nije bilo ničeg konkretnog. Što je najgore, plašili suse osvete Gazdinih ljudi i rata koji nikako nisu mogli da kontrolišu. Sa druge strane,podzemlje nije znalo sa kim zapravo da ratuje. Mnogi su krivili Žiku Durlanca iMileta Šiptara, pa samim tim i njihovog šefa Boneva, ali ko bi ga znao sa sigurnošću.Bonev, ako je već hteo rat, nije mogao da izabere gori trenutak od ovog za njegovozapočinjanje. I njemu je bugarska policija već mesecima duvala za vratom i većinaposlova bila mu je stopirana. Cane i on su počeli da smetaju nekim vrlo važnimpolitičarima, uključujući i gradonačelnika Sofije, budućeg predsedničkog kandidata.Zašto se onda Bonev odlučio za ovakav iskorak u javnosti kada mu je publicitetnajmanje bio potreban?

Previše se pitanja najednom otvorilo i nijedan odgovor nije bio lak. Policija jetvrdila da je akcija bila temeljno organizovana i da su u izvršenje bila uključenanajmanje pet lica. U samoj vili, dva izvršioca su bili apsolutni amateri, dok je samojedan, onaj glavni ubica, bio profesionalno obučen. To svakako nije išlo Ademu imeni u prilog, da nas javno nazivaju amaterima, ali su lako skontali da baš i nismovešti sa oružjem. Meni je bilo bitno da saspem što više metaka u njihovo telo, i nisampreviše razmišljao o tome kako bi trebao da ih gađam u srce, odnosno glavu. Pucaosam gde sam stigao, i što je najvažnije, ubio sam. Adem se takođe nije proslavio, naobdukciji su konstatovali da je onaj njegov iskrvario na smrt. Adem ga je rešetao nasvim pogrešnim mestima, a jedan metak je čak žrtvu pogodio u taban. Bar smo imalimaterijala da ga drukamo tih dosadnih dana.

Zato su Č-a mediji digli do statusa filmske zvezde ala Džon Vejn. Većinanjegovih žrtava je doživela trenutnu smrt, hicem u srce ili u veliki mozak, a s obziromda je pucao na čak četvoricu tipova u isto vreme njegov podvig je četvorostrukodobio na vrednosti. Moram još jednom da kažem, ono je trebalo snimati da bisteimali predstavu o njegovoj majstoriji. Brz i vešt, odlučan kao lav kada ugleda plen,gracioznog kretanja i fantastičnih refleksa, Č je udario temelj neslavnoj tradicijinajboljih ubistava srpskog podzemlja. Č je oduvek sebe gledao kao nulu, što zbognjegovog ćaleta i babe, što zbog očajne komunikacije sa okolinom. Da nas nije bilo,Č bi možda izvršio i samoubistvo, toliko je znao da bude depresivan i izolovan odostatka sveta. Pa eto, ako imaš ludu sreću da ispravno proceniš čoveka i još budeš u

121

mogućnosti da mu pružiš šansu da iskaže tu svoju sposobnost, desi se ovako nešto:desi se čovek koji sada zna šta je i ko je u ovom blesavom svetu.

Ona riba na spratu vile ipak je preživela. Adem ju je izudarao u glavu i ova senalazila u dvodnevoj komi. U novinama je pisalo kako se napadač iživljavao na njoj;kada bi oni samo znali da ovaj nije umeo da je onesvesti. Kako smo ga samo mizajebavali za tu ribu i onog lika iz kupatilu, u jednom trenutku je čak hteo da napustisklonište. Kada smo već kod našeg skrivanja, to je bila Mamlazova ideja. Teško da binekom palo na pamet da baš u nas uperi prstom, ali je Mamlaz računao da je bolje danas neko vreme skloni sa ulice. Policija je privodila sve moguće tipove, od sitnihlopuža do okorelih kriminalaca, pa je Mamlaz odlučio da ništa ne prepušta slučaju.

Policija je dodatno bila zbunjena činjenicom da su dva amatera učestvovala uovako opasnoj akciji. Čitava stvar bi sigurno propala da je obezbeđenje imalo nekeindicije da se sprema napad. Sve je bilo potpuno neočekivano i niko nije znao da ćese ovako nešto dogoditi, pa je murija logično pretpostavila da su ubistva počinili nekitipovi koji su verovatno stigli iz nekog drugog grada, ili čak iz neke od susednihrepublika. Samo ko je naručio ubistva? Možda je postojao neko kome su i Cane iBonev smetali, pa je planirao da ih zavadi kako bi ih lakše obojicu uklonio sa narkoscene. Sve je bilo u opticaju i sve je bilo moguće.

Cane međutim nije želeo puno da čeka. Da je oduglovačio to je moglo da seprotumači kao znak njegove slabosti. Odlučio je da deluje, ubeđen da je Bonev izačitavog ovog krvoprolića. Nije prosto mogao da se seti nikoga ko bi se usudio daovako nešto uradi, a niko od Canetovih ljudi nije mogao da potvrdi učešće nekog odostalih narko bosova iz Srbije i okruženja. Niko nije imao motiva, jer čak i u slučajuuspeha, nije bilo moguće trajno preuzeti neko tržište bez Canetovog odobrenja, a idrogu, još tako ozbiljnu količinu, bilo je vrlo teško neopaženo pustiti na Zapad. Jedinilogični krivac bio je Bonev, i Cane je tako prelomio. Pretpostavio je da Bonev želinjegov status i da sigurno planira da ga ubije dok je ovaj u zatvoru, zato Cane morada bude taj koji će da deluje prvi. Bonev je preko posrednika pokušavao da ubediCaneta kako on nema veze sa tim, no ovaj nije hteo ni da čuje.

Niš je bio blokiran za poslovanje. Svako ko je imao bilo kakvog udela uilegalne poslove, itekako je osetio krizu. Durlanac i Šiptar su se skrivali dok su imfinansije to dozvoljavale, a kad su njihovi ljudi počeli da napuštaju brod koji tone,ova dvojica su zajedno pokušala da organizuju jednu ozbiljnu pošiljku iz Turske kakobi nekako nastavili da plivaju dok se stvari ne stišaju. Cane je saznao za tu pošiljku iubio ih obojicu prilikom primopredaje na bugarskoj granici. Policija je očekivala ratkoji se na kraju ipak nije dogodio. Ubistvo Žike Durlanca i Mileta Šiptara, kao injihovih telohranitelja, označio je i početak i kraj krize. Bonev je još pre toganapustio Bugarsku i sve svoje poslove. Emigrirao je u Australiju kako se pričalo, amožda i negde mnogo bliže, stvarno ne znam.

Bez Gazde, Durlanca i Šiptara, Niš je ponovo bio zrela jabuka koju je nekočekao da ubere i sad je bio pravi trenutak za akciju.

*

122

Miki je iskoristio to tromesečno mrtvilo da pripremi teren. Trebalo je pokritimali milion stvari pre nego što ode i obavi taj odlučujući razgovor sa CanetomGlavonjom. Najvažnije je bilo pripremiti pravu priču za lokaciju ukradene love itovara droge. Miki je smislio sledeći scenario: Bonev je preko Durlanca i Šiptaraangažovao jednog bivšeg pripadnika srpskih Tigrova koji je trebalo da izvede čitavuoperaciju. Taj bivši Tigar nije želeo da uvlači previše profesionalaca kako bi izbegaoda ga iko poveže sa budućim ubistvima, pa je umesto proverenih ljudi unajmiopouzdane rođake. Njegovi rođaci nisu bili preterano vešti sa oružjem, pa ih je Tigarobučio onoliko koliko je to bilo moguće za svega par meseci. Smatrao je da ćenjegova veština i iskustvo da odrade najveći deo posla, i ispostavilo se da je bio upravu. Posle operacije, Tigar je predao lovu i drogu Šiptarovom čoveku, nekomnjegovom sestriću, koji je kasnije trebalo da ih isporuči Bonevu preko granice. Šiptari Durlanac su se trudili da imaju što manje kontakata sa robom dok traje čitavo sranje,tako da je Šiptarov sestrić imao veliku odgovornost na leđima. On je u više navratapokušao da prenese keš i drogu preko granice, i sve akcije su propadale jer suinformacije uporno curile do policije i Državne bezbednosti. Kada je sestrić MiletaŠiptara pronašao i ubio krticu koji ga je u više navrata odrukao policiji, a identitetkrtice procureo u javnost, Miki je konačno imao trag. Nedugo zatim saznao je zaŠiptarovog sestrića, i on je zajedno sa njegovim pomoćnikom Mamlazom, uspeo danatera sestrića da oda lokaciju tešku gotovo pet miliona evra.

Žika Durlanac i Mile Šiptar nisu navodno smeli da diraju ni lovu, a kamolidroksu, jer bi ih Bonev teatralno obesio za jajca u centru Niša, a potom ih zapalio. Dasu njih dvojica stvarno imali toliko love kod sebe, pitanje je koliko bi se njima jebaloza tamo nekog Boneva, ali Miki se potrudio da preuveliča čitavu stvar. Mamlaz i onsu odlučili da deluju istog trenutka kada su saznali da je Cane skenjao obojicupreostalih bosova Niša. Pošto je sestrić, opet navodno, priznao sve, Mamlaz ga jesredio i bacio na đubrište. Mamlaz je stvarno ubio jednog Šiptarovog daljeg rođaka,koji veze nije imao sa kriminalom, samo da bi stvar bila što uverljivija kada je Mikibude servirao Canetu. Eto, otprilike sa ovakvom pričom je Miki krenuo put Sofije,noseći sa sobom i onaj presudni argument: dva miliona evra u kešu i gotovo trimiliona vrednu drogu. Kada je to spojio sa Kecmanovom lovom koju je pokupio sageneralovih računa u Švajcarskoj, imao je sveukupno blizu deset miliona vrloubedljivih argumenata u koje je Cane i najviše voleo da veruje.

Cane je opunomoćio jednog svog bugarskog kuma, Viktora Delčeva, da budenjegova ruka na slobodi. To je značilo da je Delčev bio taj koji je Canetove naredbesprovodio u delo, pa je Miki najpre razgovarao sa Delčevim. Tek kada se Delčevuverio da je Miki ozbiljan pregovarač, a naročito kada je video šta ovaj nosi sasobom, uredio mu je zatvorsku audijenciju sa samim Canetom. Miki se tri danavucarao po Sofiji pre nego što je konačno predstavljen Canetu. Sada je Miki moraoda bude u svom najboljem izdanju.

Čekao je gotovo deset minuta dok nisu doveli Glavonju u zatvorsku čekaonicu.Veliki Gazda je i dalje bio krupan, ljudina, samo mu je glava čini se bila manja negoikad.

― Zdravo, Cane. Ja sam Miki.― Miki šta? Nije te mama valjda tako krstila?

123

― Neka bude samo Miki. Za sada.Miki se plašio da mu protivureči, samo ovoga puta je morao. Ni za živu glavu

nije smeo da odaje pravo ime i prezime. A i dobro je bilo što je Canetu stavio doznanja da sa njim ne može kao sa običnom ovcom.

― Vidi gnjidu malu. Još ima i stav. Siguran sam da znaš da ja slušam samoCanetov stav, i ničiji više.

― Ali ja sam takođe čuo da poštuješ i još jedan glas, a to je govor novca. Jadonosim novac, a ne stavove.

― Da, da, kaže mi kum šta je donela roda. Nego, ’ajde ti lepo Canetu ispričajgde si to našao, kako si našao i što je najvažnije, zbog čega nisi moje vlasništvoprisvojio za sebe. Dosad si mogo da odeš na Havaje, kad bi ”ti” meni pao na pamet.Ni za sto godina. Znao sam da ti je Glavonja dao neku teritoriju na korišćenje, jer siuneo pozamašan kapital u posao. I to čist novac.

Cane je Gazdu zvao Glavonja, divne li ironije. Sigurno da Canetu nije padalona pamet da ga zove Gazda kao svi ostali po Nišu i okolini. A kad već o tomepričamo, treba reći da je Miki zaista tako i ušao u posao. Naime, dao je Gazdi nekihdvesta hiljada jevreja da mu ovaj dozvoli kontrolisanje jedne dobre narko-teritorije.Ozbiljna je to bila lova za jednog anonimusa, pošto je Miki bio nov i potpunonepoznat u gradu pre toga. Gazda je pristao da pusti Mikija na probni rad, i ubrzo jeuvideo da je ovaj vrlo sposoban čovek. Gazda nije više imao dilemu pošto se uverio uMikijevu efikasnost.

Miki je ukratko ispričao Canetu kako je došao do robe i kako je sredioŠiptarovog rođaka, a Cane je pažljivo pratio svaku njegovu reč. Sve što je Miki izneobilo je logično i Cane je zaista bio blizu da proguta čitav taj fantastični scenario.

― A ko meni garantuje da ti nisi taj Tigar? Po konstituciji, a i s obzirom da sidokazao svoju sposobnost, nema razloga da ne poverujem da si ti u stvari čovek kojije hteo da ukloni Glavonju kako bi sam kontrolisao grad. Zar se to i tebi ne činilogičnim?

― Možda da. Samo ja nisam Tigar. A ti Cane ako imaš neki dokaz da potkrepitvoju tvrdnju, ja sam ovde.

― Ha-ha. Nisam ja dečko stigo ovde tako što sam za sve tražio čvrste dokaze.― Dobro, da li ti ja onda delujem kao lažov?Cane je buljio pravo u Mikija onim svojim sitnim očima i pokušavao nešto da

pročita sa njegovog lica.― Deluješ ti meni kao mnogo toga. Možda mi ličiš i na lažova, što da ne.

Hajmo da postavimo još jedno pitanje. Šta tražiš za uzvrat? Nemoj samo da mi kažešgrad Niš, jer to znači da si sve bliži tome da ti ne poverujem.

― Upravo to i tražim. Grad Niš. Samo što ga ne tražim za sebe. Ja sam samopredstavnik čoveka koji zarad tvog blagoslova želi da ti pokloni pet miliona evra.Mislim da i ti Cane shvataš da razgovaraš sa ozbiljnijim ljudima od običnih lopuža.

― Aha. Pet mi daje, pet mi vraća, a još toliko će da mi zaradi radeći za mene,jel’ tako? I sve to zato što voli čika Caneta. Sada ste još bliži tome da vas pobijemkao piliće. Čim vi glatko možete da se odreknete pet jebenih miliona, pitam se sakoliko vi zapravo raspolažete? I ako imate tolke pare, zašto vi ne biste bili ti koji suodradili mog čoveka u Nišu? A ja još pokopao onu dvojicu nesrećnika.

124

Sada je bio trenutak da se bace karte na sto. Miki je konačno spomenuo menekao Kecmanovog sina, i objasnio Canetu da se general lično isprsio sa tolikom lovomkako bi sinu obezbedio zaštitu najmoćnijeg čoveka u balkanskom podzemlju, pa išire. Cane je voleo kao i toliki silnici pre njega da sluša hvalospeve o sebi samom, i tose videlo na njegovom licu. Sad je već Glavonji slika postala jasnija, i tek sada jemogao malo da se opusti jer je znao da nema novog neprijatelja preko granice. Ni onsam nije bio siguran sa kim ima posla i uzimajući u obzir njegovo trenutnozatočeništvo, nikako nije želeo rat sa potencijalno teškim protivnikom. Ovako jeumesto slepog obračuna, neočekivano došao u posed pristojne svote novca za koju jeveć isplanirao gde će biti potrošena. Naravno, Cane je kao prekaljeni pregovaračvešto sakrivao sva osećanja bitna za ishod pregovora, pa čak i svoje naizgledbezopasno zadovoljstvo.

― Dakle, ti radiš za generala Kecmana lično. To bi verovatno trebao dashvatim kao čast, mislim to da je Kecman izabrao mene kao čoveka koji treba da muzaštiti sina. Znači, moje ime ipak nešto znači i van ovog šugavog posla. E pa ako jetako, počastvovan sam pre svega.

― General svakako nije uticajan kao ranije, ali i dalje ima svoje adute.Miki je hteo da stavi do znanja Glavonji da Kecman nije još uvek iznošena

krpa, i da pored love ima i vrlo sposobne, lojalne ljude koji bi zbog njega dali i svojživot. A posle Kopenhagena i aktuelizovanja priče oko mikrofilmova u javnosti, Caneje bio u to i više nego uveren.

― Dobro Miki druže. Daćeš Delčevu sve što si doneo, a ja ću da se postaramda svi potrebni ljudi saznaju ko upravlja Nišom od sada. Takođe, moramo dausaglasimo prenos robe sa ostalima, da vi steknete pristup mojim finansijskimkanalima i vezama u inostranstvu. Taj Kecmanov mali me ne zanima. Što se menetiče, ti upravljaš stvarima, a kako ćeš ti da se organizuješ sa malim, to je tvojproblem. Dok sam ja u zatvoru, za sve što treba pitaćeš Delčeva, od koga ćeš dadobijaš i naredbe. To je sve, za sada.

― Hvala ti, Cane. I u ime generala ti se zahvaljujem.Cane je odmahao rukom u smislu: nije potrebno da mi zahvaljuješ. Ono kad se

malo bolje pogleda, stvarno mu Miki i Kecman i nisu dugovali bogzna kojuzahvalnost. Đubre je dobilo deset miliona jevreja, i to maltene džabe. Ali neka, Mikije razmišljao, dobro je ispalo. Caneta je očigledno više boleo kurac, i za Gazdu, i zatamo neki Niš, pa ma koliko bio tranzitan. Imao je Glavonja svojih briga, a posebnoto kako će da klisne iz zatvora. Sada su i njemu bila potrebna rešenja, a ne problemi.

Miki je do uveče ispregovarao detalje sa Delčevim, i seo je u avion zaBeograd. Tamo se nalazio glavni Canetov kum, Vlada Budala, koga su svi zvaliBudala zato što je jedini u podzemlju imao fakultet. Budala je bio zadužen zafinansije: investiranje, pranje novca od droge, otvaranje računa, i ostale poslovevezane za keš. Miki je sa Budalom morao da utvrdi način na koji će Canetu da seprosleđuje lova od prodaje u Nišu, i kako će lova uopšte da cirkuliše po tajnimračunima koje je Miki trebao da otvori. Posle Vlade, Miki je morao da se sastane i saKvržicom, čovekom koji je bio najodgovorniji za transport robe od bugarske granicedo partnera u inostranstvu. Inače Cane kad je ojačao švercovao je ne samo opijate izAzije koje je dopremao preko Turske, već je uveliko pustio prste i na tržište kokaina.

125

Kvržica se tako od vlasnika auto-prevozničke firme popeo do mesta jednog odglavnih koordinatora između Kolumbije, Italije, Srbije i partnera po Zapadnoj Evropikoji su dalje distribuirali kokain na domaća tržišta.

Kokain se iz Južne Amerike dopremao do zemalja Zapadne Afrike, gde jepreko luka u Egiptu bio dopreman do luka na Jadranu. Odatle je ili preko bivšihjugoslovenskih republika ili preko lučkih mesta u Italiji bio distribuiran na Zapad.Drugi kokainski put bio je od luke Roterdam u Holandiji, koji je bio i ostao jedna odglavnih distributivnih tačaka, pored još nekih španskih luka. Miki je sve ovo znao, ihteo je da uđe u kokainski posao iz prostog razloga što je on bio i najprofitabilniji. OdKvržice je hteo da isposluje udeo u poslu, što je značilo da mora da se uključi uorganizovanje transporta koji je bio i najopasniji deo posla, ali koji bi se višestrukoisplatio. Na kraju krajeva, Miki je želeo što pre da povrati barem deo onog silnognovca koji je dao Glavonji. Mislim da vam je potpuno jasno da je lova Mikiju bilavažnija od ’leba. Miki je sa Delčevim već utvrdio ove sastanke, a Delčev je kaoCanetov izvršni organ obeveštavao koga je trebalo.

* *

Nama ništa drugo nije ostalo do da čekamo Mikija da se vrati. Nestrpljivo smoiščekivali Mamlaza da nam javi šta ima novo i kako stoji ”naša” stvar. Mamlaz sepojavio tek pet dana nakon Mikijevog putovanja u Sofiju. Kratko je preneo sadržajrazgovora sa Canetom, a o beogradskim šefovima nam u tom trenutku ništa nijerekao. Takođe nam je naredio da se strpimo još malo pre izlaska u javnost, bar dok seMiki ne vrati.

Posle više od tri meseca zatvora i teškog nerviranja, neprestanog osluškivanja iiščekivanja najgoreg, više nisam mogao da čekam. Pokupio sam celo društvo i pošaonapolje.

Nemoguće je opisati izlazak iz tog solitera, tačnije osećaj koji sam imao kadasam stupio na ulicu. Vazduh je delovao tako čist, a gradska svetla su blještala sjajnijeod bilo kojih zvezda. Širio sam ruke i vrteo se u krug, skakutao i veselo saletaoneobavezne prolaznike. Osmeh nije silazio sa mog lica. Smejao sam se, i smejao, ismejao još glasnije. Sloboda ljudi! Svetla reka života se ispružila i vukla nas napredka punoći, ka sreći. Lebdeli smo, treperili, i bili ispunjeni u toj meri da je to biloneizdrživo. Čovek bi umro za nedelju dana da se tako stalno oseća. Kakva radostbrate mili, pa to je bilo strašno!!!

Hteli smo hiljadu stvari te večeri da uradimo. Jedna od prvih bila je da senarokamo od alkohola, pretimo muzici u nekom lokalu kako ćemo da ih razbijemoako ne sviraju ono što mi hoćemo, i još jedna od prioritetnih stvari bio je seks ujavnosti. Totalno ludilo! Grad je bio naš, a ovo naša prva noć u njemu. Sve je bilodozvoljeno i sve je bilo za uzimanje. Odmah da vam kažem: ko je osetio malo moći,bilo kakve moći, čak i one najmanje, više nikada nije želeo da je se odrekne. Moć, rečod tri slova, a toliko snage u njoj. Reč koja označava beskraj i koja spaja toliko toga.Moć me je naterala da izvučem i ono najgore iz sebe, ali je zato sada počela da pružai tako daje do znanja da je vredelo.

126

Pošli smo u lokal pod nazivom ”Od sumraka do svitanja”, po onom filmu, alije više bio poznat po starom nazivu ”Salun”. Mesto nije bilo ništa posebno, samo jemuzika bila fina, uvek je svirao neki rok sastav koji je mešao domaće i strane stvari,sa manje ili više uspeha. Bila je sreda i svirao je jedan od boljih bendova. Unutra jebilo krcato i muzika se čula dobrih stotinak metara od lokala. Upali smo kao nekiindijanci, drali se i gurali ljude dok smo išli ka šanku. Za šankom smo već naišli i naotpor u vidu tri dosta krupna kosata bajkera. Usledila je kraća prepirka, a onda je Čdohvatio pikslu i odalamio jednog po glavi, na šta smo se Adem i ja odmahnadovezali i počeli da razbijamo flaše onoj dvojici po tintari. Dekson je još s vratapočeo da turpija neku tetu, ovde je i inače izlazilo dosta onih pripadnika starijegeneracije rokera. Kada je video frku, Dekson je odmah dotrčao i dao nam onuodsudnu prednost. Sa jednim čovekom više odvalili smo bajkere i izbacili ih izlokala. Sa njima je počela da izlazi i jedna poveća grupa preplašenih ljudi, pa je Črešio da natera šankera da mu da ključ od lokala kako bi ga zaključali pre nego što gasvi napuste. Pred kim bi se onda kurčili, nije bilo poente da se glupiramo u praznomkafiću.

Muzika je naravno stala kad je počela tuča, a bili smo sigurni i da je neko dosada pozvao muriju. Dohvatio sam mikrofon i izdao sledeće saopštenje: ”Alo, kaddođe murija, reći ću im da je ovo privatna žurka, da su neki tipovi pravili probleme ida je sada sve O.K. Ako neko dobaci nešto drugo, pa makar to bilo i tamo iz onemračne pozadine lokala, razbićemo vas sve zajedno kako bi bili sigurni da smo srediliizdajicu. A izdajice niko ne voli, to već znate. Inače, ako se ponašate pristojno ipustite nas budale da naručujemo pesme, sve što večeras popijete ide na naš račun, isvako sranje koje napravite neće vam se uzeti za zlo. Možete da se drogirate, pijete,razbijate, psujete kog hoćete. Sem nas, da se razumemo. Ove noći zakoni ne važe!Ovo je naša noć ljudi, i to niko ne može da nam uzme! Uživajteee!!!”

Razdrao sam se ”uživajte” u mikrofon i svi su upali u delirijum. Č i Adem supočeli da služe za šankom, tačnije samo su dodavali flaše žestokih pića. Kada jenestalo žestine na policama, točili smo pivo, sve dok nismo ispraznili sve buriće.Ljudi su pili ”žestoko” na eks, a potom se gasili pivom i za jedno pola sata ”Salun” jebio ispunjen pijanim i mnogo pijanim ljudima koji su skakali uz brzu muziku kojusmo Dekson i ja naručivali. Ona dvojica su bila zauzeta u šanku. Pa to se pilo, papovraćalo, i opet pilo posle povraćanja, ludilo jedno totalno. Muzika se umorila ihtela da napravi pauzu, ali je Dekson izlupao pevaču dva šamara i tako ih naterao da idalje sviraju. Publika je bila oduševljena, većina barem. Bilo je i onih finih koji nisubaš sve ovo odobravali, no bili su u manjini i samim tim nebitni. Uglavnom, nikonije smeo da napušta lokal.

A onda se gazda lokala odnekud pojavio, počeo je da lupa na ulazna vrata iDekson je morao da ga pusti unutra. Odmah je počeo da preti murijom i gnjavi naspitanjima ko će sve ovo da plati i tome slično. Adem je našao kanap kojim je jedanstub bio ukrašen, nešto u vestern fazonu i te fore. I šta je budali palo na pamet, vezaoje tog gazdu lokala, nabio mu prljavu krpu za brisanje šanka u usta i zaključao u maliWC koji se nalazio na drugom kraju Saluna. Potom je naišla murija, i njih smo uspelida se otresemo na foru privatne žurke. Kada su gosti videli šta smo uradili sa gazdom,

127

niko se nije usudio da dobaci bilo šta. Bolje im je bilo da se kljukaju viskijem itekilom nego prljavim krpama.

Polako nas je hvatalo alkoholom prouzrokovano ludilo. Nas četvorica smošibali ”Two Fingers” tekilu, i već nas je rokalo u glavu posle nepunih sat vremena.Srećom, Dekson nam je predložio da se gasimo pivom inače bi popadali od još koječašice. Žurka je išla, momci su se drali ko majmuni, a ribe lomile u ritmu muzike. I tusam počeo da se gubim. Gledao sam u jednu zgodnu crnku u nekoj kratkoj maslinasto– zelenoj haljini kako se lomi iz kukova i kako se topi sa muzikom koja je pomešanasa alkoholom imala gotovo električno dejstvo. Gledao sam i gledao, sve dok nisampuko. Zgrabio sam je za ruku i dovukao do šanka. Njena drugarica se nakostrešila ipočela da vrišti, pa je Č morao da interveniše i nokautira je pesnicom. Mnogo jesmešno kad neko odalami ribu, umrli smo od smeha. Na silu sam je prebacio prekošanka, digo ono maslinasto–zeleno suknjiče i pocepao gaćice. Adem je uhvatio zaruke sa druge strane šanka i tako mi pomogao da je savladam. Vatrena je bila tacrnka, i još me više napalila. Mindža joj jeste bila stegnuta, ali ja onako pijan nisamosetio bol prilikom ulaska. Muzika je svirala, ljudi u lokalu su ćutali, a Adem i Č suse podlo smeškali. Upravo sam uradio još jednu stvar koju do tada niko od nas nije nipomislio da uradi, i još jednom sam se tako dokazao kao predvodnik ove naše maleprobrane ekipe. Č je znao da puca, Adem da vozi, Dekson je imao šarm, ali ja sambio šef, i nisam propustio priliku da to još jednom dokažem, iako u prvi mah nisamhteo da tucam onu ribu sa tom namerom.

Tek kada sam se skroz napalio i kad sam počeo da je kovem kao manijak,razumeo sam i tu stranu ovog mog poteza. Zadobio sam poštovanje ovih ljudi i sadasam znao da će me pratiti do kraja, ne zato što je straha nestalo ili što su sebeizdefinisali, već zato što su imali u koga da veruju i imali su kome da poklone sebe isvoju lojalnost. Imali su mene, i to ih je činilo srećnim. Zato su valjda i ćaleta pratilitoliki ljudi. Ubedio ih je da je vredan njihovog poštovanja i njihove vernosti, i to jebilo dovoljno svima, nisu morali da znaju ništa više od toga. To nije bilo dovoljnomeni doduše, ali i o tome drugi put.

Riba je u početku plakala i kukala, pa se posle nekog vremena ućutala i nabilanos u šank. Kao da je bilo sramota od tolikih ljudi tamo, i kao da je to poniženje bilodaleko važnije od bola koji je osećala. Tucao sam je jako, bezdušno, sve do sopstveneiznemoglosti, i jedva nekako svršio. Nisam stigo da ga izvadim, činilo mi se da ni zato nisam imao snage. Ko ga jebe, razmišljao sam.

Adem i Č su aplaudirali, a Dekson više nije čekao. I mene je iznenadio svojomrešenošću da me isprati do kraja, pa je povukao jednu dupatu rokerku od nekihtridesetak godina i natrtio je odmah pored mene. Adem je sada držao rukeDeksonovoj ribi i karanje je moglo da počne, a sa karanjem i navijanje. Iako sumnogi ćutali, dosta pijanih momaka je odlučilo da se priključi zabavi: jedni prosto odstraha, drugi iz straha da ne ispadnu pičke, a treći iz strahopoštovanja prema nama.Bilo je sigurno i onih nenormalnih, iskompleksiranih bolesnika, nego to već nije nibitno. Atmosfera se podigla do maksimuma, to je najvažnije. Ljudi su skandiralizajedno sa nama, urlali, gestikulirali bezobrazne radnje, prosipali pivo jedni drugimana glavu, ma skroz nenormalno.

128

A Dekson je trpao tetku kao sumanut i na kraju nisam imao izbora do daotvorim kladionicu. Popeo sam se na šank i primao uloge, dok je Č zapisivao ko se našta kladio. Ko pogodi minutažu za koju će Dekson da svrši, odnosi sve. Na kraju jepobedio tip koji je tipovao na osamnaest minuta i odneo skoro tri hiljade dinara. Tose završilo, i Dekson je završio, pa je sad stigao red na Č-a. Prvo smo se sva trojicameđusobno pogledali, pre nego što smo skupa uputili sumnjičav pogled ka Č-u. Znateveć i sami zašto – lik je bio nenormalan, posebno kad jebe. Pitali smo se da li uopšteda mu dozvolimo da kara neku siroticu, plašili smo se da je ne otera u hitnu. Sa drugestrane, Č-ova seksualna snaga garantovala je vrhunsku zabavu i ljudi bi se prostozapalili kad bi Č počeo da demonstrira svoju potenciju.

Na kraju sam ja predložio da kara tri ribe umesto samo jedne, tako bi valjdasve ostale čitave. Dovukli smo za šank tri preostale ribe koje nisu stigle da na vremenapuste lokal i skinuli im pantalone. Pripremili smo ih za Č-a, a ove sirotice se ubišeod plakanja, zajedno sa ono mojom crnkom koja nije ni prestajala da plače. Izgledada je samo Deksonova rokerka bila sposobna za kvalitetno guženje, ili je naviklajebeš joj mater, ko će da ga zna. Č je bez oklevanja, nasilno, bez napora ušao u prvuribu. Dogovoreno je bilo da menja žensku na deset minut i organizovali smo klađenjena foru u koju će ribu da svrši. Tek sada je nastala ludnica. Č je zarivao svoju burgijuujednačenim ritmom i činilo se da se uopšte ne loži, hteo je da izgleda hladno, ono,da izigrava šmekera. Mene nije mogao da zajebe s tim stavom. Ja sam za razliku odDeksona i Adema video mržnju u njegovim očima. Strašnu, duboku, ukorenjenumržnju. I uplašio sam se ovoga čoveka, priznajem. Nisam to smeo nikada da mupokažem, ali se činjenica jesam plašio. Odakle toliko crnila u jednom čoveku,usađena u srž njegovog bića i koja mu je svakodnevno tamnila dušu, ne znam. Samoznam da je Č bio jedini čovek kod koga sam svojim očima video čisto, neukaljanozlo, a sretao sam razne gadne tipove i pre, i naročito posle te večeri.

Ova razmišljanja su mi pokvarila zabavu, ali sam morao da se priključimveselju. Dok sam se ja osvestio iz ovog alkoholom indukovanog tripa, Č je već stigaodo treće ribe i približavao se tridesetom minutu neprestanog tucanja. One druge dveribe su se nešto kao opirale, pa smo morali da im pretimo noževima pod grlo. Brzo suse predomislile nakon toga. Navršilo se pola sata i morali smo da organizujemo jošjedan krug klađenja. Bilo je nekih koji su sumnjali da je Č već odavno svršio, nego sefolira. One koje su najviše bili skeptični dovlačili smo do lica mesta i rekli Č-u daprestane. Reko sam im da gurnu dva prsta u njihove đane, pa ako je Č svršio, a tosakrio, jedna đana mora da je puna lepljive sperme. Đane jesu bile navlažene ilepljive, ali nije bilo ni govora o svršavanju, tako da je Č neometano mogao danastavi.

Pare su letele i Dekson je jedva stizao da upisuje cifre i broj ribe na koju su seljudi kladili. Ja sam tipovao da će Č da prevali jedan sat i da će da prsne na početkutrećeg kruga. Ispostavilo se da sam ga malo precenio, jer je ovaj svršio na guzi trećeribe na isteku pedeset i sedmog minuta. Zamalo jebiga. Č je prskao, pa čini mi sečitav jedan minut na onu ribu. Barem smo se uverili da je ovaj stvarno manijak, bezdileme. Pobedio je neki mršavi metalac i odneo bogami nekih dvadesetak hiljada.Stvarno smo to veče preterali. Ali sa druge strane, većina nas u lokalu sefenomenalno zabavljala.

129

* * *

Za dešavanja u ”Salunu” je do podneva čuo čitav jebeni grad. Pošto niko jeltenije znao da smo baš mi skenjali Gazdu, ovo veče nam je poslužilo da postanemojebene legende. Ljudi su se sklanjali i pozdravljali na ulici već naredno veče kad smoizašli da prošetamo, i to me je načisto oduševilo. Nismo morali nikom da dokazujemoda smo mi sada glavni u gradu i da ćemo mi da vodimo glavnu reč pošto je Gazdapenzionisan. Dovoljno je bilo jedno raskalašno veče u jednom rokerskom lokalu gdesmo pokazali svima tamo šta je suština rokerskog duha. I na taj način zaradilipoštovanje.

Sa gazdom ”Saluna” smo napravili dogovor, tačnije obećali smo da ćemo muplatiti deo štete koju je pretrpeo, ali ako nas prijavi objasnili smo mu da ćemo dazapalimo čitav lokal. Što se tiče onih silovanih riba, i tu smo se potrudili da stavimodo znanja šta još može da ih zadesi ako pevaju previše glasno. Čak je i otac jedne odnjih pripucao na nas na ulici, međutim bio je bezopasan. Em je loše pucao, em se živisprepadao kad je Č počeo da rešeta iznad njegove glave, pa je šmugnuo što je bržemogao. Glupak običan.

Kaća i Mamlaz su već predstavljali ozbiljnije probleme. Mamlaz nas je gnjaviokako se previše eksponiramo, a Kaća nije htela da mi se javlja na telefon. Popizdelaje logično, pa sam danima posle toga morao da je jurim i ispunjavam njene hirove,kao i da trpim svakave nazive koje mi je tako maštovito prikačila. I tada sam shvatiojoš jednu bitnu stvar, a to je da stvari nisu, i ne mogu više nikada da budu iste. Moraosam iznova da definišem svoj odnos sa svima, i što je još važnije, morao sam sebe dapostavim tamo gde sam i planirao da budem smešten: iznad svih. A to nimalo nijelako, pogotovo kada treba vama bliskim osobama da objasnite da više ne mogu dabudu u rangu sa vama, iako čak i te osobe shvataju da tako verovatno mora da bude.

130

GLAVA DESETA

Kecmana je jedan stražar uveo u sudnicu i nakon toga stao jedno dva metra izageneralove stolice. Na stolu je Kecman imao već upaljen kompjuter, slušalice zaprevod i ostala pomagala uredno poređana u gornjem levom uglu stola. Kecman sepreko mesec dana pripremao za svedočenje u slučaju protiv doktora Milana Šakote,nakon onog razgovora koji su njih dvojica obavili u menzi pritvorske jediniceŠeveningen, ili Sheveningen kako to Holanđani izgovaraju. General je naravno biosvedok odbrane i mediji su željno iščekivali trenutak Kecmanovog svedočenja.

U međuvremenu je i do Kecmanovih ušiju došla vest o ubistvima uKopenhagenu, pa bi neko pomislio da Šakota više nije imao čime da ucenjujeKecmana sada kad svi znaju da je ubistva počinio Kecmanov čovek kako bi zaštitionešto od velikog značaja. Međutim, Kecmanu je i dalje stalo da Šakota i njegovi ljudiiz Državne bezbednosti Srbije šalju Antićevim saradnicima pogrešne informacije,pogotovu sada kada Simović ima najviše šansi upravo ako se skloni u Srbiju. Nepostoji druga država u kojoj bi Simović lakše dolazio do sredstava i sposobnih ljudikoji bi mu pomogli. Kada bi Antićevi ljudi prvi ščepali Simovića, Kecman bi moraoda padne na noge džukelama poput Antića i Zomera, a i čitav ”plan” bi propao. Zatoje Kecman vrlo dobro razumeo da mu je Šakota, sa velikim uticajem u Srbiji,potreban kao saveznik i tako se odlučio da pristane na svedočenje.

Sudije koje su činile sudsko veće polako su ulazile u salu i zauzimali svojamesta. Tužilac je već bio na svom mestu, a poslednji je u sudnicu ušao Šakota, sam,pošto je odbio branioca u postupku protiv njega. Šakota nije mogao da sakrije da jeraspoložen. Ćaskao je uz put sa stražarom koji ga je dovodio iz ćelije, a šalio se i saglavnim sudijom. Inače, glavni sudija bio je bivši pripadnik Nacionalnog PokretaFrancuske, zagovornik isterivanja svih nefrancuza iz zemlje, posebno velikog brojaAfrikanaca koji tamo žive. Koristeći snagu Pokreta, glavni sudija i ujednopredsedavajući tokom Kecmanovog svedočenja, na velika vrata je ušao u visokepolitičke krugove, pa je tokom godina eto dospeo i do međunarodne funkcije.Naravno, svoje stavove je vremenom značajno ublažio i odrekao se NacionalnogPokreta koji je sve više gubio na snazi i uticaju u političkom životu Francuske, alinije zato promenio svoja verovanja iz mladosti, tako da je u srži i dalje bio okorelinacionalista. Zato se i Šakoti ovaj čovek dopadao više od ostalih pripadnika haškogaparata.

Posle uvodnih tehnikalija, glavni sudija Žan Žak Ternan, dao je reč doktoruŠakoti.

― Hvala, gospodine Ternan. I da, pokušaću da ovoga puta govorim sporijekako bi prevodioci mogli da me prate.

Šakota je gotovo uvek brzo i ostrašćeno pričao, pa su prevodioci zaista mukumučili sa sinhronim prevodom njegovih izlaganja. Suđenje se nastavilo:

― Da li ste vi Ratomir Kecman, rođen 20.07.1943. godine, od majke Ljubinkei oca Dragomira, u sela Jabukovcu, opština Kragujevac?

― Da.

131

― A da li ste vi bili glavnokomadujući srpskim snagama tokom rata u Bosni iHercegovini između 1991. i 1995. godine, i vrhovni komandant vojske RepublikeSrpske, koja je uspostavljena ubrzo posle izbijanja rata?

― Da.― Zašto ste vi, generale, komandovali celokupnom srpskom vojskom na

teritoriji BiH, a ne načelnik Generalštaba?― Načelnik Generalštaba i jeste bio glavnokomandujući, ali samo na papiru. U

praksi sam ja vodio glavnu reč, što se vojske tiče.― Zašto?― Zbog korupcije koja je tada itekako bila izražena svuda, pa i u vojsci.― Dakle, tadašnji načelnik Generalštaba bio je vaš čovek što bi se reklo? Vi

ste ga na to mesto i postavili?― Da. Pošto nisam mogao tako brzo da preskačem činove, slovo zakona mi to

nije dozvoljavalo, morao sam da sačekam koju godinu. Zato sam se uverio da memesto načelnika čeka kada dođe vreme, samo što me je preduhitrio rat.

― Možemo li iz vašeg odgovora da zaključimo da ste vi odgovorni za sve štosu pripadnici srpske vojske činili, ili nisu činili tokom ratnih dešavanja?

― Da.― Da li ste vi upravljali i nekim paravojnim formacijama?― Ne.― Da li znate ko je njima upravljao, i nabrojte, molim vas, sve paravojne

formacije za koje ”pouzdano” znate da su vršili dejstva na teritoriji BiH.― Bilo ih je mnogo, a najpoznatije su svakako činili Plavi Orlovi, Crvene

Beretke i Tigrovi. Crvene Beretke i Tigrove je formirao tadašnji direktor SDB-a,Dragan Antić, zajedno sa tadašnjim predsednikom Republike Srbije, MilovanomSadrijom, Bog da mu dušu prosti.

― Šta je sa Plavim Orlovima?― Plave Orlove ste formirali vi, gospodine Šakota.Najednom je u sudnici nastao muk. Šakota se svesrdno trudio tokom svih svih

ovih godina suđenja da porekne kako je on, u saradnji sa ljudima iz njegove partijeformirao, i kasnije finansirao ovu paravojnu formaciju. Tužilaštvo jeste htelo Šakotida prikači odgovornost za brojne zločine na osnovu njegovih zapaljivih govoramržnje pred početak i tokom samog rata, kao i političkog uticaja koji je Šakotanesporno posedovao i širio među Srbima na ratištu, ali jedino ako dokažu da jeŠakota direktno upravljao Orlovima Tužilaštvo je moglo da iznudi presudu. Zločinekoje su neposredno počinili pripadnici Plavih Orlova bilo je lako dokazati, sada je jošsamo trebalo dokazati Šakotinu komandnu odgovornost, a to se ispostavilo težim nošto je Tužilaštvo očekivalo.

Šakota je diskreditovao većinu svedoka koje je Tužilaštvo milom ili silomdovodilo na klupu za svedočenje. Svedoci su mahom bili neposredni očevicipojedinih zločina Plavih Orlova, što nije bilo sporno. Ono što jeste bilo teško utvrditije da li je Šakota lično izdao naredbu za neki konkretan napad. Tako su se svedocizaklinjali da su videli Šakotu kako razgovara sa pripadnicima Plavih Orlovaneposredno pre određene akcije, pa su zatim tvrdili kako je Šakota redovno obilaziopoložaje Orlova na ratištu, a neki su išli toliko daleko da tvrde kako ih je Šakota lično

132

vređao i maltretirao. Svedoci su uglavnom bili pripadnici muslimanske zajednice ioni nisu mogli da skupe dovoljno poena za presudu pa taman da je Tužilaštvo dovelopola Bosne na stolicu za svedočenje. Haška mašinerija se više oslanjala na svedokesrpske nacionalnosti, navodno poštene ljude koji su nešto videli, čuli ili su u nečemustrašnom učestvovali. A Šakota je sve svedoke redom izvrgavao ruglu tako što jepokazivao i dokazivao da svi oni faktički nisu mogli ništa da znaju, jer su prosto bilibeznačajni tokom rata. I ako je neko od njih stvarno nešto video ili čuo, to bi Šakotaismejao lukavim hvatanjem svedoka u komplikovanu vremensku hirerarhijudogađanja u Bosni, odnosno, svedok bi se posle sat vremena Šakotinog upornogispitivanja izgubio u datumima, pa su tako neki čak grešili i godinu u kojoj se kakavzločin dogodio.

Da skratimo ovu priču, Šakota je uspeo da dovede Tužilaštvo u gotovobezizlazan položaj. Doktor Šakota i jeste prvobitno bio uhapšen kako bi se taj načinuklonio sa političke scene Srbije, koja je prolazila kroz mukotrpan proces socio-političke i ekonomske tranzicije, i kada bi suđenje sada propalo, Šakota bi se uzemlju vratio kao veliki pobednik i verovatno bi povratio dosta od svog nekadašnjegpolitičkog uticaja, iako mu se stranka u međuvremenu raspala i podelila na dvesuprostavljene političke opcije. Šakota je bio i ostao okoreli nacionalista i protivnikevropskih i ostalih pro-zapadnih integracija Srbije, što je za samu Srbiju moglo dabude pogubno u uslovima teškog siromaštva koje je vladalo i posle pada režimapredsednika Sadrije, a to bi omelo i evropsku finansijsko – birokratsku mašineriju usvojim već razgranatim operacijama po zemlji Srbiji.

A sada je ovaj skorojević od bivšeg generala, čovek koji po Šakoti nikada nijeimao jasnu viziju onoga šta hoće da postigne tokom rata, pretio da poljulja savmukotrpan rad koji je Šakota uložio u ovo suđenje. ”Plave Orlove ste formirali vi,gospodine Šakota”. Ova rečenica je sevala kroz Šakotin mozak i njegov um nije želeoda je prihvati kao objektivnu realnost.

― Možete li da ponovite poslednje, molim vas?― Plave Orlove ste formirali vi, gospodine Šakota.― Odakle vam takve informacije?! Šta vi zamišljate, da možete da dođete

ovde i pričate prljave laži, kako...― Molim vas, gospodine Šakota, smirite se i postavljajte svedoku po jedno

pitanje. Budete li vršili pritisak na svedoka, biću primoran da prekinem suđenje ―ubacio se glavni sudija Žan Žak Ternan.

― Tražim dvočasovni prekid suđenja, gospodine Ternan. Treba mi malovremena da svoja pitanja prilagodim potencijalnim lažima kojima je svedok spremanda se posluži.

― Molim vas, gospodine Šakota, ne vređajte i ne iznosite svoje pretpostavke osvedoku. Suđenje se nastavlja u 11:30. Sud se raspušta do tog vremena. Straža,molim vas vratite optuženika i generala Kecmana u svoje ćelije.

Šakota je poludeo. Zašto li je ta lisica od Kecmana odlučila da ga pokopa, tomu nikako nije ulazilo u glavu. A znao je da će osveta brzo da usledi. On, ŠakotaMilan, uradiće sve kako bi pronašao Simovića i zakopao to što je Kecman planirao dauradi, pa šta god to bilo. Pokazaće on njemu kako Musa dere jarca, đubre jednopokvareno i prevrtljivo. Šakota je morao brzo da pripremi novu taktiku, i morao je da

133

pronađe način da diskredituje Kecmana, ali kako? I što je najgore, Kecman je bionjegov svedok i Tužilaštvo ni u ludilu ne bi pristalo na eventualno odlaganje suđenja.

U tišini sopstevne ćelije, Šakota je pokušavao da pregrupiše svoje misli. Bio jeto težak proces posle ovako neočekivanog udarca sa Kecmanove strane. Morao je dačupa situaciju kako god je znao i umeo.

*

Za vreme Šakotinog suđenja, jedna druga ptica je nadletala Evropu i išla kaglavnom gradu Srbije. Specijalni agent Timoti Hartman leteo je ka Beogradu upokušaju da se što pre uključi u lov na Kecmanovog čoveka. Hartman je imao i motivviše da bude uspešan u ovom poduhvatu. Naime, kada je nešto veoma traženo, onajko to pronađe, obezbeđuje sebi primat. To znači da ako američka CIA ne dođe prvado mikrofilmova, to će vrlo loše da se odrazi na prestiž i oreol svemoći koji ovaorganizacija poseduje. Neprijatelji bi mogli da se osile, a svi ljudi koji su tom porazudoprineli, moraju biti adekvatno kažnjeni.

Hartman je sa tim na umu leteo za Beograd. U jednom trenutku je čak pomislioda je možda i bolje da su mikrofilmovi samo mit, laž svesno plasirana od stranečoveka koji je strahovao za sopstveni život. Sa druge strane, nepostojanje tih istihfilmova održavalo je ”status quo”, sa čim Hartman i definitivno nije želeo da sepomiri. Za čoveka možda i nema ničeg goreg na ovom svetu od onog pređašnjeg inepromenljivog.

Sleteo je na aerodrom gde su ga sačekala dva čoveka: jedan pripadnik CIA-e sastalnim zaduženjima u Srbiji, a drugi pukovnik Bezbednosno – informativneAgencije Republike Srbije. Hartman je i inače retko angažovao veliki broj ljudi zaodređenu akciju. Smatrao je da je ograničen broj dobrih agenata uvek bolji od gomilešeprtlji sa pištoljima. Drugo, Hartman je morao da bude sto posto siguran uodređenog saradnika kako bi izbegao bilo kakva iznenađenja.

― Dobar dan, gospodo. Ja sam Tim Hartman.Pružio je ruku srpskom ”bezbednjaku” i pitao se da li ovaj uopšte govori

engleski.― Dobar dan, mister Hartman. Možete me zvati Bagzi, tako me zovu prijatelji.Engleski mu nije bio sjajan, no služio ga je sasvim solidno. Hartmanu se ovaj

tip na prvi pogled nije dopao, ali valjda ga je njegov ”srpski” agent izabrao sarazlogom.

― Rezervisali smo vam sobu u hotelu ”Moskva”, u samom centru. Mislim daće vam odgovarati, čuo sam da ne volite strogi luksuz.

― Hvala, gospodine Karter.― Zovite me Džek, molim vas.Krenuli su taksijem ka hotelu, i tek kada su seli u privatnost hotelskog bifea,

Hartman je ponovo rešio da govori.― Bagzi, vi ćete da nađete jedan stan blizu ovog hotela i preuredićete ga u

informacioni centar. Hoću sposobne i iskusne ljude za kompjuterom. Ko god dobijeovu trku, dobiće je zato što je imao bolju informaciju. Dalje, ti ćeš Džek da budešspona između Bagzija, informacionog centra i mene lično. Ne preduzimam nikakvu

134

akciju, niti izdajem bilo kakvu naredbu dok ne dobijem tvoju potvrdu. Da li smo serazumeli?

― Savršeno.― Nema problema.― Vaš red. Imate li nešto za mene?― Znamo samo da je do sada najverovatnije ušao u Srbiju, i to vozom preko

Berlina i Beča, a iz Budimpešte je granicu sigurno prešao autobusom. Kolega izMađarske nam je prosledio kompletne spiskove putnika, međutim prekasno smootkrili ime. Bagzi sada proverava poznate falsifikatore ne bi li uhvatili nekoga ko jeSimoviću izdao ličnu kartu. Tu ne bih ja polagao neke nade, ovde nije problem zaSimovića da nabavi falš, pa čak i legalna dokumenta. Sada verovatno ima sedamdesetgodina i gaji vinovu lozu negde u nekoj nedođiji.

― Bagzi, šta si doznao u vezi Simovića? Koju osobu bi on mogao dakontaktira?

― Na to je teško odgovoriti. Rodbina otpada, prijatelji iz armije takođe, anjegove Kobre su ili pod zemljom, ili po zatvorima. Neki su i emigrirali.Proveravamo ih sve trenutno, imaću spisak potencijalnih pomagača za koji dan.

― Nema za koji dan, imate 24 časa da sve proverite, efikasnost je sadapresudna.

― Razumem, mister Hartman.― Džek, ti pročešljaj podzemlje. Evo ti broj računa sa koga po potrebi možeš

da dižeš novac. Nateraj usta da progovore, pa makar morao neko i cev pištolja daproguta. Želim imena do sutra u ovo vreme gospodo, prava konkretna imena. To bibilo sve za sada, ’ajmo na posao.

* *

Kecman se prvi vratio u sudnicu, još pre nego što su sudsko veće i MilanŠakota zauzeli svoje pozicije. General je mirno i samouvereno čekao nastavak svogsvedočenja, za razliku od Šakote koji još s vrata nije mogao da sakrije svoju nervozu.Stalno se doktor prava igrao prstima i pravio nepotrebno nagle pokrete.

Predsedavajući sudskim većem, sudija Žan Žak Ternan, ponovo je dao rečMilanu Šakoti i tako označio nastavak procesa. Sudija je još jednom upozorio Šakotuda obuzda svoj temperament prilikom ispitivanja svedoka.

― Gospodine generale, pitaću vas još jednom. Ko je po vašim saznanjimaformirao Plave Orlove i kada?

― Formirala ih je Srpska Radikalna Stranka, čiji ste vi bili i ostali predsednikod samog njenog osnivanja. Orlove ste najverovatnije formirali kada vam je postalojasno da je sukob neizbežan.

― Odakle vam takva saznanja, generale? Ko vam je tačno prosledio takvepodatke?

― Moji podaci potiču direktno od tadašnjeg načelnika Vojne obaveštajneslužbe, generala Petrovića. U redove Orlova ste povukli i neke istaknute pripadnike

135

VOS-a, što nije moglo da prođe neopaženo, a takođe ste regrutovali ljude i iz drugihvojnih jedinica, naročito artiljerije. General Petrović je sve te informacijeprezentovao Generalštabu, a ja mogu sudu da ponudim na uvid zapisnik sa te sednice.

Kecman je predao papir sudskom kuriru koji ga je prosledio sudijama na uvid.Tekst je u međuvremenu preveden i na engleskom poslat Kecmanu iz Srbije. Inače,Kecman je formirao jedan pouzdan pravni tim u Srbiji pošto je shvatio da mora da seuplete u komplikovan Šakotin proces, a ovaj tim je prevashodno imao zadatak dapribavi potrebne papire. Pribavljanje dokumentacije nije bilo nimalo jednostavno, iKecman je i tu morao da odreši kesu kako bi ljudi koji rade u vojnim i policijskimarhivima želeli da naprave ovakav ustupak. Čak je jedan vojni general ubrzo dospeona sud zbog odavanja vojne tajne Kecmanovim pravnicima.

― Vi najbolje znate da je general Petrović bio još jedan običan sluga vašepaklene mašinerije kojom ste uspeli da uvedete strogu kontrolu nad tadašnjomJugoslovenskom narodnom armijom. Zašto bi iskaz čoveka koji je vas slušao mogaoda postane merodavan dokaz u ovom postupku? Želim da ovaj sud ima na umu da jegeneral Ratomir Kecman imao neprikosnovenu kontrolu nad svim vojnim službama uSrbiji, Crnoj Gori i Makedoniji, a da u ostalim republikama nije uspeo da uspostaviautoritet zbog specifičnosti političke situacije. Imajući tu činjenicu na umu, molio bihsud da sve dokaze, i dokumentaciju koju su sačinili njegovi potčinjeni, odbaci kaolažnu i neverodostojnu.

― General Petrović je sačinio ovaj izveštaj koji sam vam maločas predao naosnovu saznanja koje je prethodno prikupio. Ja nisam imao razloga da govorimPetroviću u to vreme kakve podatke da mi prosleđuje.

― Da, ali je takođe istina da je Petrović obaveštavao Generalštab o onome štoste vi pre sednice odobrili. Postojale su informacije koje su bile samo za vaše uši, zarne?

― I to je tačno. A tačno je i da Petrović nikada nije iznosio laži predGeneralštab, već bi eventualno nešto prećutao ukoliko se radilo o strogo poverljivojvojnoj tajni, ako sam mu ja tako naredio. Hoću da kažem da je ovaj izveštaj apsolutnotačan i podaci u njemu su rezultat profesionalnog rada pripadnika VOS-a, koji i inačevaže za najsposobnije ljude koje je naša vojska imala.

― Želeo bih da na kratko prekinem ipitivanje, gospodine Šakota, i pročitamovaj izveštaj.

Sudija Ternan je čitao iscrpan izveštaj sa sednice Generalštaba preneposrednog izbijanja sukoba. U njemu su bila iznošena imena budućih pripadnikaPlavih Orlova, novčane sume koje je Radikalna Stranka upotrebila za formiranjeOrlova, kao i tačne lokacije na kojima su regruti obučavani, i pod čijim nadzorom.Izveštaj nije sadržao načine na koje su formirane ostale paravojne jedinice, jerKecman nije hteo da iznosi prljav veš načelnika SDB-a iz tog vremena, generalaDragana Antića. Poenta ovog svedočenja bila je da se ukopa samo Šakota, i niko više.

― Čitav izveštaj je sačinjen na lažima i namernim manipulacijama. Lokacije,računi i imena spomenuta u izveštaju, nikada nisu imali nikakve veze sa SrpskomRadikalnom Strankom. Ne razumem samo zašto general Kecman namerno ovaj sudizvrgava ruglu.

― Stojim iza svega navedenog u tom izveštaju.

136

― E pa ako stojite, mogli bi i da se sagnete i malo mi ga popušite.― Molio bih vas gospodine Šakota da ne vređate svedoka, inače ću u

suprotnom morati da prekinem suđenje.Šakota je znao da je preterao, kao što je često umeo da preteruje kad se

razbesni, i morao je da se izvinjava predsedavajućem kako ovaj ne bi prekinuoproces. To mu nikako ne bi odgovaralo, jer bi tako odao utisak da je indirektnopriznao krivicu. Morao je da nastavi igru i smisli način da začepi Kecmanova prljavausta. Sudija Ternan, pošto se uverio u Šakotinu smirenost, dozvolio je nastavakispitivanja.

― Da li vi generale imate bilo kakav dokaz kojim bi mogli da potvrdite da samja neposredno izdao naređenje Plavim Orlovima?

― Ja sam redovno bio obaveštavan o vašim aktivnostima na terenu, i znampreko kojih osoba ste prosleđivali naređenja pukovniku Draganu Steviću, vođiOrlova.

― Koje bi bile te osobe po vašim saznanjima?― To su bili vaš savetnik Đuro Krivokapić i portparol Radikalne Stranke

Tomislav Strugar. Oni su lično ili zaštićenim telefonskim linijama prosleđivali vašanaređenja.

― Da li možete da dokažete vaše tvrdnje?― Bilo bi smešno da ja, kao vojni zapovednik, ne znam kretanja svih vojnih i

paravojnih jedinica koje su dejstvovale tokom rata. Znao sam kada i kako sunaređenja iz Srbije bila dostavljana do vojnih zapovednika na terenu. Ako sud želipristup transkriptima razgovora koje smo uspeli da presretnemo moraće da podnesezvaničan zahtev Republici Srbiji, pošto su ta dokumenta pod zaštitom države.

― Čak i da ti transkripti i nekakvi izveštaji zaista postoje, zašto bi ih mishvatali ozbiljno kada ste vi lično mogli da napišete šta god vam je palo na pamet?

― Da sam ja u ratnim godinama sastavljao lažnu dokumentaciju o ljudima kojisu dejstvovali na svoju ruku, radio bih protiv samog sebe.

― Dobro, i po vašem mišljenju, koje sam napade ja navodno naredio tokomrata?

― Naredili ste napade na sela Bratunac, Drvare, Mečkale i Malinac. Orlovi sutamo ubijali, pljačkali i silovali. Žrtve su mahom bili pripadnici muslimanskezajednice. Takođe, naredili ste isterivanje mađarskog življa iz više sela u zapadnomdelu Vojvodine, a bilo je i žrtava. Dalje, naredili ste...

Kecman je neumorno navodio podugačak spisak zločina koje su Orlovipočinili, a Šakota se za sve to vreme nervozno meškoljio u svojoj stolici i nekako sesmuljio kao da će da propadne. Žestina i samouverenost Kecmanovog izlaganjaostavila je sve u čudu, od glavnog tužioca, pa do svakog člana sudskog većaponaosob. Onaj do sada nezainteresovani, omršaveli starac sada je odjednompodsetio sve u sudnici i one pored malih ekrana preko kojih se proces uživo prenosio,da je ovaj čovek nekada sijao i bujao od snage sopstvene ličnosti. Zato je on i biogeneral koga su ljudi poštovali i niko drugi. Njegov govor nije ostavljao prostor zasumnju. Njegove reči su bile zakoni i sada je to svima ponovo stavio do znanja.

― To su jake optužbe, generale. I zasigurno postoji gomila dokumenata tamonegde u nekom arhivu koji mene povezuju sa svim tim zločinima zar ne?

137

― Da. Ja kod sebe imam samo deo obimne obaveštajne dokumentacije koju jePetrović vodio vezanu za Milana Šakotu i njegove Orlove. I sve je praćeno poslemojih direktnih naredbi i Petrović nikada nije špijunirao Orlove a da prethodno nijedobio moje odobrenje.

Kecmanu je očigledno bilo stalo da pokaže kako je on kontrolisao poteze svihsvojih potčinjenih, pa i onih koji nisu morali da odgovaraju njemu, već samonačelniku Generalštaba.

― Sva dokumenta koja posedujem prilažem sudu na uvid.Kurir je ponovo prišao Kecmanu i pokupio sve papire koje mu je ovaj dao.

Predao ih je sudiji koji je naglas počeo da čita, jedan po jedan. Sve su to bili izveštajisa terena, i bili su puni inkriminišućih tvrdnji po doktora Šakotu. Ovaj je samomenjao boje dok je sudija Ternan čitao, pa je negde pri kraju ove golgote njegovo licepoprimilo neku plavo-ljubičastu boju. Užasno je bio ljut jer nikako nije mogao dakontroliše ovu seriju optužbi koje su njegovo suđenje okrenule za 360 stepeni. Jedvaje čekao da sudija pročita i poslednji papir.

― A šta je sa vašim Kobrama, generale?! Zar nisu i oni činili još groznije ineverovatnije stvari? Zašto svi mi ovde ne bismo pretpostavili da ste vi kontrolisali iPlave Orlove, kada već tvrdite da je sve bilo pod vašom kontrolom?! Zašto ne bismopretpostavili da su Orlovi bili samo deo, ogranak tih krvožednih Kobri na koje ste bilitako ponosni?!

― Ja sam uz pomoć Kobri pokušavao da sprečim vaše svinjarije, i ne, nijemoguće da su Orlovi bili samo ogranak Kobri. To je smešna tvrdnja. Ovaj sud vrlodobro zna da su se Kobre i Orlovi sukobili kod sela Malinac, i da je tamo stradaloosamnaest pripadnika vaše jedinice, uključujući i šestoricu naših.

― To je moglo da bude režirano, samo blef sa kojim ste želeli da uveritejavnost kako ste vi tu da sprečite zločine. A ubrzo zatim došao je Čemernik.

― Kobre jesu služile da spreče zločine. Posle Malinca, Orlovi su se ubrzodemontirali, a slično se desilo i sa Tigrovima. Njih smo napali dve nedelje preinvazije na Čemernik i potukli ih do kolena u brdima iznad Maglića.

― Pa što onda pobiste one silne Muslimane kad ste se toliko namučili da ihzaštitite?

― Čemernik je bio posledica vrlo komplikovanog spleta okolnosti. O tome ćupričati na sopstvenom suđenju, ne vidim kakve to veze ima sa vama, gospodineŠakota. Vas niko ne optužuje da ste učestvovali u invaziji na Čemernik.

― Ali sam zato po vama učestvovao u seriji napada na muslimasnka sela?― I to velika sela, svako naselje je brojalo preko hiljadu ljudi koji su u svom

posedu imali puno hektara odlične zemlje, a bilo je i izrazito bogatih žitelja koje suOrlovi opljačkali, pobili, i spalili im sva pokućstva.

― Ama, ovo je nečuveno kako ovaj čovek iznosi tvrdnje koje potkrepljujenekim fantomskim izveštajima, i to načinjenih od strane njemu direktno potčinjenih.Zahtevam da sud izostavi iz zapisnika sve optužbe koje su lažno dokumentovane, kaoi one koje nisu dokumentovane uopšte. Tek kada sud pribavi one navodne transkripte,možemo ozbiljnije da se bavimo ovim tvrdnjama.

138

― Tribunal će preko glavnog tužitelja uputiti zahtev srpskim zvaničnicima. Umeđuvremenu, saglasno članu 26., sve što svedok iznese tokom procesa mora ući usudski zapisnik, vi to vrlo dobro znate gospodine Šakota ― ubacio se sudija Ternan.

Šakota je sve vidljivije pucao po šavovima. Kecman ga je toliko srozao da jeverovatno uspeo da pokvari pa evo gotovo pet godina velike borbe sa haškombirokratijom i međunarodnom zajednicom. Osećao se kao poslednji Mohikanac kogasu upravo uhvatili i vezali za stub srama. Rešio je da baci i poslednje karte na sto, pamakar iz toga ne izvukao ništa do svoje lične satisfakcije.

― Tvrdite generale da ste sve konce držali u svojim rukama, a vrlo dobro znateda je to čista neistina. Pa vi ni svoju rođenu suprugu niste uspeli da držite podkontrolom, zato se sirotica i ubila.

― Gospodine Šakota, ne vređajte sved...― Ne vređam, već samo iznosim činjenice iz svedokovog ličnog života.

Moramo svi ovde biti uvereni u moralnu kompetentnost ovog svedoka, i uveriti se unjegov osećaj za pravdu koji bi mu omogućio da bude shvaćen ozbiljno u ovakovažnom procesu. General Kecman nije žrtva, već jedan od glavnokomandujućihličnosti u jednom strašnom ratu. Kao takav, mora biti ispitan u vezi svojih ličnih vezai odnosa kako bismo ustanovili da čovek nema nikakvih drugih interesa do potrebe dase pravda zadovolji. Ne želite valjda da vam kriminalac i moralna nakaza budekrucijalni svedok optužbe?

Sudija Ternan je stao i zamislio se. Znao je vrlo dobro da Šakota neće stati dokne istera svoju priču o moralu, i koji igrajući na tu kartu može da prolongiraispitivanje dok ga na kraju potpuno ne obesmisli. To se već dešavalo sa nekimvažnim prethodnim svedocima koje je Šakota vešto naveo da iznesu najgnusnijebljuvotine iz svog privatnog života, posle čega ih nijedan, pa čak ni haški sud nijemogao više upotrebiti. Naime, svedok često ne bi mogao da istrpi Šakotine upornestrelice, i upleo bi se u mrežu Šakotinog neumoljivog logičkog rezonovanja. SudijaTernan je odlučio da dozvoli ispitivanje nadajući se pritom da će ovoga puta Šakotada bude taj koji će se uplesti u sopstvenu mrežu. Dozvolio je doktoru prava daisproba i poslednjeg keca kojeg je držao u rukavu, pa sad kako se Kecman snađe.

― Dozvoliću pitanje. Molio bih svedoka da odgovori.Kecman je prvi put tokom svedočenja malo zastao. Razumeo je vrlo dobro da

je sudija odobrio jednu potencijalno opasnu igru da se nastavi. Ako ne ostane hladneglave, Šakota će iskoristiti i najmanju šansu da ga pokopa.

― Dakle, da li smatrate da ste vi lično odgovorni za samoubistvo svojesupruge? Odgovorite sa da ili ne.

― Odgovoriću, ali tražim od suda da mi omogući obrazlaganje odgovora kojebudem dao.

― Svedok može da obrazloži odgovore, gospodine Šakota. Ne insistirajte nakratkim odgovorima ili ću zamoliti svedoka da ne odgovori na pitanje.

― U redu. Može i da obrazloži, zašto da nas malo ne razonodi.― Svakako da snosim deo odgovornosti za smrt svoje supruge. Često sam bio

odsutan, spavao sam sa drugom ženom sa kojom imam i vanbračnog sina, a nisambio ni naročito dobar slušalac kada su njeni problemi i zahtevi u pitanju. Slavica jebila dobra žena i ja jesam bio loš prema njoj. Međutim, ona je imala velike psihičke

139

probleme, lečila se u psihijatrijskim ustanovama širom Evrope, i veći deo života jeprovela na raznim sedativima i trankilizatorima. Bila je emocionalno vrlo nestabilna ito mora da se uzme u obzir prilikom donošenja nekakvih moralnih presuda.

― A da li je tačno da nijedna od vaše dve ćerke ne razgovara sa vama? Jednavam je čak zabranila da uopšte viđate svog unuka.

― Optužuju me, ne toliko za smrt svoje majke, koliko zbog života koji samvodio. Mediji su ih odavno ubedili da sam ubica i neprijatelj naroda, a ja nisammogao da ih razuverim jer sam godinama bio u bekstvu, a njihove kuće su bile podstrogim nadzorom.

― A da nije to zato što ste se uvek trudili da viđate svog vanbračnog sina, a zaćerke nikada niste mrdnuli ni malim prstom?

― Jesam sinu posvećivao veću pažnju, ali nije tačno da ne volim svoje ćerke.To je smešna optužba.

― Pouzdano znam da ćerke niste posećivali ni pre zvaničnog podizanjaoptužnice protiv vas. Čudna vam je ta ljubav kada za nekog kažete da ga volite, anemate volje da ga vidite. Još i čudnija kada ste znali da vam jedna ćerka imaproblema sa drogom.

― Starija ćerka je nasledila majčine gene. Da nećete i za to da me optužite?― A odsustvo vaše podrške i ljubavi nema veze sa njenim duševnim

propadanjem? I sada je evo već na trećem pokušaju odvikavanja od heroina, zašto jene zovete kad vam je to omogućeno?

― Sada su svi roditelji narkomana loši ljudi, jel’ tako?― Svi roditelji, ne. Ovaj konkretno roditelj, da. Da li ste je ikad posećivali na

nekoj klinici za odvikavanje? Pružili podršku? Držali čelo dok je povraćala? Grlilikad joj je bilo hladno?

― A da li ste vi držali sveću svojoj ćerki dok je spavala sa zamenikom vašestranke koji je trideset godina stariji od nje?

― Dosta sa ovim uvredama! Gospodine Šakota, pružio sam vam priliku dapred susdkim većem pokažete nesposobnost ovog svedoka za razlučivanje izmeđudobrog i lošeg. Vi za sada samo pokušavate da ga isprovocirate nedoličnimuvredama. Ja to neću dozvoliti. Imate li još neko pitanje ili da zamolim svedoka daodstupi sa mesta za svedočenje?

Šakota je bio zadovoljan svojim uvodom u demaskiranje Kecmanove ličnosti.Napravio je dobru pripremu u onu ozbiljnu priču koju je sada trebao da inicira.

― Gospodine generale, da li je tačno da ste lično naredili ubistva više desetinapoštenih oficira bivše JNA, kako bi uklonili svaku opoziciju na koju ste nailazili uvojsci?

― Ne. Jesam smenjivao određene kadrove, ali nikada ubijao poštene oficire.― Samo one neposlušne, jel’ tako?― Ne, čak ni neposlušne. Da jesam, ne bih imao problem sa tim da uklonim i

nekog neposlušnog političara koji mi je smetao. Kao vas recimo.Šakota je ignorisao ovo poslednje peckanje.― A da li je tačno da predsednik Srbije, gospodin Milovan Sadrija, kao

vrhovno komandant vojske države Srbije, nije imao nikakvu, ili gotovo nikakvukontrolu nad istom?

140

― Tačno je. Nisam želeo da Sadrija uspostavi apsolutnu kontrolu nad svimpolugama vlasti. Čovek je bio diktator, i sa vojskom bi stekao neprikosnoveniautoritet.

― Ali to je bilo njegovo Ustavom zagarantovano pravo. Drugim rečima, vi steodbijali naređenja čoveka koji je potpisao vaše unapređenje u general-potpukovnika.Odbili ste autoritet predsednika kako bi realizovali sopstvenu ambiciju.

― Može se i tako reći, da.― Priznajete dakle da vas je vaša lična ambicija vodila kroz lavirint napretka u

vojsci, a kasnije i uspona na političkoj sceni Srbije?― Da.― Da li ste bili spremni da zarad moći i ubijete?― Ne. Ubijao sam i izdavao naređenja da se neko ukloni samo ako bi ugrozio

bezbednost pripadnika vojske i civila pod vojnom zaštitom.― Koliko ste precizno takvih naredbi izdali, generale? Imate li neku približnu

cifru?― Nemoguće je utvrditi tačan broj. Neke smrti su se dešavale prosto zato što

bi se stvari otrgle mojoj kontroli. To je rat, gospodine Šakota. Nevini su tu najvećežrtve.

