brendon vid - dubrovački gusar +.pdf

8/18/2019 Brendon Vid - Dubrovački gusar +.pdf

1/38

Brendon Vid

DUBROVAČKI GUSAR

Radnja serije smeštena je u Du brovnik 16. veka, a u njenom središtu jeljubavna priĉa dvoje mladih Dubrovĉana. Glavni junak je Niko Bartolo, mla-di avanturista i mornar koji se bori sa zavojevaĉima iz Venecije.


2/38

ROMAN PRIPREMILI ZA ŠTAMPU: P. Petrović

M. Gluščević

NIŠRO JEŢ"

GENERALNI DIREKTOR: Zoran Simić IZDAJE: OOUR NIGD

DIREKTOR: Miloš Marinković JUR SPECIJALNIH IZDANJA I SPORTSKOG MARKETINGA REDA-

KCIJA:

V. D. urednik: Vladimir Katić M. Marinković

R. Lazić D. Spasojević Z. Savić V. Bucalo

Miroslav Marinković LEKTOR: Sneţana Milićević RECENZENTI: Radivoje Mikić, knjiţevni kritičar, Beograd,

Miodrag Sijaković, knjiţevnik, BeogradREDAKCIJA: 1 l(MM) Beograd. Nušićeva 6/V, telefon: 492-075.TIRAŢ: 50.000 * GODINA 1981.

ŠTAMPA GRO GLAS Beograd, Vlajkovićeva 8, telefon: 340-551


3/38

Pisano meseca novembra 1981.

Dragi naš vrli čitaoče,

pokrenuli smo ediciju "Romani za razonodu' u nameri da u našoj svakodnevnoj trci sa vremenom, poslom, uč enjem..., pronaĎemo i trenu-tke kada se možemo opustiti i prepustiti maštanju , radoznalom praćenjuinteresantnih tuĎih sudbina, vraćanju u daleku prošlost...

Verujemo da ćemo zajednički , uz pomoć ovih romana, pronaći izgubljeno vreme za sopstvenu razonodu. Želimo da Vam RZR bude svakodnevni recept za raspoloženje , ne š to kao grisini za grickanje, ne š-to kao napitak za osve ž enje, ne š to kao lek za umirenje... Potrudićemo se da uvek, u odreĎ eno vreme, po dogovorenom raspo-

redu, budemo ponovo sa vama. Svake druge srede "u ranu zoru' ček a-ćemo Vas na Vašem kiosku...Odlučili smo da Vas na početku iznenadimo.Č ime? – pitate se. Romanom "Dubrovački gusar" koji istina pamte starije generacije,

ali koji će rado doček ati i oni koji su bez daha pratili uzbudljivu priču omladom Dubrovčaninu Niku Bartulu od koga je drhtala moćna Veneci- ja, kao i oni koji već u prvom broju krenu u bitke zajedno sa Nikom, saznaju sa ljubav izmeĎu njega i Leticije...

Otkrićemo vam i jednu tajnu: pisac ovog romana je Branko Vidić, odnosno Brandon Vid, kako stoji iznad naslova dosadašnjih izdanja"Dubrovač kog gusara“. Po zapletima, neverovatnim obrtima, stalnim sukobima ljubavi i mržnje, "Dubrovački gusar" je sigurno na nivouavanturističko-istorijskih romana Aleksandra Dime, Ž il Verna i drugih. Ako tome dodamo da je Branko Vidić pod raznim pseudonimima napi-


4/38

sao još oko tridesetak romana, onda će posle čitanja "Dubrovačkog gusara" naša radoznalost biti još veća.

Redakcija RZR – Romana za razonodu – pripremila je za izdavanje još nekoliko zanimljivih ostvarenja iz zaostavštine ovog autora: "Tajna starog dvorca", "U senci inkvizicije", "Enriko da Silva", "Isti čovek", "Crni orao", "Sin dubrovačkog gusara"...

Nadamo se da ćemo otkrivanjem ove tajne učiniti da se bolje osvetlii oceni doprinos Branka Vidića ovom žanru romana u kome kritičari priznaju vrednost skoro isključivo stranim piscima, ne verujući da i kodnas ima onih koji su dorasli autorima svetskih bestselera. Možda je zbog toga i Branko Vidić pisao pod pseudonimima...

I na kraju, pre recepta za čitanje ovih romana (čaša vode i kocka šećera na stolu, pored kreveta) pozivamo Vas na saradnju: ocenjujtenaš izbor, predlažite izmene u opremi, prelomu, otkrivajte zajedno sanama zaboravljene zanimljive pisce i njihova dela, naš zajednički cilj jeda zadovoljimo našu radoznalost, da se dobro raspolo žimo čitajući dobar roman za razonodu.

Prijatno!


5/38

Prvi nastavak

– GRAĐANI DUBROVNIKA,ĉujte i poĉujte! Po zapovesti našeg premilostivog gospodara, duţdevića Luidija, dţelati će danas izvršiti pre-sudu nad ĉovekom koji je i zasluţio takvu kaznu. Niko Bartulo uhvaćen je u kraĊi, u dvorcu duţdevog prija-telja grofa Stanara, u trenutku kada

je hteo da odnese kesu sa novcem.

Kako je uhvaćen na delu, nije ni

poricao ono što mu se pripisuje ugreh. Naš premilostivi gospodar bio je ĉoveĉan prema njemu i blago ga je osudio. Dţelat će mu udariti tride-set batina, a onda svaki graĊanin moţe da mu pljune u lice. Zatim će Niko biti poslat na galije, gde će deset godina okajavati svoje grehe.

Dţelatu inkvizicije, vrši svoju duţ-nost!

OVE reĉi izgovorio je gradskidobošar na dubrovaĉkom trgu, predgomilom okupljenog sveta. Na sre-

dini trga nalazio se stub poznat pod

imenom "stub srama", za koji su

vezivani kradljivci i ubice, osuĊeni

na javno ţigosanje i kaţnjavanje. Najĉešće su za stub vezivani dubro-vaĉki rodoljubi koji nisu hteli da se pomire s tim da im rodni grad nije

više slobodan, da su ga pokoriliMleĉani.

ZA STUB je bio privezan mlad,

lep ĉovek, crne kose i crnih oĉiju. Pramen kose mu je padao na visoko

ĉelo i spuštao se do pravilnog nosa.Bio je obnaţen do pojasa a široke grudi su mu se snaţno nadimale.Gvozdeni prsten stezao mu je vrat a

ruke i noge bile su mu okovane kra-

tkim lancima, tako da nije mogao da

se pomeri nijednim delom tela.Jedino mu je glava bila gordo podi-

gnuta, a oĉi kao da su prkosilećelom svetu.

– DŢELATU, na posao! – zapo-vedi ĉovek ogrnut plemićkim plas-tom.

– DZELAT. stariji ĉovek gruboglika, dohvati biĉ.

– Nevin sam, nevin! – uzviknuvezani mladić gromkim glasom – udrite me, ubijte me, ali nikada

nećete saznati šta sam radio u gro-fovom dvorcu.


6/38

– Oprosti mi! – prošapta dţelat. – Moram da vršim svoju duţnost...

– Udri! – odjeknu zapovest...Udarci su neštedimice pljuštali.Telo mladog ĉoveka se savijalo

od bola. Ali, on je ĉvrsto stegaozube, tako da nijedan jauk nije oti-

šao sa njegovih usana, iako su muudarci padali po licu, glavi, rameni-

ma i grudima, ostavljajući krvavemasnice.

JEDINO je dţelat ĉuo kako se samladićevih usana otelo jedno ime:

– Leticija!POSLE tridesetog udarca, telo

mladog ĉoveka bilo je iskrvavljeno iizranjavljeno. Bio je ţiv, ali u

nesvesti. – A sada – nastavi dobošar – sva-

ko ima pravo da mu pljune u lice.

Danas i noćas ostaće ovde, a sutraće biti poslat na galiju koja prevozirobu iz Dubrovnika za Veneciju i

obratno.

Plemić koji je izdao nareĊenje da

poĉne biĉevanje, priĊe osuĊeniku i pljunu mu u lice. Bio je to duţdevi-ćev poverenik i njegova desna ruka,márkiz Amando Sforca, potomak poznate mleĉanske plemićke poro-dice.

MARKIZ Sforca bio je ĉovek surova lica, kukastog nosa i upalih

oĉiju. Imao je oko trideset i petgodina, ali je izgledao znatno stariji.

Bio je poznat po svireposti prema

Dubrovĉanima, koje je smatrao obi-ĉnim robljem.

AMANDO i duţdević bili sustvarni gospodari Dubrovnika, jer je

venecijanski duţd poverio sinu Lui-Ċiju da upravlja pokorenim gradom.

– Lopove, hteo si da pokradeš moga tasta i zato ćeš ispaštati! – reĉe besno Amando.

NJEGOV primer sledili su ţbiri iulizice.

– Dva straţara neka ostanu ovde!

– naredi Amando. – Oni mi svojimţivotom odgovaraju za osuĊenika... Okupljeni graĊani skloniše se da

propuste markiza koji se s pratnjom

uputi prema duţdevićevoj palati. Niko se nije usuĊivao da pomog-

ne onesvešćenom nesrećniku. – Pustite me! – zaĉu se jedan kre-

štav glas. – Pustite me da mu seosvetim! Jednom me je udario

nogom kada sam od njega zatraţila milostinju. Ovakvu kaznu je i zaslu-

ţio! KROZ gomilu se probijala starica

rašĉupane kose koja je u ruci nosila


7/38

drvenu posudu sa vodom. Bila je to

prosjakinja Mare koja je veĉito

sedela pred vratima dubrovaĉk ekatedrale.

– Eto ti, beštijo! Kad bih smela,zadavila bih te...

Glasno grdeći onesvešćenog Nika, Mare podiţe posudu i izruĉi vodu na glavu i grudi osuĊenika.

