BURLESKA U PARIZU (1)

Evropo, evo mene!

23.02.2003

Ocena: 5.00 (Glasova: 2)

 Komentara: 0

Piše Milovan VitezovićEVROPO, evo mene! - ponavljao je u vatrometnim usklicima u sebi, sa željom da i sam sebe zagluši, na svakoj stanici, kao da sam sebe najsvečanije dočekuje, srpski pisac Miodrag Bulatović, od časa kada je voz, **Simplon-ekspres**, izašao iz Jugoslavije, rastežući se po meridijanima Evrope, na dugom putu, uz obavezna balkanska zakašnjenja, od Beograda do Pariza: Evropo, evo mene!Između tih proređenih stanica **Simplon-ekspresa**, koji je Evropom huktao kao ponosni naslednik **Orijent-ekspresa**, Miodrag Bulatović je, sav od ognja i od duše, pretresao, sam pred sobom, svoj dotadašnji književni život. Od ognja - da spali sve mostove za sobom. Od duše - da spase sve što se i spasavati ne treba.Miodrag Bulatović je postigao književni uspeh u svetu, iz svoje zemlje, a da za uspeh u svojoj zemlji i nije znao. Uspeo je u svetu iz zemlje u kojoj je svaki uspeh sumnjiv, a uspeh u svetu - porok. On se tom poroku odavao neprestano, do kraja, sa strašću i bez ikakve zadrške. Bez pomisli na nepredvidive posledice i da put do uspeha može biti i put bez povratka.NJegovi uspesi su se zasnovali na njegovom daru, na njegovim velikim porodičnim nesrećama, i u sopstvenom golom životu u velikim nevoljama. Trebalo je imati te nesreće i život u tim nevoljama, da bi se njegov dar, u pravoj meri, pokazao u snazi muke i raskoši nevolja.

**ĐAVOLI** ISPOD ZAVESEKADA su se ateisti u njegovoj ostrašćenoj zemlji najviše sporili sa Bogom, dokazujući mu da je odavno mrtav, on, Miodrag Bulatović, dobro je znao o čemu se radi. Dok se Bog pravio mrtvim, što mu je jedino preostajalo, on je iskoristio ideološku nebudnost ateista i napisao svoju prvu knjigu priča **Đavoli dolaze**. Bila je to njegova tajna zavera sa Bogom i javna objava pakta sa đavolima.Posvećeni ubijanju Boga u narodu, ateisti na vlasti doživotnoj, nisu se nadali đavolima. I samo u prvi mah bili su zatečeni, dok nisu shvatili da su i đavoli božji. Potom su se na njih ostrvili.Dar mu prvo nisu sporili, da bi osporili one koje je pisanjem oživeo. Junaci njegovih pripovedaka, ljudi iz krvavog podzemlja Beograda: mitomani, promašene sudbine, protuve, seksualni manijaci i manijaci uopšte, pomerena i nakaradna lica kakva se susreću po jazbinama i stratištima, kleptomani i ubojice golubijih srca, izručeni su surovoj egzekuciji budnih književnih kritičara u književnosti, koja se, u vremenu narodnog usrećenja i opšte budnosti, u prepoznavanju i razobličavanju neprijatelja, delila

na moderniste i realiste.Kada su se njegovi **Đavoli dolaze** provukli ispod gvozdene zavese, nemalim njegovim trudom, i prevedeni na osam jezika, stekli književno građanstvo u slobodnom svetu, promocijom u osam prvih evropskih metropola, onda su u njegovoj zemlji počeli da spore i njega. NJegov do tada priznati dar, mada pogrešno usmeren, proglašavan je teškom bolešću, jer su njegove teme sve iz najmračnije oblasti ljudske psihe i ljudske svesti. Oni koji su se usudili da ga i napadima spasavaju, oglasili su njegov dar spasonosnom nemoći.- Gospodo đavoli, oprostite im, znali su šta rade - pomislio je Miodrag Bulatović, dok je **Simplon-ekspres**, ispraćan dostojanstvenim piskom otpravnika vozova, napuštao stanicu u Strazburu.

SUPERLATIVI O - SEBIKADA su prvi put hteli da mu sude za sve na šta se do tada pisanjem usudio, poželeo je da osvaja zabranjeno, jer ga je zabranjeno osvajalo.Od tada svaka njegova misao o slobodi postajala je verodostojan dokument slobode, jer drugih misli o slobodi u javnosti više nije bilo.Postajao je prorok slobode.Tamo gde je ušao, išao je sve dublje nego što su to svi, sem njega, u njegovoj zemlji želeli, nego što se smelo i što se dozvoljavalo. Pristao je da bude raskalašna savest srpske književnosti i veliki skandalizator među srpskim piscima.Među srpskim piscima zavist nikada nije suzbijana, pa je bujala do mile volje. Zavist svakoga na svakoga. Zavist svih prema njegovim uspesima u svetu, koja je jedino u napadima na njega ujedinjavala realiste i moderniste, iznenada i isprve stvorila je mit o Bulatovićevom uspehu.Taj mit kaže kako je on, Miodrag Bulatović, baš prvi primerak svoje knjige **Đavoli dolaze** poslao prvo u Švedsku, jer odmah valja pucati na nobelovku. Taj primerak je bio adresovan na ime Pera Lagerkvista, velikog pisca, nobelovca od 1951, čuvenog izdavača i prvog čoveka Nobelovog komiteta. U propratnom pismu, u formi **za moju knjigu kažu...**, on, Miodrag Bulatović je, po tom mitu, napisao sve one superlative koje su, po njemu, za njegovu knjigu i njega kritičari trebalo da kažu:Da je neočekivana, da je genijalna, a autor ingeniozan, da pokazuje bogomdani dar kakav se jednom u veku javlja, da ima već nezapamćen domaći i da će imati i veći inostrani uspeh. Per Lagerkvist, dobro vaspitan čovek, poznat po večitom smešku, blage naravi, pažljiv prema piscima, znalac njihove osetljivosti i vičan da podiđe, odgovorio je njemu, Bulatoviću, ponavljajući sve njegove superlative o knjizi kao svoje, počev od toga da je genijalna, da bi, na kraju pisma, završio žaljenjem što u Švedskoj nema zasad tako dobrog prevodioca za tako veliku knjigu. On je, potom, kaže mit, primerke svoje knjige slao svetskim izdavačima, sa kopijom pisma Pera Lagerkvista kao recenzijom, dodajući da se on ponegde i ne slaže sa tolikim pohvalama, koje su mu i neprijatne. Tako su **Đavoli dolaze**, po đavolskoj zamisli autora, osvajali svet.

ZAŠTITNIK SVOJIH JUNAKAON taj mit o sebi nikada nije osporavao, jedino je pokušavao da ga autorizuje, ispričavši

kako je prvi primerak romana **Crveni petao leti prema nebu** opet prvo poslao u Stokholm i opet Peru Lagerkvistu, ali i sa pismom Pera Lagerkvista o genijalnosti knjige **Đavoli dolaze**, dodavši kako se za novu knjigu već smatra da je genijalnija od prethodne o kojoj su i takva mišljenja koja smatra i preteranim. Per Lagerkvist nije smatrao da je preterao, već je, verujući u svoju recenziju, sve učinio da se roman **Crveni petao leti prema nebu** odmah prevede na švedski jezik i objavi u Stokholmu. Iz griže savesti prema autoru, zbog neobjavljivanja knjige **Đavoli dolaze**, Per Lagerkvist je srećno pronađenom prevodiocu sa srpskog jezika dao da odmah prevodi i drugu Bulatovićevu knjigu priča **Vuk i zvono**.Prvi svoj roman **Crveni petao leti prema nebu**, on, Miodrag Bulatović, morao je da u svojoj zemlji brani žešće nego što se otadžbina brani, gde su odmah smislili da je to roman napada na sve ateističke svetinje, da forsira bolesne pobude ispod svakog htenja, da je crv u velikoj jabuci, da je prešao na stranu zla, da su mu uzori strani, a pogledi tuđi i da takvih ljudi-napola ljudi nigde nema izvan korica njegovih knjiga.A on, trudeći se da pronađe tajanstvenu formulu živih i mrtvih stvari, samo nije pristajao na ono što se tražilo od njega.Od njega se tražilo da opisuje idealne junake, polaznike socijalističke idile i večernjih škola, a on je uzvraćao da niko ne može poverovati u one koji ne postoje izvan zamisli socijalističkih ideologa svenarodnog usrećenja. Polaznici večernjih škola dolaze iz svojih nesreća i vraćaju se u njih. Za idealne je u jeziku malo reči, zato što su nestvarni, a on se ponosio što mu je jezik bogat.Nije dao na svoje junake, pa potom ni na sebe.

BURLESKA U PARIZU (2)

Odluka četiri generala

24.02.2003

Ocena: 5.00 (Glasova: 2)

 Komentara: 0

Milovan VitezovićNIJE krivio one koji ga nisu razumevali. NJih je samo žalio. Ali nije podnosio one koji su ga u lice veličali, samo u četiri oka, jer su bili kukavice i nisu se usuđivali da i pred ikim drugim, a kamoli javno da to kažu, jer se o jeresi zavetno ćuti, a on je bio jeretik. Takvi su očekivali njegovu stalnu zahvalnost što ga ne napadaju i što o njemu ćute. Hoće li ga Sartr sačekati u Parizu?, upitao se dok je **Simplon-ekspres** pristajao u Nansiju.Žan-Pol Sartr, pisac, filozof, koji smatra da je čovek slobodan i da bira sam šta će biti i da je u izboru svom odgovoran pred sobom i pred onima koji su pogođeni njegovim izborom, izabrao je da bude savest sloboda svoga vremena. Iz izbora i iz svoje odgovornosti za izbor, Žan-Pol Sartr je dosta putovao, po nalozima savesti, dok mu se

svet bez sloboda usput lupao o glavu.Došavši u Beograd da sagleda stanje sloboda u Jugoslaviji, Žan-Pol Sartr je imao i zakazani i razgovor i susret sa srpskim piscima, jer je pisanje mera sloboda i jer su pisci barometri pritisaka vlasti.

SMIRUJUĆI ANDRIĆTAJ susret je valjalo da bude sa biranim srpskim piscima, ko zna gde i ko zna kako za susret izabranim, i javan, ali samo za njih.Samo je Miodrag Bulatović za taj, za njega sudbinski susret, izabrao sebe, saznavši za njega na volšeban način, i pojavivši se u Udruženju književnika Srbije kad i Sartr, da ga više književni komesari nisu mogli udaljiti bez skandala pred gostom. Ako se kod nekih i javila takva namera, sprečio ih je smirujućim pogledima srpski nobelovac Ivo Andrić.Svi koji su bili izabrani da se sa njim sretnu, izgovarali su pred Žan-Polom Sartrom, skoro šapatom, svoja imena, iz nekog bojažljivog poštovanja, u kome je, čini se, bilo i straha da u nečemu mogu biti otkriveni.Jedino Miodrag Bulatović nije rekao ime, ali je, pre nego što je pružio ruku, odmah sunuo:**Priznajte, Sartre, da me niste čitali.**Činilo se da od Sartrovog odgovora zavisi hoće li mu pružiti ruku.**Osim knjiga gospodina Andrića, malo sam knjiga srpskih pisaca čitao**, priznao je Sartr, sa rukom podignutom za rukovanje: **Ali sam polazeći u Beograd uzeo kod Galimara jednu veoma zanimljivu knjigu Le cog rouge, autora čije ću srpsko ime teško izgovoriti...****Ja sam Miodrag Bulatović! Pojava!**, Bulatović je dohvatio Sartrovu ruku, potresajući je srdačno, bez namere da je skoro pusti: **Zovite me Miša!... Samo Vi!... Može i neko kome samo Vi dopustite... Miša, Sartr, Miša!****Miša, Vi ste u Parizu već poznati. Od mene ste poznatiji, svakako!**, Žan-Pol Sartr je odahnuo, jer je pred njim bio pravi pisac, svake hvale vredan: **U Parizu Vas čekamo.****Moj **Crveni petao leti prema nebu**. Ako uđe u crnu rupu - osvetliće je.**

ŽIVI JUNACIOBJAVIVŠI roman **Crveni petao leti prema nebu**, Miša Bulatović je zinuo do neba. Samo mu je nebo bilo nepce. Tako je sa Sartrom razgovarao pred svima, da puknu od zavisti. Tako se Sartrov razgovor sa srpskim piscima odmah pretvorio u razgovor sa Ivom Andrićem i Miodragom Bulatovićem.**Imate pravo, Sartre!**, odobravao je Miša Bulatović: **Moji junaci su, iako napisani, življi od svih stvarnih ljudi koje ste danas u Beogradu sreli.**Svi razgovoru prisutni srpski pisci su se veoma značajno zgledali. - Neka čuju! - pomislio je Bulatović.Žan-Pol Sartr je čestitao Miši Bulatoviću na velikoj hrabrosti, ali je čestitao i Jugoslaviji, kao zemlji slobode u kojoj se sve može reći. Ova čestitka se Miši Bulatoviću učinila neobičnom, ali on se i radovoao svemu neobičnom: Ume Sartr!Žan-Pol Sartr i Miša Bulatović su se pozdravili sa istim pozdravom: **Doviđenja, u

Parizu!**Miša Bulatović je i mislio da dođe u Pariz, da se iz njega javi svojim izdavačima, pa ako ne može ostati da stekne bar adresu za pisma, jer su u Beogradu izgleda počeli da mu preturaju i selektuju poštu.Sutradan su beogradske novine donele dve vesti državne agencije Tanjug.Prva vest je izveštavala jugoslovensku javnost da je predsednik Jugoslavije maršal Josip Broz Tito primio francuskog filozofa i književnika Žan-Pola Sartra i zadržao se sa njim u srdačnom razgovoru.Druga vest je opet bila o Sartru, kako je, u razgovorima sa srpskim piscima, govorio o saradnji u kulturi Francuske i Jugoslavije, pomenuvši i knjigu Miodraga Bulatovića objavljenu na francuskom, i kako je posebno čestitao Jugoslaviji na ostvarenim velikim umetničkim slobodama.Ume Sartr - spasao ga je, bar za neko vreme.