― Prihvatate li odgovorost i za nevine smrti generale? To je ipak bila vašaposredna dužnost, da zaštitite i nevine?

― Naravno. I vrlo dobro znam da sam neke stvari trebao da uradim drugačije,kako bi još civila uspeo da sačuvam.

― Pa da, vi ste u stvari Robin Hud, zaštitnik naroda, a ne onaj ambicioznigeneralčić koji je sklanjao sve i svakog ko bi mu se našao na putu.

― Da sam bio ništa više do dobri hrišćanin, vaši Orlovi, i takvi nalik njima,posejali bi još mnogo, mnogo nepotrebne smrti. A ja ne verujem u nevinu i krivu smrtgospodine Šakota, već samo u tragediju svakog gubitka. Bio sam primoran dadelujem, a Gospodu Bogu predajem svoju dušu na konačan sud.

Šakota je malo zastao i pripremao sebe za naredno pitanje. Mislio je da jošmalo prolongira stvar dok se ne dotakne teme Čemernik ali Kecman mu to ipak nijedozvolio, bio je pribran, i stvari je samo vrteo u krug.

― Da li ste vi, svojim ličnim revolverom, ubili deset mladih muslimanskihvojnika prilikom invazije na varošicu Čemernik?

― Ne.― Lažete generale! Postoji desetina svedoka koji bi ovo mogli da potvrde.

Neke od njih sud je već izveo na klupu za svedočenje, i ovo sudsko veće to vrlodobro zna, a sigurno je upoznato i sa njihovim iskazima.

― Ako i kada se to dokaže na sudu, onda možemo o tome da razgovaramo. Zasada su to samo pretpostavke.

― Sudsko veće će ignorisati vaše poslednje pitanje, gospodine Šakota. Tečinjenice tek treba da se utvrde, nećemo ovde da se bavimo nagađanjima ― ubacio seTernan.

― Dobro. Hajmo onda ovako. Zašto ste naredili invaziju na Čemernik,generale?

141

― Kao što sam rekao, odgovor na to pitanje je vrlo teško dati, i uglavnomnijedan odgovor mene ne bi mogao da okarakteriše kao čistokrvnog ubicu.

― Pokušajte da nam objasnite generale, mi smo ovde svi inteligentni ljudi,pokušajte. Zašto ste naredili invaziju na Čemernik, generale?

― Jedan od razloga su svakako užasni zločini nad Srbima u toj enklavi. Pomojim podacima preko dve hiljade Srba je mučeno, silovano i ubijeno za jedno dostakratko vreme. Zločini se jesu dešavali i ranije na tom prostoru, samo ne takvogintenziteta kao pred našu invaziju na Čemernik.

― I sami kažete, zločini su se tamo i ranije dešavali, i ne samo tamo. Zašto steonda naredili invaziju takvih razmera na jednu malu varoš tamo negde na zapaduBosne? Zašto ste naredili invaziju baš na Čemernik?

Šakota je znao da Kecman neće ovom prilikom da pominje oružje koje jedopremano u Čemernik, a koje je trebalo da posluži Muslimanima za daljerasplamsavanje ratnih sukoba. Kao prvo, Kecman za to nije imao dokaze i to biŠakota odmah istakao; i kao drugo, na taj način bi Kecman indiskretno nagovestio daje pratio i vrlo moguće snimio pošiljke oružja koje Zapad svakako nije smeo da šalje,pogotovu ne u zaštićenoj zoni UN-a. Tako bi famozni mikrofilmovi i onaj begunacdobili na još većem značaju, jer posle takvog Kecmanovog eventualnog svedočenjaniko više ne bi sumnjao da general ima tajni plan koji želi da sprovede i to bi u trkuuključilo još mnogo zainteresovanih strana.

― Ima tu još dosta presudnih činilaca za takvu odluku. Vojska je bilademoralisana, vesti o novim žrtvama su svakodnevno kružile po štabu, ponestajalonam je municije i ostalih zaliha jer su nas učestali sitni sukobi iscrpljivali, i jošmnogo toga.

― Kao na primer? ― Šakota je bio uporan.― Na primer to što sam gubio autoritet nad vojskom i da je u našim redovima

polako preovladavala anarhija. Da nisam tada nešto preduzeo, možda bi se čitavastvar još užasnije završila.

― Niste nas ubedili, generale. Vojska je i ranije bila suočena sa moralnimkrizama i ratnim sindromima opasnim po psihu, a što se tiče snadbevenosti, vinajbolje znate da vojska nikada nije imala sve što joj je potrebno i pored izdašnihdavanja iz nacionalnog budžeta. Dakle, zašto ste naredili invaziju na Čemernik?

Kecman je znao da ga Šakota navodi na tanak led, i shvatio je da glavni sudijadopušta ovakav tok ispitivanja kako bi što pre Kecman napustio klupu za svedočenje.

― Bilo je tu i ličnih razloga.― Kojih na primer?― Kao što sam rekao, počeo sam da gubim autoritet nad vojskom. Pritisak je

rastao, a ja nisam preduzimao ništa. Svi su počeli da sumnjaju u moju sposobnost da idalje vodim ovaj rat. Naše su ubijali, a ja sam ćutao.

― I to je razumljivo. Pa opet, to vas sigurno ne oslobađa odgovornosti zakasnije počinjene zločine u ime srpskog naroda. Niste drugim rečima smeli tako neštoda dopustite, bez obzira na cenu. Sedam i više hiljada nedužnih civila je stradalo zatošto ste se vi zaboga zabrinuli za budućnost vaših epoleta.

― Bez uvreda molim, gospodine Šakota.

142

― Nije mi bila namera da vređam, gospodine Ternan, samo se malo slobodnijeizražavam. Dakle generale? Da li to pokušavate da kažete?

― Ne. Hoću da kažem da nisam smeo da dozvolim pometnju u sopstvenimredovima, to je moglo da ima katastrofalne posledice, a uostalom broj žrtava nipribližno nije kod cifre od sedam hiljada.

― Broj žrtava je diskutabilan, slažem se, no to ne umanjuje vašu odgovornost,zar ne?

― Naravno. Hoću samo da naglasim da nismo otišli tamo da ubijemo što više,ili vi gospodine Šakota želite da kažete da je čitava srpska vojska krvoločna i svakinjen pripadnik običan kriminalac i ubica, kao što su to mediji prikazali? Ne bežim ododgovornosti za učinjeno, ali i ne priznajem da sam svesno naredio invaziju da bipočinio zločine. Bili smo prinuđeni da delujemo, to smo i učinili.

― Zašto generale? Zapad vas je pritiskao da prekinete i bombardovanjeSarajeva, pa ništa. Nastavili ste da tučete, dokle god su Muslimani uzvraćali vatru igranatirali naše položaje, jel’ tako? A tada niste želeli da uđete u grad upravo zbogtoga što bi to rezultiralo velikim brojem žrtava. Kako to da ste svega par godinakasnije upotrebili dvostruke standarde i naredili totalni napad na muslimasnkuvojsku? Pritisak je i kod Sarajeva bio ogroman pa se niste pokolebali. Zapad vas jepritiskao da prekinete vatru, a srpska javnost vas je terala da napadnete. Nisteposlušali nijednu od ovih strana, a navodno ste strahovali od anarhije prilikom opsadejedne varošice. Ma dajte molim vas.

― Okolnosti su se razlikovale. U Sarajevu nije bilo otvorenog ubijanja Srba, atamošnji živalj je bio i bolje organizovan za odbranu. Takođe, mogli smo da ljudimadopremamo sve što im je bilo potrebno, a Čemernik je bio u zaštićenoj zoni i minismo smeli da mu priđemo.

― Drugim rečima, niste izdržali pritisak. Mnoge procesuirane ubice su upravoto tvrdile, da nisu mogle da se odupru snažnom ubilačkom porivu. Da nije to možda islučaj sa vama?

― Ne.― Zašto ste naredili invaziju na Čemernik, generale?! Zašto?!― Okolnosti su tako nalagale.― Nije tačno! Kažite istinu, generale, zašto?!― Okolnosti su tako nalagale.― Zašto generale?!― Okolnosti su tako nalagale!!!Kecman se razdrao i tako prodrmao sve u sudnici. Šakota je učinio sve da ga

navuče na neopreznu izjavu i da je Ternan dozvolio dalji tok ispitivanja, sve je bilomoguće.

― Dosta gospodine Šakota. Ovakav način ispitivanja neću više tolerisati.Svedok može da napusti sudnicu.

143

GLAVA JEDANAESTA

To je trebalo da bude dan za pamćenje. Veliki salon vile gde smo ne takodavno skenjali Gazdu i mi ponovo tamo, svečano obučeni u najelegantnije krpicekoje smo pokupili po gradu, i sa nataknutim svečanim izrazom lica. Čitava scenanalikovala je onoj iz Kuma, kada svi prilaze Majklu Korleoneu i ljube ga u ruku.Samo što ja nisam bio Majkl Korleone, a zasigurno mi niko neće ljubiti ruke. Jesmosvi bili doterani za ovaj veliki sastanak, i jesam ja bio u centru pažnje, ali su opet omojoj sudbini odlučivali svi “sem” mene. I moja velika noć nije izrodila i onu velikuslobodu, a ni moć kakvu sam zamišljao i želeo. Sve se opet svelo na neke mutne facesa debelim kravatama koji su šatro znali o čemu govore. Ja sam opet bio samo klinackoji je eto napravio nešto ”nepromišljeno”, pa su sad matorci tu da čupaju stvar ipovežu konce koji su se na kratko olabavili. Osećao sam se kao Fredo Korleone, irazumeo sam savršeno da sam još uvek daleko od Majkla. Jebiga, mnogo volim tajfilm, i jebe mi se ko šta kaže, film je bolji od knjige. Čisto da se razumemo.

Sedeo sam u fotelji sav pokunjen i smrknut. Nisam se osećao ko da uopštepripadam ovom skupu debelih majmuna. Što li sam se cimao svih proteklih meseci,sad mi uopšte nije bilo jasno. Skratio sam sebi život za deset godina samo da bigledao ovu paradu mafijaških cirkuzanata koji su još smešnijim rečnikom ugovaralidetalje budućih poslova.

Tu je bio Canetov kum, Viktor Delčev, koji je koliko sam skontao služio kaopredsedavajući ovim skupom skupocenih nakaza. Zatim, sastanku je prisustvovao ivrlo glasni Vlada Budala, koji kako otvori usta tako ispali neku sumu evra. Budalu jesamo isto toliko drčan-za-lovu tip mogao da prati, a to je svakako bio Miki. Mamlazse nešto vrpoljio na stolici iza Mikija, a Kvržica je odgovarao isključivo sa ”da”,odnosno ”ne”. Kvržica je sedeo sa Mikijeve leve strane, a sa desne su jelte postavilimene. Time je trebalo da mi ukažu poštovanje i pokažu kako sam i ja ravnopravančlan ove probrane ekipe. Pošto u ovoj prostoriji niko sem Mamlaza i Mikija nije znaoza moj ”poduhvat”, dobio sam tretman razmaženog klinca kome je ćale neki kurac.Pretpostavljao sam da je čitava priča došla do ćaleta u zatvoru, i da verovatno njemu iMikiju treba da zahvalim što uopšte sedim sa ovako moćnim ljudima, pa koliko godoni delovali komično. Trebalo je da budem srećan i zahvalan, a nisam bio. Cilj koji jeglasio: ”skenjati Gazdu”, bio mi je nekako jasan i jednostavan, a sad više nisamkapirao šta ja ovde tražim. Čitav život mi je išla na kurac ta neka nestalnost misli ibrzina menjanja tih sitnih i krupnih prohteva. Nekad sam bar mogo da kenjam ipsujem posle par plastikanera piva i još ponekog džokavca. A vidi me sad, jebote.Ćutim ko prč i uvaljujem bulju sve dublje u onu luksuz fotelju. E, jebiga bože!!!

Dok je trajala ova šarada počeo sam da razmišljam, ne samo filozofski o sebi imom mestu pod usranim suncem, nego više o nekim praktičnim pitanjima. Izmeđuostalog o tome odakle se ćale i Miki znaju, zatim zašto je Miki umesto keve otišao daposeti ćaleta – a znam koliko bi keva volela da ga vidi; dalje, da li je i koliko lovećale gurnuo Canetu kako bi nam ovaj prepustio grad i što je najvažnije: da li Miki ustvari radi za ćaleta? Čekao me je težak i ozbiljan razgovor sa Mikijem posle ovoga.

144

Tek sada sam počeo da kapiram da se sve nekako previše slučajno izdešavalo inamestilo baš tako da ja upoznam Mikija, i na kraju završim tako što sam počeo daradim za njega. Onaj susret na fakultetu, pa njegova spremnost da nas zaposli ipomogne... A zatim sam skapirao da mi za čitavih godinu i nešto dana koliko smoslužili kao potrčci, nismo radili ništa “stvarno” opasno. I Mamlaz se trudio dalekoviše nego što je to bilo normalno da nas zaštiti od svih potencijalnih opasnosti. Jedinorizičnije što smo radili bilo je nošenje keša do Gazdine vile, i toliko. Mislim, dal’ jemoguće da sam u svojoj gluposti i izgubljenosti mogao toliko očigledne stvari daprevidim. Nema šta, ispao sam totalno retardiran, a izgleda da je velika većina nasdaleko naivnija nego što mislimo. Da i vama dođe nalickani šmeker i nudi dobroplaćenu šljaku, sumnjam da bi mnogo vas odbilo, i to ne biste postavljali previšepitanja. Šljakaš nešto za petnajs, dvajs hiljada mesečno, a tamo neki lik ti ponudihiljadu jevreja. Tačno je, hiljadu sumnji prođe kroz glavu, ali ko će da se meri sa istotoliko ”evropskih” razloga da učiniš nešto potencijalno glupo sa svojim životom.

Sastanak se konačno završio. Budala i Kvržica su se kratko i neuverljivorukovali sa mnom, a Delčev me je čak potapšao po ramenu i kao nešto prijateljskinamignuo. Ma jebem im mater svoj trojici! Ostali smo sami, Miki i ja, Mamlaz jevaljda otišao da otprati ekipu. Kućerina je ubrzo postajala sve veća, s obzirom da jeodjednom nastupila tišina. I Mikiju je izgleda zasmetala mirnoća i počeo je da se igranekakvim ključevima.

― E pa bratiću, vila je naša. Predata na korišćenje od strane Caneta Glavonjelično. A i šteta je da ovako lepa kuća zuji prazna.

― Oprostićeš mi ako ne budem često ovde svraćao. Nešto me za ovaj salon nevežu bogzna kakve uspomene.

― Što bre, a ja baš mislio da imaš želudac za ovakve stvari. Jebiga, čovek nemože uvek da bira mesto gde će nekog da skenja. Al’ sad to nije razlog da napustimočetristo pedeset kvadrata, zar ne?

― Bre, ti slobodno uzmi kuću. Ja ću ovde da svraćam samo kad moram.― Alo mali. Ja ne znam šta si se ti istripovo, uglavnom ti meni nisi nikakav

šef, niti ćeš to da budeš. A mene da skenjaš tako lako ko onog glupaka nećeš sigurno.Živ si i stojiš na obe noge zato što smo te tvoj ćale i ja iščupali iz govana. Da je nekipapagajčić šapnuo Canetu nešto što ne treba, bolje i da ne znaš šta bi bilo s tobom.

― I koja ti sad ovo fora, ne razumem. Pretiš mi možda?― Ne, samo pokušavam da ti razbistrim koju stvar. Inače, ja retko kad pretim.

Ako me razumeš.― Pa pretpostavljam da si čovek od akcije čim ti ćale veruje. U suprotnom te

ne bi postavio za mog staratelja a Mamlaza za dadilju, zar ne?― Znači, sabrao si dva i dva konačno.― Jebiga, nikad nisam ni tvrdio da sam nešto pametan. Samo me interesuje

zašto? Mislim, koja je poenta toga da Kecman uvali mene, svog sina jebiga, u ove”podzemne” vode?

― Pa šta ti misliš da bi te general ostavio da truneš u parku sa dva-tri debilakoji isto tako ne znaju šta će sa sobom? Ti si mu sin jedinac, nije mogo da dozvoli damu sin završi ko narkoman. Ako je tvoj ćale nešto mrzeo i kod sebe i kod drugih, toje slabost. Njegova filozofija je uvek bila da ti je Bog dao glavu da razmišljaš, srce da

145

voliš, a muda da deluješ – kad god to od tebe zahtevaju bilo glava, bilo srce. Anjegov rođeni sin bio je na putu da postane pičketina.

― I zato je poslao tebe, prosvetitelja Mikija. Pa evo vam sad, dokazao sam danisam pičketina. Skenjo sam silne ljude. Pravi đeneralov potomak.

― Ne seri mali. Nemaš ti pojma ko je tvoj ćale bio.― Tu si u pravu. A trebalo bi da znam, šta ti misliš?― Ja u to ne ulazim. To je ipak vaša stvar. A i okolnosti, jebiga. Ne može se

protiv njih.Mamlaz je ispratio Canetovu bagru i vratio se u salon. Delovao je mrzovoljno

kao i uvek, s tim što sam sad mogao da primetim i kako mu je neki bojažljivi smešakigrao u uglu usana, što je meni barem bilo prvi put da vidim kod njega. Očito je biozadovoljan proteklim sastankom, čak je rešio i da bude rečitiji nego obično.

― E pa, stvari nisu mogle bolje da se razviju. Dobili smo maltene sve što smotražili. A i malom je glava još na ramenima posle onakvog sranja koje je priredio.Bogami, čuva neko tebe odozgo, sigurno.

Ignorisao sam Mamlazov komentar i obratio se Mikiju.― Dakle, ti i ćale ste sve izrežirali? I ono na faksu, i ono tvoje vrbovanje da

radimo za tebe, sve?― Sve, sem ovog poslednjeg. Mada pretpostavljam da sad treba i da ti

zahvalim, jer ne moram više da gledam onog majmuna. ”Gazda!” Kurac moj Gazda.― Slušaj Miki. Mene ti vaši dilovi, ta droksa i ostalo savršeno ne zanimaju. Ne

želim uopšte da učestvujem u poslovima, niti tražim kintu od tebe. Kada treba nekapomoć, tu sam, a na raspolaganju su ti i ostala trojica.

― Kako bre nećeš da učestvuješ u poslovima?! Pa koji si kurac rizikovo životako te biznis ne zanima?! E jebote opaljen mali, majke mi!

― Rizikovo sam kako bi tebe skinuo s kurca! Ti i ovaj Mamlaz ste nam mastvadili svaki dan, i to ste nas sve terali neke gluposti da radimo! Meni je trebalo dauradim nešto što će da me izvuče iz pozicije običnog sluge!!

― A Mamlaze, ima nešto od ćaletovih gena?― Ima, ima. Gori mu nešto u očima.― Što kaže Kecman: ”Još samo da zna ko mu je neprijatelj”. Ha-ha-ha.Mamlaz nije mogao da zadrži iskren napad smeha, i on i Miki su se siti

ismejali. Pustio sam ih da završe pa sam nastavio.― To ne znači da ne tražim ništa.― A jel’? Gospodin još zahteva nešto. Ma nemoj da pričaš. A šta biste vi hteli,

mali bucili bucili? ― Miki se glupirao, i pravio neke grimase kao da razgovara sadetetom.

― Prestani da se keziš majmune i slušaj malo.Miki se najednom uozbiljio. Kao da ga je zaprepastio ovaj moj ton i rečnik koji

sam koristio kad sam mu se obraćao. Jebiga, saće evo godinu i po dana kako muližemo cipele, a sad odjednom mu ja govorim ”majmune”, ”slušaj”, i te fore.

― Jebaću mater ja tebi mali, jel’ me čuješ?! Sa mnom tako ne možeš darazgovaraš!!!

146

― Ne deri se bre, seljaku. Šta, da nećeš da me skenjaš možda? Ajde pičko,ovde sam. Čekaš, oklevaš? Ja sam mislio da si čovek od akcije. Ajde Mikiša, ovdesam.

― Tako mi Boga, ubiću te nastaviš li da me provociraš, pa bio ti i đeneralovsin.

Miki je izvadio pištolj i besnim pogledom mi nišanio u čelo. I stvarno, dajesam nastavio ja mislim da bi ludak i pucao, keve mi moje Mirjane.

― Eto vidiš. I ti i ja bismo uradili nešto totalno glupo samo da sačuvamodostojanstvo. Spusti pištolj, prestajem da serem. Hoću da se dogovorimo oko našegbudućeg odnosa i ništa više.

― Ajde da čujem, šta hoćeš?Mamlaz je ukočeno gledao dok je Miki držao uperenu cev u mene. Tek kad je

ovaj spustio utoku, mogao je da nastavi da diše. Tu sam razumeo i zašto je Mamlazpodređen Mikiju. Dok je Mamlaz verovatno bistriji i sposobniji od Mikija, Miki je tajkoji je spreman da učini i nešto potpuno neverovatno, nešto ekstra. Zato ga je valjdaćale više i cenio od ove grdosije od Mamlaza.

― Hoću svoj klub.― Šta hoćeš bre?― Hoću svoj klub. Jedan veliki, ekstra sređen, i što je najvažnije neprofitabilan

klub.― Ogroman, ekstra sređen, al’ da ne donosi lovu. E, ovaj mali je sto deset

posto opaljen, majke mi. E šta sve neću da čujem od tebe, pa to je strašno.Čim je krenula priča o poslu, Miki se skroz smirio i vratio pištolj u sako.― Aj’ da razumem ovo da hoćeš klub. Pičke, zezanje, kurčenje, al’ što bre da

ne donosi pare?― I droga će se prodavati po nabavnoj ceni, ili taman toliko skuplje da platimo

struju i vodu.― Pa ti nisi normalan, ej. I koj’ će ti to kurac? Šta, hoćeš da dovučeš masu,

šta? Pa šta će ti pola Niša u lokalu, ne razumem?!― To je baš poenta. Da se što više ljudi provede ekstra za male pare. Ionako su

većina lokala po Nišu čisto sranje, mada piće nije nešto skupo. Hoću da pravimoludnicu, ono, maksimalne zajebancije. Svetla piče, minići sevaju, svi narokaninečim... Od muzike sve, a narodno se šiba do jutra. Dovodićemo one grandovskepičkice da karamo u pauzama koncerata. To mi treba brate, zezanje, seks-droga-alkohol zezanje, razumeš? A poslovanje nek bude na nuli, samo provod je bitan.Kažem ti, ako ti nešto bude trebalo, tu smo. Ne tražim više ni evro preko love kojanam treba za taj klub.

― Pa ništa, prodaćemo ovu vilu i još par kuća koje smo prisvojili od Gazde, iuložićemo u taj klub. Čuo sam da se prodaje jedan ekstra prostor, tamo odmah izaMekdonaldsa.

― Prepuštam tebi da organizuješ finansijski deo, a ja ću posle sa momcima daodradim ostalo.

― Daćemo vam i neki procenat od heroina, da ne biste pomrli od gladi.

147

― I neka stara pravila i dalje važe: nema droge i polako s žestokim pićima ―ubacio se Mamlaz. On je, siroma, toliko energije uložio čuvajući nas da je verovatnorazvio i nešto blizu roditeljskog instinkta.

― Važi Mamlaze, nema potrebe da brineš. Mi smo čak i s vutrom raskrstili.― Dogovoreno. Al’ da se razumemo, posle nema nazad. ”E Miki, mi smo

odlučili da uđemo u poso, onaj klub nam dosadio, a nemamo ni kintu, sve nam pojelekurvetine”. Nema više jebanja a da vam ne uđe. S tim je gotovo.

― Još jedna stvar. Mamlaz može da radi za tebe šta god je potrebno, ali ja sammu odsad gazda. Želim da i dalje bude naš šef obezbeđenja, a i Č-a treba neko daškoluje, ima još mnogo da nauči.

Miki se ponovo ućutao i razmišljao o mom poslednjem zahtevu. Mamlaz mu jeitekako bio potreban u poslu, a znao je da ne može sto posto da ga angažuje ako miga prepusti. S druge strane, znao je i da je daleko sigurnije po mene da imamMamlazovo uporno oko na svojim leđima. Verovatno mu je negde u pozadini glaveigrala misao da će mu Kecman odseći muda ako se meni bude nešto desilo.

― U redu. S tim što ja mogu da ga pozovem kad god mi je potreban. I tu nemapregovora.

― Slažem se. Još samo da utvrdimo koliki je tačno onaj procenat od heroinakoji si pominjao.

― Gle ga mali. Ima li kraja tvojim zahtevima u pičku materinu? Daš mu prst,hoće celu ruku.

― Bre nešto moramo da jedemo, zar ne?― Deset posto, i ni evro više.― S obzirom da si umočio prste i u poso sa kokainom, dvadeset posto. Mislim

da je to fer.― Prvo kažeš da hoćeš samo klub i kraj, a ja uporno čujem od tebe neke

dodatne zahteve. Petnajs posto, i da te nisam čuo više.― Dogovoreno.

*

Sve se završilo da bolje nije moglo da bude. Miki je na kraju ispoštovao svojustranu dogovora, i to maksimalno. Kako i ne bi kad sam mu ostavio ogroman deokolača od poslova koje je iskamčio od Caneta, i to uz pomoć Kecmanove love.Uložio je u klub skoro trista hiljada evra, mahom od prodaje raznoraznih nekretninakoje je ”nasledio” od Gazde. Ako se pitate kako te kuće i vikendice nisu pripaleGazdinoj familiji, odgovor je jednostavan: sebična stoka se nije libila da svenepokretnosti stavi na svoje ime. To je samo dokazivalo koliko se pokojni Gazda nijeplašio ničega, i nikoga, a ruku na srce nije ni imao ozbiljnog konkurenta; a ni policijunije bilo teško namiriti. Posle njegove smrti, porodica jeste tražila svoja prava, ali ihje Miki ubedio da ne potražuju nasledstvo na sudu da im sledeća adresa ne bi bila nagradskom groblju. Potom je Miki izvadio gomilu nekih papira kojima je Gazdanavodno preneo vlasništvo na Mikija lično, opet navodno na ime nekakvih fiktivnihdugovanja. Pošto je porodica odustala od osporavanja Mikijeve dokumentacije, silnekuće pripale su nama i Miki je većinu, kao što sam rekao – prodao. Da je Gazda

148

ostavio nešto na ženino ime ili na ime svoje dece, Mikiju bi to bilo daleko teže daprisvoji, čak i pod prisilom. Ovako, ispalo je maltene savršeno.

Pored uloženog novca, morali smo da pljunemo gotovo pola miliona nakupovinu prostora. Lokacija je bila u strogom centru, odmah iza Mekdonaldsa, itrebalo je gurnuti lovu i u reklamiranje. Čitav posao stajao je oko osamstopedesethiljada jevreja, suma koja je naterala Mikija da se ne jednom preznojava, pa opet sveje na kraju junački podneo. Sigurno je razmišljao o svom budućem profitu od drokse.

Sve u svemu, klub je počeo sa radom neka tri meseca posle postizanjadogovora između Mikija i mene. Nazvali smo ga ”Matriks”, ne zato što sam se ložiona Kianu Rivsa, već zato što mi to zvuči do jaja, a ima i nekog simboličnog značenja– u fazonu, vraćamo se u samu ”matericu”, u poreklo i suštinu svega, a sve to biprovod u klubu morao da ponudi. Ljudi bi trebalo, po nekoj mojoj originalnojzamisli, da se svako veče dovode u gotovo besvesno stanje i da im maltene sve budedozvoljeno. Filozofija kluba je morala da bude: možeš da piješ čak i ako nemaš daplatiš, pod uslovom da dokažeš da si se prethodno razvalio; možeš da jebeš sve štoželi da se keca u WC-u, a obezbeđenje je dužno da ti osigura privatnost; i konačno, uslučaju da se smoriš, a konobari to primete, može da ti se posreći slobodan pristupVIP loži – a tamo je provod zagarantovan. To su bila neka osnovna pravila dobrogprovoda koja su mi prolazila kroz glavu pre zvaničnog otvaranja kluba. I sve samkasnije ispoštovao do kraja, a priređivao sam i mnogo žurki iznenađenja za goste: mismokre majce, pivo za dvajs dinara, pena parti, i još mnogo toga što smo skinuli izonih šašavih tinejdž komedija i čega smo sami mogli da se setimo.

Tako smo i krenuli u početku, i mislili da će to ljudima da bude ekstra. I biloje, ne kažem. Piće je bilo jeftino, droga je lako mogla da se nabavi, pičaka je bilo uizobilju i to onih najboljih koje je grad imao da ponudi, muzika je išla raznovrsnaumesto onog upornog stupc-stupc ritma koji se mahom puštao po ostalim mestima, atu su bile i ”one” moje povoljnosti. Svako veče bi se nekom slepcu posrećilo daupadne u VIP odeljak na balkonu, a tamo ga je čekao viski, odličan kokain i još boljapička. Samo to je bilo dovoljno da se privuku napaljenici, a svi su ubrzo ukapirali dabi trebalo da glume smorenost kako bi uvećali svoje šanse za ulazak, pa sam ubrzoodlučio da uvedem lutriju. I kome se posreći.

Mesto je bilo skockano do jaja. Svetla, veliki video bimovi, ogroman šank,desetine separea koji bi rezervisali oni sa dubljim džepom, skockane hostese, maMatriks je bio u fulu. I zauvek ću ga pamtiti. Primali smo negde oko hiljadu dohiljadu i dvesta ljudi, i kada se klub već pročuo po gradu, gomila je čekala ispredulaza, nadajući se da će obezbeđenje da ih pusti unutra ili da će klub malo da seisprazni u ranim jutarnjim satima. Izbegavao sam da puštam previše ljudi, teško ih jeposle bilo kontrolisati.

Pa opet, kao i sva bolja mesta, malo-pomalo Matriks su počeli da pune nišlijskiburžujčići, koji su gurali lovu našem obezbeđenju. Ja se jesam trudio u početku dastanem na put ovoj pojavi, ali nisam mogao protiv upornog priliva novca u džepovenavodno ”mog” obezbeđenja, tako da je i ideja da napravim mesto gde će svi moći dojaja da se provedu – lagano propala.

I atmosfera je vremenom počela da opada. Nalickani tatini sinčići su više volelida poziraju zajedno sa svojim nafraćkanim seljančicama, nego da se deru od alkohola

149

za šankom. Lokal je počeo da me podseća na Podzemlje i onu smorenu atmosferu gdesu svi nadrkali noseve ovim ili onim, ali nisu u stanju ni sebe da pokrenu, a kamoli ijoš nekog pored. Pokušavao sam da razdrmam stvari dovođenjem naših estradnih”umetnica”, no ni to nije bogzna koliko pomoglo.

Sada ćete sigurno da kažete: ”Pa dobro bre pička ti materina, šta ’oćeš bre više.Imaš nadrkan klub, jebeš šta ti padne za oko, ljudi te se plaše i poštuju...Pa dosta jemamu mu jebem”. I u pravu ste ako tako mislite. Tako su mislili i moji momci.Dekson se recimo fenomenalno uklopio u ovu priču. Bog mu dao lepotu i onošmekersko nošenje koje samo retki imaju, pa je tako bukvalno postao domaćin kluba.On je bio taj koji je obilazio stolove i pričao s ljudima, on je udovoljavao, šarmirao iuveseljavao goste, on je bio u mislima tolikih ženskih glava. Sva ona njegovanesigurnost i letargičnost koja me je i privukla kod njega, pa smo se kasnije ekstrasprijateljili, sada je gotovo potpuno nestala. Počeo sam da kapiram da je kod njegabila u pitanju neka žešća sumnja u samog sebe i svoje sposobnosti, i da je njemu višenego nama ostalima trebao neko ko će konstantno da ističe njegove kvalitete, inačelako pada u ono stanje nazainteresovanosti. Jeste on imao muda za razne stvari, ali ito je bilo nedovoljno da on samog sebe ubedi da vredi kao ličnost.A ovo mu je došlokao kec na desetku. Ljudi su ga primećivali, ribe su ga želele i njegovo mišljenje seračunalo za nešto. Meni je najpre bilo stvarno drago zbog njega i zezali smo se ono:”gde si domaćine”, pošto je više bio šef lokala nego ja, a to se ubrzo videlo i po tomešto su posle izvesnog vremena ljudi isključivo njemu prilazili za bilo šta, pa čak iradnici obezbeđenja. To mi nije bila frka, ali sam se žešće iznervirao kad je i on sampočeo da se tripuje da je šef. Valjda je tako uspostavljao neku ravnotežu sebi u glavi,šta li je, pošto sam siguran da nije hteo namerno da me zajebava. Na kraju sam se i stim pomirio, mislim šta je pa toliko bitno u krajnjoj liniji. Ionako mi je ovo s klubompolako išlo na kurac, i to posle jedva pola godine rada.

Adem je takođe znao da uživa. Dok je Dekson glumio frajera, Adem je zapravobio taj koji je stvarno prcao. Nije se libio taj da povali i najružniju u klubu, samo akoje htela da se keca na zadnjem sedištu ”službenog” SLK mercedesa. To mu je bioneki trip, naime da isključivo jebe u kolima. Ne retko bi se neko od nas ulepio nazadnjem sedištu jer ovaj nije stigo da ga sredi posle seksa, iako je ruku na srce lickaotaj auto do besvesti. Njegova neiscrpna volja za vožnjom dobro je došla i Mikiju, paga je ovaj malo-malo slao da preveze neku robu. Adem se nije čak mnogo brinuo nida li će da ga provale negde na putu, ili da li će da ga presretne konkurencija. Čestonije znao ni šta ni koliko vozi, niti ga je to i najmanje interesovalo. Dok je jedanMikijev čovek skrivao droksu u posebno napravljene pregrade na automobilu, Ademje proveravao gume i gledao da li motor ima dovoljno ulja, a to je bilo sve što jezaista i odvlačilo njegovu pažnju. Ako ništa, bar se ova ludost njemu finansijskiisplaćivala, pa je lik zarađivao najviše od svih nas. Č je veoma često bio angažovanda odradi neki posao sa Mamlazom, pa opet nije bio plaćen koliko Adem.

Ne bi bilo na odmet da ovde pomenem i Ademovog ćaleta, kad već pričam oAdemu. Naime ćale njegov, budući da je strogo poštovao Kuran i da nije bio previšemaštovit u interpretaciji Svetog Pisma, pokušao je da zabrani Ademu da se druži sakako je rekao: ”kriminalcima i narkomanima, koji za kuću i Boga ne znaju”. Svojufrustraciju prouzrokovanu Ademovom neposlušnošću, naravno da je iskaljivao na

150

Ademovoj kevi i sestri, sve do trenutka kada je Adem načisto popizdeo i obratio senama za pomoć. Sačekali smo njegovog ćaleta jedan dan ispred zgrade u kojoj ježiveo. Č je uperio pištolj u njegov potiljak i naredio mu da klekne, a pošto je ovaj bioneodlučan ja sam mu pomogao da to učini udarcem u stomak. Adem je skinuo kaiš ipočeo da ga šiba po leđima, baš kao što je ovaj toliko puta činio sa svojim sinom.Odvalili smo ga od batina, naočigled čitavog komšiluka, i Adem mu je, dok je ovajlicem ležao u prašini, lagano objašnjavao zašto on više ne može da bude njegov sin išta će mu se desiti ako nastavi da bije ženu. Posle ovog događaja, Ademova sestra jepočela da živi sa bratom u dupleksu koji je ovaj iznajmio. Kao što rekoh, Miki jeumeo da ga nagrađuje za dobro obavljene poslove.

Stigli smo i do Č-a. Ispravno sam pretpostavio da bi trebalo da angažujemmentora za njega, a ko bi bio bolji za taj posao od Mamlaza. Rekao sam već da ga jeMamlaz često vodio sa sobom da odrade neki posao i ujedno ga uvodio u sve tajneposla jedno pravog profi ubice. Na početku Mikijeve vladavine bilo je svakako dostaonih koji su sa Gazdinim nestankom izgubili dosta novca i uticaja na tržištu, pa je onenajtvrdoglavije trebalo po kratkom postupku ukloniti. One lakše zadatke Mamlaz jepoveravao Č-u, koji je bez greške sve obavljao. Bio je čak toliko dobar da se Mamlazčesto ustručavao da ga savetuje kako da ukloni sve potencijalne tragove, ili kako jenajbolje da se puca u određenoj situaciji. Mamlaz se plašio da ovaj ne postanesavršena mašina za ubijanje, pošto je Č voleo svoj posao više od hleba, žena i ostalihvidova razonode. A to je po Mamlazu bilo opasno, kako po Č-a, tako i po njegovebliske saradnike. Ja sam smatrao da je Mamlaz malo preterivao jer nije očekivaotakvo odsustvo straha od jednog klinca, ili ga je iznenađivalo to što Č nije osećaogotovo nikakvo strahopoštovanje prema njemu lično. Jedini čovek koga je Čposmatrao sa vidljivim poštovanjem bio sam ja, i to je priznajem počinjalo itekako dami imponuje.

Č je svakoga dana provodio barem dva sata u streljani, a potom još dva čisteći,rasklapajući i sklapajući sve raznovrsnije naoružanje. Interesovalo ga je sve što setiče oružja, i pamtio je performanse određenog naoružanja do u detalje. A kad bi gaMamlaz pozvao neko veče na posao, čitav dan je sa neskrivenim zadovoljstvomgledao na sat i nestrpljivo čekao vreme za polazak. U slobodno vreme i uveče sedeoje u VIP loži i nekim smrknutim pogledom prelazio preko mase, a kad bi mu baš bilodosadno zvao je neku kurvu da mu puši dok joj usta ne utrnu. Takođe, Č je od menedobio zadatak da kontroliše obezbeđenje u smislu da li rade, ili da li slučajno neprodaju neku drogu na svoju ruku.

I tako sam ja ostao bez prave funkcije u čitavoj ovoj priči. Ja koji sam ih vukaosve do ovde, i koji sam bio inicijator svakog dosadašnjeg ludila, ostao sam bezikakvog određenja i daljeg puta. Eto zašto nisam bio zadovoljan ni vođenjem kluba.A i Kaća se žešće istripovala da je šefova riba i da sada ima sve moguće privilegijekao da je prva dama grada Niša. Jesam uspeo da joj utuvim u glavu da mi ne pada napamet da krešem samo nju, pored toliko dostupnih riba, ali sam morao da joj obećamda to neću da radim javno i da nikako neće da mi padne na pamet da neku od njihprošetam gradom. U većini slučajeva sam se povinovao njenim zahtevima,jednostavno nisam želeo da je izgubim, a ne zbog nečeg drugog. Ona je naravnočesto imala ispade i priređivala mi ljubomorne scene, nego navikao sam se posle

151

određenog vremena, a i posle svake žestoke svađe dolazio je još žešći seks koji jesamo produbljivao naš odnos. Smirena i opuštena u većini svakodnevnih situacija,vrlo brzo se pretvarala u živu vatru kada bi nešto došlo do njenih ušiju. Ja sam se zaobostrano dobro trudio da što bolje sakrijem prevaru, ali kad bi ona nešto doznala, toje bio nezaustavljivi cunami kome je trebalo dosta vremena da se vrati u one dubineodakle je i došao.

Dakle, kad rezimiram tih skoro godinu dana skrivanja posle ubistva Gazde,sređivanja i vođenja kluba, došao sam do zaključka da mi je još jedna godina otišla ukurac, a da ja ništa konkretno sa sobom nisam uradio. I posle svih tih promena kojesu me zadesile u gotovo dve protekle godine, pa čak ni posle oduzimanja tuđihživota, ja lično nisam došao ni blizu nekog životnog odgovora, ili nekakve istine osebi. Sad malo kenjam i smaram, kapiram, ali tako je jebiga. Ma sigurno i vi imateosećaj u nekom trenutku da ”ovo” nije ono što ste vi, i da život koji trenutno voditenema veze sa onim što osećate da bi trebalo da bude. Ne radi se tu ni o kinti iliženama, koliko o nekom osećaju nemoći, odnosno jedne nemogućnosti da stvarikontrolišete i upravite ih u onom pravcu u kojem biste vi želeli. Tako sam uspeo i dadobijem sve, ali i da izgubim još više. Valjda kad istrošite jedan broj opcija koje steimali uhvati vas još veći strah od života jer su putevi pred vama sve uži. Kad shvatišda više od ovoga što trenutno zarađuješ teško da ćeš u skorijoj budućnosti danadmašiš – to jest, ako uopšte imaš posao; kada prošetaš određeni broj riba i skapirašda te više mrzi da ih moljakaš za onu stvar; kada uvidiš da što si stariji to sve dubljetoneš u vrlo besmislene dnevne obaveze koje te nemilosrdno troše!... E onda sezavališ u fotelju, češkaš jajca i razmišljaš o vrlo teškim pitanjima za koje unapredznaš da nemaš odgovor na njih. I tu sebi postaviš onu hamletovsku dilemu: jel’ samcar ili nisam car. Ako jesam, pa daj nešto da uradim da se iščupam iz ovog sranja, jerne znam koliko ću još puta uopšte da budem u mogućnosti da nešto pokušam.

Tako sam odlučio da još jednom stavim sudbinu na kocku, pa nek propadnemako mi je tako suđeno. Sa Matriksom sam mogao i penziju na miru da dočekam iništa mi značajno ne bi falilo u životu. Kintu bih imao dovoljno, oženio bih Kaćukoja me iskreno voli, tu nisam imao dileme, i imao bih zaštitu vrlo zajebanog Mikija.Ali to, dragi čitaoci, jednostavno nije moglo ni pod tačkom razno da bude dovoljno.Onog trenutka kada sam naglas izgovorio svoje ime i ono me ni na šta nije asociralo,shvatio sam da opet nešto moram da menjam, inače će ona velika crna rupa ponovoda me proguta, baš kao i toliko puta pre. Šta je Nebojša Kecman? Gazda kluba?Dečko Katarine Petrović? Mikijev štićenik? Sin uhapšenog i anatemisanog generala?Ubica?

Nešto je nanovo moralo da se preduzme.

* *

To veče sve je išlo svojim uobičajenim tokom. Organizovali smo ”Skandal”žurku, i u klubu se tada lomilo desetak veoma savitljivih, i još guzatijih riba. Sviđalami se atmosfera za promenu i buržujčići su, kao i toliko noći pre toga, ispunili lokal iblejali u ”skandal” natpise ispisane po tesnim belim gaćicama vrelih igračica, i čak jedosta momaka dozvolilo sebi toliko opuštanje da se ”zamisli” popne na binu gde su

152

ih izvatale skandalsice. Ja sam kao i obično nešto natmureno posmatrao iz svogzamračenog ćoška na balkonu, a jedini namćorastiji tip u čitavom lokalu bio je Č kojiuopšte nije ni posmatrao šta se dole dešava.

― Brate, večeras i nije toliko loše.― Pa da, fino je ― odgovorio je bezveze, po automatizmu, a u stvari ga je

boleo kurac za atmosferu.― Koji je pa tebi?! I inače si smrknut, al’ večeras si baš nešto u kurcu.― Ma nije mi ništa. Dosadno mi malo, iskreno.― Mamlaz te ne zove nešto u zadnje vreme.― Pa ono, Miki sad nešto glumi nekakvog ambasadora po podzemlju, tako da

je posla sve manje. Jebeš diplomatiju ako mene pitaš, nego skenjaj majmune.― Je li, kaži mi iskreno. Jel’ ste mnogo tipova skenjali?― Ja lično, samo trojicu. Al’ zato je Mamlaz skinuo bar troduplo više.

Popizdim kad mi kaže da ga pokrivam. To samo znači da će on da obavi poso, a jaslužim za svaki slučaj, ako nešto iskrsne. Treba mi nešto ko ono veče kad smoskenjali Gazdu, majke mi. Što ti bre ponovo nešto šašavo ne padne na pamet?

Č je ovo pitao više u šali jelte, pa opet ja sam to pitanje shvatio dalekoozbiljnije. Stvarno, što ponovo ne bi uradili nešto krajnje otkačeno i tako izazovemosudbinu po drugi put. Ali šta majku mu? Budemo li skenjali još nekog i mi ćemo podzemlju gotovo sigurno, tu dileme nema. Pa šta onda?

― Bre, jebem li ga. I ja se žešće smaram, nekako se ponovo vrtimo u krug,samo ovaj put sa nešto više stila.

― Ma jedina promena je ta što se trujemo na lepšem mestu, i toliko. Gledajove majmune dole kako balave. Meni je to jadno, majke mi.

― Gde nije jadno, žalosno brate. Imaš neku bombu da bacimo na masu, a?― Kad već pitaš, i imam.Č je izvukao iz unutrašnjeg džepa jednu ručnu granatu i predao je meni. Znao

sam da je ovaj malo udaren u glavu, ali da nosi i bombe sa sobom, mislim da mujebem mater.

― Ti si lud, brate mili. Odakle ti bre bomba, ludaku jedan?― Šta te boli kurac odakle mi?! Jel’ ćeš da je fikneš na masu il’ nećeš?― Pa ono, kad razmisliš, i šta nas boli kurac. Ko bi na nas posumnjao? Niko

još nije razbucao sopstveni lokal do sad.Č-u su se oči zacaklile i u njima se očitala jedna fantazija koja je zasigurno u

njegovoj glavi gotovo bila moguća. Vrlo dobro sam to uspeo da pročitam i vratio sammu granatu.

―’Ajde vrati to u džep, da ne bi stvarno pao u iskušenje. Ne treba mi mnogo,veruj mi.

― Bre ako se rešiš, bomba znaš gde stoji.Ulazak jedne poveće grupe momaka me je iščupao iz ovog neprijatnog

razgovora sa Č-om. Bilo je oko petnaest likova u toj grupi, i svi su bili nešto gruboobučeni. Mahom su nosili jeftine farmerke ili one široke pantalone s džepovima,obično maskirne, a gore su nosili majce ili jeftine dukseve sa štampanim parolama inacističkim simbolima. Imali su većinom šašave frizure, počev od onih dugihkosijana i brojnih pletenica, pa sve do pažljivo iscrtanih glava kojima su očigledno

153

hteli da skrenu pažnju na sebe. Bio je i jedan tip sa čiroki frizurom i ofucanomkožnom jaknom koji se kao nešto gurao na čelo grupe. Grupica ovihsamoproizvedenih nakaza očito je bila sastavljena od pripadnika različitih supkultura,okupljenih zajedno jer su valjda samo tako mogli da kažu nešto i da ih neko zapravosasluša. Meni su izgledali komično tako šareni, isfazonirani i na kraju krajeva užasnokičasti sa svim tim natpisima po leđima i grudima. O tetovažama već neću ni dagovorim. Sve u svemu, bilo je tu pankera, metalaca, pa čak i jednog rege obožavaoca.Pišijada živa.

Raširili su se po lokalu i naterali jednu poveću grupu ljudi da se povuče iskloni im se s puta. Probijali su svoj put do šanka koji se ubrzo ispraznio kad su ljudishvatili gde ovi frikovi žele da se ”usidre”. I obezbeđenju su valjda pretili pa suuspeli da uđu, nemam pojma, nikad se nisam setio da pitam nekog. Naručili su svi poveliko pivo koje sam držao za one najveće ispičuture i kulovski gledali ribe kako selome na podijumu. Povremeno su bacali pogled ka našoj loži i nešto biprokomentarisali među sobom, a to bi obavezno izazvalo glasan smeh. Onaj sačirokanom se posebno isticao po brbljivosti, tako da sam zaključio da im je on nekavrsta vođe. Non-stop je nešto kenjao, cepao se od smeha i upirao prstom u nekoga ilinešto što bi mu trenutno privuklo pažnju. Oduvek sam mrzeo takve ekstrovertnelikove koji se čitavog dana svesrdno trude da skrenu pažnju na sebe. I to je donekle uredu ako su oko tebe sve tupavi i dosadni likovi, ali valjda treba bar malo imati meruda ga jebem.

Stvarno su me ovi rokeri zainteresovali, naročito zbog načina na koji su sedržali zajedno. Sem Čirokija, sve je nekako bilo podređeno grupi, kako celokupnoponašanje svakog pojedinačnog člana, tako i oblačenje, dakle čitav stajling grupe kojije bio dosta raznovrsan ali u kome su se mogla jasno izdvojiti zajednička pravila, pasve do strogog držanja ”blizu” ostalih. Ništa se nije izdvajalo, ništa nije odskakalo odgomile kojoj si pripadao. Naravno, neki stručnjaci bi lako objasnili da je to nekičovekov unutrašnji poriv i jedan snažan osećaj koji teži pripadanju određenom kruguljudi. Pa opet, to je samo početak objašnjenja. Teško da bi mogao da se da jedanprecizan odgovor na pitanje: Zašto čovek svojevoljno pristaje na odricanje od svojeindividualnosti, ili znatnog dela svoje osobenosti, kako bi predao većinski deo svogljudskog potencijala ”grupi” za koju je on smatrao da bi nadalje trebalo da gapredstavlja? I zašto li sam, posmatrajući ove momke, dobio taj poziv iz unutrašnjostisvog bića da sebi postavljam ovako komplikovano pitanje? Pa nisam li se u prethodnedve godine trudio da izađem iz sopstvene senke i upravo ”istaknem” sebe što više ibolje mogu?

I nekako me je u tom momentu po čelu lupila jedna ideja, opasna koliko iprivlačna, razbuđujuća koliko i omamljujuća, koja je raspaljivala i ledila moje žile uisto vreme. Svega nekoliko trenutaka sam pokušavao da joj se oduprem, a zatim samje pustio da me nosi kroz vrtlog svoje sadržine. Mnogo sam se napržio na jednu takvumogućnost i osećao sam da bi upravo ona mogla da me spase iz ovog zatočeništva ukoje sam upao pokušavajući da oslobodim sebe.

”Grupa”, čoveče. Ljudi koji zajedno s tobom svojevoljno daju nečemu takoapstraktnom kao što je ”grupa” veći deo sebe. Ljudi koji veruju, i što je najvažnije –žele da veruju. Ljudi koji s tobom dele stavove, želje, ambicije, koji sa tobom

154

provode toliko od svog dragocenog i neponovljivog vremena. ”To bi moglo da buderešenje”, pomislio sam. A imam i sve predispozicije da osnujem svoju grupu. Tadanisam mnogo razmišljao da li će to da bude neka grupa sastavljena od ovakvihšašavih likova koji su trenutno blejali za šankom, ili nešto sasvim drugačije. Znaosam, instinktivno sam znao i pre nego što sam povukao bilo kakve konkretne korake,da bih i ja želeo da pripadam tako nečemu, i to mi je bilo dovoljno u tom trenutku.Imao sam prostor, imao sam leđa u vidu Mikija, imao sam Č-a...maltene sve što mitreba da organizujem ekipu od određenog broja ljudi. Nije bilo ni bitno u šta biverovali i zašta bi se zalagali, u Srbiji nije bilo teško naći neprijatelja. Jedino je bilovažno da se organizujemo i nekom jebemo kevu.

Neka euforija me uhvatila i morao sam pod hitno da siđem dole i onimlikovima postavim pregršt pitanja. Za tren oka sam odlučio da ih sve pozovem nabalkon. Sišao sam do šanka i obratio se onom Čirokiju. Ovaj je bio iznenađenpozivom i brzo je preneo ostalim članovima grupe da ih je gazda pozvao na balkon.Ovi ostali su samo razmenili poglede i mehanički krenuli za Čirokijem. Čiroki kao daje upravo progutao par ekstazija. Ionako je bio živahan, još mu je ovaj moj poziv biopotreban da odlepi načisto, jer jelte, njemu je upravo iskazana čast od strane vlasnikalokala. Tek kada sam video Čirokijevo iskreno oduševljenje, razumeo sam da baš inisam lipov kurac u ovom gradu i da se ipak o meni priča bar sa nekom dozomstrahopoštovanja.

Poređao sam ih sve jedan do drugog na velikim kožnim naslonima, a Čirokijasam namerno posadio na fotelju odmah sa moje desne strane. Time sam dodatno hteoda mu dignem cenu. Pitao sam ih sve šta će da popiju i naručio pića, a ponudio samih i kokainom koji su dostojanstveno odbili. Čiroki nije uspevao da obuzda svojeoduševljenje pa je odmah sa mnom otpočeo razgovor i to brzo menjajući teme i jošbrže gubeći interesovanje o jednoj stvari. Odmah je prelazio na naredno pitanje, paubrzo više nije ni slušao moje odgovore, već je samo neobavezno brbljao. Jeste onbio ”malo” rasturen od alkohola, ali euforija je bila ono što ga je dizalo. Kada samuvideo da od njega neću uspeti da dobijem neki konkretan odgovor, pozvao samjednu od konobarica i posadio mu je u krilo kako bi uspeo da ga ućutkam. Počeo samda posmatram ostale momke i odlučio da zapitkujem jednog malo starijeg lika, usrednjim tridesetim, koji mi je ovako delovao malo ozbiljnije:

― Je li brate, koja je vaša priča, mislim jel’ ste vi neka organizacija, šta?― Pa da, mi smo ”Nacionalna Straža”, to jest pripadnici srpskog ogranka te

organizacije.― Šta, postojite u više država?― Pa da, aktivni smo u osamnaest država, s tim što se program organizacije

razlikuje od države do države, sa određenim zajedničkim elementima koje svi delimo.― I šta ste vi zapravo, zašta se zalažete?― Mi se ovde u Srbiji borimo za očuvanje i ujedinjenje svih srpskih teritorija,

za očuvanje pravoslavne vere, borimo se protiv korupcije – naročito međupripadnicima pravoslavnog sveštenstva, i tako dalje, i tako dalje.

― Vi ste neki monarhisti i pravoslavni nacionalisti, jel’ tako?― Otprilike tako. Jesmo za ujedinjenje u jednu veliku srpsku državu svih

razbacanih teritorija naseljenim Srbima po Bosni i Hrvatskoj, i to pod jednom

155

krunom blagosiljanom od strane srpskog patrijarha i patrijarha moskovskog i celeRusije. Ideja je ne samo ujediniti narod, već i osnažiti pravoslavnu veru uz podrškuRusije.

― Pretpostavljam da kao tvrdi pravoslavci mrzite gej populaciju i ostaleseksualne nakaze, kao i jevreje i katolike?

― Naravno. S tim što mi mrzimo vatikansku birokratiju i masonsko jezgro, ane obične vernike katolike. Mnogi pravi katolici su takođe pripadnici ”NacionalneStraže” i mi sa njima evo već godinama sarađujemo.

― Kako lobirate članstvo? Internet...― Da, internet forumi, delimo letke po rok i naročito pank koncertima, pišemo

grafite i tako.― Koje su još tako jače organizacije po Srbiji?― Pa ima nas ono, ”Skinhedsi” su odavno aktivni, tu su ”Obraz i čast ”,

”1389”, ”Rasni nacionalisti”, i još nekoliko manjih grupa.― A ko vas bre finansira, ako nije tajna?― Pa snalazimo se. Ima tu i ilegalnih radnji sigurno, al’ mi recimo

pokušavamo da skupimo pare od dobrotvora i istomišljenika, izbegavamo kriminal,drogu i ostalo. Vera nam to ne dozvoljava.

― S obzirom da vas ima, koliko sam ja izbrojao svega četrnajs čoveka ovde,mogu da izvedem zaključak da baš i niste bogzna koliko uspešni. Još da mi kažeš davam je ovaj Čiroki šef, pa da umrem od smeha.

Lik me je pogledao ozbiljno i očigledno nije razumeo šta sam hteo da kažem.Ovamo ih pozivam u VIP ložu, a s druge strane im se podsmevam.

― Ne kapiram te najbolje.― Slušaj bratac, moje pitanje je sledeće: koliko vas ukupno ima u gradu Nišu,

i ko vam je šef?― Pa ima nas tridesetak, a šef je baš taj što ga ti zoveš Čiroki. Mi ga zovemo

Ćela i on je glavni od prošle godine. Do tog vremena sam ja vodio ekipu ovde, a jasam je i osnovao.

― I šta, Ćelavi te zbacio sa trona?― Ćela je umeo da prikupi više love od svih nas zajedno, i to je presudilo.

Imamo i mi dosta troškova. Tu je kirija za prostoriju gde se okupljamo, struja,internet, štampanje promo materijala, put do skupova i koncerata, hiljadu stvari brate.A i mi aktivni članovi moramo od nečeg da živimo. Ćela se pokazao sposobnijim odmene i ja sam mu sa zadovoljstvom predao palicu.

― A ovi ostali, koliko oni imaju članova?― Pa Skinsi su najbrojniji, njih ima oko sto pedeset na teritoriji grada Niša.

Zatim ”Obraz i čast” broji pedesetak pripadnika, mahom studenata, jer su oni višepolitička organizacija. S njima smo u odličnim odnosima jer su nas podržali prilikomhapšenja naših pripadnika u Novom Sadu i javno su protestovali protiv policije.”Rasni nacionalisti” broje otprilike koliko i mi.

― Pa vas sveukupno nema ni trista?― Mislim da nema, ali ne vidim što je to uopšte i bitno. Mi se ne okupljamo

zajedno, ili retko kad. Opet kažem, neku saradnju imamo samo sa ”Obrazom”.

156

Lik je počeo sumnjičavo da me gleda i očigledno je bio sve ubeđeniji da ga naneki fin način ovde podjebavam, što i nije bilo daleko od istine. Nekako su midelovali opasnije kada su pre desetak minuta ušli u ”Matriks”.

― I, šta ćete sad ovde? Nisam vas do sad viđao da svraćate kod nas?― Pa, rešili smo da proverimo mesto o kome se toliko priča po gradu, iako

smo unapred znali da mi ovde ne pripadamo.― Ajde, kaži mi koji je pravi razlog. Niste sigurno ovde zbog tapeta.― Dobro, kad već insistiraš, mogu i da ti priznam da smo hteli malo da se

reklamiramo, pokažemo snagu i te fore. Tražimo nove članove, pa obilazimo svamesta, čak i ovakvog tipa, kako bi ljudima stavili do znanja da postojimo, kapiraš.

”Čak i ovakvog tipa”. Ta rečenica je ostavila najjači utisak na mene, vrlo dobrose toga sećam. U kakvo se to mesto ovaj moj lokal pretvorio, ili tačnije šta je mojlokal, ako je ikada i bio moj lokal, ”bio” od samog početka. Razumeo sam tad, akoveć to ranije nisam razumeo ili nisam hteo sebi da priznam, sa usana tog lika koji jeočigledno stvari razumeo bolje od mene, da je ovo mesto loše osmišljeno od samogstarta i da sam ja debelo promašio pravac u kome sam mislio da se krećem zajedno sMatriksom. Dopustio sam, i za to nije bilo opravdanja, da se utopim u ovobeznadežno ludilo koje dalekosežno nije moglo da ponudi ništa više od beskonačnogponavljanja istog, ispraznog duha opšteg razvrata. Ideja je bila da postanem kralj i dačinim dobro za izgubljenu omladinu grada Niša, ne kapirajući da ne mogu da učinimništa dobro ako im samo topim mozgove opijatima, alkoholom i vizuelnimstimulansima. Nisam se snašao ni u ulozi kralja, ni u mom navodnom dobročinstvukojim sam verovatno na neki način želeo da umirim sopstvenu savest i nađemopravdanje za niskost koju sam počinio.

Odjednom sam ustao i potražio Č-a koji je, kada je video da dovodim goste,ustao i prešao u drugi odeljak. Sedeo je sam i vrteo čašu konjaka u ruci koju očitonije imao volje da iskapi.

― Č, daj mi onu granatu!― Šta će ti?― Ne pitaj ništa, nego daj ovamo!Bez pogovora je izvadio granatu i predao mi je u ruke. Bio je zaprepašćen i

oduševljen u isto vreme. Odmah je poskočio i krenuo za mnom, jedva je čekao davidi šta ću da uradim. Sišao sam dole i brzim koracima se uputio ka DJ-u. Narediosam mu da prekine muziku i svih hiljadu i više ljudi koji su se trenutno nalazili uMatriksu zastalo je kao ukopano. Čuli su se zvižduci i glasni protesti koje samignorisao, i zgrabio sam DJ-ev mikrofon.

― Alo majmuni, alo dronfulje!!! Za mikrofonom je vaš dovečerašnji, i iskrenose nadam, nikad više domaćin, Nebojša Kecman!!!

Povici su bivali sve glasniji posle ove prozivke. Tu sam odlučio da ih efektnoprekinem tako što sam izvukao granatu iz džepa i digao je visoko uvis. Svi suautomatski zaćutali i počeli umesto dernjave nekako nesigurno da se domunđavaju imeškolje.

― Imate dva minuta, ”tačno” dva minuta da napustite lokal! Tu mislim i na vasigračice!. Garderobu ćemo vam poslati naknadno! Brzo!!!

157

Izvukao sam osigurač iz granate odmah pošto sam se razdrao, a da bi pojačaoefekat izvuko sam i pištolj pa opalio par puta u plafon. Očekivana panika je najednomzavladala i ljudi, a posebno ženske, počeli su da vrište i poskakuju dok su momcipokušavali da se probiju kroz masu. Ni ja sam nisam očekivao da će ljudi odmah takoozbiljno da me shvate, valjda sam preterao kad sam pomislio da sam neprimetan. Kaoda je u tom trenutku mog besa svima postalo jasno da su sve priče koje su o menikružile po gradu zapravo istinite. I stvarno, lokal se ispraznio za svega nekolikominuta, čak i pored toga što su mnogi padali i bivali izgaženi. Svi bi brzo ustali i unapadu straha odmaglili što su brže mogli. Čak su i momci iz ”Nacionalne Straže”krenuli napolje, doduše ne onom brzinom kao ostali, ali su bili značajno i vidnouznemireni ovim mojim neočekivanim potezom.

― Vi, vratite se nazad i sačekajte me! Ubrzo ćemo da pričamo na miru!”Stražari” su se vratili na balkon, poslušni poput kučića. Č je posmatrao ovu

bežaniju sa balkona, i jedino je on delovao smireno, pored mene. Ubrzo su mi prišliDekson i Adem, onako unezverenih faca i izgubljeni kao ovce u magli.

― Pa koj’ ti kurac, ne kapiram...― Ti bre nisi čitav, šta poku...― Ajde bre umuknite babe, sve će da vam bude jasno. Šta sam pa uradio, samo

sam proterao ovaj cirkus iz ”mog” lokala! Neki problem Deksone?― Ma ne, ovo je tvoj lokal, to je O.K., nego...― Nego šta? Ti ovde glumiš neki kurac po lokalu, istripovo si se da si gazda,

šta li?― Ma nije bre, koj’ ti je kurac, ja sam samo...― Ti si samo napravio fenseraj od ovog mesta, eto šta si napravio! I jebe mi se

više da gledam ove kurtončiće tatine, razumeš šta ti pričam?! Pravimo grupu, brate!Jel’ me čuješ?! Pravimo organizaciju koja će da ima nekog smisla, a ovo je samoproseravanje što smo dosad pokušavali! Jebe mi se više za najbolji lokal u gradu.

― Pa šta nam je falilo bre brate, ja sam živeo ekstra, Dekson je ušo u fazon,mislio sam da je i tebi ekstra! Ja ne razumem više ništa. Ti si odlepio, života mi.

― Ma slušaj bre ti majmune. Šta je bilo ekstra tu, ’ajde objasni mi? Pun mi jekurac više da odvajam konobarice od tebe bolesniku jedan jer ne mogu da služe odtebe! Ideš s nadrvljenim kurcem po lokalu kao da si samo ti neki jebač u gradu, aostali su jajare! Marš bre na balkon da te ne bacim sa Tvrđave, pička ti materinaklošarska! Ti isto, šta me gledaš bre?! Ja sam bre ovde ”šef” majke vam ganenormalne!!!

Adem i Dekson su se povukli posle ovog mog histeričnog ispada za koji samkasnije hteo da se izvinim, dok nisam shvatio da ja više nikom ne moram da seizvinjavam, čak i kad je to dijametralno suprotno mojoj savesti i onom unutrašnjemglasu. Nekako kao da sam dosad odlagao da preuzmem onaj zadatak i onu ulogupredvodnika za koju sam, u dubini sebe, znao da moram da preuzmem, da li iz nekogstraha da ću da ukenjam i ono malo iskrenih ljudskih odnosa koje sam gajio, ili samse plašio da neću najbolje da odradim to šefovanje, nemam pojma. Uglavnom,shvatio sam i to da nije Dekson bio kriv što je preuzeo Matriks već ja zato što sammu to dozvolio. I Mikiju sam bespotrebno dao svu moguću vlast, što je otišlo tolikodaleko da me ni Mamlaz posle nekog vremena nije ni dva posto jebavao. Što je

158

najgore, moglo je hiljadu sranja da se desi Č-u, a naročito Ademu. Mogli su da gaskenjaju, uhapse i osude na deset godina, i znam da bih ja sebe krivio za to čitav svojživot, jer sam ja dopustio onom majmunu Mikiju da ga ladno baci u sranje, beztrunke zabrinutosti. I sve je to moralo da stane jednom, a zašto ne baš večeras. Onihpetnaestak momaka me je podstaklo da se pokrenem i počnem da verujem u novi cilj,i u nekoj daljoj perspektivi – u novi život.

Oterao sam i momke iz obezbeđenja napolje, i jasno im stavio do znanja da seviše ne vraćaju. Možda se neki glupak i vratio kasnije, više se ne sećam, uglavnomneko od Stražara ga je sigurno oterao u kurac. Stražari, Adem, Dekson i Č nestrpljivosu čekali mene da se smilujem i popnem na balkon, što sam i učinio posle nekih desetminuta nakon što sam se uverio da nema više nikog ni u hodniku, ni u garderobilokala. Popeo sam se i počeo svoj monolog:

― Dakle, svi smo tu. Odlično. Slušajte me dobro sad! Ovog sranja više nema.Nema više gostiju, nema igračica, nema kurvi, nema droge. Danas mi počinjemo dapravimo organizaciju. Ovo su momci iz ”Nacionalne Straže”. Kažu da ih ima ukupnotridesetak u gradu, a ima ih dosta i po Beogradu, i Novom Sadu pogotovu. Moja idejaje da napravimo jednu mešovitu, jaku ekipu, gde ne bi bilo loše da uključimo inavijačke grupe. Napravićemo plan delovanja i okupljanja, jer mislim da nam jesvima cilj unošenje promena i reformi u određeni deo društva. Vama niko neće da semeša u ono zašta se zalažete, niti će neko da vas ometa u vašim aktivnostima. Alizato možemo zajedno da delujemo, naročito na skupovima, protiv nekog zajedničkogneprijatelja. A ako u Srbiji nema dovoljno onih koje možemo da mrzimo, onda neznam gde ima.

― Tako je brate!!! ― oglasio se Ćela, a ostali su počeli da mi skandiraju iaplaudiraju. Jeste mi prijalo to odobravanje, ali mi je takođe bilo i neprijatno. Umiriosam ih i nastavio:

― Okupljaćemo se ovde, u Matriksu. Mesta ima koliko hoćeš, elektronika je ufulu, imaćemo sve što je potrebno. Mi ovde, mislim na nas četvoricu, imamo iprihode sa strane, tačnije Miki nam daje nešto love, kako i zbog čega to vas ne trebada zanima. Znate ko je Miki?

Stražari su klimnuli glavom, a Ćela je hteo nešto da kaže i da ga nisamprekinuo sigurno bi razvezao neku glupu priču kako on odnekud poznaje Mikija, itako nešto bezveze.

― E, on će da nam bude zaleđina, naročito što se tiče murije, a moja stvar jekako ću da iskamčim dodatnu lovu od njega. Jebiga, svi smo svesni da nam trebazaštita od tih mafijaša, i posebno njihova lova kako bi nešto ozbiljnije odradili. A ikako mi je pričao jedan lik, sve organizacije se na ovaj ili onaj način finansirajuprljavim novcem.

― Dobro brate, nego kako ti planiraš da skupiš sve te ljude na jedno mesto ―ubacio se onaj matori lik sa kojim sam pričao.

― To je moja briga. Tu će posao da obavi Mikijeva infrastruktura, ne sekirajtese ništa. Uglavnom, obećavam da će ovde za nedelju dana da bude puno, i to dupkepuno s likovima koji su nenormalni koliko i ciljevi koje su sami sebi postavili.Napravićemo cirkus, verujte mi na reč.

159

Ćela je počeo oduševljeno da pljeska i tu mi se definitivno skurčio. Morao samda reagujem.

― Prva stvar koju ćemo da preduzmemo je da smenimo vašeg sadašnjeg šefa ivratimo starog. Kako se inače zoveš brate, nisam stigo da te pitam?

― Zovu me Firer, ili su me bar nekada zvali tako, dok sam bio vođa. Sada meviše drukaju na tu foru moram da priznam, a i godine me pregazile, šta ima da seljutim.

Ćela je utrnuo i brzo se ubacio:― Kako ćeš bre da smeniš sadašnjeg šefa i vratiš starog, pa ne može to tek

tako, brate! A i reko si da nećeš da se mešaš u našu unutrašnju organizaciju, a ovamopostavljaš vođu!

― Alo, ti si dečko živahan, samo si bolid brate, kapiraš? Verovatno ne, negonije ni bitno. Pokupi se brate i odšetaj odavde. Da bi ovo uspelo potrebni su mipametni, smireni ljudi, koji znaju da se kontrolišu kad treba. Ti jebiga nisi ni pametanni smiren. Šta da ti kažem, možda te i primimo nazad kad se stvari malo razviju.

― Ma to tako ne može, šta ti misliš ko si bre?!Tu je Č uperio pištolj u njega i hladnim, odmerenim glasom rekao: ”Slušaj

bratac! Beži dok ti nisam jebo mater tvoju ćelavu!” Ćela je utrnuo i najednom jeskapirao da smo mi ovde daleko ozbiljnija ekipa nego što je on prvobitno imaopredstavu. Brzo se okrenuo i istrčao napolje. Razumeo je dovoljno.

― Bre, šta da vam kažem, možete i vi da ga ispratite ako hoćete. Ovo je bar zasada slobodna ponuda, neobavezujuća. Kad si već ušao u voz, nema silaska doposlednje stanice. Kapirate?

Svi su samo žmirkali i čekali da neko umesto njih da odgovor. Dekson seovamo sa desne strane nešto snuždio, kao i Adem koji se smrko poput crnognevremena. Jebali bi mi mater da su smeli ja mislim. Najzad se javio Firer:

― O.K., brate, ja mislim da se svi ovde slažemo da treba da unapredimo ovuorganizaciju, i da samim tim što nam ti nudiš prostorije, opremu, a i lovu kažeš da ćešda organizuješ, ti imaš pravo da od nas tražiš da odradimo šta treba i kad treba. Ti,koliko ja kapiram, ne tražiš da budeš vođa ”Nacionalne straže”?

― Ne brate, mene to šefovanje ne zanima. Ali zato si dobro reko, ako mitrebate i kad mi trebate, morate da budete tu. Opet kažem, pokušaću da skupim jošljudi i još ekipa kako bi zajedno mogli da radimo nešto što će da ima odjeka.

― Važi brate, kad kažeš da dođemo, eto nas.Tu smo razmenili brojeve telefona i dao sam zadatak Fireru da kontaktira

”Obraz i čast”, onu političku organizaciju. Stražari su dovršili piće i srdačno sepozdravili sa mnom pre izlaska. I oni su, baš kao i ja, osećali da će ”nešto” da sepokrene i da će stvari nekako da počnu da se kotrljaju.

Čim smo ostali sami, morao sam da se suočim sa besnim Deksonovimpogledom. Jedva je čekao da izađu ovi Stražari kako bi se sručio na mene:

― Dal’ si bre ti normalan, idijote jedan idijotski?! ’Si se uradio nečim, nerazumem?! Šta ti znači cela ova predstava?

― Ti misliš da je ovo samo još jedna tupava ideja?― Pa malo li ih je bilo? I šta sereš da sam ja glumio ”gazdu” ovde nekog?