– Na... eto ti splaĉina! Ne znamšta bih još mogla da ti uradim. Evo,ovako si ti mene udario, pa ću sadada ti vratim!

Udarila ga je nogom, ali primetno

lagano. OsuĊenik je u tom trenutkuotvorio oĉi i šapnuo:

– Hvala...

OĈI stare prosjakinje zasijaše, aonda ona dostojanstveno diţe glavui udalji se, praćena negodovanjemokupljenih Dubrovĉana koji nisurazumeli njen postupak.

MLADIĆ se potpuno osvestio odvode, ali nije hteo da pokaţe straţa-rima da je svestan onoga što se okonjega zbiva...

ĈIM je poĉeo da pada mrak, svetse razišao u strahu od inkvizitorskihţbira koji su optuţivali svakog ko biim bio i najmanje sumnjiv. A svako

ko bi se po noći našao izvan svoje

kuće – bio je sumnjiv i smatran jeneprijateljem.

KAD su i poslednji radoznalciišĉezli i kada su se u dubrovaĉkim domovina zapalile svetiljke, na trgu

se pojavi ţenska prilika uvijena udugi ogrtaĉ. Preko lica joj je biospušten gust veo. Ona se ţurnimkoracima pribliţi osuĊeniku, poredkoga su stajali samo straţari, zbija- jući surove šale na njegov raĉun.

UVIJENA prilika priĊe straţari-ma i dobaci im kesu, koja zveknu

udarivši o zemlju. – Sinjora! – Sklonite se. Hoću da razgova-

ram sa osuĊenikom!

– Ne brinite – reĉe jedan od stra-ţara, koji podiţe i zadenu kesu sanovcem za pojas.

STRAŢARI se udaljiše. Tajans-tvena prilika priĊe stubu srama.

– Niko, mili moj! – Konteso! – Lakše... Oh, da znaš koliko sam

prepatila gledajući šta s tobomĉine... Kad bih samo smela da tiizljubim napaćeno lice!

– Volim te, i radi tebe podneću najveće muke koje postoje. Raski-nuću ove lance... Márkiz će mezapamtiti. Veĉeras ćete se veriti...


8/38

– Niko! Nikada neću biti njego-va, kunem ti se našom ljubavlju... Ti

ćeš se vratiti sa galije... Ĉekaću te ideset godina, ako treba!

ONA mu neţno obavi ruke okovrata i nasloni glavu na njegove,

krvlju poprskane grudi.

– Niko moj, ne boj se, nikada teneću izneveriti! Samo smrt moţe danas rastavi... Sad moram da idem,

jer me ĉekaju. Bojim se da ne saznaju da sam ovde, a to bi znaĉilo tvojusmrt...

ZA trenutak uklonila je veo i

Niko je ugledao njeno, bolom osen-

ĉeno i napaćeno lice i oĉi izmuĉene od plaĉa. Bila je to divna devojka od

svojih devetnaest ili dvadeset godi-na, neţna kao ruţin pupoljak. Zla-tasta kosa padala joj je po ramenima

a oĉi, iako uplakane, krupne i crnekao trnjine, još više su isticale njen beo ten i lepo lice.

– Zbogom, ljubavi moja... Ostaću ti verna do groba!

DEVOJKA navuĉe veo i izgubise u mraku.

– Ja sam najsrećniji osuĊenik nasvetu! – prošaputa Niko, zaboravlja- jući bar za trenutak da će već sutra postati rob na galiji, što je znaĉilo

isto kao da su ga ţivog u grob zako- pali...

Još Niko nije došao k sebi, da li je to sve bio san, kad na trg stiţe grupa naoruţanih ljudi. Bili su uvi- jeni u crne ogrtaĉe, sa maskama nalicima.

– U ime inkvizicije, predajte namosuĊenika! – uzviknu voĊa. – Evozapovesti Velikog inkvizitora!

Odmah su ga skinuli sa stuba

srama.

NEDALEKO odatle, pored zat-

vorenih kola, stajala je prilika umo-

tana u crveni ogrtaĉ. – Sinjora, vaša zapovest je izvr-

šena! – reĉe voĊa ţbira.

– Idite! – reĉe ona. – Arko, iza-Ċi!... IZ kola izaĊe crnac divovskog

rasta i unese osuĊenika u koĉije. Zena uĊe za njima i sede pored Nike. Njene crne oĉi zasijaše pakle-nim sjajem.

– U duţdevu palatu! – naredi ona.ZATIM se obrati osuĊeniku: – Sad si moj... i bićeš moj – ili

niĉiji!


9/38

U PALATI Iva Stanara bilo je

vrlo ţivo. Svetla su gorela u svim

odajama raskošnog dvorca najugle-dnije i najbogatije porodice u

Dubrovniku. Zvanice su pristiza-

le jedna za drugom. Kont Ivo prire-

Ċivao je sveĉanu gozbu na koju jetrebalo da doĊe i duţdević LuiĊi.

DOK je u hodnicima i u glavnoj

dvorani bilo vrlo ţivo, i dok su segosti u grupama zabavljali i ćask ali,u jednoj udaljenoj odaji palate odi-

gravala se neobiĉna, dramatiĉna scena.

KONTESA Leticija Stanaro,

sedela je u ogromnoj, raskošnoj fotelji i gušila se u suzama. Iznad

nje je stajao dostojanstveni staracsedamdesetih godina, sede kose, što mu se spuštala na ramena, i bele brade koja mu je pokrivala grudi. To

je bio kont Ivo Stanaro, poslednji

muški izdanak slavne loze Stanaro ideda mlade lepotice.

– Deko, ja neću... Neću i neću! Nikada se neću udati za...

– Ne razumem te, Leticijo! Duţ-dević ţeli da nam ukaţe veliku ĉast. Kada se udaš za njegovog prvogdoglavnika, markiza Sforcu, posta-

ćemo bliski prijatelji. Razumeš lime?

– Deko, priznaću ti nešto... Ja nemogu da se udam za Sforcu! Ne

mogu, kad ti kaţem... – Zašto, dete moje? Ti znaš da ja

tebe volim više nego išta na svetu ida ću uĉiniti sve što zaţeliš. Reci misve što ti leţi na srcu! Ja ću ti pomo-ći, samo ako sam u stanju...

MLADA devojka se odluĉno podiţe iz naslonjaĉe, obrisa suze iispravi se, pa stade pred dedu:

– Deko, ja volim... – Voliš!?... koga kćeri? – Deko, ja nisam dostojna da me

uzmeš u zaštitu. Grešna sam, jersam pogazila vekovni amanet naše porodice!

– Nesrećno dete, šta si to uradila? – Ja... ja... ja volim... volim ĉove-ka iz... Ah, ne mogu da kaţem... nemogu!

– Koga voliš? Da nije neko ko ne pripada našem staleţu?

– Jeste. – Nesrećnice!

– Ljubav ne pita za zakone, nezna za razlike meĊu ljudima... Javolim... volim jednog ribara!

STARI kont se uhvati rukama za

glavu i ćutke klonu u naslonjaĉu. Dugo nije mogao da doĊe k sebi.


10/38

Nepomiĉan, šaputao je nešto što devojka nije mogla da razume.

NAJZAD se uspravi a oĉi muodluĉno sevnuše ispod sedih obrva.Izgledao je kao nekakav strašni osvetnik koji se sprema da smoţdi sve pred sobom.

– Nesrećnice!... nesrećnice!... Zartako nešto da uradiš ti, ti... poslednjiizdanak slavne loze Stanaro?! Reci

mi ko je taj ĉovek, taj nikogović! Probošću ga maĉem, tako mi prahamojih predaka! Neće niko ukaljatiime i ĉast porodice Stanaro!... Ribar,veliš? Koje on i kako se zove?...Govori... govori, brţe! Neću daĉekam... Moja osveta ga neće mimo-

ići, zasluţio je da ga uništim, jer te je opĉinio i zarobio ti srce! Hteo jeda se domogne tvog imanja... Hulja!

– Deko, on nije hulja... – Govori, koje!? – Zove se Niko Bartulo... – jedva

prošapta kontesa. – Taj lopov, koji je danas poku-

šao da mi ukrade novac, pošto mi jeveć ukrao ono što mi je najdragoce-nije! I ti si zavolela jednog kradljiv-

ca?... Oh, nesrećno dete, koliko Jeţalim!

– On nije lopov, deko!

– Još ga braniš, a znaš da jeuhvaćen na delu!

– Nije lopov!STARI kont ljutito lupi nogom o

pod i povika gromkim glasom:

– Danas ćeš postati verenicamarkiza Sforce! To je sve što imamda ti kaţem... Sa onim lopovom ću se obraĉunati sam. Evo, trube objav-ljuju duţdevićev dolazak, moram daidem... Spremi se da dostojanstveno

doĉekaš verenika! – Nikada, nikada neću biti njego-

va!

KONT Ivo je ljutito napustio

sobu svoje unuke i pohitao da doĉe-ka duţdevića i njegovu pratnju. Nije

primetio slugu koji, je skriven iza jednog stuba, prislušk ivao ceo raz-govor.

DOK se kontesa spremala za svo-

ju golgotu, ovaj podlac pohita spo-

rednim stepenicama i stvori se kod

ulaza u trenutku kad je ulazio duţ-dević sa markizom Sforcom i prat-njom.

MARKIZ Sforca bio je sav

nakinĊuren, a lice mu je sijalo odzadovoljstva.

SLUGA saĉeka pogodni trenutak, pritr ĉa markizu i tiho mu saopšti šta je ĉuo i video.


11/38

– U redu! – reĉe markiz. – Vrši idalje svoju duţnost. Ja ću umeti

dostojno da te nagradim!U pratnji upravnika dvorca, duţ-

dević i njegova svita uputiše se ste- peništem u veliku dvoranu u kojoj jesve blistalo od sjaja i raskoši.