ROMAN NA LOMAČIJERETICI se nikada ne amnestiraju, ako se i neko vreme, iz viših ili drugih razloga, ostavljaju na miru.Jeretike su oduvek anatemisali i proganjali. A sada u drugoj polovini dvadesetog veka jeretike anatemišu i proganjaju u zemljama socijalizma, realnog i nadrealnog, ateisti kao državotvorni vernici.On, Miodrag Bulatović, bio je ateistički jeretik, jer je verovao u sebe, tamo gde se smelo samo verovati u velikog vođu i nepogrešivost njegovih satrapa. Takvi su, nekad, spaljivani na oltarima pravovernosti. NJega je svet spasavao od onog što su mu mogli. Trebalo mu je spaliti ono sa čime ide u svet, pre nego što se svet u to umeša.Dobar i plodan pisac sam nudi česte prilike za svoja stradanja. I on, Miodrag Bulatović, nesebično je ponudio priliku koju su morali iskoristiti. NJegov novi roman **Heroj na magarcu** već u Beogradu odštampan u 30.000 primeraka, da se nijedan ne nađe u ruci čitaoca, spaljen je, bez javne zabrane, odlukom četiri generala, u srpskoj književnosti raspoređena. Magarac je dobra, biblijska žrtva. A heroji su oduvek žrtve svoga karaktera. Kad mu knjiga gori, piscu cvrči duša - osetio je Miodrag Bulatović.Iskreno pisanje je postalo opasno i po junake i po pisca.Koliko je u svetu bio objavljivan više, koliko su se ponavljala izdanja, toliko su ga u njegovoj zemlji hteli da izbace iz srpske književnosti, u koju je, ruku na tačno srce, i ušao silom. Svoga dara. Sad, činilo im se da se za to bliži čas. Progonjeni je uvek pomalo zver i to je draž lova.Upredali su mu zablude i vešali ih mu o vrat. Ako kraj dignu na viši nivo - visiće.Tako je, u hipu, odlučio, čuvši za spaljivanje odštampanog romana i poslednje verzije rukopisa **Heroj na magarcu**, poći će tamo gde ga zovu i čekaju - u Pariz.Na ovaj odlazak se spremao pola decenije, obnavljajući uredno vize, tokom kojih je postao najpoznatiji i najčitaniji mlađi pisac u svetu.

NASTAVLJA SE

BURLESKA U PARIZU (3)

Niz Balkansku - na Monmartr

25.02.2003

Ocena: 5.00 (Glasova: 2)

 Komentara: 0

Milovan VitezovićPARIZ je mesto sa hrabrošću da sve darovite prima. U njemu se ili uči za genija, ili se genije promoviše. Zato i genijalni odlaze u njega. To je mudar grad koji ume da sluša i gleda. Odlagao je dolazak u njega, sa željom da, kad dođe, malo zakasni na svoju promociju.Kako se samo brzo spakovao. U malu torbu strpao je ono što se iz njegove duše prelilo. Po srpski primerak svojih knjiga, prvu verziju rukopisa romana **Heroj na magarcu**, koju će opet morati dorađivati i nezavršeni rukopis drame **Godo je došao**, u slavu apsurda i Beketa. Najnužnije nije brže uzimao ni iz rodne kuće, kao dete, u čestoj glavospasnoj ratnoj bežaniji ispred Nemaca ili Italijana, a bogami i svojih.Bio je furija niz Balkansku ulicu ka železničkoj stanici, zapevši usput o veliku kartonsku mapu za crteže na hamerima slikara Uroša Prvog Toškovića, koga su iz milošte zvali i Uroš Ludi.**Kuda ćeš sa tim niz usku ulicu?**, viknuo je Miodrag Bulatović umesto pozdrava, izmičući odgovoru. **Niz Balkansku - na Monmartr!**, vikao je za njim Uroš Prvi Tošković: **Više me videti nećeš, ako me vidiš, pričinio sam ti se.**

VAŽAN RAZGOVORONOME ko tako odlazi, sve ide pod nogu. Tako su mu se noge našle na papučici voza Simplon-ekspres, spremnog za polazak, kao da je otpravnik voza umesto na sat na njega pogledavao.Iza njega je, kao po peronima prolivena ostala zavist kolega. Koliki li će biti gnev njihov: što im je tu zavist morao prirediti kao vatromet.**Tri puta meri, pa jednom seci**, pamtio je Miodrag Bulatović kako se govorilo u njegovom narodu, u večnih paćenika u duševnim vrletima Crne Gore, u ratnom vremenu njegovog detinjstva, kada se nije imalo ni čime meriti, ni šta seći, sem tamo gde je čovek najtanji.Sada je u mah presekao, to što celim putem meri. Da mu ta misao koju snura od Beograda natrag ne povuče voz ispred Pariza?Verovao je da ne beži, da se ne izmiče od pritiska režima, već da samo želi da sve osmotri sa strane.Kada ga budu pitali: Otkud u Parizu? Šta ga je dovelo? Odgovaraće: **Idem putevima novog romana.****Što da budem Pasternak kad sam Bulatović?** U svome odlasku video je i dug prema svome pesništvu.Iza njega je u Beogradu ostao jedan rastavom završen brak, koji se tako raspao da ga ni

uspomene na njega ne obavezuju, jedna privatna istorija je sklopljena u porodici čuvenog istoričara. Zauvek.**Razgovarate sami sa sobom?**, upitao je kondukter.**Upravo sam jedan veoma važan razgovor završio**, rekao je Miodrag Bulatović. **U svoju korist!****Čestitam, gospodine klasiče**, rekao je kondukter. **Jesam li Vas dobro oslovio?****Savršeno!**

POTVRĐENA GENIJALNOSTOD Beograda do Pariza, kome se, evo, približava, u vagonu druge klase Simplon-ekspresa, u kome je bio Miodrag Bulatović, smenilo se šest konduktera. Bulatović je, ne štedeći reči, vežbao konverzaciju: svu šestoricu, odmah po pojavljivanju, uveravao je da će ih zapamtiti istorija svetske književnosti, jer su bili kondukteri istorijskog voza koji je njegov genije dovozio u prestonicu svetske kulture, gde će se uspostaviti njegovo mesto klasika u svetskoj književnosti, koje je već časno knjigama zaslužio.Uvek kada je Miodrag Bulatović počinjao prvi dugi razgovor sa novim kondukterom, dok je ovaj vršio kontrolu putnih karata, jedna prilika kartonom zaklonjena promicala je hodnikom vagona, iza kondukterovih leđa, neopažena, u deo u kome su već pregledane karte. Pošto njegovoj pažnji ništa nije promicalo, a gledajući u konduktera gledao je i na hodnik, Bulatoviću se ta prilika uvek pričinjavala Urošem Prvim Toškovićem, što je on smatrao prividom. Zar mu nije rekao sam da ga više neće videti, i ako ga vidi, pričinio mu se.Ne samo da je u svoju genijalnost uverio sve konduktere, nego je u nju uveravao i sve saputnike koji su se u kupeu smenjivali dan i noć: bilo da su Jugosloveni, Austrijanci, Nemci ili Francuzi, i oni su iz voza izlazili na svojim stanicama, rešeni da u prvim knjižarama potraže Bulatovićeve knjige.Sa obaveznim balkanskim zakašnjenjima, sa od duge vožnje rastresenim putnicima, Simplon-ekspres se, najzad, približavao Parizu.Pred Parizom je srpski pisac Miodrag Bulatović prešao iz vagona druge klase u vagon prve klase, jer u Pariz treba ući samo iz prve klase. Uostalom, i kada je u Beograd dolazio, promenio je klasu.Zaključavši se u ve-ceu prve klase Miodrag Bulatović se dobro umio i pred ogledalom, zajedno sa svojim likom u njemu, dobro pazeći da lik ne zabušava, ponovio svoju književnu zakletvu:**Ti si poseban i genijalan. Sasvim si neponovljiv. I kada ti je teško, pomisli: kako je samo teško onima koji nisu genijalni, a koji su ponovljivi? Tamo gde ideš, znaju ko im dolazi i moraš im se takvim pokazati. Budi iznad svega dok svoje ime i delo budeš proslavljao**.Onaj iz ogledala mu je namignuo:**Evropa samo tebe čeka**, doviknuo mu je.

GDE JE SARTR?ZAČUĐENI voz je u Pariz dugo ulazio, a Miodrag Bulatović se, gledajući ga i tražeći pogledom razglednice do kojih se u Beogradu moglo doći, zavetovao Gradu svetlosti.Svakog dana će prolaziti kroz Trijumfalnu kapiju. Svakog jutra će se peti na Ajfelovu

kulu. Svake nedelje će namigivati Mona Lizi. Samo da ne zaboravi da je u Parizu, jer je u Grad svetlosti došao da postane svetionik. U Parizu će voditi ljubav bez predumišljaja. Bude li morao uzimati nevinost - odbrojavaće. I odmah na prvom koraku mora pokazati žestok otpor prema mitovima koji nisu o njemu.Simplon-ekspres je ušao u parisku stanicu u Perpinjanu brekćući, jer je u njemu pun sebe bio Miodrag Bulatović, siguran da od ove stanice počinje pariski Bulevar uspeha.Izašavši iz voza na peron, oduprevši se nogama čvrsto o parisko tle, Miodrag Bulatović se osvrtao po peronu, tražeći pogledom filmske kamere, uveren da se u zemlji velike filmske kulture i tradicije, još od braće Limijer, snima svaki ulazak voza u stanicu. Dok se on osvrtao, tražeći kamere koje nije ugledao, među onima koji su peronom izmicali pričinila mu se prilika Uroša Prvog Toškovića.A onda je Miodrag Bulatović prišao prvom službenom i uniformisanom licu i upitao:**Gde je Sartr?**Čovek je bio zatečen. Ne zna. Čak se i postideo toga. Takvi su Parižani.**Ja sam Miodrag Bulatović. Pročitajte me. Može Sartr da vas pita!****Da, gospodine!**, takvi su zaista Parižani.

BURLESKA U PARIZU (4)

Kako izgleda večnost?