Tebe boleo kurac jebiga, pa neko je morao da organizuje piće, da deli letke po ulici i

160

mami goste. Ti čak nemaš pojma ni koliko smo love okretali, što će da nam bude svešto smo zaradili otprilike, jer mi goste posle ove granate teško da ćemo ponovo daprivučemo. U početku i nekako, al’ evo u zadnja dva meseca si pogubljen skroz!

― Napravili smo klub za buržujčiće brate, eto to smo napravili. Ja sam brehteo da ovde dovodimo masu, ljude koji će da piju, da se zezaju, đuskaju, a šta smona kraju dobili?! Gomilu pozera i njihovih fuksi kojima je bezveze i da dignu ruku uvazduh! Jebe mi se za takve ljude, vala baš mi se jebe!

― I šta sad? Dovodićemo ovde najveće klošare u gradu koji će da loču našepiće, i troše našu struju, jel’ tako? I ne razumem šta ti hoćeš da postigneš time što ćešda ih okupiš? Koga sad hoćeš da sjebeš?

― Pa nemam pojma, koga identifikujemo kao neprijatelja: vlast, policiju,uprave klubova, prljave biznismene, šta ja znam... Sve koji jebu narod u dupe.

― A svi ti ”što jebu narod u dupe” nemaju nekog da odradi ono ”jebanje” kojeoni ne moraju?! Spakovaće nam po metak u čelo čim promolimo nos tamo gde netreba.

― Pa nismo ni mi kurac. Znaš šta, glavna stvar je novac brate, pare namtrebaju. I tu će Miki da odigra ključnu ulogu.

― Što, da neće da ti pokloni možda pare?― Slušaj, ovako ćemo da...― Šta je bre ovo!!! ― Mamlaz nas je odjednom prekinuo. Gde su bre ljudi?!― Kecman se malo igrao bombama, eto bilo mu dosadno ― dobacio je Adem.― Ti si ih stvarno rasterao granatom?― Jok ti si! ― opet je Adem odgovorio.― Umukni bre majmune, jel’ tebe pitam?!!― Rasterao sam ih sve. Da si ih samo video kako beže, umro bi od smeha.― Kolko si ti mali prso, jebote. Da se bre ne drogiraš pička ti materina?― Brate, skurčili mi se bre ovi u onim ružičastim džemperima, majke mi.

Pravimo nešto mnogo bolje, evo da vidiš.― Ne praviš ti ništa mali, i pod hitno da se dovedeš u red. Jednom si imao

mnogo jebene sreće, i takva zvezda te samo jednom isprati. Čuješ šta ti pričam?Mene je tvoj ćale zadužio da te čuvam, al’ pre svega da pokušam da napravim nekogčoveka od tebe. A kako ja to da uradim kad tebi samo padaju neke gluposti na pamet?

― I to ne male gluposti ― Dekson nije izdržao da ne doda.― Šta mu je sad palo na pamet ― Mamlaz se okrenuo ka Deksonu, koga je od

samog početka nekako gotivio. Taj Dekson se prosto svima uvlačio pod kožu.― Hoće da skupi sve klošare po Nišu i onda da pravi neka sranja, nerede, il’

šta već!― Šta hoćeš bre, da skupiš sve one čupavce i vutraše? Ma oni ni za sebe nisu

dobri, a ne za nekog drugog. Imaš s njima da se upleteš u takva govna da nećeš moćini da dišeš.

― Ako odradimo stvari kako valja, i ako ti pristaneš da nam pomogneš...― Šta bre da vam pomognem?― Izložiću ti plan. Slušaj...― Bez mene. Za ”Gazdu” sam bio spreman da ti pomognem, sad preteruješ. Ja

odo’ u kurac, ne mogu više da izdržim sve tvoje ispade. A u pičku materinu!

161

Dekson je strčao niz stepenice pre nego što sam mogao da smislim nešto čimebih trebalo da pokušam da ga umirim. Pustio sam ga da ide, da se izduva. Zamalo sasudario s Kaćom na izlazu.

― Polako bre, nokautiraćeš me.― Ma pusti me u kurac.Kaća je složila neku ništa-ne-razumem facu i s njom nam se pridružila na

balkonu.― Šta se bre dešava jebote, što nema nikog?― Tvoje momče je ponovo poludelo.― Slušaj Mamlaze, imam plan i to ekstra plan.― Dobro bre mali, saslušaću te, al’ nasamo. Toliko vremena si proveo pored

mene, a tako si malo naučio. Ne smeju svi da znaju šta misliš bre, upamti to. Dođiovamo u drugi deo.

Otišli smo u susedni odeljak VIP lože i ostavili ono troje da razmišljaju otrenutnoj situaciji. Čak je i Č imao nešto kao zabrinut izraz lica, ili je to bio njegovnačin da kaže kako je nešto uspelo da ga zaintrigira. Adem je sipao sebi dupli viski izavalio se u fotelju, a Kaća je samo stajala i gledala u onom pravcu gde smo mi domalopre stajali.

Čekao me je dug i iscrpljujući razgovor sa Mamlazom. Bez njega je, to samvrlo dobro razumeo, ceo moj zamišljeni projekat mogao da pukne kao jeftini balon.Mamlaz je bio taj koji je imao znanje, veštinu i potrebnu smelost za nešto ovakosloženo kakva je bila moja zamisao. A sam plan se rodio tu, iznenada, u sekundi, inekako mi je sve sa delovalo izvodljivo.

162

GLAVA DVANAESTA

Možda je ovo pravi trenutak u odmotavanju priče da zastanemo i osvrnemo sena onaj “ljubavni” deo Kecmanovog života. Mislim, znam da sve ljubavne priče ličejedna na drugu, pa opet, ma kako ih neko predstavio i dal’ sa manje ili više uspeha,ljudi i dalje imaju potrebu da pričaju o ljubavi pod plaštom nekakve “večne teme” iiskonske ljudske potrebe. Ja ću isto da pokušam da vam ponudim i taj deo ćaletovogživota, samo ovoga puta ne iz njegove, već iz moje perspektive, pa da probam tako dazazvučim što je originalnije moguće. Ovo radim zato što Kecman, dal’ kao čovek,dal’ kao general, muž ili otac, nikada, ali nikada ne bi ponudio svoja osećanja natanjir. Može on da pokaže nešto izrazom lica, ili nekom frazom otetom iz duše iizgovorenom naglas kaže kako pati, ili da mu je stalo – samo što će to da bude tolikoškrto, izveštačenog oblika i naizgled neiskreno, da bi svako radije poželeo daKecman nije ni pokušao nešto od osećanja da prenese. Vi vidite da vas čovek voli ida brine za vas, ali vi to svojim očima i ušima nećete da doživite. A znamo svi kakoje ta ista ljubav jedna sebična kurva koja svakoga dana traži zadovoljenje, i svakogadana se razlikuje od one od prethodnog dana, pa je čak toliko prevrtljiva da serazlikuje iz časa u čas, od trenutka do trenutka. Postoji neka osnovna aksioma, ilikonstanta u čitavoj priči o ljubavi, slažem se, pa opet odstupanje levo i desno od teljubavne linije toliko je često i nepredvidivo da se i najbolji i najumešniji upokazivanju ljubavi vrlo lako zbune i izgube na tom putu. Još ako osoba nikako neume da iskaže šta oseća, pa to je jedan neprekidan niz suza, bolnih scena i propaćenihčasova, kako za one koji vole, tako i za slučajne svedoke svih tih ”ljubavnihdogodovština”. Ja ću govoriti o Kecmanovim ljubavima sa pozicije “pristrasnog”posmatrača jer je tako verodostojnije i iskrenije.

Dakle, mladi i ambiciozni Ratomir Kecman pre nego što je napustio VOS nijeimao vremena za nešto više od simpatija i lakih žena sa siromašnih ulica Beograda iostalih gradova koje je poslom posećivao. Njegov život je bukvalno i krenuo tek kadaje uspeo da se iščupa iz špijunskih voda u kojima se umalo nije utopio. Pošto je dobioprekomandu i unapređenje, i s obzirom da je uspeo da uštedi gotovo sve što je dotadzaradio, kupio je stan u Novom Sadu i počeo da se druži sa mladim oficirima iznovokomponovanih ”dobrih” porodica koje su to postale zaslugom režima. Kecmanje, kao što sam već pričao, bio razgovoran, duhovit, šarmer, a nosio je i fantastičnepriče iz egzotičnih krajeva u koje su ga slali na zadatke. Malograđanština je prostoobožavala takve ljude, komunikativne i zanimljive, koji sa sobom donose dah svežihnovotarija sa Bliskog Istoka, iz Afrike i uopšte sveta tako različitog od male inaizgled nezanimljive vojvođanske prestonice. Oficiri su počeli da ga pozivaju udomove, a u domovima je gotovo uvek bilo i ženskog sveta, kako slobodnih ćerki,tako i još uvek mladih, prefinjenih i novinama sklonih supruga. Mogu samo dazamislim kakvo je osveženje predstavljala Kecmanova harizmatična pojava za”uredne” i ničim uznemiravane univerzume ovih mladih žena.

Ima ljudi koji su užasno uspešni i prodorni u poslu ili javnim nastupima, a kojisu opet tako nesigurni sa ženama – ili – jednostavno ne umeju da im priđu na pravi

163

način, naviknuti da uzimaju i grubijanski se ophode prema volji tako različitoj odnjihove sopstvene. Nije da ja sad nešto idealizujem Kecmana, kao da pravim nekogromantičnog junaka koji svuda stiže i sve može, nego prosto govorim o onojinstinktivnoj strani čoveka koja prepoznaje, i kad prepozna privlači svojom snažnommagnetnom energijom osobu suprotnog i pola i razmišljanja, pa se sa uspehom sanjom sjedinjuje u odnos daleko slojevitiji od pukog seksualnog. Kecman je uspevaoda predoseti njihova osećanja u pojedinim važnim trenucima, i gotovo uvek biizabrao pravo vreme za napad na pred njim izloženu ženstvenost. Preduhitrio binjihove misli i uhvatio bi ih u zamku iskrenosti, želje i strasti koja je to tada bilastrogo zauzdana normom i savešću. Muževan a nežan, govorljiv a ume da sluša,napadan a suptilan. Kako je sve to mogao i umeo? Nemam pojma. Recimo, Deksonme je neodoljivo podsećao na ćaleta u mladosti. I Dekson je imao tu ”ženskuinteligenciju”, i njemu su tako ribe prilazile i želele ga otvorenije od bilo koga kogasam lično poznavao. To je jedna od onih mističnih pojava koje su tu pred nama,vidimo ih jasno, a ne kapiramo šta se tu sad dešava. Zašto žene vole ”njega”, a netebe, zašto je ”on” poseban, i šta tebi fali?

Moram još da se osvrnem na ljudsku slabost kada su u pitanju “nepristojneponude”, i kako se mnogo žrtvuje radi, na prvi pogled, ”malo” zadovoljstva. AliKecman je vrlo dobro razumeo da će većina učiniti sve, ili skoro sve, samo da bi semakar na kratko osetili posebnim, i kao pred neodoljivim poziranjem pred ogledalom– ogledali sebe u nečijim očima koje žudno gutaju njihov lik. To jeste kratak,nedovoljan i prevrtljiv osećaj, ali je u isto vreme neponovljiv i izuzetan. A kada se tojoš pomeša sa naelektrisanom i erotski nabijenom pojavom oficira RatomiraKecmana, sve dobija jedan magičan prizvuk i privlačnost ka mladom oficiru poprimagotovo neizbežnu fatalnu crtu koju “izabrane” dame smatraju za svoju obavezuprema sebi samima da moraju da preskoče. I ko može odoleti tom skoku u nepoznatoi ujedno u tako razoružavajuće svetove koje im mladi oficir nudi svojim uporniminsistiranjem. Žene su redom, posle kraćeg ili dužeg perioda oklevanja, vrlo čestolažnog i neiskrenog, predavale ono najbolje što su imale da ponude, i bile srećne štoto čine. Kada se još uzme u obzir dokolica, nebriga muževa ili neinteresantnostmladih udvarača kada su gospođice u pitanju, dolazimo do jedne prilično jasne slikezašto je Kecman imao toliko uspeha.

Naoružan svojom stamenom fizičkom pojavom i samopouzdanjem koje jevremenom samo raslo, Kecman je išao iz poduhvata u poduhvat, ne mareći za normei za reči kao što su čast, dostojanstvo ili ugled. Bilo je tu mnogo besa uvređenihočeva ili muževa, i vremenom su redom prestajali da ga pozivaju u svoje domove jerse pronelo čaršijom da je čovek nečastan, lažljiv, zmija koja samo čeka da zaskoči.Bes je čak dovodio i do fizičkih obračuna, a nekolicina je posegla i za oružjem, madaveć pretpostavljate da takvog čoveka teško da je običan pištolj mogao da zaplaši.Kecman je bio i ranjen u jednom obračunu, to jest napadu jednog kapetana na njegausred bela dana, pred desetinom svedoka koji su se u tom trenutku zatekli u kafani.Čitava stvar se završila tako što je Kecman objasnio vojnoj policiji kako je pištoljslučajno opalio dok su on i kapetan razgledali revolver, a s obzirom da su bili i malopripiti nesreća se prosto dogodila, iako su kapetan i on iskusni u baratanju oružjem. Izčitave epizode Kecman je izašao s izbušenim ramenom i ugledom koji je prevazišao

164

čak i kosovske junake. Kapetanu je ostao čin i nije završio u zatvoru. Mnogi supričali da je to najmanje što je Kecman mogao da učini za kapetana, s obzirom da muje spavao sa ženom i tako zauvek uprljao njihov dom, ali to je takođe značilo i daKecman nije sasvim nečastan čovek, i ne baš onakvo pseto kakvim ga je pola NovogSada nazivalo.

Posle ovoga scene su se nizale, tuče postajale redovna pojava – sa Kecmanomkao glavnim akterom – a bilo je i poziva na dvoboj, koliko god to nekima zvučalosmešno. Ljudi, još pogotovu vojnici, malograđanski oficirčići, koji ništa semuniforme i nisu imali u životu, mogli su lako da posegnu za ovakvim ”časnim”rešenjem, iako je to bilo ne tako davno, sedamdesetih godina prošlog veka. Kecmanje tuče obično lako dobijao, mada je bilo i onih koji su ga propisno namučili, pa seklateći vraćao kući, ali što se tiče dvoboja – tu je bilo malčice drugačije. Naime,Kecman se uvek isprva trudio da odgovori izazivača od takvog poteza, najviše izrazloga što je on sam izuzetno spretan sa oružjem, a posle i zbog toga što izazivačima mnogo toga da izgubi, a on sam gotovo ništa, jer još uvek nema porodicu, abudući da nema ni roditelje, neće imati nikoga da ga oplakuje i propisno sahrani.Istina, dosta izazivača je odustajalo od oružja i prihvatala bi onaj stari recept: prsa uprsa ispred kafane, što je jelte bilo bezbednije. Oni tvrdoglavi, koji su po svaku cenuzahtevali odbranu svog imena pred cevima pištolja i koji su bili spremni da daju životza to, Kecmana bi na kraju odvukli na obračun. I tu je Kecman gledao da iznađe nekosrednje rešenje i pokuša da savlada izazivača bez nanošenja smrtonosne rane. Opet ćemalo da zvuči da preterujem, znam, ali Kecman je stvarno bio mnogo dobar saoružjem. Prošao je one silne obuke pre nego što je stupio u VOS i tamo usavršioinače odličnu tehniku gađanja koju je stekao još na akademiji. Uvek je gađao ruku ilirame koje je držalo pištolj, i uvek bi pogađao. Kako mi je keva napričala, imao jeizmeđu pet i sedam dvoboja za koje je ona znala, i sve je Kecman završavao pukimranjavanjem suparnika.

Možete da zamislite koliki je tek šmeker postao činjenicom da je spremnoodlazio na dvoboje i slao kućama ljude koji su ga izazivali. I tučama je stekao ime iautoritet, posebno među mladim ljudima, a tek dvobojima! Što kaže moja mamaMira: “bio je popularniji i od Kraljevića Marka”. I sve je to radio uporedo sa širenjemsvog uticaja i veza u vojsci. Razume se, dvoboji su bili samo priča i bivali suorganizovani u strogoj tajnosti, tako da policija nije mogla da pokrene istragu.Ranjenici su uporno tvrdili da su se sami povređivali, i s obzirom da se radilo o čvrstoubeđenim ljudima u svoje dostojanstvo kao vojnih oficira, Kecman nikada nijezavršio iza rešetaka. I to je sve trajalo nekih pet-šest godina, odnosno do vremenakada je upoznao Slavicu Đerisilo, svoju prvu suprugu.

Kao što sam već rekao, Kecman se brzo probijao kroz vojnu hijerarhiju,koristeći svoje “špijunske” sposobnosti i veštine. Jeste bilo mnogo onih koje jepovredio, s tim što ljudi ne bi bili ljudi kada ne bi uživali u tuđoj nesreći, tako da jeKecman svojim srčanim nastupom uspevao da stekne i veliki broj prijatelja. Već smopričali o tome kako je Kecman spletkarenjem i upotrebom taktike “zavadi pa vladaj”uspeo da progura sebe do čina generala vrlo rano, neposredno posle svog 41.rođendana. No pre toga, jedan vojni oficir koji je već dobro zagazio u četvrtudeceniju života, morao je da razmišlja i o braku, a posebno o braku sa ženom koja je

165

u miraz mogla da donese i neki čin. Kecman je uspeo da diskredituje konkurente svogbudućeg tasta, pukovnika Đorđa Đerisila, i preko reda ga progura do čina brigadnoggenerala. To prijateljstvo je uvelo Kecmana u dom Đorđa Đerisila, a tamo ga ječekala Slavica, mlada, inteligentna i prelepa ćerka novopečenog generala.

Ovo zvuči malo šablonski, ono mlada-lepa-pametna ćerka visokog oficira, gdese kao čitaoci uvek zapitamo gde su bre te savršene ribe u realnom svetu. Pa ipak,nekada se stvarno znalo ko su glavne ribe u čaršiji: bogate, ugledne, lepe, oko kojihse pola grada lomilo; i meni je to stvarno simpatično, iako u takvom vremenu nikadanisam živeo. Slavica je bila jedna od tih riba i Kecman, pošto je doživotno zadužionjenog oca, u startu je imao prednost nad ostalima i pored reputacije koja ga jepratila. Mnoge je čak i iznenadila ova veza, a ubrzo i brak između raskalašnog i poputvetra neobuzdanog Ratomira Kecmana koji je ubrzo postao pukovnik, i jedne takoosetljive i delikatne duše poput prelepe Slavice. Nepopravljivo romantična iKecmanom očarana Slavica, brzo se slomila pred Kecmanovom snagom iodlučnošću. Svadba je bila zakazana i najinteresantniji novosadski par mogao je dauplovi u bračne vode.

I tu je sva tragičnost, sva nespojivost fatalno suprostavljenih sila došla doizražaja, i u toj borbi jedna strana morala je da pukne i padne pred onom jačom silomkoja je težila da zavlada. Mislite da je Kecman bio taj jači faktor, zar ne? Upravosuprotno. Slavica je bila ta koja je umalo slomila i trajno umrtvila Kecmanov duh.

Kecman je još pre braka video na delu Slavičine histerične ispade, kao inaizgled ničim izazvane napade besa ili očajničkog plača. Naravno da se dubokozamislio pred ovim očigledno ”nenormalnim” Slavičinim ponašanjem, no jedan drugiincident naterao je Kecmana na brzo odlučivanje. Naime, brat jedne ”obeščašćene”mlade devojke koju je Kecman iskoristio poput mnogih drugih, izazvao je Kecmanana dvoboj zato što je taj ”slučaj” upropastio za porodicu odličan brak devojke sajednim uglednim lekarom. Dakako, bilo je tu i novca bez koga je porodicaupropašćene devojke ostala. U svakom slučaju, dvoboj se nije mogao izbeći, a iKecmanu je ovoga puta bilo stalo da što pre okonča ovu aferu dok nije došla do ušijugenerala Đerisila.

Kecman je te večeri bio u kafani, sam i zamišljen, što je bila retkost za njega.Sigurno ga je pritiskala obaveza prema Slavici koju nije mogao sasvim da prihvati, asekiralo ga je i njeno povremeno ludilo. Napio se dosta te večeri, i to toliko da jepotpuno zaboravio da za sutra ima zakazan okršaj sa bratom one male alapače, sakojom se Kecman ne bi ni petljao da ga ova nije pratila u stopu i čekala da se ovajsmiluje da je ”uzme”. Ujutru su ga jedva probudili, bacili su tri kofe hladne vode nanjega, a na kraju su ga poveli na leđima. Na bojnom polju je jedva stajao i klatio sedok je koračao onih desetak koraka. Sporo se i okrenuo, tako da je onaj brat bioprecizniji lako je mogao da ga ubije tog jutra. Kecman se valjda uplašio pa seodjednom prenuo iz svog pijanog sna i u panici pripucao na mladića. Ubio ga je nalicu mesta. Zvao se Marjan, Marjan Marković. Tako je za svega nedelju danaKecman uspeo da obesčasti i beskrajno ožalosti porodicu Marković, koja se, što odstida, što od tuge, preselila na selo u okolini Vrbasa. Svedoci ovog nesrećnogdogađaja žustro su odbijali da posvedoče protiv Kecmana, čak i prijatelji ubijenog, igovorili su kako je Marjan ubio sam sebe dok je čistio pištolj. General Radovanović,

166

načelnik VOS-a, takođe je pomogao da se istraga završi u vojnoj nadležnosti, i dacivilno sudstvo ne dobije odobrenje za pokretanje ozbiljnije istrage. Istinu sumeđutim znali svi. Tragedija je došla i do ušiju generala Đerisila, koji je, kako bidelimično oslobodio i svoju porodicu umešanosti u skandal ovih razmera, predložioKecmanu da ubrzaju venčanje.

Svadba se održala svega dvadesetak dana od tragedije, a keva mi je pričalakako je Kecman uvek tvrdio kako mu je taj brak najveća greška u životu, i pored svihnaizgled većih grešaka koje je napravio. Smrt Marjana Markovića ostavila je trajanpečat na Kecmanovoj duši, i iako ga ovaj slučaj nije slomio kao što bi mnoge od nas,ni Kecman se od ovoga nije sasvim oporavio pa mu se Marjan često javljao u snu.Čak je Kecman razvio i poseban odnos prema Marjanovom duhu, i često sa njimrazgovarao u teškim i trenucima krajnjeg bola. Uvrnuto i zanimljivo, u najmanjuruku.

Kecman se oženio i povukao dostojanstveno sa ”društvene” scene, bar što sepijančenja i zavođenja tiče. Dete mu je bilo na putu i sada je svu energiju usredsrediona građenje karijere i porodicu. Do rođenja prve ćerke Slavica je retko imala ispade imahom se opterećivala svojom težinom tokom trudnoće. Čak je ne retko odbijala dajede, pa je Kecman satima morao da je ubeđuje kako to nije dobro, ni za nju ni zabebu. Ipak je nekako uspevao da je ukroti tokom te prve godine braka i ona bi se kaorazmaženo dete povinovala ili ljutila na odluke svog supruga, u granicama jednognormalnog ponašanja, bez obzira na detinjaste strane svog karaktera. Sve to zarazliku od vremena kada je više niko i ništa nije moglo zaustaviti.

Posle rođenja prve ćerke – Dragane – jedno mesec dana je sa ljubavlju ipažnjom vodila računa o detetu, pa je Kecman čak pomislio da će njegovi problemisa Slavicom potpuno nestati, i da će ona konačno da sazri kao žena i kao majka. Tose nije desilo. Ubrzo je počela da zapostavlja dete, odbijala je da ga doji, čak je isama prestajala da jede kako ne bi imala mleka. Kao posledica izgladnjivanja, nakraju je i definitivno njeno mleko presušilo, i Kecman je sve češće poveravao detedadiljama na čuvanje. Kap koja je prelila čašu bio je njen pokušaj gušenja deteta, i dase dadilja nije vratila pre vremena iz kupovine, Slavica bi ispunila svoj naum. Poslalisu je na lečenje u Beograd, kod najboljeg stručnjaka u Srbiji, kako bi nekako uspelida je povrate iz ludila u koje je upala. Kecman se zatekao u poziciji melanholičnog,samohranog oca, nešto sa čim on nikako nije mogao da se pomiri. Sa suprugom nalečenju, Kecman je ubrzo i sam zapostavio ćerku, predajući staranje o njoj njenojbaki, generalovoj ženi, a sam je počeo da živi onim starim dobrim životomneobuzdanog pastuva, s tim što ovoga puta nije bilo one kecmanovske strasti iplahovitosti, već je sve to činio više da bi pobegao od one slike o sebi koja ga jeužasavala. Postao je i okrutniji, bezobzirniji, i ambicije su mu vrtoglavo rasle. Počeoje da spletkari kao sumanut, i bez imalo griže savesti bio je spreman da načistoupropasti ugled nekog poštenog oficira, samo ako mu je ovaj predstavljao smetnju.Nesređenost na privatnom planu ga je nezadrživo terala ka uspehu naprofesionalnom. Da je imao koliko-toliko stabilan brak, možda ne bi ni imao potrebeda gura toliko daleko i da preskače sve granice.

Slavica se, međutim, vratila sa lečenja posle nepunih godinu dana, naočigledpreporođena i potpuno drugačija od one nesrećne, samodestruktivne Slavice. Bila je

167

mnogo lepša i fizički, preplanulog lica, ugojena i nasmejana, čak i lepša nego što jebila kada je Kecman prvi put video. Sada je imala neku ozbiljnost u izrazu lica, i očijoj nisu onako ludački sijale kao ranije, već su bile duboke, prodorne i otkrivale jednuuzvišeniju inteligenciju od onih mladih, osetljivih očiju nezrele devojke. I Kecmankao da se tek sada zaljubio u ovu ženu, tako drugačiju i tako lepšu no ikada pre. Tadaje, u tih nekoliko meseci po povratku svoje supruge, Kecman osetio duboko, iskreno ičisto osećanje uzvišene ljubavi. Po prvi put je voleo i želeo da voli, i po prvi put nijeosećao kako ga onaj unutrašnji glas vodi u crnu neizvesnost. Konačno je RatomirKecman bio dovoljan samom sebi i bilo mu je potrebno tako malo sa Slavičine straneda ga potpuno ispuni. A i takvi su to ljudi: bezrezervni, beskompromisni u svemu,koji dugo odbijaju uticaj sveta na svoju dušu, a sami vrše takav uticaj na svet okosebe; koji i ljubav odbijaju da osećaju jer ih može učiniti slabim, može ih obavezatina nešto što ne bi hteli i što bi ih, bar se njima tako čini, na kraju moglo ubiti. Ali kadse prevare, i kada konačno zavole, to ih čini toliko srećnim i punim svežine, da jedvamogu da kontrolišu sebe u pokazivanju toga što osećaju. Tako se i Kecman okrenuo ipočeo da obasipa Slavicu beskrajnom pažnjom i ljubavlju koju je “nova” Slavicaspremno prihvatila i upila u sebe, i iako nije mogla da se izjednači sa silinomKecmanovog srca, pokušala je da mu uzvrati što je moguće više mogla i tako sedostojanstveno revanšira za ono što joj je pruženo.

Strašno su se voleli, snažno, gotovo krvnički. Posle vođenja ljubavi bili biizujedani i toliko iscrpljeni da ponekad čitav dan ne bi ustajali od iznemoglosti. Javam ovo prenosim po onome što sam saznao od keve i po onome što je Kecmanpodelio sa njom. Rekao bih kako je taj odnos bio, pa malo je reći poseban, većnekako ”bogovski”, da pokušamo da spakujemo taj komplikovani odnos u jednujedinu reč. Dve osobe sa užasnom snagom emocija, dve duše koja svaka za sebe imanezadrživ nagon prirode ka izuzetnosti, ka ekstremnom stremljenju, ka penjanju uneograničene visine sopstvene megalomanije i bogolikoj viziji svoga duha. Ljudi kojine umeju i ne žele da se štede u onome šta osećaju i što ih pokreće, pa makar ih tovodilo u zlo, ambis, propadanje, ludilo! A kada se to dvoje nađu negde na putanjistrasti, onda rađaju nešto prelepo i neponovljivo, obojeno mistikom postojanja ibogolikom snagom. Drugim rečima, za tih nekoliko meseci Ratomir Kecman iSlavica Đerisilo stvorili su ono što se ”treba” i ”mora” stvoriti, jer nema ljubavi bezdavanja svega što imamo, uključujući i onoga što smo mislili da ne postoji u nama. Anema stvari, i nema tog Boga koji će zaseniti to uzvišeno osećanje, ili stanje akoćemo tako, uzvišeno stanje duše i ushićenje srca koje traje onoliko kratko koliko ibrzina sa kojm se sve te emocije i misaoni poleti prazne. Da, i gasi se sve to, i nestajesve to, i zaboravlja se. I baš zato je lepo, baš zato je bogoliko, i tako visoko iznadonoga što ostatak života proživljavamo – zato što je neponovljivo. I dve nesebičneosobe koje ne štede ništa kako bi jedna drugu zadovoljile itekako dobro znaju daiskoriste ovakvo slučajno raspaljivanje celokupnog njihovog ljudskog unutrašnjegžara i stvore iz toga ne sećanje, ne uprljano i ostalim trivijalnostima izvitoperenosećanje, već čisto, jedinstveno i ispunjeno življenje. Jer poenta je taj trenutak iliskupinu trenutaka proživeti, a ne pokušavati oživeti ih iz pepela prohujalih vremena.Kecman bi vam poručio, iz sve one ruševine od svoje duše, sa najvećom dozomsigurnosti i iskrenog ubeđenja: ”živite ga, jer tako užasno kratko traje, i više se ne

168

vraća”. Mnogi ovo rekoše pre Kecmana, i nijedan od njih se nije prevario što je toponovio, pa ne mogu ni ja.

Tih nekoliko meseci njih dvoje, sa svojim bezgraničnim manama i moralnimdemonima, postali su iskreni, koliko god je to njihovo ipak pokvareno srcedozvoljavalo, i preporođeni u onom iskonsko ljudskom smislu. Da, i to je moguće.Takođe znamo da poput ljubavi između Ratomira i Slavice, ljubav mora nestati; idobro mora nestati, i lepota mora nestati, i mir mora nestati kako bi postojanje našezadržalo smisao, jer kako bi se inače setili sebe kada imamo sve što nam treba unekom drugom? Kako bi nas bol i patnja podsetili da na Zemlji nismo da srećujemo iradujemo, već da se pripremimo kroz stradanje za ponovno uzdizanje? Gde bi Bogbio potreban da ljubav preplavi svet? I tu bi čovek bio suvišan, i njegova misaosuvišna, jer samo predivna ljubav vlada njegovim telom i njegovom dušom. Ko biludovao i dovodio bližnje do ludila, a ko bi vojevao izgubljene ratove? Ko bi davaosvetli primer drugima kada bi svi bili prosvećeni?

Tražim oprost i opravdanje za generala Kecmana i pre onog dela kada budempričao i o njegovim dobrim delima. Pokušavajući ovde da prikažem onog Kecmanakoji je bio u stanju da voli, hoću delimično da oslobodim Kecmanov lik odgovornostiza zlo koje je učinio. I to ne tražim od vas zato što ste hrišćani, ili sebe pronalazite unekim od njegovih zlodela, niti zato što prosto ljudski saosećate sa na putuizgubljenim čovekom. Tražim to jer nas tragičnost naše sudbine i misteriozni božijipromisao na to obavezuje. Tražim to jer ne verujem ni u dobro ni u zlo, već samo učoveka, u svom dobru i svom zlu koje je u stanju da počini. Tražim to jer razumem dasamo anti-heroji mogu da isplivaju kao heroji u životu, a ne od početka ispravni inepogrešivi. Ja kažem poštujte čoveka koji je poput Kecmana izabrao put sebičnih,jer i takvi mogu da daju mnogo, a ko će u njih da veruje ako ne dobri i istrajni kadasebični ni sami sebi više ne veruju. Ja kažem hajde da volimo njihovu hrabrost, jersebični ni u najvećoj sreći nisu onom dobrom do kolena, a ono što ih čini hrabrim jeto što oni to znaju kada prave svoj izbor. Praštajte i generalu Kecmanu, i svimkecmanovcima na ovom svetu, a bogami ima ih, jer koliko god srozavali nas još iviše uništavaju sebe, mada ne kažem da je to neka velika uteha.

Ratomir Kecman je bio čudovište koje je i moralno i fizički uništavalo svojeneprijatelje. Gutao je sve i svakog na svom putu do vrha, kao što uvek i biva. Jedanod sebičnih u najboljem izdanju. I takvog čoveka nije moguće naterati na nesebičanizbor ako ovaj prethodno nije ”doživeo” nešto nesebično. Ratomir Kecman jedoživeo ljubav, a kad je ubrzo ljubav nestala, doživeo je i patnju, i umalo duhovnislom. Ali podigao se i nastavio ka vrhu, a kada je tamo došao, nije nastavio još daljene zato što se zasitio, reč zasićenje jedva da ima neko značenje preneseno na ljudskikarakter, već zato što je tamo nekad upoznao reči kao što su ”voleti”, ”patiti”,”čeznuti”, ”saosećati”, i povezivao je te reči za jednu krhku i za ovaj svet nespremnuSlavicu. I kada je video toliko stradanje, suza dovoljno da potope onaj nesrećni gradSarajevo, i čuo bolni krik koji je dopustio da ga protrese, Ratomir Kecman je počeoda čini i dobra, a ne samo sebična dela. Počeo je da saoseća sa patnjom ratomuništenog naroda i otpočeo je borbu protiv sebi sličnih kako bi ljude poštedeo barmalo zla. To je razlog što toliko ističem važnost ljubavi između Ratomira i Slavice,

169

jer možda je baš tih nekoliko meseci ljubavne radosti uspelo da spase na hiljade ihiljade golih života.

*

Posle te divlje, neobuzdane i po nekima nečasne ljubavi, jer se par nije libio daiskaže svoju naklonost ni na bilo kom javnom mestu, Slavica je ponovo zatrudnela.Sve je išlo idilično, čak je i prva ćerka Dragana bila obasipana roditeljskom ljubavlju,praktično po prvi put od njenog rođenja. Tamo negde – oko petog, šestog mesecatrudnoće – počeli su prvi značajniji ispadi nesrećne Slavice. Najpre je primenjivalaonu staru taktiku izgladnjivanja, ali su se stvari toliko pogoršale da je mesec danapred porođaj neko dvadeset i četiri sata morao da dežura pored nje kako ova ne bizgrabila neko sečivo i ubila sebe i plod koji nosi, a sa lekovima su morali da buduobazrivi kako ne bi naškodili bebi. Kecman je proživljavao pakao i jedva je dočekaoporođaj koji se na njegovu sreću dogodio čitavih mesec dana ranije nego uobičajeno.Nataša je ipak nekako dočekala svetlost dana, i jedva je izbegla da se sva mržnjanjene majke sruči na nju. A Slavica je ovoga puta i zaista mrzela svoje dete, sigurnozato što je i nekadašnja ljubav iz koje se Nataša rodila bila tako jaka.

Odmah posle porođaja Kecman ju je poslao na lečenje, ovoga puta kod drugoglekara u Sloveniji. Smatrali su da će svež vazduh sa Alpa pomoći u okrepljenjuunezverenog duha ove žene. Kecman je mnogo i iskreno patio za njom. Nije prošaoni jedan dan a da se bar jednom nije rasplakao, a izgubio je i dosta kilograma zbogsekiracije i neprospavanih noći. Nema boljeg recepta za mršavljenje od nespavanja.Čim se malo oporavio i povratio iz životnog bunila, batalio je porodicu gotovopotpuno i iznova se okrenuo karijeri, sada već nepovratno. Decu je viđao uveče, nakratko, pošto bi čitav dan namerno provodio na terenu, sastančio ili pijančio pokafanama. Ne retko bi prespavao, u društvu neke zalutale ”ptičice”, u svommomačkom stanu i ne bi se ni javio kući. Sve do svoje smrti baka je vodila računa odeci i srećom je barem jedno uspela da izvede na put. Nataša je završila veterinu,udala se i danas je majka dvoje Kecmanovih unuka. Zato je Dragana ponela na sebesvu majčinu tragediju, i patila za nepruženom roditeljskom brigom, što ju je ranoodvelo u egzibicionizam, što seksualni, što onaj sa različitim opojnim sredstvima ialkoholom. Nataša se svim silama trudila da izvuče sestru, pokušavala je sve i pružilajoj je svu moguću pomoć i ljubav. Ali ovoj nije bilo spasa. Posle trećeg neuspešnogpokušaja rehabilitacije, Dragana je umrla u 30.-oj godini života od pucanja koronarnearterije izazvano velikom količinom heroina i alkohola u njenom organizmu, i to uvreme kada je Kecman bio u Hagu. Valjda je tako moralo da bude. Nataša je bila deteljubavi, a ne Dragana. Nataša je bila ta koja se rodila iz svetlosti kratkotrajnogpreporoda svojih roditelja, a ne Dragana koja je došla kao posledica jednog ishitrenogi neiskrenog braka.

Slavica je od Natašinog rođenja dolazila i odlazila na lečenja, tako da Kecmani ona više nikada nisu uspostavili nekakav prisniji kontakt. Čak i kada bi provodilavreme kući, Kecman bi uvek bio odsutan, a ona preokupirana soptvenim strahovima ibeskrajnom mržnjom, i više nikada nije mogla da izgura jedan ”normalan” dan, akamoli period. Kada se Kecman obogatio uz pomoć pukovnika SDB-a Dragana

170

Antića, slao je Slavicu u najbolje evropske psihijatrijske ustanove, više da je ne bigledali nego što je iskreno verovao da joj neko može pomoći. Bili su u braku napapiru gotovo dvanaest godina, sve dok Slavica nije ”konačno” uspela da sama sebiprekrati muke. Isekla je vene i iskrvarila u vozu kojim se vraćala kući. Našli su je tekna stanici, u spavaćim kolima prve klase. Prethodno je bolničarku nadrogiralapraškom za spavanje pošto je nisu puštali samu da ide još od rođenja ćerke Nataše.Tužan kraj još tužnije žene.

Što nas dovodi do moje mama Mirjane. Žene, koja kada se sve uzme u obzir,nije prošla ništa bolje od ostalih Kecmanovih “letačica”. Jeste, Kecman je voleoMirjanu, i da, sa njom je proveo ubedljivo najviše vremena od svih žena u svomživotu. Glavno pitanje je ipak: ”Da li je upropastio njen život?” Moj odogovor, izpozicije njenog sina, je ”da”, jeste. Ne kažem, jesu na to uticale i okolnosti posle rata,i možda bi mi na kraju postali jedna ”srećna” i bezbrižna porodica da su stvarikrenule drugačijim tokom, ali bez obzira na sve što Kecman jeste ili nije učinio, ili nasve na šta je mogao ili nije mogao da utiče, Mirjana Hadži Ristić ostala je unakaženai odbačena kao žena, a upropašćena kao osoba. Uvek mi je bilo krivo zbog nje, ioduvek sam mrzeo ćaleta zbog keve uvek malo više od onoga što sam ga voleo. A idalje smatram da je mogao i da je morao više da učini za nju, ne u smislu da jepoštedi bola, već da je duže i istrajnije ubeđuje u to kako je ona divna žena i odličnamajka. Ako ništa, mene bi poštedeo trpljenja njenih besomučnih sumnjičavosti inesigurnosti, jer jasno je da onaj ko ne veruje u sebe ni u druge ne može da imapoverenja.

Mirjana Hadži Ristic bila je mlad, vrlo mlad student medicinskog fakulteta, tekšto je upisala treću godinu kada je upoznala Kecmana. Bila je iz fine i uglednelekarske porodice, otac joj je bio načelnik Instituta u Sremskoj Kamenici zakardiovaskularne bolesti, najboljeg u zemlji, a majka joj je bila pedijatar. Svakako dasu očekivanja porodice bila ogromna, i Mirjana je itekako puno obećavala, očistivšiprve dve godine čistim desetkama. Bila je đak generacije, prvak Republike iz hemije,i zauzela je visoko treće mesto na saveznom takmičenju. Postizala je odlične rezultatei iz matematike, fizike, a i šah joj je išao sjajno. Učila je od oca, inače amaterskogprvaka države, koga je karijera hirurga omela da se oproba i u profesionalnimvodama. Mirjana je jedna od onih bajkovitih naslednika još briljantnije lozestručnjaka, i koliko ih takvih ima koje je svet naprosto progutao, koji se nisu snašlivan kruga čiste, za njih savršeno razumljive nauke gde se sve dešava po tačnoutvrđenim i predvidivim zakonitostima, i gde su opasnosti i iznenađenja svedeni naminimum. Kako se malo ceni izuzetnost tih ljudi, tih istinskih “zvezda” koje pokrećui unapređuju svet današnjice, a bogami i čuvaju ga od nas jebivetara koji ni pertle neznamo da zavežemo ko ljudi. I Mirjana je bila jedna od tih suviše ”pametnih” zainače haotični svet, i suviše povodljivih osoba kojima je svaki kontakt sa drugimljudima najpre stresan sam po sebi, a zatim i toliko intrigantan i nerazumljiv.

Zamislite samo nevinu, osetljivu i uopšte nesigurnu Mirjanu kada je došla ukontakt sa tako prevejanim tipom kakav je bio Kecman. U pravu je keva sto postokad kaže da nije imala šansi. Samom činjenicom da ga je upoznala potpisala je sebipresudu, i tu nije bilo pomoći. Kecman bi nju naravno šutnuo kada bi dobio šta jehteo da okolnosti pod kojima su se upoznali, i način na koji je Mirjana reagovala na

171

njegova udvaranja, nisu privukli starog lafa ka toj mladoj, vrlo mladoj devojciizuzetne lepote, jer Kecman ništa sem lepog i veoma lepog nije prihvatao kao objekatsvoje pažnje.

A prvi susret i jeste bio zaista čudan. Razumljivo je bilo da je Kecman svakogdana sticao sve više i više neprijatelja, pa je i njegov život bivao sve ugroženiji. Biloje desetak pokušaja agresije na Kecmanovo postojanje pre nego što ga je jedannapadač izrešetao ispred gradske bolnice u trenutku kada je čekao Slavicu da izađe saodeljenja na kojem je primala infuziju. Te godine je već počeo da razrađuje posao saDraganom Antićem, tako da se i spektar potencijalnih protivnika naglo uvećao, idaleko prevazišao ljude isključivo vezane za vojsku. Napad je bio naručen od stranenekih moćnika iz Naftne Industrije kojima su Kecmanove Kobre počele da smetajupri krijumčarenju goriva, dakle počele su da reketiraju te kradljivce iz senke. Jedanmetak je završio u Kecmanovom levom plućnom krilu, a druga dva su prošla kroznjegovu ruku i rame. Onaj što je prošao kroz rame fijuknuo je milimetar od srčanearterije, i uopšte taj napad je bio najopasniji po Kecmanov život od svih opasnostikroz koje je prošao do trenutka hapšenja i prebacivanja u Hag.

Prva osoba koja mu je pružila pomoć bila je Mirjana, i ona mu je napravila rezna dušniku kroz koji je provukla plastičnu slamku od soka koji je usput pila, što jespaslo Kecmanov život jer mu je omogućilo da diše dovoljno dugo do operacionogstola. Lekari su jedva zaustavili krvarenje u grudima i tako spasli Kecmanova pluća.Srećom, od trenutka ranjavanja do operacione sale jedva da je prošlo sedam-osamminuta, tako da je njegovo ranjavanje stvarno bilo sreća u nesreći – ranjen je ispredbolnice! Kučkin sin je i ovo preživeo, a Mirjanu je počeo da gleda kao svog anđelaspasioca i više ga ništa nije moglo ubediti u suprotno.

Da li trip ili je nešto drugo bilo u pitanju, tek Kecman je ozbiljno utuvio sebi uglavu da ga je ova mala studentkinja zadužila do kraja života, i da je poslata sarazlogom da mu prepreči put kroz neki budući život. Student tek treće godinefakulteta, neiskusna, s vrlo malim brojem dana provedenih na praksi, a koja je opettako hladnokrvno i precizno obavila ono što je ranjeniku bilo najpotrebnije u datojsituaciji. Sve je to impresioniralo Kecmana, čak toliko da je shvatio kao svojuobavezu da mora da se oduži toj devojci na neki način, i čak nije želeo ni da je zavodiu početku, toliko je bio uporan u nameri da učini nešto za svog “anđela”. Ono kadpogledate malo bolje, da se radilo o nekoj debeljuci ili bubuljičavoj mršavici sarahitičnim nogama, svakako da bi Kecman odustao od ljubavnih napada i lagano bi sepovukao iz života svog “spasioca”. Ali Mirjana je bila lepa stra’ota, i iako malomršava, zgodna i skladno raspoređena, i onda gde je tu Kecman mogao da bataličitavu stvar a da ništa ne pokuša. Keva je i posle dvadeset i kusur godina ostala vrhriba, i da je bila pametnija, mogla je da zbari kog je htela. A i ponuda je bilo još kako.

Kecman je navaljivao i nekako je na kraju uspeo da odvuče stidljivu Mirjanuna večeru. Ona je znala da je Kecman oženjen i da ima dvoje dece, a doznala je imnogo toga vezano za njegov neslavni “ljubavni” život i poduhvate koje je nizaojedan za drugim, što ju je dodatno nagonilo na oprez. Novopečeni general se ubijaooko devojke: čekao je posle predavanja sa svojim ganc novim “mercedesom”,izvodio je čitavo njeno društvo na večere kako bi istovremeno naterao i Mirjanu dapođe sa njima, slao bezbrojne bukete ruža i sigurno čitav jedan šleper plišanih

172

igračaka na njenu adresu. Polako je dovodio i njenog oca, doktora Hadži Ristića doludila svojim beskrajnim pozivima koje je često on, a još češće njegova ćerkaodbijala. Doktor Hadži Ristić se žestoko protivio bilo kakvom ozbiljnom ljubavnomvezivanju svoje ćerke dokle god ova ne završi fakultet, a kamoli još kad je u pitanjunotorni “zavodnik” sa dva deteta iza sebe.

Kecman je zvao, presretao, dolazio pod njen prozor, slao patetična pisma, masve što je moglo da se uradi samo da priđe Mirjani. Mesecima se trudio i hiljadu putaje bio odbijen, a doktor Hadži Ristić je u više navrata zvao i policiju da ga odvuku iznjegovog dvorišta. Nije znao čovek koliko je Kecman zapravo moćan, još tada, u tovreme. Na kraju bi završio na piću sa dvojicom pandura iz patrole koji su ga šatrouhapsili zbog neovlašćenog upadanja na tuđ posed. Kecmanova upornost je postalalegendarna, a po čaršiji je počelo da se nagađa još samo vreme do kog će malaMirjana Hadži Ristić da se opire. Klađenje na vreme Mirjaninog ”pada” postalo jejedno vreme popularnije i od lotoa. I šta je ona sirota mogla?! Kecmanovo udvaranjeje trajalo mesecima, i bruka je već uveliko pukla, čak i bez njenog pristanka na bilošta. Postojali su i skeptici koji su tvrdili da je Kecman već savatao malu, no većina jeprihvatila Kecmanovo obećanje da će da organizuje vatromet u centru grada, najvećikoji je čaršija do tada videla, a i tenkovi će proći ulicama noseći ljubavne natpise islike sa Mirjaninim likom onoga dana kada Mirjana kaže ”da”.

Konačno je već uplašena Mirjana pozvala Kecmana kako bi se našli u četirioka i ozbiljno porazgovarali o svemu. Pritisak na nju bio je ogroman, čak su idrugarice počela da joj prebacuju kako se folira, jer nijedna žena nije dobila tolikopažnje od nekog muškarca, čak ni u knjigama. Doktor Hadži Ristić bio je nemoćan dazaustavi Kecmana i tako zaštiti svoju ćerku, i Mirjana, kada je uvidela da je njenudvarač jači od onog porodičnog stuba na kojem je do skora stajala, a jači i odgradske vlasti, nije više imala kud do da se suoči sa Kecmanom. Prvi put je pristalana večeru jer je smatrala neučtivim da odbije nečiji znak zahvalnosti, a sada, četirimeseca kasnije, pristala je jer više nije mogla normalno da živi od tog čoveka komeje pomogla. Koliko puta je samo u ta četiri meseca poželela da se nikada nije našla natom mestu, jer da jeste, savest i čast bi je ponovo naterale da učini isto za ranjenogčoveka. Što se nije razbolela, što nije duže ostala na praksi, zašto je baš ona moralada naleti na njega?

Još jednom je na toj večeri pokušala da odbije Kecmana, da ga natera da jeostavi na miru, da mu dokaže kako među njima ništa ne može i ne sme da bude. I jošjednom nije uspela. Plakala je, vrištala na njega, pokušala da ga zadavi, ovaj ni na štaod toga nije reagovao. Na kraju je htela da pobegne, ali ju je ovaj zgrabio za ruku ivratio u stolicu. Tada joj je rekao, kada su sve njene odbrane bile srušene i nemoćne:”Ne mogu ja tebe da nateram da me voliš, ili da mi se predaš protiv svoje volje, nitito želim. Hoću samo da me pogledaš, ne kao oženjenog čoveka, ne kao nekogbeskrupuloznog zavodnika, već da mene “ovde gde stojim” pogledaš. Gledaj me kaočoveka koji je iskreno zaljubljen u tebe, i ako ti u svom srcu ne nađeš mesta za mene,ja ću tek onda da se povučem. Daj mi šansu Mirjana. Bez predrasuda, bez pritisakaporodice i sredine u kojoj živimo, što mi je i bio cilj, da ti pokažem kako sam jači odsvega toga. Ostali smo samo ti i ja mala, i samo zbog tebe i mene ova veza sme dauspe ili ne uspe.”

173

Sada se obraćam ženskim čitaocima, i pitam vas: Šta biste vi uradile? Papristale biste, eto šta. Baš kao i Mirjana. Pristala je i ubrzo se zaljubila. Kecman jepored svih ostalih oružja i pomoćnih sredstava za ljubavno osvajanje imao i ononajbitnije: svoju ljubav prema Mirjani - kao svoje najjače tajno oruđe. I kada seMirjana konačno otvorila, bila je pečena. Nije to bila ona vrsta neobuzdane ljubavikao između Kecmana i Slavice, niti je mogla da bude tako intenzivna. Ova ljubav bilaje finija, duhovnija, sa više razumevanja i ljudskog dostojanstva. Bila je, jednomrečju, ”sveobuhvatnija” od one emotivno ispunjenije, ali zato dosta intelektualnoisprazne ljubavi koja je postojala onih nekoliko meseci između Kecmana i Slavice,ako je uopšte zahvalno porediti ta dva posve različita ljubavna doživljaja.

Ono što je dakle najbitnije je da su Kecmanova osećanja bila iskrena i da jeMirjana to prepoznala. Kecman je ispunio svoje obećanje: izveo je čitavu tenkovskujedinicu na ulice grada, i ukrasio ih je slikama i divnim ljubavnim stihovima. A uvečeje otpočeo najlepši vatromet u dotadašnjoj istoriji Novog Sada, a možda i čitavemalograđanske Srbije. Kecman je, što od sopstvenih sredstava, što preko raznihmutnih porudžbina, naručio veliki broj pirotehničkih sredstava iz kragujevačkefabrike oružja, navodno za vojne potrebe. Kasnije je pokrenuta i istraga povodomvelike količine ”nepotrebno” potrošenih vojnih sredstava i novca, no to je ubrzoobustavljeno. Kecman je postao suviše ozbiljan igrač da bi pao zbog jednog pišljivogvatrometa, ili upotrebe vojnog vlasništva, konkretno tenkova, u privatne svrhe.

A vatromet je zaista bio predivan. Toliko boja i svetlucavih figura kakve seretko viđaju na jednom mestu i na jednom nebu. Preklapale su se žute zvezdice sacrvenim srcima i amorove strele koje su nosile reči kao što su: ”srce”, ”ljubav” i”zauvek”. Ljudi su bili oduševljeni, a neki su zaradili i pare to veče jer su dobroprognozirali. Pa opet, Mirjana je bila ta koja je ponela najdublje utiske i najvećeoduševljenje te večeri. Možda su veći “utisak” pretrpele samo gradske ulice posleprolaska tenkova. Te večeri Kecman je uspeo u svojoj nameri. Zauvek je zaključaoMirjanino srce, koje posle toga nikada više nije imalo hrabrosti da se potpuno otvoriza nekog drugog, iako je to trebalo i moralo da uradi. Trajno je ostala obasjana onomveštačkom svetlošću baruta, i nikada sa tog neba više nije spuštala pogled.

* *

Ubrzo se veza razbuktala. Mirjana je najpre tonula u strast sa iskusnimljubavnikom kakav je bio Kecman, a zatim i u neizbežno duboka osećanja premačoveku koji joj je toliko toga pružio. Naravno, njena škola je trpela. Prvo je zamrzlagodinu, a kada sam i ja došao na “dnevni red”, inače sasvim slučajno, i definitivno jenapustila školu. Kecman je poslao Slavicu u inostranstvo na jedno poduže vreme, aćerke je ionako preuzela baka još odavno. Kecman je prodao svoj momački, a kasnijei švalerski stan, i kupio je novi trosoban u centru grada. Tada je prosto sve išlo nanjegovu vodenicu. Posao je cvetao, unapređenje mu se smešilo – vanredno naravno –i u ljubavi je konačno bio ispunjen. Čak je na Mirjanin zahtev i svoje ćerke češćeviđao, a kada sam se ja rodio, Kecmanovoj sreći nije bilo kraja. Jedino nije mogao daozvaniči svoju ljubav sa Mirjanom jer Slavica nikako nije htela, čak ni u svomnajvećem ludilu, da potpiše papire za razvod. Kecmanu nije predstavljao problem da

174

isfalsifikuje nešto, ali ni Mirjana nije htela da njen voljeni izdejstvuje razvod na silu,tako da su ostali u vanbračnoj vezi, a kasnije po izbijanju rata Kecman nije hteo darizikuje i prenosi odgovornost bilo koje vrste na svoju izabranicu, odnosno sigurnijeje za nju bilo da ostane neudata. I bio je u pravu, jer kada je postao begunac, uštedeoje kevi i meni gomilu, što finansijskih provera, što pretresa naše lične imovine. Jesuoni znali ko je Mirjana i da sam ja njegov sin, samo što su ubrzo odustali od ideje dami nešto značimo odbeglom generalu, čim ovaj nije hteo ni zakonski da nas prihvatikao svoje, pa su prestali kod nas da traže tragove koji bi mogli da im posluže zanjegov pronalazak.

Ja sam rođen 1985. godine, kada je Kecmanu bilo četrdeset dva leta. Opetkažem, a i ćale je puno puta to ponavljao: ”Da rat nije izbio, mi bi stvarno bili jednasrećna i bezbrižna porodica”. Ali rat jeste izbio, a sa raspadom države, rasturili smose i mi. Imao sam šest godina kada je ćale otišao u Bosnu, i deset kada je postaobegunac i haški optuženik. Keva i ja smo ga retko viđali tokom rata, najviše jednommesečno, a još ređe posle rata kada je uspevao da organizuje susret sa nama svega tri-četiri puta godišnje. I meni je nedostajao, ali keva je bila ta koja je mnogo patila.Koliko puta sam je samo uhvatio da plače, sama u mraku, najčešće za kuhinjskimstolom. Jeste spoznala sreću, i zato je svaki dan zahvaljivala Bogu Svemogućem, itrajala je radost gotovo sedam godina pod Kecmanovim okriljem, samo što je čestobilo teško da se prizove ta sreća u trenucima krajnje usamljenosti i svakodnevnečamotinje. Ružno je polako brisalo lepo, i živelo se za one retke dane kada bi seKecman, odnosno Ratko kako mu je keva tepala, pojavljivao onako pompezno podsvetlom sopstvene veličine. I ta svetlost je bledela, posebno posle završetka ratnihdejstava, i susreti su za nas predstavljali ogroman stres u godinama ćaletovogskrivanja. Na desetine ljudi bivalo je uključeno u organizaciju tajnog susreta, i tisastanci su polako za Mirjanu postajali nepodnošljivi, i što je najbitnije, previše jevremena proticalo između susreta. I posle deset godina čekanja, Mirjana jeste moždanalazila u sebi dovoljno ljubavi da spava sa voljenim čovekom, ali nije nalazila idovoljno snage da mu oprosti što ju je napustio i što je ostavio samu sa malimdetetom.

Te 1995. godine, kada je potpisan mirovni sporazum, keva i ja smo se izpraktičnih razloga preselili za Niš. Otišli smo na jug kako bi izbegli šikaniranje odstrane gomile “biznismena” i lokal političara kojima je Kecman na ovaj ili onaj načinostao dužan, a da i ne pričam o “oštećenim” vojnim oficirima. U Novom Sadu je iživot mogao da nam bude ugrožen, pa je ćale ispravno rezonovao da je za nas dalekobezbednije da se odselimo što dalje od legla zmija oko nas. Ni prestonica nijeodgovarala, i tamo je kriminal procvetao tokom embarga Srbije, pa je teško bilomirno prošetati ulicom. Otišli smo u relativno mirni grad Niš, regionalni centar južneSrbije, taj daleko siromašniji ali i sigurniji grad od svojih severnih komšija. Tamonam je ćale organizovao bezbednosnu mrežu sve do “demokratskih” promena 2000.godine i pada predsednika Milovana Sadrije, koji je i sam ubrzo završio u Hagu.

Posle promena na vlasti, Kecman je jedno vreme dobio znatno veću slobodunego što je ranije imao, prevashodno zato što je na vlast došao njegov simpatizer izdevedesetih, predsednik jedne od tih demokratskih partija Slobodan Lukić, a i mnogoje pomogla činjenica da se iz zemlje pored uhapšenog Sadrije sklonio i general

175

Državne bezbednosti Dragan Antić koji je godinama pokušavao da likvidiraKecmana. Sve do 2003. godine ćale se dosta slobodno kretao zemljom i češće senalazio sa nama. Paradoksalno, što su se keva i on duže viđali, to bi svađe izmeđunjih postajale učestalije. Kada je politički pritisak iz Amerike i Evrope ojačao, ipredsednik Lukić morao da makar skloni bivšeg generala u duboku ilegalu, i odnosizmeđu Ratomira i Mirjane je definitivno zahladneo. Poslednjih godina skrivanja,Mirjana je jedva želela da održava kontakt sa njenim Ratkom, iako nikada nijeprestala da ga voli.

Sa krahom njihove ljubavi, nekako se dogodio i moj lični pad. Pravio samizgrede, dolazio u sukob sa uniformisanim licima koji su me užasno podsećali na onečeste i nenajavljene noćne upade specijalaca u naš stan, kidao se od vutre i alkoholaneprestano, naročito tokom svoje druge godine fakulteta, sve do vremena kada samupoznao Mikija. Keva nije mogla da mi pomogne jer je i sama bila ogorčena na život,a ja sam bio ozlojeđen više na nju nego na samog ćaleta, mada joj to nikad nisamrekao kako je ne bih srozao načisto. Strašno mi je krivo što je bila tako slaba, čak samje mrzeo u pojedinim trenucima što nije uspevala da se pokrene i izvuče iz sranja kojejoj je život priredio. Jebiga, pa nije jedina, svi mi patimo na svoj način. Valjda sam sezato toliko plašio da i sam ne potonem, da me život ne proguta tako nepovratno kaoMirjanu. Trudila se ona oko mene, i mučila oko mog učenja, noćima je sa mnomostajala pred ispite da me preslišava... Htela je da nešto postignem, neku karijeru danapravim kad već ona nije, i da nikad ne zavisim isključivo od Kecmanove love.Pretpostavljate sigurno da je Mirjana batalila faks. Dogurala je samo do glavne sestreu državnoj bolnici, što je opet Kecman morao da joj sređuje. Bila je jaka majčinskafigura, i naučila je da bude oštra u komunikaciji sa drugim ljudima, ali sam samo jaznao koliko je ona zapravo bila uništena, i tu joj nije bilo pomoći, mada bih ja svedao da sam mogao nešto za nju da učinim.

Što se tiče mog i ćaletovog odnosa pre ove knjige, ne bih ja o tome neštorazvezao priču. Znate ono, pamtiš kako te ćale gurao na ljuljašci, ili kako je s tobomigrao fudbal. Ma kurac moj. Sve se to zaboravlja. Možda ti trenuci iz detinjstvapredstavljaju neku najveću moguću sreću koju čovek za života doživi, jer tako čist ibezbrižan više nikada ne možeš da budeš. Samo što to nije dovoljno od oca, i što tinjegova podrška treba dokle god je to moguće i dokle god je on živ. Mnogo namznače ti matorci u životu i gotovo uvek nam daju onoliko koliko nam i uzmu. Kao dasu jebeni Bogovi, il’ tako nešto. Kad te oni skenjaju, tu više nema popravke. IMirjana je žešće propatila što je se otac odrekao kad se spanđala sa Kecmanom.Zajebano je bre kad te niko ne podržava i još manje razume. Retki su ”kecmanovci”,kojima uopšte nije potrebno tuđe mišljenje.

I eto tako. Izložio sam što sam kraće mogao onu drugu stranu ćaletovog života,bacajući uz put svetlo i na ljude oko njega. Tužna je to priča kao što ste videli. Da,ima tu i divljenja prema tako ludo hrabrom čoveku koji ni u poslu ni u ljubavi nijepoštovao granice, nego nisam siguran da to umanjuje tragediju ljudi oko takvog”svemogućeg” čoveka, a još manje opravdava. No, takvi ljudi i ne traže ničijeodobravanje, niti prihvataju tuđi sud. Oni su takvi pa takvi, a ostali bi trebalo da im sesklanjaju s puta. Nanose bol, nanose patnju, uništavaju nas i odlaze dalje. Isisaju nas iostave ljušturu iza sebe. Pa što ih onda toliko volimo i zašto trpimo ono što od drugih

176

ne bi trpeli ni desetinu? Ne znam odgovor, niti ću pokušati da ga ponudim. Znamsamo da je Mirjana volela ćaleta protiv svake logike, i da sam ga ja voleo kao da mije bio ”pravi” ćale, a ne gost tokom većeg dela mog mladog života.

177

GLAVA TRINAESTA

Hartman je sedeo za stolom u svojoj hotelskoj sobi i pregledavao lične dosijeemnogobrojnih lica na svom lap-topu. Gledao je, analizirao i upoređivao biografijekriminalaca, bivših pripadnika Kobri, članova begunčeve uže i šire porodice, raznihlokal političara, što sadašnjih što bivših, i mnogih drugih. Već četrnaest sati nijedigao dupe sa stolice i uporno je tražio nekog za koga bi moglo da se kaže da jenajlogičniji izbor bivšeg pukovnika Veselina Simovića. Kada se desio onaj ”incident”u Kopenhagenu, vlasti se nisu mnogo namučile da doznaju ko se krije iza svega. Iakoje dosije Simovića general Kecman još davno izbrisao, Državna bezbednost Srbijeposedovala je njegove podatke, i pod pritiskom stranih agencija, danske policije iCIA-e, morala je da ih prosledi maltene svima koji su bili zainteresovani za taj slučaj.Bilo je više osumnjičenih, ali se po opisu i nivou profesionalizma traženog ubiceSimović jasno iskristalisao kao izvršilac. Hartman je sada pokušavao da mu uđe uglavu i predvidi njegov naredni potez. Kao što smo rekli, ovde se nije radilo samo onapredovanju u karijeri, već i o opstanku, jer ako ga CIA prva ne nađe, glave će dapadaju, a Hartmanova će biti među prvima.

Telefon mu je zazvonio:― Da...― Mister Hartman, Bagzi ovde. Možda sam na tragu nečega, nisam siguran.― Šta imaš Bagzi?― Pa pošao sam od pretpostavke da bi za Simovića bilo najpametnije da se ne

šeta mnogo po Srbiji, već da ostane ovde u prestonici. On je rodom iz Užica, gradićana zapadu zemlje, pa se s toga ne bih oslanjao na porodicu. A on u Beogradu imasamo neke dalje rođake, njih smo već proverili.

― Dobro, pređi na stvar Bagzi.― Hoću da kažem da ako ograničimo listu na ljude koji trenutno žive u

prestonici, dolazimo do svega dvadeset posto potencijalnih pomagača.― Dvadeset posto je blizu osamdeset ljudi. Ne možemo sve da ih proverimo

kako ne bi digli frku, pod uslovom da to već neko nije uradio pre nas. Da li si tisvestan koliko ljudi trenutno juri Simovića?

― Dobro, vidim da ste nestrpljivi, pa da skratim priču. Tačno je da blizuosamdeset čoveka mogu da budu u vezi sa Simovićem, ali samo jedan ima tu vrstumoći i podzemnu infrastrukturu dovoljno raširenu da jedno duže vreme skriva takoopasnog begunca.

― Aha, a to bi bio...― Pa Cane Glavonja, ko drugi.― Bagzi, jel’ si ti nekada tražio nekog u životu ili si prosto odlepio. Cane je

već mesecima u zatvoru iz koga, po mojim saznanjima, želi da pobegne. Poslednješto Canetu treba je da se iskompromituje skrivanjem toliko traženog čoveka.

― Baš zato su svi otpisali Caneta, iako znaju da ima puno kontakata po zemljii inostranstvu. Cane je idealan čovek za Simovića, ja kad ti kažem.

178

― Nema šanse. Moraćeš više da se potrudiš, neću da gubim vreme lovećičoveka koji je već u zatvoru.

― A ko drugi, ajde ti si pregledao trista biografija, kaži ti meni ko? Svi sujajare, veruj mi. Ovo je Srbija, mister Hartman, ovde se kriminalci prave opasnijinego što jesu. Seljaci obični, nemaju oni ni pameti da kriju nešto vrelije od paketadroge ili sanduka oružja. Na papiru deluju svi kao da su u rangu Pabla Eskobara, a ustvari su glupaci koji su se obogatili običnim švercom i mešetarenjem deviza u vremekada je i petogodišnjak to mogao da radi, samo da je imao hiljadu maraka da započneposao. Koliko pametan treba da budeš da bi postao gangster u gangsterskoj državi?Al Kapone je za ove naše doktor nauka, iako ovi naši imaju više para. Samo što nidan-danas nema ko da ih ’apsi, to je sve, štiti ih državni vrh.

― Ma daj Bagzi, ti si sad neke od najopasnijih kriminalaca Evrope napravio namagarce. Preteruješ.

― Reko sam vam već jednom, i reći ću još “samo” jednom. Jedini čovek kojimože da sakrije Simovića trenutno u Srbiji, jeste onaj isti Cane Glavonja koji sad ležiu bugarskom zatvoru. Jedini koji ima dovoljno love, muda i inteligencije za takonešto komplikovano jeste Cane Glavonja.

Hartman se zamislio. Možda Bagzi i jeste u pravu. Svi su otpisali Caneta kaomogućeg pomagača zato što se ovaj nalazi u izuzetno teškoj poziciji, a još jedanrazlog za otpisivanje Caneta je lova za koju niko ne veruje da je Simović imadovoljno za notorno pohlepnog Caneta. Pa opet, šta ako vredi rizikovati i usmeriti svesvoje snage u pravcu Glavonje. Negde je moralo da se rizikuje, a nešto je šaputalo naprefinjeno uvo starog lisca Hartmana da u ovoj priči ima neke istine.

― Dobro, čak i da se usmerimo na Caneta, odakle bi počeli? Ne možemo samoda umarširamo u zatvor i pitamo ga gde je Simović.

― Treba da pritisnemo njegove ljude ovde. Canetov beogradski kum je VladaBudala.

― Zašto ga zovu Budala?― Zato što je jedini u podzemlju imao fakultet kad su Cane i on počinjali.― Aha.― Njega prvo treba da pritisnemo pa da vidimo šta ćemo dalje. Sve zavisi šta

će ovaj da nam servira, ako uopšte bude nešto ispričao.― Pregledao sam njegov dosije. Ne verujem da će taj nešto da peva bez jake

ucene. Moramo da vidimo gde da ga gađamo.― Imam ja neke svoje podatke koje sam prikupio tokom godina. Dostaviću ti

mejlom šta imam, pa ćeš ti dalje sam da odlučiš šta i kako. Od mene je ja mislimdosta za sad, ne bih da te šokiram još nekim predlogom.

― Dostavi mi sve o njemu, a pošalji mi i sve što imaš o onom MiletuKvr...vrz...

― Mile Kvržica. Ma i taj je kurton.― Kurton?― Ma to je naš izraz. Jajara, seronja, niko i ništa. Ali s obzirom da se ovaj bavi

transportom, možda ga Budala angažuje da eventualno prenese mikrofilmove prekograne.

179

― Pošalji ti meni i njegov fajl. Ionako rizikujemo, daj bar da pokrijemo štoviše rupa.

― O.K. Stiže ti sve za nekoliko minuta.― Čujemo se ubrzo.Hartman je prekinuo razgovor i čekao podatke da mu stignu. Duboko se

zamislio, a kako i ne bi? Na pragu je da napravi najveću grešku ili najveći pogodak usvojoj karijeri. I pitao se da li zaista s pravom toliko rizikuje ili tome doprinosinjegovo nestrpljenje koje se nagomilalo tokom godina. Čitavu karijeru je jurio ubice,ratne profitere i druge visoke funkcionere država u kojima su besneli sukobi ove ilione vrste. Njegov zadatak je bio da štiti američke interese tamo gde je bilo potrebno iuklanjao je ili držao pod kontrolom ljude koji su predstavljali pretnju tim istiminteresima. To su obično bili ljudi niskog morala, i naravno da se tu nije radilo onekoj humanoj misiji specijalnog agenta Hartmana, već je štiteći novac uložen uratom zahvaćene zemlje, ili štiteći pare uložene u sam rat, CIA usput sklanjala igomilu kriminalaca koji su pokušali da otkinu parče kolača za sebe. Bilo je tu ipotpuno nedužnih ljudi i boraca za dobrobit svog naroda, a bilo je i ambicioznihsaveznika koje je trebalo zauzdati, ali nema poente da se na to osvrćem, kao što niTimoti Hartman nije činio. Suština je u tome da se naš specijalni agent zasitio tebesciljne jurnjave i brige za, na kraju krajeva, ipak sitnim belosvetskim lopužama ikrajnje beznačajnim likovima za jednu širu političku scenu globalnog nivoa. AHartman je imao ambicije i imao je volje da učini nešto značajnije sa sobom i saslužbom za koju je radio. To nikako nije mogao sa pozicije koju je trenutnozauzimao, tako da mu je ovo verovatno poslednja velika šansa za proboj. O neuspehunije smeo ni da razmišlja.

Njegova razmišljanja je prekinula zvonjava telefona. Broj je bio kodiran, što jeiznenadilo Hartmana.

― Da.― Agent Hartman?― Da, agent Hartman ovde.― Kako si Timi? Ovde Bil Skot.― Bil Skot? Dugo se nismo čuli, koliko ima?― Uskoro će punih pet godina, ja mislim.― Šta mogu da učinim za tebe Bil? Hoćeš da ti rezervišem sobu ovde u

Beogradu? Možemo da izađemo, čujem da je noćni život ovde prava ludnica.― Zapravo, nisam ja taj koji želi da razgovara s tobom. Nazvao sam kako bi

potvrdio da se radi o tvom glasu. Zvučiš malo hrapavo, trebalo bi da smanjiš tecigarete.

― Pre ću nekog da ubijem.― Halo?― Izvolite gospođo. Stojim vam na usluzi.Hartman je bio krajnje iznenađen činjenicom da ga neka žena zove telefonom, i

to preko zaštićene linije direktno iz Amerike. A još se poznaje i sa onim džiberomBilom Skotom.

― Helen Prajs ovde. Nikada se nismo zvanično upoznali, pa sam zamolila Bilada se uveri da ste to zaista vi.

180

― Glavom i bradom madam. Slušam.― Moram nešto važno da vas zamolim, pa smo morali da preduzmemo sve

mere predostrožnosti. Shvatam da se vi trenutno nalazite u Beogradu i da tragate zaonim bivšim specijalcem, tačno?