MARKIZ potrĉa uz stepenice,stiţe duţdevića i poluglasno mu seobrati:

– Sve je propalo. Ona odbijaveridbu!

LuiĊi za trenutak zastade, namr šti se, ali kada je ĉuo o ĉemu se radi,nasmeši se i glasno reĉe:

– Ne brinite, dragi markiţe. Tustvar ću liĉno urediti!

NA vrhu stepeništa pred ulazomu dvoranu, goste je saĉekao i poz-dravio domaćin, kont Ivo Stanaro.

– Konte – prekide ga duţdević u pola dobrodošlice – ĉuo sam davašoj unuci nije najbolje!

– Naprotiv, ona je izvan sebe odsreće što će se danas obaviti zaruke

izmeĊu poslednjih izdanaka dvejustarih porodica, jedne dubrovaĉke ijedne mletaĉke!

– Odvedite me do nje. Ţelim da porazgovaram s njom i da joj liĉno poţelim sreću!

IAKO je stari kont pokušavao daizbegne ovaj susret, morao je da

popusti duţdevićevoj ţelji. ODVEO ga je do sobe u kojoj se

nesrećna kontesa, uz pomoć odanedojkinje, spremala za silazak meĊu zvanice.

DUŢDEVIĆ je bez kucanja stu- pio u odaju, a njih dve se skameniše od iznenaĊenja. Tek kad im je priša-o, sabraše se i naĉiniše reverans.

– Konteso – reĉe duţdević galan-tno – srećan sam što vas mogu poz-draviti u vašem domu. Dopustite davam poljubim ruku!

STARA dojkinja upitno pogleda

Leticiju i pošto joj je njena miljenica

klimnula glavom, uputi se premaizlazu.

KAD su se vrata za njom zatvori-

la, duţdević sede na ponuĊenu stoli-cu i smeškajući se, svestan svojenadmoći, obrati se Leticiji:

– Konteso, vi znate da dolazite uime svog aĊutanta i prvog doglavni-ka, plemenitog markiza Sforce, aĉija vi verenica treba da postaneteove veĉeri...

– Ali Visosti! – Ne prekidajte me, divna konte-

so. Dopustite da vam iskaţem onošto sam naumio! Vi nemate pojma


12/38

koliko ću biti srećan da na svomedvoru imam jednu tako lepu i otme-

nu liĉnost kao što ste vi. A, ako budete dovoljno pametni moći ćete da postignete i mnogo više – reĉe duţdević, znaĉajno podigavši obrve.Ja umem da nagraĊujem...

Ali, nemojmo sada govoriti o

tome, nego preĊimo na glavnu stvar.Ĉuo sam da vam ovaj brak nije povolji?

– Presvetli duţdeviću... – promu-ca kontesa.

– Vi moţda ne znate da ja znamsve što se radi i govori u Dubrovni-ku? Moji ţbiri se nalaze na svakomkoraku. Nema tajne koju ja ne doz-

nam! Ĉuo sam i to da ste jednomlopovu dali reĉ da se nećete nikadaudati za drugoga...

– Presvetli!... – MeĊutim, ja vas oslobaĊam

zadate reĉi, i vi ćete se udati za mar-kiza.

– Nikad, nikad! – vrisnu kontesa.

– Tako dakle? Ako ostanete prisvome, okrenuću drugi list, a vi dob-ro znate šta sve mogu!

– Smilujte se!... – Dakle, birajte! – nastavi duţde-

vić. – Ili ćete se udati za markiza, ili

će Niko Bartulo biti pogubljen još veĉeras!

– Milost! – zavapi devojka i sruši se na kolena pred duţdevićevimnogama. – Smilujte se! Ah, šta samzgrešila da me stavljaju na ovakvaiskušenja! Presvetli duţdeviću, imajte milosti!

– Rekao sam i ostaje tako. Kaţete li veĉeras "ne", kroz pola sata će vam biti doneta odseĉena glava NikaBartula!

– Ne... ne, samo to ne! – Kako vi hoćete! – A ako pristanem? Šta će biti

ako ga se odreknem? Hoćete li gaonda poštedeti?

– Poslaću ga na galije i vi ćete gavremenom zaboraviti. Odluĉite seodmah i što pre doĊite meĊu zvani-ce, da proslavimo ili vašu veridbuili...

ĈIM je duţdević izišao, u sobuuĊe stara dojkinja. Leticija joj jeca- jući pade u naruĉ je, ĉinilo joj se da je sve gotovo, da je smrt jediniizlaz... Najzad se malo primiri, a

ţagor koji se ĉuo iz dvorane podseti je da mora da se pojavi meĊu gosti-ma.


13/38

– Dado, ostavi me malo nasamo...Hoću da razmislim, moram da done-

sem vaţnu odluku!Ali, već posle nekoliko trenutaka,

pojavi se stari kont.

– Jesi li spremna? Svi ĉekaju samo na tebe!

– Spremna sam... – Dakle, šta si odluĉila? – Udaću se za markiza... – siĊe

šapat sa njenih bezbojnih usana. – Znao sam da nećeš osramotiti

obraz porodice Stanaro! – reĉe kontsa primetnim olakšanjem.

KADA su ušli u veliku dvoranu,nastalo je komešanje. Mlada kontesa je, i pored sve svoje tuge, bila lepa

kao nerascvetani pupoljak.DUŢDEVIĆ joj je prvi prišao,

galantno se poklonio i poljubio joj

ruku, a onda joj je prišao márkiz Sforca.

– Konteso, moja sreća je beskraj-na! Vi znate kakva osećanja gajim prema vama! Nadam se da ćemo za

veĉita vremena ostati dobri prijatelji,a moţda i više od toga...

– Nadajmo se – prošaputa ona. – Volja mog dede i svemoćnog duţ-devića za mene je zakon... Ah, evo isinjorine Đovane!

IZA duţdevićevih leda pojavilase ţena tridesetih godina, upadljive

lepote, visoka i vitka, crne kose icrnih oĉiju, od ĉijeg pogleda je svehvatala neka ĉudna jeza.

TO je bila duţdevićeva sestra,sinjorina Đovana, poznata po raspu-snom ţivotu, kao i njen brat.

ONA priĊe kontesi i pruţi jojruku, uz pobedniĉki, licemerno lju- bazan osmeh.

– Raduje me što ću vas ĉešće viĊati na dvoru kada postanete vere-nica, a uskoro i supruga vrlog mar-

kiza Sforce... Oprostite konteso,

moram da kaţem bratu samo dvereĉi!

PRE nego što je kontesa moglada joj odgovori, Đovana je već stiglado brata i uhvatila ga pod ruku.

– Hvala ti, LuiĊi! Ti si mi omo-gućio da izvr šim osvetu za kojomsam toliko ĉeznula. Niko Bartulo jemoj, ja raspolaţem njegovim ţivo-tom!... Prvo ću ga muĉiti i u njemu

uništiti svaki otpor a tek onda dolazimoj trenutak. Moram slomiti tog

bednog ribara koji odbija ljubav

jedne Đovane! – Ti najbolje znaš šta treba da

ĉiniš...


14/38

– LuiĊi, ja sam te svetovala kakoda doĊeš Ċo Leticije. Ona će biti

tvoja ako me poslušaš. Prvu svoju braĉnu noć provešće u tvojoj poste-lji...

– A márkiz? – Ne brini, on je u mojim rukama

i pokorava se svakoj mojoj zapoves-

ti! Za uzvrat, od tebe traţim samo jedno, a to je da mi Niko Bartulo

bude predat na milost i nemilost.

Prvo muĉenje glaĊu i ţeĊu, ondagalija, a zatim će biti moj, potpunomoj – i srcem i telom...

– Raspolaţi njime! – reĉe duţde-vić, gutajući oĉima Leticiju.

Ţena s demonskim oĉima se

nasmeja, gordo podiţe glavu i uputise markizu i Leticiji. – Konteso – reĉe prilazeći im – znate li da će onaj lopov sutra

na galiju?

LETICIJA zari zube u usne, da

ne bi uzviknula da Niko nije lopov,

ali se pribra i uzdrţa.

– Markiţe – nastavi Đovana – rekla bih da vam se vaša vere-

nica sviĊa više nego ijedna drugaţena... Kao da se više ne sećate onenoći izmeĊu prvog i drugog dana boţića?

MARKIZ predblede i zbunjeno

pogleda oko sebe. Ali, upravo u tom

trenutku, desi se nešto što uneseopštu zabunu meĊu zvanice.

JEDAN crnac, obnaţen do poja-sa, upade u salu i polete prema

Đovani, pa se sruši pred njom nakolena.

– Presvetla sinjoro... Niko Bartu-lo nije ribar! On je... Ah!...

U TOM trenutku, odnekud dolete

jedna kama, baĉena silnom snagom,i zari mu se pravo u srce.

NIJE uspeo da otkrije svoju taj-

nu: poneo je sa sobom u grob, jer je

ubrzo izdahnuo.

U dvorani je nastao meteţ. Ţene

su vriskale, neke su se i onesvestile,a muškarci nisu znali šta da predu-zmu.

KONTESA Leticija bila je naju-

zbuĊenija, ali i najradosnija: nadalase da će ovaj dogaĊaj omesti veridbu.

– Dame i gospodo – zaĉu se jasanduţdevićev glas – neka vas ova epi-zoda ne uzbuĊuje. Uklonite telo,sveĉanost se nastavlja!

ZA tili ĉas sve je bilo ureĊeno.Ţbiri su se rastrĉali po dvorcu ne bili otkrili ko je bacio kamu, ali sve je

bilo uzalud.


15/38

SVEĈANOST je nastavljena,iako se u dvorani i dalje osećao strah

koji je poĉeo da proţima i najhrabri- je.

