IVAN TOKIN

In Memoriam

Ubili su jednog tipa iz moje zgrade. U podrumu. Tu je iznajmio gajbu. Živeo je tu oko dva meseca, piše u novinama. Ja sam ga primetio tek pre desetak dana, mimoilazili smo se valjda, ili nismo, ali to je velika zgrada, treba dosta puta da vidim nekoga da bih shvatio da je domaći. A ovih dana sam ga viđao ujutru kako baca đubre, više puta, i jednom, u pekari, ujutru, baš rano. Ali mu se nisam javljao. Namerno. Računao sam da kad se doseliš, red je da ti počneš da se javljaš.Smatrao sam ga još jednim nepristojnim tipom koji prolazi pored mene. A gledali smo se, i ja sam povremeno držao pogled na njemu, i davao mu priliku da mi se javi. A on nije. Pre neki dan smo se sreli na pijaci, kod Steve u ribarnici, bio je pre mene u redu. Kupio je dve smrznute skuše, a ja čekao girice. Opet smo se pogledali, sreli su se njegov ponosni i moj očekujući pogled. I ništa, znamo se, ali ćutimo.

Pamtim ga po dugačkoj kosi i garderobi koja mu nije pristajala. Nosio je farmerke i majcu i papuče. To je garderoba u kojoj ga pamtim. Sve je ravno padalo pord njegovog tela. Malo mi je bio i gadan, da se ne lažemo. Gladak nekako, i klizav, bled, naopak.

Posle čujem da su ga načli mrtvog u ženskoj garderobi. I u štiklama. Čujem da su ga mnogi viđali u toj garderobi i živog. Ja nisam. Nikad ga nisam video skockanog kao što on voli da se skocka. Da sam ga bar jednom video, da sam ga samo jednom tako video, ja bih se jemu prvi javio. Jer je to bio on, a ove farmerke i ta velika majca bile su ono što mu treba za pijacu, da dođe kao prosek. I te papuče.

A ja sam krupan, i delujem nadrkano. Delujem kao neki antigej tip, i anti sve što nije kao ja. Kad me neko ne zna. Nemam pojma, tako delujem, ali nije tako. Kad sam čuo da je taj bio u štiklama kad su ga izboli nožem, kad sam shvatio zašto mi se nije dopadalo kako izgleda u farmerkama, kad sam shvatio da nije nepristojan nego neprihvaćen, kad mi se to razjasnilo, mnogo mi je bilo žao. I on, ako sam mu ja ikada pao napamet, sigurno je misli da sam ja poslednji koji bi ga zagrlio u tim štiklama.

Nisam ja mogao da ga spasem od tog što ga je roknuo, nisam ja mogao tu ništa. Niti bih se ja tu mešao. Ali mogao sam da ga primetim, stvarno, i da mu se javim. Da mu poželim dobrodošlicu u moj život, da mu odam počast što ima čuku da bude različit. Jedan običan pozdrav bi mu to dao. Ali ga nije dobio. Nije od mene...

1

Dušan Miklja

DEVOJKA IZ TEHERANA

Devojku iz Teherana prvi put sam ugledao u knjižaru u donjem gradu. Uistinu video sam samo njene oči jer je bila pokrivena od glave do pete. U tkanini koja je i doslovno sve skrivala ostavljen je samo prorez za oči. Krupne, ljubičaste oči, nalik na dragi kamen, kakve ponekaad imaju žene na Bliskom istoku. Tom jedinom mogićnošću da bude primećena, devojka se oblilato služila. Koristeći sve moguće tonove u naizgled nepresušnoj emocionalnoj skali, njen pogled je, prema potrebi, izražavao bezazlenu ljubopitljivost, tobožnje čuđenje, poželjnu dozu smernosti, nešto odmerenu drskost i jedva obuzdavanu raspusnost.

Kako sam, ipak, znao da se u prorezu kriju oči devojke?Da ne pripadaju nekoj sredovečnoj ženi ili čak starici?Najviše po gipkom hodu, ali takođe i po veštini da ispod krutog pokrova istakne zavodljive obline. Graciozni pokreti ruku služili su istoj svrsi. Lako sam mogao da zamislim da je, skrivena ispod baršunastih velova, neka slična devojka na isti način zavodila persijske careve. Ne znam kako joj je to uspevalo, jer je odora služila potpuno drugačijem naumu - da sakrije i poravna sve što žene čini privlačnim. Možda je, kod kuće, pred ogledalom vežbala kako da izađe iz sputavajuće ljušture. Mora da je bila vrlo lepa, palo mi je na pamet, kada je ulagala toliko truda da se njena ženstvenost i ispod pokrova primeti.

Svakako bih zaboravio na taj susret, ionako slučajan, da idućeg dana, takođe u donjem gradu, nisam besciljno lutao, od jedne do druge magaze. Uživao sam u vrevi kojoj su, podjednako prilježno, davali obilati doprinos ulični menjači i trgovci, pred vratima svojih magaza, ali i vlasnici pokretnih kuhinja na kolicima s kojih se širio neodoljivi miris tek isprženog mesa i vrućeg peciva. Zagledan u samovare koje su u Persiju preneli „beli“ Rusi, prefinjene prostirke iz Širaza i Ishafana i maštovite kujunđžijske izrađevine, gotovo sam se sudario sa istom devojkom dok je čežnjivo posmatrala, više skrivene nego izložene, kozmetičke proizvode. Kako sam mogao da budem siguran da je reč o istoj devojci? Najpre po krupnim, ljubičastim očima, ali i po tome što se diskretno nasmešila, kao nekom koga je već upoznala.

Dugo se kolebala pre nego što je ušla u radnju i unutar nje se uplašeno osvrtala. Nije ni čudo jer su te godine revnosne pripadnice verske policije nagrađivale žiletima lica žena koje su koristile sredstva za ulepšavanje. Kao da se upravo toga plašila,devojka je kesu sa pomadama i mirisima tutnula pod haljetak i iz radnje hitro izašla.

Pitao sam se da li ću je ikada više videti. Bio sam, u dva maha čak, svedok ponašanja koje verske vlasti ne odobravaju. Zbog čega bi, pred očima stranca ali takođe i domaćeg čoveka, ponovo iskušavala sudbinu?

2

Nakon dva dana vožnje i kratkotrajnog zadržavanja u Istanbulu, stigli smo na tursko-sirijsku granicu. Haotična situacija koju smo zatekli na turskoj strani nije obećavala dobar početak. Ispred oronule granične postaje vladala je atmosfera slična njujorškoj berzi. Na desetine muškaraca se uš veliku galamu i bez ikakvog vidljivog reda tiskalo da preda pasoše na overu. Malobrojne žene, koje su sve do jedne nosile dugačke mantile i poveze na glavama, strpljivo su čekale u parkiranim kolima. Koliko sam mogla da razaznam posmatrajući fizionomije ljudi i registarske tablice automobila, osim nas i dve mlađe žene sa ruksacima nije bilo drugih Evropljana.

Izneneada, munjevitom brzinom je pristigla interventna pogranična patrola. Naoružani vojnici su izleteli iz đžipa koji se zaustavio uz glasnu škripu kočnica i za tren je nekoliko osoba već ležalo na zemlji sa cevima uperenim u glavu. Bila je to slika koju sam do tada viđala samo u holivudskim filmovima. Kroz glavu mi je proletela misao:“ Ako je ovako na proevropski orijentisanoj turskoj strani, šta li nas tek čeka kada zakoračimo u arapski svet?“ Na naše veliko iznenađenje i ogromno olakšanje, sirijska granica je bila sasvim civilizovana i ubrzo smo uz pomoć ljubaznog turističkog agenta završili sve formalnosti i uputili se ka našoj prvoj odrednici.

U sumrak smo konačno stigli u božanstveni Damask, grad svih gradova, kako su ga mnogi putopisci nazivali. Fasciniran ovom drevnom prestonicom Mark Tven je napisao :“Koliko god daleko išli u maglovitu prošlost, uvek je postojao Damask. Za Damask godine su samo prohujali delići vremena. On ne meri vreme danima, mesecima i godinama, već carstvima koje je video kako se uzdižu, a zatimpretvaraju u ruševine. On je vrsta besmrtnosti.“

Đžeraldina Bruks

ČUVARI KNJIGE

Široke avenije austrougarskog Sarajeva postepeno su nestajale pred uzanim, kaldrmisanim stazama osmanskog grada, u kom ako raširite ruke gotovo da možete dotaknuti zgrade sa obe strane puta. Građevine su tu bile male, kao da su bile pravljene za patuljke, i toliko stisnute jedna uz drugu da su mi ličile na pijane drugove koji prigržavaju jedno drugog da ne padnu na putu od kafane do kuće. Veći deo ovog kraja je bio van dometa vatre, pa je ovde šteta bila manje primetna nego u modernom delu grada. Hođža je sa minareta pozvao vernike na akšam, večernju molitvu. Beše to zvuk koji sam ja povezivala sa toplim mestima Kairom,Damaskom a ne sam mestom na kojem vam mraz krcka ispod nogu dok neotopljeni sneg stoji nagomilan u udubljenu između kupole u đžamiji i njenih kamenih palisada. Morala sam da podsetim sebe da je islam nekada dopirao na severu sve do kapija Beča, da je u vreme kad je napravljena Hagada, prostrano muslimansko carstvo predstavljalo svetlu tačku u tom mračnom dobu, jedino mesto gde su cvetale nauka i poezija, gde su Jevreji, koje su mučili i ubijali Hrišćani, mogli naći izvesni mir.

Hođža ove male đžamije bio je neki starac, ali se njegov glas jasno pronosio, onako staložen i lep, kroz hladni noćni vazduh. Samo je šačica starijih ljudi odgovorila na njegov poziv vukući noge preko kaldrmisamog dvorišta, pa revnosno oprala ruke i lice u ledenoj vodi na česmi. Zaustavih se na trnutak da ih osmotrim.

3

Mirjana Bobić-Mojsilović

GLAD

Sanjao sam da letim. Sanjao sam da letim između krovova oblakodera, lak poput papirnatog aviončića. Pored mene su letela jata divljih gusaka. Zatim je iznad mene munjevito protutnjao avion. Svi su me prestizali, ali ja sam lebdeo i bilo mi je divno, ležao sam, zatim, na jednom oblačku, i po sunčanom danu, nežno se spuštajući, sleteo sam na travu koja je snažno mirisala. Ležao sam na leđima i posmatrao nebo. Sunce je uperilo jedan svoj topao zrak na moje oči - i ja sam se probudio.

Kroz razmaknute zavese, zaista je jedan sunčev zrak kupao moje oko. Ustao sam radostan. Osećaj iz sna bio je još uvek u meni. Znao sam da je to neki dobar znak.

Doručkovao sam kajganu i kiselo mleko, popio izvrstan kapućino, i krenuo dalje.

U Beograd sam stigao kasno popodne. Kad sam stigao do Gazele, a ispred mene pukao pogled na osvetljen Beograd, na Savu, Hram Svetog Save, srce je počelo da kuca kao ludo. Iako je padala kiša i duvala košava koja je kovitlala lišće topola, ništa mi nije smetalo da se osmehnem, da ga opet, nekako, malo zavolim.

Kakva me je to nostalgija spopala, pitao sam se, ne verujući ni sam u ono šta je ta slika izazivala u meni. Uzbuđenje kao kad sam bio mali, isto uzbuđenje povratka nečemu dragom i poznatom.

Nekoliko puta sam za sve ove godine dolazio u Beograd, uvek je to bilo na dan ili dva, uvek je to bilo zbog posla i uvek sam odsedao u Hajatu. Da li možete da verujete da nisam želeo da pređem na drugu stranu?Nisam hteo da se vratim, da ponovo budem tamo.

I moja majka je dolazila kod mene u hotel, tako smo se viđali, nisam imao vremena za nešto više, nisam mogao drugačije, ja sam bio čovek svetskih metropola, putnik visoke klase, nisam nikada želeo da se vratim tamo, gde sam odrastao, tamo gde sam poludeo, tamo gde mi je sve bilo malo i nedovoljno.

Zato sada, ovaj prelazak mosta na Savi za mene ima snagu poljupca i šamara, zagrljaja i udarca, dubokog kajanja i kosmičkog uzbuđenja. Ne znam šta me je bilo spopalo. Kad sam okrenuo glavu ka Ušću, i ugledao u daljini obrise Kalemegdana i Beogradsku tvrđavu, osvetljen Brankov most, i poluprazan autobus na njemu, steglo mi se grlo.

Postao sam mek. Postao sam ranjiv. Postao sam sentimentalan i iracionalan. Bio sam odjednom, mali, običan i nesavršen - kao Beograd.

Zatim sam skrenuo ka autokomandi, popeo se bulevarom JNA do Hrama Svetog Save koji je bio veličanstven, okupan plavičastom svetlošću. Delovao mi je kao ogromno božansko biće koje čuva ovaj grad. Zaprepastio sam se kada sam video kako je preuređen park na Vračaru, koliko se izgradilo novih zgrada, i kako se po ulicama voze dobri automobili.

Na Slaviji je bila gužva, kao i uvek, policajac je mahao rukama i usmeravao vozila, a ja sam se setio čuvenog Fantoma koji je u vreme moje mladosti jurcao ovim trgom, samo da pokaže kako niko ne može da ga uhvati, i kako smo trčali svake večeri da gledamo tu spektakularnu predstavu u kojoj taj ulični heroj beži automobilom policiojskoj poteri, i vrti oko malo prsta, zabave radi, smrknutu policiju komunizma, kojoj nije bilo ni do smeha ni do zabave.

4

Nisam ni stigao da prođem Slaviju, a Beograd me je već, ne znam zašto i ne znam kako, drpio za srce.

„Poslednji put vozio sam Slavijom kao taksista“, , pomislio sam.

Sada sam opet bio tu, dvadesetak godina kasnije, u mom novom mercedesu nemačkih tablica, i bio sam Beograđanin, to se ne zaboravlja, to ne može da iščezne.

„Pazi kako voziš, pederu“, izletelo je iz mene tako prirodno, tako normalno, kad me je isekao neki klinac u tojoti.

Nekoliko sekundi kasnije počeo sam da se smejem. Nisam opsovao godinama, ali Beograd je učinio svoje, trebalo mi je samo nekoliko minuta da postanem prirodni deo te divlje, istinite, beogradske nesvršenosti.