― Da, dobro ste obavešteni.― A rečeno mi je takođe da vi ne radite sa velikim brojem ljudi. To važi i za

ovaj slučaj?― Da, u akciju je uključeno svega par osoba od poverenja. Galamom se ne

postiže mnogo, naročito kada se radi o čoveku koga sada jurimo.― Vi svakako znate da je kampanja za predsedničke izbore uveliko počela i da

ću ja pokušati da se kandidujem ispred Demokrata, zar ne?― Svakako gospođo. Iz istog razloga još manje razumem razloge vašeg

poziva, sigurno imate preča posla.― Ova kampanja će biti žestoka i prljava, a ja imam jakog protivkandidata.

Drugim rečima, želim da eliminišem svaki mogući faktor iznenađenja, a ti famozni”mikrofilmovi”, pa makar oni bili samo mit, mogu da mi nanesu veliku štetu. U ovojtrci će svaki glas da bude bitan.

― Razumem vas sada savršeno.― Nađite ih pre ostalih, molim vas. Ne želim da dođem u situaciju da me

ucenjuju. Pa ako ih nađete, sadašnji šef Agencije je kao što znate Republikanac. Sveje moguće posle izbora.

― Razumem vas veoma dobro. Daću sve od sebe.― I ne treba ja mislim da vam pominjem kako ovo treba izvesti sa što većom

diskrecijom. Što manje ljudi uključeno, to bolje.— Naravno. Želim vam prijatan dan, gospođo predsednice.― Ha-ha. Nadajmo se. Želim vam uspeh. Baj-baj.Helen Prajs je prekinula vezu i ostavila Hartmana u čudu. Tek kada je završio

razgovor neka blaga drhtavica je prostrujala njegovim telom. Znao je da sumikrofilmovi bitni i uvek je verovao da sadrže daleko više od onoga što su “debeleguzice” tvrdile, ali da se za njih interesuje jedna Helen Prajs, to je ipak bilo malopreviše. Šta se dođavola nalazi na tim snimcima, i ko je sve umešan u čitavu priču?

Morao je brzo da razmišlja i da krene u nekom konkretnom pravcu. Ako će većda se osloni na sreću, daj barem da bude prvi koji će da se okomi na CanetaGlavonju. Kada i ostali istroše svoje opcije počeće svi da se hvataju za slamke, takoda je tajming delovanja presudan za dobijanje ove trke. A zaista je tu bilo mnogointeresnih grupa. Mnogi evropski i američki zvaničnici, na ovaj ili onaj načinuključeni u rat u Bosni, slali su svoje ljude, plaćene iz privatnih džepova, da iskopajusnimke bez obzira koliko to koštalo. Tajne agencije mnogih zemalja su takođe bileuključene u lov i radile su po direktivama visoko pozicioniranih šefova. Jedinitraženiji čovek od bivšeg pukovnika Simovića bio je možda samo vođa Al Kaide, akoje taj tip uopšte i postojao. I sve to zbog nekih pišljivih snimaka koje je toliko ljudipokušalo da uništi ili da ih pronađe kako bi basnoslovno zaradili na ucenamaumešanih ličnosti. Čak je i Helen Prajs žarko želela njihov pronalazak.

Hartman je pozvao Džeka Kartera.― Da.

181

― Džek, dođi da me pokupiš, imamo posla.

*

Džek Karter je video da mu je šef neraspoložen i zamišljen, tako da ga nijedirao dok je vozio ka Zemunu, predgrađu prestonice sa druge strane reke Dunav. Išlisu u posetu Vladimiru Jakšiću, zvanom Vlada Budala, za koga je Hartman naBagzijev predlog procenio da može da posluži kao prva karika jednog dugačkoglanca koji je vodio do Simovića. Hartman nije znao šta može da očekuje od čovekakakav je taj Vlada. Znao je da će ga biti teško uceniti i pretpostavljao je da Budala,kao šef podzemlja u odsustvu Caneta Glavonje, teško da može da padne na nekuvrstu provokacije. Jednostavno nije postojalo to “nešto” što bi Hartman mogao da muuradi, a koje bi bilo gore od onoga što bi mu uradio Cane ako se oseti prevarenim.Jedina Hartmanova opcija je bila da nešto ponudi Vladi, i to od velikog značaja začitavu organizaciju don Caneta. A ni tu nije trebalo biti mozak i pretpostaviti šta bi tonateralo jednog okorelog kriminalca da sarađuje sa CIA-om: Canetu je trebaloponuditi konkretnu pomoć za bekstvo iz zatvora. Tako je Hartman dok se vozionaporno razmišljao o tome na koji način bi on mogao da pomogne Glavonji.

Stigli su pred jednu veliku belu ogradu od gipsanog materijala. Karter je jošpre nekih pola sata najavio njihovu posetu, odmah posle razgovora sa Hartmanom.Karter je od ranije imao nekih kontakata sa Vladom, tokom godina su jedan drugomčinili razne usluge. Karter je bio zadužen da prati bivše pripadnike specijalnihjedinica koji su se odmetnuli na suprotnu stranu zakona, kao i da prati ljude koji sunekada držali važne političke pozicije, a sada su koristili ilegalno stečen kapital zaširenje svog uticaja iz senke, pošto u javnosti više nisu smeli da se pojavljuju. Mnogiod tih ljudi su predstavljali konkurenciju Vladi i Canetu, pa su oni pružali podatkeKarteru, a ovaj je za uzvrat prosleđivao podatke domaćoj policiji i sklanjao ih saulica. Canetu nije bilo strano da sarađuje sa CIA-om, pa i sa Državnom bezbednošćuSrbije kako bi ojačao sopstvene pozicije. Na kraju su ga eto uhapsili u Bugarskoj,pošto je u Srbiji do tog vremena bilo praktično nezamislivo strpati jednog Caneta uzatvor.

Karter se predstavio preko interfona i pošto je zalepio svoju službenulegitimaciju u sigurnosnu kameru radnik iz Vladinog obezbeđenja ga je pustio unutra.Parking je bio prostran, a na njemu se već nalazilo nekoliko “službenih” džipova imercedesa sa zatamnjenim staklima. Posao je očito išao dobro i to je upadalo u očispecijalnim agentima. Jedan nizak ali krupan čovek pozvao ih je da ga prate dokućnog lifta. Popeli su se na poslednji, četvrti sprat kuće, odnosno vile, i išli su kaprostoriji gde je trebalo Vlada Budala da ih sačeka. Čitav sprat je imao odličnuklimatizaciju i vazduh je bio izuzetno prijatan. Ušli su u sobu gde ih je čekao Vladaudobno smešten u svojoj fotelju.

― Dobrodošli, dobrodošli gospodo. Izvinite, malo mi je engleski zarđao,nedostatak prakse, šta da vam kažem. A i ti Džek ne javljaš se starim prijateljima,zoveš me samo kad ti nešto trebam.

Vlada se srdačno pozdravio sa Karterom, a potom je ljubazno pružio rukuHartmanu. Videlo mu se u očima da se pita ko je sad pa ovaj tip. Vlada se vratio u

182

svoju fotelju i prvo postavio Karteru nekoliko neobaveznih pitanja, da bi tek ondaprešao na stvar. Bio je nervozan i to se dalo primetiti ispod nasmejane maske koju jemaltene hirurški ugradio u lice, valjda je to vežbao većim delom svog života, naimeda se kezi i bude prijatan uvek kada obavlja “poslovne” razgovore.

― Kažite gospodo. Vi ste mene tražili, zar ne? Slušam vas.Karter je samo pogledao svog šefa i nije se usudio da govori, a ovaj je delovao

kao da u glavi detaljno priprema ono što će upravo da kaže.― Mister Jakšić ― počeo je Hartman pokušavajući da izgovori prezime koliko

god je to bilo moguće ispravno ― došao sam sa jednim poslovnim predlogom kojiće, ja se nadam, vas i vašeg šefa jako interesovati.

― Samo vi pričajte, mister...― Tim Hartman, specijalni agent CIA-e i pretpostavljeni mister Karteru.

Mislim da već pretpostavljate zašto sam došao u Beograd.― Iskreno, nemam pojma. Ja se bavim finansijama mister Hartman, i nisam

nikada bio umešan u rat u Bosni, ni na koji način. Da, peremo nešto malo novca odposlova, ali ne vidim zašto ste vi zapucali čak iz Amerike da me to pitate lično. Mogliste samo da okrenete Džeka i on bi vam sve objasnio.

― Naravno da “mene” vaši poslovi ne interesuju. Došao sam zbog mnogointeresantnije stvari.

― Aha, a to je...― Da li vam se pre nekih desetak dana obratio jedan čovek za pomoć?― Kakav čovek?― Krupan čovek, u odličnoj formi, evo izvolite njegovu fotografiju. Možda

sada ima više kose na licu nego na glavi, ali moguće ga je prepoznati ako se malobolje zagledate.

― Evo gledam je i vidim neko lice po prvi put u životu.― Jeste li sigurni?― Slušajte mister Hartman, dajte da prestanemo da se igramo i počnemo da

pričamo o pravom razlogu vaše posete.Vladu je engleski služio mnogo bolje nego što je ovaj tvrdio i svakom

izgovorenom rečenicom je odavao svoje zavidno obrazovanje. Govorio je jasno,razgovetno i naglašavao je one najbitnije delove rečenice.

― Ovaj čovek na fotografiji je razlog moje posete. Predajte ga meni i ja ćuvam za uzvrat izvaditi šefa iz zatvora, ako ga vi uopšte želite na slobodi. Govorim savama najotvorenije moguće.

Vlada se tek sada uozbiljio i konačno skinuo onaj izveštačeni kez sa lica.― Toliko ste moćni, mister Hartman? Da li ste sigurni?― Zar sumnjate u američku CIA-u? ― šaljivo je Hartman priupitao.― U CIA-u, nee. U vas sa druge strane, nisam potpuno siguran. Odakle vam

uopšte ideja da se taj čovek nama obratio? I odakle to predubeđenje da je namapotrebna vaša pomoć?

― Imam svoje izvore, mister Vlada, jel’ mogu tako da vas zovem? Prezime mije komplikovano za izgovor.

― Samo izvolite.

183

― Uglavnom, mi znamo da se Simović krije negde u Beogradu, i znamo da jepod vašom zaštitom. Želim da mi ga predate i ja još jednom napominjem da samspreman da vam se za to adekvatno odužim. A za šefa vas pitam zato što ja sa “vama”pregovaram, a ne sa vašim šefom. I izvinite ako sam vas time uvredio, jednostavnosam tokom godina nailazio na mnogo nevernih Toma, shvatate?

― Da, da, razumem ja vas, hteli ste da pokrijete sve opcije. Nema mesta zaljutnju u ovom poslu mister Hartman. Da li ste završili?

― Jesam, čekam vaš odgovor.― Moj odgovor je da taj nije, niti će ikad kontaktirati naše ljude ili mene lično.

Čuo sam za tu priču o nekakvim mikrofilmovima koje sad toliko ljudi uporno traži.Nisam zaista dovoljno glup da se petljam u stvari koje mogu daleko više štete da namnanesu nego koristi. Ja sam čovek koji se drži onoga što zna, mister Hartman.

― Moji izvori su precizni, i...― I vi i ja dobro znamo da ste izmislili nekakve izvore svojih informacija. Da

se taj čovek nama obratio takva informacija nikada ne bi došla do vas, pa bili vi CIAili sam đavo lično. Došli ste kod mene verovatno na osnovu neke pretpostavke, ili vasje mister Karter obavestio da smo prilično dobro organizovani i da imamo neštouticaja u podzemlju. Trenutno proveravate ko bi sve imao mogućnosti da sakrijejedan vruć krompir.

― Vidim da nema svrhe nastaviti ovaj razgovor. Mister Vlada, proćaskajte visa vašim šefom u međuvremenu, pa mi se zatim obratite. Još jednom ponavljam kakoja jesam u mogućnosti da Caneta izbavim iz zatvora, ali sam isto tako u stanju i da gatamo zadržim do kraja njegovog mizernog života.

Hartman je zlonamerno razvukao usne u osmeh i polako ustao sa stolice.Procenio je da je za sada rekao dovoljno.

― Šomi, isprati gospodu do izlaza. Ja moram odmah da se presvučem, kasnimna roditeljski.

Čim su specijalni agenti napustili prostoriju Vlada je seo nazad u fotelju ipodigao slušalicu. Pozvao je direktno Delčeva, stvar je bila krajnje ozbiljna.

― Halo? ’De si bratko, kvo rabotiš? Ništa, uživaš, boli tebe kurac. E, slušaj,imamo problemčić Viktore. Malopre su mi bila neka dva agenta CIA-e. Jednog znam,sa njim smo sarađivali u prošlosti, al’ ovaj drugi je izgleda neki kurac iz Amerike.Neki šef koliko sam ja razumeo.

― Šta hoće?― Pa šta misliš? Jure one mikrofilmove. Pretio da će Caneta da otera na

doživotnu i da od bekstva nema da bude ništa.― Pićka jedna amerićka.― Šta da radimo koji moj?― Za sad ništa. Kad dođe ponovo, kaži mu da mora da prića sa Canetom lićno.

Dotad bi trebalo da saznamo ko je taj tip.― Verovatno će da čeka par dana pa će tek onda da krene u akciju. Kad da ga

ja nazovem?― Prekosutra. Daćeš mu prvo moj broj, pa ću ja da ugovorim sastanak sa

Canetom ako baš dođe do toga.― Važi. Aj’ čujemo se.

184

― I obavezno javi ako ćuješ da se još neko raspituje kod naših ljudi.― Nema problema. Sve ću da pokrijem.

185

GLAVA ČETRNAESTA

Nedelju dana je prošlo dok si reko keks, i taj period pamtim po priličnojhaotičnosti, kako stvari oko sebe, tako i ludilu u sopstvenoj glavi. Trebalo je hiljadunečega urediti i srediti, i morao sam na mali milion stvari da mislim kako bi skupiosve te ljude na jedno mesto. Najteže je ipak bilo ubediti Mamlaza da mi pomogne.Mislim da je kod njega presudila neka čudna prisnost prema meni koja se spontanorazvila kod te grdosije od čoveka. Naravno da to nije pokazivao otvoreno i trudio sepoput onih tipova sa filmova da što bolje sakrije ono što misli, a kamoli šta oseća. Jasam ipak video nešto, osetio tu jednu posebnost u pogledu njegovom ili u jedvaprimetnoj toplini njegovog glasa kada mi se obraćao. Da toga nije bilo, teško da bihubedio tog kao kamen čvrstog čoveka da mi udovolji u, po svemu sudeći,ortodoksnoj gluposti koju sam se spremao da napravim. A bio je tu i još jedansebičan razlog zbog čega je Mamlazova klackalica prevagnula na moju stranu: Mikimu se i definitivno skurčio. Ja nisam u to vreme znao u kakvim su odnosima, ili da lisu se njih dvojica uopšte poznavali pre njihovog zajedničkog dolaska u Niš, i akojesu, šta su oni radili za ćaleta u prošlom životu. Jasno mi je bilo samo da su obojicazastrašujuće sposobni ljudi, i da ih je Kecman zato i poslao da me čuvaju i obrazuju.Samo mi nikako nije išlo u glavu zašto je Mamalaz taj podređeni, a ne Miki. Najpresam mislio da je onaj Miki prosto luđi, pa je zato “on” šef ovom drugom, međutim,vrlo brzo sam shvatio da je Mamlaz u stanju da odradi i ono najluđe što se možezamisliti. Njegova poslušnost je bila bespogovorna i on nikada ne bi izdao onog zakoga radi, to sam shvatio posle podrobne analize njegove ličnosti kakvu sam upoznaote dve godine koliko sam ga poznavao.

I tu sam, kao svojevremeno sa Č-om, odlično odigrao svoje karte. Kada samrazumeo šta pokreće čoveka, onda sam mogo da se postavim na mesto te pokretačketurbine i zahtevam od tog istog čoveka da mi se povinuje kako bi turbina ponovoproradila. U Č-u sam oslobodio onaj destruktivni nagon koji je pretio da ga uništi i odnjega napravio pravog ubicu, a kod Mamlaza sam morao da ukradem, odnosnopreusmerim njegovu poslušnost na sebe, i na sebe jedino, kako bi uspeo dapridobijem njegovo “ja”. Predložio sam mu da se i definitivno odvoji od Mikija, iakoje dogovor bio da Miki može da ga pozove kad god mu ovaj zatreba. U praksiMamlaz nije radio ništa za mene, niti sam ja za njega predstavljao neki autoritet.Reko sam mu da bi trebalo da se promeni, i da je za njega najpametnije da stavi svojeusluge meni na raspolaganje. I Mamlazu je bilo jasno da Miki nikada neće da ga pustiiz svojih kandži, a da sa mnom može da se nada da mi jednog dana više neće trebatiniko da mi visi nad glavom, i da ću biti sposoban da samostalno nastavim svoj život,bez njega da me nadgleda na svakom koraku. To bi za njega značilo da može darazmišlja o sopstvenoj slobodi u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti, dok sa Mikijem tosigurno ne bi bilo moguće.

Takođe, reko sam mu da neću da insistiram da mi kaže zašto mu je Kecmannaredio da bespogovorno sluša Mikija, što sam zaključio posle podužeg razmišljanjao situaciji u kojoj smo se ja i ljudi oko mene nalazili. Naučio sam posle dve vrlo

186

“poučne” godine da ne posmatram stvari jednolično, i da uvek sagledavam sve, pa ione najluđe opcije određene stvari. Tako sam analizirajući odnos između Mamlaza iMikija, došao do toga da ako ih je već Kecman poslao da budu u mojoj blizini,logično da je zadužio jednog od njih dvojice da sluša onog drugog. To je bili takonormalno. Ono što nije bilo normalno je to što je Mamlaz moralno, fizički, i namnogo drugih načina bio dominantniji čovek od Mikija, a ovamo je Kecman Mikijapostavio za šefa umesto Mamlaza. Nešto je bilo u pozadini čitave ove priče, iispravno sam procenio da je prerano da to pitanje postavim Mamlazu. Kao što samtakođe predvideo da je Mamlazu bitno da “general” zna kako ga ovaj verno služi, jernije moglo da se nazove izdajom to što bi on prešao da radi za mene i samo za mene.Mamlaz bi time što bi sebe bacio pred moje noge ostao veran generalu, sa jedinomrazlikom što mu Miki više ne bi predstavljao autoritet, a Mamlaz je zbog sopstvenečasti, ili nečega mnogo dubljeg, morao da služi jer je verovatno takvo obećanje daosvom generalu, iz ovog ili onog razloga.

“Mislim da polako sazrevam i da postajem vredan tvoje poslušnosti”, rekoh janjemu, i zaista sam želeo da i sam poverujem u svoje reči. Na moju sreću on jepristao i dodao: „Sada imaš dvostruku odgovornost. I prema sebi i prema svomćaletu. Dosad ti nije bilo bitno šta ćale misli o tebi. Furao si neki svoj trip, pa si seonda dovodio nepotrebno u opasnost, samouništavao si se, a i sada pokušavaš neštoopasno kako bi utišao onaj glas u sebi. A ne znaš koliko te taj isti ćale voli i kolikobrine za tebe. Ako želiš moju pomoć, moraš da mi obećaš da nećeš svesno da uradišviše ništa kako bi razočarao njega ili sebe samog. Možeš to da mi obećaš? ”

Odgovorio sam potvrdno, iako nisam bio sasvim iskren. Znao sam, a verovatnoje i Mamlaz znao da ću tako nešto vrlo teško da postignem. Mnogo je bilo previranjau meni, mnogo sumnji i nesigurnosti u sopstveno biće, i to je bilo jasno svima okomene. Da se nisu pojavili Mamlaz i Miki ja bih do sada već odavno otišao u kurac,siguran sam. Njih dvojica su u saradnji s mojim ćaletom uspeli da mi otvore novemogućnosti kroz koje sam trenutno lutao. Tražio sam se ako ništa drugo, bar nisamseo na klupicu u parku i uništio se do kraja. Tukao sam, ubijao, jebo, smejao sam se,družio, nešto malo radio, nešto malo voleo, a evo sad pokušavao da smislim neštonovo. Dovoljno za jednu izgubljenu dušu. A što se tiče obaveze prema ćaletu, rešiosam da to pitanje sačeka i da vidim prvo kako će stvari da se odvijaju, jer u tomtrenutku nisam bio spreman da obećam ni sebi ni drugima da ću da učinim sve kakobi nastavio da živim.

*

Dakle, pošto je Mamlaz i definitivno pristao da mi pomogne, odmah smo sebacili na posao. Mamlazov prvi zadatak je bio da isproverava sve potencijalnedoušnike policije, kako bi pre sastanka mogli da ih prepoznamo. Dalje, trebalo jevideti da neko od tipova iz tih organizacija slučajno ne radi za Mikija. Jer ako Mikiuspe da preduhitri svaki naš korak, sigurno smo prsli. I tu je Mamlaz morao da odigraključnu ulogu. Dok se on bavio operativom, ja sam jurio ljude kako po samom Nišu,tako i po Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Kruševcu i ostalim većim gradovima.Poveo sam i Firera sa mnom, on je bio upućen u stvari za koje se određena

187

organizacija zalagala, pa je on lakše mogao ljudima da objasni kako svi imamozajednički interes da se skupimo na jednom mestu.

Ne bi bilo loše da ovde posvetim nekoliko redova tom liku Fireru. Zanimljivoje što on, recimo, nije bio klasična klošarska priča poput većine nas. Njegovi su biližešći buržuji, deda mu je bio šef niške OZN-e, a ćale mu je postao predsednik sudaniškog okruga. Porodica mu je bila u top tri po uticaju u gradu, a svoje bogatstvo sujoš više uvećali tokom krize devedesetih godina. Ćale mu je imao dovoljno keša daorganizuje šverc cigareta i goriva, a imao je i zaštitu kako policije, tako i suda. Firerje u to vreme itekako obećavao punokrvnog naslednika porodične imperije: završio jeprava sa počastima, počeo je da se bavi politikom kao predsednik omladine tadavladajućeg SPS-a, a i ćale mu je polako otkrivao svoje poslovne tajne. Od malena suga deda i otac vaspitavali da bude jak, čvrst, i da ne sme da pokazuje slabost, semprema sopstvenoj porodici. Kaže Firer: „Moraš da razumeš, jesu to bili obrazovaniljudi, ali su takođe postali i robovi sopstvene malograđanske sredine. Istripovali su seda smo neko plemstvo il’ neki kurac, i naslednika su vaspitavali kao da jeprestolonaslednik tog “sivog” prestola”.

Pritisak koji je Firer sve više osećao od strane svog sadističkog oca polako jeuzimao danak i Firer je tonuo u pakao droge. Navuko se na heroin i već poslenepunih godinu dana završio u bolnici zbog posledica overdouza. Njegov ćale jekrivio sve redom: Firerove prijatelje, majku, sestre, krivio je prodavce na ulicamakoje bi ne retko on lično isprebijao, a posebno je krivio čoveka na vrhu narko-piramide. Firerov ćale se nikada nije bavio trgovinom narkoticima, to bi bila uvredaza porodicu, i to je još više pojačalo mržnju prema Gazdi, čoveku koji se u to vremeiskristalisao kao glavni za uvoz i preprodaju droge. Došlo je do otvorenog rataizmeđu Firerove porodice i Gazdine organizacije dok je Firer bio na rehabilitaciji.Obračun je bio žestok i u njemu je stradalo šest članova Firerove uže i šire porodice,uključujući i muža svoje najstarije sestre, oca dvojice njegovih malih sestrića. IGazda je trpeo gubitke, a najviše je trpeo posao jer niko nije smeo da izađe na ulicu iproda robu iz straha za sopstveni život. Tu se umešao balkanski don Cane Glavonja, iuz njegovu pomoć Gazda je uspeo da ubije Firerovog ćaleta, i to usred bela dana uskladištu robe. Akcija je vrhunski organizovana i izvele su je tada još uvek aktivne"Crvene Beretke". Cane je sarađivao sa Draganom Antićem koji je osnovao Beretke,to smo već rekli, tako da Firerov ćale nije imao nikakvih šansi u tom ratu.

Kada je izašao sa klinike za rehabilitaciju Firer se zarekao da više nikada nećeda stavi to zlo u svoje vene, jer bilo je normalno da će sada svi njega i njegovi droguda krive za nesreću koja je zadesila porodicu. Nedugo zatim i njegov deda jepreminuo posle duže bolesti, pa je Firer sada ostao da upravlja porodičnomimovinom. Gazdi je poručio da se on neće svetiti i da želi mir, što je ovaj prihvatiojer u poslovnom smislu Firer nije predstavljao nikakvu konkurenciju. Firer je bioizrazito inteligentan čovek i kao takav više nije mogao da se nosi sa zloupotrebamaćaletovih poslovnih dilova, pa je odlučio da rasproda svu robu i sve šlepere koje suposedovali, a novac je podelio ostalim članovima porodice, uključujući i one najdalje.Imao je tri sestre, novac nije bilo teško razdeliti. On nije mogao da se pomiri saizopačenošću svog oca i dede, niti je u sebi pronalazio dovoljno snage da žmuri predpatnjom onih oštećenih ljudi na kojima se njegova porodica bogatila. A bilo je mnogo

188

onih kojima su njegov deda i otac oteli zemlju, kuću, bilo je mnogo onih koji su biliubijeni u prljavom švercerskom poslu od strane crne ruke Firerove porodice, čega svene. Zemlju je, svu koju je mogao, vratio porodicama kojima je ta zemlja najpre ipripadala, što je njegova porodica žestoko osudila. Svojoj majci je ostavio dovoljnoda ne brine do sudnjega dana, a on sam se iselio iz kuće i sav preostali novac uložio ukupovinu jednoiposobnog stana u kojem i danas živi. Zaposlio se u advokatskojkancelariji jednog svog prijatelja sa fakulteta, sa porodicom nije hteo da ima višeništa. Advokatski ispit nikada nije položio tako da se zadovoljio poslom običnogpisara. Kasnije je osnovao niški ogranak ultradesničarske organizacije “NacionalnaStraža”, i vodio ga dok se nije pojavio sposobniji Ćela.

Na pitanje da li mu je žao što se odrekao tolikog bogatstva, njegov odgovor jebio: „Mora da se šališ. Pa to mi Bog nikada ne bi oprostio. Moja inteligencija i mojasavest mi to nikada ne bi oprostili. Nemaš pojma kakav je osećaj kad se probudišujutru sa saznanjem da si ovom svetu dao više od samo jedne “glavice luka”, a uzeojoš manje. Obuzme te takav mir koje nijedno bogatstvo ne kupuje. Probaj pa se uverisam.”

* *

Privukao me taj čovek; mogu čak da kažem da me je fascinirao. Bio jenenametljiv, pričao je lepo, polako, smirivao je tonom svog glasa, a reči su mu bilepametne, vešto probrane i gotovo uvek upotrebljene gde treba. Ta njegova urođenadiplomatska veština nam je itekako pomogla u pregovorima sa ljudima van Niša,posebno sa šefovima ostalih nacionalističkih grupa ili organizacijama druge vrste.Umeo je da im ukaže na neophodnost zajedničkog delovanja i znao je kako da imobjasni da treba progutati razlike između njih zarad cilja koji je svima vrlo sličan.

Ja namerno nisam hteo da se isticanjem sopstvene snage nametnem ovimljudima. Na kraju krajeva, ti ljudi se iskreno zalažu za ono u šta veruju, i tu nemamnogo mesta mojoj priči o novcu, o prostorijama, i drugim praktičnim pitanjima –barem ne dok se oni ne uvere da ja zaista podržavam njihove ideje i stavove, i da janemam nameru da se mešam u njihovu hijerarhiju. Prepustio sam Fireru da ihnagovara u iskrenost mojih namera, kao i da sračunatim rečnikom slikovito prikažezasluge mog oca, a da potom mene istakne kao pravog naslednika velikog “đenerala”.I tu je bilo dosta problema, i moralo se temi rata oprezno pristupati jer bilo je i onihkoji su smatrali da je Kecman izdajnik srpskog roda, i da nije hteo da ubijaneprijatelja u onoj meri koliko je to bilo neophodno. Takvim ljudima je Firer prilazioisključivo sa one praktične strane, i trudio se da gurne ideologiju u pozadinu priče. „Iako je bilo grešaka, ne možete sad da krivite njegovog sina za ono što je učinjeno”,govorio je Firer, „važno je da mi sada znamo šta hoćemo i da ka tom cilju bez daljegodlaganja krenemo. Mi vam nudimo sredstva za postizanje tih ciljeva. ”

Firer je uglavnom uspevao da ubedi i one najokorelije da prisustvuju skupu, paako im se ne dopadne ideja “Sindikata”, neka se jednostavno vrate kući. “Sindikat” jeispao Fireru kao naziv za buduću izmešanu organizaciju koju smo pravili. Ideja jebila da se organizacije grupišu u telo koje će upravljati na sličan način kojim serukovode radničke sindikalne organizacije. Svaka grupa će davati svog predstavnika

189

u upravnom telu, i svaka grupa ima pravo na jedan glas. Ja sam trebao da budempredsedavajući Sindikata, čovek zadužen za finansije, internet konekciju i promociju,kao i za organizovanje stambenih prostorija u kojima će članstvo da se okuplja.Takođe, trebalo je da se utvrdi koja su precizno moja ovlašćenja u okviru Sindikata.Zamisao je bila da se i moj glas računa kao jedan, ali da dobijem pravo veta naodređenu odluku upravnog tela. To bi značilo da ja imam ovlašćenje da odbijemizvršenje nečega sa čime se ne slažem sa ostalim članovima uptavnog tela. Dakle,trebalo je da se organizujemo po dosta liberalnom principu, iako je sve ostalo za štasmo se zalagali upravo suprotno liberalnim shvatanjima. Pa kome se to ne dopadne,bože moj, vrata su mu otvorena.

Imali smo više uspeha nego što sam očekivao. Onaj ludak od Firera mi jeučinio nenormalno veliku uslugu, verovatno iz razloga što je i sam verovao u meneod samog početka. Na tome ću zauvek da mu budem zahvalan. Stvarno je dosta ljudinajavilo dolazak na skup, i sada je Mamlaz bio taj koji je morao da odradi ostali deoposla. Trebalo je preko ljudi iz policije koje je Miki držao u šaci da se obavi proveragotovo svih učesnika skupa, što nimalo nije bio lak zadatak. Policija jeste imalapodatke o mnogim pripadnicima tih “neformalnih” grupa, ali Mamlaz je morao dasazna ko od njih dostavlja informacije policiji. Za neke ljude za koje sam ja uspeo dasaznam i koje sam opisao Mamlazu policija nikad nije čula, dakle doušnici su sepoveravali vrlo malom broju odabranih policajaca, vrlo nesklonih korupciji. Mamlazje morao da organizuje i svoje ljude da obave provere nekih likova, u šta su biliuključeni Č i Adem. Posao je dodatno komplikovalo vremensko ograničenje, jerdogovoreno je bilo da prođe samo dve nedelje između “one” večeri i skupa. Moraloje sve brzo da se organizuje kako policija, a naročito Miki, ne bi shvatili šta smozapravo planirali. Jasno je takođe bilo da skup ovog tipa sme samo jednom da seorganizuje, mislim na tu masovnost skupa. Sva ostala okupljanja će ići tajno, isastajaće se uglavnom samo šefovi i vođe.

Mogao sam i da očekujem da će Mamlaz krajnje temeljno da odradi svoj deoposla, pa smo tako uspeli da otkrijemo većinu uljeza infiltriranih u redove ove ili onegrupe. Čak je i vođa ”Nacionalne Straže” iz Kragujevca, ispostavilo se, bio glavnipolicijski doušnik. Takođe, oni za koje Mamlaz nije mogao da dokaže da su povezanis policijom, a za koje je sumnjao da jesu, bili su odstranjeni iz ekipe. Glavna poentaje bila da policija ne uspe da spreči skup, a u svakom slučaju bi mi sami obznanilisvetu da Sindikat postoji. Za mesto sastanka su samo vođe znale, i to im je javljenotek nekoliko sati pred početak skupa. Što se tiče Mikija, on se iskreno pouzdao uMamlaza, tako da da mu nije padalo na pamet da će “nama” ovako nešto da padne napamet, a još manje da će čitavoj gluposti da se pridruži i njegov čovek od poverenja.Mikiju bi ovakav publicitet naravno smetao, jer u toj papazjaniji učestvovali smo iMamlaz, koji je njegov čovek od poverenja, i ja za koga i vrapci na grani znaju dasam njegov štićenik. A to je i najmanje od onog što smo mu Mamlaz i ja spremali, paMiki nikako nije smeo da sazna za skup dok se ovaj ne održi. Mamlaz je lako saznaoko od članova neke grupe rastura drogu za Mikija, ili radi neke druge poslove zanjega. Najviše “radnika” je bilo među Skinhedsima, iako su se ovi izvorno zalagaliprotiv narkomanije i kriminala. Jebiga, pare znaju kako da sruše ideale.

190

Došla je i ta subota. Kada su stigli svi koje smo očekivali bilo je nekihosamsto, možda čak i osamsto pedeset čoveka unutra. Ljudi su stajali i na balkonu, a iVIP lože sam ispraznio kako bi što više dobio na prostoru. Užasno sam mrzeo kad seljudi gužvaju po lokalima. Toliko šarenila sasvim sigurno u životu niste videli. Najednom mestu, gledajući jedan drugom u potiljak, našle su se i bratske i neprijateljskeorganizacije. Naelektrisanost i uzbuđenje se moglo osetiti u vazduhu. Svi su bili tu,pa opet niko nije znao šta zapravo da očekuje, niti je iko znao koliko je i da li je sveovo uopšte ozbiljno. Uglavnom, većina se potrudila da što jasnije istakne obeležjegrupe kojoj su pripadali. Mnogi su čak bili i komični, jer je kombinacija stajlingaodređenog muzičkog pravca sa obeležjima grupe delovala vrlo često nakaradno i nekilikovi su tako bili pretvoreni u hodajući mozaik veštački uklopljenih simbola,tetovaža i znakova. To svakako ne znači da se svi oni nisu ponosili onim što su nosili,i da su svoju pojavu smatrali za jedinu ispravnu i jedino prihvatljivu. Firer i ja smo setrudili da im predočimo kako bi bilo pametno da učesnici skupa budu štoneupadljiviji, međutim to nije mnogo njih želelo da uvaži.

Trebao bi još da istaknem neke ideološke razlike među ovim grupama. Naime,grupe su se razlikovale po svojim rasističkim shvatanjima, odnosno neke supredstavljale hrišćansku desnicu bez rasističkih uverenja, kao recimo organizacija“Dveri” ili “Sveti Justin Filozof”, dok neke uopšte nisu bile religioznog karakterapoput Skinhedsa koji su se deklarisali kao ateisti. Uglavnom, većina grupa je bilanacionalistička, rasistička i zalagala se za čistu pravoslavnu veru, a neke su imale ipolitičke ciljeve kao što su rehabilitacija određenih istorijskih ličnosti, borba protivkorupcije, i tako dalje, i tako bliže. Ovo govorim zbog onih totalno neupućenih, kaošto sam i ja bio. I ovo što znam uspeo sam da pohvatam od Firera. Ja sam dakle imaozadatak da nekako pronađem način da istaknem ono zajedničko, što je sve njihpovezivalo. To je najlakše bilo uraditi isticanjem zajedničkog neprijatelja, odnosnonajpre identifikovanjem neprijatelja, pa tek onda i njegovim isticanjem u prvi plan.Ljudima je daleko lakše da sarađuju kada prihvate borbu protiv nečega što ih sveskupa ugrožava. “Zajednički neprijatelj” zna mnogo bolje da ujedini ljude nego svereči i sva mudrost ovog sveta.

Pristizali su i poslednji učesnici, pa sam ja polako trebao da se pripremim zaizlazak na binu. Užasno sam bio nervozan, da li to uopšte treba da spominjem. Uveksam bežao od svake vrste javnog nastupa, čak i od školskih priredbi, a sada sammorao da održim ubedljiv govor pred ovolikom masom. U poslednjem trenutku samodustao od namere da za govor angažujem Firera. Shvatio sam da bi tim kukavičkimpotezom izgubio svaki kredibilitet, i nikako ne bih uspeo da se nametnem kao vođaSindikata. A bio sam nervozniji čak i od one večeri kad sam skenjao Gazdu.

Gledao sam u ljude koji su se nervozno meškoljili i čekali moje pojavljivanje.Gospode, čega sve tu nije bilo: ćelave glave, čiroki frizure, kožne jakne, tetovaže,crne majice, čizme, stilizovani kukasti krstovi i dvoglavi orlovi, natpisi i najrazličitijeparole... Pitao sam se kako bih ja mogao da ih predvodim kada ih čak i ne razumem.Njihove pojave su samo pojačavale moj nemir, a jedino su me malo smirivali likoviiz navijačkih grupa jer su oni bili opušteni, obučeni u poznate marke odeće ili su sepojavili u klasično sportskoj varijanti. Malo njih smo tada pozvali. Mamlaz mi jesavetovao da sa njima budemo posebno obazrivi, bar za sada, pošto njih mahom

191

sponzorišu narko-klanovi sa kojima ne bi trebalo u ovom trenutku da imamo ikakvaposla. Zvali smo samo neke “Meraklije”, neke od navijača FK Rada i Vojvodine, kaoi manji broj pripadnika navijačkih grupa Partizana i Zvezde za koje smo proverili danemaju veze s kriminalom. To je ja mislim bio prvi put da su se navijači Zvezde iPartizana okupili na jednom mestu a da nisu imali nameru da se pobiju.

Dlanovi su mi se preznojavali, glas mi je postao gotovo nečujan i zvučaopotpuno drugačije, kao znate ono kad odgovarate kod nekog zajebanog profesora papromenite boju glasa, ili kad se nađete u nekoj tako zajebanoj situaciji. Utrnuo sam iprebledeo načisto. Eto tako sam se ja otprilike osećao, kao da me neko isprepadao, aovamo sam morao da budem samouveren i odlučan. Trebao sam da pričam pametno,a misli su mi bežale po glavi i do jezika ništa razumno nije dolazilo. Kucnuo je čas daizađem.

Počeo sam da razmišljam o svemu što smo Firer i ja pripremili i spakovali ugovor, i jebote nisam mogao ničeg da se setim. Svi su verovatno primetili da sam sespetljao, i čuo sam i prve podsmehe koji su dolazili iz gomile. Koliko je samokonfuzije bilo u mojoj glavi, i da Mamlaz nije dobacio: „Ajde bre, do sad si trebo dazavršiš”, pitanje je dal’ bi uopšte počeo. Krenuo sam jednim ravnim, neubedljivimglasom:

― Pre nego vas upoznam sa sadržinom onoga što sam planirao da vamprenesem, moram najpre da se osvrnem na lik i delo svoga oca. Kao što znate,Ratomir Kecman je bio realnost jednog rata, da li pozitivna ili negativna, na vama jeda odlučite. U svakom slučaju, on je bio, i on je vojevao po toj Bosni. Ja verujem dase borio za dobrobit Srba koji su živeli ili i dalje tamo žive u manjem broju. Iponekad sam sklon da delim mišljenje onih koji ga osporavaju zbog toga što jemogao veći udarac da zada neprijatelju, a to nije učinio. Njegovo delo jekontraverzno koliko i njegova ličnost, i o tome možemo danima da raspravljamo. Alija smatram da Kecmanova najveća zasluga nije vezana za sam rat, već za činjenicu daje on čovek koji se zakleo samome sebi da neće da priznaje autoritet jedne nakaradnedržave, na čelu sa još gorim predsednikom Milovanom Sadrijom. Tu možemo svi dase složimo, da je to svetli primer individualne snage jednog čoveka u užasnomračnim vremenima.

Jesu me svi slušali, samo što mnogi nisu bili zadovoljni onime što su čuli.Sticao se utisak da želim samo javno da pokušam i rehabilitujem svog oca, što minaravno nije bila namera. Čuli su se i prvi zvižduci. Prisilili su me da podignem glas:

― Pominjem generala Kecmana iz prostog razloga što nam je čovek možda inesvesno utabao put koji treba da sledimo. Kecman je iza sebe imao ljude, imaosredstva i što je najvažnije – muda! – sa kojima se suprotstavio kako režimuMilovana Sadrije, tako i svim ostalim moćnicima bliskih državnim bezbednosnimstrukturama, kao i snažnim političkim pritiscima sa Zapada!

Glas mi je i dalje podrhtavao, i pored povišenog tona, no čuo sam nešto štonisam očekivao, a što me je itekako ohrabrilo: prvi aplauz. Bio je tih, stidljiv, idolazio je mahom od ljudi koji su i inače podržavali delo Ratomira Kecmana, alimeni je bio veliki ko planina i sada sam već prirodnijim tonom nastavio:

― Pred nama se postavljaju pitanja: Da li želimo da se suprotstavimo lošojdržavi? Da li želimo da se borimo protiv korupcije kako na lokalu, tako i u državnom

192

vrhu? Da li hoćemo čistu crkvu, oslobođenu prljavih i nečasnih vladika? Svi ćete reći“da” pretpostavljam, i reći ćete “da” na još hiljadu ovakvih pitanja. Nego, nas mlade iinače kritikuju da volimo da se bavimo “velikim” temama, da smo strašno pametni udiskusijama i filozofskim raspravama, a da ne znamo ni nos kako treba da obrišemo,aludirajući na nedostatak praktičnih znanja i nespremnost da se bavimosvakodnevnim odgovornostima, koji jesu prisutni da se ne lažemo. Koliko nas kućibriše prašinu ili pere sebi čarape? Kad smo već kod toga, koliko vas ima svojsamostalni boravak, i tu ne ubrajam podstanare koji od kuće i u trijes pet godina vukuhranu i čist veš? Hoću posle ovog uvoda da istaknem načine na koji te velike teme iveliki problemi utiču na naše mlade, neiskusne i za borbu s ajkulama nespremneživote, bez obzira što je ovo što hoću da kažem vama već poznato.

Evo da damo primer jednog mladog čoveka u Srbiji, ’ajde da ga nazovemoŽika. Žika je odličan učenik, bio i ostao od prvog razreda osnovne, pa sve do velikemature. Porodica mu nije baš sjajna: ćale voli da popije, a i da pojebe nešto sa strane,dok keva hoda po kući kao zombi, bezvoljna i mrzovoljna. Žika je odrastao uradničkoj porodici, naviko da nema para. Nije jebiga nikad bio neki sportista, a i dajeste ne bi imao ko da ga gura. Jedina satisfakcija su mu bile te petice, jer ni kodženski nije imao bogzna kakav uspeh – prolazio je kad-kad, ajde da kažemopolovično. Ali Žika prati svoj cilj i uredno pakuje petice, pa makar nikoga za to nijebriga. Pa makar ni država ne cenila ničiji trud. Njemu škola ide, i tu mu je lepo. Ionda fakultet. Neće na medicinu jer se plaši krvi, a neće ni matematiku jer je previšeapstraktna i nema tu mnogo praktičnih znanja. I Žiki je jasno da je ovo ipak Srbija,tako da nema budućnosti u tamo nekoj matematici ili fizici. Advokati, sudije, oniuzimaju pare. Ovo je bre zemlja ogrezla u kriminal. Pametan je Žika, ne razmišljasamo dupetom.

Ode Žika da studira prava. Ćale mu preti da ako ne uđe na budžet ništa odškole. I u dom mora da uđe jer u suprotnom ima da spava u nečijoj šupi ili podrumu.Ne brine Žika za to. Lagano odrađuje prijemni, peti je na listi za budžet, i svudaupada džabe. Srbija ima fenomenalan obrazovni sistem, za one koji hoće da uče sveje džabe. Pa ubrzo kreću ispiti, koje Žika polaže kao da studira DIF ili tako neštobezveze. Pamti ko mašina i čita nemilosrdno. Završava fakultet u roku i ima samodve devetke kod nekih istripovanih profesora na foru “samo Bog zna za desetku”.Malo je užuteo Žika u licu od mukotrpnog učenja, i malo smršo, ali je junački izdržosve napore.

E sad, odlazi među onaj pravi svet. Treba mu praksa, što znači da treba kodnekog da se zaposli prvo, i da uči još koju godinu da bi položio advokatski ispit.Zapošljava se u jednoj firmi specijalizovanoj za odbranu teških zločinaca, i tamo kroznjegove ruke prolaze grdni neki prestupi, jer je on tamo sekretarica i svi papiri idupreko njega. Zna Žika da su tu pare, ali nešto ga muči to što mora da gleda divljake iološ kako trijumfalno napuštaju sudnicu. Ćuti Žika, radi, uči, i posle par godina etonjemu licenca advokata. Otvara kancelariju, nosi kravatu, naoružan je znanjem ivezama koje je steko radeći za prethodnog advokata, pa se upušta u jezero spiranama. Žika postaje dobar u svom poslu, naučio je da kenja i kako da se ponaša sakorumpiranim sudijama. Pare se množe, ribe lepe i klijentela raste.

193

Kad jednog dana dolazi tip i poverava Žiki da je uklonio izvestan broj osobaradeći za razne persone iz podzemlja. Nudi mnogo para za oslobađanje svog krvljuuprljanog dupeta. Žika kreće da maže, laže i podmazuje koga treba. Sve ide savršenodok mu njegov klijent ne saopštava da jedva čeka da se vrati na ulicu jer ima dobroplaćenu šljaku – treba da skenja nekog novinara. Žika se najpre pravio mutav, kao daništa nije čuo, da bi vrlo brzo počeo loše da spava, pa mnogo da pije, počeo da gutalekove kad je video da ga alkohol dodatno baca u depresiju, i tako dalje. Došlo vremeza završne reči na suđenju, i tu Žika otvori dušu. Iznosi dokaze protiv svogsopstvenog klijenta, njega šalje u zatvor, a sebe lišava budućnosti jer je narušiopoverljivost između branioca i klijenta, odnosno više nikom neće da padne na pametda njega uzme za svog advokata.

Žika napušta glamurozan život i zapošljava se kao pravnik u jednoj osnovnojškoli. Ženi se učiteljicom iz provincije, dobija dvoje dece, uzima kredit za stan, iživotari. Para ima, ali nema ih za luksuziranje. Žika je morao da promeni grad posleonog skandala, otišao je u Beograd kako bi postao što nevidljiviji. Nema nekeprijatelje, na poslu mu svi idu na kurac, žena užasno ljubomorna, deca povećavajusvoje prohteve... Jedan bre normalan život. Od učenja, nervoze i problema ranodobija čir. Mora da ostavi cigarete, alkohol ne dolazi u obzir, a sa ženama bez kintenije imao nikakvog uspeha. Udaljava se od svih i postaje stranac u sopstvenoj kući.

Kad, bukne rat jebote. Inflacija skače na 25 000 posto, nema para ni za mleko,al’ dobro zbog čira ga Žika ionako ne pije. Ne zovu ga u rat jer je sjebo koleno kad jepao sa motora. Sreća! Ma mislite? Žika ima četrdeset i dve godine, nema para, nemahobi, nema uvažavanje kolega ili članova porodice, nema državu pošto se ovaraspada, i šta koji kurac ima Žika? Možda čast jer je onog tipa poslao na robiju?!Nagradu za pošten život i odanost porodici? Osećanje ispunjenosti zbogprofesionalnog odnosa prema poslu? Nema Žika ništa. Čitav život se Žika trudio dauradi nešto svojim radom, al’ kurac. Dal’ je kriva država što mu odmah nije ponudilaradno mesto u sudu, ili dala stolicu sudije zbog njegovog poštenja? Alo, poslao jeplaćenog ubicu iza rešetaka. Ili je možda svet kriv, društvo takvo kako je ustrojeno,ili ljudska priroda u krajnjoj liniji? Sam Žika zato što nije pokušao nešto iz početka,već se zadovoljio mrvicama? Bog, što nije Žiki dao više snage da se spremno uhvatisa svime što život nosi?

Žika je uzeo pištolj i oduzeo sebi život.Odmakao sam se od mikrofona i pustio da ova poslednja rečenica malo lebdi u

vazduhu. Videlo se da sam uspeo da im uvalim Žiku u mozgove, i pustio sam daupiju priču do kraja pre nego što sam nastavio:

― I da li Žikina priča uopšte ima poente? Kakve zaključke iz nje možemo daizvučemo? Pa možemo mnogo toga da prokljuvimo ovde. Kao prvo, vidi se odmahda je Žika raso u državi sa lošim moralnim i društvenim normama, čim se Žikaodlučio za karijeru advokata jer su tu pare, a ne recimo naučnika. Država ne plaćapamet i zalaganje, pa šta će Žika u toj branši luzera. Dalje, sigurno mislite da jeŽikina prekratnica u životu bila odluka da pošalje hitmena u ćuzu. A da li je baš toprelomni trenutak? Šta je bre sa prethodnom klijentelom, i oni su većinom bili okorelikriminalci, setite se, Žika je već ušo u lovu pre svog “poslednjeg” slučaja?! I Žika senije libio da podmazuje sudije, niti da pravi nečasne ortakluke po sudu. Zašto ga je

194

baš slučaj plaćenog ubice toliko potreso, i zašto nije svoju savest znatno ranijeposlušao? Pa zato što mu je sistem dozvolio da ne sluša svog boljeg sebe, i sistem gaje instrumentalizovao na način koji se sigurno kosio sa Žikinim unutrašnjim glasomkoji je uporno vikao: ”Nemoj to Žiko da radiš! Nije dobro to što radiš!” I šta je jadniŽika mogo nego da se prepusti bujici laži, licemerja i onog najvažnijeg – para – kojesu donosile sve ono što je Žika želeo, ili mislio da želi.

Šta još? Ovde vidimo da Žika nije ništa korisno uradio za društvo ili svet okosebe! Posle teškog razočarenja u karijeri, Žiki je razočarenje dolazilo prirodno! Nijese trudio da stekne prijatelje, ili se trudio oko pogrešnih ljudi; nije umeo da senametne kao autoritet ni na poslu, ni u braku; čak je i decu loše vaspitao i razmazio ihje čim ova imaju “velike” prohteve! Na glasanje nije išao, pa je zahvaljujući njemu igomili sličnih njemu koji su pasivno gledali na dešavanja oko sebe, na vlast došaojedan moralni otpadnik poput Milovana Sadrije! U crkvu nije išao, niti je imao ikakveosećaje za Boga i pravoslavlje pošto je na kraju učinio i ono nepojmljivo – digaoruku na sebe! Tu vidimo da ni svoj brak i porodicu nije cenio, čim je sebično odlučioda ih napusti i ostavi na milost i nemilost sveta. Kada čovek ne voli samog sebe, kakoda voli druge.

Žika nije poslušao sebe i zato je završio kako je završio. Jednom je samo čuokrik iz dubine duše i na to je odreagovao prekasno. Mogao je drugačije da upregnesvoje znanje, i posle propasti advokatske karijere, mogo je. Mogo je da oženipametniju ženu, mogo je da radi više, mogo je da veruje u Boga i ide u crkvu, mogoje bolje da odgaja decu, mogo je da preživi inflaciju kao što su je toliki ljudipreživeli, mogo je nešto da preduzme pa makar i kao predsednik veća stanara. Mogaoje, i morao bolje!

Zato i mi moramo bolje! Da ne dozvolimo da nam izbore u životu kreira ovajili onaj aparat na vlasti, da ne dopustimo da neko prlja to sveto pribežište kao što jecrkva, da se ne osećamo kao stranci u sopstvenom gradu ili sopstvenoj zemlji, i povrhsvega – da se ne zajebemo i pustimo stvari da postanu toliko loše da posle nemožemo da se vratimo nazad! Dajte da učinimo nešto više za sebe i za ljude okosebe! Dajte bre da budemo bolji nego što jesmo sad!!!

Gromoglasan aplauz se proneo prostorijom, kao i zvižduci oduševljenja iglasovi podrške. Pri samom kraju zvučao sam toliko ubedljivo da sam i sam sebeoduševio. Niko nije očekivao da ću ovde da pričam o malim temama, o običnomčoveku. Mislili su da ću sad naširoko da kenjam o svom ćaletu i o tome kako je onovo ili ono radio. Čak su mnogi pretpostavljali da će ovo da bude samo još jednapolitička tribina u službi podrške uhapšenom generalu, i da je svrha okupljanjanajrazličitijih desničarskih organizacija da se iskaže jedinstvo po pitanju zaslugagenerala Kecmana. Entuzijazam kod svih je polako rastao i svi su nestrpljivoiščekivali šta ću dalje da kažem.

― Ajde da vidimo koliko imamo sličnosti sa Žikom. Koliko nas ovde je biloodlično u osnovnoj školi, dignite ruke. Eto vidite, preko dve trećine da kažemo ovakoodokativno. Što se i dalo očekivati, treba malo pameti pa da se pogleda oko sebe ikaže: bre ovde nešto ne valja. A koliko je vas završilo fakultet?

195

Sada su se tu i tamo videle visoko podignute ruke. I ja sam držao rukeprekrštene, kao što znate stao sam na drugoj godini i posle one epizode sa profom izsociologije više nisam ni kročio u tu zgradu.

― I šta je razlog tom odustajanju?! Ima i onih ličnih razloga, svakako, ali šta jeovde glavni problem?! Pa država je problem, jebeni sistem je problem, brda i brdaneke besmislene teorije su problem! Optužuju nas za nedostatak praktičnih znanja, aiza katedri stoje uglavnom paćenici koji dan prakse nisu imali, pa zato studenti uSrbiji i kada uz ogroman napor nešto završe, pojma nemaju da išta od znanja primeneu praksi. Čak i kada imaju sreće da se zaposle. Naša ekonomija je u rasulu, pa su imnoga ekstra zanimanja zanemarena kod nas. Svi bre studiraju prava, medicinu, nekejezike i eventualno neku društvenu nauku sa kojom nikakvu korist država ne može daima. Pa ko je lud da uči recimo fizičku hemiju kad je šansa za posao ograničena, aplata je dvadeset puta manja nego na Zapadu! I ti koji završe nešto korisno beže uinostranstvo. Izdvajanje države za nauku je 0,3 posto bruto društvenog proizvoda.Alo, 0,3 posto, u ionako zaostaloj i tehnički zastareloj državi! Mi smo zemljapenzionera, od kojih neki imaju trijes pet godina pošto je kod Sadrije sve moglo, pa ida se ode u penziju za hiljadu dojče marki, i zemlja sa ogromnim brojem državno-društvenih “radnika”1 Mislim radnika! I gde smo tu mi, mlada i perspektivnaomladino, gde smo mi u tom naopako ustrojenom sistemu majčice Srbije? Koje sunaše opcije?! I da li nešto uopšte može da se učini?!

Pa naravno da može! Nešto i mora da se učini. Koliko vas ovde u komšilukuima barem jednog komšiju koji se bavi mutnim radnjama?! Opet veliki broj ruku.Koliko vas ima barem jednog drugara koji je otišo za Beograd ili Novi Sad u potraziza šljakom, ili ako ste već iz ovih gradova, koliko vas zna za neke došljake u svomneposrednom okruženju?! Izgleda da nema nikog da nije digo ruku. Koliko vas jeizgubilo svaku nadu da će ikad da nađe neki normalno plaćen posao, a da to ne budecelodnevan rad na građevini recimo?! Koliko se vas grozi izlaska u grad zbogneprimerenih cena pića i izveštačenog ponašanja omladine?! Koliko ste se putaiznervirali jer Zvezda i Partizan gube gotovo svaku utakmicu u Evropi?! Da li imate uplanu da se oženite? Ne, naravno. I “da” naravno, na sva prethodna pitanja od straneogromne većine. A samo smo se dotakli egzistencijalnih pitanja.

I kako velike teme da ne utiču na naše živote, i kako da se ne bavimo tim“velikim” pitanjima?! Ne možemo mi da delujemo globalno, naravno. Mi ćemo dadelujemo i protestujemo lokalno, i tamo gde treba, ali ne može niko da nam kaže:“ma palite bre klinci, šta se vi razumete!” Razumemo mi i više nego što bi oni htelida mi razumemo!

Opet me je prekinuo snažan aplauz. Ljudima su oči polako počele da sijaju, pame je sve to nagonilo da dalje pojačavam oštrinu svojih reči. Kad se samo setim dasam se ranije pitao kako bre ti političari toliko stvari izlupetaju kad drže govore.

― Ja razumem da među vama postoje velike razlike, i tu ne može da budeikakvog mešanja sa strane. Ja samo hoću da vas zamolim da iskristališete svojeprioritete, i da kad utvrdimo šta mora da se učini, svi zajedno krenemo u realizacijuistih. Svi ste već upoznati sa načinom na koji smo planirali da se organizujemo.Formiraćemo jedno upravno telo, sa predstavnicima svih organizacija, i svačiji glasće se računati kao jedan, uključujući i glas predsedavajućeg, to jest mene, sa tom

196

razlikom što ja dobijam i pravo veta na odluku upravnog tela sa kojom se ne slažem.Mislim da je to jedan vrlo fer način upravljanja, s tim što mora da se zna da su odluke“Uprave” obavezujuće za sve. To znači da nema nazad, gospodo. Odustajanje,odbijanje naredbi, odavanje podataka policiji, nenamensko trošenje sredstava“Sindikata”, i ostale povrede Pravilnika koji će svima biti podeljen, strogo će sekažnjavati. Kad kažem strogo, tu mislim na daleko teže kazne od pukog isključivanjaiz Sindikata, ili vaše matične grupe.

Dalje, za novac, promociju, međusobnu komunikaciju i ostala tehnička pitanjaja ću biti zadužen. Neki od vas, ako ne i većina, ne slažu se sa trgovinom narkotika iupotrebom tog prljavog novca. Ja to razumem. Samo vas molim da imate u vidu da jeto jedini način da prihodujemo neophodna sredstva. Treba podmazati policiju nekada,treba kupiti i ponekog sudiju, mora da nabavimo prevoz, pa i oružje, dimne bombe iostalu pirotehniku. A gde su telefonski računi i ostale sitnice? Nešto mora i da sepojede. Gde je kirija, struja, posteri i ostali promo materijal?! Taj novac od prodajedroge koji bi inače išao u džepove raznih gorila po podzemlju, ići će u korisne svrhe,a vi sa prodajom narkotika nećete da imate nikakve veze! Mi ćemo se truditi da štomanje narkotika dođe do maloletnih lica, a i gledaćemo da polako usmerujemo našuorganizaciju na tranzit do zapadnih zemalja i prestanak prodaje na lokalu. Eventualnoću vas samo pozvati kao demonstraciju sile, da pokažemo konkurenciji da se nezajebava sa nama! Da li će neko od vas sad da posumnja da će cela vaša svrha dabude to da mi pomognete u mom ličnom bogaćenju, iskreno, jebe mi se. Moje sunamere časne, i da me boli kurac za bogaćenje, ne bih ovde u lokalu držao vas, negobi se ovde lomile go-go igračice. A za dilovanje droge mi ne treba osamsto vrlotransparentnih likova koji privlače pažnju na kilometar. Ko misli da se foliram, vratasu mu tamo. Govorite sad ili ćutite zauvek.

Kažem da utvrdite svoje prioritete iz razloga da bi jasno precizirali našepredstojeće akcije! Da li iko ozbiljno misli da su Cigani glavni problem, ili da presvega ostalog treba pronaći grob đenerala Draže?! Dajte da jasno i glasno kažemokoga, gde i kada treba napasti!!! ’Ajde da vidimo gde ćemo da demonstriramo snagui iskazujemo političke ciljeve, gde ćemo najpre da se pojavljujemo, koji su namalternativni načini finansiranja, i sve ostalo! A pre svega toga, hajde da odgovorimona jedno prosto pitanje: Da li ste za ili niste za?!!

”Tako je bre”, ”Idemo”, ”Za bre”, ”Ajde da jebemo keve”, bili su samo neki odkomentara koji su glasno dolazili iz gomile. Kao da su svi konačno shvatili da janisam ovde neki zajebant, i da ozbiljno mislim da se organizujemo. A i kad vam nekokaže da pare nisu problem, mislim šta reći više. Naravno da su svi bili za i svi supožurili da to kažu. Sad sam i definitivno bio u elementu:

— Posle ovog govora moraćemo da se rasturimo iz bezbednosnih razloga.Ostaće šefovi da se dogovorimo oko prvih koraka, a kasnije ćete vi sami da donositeodluke i ovlašćujute svoje vođe za sastanke Uprave. U vašu internu politiku vam seniko ne meša. Kako ste se dosad izjašnjavali za određene predloge na vašimsastancima, tako ćete i ubuduće. Najvažnije je da ne dođe do razdora. U budućnostiće sigurno biti hapšenja, biće bežanja od murije, tuča, i ko zna čega sve. Samo akodelujemo zajedno i složno možemo nešto da očekujemo! Molim vas, neću još punoda vas zadržavam, dajte mi još par minuta vremena.

197

Hteo sam za kraj i ovo da vam kažem. Ja sam prošao razne faze u toku svog,’aj da kažem “odrastanja”. Nisam imao kintu, i okusio sam kintu. Bio sam i dobarstudent, bio sam i loš student. Sticao sam i gubio prijatelje, voleo i mrzeo svojeroditelje. Znam kako je kad gubiš nekog koga voliš, i znam kako je kad drugimananosiš bol. I posle svega toga, mogu pouzdano da vam kažem da nema mira u životusam za sebe i samo za sebe. Treba verovati, treba sarađivati i treba se boriti za nekiideal. Samo tako ćemo sutra da postanemo ljudi koji imaju samopoštovanja i imajudovoljno samopouzdanja za najteže životne izazove. Svi smo ovde mahom mladi iživot nam tek predstoji. Dajte bre da ne lutamo više sa raznim glupačama, da neblejimo po pogrešnim mestima i trujemo svakojakim droga tačka alkoholsupstancama! ’Ajde da radimo na sebi, ’ajde da kroz sopstveni napredak unapredimoi svet oko sebe! ’Ajde da se udružimo, i da zajednički pokušamo ono što ne možemo,i što ne bi ni trebalo da radimo sami! Velika je stvar znati gde pripadaš, i još većaznati da vršiš neki uticaj u okruženju u kome živiš – kada znaš da nisi samoposmatrač! Za Sindikat!!!

Za Sindikat!!! Aplauz, dreka iz gotovo devetsto grla, skandiranje, širenje ruku,poštovanje. Osećo sam se kao kralj te večeri. Ma kakvi osećo, ”bio” sam kralj tevečeri. To je ono o čemu sam pričao još ranije, nije seks, nisu pare i nije kurčenje tošto te zadovoljava. To je moć. Moć i samo moć. A koliko sam se te noći osećaomoćno, to samo Bog zna. Pokušo sam ja da šefujem i pre, kad sam vodio lokal,odnosno probao da vodim lokal, ali nije to bilo to. Moji “podređeni” su mi biliprijatelji, a radnici su me slušali jer sam ih plaćao, to nije moć brate. Ova podrška, tavera u njihovim očima, to je bila prava stvar. I tih nekoliko minuta, mogu sadaslobodno da kažem, bili su među najlepšim u čitavom mom životu. Ako se to zovesreća, onda sam ja i definitivno bio srećan.

* * *

Narednih nekoliko dana proteklo je u znaku priprema za predstojeće akcije.Nasastanku Uprave dogovoreno je da se prvi put okupimo na evrokup utakmici ženskeodbojke između grčkog Olimpijakosa i niškog Radničkog. Utakmica se igra u velikojhali Čaira, obezbeđenje će biti minimalno, a Čair nam pruža mogućnost za protestkako protiv sportske mafije u fudbalskom klubu Radnički, tako i da okačimotransparente protiv vodećih ljudi Zvezde i Partizana. Tu je trebalo da svetu objavimopostojanje Sindikata, a gde ćeš bolje od utakmice ženske odbojke to da učiniš. To jebila prilika da se skupimo u velikom broju, a da nas niko ne dira dok ne postaneprekasno.

Ja sam međutim imao veliki problem. Mamlaz i ja smo morali da odradimoMikija za posao sa heroinom. Naime, plan je bio da mi preuzmemo kompletan posaooko transporta i preprodaje heroina, a da Mikiju ostavimo posao oko koke. Svakakoda Miki neće hteti da pristane na takav, za po njega vrlo nepovoljan dil, i Mamlaz jezamislio to preuzimanje na jedan lukavo-nasilan način. Preciznije rečeno, trebalo jeda sačekamo Mikija da ode van zemlje kako bi preuzeo pošiljku kokaina, a da mi umeđuvremenu rasteramo sve Mikijeve ljude koji su dilovali po Nišu, i zamenimo ihsvojim. Naravno, dvojicu ili trojicu šefova je trebalo “trajno” ukloniti, kako bi i

198

definitivno osigurali posao. Miki će zasigurno da pokuša da se na silu vrati u šemu, itrebalo bi ga “zatvoriti” što bi se reklo, uz malu pomoć Sindikata. Tu na scenu dolaziona demonstracija sile o kojoj sam pričao ranije. A na ruku nam najviše ide činjenicada Miki ne sme da me smakne. Kad bi se i rešio to da učini, u šta sumnjam, brzo biodustao pošto bi video da me Mamlaz štiti, i da iza sebe imam toliki broj ljudi. Mikime je prošli put propisno zajebo. Video je čovek da može da zgrabi gotovo čitav udeou poslu, i šatro je dozvolio Mamlazu da radi za mene, a znao je džukac da ćepostepeno moći potpuno da ga preuzme jer tada nije postojala mogućnost da se jaMamlazu nametnem kao autoritet, to vam je već napomenuto. Zato sada, kad bi Mikivideo da Mamlaz stvarno više neće da radi za njega, ne bi imao kud. Mamlaz je, da sedobro razumemo, i ako sam možda bio blago nejasan u vezi njega pokušavajući da gaprikažem u što boljem svetlu jer me je čovek višestruko zadužio u životu, ipak jedanveoma, i “prevashodno” jedan veoma opasan čovek. Još plus zna ko tačno radi zaMikija, kojim sredstvima ovaj raspolaže, zna bre i kako razmišlja. Sve to skupapredstavlja nepremostivi problem za Mikija, i naravno da sam se u toj stvariapsolutno oslonio na Mamlaza.

Odradili smo sve što smo prvobitno isplanirali. Za dva dana smo uspeli dauklonimo sve Mikijeve ljude s ulice, a i Č je konačno dočekao da potpunosamostalno odradi dva ubistva, sa sve uklanjanjem leševa i kompletnom pripremomsamih ubistava. Da vam ne pričam koliko je bio srećan. Da je to bilo zahtevano odnjega, odmah bi me poljubio u dupe.

Č je i bio najveći entuzijasta u vezi Sindikata i svega ostalog. Kao što znate,Dekson nije hteo sa mnom ni da razgovara posle one večeri, a Adem je samomrzovoljno slušao šta mu se govorilo da uradi. I Adem je u celoj priči dosta izgubio.Nije bilo riba da se motaju po lokalu, priliv novca je postao krajnje nesiguran, a izezanja je nestalo. U njegov mozak nikako nije mogla da uđe činjenica da sam jaodlučio da prekinem jednu savršeno dobru zajebanciju zarad nečega što on nikakonije kapirao, niti je to želeo. Psovao me je u sebi svaki dan, sigurno. Što se Kaće tiče,do nje ćemo da stignemo kasnije.

Dakle, ekspresno smo uklonili Mikijeve ljude i postavili svoje na njihovamesta. Svi su čuli da smo skenjali dva Mikijeva čoveka od poverenja, pa se niko nijeusuđivao da van dogovora sa nama pokuša nešto da uvali na svoju ruku. Mamlaz jesavršeno bio upućen u način na koji se droga prevozila, a znao je i brojeve računa nakoje je trebalo da prebaci Vladi Budali i Kvržici njihov deo novca. Miki je bioodsutan par dana, pa je Mamlaz za to vreme obavio ono što i inače radi, prebacio jepare, s tim što je sada tražio od Budale da promene brojeve računa, navodno načuo jeda policija nešto njuška. Miki bi ispao majmun da ode i kaže Budali da ga je njegovsopstveni čovek zajebo i da traži te nove brojeve. To je bio još jedan Mamlazovodličan manevar, i Miki kada se konačno vratio s puta mogao je samo da se nervira.Uradio je sve kao što smo i pretpostavljali da će da uradi. Prvo je zvao Mamlaza dadođe kako bi se dogovorili, a kad je ovaj odbio, pokušao je pucnjavom po ulici darastera naše dilere. To je samo privremeno uspeo i mi smo odmah izvršilikontranapad na ostatak njegovih ljudi koji se nisu prethodno uplašili. I Mikijevaorganizacija je bila mlada i neuhodana do kraja. Još jedna stvar koja nam jepogodovala je bila ta što je Mamlaz bio zadužen za kadrovska rešenja, pa je on

199

predstavljao veći autoritet od Mikija pred Mikijevim sopstvenim ljudima. Jedanmanji broj tih ljudi je prešao kod nas, jedan deo se razbežao jer se plašio Mamlaza, ataj ostatak koji je Miki uspeo da skupi nije bio dovoljno čvrstog kalibra da se odupreljudima koje je Mamlaz angažovao.

Mamlaz je organizovao solidnu ekipu. Pored mene, Č-a i Adema, tu su biličetvorica momaka koji su radili za Mikija do tada, pa je tu bilo i još šest mladihmomaka koje je Mamlaz poznavao sa ulice. Ali onu okosnicu ekipe činila su trojicapravih okorelih kriminalaca sa dugogodišnjim stažom iza sebe, kao i puno odležanihgodina u karijeri. Sva trojica su bila sa strane i bili su neki Mamlazovi pajtaši izjebem li ga i ja koje prošlosti. Uglavnom, vrlo brzo smo uvideli da se ovde radi ostvarno zajebanim tipovima, iskusnim i vičnim u svom poslu. Oni su, pratećiMamlazova naređenja, vrlo slabo komunicirali s nama ostalima, a sa mnom papogotovu. Mamlaz nikako nije hteo da ja budem viđen u njihovom društvu, tako da janjih nikada bolje nisam upoznao. Znao sam samo da su uspevali da odrade sve što seod njih tražilo, i znam da su uspeli da zavedu čvrstu ruku na ulicama grada Niša. Sdruge strane, Č je sa njima stalno provodio vreme i pokušavao je da im se prikači kadgod je mogao. Njega su oduševljavali ovakvi likovi, koji znaju da nanose bol iuteruju strah, koji poznaju oružje i umeju da ga upotrebe. Od njih je Č mogaobeskrajno mnogo da nauči i zato je koristio svaku priliku da bude u njihovoj blizini.

Sveukupno gledano nije nas bilo mnogo, ali smo bili probrani, i podMamlazovom dirigentskom palicom naš mali orkestar je svirao bez greške. Mikijasmo počistili s ulice kao da ovaj nikada tu nije vodio poslove, i bio je prinuđen dausmeri ostatak svojih potencijala u posao s kokainom. Kada smo mi počeli dapucamo na Mikijeve ljude, u toku čega smo i ubili jednog mladog momka, dalji otpornije dolazio u obzir, a i Miki se ja mislim dosta plašio činjenice da ga Mamlazpreviše dobro poznaje, i da ovaj u krajnjoj liniji možda može da ga ubije. Miki jebolje od svih znao kolike su zapravo Mamlazove sposobnosti. Naš “dirigent” jeorganizovao, ili bolje reći samo nastavio posao, a što se tiče Budale i Kvržice kaoljudima kojima smo morali da podnosimo račune, ovi su smatrali da Mamlaz imaMikijevo ovlašćenje, i nisu ni bili zainteresovani da dublje ispituju nekakve odnoseunutar grada, iako su načuli da postoje određeni problemi. I sam Miki ih je uveravaoda je sve u redu, nije hteo da rizikuje da mu propadne posao s kokom. To mu je biosada jedini izvor prihoda.