– Trpeza je postavljena! – objaviceremonijal majstor i gosti se uputi-

še u veliku salu u kojoj su bili pos-tavljeni stolovi.

DUŢDEVIĈ je prišao kontesiLeticiji i galantno joj ponudio ruku,

a márkiz Amando je poveo sinjorinuĐovanu.

Pošto su posedali, duţdević usta-de i podiţe napunjenu ĉašu.

– Dame i gospodo, ovu ĉašu diţem povodom srećnog dogaĊajakoji će se odigrati pred vama. Ple-

menita kontesa Leticija Stanaroveriće se danas sa markizom Aman-dom Sforcom, a time će se izmešati krv dveju slavnih porodica. Ispijmo

u njihovo_ zdravlje!

– Ţiveli! zaori se sa svih strana.ĈAŠE su zveckale. Leticija je

stajala pored duţdevića bleda kaosmrt, dok su joj se grudi silno nadi-male.

NAJRADIJE bi uzviknula da

nikada neće biti ţena markiza Sfor-ce, ali znala je da bi taj uzvik doneo

smrt ĉoveku koga je volela.

– Leticija, mogu li da objavim da je veridba sklopljena? – upita stari

kont. – Da... – prošapta ona jedva ĉu j-

no.

– Ţiveli! Ţiveli!...

Kad su kola sa Nikom Bartulomstigla u duţdevićevu palatu, crnikolos Arko uneo ga je u raskošno nameštenu odaju i poloţio na jastu-ke. Đovana je izašla iz kola ĉim sustigli do kapije. Pohitala je da ne

zaĊocni na sveĉanost u palati kontaStanara.

NIKO je bio svestan svega, ali se

pravio da je još u nesvesti, smišlja- jući naĉin kako da se spase.

VIŠE od sata leţao je ćutke, dok je crnac stajao pored vrata, nepomi-

ĉan kao stub, ni za trenutak ne ski-dajući pogled sa njega.

IZNENADA se pred vratima

zaĉuše koraci i u odaju upade grupaljudi u crnim ogrtaĉima, sa maska-ma na licu.

– U ime inkvizicije... – reĉe jedanod njih.


16/38

– Odlazite, mi smo po zapovestiinkvizicije doveli osuĊenika! – pre-

kide ga Arko. – Ta zapovest nije ispravno pro-

tumaĉena! Ona je izdata za sasvimdrugog ĉoveka. Uzmite ga, momci!A ti, ako ne ţeliš da dospeš u tamni-cu, ostavi nas na miru! Evo ti nare-

Ċenja. CRNAC je morao da se pokori.

Sklonio se da propusti ţbire koji se pribliţiše Niku. Ali, u tom ĉasu dogodi se nešto ĉemu se niko nijenadao.

NIKO se praćaknu kao riba iobori dvojicu zbira na pod, a onda

skoĉi i stade deliti udarce. Ţbiri su

padali i ustajali, a Nikoje vešto odskakao i upućivao udarce, tolikosnaţne da je svakim obarao bar po jednog na pod.

Stigavši do vrata. Niko poteţe pesnicom i pogodi crnog diva pos-

red brade. Ovaj jauknu i pade, a

Niko ga preskoĉi i istrĉa u jarkoosvetljeni hodnik. Potr ĉavši hodni-kom htede da se spusti prvim stepe-

nicama, ali ugleda gomilu slugu koji

su mu išli u susret.VIDEĆI da tuda neće moći, on

htede da se vrati, ali i odatle navali-

še gonioci sa crnim Arkom na ĉelu.

Ne razmišljajući dugo, Niko pritrĉa prozoru, otvori ga, a kad gonioci

uleteše za njim, jednim smrtonosnimskokom baci se prema krošnji drvetakoje je raslo pod prozorom.

NA ŢALOST, sve je to bilo uza-lud, pritrĉali su ţbiri, odmah jevezan, i ubrzo se ponovo našao urukama inkvizicije.

PALATA inkvizicije nalazila se

u blizini duţdevićeve rezidencijetako da ţbirima nije bilo potrebno puno vremena da uvedu begunca

kroz teška dvokrilna vrata iza kojihnije bilo povratka.

– Inkvizitori ĉekaju – reĉe slugakoji je otvorio kapiju – poţurite.

ŢBIRI pohitaše ka sveĉanoj sali!Oĉekivala su ih tri ĉoveka u crvenimogrtaĉima, sa crnim obrazinama nalicu. Dvojica crnih robova sa isuka-

nim maĉevima stadoše pored veza-nog Nika.

– Niko Bartulo – poĉe jedan odinkvizitora – ti si osuĊen na galijezbog kraĊe. Mi bismo ti kaznu opro-stili ako bi nam otkrio svoje pravo

ime!

– Niko Bartulo! – Laţeš, ti nisi ribar, niti se tako

zoveš!... Mi znamo ko si ti!


17/38

– Ne razumem šta hoćete odmene. Zašto me muĉite tim pitanji-

ma! Ja sam kriv za kraĊu i spremansam da iskusim kaznu!

– Dobro, recimo da je tako. Ali,imamo za tebe jedno iznenaĊenje. Dovedite onog ĉoveka!

JEDNA vrata se otvoriše i nanjima se pojavi ĉovek u koga Niko pogleda sa strahom. Bio je nalik na

Nika kao jaje jajetu. Bili su i istih

godina. Sliĉnost je bila neverovatna. – Hulje! – uzviknu Niko. – Znam

šta smerate... – Dosta! – prekide ga veliki

inkvizitor. – Ti si, dakle spreman da"postaneš" Niko Bartulo i da ga u

svemu zamenjuješ. – Spreman sam! NIKO se bezuspešno otimao i

protestovao. Crni robovi ga za tren

oka svukoše. Dvojnik obuĉe njego-vu iskrvavljenu odeću, a pošto je potelu naĉinio masnice, svako bi sezakleo da pred sobom ima pravog

Nika. – Vodite ga i predajte Arku! –

naredi veliki inkvizitor. – I zapamti-te, niko ţivi ne sme znati za ovu promenu!

DVOJNIKA izvedoše a Nikoostade pred inkvizitorima koji su se

zadovoljno smejali. – No, momĉe, videćeš da inkvizi-

cija nije igraĉka. Mi ćemo umeti date ĉuvamo, jer Venecija nema opas-nijeg neprijatelja od tebe... Odvedite

ga u olovnu ćeliju! – Ali, presvetli, tamo su... tamo

su... zamuca jedan od robova.

– Znam! – prekide ga inkvizitor. – To i jeste ono što ţelimo. Kadaoboli od te strašne bolesti, biće nes- posoban za bilo šta, a ipak ţiv...nama je baš to vaţno!

NIKU dobaciše odeću njegovogdvojnika i nateraše ga da se obuĉe.

Izvedoše ga kroz jedan skriveniizlaz i stadoše se uskim zavojitimstepenicama penjati naviše. Najzadse zaustaviše pred vratima od olova,koja im otvori ćutljivi kljuĉar ucrnom.

KADA se vrata otvoriše, ĉuvari ga ubaciše u skuĉenu, zagušljivu prostoriju, u kojoj je vladala nesno-sna vrućina i ĉiju je duboku tamurazbijala jedino meseĉeva svetlost,koja se probijala kroz mali prozor sa

masivnim gvozdenim rešetkama. NIKO ugleda dve ljudske prilike

šćućurene u uglu. Kad mu se oĉi


18/38

privikoše na tamu i kad im osmotrilica, ţmarci ga podiĊoše: obojica

bejahu u ranama koje su im bilezahvatile i unakazile tela i lica.

TO su bili gubavci, ljudi bez nade

na spas, oboleli od strašne, neizleĉi-ve bolesti. Godine patnji, telo koje

se raspada sve do smrti u najgorim

mukama – to je bila njihova jedinaizvesnost.

POLOŢAJ je bio bezizlazan, uţa-sniji i od same smrti.

STARA prosjakinja Mare gegu-cala je putanjom prema franjevaĉ-kom manastiru, koji se nalazio dale-

ko izvan gradskih zidina. U hodu je

nešto nerazgovetno šaputala, zasta- jući pokatkad da se odmori, a onda bi još ţivlje nastavila put.

KAD je stigla do manastira, nije

zakucala na glavna vrata, nego je pošla pored zida, do jedne malekapije, potpuno zarasle u korov i

ţbunje. Obazrivo se osvrnuvši okosebe, izvadila je iz torbe zarĊao kljuĉ, s mukom otvorila kapiju i ušla unutra. Uputila se maloj kolibi –

jedva primetnoj meĊu gustim medi-teranskim rastinjem, zapuštenog,

iako raskošnog vrta – i lagano zaku-cala.

VRATA se neĉujno otvoriše istara prosjakinja išĉeze u neprozir-noj tmini kolibe.

– Šta je Mare? Je li naš Nikospreman za galiju? – upita je iz mra-ka odluĉan muški glas. – Ne brini,oslo bodiću ga pre nego što ga tamoodvedu...

– Odvela ga je ona prokletaĐovana, duţdevićeva sestra. Odav-no je ona bacila oko na njega! Sad

ga je skinula sa sramnog stuba i

naredila Arku da ga onako one-

svešćenog odnese u njene odaje... Tinajbolje znaš šta ga tamo oĉek uje! NaslaĊivaće se njegovom mladošću, a onda, da bi zatrla trag, uradiće i sanjim isto što je uĉinila sa drugima.Mali zaton bi mogao mnogo da

ispriĉa o njenim ljubavnicima, koje je bacila u more, s kamenom o vra-

tu. Takva sudbina sada ĉeka i našeg plemenitog...

– Ne izgovaraj njegovo ime, nisvi naši ne moraju da ga znaju...Kaţeš da je u duţdevićevoj palati?Moram poţuriti, svaki minut je dra-gocen!