Vozio sam se ulicama po centru, otvorenih usta gledao sam osvetljene izloge, sređeno Jugoslovenosko dramsko pozorište, Terazije, Narodno pozorište, sređene trotoare, nervozni vozači trubili su mi besomučno jer sam vozio polako, hteo sam sve da vidim, čak i nove nazive ulica, ljude sa kišobranima, nove pekare koje rade dvadeset četiri časa, gužvu u Francuskoj ulici, ispred scene Raža Plaović, mora da je bila neka premijera, zatim sam se spustio do Dorćola, išao sam Dušanovom, koja je ostala ista, sa tramvajskim činama i bez šarma, spustio sam se do Dunavskog keja, i izašao napolje.

U daljini, video sam osvetljen Zemun, i kulu Sibinjanin Janka, izgledala je kao spejs-šatl u tamnoj izmaglici reke. Mirisalo je na zimu, na kišu, na mašinsko ulje i košavu. Pored mene, ljudi su đžogirali u kabanicama, dvoje po dvoje, ili su trčali sa svojim velikim psima. Dunav je bio neizreciv,a ja, bez kišobrana, bez kape, sa iglicama kiše koje je vetar nanosio na moje lice, nisam imao reči da opišem iznenadni, snažni vir koji mi je kovitlao utrubu.

Odšetao sam do kioska da kupim žvake. Da kupim „kiki“i bombone. Da kupim čokoladu „Najlepše želje“ , to nisam probao godinama. Da pomirišem i okusim sopstvenu prošlost, ono što me je napravilo.

Nije bilo “kiki“ bombona, ni „Najlepših želja“, kiosk je bio pretrpan“ Mars“ i „Milka“ čokoladama, „snikersima“, žvakama.

Ali, ugledao sam „Politiku“, mokru od kiše, i prineo sam je licu. Pomirisao sam je. Reći ćete da sve novine mirišu isto, na papir i štamparsku boju, ali „Politika“ mi je tada zamirisala posebno, podsetila me je na mog oca koji je čita u nedeljno jutro, na trenutak je ta slika sletela na mene, podsetila me je na ono vreme kada smo naivno verovali da se u novinama, između redova, mogu otkriti tajne skrivene od puka, tajne rezervisane za pametne i neposlušne. Vratila me je u mladost, u vreme kada sam sanjao da promenim svet, samo sa nekoliko pametnih i hrabrih rečenica.

Ali svet se nije promenio. Desetak minuta kasnije, bio sam pred vratima stana iz koga sam otišao odavno.

5

Zadužbina Momo KaporOgovaranje

Bio sam svuda, video sam svašta, ali još nigde nisam čuo da se toliko ogovara kao u Beogradu! To, naravno, dokazuje da Beograđani nisu egoistični, otuđeni ljudi, dovoljni sami sebi; oni se od jutra do večeri strasno zanimaju za svoje bližnje, njihove mane, greške i nedostatke – oni bi da ih poprave ili razjasne drugima.Primetio sam, takođe, da je ogovaranje usko povezano sa ritualom pijenja kafe. Ko je ikada video nekoga da ogovara uz „7UP“ ili šampanjac? Kao da u kofeinu postoji neka tajna, neotkrivena supstanca koja u nama izaziva želju za ogovaranjem.Kad se sa zapada ide prema istoku, ili sa severa prema jugu, sve se više ogovara. To je zbog toga što se na istoku i jugu kafa pije sedeći, natenane, dok se na zapadu i severu pije s nogu, za pultom, uvek u žurbi, onako, usput.Na zapadu se, uz to, uglavnom, niko nikoga ne tiče; svako je zavučen u svoj mali svet, posao, udobnu kuću; svako se trudi da se što pre vrati na svoj mali travnjak, u svoj mali život i svoj mali hobi. S druge strane, na istoku, svako odlaže što duže povratak kući, gde ga čekaju mnogi problemi. Jug je u tome otišao najdalje! Na jugu se sedi po ceo bogovetni dan za stolovima na trotoarima ili po trgovima; čitav grad nam je neprestano pred očima – kakva prilika za beskrajno ogovaranje onih što prolaze pokraj nas!Za razliku od zapada, koji nagon za ogovaranjem prazni pišući knjige, rasprave i novinske članke, kod nas je to direktan nastavak duge i slavne tradicije usmenog pripovedanja, koje nas je proslavilo u svetu. Krajnje je vreme da najzad, postanemo svesni tog našeg izuzetnog dara, tih briljantnih analiza bližnjih, tih minucioznih usmenih ese-ja, savršenih krokija u vazduhu iznad džezvi sa kafom, i da osnujemo Institut za ogovaranje ili otvorimo katedru na kojoj bi se izučavala ta disciplina duha.Nikada mi nije bilo jasno zbog čega bi ogovaranje bilo samo malograđanska osobina? Zar se ne ogovaraju svi? I građani i malograđani i seljaci i radnici i poštena i nepoštena inteligencija i umetnici i zanatlije?Deca ogovaraju roditelje, a ovi njih. Žena ogovara rođenog muža, a on ženu. Vi slušate sa razumevanjem i klimate glavom ne znajući šta da kažete na sve to. Sutradan oni se pomire, eno ih, idu zagrljeni i ne javljaju vam se jer ste čuvar njihovih tajni. Šta rade? Ogovaraju vas!Primetio sam još i to da postoji mnogo načina ogovaranja. Ogovaranje s ljubavlju ili iz radoznalosti; sa zavišću, mržnjom ili iz dosade, pa čak i neka vrsta filozofskog ogovaranja, da ne pominjemo zajedničku disciplinu – ogovaranje države.Beograđani, uz to, poseduju i poseban talenat za ogovaranje velikih i značajnih ljudi. Oni obožavaju da rastave na delove svakog izuzetnog sugrađanina.Naravno, najpre mu se najljubaznije jave ili ga čak pozovu na piće za svoj sto (da bi ga što bolje osmotrili izbliza), ali čim im nestane iz vidokruga, istog časa počinje najtananija analiza, kako je došao do onoga što ga čini izuzetnim.Ili je plagijator, ili doušnik, ludak, manijak, tajni pijanac, neko stoji iza njega ili ima defektno dete, rastavio se ili namerava da se razvede, dužan je ovom ili onom...Pitaćete se, svakako, koje je mesto u Beogradu najpovoljnije za ogovaranje? Мislim da je to, leti, svakako bašta kafane „Grmeč“ u Мakedonskoj ulici. Trotoar je na tom mestu, naime, toliko uzak, a ulica frekventana, da prolaz pokraj stolova predstavlja sjajno usko grlo, gde vas onaj koga ogovarate, gotovo očeše u prolazu.Zbog toga je mnogo bolje da već ujutru uhvatite neki astal. Bolje je da vi ogovarate druge nego oni vas!

6

Mirjana Bobić- Mojsilović

TVOJ SAM

Apolonije je studirao klasične jezike i Grčka je bilo njegov intelektualni dom. Tu se osećao kod kuće.

Kad su dva sredovečna Grka počela da pevaju i sviraju, kafana „Kod Krićanina“ bila je na nogama. Grčke porodice sa sve maom decom, pljeskale su rukama, pljuštali su glineni tanjiri, a Apolonije sa društvom, naručivao je još recine. Lena je sedela pored njega, ozarena od sreće i dizala svoje vitke ruke da bi u taktu pucketala prstima.

Topile su im se u ustima sve te divne grčke reči namočene u maslinovo ulje i beli luk, te reči koje mirišu na plavetnilo Egejskog mora, i slatku, lenju smokvu letovanja.

Činilo joj se da sreća ovako izgleda- sa tim kariranim stolnjacima, plavim stolicama, vinom iz malih čaša, sa tim zalogajima, maslinama i origanom, antičkom poezijom koju im je recitovao, sa tim cvećem u saksijama poređanim u bašti prekrivenoj lozom, sa tim belo-žutim grčkim mačkama koje ukrašavaju svaki prizor, sa tom sopstvenom ustreptalošću u srcu, da će ova noć, da će ova luda noć biti, napokon, njihova. Njena i Apolonijeva.

Božićna priča Paola Koelja: Muzika dolazi iz kućeNa Badnje veče, kralj je pozvao predsednika vlade da mu se pridruži u uobičajenoj zajedničkoj šetnji. Uživao je da gleda ukrašene ulice, ali pošto nije hteo da podanici troše previše novca samo da bi se ti ukrasi njemu dopali, obično su se njih dvojica maskirali u trgovce iz neke daleke zemlje.

Šetali su kroz centar grada, divili se svetiljkama, jelkama, svećama koje su gorele na pragovima, tezgama na kojima su se prodavali pokloni, kao i svim onim muškarcima, ženama i deci koji su žurili kući da dočekaju Božić za trpezama krcatim hranom.

Na povratku, prošli su kroz siromašniji kraj, gde je atmosfera bila drugačija. Nije bilo svetiljki, ni sveća, ni zamamnih mirisa hrane koja samo čeka da bude poslužena. Jedva da se iko zatekao na ulicama, i kralj je - kao i svake godine - rekao predsedniku vlade kako zaista moraju posvetiti više pažnje sirotinji u kraljevstvu. Predsednik vlade je klimnuo glavom, znajući da će se ta tema uskoro ponovo zaboraviti, zatrpana svakodnevnom birokratskom praksom ispunjenom budžetskim pitanjima i razgovorima sa stranim gostima.

Odjednom, začuli su muziku iz jedne od najsiromašnijih kuća. Na kućerku su se daske toliko rasušile da su mogli da provire i vide šta se dešava u njoj. A ono što su ugledali bilo je zaista apsurdno: starac u invalidskim kolicima je plakao, mlada žena obrijane glave je plesala, a mladić tužnih očiju je lupao dairama i pevao jednu narodnu pesmu.

"Idem da vidim šta se dešava", rekao je kralj.

Zakucao je na vrata. Muzika je prestala, a mladić prišao vratima.

"Mi smo trgovci, tražimo prenoćište. Čuli smo muziku, videli smo da ste još budni, pa smo mislili da bismo mogli da prenoćimo tu."

7

"Možete da nađete prenoćište u hotelu u gradu. Mi vam, avaj, ne možemo pomoći. Uprkos muzici, ova kuća je puna tuge i patnje."

"A možemo li znati zašto?"

"Sve je to zbog mene." To je progovorio starac u invalidskim kolicima. "Proveo sam život učeći sina kaligrafiji, tako da jednog dana može da se zaposli kao pisar u palati. Međutim, godine su prošle a nijedno radno mesto se nije ukazalo. I onda, prošle noći, usnio sam glupi san: došao mi je anđeo i rekao mi da kupim srebrni pehar jer će, kako je anđeo rekao, sam kralj doći kod mene u posetu. Piće iz tog pehara i daće mom sinu posao.

Čoveka čini njegova veraAnđeo je bio tako ubedljiv, da sam odlučio da ga poslušam. Kako nismo imali para, moja snaha je otišla na pijacu jutros i prodala kosu, pa smo mogli da kupimo taj pehar tamo. Njih dvoje sad daju sve od sebe da me oraspolože za Božić, pevaju i igraju, ali nema to svrhe."

Kralj ugleda srebrni pehar i zatraži da mu daju malo vode da utoli žeđ. A onda, pred odlazak, reče porodici:

"A znate li, danas smo baš imali razgovor sa predsednikom vlade i on nam je rekao da će se sledeće nedelje objaviti oglas za posao pisara u palati."

Starac klimnu glavom, ne verujući baš u to što čuje i pozdravi se nemoćno sa strancima.

Međutim, sutradan ujutru, kroz sve gradske ulice začula se kraljevska objava: "Palata traži novog pisara". Na dan prijema, soba u palati bila je puna ljudi spremnih da se takmiče za to traženo mesto. Predsednik vlade je ušao i rekao svima da pripreme papir i olovku.

"Tema vašeg rada je: Zašto jedan starac plače, žena obrijane glave pleše, a tužni mladić peva?"

Kroz sobu se začuo žamor neverice. Niko nije umeo da napiše rad s takvom temom osim jednog mladića u pohabanoj odeći koji je sedeo u uglu. On se široko osmehnuo i počeo da piše.

8

Živeo je jednom stari mudri samuraj . Imao je grupu učenika, i učio ih mudrostima i ratnim veštinama. Jednog dana, za vreme obuke, došao mu je mladi ratnik, poznat po svojoj grubosti i okrutnosti.Njegova omiljena taktika je bila provokacija: vređao je suparnika i tako je protivnik gubio strpljenje, prihvatao je izazov, ali u besu je pravio grešku   za greškom i, naravno, gubio je borbu.Tako se dogodilo i ovog puta: ratnik je uzviknuo nekoliko uvreda i počeo daposmatra reakciju samuraja. Samuraj je mirno nastavljao sa predavanjem.Ovo se ponovilo nekoliko puta. Kada  samuraj nikako nije odreagovao i treći put, ratnik je ljut otišao sa predavanja.Ostali učenici su pažljivo i sa interesovanjem posmatrali ovu situaciju. Nakon odlaska ratnika, jedan nije izdržao:"Učitelju, zašto ste tolerisali njegove napade i vređanja ? Trebali ste da ga izazovete na borbu!"Mudri samuraj je odgovorio:

"Kada vam neko donose poklon i vi ga ne prihvatite, gde li će poklon završiti?"Kod svog  vlasnika", odgovorili su učenici.

"Isto važi i za zavist, mržnju, uvrede i zlobu. Sve dok ih ne prihvatite, onipripadaju osobi koja ih je donela", zaključio je mudri učitelj.

Ja nisam Charlie

January 8, 2015amirmisirlicNe, ja nisam Charlie. Koliko god trenutno bilo popularno tvrditi suprotno, ja nisam Charlie. Ja sam Amir. I musliman sam. I novinar sam. I ta moja dva identiteta mi ne dozvoljavaju da ćutim. Neko površan bi jedva dočekao ovo moje priznanje da se poigra kvaziduhovitom opaskom kako jedan moj identitet puca na drugi moj identitet. I da ustvrdi kako sam sam sebi dušmanin. Ali to tako može djelovati samo na prvu loptu. Baš onu loptu koja ti je tako lijepo sjela na volej pojednostavljivanja. I baš onu loptu kojom si tako razbio komšijski prozor.