Mamlaz je bio zaista častan čovek, dostojanstven i odan. Kad bolje razmislim,baš kao pravi vojnik, pa sam zato posumnjao da mora da je služio pod ćaletom, i toverovatno u samim Kobrama. Naravno, nije mi padalo na pamet da ga bombardujembespotrebnim pitanjima. Čovek je iz posla vukao gotovo zanemarljiv interes.“Dogovorio” je sa mnom da mu plata bude tri i po hiljade evra, to je cifra koju je sampredložio, a ja bih prihvatio i da je tražio daleko više. Ostalim članovima ekipe jetakođe odredio primanja koja nisu bila visoka, ali su bila relativno zadovoljavajuća.Mamlaz nije želeo da platama ikoga potcenjuje, on je znao da ljudi moraju da budusolidno plaćeni kako bi nastavili da budu odani, s tim što su svi morali da znaju davan cifre koju su redovno dobijali nije bilo moguće iskamčiti ni evro preko. Najvišesu dobijala ona trojica likova, po pet hiljada evra mesečno, a najmanje, verovali iline, Č i ja koji smo dobijali po hiljadu. Sav ostali novac je išao Sindikatu, i Mamlaz je

200

strogo vodio računa da novac bude dobro upotrebljen. S obzirom da se organizacijapod Mikijevom palicom raširila i na gradove na jugu, kao što su Prokuplje, Leskovac,Vranje, i druga manja mesta gde je Miki uspeo da odredi procenat za sebe, i da smosad mi nasledili te procente, mogu da vam kažem da smo obrtali sasvim pristojnusvotu novca. Još smo plus bivali dodatno plaćani i za prevoz robe od bugarskegranice do Beograda, za te usluge je plaćao Vlada Budala lično, a neke pošiljke smopreuzimali još na turskoj granici, što se plaćalo više zbog rizika koji smo na sebepreuzimali. Ne bih znao da vam kažem koliko se tačno tu para obrtalo. Bilo je mnogorashoda, mreža dilera je takođe mnogo odnosila, pa ne znam koliko smo zarađivaliukupno. Uglavnom, u Sindikat se redovno slivalo između sto i sto trideset hiljadaevra svakog meseca, što je bila neverovatna suma, suma sa kojom sam zaista mogaoda pokrenem jednu kompleksnu organizaciju poput novostvorenog Sindikata.

Pre nego što dođem do incidenta koji smo napravili na onoj utakmici ženskeodbojke, hteo bih da se osvrnem na svoj “izmenjeni” odnos sa Kaćom. I ovako smodolazili u sukobe tokom normalnog poslovanja “Matriksa”, najviše zbog mogpovremenog petljanja sa drugim devojčicama, no pored javnih scena koje jepriređivala između nas nije dolazilo do ozbiljnijih razgovora tipa: gotovo je ako se nepromeniš, i tome slično. Uvek sam govorio Kaći da je volim i ona bi mi verovala. Avolela je i ona mene, bez ikakve sumnje. Pravi problem je nastao kada sam se zapaliona ideju o Sindikatu i kada je njoj postalo jasno da više nije ni u drugom planu kodmene, već da je pomerena još dalje na skali svojih prioriteta. Da mi je druganajvažnija stvar na svetu, to je mogla da prihvati. Da je treća ili četvrta, to već nijedolazilo u obzir. A nisam ni ja više mogao da je vucaram svuda za sobom, i takođesam je polako isključivao iz većine svojih poslova. Jeste Mamlaz vodio gotovo čitavšou oko droge, ali ja sam lično hteo da preuzmem gotovo sve svoje “predsedničke”obaveze oko Sindikata. Od one “osnivačke” večeri telefon mi je zvonio kao lud, i jasam satima morao da se bavim rešavanjem najrazličitijih pitanja, od prostora i kirije,pa sve do smirivanja međusobnih nesuglasica koje su buktale gotovo u svakomgradu. Tako je Kaća ostajala u dubokoj pozadini. Žena vrlo dobro oseti kada nijevoljena i kada joj se ne poklanja dovoljno pažnje. U početku je nekako i imalarazumevanja, posebno u vreme tog početnog haosa oko organizacije svega, međutimkasnije se totalno razbesnela i danima mi se nije javljala ne telefon. Ja sam iskrenobio prezauzet da bih je potražio lično, a i nisam mnogo ni brinuo, reko sigurno se radio još jednom njenom hiru, nije ništa strašno.

Kada bi se konačno smilovala da mi se javi, otpočela bi svađu za koju ja nitisam imao živaca, niti vremena. Obično bi na kraju spustio slušalicu što je nju dodatnoiritiralo. Zanimljivo je kako mi muški malo razmišljamo o svojim ribama, a i kadarazmišljamo, gledamo da što više izmuzemo od njih igrajući na kartu njihovihosećanja i neizostavne doze naivnosti koju svaka zaljubljena žena poseduje. Možda ihčak i nesvesno guramo od sebe kad nam se previše približe, da li je strah od vezivanjau pitanju, šta li je. Znam samo da kada se konačno reše da preko usana prevale ono:„hoću da raskinemo, ne mogu više ovako”, mi se nađemo u čudu, i povređeni smoiako znamo da smo skoro sto posto krivi za krizu odnosa. I tek onda krećemo uakciju, pa molimo i kumimo da nam se vrati, i tvrdimo kako je došlo do"nesporazuma", i da to nije baš sve tako kako one tvrde.

201

Tako sam je i ja molio da mi se vrati, i obećavao joj mnogo više svog vremenanego ranije. Govorio sam da se stvari polako uhodavaju, da više nema toliko potrebeda ja lično brinem o svemu, i tako dalje, i tako dalje. Istina je ipak bila drugačija.Jeste se ona vraćala, gotovo uvek bi se pokajala zbog svoje odluke da me napusti, a ikad se nije kajala, vraćala bi mi se iz nekog drugog razloga, verovatno iz čistoljubavnih emocija prema meni. I to je tako trajalo mesecima. Prekid pa mirenje,prekid pa mirenje... Sve dok se čaša nije prelila i dok se nije desilo to što se desilo, noi o tome malo kasnije.

202

GLAVA PETNAESTA

Miki je bio užasno besan. Taman je počeo da zgrće finu lovu, i kad odjednom,jedan pišljivi klinac je pokazao zube. Morao je sebi da prizna da me je potcenio i daje trebao pametnije sa mnom da posluje.Posle ubistva Gazde, trebao je da pretpostavida sam malo lud, baš kao i moj ćale, i da će kad tad opet nešto nenormalno da mipadne na pamet. Što je najgore, moje zamisli su bile tako smele i otkačene, da su, kaošto to obično biva u ovom paradoksalnom životu, zapravo i uspevale. Miki je bioubeđen da kad bi sad recimo ponovo morao da ubijem Gazdu, nešto sigurno, alisigurno krenulo naopako. To je samo tada jednom moralo da uspe, i nikad više. AMiki je prosto morao da predvidi da se ja neću zadovoljiti pukim vođenjem lokala.

Išao je ka kevinom stanu, mrzovoljan i iznerviran. Ni sam nije znao zašto jekrenuo tamo, valjda nije više imao kome da se obrati na onom intimnijem nivou. Janisam znao u kom je odnosu Miki bio sa ćaletom u prethodnom životu, a ni odakle suse keva i on poznavali, sve mi je to keva kasnije ispričala. Njihovu priču ću ovde danavedem, iako hronološki gledano ja nisam sa tim još uvek bio upoznat. Želim prostoda zaokružim te priče iz prošlosti kako bi mogli nadalje da se bavimo razvojemdogađaja onim redom kojim se sve dešavalo.

Miki je upoznao ćaleta još davne ’85. godine, u ranim Kecmanovimgeneralskim danima. Miki je bio nesvršeni student ekonomskog fakulteta, stigao jedo treće godine i tamo se potkačio sa jednim profesorom koji se zarekao da ga nećepustiti da položi njegov ispit pre dvadeset i šestog izlaska, broja uvreda koje mu jeMiki uputio prilikom prepirke. Miki je popizdeo i napustio školu, pa se posle nekihgodinu dana seljakanja po raznoraznim radnim mestima u gradu odlučio na još jedanradikalan korak: da ode u profesionalne vojnike. Završio je podoficirsku obuku izapočeo aktivnu službu ’83. godine. Miki je voleo da naređuje ljudima i gotovosadistički je uživao u maltretiranju vojnika na obuci, a za taj svoj “trud” je još biohvaljen kod starešina. Da ga nije mrzelo da uči, Miki bi sigurno otišao i završio vojnuakademiju, bio je dovoljno inteligentan. On je inače imao veliki problem sautoritetom, pa je zato i najebo toliko puta u životu. Kačio se sa sujetnim profesorimana fakultetu, svađao sa šefovima na raznim poslovima koje je obavljao, i jedini razlogšto je odlučio da ode u vojsku bio je taj što je jedino tamo i on mogao da dobije šansuda naređuje. A još je plus voleo oružje.

Posle nepune dve godine aktivne službe, Miki je ponovo podlegao svomvrućem temperamentu i potkačio se sa komandantom kasarne u kojoj je služio.Pukovnik Davidović nikako nije vario često nepotrebne “surovosti” koje je Mikipraktikovao nad svojim vojnicima. Mnogo puta mu je skretao pažnju da se ne ponašakao divljak inače će da završi na vojnom sudu. Iako se dosta starešina nije slagalo sapukovnikom, svi su morali pažljivo da prate Mikijevo ponašanje i da raportirajupukovniku svako odskakanje od jasnih pravila službe i ovlašćenja koje je Miki kaopodoficir imao. Kada je do pukovnikovih ušiju došla informacija da je Miki teraonekolicinu vojnika iz svog voda da polugoli čiste krug dva sata posle ponoći kao vid

203

kazne zbog neovlašćenog unosa jedne litre domaće rakije, i to usred januara meseca,činilo se da Mikiju ne gine vojni sud.

Na njegovu sreću, ova anegdota se brzo proširila po garnizonu i došla čak doušiju generala Kecmana. Ovaj je u to vreme uveliko bio u fazi organizovanja svojespecijalne jedinice i trebali su mu ludaci poput Mikija za popunu svojih redova.Kecman je odlučio da ga testira. Pukovnik Davidović je uporno odbijao da podržiformiranje Kobri kod svojih pretpostavljenih, a Kecman nikako nije voleo kad mu sesuprotstavljaju. Ovaj slučaj pukovnika Davidovića bio je još jedan primer smrtnoggreha koji bi mogao da se stavi na dušu generalu Kecmanu. Davidović je bio poštenčovek i dobar oficir, i njegova jedina greška je bila otvoreno iskazana neposlušnostprema Kecmanu. Ovaj je ponudio Mikiju dogovor: da ga spase vojnog suda i primi uredove svojih Kobri, u zamenu za dobro organizovano uklanjanje pukovnikaDavidovića. Kecman je mogao da angažuje i nekog iskusnijeg za ovaj posao, ali jehteo da osigura poslušnost još jednog, po njegovoj proceni, sposobnog ibeskrupuloznog čoveka. Miki je nevoljno pristao na dogovor, za njega je ubistvosvakako predstavljalo ogroman korak, a ni u Kecmana nije mogao da bude siguran.Generala je pratila vrlo loša reputacija po vojnim krugovima i dosta toga je stiglo doMikijevih ušiju. Na kraju je ipak presudila beznadežnost njegovog položaja, nije višebio mentalno sposoban za traženje novog besmislenog posla koji će ga zasigurnojednog dana stajati zdravog razuma.

Kecman je odlično isplanirao akciju i Miki praktično nije morao da brine ni očemu sem o sopstvenom obaraču. Miki je bio na visini zadatka i zaslužio jeKecmanovo poverenje. Što je još važnije, sada je bio potpuno u vlasti Kecmanovevolje. General ga je povukao u Kobre, za koje je uspeo da izdejstvuje zeleno svetloposle pronalaska beživotnog tela pukovnika Davidovića, jer su se sada sve starešinesložile oko “neophodnosti” formiranja jedne takve specijalizovane jedinice. To suučinili iz straha od Kecmanove odmazde, mada su svi znali da će ovaj da postane jošmoćniji kad bude imao veći broj vrhunski obučenih ljudi pod svojom neposrednomkomandom. Dolaskom u Kobre Miki je otvorio novu životnu stranicu i to mu je većjutro posle ubistva Davidovića postalo jasno. Vojna policija jeste opravdano sumnjalaupravo u Mikija, međutim i tu je Kecman uspeo da umeša svoje ljigave pipke izataška čitavu stvar. Najednom su se tu stvorila dva oficira koja su pružila Mikijuneophodan alibi, a i neki vrlo bitni dokazi sa lica mesta su nestali iz prostorija vojnepolicije. Kecman je munjevitom brzinom uspevao da iskorumpira sistem doneslućenih granica i na tome mu se moralo čestitati.

Miki jeste bio žilav i čvrst, no bio je i dosta mršav, a i mnogo je pušio, pa nijebaš mogao da udovolji zahtevima oficira koji su vodili obuku. Naterali su ga daprestane sa pušenjem, terali su ga da jede pet puta dnevno i morao je da vežbaneumorno. Posle godinu dana, Miki i ostala kompanija, koja je takođe došla tu sadvadesetak kilograma manje, izašli su sa obuke fantastično fizički i mentalnopripremljeni čak i za najteže izazove. Miki je naučio da kontroliše svoje impulse,počeo je daleko više da koristi mozak umesto brzopletog jezika i polako je shvataokako stvari u ovom surovom svetu zapravo funkcionišu. I Kecmanu nije bilo teško daskapira da je Miki inteligentiji od većine Kobri i da shodno tome može daleko više damu pomogne oko finansijskih malverzacija nego oko poslova koji zahtevaju čistu

204

fizičku silu. Ponešto od znanja mu je ostalo i sa studija ekonomije. Kecman ga jestavio na raspolaganje svojim civilnim finansijskim stručnjacima i ekspresno je Mikiod brutalne sirovine postao glavni Kecmanov čovek od poverenja. Jedino je Mikiznao brojeve gotovo svih računa na koje su legale pare od iznuda, ilegalnih trgovina ikrađa koje su Kobre sprovodile. Miki je plaćao mito političarima, Miki je nabavljaoopremu za sve brojnije Kobre, i Miki je vodio pregovore sa kime god je trebalo da sepregovara o poslovima. Postao je ono što se kod sicilijanskih mafijaša naziva“konsilijere”, pravi pravcati savetnik jednog moćnog i ambicioznog čoveka, sajedinom razlikom što nije on “lično” bio autoritet pred ljudima, to mu nije bio posao.Njegov zadatak je bio da oprema i plaća ljude, sklapa poslove i širi uticaj svog šefakroz političke kontakte, a ne da neposredno komanduje ljudima koji su činiliozlogašene Kobre.

Kecman je imao itekako mnogo da zahvali tom čoveku. Po izbijanju rata,Kecman gotovo uopšte nije imao vremena da se bavi svojim starim poslovima uSrbiji i bezmalo svu energiju je usmerio ka organizaciji svoje pozicije u jednom vrlokomplikovanom sukobu. Miki je ostao u zemlji i retko je odlazio u Bosnu, jedinokada je trebalo neke veće pakete hrane, opreme i oružja da dostavi svom šefu injegovim ljudima na ratištu. Kobre nisu predstavljale problem, one su živele odratnog plena uglavnom, naročito tokom prvih godina sukoba, nego je obična vojskabila ta koja je mnogo koštala. Predsednik Sadrija jeste bio primoran da izdvaja velikasredstva iz budžeta za vojsku i pored svog ličnog sukoba sa Kecmanom, samo štopara nikada nije bilo dosta. Često se događalo da vojska nema dovoljno hrane, da jetanka s naoružanjem i da ostalih potrepština nema u dovoljnim količinama. Tu je uvreme najvećih kriza nastupao Miki sa svojim fondovima i spašavao situaciju naterenu. Naročito u vreme sankcija Saveta Bezbednosti UN-a, Miki je uspeo da oformiveoma unosnu mrežu ilegalne trgovine, i pored jake opozicije u vidu Antićevog DB-ai Sadrijinih policijskih službi. Švercovao je sve, od cigareta i goriva, pa sve dokradenih švajcarskih satova i luksuznih krzna. Kecman je stavio na raspolaganjeMikiju jedan specijalno obučen odred ljudi koji su trebali da osiguraju bezbedantransport robe do privatnih trgovaca koji su je otkupljivali i bogatili se na računnarodne bede. Logika je ovde bila jasna: ako Kecman neće da se bavi švercom, nekodrugi će već da uleti na njegovo mesto.

Milioni i milioni maraka su utrošeni na Kecmanovu vojsku, i Miki sa tomčinjenicom nikada nije mogao da se pomiri. Uvek je govorio svom šefu: „Da smozadržali jednu desetinu tih para, sada bi mogli da vladamo nekom karipskom ostrvo-državicom, i još bi tamo prali pare kolumbijskih narko-kartela”. Jeste Miki puno parasklonio za crne dane, ali to nije bila cifra sa kojom si mogao da postaneš kralj,posebno ne u situaciji u kojoj su se Kecman i Miki našli posle rata. Posle Čemernika ipotpisivanja mirovnog sporazuma nekoliko meseci kasnije, Kecmanu i Mikiju višenije bilo života u legalnim vodama. Protiv Kecmana je podignuta međunarodnaoptužnica za ratne zločine, a Mikiju je pretila Državna Bezbednost sa Antićem načelu. Jednom rečju, obojica su potrošili brdo novca na skrivanje i organizaciju ličnogobezbeđenja, pa do vremena kada je Kecman konačno uhapšen početkom 2006.godine, deset godina od završetka rata, Miki je ostao go ko pištolj, i jedini razlog štoje uopšte pristao da mi bude dadilja bila je gotovina sa kojom ga je Kecman ubacio u

205

posao s narkoticima pod Gazdinim patronatom. Možda je malo i keva uticala nanjegovu odluku, ne kažem, no to sigurno nije bilo presudno za jednog alavog na parei prekaljenog lisca Mikija.

Ovo je neki najkraći mogući opis njegovog i generalovog odnosa. Jeste šturo, ito iz razloga što ja ne bih previše da skrećem s teme, a i treba da se dotaknem životamoje keve, kao i toga gde se ona uklapa u ovu priču. Naime, u godinama posle rata,kada se ljubav između Kecmana i keve polako gasila, tu je nekako Miki počeo polakoda se muva oko Mirjane. Ja ga nikada nisam upoznao pre onog “slučaja” na fakultetu,a ni video do tada u životu. Da, znao sam da Mirjana ima nekog tipa, nego ona ganikad nije dovodila u kuću, niti mi je dozvoljavala da se raspitujem za njega. To jebila njena stvar i to me je naterala da shvatim. Doduše, nije da sam joj ja nešto branioda se viđa s nekim, čak sam je i podržavao, jer sve je bilo bolje od njenog tumaranjapo stanu. Jedino sam je napadao zbog toga što sam bio ubeđen da se spetljala s nekimmatorim oženjenim doktorom i da je ovaj sad vozi ko ovcu.

Kecman i Miki su ostali u tesnom kontaktu posle rata, to je bilo i logično. Kadase vremenom krug generalovih saradnika smanjio, Miki je bio taj koji je lično moraoda organizuje susrete između Mirjane i njenog “muža”. Pa je tu palo upoznavanje, paje Miki počeo da je smara, da je zove i kada mu to general nije izričito naredio, i takodalje, i tako bliže. Mirjana je bila usamljena, dezorijentisana i zbunjena, dakle sveono što je Mikiju odgovaralo. Uspeh međutim nije Mikiju došao lako. Mirjana je bilai ostala veoma atraktivna ženska, da pokušam da se izrazim što kulturnije s obziromda se radi o mojoj rođenoj kevi. Njene “atribute” neću da opisujem naravno, već ćusamo da kažem da je kada se isfenira, našminka i obuče neku blago provokativnuhaljinu, izgledala bolje i od većine upola mlađih devojaka. Dekson mi je recimo tekposle pet godina poznanstva priznao da se u tinejdžerskim godinama najviše ložio bašna Mirjanu, jebem li mu mamicu. Šta sam pa mogo da mu kažem, jebiga, moro sam ito nekako da razumem.

Nju je muvalo pola bolničkog kruga grada Niša, a ko malo poznaje grad, znada se radi o pozamašnom kompleksu. I niko nije jebavao činjenicu da je ona ženajednog od najopasnijih ljudi u Srbiji, to ih je samo dodatno ložilo. Koliko bratemuškarci razmišljaju svojom kitom to je neverovatno. Ma za sve nas boli đoka, dajsamo da ga umočimo. Mirjana je bila glavna sestra na traumatološkom odeljenju ipričala mi je čak i slučajeve kada su je pozivali na večeru sa razbijenim glavama ismrskanim nogama. Jedan joj je sa metalnom šipkom zabodenom u njegovo levoplućno krilo nudio brak i čak tvrdio da je smogao snage da preživi operaciju zato štomu se ona javila na kraju tunela i rekla mu da se vrati nazad. Tip je tolikouznemiravao da je na kraju morala da interveniše i policija.

Kako li je ona godinama odolevala takvom žestokom pritisku, ni dan-danas minije jasno. To je onaj tip osobe, ja mislim, koji je mentalno strašno jak na jednomplanu, ali zato isto toliko slab na drugom. Koliko je bila uspešna u dugogodišnjemodržavanju ljubavne emocije prema Kecmanu, toliko je zajebala stvar kao majka, ikoliko je bila dobra na poslu – bila je veštija i od nekih hirurga tamo – toliko je bilaočajna na polju stvaranja intimnih kontakata sa ljudima. Žena bre ni prijateljicu jednunormalnu nije imala, šta više da vam pričam.

206

Dakle, Miki je imao stvarno težak zadatak pred sobom. Trebalo je proći tamogde toliki pre njega nisu uspeli. Keva kaže da je pala na činjenicu da je ovaj bionepresušan izvor svakojakih zanimljivih anegdota iz prošlosti, pa je tako verovatnobio prvi posle Kecmana koji je uspevao da je nasmeje ono od srca; kao i na to što jeMiki prvi koji je svojom mentalnom i fizičkom snagom, i nesumnjivo harizmom,neodoljivo podsećao na njenog Ratka. Valjda je samo tako neko i mogao da je obrlatina kraju – trebalo je da bude što vernija kopija njene velike ljubavi. Miki je tu imao idodatnu prednost, s obzirom da je odlično poznavao Kecmana, pa je mogao iindirektno da joj prilazi pričajući joj svakojake priče vezane za njegovog šefa, a kojeje Mirjana htela ne htela neumorno gutala. Upornost je takođe bila neophodanpreduslov za uspeh. Posle neke dve godine slatkog iščekivanja, Mirjana je spavala saMikijem.

Prvi put se to desilo tokom onog bombardovanja ’99. godine. Kecman se plašioda će Amerikanci masovnije da upadaju u zemlju i da će njihovi agenti pokušati daga iskopaju odakle god se ovaj krio, i to koristeći sva moguća sredstva. Zato jeodlučio da “nas” preseli na Zlatibor tokom ta dva i po meseca kolektivnog ludila, inaravno da je za taj posao angažovao koga drugog do Mikija. Jesam ja bio klinac tad,sedmi razred valjda, ali mi opet nije jasno kako nisam mogo da povežem one njene“noćne” šetnje, i one njene nestanke bez da se javi meni ili ženi koja je radila za nas.No dobro, i da sam saznao tad koja bi pa razlika bila. Tu, u tišini zlatiborskih šumapočeli su da se “vole”, i mogu slobodno da kažem da je to bio jedan od srećnijihMirjaninih perioda. Bila je nekako otvorenija, veselija, živahnija, pa i bolja majka nakraju krajeva. Smejali smo se zajedno, pričali, glupirali... Nikada ništa sem jednodrugo nismo imali, a uspeli smo da se udaljimo. Tih nekoliko meseci na Zlatiboru nasje oboje podsetilo na život koji smo mogli da vodimo, a nismo iz ovog ili onograzloga. Bilo je lepo, zaista, i to neću nikada da zaboravim. Da li, paradoksalno, trebaMikiju da zahvalim na tom retko svetlom peridu mog odnosa sa kevom, ne znam.Verovatno i trebam.

Kao što rekoh, general je posle “demokratskih” promena u Srbiji dobio višeslobode i mogao je da se češće viđa sa svojom nevenčanom suprugom, no to nijeuticalo na poboljšanje njihovih odnosa. Mnogo je tu bilo stvari koje su ih razdvajale imnogo okolnosti. Ni Kecman više nije bio onaj stari posle godina izgnanstva, i to usvojoj sopstvenoj zemlji. Iscrpljivao ga je rat sa Sadrijom i Antićem, mučio ga jegubitak moći, pritiskala ga je savest zbog svega učinjenog i neučinjenog, i šta sve ne.Pustite mašti na volju pa se stavite u poziciju jednog takvog čoveka. Propadao jenaprosto, hteo on to sebi da prizna tih godina ili ne. Jedinu radost je video u meni itada sam najviše uspeo da ga upoznam.

Mirjana je sve više i sve češće išla Mikiju u zagrljaj, što je general ubrzosaznao. Prvo je hteo da ga ubije, pa je mislio da ga otera iz zemlje, da bi na krajushvatio da je možda i vreme da pusti Mirjanu da konačno nastavi sa svojim životom.Dao je Mikiju svoj blagoslov i poželeo im sreću. Mirjana je bila ta koja je imaladruge zamisli u glavi i nije htela da se uda za Mikija. Ta nesređena i napeta situacijau okviru ovog trougla trajala je godinama. Miki je insistirao, Kecman bio pasivniposmatrač, a Mirjana je uporno odbijala oba muškarca od sebe. Totalno ludilo.

207

Otprilike tri godine pre Kecmanovog hapšenja Mirjana je, i kada bi se videla saRatomirom, to činila zbog mene i zbog toga što je želela da svojim očima vidi da je“njen” čovek dobro. Nisu više vodili ljubav, valjda keva nikako nije mogla samojsebi da objasni kako je dozvolila situaciju da spava sa dva čoveka. Kecman je tadapočeo i da je ubeđuje da se venča sa Mikijem. Govorio joj je da je još uvek mlada, daje Miki možda čovek sa puno mana, ali sposoban, i umeće da brine o njoj. Kada sepritisak sa Zapada ponovo pojačao Kecman je znao da on i definitivno više nećenikada slobodno da se kreće, pa bi shodno tome i za Mirjanu najbolje bilo da se udaza Mikija i skrati sebi muke. Počeo je da je ubeđuje i čak na kraju moli da se odlučina takav korak. Međutim, Mirjana je što zbog osećanja prema Kecmanu koja nijemogla sasvim da uguši, što zbog slabosti sopstvenog karaktera, kao i zbog toga štonije bila sigurna da zaista može da zavoli Mikija, odlučila da se ne uda.

Posle gotovo pet godina viđanja, od početka do kraja sakrivenog od mene,Mirjana je oterala Mikija od sebe. Možda je u tom navođenju svojih razloga za raskidMirjana pomenula i mene, pa je i to možda važan činilac Mikijevog odbojnog stavaprema meni. Kada je saznao i da sam mu preoteo posao, možete da zamislite njegovgnev prema mojoj malenkosti. U svakom slučaju, moje neko mišljanje je da jeMirjana tom odlukom i definitivno zapečatila svoju ionako tragičnu sudbinu. Bila jeto još jedna ogromna greška, bez ikakve sumnje. Kecman je tu bio apsolutno u pravu:Miki jeste čovek sa ogromnim brojem mana, ali je verovatno mogao da pruži utehu iolakšanje jednoj usamljenoj ženi kakva je Mirjana bila, i mogo je da je voli. Jeste jevoleo zapravo. Mirjana je takođe imala svoj deo loših osobina i Miki ju je prihvatiotakvu kakva jeste, pa tako sa velikom sigurnošću mogu da kažem da je keva svojimodbijanjem propustila svaku šansu za eventualno iskupljenje i spas svoje oronuleduše.

*

Stigao je do stana i jako pokucao nekoliko puta. Mirjana je posle sveganekoliko trenutaka otvorila., a na licu joj se jasno video uplašen izraz.

― Šta je bilo, jel’ se nešto desilo?― Tvoj sin se desio, eto šta. Mogu da uđem?Miki je već ulazio u stan dok je postavljao ovo pitanje. Seo je u fotelju i

zapalio cigaretu. Rekao je Mirjani da mu naspe jedan viski i duboko uvukao nekolikodimova. Izgledao je umorno i bezvoljno, a bore su se jače nego obično iscrtavale nanjegovom oštrom licu. I dalje je to bio jak čovek, uspravan, muževan. Lice mu je bilolepo, nema šta. Bio je lepši i od ćaleta iz mlađih dana, pa je čak i sam general topriznavao Mikiju. Izgledao je ružnije dok je sedeo tako namršten, da, ali nijepoložajem svog tela ili nekom facijalnom gestikulacijom dozvoljavao Mirjani da nebude svesna njegove privlačnosti. Što se tog spoljašnjeg držanja tiče, Miki je bioprava picajzla.

― Hoćeš i ti da drmneš jednu sa mnom?― Pa ’ajde, što da ne. Šta se bre dešava, ne drži me više u neizvesnosti? Nešto

s Nešom?

208

― Da, s tvojim navodno nesposobnim i naivnim sinom se nešto desilo. Opet.Samo što me ovog puta njegovi hirovi mnogo koštaju. I iskreno, nikad bliži nisam biotome da ga ubijem. ’Ajd živeli.

― Šta, pa nije valjda... ― Mirjana je duboko uzdahnula pa tek onda nastavila.― Šta je sad tom malom palo na pamet?

― Šta mu je palo na pamet? Pa..., mladi gospodin se udružio sa Mamlazom,odlučio da sakupi sav šljam i nakaze koje postoje u ovoj zemlji, i rešio da prave nekenerede, nemam pojma, to ćeš morati njega da pitaš. I povrh svega toga, mladi i naivniNebojša Kecman, dečko kome treba pomoć u životu kako ne bi završio kaonarkoman ili nešto slično, dečko kome treba dadilja, jer je naime slab i pasivan, tajisti dečko je meni danas i zvanično preuzeo kompletan, ali kompletan posao saheroinom. Uz Mamlazovu pomoć doduše, ali i za to mora da mu se oda priznanjepošto je uspeo da ga pridobije. Ja ne znam šta je “to” s vama Kecmanovcima, i zaštoje mene sudbina ukrstila sa vama; ja samo znam da ste vi meni doneli samo loše isamo sranja u životu. Po čemu ste vi posebni pa moraju svi da vam udovolje, i zaštomorate da ukenjate sve što započnete, Bog će ga znati. ’Ajd sipaj još jednu. Il’ mi dajflašu bolje.

Miki bi prekidao ironičan ton svog govora samo kada bi gutao alkohol, aMirjana ga je gledala već vidno uznemirena i napeto je iščekivala trenutak kada ćeMiki da se vrati na “glavnu” temu.

― I meni je iskreno dosadilo da me vi Kecmanići više jebete u dupe, pa samodlučio da večeras ja jebem jednog od vas za promenu. Tako da Mirjana, došo samda naplatim ceh.

― Daj bre, Miki, prestani da lupaš i odgovori mi lepo. Šta je mali sad smislio?― Lepo ti kažem. Skuplja sve one Skinse i Nacionaliste po Srbiji, pravi dečko

nekakav Sindikat, jebem li ga, i skuplja ih sve u Matriksu. Odatle će da krenu naulice, pa na utakmice će da idu, da se biju, il’ šta već, kako bi raširili svoje političkestavove. Tako neko sranje uglavnom, nisam najbolje razumeo, nije me ni zanimalo.Bitno je to da mu u toj gluposti sad Mamlaz pomaže i važno je da ja sad imam kuracod poslova s herdžom. Izbacili me iz posla jebiga, počistili moje ljude s ulica, i to jeto.

― Pa dal’ je moguće?― Eto vidiš da je moguće. Nisam ni ja to očekivao, iskreno, al’ eto i to se

desilo. Trebao sam da pretpostavim da je mali lud. Samo mi bre nikad neće da budejasno kako je ubedio Mamlaza da mu pomogne. E, to mi je prosto neverovatno!

― Ja sam ti lepo pričala da će ta gorila da zgotivi Nešu, ti si se smejao.― E jebote, s kakvim sam sve tipovima imao posla, i da me na kraju zajebe

jedan klinac, pa ne mogu da verujem.— Daj bre pričaj s Mamlazom, molim te Miki, uvaliće se mali ludak u neko

sranje iz kog niko živ neće moći da ga iščupa.― Ma i Mamlaz poludeo, šta ti je. Sve sam pokušo, ovaj neće ni da čuje. Kaže

mali je od sad njegova briga. A i poso je izgleda od sad njegova briga.― Daj ne lupetaj, ti znaš da ovaj nikad ne bi pogazio zakletvu. Daće sve od

sebe da zaštiti malog, nego ja se plašim da to neće biti dovoljno na kraju.

209

―A ja se plašim da Mamlazova zakletva ne traje samo dok je Kecman živ, pakad ovaj istrune u zatvoru, što može svakog trenutka da se desi, Mamlaz ne pokupisvu lovu koju je sklonio sa strane, i ostavi nas, a pogotovu malog u moru punomsvakojakih govana.

― Ma ne bi to Mamlaz uradio nikad, ne seri. To bi ti uradio, a ne on.― Pa dobro, možda si u pravu. Nego jel’ ti vidiš da je mali skroz opaljen, ko

njegov blesavi otac, i da za njega ne postoje granice, baš kao što je matori mislio.Gledaj gde je Kecman sad, tu će da mu završi i sin, živi bili pa videli.

― Nemoj bre Miki da me plašiš. Jao, što sam bre uopšte pristala da ga viuzmete u te svoje kandže, pa vi ste ga uništili načisto.

― Sad ti sereš, pa taj bi već uradio nešto kad-tad. Samo što bi tad bio sam i nebi imao Mamlaza da mu čuva leđa.

― A kakve nerede sad pominješ, dal’ je moguće da je otišo tako daleko?― Mirjana, on i njegovi pajtaši su ubili četrnaest čoveka. Alo, pokušaj da

zamisliš četrnajs leševa kako ti leže ovde u dnevnoj sobi i shvatićeš koliko je zapravomali nenormalan.

― Bože gospode, ja ću da se ubijem, majke mi. Pa neće valjda Mamlaz da gapusti da se lema s policijom na ulici? Ako je mali lud, nije valjda i ovaj stari izlapeo.

― Bre, nemam pojma. A i jebe mi se više iskreno. Da nema Mamlaza, ja bihznao kako da rešim situaciju, ovako... Ja tu ne mogu ništa. Ako je Mamlaz odlučio daispoštuje zavet tako što će sad svoju vernost da pokloni malom, tu je priča završena.Ti i nemaš predstavu koliko je u stvari taj čovek opasan. Pokušaću to ovako da tiobjasnim: kada bih ja krenuo u otvoren rat sa čovekom pod nadimkom Mamlaz,“Mamlaz” bi mi bila poslednja reč koju bih izgovorio u ovozemaljskom životu. Eto.Ja znam i ko je on, i šta je bio, i šta je sve radio. Kad je Kecmana umalo sjebo, šta jada kažem. Ja sam biznismen, pre nego siledžija.

― Pa šta ćemo da radimo?― Nećemo da radimo ništa. Šta bi ti da radiš, da se biješ? Najpametnije je i

tebi i meni da se za sada povučemo i sa strane posmatramo šta će da se desi.Razgovaraćemo onda kada za o bude bio pravi trenutak.

― Misliš?― Imaš možda pametniji predlog?― Nemam, naravno. A i zatečena sam i dalje.Ćutali su neko vreme. Miki je brzo praznio flašu, a Mirjana nije ispuštala

Vinston stotku iz ruke. Keva je sigurno razmišljala o meni, a Miki verovatno o ženipreko puta. Moralo je da mu prođe kroz glavu da ovo više nije ona žena koju je voleou tišini Zlatibor planine. A moralo je da mu sine i da ni on nije više isti. Stariji su akoništa drugo, i skoro deset godina ružniji. Pa opet mu to nije smetalo. I dalje je brevoleo te njene smeđe lokne i pravo držanje njenih širokih ramena. Sećam se kako jećale pričao kako „Mirjana sigurno ima najšira ramena od svih žena njene visine načitavom svetu. Za one koji santim više već ne može da garantuje.” Godine su samona Mirjaninom licu mogle da se primećuju, ne i na telu. Bila je tek neznatno krupnijaod one žene pre tih minulih godina. Jedino su nasumično urezane borice oko očiju iusana otkrivale ženu u svojim poznim četrdesetim, kao i jedna neprirodna nijansatamnožućkaste boje njenog lica koju je razvila zbog cigareta i lošeg sna doduše, pre

210

nego zbog godina. Njene oči, tačno je, više nisu bile onako izražajne i svetle, niti semogla videti nekadašnja životna energija i pozitivna vibracija u njenom izrazu. Alibilo je neke posebnosti u lepoti njenog lica, i to nešto je bilo tako fatalno za silan brojmuškaraca. Mirjana je prosto jedna od onih žena koja kad je pogledate, i to neodmerite od glave do pete pazite, nego samo pogledate, gotovo istog trenutka poželiteda je poljubite i zagrlite. Ima puno žena koje su veoma zgodne i skladno građene, alisu samo vrlo retke vlasnice i one jedinstvene i gotovo neprirodne lepote kojima sunagrađene ili u startu proklete od strane nekog misterioznog božijeg proviđenja. Kakoje Kecman i mogao da se ne upeca kada je u trenutku estremnog bola i gubitka umalocelokupne životne snage ugledao njeno božanstveno lice?! Ili kako je Miki mogao dane odlepi za nečim tako lepim sa čime je stalno bio u kontaktu?!

― Bre kako si lepa i dalje. Sećaš se one večeri kada smo prvi put spavali, i tikad si došla samo ono u papučama i sa nekom tankom bluzicom na sebi, a napoljuneka magluština i hladno da se zalediš. „Ugrej me”, rekla si jedva pošto su ti zubicvokotali. Ja sam založio vatru u kaminu, dao ti onaj konjak što sam čuvao i seopored tebe. Grlio sam te skoro sat vremena i čekao. Nisam znao šta hoćeš i zašto sidošla. Nešto si odlučila na prečac, čim si došla tako skromno obučena, po mrklommraku do mene, ili te je nešto teralo. Čekao sam. I znao sam da želiš da mi se predaš,i da želiš da me voliš, ali ko će ga znati sa tobom. Pobegla si toliko puta iz mognaručja, zašto bi ova noć bila drugačija. A onda si me zagrlila i rekla: „Uzmi me, janemam više snage da se opirem”. I uzeo sam te. Bio sam nežan kao ni sa jednomženom pre tebe, reko da te ne povredim nekako i ti odjednom pobegneš iako si senalazila zarobljena ispod mog tela. Plašio sam se, i tada sam se plašio da mi nepobegneš. Ne znam o čemu si razmišljala, nadao sam se da si mislila o meni, i trudiosam se da uhvatim svoj odraz u tvojim očima, da ubedim sebe da sam ja, a neKecman u njima.

Mirjani su potekle suze.― Da, možda sam i pomislio kako ćeš od sada da budeš moja, da ćeš da me

voliš. Tada, i pet godina od tada. Nadao sam se. Čekao. Reko, možda ćeš svakogtrenutka da dođeš ponovo onako polubosa i raščupana i da mi kažeš kako ćeš bitimoja zauvek, i samo moja. A ja bi ti poverovo jer sam znao da umeš da voliš. Ali tinikada nisi došla. Pa sam onda morao da prihvatim da nikad i nećeš.

― Oprosti mi, Miki. Oprosti... — zagrcnula se u plaču.― Oprostio sam ti ja još pre tri godine. Oprostio sam ti onaj isti dan kad si

rekla da je gotovo. Oprostio sam jer sam znao da nisam odbijen zbog drugog, većzbog tebe same. Ti, i samo ti si bila razlog. Tvoja slabost, neodlučnost, tvoje večitoiščekivanje onog nemogućeg. Čekala si neki san, viziju, nekakav ogroman naletemocija koje bi ti rekle da me voliš, šta li je? Kako si pa mogla da budeš sigurna uljubav kad ni u sebe nisi bila sigurna? A za ljubav je potrebno ne jedan, već dvoje.“Kako”, pitala si se. Šta ako sa mnom budeš još nesrećnija nego što si sad, i još usputuništiš i život svog sina jedinca? Šta ako posle Kecmana više nisi u stanju da voliš?Šta ako uništiš mene?

― Nemoj Miki, molim te, prestani, ja...― Evo završavam ― ispio je još jedan veliki gutljaj pa nastavio. ― I naš

odnos se izgubio u tvojim “šta ako” pitanjima. Dovela si samu sebe do ivice ludila, a

211

zašto? Zato što si ti u stvari sebe stavila ispred svih drugih. Opet ćeš da se pitaš“kako”, kad si ti jelte podnela toliku žrtvu. Kako možeš ti, koja si dala toliko od sebeda budeš kriva za sve ono što ti se dogodilo, i da tebe neko osuđuje za sve odnosekoje si uspela da upropastiš. Žalosna je ta tvoja uloga, i patetična. Jedino što moždasasvim malo opravdava tvoje greške je to što si ti u stvari iskrena u svojojneodlučnosti i u ulozi razorene žene-žrtve. Ti ne umeš drugačije, i ne smeš drugačije.Navikla si da ljudi oko tebe brinu o tvojim emocijama, ti nisi znala šta ćeš s njima.Niti si ikad dozvolila da jedna emocija prevagne nad ostalima koje su te vukle udrugom pravcu. Dozvolila si da te život baca na ovu ili onu stranu, išla si bre kudvetar duva, ali bi se uhvatila za prvu granu za koju si mogla kada bi vetar duvaopreviše snažno. Kud bi te ti vetrovi odneli, gde smeš ti njima da se prepustiš. Natvoju nesreću, i onaj tvoj mali liči na tebe, samo što je pokupio nešto od očeve snage.I tako lutate, oboje, ni sami ne znajući kuda više idete. Valjda opet čekate nešto“veliko” da se desi, iako si ti pogotovu upoznata sa time da tog nečeg nema i da ništaneće samo da dođe. Ti si sama sebi najveći neprijatelj.

Ti si jadna Mirjana. Živela si u ubeđenju kako si jaka, istrajna, da si proćerdalai karijeru na majčinstvo i nelegalan brak, da si žrtva jedne nedozvoljene ljubavi...Nisi imala izbora kažeš. U redu, neke stvari možda i nisi mogla da biraš. Ali meneMirjana, i ljubav sa mnom – bogami jesi. Pet godina sam ja tebe kumio i molio da seprepustiš, da mi skočiš u naručje i pustiš me da te odvedem kuda god bi se ja dosetio.I malog sam hteo da prihvatim. Uradio bih to za tebe, zbog nas, a ne zbog Kecmana.

― Prekini!!! Čuješ li me, prekini!!!― I zato sam ja tu večeras, Mirjana. Tu sam da ti kažem šta mislim o tebi.

Došo sam da ti kažem da te i dalje volim. I došao sam da vodim ljubav sa tobom. Ne,ne pitam te da li želiš to da radiš. Ja sam završio sa pitanjima. Posao mi jeprepolovljen, zahvaljujući tvom sinu, osećam se loše, usamljeno, a i malo sam pijan.Tražim od tebe samo malu uslugu, ako moramo to tako da nazovemo, ja mislim dasam barem toliko zaslužio.

Miki je ustao i pružio ruku Mirjani. Ova nije rekla ni reči. Da su okolnosti biledrugačije sada bi ona sa plamenom u očima besnela na Mikija, i navodila hiljadu ijedan razlog zašto to ne može da se desi. No, večeras je bilo drugačije. Večeras jeznala da nema nijednog argumenta ili opravdanja na ovom svetu koji bi bili dovoljnojaki da ona Mikiju kaže “ne”. Znala je vrlo dobro da ništa ne može da odbije ovomčoveku te noći i ona je stavila svoju ruku u Mikijevu. Pošli su ka spavaćoj sobi.

212

GLAVA ŠESNAESTA

Kecman se konačno pojavio u menzi pritvorske jedinice Sheveningen. Nije gabilo punih nedelju dana i njegovo pojavljivanje je propraćeno strogom tišinom ostalihpritvorenika. Jedino se Šakota glasno obradovao njegovom povratku. Jedva je čekaoda se general pojavi pa da mu pljune u lice za sve ono što mu je ovaj napravio. Čekaoje da ovaj sedne, pa mu je tek onda prišao.

― Dobro jutro, generale. Hteo sam da vam se lično zahvalim za sranje koje stemi napravili.

― Polako Šakota. Prvo sedni i sačekaj da bar uzmem gutljaj kafe. Treba darazgovaramo o nečemu.

― A jel’?! A da znaš i da treba. Zajebao si me ko niko, i bacio si u vodu petgodina danonoćnog rada na ovom suđenju. Jebem li ti majku, generale.

― Ha-ha. To volim kod tebe, Šakota. Što na um, to na drum. Kad nekog nevoliš, ne biraš reči.

― A tebe baš, baš ne volim. I pazi sad. Moju mržnju ću najbolje da ti pokažemtako što ću sve svoje ljude da uposlim na tome da pronađu one tvoje filmčiće, a kadaih pronađem daću ih Antiću lično. Uvaliću ti do balčaka, moj generale.

― Nećeš ti da radiš ništa slično. Imam predlog za tebe. Zainteresovan?― S tobom ni samom đavolu ne bih savetovao da trguje. Al’ ajd’ slušam, šta

pa imam da izgubim.― Povući ću svoje svedočenje.Šakota ga je onako čudno pogledao i počeo da se smeje. Nije verovao čovek

sopstvenim ušima.― Šta ’oćeš bre? Da povučeš svedočenje? To ne možeš sad da uradiš i da

hoćeš.― Sećaš se ti one jedinice Orlova koja je ostala u Istočnoj Slavoniji, ’92.

godine valjda, koja je kompletno prešla u moje Kobre za pare koje sam im ponudio?― Naravno da se sećam. Uzeo si nam najbolje ljude, džukelo.― Da, da. E pa ja imam snimak tog čina preuzimanja jedinice. Sve se vidi, ja

se derem, tvoji Orlovi pozdravljaju, vičemo „Ubi, ubi Turčina”, i tako to. TvojiOrlovi salutiraju meni lično. Znaš li šta to znači?

― Da, da taj snimak kompromituje tebe i mene oslobađa komandneodgovornosti za zločine u Slavoniji, pošto se većina tačaka optužnice upravo odnosina to područje, i to baš krajem ’92. i početkom ’93. godine. Dođe mi da te poljubim!Još kad bi mi samo dao snimak i ponovio svedočenje na sudu.

― Moj čovek može da dostavi kasetu još danas, gde ti beše sedište stranke, uFrancuskoj ulici, e tamo. Na vašu ličnu adresu ako treba. I ja sam spreman da ponovosvedočim i kažem kako sam namerno optužio vojvoda Šakotu da bi skinuoodgovornost sa sebe. Kud ćeš lepše?!

― Dobro, samo spusti glas, molim te. Šta hoćeš od mene?― Kao prvo, da prekineš sa tim tvojim pretnjama. Drugo, da nastaviš da šalješ

“antićevcima” loše informacije, i kao...

213

― To drugo više nije moguće, provalio nas babojebac. I šta kao treće?― Kao treće, treba mi od tebe jedna, ako ne i više malih usluga.― U bre, mene će taj snimak bogme da košta i-hi-hi.― Zavisi koliko želite svoju slobodu, vojvodo.― Dobro, slušam, znaš da nemam izbora. Ti sad vodiš ovaj program. Mada se

nisi do sad nešto pokazao kao režiser.― Moj najveći problem trenutno je Dragan Antić. Za sada mi opipava snage,

ispituje koliko sam jak, i kada utvdi da ne raspolažem bogzna kojim novcem, akamoli ljudima, pitanje je vremena kada će početi da me ucenjuje preko porodice.

― Pa da, logično. Trenutno se plaši da ćeš da mu udariš kontru, ali kad shvatisve... onda...

― Upravo tako. A i čitava Evropa traži one filmove, plus CIA. Načuo sam daje jedan veoma dobar agent, visoko rangirani oficir agencije sad u Beogradu. I ončešlja teren. Mora što pre da stignu tamo gde treba da stignu ti snimci.

― Gle, gle, gle. Da vi to možda ne vrbujete moju malenkost za saveznika,generale? Rekli ste mnogo već sada, a tek ste počeli.

― Još jednom ste pogodili, doktore. Da nastavim?― Da, da, samo izvolite, zatvaram svoja velika usta.― Treba mi da neko od vaših proverenih ljudi ispita situaciju u podzemlju.

Hoću da znam kako i uz čiju pomoć Cane Glavonja želi da pobegne iz zatvora. I trebanekako da saznam da li Cane igra dvostruku igru i sarađuje sa Antićem, iako ga jebaš ovaj i strpao u bugarski zatvor.

― Canje Glavonja? Dvostruka igra? A što dvostruka, nisi valjda i ti u nekomdilu s njim?

― Moj sin je pod Canetovom zaštitom. A i Simović je najverovatnijekontaktirao Caneta.

― Simović? Tako se zove tvoj čovek, jel’ da? Čekaj pa zar on nije bio vođatvojih Kobri posle onog incidenta sa...

― E baš taj.― Aha. A odakle znaš da je ovaj kontaktirao baš Caneta?― Znam Simovića. Izabraće onog ko je najbolji u svom poslu, pa makar ovaj

bio i u zatvoru. A Sima je uvek tvrdio da je Cane najpametniji čovek srpskogpodzemlja, posle mene naravno.

― Znači Sima Smrt je tvoj golupčić. A mi svi mislili da je mrtav, nesto u akcijipričalo se. More imaš ti malo kefala, imaš.

― Hvala. Dakle, imaš nekog il’ nemaš?― Pa za ovakav posao i meni treba najbolji. Znam kome ću ovo da dam, mada

znajući njega, on već uveliko prati šta se dešava.― Pouzdan?― Hiljadu posto. To mi je sestrić, prava lafčina. Videću šta mogu da iskopam.

I šta ako Cane flertuje s Antićem, šta ćemo onda?― Onda treba ubrzati Canetovo izručenje Austriji. Ko bi od visokih zvaničnika

to mogao da pogura? Da nisi i tamo ujak nekim Bugarima?― Dimitar Stojmenov, predsednik Vrhovnog suda Bugarske, moj je prijatelj.

Samo ne baš toliko dobar. Moram da tražim pomoć nekih sumnjivih tipova po

214

njihovom pravosuđu i da ucenimo Stojmenova. I oni su iskorumpirani, sačuvaj meBože. Treba biti pažljiv, da stvar ne stigne do nekih Antićevih miševa.

― Kontaktiraj kog treba, plati svaku cenu. Cane mora da bude izručennajkasnije za trideset dana.

― Uf, malo je to vremena. Al ’ajde videću šta mogu da uradim.― Vreme je sad imperativ. Što duže čekamo, obruč se sve više steže oko

Simovića. A i porodica mi je u velikoj opasnosti.― Eksponiranje onog tvog klinca tu baš i ne pomaže.― Znam jebiga, znaš kako je. I ti ih imaš, trojicu.― Ma sve razumem. I ako sve budemo saznali i uspemo da izdejstvujemo

Canetovu selidbu, šta ćemo dalje?― Otom-potom. Nadalje je moja briga. Ako mi još nešto bude trebalo,

pričaćemo. Ti polako pripremaj teren za ponovno svedočenje. A sad me pljuni u lice.― Šta bre?― Pljuni me u lice kad ti kažem, za svoje dobro. Bolje je da ne vide kako smo

postali drugari.― Sa velikim zadovoljstvom.Šakota je pljunuo Kecmanu u lice i ustao sa stola. Dobro je ovo prošlo,

pomislio je Kecman. Pridobio je Šakotu koji je silno ojačao tokom godina i koji jesada imao ljude svuda, od Državne bezbednosti i veza u vojnom vrhu, do sudijaVrhovnog suda Srbije i zemalja u okruženju. Veliki broj ljudi je mnogo ojačalo uSrbiji koristeći veze i novac stečen u ekonomskom haosu zemlje devedesetih godina,i ti ljudi su postajali faktor ne samo u srpskom nego i u evropskom podzemlju. CaneGlavonja je za to najbolji primer. Kecmanu je itekako postalo jasno da će upravopodzemlje biti ključan faktor u realizaciji njegovog plana.

General se naterao da pojede onaj omlet sa slaninom, trebala mu je svaraspoloživa snaga za predstojeće izazove. Brzo je jeo i zatim otišao u svoju sobu dase pripremi. Njegovo suđenje se danas nastavljalo i on je još jednim pogledompreleteo preko papira na kome su se nalazile sve tačke događaja i ljudi koje je hteo dapomene. Raprava se trenutno vodila oko dejstva njegovih Kobri na područjimaBaranje i Istočne Slavonije, pa je kontekst sada bio idealan za pominjanje ljudi sa togpapira, naravno ne sa namerom da se informiše optužba, već zbog nečeg drugog dočega ćemo ubrzo da dođemo.

Suđenje je počelo oko 10:30 po srednjeevropskom vremenu i prenosilo sedirektno iz sudnice preko satelita tako da je moglo da se prati u većini zemaljaEvrope. Optužba je imala uvodnu reč i počela je odmah sa navođenjem mesta nakojima su Kobre navodno činile zločine, i iznošenjem konkretnog broja žrtava kojesu na tim mestima pronađene. Kecman je izrazio želju da danas sam odgovara napostavljena pitanja, dakle bez ikakve pomoći svog advokata, što je bilo neuobičajenoza njega. Najčešće bi Kecman ovlastio svog branioca da daje odgovore umesto njegasamog, i on bi odgovarao samo u slučajevima kada bi to bilo apsolutno neophodno.Čak je i tužilac malo protresao ramenima kada je ovo čuo jer je dosad sve išlosavršeno glatko.

Dakle, optužba je nastavila sa iznošenjem dokaza protiv specijalne VojskeSrbije, popularno nazvane Kobrama, i Kecman je strpljivo čekao trenutak kada će

215

doći red na pitanja optužbe. Danas nije bilo u planu optužbe da izvodi svedoke,rasprava na temu Kobri je tek počela, a dosad se mahom raspravljalo o opsadiSarajeva i granatiranju civilnih objekata u gradu, što je bilo jelte protivno pravilimaratovanja. Jesu Kobre imale zadatak da u više navrata upadaju u grad i tamo vršedejstva, pa i zločine, ali je to bilo užasno teško dokazati i optužba je rešila da topreskoči. Lakše je bilo dokazivati zločine u manjim mestima i na otvorenijemprostoru gde je dolazilo do sukoba. Konačno su krenula i pitanja:

― Gospodine generale, da li ste vi bili upoznati sa napred navedenimzločinima, i da li ste “vi” dali naređenje za njihovo izvršenje?

― Gospodo tužioci, poštovane sudije, dame i gospodo pokraj malih ekrana,poštovano osoblje suda – dobro vam jutro. Želeo bih da iskoristim ovu priliku ičestitam slavu svim srpskim domaćicama i domaćinima koji danas slave RoždestvoPresvete Bogorodice, u narodu poznatije kao Mala Gospojina. Ovo je inače i mojaslava, tako da bih molio predsedavajućeg ovim sudom, gospodina Ternana, da namdopusti da se minutom ćutanja na ovaj svečani dan setimo i pomolimo za spas svihonih žrtava koje je optužba tako koncizno navela, kao i onih koje ovde nisupomenute, a kojima je svakako potrebno da izađu na svetlo istine i tako osvetljenikonačno odu u večiti mir, pošto njihovo stradanje zemaljsko postane znano i poznato.

Sudija Ternan se malo zbunio i nespretno se saglasio sa Kecmanovimzahtevom. Inače, bilo bi zgodno da ovde dodamo da je sudija Ternan biopredsedavajući sudskim većem na Kecmanovom suđenju, ali da je takođe imaonaredbu “osnivača” haškog Tribunala da predsedava i na svakom drugom procesugde je Kecman eventualno pozvan kao svedok, preventive radi. Naime, Ternan jetrebalo da iznađe pravno opravdanje za prekid suđenja koje bi postalo “neprijatno” zamnoge ljude u važnim foteljama, i zato je imao šira ovlašćenja od drugih sudija ineku titulu nepoznatu u klasičnim sudovima.

Kada je istekao taj minut ćutanja u sudnici, Kecman se blago zakašljao inastavio. Bilo je promene kako u tonu njegovog glasa, tako i u njegovom spoljašnjemizgledu, a ljudi kao da su tek sada to primetili, kad je ovaj rešio da govori. Bio jesveže obrijan, kosa mu je bila uredno začešljana, a i odelo je bilo novo i sašiveno pomeri. Očito je bilo da general želi nešto svečano da objavi.

― Hvala gospodine predsedavajući, ovo je meni puno značilo. Dalje, želeo bihda zahvalim gospodi tužiteljima na veoma iscrpnim informacijama sa kojima su nasupoznali, pa su tako znatno pomogli da skratimo ovaj, za sve nas iscrpljujućipostupak, a i meni ste indirektno omogućili da uštedim znatan broj besmislenih rečikoje bi napred navedene optužbe samo potvrdile. Budući da sam izrazio svu mogućuzahvalnost koju sam bio sposoban da izrazim, sada bih želeo da pređem na ono štosam nameravao da saopštim vama gospodo u sudnici, kao i svim dobrim ljudima krajmalih ekrana.

U sudnici se najednom stvorila zastrašujuća napetost i tišina kakva se do sad naKecmanovom suđenju nije mogla sresti. Svi su čekali, najednom naelektrisani domaksimuma, i sada kao da je strah svih ljudi tamo odjednom postajao stvarnost, strahod onoga što će general eventualno da kaže.

― Ja, Ratomir Kecman, bivši komandant Vojske Republike Srbije i kasnijenovoformirane Republike Srpske, vrhovni komandant svih srpskih vojnih snaga na

216

prostoru Federacije BiH, a potom i Hrvatske, svečano izjavljujem da “priznajem”krivicu za sve što je dosad optužba tako detaljno navela. Gospodo, izjašnjavam sekrivim po svim tačkama optužnice, sem po onim tačkama koje se odnose naČemernik.

Muk i neverica su se mogli pročitati na licima svih prisutnih u sudnici. Ovoveć niko nije očekivao. Optužbe, informacije koje do sada nisu bile poznate nikomeosim generalu Kecmanu, klevete, laži, sve se to moglo očekivati, ali priznanje,nikako. Hiljade pitanja je počelo da se roji u glavama koje su činile tim optužbe, a nisudije nisu mogle dugo da se saberu. Da Kecman nije ponovo progovorio, ko znakada bi se neko setio da prekine ovu neprijatnu situaciju.

― Dakle, “ja”, kao čovek hrišćanin, kao otac, čovek koji je Božijimproviđenjem dobio u zadatak da vodi ljude i odlučuje kako o njihovim, tako i oživotima svojih neprijatelja, imam moralnu i ljudsku obavezu da pokušam daopravdam, ali pre svega i “optužim” samog sebe za zla i nedela koja sam u prošlostipočinio. Imam obavezu prema svom sinu, svojoj nevenčanoj supruzi, prema svojojćerki i njenoj porodici, kao i prema svim ljudima Srbima, ali i Muslimanima iHrvatima, koji su svi zajedno na svojoj koži osetili vatru jednog nečasnog rata. Imamobavezu prema sebi samome da kažem ono što mi leži na srcu, jer kada odem Boguna istinu, ne želim da budem nedorečen. Mnogo toga sam uradio, i mnogo togaskrivio. Ovde pred vama želim da priznam sve. Sve zločine! Sva nedela! Neka ikamere ovekoveče pokajanje ovog sujetnog i nekada moćnog čoveka! Neka svisaznaju ko je zapravo Ratomir Kecman, i kakav rat smo u stvarnosti mi “zajedno”vodili!

Sad su već svi utrnuli. Izgleda da je počelo da se dešava ono čega su se ljudi izsenke Tibunala plašili. General je konačno odlepio i počeće da iznosi svu prljavštinukoja je morala da ostane zakopana. Čak je i Dragan Antić, koji je redovno pratioKecmanova suđenja, jedva disao i palio cigaretu za cigaretom u napetom iščekivanju.

― I pre nego što nastavim, želim da se izvinim svim porodicama ljudi kojesam ubio ili naredio da budu ubijeni, i da zatražim, ako je to ikako moguće, njihovoproštaj jer bez oproštaja moja duša sigurno ide u pakao. Izvinite majke, izvinitećerke i sinovi, izvinite očevi. Oprostite jednom grešnom čoveku koji je bio dovljnoglup da se od Boga odmetne, i koji je bio dovoljno drzak da sebe stavi ispred svijuvas. Oprostite. Praštajte ako ste ljudi. Praštajte ako Boga znate i sa njim razgovarate!Amin dušama mojim i vašim! Amin!

I dalje mrtva tišina.― Počeću sa priznavanjem grešaka još od pre rata, dok sam se probijao kroz

lavirinte vlasti i komplikovanu političku situaciju u zemlji. Govoriću što je kraćemoguće. Dakle, ako izuzmemo one mnogobrojne uvrede časti i batinanje koje nijeostavilo trajne fizičke, ali zasigurno jeste mentalne posledice, može se reći da nisamčinio previše zlodela dok nisam postao general. Ubio sam “svega” nekoliko osoba,kažem svega jer je to svakako sitnica u odnosu na kasnije “čistke”. Među prvima kojesam na svom “zvezdanom” putu uklonio, bio je i oficir Vojno-obaveštajne službe,pukovnik Nikola Trkulja. Za taj zločin je na kraju osuđen jedan nesrećni šef radnikakoji su instalirali tuševe i vodovodne cevi. Dalje, odgovoran sam za smrt pukovnikaAleksandra Davidovića, zato što se protivio formiranju Kobri, kao i general –

217

pukovnika Mihaila Lazića jer je bio protiv mog vanrednog unapređenja. Naredio sami ubistva još nekolicine visoko rangiranih vojinih oficira, kao i civila koji su odbijalida plaćaju reket. Već nekoliko meseci pravim iscrpan izveštaj vezan za sva ovadešavanja, i on će u elektronskoj formi biti dostavljen sudu, i molim Tribunal dakasnije sadržaj mojih ispovesti prenese porodicama usmrćenih. Tu će biti sve semimena direktnih izvršilaca ubistava, smatram da mojim potčinjenima dugujem baremisto roliko koliko i porodicama žrtava. Želim da porodice znaju istinu, svestan da će isamo saznanje puno da im znači.

Sva pažnja je sada bila apsoltno skoncentrisana na Kecmana i jedva da je nekodisao u trenutku kada je ovaj zastao da ispije gutljaj vode.

― Što se tiče dešavanja tokom rata, na to ćemo morati malo detaljnije da seosvrnemo. I pre bilo kakvog priznavanja sopstvenih grešaka, iskoristio bih priliku danajpre optužim sve one koji su do rata i doveli.

Sudija Žan Žak Ternan je razmišljao na koji način da prekine ovo Kecmanovoizlaganje i vrlo dobro je znao da će da trpi strahovite posledice ako sada pustiKecmana da govori. Kecman kao da je to osetio i odmah je uputio pitanjepredsedavajućem:

― Naravno, ako predsedavajući ovim sudom to dozvoli?Ternan je oklevao. Šta da uradi u ovakvoj situaciji? Bilo je lako pronaći neko

rešenje i smisliti pravni izgovor za prekid suđenja na neodređeno vreme, ali da li jeon sam to želeo da uradi? Jednom je u životu već morao da napravi veliki kompromisi odrekne se svojih najdubljih uverenja zarad napretka u karijeri. Postavljalo sepitanje da li je za to ponovo bio sposoban i da ga to možda ne bi dokusurilo. Na krajušta je pa imao da izgubi, razmišljao je. Ionako je bio pred penziju i na zalasku karijerekoji bi se i desio posle završetka Kecmanovog suđenja. Šta je pa imao da izgubi?Život? Šta ćemu uopšte život u stidu od samog sebe, i nije li ovaj čovek preko putanjega upravo pokušavao da kaže kako to nije ostvarivo? Nije moguće otići na onajsvet nespokojan i ne treba propuštati prilike da se pred kraj života nešto dobro učini,ako to već ranije nije urađeno. Tako je rezonovao sudija Ternan i na kraju odlučio dada Kecmanu odobrenje da govori. Ostale sudije su ga samo sa čuđenjem pogledale.

― Puno vam se zahvaljujem gospodine Ternan. I vi znate da vam čast nalažeda tako odlučite.

― Ne bih se ja bavio analizom mojih odluka, gospodine generale, već bihiskoristio svaki minut koji mi je dat na raspolaganje.

― Svakako, gospodine Ternan, svakako. Kao što rekoh, želeo bih da optužimsve one koji su po mojim saznanjima odgovorni za započinjanje tog krvavog sukoba.Među prvima koji su odgovorni istakao bih vladu Sjedinjenih Američkih Država,njenog tadašnjeg predsednika Ričarda Prajsa i specijalnog izaslanika StejtDepartment-a za područje BiH, Vilijama Skota. Dalje, optužio bih Centralnuobaveštajnu agenciju SAD-a za užasnu manipulaciju relevantnim informacijama ičinjenicama vezanim za sam rat, kao i sve ili barem većinu novinara i reportera saZapada za nestručno i neprofesionalno izveštavanje sa terena, iako su im pripadniciVojske Srbije ne jednom izašli u susret i hranili ih informacijama. Ne retko smo imdopuštali i da snimaju uživo tokom razmene vatre, što je uz svu ostalu pomoć nekimadonelo i Pulicerovu nagradu. Takođe, ovde bih žestoko protestvovao zbog načina na

218

koji su najveće zapadne televizijske stanice, poput CNN-a i BBC-a, sistemski vodilekampanje usmerene protiv, i isključivo protiv Srba i srpskih interesa, izuzimajući sveone zločine koje su činili Muslimani i Hrvati. U jednom trenutku se činilo daratujemo protiv samih sebe i da svi ostali nemoćno čekaju da ih Srbi pobiju. Ovaj ratje pretvoren u tragi-komediju, a da bi predstava nastavila da privlači publiku,tragedija iza scene je morala da bude sve veća i sve okrutnija. Činjenica ovog rata jeda su svi činili zločine, i da su sve tri strane krive. Da li su Srbi činili najviše zločina?Možda i jesu. Da li to smanjuje zločine Hrvata ili Muslimana? Svakako da ne. Maloli je jedan ubijen nevini čovek i jedna zapaljena kuća. No o moralu ćemo pričati kadazavršimo sa činjeničnim stanjem.

Koji su to motivi naterali Stejt Department i predsednika najjače države nasvetu da intervenišu na tamo nekom dalekom Balkanu kada je pretnja od komunizmai konačno uklonjena? Odgovor na ovo pitanje je veoma teško dati, u smislu nalaženjai iznošenja pred sud javnosti apsolutno svih odgovornih za kreiranje takve politike. Jamogu sa sigurnošću samo da kažem da je interes u čitavoj ovoj “krvavoj bajci” imalopuno američkih firmi usko vezanih za proizvodnju oružja, kao i firme koje su sebavile rudarstvom, energetikom, telekomunikacijama, i ostalim privrednim granamaod strateške važnosti. Sve te korporacije, a mogu desnu ruku da dam da je većina dalapozamažne priloge tokom predsedničke trke, izvukle su značajnu korist od uvlačenjagotovo trideset miliona ljudi pod vlast i zakone tržišne ekonomije. Ovde mislim nasve ljude žitelje republika koje su činile nekadašnju Jugoslaviju. Znači jasno je da jeovde postojao jak ekonomski interes, ali je veoma bitno istaći i to da je Jugoslavija uideološkom smislu takođe predstavljala suprotnost filozofiji slobodne tržišneekonomije, na šta se nije moglo gledati sa odobravanjem.

Moram da istaknem ovde i ulogu Nemačke, Francuske i Britanije kao najjačihevropskih sila, izuzimajući Rusiju koja je takođe prolazila kroz ogromne socijalneturbulencije i promene; kao i ulogu Svete Stolice na dešavanja u pretežno katoličkojdržavi Hrvatskoj. Želim da bude znano da su gore spomenute države i Vatikansvresrdno pomagale, kako u finansijskom, tako i u diplomatskom i svakom drugomsmislu, separatistički nastrojene organizacije i političare, kako u godinama pre, tako itokom samog rata, a naročito Nemačka, koja je slala najviše novca jednommonstrumu i izopačenom nacionalisti kakav je bio hrvatski predsednik AnteNovković.

Ako tome pridodamo i lukavi muslimanski lobi na čelu sa Mula Omerovićem,koji je znao kako da crpe novac iz naftaških zemalja i usmeruje ga raznimkongresmenima i senatorima tamo u Americi, dobijamo jasnu sliku onoga što jeprethodilo samom ratu. Sukob nije, niti je mogao da izbije bez temeljne pripremekoja je obuhvatala priliv novca i ilegalnog naoružanja, kao i ozbiljnu stranu podršku.

― Gospodine Kecman, moraću da vas prekinem i upozorim da ću vam trajnooduzeti reč ako nastavite da koristite sudsku govornicu za iznošenje ličnih stavova ineosnovanih optužbi na račun ljudi koji nisu ovom prilikom u mogućnosti da sebrane. Molio bih vas da se strogo držite tačaka optužnice. Unapred zahvalan.

― Razumem vas, gospodine Ternan, i odmah ću preći na temu. Ostavljamljudima od razuma da izvedu sopstvene zaključke što se tiče priprema za sukobe, a japrelazim na temu granatiranja Sarajeva i događaje u kojima sam bio neposredni

219

učesnik. Pošto sam ja već unapred priznao krivicu po svim tačkama optužnice, semonih koji se odnose na masakre u Čemerniku, želeo bih da zamolim sud da miomogući da objasnim motive svog delovanja, iako nemam čvrste materijalne dokazeda potkrepe svaku moju tvrdnju.

― Ovaj sud vam tako nešto ne može omogućiti i svaku neosnovanu optužbućemo izostaviti iz zapisnika, ali vi možete da iznesete svoja saznanja dosad nepoznataovom Tribunalu, pod uslovom da su istinita. Podsećam vas da u ovoj prostoriji dajeteizjave pod božijom zakletvom.

― Razumeo, gospodine Ternan. Još jednom zahvaljujem. I odmah ću reći da janikada nisam želeo svesno da usmrtim civile po Sarajevu. Naše mete su bili vojniobjekti i položaji sa kojih su Muslimani uzvraćali vatru, kao i naravno skladištaoružja, nafte i druge važne opreme. Civili jesu stradali, ali stradali su i tokombombardovanja Srbije, a NATO je raspolagao daleko naprednijom opremom ivojnom tehnologijom. Hoću reći da su usputne žrtve bile neminovne i ja apsolutnoprihvatam krivicu za njihovu smrt, jer ja sam taj koji je oformio takvu strategijuvođenja ovog rata. Jesam odgovoran za smrt svakog civilnog lica koje je poginulopod kišom srpskih bombi, a osećam i moralnu odgovornost za smrt svakogmuslimanskog vojnika. Jedino ne priznajem odgovornost za bombardovanje gradskepijace usred pijačnog dana, i to u dva navrata, kao što ne želim da na sebe prihvatimkrivicu za navodno sistematsko bombardovanje drugih civilnih objekata u gradu kakobi demoralisali muslimanske borce. Na papiru ću potpisati da sam kriv za stradanjecivila na pijaci i na drugim mestima koje je optužba navela, i to samo zato što samtome indirektno doprineo, ali želim i da javno saopštim da to srpska vojska nijeradila, već su ljudi stradali od crne ruke svojih sunarodnika. Neka to bude rečeno, pamakar i ne ušlo u zapisnik.

Ternan je dao nalog sudskim zapisničarima da poslednju Kecmanovu optužbuizostave, što su ovi i učinili. I Ternan je očito bio sve nervozniji povodom ovakootvorenog Kecmanovog istupanja. Možda je čak i potcenio eventualne poslediceKecmanovih reči i sa zebnjom je iščekivao nastavak.