19/38

– Da ne primete tvoj odlazak? – Neće. Vratiću se na vreme da

obavim ono što je najpreĉe, a ondaću i ja doći u Dubrovnik. Niko umene ne moţe da posumnja, sviveruju da su mi noge oduzete...

Idem odmah u Dubrovnik, ti me

tamo ĉekaj! POSLE nekoliko trenutaka, iz

kuće iziĊe jedna gorostasna prilikaumotana u crni ogrtaĉ. Bio je toĉovek atletskog rasta, duge, kovr-dţave, crne brade i oĉiju koje susevale ispod pramenova tamne kose,

razbarušenih po niskom ĉelu i snaţ-nom vratu. Ţivim, neoĉek ivano gip-kim koracima prešao je vrt, na izla-

zu bacio brz pogled prema glavnojzgradi manastira utonulog u tamu i

sustigao prosjakinju nedaleko od

kapije.

STIGAVŠI do gradskih zidina,dţin poĊe duţ njih i sa sigur nošću zaĊe u gusti ĉestar, u koji je podno-ţje visokog zida bilo obraslo. NaiĊe na ulaz prikriven teškom kamenom ploĉom, diţe je i nestade ispod nje.

DESETAK minuta posle toga,

oprezno je provirio iz podruma jed-

ne zgrade u siromašnijem delu grada – ali sad već unutar zidina – i kre-nuo prema vlastelinskom centru.

GOTOVO trĉeći išao je od uglado ugla, skrivajući se u kapijama ne

bi li primetio da li ga kogod prati. Nedaleko od katedrale, ugledao je

ţbira koji se samo za trenutak pomolio iza jednog ugla.

Umesto da produţi put, skloniose u prvu kapiju, pribivši se uz dov-ratak tako da ga niko nije mogao

videti. Nije morao dugo da ĉeka na pratioca: pojavio se vrlo brzo i zbu-

njeno poĉeo da se osvr će na svestrane.

HITAR skok i Stipe, tako se zvao

gorostas, već se našao licem u licesa ţbirom.

PRE nego što je ţbir mogao ma

šta da izusti, dve ruke mu se obaviše oko vrata i stadoše ga stezati. Krk-ljao je, ali ga Stipe nije puštao svedok je davao znake ţivota.

– Još jedan manje! – prošaputaStipe. – Svaki dan po jedan, i uskoroće ih nestati.

UBACIO je ţbira u udubljenje

izmeĊu dve zgrade i odmah pohitaodalje. Kad je stigao u blizinu duţde-vićeve palate, skrenuo je u jednukapiju i ušao u zapušteno dvorište sastarim bunarom u sredini. Prišao mu je, opkoraĉio kamenu ogradu, uhva-tio se za uţe i poĉeo vešto da se spu-


20/38

šta u dubinu. Nekoliko metara ispod površine, naišao je u zidu na kame-

nu ploĉu s teškom karikom i povu-kao je. Ploĉa se sa škr ipom pomerilai iza nje se ukazao otvor iz kojeg je

dopirao miris memle.

Pošto se provukao kroz otvor,ĉetvor onoške je produţio put doknije naišao na kamene stepenicekoje su vodile nekuda u dubinu.

Videlo se da mu je sve dobro pozna-

to, jer se kretao lako. i brzo, iako je

pomrĉina bila gusta kao testo. NAJZAD je došao do jednog

hodnika na ĉijem kraju se videla bleda lelujava svetlost.

OPREZNO hodajući stigao je u

raskošnu porodiĉnu grobnicu punuteških sarkofaga. Iznad jednog odniza malih i skromnih kovĉega,smeštenih po strani, gorelo je kandi-lo.

NEMA tišina vladala je unaoko-lo, samo se s vremena na vreme ĉulo pucketanje kandila.

Ali, ta jeziva atmosfera kao dauopšte nije delovala na crnobradoggorostasa. Prišao je kandilu i pogle-dao kovĉeg, a onda se gorko osmeh-nuo.

– Opet jedno neduţno dete duţ-devićeve sestre, još jedan zloĉin

razvratnice!ODMAHNUVŠI glavom, pohitao

je izlazu i ispeo se kamenim stepe-

ništem do vrta iz kojeg se ulazilo ugrobnicu. Išao je lagano, a kada jestupio u vrt, prikrio se u jednoj aleji,

posmatrajući osvetljene prozoreduţdevićeve palate.

– Samo da znam gde su joj odaje! – prošaputa, mrseći vrhovima prstijugustu bradu.

Saĉekao je nekoliko minuta, aonda se zaĉu bat koraka. Jedan odstraţara koji su ĉuvali duţdevićev dvorac pribliţavao se mestu na

kojem se Stipe pritajio.Ĉak je bio i dobro raspoloţen, jer

je, i ne sluteći neprijatnost, bezbriţ-no pevušio.

KADA se dovoljno pribliţio, Sti- pe ga propusti a zatim se u jednom

skoku stvori iza njega, jednom

rukom ga zgrabi za gušu a drugommu zapuši usta, i povuĉe ga zasobom prema grobnici.

Pošto ga je uvukao i pritvoriovrata za sobom, podiţe ga na rame-na i ponese niz stepenice. Tek u

dubini grobnice spusti ga i oslobodi

mu usta.


21/38

IAKO ne mnogo niţi od gorosta-sa, a mlad i snaţan, straţar je bio

bled kao krpa, razrogaĉenih oĉiju odstraha.

– Osvetnik! – prošaputa on jedvaĉujno.

– Jeste, ja sam onaj koga nazivateOsvetnikom! Ali, tebi neću ništa uĉiniti ako postupiš po mojimţeljama.

– Sve ću uĉiniti, samo me pošte-dite!

STRAŢAREV strah, iako na prvi pogled preteran, bio je razumljiv: u

gradu je još od pada Dubrovnika poĉeo da se pojavljuje tajanstveniosvetnik koji je ubijao ţbire i izdaji-

ce. Uzalud su pokušavali da ga ulo-ve: on se pojavljivao iznenada, tamogde ga niko nije oĉekivao, ostavljaoza sobom jednu ili više ţr tava i išĉe-zavao kao da je u zemlju propadao...

– Gde su odaje duţdeve sestre? – zapita osvetnik.

– Od petog do desetog prozora sleva. Tamo se stiţe glavnim stepeni-štem, ali moţe i malim, sporednimstepenicama koje prolaze iz podru-

ma. Sve ću vam reći, samo me neubijajte!

– Je li sinjorina Đovana ovde?

– Nije se još vratila. Na sveĉa-nosti je kod konta Stanara.

STIPE brzo uveza straţaru noge iruke i zapuši mu usta.

KREĆUĆI se hitro i bešumno,uprkos oĉiglednoj teţini, lica zaklo-njenog plaštom, sa stepeništa stiţe uosvetljeni hodnik i bez kolebanja

potraţi odaje koje mu je oznaĉio straţar .

NAŠAVŠI se pred ulazom u tajdeo palate, zastao je da oslušne navratima.

– Sreća moja što si opet ovde, Niko... Ne znam kako bih se oprav-

dao i šta bi gospodarica pomislila date nisu vratili.

OVE reĉi doprle su kroz vrata aizgovorio ih je crnac Arko, povere-nik i rob demonske Đovane.

STIPE se još jedanput osvrnuo, pa – kada se uverio da u blizininema nikoga – širom je otvorio vra-ta.

NAGNUT nad mladićem, Arko je zastao kao ukopan, iskolaĉivši oĉi prema Stipi koji se u jednom skoku

naĊe pred njim. NIKO Bartulo – upravo onaj koji

se sada izdavao za njega – takoĊe prestravljeno pogleda u pridošlog gorostasa.


22/38

CRNAC i Stipe se uhvatiše ukoštac. Nasta borba na ţivot i smrt,

jer se i jednom i drugom u rukamastvorio noţ.

PALI su na pod i poĉeli da sevaljaju po raskošnim ćilimima, dok je laţni Niko uplašeno gledao ovudivovsku borbu u kojoj su protivnici

bili potpuno ravnopravni.

ARKO je u dva maha podizao

noţ da probode smelog napadaĉa, ali oba puta udarac je bio odbijen.

Pri trećem udarcu, Stipe levomšakom zahvati golo seĉivo, a desni-ca sa noţem spusti se svom silinomna moćne Arkove grudi. Noţ se dodrške zari prema srcu.

– Niko! – šapnu Stipe zadihano,ali sav srećan. – Brţe, moramo izaći što pre!

– O, hvala ti, nisam te više nioĉekivao! – reĉe mladić zbunjeno.

– Zar da te prepustim ovomedemonu?!... Spremaj se!

– Spreman sam!STIPE izvuĉe noţ iz Arkovih

grudi i reĉe: – Još jedan neprijatelj Dubrovni-

ka manje...

LAŢNI Niko Bartulo lagano jedolazio k sebi. Shvativši da je goros-tas došao da ga spase, znao je da i

on mora igrati ulogu spasenog,

mada mu to nije bilo milo, jer bi

najradije ostao pod okriljem Đova-ne.

POTRĈALI su kroz hodnik inesmetano dospeli do stepenica,

spustili se u podrum i bez ikakvih

smetnji stigli do grobnice, nastavlja-

jući istim putem kojim je Stipedošao.

– Mare mi je javila gde si – govo-rio je Stipe uz put. – Ja ću te izvestiodavde, a onda idi kod "Barkaša", tamo ćeš biti siguran. Ja moram nat-rag, jer moţe neko da primeti da menema. Uveĉe je glavni sastanak u pećini na obali. Moramo da odluĉi-

mo šta ćemo dalje, jer ovakvo stanjene moţe da se izdrţi... Ti za kontesune brini! Ako bude bilo potrebno da

nestane márkiz, progutaće ga pomr-ĉina kao i tolike druge.