26.02.2003

Ocena: 5.00 (Glasova: 2)

 Komentara: 0

Milovan VitezovićDRUGI ljudi od umetnosti i kulture kad su u Pariz dolazili, dolazili su sa spiskom muzeja koje će posetiti. On, Miodrag Bulatović, došao je u Pariz sa imenikom, popisom onih koje će naterati da ga upoznaju. Ni dana bez poznanstva. Greh je u Parizu gubiti dane. Imenik se može samo povećavati. Svakoga dana ponekoga mora štiklirati. Samo će Sartra zaokruživati, dok neko drugi i to ne zasluži. Kako će se uveriti koliko je mudar grad, ako u njemu ne stane uz Beketa, Dalija, Ženea, Prevera, Pikasa, Joneska, Šagala, Siorana? Taj svoj popis Miodrag Bulatović je smatrao toliko vrednim da ga je držao u novčaniku, sa novcem, u džepu na levoj strani srca.Osvrnuvši se još jednom po pariskoj železničkoj stanici, Miodrag Bulatović je ponovio sebi ono što je pre više od decenije opet sebi rekao u Beogradu, pristigavši na stanicu:**Sad ćemo malo da prevrćemo krovove, nadole!****Sen-Žermen-de-Pre!**, kazao je Miodrag Bulatović taksisti.**Da, gospodine**, taksista je vozeći odmeravao koga vozi: **Sen-Žermen-de-Pre, hotel**, kazao je: **Ja sam Miodrag Bulatović, pročitajte me. Možda ćete me voziti sa Sartrom.****Momenat, gospodine!** - taksista je pristao na Trgu Fistenberg, pred knjižarom Ekim

de Paž, iz koje se očas vratio sa Bulatovićevom knjigom u rukama: **Morate mi se potpisati, gospodine.**

JESTE LI ME ČITALI?MIODRAG Bulatović je rado potpisao knjigu, a taksista mu sa zadovoljstvom nije naplatio vožnju, ostavivši samo svoju posetnicu.**Žan-Pola Sartra i vas voziću svuda**, topio se od ljubaznosti taksista.Dobro je počelo - sa tom mišlju je Miodrag Bulatović ušao u hol prelepog hotela Sen-Žermen-de-Pre.Hotel Sen-Žermen-de-Pre je sigurno skuplji od drugih hotela u istom kvartu, a on nije od onih koji se novcem razbacuju. Ali bolju adresu u Parizu, sa koje će se javiti izdavačima u celom svetu, nije znao, bar dok ne napravi karavan izdanja roman **Heroj na magarcu**. **Jeste li me čitali?**, pitao je portira.**Ne, gospodine Bulatoviću, nažalost**, portir se trudio da tačno prepiše podatke ovog gosta.**Svaki propust se može ispraviti**, rekao je, smeškajući se. **Vi bar imate vremena.****Koliko ćete ostati, gospodine?****Dugo. Dovoljno dugo da pročitate moje knjige i da o njima porazgovaramo... Vaše mišljenje će mi dobro doći**, smešio se i dalje Miodrag Bulatović, uzimajući ključ, a onda se u svojoj iscenaciji povratio: **Da li me je Sartr već tražio?****Niko Vas nije tražio, gospodine**.**Pošaljite telegram Sartru da sam stigao i da sam tu.****Ali, Sartr je tu, pored...****Pošaljite telegram, baš zato.****Imate li još prtljaga, gospodine?**, pitao je lakej hotela, odmeravajući omanju putnu torbu.**Teglim ceo Balkan, zar ne vidite?**, kazao je Miodrag Bulatović, sa rukama u džepnom bilijaru.

DOLAZIM - ČEKAJTE MEŽAN-Pol Sartr se, najzad, pojavio. Došao je u hotel San-Žermen-de-Pre, sa dva telegrama u rukama. Jedan je bio iz Beograda, a drugi odavde iz hotela. Po telegramu odavde je odmah stigao, a telegram iz Beograda je poneo da se opravda što Mišu Bulatovića nije sačekao na železničkoj stanici u Perpinjanu. U telegramu iz Beograda je pisalo: **Dolazim u Pariz. Čekajte me. Bulatović.** I on ga je čekao na Aerodromu **Orli**. Dočekivao je dva dana sve avione svih kompanija koji su iz Beograda poleteli ka Parizu.**Miša, izvinite me, nisam se setio Perpinjana, otkad stalno letim**, pokušao je da se opravda Žan-Pol Sartr. **Važno je da sam tu**, Miša Bulatović nije dozvolio Sartru da se pravda. **Važno je da su Vas pustili**, Žan-Pol Sartr je ili sve znao, ili je sve naslutio.**Za sve za šta se čovek može napasti, mene su kao pisca napali. Iz najtežih oružja, iz usta generala pisca.****Važno je da su me pustili. I vlasti i pisci.****I pisci?**

**Videli ste ih. Podeljeni su u dve struje. A obe su htele da me odvuku u dubinu, u konačno potonuće. Vlasti znaju da sam izašao iz zeme, pisci još ne znaju, srećom!****Pisci?****Najznačajnije je da vas nisu naterali da i Vi napadnete sebe**, isticao je Žan-Pol Sartr kako je strahovao za njega, to je na istoku pojava, a Jugoslavija ipak nije toliki istok.**Zaboravili ste da sam ja najveći nevaljalac na Balkanu i koliki sam ja bezobraznik, a tek bezobrazni imaju šta da brane... Moji gorštaci u divljem kanjonu reke Tare to zovu zrnom časti. A ono se brani žešće nego zenica oka, a toliko je... Nego, pustimo sad to...**, Miša Bulatović je dobro znao da se to neće dugo pustiti, ali je hteo da Sartra pita za zdravlje i da mu tako na pravi posredni način iskaže svoju zahvalnost za ono u Beogradu, za koje mu tamo nije mogao zahvaliti: **Kako je, kad ste večni?****Zasmejavate me.****I večnost se može zasmejati. Ali tom smehu mora da je i eho večan.****Kakva večnost? Star sam!****Starost je samo mala osveta večnosti**, smejao se Miša Bulatović ne dozvoljavajući Sartru ni da posumnja, a kamoli odbije večnost koju mu tako srdačno nudi.Čudan neki čovek - mislio je Žan-Pol Sartr, odmeravajući Bulatovića svojim žmirkavim pogledom: Došao kao prognani, a smeje se. I zdravo se smeje.**Starost je samo patina večnosti, da joj ubije onaj neprijatni sjaj. Da nije starosti, večnost bi bila obična lakirovka**, nastavljao je Miša Bulatović, još strasnije i sa smehom.Bože, još ću mu poverovati - pomislio je Žan-Pol Sartr, osetivši da je do sada o Miši Bulatoviću brinuo iz svojih nadzora o slobodama kao o dobrom piscu kome se slobode uskraćuju i koga proganjaju, a da će od sada o njemu brinuti, kao o nekom ko mu je, na poseban način drag. Hoće li u ovom čudnom čoveku steći prijatelja, koji tako svojeglav neće ući u njegove sledbenike i istomišljenike?**Sad kad ste tu, mi ćemo sve da Vam...**, zaustio je Žan-Pol Sartr da kaže ono što je mislio i što je smislio, očekujući Mišu Bulatovića, pre nego što je došao da ga ovde sretne.**Ništa Vi i ništa vi ostali, nećete činiti za mene, kad sam tu...**, Miša Bulatović je rešio da odbije svaku pomoć: **Kad sam ja tu, zahvalan Vama što sam tu, ja ću sve sam činiti za mene... Došao sam u Pariz da se uverim da postojite... Da niste samo moja fikcija... Ja se svoje mašte plašim... Došao sam da stanem uz vas i da se uverim da postojim i ja, da sam sebe nisam izmislio... Izašao sam iz azila, uveravajući sebe da sam zdrav... Mentalno zdrav... U to se samo sam mogu uveriti... Odakle dolazim, tamo su mi prijatelji bili psihijatri doktor Ivarkić i doktor Jerotić... Kod njih sam čitao Vaš esej **Temporalnost kod Foknera**. Kod njih ste mi bili učitelj...**

NASTAVLJA SE

BURLESKA U PARIZU (5)

Brđani svetlih duša

27.02.2003

Ocena: 5.00 (Glasova: 2)

 Komentara: 0

Piše:Milovan Vitezović.

KAKO sam mogao ovako pogrešiti? - Žan-Pol Sartr je osećao krivicu dok mu je Miša Bulatović sve više imponovao.**Došao sam u Pariz da u njemu utvrdim osećaj za prave stvari** - saopštio je Miša Bulatović svoje vjeruju.**Zar ćete se samo na njega oslanjati?** - Žan-Pol Sartr je grozničavo tražio novo uporište.**Neću, ali hoću da ga imam** - kazao je Miša Bulatović, odahnuvši: **Bio sam pod pritiskom, pa sad sve iz mene izbija... Znate li, Sartr, da ljudima u mojim brdima noću sijaju oči?****Zaista?****Zaista. Svetle im duše. Samo tamo. To im je od ponosa... Sad ja hoću da sačuvam ponos i da sve sam učinim za sebe... Nisam nezahvalan... Bio bih očajan da to pomislite... Zahvalan sam i za pomoć koju ste mislili da mi ponudite... Ponos mojih gorštaka, pomoć drži kao milostinju... Zato Vam i nisam dozvolio da mi je ponudite... Jedino što od Vas, svim srcem mogu primiti, jeste druženje sa Vama... Kao samotnjak dosta sam divalj, moram se za Pariz pripitomiti... Treba mi Vaša temporalnost u Vašem prisustvu i da mi budete učitelj kod sebe...****Hvala vam...** - zaustio je Žan-Pol Sartr.**Nemojte, ništa patetično... Jednom sam otišao kod naše časne, stare i samotne spisateljice Isidore Sekulić...****Čuo sam za nju**.

KAFE DE FLOR**ZNATE šta mi je rekla: Hvala Vam, što ste pošten. više nisam otišao kod nje. Kako da stalno mislim da ostanem pošten?** - Miša Bulatović se zasmejao od srca, opuštajuće jer je znao da je dobio najviše što je mogao da dobije - druženje sa Sartrom: **Želeo bih ja i Vaše prijateljstvo, ali ga moram steći...****Tu je Kafe de Flor** - Žan-Pol Sartr je pokazivao rukom: **Pićemo kafu svako jutro od osam do devet, kad smo tu... A za ostalo ćemo videti**.**Možda, ponekad uveče, da prošetamo, možda mi oči i u Parizu zasijaju...****Da počnemo večeras?** - nasmejao se Žan-Pol Sartr.Miša Bulatović je dobro znao da se Sartru mora prvo nametnuti, ali da mu potom mora i povladiti. Kad neguješ svoju sujetu, zalij usput i tuđu, da vidiš spram kjoe tvoja buja. Zato je poželeo da isto veče odu u Pozorište Antoan, gde se u Sartrovoj postavci daje Sartrov komad **Prljave ruke**.**Ovo Vam je veoma hrabro** - pruživši ruku čestitanja posle pozorišne predstave, Miša Bulatović je Sartra prodrmao celog: **Toliko hrabro, da ću morati više puta da pogledam**.

**Mislite?** - Žan-Polu Sartru je godilo čestitanje, ali ga je buškao crv sumnje: **Ovo se i u Beogradu igra**.**Gledao sam. Dobro je i tamo. Ali nije ovako... Tamo su ove hrabrosti cenzurisane, štrihovane ili ublažene**.**Nisam znao**.**Prirodno, kad ne znate srpski jezik...! O ovome je u Beogradu zasedao i komitet srpskih nadrealista**.**Šalite se** - smeškao se i Žan-Pol Sartr: **Šta su zaključili?****NJihovi zaključci su tajni** - rekao je Miša Bulatović, suzdržavajući ozbiljnost: **Ali je mišljenje dostavljeno Luju Aragonu.**Te noći, kad su, pričajući o glumcima, izašli iz Pozorišta, Žan-Pol Sartr je često kroz svoje diptrije zgledao Mišu Bulatovića u oči, hoće li zasijati?**Jeste li Beketa videli na aerodromu?** - upitao je Miša Bulatović i oči su mu blesnule.

DORUČAK KOD ANDRIĆA**POZNAJETE li Iva Andrića?** - pitao je Žan Kasu, u želji da posredno proveri Miodraga Bulatovića, jer oprez podupire sigurnost. Mora znati s kim ima posla.**Kada sam u Beogradu, doručkujem kod njega** - Miodrag Bulatović je video koliko je Žan Kasu ponosan na svoje zasluge za komunističku Jugoslaviju u Francuskoj, da je visoko jugoslovensko odlikovanje nosio i na kućnom mantilu: **Otkad sam u Pariz, ne doručkujem uopšte**.Dalji razgovor su nastavili uz Bulatovićev doručak, iako mu uveliko nije bilo vreme. **Kada me je pre nekoliko godina, već zaslužnog, valjalo primiti u Udruženje književnika Srbije, preoprezni Aleksandar Vučo je to želeo što duže odgoditi** - Miodrag Bulatović je govorio preko zalogaja: **Onda je uvek ćutljivi Ivo Andrić rekao: Ako Bulatoviću širom ne otvorimo vrata Francuske 7, on će u nju ući kroz prozor, a možda i kroz dimnjak upasti... A kad je Andrić dobio Nobelovu nagradu, on mi je, dok sam mu čestitao, rekao: Ima tu i Vaše zasluge da Vi niste toliko prevođeni kao nov pisac, mene starog svet ne bi primetio...****Kako je Andrić podneo Nobelovu nagradu?** - zanimalo je Žana Kasua.**Diplomatski. Podelio je radost sa narodom, po celoj zemlji. Ne obazire se ni na komunistička šuškanja da je tu nagradu uzeo Krleži... Znate li to, Kasu?**Nije** - Žan Kasu je u svemu razložan: **Svet ima više Krležinih dela, a Andrićevo je jedno...****Jedino je Andriću žao što nema nekog kome bi ostavio to bogatstvo, jer on ne zna da se razbacuje** - Miodrag Bulatović je bio veoma upućen u nobelovske muke Andrićeve: **Jednom, dok smo o nobelovskom novcu razgovarali... Znate, ja veoma volim o novcu da razgovaram, to je kao da ga imate pa ne znate šta ćete s njime...****Proći će to** - šaptao je Žan Kasu: **Znam to dobro, iz iskustva...****Znam i ja, dok ga dovoljno ne steknem...** - uzdahnuo je i Miodrag Bulatović: **I Andrić mi je tada, sa neskrivenom tugom, rekao, onako narodski: Eto, stiglo me veliko bogatstvo, a ja nemam ni kučeta, ni mačeta...****Jeste li ga ikako utešili?** - Žan Kasu je imao veliko razumevanje za patnju Iva Andrića.**Pokušao sam... Rekao sam: Slušajte, Andriću, to je prosto! Usinite mene!**