― Kada sam shvatio da će strani mediji svom žestinom da se obruše na Srbe,odlučio sam da makar svu njihovu pažnju usmerim na jedan grad, jedno mesto.Opsada Sarajeva je mojoj vojsci dala vremena da se organizuje i mahom neometanozauzme većinu ciljeva koje smo zacrtali na sednicama Generalštaba. Zauzeli smoKrajinu bez velike prašine, omogućili formiranje još jedne srpske republike sasedištem u Banja Luci, i uglavnom uspevali da održimo zadovoljavajući nivobezbednosti na teritorijama sa većinski srpskim življem. Pažnja Zapada je takođe bilausmerena na Sarajevo, tako da sam tim potezom, po mom ličnom mišljenju, postigaozaista mnogo. Određen broj civila je životom platio tu moju odluku, i za to sam krivbez ikakve sumnje. Neka samo bude znano da opsade nije bilo, siguran sam da bibroj žrtava bio daleko veći. Alija Mula Omerović bi mnogo lakše regrutovao noveljude po Bosni, a i vojska Hrvatske bi vremenom pružila snažan otpor zauzimanjuKrajine, što bi zajedno značilo još mnogo nepotrebnih žrtava.

Međunarodna zajednica me je pritiskala da odustanem od opsade, dok me jesrpska javnost terala da zauzmem grad. U oba slučaja bih pogrešio, i obe ovevarijante bi dovele do stradanja na hiljade građana Sarajeva, kako Srba, tako i

220

Muslimana i Hrvata. Čak me je i Sadrija tokom ’92. godine uporno vrbovao dazauzmem Sarajevo, a da odmah zatim napadnemo Zagreb. Obe okupacije bi značilesamo privremeno rešenje koje bi skupo koštalo civile svih nacionalnosti, a srpskavojska bi pre ili kasnije morala da se povuče iz ovih gradova kada bi pritisak Zapadapostao suviše jak. Došli bi u jednu situaciju gde bi se ratovalo po “gerila” principu, itu se više ne bi znalo koliko ljudi gine dnevno. Upornom opsadom grada Sarajeva,srpska vojska sa mnom na čelu postigla je to da se sukobi ograniče na međusobneprovokacije i razmenu vatre koja nije odnosila onoliki broj žrtava koliko bi odneootvoren sukob u samom gradu. Još kada bi tu uplivale Antićeve Beretke i Tigrovi,sami zamislite scenario. Nisam odustao od opsade sve do pred kraj rata i potpisivanjamirovnog sporazuma 21. novembra 1995. godine u Dejtonu, i mislim da samispravno postupio. Služio sam se lažima prilikom pregovora sa Zapadom, i tvrdiokako je glavni razlog istrajavanja opsade to što muslimanska vojska uporno granatiranaše položaje. To nije bio razlog, ali sam uz pomoć takvih i sličnih trikova dobijao navremenu.

Što se tiče upada specijalnih jedinica Vojske Srbije na teritoriju grada, reći ćupar reči i o tome, iako optužba na ovome nije insistirala usled nedostatka dokaza.Vođa Kobri bio je pukovnik Mališa Lazarević, jedan apsolutni profesionalac, inekadašnji pripadnik Legije Stranaca. Pukovnik Mališa Lazarević ratovao je na četirikontinenta i vodio svoje ljude čak i tamo gde neko ne bi neprijatelje, i gotovo ih uvekvraćao žive. Izbačen je iz Legije zbog sukoba sa jednim nadređenim oficirom. Nisuse slagali oko izbora strategije za napad i Mališa je razrešen dužnosti. Ja sam načuoza njega iz dobro obaveštenih krugova, pa sam ga regrutovao ’85. godine da obučavajednu specijalnu jedinicu koju sam tada formirao. Po izbijanju rata, Mališa Lazarević,zvani Mamlaz, zato što je stalno tako nazivao svakoga ko bi nešto loše uradio, postaoje vođa mojih Kobri na terenu. Mališa je bio fenomenalan vojnik, iskusan, pametan,organizator i planer većine akcija koje su Kobre izvršavale, i to bez ičije pomoći, alije imao i jednu manu: nije mogao da proguta od svojih starešina nešto sa čime seduboko nije slagao. Tako je pukovnik Mališa organizovao i pokušao da izvrši atentatna mene lično, iz razloga što se nikako nije slagao sa mojom “mirnodopskom”politikom u uslovima stradanja nedužnih Srba.

Još jednom ću na ovom mestu da istaknem da sam mnogo puta odustajao ododmazde za zločine počinjene nad civilima srpske nacionalnosti, iz razloga da ne bijoš više rasplamsavao sukobe i davao dodatan povod suprotnoj strani da napadanedužne ljude. Mališa to u jednom trenutku više nije mogao da izdrži i pokušao je dame ubije kako bi na moje mesto došao neki “ratoborniji” general i čovek spremniji zaotvoren sukob. Njegov pokušaj je osujećen zato što ga je izdao jedan njegovpodređeni oficir veran meni, a koji je takođe trebalo da učestvuje u atentatu. Uhvatiosam Mališu i danima razmišljao da li da ga ubijem, ne toliko zbog toga što je pokušaomene da ukloni, koliko zbog toga što je jedne noći na svoju ruku poveo Kobre i upaou Sarajevo. Pobio je mnogo muslimanskih vojnika, mislim da je pominjao cifru odčak sto pedeset ljudi. Ovaj podatak jeste bio poznat Tužilaštvu Tribunala, ali kao štorekoh, ničim ovo nije moglo da se dokaže. Poštedeo sam Mališu samo zato što mi sezakleo na doživotnu vernost i zato što sam znao da je delovao iz ubeđenja, a nikakozbog ličnog interesa. To je kvalitet pravih vojnika i istinskih ljudi, pa pošto takvih,

221

složićete se, nema puno, odlučio sam da ne rasipam bespotrebno još srpske krvi.Čovek koji ga je izdao bio je kapetan prve klase Veselin Simović, koga samunapredio u čin majora, a pošto je ubrzo novi zapovednik Kobri poginuo na terenu,Simović je počev od juna meseca ’93. godine postao zapovednik specijalnih jedinicai unapređen je u čin pukovnika. Možda ovaj podatak još uvek nije poznat širojjavnosti, pa ću iskoristiti ovu priliku da dodam da je upravo pukovnik Simović tajtrenutno najtraženiji čovek u Evropi i osoba odgovorna za “incident” u Kopenhagenu.

Ovaj podatak je poput bombe grunuo u medijima. Svaki iole ozbiljan urednik uEvropi stopirao je štampanje naslovne stranice barem do završetka Kecmanovoggovora. Sada se još samo čekalo da general javno obznani postojanje tih famoznihsnimaka.

― Doćićemo i do Simovića ubrzo, dajte da prvo završimo temu Sarajeva.Dakle, želim da istaknem i svoju odgovornost za smrt tih vojnika u Sarajevu, a hoću ida naglasim da sam ja lično u par navrata naredio upad Kobri na teritoriju grada, uslučajevima kada je muslimanskoj vojsci bilo dostavljeno, neznano od kuda,najmodernije naoružanje s kojim su nam nanosili velike žrtve i materijalnu štetu.Kobre su imale zadatak da razmontiraju to oružje ili ga unište, a tom prilikom jesvakako došlo i do razmene vatre, kao i povećeg broja žrtava. Ovde baratamo ciframaod nekoliko stotina zasigurno, zvaničan podatak je nemoguće utvrditi. I poštovanagospodo, rekao sam i nije na odmet da kažem još jednom: nije bilo namernog isistematskog bombardovanja civilnih objekata u Sarajevu. Desilo se nekolikoslučajeva kada su naše obaveštajne službe bile loše informisane, i tada smo sigurnogranatirali i civilne objekte, ali to je potpuno bilo iz neznanja. Većini zločina nadcivilima muslimanske nacionalnosti činili su sami Muslimani, i to je činjenica koja jezataškavana dugi niz godina.

Sada bih prešao na tačke optužnice koje se odnose na zločine u Zapadnoj iIstočnoj Slavoniji, kao i na ostalim područjima novoformiranih republika: RepublikeSrpske Krajine i Republike Srpske. I odmah moram da kažem: većinu zločinapočinjenih na teritorijama i mestima navedenih u optužnici, organizovali su i izvršilipripadnici Crvenih Beretki, Belih Tigrova i Vukova, koji su svi zajeno radili za šefaSlužbe državne bezbednosti, generala policije Dragana Antića, kao i za predsednikaSrbije Milovana Sadriju. Kako su specijalne jedinice policije i druge paravojneformacije poput Orlova i raznoraznih dobrovoljačkih gardi postale jače od VojskeSrbije, nije lako objasniti. Sukob između mene, Antića i Sadrije doveo je do cepanjacentara moći, i svako od nas trojice težio je da uspostavi apsolutnu kontrolu. Antić iSadrija su pokušali preko dvadeset puta da me uklone, a približno isto toliko putasam pokušao i ja njih da ubijem. Vojno-obaveštajna Služba na čelu sa generalomPetrovićem fenomenalno je obavila svoj deo posla i tako mi sačuvala život, a ništamanje sposobni nisu bili ni Antićevi ljudi. Uglavnom jedno je sigurno, a to je da suAntićevi specijalci i ostali dobrovoljci bili daleko nedisciplinovaniji, krvožedniji ibezobzirniji prema Muslimanima i Hrvatima od pripadnika Vojske Srbije, tako da i tutreba tražiti razloge Sadrijine i Antićeve strahovlade.

Ja, ako sam u nečemu uspeo tokom rata, to je onda to što sam uspostavio“apsolutni” autoritet u vojsci. Neposlušnost sam kažnjavao kao što se to činilo tokomustanka protiv Turaka u XIX veku – smrću. Nepotrebno ubijanje – takođe smrću.

222

Pljačkanje i silovanje – kazna streljanjem. Da li je bilo zločina i pored ovihdrakonskih mera, svakako da jeste. U vojsci se ljudi sprijatelje i štite jedan drugog, pasigurno da nešto i nije stiglo do mojih ušiju, ali sam potpuno, potpuno siguran, da jebroj žrtava umnogome smanjen zbog zavedene discipline u Vojsci Srbije. Najvećibroj žrtava nastao je tamo gde je prolazila čizma ovih ostalih takozvanih “boraca”, imoja vojska se borila protiv takvih pojava. Još jedan razlog zašto su me Antić iSadrija nadjačali na terenu tokom ’93. i ’94. godine, bio je i taj što ja ipak nisamželeo, niti smeo da naredim otvoreno ubijanje Srba, pa činili oni strašne zločine ili ne.Brojnost, naoružanje, organizovanost, sve je to bilo na strani Vojske. Pa sada vi menikažite: Da li sam trebao sve to da upotrebim protiv pripadnika svog naroda? Da lisam mogao posle jedne takve intervencije da izađem pred vojnike i držim nekakvepatriotske govore kako bi im podigao moral?

Služio sam se raznim metodama da zauzdam Antićeve specijalce i drugeborbene formacije. Najčešće bih pokušao da ih isteram sa neke teritorijezaplašivanjem, zatim služio sam se blokadom puteva, uništavanjem njihove opreme ivozila, a kada ništa od toga ne bi pomoglo, slao sam Kobre da “trajno” reše određenopitanje. Ne često, doduše. I Kobre su činili Srbi, a imale su zadatak da pucaju nadruge Srbe. Nisam smeo prečesto da im dajem takve zadatke, slao sam ih samo kadabi i oni sami uvideli da se nema više kud. Moram da iznesem još jedan nezahvalanpodatak, a to je da su Kobre morale da ubiju oko dvesta trideset boraca srpskenacionalnosti. S druge strane, kakvi su to bili Srbi, i kakvi su to bili ljudi svedoče nadesetine zapaljenih sela i veliki broj žena, dece i starijih osoba ubijenih prilikomnapada. Prihvatam krivicu, jer nisam učinio dovoljno da zaštitim te ljude.

Svi smo bili upleteni u jednu gotovo nemoguće komplikovanu situaciju. Srbisu činili zločine, Muslimani su činili zločine u saradnji sa nekoliko hiljadaMudžahedina pristiglih u Bosnu, Hrvati su ubijali. I tu nije bilo mnogo jasnodefinisanih vojnih operacija, već su se nedela činila pojedinačno i stihijski, nekadaviše, nekada manje. Bilo je teško svim zaraćenim stranama da kvalitetno kontrolišu iobezbeđuju neku teritoriju datu im na upravljanje, ili područje sa većinskim življemiste nacionalnosti kao i ljudi koji su zaduženi da ga čuvaju. Ovime želim da naglasimzašto je Vojska Srbije bila u nemogućnosti da pruži zaštitu svim Srbima na teritorijiBosne i Hercegovine, a zatim i Hrvatske, kao i zbog čega nije bila sposobna da seodupre svim pritiscima njihove braće po oružju.

Generalno gledajući, ni politika iza ratne scene nije odradila svoj deo poslakako valja i kako je trebalo rešiti situaciju na jedan civilizovan način. Specijalniizaslanik Stejt Department-a, gospodin Vilijam Skot, nije imao ni motiva ni nameruda pokuša da ubrza završetak sukoba. Namerno je tokom godina formirao onetakozvane bezbednosne zone koje su navodno bile pod protektoratom snagaUjedinjenih Nacija, a zapravo su bile samo slabo branjene i loše snabdevene teritorijeu kojima su živeli ili Srbi ili Muslimani. Upadi specijalaca i paravojnih jedinica subili gotovo normalna pojava, ali se zato u vestima širila priča kako su samo Srbi tikoji stoje na putu mirovnom rešenju, i kako su Srbi ti koji ne žele da odustanu odosvajačke politike. Ni Stejt Department, ni evropska zajednica na čelu sa Nemačkom,nije htela da vidi mir na Balkanu sve dok se sve republike tada već eks-Jugoslavijene dovedu u stanje potpune zavisnosti i ekonomskog rasula. Takve države-kmetove

223

bi po konačnom završetku rata bilo veoma lako kolonizovati. Svi su imali interes dase rat nastavi koliko god je to moguće: ratna industrija, muslimanski lobi, čitavaplejada evropskih i američkih političara i uglednih novinara, predsednik Sadrija komemir zbog unutar-političkih problema nije odgovarao kako u prvi plan ne bi stigleekonomske teme, Ante Novković koji je želeo homogenu državu Hrvatsku, i takodalje, i tako dalje.

― Gospodine generale, još jednom vas molim da se suzdržite od neosnovanihoptužbi, ovo vam je poslednje upozorenje ― ubacio se već vidno uznemiren sudijaTernan.

― Neće se više ponoviti, izvinjavam se poštovanom sudu. Više želim daistaknem složenost situacije nego da nešto postignem optuživanjem. Da nastavim.Antićeve jedinice i dobrovoljačke garde držale su primat sve do zime ’94. godine. Dotog vremena, izuzimajući sam početak rata kada je vojska držala sve konce u svojimrukama, mogli su da rade pa skoro sve što su želeli. Jesu svi bili u strahu odeventualnog napada Kobri, no to ih nije sprečavalo da se obilato bogate i bahatoupravljaju osvojenim teritorijama. Žestoki obračuni usledili su tokom zime ’94.godine, kada je stradalo preko polovine od onih dvesta trideset Srba nepripadnikaVojske Srbije. Posle tog vremena, zločina maltene više nije bilo, i ’95. godina jemahom bila mirna sve do Čemernika. Ono čime mogu da se pohvalim jeste činjenicada sam uspeo da poštedim jedan broj Muslimana i Hrvata koji ide čak i do nekolikodesetina hiljada, a koji bi apsolutno bez ikakve potrebe bili izgubljeni u vihorumržnje i razaranja. Ja sam za to odgovoran, i to saznanje mi niko ne može oduzeti.

Naravno, pored ostalih nacionalnosti, zadatak moje Vojske i Kobri bio jeprevashodno da zaštiti same Srbe od hrvatskih i muslimanskih snaga. Mislim da smotaj zadatak veoma uspešno obavili, i da broj izginulih Srba nije ni približan onombroju koji bi zasigurno bio da se nismo dobro organizovali. Moje opredeljenje je biloda retko u sukobe šaljem mlade, neiskusne vojnike, već sam prvenstveno teretprebacivao na prekaljene pripadnike Kobri, čiji sam broj morao znatno da povećamtokom godina rata. Kobre su od svih mojih ljudi najviše ginuli, najviše se krvinagledali, i najviše ubijali. Blizu petsto pripadnika Kobri je kući otišlo u sanducima,poginuli pokušavajući da odbrane nedužne i nenaoružane. Da li su Kobre činilekakve zločine? Jesu, svakako. Gde je ljudi, tu je i greha. Bilo je slučajeva kada subivali poneseni mržnjom, bilo je pljačkanja i otimanja kako bi kupili opremu i neštoposlali kući, bilo je silovanja jer su i po nekoliko meseci bili na terenu i po raznimnedođijama... Svega toga je bilo, i za to i ja kao glavnokomandujući snosim najvećuodgovornost. A da li su učinili desetostruko više dobra no zla? U to budite sigurni. Uraspravu tipa da li dva dobra brišu jedno zlo, ne želim ni da ulazim. Takvarazmišljanja ostavljam pokoljenjima koja dolaze. Ja znam kakve sam odluke moraoda donosim i šta je bilo neophodno uraditi.

Još jedna bitna stvar za utvrđivanje istine u vezi ovog rata, jeste ukupan brojžrtava u njemu. Gospodin Vilijam Skot, u tesnoj saradnji sa predsednikom SAD-aRičardom Prajsom i članovima njegovog kabineta zaduženim za odnose sa medijima,kreirali su i uporno održavali jednu notornu laž da je u Bosni i Hrvatskoj nestalo ilibilo ubijeno čak nekoliko stotina hiljada ljudi. Vilijam Skot je bio toliko uporan da jeinsistirao na brojci od čak četristo hiljada ljudi u izjavi medijima koju je vrlo nedavno

224

dao na CNN-u. Ovu činjenicu, koju ću ovom prilikom da iznesem, pouzdano znamkao neposredni svedok gotovo svakog važnijeg dešavanja u ratu, i ne iznosim ništašto nisam ili lično video, ili što mi je preneto od strane mojih ljudi koji su u nekomsukobu učestvovali. Ili možda ovaj Tribunal želi da dokaže kako su svi srpski oficiribili ništa više do nesposobne bitange koje se ni u šta nisu razumele.

― Ovaj Tribunal nema nikakvu nameru da vređa ičiju ličnost, već samo želi dasačuva dostojanstvo i integritet osoba koje se trenutno ne nalaze u ovoj sudnici.

― Uvažavam vašu primedbu, ali i vi i gospoda tužioci znate da Vilijam Skotnije želeo da se odazove mom pozivu za svedočenje, kao ni gospodin Ričard Prajs injegova supruga. A ovo što ću sada da iznesem, znam i doznao sam sa terena, ismatram da to nijedan zakon ne može da tretira kao klevetu.

― Kao što sam već rekao, sudsko veće će vas saslušati, ali vaša izjava neće ućiu zvanični zapisnik suđenja. Žao mi je generale.

― U redu je, sudija Ternan. I to što ste mi dali reč je i više nego dovoljno.Želim dakle da kažem sledeće: u periodu između 1991. i 1995. godine, na teritorijiBosne i Hercegovine i Republike Hrvatske nije, niti je moglo poginuti više odšezdeset hiljada ljudi. Iznosim cifru od šezdeset hiljada kao najgori mogući scenario,a vrlo je verovatno da se broj kreće između četrdeset pet i pedeset hiljada najviše. Odtog broja, po mojim pouzdanim informacijama, a takođe nema mesta u Bosni iHrvatskoj do Zagreba koje nisam lično obišao, izginulo je najviše osamnaest hiljadaSrba, oko dvadeset pet hiljada Muslimana i nekih četiri hiljade Hrvata. Takođe, cifraod osam hiljada Muslimana streljanih i na drugi svirepi način ubijenih u Čemerniku,prenaduvana je, i jedva dostiže dve hiljade, a tamo je život izgubilo i oko hiljadu i poSrba, mahom žena, dece i staraca, samo što to nikad nije dobilo na značaju uzapadnim medijima. Ovo odgovorno tvrdim i zaklinjem se pred Bogom i vamadobrim ljudima da je apsolutna i jedina istina.

Ništa od ovoga ne umanjuje užasnu tragediju koja se dogodila. Ja vas samomolim da uvidite ogromnu razliku između onoga što se vrtelo po televizijama ifaktičke situacije na terenu. Četristo hiljada i šezdeset hiljada nije isto, a ja samubeđen da ih je bilo još manje. Dakle, gotovo deset puta manje ljudi od onoga što jeStejt Department iznosio u javnost.

Na vama je da odlučite kome ćete da verujete, a ja vas samo podsećam da samja svoju krivicu priznao, i da više nemam šta da izgubim. I pitam vas: Da li jemoguće da je samo jedna strana kriva za sve, a ukupno su tri strane učestvovale uratu? I da li je moguće da niko od zapadnih sila nije bio umešan u raspirivanjesukoba, a pričamo o tržištu od skoro trideset miliona ljudi, i tri različite veroispovestiprisutnih na tlu bivše Jugoslavije? Pa samo zamislite tri komšije i uvidećete da onjihovom međusobnom odnosu može roman da se napiše, a zatim tome pridodajte ičinjenicu da su različitih veroispovesti ili drugačije rase, i tek onda ćete doći dopočetka jedne strašno komplikovane priče znane kao: Rat u Bosni. I u redu je što se usvakom ratu traže oni najodgovorniji, samo što bi svaki čovek od razuma morao, dakada razmišlja o ratu u Bosni, bude svestan i složene celokupnosti događanja inebrojenih uslovnosti koji i inače karaterišu i daju oblik svakom istorijskomdogađaju. Drugim rečima, velika je razlika između onoga čime smo mi kaokomandanti mislili da upravljamo i onog pravca u kome su se događanja uputila. Ja

225

kada kažem da sam upravljao vojskom to mogu samo uslovno da tvrdim, jer šta je savoljom i odgovornostima svakog neposrednog učesnika ratnih zbivanja.

Što nas sve zajedno dovodi i do škakljive teme Čemernika. Na tom mestu su sesudarile sve kontroverze i oprečnosti ovog rata, i na ovom primeru ćemo najbolje dasagledamo tu neizbežnu istinitost koja kaže da smo za sukob krivi svi, i da u ovomratu, kao i u retko kom sukobu u prošlosti, jednostavno nema nevinih. Kriv je svakičovek koji je uzeo pušku, svaki nesrećnik koji se usudio da svojom čizmom gazipreko tuđe zemlje, pa makar ona pripadala i njegovim sunarodnicima. Kriv je svakoko je sa strane stajao i gledao šta se dešava, a naročito onaj ko je na uho govorioonom što drži pušku šta da radi, dok je on sedeo i pijuckao viski kilometrima dalekood ubijanja. Zašto smo prljali svoje čizme blatom nekog poštenog čoveka samo zatošto je druge vere? Zašto smo mu prolili krv i gledali njegove pune ambare kako goreu plamenu besmisla i nečoveštva? Ko je pustio taj pakao na zemlju? Odgovor je svi, iodgovor je niko. Nema jednog krivca, kao što nema ni jednog nevinog.

Ja svoju krivicu priznajem. Ubijao sam pre, ubijao sam za vreme rata, ubijaosam i posle rata. Zaključak je da sam loš čovek i zaslužujem da budem kažnjen. Alineću gospodo, svi vi koji ste ovde i svi koji ovo gledate preko oštrog oka kamere, daprihvatim, ja “jedini” da prihvatim krivicu za sav haos koji nas je na kraju odveo doČemernika! Neću, i ne prihvatam ničiji sud za tamošnja nedela, sem možda Božijeg,mada sam čak i Boga tamo prokleo! Za Čemernik su krivi Amerikanci koji sudoturali oružje Muslimanima preko UN-ovih navodno “bezbednosnih” kanala, krivisu Muslimani i krvoločni Mudžahedini koji su ubili preko hiljadu i po Srba dotrenutka kada smo tamo upali, i krivicu snose Srbi jer smo napali Čemernik svomsnagom! Koja su se to previranja u mojoj duši odigravala, i koja su se pitanja predmene postavljala, to nije stvar ovog suda niti bilo čija sem moja lično. Ovde je samovažno da se iznese istina, pa ma kakva ona bila, a dobro se zna da se ni do jedneistine nije došlo olako, niti je ijedna istina jednostavna za razumevanje i prihvatanje!

― Gospodine generale, još jedna ovakva optužba i biću primoran da prekinemvaše izlaganje!

― A ove optužbe ja, zamislite, mogu i da dokažem. Da, mikrofilmovi kojinedvosmisleno inkriminišu neke vrlo važne ličnosti i kompanije, itekako postoje!Postoje snimci koji dokazuju kako se drama zvana “Čemernik” zapravo odigrala i koje sve i na koji način u njoj igrao glavne uloge! Ali je ne mogu da se obratim nikomeko bi te snimke smeo zvanično da objavi, pa smo eto došli u situaciju da mog čovekaod poverenja trenutno juri gotovo svaka ozbiljnija obaveštajna služba ili tajna policijaEvrope i Amerike! Toliko o demokratiji, toliko o slobodi govora!!!

― Gotovo gospodine generale! Oduzeću vam reč!― I neka svaki “mamlaz” pored ekrana zna, da...Ternan je prekinuo Kecmana tako što mu je isključio mikrofon. Bez obzira na

to šteta je još kako bila učinjena, i terala je Ternana da se preznojava pod teškomsudijskom odorom.

226

GLAVA SEDAMNAESTA

Osnivački skup Sindikata održan je 15. jula 2008. godine, nekih dva i pomeseca pre održavanja Kecmanovog “velikog” govora u haškoj sudnici, posle čegaviše ništa nije bilo po starom. Kecmanov govor je ostavio nesagledive posledice ponaše živote, i od tada je postalo nemoguće da se vratimo bilo čemu što smo dotadznali i sa čime smo bili upoznati. Ovo govorim sada kako bih odmah istakao zašto jeSindikat bio kratkog veka i zbog čega je sve to trajalo neka tri meseca, no da se mivratimo na početak.

Pošto smo dakle osigurali teritoriju za prodaju droge, novac je ubrzano počeoda se sliva u fondove Sindikata. Odmah smo počeli da otvaramo naše centre po većimgradovima Srbije koji su služili mahom za promociju ideja Sindikata i uopšteorganizacija koje su ga činile, i naravno za širenje članstva među omladinom. Novi“regruti” su tu imali priliku da se učlane u organizaciju po sopstvenom izboru, da seupoznaju sa svojim novim pravima i obavezama koje su sticali kao članovi, i daostave svoj broj mobilnog preko koga će biti obaveštavani o eventualnim akcijamakoje će Sindikat preduzimati. Masovnija učlanjenja su usledila posle agresivnogmedijskog nastupa koji smo imali u hali Čair na, sećate se, onoj ženskoj odbojkaškojevrokup utakmici.

Tu akciju smo pripremali bogami jedno mesec i kusur dana. Znali smo da ćeposle tog incidenta biti dosta uhapšenih, pa smo morali da angažujemo dobaradvokatski tim i da isplaniramo kako ćemo sve da vršimo pritisak na sudije. Dalje,trebalo je skupiti ljude, i to što više njih, a da pritom ne izazovemo bespotrebnusumnju policije. Trebalo je bre strpati nekih hiljadu čoveka u halu, i to sve mlademomke vrlo upadljivog izgleda, a da policija ništa ne provali. Dolazili smo u veomamalim grupama, i to neposredno pre, kao i za vreme prvog seta utakmice. Tako smohteli da smanjimo šanse policije da se na vreme reorganizuje. Sve je to trebaloodlično sinhronizovati, a morali smo i da se što bolje zamaskiramo kako se ne biodali na ulazu, kao i da sakrijemo onu silnu pirotehniku ispod tih debelih dukserica iširokih pantalona koje smo nosili.

Firer, Č i ja smo ušli među prvima, dok su Adem i još par likova imali zadatakda kombijima prebacuju ljude do Čaira. Oni su siroti sigurno napravili jednodvadesetak tura do hale. Mamlaz je bio zadužen za obezbeđivanje vozila s kojimasmo trebali da zbrišemo iz Čaira, kao i da vodi računa o tome kojom brzinom snagereda pristižu u sportski centar. Firer je zauzeo poziciju na severnom delu gledališta, aja na južnom. Č je stalno šetao kroz halu kako bi ljudima prenosio instrukcije vezaneza zauzimanje određenog mesta u hali ili vremena početka predstave, eventualno inekog specijalnog zaduženja.

Do početka utakmice već nas je bilo oko petsto unutra, i videlo se da svegadvema patrolama policije koje su obezbeđivale odžavanje utakmice, pored obaveznihredara, nije bilo najprijatnije zbog broja gledalaca. Inače, Niš je grad rukometa prenego odbojke, pa se nije očekivalo više od hiljadu ljudi maksimalno. Ovoliki brojgledalaca pripadnicima policije nije delovao normalno i veoma često su upućivali

227

upitne poglede ka mestima gde smo se nalazili. I redari su non-stop čavrljali ikomentarisali nas među sobom, kao i nekolicina pripadnika stalnog obezbeđenjasportskog centra “Čair”. Međutim, one prve prave reakcije usledile su kad su ostalipočeli da pristižu za vreme odigravanja prvog seta. Stalno je ulazio neko nov i većposle petnaestak minuta skupili smo se svih hiljadu. Redari su stajali paralisano inemo posmatrali pozicioniranje mladića na tribinama, dok su policajci već javljalicentrali da pošalju pojačanja jer se nešto čudno događa. Da su samo znali kolikočudno.

Na ruku nam je išla i činjenica da je trenutno u gradu boravila delegacijaBelorusije, zajedno sa diktatorskim predsednikom države, pa je veliki broj policajacabio angažovan na obezbeđivanju važnih gostiju, kao i regulaciji saobraćaja za vremetrajanja posete. Radilo se, čini mi se, o investiranju beloruske vlade u niški aerodrom“Car Konstantin”, i još nekim projektima. E jebem ti državu u koju ulaže Belorusija,a grad pa pogotovu. Nego nebitno. Važno je da smo mi uspeli da zauzmemoplanirane pozicije i da smo osigurali dovoljno vremena za sve ono što smo planiralida uradimo.

Naše su dobile prvi set i trenutno je u hali bilo veoma mirno. Ljudi su grickalisemenke i kokice, pušili i komentarisali igru na terenu. Bilo je prisutno dosta žena imladih curica. Vreme je bilo idealno za početak.

Upalio sam prvu baklju i hala je za tih nekoliko sekundi bila sablasno tiha.Stotine očiju je sada bilo uprto u mene i tu baklju koju sam držao. Firer je ubrzozatim upalio jednu i na severnoj strani. Krenuli smo svi zajedno polako da hučimo,najpre tiho, preteće, i postepeno smo podizali glas kako je dim ispunjavao halu.Hučanje se na kraju pretvorilo u urlanje, da bi se ovaj kratki performans završioaplauzom. Hteli smo da zaplašimo kako ostale gledaoce, tako i devojke na parketu,članove osoblja i redare. Uspeli smo u tome, bez ikakvog dodatnog napora. Moguslobodno da kažem da su se svi do jednog skenjali i većina je već tražila pogledommoguće izlaze iz hale. Policajci su se uskomešali i jasno se videlo da ne znaju šta darade.

Momci pri gornjim sedištima tribina krenuli su ka onim debelim prozorima oddvostrukog stakla sa izvađenim palicama. Počeli su da lupaju po staklu i razbijajučitav prvi red prozora kako bi onaj dim od baklji što pre izašao napolje, da se nepodavimo unutra, a i poenta je bila uništiti što više “društvenog” dobra. Firer je prviiščupao i bacio stolicu dole na parket, a njegov primer je veoma brzo propratilo jošstotinu sledbenika. Letelo je staklo, letele su stolice, i sve one konfete i raznobojnetrake koje smo uspeli da unesemo. Momci sa istočne i zapadne tribine razvili suzastave svih organizacija koje su činile Sindikat, kao i jednu veliku crnu zastavu sabelim dvoglavim orlom na sredini i natpisom Sindikat Srpske Omladine, što je činiloi zvaničnu zastavu Sindikata. Momci sa zastavama su i pevali najviše, kako onetradicionalne patriotske pesme, tako i stihove Baje Malog Knindže, koji se ustoličiokao najslušaniji izvođač među pripadnicima Sindikata. A i Baja Mali Knindža je bioneumoran, izdao je čini mi se dvadeset i šest albuma za manje od godinu dana, il’sam tako načuo. “Nosila ti Drina, sto Mudžahedina”, i ostali stihovi orili su se halomkao uragan iz upregnutih grla gotovo hiljadu mladih momaka. Napravili smo takvugalamu da smo svi do jednog danima posle Čaira osećali zujanje u ušima.

228

Blokirali smo sve izlaze iz hale. Ljude na parketu je hvatala panika i pokušalisu da pobegnu, al’ su ih redom naši momci gurali nazad, ka sredini terena, a kajednom praznom delu zapadne tribine terali smo publiku koja je shvatila da nemakud. Redari su se povukli, kao i pripadnici obezbeđenja, a neki otpor su pokušali dapruže samo desetak policajaca, i to upiranjem pištolja u nas. Kada su videli broj našihutoka, brzo su se predomislili i predali nam svoje oružje. Sve posle toga je legenda.

Ne znam ni šta da izdvojim od silnih gluposti i haosa koji smo tamo napraviliza svega petnaestak minuta. Policajcima smo skinuli pantalone i lupali ih peškirimakoje smo uzeli sa klupe odbojkašica, i koje smo prethodno natopili vodom.Dvadesetak momaka koje smo unapred odredili formiralo je krug oko gotovo svihdevojaka u tankim šorčićima, i počelo je da ih vaćari za one njihove utegnute dupiće.Hteli smo samo da se zezamo i da ih isprepadamo, shvatio sam da ako ponovimonakvo orgijanje iz “Saluna” to teško moglo da se kontroliše sa ovoliko ljudi u hali.Sve je bilo propraćeno fanatičnim skandiranjem i navijanjem iz sveg glasa. Ko god jegledao makar jednu utakmicu ženske odbojke, shvatiće zašto nam je bio prioritet damakar propisno izvatamo takve dugonoge lepotice. Ludilo je bilo potpuno, a iako jekamera uspela da zabeleži većinu gluposti koje smo napravili, nismo dozvolilisnimanje glupiranja sa odbojkašicama. Ispravno smo rezonovali da bi mnogima tobilo previše za varenje, a podrška nam je bila itekako potrebna, naročito na samompočetku, i to što većeg broja ljudi. Odbojkašice su bile za našu dušu.

Iskaljivanje svog tog besa i mržnje koju smo osećali, pa malo je reći da je bilooslobađajuće. Negde u samoj srži naših bića nalazi se jedna zlobna klica koja raste iširi se našim telima sve više kako godine odmiču, i kada dozvolite toj lozi zla da seuvije i prikače na gotovo sve ljude koje poznajete, onda nemate više izbora do dapočnete da se obmotavate oko samog sebe. To postaje neizdrživo i osećate kako segušite, davite u sopstvenoj mržnji, pa samo čekate neki trenutak ili priliku da pustitesvoje prljave pipke na nešto ili nekog novog. Čair je bio naš trenutak. To je bilaprilika da izbacimo nakupljeno zlo koje je pretilo da nas uništi, i kada smo jednomdobili tu mogućnost više je nismo smeli niti mogli ispustiti. Isterali smo stvar domaksimuma, napravili totalnu štetu i nismo poštedeli nikoga.

Hala je bila gotovo sto posto uništena, čak smo i koševe skinuli i razbili tablu.Semafor smo već na samom početku polupali, a i retko je koja stolica ostala čitava.Najveću pažnju jeste privukla scena maltretiranja odbojkašica, ali bilo je iživljavanjai na tribinama. Kao što rekoh, na utakmicu je došlo dosta devojaka, neke od njih ivrlo atraktivnog izgleda. Srča, polupane stolice, vriska uplašenih devojaka, konfete,ma ludilo totalno. I sve to začinjeno veselom rodoljubivom pesmom.

Čair nas je oslobodio svake stege, sumnje, i što je najvažnije – svake slabostikoju smo osećali ili mogli da osećamo. Razbili smo centar jednog ispod prosečnogsporta u gradu Nišu, uvalili kurac svim glavonjama i funkcionerima koji su doprinelitom propadanju, poslali poruku smelosti pravo pred nos organa reda, rekli timtakozvanim “evropejcima” i fer-plej zagovaračima šta mislimo o njihovim potezimau svetu sporta, i šta sve nismo ovim ispadom direktno ili indirektno ukazali ipokazali.

Prekršili smo svaki tabu, preskočili svaku granicu. Plan je i bio da odvedemonaš “debi” u javnosti do same krajnosti, i da ne napravimo samo još jednu rušilačku

229

predstavu koja je već toliko puta viđana u Srbiji. Morali smo da odemo jedan korakviše i tako postanemo predvodnici jedne nove snage, jednog novog “undergraund-a”koji će dominirati kasnije. Hteli smo da nam se dive i da nas poštuju. Mislim da smoto uspeli već posle Čaira. Stepen uništenja i naš prljavi performans sa odbojkašicama,za koji je omladina brzo načula i koji nismo uspeli skroz da sakrijemo, automatskinas je digao pravo u nebesa, i nema usta u Srbiji koja sutradan nisu makar jednomizgovorila reč “Sindikat”.

Mamlaz me je pozvao baš u trenutku kad je atmosfera u hali dostigla svojmaksimum. Vođe svih grupa su imale pejdžere i posle Mamlazovog upozorenja dastiže murija odmah sam ih sve alarmirao. Morali smo da zbrišemo s lica mesta i to zasvega par minuta koliko smo imali na raspolaganju. Počele su da rade pištaljke zakoje su naši momci unapred znali da znače “štura”. Izlazili smo kroz ona vrata kojasu nam bila najbliža. Mamlaz se zaista potrudio da što bolje organizuje kombije kojibi nas odveli na bezbedno ili makar dovoljno daleko od policijskih patrola.

Nekoliko dana kasnije, kada je Sindikat dostigao vrhunac svoje popularnosti umedijima, naši advokati su uspeli da iščupaju iz zatvora prvu grupu od dvadesetakuhapšenih, a ubrzo se i za ostale pokazalo da nema dokaza da ih policija i daljezadržava. Nekoliko slučajeva koji su na kraju dospeli na sud, a radilo se o trojicimomaka koji su učestvovali u maltretiranju odbojkašica, morali smo da sredimo najedan manje legalan način. Ucenili smo dvojicu sudija, koji su bili razumniji pa sumaltene trenutno podlegli pritisku, a onom trećem smo morali da dignemo automobilu vazduh kako bi ovaj shvatio da nema posla sa običnim klincima koji imaju nerešenaemocionalna pitanja, već da iza nas stoje neki veoma kompetentni ljudi. Sudija jerezonovao na kraju da sa nama mladićima upravlja neka politička partija opozicijekoja nas koristi kako bi ukazala na nesposobnost aktuelne vlasti, i da tu njegovojmalenkosti kao sudiji jednostavno nema mesta. Što bi se bre njegovo dupe našlo uprocepu, zabole ga!

Sva tri slučaja su pala u vodu i mediji su se strahovito obrušili na sudije ipravni sistem u Srbiji, a samim tim i na vlast u zemlji, što se samo pogoršavalo poslenaših narednih akcija.

Dok se policija mačevala sa slučajem “Čair”, mi smo preduzeli sijaset malihsinhronizovanih akcija po većini gradova Srbije, više simboličnog karaktera i upromoterske svrhe. Na primer, istovremeno bombardovanje sedišta gradskih vlasti –jajima, u čak dvanaest gradova Srbije. Pa smo “Sindikat” ispisali na dvadesetakgradskih sportskih centara, kao i na nekim stanicama policije, što je bio pun pogodakjer nam je to najviše dizalo cenu. Takođe, u grupama od po pet-šest momaka izvodilismo raznorazne gluporije po gradskom prevozu i javnim ustanovama. Recimo,maltretirali vozača i konduktera u autobusu – vozaču smo lupali kvrge, a kondukterabi ubacili u krug i vrteli ga sve dok se ovom ne okrene mozak i skljoka se na pod. Niputnike nismo štedeli, naročito penzionere koji su nam bili najzanimljiviji onakosmotani i izlapeli, a i pružali su manje otpora. Ne kažem, dolazilo je i do otvorenihtuča u autobusu i neki naši momci su žešće najebali, kao recimo jedna grupa izKruševca koja je upala u bus sa nekim građevincima koji su išli na gradilište. Odvaliliih ovi građevinci od batina. Jebiga, što nisu gledali s kim se kače. Dosetili smo se jošjedne zanimljive zvrčke. Znate ono kad odete kod lekara mrtvi bolesni, inače tamo ne

230

biste otišli ni pod tačkom razno, i zateknete gomilu penzosa kako revnosno čekajusvoj red da ih prozovu. Sigurno u prvih deset liste najgorih situacija u životu. E pa,organizujemo se mi jedan dan i upadnemo tako u dvadesetak kliničkih centara iambulanti, pokupimo sve one knjižice iz kutija – čak smo ustali u pola šest ujutrukako bi stigli pre nego što sestre odnesu knjižice i počnu prozivku, i sve ih bacimo ukontejnere na koje smo usput nailazili. Zamislite samo gnev one vojske matoraca kadsu saznali da im nema jebote “ZDRAVSTVENE KNJIŽICE”.

Sve u svemu, ovakve i slične provokacije trebale su da posluže kao uvertira zajednu veću, opsežniju i sveobuhvatniju akciju. Posle Čaira mediji su redovnoizveštavali o praktično svakom ekscesu koji bi pripadnici Sindikata počinili, i takosmo dobili fantastičnu reklamu i zastupljenost u javnosti koja je dostigla neverovatannivo. Došlo se u jednom trenutku do toga da je svaka, pa i najmanja i najbezazlenijaglupost dobijala mesto u nacionalnom dnevniku i informativnim emisijama. Ovakavstepen medijskog eksponiranja doveo nas je u poziciju da “biramo” nove članove,pošto ih je bilo i previše zainteresovanih. Imali smo slučaj da je u Sindikat hteo da seprijavi klinac od devet godina, ali i čovek koji je svega par godina pred penzijuizbačen na ulicu. Pomama za članskom kartom Sindikata širom Srbije rezultirala je ipojačanom represijom nad našim ljudima, učestalim hapšenjima i često neosnovanimzadržavanjima u pritvoru. Morali smo da angažujemo sve veći broj advokata iadvokatskih firmi, pa je polovina novca koji smo zarađivali preko droge išla samo nanjih. Već posle mesec i po dana postojanja Sindikata bili smo prinuđeni da uvedemočlanarinu za nove članove koji su izrazili želju da nam pristupe, simboličnu doduše,ali opet značajnu za finansiranje pravne zaštite naših uticajnih članova i vođa grupa,koji su i najviše bili na udaru. Članarina je iznosila petsto dinara mesečno, puta skoroosam hiljada članova koji su pristupili Sindikatu u tom kratkom periodu njegovogpostojanja.

Ta energija i sukob Sindikata sa pripadnicima državnih službi polako sudostizali usijanje i samo se čekalo da Uprava donese odluku o sledećoj velikoj akciji.Samo zamislite situaciju: klinci i momci masovno pristupaju Sindikatu jer želeakciju, vlast je uzdrmana i žestoko kritikovana zbog toga što nije sposobna da seizbori sa nasiljem u zemlji, a opozicija sve otvorenije podržava naše istupe u javnosti,istovremeno osuđujući vandalizam, ali i podržavajući nezadovoljstvo velikog brojasrpske omladine. Preduslovi za totalni rat su stvoreni i samo se čekala inicijalnakapisla.

“Uprava” je dobro razmotrila mogućnosti za sledeći napad i shvatili smo dasportske hale i stadioni više ne dolaze u obzir. Čair, kao i divljanje na Marakani odpre par godina, naučili su snage reda kako da se dobro pripreme za eventualneizgrede, pa nam se sledeća akcija prosto nametnula sama od sebe. Naime, gej paradaje trebala da se održi 17. septembra u Beogradu. Pa gde ćeš bolje od gej parade zapriliku da izneseš neke svoje stavove i da napraviš javni performans anarhističkogkaraktera. Parada je bila idealna i iz mnogo praktičnih razloga: dešavanje je bilo naulicama grada, a ne u zatvorenom prostoru; obezbeđenje ovog skupa bilo bi raštrkanopo gradu i samim tim imali bismo više prostora za delovanje; dalje, mogli smo danapravimo više štete i nanesemo efikasniji udarac državnom aparatu ovako naotvorenom, i još mnogo, mnogo toga je predstavljalo prednost za nas.

231

Međutim, i policija je savršeno dobro znala da će Sindikat ovakvu vrstu skupamožda zloupotrebiti, i da je najlogičnije da Sindikat upravo gej paradu označi kaometu. Bilo je puno apela policijskih zvaničnika, pa i nekoliko ministara u Vladi,uključujući i samog gradonačelnika Beograda, koji su otvoreno izrazili stav da suprotiv gej manifestacije u centru grada, iz razloga bezbednosti prvenstveno, ali i zbogtoga što su principijelno protiv otvorenog paradiranja seksualnih sklonosti. Jedinirazlog što je gej kongres ipak dobio zeleno svetlo je taj što je jedan od ključnihčlanova Vlade, konkretno predsednik reformisanog SPS-a Ivan Buljubašić, za kogase po čaršiji pričalo da voli mlade momčiće, izlobirao, odnosno ucenio predsednikaSrbije da omogući održavanje skupa, inače on i njegov SPS izlaze iz Vlade. Naravno,ova informacija je takođe nezvanično došla do nas, jer kao i u većini zemalja u svetu iu Srbiji bi jedan gej političar teško opstao na javnoj sceni. Buljubašić je“kategorično” demantovao sve tvrdnje koje su se odnosile na njegovu seksualnuorijentaciju i rekao da podržava skup iz humanih i razloga zaštite svih ugroženihsocijalnih slojeva, pa bili oni pripadnici i gej populacije. Buljubašić nam je takoučinio veliku uslugu, a ministar Unutrašnjih poslova nije bio iz njegove stranke, većpripadnik Liberala na čelu sa novoizabranim predsednikom Srbije po imenu DraganŠaponja. Šaponja je bio besan na Buljubašića, i namerno je naredio svom ministru dapraktično prepolovi planirani broj pripadnika policije koji su trebali da obezbeđujuskup, i tako je Sindikat profitirao na kontu unutar-koalicionih sukobljavanja.

Sada ću detaljno da vam ispričam kako se i šta dešavalo neposredno pre, aposebno za vreme tog 17. septembra, i to više iz lične, neposrednije perspektive. Ćaleje pričao kako svako od nas ima svoju noć, vreme kada se sve menja i kada nam seformiraju novi pravci sudbine. Mislio sam da je to bila ona noć kada smo skenjaliGazdu. Prevario sam se, i to žestoko. Ovoga puta me je čekao znatni veći teret kojisam morao ubuduće da nosim.

*

Hodao sam sam, kroz noć, i kroz vetrom nošenu kišu probijao sam se dalje kaplaniranom mestu. Mnogo se toga odlučivalo na tom sastanku. Između ostalog i da lićemo uopšte da napadnemo pedere sutra. Da odmah skratim priču, trebao sam da sesastanem sa predstavnicima Partizanovih navijača. Zašto su oni odjednom bili tolikobitni? Pa zato što bez njihove podrške, što u tehničko-operativnom smislu, što uljudstvu, naš plan napada nije vredeo koliko i papir za dupe. Sindikat je imaopotvrđenih šest hiljada momaka koji će učestvovati u rasturanju parade, ali su nambile potrebne i navijačke grupe koje su već imale dugogodišnje iskustvo uorganizovanju javnih nereda kako bi efekat bio potpun, i kako bi uspešnoorganizovali plan bekstva kada stvari postanu zaista gadne. Većina navijača je imalaodlučujuću prednost u odnosu na nas, a to je da su svi imali gajbe po Beogradu. Našimomci su morali negde da se sklone posle svog tog džumbusa, a navijači Partizana i

232

Zvezde, ali i Rada i OFK-a, veoma lako su mogli da organizuju “jatakovanje” dok sestvari donekle ne smire po gradu.

Opet sam osetio onu duboku usamljenost koja me je gonila kroz sve ovegodine – svih dvadeset i tri, ili bar onaj broj od toga koliko sam bio svestan svogpostojanja. Neću bre “mnogo” da vas gnjavim svojim egzistencijalnim pitanjima, nebrinite. Između ostalog treba da naglasim kako se toliko mnogo stvari lomilo namojoj grbači, a ja nisam bio dovoljno jak da ponesem toliki teret. Opet!

Jeste, sam sam sebe doveo u tu situaciju. I da, nije bilo moguće da se vratimnazad i odustanem. Ne bih dakle smeo da kukam, kapiram. No bez obzira, ja tomoram da učinim. Pa mnogo je sve to bilo za jednog mladog momka. Mislim, da mujebem mater, ’ajd’ i vi malo sagledajte situaciju iz perspektive prvog lica jednine.Išao sam potpuno, ali potpuno usamljen, da se nađem sa tamo nekim tipovima koji susvi bili jedan gori od drugog, i za koje se nije znalo ko od koga ima veći brojkrivičnih prijava. Mislim, nisam znao ni šta da očekujem i da li ću uopšte živ daizađem iz lokala gde su se oni nalazili. Čas sam bio jak i rešen da im pokažem ko jegazda, čas sam se toliko bio ufonjao da je to bilo jedva izdrživo.

Ono što je ipak najbitnije ovde istaći je to koliko se čovek oseti uplašenim inapuštenim kad se sam dovede, ili ga drugi dovuku do pozicije da odlučuje ikomanduje. Sad sam tek mogao da razumem makar deo onog jedinstvenog iskustvakoje je Kecman posedovao, i deo patnje koju on mora da je toliko puta doživeo kaogeneral. Odjednom se silne stvari očekuju od vas, i traži se snaga od vas, i odlučnost,a pre svega odgovor. To je verovatno ono glavno: “odgovor”. Svi putevi i sva pitanjavaših “potčinjenih” vode upravo ka vama, i jedino ka vama. Teška je to odgovornost,i postaje sve teža kada spoznate sa kakvom moći zapravo raspolažete, i gde sugranice vaše snage. Drugim rečima, kada uvidite koliko mnogo, ako ne i presudnovaše odluke i vaša volja utiču na sudbine tih ljudi kojima komandujete, i kada togotovo savršeno dobro razumete i posadite saznanje u samu strukturu i podstrukturusvojih misli, onda postaje zaista teško. Tada se vidi ko je general, a ko ničiji general.

Prošao sam pored jedne grupe mladih Cigana, mislim pravih Cigana, Roma tojest, a ne Zvezdinih navijača. Video sam jednog Gancija, nije mogo da ima više odšesnaest godina, koji je nosio stari neki dres sa Piksijevim imenom. Da li je to nekašanerska roba ili se radilo o originalu koji je Ganci negde “pokupio” nemam pojma.Uglavnom, zastao sam i gledao taj dres. Jedna šašava ideja mi je padala na pamet.Čak toliko šašava da je mogla i da uspe, poput naše akcije protiv Gazde. I nekako seu mom slučaju ta paradoksalna zakonitost redovno potvrđivala: što luđe, to efikasnije.Kada nisam reskirao dovoljno, ništa nisam ni postizao.

― E batice, aj’ mi prodaš dres!― A ne, ćale meni dao ovaj dres. Ne dam nikom.― Daću ti sto evra za njega.― Kol’ko bre? Za sto evra mož’ da kupiš deset ovakvih.― A gde da nađem dres u jedanes sati noću? Jel’ prodaješ, il’ da idem dalje?― Daj prvo pare na sunce.― Evo. Sto jevrića. Pogledaj i na svetlo, nije falš, ne sekiraj se.― Dobre su, dobre. Jednom sam valjo lažnjake za nekog tipa, znam ja šta je

falš. A ove ako su lažne, onda su nešto najbolje što sam vido u životu.

233

― Skidaj dres.― Evo bato, i u zdravlje da ga nosiš još sto godina.― Ako je do ujutru i dalje na meni, super će da bude.Ganci me nije razumeo šta sam hteo da kažem, a pitanje je i dal’ me čuo.

Gledao je oduševljeno u onu novčanicu i trenutno ga broj sto hipnotisao. Pozdraviosam se sa Ciganima i produžio dalje. Eto vam još jedan paradoks: bio sam na čeluekipe koja je prezirala Cigane, a ovamo sam ćaskao i sklapao poso sa njima. Jebiga.

Obuko sam dres i polako se približavao onom lokalu gde su me čekaliPartizanovci. Sad sam se već usro načisto. Već sam zamišljao scenu kako upadamtamo u Piksijevom dresu, a ovi ga buše noževima i pre nego što sam stigao daotvorim usta. Hodao sam ko robot. Kad se spremate da uradite nešto onako opasnoosećate se kao da lebdite, i preduzimate radnje nekako mehanički i polusvesno. Svedok ne osetite da trnete načisto. To već ne sme da vam se desi, da se ukočite. Tu steunapred osuđeni na propast.

I misli postaju brže i nepovezane, pa maltene izgube smisao. Osećate neku bolu temenu i težinu za koju ne postoji racionalan razlog, a pritisak vam raste uslepoočnicama. Mislim da sam bio uplašeniji te večeri nego onda kad smo skenjaliGazdu. Tad nisam bio sam kao sad, i nisu svi parametri za uspešno izvođenje akcijeovisili isključivo od mene. Stao sam pred ulaz u taj neki kafić, “Kralj” se zvao čini mise, i pokušavao da skupim i ono male snage što mi je preostalo. Sigurno sam stajaonekih pet minuta tako kao debil pred ulazom i ko zna kada bih ušao da jedan lik saPartizanovim šalom nije izašao da telefonira. Bio je podgojen i ćelav, u nekojmarkiranoj garderobi. A i mobilni je sigurno koštao barem petsto jevrića kako samuspeo da primetim.

― Šta radiš bre ti ovde? Njuškaš možda pička ti materina, a...?― Ma ne bre. Ja sam Neša Kecman.― A ti si Kecman. Nešto si mi mršuljav, očekivo sam malo većeg tipa.― Bre, to je što vidiš. Mogu da uđem?― Može, može, što da ne, nego što si stajao tu do malopre, što već nisi upao

unutra?― Ma, gledo sam da se nisam možda zajebo i pogrešio lokal. Ne poznajem BG

najbolje.― Na pravom si mestu, upadaj.Tip me je uveo unutra i ponudio mi viseću stolicu za šankom. Naručio je piće

za sebe i pitao mene šta ću da popijem. Reko sam mu dupli viski, sa jednom kockomleda. Čim je stiglo piće počeo sam da se okrećem po lokalu i gledam ko je sve tu bio.I bilo ih je vala. Tridesetak likova, svi u dresovima i sa šalovima. Očekivali su da ćuda dođem sa ekipom na sastanak, i videlo se da se čude što sam došao sam. Slučajnoili ne, tek onaj debeli što me našao napolju je, ispostavilo se, vođa “Head Hunters-a”,jedne od navijačkih grupa Partizana.

― Ja sam Majk Krstić, vođa ”Head Hunters-a”.Mahnuo je rukom i šanku su prišla još dvojica momaka.― Ovo je Đorđe Gavić, vođa grupe “Alkatraz”, i gospodin Alen Petrović,

zvani Komandant, vođa “South Family-ja”.

234

Pružili su mi ruku i privukli još dve stolice. Baš su me ono odmeravali, osećaosam njihove upitne poglede na sebi. Majk je otpočeo razgovor.

― Dakle, batice, šta si ti planirao za sutra? Pretvorili smo se u uši.― Hoćemo da napadnemo pedere sutra. Imam oko šest hiljada momaka u

pripravnosti, već danima pristižu u prestonicu. Naš glavni problem su mesta gde bi sesakrili posle napada. Mogli smo da iznajmimo neke stanove po gradu, al’ nije to to,murija bi lako provalila gde smo. Tu biste trebali vi da nam pomognete. Vama nijeprvi put da bežite od murije po Beogradu.

― Da, da... Samo se postavlja pitanje zašto bismo mi pomogli vama. Mi smoveć imali isplanirano da ih karamo tu i tamo, ne ovako u fazonu “totalnog napada”kao vi, al’ skoro isto tako efikasno.

― Pa zato što vaše akcije ne bi baš imale isti efekat, ko što ti kažeš. Da seskupe svi Grobari, “da” se skupe, a nije tajna da nemate neku ekstra saradnju, opetvas ne bi bilo više od hiljadu-hiljadu i dvesta. Što se mene tiče, vi Grobari i nemateneku akciju vrednu pažnje, sem onog divljanja na Marakani pre par godina. Ovo vamje šansa da napravimo nešto vredno pomena.

Odjednom su se sva trojica nadula kao šarani i izbuljavili se na mene. Sigurnosu mislili u fazonu: „Čekaj bre pička ti materina, pa u naše dvorište dolaziš da naszajebavaš”. Izgleda da su se malo i zbunili, čim im je trebalo toliko vremena dakonačno nešto i kažu, a ne samo gestikulišu. Majk je povukao razgovor:

― Stanite momci, polako.Pokazao je rukom onoj dvojici da ne reaguju.― Prvo tražiš pomoć, a odmah zatim vređaš. Il’ si lud, il’ se tripuješ da si jaje,

trećeg nema.― Naravno da nemam nameru da vređam, ali i vi vređate Sindikat ovakvim

potcenjivačkim tonom i stavom koji samo što ne kaže: ma odjebi bre šabane. Nama jepotrebna pomoć za jednu veoma ozbiljnu stvar koju želimo da sprovedemo u delo, ita akcija, ako se dobro sprovede, može da ima daleko značajniji kontekst i poslediceod pukog čina nasilja.

― A gle ga mame ti, dečko još ima i rečnik ― ubacio se Komandant. ĐorđeGavić se samo kiselo nasmejao. ― Slušaj bre, pičko jedna provincijska, ja tinajiskrenije predlažem da pokupiš svoje mršavo dupe sa ove stolice i nestaneš iz mogvidokruga. Ima da te izbodem ko tovljeno prase, ljadžeru jedan ljadžerski.

― Znači...znači brate znaš koliko me boli kurac šta mi ti predlažeš.Komandant je skočio sa stolice i već je sevnuo skakavac pred mojim očima u

trenutku kada su ga Majk i Đorđe uhvatili za ruku. Bujica psovki me je bukvalnopolila po jakni, pošto je Komandant imao tendenciju da balavi iz usta kad se uzbudi. Iostali Grobari po lokalu su primetili frku i krenuli su ka šanku. Majk je opet bio tajkoji je smirivao strasti, što mu je jedva pošlo za rukom tek kada je Gavić uz pomoćjednog krupnog lika uspeo da odvuče Komandanta. „Pa dobro”, razmišljao sam, „ovataktika je sigurno bolja od one gde bi trebao da im se čepim, pa sad ako me izbuše,jebiga, bar sam dao sve od sebe”. Zauzeo sam stav i sad sam morao da ga se držim.

― Alo bre ljudi, daj bre da dogovorimo šta treba i da zajebemo ove gluposti! Iti prekini da nas provociraš u rođenoj kući, koj’ ti je kurac!

― Važi Majk, iznervirao me, jebiga.

235

― I ti si njega i ajd’ u pičku materinu! Daj da sednemo i popijemo još neku.Mali, još jednu ovde!

Konobar je doneo piće i Komandant se jedva nekako nakanio da ponovo sednena svoju stolicu, a i kada je seo, bio je tol’ko crven u faci da nam se činilo da će daeksplodira.

Ovde bi bilo dobro i da napomenem kako sam uspeo da skupim Grobare najedno mesto i u kakvim su međusobnim odnosima oni bili. Naime, Alkatraz, SouthFamily i Head Hunters-i bile su suprotstavljene navijačke grupe Partizana i maltenesu jedva sarađivali, i to po vrlo malom broju pitanja. Dok su navijačke grupe CrveneZvezde (de facto) bile dosta kompaktne i složne, navijači Partizana su bili u sukobupovodom velikog broja pitanja. Head Hunters-i su, recimo, bili prilično sponzorisaniod strane uprave kluba, a ovi su zauzvrat žmurili prilikom nekih veoma sumnjivihtransfera igrača u strane klubove, i drugih mutnih radnji naočigled zdravorazumskihsimpatizera kluba. Pripadnici Alkatraza nisu mogli da smisle ovakvo ponašanje ipostali su ljuti protivnici Huntersima, a kasnije je zbog “geografskih” razlika došlo doformiranja još jednog ekstremnog krila navijača Partizana pod upravomnajekstremnijeg od svih navijača, barem po mnogima koji su upućeni u njihoveaktivnosti. To krilo su nazvali South Family, a vodio ih je Komandant Alen Petrović,čovek sa četrnaest krivičnih prijava, po kojima ni za jedno delo nije pravosnažnoosuđen. Pričalo se da je odrađivao važne poslove za narko-klan sa Voždovca, odaklesu mahom pripadnici South Family-ja. Zato i kažem “geografskih” razlika, jer sučlanovi Alkatraza bili većinom sa Dorćola. Bilo je tu još grupa i otcepljenih krila,poput “Ludaka” sa Padinske Skele, koji su se zakleli da više nikada neće biti saHuntersima u istoj prostoriji, pa su hteli da ostanu dosledni u tom stavu i sa njimanisam uspeo da napravim nikakav korak ka međusobnoj saradnji. Drugim rečima,glatko su me odjebali.

Iz te škakljive konstelacije snaga i čitavog jednog spektra vrlo komplikovanihodnosa ja sam morao da izvučem nešto što oni nikako nisu bili spremni da pruže, akamoli jedan za drugog da učine. Trebalo ih je navesti na saradnju, i što je još teže odtoga, trebalo ih je navesti na “zajedničko” delovanje. Praktično nemoguća misija i tusam morao da odigram jednu genijalnu partiju preznojavajućeg pokera sa vođamaovih, u najmanju ruku rečeno: “čudnih” momaka.

Prvo ih je, jelte, trebalo skupiti. Ispravno sam rezonovao da bi trebalo najprepozvati Majka Krstića, čoveka sa više “praktičnog” razumevanja od ostalih vođa.Platio sam mu deset hiljada evra, nisam mu ih ja bukvalno stavio u šake, ja sam ga tevečeri prvi put video, ali dali smo mu toliko u kešu preko pouzdanih ljudi. Ovaj jetrebao nekako da ubedi Gavića i Komandanta da prisustvuju sastanku, i da pokuša dasmiri situaciju ako postane gadno, što je kao što ste videli i bio slučaj. Komandant jeinače pristao da dođe jedino iz razloga što mu je Majk obećao pomoć nekog sudije,samo ni to ne bi bilo dovoljno ako mu se ja eventualno ne zasvidim. Kao što i nisam,no dobro, nisam ni igrao na tu kartu.

―’Ajde da se ponašamo ko razumni ljudi za promenu. Još jedna provokacijaod tebe i ovaj sastanak je završen. Ti Alene, pokušaj da se obuzdaš taman toliko dačujemo šta ovaj mali ’oće od nas, i šta nam nudi. I još jedna stvar burazeru.Garantujem ti životom da ti nijednog navijača Partizana nećeš da navataš na priču

236

nekakve velike “važnosti” te vaše akcije, a još ćeš manje da postignešomalovažavanjem naših aktivnosti ― završio je Majk, a veoma brzo se po prvi put urazgovor umešao Gavić:

― I da raščistimo jednom: pustićemo Komandanta da te izbuši budeš li jošjednom vređao bilo koga od nas. Kapiraš buragere?

― Kapiram. I sad skapirajte i vi da odavde ne bi izašli živi da meni fali i jednadlaka s glave. Moji momci su par ulica odavde. Ako ne izađem za deset minuta,krenuće ovamo sa svom artiljerijom koju imaju pri sebi. A možda me niste čuli prviput: imam “šest” hiljada momaka trenutno u Beogradu. Ja odavde ne polazim dok nedobijem garanciju da ćete sutra da učestvujete u razbijanju parade i da ćete dapomognete mojim momcima da se sklone s ulice. Bez vaše pomoći – nema akcije, alizato će biti osvete. I to još večeras. Da li vi mene razumete?

Komandant me je jedva slušao i sigurno je ulagao poslednje atome snage kakobi se suzdržao. Gavić je zadržao onaj prezrivi pogled s početka sastanka i nije menjaoizraz lica, a samo je Majk, videlo se, bio uznemiren posle pretećeg tona mojih reči.Majk je i definitivno bio najpametniji tamo, ali zato i najplašljiviji.

― Dalje, kontaktirao sam i vođu “Ultras Boys-a”, Marka Markovića, ili Lurča,kako ga popularno zovu. On je prihvatio da se uključi u akciju i preuzeo je na sebeobavezu da obavesti ostale navijačke grupe Zvezde. Čeka se samo vaš odgovor.

― E sad si pretero...pa šta, ja da sarađujem sa Ciganima! Nikad!!! Jel’ mečuješ, pičko jedna provincijska, nikad!!!

Komandant je naglo ustao sa stolice, pljunuo na mene i rukom pokazao svojimmomcima da krenu iz lokala. Sva trojica su došli sa po desetek momaka iza sebe. Nataj način bili bi ravnopravni kad bi eventualno došlo do nekog neplaniranog sukoba.Komandant i ostali “Južnjaci” besno su napustili lokal. Ništa od sudije koji je trebaoda pomogne Komandantu, ali ništa i od jataka za moje momke. Ostali su mi samoMajk i Đorđe Gavić, zajedno sa svojim navijačima. Doduše, Alkatraz i Huntersi subili i najbrojniji među grupama simpatizera Partizana, pa je svakako vredelo baremnjih pridobiti. Možda je i dobro što je Alen Petrović Komandant napustio skup, inačebi me verovatno budala napala kada budem došao do završne tačke svog nastupa uovim teškim pregovorima. Gavić je sada preuzeo inicijativu:

― O svemu pričaš, samo ne o onome što nas konkretno najviše zanima. Šta brenudiš ti nama za pomoć koju treba da vam pružimo? Tačno je, i mi sarađujemo sapodzemljem, i obavljamo neke poslove za njih. Takođe je tačno da učestvujemo uneredima, samo mi to radimo mahom za ljude koji su spremni da plate naše usluge.Jedino iskreno vezano za naše stavove je stav prema klubu zvanom Partizan. Njegavolimo i za njega možemo da poginemo. Da je dobro nama, i da je dobro Partizanu, aza ostalo nas uglavnom boli kurac. Tako da ne vidim šta ti ovde zapravo nudiš.

― Za početak, nudim vam South Family. Za početak. Alen Petrović posleovog “performansa” može da bude Komandant samo utvarama na gradskom groblju.South Family se odvojio od Alkatraza, jel’ tako? Gaviću, vratiću ti momke nazad. Štose tiče tebe Majk, mogu za par meseci, kad se stvari malo slegnu, da ti na nogedovedem “Ludake” i one pičke što ih navodno vode. Moja moć ne leži u snazi tih šesthiljada momaka koji su se učlanili u Sindikat, već u činjenici da imamo ozbiljnuposlovnu saradnju sa najvećim igračima na narko-tržištu ovde u Beogradu. Rat sa

237

mnom bio bi kao da svesno grizete ruku koja vas hrani. I da se ne lažemo, bilo bi imrtvih. Ja sam čovek od reči, gospodo. Sa koliko uspeha vi pomognete meni, satoliko uspeha, ako ne i dvostruko više, pomoćiću ja vama. Vrućina je ovde, mogu daskinem jaknu?

Ovo sam pitao u trenutku kada je Zvezdin grb već sevnuo pred njihovim očimai ja skoro skinuo jaknu. Bio je trenutak za završnu demonstraciju snage isamouverenosti, vreme za onaj potez koji je bio dovoljno drzak da parališe njihovemozgove i stvori onu neophodnu dozu strahopoštovanja prema meni. Čitavaprostorija je buljila u dres koji sam kupio od onog Gancija i mislim da niko nijemogao da veruje u ono što vidi. Efekat je bio potpun i nepovratan. Dvadesetakmomaka je sedelo bez reči i čekalo eventualnu reakciju svojih vođa. Ona je izostala.Protest, akcija i reakcija, ispoljena emocija, su izostali. Majk kao da je tek sadashvatio da sam ja totalno nenormalan, samo Gavić i dalje nije menjao izraz lica.Njega čini se ništa nije moglo da iznenadi, ili je barem hteo da oda utisak čovekakoga ništa ne dotiče. Uglavnom, ni on nije ništa preduzeo, a samim tim ni njegovimomci.

― Evo vam broj telefona koji ćete da pozovete kada se dogovorite međusobom. Gledajte da ne razmišljate predugo. Ako prihvatite, a iskreno se nadam dahoćete, pripremite teren do ujutru i pokušajte da odspavate nekoliko sati. Trebaćevam sva raspoloživa snaga sutra. Ja sada moram da krenem. Sve detalje ćemo daizdogovaramo kada i zvanično pristanete. Prijatno vam veče gospodo.

Polako sam ustao sa stolice i krenuo ka izlazu. Dobacio sam jedno sarkastičnoizgovoreno “Pozdrav momci” i zatvorio vrata za sobom. Tog istog momenta, prenego što je zvuk vrata koja se zatvaraju nestao u vazduhu, čuo sam flaše piva, čaše,piksle, i pretpostavljam sve drugo što im je bilo na dohvat ruke kako se razbija iodbija od metalnih vrata. Bes koji su svi osećali je odjednom provalio i dobiodozvolu da se manifestuje tek kada sam ja bio na bezbednom.

Počeo sam da dišem onako normalno kada sam izašao iz lokala. Kolena su miklecala i osećao sam se nesposobnim da stojim uspravno. Morao sam ipak da hodamnekoliko stotina metara, tako sam dogovorio sa Ademom koji je trebao da me sačekakolima. Nije bilo one silne ekipe sa kojom sam pripretio Grobarima, sve sam ovoodradio sam. Moralo je tako iz više razloga. Da sam poveo i sto ljudi sa sobom ne bihpostigao isti efekat kao s onim činom skidanja jakne i pokazivanjem Piksijevog dresa.Niti bih mogao momcima iz Sindikata da pokažem da umem i mogu da budempredvodnik jedne ovako složene i opasne akcije da nisam otišao samostalno dapregovaram sa notorno tvrdoglavim navijačima Partizana. I zbog još gomile razloga.

Adem je zaustavio kola i pokupio me.― Što si bre bled tako, šta ti je?― Samo ti vozi brate.― Jel’ su te tukli, da te nisu ranili? ― Adem je bio iskreno zabrinut.― Ma jok. Samo strah, brate. Samo strah.

* *

I taj famozni 17. septembar 2008. godine je stigao.

238

Dugo smo se pripremali i rasli poput zloćudnog tumora po Srbiji. Digli smodževu u javnosti, napravili sebi kvalitetnu reklamu i skupljali klince i mlade momkesa ulica. Sindikat nije bio strogo hijerarhijski uređen. Nije bilo nametanja pravila izalaganja za jedan strogo utvrđen set mišljenja. Zapravo, tebe kao člana Sindikataniko nije pitao ko si, šta si i odakle si, niti u šta veruješ – dokle god si radio ono što seod tebe tražilo. Takođe, u koju ćeš konkretno organizaciju u okviru Sindikata da seučlaniš uopšte nije bilo bitno. Barem ne meni. I niko nije smeo da te napada zato štosi izabrao ove ili one. Tako je postignut paradoks da je Sindikat postao verovatnonajdemokratičnija grupa ljudi u čitavoj Srbiji, bar što se unutrašnjeg uređenja tiče.

Šta su ljudi dobijali od toga što bi postali članovi Sindikata? Mislite semosećaja pripadnosti? Pa jedan veliki filter, brate. Umesto da te očerupaju u nekoj rupiod kafane, ti bi otišo na sastanak s ljudima u prostorije Sindikata, tamo bi se zezo,slušo dobru muziku i napio se za dvesta dindži. Još bi plus imao šanse da upoznašneku cupi, a ribe su i inače počele masovnije da nam se pridružuju. Oko sto pedesetnajekstremnijih devojaka je odlučilo da se priljuči akciji, uzgred budi rečeno. Tolikoo neravnopravnosti polova.