9

Tako bi neki rado da okarakterišu zločin u Parizu. Jednostavnom formulom „Muslimani pobili novinare“. Na stranu to što je takva formula u startu netačna zbog proste činjenice da im to ne odobrava ogromna, ogromna i još jednom ogromna većina muslimana širom svijeta. Zagrebemo li malo ispod površine te zločince možemo optužiti za mnogo goru blasfemiju od one koju su navodno počinile žrtve njihovog krvoločnog pohoda na civilizaciju.

Kao neko ko je odabrao da pet puta dnevnom čelom dotakne pod u znak poniznosti pred Stvoriteljem, kao neko ko pet puta dnevno svjedoči da „nema boga osim Allaha i da je Muhamed njegov poslanik“, ja ne mogu prihvatiti da neko u moje ime ustaje u odbranu moga Boga koji je po difoltu svemoćan. I kao svemoćnom, ne treba mu, da ga neko uz pomoć kalašnjikova ili bombi brani. Kao vjernika to me vrijeđa. Jer obarač u odbranu Svemoćnog može povući samo neko ko sumnja u to da je Bog kojeg „brani“ svemoćan.

Mogu ja smatrati duhovitom ili neduhovitom neku karikaturu. Može me kao čovjeka i vrijeđati. Ali kao civilzovano biće ne smijem oduzimati život drugom čovjeku, a da taj drugi čovjek nije iskazao jasnu i nedvosmislenu namjeru da meni ili nekom meni bliskom oduzme život. A kao vjerujuće biće ne mogu biti toliko drzak da sebi uzmem za pravo da uništavam ono što je Onaj u kojeg vjerujem stvorio. Vjerujući ja vjerujem da će On naći načina da kazni onoga za koga procijeni da ga treba kazniti. I da će oprostiti onima kojima On želi oprostiti. Možda će čak, u svojoj beskrajnoj milosti, oprostiti i ubicama iz Pariza. Ja nikad to ne bih mogao. Zato je on, valjda, Bog, a ja sam ovaj koji jesam.

Ali i takav kakav jesam znam kada je nešto zlo i znam kojoj crnoj ne vrijedi dodavati bilo kakve boje ne bi li malo izblijedila. Nema tog „ali“ koje može opravdati ovakav zločin. Svaki onaj koji je u svojim komentarima napisao to „ali“ i pokušao naći opravdanje ili razumjevanje za ubice nije ništa drugo do li saučesnik u zločinu. Šta znači rečenica „Strašno je to što se desilo, ali nisu trebali dirati svetinje“. Halo, kuc, kuc, ima li koga u tim tvrdim lobanjama? Pa nije deset novinara i dva policajca spržila munja nebeska nego samozvani i samorpoklamovani zaštitnici svetinja. A ja sam sebe kvalifikujem za pitanje ko li će svetinje zaštititi od njihovih zaštitnika?

Nije li to ista nakaradna logika koja suosjećajno za žrtvu silovanja kaže „jadna ona, ali nije trebala izaći u minjaku“. To je logika kojom će nas uvjeravati, kad se jednog dana pogušimo od ugljen monoksida, da smo sami kriv jer dišemo.

10

Zbog takve današnje logike sutra će idioti koji misle da treba braniti Boga pod drugim imenom konstatovati „da možda i nije u redu što džamije gore po Francuskoj, ali sami su krivi jer su ubijali novinare“. A prekosutra će opet neko da pobije djecu u nekom vrtiću uz opravdanje da su gorile džamije.

Zato ja moram da iskoračim iz tog kruga. Zato nije dovoljno da kažem „Ja sam Charlie“. Zato je nužno da kažem „Ja sam Amir. Ja sam musliman i ja sam novinar. A ako ubijate u ime Boga ja sam vam neprijatelj i ja sam vam meta. Čak i ako ubijate u ime Boga kome se klanjam. Pogotovo ako ubijate u Njegovo ime“.

Dušo dekina, ili u Njujorku nema odustajanja od životaPiše: Maja Piščević

AKO NEŠTO POSEBNO VOLIM U NJUJORKU, to je da hodam i posmatram, čini mi se da mi to nikad ne bi dosadilo. Pre neki dan palo mi je u oči da je na ulicama mnogo više starih ljudi nego kod nas. Od onih koji, asketski mršavi, lagano trčkaraju Central parkom nedeljom pre podne, do drugih koji se jedva kreću, poneki gurajući ona kolica ispred sebe, ili bez pomagala, gotovo groteskno se izvijajući kako bi premostili pokret koji više ne mogu da naprave, često običan korak. Prolaznici kao da su navikli, osim mene čini mi se da ih niko ne primećuje. Ono što im je zajedničko jeste da su gotovo svi nekako vedri, poneki čak i nasmejani. Ne prepoznajem samosažaljenje, ne vidim im na licu očaj niti bes zbog starosti za koju ih niko nije pripremio, a koja ih je ipak snašla. U Njujorku nema odustajanja od života, do poslednjeg daha se drže koliko mogu uspravno, trude se da lepo izgledaju, uredno makar, svojim živim pogledima vešto krijući pozne godine u drugi plan. Hode tako ulicama Menhetna, uočljivo sporije od užurbane reke miliona turista i poslovnih ljudi. Čak i da mogu brže, oni više nikuda ne žure, znajući da vreme više ne radi za njih. Slažu polako korak po korak, nesigurno ali tvrdoglavo, zahvalni za još jedan lep dan, za sunce na svom izboranom licu i život oko sebe.

11

PRE NEKO VEČE, HLADNO JE I strašan vetar, ja u kaputu, sva umotana u šalove, prošlo već devet. Stojim na prelazu, nestrpljivo čekam zeleno, kad začujem neki šapat odmah tu iza sebe, malo niže. ‘Missss.’ Nisam sigurna, ne okrećem se, možda je neki pijanac ili umobolnik, svega ovde ima. Kad ono opet, ‘missss’, još tiše, ali nekako ubedljivije. Odlučim da se okrenem, već spremna da požurim preko ulice, kad vidim da mi se obraća jedan sićušni deka, tu na metar od mene. U nekoj bundici koja pamti i bolje dane, sa štapom, gleda pravo u mene: Can you please help me across the street? – Of course, kažem, naravno da ću vam pomoći. Pružam mu ruku, ne znam kako mu je najzgodnije da me uhvati, ali vidim, on sve zna, sigurno nisam prva kojoj traži pomoć. Spušta svoj mali beli dlan na moj i ja osetim njegovu istanjenu, glatku kožu i tanke prste kako nežno, uz mali tremor, obgrle moje. Prstom one ruke u kojoj drži štap pokaže mi da mu priđem, hoće nešto da mi kaže: „Vidite, ovde ima mali ispust ka trotoaru, samo za to mi treba pomoć.“

STOJIMO TAKO NA SEMAFORU, DVA POTPUNA stranca u hladnoj njujorškoj noći, držeći se za ruke čekamo da se promeni svetlo. Iznenada se setim. Ja znam tu ruku, ili tačnije, znam osećaj te ruke u svojoj. To je moj deka Branko, moj najvoljeniji deka, s kojim sam provela svaki najlepši trenutak svog detinjstva. Nema dana da ne pomislim na njega. Bio je učitelj, naučio me je da pišem, ali naučio me je mnogo više od toga. Da posmatram svet oko sebe sa zahvalnošću i da pomognem uvek kad mogu. Poslednjih godinu dana proveo je u krevetu. Posećivala sam ga redovno i kad bih sela pored njega, uzimao bi moju ruku u svoju, uz gotovo nečujan, uvek isti pozdrav: „Dušo dekina“. I tako bismo sedeli držeći se za ruke, često bez reči. I baš svaki put sam, do samog kraja, osećala talas ljubavi i nežnosti koju mi tom svojom slabašnom rukom daje.

I SAD OVA RUKA U LEDENOJ noći na Petoj aveniji. Kao da me je uragan zakovitlao i s treskom bacio u davnu prošlost. U sekundi sam u suzama, sve mi se skupilo. Pali se zeleno svetlo i nas dvoje polako krećemo preko ulice, kao da prelazimo veliku vodu. Negde

12

na sredini, kaže mi: „Hvala, sad mogu sam.“ Ma neka, kažem ja onako stegnutog grla, nije mi teško. Došlo mi da ga molim da me samo tako drži za ruku još neko vreme, da mi dopusti da još malo zadržim ovaj trenutak u kome sam ponovo sa deka Brankom, koji je u tom trenutku paradigma sve moje usamljenosti, koje nisam ni bila svesna. Kad bi ovaj deka samo znao da se ne drži on za mene, nego ja za njega, pomislim. Kad bi makar naslutio koliko je on potrebniji meni nego ja njemu u ovoj noći. Ali već smo na drugoj strani ulice, shvatam da je zeleno odavno postalo crveno i da kolona automobila mirno, u tišini, stoji iza nas. Kad smo se rastajali, starac mi kaže: „Hvala vam.“ Ja kažem: „Hvala vama“, i nastavim sama.

Jelena Lengold

KLINAC OD DVA METRA

Kao što svi već znate, roman Ana Karenjina počinje ovako: "Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način." * * * Spazila sam klinca još iz trolejbusa. Stajao je tamo i čekao me, premeštajući se s noge na nogu, držeći ruke u džepovima. Imao je smešnu pletenu kapu, sa velikom šarenom kićankom. Pantalone su mu bile prekratke. Bio je to najveći klinac koga sam videla u životu. I svakako jedan od najsmešnijih. Otac je rekao preko telefona da je klinac strašno porastao za ove dve-tri godine koliko ga nisam videla, ali nisam mogla ni da zamislim kako to zapravo izgleda. Klinci su valjda tu, na

13

svetu, da bi vas iznenađivali. Da bi vas podsećali na činjenicu koliko je vaših ćelija usahlo i nepovratno izumrlo, dok oni u beskraj rastu. Poznaćeš ga, rekao je otac, jako je visok. Zvučalo je kao da se otac ponosi što mu je sin atrakcija za čitavu školu. Otac je uvek otkačinjao na pogrešne stvari, tu nije bilo leka. Na mlade šahiste. Na skupljače maraka. Na stručnjake za mehaniku. Nosioce velikih dioptrija. Nikada, zapravo, nisam imala šansu u toj konkurenciji. Tek, taj ogromni dečak bio je moj brat, tačnije polubrat. Imali smo zajedničkog oca. Klinac se rodio dvadesetak godina prekasno da bi nam život mogao ponuditi još nešto zajedničko. Izlazeći iz trolejbusa pokušavala sam da se prisetim sebe sa petnaest godina. Ličilo je to na ono kad gledate kroz pogrešnu stranu dvogleda. I tamo, u nekoj obeshrabrujućoj daljini, videla sam samo sićušnu sliku devojčice. Ona sedi na ivici kreveta i čita knjigu. I to je bilo uglavnom sve što sam uspela da prizovem u sećanje u vezi sa petnaestogodišnjacima, u tom času dok izlazim iz trolejbusa i gledam dečaka koji vadi ruke iz džepova i duva u pesnice. Još malo sam napregla oči, žmirkajući kroz taj dvogled, u onih nekoliko koraka od trolejbusa do klinca, želeći da uhvatim naslov knjige koju devojčica čita, ali je daljina bila prevelika i slova su zauvek nestajala. Stadoh ispred njega. On je već vraćao ruke u džepove. Nije se nasmešio. - Zdravo. - Zdravo. - Kako si visok! Klinac je ćutao. Izgledao je kao neko ko ne želi da bude tu gde je. Podigla sam ruke i zagrlila ga. Nije se opirao, ali nije ni ušao u zagrljaj. Samo je stajao ukočeno. Kao da sam ja za nešto kriva i kao da mu se izvinjavam. - Uželela sam se da te vidim. Zaista. - Stvarno - reče klinac - sto godina se nismo videli. I ovo je zvučalo prekorno, ili se meni tako činilo. Pomislila sam kako su klincu svakako svašta pričali kod kuće. Pošli smo niz ulicu. Vetar je tukao i klinac je povremeno navlačio kapu još niže na čelo i zatezao šal oko kragne. Poželela sam da je stariji i da je pročitao barem polovinu onih knjiga koje mi više ne dopuštaju blaženo neznanje. Poželela sam da poznaje filozofiju, psihologiju, mitove. Poželela sam da mogu da se pozovem barem na Tolstoja. Ali ni do njega još nisu došli u

14

školi, i zato otpada i taj čuveni početak Ane Karenjine. Pomislih: "Svi su već zloupotrebili te redove, samo, evo, ja nemam tu priliku." Zato i dalje koračam kraj dečaka ćutke. A mogla bih da mu kažem: "Sve što si čuo, sve su to gluposti. Tvoj otac ima osećanje krivice." Mogla bih da mu izložim svoju teoriju o strahu i krivici kao osnovnim, mračnim pokretačima svih ljudi. Bar onih u našoj porodici. Da je klinac ikada proučavao Džanova, shvatio bi. Ali on nije proučavao Džanova. Ni Ekermana. Ni Berna. Naročito Berna. Sa svakim drugim bih lakše izašla na kraj, sa svakim drugim ko je bar nešto od ovoga čitao. Pomislila sam, ovo uopšte nije fer borba. Svakog drugog dotukla bih sa nekoliko pravih argumenata. "Imala sam isto toliko godina koliko ti sada kada me je otac ostavio", mogla sam da kažem tom klincu.

