CENTRALINI NERVNI SISTEM

Sve aerobne ćelije trpe oksidativna oštećenja, ali mozak je veoma osetljiv na oksidativni stres i

pogodan za stvaranje slobodnih radikala. Jedan od razloga je velika metabolička aktivnost, s

obzirom da mozak troši oko 20% bazalne potrošnje kiseonika. U toku ćelijske respiracije 1-3%

elektrona ,,izbegne” transportni lanac elektrona u mitohondrijama i reakcijom sa kiseonikom

proizvede izvesnu količinu slobodnih radikala. Mozak sadrži velike količine polinezasićenih

masnih kiselina, koje su znatno osetljivije na perokisdaciju od mononezasićenih. Takođe, u

mozgu je visok i sadržaj gvožđa, katalizatora reakcija u kojima nastaju jedinjenja sa svojstvima

slobodnih radikala. Nasuprot tome, mozak se karakteriše relativno niskim nivoom zaštitnih

antioksidacionih enzimskih sistema, kao što su katalaza i superoksid dismutaza, kao i tripeptida

glutationa, uključenog u funkciju enzima glutation peroksidaze.

Svojstvo mozga da je najosetliviji na dejstvo reaktivnih oblika kiseonika uslovljeno je sledećim

činjenicama:

1. Nekroza ćelija ili poremećaj jonskih gradijenata (u ishemiji mozga, epilepsiji,

neurodegenerativnim oboljenjima) dovodi do oslobađanja glutamata iz neurona, što

povećava proizvodnju slobodnih radikala, koji i sami izazivaju oslobađanje ekscitatornih

aminokiselina. Tako se stvara krug u kome se ekscitatorne aminokiseline i reaktivni

oblici kiseonika međusobno podstiču u nastanku oštećenja nervnih ćelija.

2. Mitohondrije u neuronima stvaraju superoksidni radikal, a glavno mesto otpuštanja

superoksidnog radikala u mitohondrijama je kompleks NADPH-koenzim Q reduktaze i

redukovani oblik koenzima Q.

3. Jedan od pretpostavljenih mehanizama oštećenja neurona u oksidativnom stresu uključuje

enzim poli(ADP-ribozo) polimerazu, koja je prisutna u neuronima i drugim ćelijama.

Reaktivni oblici kiseonika mogu oštetiti put odgovoran za normalno održavanje

nukleotidnog statusa, a kako su nukleotidi neophodni za vitalnost, smanjuje se

postojanost neurona i povećava osetljivost na druge „stresove”

4. Gubitak trofičke potpore može da dovede do oksidativnog stresa i apoptoze neurona za

koju je delom odgovorna aktivacija enzima NADPH oksidaze, koja ima ulogu u odbrani

i/ili signalizaciji. NADPH oksidaza pokreće neophodne procese apoptoze u toku razvoja

nervnog sistema, ali ako je izgubljena trofička potpora u razvijenom mozgu, ona može

biti prekomerno aktivirana i dovesti do oštećenja i smrti neurona.

5. Hemoglobin je neurotoksičan. Ovaj protein se normalno bezbedno transportuje u

eritrocitima, koji su bogati antioksidativnim enzimima. Međutim, izolovan hemoglobin

reaguje sa vodonik-peroksidom i drugim peroksidima i stvara oksidanse, sposobne da

pokrenu lipidnu peroksidaciju. Hemoglobin takođe vezuje azotni oksid, koji poseduje

osobine slobodnog radikala i regulatora ćelijskih funkcija. Ključna mesta akcije NO● na

putu reakcija parcijalno redukovanih oblika kiseonika, je reakcija sa O2●‾ pri čemu

nastaje peroksinitrit anjon radikal. Druga reakcija je između NO● i proizvoda lipidne

peroksidacije, koja dovodi do terminacije lanca lipidne peroksidacije. Dominantan činilac

koji određuje da li će NO● ispoljiti protektivno ili toksično dejstvo je relativan odnos

između brzine stvaranja i koncentracije NO● i mnogih tradicionalnih reaktivnih oblika

kiseonika.

Reaktivni oblici kiseonika imaju značajnu ulogu u nekim patološkim stanjima centralnog

nervnog sistema, bilo da direktno oštećuju tkivo ili je njihovo stvaranje posledica oštećenja tkiva.

Mehanizmi oštećenja tkiva slobodnim radikalima su različiti: lipidna peroksidacija, oksidativna

modifikacija proteina, ekscitotoksičnost, metabolički poremećaji i poremećaji homeostaze

intracelularnog kalcijuma. Opšte je prihvaćeno da je lipidna peroksidacija jedan od najvažnijih

mehanizama oštećenja nervnih ćelija izloženih oksidativnom stresu. Poslednjih godina proteini

zaokupljaju sve veću pažnju kao mete za reaktivne oblike kiseonika. Posledice oksidativne

modifikacije proteina su različite počev od oštećenja jonskih transpotnih sistema, gubitka

sposobnosti ćelije da održava normalne jonske gradijente, kao i aktivacije odnosno deaktivacije

različitih enzimskih sistema.