Šta još? Pa izliv besa brate. Ja mislim da nije postojao nijedan član naše ekipekoji nije učestvovao u barem jednoj akciji na lokalu, a gotovo svi su učestvovali urazbijanju parade. Za period od svega nekoliko meseci, i više nego dovoljno. I nakraju, Sindikat je pružao još jednu bitnu stavku, a to je – bezbednost. Mnogisrednjoškolci, ili prosto mladi ljudi koji se nisu osećali bezbedno u školi i kad izađu ugrad, jer su naravno postojale ekipe i ekipe narkomana, siledžija i lokalnih lovatora,priključivali su se nama zato što im je bilo muka više da gledaju i trpe sranja odtakvih majmunčina. Kada bi postao član Sindikata, više niko nije smeo da te dira, a ikada bi te neko potkačio, plaćao je skupu cenu. Bilo je dosta primera gde su našimomci morali da intervenišu, i to su čak dolazili iz susednih gradova da pomognu“braći” i otkinu od batina neke debile koji su mislili da su najjači.

Sa širenjem članstva postalo je neophodno da uključimo i neke ljude izSindikata u posao oko droge. Narkomane naravno nismo primali u svoje redove iizbegavali smo da prodajemo drogu srednjoškolcima. Kažem izbegavali, jer nisu svibespogovorno pratili instrukcije i nije baš sve bilo tako bajno unutar svih ogranakaSindikata. Ja samo kažem da je postojao zakon i da ga je većina sledila. Gde bismosaznali za prestup, prestupnika bi udaljili, gde nismo – nismo. Ovde ne računamBeograd pošto su tu poslovali veliki igrači sa kojima, za sada, nismo hteli da ulazimou sukobe, a mi smo šatro i radili za Caneta, Budalu, Kvržicu i ostale. Šatro, zato štoBudala i Kvržica nisu ni znali da mi upravljamo Sindikatom, niti ih je interesovalo štami nekolicina klinaca radimo po provinciji. Dokle god smo uplaćivali njihov deo onisu bili zadovoljni.

I pre nego što dođemo do same parade, još da napomenem Č-ovu ulogu urazvoju Sindikata. Naime, taj dečko je za tri meseca postao strah i trepet po Srbiji, odnjega je stvoren mit i od njegovog imena legenda koju su prepričavali svi od Suboticedo Vranja. Č u stvari nije egzekutovao bogzna koliko ljudi od kako je Sindikatnastao. Ubio je četvoricu po Mamlazovom direktnom naređenju, i još dvojicu jekoknuo na svoju ruku. Mamlaz je pretio da će lično da ga ubije ne bude li prestao daubija svakog ko ga nervira, i ja sam jedva iščupao Č-a posle onog klinca što ga je

239

ovaj roknuo u Kraljevu. Ošamario je taj klinac Č-a u nekom kafiću gde je ovaj trebaoda pokupi lovu od drokse. Našli su ga izbodenog dvadesetak metara od kuće u kojojje živeo, mali nije imao više od sedamnaest godina.

Sve u svemu, Č je i definitivno postao ono što se kaže “killing machine”,čovek rođen, stvoren za ubijanje. Njegov mračni pogled je sekao vazduh i stegao bivam srce, a sama pojava bi unosila nemir u vašim crevima. Č je postao mojenajmoćnije i najopasnije oružje. Bio je hladan, proračunat i nije uopšte bio glup.Posle šamara onog klinca, samo se zlokobno nasmejao, okrenuo i izašo iz lokala.Svoje račune je sređivao isključivo pod okriljem mraka. Gde god bih poslao Č-a, kojigod mu zadatak dao, on bi sve obavljao samom činjenicom da je tu, njegovoprisustvo je sređivalo stvari. Nekada, što se takođe naširoko prepričavalo, Č ne bi niusta otvorio kad bi ušao u prostoriju kod nekoga, a ovaj bi odmah pao na kolena imolio za milost, istovremeno priznavajući sve grehe. Č je uterivao dugove, on jezavodio disciplinu tamo gde su nas potkradali, on je pretio sudijama i tvrdoglavimpolicijskim inspektorima, on je jebao mater svakom gorili koji je ometao delatnostiSindikata. Bio je nešto poput šefa naše unutrašnje kontrole, ali i mnogo više od toga.Da Č-a nije bilo, pitanje je dal’ bi ja, Nebojša Kecman, ikad postao pravi autoritet uokviru organizacije kojom sam trebao da upravljam, ili usmerujem, kako hoćete. Onenajtvrdoglavije morali smo Mamlaz i ja da mu naredimo da skloni zauvek. Jebiga,nisam voleo krv, al’ nekad se moralo.

I tako, Mamlaz je odrađivao finansijski deo i bavio se potkupljivanjem snagareda, Č je uspostavljao disciplinu, Firer je bio zadužen za promotivni deo i unutrašnjuorganizaciju, a ja sam radio od svega po malo i najviše od svih. Fanatično sam sezapalio za ideju Sindikata, i po osamnaest sati dnevno sam bio angažovan. Mešaosam se u sve, od najkrupnijih odluka do najsitnijih poslova, pa sam često išo na kuracostalim vođama. Uprava je počela da se sastaje najmanje jednom nedeljno, i spisakstvari koje je trebalo odraditi postajao je sve duži. Neke od tih mojih zahteva je bilo inemoguće ispuniti, no to i nije bilo toliko bitno. Svi su znali da ja neću da uzmemnikom za zlo ako nešto iz ovog ili onog razloga nije stigo da završi. Poenta je bila utome da su sve vođe i većina važnijih članova Sindikata davale svoj maksimum kadabi videle sa kojim žarom i energijom “ja”, kao “vrhovni vođa”, pristupam čitavojovoj stvari. Valjda mi je i to ostalo od ćaleta. I on je, kako sam čuo, uvek svojimprimerom terao druge da budu još bolji, čak i kada misle da je to nemoguće. To mojezalaganje, sposobnost ljudi sa kojima sam bio okružen, i objektivne okolnosti koje suse poklopile, dovele su do onakvog haosa koji smo uspeli da organizujemo, tog 17.septembra 2008. godine.

Parada je bila zakazana za deset sati prepodne. Tada su počeli da se okupljajusvi ti čudaci, nakaze, dvopolci, bolesnici i ostala gamad. Toliko smo dugo pričali oovom događaju, da sam ja na kraju stvarno i ubedio sebe kako mrzim pedere. Ja sam ikao šef Sindikata imao problem da dođem do nekih definitivnih zaključaka i čvrstihstavova kojih bi se držao kao pijan plota. Verovao sam u sve i verovo u ništa. Biosam za sve i bio protiv svega. Mrzeo sam nešto isto onako neiskreno kao što sam ivoleo nešto drugo. Tako je i moja mržnja prema pederima bila odraz trenutka ukojem sam se nalazio, pre nego nešto duboko ukorenjeno u moj način i strukturumišljenja. Bili su odvratni, onako našminkani, u drečavim seksi kostimima i

240

perikama, bili su neprijatelji, a povrh svega bili su ljudi koji su kao preporučeni došlinama pred noge.

Do nekih jedanaest sati skupila se većina učesnika parade. Sveukupno, negdeizmeđu sedam i osam hiljada pedera, lezbejki, transvestita, biseksualaca, i ostalih.Bilo je dosta ljudi i iz inostranstva i okolnih zemalja, naročito Mađarske i Rumunije.Skup dakle nije privukao nešto veliki broj učesnika. Počeli su govorima najuticajnijihčlanova svoje populacije i nekoliko šefova gej organizacija, mahom pozicioniranih poBeogradu. Bilo je tu dosta javnih radnika i istaknutih umetnika, iako su većina zakoje se šuškalo da su pederi naravno izostali sa ovog skupa, a bogami bilo je tu idosta popularnih faca. Tu je došlo tih oko pet hiljada iz Srbije, i još oko dve, dve i pohiljade iz inostranstva, za razliku od recimo Beča ili Berlina gde su ovakvemanifestacije prilično masovno posećene.

Treštala je muzika, držali su se inteligentni i strastveni govori, igralo se,pevalo, zezalo. Okupili su se na Trgu Republike i oko pola jedan su i zvaničnokrenuli u šetnju ulicama grada. Dan je bio topao i dosta sparan, sunce je u to vremebaš pržilo. Grupe policajaca su se raštrkale ispred i iza kolone, a i saobraćaj je biozaustavljen u onim ulicama kroz koje je skup nameravao da prođe. Krenuli su ulicom“29. Novembra”, pa su niže skrenuli desno u “Džordža Vašingtona”. Planirali su daizađu na “Takovsku”, prođu pored Narodne skupštine Republike Srbije, vrate se doTrga Nikole Pašića i Terazijama produže natrag do Trga Republike. Tu bi zatvorilikrug i organizovali bi žurku koja je trebalo da traje do duboko u noć. Naš plan je bioda ih sasečemo u ulici Džordža Vašingtona.

Kada je kolona došla negde do polovine puta između Takovske i 29.Novembra, dao sam znak momcima da krenu. Prva ekipa se spustila ulicom “ĐureDaničića” i stigla na mesto gde su se sekle Džordža Vašingtona i 29. Novembra. Nataj način su mogli da im priđu sa leđa. Druga ekipa se spustila “Hilandarskom” ispojila se sa trećom grupom koja je dolazila iz “Palmotićeve”. Četvrta je trebala daim preseče put iz pravca ulice “Stevana Sremca”, a peta da nam se priključi iz pravcaOčne bolnice. Jedan jedini put koji bi mogao da im posluži za bekstvo bio je u pravcuRudarsko-geološkog fakultetea, i tu opciju je presekla šesta ekipa koju su mahomčinili pripadnici “Ultras Boys-a”. Grobari su dolazili iz pravca Očne Bolnice.

Tajming je bio gotovo perfektan. Pred preneraženim pogledima mase homićanajednom smo se pojavili mi, i nastavljali smo da se pojavljujemo, sa svih strana.Gde god su se okrenuli, videli su nas, pa još nas, i sve više nas, dok u jednomtrenutku nije bilo ničega “sem” nas. Žene su prve počele da vrište i plaču, mada se niostali nisu poneli baš junački. Policajci su se uzvrpoljili, galama je postalazaglušujuća, vriska i cika je unosila još veću nervozu. Sve dok ih naše skandiranjerazličitih parola nije nadjačalo: “Ubi, zakolji, da peder ne postoji”, “Smrt pederima”,“Za Boga i Srpstvo”, a onda su se prolomile i psovke, uvrede... Mogu samo dazamislim koliko su bili uplašeni i kako su iščekivali najgore. Policije je bilo malo,nije imalo kud da se pobegne, masa napadača je bila ogromna – sigurno i veća no štoje zapravo bila, zbog straha koji ih je sve nadjačao.

Poletele su prve kamenice. Oni pogođeni odmah su pali na zemlju, a ovi porednjih su sigurno čuli pucketanje kostiju i pored nepodnošljivog lupanja koje su osećaliu svojim bubnim opnama. Krenuli smo silovito ka kordonima policije i probijali ih

241

bez većih problema. Ja sam predvodio grupu koja je čeono trebala da se sudari saparadom i gde je kordon murije bio najbrojniji. Udarali su nas pendrecima, bacalisuzavac, gurali onim svojim štitovima... Sve uzalud. Najpre smo probijalipojedinačno, potom u manjim grupama, pa u sve većim grupama, dok ni samipolicajci nisu odustali u povukli se nekoliko desetina metara dalje od mestadešavanja. Ovi iza nas su već unajveće tukli homiće do trenutka kada smo se miprobili.

Vriska, škripa smrskanih kostiju, krv, plač, zapomaganje. Nismo štedeli nikogai nismo nikome pružili milost. Tukli smo ih palicama, tukli smo ih golim rukama,palili bakljama, šutirali, trgali odeću, gazili po lobanjama. Jebali smo im mamumaminu.

Trajalo je svega nekoliko minuta, i jednu čitavu večnost. Bilo je nekih petnajshiljada ljudi oko mene, i bio sam sam. Nanosio bol, i isti osećao. Mrzeo sam sebeisto koliko i njih.

Video sam previše nasilja tog dana. Dovoljno za ceo jedan život.

* * *

Kada smo se razbežali i ostavili zločin iza sebe, bilans je bio sledeći:trinaestoro mrtvih, dvesta osamdeset teže i blizu sedamsto lakše povređenih. Bilo jetu žena, bilo je starijih ljudi, čak i maloletnika. Nijedan učesnik parade nije prošaobez nekoliko udaraca, samo je dosta njih imalo sreće da prođe sa jedva kojommodricom ili čvorugom.

Mediji su urlali, zvaničnici sa Zapada su žestoko osuđivali, Crkva je besnela.Tražile su se ostavke, hapšenja, presude. U zemlji je nastao haos i politička situacijaje postala nemoguća. Buljubašić je podneo ostavku i izašao iz Vlade, predsednikŠaponja je raspisao vanredne izbore, a policija se očekivano žestoko obrušila na nas.

Mi smo se veoma dobro organizovali i uspeli smo, barem većina nas, dapobegnemo sa lica mesta i uz pomoć Grobara i Zvezdaša da se sklonimo bezbedno saulice. Mnogo naših jesu uhapsili još istog dana, a još više u danima koji su dolazili.Vođe grupa su uglavnom svi zbrisali i nikada ih nisu uhapsili, uključujući i mene,Firera, Adema. Bilo je važno da što više ljudi pobegne i ne bude uhapšeno na danparade, jer je posle bivalo lakše da se organizuje pravna zaštita i da se tvrdi da N.N.nije učestvovao u neredima, i tako dobiju manje zatvorske kazne. I pored sve dobrevolje pripadnika policije i sudova, a posebno uticajnih političara čiji je ugled itekakobio poljuljan ovom našom akcijom, nikada nije došlo do nekog značajnog uspeha uprocesu kažnjavanja izgrednika. Uhapsili su blizu dve hiljade ljudi, ispitali još duplotoliko svedoka, organizovali racije gotovo svakodnevno, i ništa značajno nisupostigli.

Prosek izrečenih zatvorskih kazni bio je u trajanju od šest meseci posle sudskihprocesa koji su počeli ubrzo posle parade. Svega šest meseci. Nisu imali dokaze,svedoci su većinom odustajali od davanja iskaza pred sudom – naravno pretili smo im– a išao je i reizbor sudija pa se niko naročito nije trudio da stvara neprijatelje takošto će poslati nekog mladog momka na deset godina robije. Takođe, išli su i vanredniizbori, a s obzirom da su čelnici Sindikata preko svojih ljudi u studentskim

242

organizacijama uspeli da organizuju sveobuhvatne proteste po Srbiji – navodno zbogloše primene Bolonje na fakultetima i posebno iz razloga nezavidnog položaja mladihu Srbiji – ni političarima nije išlo u prilog da neoprezno hapse po gradovima Srbijemlade momke, pa učestvovali oni u paradi ili ne.

Bilo je previše mrtvih, slažem se apsolutno. Trinaestoro ukupno. Jedna lezbijkaje čak bila majka maloletnog sina. Sve to me je podsetilo na ćaletovo iskustvo uČemerniku. Haos je morao da nastupi kada se dovoljno negativne energijenagomilalo u ljudima, i kada si ih danima huškao protiv pedera i govorio im da su onineprijatelji, da degradiraju srpski narod i njegovu “čistu” pravoslavnu veru. Kadasmo ih pustili na te objekte mržnje, još onako uparađene i kostiminirane, bes se nijedao savladati i mogao si samo da brojiš leševe i unakažena tela.

Da li osećam krivicu za paradu? Da, svakako. Ovo nije bilo isto kao ostalaubistva za koja sam bio odgovoran ili sam ih lično počinio. Te ostale sam osećao kaoneprijatelje, konkurente u borbi za opstanak i širenju svoje moći. Tu nije bilo mestakrivici, bar ne onoj dugotrajnoj, uništavajućoj, možda čak i neprolaznoj. Ali, ovi ljudina paradi...ti ljudi su bili nevini. Ti ljudi nisu predstvljali pretnju za mene ili bilo kogdrugog. Kako su oni mogli da budu opasnost za Crkvu, veru, Srpstvo, kada je njihBog među Srbima stvorio? Ne ja, ne Sindikat, ne neko treći, već Bog. Ja otvorenokažem da se ne slažem sa ovakvom vrstom nasilja, i da se nisam slagao saprebijanjem homoseksualaca verovatno ni pre, a kamoli posle akcije. Ovde govorim oosećanjima koje sam imao odmah posle parade, a ne iz neke udaljene perspektive.Osećao sam se prljavo, eto kako sam se osećao. Prljavo. Razbijanje, silovanje,ubijanje narko-dilera, to je prolazilo kroz moju glavu i telo bez značajnijih posledica,bilo pozitivnih ili negativnih. Zato ubijanje tih jadnih bespomoćnih pedera...jebote,ubedačilo me ono skroz.

Što se tiče samog dana i samog čina prebijanja, tu nije bilo sumnje da smo sviuživali i da smo se svi osetili tako moćno i slobodno kao nikada do tada. Bilo je boljeod prvog seksa hiljadu puta i vozilo je sto puta bolje od najbolje vutre. To je bio mojdan i niko mi ga ne može uzeti. Pa kakve god posledice iz njega proizašle.

I da, znate šta sam nosio? Ćaletov generalski sako, sa sve epoletama, ordenjemi ostalim ukrasima. Bio je to crn svečani sako, kakav je nosio samo na vojnimparadama ili sastancima državnog vrha. Na sebi sam imaj taj sako, a ispod sam nosiocrnu običnu majicu, dole sam navukao stare izbledele farmerke, a na nogamavojničke magnum čizme. Frizuru sam gelom povukao naviše, u jež fazonu; to jestpuštao sam kosu već neko vreme, skurčila mi se ćelestonka. Do jaja sam izgledao. Nakilometar si mogao da znaš ko je tu bio glavni i to ne pričam samo o uniformi, već i održanju, poziciji koju su mi dodelili na čelu grupe, načinu na koji sam hodao. Sve jeto bila rezultanta traženja sopstvenog cilja i ličnog samopouzdanja koje je tog 17.septembra dostiglo svoj vrhunac.

Još samo jedna stvar. Alen Petrović, iliti Komandant, nađen je mrtav naparkiralištu iza njegove zgrade. Ubijen je za vreme trajanja parade, sa dva hica uglavu. Č je imao to zadovoljstvo da otpremi Komandanta na onaj večni stadion.

243

GLAVA OSAMNAESTA

Veselin Simović, zvani Sima Smrt, pažljivo je pratio generalovo suđenje injegove iskaze. Simoviću ovo naravno nije bio prvi put da prati generalovo suđenje.Uvek je snimao šta general govori i posle po nekoliko puta to isto ponavljao. Nikadase nije znalo kada će Kecman pokušati da prenese neku poruku svom čoveku odpoverenja. Poruka je mogla da se krije u bilo kojoj reči koju bi general više puta snamerom ponovio, mada nije uvek moralo da znači da će tako biti. Ovoga puta,međutim, jedna reč, to jest jedno ime, ponovilo se i više nego dovoljno puta da bi bilosamo puka slučajnost.

Zašto je Kecman posvetio toliko vremena bivšem vođi svojih specijalnihjedinica? Zašto je Mamlaz zauzeo tako značajno mesto u generalovom govoru? NijeKecman morao naširoko da raspreda priču o tome kako je Mamlaz nekada hteo da gaubije, pa njega su hteli da koknu razni tipovi i organizacije, počev od Antića i Sadrije,pa sve do CIA-e. S kojom svrhom je mogao da istakne baš Mamlaza? Čak je i nakraju govora ponovio reč “mamlaz”, van konteksta potpuno.

Simović je po treći put pustio snimak suđenja i kada ga je pogledao u celostiviše nije imao dilemu. General je pokušavao da mu kaže da treba da kontaktiraMamlaza. Sigurno. Simović nije čekao više ni trenutka već je spakovao svu potrebnuopremu i oružje koje je mogao da ponese i izašao napolje iz stana. Simović je dobijaosve potrebne informacije od Kecmana dok je ovaj još bio na slobodi, a bio je upućen iu generalove rezervne planove u slučaju da bude uhapšen. Tako je vrlo dobro znao koće da čuva njegovog sina ako njega izruče Hagu, i znao je gde i na koji broj dapotraži Mamlaza.

Zaustavio je auto pored prve javne govornice i nazvao broj koji je bio zapisanna jednom zgužvanom papiriću. Javio se Mamlaz.

― Halo, Mališa ti si?― Ja sam. Gde si bre Simoviću, mislio sam da ćeš ranije da pozoveš?― Jebiga, tek sam sad dobio zeleno svetlo. Poludeo sam od čekanja.

Prepoznajem ti glas, al’ ajde da ne rizikujemo ništa. Ko visoko leti...?― Nek leti još više.― Ha-ha. To može samo Kecmanu da padne na pamet. Samo njemu nikad nije

bilo dosta.― Gde se nalaziš?― U Beogradu sam. Menjam lokaciju na svakih četrdeset osam sati. Kad

možeš da stigneš u BG?― Stižem za jedno četri sata.— Zovem te onda za četri sata i tek ću tad da ti dam adresu. Ne zovem te više

na ovaj broj, javićeš se na halo-govornici iza crkve Svetog Marka. Budi tačan.― Sad je pet sati. U devet i petnes’ sam tamo.―’Ajde. Čujemo se onda kasnije.Bilo je međutim i treće osobe s druge strane žice. Specijalni agent Timoti

Hartman je uz pomoć svog improvizovanog info-centra uspeo da presretne ovaj

244

poziv. CIA je jedina imala stručnjake i opremu takvog kalibra da mogu da dekodirajusve tajne i zaštićene brojeve, i da uspeju da presretnu poziv onoga trenutka kada sepoziv uputi na neki od tih skrivenih brojeva. Hakovali su sistem Telekoma Srbije i uzpomoć specijalnog softvera dešifrovali broj koji je, kako su kasnije saznali, koristioMališa Lazarević zvani Mamlaz, čovek koji je štitio Kecmanovog sina. Hartman jebio oduševljen!

― Kad?― Pre dva minuta. Znamo na koju govornicu će Simović da pozove

Lazarevića i u koje vreme.― Odmah dolazim.Mamlaz je dao gas i na vreme stigao u Beograd. Tačno u devet časova i

petnaest minuta on se nalazio pored halo-govornice iza crkve Sv. Marka i čekaopoziv. Simović je kasnio nekoliko minuta i Mamlaz se već zabrinuo.

― Halo? Gde si do sad?― Proveravao sam da neko eventualno ne prisluškuje govornicu.― I?― Pa mislim da je sigurno. Dođi u Danteovu ulicu broj 89 na Karaburmi. To je

blizu igrališta FK Beograd.― Stižem. Moraćeš malo da sačekaš, nije baš blizu.Kada su se konačno videli srdačno su se pozdravili i zagrlili. Mnogo toga su

prošli zajedno, i što je najzanimljivije, obojica su bili šefovi jedno drugom za vremerata. Sada su ponovo bili na zajedničkoj borbenoj liniji, iako je upravo Simović biotaj koji je izdao Mališu pre toliko godina. Simović se uvek pitao da li mu je ovaj ikad“zaista” oprostio.

Seli su u dnevnu sobu stana u kojem se Simović krio i započeli razgovor.Mališa je počeo sa pitanjem:

― I, šta ćemo sad? Šta je Kecman hteo da nas dvojica uradimo?― Znam samo da je hteo da te kontaktiram i da on trenutno sarađuje sa

Šakotom. To su dve stvari koje sam mogo da izvučem iz svog onog njegovogtrabunjanja na sudu.

― I kog misliš da čekamo sad?― Pretpostavljam nekog Šakotinog čoveka. Ja sam u kontaktu samo sa

Vladom Budalom, a čak ni on ne zna gde se krijem.― Pa kako će taj Šakotin čovek da nas nađe?― Budala je reko da ga nazovem večeras, kaže da ima nešto važno da mi kaže.

Možda se radi baš o tom tipu.― U koliko sati?― Evo za nekoliko minuta bi trebalo da ga okrenem. Odo ja na govornicu, ti

me sačekaj ovde.Simovića nije bilo gotov pola sata i Mališa se sav uzvrpoljio po stanu. Oružje

je držao na gotovs i stajao je mahom pored prozora sa koga je mogao da vidi sve isvakoga koji su se kretali dole na ulici. Spazio je Simovića kako prelazi ulicu i nakratko odahnuo, kad je odjednom primetio da se zaustavlja jedan automobil isprednjega. Isprva nije znao da li se radi o napadu ili nečemu drugom, pa je brzo otvorio

245

prozor i uperio oružje u pravcu belog mercedesa. Na sreću, čovek koji je izašao izkola toplo se pozdravio sa Simovićem i oni su zajedno ušli u zgradu.

Kada su ušli u stan Bagzi se pozdravio sa Mališom i seo preko puta njega. Onje i počeo da priča jer je video nestrpljenje na licima svojih sagovornika.

― E, konačno smo se okupili. Dakle gde su mikrofilmovi?― Na sigurnom ― odgovorio je Simović. ― Samo ja znam gde se nalaze, tako

je najbolje.― Svakako, vi momci znate svoj posao. A sigurno znate i da vam mnogi tipovi

iz različitih interesnih grupa dišu za vratom i stežu obruč. Nemamo još puno vremenai stvar ovako stoji ― na kratko se zakašljao. ― Ja radim za gospodina Šakotu i visokisam oficir Državne bezbednosti. Često imam ulogu dvostrukog agenta, kao što je sadrecimo slučaj. Moj zadatak je na početku bio da, kao i ostali, pronađem i dostavimdoktoru Šakoti mikrofilmove uz pomoć kojih bi on sebi kupio slobodu. Stvari su se umeđuvremenu promenile. Dobio sam instrukcije da saznam da li šef podzemlja CaneGlavonja radi za Antića ili neku drugu stranu službu. Moj odgovor je potvrdan. Caneradi za Antića i sada čekaju Simovića da preko Budale dostavi mikrofilmove njima.Takođe, gospodin Šakota je u dosluhu i sa Antićem kome je ponudio svu svojupomoć. Cilj mu je naravno bio da mene ubaci u središte ove male igre.

― Kako mi tebi da verujemo, šta su nam garancije?― Garancije su “pukovniče” sadržane u informacijama koje vam upravo

nudim. Ili ste vi beše kapetan Lazarević? ― Bagzi je namerno hteo da omalavažavaMališu kako bi mu stavio do znanja da neće da toleriše pitanja takve vrste. Ovaj senije trudio da odgovori.

― Odakle ti ta obaveštenja? ― ponovo je bio sumnjičav Mališa.― Kao što rekoh, ja sam dvostruki agent. Radim i za američku CIA-u, tačnije

za jednog gospodina pod imenom Timoti Hartman. Vrlo pametan čovek ako smem dadodam. Maltene odmah je prihvatio moj predlog da usmerimo snage na Caneta injegove ljude, a ne bi me iznenadilo i da je već saznao gde se nalazite.

Simović i Mališa su se pogledali.― Ali ne brinite. Sigurni ste dokle ovaj ne zna gde su mikrofilmovi.― Kako je mogao da sazna gde smo?― Ja sam mu savetovao da prati generalova suđenja i rekao mu da će Kecman

sigurno pokušati da poruči nešto sa govornice. I ja samo radim svoj posao.― Šta još imate da nam poručite sem činjenice da ste sposoban čovek? ― sada

je Simović postavio pitanje.― Kao prvo moramo da saznamo detalje Canetovog bekstva jer smo trenutno

u nezavidnoj poziciji. Pošto CIA zna da Mamlaz...ups...izvinite Mališa, boravi uBeogradu sa ciljem da pomogne u iznošenju mikrofilmova iz zemlje... Dalje,poznajući Antića, taj će učiniti sve da osigura posao i moraćemo da budemo vrlopažljivi.

― Znači trebalo bi da uhvatimo Caneta? ― ponovo je upitao Simović.― Ne, vi biste trebali da ga uhvatite i naterate na saradnju. Moj posao je da

vam dam sve što je vam potrebno. I druga stvar, trebaju vam pare. Mnogo para.― Zašta? ― iznerviran je bio Mališa.

246

― Pa da biste kupili sve te silne ljude koje morate da kupite. Neko mora dabude vrlo lud ili vrlo bogat da bi objavio te snimke dva meseca pred izbore uAmerici. To je valjda krajnji cilj, zar ne?

― O kojoj sumi pričamo? Naši poslovi s heroinom ne mogu da pokriju mnogo.A znam i da general više nema para. Sve što mu je ostalo dao je Canetu za zaštitusina.

― Ni ja nemam ni centa. Pokupio sam sve što sam imao kad sam zbrisao izDanske.

― Ništa, onda ćete morati da kradete. Znate za neke bivše “saradnike” koji bimogli da vam pomognu?

*

Bagzi je bio apsolutno u pravu. Neko je morao da bude ili vrlo lud ili vrlobogat pa da objavi sadržaj mikrofilmova na nekom važnom američkom mediju. Itakođe, dobro je procenio da Simović i Mamlaz moraju da presretnu Canetov planbekstva i ovoga nateraju da im pomogne u iznošenju mikrofilmova iz zemlje. BezCanetove pomoći plan bi sigurno propao iz više razloga. Prvo, Cane je mogao danaudi meni, ili meni bliskim ljudima kad god bi to želeo da uradi. Drugo, trebao namje kao saveznik u borbi protiv Dragana Antića, čoveka koji je uposlio sve raspoloživeresurse u pronalaženje snimaka, i tipa koji je verovatno isplanirao sve da nas pobijekada se konačno dočepa filmova. I treće, bila je preko potrebna Canetovainfrastruktura kako bi neko nekako izneo vruć krompir iz zemlje.

Glavni problem bio je keš koji ni Simović ni Mamlaz nisu imali, a bio jepotreban za potkupljivanje, kako nekog američkog urednika novina ili televizije, takoi za sijaset drugih stvari, između ostalog i organizovanja otmice Caneta Glavonje.Kad je Bagzi izašao iz stana i navukao kapuljaču od jakne na glavu kako ga ne biprepoznali Hartman i njegovi ljudi u slučaju da posmatraju stan, Simović i Mališa supočeli da se dogovaraju.

― Šta da radimo u pičku materinu, zajebana situacija?― Nemam pojma Simo. Plašim se i za malog sad, stvari su baš postale

ozbiljne. A i ne kapiram onog Kecmana, kako je sve, pa i svoju porodicu, podredioobjavljivanju tih snimaka. Mislim, šta može da bude važnije od rođenog sina?

― Ne znam, nit me interesuje šta je sve u njegovoj glavi. Znam samo daimamo posao da obavimo i da moramo da smislimo kako ćemo da ga obavimo. Sveostalo, pa i mi sami, sada smo nebitni u čitavoj priči.

― Ništa, onda moramo da organizujemo neke ljude. Po mogućstvu pouzdane,sa kojima smo nekad sarađivali.

― I to je dosta rizično, al’ i nemamo nekog izbora. Sigurno su isproveravalivećinu sa kojima smo ikad radili, ne znam koga bi to mogli da zovemo.

― Treba nam jedan penzionisani vojni pilot, dobar ako je moguće, treba namjedan što se razume u brave, dakle provereni obijač a da nije u zatvoru, i treba namjedan mali čovek koji se brzo penje i spušta niz konopac. Izvini burazeru, al’ si mi semalo ugojio tokom godina, ti otpadaš za taj posao.

― Šta si smislio?

247

― Opljačkaćemo “FBS” banku, jednu od najjačih u zemlji, i to u sredBeograda. Tamo krajem svakog meseca preleži barem tridesetak miliona evra, prenego što se novac kanije transportuje do filijala u unutrašnjosti.

― Odakle tebi te informacije?― Jedno vreme smo se Miki i ja zanosili da opljačkamo zgradu i sad bi

verovatno ležali u zatvoru da nas Kecman nije zadužio da mu štitimo malog.― Bre vi stvarno jeste malo opičeni.― Šta da ti kažem, svi hoćemo svoje parče raja. Mislim da imam i projektni

plan zgrade negde zaturen. Nisam mislio da će ponovo da mi treba.― Ti spomenu tri čoveka, plus nas dvojica. Da nije to malo ljudi.― Imam još tri pouzdana čoveka, već rade za mene po Nišu.― Trebaće nam oružje, letelica, automobili, alat... A ne znamo ni ko će sve da

učestvuje u pljački.― Pilot nije problem, tu se rešenje nameće samo od sebe. Sećaš se kad smo

ostali odsečeni na muslimanskoj teritoriji, naša vojska je morala da se povuče. Mislilismo da smo gotovi kad je odjednom Vukobrat preleteo helikopterom iznad našihglava. Šanse da zbrišemo bile su nikakve, a Vukobrat je uspeo da nas potovari iiznese pod kišom granata.

― Misliš da će da pristane?― A bre, ako neće, ubićemo ga.― Jasno da hoćemo.― Moraću da se raspitam malo po podzemlju koga da uzmemo za obijanje

sefa. Možda ćemo morati da ga dovučemo iz inostranstva.― Ti ćeš da nađeš obijača, a ja znam otprilike koga ću da zovem za akrobacije.― Koga?― Ima jedan tip koga sam uvek slao u špijunske akcije. Mali, brz, iskusan. I

nije u zatvoru, a nema ni zvaničan vojnički dosije. Samo se nadam da nije menjaoadresu ili zbrisao negde u inostranstvo.

― Još samo jedna karika nedostaje. Treba nam Miki.― Misliš da će da pristane?― Nemam pojma. Više mi ne veruje, to je sigurno, al’ za tri-četri miliona

evra...― Ponudi mu pet, bez cenkanja. Da shvati da smo sve ozbiljno isplanirali.

Uvešćemo ga u plan tek kad pristane na iznos svog udela.― Miki ima kefalo za ovakve akcije, a on može i slobodnije da se kreće po

zemlji. Ako je Bagzi u pravu, CIA već zna da sam i ja umešan u ovaj cirkus.― Ne verujem tom tipu. Mnogo mi je on nonšalantno došetao ovde, a i izašao

je na prednja vrata. Kao da ga boli kurac ko će da ga vidi.― Pa moguće je da radi za sve strane i gde postane najprofitabilnije toj strani

će da se prikloni.― Pomenuo je nekog Hartmana. Šta misliš, dal’ je stvarno taj tip toliko dobar?― Ne znam. Moraćemo da ga testiramo u svakom slučaju.

* *

248

Mamlaz je pronašao penzionisanog vojnog pilota Vukobrata Nenadovića isaopštio mu plan pljačke. Ovaj očekivano nije želeo da se uključuje u akcije ovakvogrizika, pa je Mamlaz uradio ono što radi najbolje: ubedio ga silom. Izvukao je pištolj ibez da trepne upucao Vukobratovog nemačkog ovčara koji je ležao u uglu sobe.Nenadoviću je tad postalo savršeno jasno da je postao član tima i pre nego što jeMamlaz ušetao u sobu.

Simović se za to vreme bavio pronalaženjem svog akrobate, nekadašnjegkapetana u Kobrama i čoveka zaduženog za najopasnije akcije. Kecman je poslao togvojnika u Moskvu, gde je prošao obuku kod bivših KGB agenata, baš kao i generalnekada. Posle Moskve, Kecman ga je ubacio u specijalni trening kamp izraelskevojske, gde je prošao i snajpersku obuku. Mnogo novca je uloženo u izgradnju ovogspecijalca i Kecman se potrudio da o ovom ne postoji nijedan zvaničan papir. Sve gaje to činilo idealnim za ovaj posao, a koliko su njegova prava zaduženja bilaobavijena velom tajne, govori i činjenica da ni Mamlaz nije imao pojma šta ovajzapravo radi, a bio je vođa Kobri.

Simović je imao podatak da se specijalac povukao u rodni Kragujevac i datamo radi kod brata kao građevinski preduzimač. Na sreću, Grujica se i dalje tamonalazio, samo što više nije radio kod brata – sa kojim se posvađao – već je otvoriokafić i tamo skupljao žestoke momke i tatine sinove iz grada. Simović je poslaočoveka od poverenja da ispregovara sastanak sa Grujicom.

Grujica i Simović su se našli u jednom stanu na Paliluli, gde se Simovićtrenutno krio. Grujica nije mogo da veruje koga vidi, posle toliko godina. Izljubili suse, izgrlili i zatim seli da oživljavaju uspomene. Sve dok nije došlo vreme za ozbiljanrazgovor. Grujica je naravno pristao, ne toliko zbog toga što je osećao dužnost premasvom generalu, ne ni toliko zbog novca, koliko mu je trebala akcija. Akcija i samoakcija. Simović je bio zadovoljan njegovom fizičkom spremom, nije se zapustiotokom godina kao mnogi.

Dvojica su već bili u džepu, trebao im je sad obijač sefova. Tu se Mamlaznašao u većem problemu nego što je u početku mislio. U Srbiji van zatvorskog kruganije šetao nijedan dobar “bravar”, i Mamlaz se zaputio ka Nemačkoj, u Frankfurt, gdeje živelo puno Srba. Tamo je načuo da postoji jedan dobar tip za te stvari, samo sepovukao iz posla kad je poslednji put izašao iz zatvora. Čovek je živeo sam, nijeimao porodicu, a bio je i notorni alkoholičar. To je značilo da je bio nepouzdan i daga je bilo teško ucenjivati. Mamlaz je ponovo morao da uposli svoje veštine.Zavukao je bravara u podrum, vezao ga i mučio osam sati. Kada ga je konačnoodvezao, bravar je jedva prestao da ljubi Mamlazova stopala.

Ona trojica što su radili za Mamlaza u Nišu nisu predstavljali problem. I da suhteli i da nisu hteli, morali su da se uključe. Preostao je još samo Miki. Prvo Miki nijehteo ni da razgovara sa Mamlazom. Otišao je u Beograd i bežao danima od Mamlaza,nije hteo da ga vidi. A onda kad ga je Mamlaz konačno navatao na jednom odbeogradskih splavova, zamalo nije ispala pucnjava. Tek kad je Miki doznao za planpljačke i obećanih pet miliona evra, jedva se nakanio da sedne sa Mamlazom za ististo.

Miki je preuzeo gotovo čitavo planiranje i nije dozvoljavao ni Simoviću niMamlazu da mu se mešaju u detalje pljačke. Uživeo se u ulogu šefa i Mamlaz mu je

249

prepustio palicu jer mu je jedino bilo bitno da akcija uspe, i ništa drugo. Pripremali suse jedno dvadesetak dana za pljačku. Iznajmili su privatan helikopter iz Mađarske, aoružje nabavili preko jednog rumunskog švercera. Nisu nešto bili oduševljenisnajperskim puškama “dragunov” i pištoljima tipa “makarov”, ali to je bilo neštotrenutno najbolje na crnom tržištu. Kupili su čak i ručne bombe RGO-78, kao da suse spremali za mali građanski rat. Utvrdili su datum i vreme: 21. oktobar, u jedan satposle ponoći.

Mamlaz je sav novac koji smo zaradili od heroina uložio u pripremu pljačke istriktno mi naredio da se u narednih mesec dana dobro pritajim. To je značilo da nijebilo para za Sindikat, da nema novih akcija, a nema ni mene kao šefa da održavamljude na okupu. Nikakvog izbora nisam imao, Mamlaz bi mi prebio noge da sazna dase šetam po gradovima u unutrašnjosti Srbije. Stvari su postale mnogo veće od menei morao sam pasivno da čekam dalji razvoj situacije.

* * *

A akcija je bila kao na filmu. U jedan sat posle ponoći, civilni helikopter jepoleteo kroz noćni vazduh Beograda i pod komandom veštog pilota zaustavio se nadvisokom zgradom “FBS” banke. Grujica se niz konopac spustio najpre na krovzgrade, a zatim sišao niže i neutralisao alarmni sistem i nekoliko čuvara koji su šetalimeđu spratovima. Ostali su se sporije od Grujice, ali opet bezbedno spustili na krovzgrade i jedan za drugim silazili niže. Grujica je čistio usput teren tako da nisu moralibilo gde da se zadržavaju. Grujica je sačekao ekipu kad je došao do prizemlja, jertamo je bilo ukupno šest čuvara, i on nije mogao bez velike buke sve sam da ihsavlada.

Kada su i ostali stigli, sinhronizovanom uvežbanom taktikom napadarazoružali su i onesposobili čuvare, a takođe i ugasili centralni alarmni sistem. To jebio najteži deo posla. Posle su se neki bavili obezbeđivanjem prilaza zgradi, dok su sedrugi uputili ka sefu. Nemački bravar, kome ime nikada nisam saznao, počeo je saotpakivanjem svog alata i prionuo je na posao. Trebalo mu je celih sat i po vremenada se probije kroz slojeve i slojeve čvrstih metalnih vrata iza kojih je ležalobogatstvo, i koje je samo čekalo da bude razgrabljeno. Čim su strpali pare u vreće,otvorili su vrata zgrade, otrčali nekoliko stotina metara do parkiranih automobila inestali u hladnoj beogradskoj noći.

Malo je reći da je odjek javnosti bio gromoglasan. Pljačku su nesumnjivoizveli vrhunski profesionalci i niko nije isključivao mogućnost da se pre ovogakriminalci uopšte nisu bavili krađom, već nečim mnogo ozbiljnijim. I da, počelo je dase priča o tome kako su akciju izveli bivši pripadnici Kecmanovih Kobri kojima jepotreban novac da se obezbede mikrofilmovi. Ne treba dodatno pričati o tome kolikoje spekulacija potom nastalo i kako su stvari dostigle tačku usijanja. PosleKecmanovog govora kamenje je počelo da se kotrlja velikom brzinom i sve što sesvima nama dešavalo kasnije neraskidivo stoji u sprezi sa tim prokletimmikrofilmovima.

Specijalni agent Timoti Hartman pratio je svaki njihov korak. Saznao je daplaniraju pljačku, znao je ko je sve učestvovao u njoj i kada će biti izvedena. Pustio

250

ih je da sprovedu plan do kraja jer nije znao ono najbitnije, a to je “gde” su zapravomikrofilmovi. Morao je da čeka završnu fazu realizacije Simovićevog plana i da tekonda dejstvuje. Hvatanje na prepad i nekakvo ucenjvanje nije dolazilo u obzir poštoSimović ne bi dozvolio da ga neko uhvati živog, i čak se pričalo da je oko vrata imaolančić sa krstom, a usred krsta je bila sakrivena bočica sa cijanidom – za svaki slučaj.Možda je i bilo tako.

Hartman je takođe znao da će “ekipa” da pokuša da otme Caneta Glavonjukako bi ga iskoristila za besktvo iz zemlje, najverovatnije preko njegovih kokainskihruta. A trebali su i da prevare Antića. Što se tiče ostalih službi bezbednosti izevropskih zemalja, one su mahom lovile u mutnom jer im je Hartman puštaoraznorazne “patke” ili ”fejkove”, kako se to već zove. Lažnih informacija je bilo nasvakom koraku, a Hartman je, pošto je prvi došao do Simovićeve lokacije, samododatno unosio pometnju u svojevrsnom obaveštajnom ratu. A gospođa Helen Prajsje uz sve to dodatno vršila pritisak na specijalnog agenta.

Akteri pljačke nikada nisu uhapšeni. Novac se nikada nije trošio po Srbiji pa jebilo teško ući mu u trag. Počinioci su nestali i više nisu učestvovali u ovakvim ilisličnim akcijama. A ni policija nije naročito ohrabrivana kad je postalo jasno da suzgradu opelješile Kobre: em su ti ljudi bili opasni, em je prethodno trebalo ulovitigomilu ljudi kako bi se došlo do onih pravih.

Vukobrat Nenadović je nestao samo dan posle akcije, zajedno sa onimnemačkim bravarom. Njihova tela nađena su nakon tri meseca, u šumama nadomakBeograda. Takođe, jedan od one trojice Mamlazovih ljudi je pronađen u hotelskojsobi, sa količinom heroina u sebi dovoljnom da se ubije bik od osamsto kila. Zašto,nemam pojma. Verovatno se polakomio na lovu i Mamlaz ga je provalio. Retko ko jemogao da zajebe Mamlaza.

251

GLAVA DEVETNAESTA

Konačno su mi skinuli povez sa glave i blještava svetlost lampe me jezaslepela. Ne znam koliko sam dugo bio vezan, veći deo vremena sam proveo unekom polusnu. Pretpostavljam da sam bio drogiran. Poslednje čega se sećam je dasam na TV-u gledao kviz “Slagalicu” i da sam odmah posle toga potonuo u mrak kojisu povremeno narušavali neki zvukovi i nasumnični snopovi svetlosti.

Oči su mi se jedva privikle na onu lampu i kao da mi se tek onda svestuključila u neko unutrašnje napajanje i tako proradila. Bio sam u maloj sobi, sa jošdvojicom tipova ne naročito ljubaznog izraza lica. Hteo sam nešto da kažem i tada meje teška šaka opaučila preko usta. Nisam se usuđivao da više govorim. Krv je liptalaiz rascepane usne i sada sam sve moždane funkcije maksimalno upotrebljavao radispoznavanja situacije u kojoj sam se nalazio. Odmah se nametnuo zaključak da meništa lepo nije snašlo. A ubrzo je stigla i ona strašna spoznaja: bio sam kidnapovan.

Nekako istovremeno sa tim zakjučkom još jedna šamarčina je zapljusnula mojelice. Pa zatim još jedna.

― Jel’ si budan mali, il’ da te budim još malo?― Bud...an...sam ― jedva sam promrmljao.― Jebote ćaća blesavi, spavaš ko preklano pile. Jel’ Mirko, da da liči malo na

ćaću svoga, a?― Liče bogomi, Slavko.’Ladno su se oslovljavali sa Mirko i Slavko, valjda su mislili da je to neka fora.

Po akcentu i načinu govora mislim da su bili Crnogorci ili neki Hercegovci, koj’ ćega znati.

― Mi mislili ti neko mudo tamo po Srbiji, organizuješ demonstracije i to, kadono ti golo govno, jebo ti pas matere. Spakovali smo te za dva minuta u auto kosardinu. A i glup si ko sardina.

― Da, šta si mislio, da ćeš da zajebavaš sve oko sebe a da ti niko ništa nemože. Sa ozbiljnim si se ljudima ti spetljo, moj Nebojša.

Smejali su se, puštali retardirane fore i tukli me nemilosrdno. Kad bi pao unesvest, vraćali su me kofom vode u život. Najpre su me tukli samo rukama, a ondasu krenuli da me mlate drvenim močugama po nogama, rukama i prstima. Na red sudošla i leđa.

Drugog dana su me satima davili u buretu sa vodom. Ništa me konkretno nisupitali. Samo su psovali i svaki čas pretili kako će me ubiti. Vrlo često sam bio sklonda im poverujem. Gurnuli bi mi cev u usta i zezali se s povlačenjem obarača. „Jebote,al’ mali ima sreće”, i smejali se zatim ko džukci. Na moje oči stavljali su jedan metaku sanduk revolvera i igrali ruskog ruleta. U tim trenucima sam se mirio sa sudbinom.

Došli su na red i noževi. Sekli su me po telu gde su stigli, al’ nisu po licu, izmeni nepoznatog razloga. Ubrzo sam shvatio i to da me nisu sekli duboko i da ćetragovi jedva ostati prepoznatljivi, ako se živ izvučem iz ovoga.

Postajalo mi je jasno i zašto me ovde drže živog. Setio sam se jebenihmikrofilmova. Sigurno su čekali da im Kecman preda snimke, a mene su držali kao

252

taoca. Mučili su me i maltretirali, samo nisu hteli da odu predaleko dok eventualno nedobiju zeleno svetlo da me dokrajče. Naravno da mi je na pamet palo pitanje: a štaako me svejedno ubiju? Umreću u najgorim mukama.

Posle tri dana bolne torture, flasterima su mi izlepili rane, umili me, oprali, dalinovu odeću i strpali najpre u kola, a potom u avion. Sve su ona ista dvojica obavljalai oni su predstavljali moju pratnju u avionu. Više nisu kenjali i prosipali gluposti. Bilisu ozbiljni, smireni i ćutljivi. Stigli smo u Hag i tada sam razumeo. Kecman je ipakposustao i rešio da im preda mikrofilmove, kako bi spasio mene. Sada je hteo da seuveri da sam živ. Hteo je to svojim očima da vidi.

Automobilom smo stigli do pritvorske jedinice Sheveningen i tamo je počelaskoro dvočasovna birokratska tortura. Pripadnici zatvorskog obezbeđenja su me pitališta mi se desilo. „Tuča”, odgovorio sam. Dvojica mojih pratilaca su se smeškali. Biosam zbunjen, omalovažen, povređen. Bolela me je svaka koska u telu. I plašio sam se.Naravno da obezbeđenju nisam ništa rekao.

Konačno, uveli su me u jednu prostoriju, ne veću od one gde sam bio mučen,samo što je ova bila sređenija i bolje osvetljena. Ostavili su me da čekam. Buljio samu jednu tačku na zidu i ukočeno sedeo na onoj stolici koju su mi stražari ponudili.Pretpostavljao sam da sam čekao ćaleta, ne bi me valjda ovde doveli zbog nekogdrugog. Valjda sam tako sedeo i buljio u onu istu tačku jedno desetak minuta doknisu uveli i ćaleta. Stražari su izašli i on je seo preko puta mene. „Nešo, Nešo sine”,čuo sam ga kako me doziva kroz maglu, negde izdaleka, gde nisam mogao jasno nida ga vidim, ni da ga čujem. Suze su mi potekle. Više nisam mogao da ih zadržavam.Najpre su samo one tekle, bez grčenja mišića lica i vilice, bez glasa. A onda –provala!

Plakao sam glasno, jeko, nezadrživo, na granici histerije. Ćale me je čvrstozagrlio i držao mi glavu na grudima. Pokušao sam da ga odgurnem od sebe, no on meje stezao još snažnije i nije me puštao ni trenutka. Na kraju sam morao da prihvatimnjegov zagrljaj i jako ga obgrlim rukama oko vrata. Ne znam koliko sam dugoplakao, izgubio sam sve osećaje za vreme i prostor oko sebe. Bilo mi je potrebno dazagrlim nešto čvrsto, postojano. Bila mi je potrebna zaštita, rame za plakanje,milosrđe i saosećanje. Sve je provalilo iz mene – i trzavice s kevom, i svađa s Kaćom,težina obaveza, i pritisak savesti za smrti koje sam izazvao, a posebno ona tri danamučenja. To je ja mislim najgore stanje duše na svetu. TRI DANA su oni meni lomilitelo i duh života. Tri duga jebena dana. Osećaš stid, neizvesnost, strah. Misliš da ćešda poludiš od iščekivanja sledećeg bola, i konačno smrti. Usamljen si kao što nikadusamljenost nisi osećao, i disanje ti je teško zbog užasnog bola u grudima. Gušiš se!A kraj se ne da sagledati, nade nema nigde. Jedno znam sigurno: nikada više neću saonim pređašnjim samopouzdanjem da prošetam ulicom ili gradom. A sigurno nećumoći da oživim onaj osećaj superiornosti i natprirodne moći koji sam imao dok samstajao u generalskom sakou na čelu velike grupe ljudi. Možda je i bolje tako. Nešto jezauvek umrlo u meni i deo moje “ljudskosti” je bestragom nestao.

Kada sam se konačno umirio, ćaletov stisak je popustio. Tapšao me je poramenu i ponudio cigaretu.

― Jel’ sad bolje?― Jeste, jeste. Izvini, trebalo mi je, inače bi se ugušio ja mislim.

253

― Nemaš ti meni šta da se izvinjavaš. Niti ću ja tebi, da se razumemo. Imatoliko ljudi kojima dugujemo i treba da damo izvinjenje, ili čak mnogo više od toga.Zato mi međusobno barem ne bi trebalo da nudimo to patetično “izvini”. Jer izvinizašta? Za vreme koje nismo proveli zajedno? Za sve ono što smo propustili? Za onošto ti se sad izdešavalo? Ne. Kecmani moraju da ostanu jaki i da gledaju samonapred. Ne sme ništa da te slomi, jel’ me čuješ?!

― Da ćale, čujem te. ― to sam rekao prilično neuverljivo.― Kako ti je ovako fizički, jel’ su te mnogo povredili?― Onako. Izgleda da su me štedeli malo inače ne bi mogo ni da sedim. Al’

usro sam se, priznajem.― To je normalno. Mučenje je najgora stvar na svetu. Bolje je ubiti čoveka

nego ga mučiti. Kako je majka?― Pa bila je dobro. Sigurno brine gde sam.― Javio sam joj ja da stižeš u Srbiju večeras. Pitam te inače kako se oseća.― Malo je pukla, ko što znaš. Ne gnjavi me ko nekad doduše, malo je

smirenija, il’ bar tako deluje. Teško komuniciramo, i to traje odavno. Ne znam više ništa oseća, o čemu razmišlja...

― Biće ona dobro. Jača je Mirjana nego što deluje, veruj mi.― Da ti verujem? Hmmm...Vidiš, to je malo zajebano ćale. Ni u sebe ne

verujem, a kamoli u tebe. Taman sam mislio da sam našo svrhu, kad ono još brže sampao na dno. I to opet zbog tebe. Ne, ne želim da te optužujem, u pravu si ti. Nema“kriv si”, nema “izvini”. Sve mi je jasno.

― Mrziš li me? ― ćale me je pogledao pravo u oči i ja sam u njegovim očimamogao da prepoznam bolno iščekivanje, kao da me je pogledom molio da ne dampotvrdan odgovor.

― Ne znam bre, ćale. Nije da te mrzim, nego je sve u našem odnosu nekakokontradiktorno. Ono dobro potiskuje loše, i obrnuto. O.K., voliš me, samo je problemšto tebe nije bilo da mi to ponavljaš. Želiš da mi pomogneš, a ispostavi se da miodmažeš, i onda otkud znam šta da mislim. Još sva ova sranja u zadnje vreme...

― A znaš da sam ja mnogo ponosan na tebe?― Nisam znao da imaš dar za melodramu.― Ozbiljan sam, mali. Ponosan sam na tebe. Pokrenuo si tolike ljude,

bogami...to ne može svako. I nemoj da te muči savest za onim ubijenim ljudima naparadi. Znam šta je tu problem, suočio si se sa smrću potpuno nevinih ljudi. Znaš likoliko puta sam ja zastao pred takvim dilemama? Znaš li koliko sam ljudi japovredio? Snage za dalje moraš svaki dan da nalaziš i da crpiš energiju iz izvora zakoje misliš da su odavno presušili. Nije lako nositi tuđe duše na svojim leđima. Nijebre lako komandovati ljudima i donositi odluke koje odlučuju o njihovim životima.Ali neko mora, Nebojša. I neko hoće sigurno.

― Kako bre, ćale? Da nisam poveo tolke ljude, možda bi ovi bili živi, moždase ništa ne bi...

― Prekini!!! Ajde sad lezi i umri! Položi oružje i pusti da te zgaze! Ko je bretaj što ne pravi greške?! Ja sam sklanjao svakog ko bi mi se suprostavio. Čuješ timene, svakog! I hoćeš celu istinu?! To bih uradio ponovo! Ne da bih uživao, ne zatošto mislim da su zaslužili, već zato što da to nisam uradio, ne bih nikada došao tamo

254

gde sam bio. A hteo sam, celim svojim bićem sam hteo generalske palete. I da miživot krene iz početka, menjao bih malo šta. Nikad nije kasno za iskupljenje, mali.Nikad! Al’ treba prvo i počiniti grehe, pa se tek onda iskupiti.

― Ti si car, majke mi. Vezali te ovde ko kera, sina ti zamalo ubili, žena tiotišla u kurac, a ti i dalje NIŠTA ne bi menjao, čak i da možeš.

― Ma ko jebe tebe i mene, bre! Ako se izdigneš na položaj koji je veći od tebesamog, veći od sudbine, onda i postaješ nebitan. Tvoja porodica, tvoja osećanja sunebitna. Kako ne razumeš?! Jel’ si ti lično ubio te nesrećne homiće? Nisi, brate. Onisu stradali od ruke daleko jače od tvoje, ruke koju si ti napravio, ali nad kojom ti višenisi imao kontrolu od onog trenutka kad je stvaranje završeno. Tako sam i ja zacrtaou glavi projekat pod nazivom “general Kecman” i on je vremenom postao jači odmene samog. Ja sam u tom projektu izgubio sebe i moj život je postao projekat.

Kecman jeste donekle bio u pravu, a njegovo uverenje je još više dobijalo naistini činjenicom da bi “neko” ipak zauzeo to mesto, i neko bi počinio ako ne iste,onda vrlo slične zločine na svom putu ka vrhu. To bi, preneseno na moj primer,značilo da bi se sranja na paradi svakako dogodila, možda bi bilo i mrtvih, samo ih nebi ja vodio na masu, nego bi došlo do napada pod vođstvom više nesinhronizovanihgrupa. Možda bi mrtvih bilo više, možda bi ih bilo manje? I šta je Kecmanpodrazumevao pod iskupljenjem?

― Dal’ ti stvarno veruješ da možeš nekako da poništiš ono što si uradio nekim“dobrim” delima koja su ti dunula u glavu kad je možda čak bilo prekasno?

― Sine, ti imaš dvadeset i tri godine. Alo, dvadeset i tri godine, i još najmanjedva života vremena da učiniš mnogo toga dobrog, ako ćeš jedino tako moći da seizboriš sa demonima prošlosti. Pričam ti bre ovo iz perspektive čoveka koji je istoprošao. Znaš, kada se rat završio odjednom sam se našao bez vojske iza sebe.Komandovao sam jedinicama koje su brojale preko dvesta hiljada ljudi, i ondaodjednom – niko. Ljude koji su obezbeđivali moje skrivanje otpuštao sam jednog pojednog, što zbog para, što zbog privlačenja manje pažnje, ili čega drugog... Mirjanusam polako gubio, ti si rastao i postao svestan nedostatka rođenog oca sve više...Ostao sam sam, Nebojša. I šta sam onda uradio? Legao sam dole. Po prvi put u svomšarolikom životu nisam našao snage da se ponovo dignem. Pustio sam da me zgaziapatija i ta beskrajno velika tuga. Spustio sam gard i bio uhapšen. Uhapšen pre negošto sam proveo makar jedno letovanje s tobom, makar jedan poslednji vikend. Tolikostvari sam morao da ti kažem. Između ostalog i da te volim, i da sam ponosan na onou šta si izrastao. Koliko sam samo stvari mogao da ti savetujem, da te upozorim...

― Reko si bez “izvini”, ćale. Nemoj da misliš da ne razumem u kojoj sisituaciji bio, i...

― O tome se upravo radi. Što nije situacija bila kriva, nego ja i samo ja. Pabolji bi ti otac bio iz ovog ovde zatvora nego što sam navodno bio na nekoj slobodi.Trebao sam da se predam. Svojim znanjem i iskustvom sam mogao da dovodim ovehaške pičke do ludila. Ja sam bio general Ratko Kecman, a ne ulična džukela. I vasdvoje biste bili ponosni na mene! Drugovi u školi bi te tapšali po ramenu i pričalikako ti je ćale car, a ne pička jedna obična zbog koga neke glavonje sa Zapadaucenjuju čitavu državu. Možda i Mirjana ne bi prokockala sve svoje šanse za srećniju

255

ljubav, možda bi tebi mogao da pomognem mnogo više i sada ne bi morao da semačuješ sa tolikom krivicom?...

― Ne krivi sebe za sve ćale, preteruješ. A ja se ionako ponosim tobom. Mislimda ću uvek da te krivim za uništavanje ove porodice, ali sve ostalo...iako to nikonikada ne bude hteo da prizna, ja znam da si ti spasao mnogo, mnogo života. I hoćuda ti kažem da te volim... jer mrzeo sam te previše dugo. Neću više da mrzim, tata.Neću više da mrzim.

Poslednju rečenicu sam izgovorio sa velikom odlučnošću i ćaletu su poteklesuze. Bio je to trenutak razumevanja između nas dvojice, trenutak praštanja i konačnoljubavi. One prave “otac-sin” ljubavi. Kao da više ništa nije moralo da se kaže sada,činilo se da je sve jasno. Dugo smo se gledali u tišini, dok Kecman nije postaosvestan vremena.

― Slušaj me sad, ovi će uskoro da dođu. Uredio sam sve oko tvog bezbednogputa do kuće. Dva naša čoveka će te čekati na izlazu. Kad stigneš u Srbiju, nestaninegde, beži kod nekog pajtosa, po mogućstvu što dalje od Niša ili Beograda. I neizlazi u narednih nekoliko dana, razumeš šta ti pričam? Sunce ne sme da te vidi.

― Šta će sad da bude, ćale?― Desiće se mnogo toga. Čućeš u dogledno vreme. Ovi zidovi imaju uši, zato

se strpi. I ne govori nikome gde ideš. Jebote, koliko toga još hoću da ti kažem...Slušaj, verovatno će ovo sad čudno da zvuči, ali...moram da ti kažem da je ovo našposlednji razgovor. Ne pitaj me zašto ili kako. Uglavnom, budi mi dobar Nešo, i nekloni duhom. Kad se sva ova zbrka završi i mene ne bude više...osetićeš se sam mali.Tako sam, da će to da te guši i ubija svakodnevno. Budi jak mali, budi pametan i budijak. Nađi Boga, nađi curu, koga god je potrebno. Pogreši i popravi, učini greh iiskupi se, miri se i svađaj sa Svevišnjim, i teraj dalje. Samo te molim da ustaneš kadpadneš.

― I još samo da znam ko mi je neprijatelj.― Ne verujem da ćeš ikada i da saznaš, zato deluj protiv ovih koje možeš da

vidiš. Ja sada samo njih i imam.Stražari su ušli u prostoriju i jedan od njih je svečano izjavio da je vreme

posete završeno. Rukovao sam se sa ćaletom, a on me je povukao u zagrljaj. Uzvratiosam mu i stajali smo tako dok nas stražar nije upozorio. Videlo se da mu je neprijatnošto nas prekida.

*

Kaća je sedela sama u “Oranžu” i pila svoju omiljenu đus-votku. Već je bilaprilično pripita i klatila se u ritmu muzike onako solo. Kroz glavu su joj umeđuvremenu prolazile najrazličitije misli. Mislila je o meni najviše, tačnije o nama.Da li uopšte imamo budućnost? Da li može da mi oprosti? Da li ja želim da mi budeoprošteno?

Čudno je to sa ženama. Koliko je samo Kaća bila spremna da mi oprosti,koliko snage za to treba, kakva moć jedne u suštini prevrtljive emocije. Pa opet, onaje ostala tu, i pored prevara, i posle ignorisanja, i nedobijanja dovoljno pažnjeneophodne za jedan zdrav, iskreni odnos. Ako jelte uopšte postoji tako nešto kao što

256

je ISKREN odnos. Ono što ja znam je da je Kaćin odnos prema meni bio neštonajbolje i najčistije što sam uspeo da spoznam. Nećemo taj odnos da nazovemo niljubavnim, ni iskrenim, ni nekim drugim imenom, da izbegnemo mogućnost greške.Bio je najbolji do trenutka u mom životu u kojem pišem ove redove. Bio jejednostavno najbolji. Zašto sam mu onda posvetio tako malo prostora u ovoj priči? Pavaljda zato što je bio tako dobar da nije ni mogao da se stavi u kontekst zla i mračnihsumnji koji ispunjavaju ovu priču.

Dekson je upao u “Oranž”, i sam polupijan, pa je slučajno ugledao Kaću.Cirkala je solo i odlučio je da joj se pridruži.

― ’De si bre Dejane, brate moj u nevolji, sedi ovde da se zasluženo odvalimood cirke.

― ’De si Kaća, nisam te vido saće mesec dana.― Pa evo, ja se i muvam po kafićima, al’ ti ko u crnu zemlju da si upo. Pa gde

si ti čoveče?― Iskreno, nigde. Nisam jednostavno nigde. Niti kuda idem.― Ma daj, nemoj da si na kraj srca, popi jednu, ’ajde.Dekson je eksirao jednu votku i odmah nasuo drugu.― Baš ti teško palo zatvaranje kluba, a?― Jeste, ne mogu da kažem da nije. Meni se činilo da smo imali sve, majke

mi. A onda...ništa. Nije čak ni to najbitnije, nego sam se osetio kao ono poslednjegovno, razumeš?! Kao da nas je sve iskoristio, debil, i onda kad je našo neke drugeslepce i neki novi trip, prosto je otišo dalje. Samo je Č-a poveo, a i od njega jenapravio monstruma.

― Znam o čemu pričaš, vidi mene. Ostavljenija od ovog teško mogu dabudem. Ma da mi popijemo još po jednu. I da nazdravimo za Nebojšu Kecmana,bivšeg prijatelja i dečka koji se dabogda nikad ne ponovio. Živeli!

― Živeli!Počeli su da piju agresivno. Eksirali su one votke, a čak se ni Kaća nije trudila

da ih gasi. Dekson se uživeo u ono što najbolje radi, u ulogu zabavljača. Zasmejavaoje Kaću i skretao joj misli sa mene, dakle sve što joj je bilo potrebno. Zavrtelo joj se uglavi konačno i zamolila je Deksona da je otprati do WC-a, bila je klimava nanogama. Ovaj je odlučio da je odvede u Podzemlje, tamo bi njeno ponašanje bilomanje upadljivo. Inače, i kafić Oranž, zajedno sa svojim “podzemnim lokalom”, sadasu pripadali našoj organizaciji i Miki sa objektima više nije imao ništa.

Odveo ju je do toaleta i Kaća je zaključala vrata za njima. Dekson je isprva biozbunjen i uvideo je šta se dešava tek kada je Kaća nasrnula na njega svojimpoljupcima. Možda i jeste oklevao na trenutak, no to i nije toliko važno. Dekson jenespretno skinuo njene pantalone, a Kaća mu je jedva otkopčala šlic, toliko su bilipijani. Ne bih se dalje zadržavao na detaljima, progutam po dve knedle samo kad sesetim tog nesrećnog događaja. Ili možda samo neminovnog.

Verujem da ih je ujutru oboje grizla savest, a verujem i da se više nikada nisuni pogledali. Bilo bi im mučno iz više razloga, ne samo zbog mene. Uglavnom, timčinom preljube, Nebojša Kecman je dospeo na samo dno.

* *

257

Č je svratio u Oranž na kafu nekih dve nedelje posle onog Kaćinog iDeksonovog seksa. Bio je nervozan već nekoliko dana unazad jer mu se ja nisamjavljao na telefon. Pored toga, ni Mamlaza nije bilo nigde, ovaj je stalno visio po Bg-u i samo mu je telefonom javljao šta treba da obavi. Č je predosetio da se nešto kuva ismatrao je, opravdano, da je bezrazložno isključen iz svega.

Konobar mu je pružio duži s mlekom, a Č mu se nije zahvalio. Nije ga čak nipogledao i konobar se sad iznervirao. Rešio je da ispriča Č-u sve što zna i da mu takoprivuče pažnju. Inače, polovina niških klinaca se sada čepila Č-u pošto su o njemukružile još i fantastičnije priče no ranije. Neustrašiv, hladan, inteligentan, novi idol –to je Č postao za mladi neukrotivi svet. Upoređivali su ga sa Kneletom i ostalimgangsterskim zvezdama devedesetih, i išli su toliko daleko da tvrde kako ga jeobučavao lično bivši vođa Crvenih Beretki koji je važio za najvećeg i najsposobnijegubicu svog vremena. Nisu znali da ga je podučavao najbolji, a to je svakako Mamlaz,a takođe nisu znali, kao što ni ja nisam znao, gde su granice tog mračnog momka.

Ovaj konobar je poput tolikih momaka hteo da nekako uđe u organizaciju idobije značajniju ulogu unutar nje. Kada je uvideo da ga Č ne jebe ni dva posto, nitiće to u skorije vreme da se promeni, odlučio je da preduzme neke konkretne korake.

― E, Č brate, imam nešto da ti kažem.― Ma nemoj da pričaš. Ne gnjavi me glupostima, strašno sam nervozan.― Pre par nedelja, tvoj prijatelj Dekson je bio ovde.― Pa šta ako je bio. Ta pička više nema veze sa mnom.― A znaš s kim je bio? Sa Kaćom, Kecmanovom ribom.Č je naglo ustao i čvrsto zgrabio momka za gušu.― Ponovi šta si reko...?― Mame mi moje Č, evo pitaj i Đoleta, on je isto radio u Podzemlju tu noć.― I, šta je onda bilo, gde su otišli?― Otišli su do WC-a. Zaključali su vrata i nisu izašli dobrih pola sata. Života

mi bre Č, što bi tako nešto slago?― Jebaću im mater izdajničku, ja...Č je izleteo iz kafića i krenuo pravo ka Deksonoj gajbi. Ionako je bio besan, još

mu je ovo trebalo. A ono, sa druge strane, ovo je možda i prilika da se olakša malo,da izduva nešto od one frustracije koju je osećao. Uleteo je kao metak u zgradu itrčao do Deksonove gajbe. Tamo je pripremio svoje oružje, došao do daha i pokucao.Dekson je otvorio i ne sumnjajući šta se dešava.

― E, gde si bre...Prekinuo ga je Č-ov lakat posred face. Ovaj je pao, krvav i zbunjen.― Koji ti je bre kurac, šta ’oćeš od mene?!― Moro si da mu karaš ribu, a?! Moro si?!Šutnuo ga je nekoliko puta, a ovaj je cvileo.― Nisam...― Ma šta bre nisi, pička ti materina!― Nemoj bre Č, bili smo odvaljeni to veče i nešto sjebani oboje, jednostavno

se desilo!― Što se bre meni nije desilo?! Što nije Ademu?! Samo si ti pametan, šta?!

258

― Greška bre brate, greška jedna najveća. Nemoj da misliš da sam hteonamerno da zajebem Kecmana!

― E, ja baš to mislim!Č je to i mislio, a ja mislim da Dekson sigurno nije mislio kako ovaj misli da

ga ubije. Nije mu verovatno bilo ni na kraj pameti da je ovaj baš toliko nenormalan.Ne bi ni meni. Da jesam, sigurno bi ga skratio za glavu još posle onog klinca izKraljeva. Izvadio je pištolj i jedan za drugim ispalio dva hica u Deksonov stomak.Potom mu je prišao. Hteo je da vidi agoniju u njegovim očima, bol na njegovom licu.

Kada se uverio u patnju i očaj koji je ovaj osećao, dokrajčio ga je hicem ugrudi. Bar ga je toliko ispoštovao da mu ne puca u glavu, da ga bar sahrane kakodolikuje, sa otvorenim kovčegom.

Mogu samo da nagađam sve razloge ovakvog Č-ovog postupka. Jedan jesigurno taj što je hteo da odbrani moju čast i moje ime. Niko nije smeo, a već jepočelo da se priča, kako se Kecmanova riba jebe s njegovim najboljim ortakom.Drugi je verovatno taj što je Č i zaista počeo da shvata odnos između njega i menekao bratski. Za mene je bio spreman da pogine, ubije, šta god je potrebno. To je išlotoliko daleko da je na kraju pomislio da može i da razmišlja kao ja, i da odlučuje onošto je on uvrteo sebi u glavu da bih i ja odlučio, samo da sam bio tu i da sam znaoono što je on znao. Ima tu i neke potajne ljubomore koju je ovaj osećao premaDeksonu zato što je bio tako blizak sa mnom. Puna istina međutim leži u onojmračnoj neobuzdanoj sili koja je dugo mučila tog nesrećnog dečka. Što svakako neumanjuje moju sopstvenu krivicu!!!

259

GLAVA DVADESETA

Usledila je serija veoma dramatičnih događaja.Ekipa se svela na svega šest imena. Tu su bili Grujica: koji je i dalje želeo

akciju; Miki: koji je morao da produži svoj boravak sa ekipom kako bi na kraju dobioonih pet miliona; Mamlaz i dvojica njegovih ljudi; i na kraju Simović, popularnozvani Sima Smrt. Sledeća akcija zvala se: otimanje Caneta!

Akciju je ponovo isplanirao ko drugi do Miki. Njegov ego mu, ja mislim, ne bidozvolio da momci nastave bez njega, čak i da su mu odmah dali pare. Plan je bio ludbaš kao i sva šestorica ljudi koji su ga osmislili.

25. oktobar, 2008. godine; 16:30h po lokalnom vremenu. Kolona vozila jeupravo izašla sa bulevara i krenula jednom sporednom ulicom grada Sofije kojom jebilo planirano da se dođe do aerodroma. Išlo se zaobilaznim putem, iz bezbednosnihrazloga. Ta sporedna ulica nije bila idealna za izbegavanje zasede, bila je okruženazgradama i sa njom se seklo dosta onih uličica i sokaka koji su predstavljali noćnumoru za svako profesionalno obezbeđenje. No, drugog izbora nije bilo, i išlo se nafaktor iznenadne promene maršute. Problem za bugarske vlasti je bio u tome što jeBagzi dao i više nego iscrpna uputstva u vezi Canetovog preseljenja koja su seispostavila sto posto tačnim.