4

- Čula sam da si za rođendan dobio kompjuter. - Strašan je! - ozario se on zakratko. Mogla sam da pitam klinca šta bi on uradio da je, umesto kompjutera, dobio za rođendan isprebijanu i ostavljenu majku. Majku sa potresom mozga, kojoj su zbog toga kosu ošišali na nularicu i koja leži u nekoj smrdljivoj bolnici, sa zavojima oko glave i ljubičastim kolutima oko očiju. A posle, mesecima nosi neku jeftinu groznu periku, sa kojom više ne liči na sebe. Ništa više od onda nije ličilo na sebe. Mogla sam da pitam klinca šta bi on u tom slučaju uradio. Prosto tako, da pitam, pa šta bude. - Kako je u školi? - Fino. - Koliko stranih jezika učite? - Engleski, francuski i latinski. Kupila sam dve ogromne kese kokica, tek da se nešto dešava. Bilo je sve hladnije, novembar je najpogrešniji mesec svuda na svetu, ali smo nastavili da hodamo ulicom. Prsti su mi se smrzavali. Verovatno i njemu, ali se nije žalio. Jeo je svoje kokice i ćutao. Mogla sam da ispričam klincu kako sam sa petnaest godina bila najbolja u školi iz engleskog jezika. Čitala sam Dikensa, govorila napamet Šekspirove sonete i Emili Dikinson i ono "...osetih pogreb u svom umu..." i mogla sam da mu ispričam kako smo majka i ja zajedno plakale

15

čitajući Odna, ponavljajući: "Zaustavite sva zvonca, isključite telefon..." Mogla sam da ispričam klincu koliko sam bila ponosna na svoje znanje engleskog jezika i svoju neprikosnovenu odličnu ocenu. I mogla sam da mu ispričam kako je onda otac upropastio celu stvar. Pa su me prebacili u drugu školu, u kojoj se dogodilo da su kondicionalne rečenice učili već ranije. Mogla sam da kažem klincu da i danas osećam mučninu kad mislim na to polugodište. Dobila sam dvojku iz engleskog zbog smrdljivih kondicionala. Mogla sam da ga pitam kako bi se on osećao da mu otac napravi nešto takvo. Kokice su mu se, izgleda, dopadale. Pojeo je sve iz svoje kese, a onda je, uz malo snebivanja, pristao da uzme i moje. Neko ko je toliko velik, sigurno mora mnogo da jede, mislila sam. - Koliko si zapravo visok? - Dva metra i jedan santimetar.

- U, bog te! Mogao bi da se zaposliš kao majstor za opravljanje bandera. Ne nosiš merdevine, samo lepo podigneš ruke i menjaš sijalice. Klinac se sada prvi put nasmejao. Nisu ga ljutile ove šale. Valjda je već bio navikao. - Šta kažu devojčice za tebe? Nabio je nos u kokice i smejao se. - Stvarno, šta kažu? Je l’ im se sviđaš? Sigurno da im se sviđaš, a? - Otkud znam. Gurnula sam ga laktom. - Neke su tražile da sedim u poslednjoj klupi. Kao, ništa ne vide od mene. - I? - Pa, premestili su me skroz pozadi. - To i nije tako loše. Ja sam uvek sedela u poslednjoj klupi. Pomislila sam, šta bi bilo ako bih klincu ispričala kako sam u toj poslednjoj klupi ubijala vreme na času fizike, kada sam imala petnaest godina? Bila je strašna vrućina, u učionici se pokretalo jedino nekoliko muva. Profesor je na tabli crtao strujno kolo. Ličilo je na kalem konca. Obuhvatila sam glavu rukama i počela snažno da stiskam noge. Nešto dobro i toplo i tajanstveno krenulo je od nogu ka stomaku, ka ušima i mozgu. Zvuk muva je nestao. Oblici table, klupa i prozora počeli su da se pretapaju. Prsti su se uranjali dublje u kosu. Niko nije mogao da vidi kako moja kolena podrhtavaju ispod stola. Niko nije čuo kratak,

16

ugušeni uzdah. Čak ni ja. Samo sam odjednom ponovo bila na času fizike, a strujno kolo se u međuvremenu bilo iskomplikovalo i raširilo svoje neshvatljive krake duž čitave table. Odjednom sam shvatila da baš svi, osim mene, grizu krajeve svojih olovaka i pokušavaju da precrtaju ono neobjašnjivo događanje sa table. U stvari, poželela sam da upitam klinca da li mu se već diže. Zaista me to zanimalo. I da li se već ljubio sa nekim. I šta bi uradio kada bi mu se dogodilo da mu, na primer, jedne večeri dok se vraća iz škole drugovi kažu: "Gle, ono tamo je tvoj auto!" I onda on, odnosno ja, svejedno je, prilazim polako tom automobilu, prilazim mu sasvim blizu jer sam kratkovida, a ne želim da nosim naočare, priljubljujem nos uz prozor automobila koji naprosto

6

stoji u mraku. I vidim: tamo unutra su otac i neka nepoznata žena. Oni se ljube. Onda me žena ugleda, trgne se i kaže nešto ocu. Kaže mu valjda: "Neko dete bulji kroz prozor." Onda se trgne i otac. Tako se gledamo kroz prozor. Onda kažem: "Otvori prozor." I pokazujem mu rukom da ga otvori. Ali on ga ne otvara. Samo tako blenemo. Ona žena nešto govori. Ima naočare sa debelim staklima i sva je debela. Ima kosu ofarbanu u jarkocrveno. Nosi suviše tesan kostim, na kome je nekoliko dugmeta raskopčano. Poželela sam da upitam klinca da li bi i on odjurio svojoj kući i sve to otkucao mami, kroz suze. Možda on to ne bi tako uradio. Možda ne bih ni ja sada. Ali onda jesam. Posle je otac ušao u kuću i obrve su mu stršile uvis. Bio je to užasan prizor. Želela sam da upitam klinca šta bi on radio kada bi u njegovoj kući uvek bila tolika vriska da ga je posle sramota da izađe na ulicu jer ga svi gledaju. Ovaj klinac o svemu tome nije imao pojma. On je jednostavno izgledao kao da mu je bilo dosadno. Iskreno rečeno, i meni je bilo dosadno. Nisam imala šta da mu kažem. Ne razumem se u klince. Nisam se nikad potrudila da ih rodim. Družim se sa ljudima koji takođe nemaju klince. Zaista, uopšte nisam znala šta da pričam. Onda smo već bili nadomak

17

Muzeja, pa sam predložila da pogledamo izložbu slika. Bila sam uverena da ga to ne zanima, ali je to bilo jedino što sam umela da smislim. - Ovaj tip se specijalizovao za doživljaj mraka - razvezah. - Mislim da ne postoji ništa toliko morbidno kao što je kombinacija crne i tamnoplave boje. Vidiš, baš ova crna i baš ova plava. Retko koristi crvenu. Crvena boja uvek unosi neku toplinu, a ovaj tip nam ne dopušta toplinu. Njemu je valjda jasno da topline nema, ili da se događa samo vrlo retko. I zato se crvena pojavljuje samo pokatkad... Klinac je proučavao plafon, pepeljare, druge posetioce, sopstvene pertle. Nije gledao slike. Umirao je od dosade. Onda je rekao da će da prošeta po muzeju, pa će da se vrati. - Čekaću te u ovoj sobi. - Dobro - reče on. - Brzo ću. Ali sam znala da hoće da zbriše i da se neće vratiti. Sela sam ispod jedne od crno-plavih slika i setila se kako je klinac nekada davno imao plastičnog

7

slona, kako ga je vukao za surlu, po nasipu kraj reke, a slon je ostavljao tanušan trag u pesku, dok se udaljavao. Otac je držao dečaka za drugu ruku. Tada sam, isto ovako, sela na pesak i pokušavala da umirim sebe: "Kad ovaj dečak progovori", mislila sam, "moći ćemo bar da razgovaramo." Sada sam sedela u galeriji i mislila nešto slično: "Kada pročita sve te knjige, možda ću moći da mu objasnim." Ali su slike oko mene govorile nešto sasvim drugo. Crno se pretapalo u plavo, plavo ponovo u crno, nikud se nije moglo uteći od novembra. Dala sam klincu dovoljno vremena da odmakne. Onda sam izašla napolje, na taj ledeni vetar, i krenula kući.

У „Кругу двојкe“Није важно јесте ли рођени у Београду или сте у њега дошли да упознате себе,

завршите факултет, или са идејом да ће вам Београд пружити нешто што

ниједан други град не може. Којој год од ових група да припадате, вероватно

сте некада љуљајући се у трамвају кроз центар престонице, описали бар део

18

популарног “Круга двојке”. Можда је то било када сте резервисали возну или

аутобуску карту, можда када сте се запутили у зоолошки врт, или пак док сте

журили да се нађете са друштвом на Славији или код Вука. Могли бисмо

сатима да набрајамо сва култна београдска места која се налазе на ивицама

или унутар круга који више личи на правоугаоник, али је назив добио по

трамвају двојци која нема почетну нити крајњу станицу и чија кружна путања

уоквирује ужи центар Београда. Некоме ће за око запасти спој стилова касног

Барока и Класицизма којима је грађена Саборна црква у чијој се порти налазе

гробови Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића, други ће уживати

у шетњи Кнез Михаиловом, која ће своју кулминацију доживети на Калемегдану,

на петама Мештровићевог Победника, са погледом на ушће и неки другачији

Београд. На којој год станици да уђете, двојка ће вас у једном тренутку

испратити до Скадарлије и старих градских кафана у којима су београдски

боеми дане проводили у бескрајно дугим разговорима из којих су црпели своју

инспирацију. Приче и анегдоте које су остављали за собом у задимљеним

просторијама “Животних школа”, и боеме и кафане у којима су на столњацима и

салветама у налетима инспирације записивали своје мисли, учиниле су

бесмртним. Прича се тако  да је један Ђура Јакшић, још неколико деценија пре

настанка једне од најстаријих београдских линија, платио дуг у кафани “Код

кочијаша”, тако што је газди насликао девет немачких радника које је видео кроз

прозор кафане.

Трамвајска линија број 2 основана је 1928. године, тридесет и шест  година

након што је уведен први трамвај чији је погон био на коњску вучу. Настала је

градњом пруге кроз Београдску улицу и спајањем линије број 2, која је од

трамвајског депоа на Дорћолу пролазила кроз Цара Душана, пела се уз

Калемеган и преко пристаништа ишла до Славије, и линије број 8 која се од

дорћолског депоа кретала кроз тадашњу Видинску улицу (данас Џорџа

Вашингтона) и потезом данашњих улица 27. Марта и Краљице Марије, путнике

довозила до кафане „Жагубица“, односно до раскрснице Краљице Марије и

Рузвелтове где се данас налази популарни клуб „Трамвај“.

Ако бисмо круг двојке покушали да опишемо шестаром, центар би врло

вероватно био у неком делу Трга Николе Пашића. На месту на коме се данас

налази једна од најпознатијих београдских фонтана, у првој половини прошлог

века налазила се трамвајска окретница. Купањем у фонтани, мали и велики

матуранти из основних и средњих школа из центра града прослављају, помало

19

парадоксално, завршетак можда и најлепшег периода младалачког живота.

Старији пролазници их гледају смешећи се, и враћајући у глави слике својих

живота из истог периода. Неке од њих пут наводи да прођу кроз Безистан,

пролаз у коме се налази култни биоскоп Козара, који већ годинама не ради, али

и мала импровизована продавница дресова и шалова фудбалских клубова.

Пругасти, зелено-бели дрес „Селтика“, жуто-црни „Борусије Дортмунд“ и

небеско плави „Лација“, само су неке од боја на палети која разбија сивило

„Безистана“. Други крај пролаза излази  на Теразије, са којих се подземним

пролазом стиже до хотела „Москва“ а затим Балканском улицом спушта до

почетка Савамале. Насеље чије име је настало од речи Сава и турске речи

махала(мало насеље, блок кућа), ноћу постаје један од центара београдског

ноћног живота. После поноћи на шинама испод Бранковог моста, уместо

„двојке“, круже људи, прелазећи из клуба у клуб. Неки од оних који остану до

јутра, кући се враћају баш двојком која после кратке паузе наставља своју

кружну колотечину. Као и људи који се њом возе. Акт ташне, ранчеви, торбе за

инструменте, дамске торбице. Свако за неким својим послом. Једни на посао,

други у пошту да плате рачуне, а неки трећи на Бајлонијеву пијацу, да у мору

антиквитета, попут старих лустера, рамова за слике, или сатова, и поврћа и

сирева које продавци доносе из својих села, одаберу оно по шта су дошли.

На једној од станица у улици 27. марта, жена испред трамваја нервозно пита

возача: „Па има ли у Београду неки други трамвај осим двојке, ово је већ пети

који наилази заредом?!“ Можда ту жену „двојка“ не би одвела тамо где се

запутила, али пре или касније десиће се да неко од наших крајњих одредишта

буде на кружници којом се ненаметљиво љуљају десетине старих трамваја на

којима пише, 2- Пристаниште.

Филип Веселиновић

Kristijano Ronaldo, tragični lik finala Lige šampionaEgo najpoznatije fudbalske starlete nije mogao da se spusti na nivo "radilice" Marsela i da mu uzvrati

zagrljajem. Ostao je ukopan, kao spomenik, s pogledom uperenim u nebo. Jedna nebitna ilustracija

koja opisuje mnogo. Verovatno se Ronaldo zaista oseća kao živi spomenik. I zato je od

veličanstvenog fudbalskog događaja, kakvo je finale Lige šampiona, napravio običnu farsu

Piše: Veljko Miladinović

20

Datum: 29/05/2016

I finale Lige šampiona je doživelo marksovsko ponavljanje istorije - znate ono, prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa. Prvi put - dakle tragedija - istorija se dogodila pre dve godine, kada je u finalu Atletiko Madrid nesrećno izgubio od Reala, iz istog tog Madrida. Drugi put, tragedija nam se zaista vratila kao farsa.

Ne, glavni lik ove tragične priče nije Dijego Simeone kome su bogovi fudbala dva puta uskratili mogućnost da i zvanično bude ono što suštinski jeste - uprkos neartikulisanoj bastardnoj pojavi njujorškog mafioze i južnoameričkog trgovca kokom - najbolji trener u Evropi. Njegov izraz lica posle sinoćnih penala zaista jeste upućivao na tragediju, ali glavni junak ove tragične priče nije on. Već, naravno, Kristijano Ronaldo.

Kada je pre dve godine Real bio potučen u poslednjim minutima, a Serhio Ramos u devedeset i kusur minutu uvalio gol glavom, Kristijana Ronalda nije bilo nigde. U produžecima, Real je izlomio Atletiko, golovima Bejla i Marsela, a Ronalda nije bilo nigde. A onda je sudija svirao penal. Loptu, namrštenog izgleda uzima Ronaldo, daje gol, i prvi put u tih 120 minuta pokazuje osmeh. Nije se nasmešio ni kada ih je Ramos vadio iz blata, ni kada su Bejl i Marselo probijali Atletikovu odbranu. Tek kad je on postigao gol bilo je vreme za slavlje. Skinuo je dres, i zatrčao se prema tribinama, i tek kasnije ćemo saznati da je tokom finala sniman dokumentarac o njemu i da je čak i to slavlje bilo pažljivo proračunato.