**Imam li čast da ste Andrićev usvojenik?!** - uskliknuo je Žan Kasu, pretvorivši se sav u nestrpljenje.**Nije mi još odgovorio** - rekao je Miodrag Bulatović, srkućući čaj: **Nije još... Jedino mi je jedno jutro, otvarajući mi vrata, Andrićeva tašta rekla: Evo našeg sina!**

LEVIČARKA SAGAN**Ja sam levičarka** - Fransoaz Sagan je pružila levu ruku Miodragu Bulatoviću, a u isti mah je desnom grlila i ljubila Sartra, koji ih je i upoznao. Miodrag Bulatović ju je u čudu gledao. Imala je na licu svoj naslov Izvestan osmeh. **Ja sam levičarka!** - upitao je Miša Bulatović. **Šta su levičari, nego mondensko društvo bez obaveza?** - Saganova je želela da ga prepadne i zbuni. Je li je Sartr na to pripremio? **Pretpostavljam da se za nešto i borite?** - ostao je Miša Bulatović suzdržan. **Borimo se**.**Za šta?****Da ostvarimo svaku potrebu za zadovoljstvima** - sigurno je vodila konverzaciju, odlučujući i šta će je pitati. **Kojim prvenstveno zadovoljstvima?** - znao je da će mu reći šta je namerila. **Prevashodno onima gde fizička ljubav ima centralno mesto** - i rekla je. Bilo je to prepoznavanje generacije. U provokaciji i u sujeti. **Možda se i ne bismo toliko razlikovali, u bližem poznanstvu** - Miša Bulatović je nudio bliže poznanstvo, pristajući odmah na čudno levičarstvo Fransoaz Sagan. **Ja sam levičarka, ali ne mogu bez kavijara i šampanjca** - Fransoaz Sagan je Mišu Bulatovića gledala ravno u oči: **Miša, imate li hrabrosti da me večeras pratite?**Morao je imati. Ona je birala pred pogledima koji su ih i ispratili. **Mislio sam da danas nećete doći** - rekao je sutradan Žan Pol sartr, pretpostavljajući mušku priču koja valja da usledi. **Tu sam** - smeškao se umorno Miša Bulatović ne počinjući priču. **Da li je nešto noćas bilo između Fransoaz i Vas?** - pitao je Žan-Pol Sartr posle duže ćutnje. **Ako se ona nečeg bude sećala, sigurno je bilo.**

(NASTAVLJA SE)

BURLESKA U PARIZU (6)

Ram za Šagalove prijatelje28.02.2003 Ocena:

5.00 (Glasova: 2) Komentara: 0

 Piše: Milovan Vitezović

ATELJE Marka Šagala bio je jedna veoma velika žuta soba. Sala, tako reći.I Miodragu Bulatoviću se, kao i svakome koji je tu u bilo koje vreme ulazio, učinilo da je kod Marka Šagala stigao u podne, kad je sunce baš u zenitu. **Donosim Vam pozdrave od ludaka slobode** - kazao je s vrata Miodrag Bulatović, pošto se predstavio, kao nekakvu lozinku.**Je li LJubomir Micić još živ?** - odmah se na to prisetio Marko Šagal.**Izgleda** - bio je neodređen Miodrag Bulatović.**Barbarogenije je živ?** - Marko Šagal je tražio da mu potvrdi.**Jeste, a možda i nije. Samo to niko ne sme da mu kaže... I on je emigrant, a sa emigrantima...**

PLAŠITE LI SE SMRTI?**EMIGRANT? Gde****U Beogradu, u Ulici prote Mateje 180, peti sprat... Hoda Beogradom sam i nikome se ne javlja...****A, nekada, kada je uređivao časopis Zenitizam, javljao mu se ceo svet nove umetnosti: i Arhipenko i Berens i Blok, i Gol. i Erenburg, i Kandinski, i Majakovski, i Maljevič, i Pikaso, i Šagal...** - Marko Šagal se prisećao kao da lista neki davni raspadnuti lični adresar: **Jeste li bliski sa Micićem?****Nisam** - priznao je Miodrag Bulatović: **On je veći čudak od svih, pa i od mene****Jeste li bliski s njim?** - insistirao je Marko Šagal.**Nisam. Samo poznanik.****Onda vas ne mrzi!** - uzdahnuo je Marko Šagal: **Sve bliske je zamrzao****Nisam dirao u zenitizam oka njegovoga. Koga tako i čuva mada ga oči izdaju...****Je li Nina-Naj još uvek njegova princeza?** - pitao je dalje Marko Šagal, kako su mu se uspomene vraćale: **Nekada joj je u svakom stanu dizao veliki tron, pa ma to bilo i u skučenoj hotelskoj sobi.****Sada je oko bračne postelje podigao veliki grob.****Umrla je?****Izgleda.**Marko Šagal je zaćutao.**Još uvek ličite na onaj crtež - autoportret sa grimasom?**Koji crtež?** - pitao je Marko Šagal, odsutan i potresen. **Onaj davni, što je kod Micića na zidu... Dok sam bio kod njega, sve vreme ste mi namigivali** - Miodrag Bulatović je pokušavao da oživi razgovor: **Samo se danas, izgleda ne osećate najbolje?I pre nego što je Miodrag Bulatović došao k njemu u atelje, Marko Šagal, kome je u srcu stalno Rusija, a život u Francuskoj, nije se nešto osećao najbolje ni u Rusiji, ni u Francuskoj, pa je dragog gosta poučio da ljudi, kad se ne osećaju dobro ne bi valjalo da se drugima žale, što je dragi gost dočekao sa njemu svojstvenim oduševljenjem. **Maestro, plašite li se svoje smrti?** - uskliknuo je Miodrag Bulatović. Marko Šagal mu je odvratio da pogleda njegove slike.**Vi jedini na svetu imate svoje nebo** - kazao je Midorag Bulatović, gledajući

Šagalove slike. Marko Šagal je napravio grimasu.**Vaše nebo je puno čuda...**Marko Šagal je ponovio grimasu sa druge strane lica.**O vama bi najbolje pisao neki astronom**Marko Šagal se nasmejao onim uljanim osmehom, gledajući neobičnog došljaka, jedva shvatajući šta priča.**Imate li ram za prijateljstvo?**Marko Šagal se još jednom nasmejao. To je i njega čudilo.Verovao je da je zaboravio da se smeje. **Hteo bih da se kod Vas uramim** - nastavio je Miodrag Bulatović.

GLEDAJTE - ČUDAKAMARKO Šagal je bio srećan što se ponovo smejje. Ko je ovaj čudak koji osmeh vraća? Ako ga i Micić šalje, dobro ga je poslao. Micić-Barbarogenije... Je li to stigao Barbarogenije?**Želeo bih da lebdim iznad Bijelog Polja u Vašem nebu.**Marko Šagal se smejao. Ipak je Barbarogenije moguć.**Tamo mi je ostalo detinjstvo. A vi slikate kao dete...****Hvala vam** - Marko Šagal se sasvim razvedrio.**Za šta hvala** - čudio se i Miodrag Bulatović.**Jer ste došli da mi kažete da znam ono što sam učio celog života** - milina se razlivala licem Marka Šagala: Barbarogenije.**Dajte mi Vaše grimase... Nacrtajte me** - tražio je Miodrag Bulatović: Vidite da sam čudak.****Vi jeste čudak, ali...** - sad kad se Barbarogenije pojavio, Marko Šagal nije hteo da bude sebičan, bar ne prema onima koji su verovali da će se pojaviti. **Ali je Vaše lice za Pikasa više...****Mislite li da će me usvojiti?** - kliknuo je Miodrag Bulatović.Marko Šagal nije želeo da pogađa šta će Pikaso učiniti sa licem koje mu se nudi.**Jesu li Vas crtali karikaturisti?** - upitao je. **Taman posla!** - trgao se Miodrag Bulatović.**Vi hoćete da uspete?****Moram**.**Moraju Vas crtati** - opomenuo je Marko Šagal: **Ako Vas ljudi ne mogu poznati po silueti i karikaturi, teško ćete uspeti.**Odlazeći od Marka Šagal, Miodrag Bulatović je upitao da li zna koliki je genije.**Vi ili ja?** - pitao je Marko Šagal.**Obojica.**Nije znao.

VIZITA KOD PIKASA**IDEM danas kod Pikasa!** - pohvalio se Miša Bulatović, u velikom oduševljenju i ushićenju, Žan-Polu Sartru i Fernandu Arabalu, u jutarnje vreme u Kafeu de Flor.**Čuvajte se!**- opomenuo je Mišu Žan-Pol Sartr: **Da Vas Pikaso ne potpiše! Imate lik koji njegovim likovima odgovara.**

**Da nisam pošao kod Pikasa, Vi nam nikada ne biste otkrili svoju duhovitost** - trgao se Miša Bulatović, pokazujući da mu nije prava mala Sartrova pakost.Od svoga dolaska u Pariz, ostvarujući svoj u Beogradu pripremljeni pariski imenik znamenitih savremenika, pokušavao je dugo Miodrag Bulatović da stigne do Pabla Pikasa, umetnika čija stvaralačka snaga ne zna za granice i koja mu je davala oreol prvog u celom svetu. Koliko je Pablo Pikaso važio za čudesnog, jedinstvenog i genijalnog, toliko je do njega bilo teže doći.Najzad je pesnik Žak Prever, u vremenu kad je Pikaso slikao u Parizu, a ne u Antibima, pozivajući slavnog slikara na zajedničku mladost, uspeo ga privoleti da primi Miodraga Bulatovića, ali samo nakratko.Žak Prever je preneo Miodragu Bulatoviću da će mu kod Pikasa biti veoma ograničeno vreme. On je na to odmahnuo rukom. Samo da uđe kod Pikasa i ostaće koliko bude hteo.Miodrag Bulatović je sasvim samouvereno pošao kod Pikasa. Ostao je samouveren i kad je prošao strogo kontrolisani pristup. Malu nervozu Miodrag Bulatović je smirio na lepoj pozadini devojke Žozefin, domaćice Pikasovih slikarskih, grafičkih i vajarskih laboratorija. Na ovo neprimećeno mašanje, Žozefin je samo ciknula reda radi.Dok je išao ka Pikasu, Miodragu Bulatoviću nije iz glave izbijala Sartrova dosetka i on ju je uobličavao u konkretnu ideju, koju mu je još Šagal rekao.Pablo Pikaso ga je primio u slikarskom ateljeu, pošto ga je Žozefin najavila, sa glinenim golubom na glavi.Idući put treba poneti vazdušnu pušku - mislio je Miodrag Bulatović, pozdravljajući Pikasa.

(NASTAVLJA SE)

BURLESKA U PARIZU (7)

Kuvar, Napoleon i genije

01.03.2003

Ocena: 5.00 (Glasova: 2)

 Komentara: 0

Piše: Milovan Vitezović

**SARTR mi je rekao da se čuvam da me ne potpišete, jer imam glavu za vaše linije** - rekao je Miodrag Bulatović, očekujući da se Pikaso odmah maši slikarskog pribora.**Žao mi je, gospodine. Odavno ne radim po modelu?** - Pabla Pikasa je Miodrag Blatović uveliko nervirao, onako kako se slični ljudi ne podnose na prvi pogled, a i Žozefin se diskretno požalila pri najavi.**Šteta** - kazao je Miodrag Bulatović: **Velika šteta. Mogao bih Vam biti graničnik za dve faze u slikarstvu. Do mene i posle mene**.**Gospodine moje faze su označavale boje i žene a ne muškarci** - Pablo Pikaso je

osećao kako u njemu nešto vri, izdržaće se zbog Prevera.**Onda shvatam što sve žene liče na vas!** - nadovezao se Miodrag Bulatović.**Kako liče!** - pitao je Pablo Pikaso, podižući polako glas.**Liče na Vašim portretima. U svakom portretu žene ima i Vašeg lika**.**Ja se u svakoj ženi ogledam** - odrezao je Pablo Pikaso: **Vaše vreme, gospodine...**Kada smo kod vremena, treba mi bar jedan dan sa Vama... Moram Vam napraviti potret! U opisu, naravno!** - postavio je zahtev Miodrag Bulatović.**Meni ne treba nijedan tren sa Vama!** - Pikaso je gubio strpljenje: **Ni taj potret!**** To vam ovaj već neće oprostiti!** nije popuštao Miodag Bulatović.**Dobro, izdržaću anatemu.