Grujica je prvi otključao vrata pakla. Istrčao je pred čelo kolone i brzimpotezima bacio nekoliko ručnih granata na automobile. Kolona se automatskizaustavila, a to su iskoristili Mamlazovi ljudi da snajperima gađaju sredinu, najprevozila neposredno ispred i iza Canetovog prevoza. Iz pozadine je iskočio Miki koji je“uzi-jem” rešetao zaleđe, a iz jednog sokaka su plavim volksvagenovim kombijemnaišli Simović i Mamlaz, i došli su sasvim blizu mercedesa koji je prevozio Caneta.Kolonu su ukupno činila pet automobila, dva obeležena policijska, a ostala tri bila suza inkognito upotrebu. Grujica je trenutno onesposobio oba policajca u prvompolicijskom automobilu, uključujući i samo vozilo. Ona dvojica su sa naspramnihkrovova zgrada izrešetali skoro sve ljude, ukupno šestoricu, u središnjim vozilima, atu su bili i vozač i jedan pripadnik policije u civilu koji su se vozili sa Canetom.Odmah pored Caneta sedeo je jedan sudski činovnik koji je trebao da putuje saCanetom radi regulisanja primopredajne papirologije. Njega je likvidirao Simović iodmah je izvukao Caneta iz vozila. Onaj policajac na prednjem sedištu mercedesaipak nije bio mrtav i stigao je da ispali hitac koji je pogodio Simovića u nogu.Mamlaz ga je sprečio da ispali i drugi metak, sasuo mu je jedan u lobanju. Preuzeo jevezanog Caneta od Simovića, ubacio ga u kombi, i zatvorio vrata sa spoljne strane.Simović se takođe dogegao do prednjeg sedišta i Mamlaz je dao gas. Miki je, da litreba reći, bio sto odsto efikasan u neutralisanju policajaca u poslednjem vozilu.

U akciji kidnapovanja Caneta stradali su jedanaestorica ljudi. Ekipa je odradilaovaj zadatak čini se rutinski, sa samo jednom nepredviđenom okolnošću, a to je da jeSimović bio ranjen u nogu. Metak je okrznuo levu butinu i ovaj je trebao da brinesamo kako da zaustavi krvarenje. Snajperisti su imali najviše muke da pobegnu salica mesta. Grujica je zbrisao vespom, a Miki golfom koji je nabavio preko rent-a-kar

260

agencije. Jedan snajperista uspeo je da pobegne kradenim kolima, dok su drugoguspeli da uhvate bugarski organi reda. Kada je video da nema izlaza, izvukao je svojrevolver i pucao sebi u glavu. Kao po dogovoru, jer nije se smelo pasti šakakorumpiranim bugarskim vlastima. Mučile bi ga tajne službe i on bi na krajupropevao.

Nije dolazilo u obzir da se pokuša prelazak bugarske granice sa sve Canetom uvozilu. Alarmiraće se sve službe, svi carinski punktovi i takav poduhvat bi prosto bionemoguć. A čak i kad bi uspeli da dovuku Caneta do Beograda, sva je verovatnoća dabi ga pronašli njegovi ljudi, ipak je Canetova ekipa predstavljala faktor u gradu. Takoje odlučeno da jedan čovek ostane sa Canetom u skrivenom stanu u Sofiji, a da samCane odatle, preko zaštićenih komunikacionih linija daje uputstva koja će mu bitiizdiktirana. Prvobitno je bilo planirano da Miki ostane sa Canetom, to je ovaj samtražio, jer je smatrao da je rizik prelaska državne granice prevelik. Međutim, pošto jeSimović bio ranjen, odluka je morala da padne na njega. Miki je bio iznerviran, nomorao je da pristane, šta je pa drugo mogao. On, Grujica, Mamlaz i preostali njegovčovek, sklonili su se u jedan stančić na periferiji i tamo ostali nedelju dana dok se“nebo” nad Sofijom nije koliko-toliko razvedrilo. Uspeli su da napuste Sofiju i pređugranicu na mestu gde nije bilo carinika, pešaka preko brda.

Sada je nastala još jedna velika promena. Simović je predao štafetu Mamlazu iotkrio mu gde se nalaze mikrofilmovi, tako da je Mamlaz odjednom postao tajnajtraženiji čovek posle Osame Bin Ladena. I tu tajnu nikako nije smeo da podeli nisa kim, a sa Mikijem posebno. Mislim da on i nije bio svestan čitave težine tepoverene mu dužnosti, on je to prihvatio kao i svaki drugi zadatak, pa bio taj zadataku ravni sa planiranjem Canetove otmice, ili lupanja čvrga nekom tipu zbog par gramahorse. To je bio Mamlaz.

Dan pošto je ostatak ekipe napustio Bugarsku, Cane je preko Vlade Budaleorganizovao način na koji će čovek sa mikrofilmovima da napusti zemlju. Radilo se opomorskom putu od jadranske luke Ulcinj do sicilijanske prestonice Palerma, odakleje preko Canetovog poslovnog prijatelja nosač trenutno najtraženije robe u Evropitrebalo da otputuje do Maroka, i odatle se ukrca na avion za SAD. Privatni naravno. Ine direktno za SAD, već za Meksiko pa onda za Njujork. Kvržica je trebao da obavisve posredničke poslove i kontakte, a to je zahtevalo novac. Mamlaz im je predao petmiliona evra za organizaciju, a pet je morao da da i Mikiju kad su stigli u Srbiju. Kadse odbije oružje i oprema koju su kupili, kao i troškovi Canetove otmice, Mamlazu jeostalo nešto malo više od šesnaest miliona. Grujica je radio jeftino, kao i ostaliMamlazovi ljudi.

Posle pljačke u Beogradu, Mamlaz je dospeo na crnu listu svih službi koje sutražile snimke. Svi su povezali da se Mamlaz sada aktivno uključio u čitav posao i daviše nije samo bebisiterka. To je samo dodatno otežavalo njegov beg iz zemljezajedno sa mikrofilmovima, čak šta više, Miki bi bio znatno povoljniji kandidat za tuoperaciju, za njega je retko ko znao da je uključen. Grujica je odan, ali mu verbalneveštine nisu bile jača strana. Ni poslednji Mamlazov čovek nije odgovarao, nije znaočak ni engleski, morao bi da im crta tamo. A Mikiju ko bi smeo da veruje više. Jesteon dugo i verno radio za Kecmana, jedino je problem što je ovo ipak samoubilačka

261

misija, za razliku od svega ostalog. Ovoga puta nije bilo izlaza i smrt ti se smejala ufacu. Miki nije bio baš toliko odan.

A tu je i CIA i onaj Hartman kao najveći problem. Kako njih zajebati, Mamlaznije mogao sa sigurnošću da zna. Rešio je da ide korak po korak, pa kako se komezalomi.

*

Hartman je sačekao svog kolegu Džeka Kartera i onda počeo da deli instrukcijeljudima. Došlo je vreme za završni udarac i sve je moralo da se obavi besprekorno.Hartman je znao za njihov plan Canetove otmice, znao je za pljačku i imao je priličnodobru ideju gde se Cane nalazi. Jedino nije znao gde se tačno nalaze snimci ipretpostavljao je da će ih večeras Mamlaz pokupiti, jer je po Hartmanoviminformacijama sutradan trebalo da se organizuje bekstvo iz zemlje.

Čovek koji je o svemu, pa i o Canetovoj otmici, obaveštavao Hartmana bio jenaravno Bagzi, a on je i sam bio u veoma delikatnoj situaciji. Imao je zadatak odsvog šefa Milana Šakote da omogući bezbedno iznošenje snimaka iz zemlje, a moraoje istovremeno da flertuje i sa CIA-om, kao i sa Canetovim ljudima. Nakon što jeHartman saznao gde se nalazi Simović, Bagzi je morao da prizna agentu CIA-e da muje naloženo da sarađuje sa Kecmanovim ljudima. Od tada Bagzi redovno prosleđujeagenciji svoja saznanja, ali ne samo njima. Pošto je Šakota napravio lažan dil saAntićem, Bagzi je takođe morao da sarađuje sa Vladom Budalom i Kvržicom, kojimaje čak šta više morao da obeća da će im dovući Simovića zajedno sa mikrofilmovima.Kao što znate, Kecman je bio jedini koji je zaista mogao da pomogne na Šakotinomsuđenju, imao je snimke koji njega, a ne Šakotu predstavljaju kao vođu Orlova.Dakle, Šakotina vernost znalo se gde je ležala, samo je pitanje bilo da li će Bagzi, kaoŠakotin čovek od najvećeg poverenja, zadržati kompas, jer u ovako složenoj igričovek se lako izgubi. A i dosta para ima u čitavoj priči, za prevremeno penzionisanjei tako te stvari.

Takođe, i Cane je imao neki poludogovor sa Hartmanom pošto je specijalniagent pretio da će sprečiti njegovo bekstvo. Cane je obećao da će predati SimovićaCIA-i, čim bude znao sve o njegovom kretanju. Problem je taj što je Cane isto obećaoAntiću, svom nekadašnjem mentoru i čoveku koji je trebao da pomogne njegovubežaniju iz bugarskih kandži. Inače, Canetovi ljudi su čekali nekoliko kilometaradalje i tamo organizovali zasedu. Mamlaz i ekipa su ih lukavo preduhitrili.

Hartman je bio nervozan i to nije mogao da sakrije. Prolazio je više puta krozdetalje akcije nego što je bilo potrebno i zanovetao je po čitav dan. Zahtevao jesavršenstvo, nije ni on zapravo znao šta je to, ali zahtevao je. I ponovo je zahtevao.Tim Hartman je bio vrlo svestan da se verovatno nikada u karijeri nije susreo saprofesionalcima ovakvog kalibra. Mamlaz je iza sebe imao decenije službe, a i ostalisu bili najbolji u svom poslu, inače ne bi radili za Kecmana. Agentu CIA-e jepostepeno postajalo jasno gde je zapravo ležala Kecmanova moć. Nije to bilabrojnost njegovih ljudi, niti brutalnost njegovih postupaka, ne. Generalova prava moćbila je u ljudima. U ljudima je bila snaga, u Kobrama sa kojima je imao bratskiodnos, u oficirima koji su iskreno poštovali svog šefa zato što je pravičan, hrabar,

262

inteligentan, sa magnetnom harizmom i iznad svega – zato što bi i šef bio spreman dapogine za svakog svog oficira, od mladog potporučnika do iskusnog generala. IHartman je znao da će Kecmanovi ljudi pre da izginu, pre će čitavu jednu zgradu sasvim ljudima u njoj da dignu u vazduh, nego da se predaju. Zato je ova operacijamorala da se izvede i više nego savršeno, sve ispod toga je moglo da bude kobno.

― Džek, obavesti sutra Bugare gde se nalazi Cane.― Misliš da je to pametno?― “Oni” moraju sutra da pokušaju bekstvo. Čak i ako zaseremo večeras,

imaćemo novu šansu sutra. Obavestićeš Bugare i ovi će verovatno Caneta da nađumrtvog. Simović će da ubije i njega i sebe pre nego da dozvoli hapšenje. Kad Canebude mrtav, Kvržica obustavlja plan i posle su naši.

― U koje vreme to da uradim? I zašto me ne pustiš da vam se pridružim, moguviše da doprinesem...

― Ne čoveče, ti jedini pored mene imaš sve podatke. Ako se meni nešto desi, aima šansi za takav scenario, neko mora da završi posao. Na kraju krajeva, ugledagencije je najbitniji.

― Da, da ― sa nervoznim smeškom je odgovorio Karter.― Vreme odavanja informacije ćeš sam da proceniš, znaćeš već.― Srećno šefe.― Hvala.Hartman je locirao Mamlaza i ostale na Paliluli, i krenuo je sa svojom ekipom

na tu adresu. Imao je ukupno deset ljudi, plus Bagzi i on, i većina su bili obučenispecijalci, samo bez mnogo prakse, što je Hartman sa žaljenjem konstatovao. Bagzi jetakođe bio među njima jer i mikrofilmovi su trebali da budu tamo. I da, ako se pitatezašto prosto nisu napravljene kopije tih snimaka, odgovor je u tehnici. Kecman nijeimao takvu vrstu tehnike i inžinjere sposobne da naprave nedvosmislenoverodostojnu kopiju snimaka, a čim bi se provalilo da se ne radi o originalu, teško dabi iko ozbiljan to uzeo u obzir. Ulog je prosto bio preveliki.

Hartman je osmislio napad tako što bi na krovu suprotne zgrade postaviojednog snajperistu, a drugog bi zadužio da pokriva požarne stepenice i stražnji izlaz.Koristili bi gas-maske i suzavac kojim su trebali da onesposobe metu. Potom bi upaliu stan, dvojica bi pokrivala izlaz, a ostali su trebali da uđu i pucaju u sve što se kreće.Postojala je opcija i da se ugasi struja, ali bi po Hartmanovom mišljenju takvaoperacija bila rizičnija. Dim je bolji od pukog mraka, dim nije pružao mogućnost dase negde nekako upali svetlo. Dakle, radilo se o rutinskom napadu, uvežbavanom usvakoj specijalnoj školi. Samo Hartman nekako nije bio zadovoljan tim planom, bioje jednostavan i nije uključivao mere predostrožnosti koje su Mamlaz i ostali svakakopreduzeli. Doduše, i agent CIA-e je zamislio ulazak u zgradu u civilu, i tek bi seunutar zgrade specijalci presvukli, a ni Kecmanovi ljudi nisu mogli bogzna šta dapreduzmu kako bi obezbedili zgradu, nisu imali ni vremena ni mogućnosti, plus štosu konstantno i pažljivo praćeni od kada su stigli u Beograd. Hartman je želeo daisključi svaku mogućnost ponavljanja jednog Kopenhagena.

Stvari su krenule po planu. Dva snajpera su zauzela svoje pozicije, ljudi sujedan po jedan ulazili u zgradu, i u roku od pola sata bili su na okupu i naoružani.Hartman i Bagzi stigli su poslednji. Ostali su im pridodali maske i oružje. Hartman se

263

odlučio za lakše oružje, odbio je automatsku pušku i uzeo svoj službeni pištolj. Stanse nalazio na petom spratu i tim se oprezno kretao po spratovima. Kada bi neki stanarželeo da izađe iz stana, bio bi vraćen unutra pod pretnjom oružja. Konačno su stiglido stana i spremali se da ubace dimnu bombu.

Istovremeno, Grujica je sa svog stražarskog mesta primetio da veći broj ljudiulazi u zgradu, a slučajno je zapazio ispupčenje na kaputu jednog od njih, što ga jeneodoljivo podsetilo na skriveno oružje. Odmah je svoja zapažanja preneo Mikiju iMamlazu.

― U pičku materinu, kako li su saznali?― Bagzi nam je lepo reko da nas prate sve vreme.― I Mališa, šta ćemo sad? Svi izlazi su pokriveni, neprijatelj je naoružan do

zuba i uvežban do perfekcije.― Daj prvo da vidimo kako će da nas napadnu. Mogu da isključe struju...mada

znaju da smo opremljeni, a i ulične lampe šalju dovoljno svetlosti...jedino da isključečitavu ulicu. ― Mamlaz je razmišljao naglas. ― Ne, zadimiće nas, to bih ja uradio, aako je taj agent pametan ko što se priča...

― Imamo li maske?― Grujice, donesi one dve maske iz mog ranca.― Šta, imamo samo dve?― Sasvim dovoljno. I jedan čovek da se izvuče, ne treba više. Nisu nešto teški

ovi mikrofilmovi, može jedan da ih nosi.― U što si duhovit. E pa u tom slučaju, jedna maska ide meni.― Samo izvoli. Drugu će da nosi Grujica. Brži je od mene, ima akrobatske

sposobnosti, veće su mu šanse da pobegne.― Ti bre obično pokrivaš sve, kako si sad poneo samo dve maske?― Nisam se zajebo. Računao sam da ako nas provale, do obračuna negde mora

da dođe, a sasvim je sigurno da iz tog sukoba ne možemo svi da izađemo živi. Dvemaske su bile optimistično rešenje, mogo sam da ponesen samo jednu.

― Neću ja masku, sam sam došao ovde, hteo sam akciju. Trebalo mi je ovo ispreman sam da izginem. Ne plašim se. Za đenerala Ratka Kecmana!

― Umukni Grujice, cenim to, al’ ovo je naređenje. Uzmite oružje, šou ubrzopočinje. Slušaj plan.

Hartmanovi ljudi su nedugo zatim upali. Bagzi je pre toga pitao Hartmana da limisli da ih ovi očekuju, više iz straha nego zbog toga što je očekivao ne znam kakavodgovor. Čovek iz CIA-e je odgovorio da to sada više nije ni važno. Dva čoveka sunogom razvalili vrata i sklonili se iza zida, a druga dvojica su ubacila dve dimnebombe sa bezbednog odstojanja. Odmah zatim počelo je da se puca, jedna grupa jeupala levo, a druga desno od ulaza. Onaj snajperista je takođe dobio nalog da puca naslepo kroz prozor. Stan je bio ceo zadimljen i bukvalno se prst pred okom nije video.Meci su zviždali svuda i neko ko bi se tu slučajno našao kao svedok, ne bi mogao davidi da je tu iko išta radio po nekom unapred utvrđenom planu.

Ali plan je postojao, još kako. Mamlaz se našao na levoj liniji vatre, a njegovčovek na desnoj, posmatrano od ulaza. Bilo im je dovoljno da kroz maglu vide sjajnibljesak ispaljenog metka, pa da znaju gde da pucaju. Kada je Mamlaz gotovo već slepugledao jednu vatrenu varnicu odmah je počeo da puca iz svog automata, a isto je

264

uradio i njegov čovek tamo u drugoj prostoriji. Mamlazov plan bio je jednostavan: oni njegov čovek će odigrati samoubilačku ulogu i navući će što je moguće više ljudi kanjima. Nosili su pancire, tako da su mogli da stignu da nekog od Hartmanovih ljudičak i ubiju.

Pakao nije trajao duže od petnaestak, dvadeset sekundi i kada je postalo jasnoda se broj pušaka u stanu značajno smanjio, Hartman i Bagzi su se pribili uza zid ičekali da se neko pojavi iz magle. Nekako u isto vreme, Miki i Grujica su iskočili saplafona gde su visili zakačeni o čvrsti držač za luster. Grujica je ukucao nekolikoklinova u plafon kako bi mogli da vežu i noge. Posle toga, mogli su samo da se moleda ih neki zalutali metak ne pogodi. Visili su dok nisu procenili da je vreme za akciju.

Grujica je doskočio tačno iza jednog specijalca i likvidirao ga metkom upotiljak, a isto je učinio i Miki. Grujica je posle neverovatnim saltom napred izleteoiz stana, ne dajući vremena odstupnici da reaguje na vreme. Dvojica koja su bilazadužena za pokrivanje izlaza pripucali su u prazno. Grujica je neverovatnombrzinom pucao najpre u jednog, pa u drugog čoveka, a samo par sekundi kasnije izstana je trčećim korakom izašao Miki. Pojurili su stepenicama, a pre toga su bacilijednu ručnu granatu na lift zgrade. Taman kad su ovi došli do prizemlja, izleteli suHartman i Bagzi iz stana i začudili se pred prizorom dva mrtva čoveka, kao i predčinjenicom da više niko nije izlazio iz stana.

― E, jebem ti i Kobre i sve! Ajde Bagzi!Miki i Grujica su znali da ih snajperi sigurno čekaju na oba izlaza, pa su se

odlučili za onaj sa prednje strane zato što je na glavnoj ulici bilo više automobilanego u sporednom sokaku, a automobili su im bili potrebni i za šturu, i da im poslužekao zaklon. Grujica je ponovo jednim akrobatskim skokom izleteo iz zgrade i sakriose iza parkiranog “audija stotke”. Snajperista je kasno pripucao i razume se promašio,plus je odao i svoj položaj. Grujica je uzvratio paljbom, ujedno pokrivajući i Mikijakoji je krenuo čim je čuo Grujicu da puca. Dok je ovaj pucao, Miki je upao uautomobil i upalio ga na žice, a Grujica mu se odmah pridružio na zadnjem sedištu,svega nekoliko trenutaka pre nego što su Hartman i Bagzi sišli u prizemlje. Miki jenagazio pedalu i zbrisao sa lica mesta, dos su kroz krov i staklo automobila fijukalimeci.

Čini se da su Hartman i Bagzi prosto bili prespori i previše neodlučni, inače bisustigli obojicu i imali bi ih na nišanu dok su se ovi branili od snajpera. Jebiga, šok jejači od većine nas. Kada se Miki udaljio dovoljno daleko, okrenuo se nazad premaGrujici sa namerom da sa njim podeli oduševljenje činjenicom da su pobegli. Grujicanije imao razloga za slavlje, onaj iz snajpera je uspeo da ga pogodi. Headshot!

Hartman i Bagzi dali su se u poteru. Miki nije smeo da im pobegne, posle bi gavrlo teško našli. Hartman je verovatno ispravno smatrao da Miki nema profil čovekakoji će da rizikuje sve zbog Kecmana, i plašio se da će ovaj da skloni snimke, moždačak i uništi, a onda ništa od unapređenja. Miki je ipak imao odlučujuću prednost,poznavao je Beograd kao svoj džep. Nekada je bio kralj u ovom gradu, pre Caneta injemu sličnih krvopija. Znao je većinu beogradskih ulica i smislio je kako će da imumakne. Hartman je poludeo kad je shvatio da ga je izgubio, a kasnije je uvideo i damu Bagzi nije bio od bogzna koje pomoći.

265

Tako se završio najdramatičniji oružani sukob u novijoj srpskoj istoriji. Odovog obračuna se vremenom ispredala legenda, i za Srbe je to postalo slično “O.K.Koralu”, obezbeđujući ujedno i besmrtnost glavnim akterima tog krvoprolića. Poslerekonstrukcije događaja, utvrđeno je da je Mamlaz uspeo da ubije dva specijalca, prenego što je i sam dobio metak u glavu, posle tridesetak koje je primio u obe noge itelo. Pancir mu je dao dovoljno vremena da uzvrati što je bolje moglo u okolnostimatotalnog slepila. Njegov čovek, za koga sam saznao da se zove Miodrag Frankovićzvani Frenki, čovek veoma živopisne biografije i svojevremeno vođa jedne paravojneformacije koju je Kecman silom rasformirao, takođe se odlično pokazao. Frenki jesvojevremeno ponudio svoju apsolutnu vernost đeneralu, a Mamlaz mu je godinamakasnije preko nekih veza u pravosuđu izdejstvovao prevremeno oslobađanje izzatvora, gde se Frenki nalazio preko pet godina. Frenki je eto po drugi put služioKecmana, i to je učinio veoma dobro. On je isto uspeo da ubije dva Hartmanovačoveka u onom dimu i omogućio je bekstvo Grujici i Mikiju.

* *

Specijalni agent Timoti Hartman morao je dobro da razmisli. Nije više bilonade da će njegovog čoveka pronaći elektronika, sve se svelo na prostu logiku.Razmišljao je gde bi ovaj mogao da se nalazi, gde bi mogao da ode, i šta će da uradisa snimcima. Stavljao se u Mikijev položaj i palio cigaretu za cigaretom dok jemozgovao. Nije mu ni bilo lako da razmišlja, i dalje je bio pod utiskom današnjihdogađanja. I onda, posle nekoliko sati provedenih u fotelji, Hartman se dosetio.

Hartman je vrteo i vrteo po glavi sve one informacije koje je pokupio o Mikiju.Analizirao je njegov odnos sa Kecmanom, Mirjanom, njegov odnos prema meni...Detaljno je povlačio paralele između Mikijevih emotivnih karakteristika i životnihpoteza koje je povlačio. Do kakvih je zaključaka Hartman dolazio? Prvo, unapred jeisključio mogućnost da će on sam da pokuša iznošenje snimaka iz zemlje. Drugo,isključio je i eventualno nekog trećeg kojem bi Miki platio za taj posao; Hartman jeodlično razumeo Mikijev stav prema novcu. Dakle, ostali su Kecmanova ženaMirjana, na koju Hartman isto ne bi stavio pare zbog Mikijeve emotivne vezanosti zanju, i ja, koji svakako nisam dolazio u obzir. Pa koga bi onda Miki mogao da izabere,ako uopšte nekog izabere i ne odluči se da zadrži novac za sebe?

I tu se specijalni agent premišljao, naime u vezi toga šta će Miki na kraju daodluči. Analizom Mikijevog stava prema svom šefu i na osnovu pregleda istorijatanjihovog odnosa, Hartman je ipak prelomio u korist Mikijevog nesebičnog delovanjau đeneralovu korist. Smatrao je da Miki ne bi mogao da živi sa tim, to bi bilo previše.Pa se konačno setio! Neću to da budem ja, niti bilo ko iz moje ekipe, neće to da budeni neko treći, već će to morati da bude Kecmanova žena. Da, ona i niko drugi. Jesteda ima mnogo argumenata protiv takve jedne Mikijeve odluke. Tačno je da verovatnoMiki i dalje voli tu ženu. Samo, jedino ona je dovoljno inteligentna, sa veoma dobrimznanjem jezika, i jedina koja će to uraditi iz ljubavi i odanosti prema Ratku Kecmanu.Možda to više nije ona autentična ljubavna emocija u klasičnom smislu reči, moždaviše nije ljubavna uopšte. Ali čitava jedna zajednička životna priča, svi ti ljudi koji supoginuli, mogućnost završetka tragedije koja predugo traje, i na kraju obezbeđenje

266

sigurnosti rođenom sinu, sve će to naterati Mirjanu da odradi ovaj posao. Hartman jeodlučio da to tako mora biti i da on mora što pre da ode do grada Niša.

Pokupio je Kartera i još dvojicu članova svoje drastično smanjene organizacije,i krenuo put Niša gde se već nalazio Miki. Čim je uspeo da pobegne Timu Hartmanu,Miki se zaputio prema stanu gde je Mamlaz ostavio sav onaj novac. U međuvremenuostavio je audi stotku, sa sve Grujicom na zadnjem sedištu, i ukrao novi automobil.Kada je pokupio novac i ono municije što je uspeo da nađe u Mamlazovimrezervama, nabavio je “legalan” automobil preko jednog prijatelja, i krenuo auto-putem za Niš.

Čim je stigao tamo, rekao je Č-u i Ademu da mu se pridruže u stanu gde jepozvao i Mirjanu. To je bila njegova gajba za ne daj bože, a sad jesu došla ta ne-daj-bože vremena. Mirjani je rekao da ponese stvari za nekoliko dana, pasoš i ostaladokumenta – naravno lažna – koje je izradio Kecman još u vreme dok se skrivao,sigurnosti radi. U lažnom pasošu je pisalo da je češka državljanka i imala je čak štaviše zelenu kartu, verovali ili ne. Kecman je za falsifikate uvek unajmljivao naboljeg.Č-a i Adema je zvao zato što je i njegov krug prijatelja postao veoma mali, posebnozato što je odustao od uključivanja u poslednju pošiljku kokaina. Istovremeno sa tomodlukom većina njegovih saradnika su automatski prekinuli saradnju. Mikijeva logikabila je jasna: pokupiti pet miliona, zapaliti za inostranstvo, početi neki manji posao iuplivati konačno u legalne vode. I on je zaključio da mu poslovi oduzimaju previšeod svega, a nije više ni tako mlad, morao je da prizna.

Miki je čuo za Deksona čim je stigao u grad. Čak je i policija znala da ga jeubio Č, niko drugi nije imao motiva da to uradi. Jedini razlog što je Č i dalje naslobodi je taj što nisu imali dovoljno dokaza. Č je svoju veštinu doveo blizusavršenstva, a što se policije tiče oni od njega ne bi izvukli priznanje ni da mukleštima stežu jajca. Miki je tako imao dodatni motiv da pozove Č-a, mali je ponjegovom mišljenju otišao predaleko. Za Adema je znao da je dobar vozač, a Mirjanuje trebalo odvesti do Crne Gore, skroz dole do Ulcinja.

Da razjasnimo, Miki je pretpostavljao da će Hartman da dojavi bugarskimvlastima gde se nalazi Cane. Kad bi se samo prisetio da je “on” hteo da čuva Caneta,kosa mu se dizala na glavi. Takođe je očekivao da će specijalni agent ubrzo da munanjuši trag i nije želeo da obustavi plan iz prostog razloga što je odlučio da on ličnoukloni Hartmana, uz malu pomoć odličnog Č-a. I agent CIA-e jeste bio u pravu, Mikiće da izgura plan do kraja, toliko je dugovao Kecmanu, ali i sebi. Previše toga jeuloženo u celu stvar da bi se sad stalo.

Najpre su u stan došli Adem i Č, Mirjana je stigla pola sata kasnije. Miki se zasada nije osvrtao na Deksonov slučaj. Miki je uvek smatrao Deksona za odličnogmomka i ja čak mislim da je Mikiju uvek bilo žao što on nije Kecmanov sin, umestomene. Trebalo je prvo obaviti posao, a lične stvari ostaviti za kasnije. Miki im je doMirjaninog dolaska detaljno izlagao korake koje će da preduzmu. Adema je obavestioo putu na koji će da krene, davao mu uputstva gde da pređe granicu, gde da točigorivo, koje puteve da izbegava, i na kraju, na koji dok u Ulcinju treba da odvezekevu. Č-a je tek počeo da upoznaje s planom kad je Mirjana ušla. Ova je odmahpogledala Č-a. Nije treptala i imala je staklast izraz lica, a sablasnost njene pojaveupotpunjavalo je njeno bledo lice. Postepeno se mržnja očitavala na tom licu i prišla

267

je Č-u. Ovaj se nije uzbuđivao, još je nabacio i neki podrugljiv smešak. Mirjana ga jeošamarila što je jače mogla. Nije postigla nikakav efekat, samo se Č-ov smešak jošviše razvukao.

― Životinjo jedna!― Samo sam radio u Nešinom interesu. Ništa više.― Ne daj Bože da ti štitiš njegove interese. A i ko te je ovlastio to da radiš,

đubre jedno malo pok...― Pusti ga Mirjana. Nije sad vreme za to. Dođi ovamo da se dogovorimo šta

nam je činiti.― Radi se o onim mikrofilmovima, zar ne? Treba vam kurir. Jaki ste mi vi kad

ste našli suknju da vas spašava.― Nema više nas, Mirjana. Svi su mrtvi ili osuđeni da umru. Jedino sam ja

ostao, pa šta misliš zašto su snimci kod mene?― Svi? I Mališa?― I Mališa. Zato je važno da ovo uspe. Mnogi ljudi su poginuli. Daj da bar

završimo ovaj posao.Miki je detaljno izdao Mirjani sva potrebna uputstva u Ademovom prisustvu, a

onda ga je poslao po auto i rekao mu da ga napuni do vrha. Kada je Adem izašao,poslao je i Č-a napolje, naredio mu da ode po oružje. Ostali su samo Mirjana i Miki.

― Jel’ si sve razumela?― Jesam, samo šta ako Canetovi ljudi...― Ne sekiraj se ti ništa. Stići ćeš ti do Amerike pa makar trebao ceo Beograd

da okrenem naopačke.― U bre, šta ti je muškarčina.― I Mirjana...hteo sam da ti kažem da sam te iskreno voleo. Da te vrlo moguće

i dalje volim. I ja...― Znam, Miki. Ne pričaj mi ništa. Da sam bila snažnija, malo više žena nego

što sam bila...― Bila si najbolja što si mogla. Poljubi me.Ljubili su se dugo, iskreno, svesni da im je ovo poslednji susret, i svesni jedne

velike propuštene prilike. Mogli su sigurno sate da provedu u ovommelodramatičnom momentu, ili iz njega nikada i da ne izađu. Šteta što je stvarnostvisila preteška nad njima.

Miki joj je predao snimke i ispratio do auta, usput još jednom proveravajućidal’ je Mirjana sve upamtila. Još jedan poljubac i bila je spremna da pođe, na put bezpovratka, u nemoguću misiju, ka smrti i iskupljenju. Adem je dao gas.

Miki je dva sata kasnije okrenuo telefon.― Alo Vlado, ti si? Miki ovde.― Miki? Šta ’oćeš bre ti? Gde je Cane? ― Vlada je vidno uzbuđen postavljao

pitanja, nije očekivao ovaj poziv.― Caneta će da pronađu uskoro. Mrtvog. Onaj tip iz CIA-e će da odruka

lokaciju vlastima. Tu ne može više ništa da se uradi. Dalje, ako dobro pretpostavljam,CIA-men te je već kontaktirao i ponudio Canetovu slobodu u zamenu zamikrofilmove. Odmah zaboravi to, Sima Smrt će da ubije i njega i sebe, pre nego dase preda. To je Kobra brate, tvrdo jezgro.

268

― Ako je to tačno, onda nemaš neku argumentaciju za sklapanje poslova.Sjebaću i tebe i te vašljive snimke!

― Imam, imam. Daću ti još pet miliona evra ako nastaviš po planu. I još ću dati skinem tog Hartmana s grbine. Šta kažeš?

Vlada je neko vreme ćutao. Prošao je sigurno i ceo minut.― Bolje išta nego ništa. Ali tek kad dobijem čvrstu potvrdu da mi CIA-men

više ne diše za vratom. Razumeš šta ti pričam?― Savršeno. Dobićeš svoju potvrdu.Miki je odmah okrenuo tipa koji je radio za DB i rekao mu da prenese poruku

njegovom kolegi Bagziju. Sve je bilo spremno, još da Č-u kaže do kraja šta mu ječiniti.

Dok je Miki organizovao sastanak sa Hartmanom, CIA-men je obavestiobugarske vlasti o lokaciji gde otmičari drže Caneta. Bugarski organi redamomentalno su reagovali i uputili ka stanu gde je Simović držao jednog odnajopasnijih ljudi evropskog podzemlja. Pretpostavljam da su njih dvojica ubijalivreme kako su znali i umeli. Sigurno su igrali karte, šah, gledali filmove, a sva jeverovatnoća i da je Cane uporno vrbovao Simovića i obećavao mu kule i gradove.

Simović je ostao gluv za sve Canetove ponude. Njegov cilj je bio jasan i nijepostojalo ništa i niko ko bi ga pomerio makar i milimetar sa dobro utabane staze.Kada je uvideo da se policija približava i da će za nekoliko sekundi da upadnu u stan,hladnokrvno je izvukao pištolj i jednim jedinim metkom kroz srce usmrtio velikogCaneta Glavonju. Policija je upala i Veselin Simović, zvani Sima Smrt, nekadašnjivođa Kobri i čovek koji je jednom prilikom, a možda i više puta, spasao životgeneralu Kecmanu, uperio je pištolj ka njima. Samo uperio. Mogao je skupo da prodasvoju kožu i sa sobom u pakao povede barem još nekoliko duša. Nije hteo. Smatrao jeda je dovoljno ljudi poginulo, da nema potrebe da ubija samo iz besa ili inata, sadakada izlaza nema. Izrešetali su ga. Slično Mamlazu, skončao je sa nekoliko desetinametaka u svom telu. Mamlaz je barem nosio pancir.

269

GLAVA DVADESET PRVA

Milan Šakota se pridružio generalu na ručku. Obojica su bili nervozni iiščekivali su vesti iz Srbije.

― Nešto novo, đenerale?― Ništa za sad. A onaj tvoj se nije javljao?― Ne. Zadnje što sam saznao je da su krenuli za Niš, zajedno sa onim

čovekom iz CIA-e.― Jel’ si mu reko da ga ubije čim mu se pruži prilika?― Sve instrukcije je dobio. Ostalo nam je samo da čekamo. A kaži ti meni, što

misliš da će onaj Miki da ti pomogne? Ima pare, ima snimke...šta ga više boli onastvar da snosi rizike.

― Ne brinem ja za njega. Uradiće on na kraju pravu stvar. Kakva je kafa? Jasam počeo da kuvam svoju, ova njihova je užasna.

― Vala jeste. Kako su ti dali aparat, obično su škrti na takvim stvarima?― Sudija Ternan mi je učinio uslugu pre nego što su ga otpustili. Dobar čovek

taj Francuz. Malo je skrenuo s puta, zalutao među ove licemere, al’ je dobar čovek,pošten do srži. Malo je takvih.

― Svi smo mi malo zalutali. Gledaj nas dvojicu.― Šta misliš, da li ti Antić veruje?― Bre, i nema nekog izbora. Cane je mrtav, CIA steže obruč, i drug Anta

nema pojma gde su snimci. Moj Bagzi mu je najbolja šansa.― Samo se nadam da je Miki dovoljno pametan da uništi snimke ako stvari

krenu po zlu. Hoću bar tu zmiju od Antića da vidim kako trune u zatvoru. Zomer biga obesio za jajca.

― He-he, to bi i ja voleo da vidim.

Na drugom kraju Evrope pripremao se sudbonosni sastanak. Miki je stigaoprvi, zapalio cigaretu i sačekao Hartmana da stigne. Agenta je iznenadila Mikijevaporuka. Ovaj im je dao svoj broj telefona i rekao u koliko sati tačno da ga nazovu, štoje Tim Hartman i učinio. Razgovor je protekao otprilike ovako:

― Mister Hartman, kako ste samo precizni...― Pričajte mister Miki. Slušam.― Ako ste stvarno tako pametni kao što se priča, već biste trebali da budete

ovde u Nišu, zar ne?― Stigao sam, da. I već vas unajveće tražim.― Ne trudite se više. Naći ćemo se na terenu Fakulteta fizičke kulture. Kraj je

miran i uveče dežura samo jedan moj prijatelj. Treba da razgovaramo.― Svakako da trebamo. U koliko sati?― Budite ovde u deset. Čekam vas. I ne treba da vam pričam da treba da

dođete sami.

270

Desetak minuta po Mikijevom dolasku crni audi parkirao se ispred fakulteta.Iz njega su izašla dva čoveka, auto je vozio Karter i on je otvorio vrata svom šefu.Nije bilo sumnje da su i ostali Hartmanovi ljudi bili veoma blizu, uključujući iBagzija. Portir na fakultetu je bio ucenjen da ćuti i nije imao nikakve veze saMikijem. Dobio je instrukcije okrene glavu kada Miki i njegovi gosti stignu.

― Dobro veče, mister Hartman. Vidim poveli ste i pratnju. Mislio sam da ćetesami da dođete.

― Ja nigde ne idem sam, mister Miki. To je pravilo od koga ne odstupam,omogućilo mi je da preživim više puta.

― Kako vi kažete, ne bunim se. Oprez nije na odmet. Stvar ovako stoji, misterHartman. Želim da Canetovom čoveku, Goranu Bandiću zvanom Kvržica, dateizričite instrukcije da plan iznošenja snimaka iz zemlje sprovede kao što je iplanirano. Drugo, hoću da meni lično garantujete bezbednost nakon ovog sastanka idozvolite mi napuštanje Srbije. I kao treće, zahtevam uklanjanje Marjana Trailovićazvanog Bagzi, zato što je radio protivno interesima i generala Kecmana, i vas lično.

― Ha-ha-ha. Pa vi mora da se šalite, mister Miki. Ja samo slušam zahteve, anikakve ponude. Šta vi nudite mister Miki, to mene interesuje.

― Nudim vam život, “mister” Hartman.Dva metka su pogodila Kartera u grudi i ovaj je na mestu pao mrtav.

Hartmanov najgori košmar se upravo ostvario. Više nije imao dovoljno ljudi zapotpuno obezbeđivanje sastanka visokog rizik, kao što je bio ovaj. Agentu je ostalosamo da se nada da će Miki da postupa racionalno i da će hteti da na civilizovannačin reši ovaj problem.

Obojica su istovremeno izvukla svoje pištolje.― Vi mora da ste ludi, mister Miki. Opozovite vašeg čoveka ili ja naređujem

svojim ljudima da pucaju.― Samo polako, mister agent. Vi kao da i dalje ne razumete. Previše ste daleko

tamo u Americi, mnogo vremena ste u fotelji, zaboravljate da ima puno različitihmentaliteta ljudi. Ja nisam ostao u specijalnim jedinicama dovoljno dugo da bi ovistigli da mi isperu mozak, nisam zatucan ili fanatičan. Ali zato hoću sigurno daučinim sve da pomognem Kecmanu. Ostaviću svoje kosti ovde mister Hartman, akobude zatrebalo. Budite sigurni u to, iako mi se ne sviđa takav scenario ni najmanje.

― Ako vas pustim mister Miki, kompromitovaću svoju karijeru. Imam previšetoga da izgubim.

― A šta vi zapravo gubite? O.K., nećete da postanete direktor agencije.Takođe, sav vaš trud ovde pašće u vodu, tačno je. Pa malo li smo mi izgubili, misterHartman? Neću da vam držim ovde patrijotske govore, sigurno. Hoću samo da vaszamolim, kao čoveka, državnog službenika koji radi opasan posao zbog bezbednostisvoje zemlje, kao patrijotu, i čoveka koji zna šta je gubitak, da dozvoli objavljivanjeovih snimaka. Omogućite pobedu pravde, mister Hartman. I nemojte da mi pričatekako je sve glupost i da je davanje života radi nekog ideala posao za budale.Dovoljno je da za trenutak izađete iz svoje kože i zaboravite svoj sopstveni interes.Samo za trenutak, i videćete. Ja sam vam živi primer, stari Miki nikad ne bi uradioovo. Isti sam ja i sad, samo sam doneo jednu odluku koja je u suprotnosti sa mojimnačelima. Ovde se radi i o vašoj zemlji, mister Hartman. Dozvolićete jednoj kučki

271

kakva je Helen Prajs da pobedi na izborima za PREDSEDNIKA SjedinjenihAmeričkih Država? Bićete direktor njene izopačene politike? Ja razumem moć,mister Hartman, ali to nije niti može da bude onaj stepen autoriteta za kojim žudite.Ne dok vam je Helen Prajs nad glavom.

― Takav stepen autoriteta nije postigao niko još od Huvera. Uvek će da budeneko kome ćemo morati da služimo, mister Miki. I Helen Prajs služi nekome, i tajneki drugi predsednik koji bi došao umesto nje bi takođe nekome služio. Što ja da nebudem na položaju koji mi omogućava barem dosta privilegija, ako ništa značajnijeod toga, i što uopšte da prepustim mesto nekom drugom?

― Zato što Kecman ne služi nikome. General Ratomir Kecman sada ne služinikome i bori se sam samcijat protiv daleko moćnijeg protivnika. Ne traži on pomoćod vas. Traži samo da mu ne odmognete, mister Hartman. I ako vas ja rečima neubedim, kao što verovatno i neću, budite sigurni da ste mrtvi. Eto, to su vam opcije.

― Kombinujete ubeđivanje i pretnje. Neko nepristrasan bi pomislio da steočajni?

― A vi se ne plašite smrti?Hartman je spustio pištolj i počeo da korača ka Mikiju. Ovaj je takođe spustio

oružje.― Mislite da jedan čin pravde, jedan pobeđeni zlikovac može da stvori

razliku? Šta se uopšte menja, samo dolaze drugi?― Mi smo vojnici, mister Hartman. Znamo, ili bi trebali da znamo samo za

pobedu nad neprijateljem. Kecman je moj šef i ja vodim njegov rat. A neprijatelj jošnije pobeđen. I ako baš želite moje mišljenje, ja mislim da je to jedan dobar početak.Zamislite da ima hiljadu budala kao što je Kecman, kao što sam ja, Mamlaz,Simović... Neko uvek služi za primer. Kecman je lepo rekao: svi bi voleli da znaju kosu im neprijatelji. Ja sada znam. Da li to znate vi, mister Hartman? Da li sam vam jazaista neprijatelj?

Začuli su se pucnji. Posle toga nastala je tišina. Iz mraka je ubrzo istrčao jedanHartmanov čovek i uperio svoje oružje u Mikija. Trenutak kasnije naišao je i drugi.

― Odnos snaga je sada na vašoj strani, što ne znači da vam je život manjeugrožen.

Desilo se sledeće. Hartman je poslao Bagzija u pratnji još jednog specijalca,onog što je pucao na Grujicu, da provere zgradu fakulteta i vide da Miki eventualnonema neke ljude postavljene tamo. Svakako da su očekivali da Miki nije došao sam ioprezno su ulazili u amfiteatre i učionice. Dok nisu čuli pucnje. Potrčali su ka mestuodakle im se učinilo da se buka čula, tačnije ka jednoj prostoriji na poslednjem spratuzgrade. Oprezno su obišli dve prostorije, koje su u stvari služile kao kabinetiprofesora na faksu, i tamo nikoga nisu zatekli.

Č je čuo nekog kako prilazi hodnikom. Izvadio je pištolj, sa kojim je mogaolakše i brže da reaguje. Nosio je TT-jac, obožavao je taj pištolj zbog produžene cevi.Bagzi je upao u sobu gde se Č krio i ugledao snajpersku pušku na prozoru, ali Č-anije bilo. Proverio je sve uglove zamračene sobe i nikoga nije pronašao. Onajspecijalac je pokrivao ulaz. Č je odjednom izleteo iz ventilacionog otvora koji senalazio u donjem delu prostorije i sa dva metka usmrtio skamenjenog Bagzija kojiovo nikako nije očekivao. Kao što je Mamlaz svojevremeno govorio Č-u: “Kad

272

upadneš negde, moraš da budeš vidovit i pogledom potražiš sve moguće ulaze iizlaze, i one vidljive i one skrivene.” Trebaju za to godine iskustva i krv gmizavca.Bagzi nije imao te kvalitete. A nije ni Č. Specijalac je uspeo da ga upuca i oba metkasaspe u glavu. Kao i Bagzi, ni Č nije preduhitrio mogućnost da neko pokriva Bagzija,ili jeste a da to nije učinio na vreme. Obojica su platili cenu nedovoljne praktično –operativne obuke, onaj specijalac je obojici pokazao kako se to radi. Preusmerio jerizik na Bagzija i reagovao pravovremeno kad je opasnost nastala. Suroviprofesionalizam je još jednom odneo trijumf. Takođe je pitanje koliko je Miki želeoda Č preživi ovu noć, plan jednostavno nije predviđao rezervni plan za Č-a u slučajuopasnosti.

― Nećeš da me opustiš, mister agent. I budi siguran da ću sa sobom daodnesem još jednog od ove dvojice, ma koliko da su dobri. – Miki je malo preterivao,nije on bio baš toliko spretan. –Dakle...?

Hartman je bio duboko zamišljen. Očekivao je klasičan dogovor, snimci uzamenu za slobodu, a dočekao ga je krvožedni i na-sve-spremni Miki. Možda TimHartman nije verovao u pravdu, ili državu. Možda ga je težina profesionalnogrealizma degradirala i oduzela neka “bolja” osećanja i razmišljanja iz tamo nekogprohujalog vremena, i to zauvek. Ali Hartman nije voleo da gazi svoje reči. Omrzeoje to još iz vremena kada je bio terenski špijunčić. A sada je morao da kaže da ili ne,bilo je toliko prosto. Ako kaže da, mrzeo bi sebe da odmah zatim pogazi to što jerekao. I u pravu je Miki: Kecman ne služi nikome u ovom slučaju. On hoće da zajebejednu klapu bitangi čije je zločine svojim očima video. “Ovo zapravo i nije moj rat”,zaključio je na kraju specijalni agent Timoti Hartman.

― Slušaj me sad, ovako ćemo. Pustiću te da odšetaš odavde. Reći ću iVladimiru da odobri plan bekstva. Pod jednim uslovom. Da vidim tu kučku kakopada. Jedna pobeda verovatno ne menja stvar. Pa opet, sa jednim đubretom manje,svet manje smrdi. Ruka?

― Imam li vašu reč, mister?― Imaš. Ovu reč sigurno neću da pogazim.Miki je spustio oružje, seo u svoj automobil i otišao.― Šefe, pa što...?― Pusti ga da ide. Uhvatiće ga već neko. Taj ne može večno da bude miran.― A snimci?― Snimci su uništeni. I prestani da me ispituješ, idiote! Hajde da uklonimo

leševe. Vala dosta je bilo krvi. Evo stiže policija, idem da ih oteram, vi pakujte ljudeu automobil.

Mirjana je posle tri dana naizmeničnog putovanja i čekanja, strepljenja i prostedosade, konačno stigla u SAD, tačnije Njujork, da budemo precizni. Poslednji avionuhvatila je iz Majamija za Veliku Jabuku i tamo se najviše uplašila da će bitiprovaljen njen lažni identitet. Stepen bezbednosti je zaista povećan na jedanparanoičan nivo posle 11. septembra, i Mirjana je itekako imala razloga za brigu. Nanjenu sreću, identitet koji je posedovala nije podlegao detaljnijoj proveri federalnih

273

organa, iz ko zna kog razloga, a praksa je da se državljani Istočne i Srednje Evropestrogo proveravaju i nakon izdavanja zelene karte.

Pristigavši u Njujork, Mirjana je najpre otišla u jedan trećerazredni hotel gde seistuširala, presvukla, a zatim pozvala broj koji joj je dat. Javio se hrapav glas:

― Da.― Mister Bergstajn?― Da, ko je to? I odakle vam ovaj broj?― Mirjana Kecman, mister Bergstajn. Žena generala Ratka Kecmana.

Očekivali ste moj poziv, ako sam dobro razumela moje nalogodavce.Kratkotrajna tišina.― Poslaću taksi po vas oko devet sati. Budite spremni.Auto je stigao u dogovoreno vreme i Mira se odvezla do jednog jeftinog

italijanskog restorana blizu Brodveja. Unutra ju je čekao jedan visoki čovek, mršav iizboran.

― Endi Bergstajn, drago mi je.― Mirjana Kecman. I meni je drago što ste se odazvali pozivu. Puno mi to

znači, i generalu takođe.― Samo malo, gospođo Kecman, ili vam to prezime ne pristaje najbolje? Čuo

sam da nikada niste venčani.― General je smatrao da je tako najbolje. Stvorio je mnogo neprijatelja.― Niste se čak ni tajno uzeli?― Ne. Hteo je da se stekne utisak da nisam deo njegovog života.― Jel’ je uspeo u tome? Izgleda da jeste, primećujem da ga ne zovete po

imenu već ga oslovlajvate sa “generale”.― Moja bol je samo moja, mister Bergstajn. To ne znači da nisam spremna na

sve kako bih ovo obavila do kraja.― Da, da. Moje sledeće pitanje se više ne odnosi na vas, nego na mene. Zašto

ja, “gospođice”? Ima toliko producenata na televiziji, gde ste baš mene našli?Takođe, čujem da Kecmanovi saradnici imaju običaj da završavaju pod zemljom.

― Mnogo je ljudi poginulo, tačno. Jedan razlog više da se ova mora okonča.― Gospođice Miro...objavljivanje tih snimaka značilo bi da se u našem

medijskom prostoru dogodio presedan do sada neviđenih razmera. Ja ne bih izašao izove priče kao pobednik i ne bih dobio Pulicerovu nagradu, već bih bio otpušten,izbačen zauvek iz svih kompanija koje se bave medijima i vrlo verovatno ubijen, akoostanem u zemlji. Možda ne odmah, ali ću svakako da dobijem šta sam zaslužio.

― Mogu da vam ponudim deset miliona evra, mister Bergstajn. Ja mislim da jeto dovoljno za nov početak u nekoj većoj afričkoj ili azijskoj zemlji.

― Ja za svega par godina obrnem tu lovu, a vi se hvalite s tom cifrom kao dapričamo o milijardama.

― To je sve što smo uspeli da skupimo. A i nemojte da mislite kako nisamupućena u vaš hobi oko klađenja na brze i nažalost vrlo nepredvidive četvoronošce.Dodajte tome i moju ličnu ušteđevinu, i vi ste jedan prosečno bogat čovek. Malo li jeod jedne Amerike?

― Hmm. Vi sigurno znate i da mrzim Helen Prajs, zar ne?

274

― Generalovi ljudi su vas isprofilisali kao najprihvatljivijeg kandidata zaposao, i to pre nekoliko godina. Da, naravno da znamo kako imate i privatnih iprofesionalnih razloga da mrzite Helen Prajs.

― To što sam pre toliko vremena bio šef kampanje predsedničkogprotivkandidata njenom mužu, ne znači da imam dovoljno razloga da zajedno sanjom pokopam i sebe.

Mirjana je graciozno zabacila kosu unazad i unela se Endiju Bergstajnu u lice.― Verujete li u ljubav, mister Bergstajn?― Ljubav? Pa ja sam vam nepopravljivi romantik.― Dakle, i dalje krivite Helen Prajs za smrt svoje žene. Ko veruje u ljubav,

veruje i u mržnju. Istim intenzitetom, na žalost. Čovek vašeg senzibiliteta to nikadaneće moći da oprosti.

― Isto tako nisam zaboravio šta znači lepota, gospođice. Da mi se pridružitevečeras, pa možda i razmislim o vašem predlogu.

― Ne budite svinja, mister Bergstajn, znate vi o čemu govorim.― Mmm, da. Pametni neki ljudi ti što su me analizirali. Nemam porodicu,

nisam neki vernik, iako sam Jevrejin, i imam najviše razloga da mrzim našu prvuženu predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Slažem se i da uz malo sreće moguda izbegnem osvetu ljudi iz senke Helen Prajs, sa sumom koju mi nudite.

― Eto vam prilike da konačno uradite i nešto dobro.― Samo se ne slažem, gospođice Miro, sa vašim fanatičnim i jednostranim

uverenjem, da ćemo objavljivanjem takve, istina bombastične priče, bilo šta dapostignemo. Ja sam čovek praktičan i ne verujem u ideal dobrog dela, niti u termin“pobede”! Sve ima barem dve strane.

― Moj život nema. Generalov takođe. Izgubila sam maltene sve zbog ovogprokletog rata, a sada ću po svemu sudeći da izgubim i život zbog ratnog nasleđa.Smrt je vrlo jednostrana, mister Bergstajn. Budućnost mog sina, mnogi životižrtvovani, veoma su jednostrano definisani. Sa tom ženom na vlasti sav trud i ta krvprolivena ostaće beznačajni. Ni moj sin nikada neće biti bezbedan, takvi ljudiuništavaju svaki, pa i najudaljeniji trag prošlosti.

― Ubedljive reči, priznajem. Možda čak mogu i da zamislim vašu poziciju.Hmm...toliko besmislenog zla...toliko zla.

Bergstajn je napravio pauzu i gledao u svoju polupraznu čašu. Nije to bilorazmišljanje koliko suočavanje sa samim sobom. Ova žena je uzburkala toliko toga iuporno izgovarala prave stvari, ma koliko bile beznačajne. Endi Bergstajn je shvatio,i definitivno shvatio, da neće odstupiti od ovoga. Verovatno nikad i nije, a ova ženaga je samo snažnije gurnula napred.

― Vi sigurno znate, gospođice Miro, da ću ja odati svoj izvor informacija podpritiskom. Pitaće me ko je doneo snimke odmah po završetku “Vesti u Osam”.Uhvatiće vas. I ubiti, nema sumnje.

― Spremna sam, i ne krivim vas nizašta, nemojte na tako nešto ni dapomišljate.

― Hvala vam. Doduše i ja imam jedan uslov. Kao što rekoh, nisam izgubioveru u lepotu, to je praktično moja jedina religija. Spavaćete sa mnom večeras. Neću,i oko ovoga nema pregovora, da vas pustim da poginete tako beskrajno lepi, a da niko

275

nije po poslednji put okusio deo vaše magije. Imam nešto više bora nego što bitrebalo, no složićete se da sam i dalje zadovoljavajuće zgodan.

Mirjana se nasmejala i slegla ramenima.― Što da ne, mister Bergstajn. Da stavimo i završni dodir na ovo ludilo.

Došlo je vreme večere. Šakota se po običaju pridružio Kecmanu za stolom.Izgledao je veoma bled i iscrpljen.

― Sedi Šakota. Jel’ si dobro? Nešto si mi ubledeo.― Ma nešto mi pozlilo posle ručka. Dao mi doktor neku infuziju, biće valjda

bolje. Kad ti stižu materijali i snimci za sutrašnje suđenje?― Sutra ujutro. Sigurno, nema šta da brineš. Popij jedan bistri sok od jabuke,

prijaće ti.― Uf. Jel’ nije mnogo sladak?― Nije bre, pij slobodno.Šakota je uzeo dva gutljaja i zastao. Izgleda da mu je bilo muka neprestano.― Alo, straža, pojačaj taj televizor!!!Stražar se zbunio i tek na ponovljenu naredbu reagovao. Pojačao je TV i puna

menza optuženih za ratne zločine okrenula se ka prijemniku. Išle su vesti na CNN-u.― Demokratski kandidat za predsednika Sjedinjenih Američkih Država,

gospođa Helen Prajs, povukla se iz predsedničke trke nakon objavljivanja šokantnihsnimaka koji otkrivaju umešanost gospođe Prajs u ilegalnu trgovinu oružjem zavreme rata u Bosni i Hercegovini. Pošto je potvrđena autentičnost emitovanogmaterijala...

”Tamo daleko, daleko od moraTamo je selo moje,Tamo je Srbija.Tamo je selo moje,Tamo je Srbija.”

Kecman je pevao i na taj način zaglušio spikera na TV-u, a pažnju ostalihprivukao je i pad Milana Šakote. Ležao je na podu, tresao se i ubrzo mu je izbila penana usta. Straža je reagovala, kao i lekarska ekipa, ali prekasno. Milan Šakota bio jemrtav.

Pre nego što je i definitivno napustio prostorije Tribunala, sudija Žan ŽakTernan uspeo je preko svog čoveka stražara da prosledi generalu kesicu snažnogsporodelujućeg otrova. Kecman je ispisao poruku Ternanu na papiru koji je sudskizapisničar prosledio sudiji za vreme poslednjeg ročišta kojim je Francuz predsedavao.Zapisničar nikada nije čitao dokumenta pre glavnog sudije, a Ternan je lukavo uspeoda sakrije poruku od ostalih sudija. Saosećanje sa generalovom sudbinom bilo jeprejako da bi stari sudija ignorisao zahtev.

General Ratomir Kecman, globalna zvezda, dugo vremena najpre uodmetništvu, gde je na osnovu dobrih obaveštajnih informacija i medijskihdezinformacija proveo preko deset godina, i koji je na kraju proveo i nešto preko dvegodine u haškom zatočeništvu, komandant srpskih vojnih snaga na teritoriji Bosne iHercegovine, čovek specifične hitrine, vojničkog i svakako kriminalnog ima,

276

ogromne samouverenosti i arogancije, energične drskosti i neosporne harizme, ali ičovek pokajnik, faktor mira i razuma u vihoru bratoubilačkog rata, spasilac nevinih inemoćnih, primer pojedinačne hrabrosti i opšteg ludila istovremeno, i još mnogo,mnogo toga – izvršio je samoubistvo davno pre nego što je doktor Milan Šakotanapustio ovaj svet. Ubrzo pošto su ga zatvorili u samicu i ostavili da trune, generalKecman je osetio prve grčeve u grudima. Počeo je teško da diše, preznojava i valja ubolovima. Nije jaukao. Izdahnuo je u jedan sat posle ponoći, sudeći po zvaničnomizveštaju koji je pročitao portparol haškog suda.

General je povukao sa sobom i doktora Šakotu, nije hteo da dozvoli avetimarata da se izvuku kao da ništa nisu činili po toj crnoj zemlji Bosni.

Što se tiče snimaka, već pretpostavljate o čemu se tu radilo. Sadržajmikrofilmova ličio je na umetnički dokumentarac odlične režije, a zapravo je nastaoautentično, bez montaže, bez unapred pripremljenog scenarija, bez laži. Na njemu selepo videla gospođa Helen Prajs, u to vreme prva dama Amerike, kako se rukuje iljubi u obraz sa velikim brojem mladića u muslimanskim vojnim uniformama,osmehuje i upućuje kičaste reči ohrabrenja tim ljudima. Vidi se i Vilijam Skot,Specijalni izaslanik Stejt Department-a za Bosnu i Hercegovinu, kako maše pištoljemi na lošem srpskom ispaljuje reči mržnje – pre nego što je počeo i da puca iz onogpištolja. Iza svih njih vide se oznake najmodernijeg američkog naoružanja. Tenkovi,raketni bacači, tovari pušaka, ručne granate, rakete kratkog i visokog dometa, i ostalavrhunska vojna oprema, sve sa jasno vidljivim slovima i brojevima koji sigurno nisupotekli iz domaće radinosti. Snimljena je neslužbena poseta duboko na teritorijizaštićene zone Ujedinjenih Nacija visokih zvaničnika SAD-a, ispred egzaltiranegomile naoružanih i vidno presrećnih Muslimana koji ne mogu da veruju kakav im jepoklon poslao Veliki Brat iz daleke Amerike. Neko naoružanje je još uvek biloprototip u to vreme, u fazi istraživanja.

Mnogo je besnih komentara bilo na račun ne samo Helen Prajs, njenog muža igospodina Bila Skota, već i na adresu Stejt Department-a, CIA-e, Pentagona,američke ratne industrije, ali i na račun sadašnjih i bivših evropskih zvaničnika, kaorecimo Knuta Zomera, i visokih predstavnika Nemačke, Francuske, Velike Britanije,i mnogih drugih. Posle buke, kao što je i normalno, stiglo je zatišje. Stradali su samoretki, iako je učesnika u zločinu bilo puno. Tako to funkcioniše u modernom svetu.

Pa opet, bilo je dosta toga i pozitivnog. Hrvatska je odustala od tužbe zagenocid upućene Srbiji, i Srbija je odustala od svoje tužbe protiv Hrvatske, što jedoprinelo bilateralnoj saradnji između dve zemlje i prvog značajnijeg koraka umeđusobnim odnosima još od rata. Međunarodni birokratski sistem olabavio je stegei rezerve prema Srbiji, pa je ubrzao i ohrabrio napore države Srbije da se priključiEvropskoj Uniji, što je za Srbiju svakako pozitivno bez obzira na kontroverznostsame institucije Unije. Prvi crni američki predsednik, koji je odneo pobeduzahvaljujući snimku generala Kecmana, uputio je zvanično izvinjenje Srbiji za civilekoji su stradali tokom bombardovanja ’99. godine. Federacija BiH, konačno je dobila

277

mogućnost da se oslobodi institucije Međunarodnog izaslanika koji je u praksi vodioglavnu reč u zemlji, i da dobije status suverene države... I još dosta, dosta pozitivnihefekata je bilo za zemlje bivše Jugoslavije, možda najpozitivniji taj što se rat konačnogurao u drugi plan, u nadajmo se sećanje, a ne povod za nove svađe i sukobe.

Nekako je svima postalo jasno i očigledno da su se vođe država dubokoogrešile o nacionalne interese svojih naroda. Ante Novković je vodio nacionalističkuretoriku fašističkog karaktera, dok je sa druge strane, istovremeno sa sve većompopularnošću svog govora mržnje, radio protivno interesima domaće ekonomije ipravnog sistema države. Korupcija je rasla vrtoglavom brzinom, najbolje firme ipreduzeća od nacionalnog značaja ustupljena su stranim kompanijama za siću, imnogo toga još negativnog je Novković činio, baš kao i njegovi muslimanski i srpskikolega, Alija Mula Omerović i Milovan Sadrija. BiH je danas zemlja ogrezla ukorupciju, kriminal, nema jasno definisan kompas ekonomskog razvoja i socijalnepolitike, slično Srbiji. Polemika o širokom spektru tema rasplamsala se i počelo jejasnije i otvorenije da se govori o gresima vođa i avetima prošlosti. Razmenjena suizvinjenja. Dovoljno. Za početak.

Uloga generala Kecmana je i posle njegove smrti ostala kontroverzno pitanje.Neki su ga slavili i govorili kako je jedini pravi patriota prohujalog rata, a drugi su gapljuvali i označavali kao najvećeg zločinca. Uglavnom, svi su hvalili njegov poslednjipodvig i taj čin ga je delimično oprao od greha, i posudio mu malo pozitivniji rečnikna istorijskim stranicama.

Oni koji su ga znali najbolje, i ljudi koje je spasao, njihovi potomci, su i jedinivažni u ocenjivanju tog čoveka. Oni valjda znaju pravu istinu i njihove molitve u tomslučaju oplemenjuju sećanje na generala Kecmana. Neki i ne znaju ko ih je spasao,sigurno, a i sećanje ume da bledi. Onda neka Bog osvetljava njegovu dušu, kad sedelo zaboravi ili u njega posumnja, i kad ljudi kojima je, zahvaljujući njemu,privremeno produžen boravak na zemlji odu Njemu na istinu.

Ja verujem da ima puno onih koji ipak neće dozvoliti da se Kecmanovo imepotopi u blato. Životi su spaseni, a život je najbolji svedok.

278

EPILOG

Kako razlučiti dobro od lošeg posle svega što se dogodilo? I da li je baš sveMORALO da se dogodi?

Sigurno da nije. Mogli smo nikada da ne uplovimo u vode narko-trgovine,nismo morali da ubijamo, Sindikat je komotno mogao da ostane samo ideja. Generalje mogao da odustane od osvete. Samo, u tom slučaju, mi ne bi bili ljudi već polutani,polu dozrela i napola stvorena bića koja bez kompasa tumaraju zemljom i čekajuGodoa ili Velikog Brata da ih oslobodi muka. Dekson i Č bili bi živi i mi bi svizajedno duvali vutru u parku, ili bi već uznapredovali na dop. Možda to nisameksplicitno izrekao, ali mi JESMO bili jedna prosečna srpska “narkomanska” ekipa. Inijedan od nas nije video izlaz.

Odjednom su se vrata života otvorila pred nama. Dali su nam posao, tukli sunas kad ne slušamo, počela je da kaplje kinta. Počeli smo da živimo, trezne glave,strejt, kao svi normalni zaposleni ljudi. I onda se dogodilo ono što je moralo: otvorilisu se horizonti. Počeli smo da mislimo, da želimo, da hoćemo. Paklena komponentanašeg posla postala je rajska perspektiva naših života. Greh se taložio i zlo se taložilo.Na kraju je sve dovelo do tragične neobuzdanosti moje ambicije i traganja zanedostupnim smislom svog postojanja. U vrtlog svega usisao sam ljude oko sebe,ljude koji su me voleli i sa mnom delili svoje živote. No, jedna činjenica ostaje: bilismo živi. Bili smo mnogo živi. Sazrevali smo, rasli i kusali svet oko nas, oprobavali,iskušavali, išli i tamo gde nismo smeli da idemo. Kecman je uradio to isto i kao što jei sam izjavio– teško da bi nešto učinio drugačije kad bi mu dali još jednu šansu.Zadesila nas je smrt, morala je kad-tad da se ispreči na tom putu.

Posle svega ostaje krivica i ostaju posledice. Ostaje bol i ostaju uspomene. Štajoš ostaje?

Ne može se reći da je sve bilo uzalud. To nikako. Dok je Kecman izvršio svojuticaj na jednom globalnom nivou i izborio sa moćnicima onoliko koliko je mogao,mi smo ostavili trag na jednom lokalnom, ali suštinskom nivou. Pokazali smo da mimladi razumemo svet mnogo bolje i gledamo na stvari puno kritičnije nego što se tood nas očekuje, ali problem je što smo sputani, “ometeni” u razvoju i taj isti svet sepred nama zatvara. Ekonomska beda, korupcija, izostanak pravih delotvornih reformi,neadekvatan i nepomirljiv obračun sa prošlošću, stavilo je kategoriju mladih, kaouostalom i većinu radnih ljudi i penzionera, u jedan pasivni, omalovažavajući iduboko nepravedan položaj. Naravno da nema ništa od lamentiranja, to je NešaKecman shvatio veoma dobro posle dve godine teškog iskušenja, a istovremeno ispasonosnog iskustva.

Keva je ostavila Ademu milion evra, sa kojim sam ja osnovao neprofitnuorganizaciju ”Novi Srpski Program”. Organizacija ima za cilj okupljanje mladih,organozovanje debatnih klubova, izdavanje časopisa, aktivnu saradnju sa studentskimorganizacijama, skupljanje novca za stipendije najboljim studentima za studije uinostranstvu (pošto nijedan od naših fakulteta nije priznat u svetu), i još mnogo,

279

mnogo toga. Bacio sam se dakle u mirotvorne, društveno korisne vode. Videću kolikoće taj trip da me drži. Bez obzira, shvatio sam jednu veoma bitnu stvar, a to je da rad izalaganje jedini mogu da odagnaju makar deo one težine življenja sa samim sobom, apronašao sam i novu religiju: religiju koegzistencije. Ne kažem da je lako, trudim se,to je bitno.

Što se tiče policije, uhapsili su me posle nekog vremena i označili kao jednogod osnivača Sindikata. Našao sam dobrog advokata i dobio šest meseci, odležao tri.Firer je preuzeo Sindikat, koji se doduše raspao, i spajao je sad svega nekolikoorganizacija koje su smatrale da će bolje da deluju zajednički. Novi Sindikat jetakođe delovao u ilegali, i Firer se u trenutku zaključenja ove knjige nalazio u zatvoru– osuđen na godinu dana. Ja pomažem njegovoj organizaciji, jebiga ne mogu sve takolako da ostavim, Sindikat je ipak moje čedo. Novi Sindikat je nasledio sve prostorije iopremu koju smo kupili, a ja im dajem poneku kintu za promociju i pokrivamkomunalne troškove. Tek koliko da imam osećaj da sam i dalje u igri.

Sa Kaćom sam raskinuo, oboje smo se osećali strahovito krivim za Deksonovusmrt. Jedno drugo smo stalno podsećali na tu tragediju. Č-a sam sahranio kako idolikuje. Pozvao sam i njegovu Esmu na sahranu. Nije došla. Ademu sam kupiokamion, samo to je tražio, i sada vodi privatan posao. Već je kupio još jedan, nepitajte me da li radi sve legalno, ne znam stvarno. Kaća se vratila na fakultet, studirasociologiju, a i ja sam, da ne zaboravim da pomenem, upisao treću godinu. Jel’ sambaja il’ nisam?!

Mirjana se nikada nije vratila iz Amerike. Nestala je pod nerazjašnjenimokolnostima, verovatno su je ubili CIA ili oni iz Nacionalne Bezbednosti, ko će gaznati. Mnogo sam se osećao usamljeno posle svega, izgubio sam roditelje, najboljegprijatelja, devojku... Užas! Pouke koje sam izvukao posle svega nekako su meiščupale iz depresije i novog pada.

Miki nikada nije dao onih pet miliona Vladi Budali, nestao je zajedno sanovcem. Poslednje što sam čuo je da ga traži švedska policija zbog prodaje narkotika.Za sada nije uhvaćen.

Bivši Specijalni izaslanik Vilijam Skot izvršio je samoubistvo na svom ranču uTeksasu. Da nije, završio bi u federalnom zatvoru.

Gospođa Helen Prajs i njen muž osuđeni su na po osam godina zatvora, bezprava žalbe. Velika je stvar, po meni, zadati udarac tako visoko rangiranim osobama,bez obzira što oni pravi “sponzori” i “nalogodavci” ostaju u senci, sakriveni podvelom svojih masonskih ili kojih već organizacija, i svog basnoslovnog bogatstva.

Dragan Antić osuđen je na dvanaest godina zatvora, bez mogućnostipomilovanja. Holandski premijer, gospodin Knut Zomer, nije postao generalnisekretar NATO Alijanse i umeo je da se osveti Antiću za neuspeh.

Endi Bergstajn napustio je zemlju i nikada se više nije vratio. Priča se da jenegde u centralnoj Aziji i da tamo gaji konje.

280

Specijalni Agent Timoti Hartman dobio je otkaz u Agenciji, sada radi kaonovinar u rodnom Čikagu. Druži se sa Srbima kojih tamo ima gomila, bar sam takočuo.

A ja se nadam boljoj budućnosti za sebe i za sve oko sebe. To je sve što mi jeostalo da vam kažem.

K R A J