LAŢNI Niko ništa nije razumeo,ali se pravio kao da mu je sve jasno.

KADA su stigli do izlaza iz

bunara, Stipe je prišao kapiji i pogledao na ulicu.

– Prostor je ĉist, moţeš krenuti.Ja ću posle. Obojica se ne smemo pojaviti na ulici. Ah, doĊavola, sadsmo gotovi!...


23/38

IZ DVORIŠTA duţdevićeve palate zaĉula se vika. To je znaĉilo

da je Nikino bekstvo otkriveno.LAŢNI Niko istrĉa na ulicu i

polete pored zidova ali već posle pedesetak metara zastade kao uko-

pan. Pred njim iskrsnuše ĉetiri ĉoveka umotana u plastove.

– U ime inkvizicije... – Brţe!... Osvetnik je u onom

dvorištu... Neka jedan od vas poĊe sa mnom u inkviziciju. Treba da

saopštim vaţne tajne!ŢBIRI ga ostaviše ne pridavajući

mu više nikakav znaĉaj, i uputiše setrĉeći prema dvorištu koje im je pokazao.

PRAVI Niko se uţasnuo videvši gde se nalazi i kakvu su mu sudbinu

odredili. Strpali su ga meĊu gubavceda bi i on oboleo i postao ţivi leskojem nema mesta meĊu zdravima.

– Još jedan! – proštenja gubavac,niţi rastom. I pored ove strašne bolesti koja nam odbrojava dane, ne

puštaju nas da ţivimo u slobodi i

udišemo ĉist povetarac sa puĉine. Prijatelju, jesi li odavno oboleo?

– Ja uopšte nisam bolestan!KAO odgovor zaĉuo se gromo-

glasan smeh.

– Svi tako kaţu!... Tako sam i jamislio dok bolest nije poĉela da miostavlja tragove po licu i telu... Jesi

li iz ovih krajeva?

– Kaţem vam da sam zdrav, aliMleĉanima to ne ide u raĉun... Ovdesam zato da bih se pored vas i ja

razboleo...

SAMO jedan od gubavaca je

govorio. Drugi je sve vreme ćutao,dok su mu oĉi sijale kao u groznici.Smejao se histeriĉno, a onda povika

izbezumljeno: – Zdrav, zdrav... zdrav!... Ha –

ha! ha! Mrzim zdrave ljude, mrzim

ih!... Neka svi budu kao i mi... Zašto da i ti ne budeš kao ja... Evo ti!

SKOĈIVŠI kao hijena, patrljcimaod prstiju hteo je da uhvati Nika koji

je u poslednjem ĉasu uspeo da

odskoĉi u stranu. – Jesi li poludeo? – povika drugi

gubavac, bacivši se na njega. – Kako moţeš ţeleti nesreću

ĉoveku koji ti nije ništa uĉinio?! – Neka se zarazi... Mrzim one

koji su zdravi! I on mora postati


24/38

gubavac... Izgrepšću ga... Pustime!...

– Ne, nećeš to uĉiniti! ONO što se tada desilo, bilo je

više nego strašno. Dva gubavcaupustila su se u borbu na ţivot ismrt, daveći se izranjavljenimrukama i kida jući jedan drugomeostatke odeće koja je pokrivala telau još gorem stanju.

STRAŠ NA borba trajala je ĉita-vih petnaest minuta, a dva zapenu-

šena bolesnika još su se valjala po podu, unoseći u svaki udarac posle-dnji delić snage.

NAJZAD se jedan od njih podi-

ţe, pošto je drugi ostao nepomiĉan

na podu. Niko nije znao ko je odnjih na njegovoj strani, jer su oboji-

ca izgledali podjednako.

– Jedva! – izusti gubavac smukom. Njegove su muke prekraće-ne, a koliko će moje trajati, videće-mo. Ti si mlad i tek treba da ţiviš, aveć su te uhvatili i osudili. Ne prib-

liţuj mi se i ništa ne dodiruj rukama,ĉuvaj se dok moţeš, a ko zna neće lise situacija izmeniti...

– Mora! – reĉe Niko odluĉno. – Ja imam toliko zadataka u ţivo-

tu, i sudbina prema meni ne sme biti

šlepa i svirepa... Ne znam kako da ti

zahvalim za ovo što si uĉinio zamene!

– Meni je najveća zahvalnostosećanje da sam uĉinio dobro delo.Seti me se ponekad, to je sve što odtebe traţim...

NIKO se duboko zamisli, a ĉelo mu se nabora. Dugo je stajao ćutke,a onda iznenada poĉe vikati iz svegglasa, kao da ga ţivog deru. Njegovdobri sapatnik ga je zaĉuĊeno gle-dao, ne razumevajući šta se dogaĊa.

NE proĊe ni nekoliko trenutaka, a pred vratima se zaĉuše koraci i zve-ka kljuĉeva.

– Vatra, vatra, sve će izgoreti! – vikao je Niko koliko ga je grlo

nosilo.K LJUĈEVI zakloparaše u bravi,

a Niko stade pred teška vrata, spre-man za skok. U trenutku kada su se

vrata otvorila, on skoĉi na tamniĉara i uhvati ga za gušu pa ga uvuĉe unu-tra. IznenaĊeni tamniĉar nije uspeoda izusti nijednu reĉ, a ni sam Nikonije davao glasa od sebe. Ćutke jestezao tamniĉara koji je, iskolaĉivši oĉi, još kratko vreme pokušavao dase odupre, a onda se naglo opustio – što je znaĉilo da je onesvešćen ilimrtav.


25/38

NIKO nije oklevao ni ĉasa. Zatren oka je svukao svoju odjeću i

obukao tamniĉarevo odelo, a njego-vo nepomiĉno telo poloţio je na pod.

– Druţe i prijatelju, ja odlazim, pokušaću da dospem na slobodu...Sada te ne mogu povesti, ali ću doći da te oslobodim. Reci mi kako se

zoveš! Kont Ante Gadari. Ah, boţe moj!... jeknu Niko i potr ĉa premagubavcu.

Ne, ne dotiĉi me se! uzviknu ovaji izmaknu se u stranu.

Ali ti si moj...

– Beţi, poslednji je ĉas... Prime-tiće da nema tamniĉara... Brţe,

odlazi! NIKO je neodluĉno stajao na vra-

tima. Dve suze mu se pojaviše uuglovima oĉiju i skotrljaše niz obra-ze.

Zbogom, zbogom... Seti me se!

Ja ću te osloboditi! Imam mnogozadataka, ali tebe ću osvetiti, takomi ţivota. Zbogom!

BOLESNIK je zaĉuĊeno gledaou njega, ne shvatajući kakva se totajna nagoveštava pred njegovimzamagljenim oĉima.

JOŠ jedan pogled i još jedan pozdrav, pa Niko istrĉa iz ćelije,

zatvori je i potrĉa hodnikom.Iako je bio obuĉen u tamniĉarevo

odelo, nije bio siguran da će nesme-tano izaći iz zgrade inkvizicije. Nijeznao ni koji put vodi u slobodu, ali

morao je da se snaĊe! POTRĈAO je prema malim

zavojitim stepenicama koje mu se

ukazaše i krenuo naniţe. Poslenekoliko trenutaka, našao se u hod-niku pred dvoranom u kojoj su

zasedali inkvizitori. Nedaleko od

sebe, ugledao je crnog straţara koji je stajao pred vratima dvorane.

SAMO za trenutak je Niko zasta-

o, a onda se odluĉio na vratolomiju.Svukao je obuću i poĉeo da se priv-laĉi crncu koji mu je bio okrenutleĊima. \ad je došao na triĉetirikoraka iza njega, spremio se za

skok. Ono što je nameravao, pošlo mu je za rukom: skoĉio je crncu naleĊa, dohvatio ga za gušu i već idu-

ćeg trenutka dva tela su se valjala po podu...

NEKOLIKO udaraca pesnicom

po sle pooĉnicama i crnac se preseliou carstvo snova...

NIKO je znao da mora brzo da

dela, jer je svaki sekund bio drago-


26/38

cen. Taman se pridigao sa poda, kad

zaĉu neĉiji glas iznad svojih leĊa:

Šta se dogaĊa?! NIKO se okrenuo i ugledao gla-

vom velikog inkvizitora u crnom

plaštu, sa svilenom maskom na licu.Udarcem pesnice oborio je inkvizi-

tora i ubacio ga natrag, u veliku

inkvizitorsku salu. Na sreću, u salinije bilo nikoga. Dva druga inkvizi-

tora otišla su ranije. NIKO je bio naĉisto sa tim šta ga

ĉeka ako se za njegovo bekstvodozna pre nego što izaĊe iz palateinkvizicije. Osvrnuo se levo i desno,

a onda preko njegovih usana preĊe osmeh.

SKINUO je sa inkvizitora svileni plašt i ogrnuo se njime, a onda mu jeskinuo i masku sa lica i slavio je

sebi. To je uĉinio tako brzo da nijeimao vremena ni da pogleda u

inkvizitorovo lice.

ZATIM je stavio kapu na glavu i

dostojanstveno izašao u hodnik, a u prolazu je od onesvešćenog crncauzeo noţ i sakrio ga pod pelerinu.

NIKO se dostojanstveno spuštaoniz stepenice. Jedan sluga ga susrete

i duboko mu se pokloni.

– Vaša kola ĉekaju.

SLUGA poĊe ispred njega. Saklupe ustade deset ţbira i na rastoja-

nju od nekoliko koraka poĊoše zainkvizitorom.

– Ostanite – naredi Niko. – Noćas mi pratnja nije potrebna.

ZBIRI se pokloniše i povukoše. Niko se pribliţi vratima koja mu

otvoriše dvojica slugu.BILO je dovoljno da potr ĉi neko-

liko koraka i da se naĊe na slobodikoju je toliko priţeljk ivao. Ali, navreme se uzdrţao. Mirno je pošao niz stepenice i seo u koĉije koje suga ĉekale.