Veliki Ronaldo je ničim izazvan, samoproglašeni fudbalski bog, postao heroj te utakmice. Nije to bila, naravno, tragedija za Ronalda. Ali, jeste za bilo prilično tragično za fudbal.

Dve godine kasnije, opet mu bogovi fudbala podilaze i nameštaju da njegov penal odluči pobednika. Tokom utakmice ga nije bilo nigde.

21

Postiže gol i trči prema tribinama. Opet je skinuo dres. Dolazi Marselo, taj čupavi, brzi i nadasve simpatični Brazilac - kao da nije iz Reala - zagrljajem želi da podeli radost sa Ronaldom. Kako to fudbaleri posle pobede inače čine. Ego najpoznatije fudbalske starlete nije mogao da se spusti na nivo "radilice" Marsela i da mu uzvrati zagrljajem. Ostao je ukopan, kao spomenik, s pogledom uperenim u nebo. Jedna nebitna ilustracija koja opisuje mnogo. Verovatno se Ronaldo zaista oseća kao živi spomenik. I zato je od veličanstvenog fudbalskog događaja, kakvo je finale Lige šampiona, napravio običnu farsu.

Jer postoji nešto, jedna sitna nijansa koja mnogo znači svakom ko u fudbalu vidi nešto dublje od površne igre statistike i brojeva. Kristijano Ronaldo plače kada on odigra loše, a drugi plaču kada njegov tim izgubi.

I zato je - oprostite na subjektivnom pogledu - svako ko drži do fudbala juče navijao za Atletiko. I zato je Simeone, za svakoga ko drži do fudbala, juče bio pobednik i pre početka utakmice.

Independent: Među rečima bez prevoda na engleski i jedna srpskaMeđu najlepšim stranim rečima koje opisuju blagostanje, ljubav i pozitivna osećanja koje će postati deo rečnika sastavljenog od izraza i pojmova koje širom sveta opisuju zadovoljstvo, po izboru novinara Independta, našla se i jedna srpska reč - merak.

IZVOR: BETA NEDELJA, 29.05.2016. | 20:45

  

Foto: Think"Merak, srpska reč, znači zadovoljstvo koje proističe iz malih stvari", naveli su novinari Independenta. 

Po izboru novinara tog londonskog tabloida na listi lepih reči na kome rade engleski stručnjaci "merak" je ušla među one reči koje opisuju nešto divno a nije ih moguće prevesti

na engleski. Slično je sa havajskom reči "aloha", koja se šriom sveta koristi kao pozdrav dobrodošlice, iako doslovno znači "dah prisustva". 

"Merak", "aloha", turska reč "gumuservi" koja opisuje odsjaj meseca na vodi, ili "cveč" reč 22

koju Velšani koriste da izkažu sigurnost zagrljaja, čine deo budućeg rečnika na kome radi psiholog Tim Lomas sa Univerziteta Istočni London. 

Lomas koji je istraživao kako se pozitivna osećanja i blagostanje izražavaju na drugim jezicima, u budući rečnik, koji za sada ima nešto više od 200 reči uvrstio je i "monfesk" reč

kojom Danici opisuju svežinu nakon dobrog sna. 

Novinari su među tim rečima izabrali i japansku "nakama" koja označava bliske prijatelje, od kojih je jedan u drugoga zaljubljen platonski ali i "odal" kojom na Šri Lanki iskazuju lažnu ljutnju prema voljenoj osobi, holandsku "gezeligeid" koja izražava osećaj topline kada ste

zajedno sa voljenom osobom. 

Lomas je u tekstu za Žurnal Pozitivne Psihologije Lomas naveo da se na istraživanje odlučio u nastojanju da napravi protivtežu brojnim istraživanjima koja su akcenat stavljala na

psihopatološke specifičnosti različitih kultura i društava. 

"Ovo istraživanje imalo je za cilj da obezbedi prozor u kulturne razlie u konstrukciji reči koje iskazuju blagostanje, čime bi se, što je ambiciozniji deo projekta, ujedno proširio i emotivni

rečnik i percepcija takvih pozitivinih osečanja!", rekao je Lomas. 

Za sada u tom rečniku postoji nešto više od 200 pozitivnih, neprevodivih reči koje su podeljene u tri grupe. Prva se odnosi na osećanja - pozitivna i kompleksna, druga na

međusobne odnose i bliskost a treća na karakter potencijale i duhovnost. 

Među tim rečima je i kineska "Ži zi ži šou, ju zi ksie lao" kada držite ruku voljene osobe i starite zajedno, ali i protugalska kafun koja označava osećanje kada prođete prstima kroz

kosu voljene osobe.

DA LI ZNATE KAKO SU DELOVI BEOGRADA DOBILI SVOJA IMENA?10. Ada Ciganlija

Svi znamo da je Ada naziv za rečno ostrvo, pa tako imamo Huju, Međicu, Adu Kale… Najpoznatija ada za stanovnike Beograda jeste Ada Ciganlija. Ono što malo ljudi zna jeste odakle „moru Beograda“ naziv Ciganlija. On  verovatno potiče od keltskih reči „singa” i „lia”, koje znače „ostrvo” i „podvodno zemljište”. Naziv je dočaravao promenljivost vodostaja Save – pri niskom vodostaju, to je bila „Singa”, a pri visokom „Lia”. Ada „Singa-lija” se vremenom pretvorilo u Ada Ciganlija. Danas najbitnije izletište grada je ranije bio kraj u koji se retko zalazilo, osim u ratnim vremenima, kada je zbog svog položaja bio na granici između Turske ili kasnije Srbije na jednoj strani, i Austro-Ugarske na drugoj.

9. Dorćol

Ako pitate nekog Zemunca kako je nastao Dorćol, dobićete odgovor : „Pa Zemunac preplivao Dunav, pa ga mrzelo da se vraća“. Istina je ipak malo drugačija. Dorćol je jedna od najmanjih gradskih četvrti i prostire se između Beogradske tvrđave, Studentskog trga, Bulevara Despota Stefana Lazarevića i reke Dunav. Deli se na donji i gornji deo, međutim, stari Dorćolci pravim Dorćolom smatraju isključivo donji deo koji se nalazi između ulice Cara Dušana i Dunava. Dorćol je ime dobio po turskom izrazu Dörtyol, što znači četiri puta. Gle čuda, u vreme Turaka, tu negde

23

na uglu ulica Kralja Petra, Cara Dušana i Dubrovačke, nalazila se velika raskrnica četiri trgovačka puta koji su vodili ka Istanbulu, Vidinu (Bugarska), Beču i Dubrovniku. Shodno tome, Dorćol se razvio u centar trgovine u regionu. Deo je grada pun mitova, legendi i istorije. Ovde se nalazi i najstarija kuća u gradu, sagrađena 1727. godine – u današnjoj ulici Cara Dušana 10, a postoji i legenda kako se negde iz njenog podruma može ući u lagum koji vodi skroz do Zemuna. Možda onaj Zemunac nije ni morao da pliva?

8. Zemun

Vanzemunci ne vole ovaj deo grada, uglavnom jer ga ne poznaju i ne razumeju. Gardoš kula (južna Milenijumska kula, po jedna je podignuta na svakom kraju carstva), Kalvarija, Muhar (nazvan tako po kući poznatog trgovca Ivana Muhara) samo su neki od delova Zemuna o kojima se može napisati tekst za sebe. Taurunum je svoje slovensko ime Zemun dobio po reči zemlin, koja je označavala zemljani grad, i po zemunicama koje su tu bile izgrađene. A šta radi Čak Noris u Zemunu? Sklekove 

7. Palilula

Zamislite da živite na Paliluli, a kao mali niste išli kod logopeda i ne znete da kažete slovo L. Pa to je horor. Elem, Ovča, Borča, Krnjača (ča,ča,ča) su naselja koja, iako udaljena od ostatka ove opštine, pripadaju njoj. Ima nekoliko teorija o tome kako je Palilula dobila ime, ali je nama najmilija ona po kojoj je knez Miloš Obrenović, pokušavajući da urbanizuje područje užeg jezgra Beograda i prilagodi ga potrebama novog srpskog društva, naredio da se stari zanati koji su opasni za život u zbijenim oblastima, poput puškarskog zanata i proizvodnje baruta, izmeste iz gradskih zona. Oni su tako izmešteni na prostor današnjeg Tašmajdana, koji se u to vreme zvao FIŠETIJA (po fišeku u koji se pakovao barut). U Fišetiji je bilo zabranjeno pušenje zbog opasnosti od eksplozije (a ne zbog zakona o zastiti stanovništva od duvanskog dima), i tek se po izlasku odatle nailazilo na jednu postavljenu tablu u obliku lule, koja je označavala da je na tom mestu dozvoljeno pušenje, tj. paljenje lule. I, gle čuda, tu je danas Palilula.

6. Braće Jerković

Da li se još neko nekada zapitao ko su braća Jerkovići? Do pisanja ovog teksta, nikada mi to pitanje nije palo na pamet. Znam za braću Mitroviće, koji maltretiraju malog Necu iz Srećnih ljudi na RTS-u iz godine u godinu. Naselje Braće Jerković jedan je od simbola Voždovca, nije previše naseljeno, a autobuskim linijama 18, 50, 26 i trolejbuskom linijom 29 povezano je sa gotovo svim delovima grada. Naselje se zbog ruže vetrova koji neprestano duvaju ranije zvalo Ledeni breg. Današnji naziv dobilo je po braći Dušanu i Nebojši Jerkoviću. Dušan je bio predratni učitelj, a posle rata komandant Užičkog odreda NOP. Poginuo je 1941. godine na Kadinjači i proglašen je za narodnog heroja. Nebojša je bio komandant Mačvanskog NOP odreda. Inače, obojica su rođena u malom mestu u Sremu pored Putinaca. Kada smo već kod Voždovca, valjalo bi reći da je on dobio naziv po Voždu Karađorđu, kao mesto odakle je on poveo ustanike u oslobađanje Beograda 1806. godine.

5. Zvezdara

Deo ove opštine se nalazi na brdu koje se nekada zvalo Veliki Vračar (Vračar nije dobio ime po babama vračarama nego po vrapčijim poljima koja su se to nalazila). Krajem osamdesetih godina XIX veka, odlučeno je da se tu podigne opservatorija, ili kako se po srpski govorilo – zvezdarnica. Veliku zaslugu za njenu izgradnju imali su Mihajlo Petrović i Milutin Milanković. Ovaj kraj je ubrzo po njoj postao prepoznatljiv, pa je tako i prozvan Zvezdara. Zvezdarnica je teško oštećena u borbama za oslobađanje Beograda 1944. godine, ali je kasnije rekonstruisana. Celo ovo područje bilo je 1952. podeljeno na Stari Đeram i Zvezdaru, a osam godina kasnije njihovim spajanjem nastaje današnja Zvezdara.

4. Konjarnik

Konjarnik je naselje koje, poput Medakovića (koji je svoje ime dobio po novinaru Miloradu Medakoviću, Njegoševom biografu), pripada i Zvezdari i Voždovcu. Nakon Prvog svetskog rata i svrgavanja Romanovih u boljševičkoj revoluciji, ovaj kraj su naselili Kalmici (ako se pitate ko su oni, dovoljno će biti da kažemo Mongoli i da se ne pravimo pametni dalje). Kako su bili proganjani od novih vlasti u Rusiji, utočište su našli ovde. Na prostoru današnjeg Konjarnika, oni su napasali

24

svoje brojne konje koje su koristili za rad. Otuda i naziv. Ono čime se u Beogradu može podičiti samo Konjarnik jeste činjenica da se ovde, u Kozarčevoj ulici, od kraja dvadesetih godina, pa do Drugog svetskog rata, nalazio budistički hram koji je izgrađen za potrebe molitve novih stanovnika. Postoje priče da će Stiven Sigal i ekipa da ponovo pokrenu inicijativu za izgradnju budističkog hrama u Beogradu, ali ne znamo gde će se on nalaziti.

3. Banovo brdo

Dobro, stara je vest da je Banovo brdo dobilo naziv po Matiji Banu, to sad svi znaju, ali znaju li svi ko je bio Matija Ban? Vrlo učen čovek, od najvećeg poverenja kneza Mihajla i vrha tadašnje države, Matija Ban bio je profesor Liceja i vrstan diplomata. Više puta je išao i na Cetinje i u Istambul kako bi obavljao tajne pregovore u ime kneza Mihajla. Ne sme se zaboraviti ni njegov nemali književni rad. Za vreme turske vlasti, na mestu ovog naselja se nalazilo takozvano Golo brdo, koje su nazivali i Ordija. Matiji Banu, kome se veoma dopadalo Golo brdo, koje je tada bilo nenaseljeno, za vernu službu državni vrh poklanja zemlju na kojoj će on izgraditi svoj letnjikovac. I tako je Golo brdo postalo Banovo brdo. Valjalo bi spomenuti još da se ovo naselje nalazi na teritoriji Čukarice, koja je svoj naziv dobila po drumskoj mehani Stojka Čukara iz 1850. godine, koja se nalazila u blizini ušća Topčiderske reke u Savu.

2. Žarkovo

Postoje dve priče o nazivu ovog kraja. Prva, daleko interesantnija, kaže da je na ovom prostoru nekada davno živeo zmaj koji je činio zla po okolnim selima. Njegova vlasnica je navodno bila baba Jula. Ne Mira Marković, već žena po kojoj je Julino brdo dobilo ime. Jednoga dana, kako je i red u svim bajkama, ovom zmaju se suprotstavio vitez Žarko, ubio ga i tako spasao selo. Mesto na kojem je pala glava zmaja dobilo je ime Zmajevac, gde je pao rep – Repište, a gde je otekla zmajeva krv nastaju Bele Vode (za one koji ne znaju ovaj kraj, sve su ovo mesta u široj okolini Žarkova). Druga verzija je manje interesantna, ali i te kako realnija. Na ovom mestu je u XVI veku živeo Promićur Žarko, a budući da turski poreski činovnici nisu znali naziv tog imanja, nazivali su ga prosto ”Žarkovo selo”. Meni je daleko draža ona priča sa zmajem.