NAPOLJE GOSPODINE!**A JA došao da Vam čestitam!** - Miodrag Bulatović je širio ruke.**Šta da mi čestitate?****Lenjinovu nagradu za mir! Čestitam!****Napolje gospodine!**, viknuo je Pablo Pikaso.**Čekajte, pobogu...****Žozefin!** - viknuo je Pablo Pikasa domaćicu koja je očito bila pred vratima spremna da ih otvori: **Okrenite se Žozefin i pokaže svoju guzu gospodinu?**Žozefin se okrenula i pognuvši se zadigla svoju dugu špansku suknju ispod koje nije bilo ničeg.**Ubiću Vas za tu modricu** - viknu Pablo Pikaso, dohvativši toreadorski mač iz neke stare amfore.Velikodušno i počasno, kao Miša, najavljen od Fernanda Arbala, plemenitog hidalga Kafea de Flor, Miodrag Bulatović je pošao kod sejača velike konfuzije Salvadora Dalija, koji je vrhom svoga kista izazvao nezapamćen udar groma u realizam, da vidi najveći praznik u Parizu, u veličanstvenim apartmanima Alonsa Osmog, u luksuznom hotelu **Moris**.Salvador Dali ga je čekao u rasvit. Svojim čudesnim brkovima uvis podignutim neprekidno je održavao vezu sa svemirom.**Jeste li vanzemaljsko biće?** - pitao je Salvador Dali, kada se Miša Bulatović pojavio pred vratima apartmana.**Ne znam** - odgovorio je iskreno Miša Bulatović.**Ipak ću Vam pružiti kažiprst**.**Nikad Vam to ne mogu zaboraviti!** - uzvratio je Miša Bulatović, zakoračivši u apartman.**Bog je jedan** - rekao je Salvador Dali, jer se na Boga treba prvo pozvati, tako je vaspitan: **Sumnja se na mene**.**I jedan Bog mora imati svoga đavola** - rekao je Miša Bulatović, prinevši na oltar genijalnosti svoje knjige.**Primljeni ste u audijenciju univerzuma** - odgovorio je Salvador Dali i predložio da se intimnije kao geniji oslovljavaju.

GENIJE I SEKRETAR**MENE su zato u Beogradu zvali Geša**.

**Kad se dva genija nađu, onda jedan onome drugome mora biti sekretar.****Kada stupate na dužnost?** - pitao je Miša Bulatović.**Ja sam se prvi setio** - nije se Salvador Dali dao u sekretare: **Uostalom, ja u svojoj kući ne mogu biti sekretar**.**Logično je** - prihvatio je Miša Bulatović: **Ja ću biti sekretar, ali generalni**.**Dajem Vam svoj hleb, kao što je Sveti Frensis dao hleb pticama** - Salvador Dali je uveo Mišu u red sekretara, davši mu krišku hleba namazanu kavijarom: **Kao moj sekretar, morate prvo rešiti moju zagonetku: Kada sam imao šest godina, želeo sam da budem kuvar. Zašto?****Logično, bili ste gladni.****Sa sedam godina želeo sam da budem Napoleon. Zašto?****Bili ste visoki kao Napoleon. Logično.****Onda sam postao Dali. Tada sam napravio sliku **Voajer.****Najlogičniji uspeh na svetu** - Miša Bulatović se zasmejao.**Umete da se smejete. Umetnost smeha je veličanstvena.****Šta i znate o smehu kad niste Bergson?****Jedan od mojih slika bila je **Budalast osmeh**.**Zavidim Vam** - nije izdržao Miša Bulatović.**Znam** - priznao je Salvador Dali: **A na čemu?****Umete da se ogledate u naslovima** - rekao je Miša Bulatović krajnje iskreno: **Koji su sve zadaci sekretara?****Da o meni misli bolje od mene**.**To je nemoguće.****Težimo nemogućem. To je put do kraja čovečanstva** - Dali je nastavio: **Proglasićete mene za kralja**.**Dobro, Vaše Veličanstvo.****Ali tu titulu neću upražnjavati, jer u svome dvoru više volim da budem dvorska luda. Razlika između mene i jednog običnog ludaka je u tome što ja nisam lud. Ja sam genije**.**Jeste, Vaše Veličanstvo**.

OPASNI SUSRETI**ZADATAK sekretara je da širi kult moje ličnosti, hraneći kozu sa kojom se pojavljujem na najčuvenijim koktelima.****Ja sam od detinjstva vičan kozama i siguran sam da ću osvojiti srce Vaše koze... Samo da se mojim odlaskom ne traumatizuje...****Odlično ste me podsetili. Umete li da vozite?****Učio sam**.**Uzmite moj **rols-rojs**, stavite u njega ovaj karfiol i provozajte ga bulevarima Pariza. Ne valja kuvati nezadovoljan i neraspoložen karfiol.**Miodrag Bulatović je u **rols-rojsu** dobro provozao karfiol bulevarima Pariza, namigujući čas karfiolu, čas prvim damama po bulevaru, pa su se u Apartmane Alonso Osmi vratili dobro raspoloženi i on i karfiol, koji je potom pevao kuvajući se.**Ovo je Helena Dimitrijevna Đakonova Dali Gala** - usklikivao je Salvador Dali kad se njegova žena, božanstvo njegovog života i dara, na tren pojavila i prošetala, u ogrtaču

izmaglice, galerijom Apartmana: **Ja je više volim od majke, od oca, od Pikasa i od novca, sa njom sam se tri puta venčao malograđanski, katolički i pravoslavno, da smo sada jedno mitološko biće - Gali**.Salvador Dali je parterom, na kolenima pratio Galu po galeriji.**Ona je moja srećna zvezda, moje sazvežđe Mlečnog puta. Zaokupile su me bile crne rupe koje prete da progutaju sve zvezde, dok se nisam setio da Gala ima crnu rupu koja će progutati sve crne rupe i učiniti me vlasnikom vasione**.Miša Bulatović je bio zadivljen i Galom i Dalijevom zaslepljenošću njenom zvezdanom svetlošću.Galin prolazak galerijama označio je vreme kada će se Salvador Dali posvetiti velikim ritualima slikanja.Pre početka rituala, zbog njegovog krajnje neizesnog ishoda, Salvador Dali je ostavljao testament:**Sekretaru, pišite! Pikaso je genije, i ja, takođe. Pikaso je komunista, i ja, takođe nisam.****Više se ne družite sa Pikasom?** - pitao je Miša Bulatović Dalija, poturajući mu testament na potpis.**Naši susreti su opasni po čovečanstvo** - Salvador Dali je bio veoma razložan.**Ne družite se ni sa Aragonom**.(NASTAVLJA SE)

BURLESKA U PARIZU (8)

Ako živite, što sanjate?

02.03.2003

Ocena: 5.00 (Glasova: 2)

 Komentara: 0

Piše: Milovan Vitezović

**NAŠA druženja pripadaju prošlosti. Kako da se vidimo kad on ne zna kako iz nje da izađe?**, Salvador Dali je kao znak da su razgovori završeni, jer se slikati mora, opomenuvši sekretara da se ne mota oko štafelaja tokom rituala slikanja, jer ako mu slučajno uđe u sliku, više ga ni on svemogući neće izvaditi iz lavirinta: **Dok ja slikam, Vi pazite na kozu i istresite ovog kućnog tigra dobro kroz prozor.****Kako da istresem živog tigra?**, zgranuo se hrabri Miša Bulatović: **Može mi se izmaći iz ruku.****Mora se naviknuti da će jednog dana biti samo koža po podu, koja se mora istresati.**Salvador Dali je obukao radni mantil od krzna geparda i počeo da slika, dok se Miša Bulatović posvetio istresanju tigra i kozi, kućnom ljubimčetu, osvojivši njeno srce, da je za njim svuda išla mekećući. Kada je Salvador Dali hteo da se njegova bura genijalnosti malo stiša, pravio je prekide u

slikanju, jer on pauze ne priznaje.

BEZ KRVNE GRUPEU VREME prvog prekida, Miša Bulatović je oduševio Dalija. Predložio mu je da napravi izložbu u Jerusalimu i da svoje slike okači na Davidovom, Solomonovom i Irodovom zidu - Zidu plača. Oduševljeni Dali je odmah naredio da se ta ideja patentira na Bulatovićevo ime.Tokom drugog stišavanja velike bure genija, Miša Bulatović je pitao zašto na vratima svih Dalijevih apartmana nema natpisa: Opasan andaluzijski pas. To je odmah prihvaćeno.**Koja ste krvna grupa?**, pitao je Salvador Dali Mišu, videći koliko je i on genijalan.**Ne znam. Stalno sam bio siromašan. Možda i nemam grupu**, uzdahnuo je setno Miša Bulatović.**Ne znam ni ja, a odavno nisam siromašan**, tešio je Mišu Salvador Dali.Bilo je premaklo podne kada se genije u buri izdigao do najviših talasa.Tada je Salvador Dali pozvao Mišu Bulatovića da idu na Jelisejska polja, da prošetaju mravojeda.**Imate li zastavu?**, upitao je Salvador Dali.**Kakvu zastavu?**, pitao je i Miša Bulatović.**Zastavu pod kojom ćete se boriti.****Protiv čega ću se boriti? I za šta ću se boriti?****Protiv glupih i netalentovanih... za sopstvenu genijalnost**, otkrio je Dali. **Dok ne dođete do svoje zastave, uzmite moju krpu za hleb... Samo pazite da pod njom ne poginete, Gala ne voli krvav hleb...**Miša Bulatović je pitao zašto mravojeda šetaju samo Jelisejskim poljima.Salvador Dali je odgovorio da je to mravojedov izbor, ima svoju ličnost, drugim bulevarima neće ni da makne.**Dok šetamo mravojeda, vodićemo transcendentalni razgovor, da usta ne otvaramo. Moramo šokirati malograđane, jer oni pod šokovima opstaju. A bez njih ne možemo.**Salvador Dali je, za početak šetnje, ispričao kako je nevinost izgubio od Ledi Magbet u prestoničkom pozorištu. Poneo je cveće u garderobu glavne glumice i zamolio je da ostane, jer za ceo život želi da zapamti kako se svlači Ledi Magbet.Miša Bulatović se divio srećniku koji je zapamtio šta je poželeo.Potom su razgovarali o zajedničkom prijatelju.**Šta radi Sartr?****Raste.****Šta radi?****Raste.**

KAKO SATR RASTEZASTALI su, smejući se, bez reči. Malograđani su zastajali i gledali dvojicu čudaka, jednog čuvenog i jednog nepoznatog, kako se smeju na Trijumfalnoj kapiji, šetajući živi usisivač za prašinu, potom su odlazili, osvrćući se, sa uverenjem da samo što nije počeo smak sveta.**Kako Sartr raste? Prirodno?**

**Sasvim prirodno, kad će ako sad neće. Dobio je dva centimetra otkad ga ja veličam.**Salvador Dali je poželeo da i on koji centimetar poraste.Miša Bulatović se bojao da svako dalje veličanje Dalija ne izazove veće poremećaje u prirodi uopšte, u umetničkoj prirodi svakako.**Ako me stigne arterioskleroza, iskoristiću sopstveni kreč za slikanje**, kazao je Salvador Dali u povratku i u povratku iz transcendentalnosti: **Znam da će mi poslednja slika biti **Veseli konj**.****Mogu li da poziram za tu sliku?**, pitao je Miša Bulatović, gledajući sa čežnjom golu devojku, Dalijevog modela.**Samo ako odlučim da taj konj bude kentaur.**Salvador Dali je ponovo slikao, dok je Miša Bulatović delio sa kozom kuvani veseli karfiol.**Život je san**, rekao je Salvador Dali, kada je opet stišavajući buru genija, svome gostu i sekretaru pokazao kolekciju slika sa naslovom **San je perverzija**. **Sa mnom je problem, maestro, ja ne sanjam ono što živim**, požalio se Miša Bulatović.**Ako živite, što da sanjate**, tešio ga je Salvador Dali.Dan je bio na izmaku, jer je i koza preživala karfiol, a Salvador Dali je dovršavao sliku.Miša Bulatović je hteo da izdalje gleda kako Dali oponaša gospodnje stvaranje sveta, ali mu se pogled sve češće i sve duže zadržavao na devojci modelu...Salvadoru Daliju ništa ni u ekstazi genija nije promicalo.**Sviđa Vam se moj akt?**, pitao je Salvador Dali.**Zadivljen sam**, rekao je Miša Bulatović i bio veoma iskren. **Zadivljen sam i modelom za akt.****Zamoliću je da sa Vama nasamo popriča, pre nego što se obuče.**Tako je i bilo.