Reaktivni oblici kiseonika imaju ključnu ulogu u patogenezi starenja i sa starenjem povezanih

oboljenja, kao što su Parkinsonova bolest, amiotrofična lateralna skleroza i Alchajmerova

demencija (slika 1). Oksidativni stres nastaje zbog povećane proizvodnje reaktivnih oblika

kiseonika (Parkinsonova bolest i Alchajmerova demencija) ili smanjene sposobnosti ćelija da ga

neutrališu putem svojih unutrašnjih antioksidanata (mutacija gena za superoksid dismutazu kod

amiotrofične lateralne skleroze). Transportni lanac elektrona u mitohondrijama je značajan izvor

slobodnih radikala i pretpostavlja se da akumulacija abnormalnih mitohondrija prethodi taloženju

amiloida. Slobodni radikali se proizvode u neuronima i autooksidacijom malih molekula, kao što

je dopamin, a kao međuprodukti ove reakcije nastaju melanin i H2O2, koji u prisistvu gvožđa

generiše veoma reaktivan hidroksilni radikal. Neki delovi mozga, posebno bazalne ganglije

akumuliraju gvožđe, što ih čini veoma osetljivim na hronični oksidativni stres. Kod

neurodegenerativnih oboljenja povećano je oslobađanje glutamata i drugih ekscitatornih

aminokiselina koje povećavaju količinu intracelularnog kalcijuma, što je praćeno aktivacijom

intracelularnih proteaza, fosfolipaza i endonukleaza, oštećenjem ćelijske membrane, padom

energetskih rezervi, jonskim disbalansom i oksidativnim stresom. S druge strane, poremećaj

energetskog metabolizma i pojava izmenjenih mitohondrija smanjuju koncentraciju redukovanog

glutationa i slabe antioksidativnu zaštitu. Sve navedeno rezultuje oštećenjem neurona i

proizvodnjom novih slobodnih radikala, što stvara začarani krug.

Slika 1. Oksidativni stres i poremećaj mitohondrija u patogenezi neurodegenerativnih oboljenja

(PB-Parkinsonova bolest, ALS-Amiotrofična lateralna skleroza, AD-Alchajmerova demencija)

Brojna istraživanja su pokazala da slobodni radikali kod Alchajmerove demencije ubrzavaju

agregaciju beta amiloidnog peptida (Aβ) koji deluje toksično. Amiloid beta izaziva oksidativni

stres , proizvodi H2O2 i hidroksinonenal i dovodi do inaktivacije transportnih enzima. Da bi Aβ

indukovao oksidaciju, neophodna su tri važna uslova: fibrilacija, prisustvo prelaznih metala i

metionina 35. Agregacija i fibrilacija Aβ se događa samo ako je peptid „star” i ako ga ima u

relativno velikim koncentracijama. Važan uslov za agregaciju Aβ je i prisustvo prelaznih metala.

U senilnim plakovima je nađena povećana količina bakra, cinka i gvožđa. Amiloid beta i

oksidativni stres su signali za pokretanje inflamatornog odgovora mikroglije i astrocita.

Neki neurotransmiteri imaju sposobnost autooksidacije. Dopamin, njegov prekursor L-dopa,

serotonin i noradrenalin reaguju sa O2 stvarajući ne samo O2●‾, već i hinone/semihinone koji

smanjuju rezerve redukovanog glutationa i vezuju se za sulfhidrilne grupe proteina. U mozgu se

stvaraju velike količine vodonik peroksida, ne samo aktivnošću superoksid dismutaze, već i

drugih enzima. Posebno su važne monoamino oksidaze A i B, enzimi koji se nalaze u spoljašnjoj

membrani mitohondrija neurona i glijalnih ćelija i odgovorni su sa proizvodnju H 2O2 u mozgu. S

druge strane, sve više dokaza ukazuje da su reaktivni oblici kiseonika intraćelijski i međućelijski

glasnici u mozgu. Od svih reaktivnih oblika kiseonika jedino H2O2 poseduje sve osobine

sekundarnog glasnika.

Dok reaktivni oblici kiseonika i azota deluju kao signalni molekuli u fiziološkim

koncentracijama, preterana količina tih molekula dovodi do oštećenja i smrti neurona. Međutim

odgovor neurona na oksidativni stress nije jedinstven u celom mozgu. Dok su mnogi neuroni

veoma otporni na oksidativna oštećenja, postoje određene populacije neurona koje su osetljive.

Zbog te selektivne osetljivosti, ovi neuroni obično prvi ispoljavaju funkcionalni pad i smrt u toku

normalnog starenja, ali i neurodegenerativnoh oboljenja kao što je Alchajmerova demencija.