1. Bežanija

Ovo je najstarije naselje na teritoriji Novog Beograda. Arheološka iskopavanja dokazuju da je područje bilo naseljeno još u neolitu. Divno sremačko selo je zadržalo svoju autentičnost među novobeogradskim blokovima, sve do pred kraj XX veka. Do ne tako davno, u Bežaniji se nalazila jedina crkva na teritoriji Novog Beograda, a od nje do pravoslavne crkve u Surčinu ili Zemunu ima po tačno 7 km. Zašto? Urbana (u ovom slučaju ruralna) legenda kaže da je 7 km norma koju austrougarski vojnik može da pređe za 1 sat marširanja. Elem, pod svojim današnjim imenom Bežanija je poznata od 1512. godine, kada je područje bilo naseljeno sa 35 srpskih porodica koje su pobegle preko reke Save u Srem posle pada srednjovekovne srpske države. Otuda i naziv. Inače, jedna kafana u Bežaniji koja se zvala „Novi Beograd“ kumovala je i nazivu opštine. Ako već pominjemo Bežaniju, mora se objasniti i toponim Tošin bunar. U Zemunu je u XIX veku živeo trgovac Teodor Toša Apstolović, koji je sa godinama skoro potpuno izgubio vid. Jedne noći, sanjao je kako ispod njegovih vinograda protiče lekovita voda. Narednog jutra odlazi na vrh svog imanja i, kako bi rešio gde će kopati bunar, donosi odluku: gurnuće bure s vrha imanja, a tamo gde se ono zaustavi – iskopaće bunar. Bure se zaustavilo u blizini današnjeg studentskog grada, gde je Toša iskopao bunar. Legenda kaže da je voda bila lekovita, te da je Toša progledao.

О кафанама, боемима и клошарима Ретка су питања о којима ће се Срби имати консензус, али ће свако у Србији са поносом рећи да кафана није само угоститељски објекат, већ је кафана културна институција можда и најважнија у Срба. Свако зна бар по једну причу из живота познатих боема, од Ђуре Јакшића, преко Мике Аласа па све до Томе Здравковића. Приче прерастају у легенде, легенде привлаче

25

интересовање, а где има интересовања има и погодног тла за зараду. Сведоци смо експанзије кафана у последњих неколико година, и преузимања примата од дискотека, које су суверено владале ноћним животом српских градова више од двадесет година. Не прође ни један викенд а да друштвене мреже не преплаве слике карираних стољњака и лимених пиксли.

Значи форма је ту, имамо угоститељске објекте који се називају кафанама, имамо кариране стољњаке, имамо лимене пиксле. А суштина? Да ли међу тим розекошуљшима има боема? Кратко и јасно, нема. Већина данашњих кафана је настала као сурогат дискотека и кафана, да би лукави власници понудили нешто ''ново'' и ''другачије''. Исти простори, са истим барским столицама и столовима, додуше обогаћени поменутим стољњаком и пикслом, исти музички саставави и исти људи који су посећивали ту исту дискотеку пре метаморфозе. Људи у потрази за јефтином забавом, који не воле издвајање из масе, робују друштвеним нормама и лако подлежу мишљењу већине. Сушта супротност боемима, чија је суштина била одударање од већине и саблажњавање малограђана.

Да ли боеми постоје и данас и где их можете наћи? Постоје, али их већина људи познаје под другим именом, клошари. Можете их наћи испред драгстора, у парковима, на клупицама иза зграда. То су они одрпани, бучни ликови, који пију јефтин алкохол и слушају ''чудну'' музику. Па ако желите да причате о књижевности, филозофији, историји, филму, музици, о смислу живота, слободно приђите, учипите се за пиво и постајете равноправни члан. Ја сам сигуран да би Ђура Јакшић, да је рођен у данашњем времену, већи део живота оставио испред драгстора, а људи би га називали клошаром и алкохоличаром. У сваком случају више сам квалитетних дискусија водио и слушао испред драгстора него у факултетским слушаоницама.

Kad je Bogi sreo LorenMilan VlajčićMeđunarodni filmski festival u Beču – Vienale – ima lep običaj da, uz sve goste i učesnike festivala pozove jednu filmsku zvezdu, kao počasnog gosta, uz retrospektivu njenih filmova. U jesen 1988 tu čast je dobila velika holivudska diva iz Zlatne epohe Holivuda, Lorin Bekol. Sredinom festivala zakazana je konferencija za novinare sa Lorin, što je izazvalo ogromno interesovanje bečkih novinara, ne samo nas akreditovanih na festivalu.

Svečana dvorana hotela Injerkontinental bila je ispunjena do poslednjeg mesta, već pola sata pre pojave Lorin. Pošto sam došao kad već nije bilo mesta za sedenje, stao sam blizu postavljenog stola sa mikrofonima. Tokom nekoliko decenija posećivanja filsmskih festivala video sam mnoge filmske zvezde uživo, ali me je kopkalo kako izgleda ova ženska legenda. Kad je ušla, uz buran aplauz, svi smo bili zadivljeni: u svojoj 84, sa sjajnom linijom u srebrnoj, uskoj haljini, sa legendarnim pramenom srebrne kose preko desnog obraza delovala je kao da je vreme stalo!

Odmah je rekla, spremna sam da odgovaram na sva pitanja, ali nemojte očekivati da ću pričati o mojoj fatalnoj vezi sa čovekom mog života, Hamfrijem Bogartom. O tome već sve znate i verovatno znate da sam se i posle njegove smrti udavala. Veče je prošlo u vedrom, poluironičnom sećanju na dugu karijeru.Poznato je da su se Bogi i Loren upoznali za vreme snimanja filma „Imati i nemati“ reditelja Hauarda Hoksa iz 1944 i da se više nisu razdvajali sve do Bogijeve smrti 1956. Međutim, pre neku godinu, naletim na veliku kritičku monografiju o Hoksu pod naslovom „Srebrna lisica

26

Holivuda“ izdanje njujorškog Grouv Presa, koju je napisao na 756 stranica poznati filmski kritičar Holivud Riportera Tod Mekarti.

I on, na osnovu mnogih razgovora i arhivskih dokumenata rekonstruiše skrivenu priču kako je došlo do veze sa Bogartom.Hauard Hoks je 1943 u jednom modnom magazinu ugledao fotos 19. godišnje plavokose, zelenooke lepotice i odmah je pozvao u svoj studio. Obećao je zbunjenoj devojci da će igrati glavnu ulogu u novom filmu uz Hamfrija Bogarta, ali je ona odmah bila upozorena iz filmskih krugova da će Hoks (nadimak mu je bio Srebrna lisica, zbog srebrne kose i sličnosti Hoks i Foks) da je brzo smuva, kao i mnoge holivudske lepotice pre nje. Zbunjena, nije znala šta da radi.

A onda joj je neko rekao presudni savet: počni da se družiš sa Bogartom, on je veći džentlmen prema mladim damama i to će te štititi. Bogi je u to vreme imao velike nevolje sa suprugom, mnogo je pio, ali je, posle upornog navaljivanja, počeo da izvodi mladu Lorin Bekol. Foks je ustuknuo, Lorin i Bogi su se zbližili, pukao je Bogijev prethodni brak i - ostalo je istorija.

Barselona vas čeka: Kako da otkrijete sve čari katalonske lepotice

Da, nju krasi prirodna lepota i bogato kulturno nasleđe, ali i pored svega toga,

Barselona ima posebne čari koje možete da otkrijete jedino ako se izgubite u

njenim, krivudavim, šarmantnim uličicama...

Katalonska lepotica je odavno jedan od najposećenijih gradova u svetu koji poseti godišnje nekoliko miliona znatiželjnih turista koje privlači ova uzbudljiva i prelepa destinacija za putovanje...

Ukoliko prvi put putujete u Gaudijev grad u kome svaki stanovnik pasionirano najvija za proslavljeni klub sa Camp Noua, sledeće informacije bi mogle da vam putovanje u ovaj grad učine nezaboravnim, a sam ostanak u gradu, neponovljivim iskustvom.

Naučite kako da je istražujete i razgledate Barselonu, ne bi li otkrili pravu dušu ovog veličanstvenog mesta koje poseduje bogatu istoriju, kulturu, neverovatnu tradicionalnu kuhinju, odlična mesta za kupovinu i zanimljive, skrivene lokacije. 

Gde da odsednete

U Barseloni postoji veliki broj prelepih hotela, a što se tiče samog odsedanja, sve zavisi od toga koliko blizu same gradske vreve želite da budete. Postoje mali boutique hoteli, kao i veliki lanci hotela, zatim mogućnost iznajmljivanja stanova i kuća, zavisno od broja ljudi sa kojima putujete, tako da postoji zaista širok izbor smeštaja sa pristupačnim cenama. 

Jedan od preporučenih hotela je Hotel Praktik Rambla, koji ima savršenu lokaciju, blizu šetališta Las Ramblas (glavno gradsko šetalište). Hotel je miran, dok su sobe male ali komforne, a najbolji deo predstavljaju prozori koji su dizajnirani tako da kroz njih ne probija svetlost niti buka. U blizini se nalaze odlična mesta za kupovinu - od šopinga do hrane, a u neposrednoj blizini se nalazi i gradski prevoz, kao i metro. Ukoliko je vaš budžet ograničen, a pravi ste avanturista,

27

razmislite o hostelima koji su skromni i veoma povoljni, kao i sajtuAirbnb koji nudi veliki spektar privatnog smeštaja.

Hrana

Barselona je pravo mesto za gurmane jer se u njoj nalazi veliki broj restorana - od onih koji neguju tradicionalna jela do egzotičnih, azijskih kuhinja. Odlični restorani se nalaze širom Barselone, ali ako želite da probate pravu autentičnu špansku kuhinju, preporučujemo da odete malo dalje od gradskog jezgra, kao i da posetite manje turističke delove grada.

Za bolje restorane je obavezna rezervacija, koju možete sami obaviti ili zamoliti da vam u tome pomogne turistički vodič. Ako imate vremena za samo jednu večeru u Barselonu, rezervišite obrok u restoranu Gresca.

Gresca je gastro pab, ali u njemu možete pronaći raznorazna tradicionalna jela, iz španske i katalonske kuhinje. Top obrok predstavlja sufle od jaja. S obzirom da je ovo mesto veoma popularno, ako ne uspete da pronađete sto, drugi predlog je Etapes jer je ovo mesto poznato po impresivnim tradicionalnim jelima i jedno od omiljenih mesta mladih Katalonaca..

Ako ste vegan ili vegeterijanac, onda će Teresa Carles biti vaše omiljeno mesto, jer ćete se oduševiti njihovim odličnim obrocima. Mala napomena: njihova definicija vegana je precizna u odnosu na neka druga mesta, u kojima beli šećer i med smatraju veganstvom. Naravno, poslužite se menijem ili informacijama koje vam može dati konobar, kako biste napravili pravi izbor.

Najbolja mesta za piće

Jedno mesto koje morate posetiti ako uživate u ispijanju fantastičnih pića je Oviso. Ušuškano u isprepletane, vijugave ulice Gothic Quartera (centar starog grada), okružen trgom George Orvell, ovaj mali bar zabavlja svoje posetioce ludim šarama na zidovima, hipsterskim osobljem, odličnom muzikom i iznenađujuće ukusnom hranu (ako imaju veganske burgere napravljene sa sokom od cvekle, probajte ih!). 

Od piva do raznih drugih pića, ovde zaista možete probati sve što želite. Pravi doživljaj je uživati u popodnevnom piću sa prijateljima, poznanicima ili laptopom. Ambijent je neverovatan, kao i stolovi koji se nalaze izvan dela trga, zbog koga je olakšana komunikacija sa lokalnim stanovništvom koje je često zainteresovano za razgovor i pružanje informacija. Sigurni smo da nećete lako zaboraviti Oviso i velike su šanse da ćete se vratiti ovde ponovo.

Turističke ture

Ako ste tanjeg budžeta i imate novca za samo jednu turu, odaberite večernju Tapas turu (Evening Tapas Tour). Ona je zaista kvalitetna jer se fokusira na priče o istoriji Barselone (iz političkog, društvenog i kulturnog aspekta), te vam pružaju savršen uvid u sam grad i njegovu bogatu tradiciju.

U okviru ture imaćete priliku da vidite poznate lokacije, učićete sve o jezičkim razlikama i zašto je katalonska kultura toliko izražena u Barseloni, a ujedno ćete uživati u hrani i piću. 

28

Pored toga, šetaćete krivudavim ulicama i tihim trgovima, i upoznaćete se sa energetskim životom grada, te ćete sami poželeti da dalje obavite istraživanje u solo varijanti bez vodiča. U toku ture, moći ćete sve dodatne informacije da saznate od vodiča, sa kojim možete voditi živu diskusiju. Tokom tri sata, koliko tura traje, imaćete priliku da upoznate grad na dubljem nivou. Pored ove odlične ture, preporučujemo da razmislite o turi Za jedan dan (In a day) turu, koja se zasniva na pešačkom obilasku grada, sa razgledanjem.

Kupovina

Najbolji šoping u gradu ćete pronaći na šetalištu Las Ramblas. Ulice, većinom veliki bulevari, imaju sekcije u kojima možete naći razne proizvode. Iako postoje štandovi na kojima se prodaju suveniri, poput magneta, razglednica i slatkiša, preporučujemo da zađete malo dalje, u deo sa umetničkim prodajnim radovima. Tu ćete pronaći fantastične radove umetnika koji se služe raznim tehnikama: bojama, olovkom i glinom. Mnogi od njih poseduju vizit kartice, tako da je moguće da željeni predmet naručite od kuće i na taj način izbegnete lomljenje krhkih predmeta u svom koferu.

Pored umetničkih dela, Las Ramblas ima trgovce koji prodaju ptice zajedno sa drugim malim životinjama, cvećem i hranom. Takođe, nemojte da se iznenadite ako na bulevaru naiđete na maskote koje nose neverovatne kostime i šminku. Oduševiće vas!

Na kraju Las Ramblas ponaćićete pravi gastronomski užitak. El Mercado de San Jose (St. Joseph’s Market) je jedna od stanica na pomenutoj Tapas turi. Moćićete da probate najneobičnije morske specijalitete, kao i slatkiše od marcipana koji izgledaju prelepo i odličnog su ukusa. Za one koji ne vole da eksperimentišu sa hranom, na ovom mestu možete pronaći meso, sireve, orase, sveže voće i povrće i ukusne sokove.