POTRAGA ZA - SVETLOSTIMA**KAKO je bilo?**, pitao je Salvador Dali kad je Miša posle tri sata, prošao s ovu stranu španskog zida ateljea.**Kad bi samo vodila ljubav kako izgleda.****Neću detalje. Možete zadržati sliku**, rekao je Salvador Dali dodavši: **Koza je mnogo patila što ste se toliko zadržali. Biće drame kad pođete.**A taj čas je morao doći.**Ostaćete moj omiljeni sekretar**, kazao je Salvador Dali, upitavši: **Volite li novac? Meni se svakim danom sve više dopada.****I meni.****Onda morate uspeti. Samo netalentovani trče za novcem. Talentovanim novac sam dolazi**, Salvador Dali je darežljivo isplatio Miši Bulatoviću pošteno zarađenu dnevnicu generalnog sekretara, a ni reči nije štedeo: **Hvala Vam za odanu službu. Da Vas danas nije bilo, ja bih sve to morao sebi da ponovim, što bih, kao genije svih čudaka, morao dobro da podnesem! Sve ludosti koje su mi na pamet pale, ja sam u životu prevazišao... O meni odu ne možete napisati. To bi bilo nepristojno, jer je **Odu Salvadoru Daliju** još 1927. godine napisao Federiko Garsija Lorka, genije koga je ubio loš poljubac.**

**Šta radi Dali, autor **Velikog Masturbatora**?**, upitao je Žan Žene.**Traga za novom svetlosti**, odgovorio je Miša Bulatović, ne skrivajući ushićenje.**Budala. Mrak je kreativan**, odbrusio je Žan Žene: **Svi smo napravljeni u mraku!****Bio sam kod Dalija**, hvalio se Miša Bulatović Sartru.**Vas je postavio za sekretara?****Otkuda znate? Zar sve genijalne ne postavlja za sekretare?****Budala! Da taj ima vlast, napravio bi najopasniju birokratiju na svetu!**, odbrusio je i Žan-Pol Sartr: **Hvala Bogu što on nije imao Heraklitov izbor!**

(NASTAVLJA SE)

BURLESKA U PARIZU (9)

Momenti života na ekserima

03.03.2003

Ocena: 5.00 (Glasova: 2)

 Komentara: 0

Milovan VitezovićUROŠ Prvi Tošković, u Beogradu zvan Uroš Ludi, koga je u Parizu Miodrag Bulatović iz milošte nazvao Uroš Luđi, crtač čovekove sudbine, koji povlači linije života koji meri ljudske senke, umalo da ostane bez svoje senke, pre nego što ju je u Parizu proslavio.Slavu prvog crtača Balkana Uroš prvi je stekao kao student Likovne akademije i proslavio se diplomskom elegancijom, kad je po diplomu došao u odelu od iscrtanog plavog pak-papira.Umesto da upiše specijalku u Beogradu, Uroš Prvi je došao u Pariz, da se onesvešćuje crtajući ljudske glave, jer nema crteža bez glave, dok se u celom svetu ne počne govoriti: **U Parizu se ne događa ništa, osim glava Toškovića**.Obreo se Uroš Prvi Tošković na bulevarima Pariza, i pod mostovima Sene na više mesta istakao natpis: **Ne uznemiravaj!**.Onesvešćivao se Uroš Prvi od gladi i crtanja i da bi imao čim i na čemu da crta i da pojede preostalo ako ga bude, počeo je tokom prepodneva da kreči stanove francuskih građana, govoreći svakome po pogodbi: **Bićete najpametniji, ako ne dozvolite da bilo ko prefarba ono što sam ja krečio**.Od krečenja pre podne i crtanja po podne Uroš Prvi nije bio ništa manje gladan. Riba je bila jeftinija od mesa, a smrdljiva riba jeftinija od sveže. I tako se desilo da umalo ostane bez senke.Uroš Prvi je dobio trovanje, pavši s merdevina molerskih kao sveća.

SVETLOST JEZIVA STVARKADA je oči otvorio, Uroš Prvi je prvo video policajca i časnu sestru u belom. Poneli su ga u bolnicu, pozvavši mu ovde jedine i najbliže Miodraga - Dada Đurića, slikara, i

Miodraga Bulatovića, književnika.Dado Đurić je psovao život i plakao nad bratom po tušu, a Miodrag Bulatović je samo rekao da smrdi na ribu. Potom su oba Miodraga, kao jedini i najbliži, potpisali doktorima da Uroš Prvi Tošković može biti operisan na vlastitu odgovornost.**Sad su ga rasjekli od učkura do grla bijela, izvadili su i stavili na sto njegova crijeva, želudac i gušteraču... i sad ih ispiraju**, Dado Đurić je govorio kao da vrši prenos događaja, a onda jauknuo: **Kuku, Bule, šta potpisasmo? Lele nama, što potpisasmo?****Potpisali smo jer nije Uroš Ludi da umre, on je Uroš Luđi da živi**, smejao se Miodrag Bulatović, smehom i grimasama, koje su ga i bolele: **Nije on te sreće da umre!****Biću lijep leš, spolja i unutra**, rekao im je posle operacije Uroš Prvi Tošković.**I mrtav čovjek liči na čovjeka**, kazao je Dado Đurić.**Užasavam se prljavih leševa, kako se raspadaju po kamenjarima, koje sam gledao oko mog sela u Bratonožićima.****Šta nam pričaš o detinjstvu tokom rata, a znaš da ne podnosimo sentimentalnosti**, Miodrag Bulatović je izašao iz bolesničke sobe, dok je za njim pošao i Dado Đurić.**Samo nas nesreće mogu okupiti**, Dado Đurić je zavijao cigaretu.**I to mi je neka nesreća. Vidiš da mu je bolje.****Valjda će preživjeti.****Hoće, ne bi on mogao ovde da umre**, Miodrag Bulatović je sačekao da Dado Đurić upali cigaretu, pustio ga da odbije dim, i onda ga značajno upitao: **Šta radiš?****Pod budnim okom moga galeriste, vješam o eksere momente svoga života**, Dado Đurić je pokušao da bude sarkastičan: **Slikam da se ne raspadnem**.Govori li o sebi ili o meni? - pomislio je Miodrag Bulatović: **Još si mračan?****Ti bar znaš da je svjetlost jeziva stvar.**Znao je.

PLIK OD - KIČICEDADO Đurić je pokazivao žuljevit plik na srednjem prstu desne ruke: **Od kičice je, prije ga nijesam imao... Dobio sam ga otkad slikam raspeće na Beneriru...**Miodrag Bulatović je pomislio kako je njemu žuljevit mozak. Ili žuljevito srce.**Ja pravim sliku, a slika pravi mene. Ja hoću, a ona se ne da. To je kopanje. Kao da ruješ smrznutu zemlju.**Kao da ruje tvrdu dušu, išao je za svojom mišlju Miodrag Bulatović dalje za njim.**Nikad kraja promjenama. Onda mi u jednom času slika kaže da je gotova...Tu je završeno jedno spasenje... Tu počinje drugo novo... Platnu se prilazi kako vjernici prilaze oltaru, onome što će učiniti oltarom. Slika se uvijek počinje kao žrtveno klanje**, Dado Đurić se trgao, kao da je tek postao svestan da se poverava: **A ti?****Šta ja?****Šta radiš, sem što si slavan?****Ja se rastačem**, odgovorio je Miodrag Bulatović, zatečen u pitanju slave, jer kad ga neko nešto ovako, na prepad pita, i nema spreman odgovor: **I s ove i s one strane Sene**.**Pazi se!****Hvala ti**, šta da ispisniku kaže: Pazi se!

**Preveliki je ovo grad pa je u njemu i grdna kanalizacija. Ja sam mislio: odneće me... Kanalizacija me je oterala u selo Heruval par Montžavul... Sad sam u Parizu, a nisam u Parizu**, pojasnio je Dado Đurić, upitavši: **A pišaš li šta?****Jedva... Doradio sam ono što sam iz Beograda doneo... Dobro doradio**.**A novo? Pišeš li novo?****Novo nisam ništa počeo...**, što nije počeo, mislio je, neka ga i ne pita, jer za to ni sebi nema odgovora.**Kad se vraćaš?**, pitao je Dado Đurić direktno, bez okolišanja.**Gde da se vraćam?**, presekao je Miodrag Bulatović.**Tamo gde ćeš napisati ono što ćeš, opet, ovde da dorađuješ**, Dado Đurić nije čekao odgovor, već je, sa uzdahom, otključavao auto: **Mi nismo doneli ništa što ćemo da dorađujemo... i tvoje boje su u jeziku... Ti si uspeo i nikome ne moraš da priznaš poraz!**. Miodrag Bulatović mu je samo mogao odobriti, ali što da mu odobrava ono što obojica dobro znaju. **Slušaj, imam burić crmničkog vina. Ozbiljan burić. Poslao mi je moj slavni ujak Mirko KuUjačić,on misli da je još uvek ovo njegov međuratni Pariz. Ako ti ustreba, javi se... Da proslaviš povratak... Bar imaš sa kim... A sa francuskim vinima se povratak ne proslavlja...**

GODO ODLAZIPOŠAVŠI u Ulicu sen Žak, Miodrag Bulatović se više nije prvo peo na osmi sprat, već je pošao pravo na sedmi.Na vratima stana Samjuela Beketa stajao je učtivo papir, na kome je pisalo: Nisam tu i ne čekajte me.Na samom ulazu, u ragastovu vrata, ispod kvake stajala je zatvorena kutija za cipele.Pristao je da mu očistim DŽojsove cipele, pomislio je Miodrag Bulatović, i dok se saginjao da uzme kutiju, kroz glavu su mu promicale slike uspeha budućih premijera komada **Godo je došao**. Slike su nestale kad se latio kutije. Bila je laka, ali nije bila prazna.Miodrag Bulatović je sa posebnom pažnjom otvorio kutiju, da to nije uradio rasuli bi se milioni sitno iscepkanih papirića. Odmah je shvatio: iscepkan je rukopis engleskog prevoda komada **Godo je došao**. I ovo je bio odgovor Samjuela Beketa.Nije išao liftom, već je strčao stepenicama, sav u jarosti sjurio se u Bulevar Argo i upao u majušni Beketov biro.Samjuel Beket je stajo, licem uz prozor, i gledao čuveni zatvor Sante i njegove pitomce, dok jedni drugima na kanapu spuštaju poruke. Gledao je sa strašću predanog pozorišnog gledaoca.**Ostavio sam Vam Vaš rukopis**, rekao je onim ustajalim glasom, ne okrećući se i gledajući zatvorenike sa istom pažnjom: **Malo sam bio nepažljiv, ali ćete ga Vi lako sastaviti... O svemu ostalome možete se obavestiti u Francuskoj autorskoj agenciji**.**A to je?****Sve je kod njih. Neće biti moga junaka u Vašem komadu.****Nema ga ni u Vašem.****Recite to u Agenciji.**Dramska pauza je potrajala: šta da mu kaže?**Šta Vi hoćete?**, pitao je Samjuel Beket, ne okrećući se. A glas mu je stajao ustajao.

**Da mi priznate da ste najviše postigli kad ste promašili temu.**.**Vi ste zubobolja**.**Ali me iz Vaše vilice valja vaditi?****Vi ste varalica. Ali nisteni normalni!****Ja sam paranormalan. Evo, gledam u Vas i vidim onog koga nema.**

NASTAVLJA SE

BURLESKA U PARIZU (10)

Večera kod Prevera

04.03.2003

Ocena: 5.00 (Glasova: 2)

 Komentara: 0

Milovan VitezovićSA psom kraj nogu, sa gavranom u kavezu, sa čašom crnog vina u ruci i sa cigaretom u levom uglu usana sedeo je za svojim okruglim stolom, pred Kafeom de Flor, pesnik uličnih radosti Žak Prever, prepuštajući se predvečernjim prolaznostima života u vidu lepih žena, koje je gledao krišom, ispod kao roletne poluspuštenih kapaka, stidljivim očima onog koji je ušao u Treći pubertet, kada je, nasuprot njega, za isti sto seo Miodrag Bulatović.Žak Prever je ćutao. Miodrag Bulatović je ćutao.Prolazile su lepe žene. Žak Prever ih je gledao. Gledao je i Miodrag Bulatović.Prolazili su i neki muškarci. Žak Prever ih nije gledao. Miodrag Bulatović ni da ih pogleda.Dugo se činilo da jedan drugog ni osmotrili nisu.**Jebi ga! Ko ste Vi?** - nije izdržao Žak Prever, koji je i razgovore sa prijateljima, a kamoli sa strancima, počinjao psovkom: Ovaj i nije više stranac, sedi tu već pola sata.**Jebi ga! Onaj što proslavlja Vašu poeziju** - prihvatio je konverzaciju Miodrag Bulatović, jezik treba i psovkom podsticati.**Jebi ga. Gde je proslavljate?**Žak Prever je psovao na francuskom, a Miodragu Bulatoviću se činilo da čuje srpsku psovku iz usta nekog Valjevca: što Valjevca? Nije znao.**Jebi ga. U prirodnim njenim ambijentima**.**Jebi ga. Recitujete me?** - Žaku Preveru je godilo što mu sagovornik izražava ovoliko poštovanje psovkom.