– U dvorac, ili kući? – upita gakoĉijaš.

– Kući – odgovori Niko ne zna- jući šta da kaţe. KOLA poĊoše lagano. Niko se

okrete prema inkvizitorskoj palati, a

onda, osmehnuvši se, pogleda u svoje noge na kojima su bile samo

ĉarape, jer je cipele ostavio u palati. NISU odmakli ni trista metara

kad odjeknu zvono u palati inkvizi-cije. Bio je to znak da se nešto krup-no desilo.

NIKO nije dio ĉovek koji se dugo premišlja kada treba nešto da uĉini.Iskoĉio je iz kola i nestao u mraku.Galama je bila sve jaĉa. Uznemireni


27/38

Dubrovĉani otvarali su prozore davide šta se to dešava, ali se niko nije

usuĊivao da upali svetiljku.SAĈEKAO je da pored njega

proĊu gonioci a onda je mirno kre-nuo u grad. Dok otkriju da nisam u

koĉijama, biću tamo gde me najma-nje oĉekuju, mislio je on. U dvorcukonta Stanara!

U GRADU je tek sada nastala

uzbuna. Od duţdevićeve palate ĉula se dreka, koja se podigla zbog beks-

tva Nika Bartula i ubistva crnca

Arka.

TRI puta je morao da se sklanja u

kapije da bi propustio gomile naoru-

ţanih ţbira koji su ga progonili.

Kad je stigao do dvorca, ušao je uvrt.UZBUNA u dvorcu još se nije

bila stišala. Duţdević je naredio dase glasnici ne puštaju unutra.

SPOREDNIM stepenicama Niko

se popeo na sprat gde se nalazila

sala prepuna gostiju. Zaogrnut crnim

ogrtaĉem i sa maskom na licu, Nikose uputio hodnikom mirno prošavši pored dvojicetrojice slugu.

DOŠAVŠI do vrata koja su vodi-la u salu, on se zaustavi da osmotri

goste. Ono što je video, zapanjilo ga je.

UGLEDAO je svoju ljubljenu

Leticiju u naruĉju markiza Sforce,

sa kojim je igrala, iako je bila bledau licu, ĉinilo se da je potpuno sreć-na. To ga je zbunilo i u prvi mah

nije znao šta da radi. Uputio se nat-rag kroz hodnik, a onda, kad se tome

najmanje nadao, našao se licem ulice sa duţdevićem, koji ga zaustavi jednim pokretom ruke.

– Kakva je to graja na ulicama?Zar je ceo Dubrovnik poludeo, a

mene ne izveštavate ni o ĉemu? Štasam ja u ovoj zemlji?! Proklete špi- junĉine!

DUŢDEVIĆ je već odavno bioljut što ga inkvizitori ne izveštavaju

o onome šta rade, a piće mu je dalo potrebnu hrabrost da to glasnokaţe…

– Ako ste inkvizitori, nemate prava da me špijunirate. A ti si ilišpijun, ili si njihov poverenik, jertakvu traku na ogrtaĉu ima samoinkvizitor.

TEK tada je Niko Bartulo prime-tio da na ogrtaĉu ima crnu traku kojase na crnom ogrtaĉu jedva primeći-vala. Pre nego što je mogao da kaţe ma i jednu reĉ, obesni duţdević doĉepa obrazinu sa Nikovog lica isvuĉe je... Iz usta mu se ote krik koji


28/38

se razleţe celim dvorcem: – Rob...Lopov! Drţite ga! NIKO Bartulo,

meĊutim, nije ĉekao da ga ţbiri opkole. Udarcem pesnice oborio je

duţdevića, hitro se sagnuo i izvukaonjegov maĉ i potr ĉao hodnikom.

U DVORCU nasta uzbuna, a

plemići isukaše maĉeve i jurnuše u potera. Taman je stigao do stepenica

kad na njega, navali ĉitava gomilaslugu i ţbira. On maĉem obori dvojicu i onda potrĉa nazad.

– Ne daj... Pazi... Ubite ga! – zaĉu se sa svih strana.

– Ţivoga... Ţiv se mora uhvatiti – histeriĉno je vikala Đovana.

BARTULO je odbijao udarce. U

jednom trenutku se prisloni uz jednavrata koja popustiše i on se naĊe usred sveĉane sale, prepune sveta,koji uţasnuto ustuknu. Šestorica plemića, predvoĊeni AmandomSforcom, svom silinom navališe na Nika.

– Ţiveo slobodni Dubrovnik! – viknu Niko i obori prvog napadaĉa – Mesta, gospodo... Dok me ubijete,

iskupiću se!VEŠTINA kojom je Niko izbe-

gavao i zadavao udarce bila je zapa-

njujuća, a retko koji ĉovek bi se

mogao pohvaliti da je video sliĉnog borca.

LETICIJA je stajala uza zid aulicu joj nije bilo ni kapi krvi. Groz-

niĉavim pogledom je pratila nejed-naku borbu u kojoj je Niko morao

podleći. ĈETIRI napadaĉa su se valjala u

krvi kada se dogodi nešto neoĉeki-vano. Dvoranom iznenada poĉe dastruji hladan vazduh i sveće u sali poĉeše da se gase jedna za drugom.Ĉak i borci zastadoše zbunjeni ineodluĉni. Jedan strašan krik prolo-mi tišinu, a neka ţena se stropoštana zemlju.

– Bela utvara...

KAO da je izašla iz zida, pojavise u dvorani prilika u beloj kapuljaĉi i u belom ogrtaĉu, koji se spuštao dozemlje i vukao po podu. Na grudima

joj se videla velika crvena mrlja.

SVI su zastali kao ukopani a

plašljiviji se stadoše krstiti dok je Niko Bartulo gledao kuda i kako da

umakne.BELA utvara poĊe prema duţde-

viću LuiĊiju i ispruţi ruku premanjemu. Ruka joj je bila sva u krvi, a

u ruci noţ, vrhom okrenut zemlji.Ona noţem udari u sopstvene grudi.


29/38

SVI su u sali zanemeli od uţasa. Bela utvara priĊe Niku Bartuli, koji

je stajao visoko uzdignute glave i sa podignutim maĉem, spreman na borbu do zadnjeg daha. Ona uhvati

za vrh maĉa i poĊe napred, a on zanjom. Tajna vrata se zatvoriše zanjima i oni se naĊoše u potpunoj pomr ĉini...

– Ko si ti, dobra ţeno? – upita Niko.

BELE utvare više nije bilo.OĈI su mu se brzo navikle na

mrak. Nalazio se u uzanom hodniku.

Posle dvadesetak koraĉaja našao se pred zavojitim stepenicama, kojima

poĉe da se spušta do zasvoĊenog

hodnika punog vlage. Ubrzo jeugledao svetlost i more koje se pre-

sijavalo na meseĉini. Skinuo je ogr-taĉ i sakrio ga ispod gomile kame-nja, a zatim je pošao pored obale.

POSLE nekoliko minuta zastao je

da bi se sakrio iza jedne stene, jer je

ugledao gomilu ljudi koji su trĉali i

nešto vikali. Jedan ga je primetio i povikao na italijanskom:

– Porka madona, evo ga...PRE nego što je mogao ma šta da

uĉini, okruţilo ga je petoro ljudidivljeg izgleda, opaljenih od sunca,

grubih lica.

– Sta hoćete od mene – zapita Niko.

– To nije on – reĉe jedan. – Svejedno... Ne moţemo nasta-

viti bez jednog vesla... Povedite ga!

– Ja sam pošten ribar i nemate pravo da me dirate. Pustite me da

idem svojim putem.

– Povedite ga! – naredi golijatrazrokih oĉiju.

ĈETIRI ĉoveka doĉepaše Nika zamišice i povukoše ga za sobom.Uzalud se otimao i opirao.

– Kuda me vodite?... Pustite me, bar da iz vestim ukućane da znaju dasam otišao.

– Kuš... mnogo si brbljiv, a kada

budeš prikovan, videćeš kako ĉovek moţe da omekša. Danas nam je pobegao jedan rob. Ne moţemo bez jednog veslaĉa, a odmah moramo danastavimo put.

NIKO tek tada poĉe da shvata šta će se sa njime dogoditi.

UBRZO su stigli do galije sa tri-

deset vesala, na kojoj je bilo dvade-set devet robova, prikovanih za klu-

pe. Nika su doveli do jedne klupe i

kovaĉ mu je odmah stavio na nogeteške bukagije. Uzalud je protesto-vao, a jedino što je postigao bila sudva udarca kor baĉem.


30/38

VESLAĈI se nisu interesovali zanovog sapatnika jer su se ovakve

scene ponavljale skoro svakodnev-no.

– Krećemo! – naredi komandant. – Vesla spremaj... Ţivotinje, dos-

ta spavanja!

ROBOVI mrzovoljno prihvatiše vesla i zaveslaše. Galija krenu.

– Moramo što pre da odmaknemoodavde. Kad isplovimo na puĉinu neka ga traţe. Dobili smo dobrog ivrlo izdr ţljivog veslaĉa – govorio jekapetan.

– Samo da ne bude guţve. – Toga ne moramo da se bojimo.

Neće on videti slobodu a i kad je

vide, neće viš moći da govori.

Ceo Dubrovnik je bio u nekom

bunilu jer se samo šaputalo o NikuBartulu, o njegovom bekstvu i odogaĊaju u dvorcu Stanaro.

U PALATI inkvizije vršena susaslušavanja i ispitivanja jer im nijeišlo u raĉun što se pravi Niko Bartu-lo našao na slobodi. Ni Osvetnikanisu mogli da uhvate.

SINjORINA Đovana bila je bes-na jer je izgubila Nika. A i verni

Arko, njena desna ruka u prljavim poslovima, bio je mrtav.