Ipak vam preporučujemo da ovo mesto posetite sa velikim apetitom, i uživate u istraživanju novih jela i ukusa. Savetujemo da ponesete kameru jer će vas oduševiti bogastvo boja!

Lutanje ulicama

Taj gotički deo grada je prilično gusto naseljen i stalno pun saobraćaja pa će vam biti teško da se krećete, ali to neće biti problem. Moćićete da pronađete savršena mesta za odmor, druženje i razgledanje grada.

Lepota starih crkava izgrađenih vekovima unazad, spomenici na mirnim trgovima, prodavnice i vile, oduševiće vas i državati vašu pažnju danima. Najbolji način da pronađete najinteresantnija mesta je da krenete od šetalštem Las Rambles, krećući se starim osvetljenim ulciama. Ako budete hodali prema moru, doći ćete do Gothic Quarter - starog jezgra grada.

Sokratov test protiv ogovaranjaJednog dana, jedan poznanik je došao do ovog velikog filozofa i rekao: "Znaš li šta sam upravo čuo o tvom prijatelju?" 

"Stani malo", odgovorio je Sokrat. "Pre nego što mi kažeš to što želiš, to mora da prođe jedan mali test. Zove se Trostruki filter za ogovaranje". 

"Trostruki filter?" 

"Tako je", Sokrat je nastavio. "Pre nego što razgovaraš sa mnom o mom prijatelju, bila bi dobra 29

ideja da na trenutak filtriraš ono šta ćeš reći. Zato sam ga nazvao test trostrukog filtera. Prvi filter je istina. Da li si apsolutno siguran da je ono što nameravaš da mi kažeš istina?". 

"Ne", čovek je rekao: "Zapravo sam tek čuo o tome i…". 

"U redu", rekao je Sokrat. "Dakle, ne znaš da li je to istina ili ne. Sada ćemo pokušati drugi filter, filter Dobrote. Da li je to što si želeo da mi kažeš o mom prijatelju nešto dobro?" 

"Ne, naprotiv". 

"Dakle", Sokrat je nastavio: "Želiš mi reći nešto loše o njemu, ali nisi siguran da je to istina, ali i dalje može proći test jer je ostao još jedan filter: filter korisnosti. Da li će to što želiš da mi kažeš o mom prijatelju biti korisno za mene?". 

"Ne, ne baš". 

"Pa", zaključio je Sokrat, "ako to što želiš da mi kažeš nije ni istinito, ni dobro ni korisno, zašto bih onda to ja uopšte želeo da čujem?". 

30

31

32

33

34

35

 

36

Sale Đorđević: Pa je l' sad shvatate, sinovi?

Trening košarkaške reprezentacije Srbije na Kopaoniku, nešto više od dve nedelje pred

početak Olimpijskih igara u Riju, podsetio me je na jedan od onih na koje sam kao klinka

sasvim slučajno zavirila svojevremeno 1995. godine, i gledala Sašu Đorđevića, sada

selektora te selekcije, kako se priprema da razbije ostatak Evrope. Bile su to godine

kada smo živeli i disali samo dok su se odbrojavali napadi u kojima je on predvodio

najbolju belu petorku koju je svet imao. Njima je oduzeto mnogo toga devedesetih,

između ostalog i odlazak na Olimpijske igre u Barseloni 1992. i susret sa prvim, strašnim

drim-timom, i dato malo vremena da nadoknade propušteno zbog embarga.

Ta deca koja pomno slušaju Saleta danas, rođena otprilike u vreme kada je dominirala

"European nightmare", idu po novu olimpijsku medalju, prvu za državu Srbiju. Jer

selektor Đorđević ne priznaje ništa manje od toga. Videvši taj trening, shvatila sam da

oni ništa manje ne mogu da postignu kao generacija. Njima reprezentacija nije mesto

gde će se prodati - boljem klubu, menadžeru, boljoj zemlji. Više su delovali kao porodica,

kao drugari u kraju koji ne mogu jedni bez drugih dobro da se provedu. Nije baš bilo

jednostavno nagovoriti ga na intervju, posebno jer se oglašavao isključivo saopštenjem o

tome zbog čega ipak u Ekipu - a pisao je u saopštenju velikim početnim slovom Ekipa -

neće Bobi Marjanović, i zbog čega se prvo na Tviteru pojavila informacija da Nemanja

Bjelica ipak neće driblati protivnike u Riju, odlučivši da zaštiti te klince, tu tvrđavu, kako

ih je nazvao, koje će generacije opet čekati ispred balkona. Treba im mir, kompaktnost,

kako je rekao, a to se ne stvara guranjem prsta u oko i pretresanjem prljavog veša, i tako

smo počeli razgovor, o tome da je za medalju - a Saša računa samo to - potrebna

drugačija podrška medija, nacije, celog sistema.  

 

Koliko ste fokusirani sve vreme, imate li neki ventil, jer čovek može da poludi od

tolikog pritiska?

Kad sam počeo da se bavim trenerskim poslom, posle kratkog vremena sam išao od

jednog do drugog trenera koji su me trenirali, i govorio im: "Sad vas cenim još više." Ali

to su stvari koje idu sa profesijom. Ja sam vrlo zahtevan pre svega prema samom sebi, i

niko ne može da postavi veće zahteve meni i mojoj grupi ljudi ili da bude moj veći

kritičar od mene samog. Tražim uvek nešto više, bolje, perfekciju, nikad nisam

zadovoljan do kraja, što je možda i dobro jer me tera da stalno razmišljam kako da se

nadgrađujem i dajem ono što najbolje mogu u tom trenutku. Veoma sam direktan,

37

zahtevan, kritičan i samokritičan i nekada ta direktnost ljudima koji rade sa mnom ili

igračima ne prija. Međutim, to je preko potrebno u ovom poslu da bismo imali jasne

karte na stolu.

 

A kad je neko direktan prema vama?

Ja obožavam to. Obožavam kad se igrač otvori, kad ima sigurnost da može da mi kaže

sve što misli, naravno, u dozi vaspitanja i pristojnosti. Sa mnogim igračima razgovaram o

mnogim stvarima, ne samo o košarci, i to je nešto o čemu mnogo vodim računa i jedna

od stvari koje su potrebne za uspeh. Ta bliskost i iskrenost dovodi do toga da se

pouzdajemo jedni u druge u teškim trenucima, okrećemo se jedni prema drugima i

dobijamo pomoć jedni od drugih kako u jednoj utakmici, tako i u celoj sezoni. Živeći

zajedno, sve više se upoznajemo i tu dolazi do veze koja je potrebna da ovaj ambijent

bude jako dobar, da bude pobednički.

Teren ne laže. Sve se vidi na terenu. Ovo je treća sezona kako radim u reprezentaciji i to

je vrlo lepo opisao moj kum i asistent Joca Antonić: kad smo se prvih dana sretali,

pozdravi su bili onako bledi i u prolazu; posle petnaest dana već smo počeli da stiskamo

ruku jedni drugima, a posle dva meseca se grlimo svako jutro kad se vidimo. Ta je

metafora meni vrlo draga i bliska, na njoj zasnivam svoj rad i život.

 

Pre neki dan sam čitala da je Dženifer Kaprijati još kao tinejdžerka rekla da se

ne bi bavila tenisom da se boji ijednog protivnika, pa i najjačeg. Pitam vas sada

čega se vi bojite - da se naruši ta atmosfera, ili rivala, ili sebe možda?

Ne bih bio ovde i ne bih se bavio ovim sportom da ne mislim da možemo sve da

pobedimo i da prenesem to na celu svoju grupu ljudi. To mi je celog života bila zvezda

vodilja, nikome ne želim da priznam pre utakmice da je bolji od mene, neka to pokaže na

terenu, pa ću vrlo iskreno pružiti ruku i čestitati ukoliko je bolji na terenu. Strah je

pojam za koji nema mesta u vrhunskom sportu, ni u kom smislu. Ni za strah od

protivnika, niti za strah od povrede, neuspeha, ili da ću promašiti - nije promašio samo

onaj igrač koji nije pokušao da šutne, poslednju loptu, recimo. Možda sam analitičan,

pažljiv ili oprezan, uz dozu respekta prema svakom protivniku, ali apsolutno nemam

nikakav strah.

38

 

Citirali ste profesora Vladimira Koprivicu: "Šampioni prepoznaju šampione." Ko

su kod nas šampioni danas, po čemu se oni prepoznaju?

Kada je on to rekao, podsetio me je na moje početke, ne samo kao reprezentativca nego i

kao igrača u Partizanu. U to vreme je Boban Petrović bio reprezentativac i drugi dan

mog bitisanja u prvoj ekipi sa 16 godina, samo je upro prstom u mene i pitao: "Mali,

kako se ti zoveš, koje si ti godište?" On je bio moj guru. To isto se dogodilo kad je ušao

Bodiroga u reprezentaciju, već na prvom treningu sam ga zvao da igramo jedan na

jedan, razgovarao sam sa njim, iako je bio dosta mlađi, ali nešto sam prepoznao u njemu.

I sad gledam te stvari na terenu i prepoznam. Sa profesorom Koprivicom pričam svake

godine, on je jedan od mojih savetnika.

 

Imate tu sreću i nesreću da je košarka ljubimica nacije i da je ne doživljavamo

kao bilo koji drugi sport... I uvek sve najbolje znamo. Koliko vas to opterećuje a

koliko vam je motiv?

Ova nacija je imala toliko emocija vezanih za košarku, toliko zlatnih medalja je narodu

dalo kiseonik, hranu, i vraćalo veliku veru u naciju. I kad se rodi neki Novak Đoković ili

kad postoji košarkaška reprezentacija ili vaterpolo reprezentacija, narod se poistovećuje

sa tim, i to jako voli i zna da ceni. I neuspeh je odraz neke velike ljubavi, velike tuge. To

je normalno i ja to tako prihvatam, stavljam svoju glavu, sliku, delo ispred organizacije,

ispred svih njih, stavljam svoja ramena za svakakav poraz ili neuspeh, a drugi su u

prvom planu za sve što smo dosad dobro uradili.

 

Pa ipak, Srbi moraju da se dele po svim osnovama...

Bukvalno ste rekli stvar koja mi je juče stigla na mejl. Hajde da se podelimo da bismo

ispali pametniji, značajniji, a niko stvarno ne zna kako je to unutra, kakva je atmosfera,

ambijent, koga ja treba i moram i želim da gledam direktno u oči i nemam neku grižu

savesti povodom bilo koje odluke koju donesem, bilo tokom utakmice ili pripremnog

perioda ili celogodišnjeg rada. To je ono što me vodi, direktnost i pravičnost koja mi je

usađena ne samo kroz roditeljsko vaspitanje već i kroz neku moju evoluciju kao čoveka i

sportiste.

39

Ono što smo moja generacija i ja uradili, to nismo nasledili već pozajmili od prethodnih.

Jer kad nešto pozajmite, vi to morate da vratite još bolje onima koji dolaze posle vas. I to

je nešto što mene vodi. Vodili su me treneri u reprezentaciji od Kreše Ćosića, Dude

Ivkovića, Karija Pešića, Željka Obradovića, i sa svima njima ja i dan-danas razgovaram,

upijam njihove savete. Moj otac Bata Đorđević bio je trener, sa njim najviše pričam, sa

pokojnim Rankom Žeravicom sam mnogo pričao, sa Božom Maljkovićem mnogo pričam,

sa profesorom Aleksandrom Nikolićem mnogo sam takođe razgovarao. Ti veliki treneri

su utkali u mene mnogo toga, i kao u igrača i trenera na kraju krajeva.

 

Imate li zadršku da ih pitate nešto?

Volim da se suočavam sa različitim mišljenjima. Isto tako ne smatram da sve znam,

daleko od toga, zato volim da čujem i drugo mišljenje. Nemam nikakav problem da sedim

i slušam, ali samo ako je taj sagovornik spreman da sluša i mene. Jer tu dolazi do dobrih

vibracija.

 

Ali pred mnogo važan put u Rio vi morate da izdajete saopštenja?

Da, zato što su preterali, mnogi, ne shvatajući koliko greše. Moje saopštenje je stav

čoveka koji je odrastao a i lično učestvovao u izgradnji košarkaškog pobedničkog

okruženja i ima određene principe, vodi određenu grupu ljudi, i koji pre svega treba

svako jutro da pogleda u oči svakog saradnika i igrača, vrlo miran, i sa saznanjem da je

uradio pravu stvar. E ja to ovde imam.

 

Primetili smo da ste "Ekipa" pisali velikim slovom. Šta još treba pisati velikim

slovom?

Naravno. Vidim da je saopštenje odjeknulo, a to je ono iza čega ja stojim. Ja Saša

Đorđević, trener, nekada igrač, a pre svega čovek Saša Đorđević. Koji vrlo odgovorno

gleda na svoju profesiju. I tačka. Ne postoje bočni vetrovi koji mogu da poremete moj

brod kojim ja kormilarim. Postoje neka pravila, postoji etika našeg rada, postoji sportska

kultura, postoji institucija koja se zove reprezentacija, i zato ja imam ovu grupu momaka

sa kojima se smejem, uživam da gledam dok ih maltretiram na treningu, dok igraju.

  

A kad gledate naslovne strane...40

Ja ih i ne gledam. Više ne želim. Nemam želudac za takve stvari. Imam svoje principe,

svoj moto, svoj način života i način na koji komuniciram sa igračima tako i sa ljudima.

Prve godine kada smo se sretali ujutru, nismo mogli da čujemo mnogo puta "Dobro

jutro" ili "Prijatno", a onda su mene čuli kako se svako jutro derem: "Dobro jutro,

momci", "Prijatno", što i danas radim, i sada je to normalno. Izgledaju kao male stvari, a

za mene su veoma bitne.

 

Imate li objašnjenje zbog čega smo kao društvo skrenuli u agresivnost, krv na

naslovnicama... Da li su ratovi i nemaština dovoljno opravdanje?

Ne smemo da imamo izgovor, da se stalno pravdamo istorijom i nečim šta je bilo. Hajde

da gledamo sadašnjost i u budućnost, hajde da gledamo šta mi možemo da prenesemo

nekom drugom. Na nama je odgovornost da učinimo društvo malo boljim. Ja sam

ambasador UNICEF-a i na to sam ponosan i mislim da je to moj mali doprinos celoj priči.