UTERIVAČ ĐAVOLA**ZAR Vam na takvog ličim? Upražnjavam Vašu poeziju. Vodim ljubav po parkovima, u blagodeti uvelog jesenjeg lišća, po klupama, po stepenicama, po kapijama, pod

mostovima**, Miodrag Bulatović je odvezao jezik: **Jebi ga! Ja se odajem vašoj poeziji kroz duge noći i kroz praskozorja. Vi ste me naučili da ne budem samo sam, ako nisam sa onom koju volim... Bolje je biti sa onom kojoj sam uteha, nego sam... Vi ste me naučili da se klonim dama uvelog jezika...****Jebi ga! Vidim da ste isposnik punog života, Francuz niste... Jebi ga, ko ste?** - Žak Prever je želeo da utvrdi poznanstvo: **Jesmo li se sreli?****Išao sam od grada do grada, iz države u državu, Špancima sam se predstavljao kao prognani plemić, Francuzima kao srpski kraljević. Holanđanima kao specijalista za bolesti uva, grla i nosa, a Dancima i Šveđanima kao vođa srpskih komunista. Jebi ga, sve mi je to izgledalo neinteresantno i glupo, kako su mi ljudi mahom verovali i smatrali me srpskim genijem... Jebi ga! Sreli smo se dvadeset hiljada puta samo u mojoj zemlji**.**Jebi ga!** - Žak Prever se žestoko pljusnuo po čelu: **Hvata me demencija kad do sada nisam shvatio da ste vi Miodrag Bulatović, srpski isterivač đavola!****Jebi ga! Ne isterivač! Uterivač đavola!** - pohvalio se Miodrag Bulatović: **Ja sam deo moga naroda, određen za priplod. Jebi ga, otkad sam iz Beograda otišao nisam opsovao od srca, do danas!****Jebi ga! Psujte. Ja strašno psujem. Psujem izdavače, to im jedino mogu! Psujem neprijatelje, da me ne ostave na miru. Psujem prijatelje, da mi manje dosađuju... Psujem ženu, i to je neka zamena u mojim godinama. Ja sam psovke slao i telegramima, dok zbog mojih telegrama nije nekoliko poštara pretučeno, od tada apstiniram u telegramima... Ja se smrti još ne bojim... Ali mislim da se smrt boji psovki, pa se, evo, spremam da je od sebe teram...** - Žak Prever je obrazložio svoju poetiku psovke: **LJutim se na srpskog prevodioca... Ko je taj Nikola Trajković?... On zna neki umiljati francuski jezik... Znate li ga?****Znam ga. On francuski govori kao životinja. Učio je na Lafontenu**, kazao je Miodrag Bulatović, razveselivši Prevera.

KO JE RADOVIĆ?**TRAŽIO sam da mi zapiše srpske psovke: Jebem ti crkveno zvono! Jebem ti đurđevsku lepinju! Jebem ti miša u duvaru... Oduševio sam se srpskim narcisom: Jebo sliku svoju!... I na tako bogat psovkama jezik ja sam preveden umiljato...** - žestio se Žak Prever.**Pustite to, jebi ga! Kod nas ste patrijarhalni razvratnik**, Miodrag Bulatović je hteo da uteši, pa je počeo da recituje.**Zakasnićemo na večeru, mladiću**, kazao je Žak Prever.**Zakasnićete samo Vi, gospodine Prever**, Miodrag Bulatović je ustao da se pozdravi.**Pozivam Vas... Kod mene kući... Morate... Ne zovem Vas što ste gladni, već što sam ja gladan vaše hvale... Morate ovo ponoviti i Žanin, mojoj trećoj ženi... Ponekad se i tako uveravamo da smo oni stari...** - Žak Prever ga je tako pozivao, da se poziv nije mogao odbiti: **Idemo na svečanosti srpskih psovki i francuske kuhinje i vina**.**Jeste li sigurni da Vam na večeru dolazi Miodrag Bulatović, a ne Dušan Radović?** - pitao je Miodrag Bulatović.**Ko je Dušan Radović?****Srpski pesnik**.**Poznat?**

**Postaje... veoma ličite...****Kad je rođen?****1924. godine**.**Dvadeset četiri godine sam stariji od njega**, računao je Žak Prever: **Ne mogu ličiti**.**Možete, on je toliko star i rođen, od kad je prohodao zovu ga dedom... Da je Radović na mome mestu, on bi Vas pitao: što ste, kod toliko lepih žena, izabrali da volite sebe?****Zato što kad god sam se zahvaljivao Bogu on mi je govorio - nema na čemu... Vi ne volite sebe?**

VELIČANSTVENI SKANDALKADA su, iza Pigala, ušli u malu uličicu Siti Veron, Miodragu Bulatoviću se, odjednom, učinilo da nisu u Parizu više, već negde u Valjevu, iza Tešnjara: što baš u Valjevu, kad i u Kruševcu, pa i u Beogradu, na Dorćolu ili Čuburi ima ovakvih uličica koje se sokačetom zovu? Ipak, Valjevo, ko zna zašto.Odjednom je pred njima sinuo belinom krečenih zidova veliki Preverov stan. Večeraće na terasi do koje se prolazilo kroz brojne sobe, kao kroz galeriju slika Pikasa, Miroa, Vivere, Mišoa, iz onih gladnih mladićkih dana, kroz tunele polica sa knjigama i pored malobrojnog nameštaja, skoro sklepanog, od grubog tesanog drveta. Stolice, stolovi i klupe podsećali su Miodraga Bulatovića na detinjstvo i na nameštaj koji je njegov otac napravio. Zastao je kod astala koji je bio veoma nalik onom na kome je njegov otac mrtav ležao, i na kome je napisao knjigu **Đavoli dolaze**, koju je **Kultura** objavila kad i prepev Preverove knjige **Čari Pariza - čari Londona**, u istoj ediciji.**Sam sam ga napravio. Ustvari, nisam. Imao sam pomoć, bio je tu, iz Valjeva tek došli, u negdašnji atelje srpskog slikara Peđe Milosavljevića, mladi Pulika, mislim Jeftić, slikar, vajar, aranžer, stolar i čudo od psovanja. Pravi genije - on me je svemu naučio**.Pulikin valjevski genije je odmah našao Valjevo u Parizu i onoga koji će zdušno naučiti da srpski psuje na francuskom jeziku.Ogromna terasa na kojoj će večerati bila je uz sami znameniti **Mulen ruž**, da se Miodragu Bulatoviću učinilo kako rukom može dohvatiti krila nove vetrenjače.**Ja živim u javnoj kući** - pohvalio se Žak Prever: **Na terasi je negda bila ona stara vetrenjača koju je svečano u pokret stavio čuveni Tuluz Lotrek, a moj stan je bio budoar, garderoba i saloni čuvne gospođe Mistinget**.Scenske radnje oko večere, koja nipošto neće biti opisana, počele su zdravicom istoj Žanin i umnom Žaku, u toku koje je Miodrag Bulatović tri puta ponovio srpsku narodnu misao: Bez starca nema udarca. Jer kod Srba, i onih sklonih Srbima, Bog triput pomaže!**Šta Vi, zaista, radite u Parizu, kad Vam je otadžbina u jeziku, a niste ni Beket, ni Jonesko, ni Sioran, pa da se svoga jezika odreknete?** - upitao je Žak Prever.**Pravim spisak skandala po kojima ću ostati upamćen** - smislio je Miodrag Bulatović očas validan razlog.**Mogu li i ja sa Vama praviti skandale po kojima ćete ostati upamćeni?****Svakako. Vi ste veličanstven skandal**.

NASTAVLJA SE

BURLESKA U PARIZU (11)

Doček zbunjenog Joneska

05.03.2003

Ocena: 5.00 (Glasova: 2)

 Komentara: 0

Milovan VitezovićNASMEJANOG očajnika, koji je na pozornicama sveta proslavio apsurd i na njima se narugao apsurdu, već klasika dramske avangarde, Ežena Joneska pronašao je nenajavljeni Miodrag Bulatović u pozorištu Išet u Bulevaru Monparnas 1996.Joneska je zatekao iza pozornice, kako se pred probu **Nosoroga** objašnjava sa scenskim radnicima. Ugledavši Miodraga Bulatovića, Jonesko se ustremio na njega, u žestokom mizanscenu.**Jeste li Vi majstor svetla?****Ne, ja sam mračnjak.****Zašto ste zakasnili?****Ja nikada ne mogu zakasniti, ja sam avangarda.****Čoveče, kako mi to odgovarate?... Ja Vas nisam napisao!... Ovo jeste pozorište apsurda, ali se mora svoj posao realno raditi.**, Ežen Jonesko je stao pred Miodraga Bulatovića i u tome času shvatio da pred sobom nema majstora svetla: **Vi niste Vi...****Ja jesam ja.****Vi niste majstor svetla?**, širio je ruke Jonesko.**Nisam.**

PROTOTIP U POZORIŠTU**KO ste Vi, uopšte?**, Ežen Jonesko je zavapio: **Šta mi to radite, opet ste mi nekog prototipa pustili u Pozorište...****Ja nisam prototip... Ja sam Miodrag Bulatović...****Ne zanima me!... Ko?... Bulatović! Pisac Bulatović?****Ja sam. Bulatović.****Izvinite, kolega**, Ežen Jonesko je pružio obe ruke skupivši ih oko Bulatovićeve šake, a potom ih raširio i prigrlio ga: **Vi ste Srbin, a ja Rumun, u Parizu smo kao braća.**Ežen Jonesko je poveo Miodraga Bulatovića u svoju kancelariju upravnika pozorišta.**Pogrešno su Vas uputili...****Nisu me uputili, uputio sam se sam... hteo sam da zavirim...****Ušli ste kao da sam Vas ja napisao... Zabuna...****Neka Vas ne zbunjuje...****Mora**, Ežen Jonesko je posadio Bulatovića, skoro ga nateravši da sedne: **Mene sve zbunjuje. Zbunjen sam što pišem, zbunjen sam što sam ovde, što ste Vi ovde... Zbunjen sam što govorim. Zbunjen sam što vidim da ima ljudi koji me i slušaju. Zbunjen sam, takođe, što su moji pozorišni junaci, za koje sam mislio da su samo moja lična fantazija, postali skoro stvarna lica o kojima se govori...****To je dokaz da ste genije. Kada sam video naslov Vašeg komada u našim novinama:

**Ćelava pevačica**, znao sam da ste genije**.**Koji ste Vi veseljak?**, Ežen Jonesko se zacenio od smeha: **Ja sam taj naslov komadu, koji se do tada zvao **Engleski bez muke** dao na generalnoj probi po lapsusu jednog glumca epizodiste, koji je igrao vatrogasca. Trebalo je da kaže: Stigla je plava pevačica. Rekao je: Stigla je ćelava pevačica. I, eto!**

ZAR SARTR MISLI?**TO je još veći dokaz da ste genije, kad ste u tom času čuli budalasti lapsus i bili svesni šta ste čuli!**, Miodrag Bulatović je istrajavao u hvali: **Vi ste do sada bili prorok našeg vremena!****Sad nisam više?**, veselio se Ežen Jonesko, da je to Bulatovića zabrinjavalo, jer je slutio da obrt mora uslediti.**Sad sam se ja pojavio.****Vidim, gospodine Bulatoviću. I doneli ste svoj komad?****Doneo sam**.**Godo je došao.****Taj komad.****Onda i znate da se ne može igrati.****Ne znam.****Doveli ste me u apsurd**. Ežen Jonesko je lomio prste: **Ja, koji sam rušio sve konvencije, moram da ih zagovaram pred Vama. I da Vam, teška srca i sa jadom u duši, kažem da naše pozorište ne može igrati Vaš komad. Ne samo Išet, nego nijedno pozorište u Francuskoj...****Zbog autorske agencije?**, upitao je Miodrag Bulatović, čuvši ono što je slutio.**I zbog agencije, ali više zbog Beketa... Sa agencijom se možete i tužiti i neku svoju pravdu isterati. Sa Beketom ne možete, jer će Vas svi osuditi**, kako je Miodraga Bulatovića posadio u fotelju, Jonesko ga je tako i dizao: **Napišite novi komad, igraćemo ga na reč.****Šta možemo? Ipak, hvala Vam... Ja ne mislim da se Vi rugate apsurdu**, rekao je uz pozdrav: **Veličanstveno se uzdiže ruganjem. A apsurd je već veličanstven...****A ko misli?****Žan-Pol Sartr misli**, procedio je Miodrag Bulatović: što ga isleđuje? Sad je ispred gvozdene zavese.**Zar on zna da misli? Zar mu nije dosta to što je filozof?!**Miodrag Bulatović se trgao, trgavši i svoju ruku sa obe ruke Joneskove. Pisci su svuda isti. U vlasti iste sujete.