Glavni faktor koji posreduje u osetljivosti neurona na oksidativna oštećenja je visok nivo

oksidativnog stresa, velika potreba za reaktivnim oblicima kiseonika i azota u procesima

signalizacije, mala proizvodnja ATP, disfunkcija mitohondrija i inflamatorni odgovor neurona.

Selektivnoj osetljivosti na oksidativni stres doprinose i drugi spoljašnji i unutrašnji faktori, kao

što je smanjena sposobnost oporavka oštećene DNA, nizak puferski kapacitet za kalcijum,

ekscitotoksičnost glutamata.

OKSIDATIVNI I ANTIOKSIDATIVNI KAPACITET NEURONA I

GLIJALNIH ĆELIJA

Glijalne ćelije (posebno astrociti) su otpornije na oksidativni stres od neurona i ispoljavaju

neuroprotektivnu ulogu koja je povezana sa aktivnostima: ekspresijom antioksidativnih enzima,

transportom i metabolizmom glukoze, sinteze glutationa, recikliranjem vitamina C, koji se zatim

oslobađa u ekstracelularnu tečnost gde učestvuje u antioksidativnoj zaštiti neurona. Desagher I

saradnici su ukazali da protektivni efekti astrocita u modulaciji neurotoksičnih efekata H2O2 na

neurone zavise u prvom redu od odnoso astrocita i neurona (dobro protektivno dejstvo

ispoljava jedan astrocit na 20 neurona).

Postoji mnogo dokaza da ćelije mikroglije, ako su prekomerno aktivisane i neregulisane mogu

dovesti do oštećenja neurona. Ove ćelije, proizvode reaktivne oblike kiseonika, ali i citokine. S

druge strane, citokini mogu povećati proizvodnju reaktivnih oblika kiseonika i NO● iz

mikroglijalnih ćelija. Citokine proizvode i aktivisani astrociti. Na taj način mikroglija i astrociti

ostvaruju važnu ulogu ne samo u zaštiti neurona od oksidativnih oštećenja, već i u patogenezi

neurodegenerativnih oboljenja. Mikroglijalne ćelije aktiviraju dve vrste nadražaja. Prvo,

mikrogliju mogu aktivirati proinflamatorni okidači, kao što je Aβ, što je praćeno

proizvodnjom reaktivnih oblika kiseonika i citokina koji su toksični za neurone. S druge strane,

signali oštećenih neurona mogu takođe aktivirati mikrogliju. Ovaj kontinuirani i

samoobnavljajući ciklus oštećenja/smrti neurona praćen neurotoksičnom aktivacijom mikroglije

se naziva reaktivnom mikrogliozom i može biti osnovni mehanizam progresivne prirode

različitih neurodegenerativnih bolesti, uključujući Alchajmerovu demenciju.

S druge strane radi zaštite od oksidativnog oštećenja, mikroglijalne ćelije su razvile efikasne

sisteme antioksidativne zaštite. One sadrže velike količine glutationa, značajnu aktivnost

antioksidativnih enzima, superoksid dismutaze, katalaze, glutation peroksidaze, glutation

reduktaze, kao i enzima za regeneraciju NADPH. Dobar antioksidativni potencijal štiti

mikroglijalne ćelije od oksidativnih oštećenja koja bi mogla narušiti važnu funkciju ovih ćelija u

odbrani i regeneraciji mozga.

Svi delovi nervnog sistema sadrže SOD, enzim koji je odgovoran za otklanjanje O2●‾, katalizujući

reakciju dismutacije, pri čemu nastaju H2O2 i O2 koji funkcioniše zajedno sa enzimima koji

uklanjaju H2O2. Enzimi za sintezu GSH i GSH peroksidaze su uglavnom eksprimirani u glijalnim

ćelijama. Iako se sinteza GSH javlja se u svim ćelijama u mozgu, glija je bogatija enzimima za

sintezu GSH od neurona. Relativna raspodela katalaze u neuronima i gliji je slabije definisana

nego GSH i srodnih enzima. Aktivnosti katalaze su slične u neuronima i glijalnim ćelijama.

Važnije je, međutim, zatvaranje katalaze u peroksizomima neurona i glije, što bi moglo, olakšati

„beg” H2O2 signala.

Peroksiredoksini su nova familija antioksidativnih enzima koji su odgovorni za otklanjanje H2O2

(uz dva konvencionalna enzima: katalaza i glutation peroksidaza). Ovi enzimi katalizuju

redukciju H2O2, organskih hidroperoksida, kao i peroksinitrita, a zahtevaju redukciju

posredstvom tioredoksina. Papadia i saradnici su pokazali da sinaptička aktivnost poboljšava

aktivnost tioredoksina, olakšava redukciju oksidisanih peroksiredoksina i povećava otpornost

neurona na oksidativni stres.