Jer i ako u jedan mali broj te dece usadimo prave vrednosti koje UNICEF zagovara, i

edukuje ih i daje im šansu za bolje odrastanje, postajaće kvalitetni mladi ljudi, i svojih

familija i društva u celosti. Smatram da mnogo više moramo da se bavimo decom, da im

upućujemo prave poruke. Deca ne čitaju novine, ali svi imaju mobilne telefone gde im

izlaze notifikacije i vide mnogo toga...

 

Sad dok slušate kao selektor himnu "Bože pravde", verovatno se setite tih

devedesetih kada smo bili nepostojeća zemlja, bez himne... Stvara li to poseban

osećaj danas?

Ja sada fiksiram dva orla na zastavi i naježim se svaki put kada čujem našu himnu. To je

moj ritual i priprema za utakmicu. Ne gledam u četiri S, to mi je već izbledeo amblem

srpstva jer mislim da je jedna fraza bez obzira što lepo zvuči, ali dva orla su mi, bez

obzira na to što gledaju na suprotne strane, neka unutrašnja inspiracija i snaga. Čak i

kad svira himna druge zemlje, ja tražim taj let orla da se i ja negde vinem zajedno sa

njim. Tako je otkako sam trener i slušam himnu pred svaku utakmicu, a moj je san da

čujem himnu na kraju nekog takmičenja. To je misija.

 

Kad pričamo o Igrama u Riju ne možemo da ne pričamo o OI u Barseloni. Imate

li osećaj da nam je svima nešto oteto, a posebno vama, vrhunskim sportistima?

41

Godine 1992. smo se spremali dva i po meseca, i na tri dana pred ulazak u Olimpijsko

selo, bili smo u Monpeljeu na poslednjim pripremama, na TV smo videli da smo

jednostavno izbačeni sa svih takmičenja. To je za mene bio poraz, ljudski,

najveći...Sećam se da smo dva-tri sata blenuli jedni u druge, niko nije znao šta da kaže.

Raspustili smo se dan-dva posle toga. Neko je ostavio sve one dresove, patike i bacio ih

iz nekog besa. Sećam se nemoći.

 

Stigle su i sankcije...

I te tri godine embarga su bile možda najmoćnije u mojoj klupskoj karijeri; tada sam bio

proglašen za najboljeg igrača par godina zaredom, i za najboljeg igrača i plejmejkera, a

to nisam mogao da dam onome što sam najviše voleo na svetu - a to je reprezentacija.

Nisam mogao da odem da slušam himnu kao poslednju na takmičenju. To su za mene bili

moji dečački snovi. Otišli smo svako na svoju stranu, sve ove zemlje napravljene su

veštački, a mi smo napravili svoju zemlju tako što su nas svi ostavljali polako. Nas su svi

živi ostavili, da bismo sad došli do nekog ponosa, Srbije i srpstva i onog što je trebalo

možda odmah da uradimo. Ali da se vratim na košarku - te tri godine su bile mnogo teške

i vrlo sam ljubomoran na generacije posle toga jer su stalno imali šansu. Ti igrači koji

olako shvate poziv za reprezentaciju, ne shvataju zašto će im biti žao jednog dana, jer ne

žališ za onim što si uradio, nego za onim što nisi. I te 1992. u Barseloni, kada je još

Dražen Petrović bio živ, i kada je igrao pravi drim-tim... Sa Džordanom, Džonsonom,

Malinom, Barklijem, Olajdžuvonom, to da nam neko oduzme šansu da igramo protiv

njih... I ono naše iza zgrade: "Ma dobićemo ih!"

  

Mislite da će ta deca jednog dana zaista žaliti?

Apsolutno. Zato što su u pitanju stvari koje su samo za izabrane. Pruža im se da

predstavljaju svoju zemlju u nečemu. Da li ima nešto više i veće? Ugovor, novac, jedno

leto više provedeno na plaži ili brodu - ima vremena za to. Karijera sportiste vrlo brzo

prođe, pogotovo ta reprezentativna jer je zahtevna. Nikada neću zaboraviti Vladimira

Radmanovića, te 2002. godine, kada su osvojili zlato u Indijanapolisu i dočekao sam ih i

otišao sa njima u Skupštinu grada. I na toj terasi, Radmanović je bio bez medalje jer je

napravio jedan "dišpeto" prema treneru Pešiću u nekom četvrtfinalu ili polufinalu, i bio

odstranjen, a zamenio ga je 13. igrač koji je tada bio sa njima, Smiljanić, koji uopšte nije

igrao, ali oko čijeg vrata stoji zlatna medalja. Radmanović je toliko plakao da sam ga

42

zagrlio i rekao mu: "Je l' sad shvataš, sine?" A on me grli i viče: "Sad shvatam." I suza

suzu stiže. Shvatiće oni.

  

U Titovo vreme jugoslovenski košarkaši su se borili protiv dve imperije da

pokažu da mogu bolje od njih, vaša generacija je imala ceo svet protiv sebe, i to

je davalo motiv. Da li je malim zemljama i u sportu za velike uspehe neophodno

da u igri pronađu viši smisao?

Ja imam svoje načine komuniciranja sa igračima i inspiraciju crpim sa raznih strana, s

tim - kada pripremam baš taj govor pred odlazak na teren - da ne vidim da se na bilo koji

način igra za reprezentaciju nego svim srcem. I to sam izvukao, čini mi se protiv

Francuske u polufinalu, kada sam slušajući muziku koju su igrači puštali u svlačionici, a

mi smo bili u svlačionici do njihove, pripremao šta da im kažem, kako da ih dodatno

motivišem. U tim trenucima sam čuo pesmu "Svim srcem" od Beogradskog sindikata

koju su puštali u svlačionici, pošto ih vole i, evo sad sam se naježio kad se setim, ušao

sam i rekao im, između ostalog: "Vi igrate Svim srcem i zato ćemo pobediti!" Samo su

izleteli na teren i nije bilo šanse da nas bilo ko tada stigne. Tako da mislim da je danas

zaštitni znak naše igre - igramo svim srcem.

Kako ste vi podneli onih nekoliko godina kada je izgledalo da je presušio izvor

naših ogromnih talenata, kada je između zgrada bilo sve manje koševa i tabli?

Jeste li se zabrinuli za budućnost ovdašnjeg basketa kao mi ostali?

Jedan od mojih zadataka bio je da tu veru u košarku na neki svoj način prenesem svima

vama koji nas pratite, igračima i saradnicima. Izuzetno poštujem košarku koja mi je

mnogo dala, što je rekao Bjelica: "Meni je reprezentacija mnogo više dala nego ja njoj." E

to je moja mala pobeda, da čujem jednog takvog igrača da tako razmišlja. Ta vera ne

može da se vrati rečima, veštački, preko Tvitera, intervjua, polemika, već samo na

terenu. Teren nikada neće da slaže. I na terenu zna se ko su: oni koji žele, koji izgaraju

bez ikakve ručne, bez ikakvih razloga koje navode da ne budu tu, samo oni koji imaju

isključivo najiskreniji odnos.

 

A vi ste tako brzo vratili taj kult, i imali ste ludo hrabre izjave da odmah idete po

medalju?

Ja šutiram da bih pogodio. Ne šutiram samo da šutnem, nego da pogodim. Ne igram

košarku da bih igrao, nego da pobedim. Svaki put kad se kao grupa ljudi, a ja stajem

43

ispred njih, zajedno obavežemo tim ciljem, svi ga štrikliramo, onda ćemo svi dati 101

odsto da dođemo do tog cilja.

 

Priča o kultu reprezentacije deluje kao ona sa kokoškom i jajetom. Igrači će se

odazivati ako je reprezentacija uspešna, ali će reprezentacija biti uspešna samo

ako se najbolji igrači odazivaju. Kako naći pravu formulu, pravi odnos?

Ekipu ne čini 12 najboljih igrača, nego 12 onih koji najbolje igraju zajedno. Na ličnom

primeru ću vam objasniti. Godine 1989, ja sam odigrao odličnu sezonu u Partizanu,

sledilo je EP u Zagrebu, a selektor Duda Ivković je, tri dana pred objavljivanje spiska od

16, izjavio - a i dan-danas čuvam taj isečak iz novina - "Aleksandar Đorđević je najbolji

jugoslovenski plejmejker sa izvanredno odigranom sezonom". Tri dana posle toga, ja

nisam dobio poziv za 16, i jako, jako razočaran, odlazim u vojsku, shvatajući to veoma

lično. A u stvari, bio je to potez čoveka koji zna kako se prave ekipe i da jedan napadački

plejmejker kakav sam ja bio, uz jednog dominantno napadačkog igrača kao što je Dražen

Petrović, ne može da igra u paru. Oduzimajući jedan kvalitet, u stvari je dodao svojoj

ekipi. Ja to sad kao trener i te kako shvatam.

 

Da li iz te pozicije selektora bolje razumete i sopstvene greške kao igrača?

Najviše pričam o svojim greškama. Snaga je u tome da znam sopstvene greške, da ih

kažem javno čak, i da iz toga izvučem pouku. I dan-danas pravim greške, i napraviću je i

danas, pa posle moram da sednem i analiziram je sam sa sobom, da probam da je ne

ponovim. Mislim da je cilj trenera da napravi što manje grešaka u radu sa ekipom.

  

Kako menjati mentalitet nacije?

Kao čovek koji vodi ovo malo društvo moram da održavam prave vrednosti na svoj način

i ukoliko su prave i iskrene, i prepoznaju ih ljudi kojima se obraćam, onda mi šaljemo

pravu poruku. Zato bih voleo da što više mojih igrača i saradnika, i ljudi koji su uradili

nešto dobro u životu, prenese to znanje na neki svoj način, ne samo nama u profesiji,

trenerima i igračima, nego i mladim ljudima - kako mi to radimo, funkcionišemo i zašto.

A da nemamo to pitanje "zašto nisi pozvao njega", "a pozvao si njega".

 

Prepoznajete već sada u njima te potencijale?44

Autoritet mora da se zaradi, faktima, činjenicama, znanjem. Reći ću vam nešto: igrače ne

zanima koliko znaš dok im ne pokažeš koliko ti je stalo. I kad im jednom pokažeš koliko ti

je stalo, oni će ti dozvoliti da im pokažeš koliko znaš. E tada nije kraj. Tada moraš da im

pokažeš stvarno koliko znaš. Ko je to rekao? Ja, Saša Đorđević. I to je živa istina.

 

Ako su šezdesete donele prvu medalju za srpski basket, sedamdesete prvo zlato,

osamdesete i olimpijsko zlato, devedesete apsolutnu dominaciju, a dvehiljadite

pobedu protiv drim-tima, šta je to veliko što će se dogoditi srpskom basketu u

ovoj deceniji?

Daj bože da ponovimo deo toga. Jedan od mojih zadataka je kontinuitet, da se stalno

borimo za medalju. Da smo stalno u te četiri ekipe koje se bore za medalju, da stignemo

do polufinala, a onda detalji rešavaju. Imamo srebro sa SP, bili smo četvrti na EP,

odlučila je ta jedna lopta koja nekad ispisuje istoriju... Dva puta smo preskočili

Olimpijske igre, i sada prvi put odlazimo na Igre kao Srbija. I idemo tamo da se pobijemo

za medalju. Ako hoćete da nam pomognete, dobro ste došli svi, a ko hoće da nam

odmogne, zna se da postoji blokada, zatvorena su vrata. Jasno je svima da je ovo tvrđava.

 Ali mislim da moramo što pre da menjamo način igre u Srbiji. Da igramo mnogo brže,

atletski snažnije i uz tehniku, smisao i naš talenat za košarku, bićemo još dominantniji

kao košarkaška nacija. Mora košarka da se igra brže, sa manje driblinga, sa mnogo više

tranzicija. To je moja vizija i cilj.

 Koje sekunde su najduže u životu?

Verovatno one kada se uputi taj poslednji šut, izgleda kao usporeni kadar filma koji se

snima s deset kamera, kao da nikad neće stići do koša. Daj bože da ima tih dugih

sekundi u životu jer to je znak da si do nečega došao.

 

Ko je taj jedan igrač iz vaše generacije za kog biste mogli ida kažete: "Da mi je

on u timu, garantovao bih medalju na OI"?

Zoran Savić i Saša Danilović. Zoran Savić je igrao 19 finala u svojoj karijeri, i 17 je

osvojio. I bio je moj cimer. Nedostaje mi, mislim da bi on bio idealna figura na nekoj

funkciji. On je izabrao drugu profesiju, ali je personifikacija pobedničkog mentaliteta,

karaktera, pravih vrednosti, direktnosti, kritike i samokritike, politike na kraju krajeva u

jednoj organizaciji kao što je košarkaška. Saša Danilović je jedan nestvaran sportski

45

pobednički mentalitet preneo kroz svoj način igre na teren. Kad te neko pita: "Idemo da

se bijemo", uvek kažeš: "Ajmo Saša, Zoki, da se bijemo"... To su izuzetni takmičari.

Da ne izuzimam Paspalja, Divca, to su igračine i ljudine. Bodiroga je imao jednu

nestvarnu mirnoću, mislim da dan-danas ima taj svoj mir koji je jako dobra

karakteristika. Bodiroga je kao potpredsednik Saveza bio taj koji je zalegao za mene kao

selektora, i ja sam se osećao jako sigurno i snažno u tom tandemu. Daj bože da oni dođu

u Rio i iznenade nas. Daj bože. Zadatak nekadašnjih vrhunskih asova je da postave svoja

ramena ispod nogu ovih sadašnjih da bi im pomogli da se vinu u zvezde koje su oni

dodirnuli. Mislim da to u jednom trenutku nismo uradili, i možda nismo dobili šansu kao

generacija da postavimo svoja ramena.

Ljubomoran sam što ja kao igrač to nisam imao. Ja sam poslednju utakmicu Evrolige

1992. u Partizanu odigrao pred praznim "Pionirom", zbog embarga. Sačuvaj me bože.

 

Mislite, nisu vam dali?

Nisu nam dali, da, u pravu ste, i zato kažem, nismo imali priliku. Ima tu određenog

straha od toga šta mi sve možda znamo i možemo da uradimo i razmišljalo se: "Bolje da

ne probamo koliko su ovi dobri."

 

46