ČISTAČ CIPELADAVŠI ekskluzivnu vest Frans-presu, koju su odmah preuzeli Rojters i Asošijeted pres, a potom i ostale agencije, sem Tanjuga i Tasa, Miodrag Bulatović je obavestio svetsku javnost da je napisao dramu **Godo je došao**, koja se već prevodi na svetske jezike, i time razrešio zagonetku Samjuela Beketa i njegove drame **Čekajući Godoa**. Stavljena je tačka na sva nagađanja ko je Godo: da li je poslednji biciklista trke Tur de Frans, koji možda i neće doći na cilj, ili je Bogić, ime nastalo od engleske reči Bog sa francuskim nastavkom za deminutive (God-ot). Miodrag Bulatović je u svojoj drami učinio da Godo od sada bude pekar, usrećitelj gladnog čovečanstva.

Pošto je obavestio svetsku javnost, gladnu ovakvih vesti iz kulture i umetnosti, Miodrag Bulatović je sa primerkom drame Godo je došao, prevedene već na engleski jezik, pošao u ulicu Sen-Žak, da i Samjuela Beketa obavesti o onom što je uradio za njih dvojicu i njihovog junaka Godoa.Uveren da je Samjuel Beket logičar apsurda, Bulatović je bio spreman da mu prepriča iz prve ruke, u pravoj istini i mističnu i čuvenu beogradsku premijeru drame **Čekajući Godoa**, nakon zabrane u pozorištu, u ateljeu slikara Miće Popovića, u kuli negdašnjeg nacističkog logora **Sajmište**, koja je prošla uz gromove i munje, a pošto je nestalo struje, i uz sveće. Miodrag Bulatović je, samo Beketu, bio spreman da prizna kako je i on značajno doprineo mističnoj atmosferi ove premijere, odvrnuvši na svoju ruku i bez ičijeg znanja, sasvim neprimetno, glavni osigurač struje u kuli, u kojoj je Popovićev atelje.U ulici Sen-Žak, ušavši u kuću, u kojoj je na sedmom spratu stanovao Samjuel Beket, zaključan u stanu, blindiran u duši, Miodrag Bulatović se popeo na osmi sprat. Namerno je Beketu dolazio odozgo, jer on, možda, čudak kakav je, čim čuje lift, viri kroz špijunku, da vidi da mu neko ne dolazi i da ne bude zatečen.Pošto je neko vreme postajao na osmom spratu, Miodrag Bulatović se tiho, mačjim hodom, spustio na sedmi sprat, pred Beketova vrata, pozvonivši iznenada, da se i sam trgao od neobičnog zvuka zvona.**Ja sam odozgo, mogu li da očistim cipele?**, pitao je tihe korake kroz stan.**Čije cipele?**, pitao je glas koji se skoro nije oglašavao.**Vaše cipele.****Nismo zvali čistača cipela...****Vaše cipele sa DŽojsovim brojem, u koje gurate svoja krupnija stopala.****Nisam zvao čistača cipela. Moje cipele su čiste.****Nisu, dok se u to ne uverim. Možda je DŽojs zvao.****Ko ste Vi?**, zadrhtao je glas iz stana.**Ko sam ja? Ako pogodite lišiću Vas straha od samoće. Ja sam sve preduzeo da Vaša reč ne bude poslednja reč apsurda.**

Nastavlja se

BURLESKA U PARIZU (12)

Svađa sa Beketom

06.03.2003

Ocena: 5.00 (Glasova: 2)

 Komentara: 0

Piše: Milovan Vitezović

**ŠTA ste preduzeli? Šta sve?****Pojavio sam se!****Odnekud ste mi poznati, i to me veoma očajava.****Ne očajavajte, gospodine Beket...****Ko ste vi?****Jedan od lopova koji je spasen!****Vi ste varalica, ako se izdajete za svetskog Avgustina.****Ne očajavajte, gospodine Beket, jedan od lopova je osuđen na prokletstvo.****Otkuda li ste mi samo toliko poznati?****Možda sam jedan od Vaših junaka... i hoću da me autorizujete... Možda mi je dosta čekanja smisla koji ne dolazi...** Miodrag Bulatović se primakao špijunki, neka ga dobro osmotri: **Kada ste ovakve junake pravili, morali ste računati da se oni mogu i osamostaliti.****Vi ste apsolutna varalica!... Takvog šarlatana ni ja ne bih mogao da napišem**, iz glasa Samjuela Beketa nestajalo je ustajalosti.**Ja sam alhemija, a Vi umete samo sa najjednostavnijim materijalima.****Ja Vas nisam napisao**, Samjuel Beket je bio sasvim siguran i sasvim odlučan.**Ja sam vas dopisao već...**, Miodrag Bulatović je bio odlučan.Ja Vas nisam napisao, pokušajte sa Sartrom.****Mi imamo istog junaka... A sa Sartrom se družim i nerazdvojni smo.****Vidi se na Vama!**, Samjuelu Beketu je špijunka povećavala nezvanog gosta pred vratima: **Ko ste vi?****Ja sam Miodrag Bulatović.**

GODO JE DOŠAO**VI ste prevarant koji se izdaje za Miodraga Bulatovića... Vi ste prevarant što poznat postaje jer šeta sa Sartrom, koji neće da razgovara o uobrazilji mrtve zamisli... Vi ste prevarant jer hoćete da steknete slavu na mojoj temi...****Ja sam dočekao Godoa!**, uzviknuo je Miodrag Bulatović.**Vi ste prevarant!**, vikao je Samjuel Beket, koji je znao da se Godo može svuda dočekati zato ga je i napisao, ali je sumnjao u pridošlicu: **Sa čim ste ga dočekali?****Sa Hamletovom dilemom!****Zato sam i otišao iz Engleske**, uzdahnuo je Samjuel Beket, u dramskoj pauzi, sa kompleksom Šekspira i izgovorio bespogovorne reči: **Vi ste prevarant!**Miodrag Bulatović je shvatio da Samjuel Beket više neće progovoriti, ali je on morao izgovoriti svoje:**Vi se pitate šta sam hteo komadom **Godo je došao**. Vaši simboli su isti kao pre deset godina, ali mi više nismo isti. Ako sam Vam parafrazirao naslov, odao sam počast. Počast za Godoov jubilej. Red je da se Godo pojavi. Moj Godo je pekar. Svet je gladniji za ovih deset godina... Ja znam da ste Vi, u duši ostali pobunjeni humanist. Nas dvojica bismo tu pobunu omasovili. Videli ste šta je ove godine onaj Martin Eslin u Londonu, posle predstave **Čekajući Godoa** u Rojal Kortu, napisao da ste moderni klasik, sa greškom, da su Vam siboli odviše jasni. Tu sam da Vas podržim i produžim novim simbolima...**Miodrag Bulatović je zastao. Hteo je još da kaže: Ja humanizujem Vaše teme. Vi na sceni imate jedno drvo i jednu stenu. To je samoubilačka scenografija. Ili se obesi o drvo ili se

baci sa stene...A rekao je:**Osećate li da smo nas dvojica sada u jednom komadu? Vi birajte, da li smo u Vašem ili mome... Zamislite da ste Vi Evripid a ja Anuj i odlučite. Ja junacima dajem nadu... Moj Godo, koji kod Vas nije došao, pekar je - za ceo svet... Osećate li miris toplog hleba? Osećate li da sprat miriše na hleb, da kuća miriše na hleb, da kvart miriše na hleb, da Pariz miriše na topli hleb?...Miris je odavde!...**Miodrag Bulatović pomirisao je rukopis komada **Godo je došao** i odlučio da ga poljubi onako kako se u njegovom narodu ljubi prvi vrući komadić hleba od nove pšenice. Potom je rukopis ostavio u vratima Beketovog stana.**Doći ću sutra u isto vreme, po autorizaciju.**Posle je zadovoljno zviždao Pigalom. Toliko glasno da ga je i žandarm morao opomenuti. Izgovorio se jednom damom koja je išla ispred njega i koja je vredela tih zvižduka. Kod Francuza taj izgovor pali. I kod dama. I kod žandarma, ponekad!

LJUBAVNIK ŽORŽZAR da mu iko promakne iz epohe, ako je u Pariz došao da upozna epohu lično, da joj se predstavi i da u nju sa ovacijama uđe, jer joj je i tako darom svojim najavljen? - brinuo je neprestano Miodrag Bulatović, naročito od časa svoga dolaska u Pariz. Samo se tako u toj brizi i nije mogao nikako mimoići sa Žoržom Simenonom, koji je iz Lozane dolazio da leta provede u Parizu, što ni pariskim listovima nije promicalo. Novine su sada, više kao atraktivnu, negoli skandaloznu, zabeležile Simenonovu izjavu da je u svome šezdesetogodišnjem životu vodio ljubav sa više od deset hiljada žena. Kakva veličanstvena proslava šezdesetog rođendana!Neka je i stotinama puta bila preterana ta izjava čuvenog moraliste, koji celog života smatra da je najteži posao ostati čovek, prenerazila je i Miodraga Bulatovića, erotmana na glasu koji je i sam taj glas o sebi širio i potvrđivao koliko je mogao, inače, tada, dok se iz šoka od izjave nije povratio, po sopstvenom priznanju sklonog seksualnoj megalomaniji i jačim fantazijama.Možda bi Miodraga Bulatovića ta izjava Žorža Simenona i frustrirala, da je on ovim izrazom češće baratao, jer on frustraciju, kao ni izraz ni kao činjenicu, nije priznavao ni ženama, češće joj sklonim, a kamoli muškarcima.Zato je Miodrag Bulatović i svoj susret sa Žoržom Simenonom, pošto ga je sačekao pred hotelom, počeo pitanjem o toj, verovatno i za njega, Simenona, preteranoj brojci obljubljenih žena, koja premašuje biblijske brojke harema careva Davida i Solomona, zajedno.**Da li ste čitali roman **Aleksander plac?**, zatekao je Simenon neočekivanim pitanjem Miodraga Bulatovića.Zatečen pitanjem, Miodrag Bulatović je odgovorio potvrdno, a da ni ime autora nije znao.

**SVETINJA** JAVNE KUćE**ONDA, znate da Nemci, iz milošte žene zovu ovčicama?**Potvrdio je. Šta sad može, nego da nastavi što je počeo.**Ja te ovčice, te žene, brojim pred spavanje!**, nastavio je Simenon: **Tako ne mogu da zaspim, a da nisam sa ženom... Kako su te žene u javnoj kući, dok dođem u svoj stan,

opet me uhvati nesanica!****Kada je to počelo?** - saučestvovao je Miodrag Bulatović.**U ranoj mladosti, kada sam morao da zarađujem za porodicu, majka me je učila da zaradu negde treba poneti. Tako sam otkrio javne kuće... Kad imate novca, najsigurnije ga je odneti u javnu kuću... Vreme je novac, koji date prostitutki, za sat njenog uživanja sa vama...**Žorž Simenon je nekuda žurio, a Miodrag Bulatović je pristajao za njim, ne dolazeći do reči, što se tako često nije događalo.**Javne kuće su hramovi za seksualne hedoniste... Zar ne mislite tako?**, pitao je Žorž Simenon.**Poštujem svetinju javne kuće**, rekao je Miodrag Bulatović.**Najveće gostoprimstvo doživeo sam u javnim kućama... Retko mi se ko radovao kao što su mi se u njima radovale majstorice najstarijeg zanata na svetu**, nastavio je Žorž Simenon svoju moralističku apoteozu: **Život prostitutki piše bulevarske romane, koje ne čitam i ne pišem, ali u kojima učestvujem... Tamo su sve moje čitateljke. One me poznaju u dušu. Ja sam najveće književne ovacije doživeo u javnoj kući. Za mene je javna kuća mesto okupljanja svih pravih patrijarhalaca i propaliteta. Javna kuća je mesto katarze naših drama. Uđeš u nju kao zločinac, a izađeš sa uhvaćenim krivcem.**Maestro, kuda idemo?** - pitao je Miodrag Bulatović, zadihano, bio je posustala mladost za šezdesetogodišnjakom.**Idemo na Jelisejska polja, da počistim neku. Tamo su najbolje i najneiskusnije majstorice najstarijeg zanata na svetu!**, rekao je Žorž Simenon: **One su i prikrivene i najskuplje, ali se vredi potruditi**.

K r a j