DOK je duţdević LuiĊi nervoznošetao po sobi, 'naduven od nespava-nja, njegova sestra je ušla u sobu izastala pred njim.

– LuiĊi, vidiš li šta se zbiva?Onaj ribar nam je priredio mnoge

neprijatnosti. Ĉini mi se da nam seceo grad smeje.

– Šta me se tiĉe on! Za mene jenajvaţnija Leticija. Ona mora bitimoja!

– To je bar lako. Narediću da jedovedu ovamo.

– A márkiz? – Amando Sforca radi ono što jahoću. Naredi neka ti se spremi zele-na soba i za dva sata Leticija će bititamo. Sta će dalje biti – to je tvojastvar.

– Samo oprezno. Ne bih hteo dase ta stvar razglasi na velika zvona!

ĐOVANA se satanski osmehnu iţurno izaĊe.

– Kolino i Rinaldo neka se spre-me da poĊu sa mnom – reĉe sobari-ci.

KAD je ostala sama, Đovana zaĉas zbaci svoju odeću i obuĉe


31/38

mušku. Kosu je zavila oko glave istrpala je pod kapu. Zadovoljno

pogleda u ogledalo i lupi rukom pomaĉu, a onda dohvati ogrtaĉ i preba-ci ga preko pleća.

PRED vratima su je saĉekala dvaĉoveka grubih lica. Po odeci se vide-lo da su Venecijanci.

– Za mnom, sporednim izlazom!POSLE nikoliko minuta bili su

pred kućom Iva Stanara. Đovana jenaredila pratiocima da je priĉekaju, a ona je pohitala u palatu.

JEDAN sluga je odvede do Iva

Stanara, koji u Đovani, ovako preo- buĉenoj, nije propoznao duţdeviće-vu sestru.

– Šalje me moj gospodar – reĉe Đovana – plemeniti márkiz AmandoSforca i ţeli vam svaku sreću i dugţivot. Nosim poruku za buduću gos- poĊu markizu i molim vas da meodvedete k njoj.

KONT se zahvali na pozdravu i

odvede Đovanu u sobu svoje unuke,koja je ovog jutra bila veoma raspo-loţena, jer je znala da je njen Nikoslobodan.

– Leticija, evo ti poruke od ple-menitog markiza Sforce!

STARAC se povuĉe, a Đovanaostade sa Leticijom koja je tek sada

shvatila grubu stvarnost i sinoćnu veridbu.

– Konteso, jesmo li sami – zapitaĐovana šapatom.

– To što imate da mi kaţetemoţete reći bez oklevanja. Sta ţeli moj verenik?

– Nisam od njega došao. – Nego? – Od Nike.LETICIJA se jedva uzdr ţa da ne

cikne od radosti. Ona prileti Đovani i uhvati je za ruku.

– Gde je? Da li je ţiv?... Sta muse desilo?

– Plemenita konteso – nastavi prepredena Đovana – Niko Bartulo

se nalazi u potpunoj sigurnosti isada mu ne preti nikakva opasnost.

On te pozdravlja i poruĉuje ti daodmah poĊeš sa mnom, jer se bojiza tebe i ţeli da te skloni na sigurnomesto.

– Za njime ću poći i na kraj sve-ta... Odmah ću se spremiti...

– Ništa ne treba da nosiš. Uzmisamo ogrtaĉ i obavesti dedu kudaideš, jer će biti uplašen zbog iznena-dnog nestanka. Tako mi je Niko

rekao... Ako mu ne moţeš reći, a timu napiši.

– Napisaću... to će biti najbolje.


32/38

LETICIJA je ogrnula ogr taĉ, selaza sto i napisala:

Dragi deko,

Ne mogu da odolim srcu a da se

ne odazovem pozivu čoveka kogavolim. Niko Bartulo me zove, a ja ti

još jednom ponavljam da on nijelopov. Idem za njim, ako treba i na

kraj sveta, a tebe molim da mi opro-

stiš za bol koji ti nanosim. Nemoj metraž iti, jer se nikada neću vratiti.

Tvoja nesrećna Leticija"

OSTAVILA je pismo na stolu, i

obratila se Đovani: – Vodi me, glasniĉe! Javite dedida odlazim u šetnju, – rekla je pos-luzi. – Verenik me zove da mi poka-ţe gondolu koja je specijalno zamene poruĉena iz Venecije.

Ţurnim koracima siĊoše na ulicu. – Šta radi Niko? Da lije ozdravi-

o? – Namazao je telo sokom od

korena neke trave pa mu je to izvu-

klo vatru. Oseća se sasvim dobro.Jedva ĉeka da te vidi. Desiće se kru- pni dogaĊaji – reĉe Đovana – Dub-

rovĉani se spremaju da zbace rops-tvo a Niko je meĊu zaverenicima.

KONTESA je sijala od zadovolj-stva, onako kao što to moţe veselaţena, koja voli i ţuri da vidi ljublje-nog ĉoveka, za koga je verovala da je izgubljen. Nije primetila kada je

njen pratilac izvadio jednu boĉicu inešto sipao na maramicu. Đovana joj pritisnu maramicu na lice a ona

oseti nekakav ĉudan miris i obamr-lost u ćelom telu. Htela je da vikneili da se brani, ali je snaga napusti.

Posle nekoliko sekundi leţala jenepomiĉno, a na Đovaninim usnama je zaigrao trijumfalni osmeh.

– Otrova bih ti najradije dala!

Zar da mi jedno ovakvo stvorenje preotme jedinog ĉoveka koga samzavolela!... Kad sazna daje ljubavni-

ca moga brata, on će je prezreti iodbaciti... A on... će biti moj, samomoj i niĉiji više!

ĐOVANA je svoju ţelju sprovelau delo. Vrlo vešto je prevarila i izve-la Leticiju iz palate njenog dede, ašto je najvaţnije – ostavila je pismosa napomenom kuda ide.

– Rinaldo, – naredi Đovana pra-tiocu – unesi ovu devojku u mojeodaje. Da li nas je kogoĊ pratio?


33/38

– Na to sam dobro pazio. Nikonije išao za nama.

– Vrlo dobro.RINALDO je uneo Leticiju u

Đovaninu sobu a ona je pohitala dase presvuĉe.

– Ponesi je za mnom.PRIŠLA je ormanu pored ogleda-

la i povukla jednu polugu. Ormán se pomerio i oni su se našli u raskošno nameštenoj sobi sa nameštajem uzelenom duborezu.

– Poloţi je na krevet – reĉe Đovana Rinaldu – A onda, moţeš ići.

RINALDO nije progovorio ni

reĉi. Znao je da gospodarica ne voli

brbljive ljude. Poloţio je Leticiju nadivan i pohitao da se što pre izgubi.ĐOVANA priĊe vratima u dnu

sobe i otvori ih. Duţdević LuiĊi sedeo je na stolici, glave zagnjurene

u dlanove, tupo gleda jući u jednutaĉku ispred sebe. Trţe se, kad zaĉu da je neko ušao, i skoĉi kao oparen.

– ...Uplašila si me! – reĉe on – Mislio sam da si već otišla... Obeća-la si da ćeš mi dovesti Leticiju...

– I dovela sam je. – Gde je? – U sobi. U nesvesti je, ali kada

se probudi biće samo tvoja... Dobro

je imati sestru kakva sam ja. Hoćeš li da je vidiš?

U PALATI Inkvizicije bilo je pri-

liĉno ţivo. Zbiri su prepriĉavali jedan drugom detalje bekstva Nika

Bartula. Još se nikad nije dogodiloda neko pobegne iz tamnica inkvizi-cije. Oĉek ivao se skup svih dvanaestinkvizitora.

JEDAN po jedan, inkvizitori su

dolazili i ulazili u veliku sobu. Svi

su bili u dugim crnim ogrtaĉima, a

maske su skrivale njihova lica. Nesamo što niko u gradu nije znao kosu inkvizitori, nego se ni oni meĊu sobom nisu poznavali.

INKVIZITORI su seli za duga-

ĉak sto, prekriven crnim ĉaršavom. – Neverovatna stvar – rekao je

jedan – da baš on pobegne! Prostoĉovek ne moţe da veruje da je touopšte moguće. Ne znam šta će Ĉasno veće odluĉiti, ali moramouĉiniti sve da se ponovo uhvati.

– Najstrašnije je, što su pobeglaobojica.

– Sad za ovog drugog manjeviše.


34/38

– Njega je oslobodio Osvetnik,koji je ubio jednog ţbira i crnca

sinjore Đovane. Taj Osvetnik kao da je sam Ċavo. Jednog dana poĉeće daubija i nas.

– Sreća što ne zna ko smo. – Hm, to ništa ne znaĉi..., USKORO su svi inkvizitori, njih

dvanaestorica, bili na broju.

VELIKI inkvizitor dohvati zvono

i zazvoni, što je bio znak da poĉinjezasedanje.

– Braćo, vi znate kakav nas jevaţan dogaĊaj sakupio. Prošle noći zbilo se ono što nam se još nikadanije desilo. Iz naše tamnice umakao je jedan osuĊenik. Vi znate ko je. Da

su pobegli svi suţnji osim njega ne bi bilo toliko nesreće kao sada. Osu-dili smo ga na galiju, ali na predlog

jednog od vas kaznu smo izmenili,

jer je postojala mogućnost da gaoslobode njegovi prijatelji. Na pred-

log trećeg brata, mi smo ga bacili ućeliju sa gubavcima gde je trebaloda se zarazi strašnom bolešću. Time bismo ga se oslobodili zauvek, a

ipak bi bio u ţivotu dok nam je pot-reban. MeĊutim, on nam je sadaumakao i sva nastojanja da ga pro-

naĊemo ostala su bezuspešna. Ali,mi moramo da imamo tog ĉoveka.

VRATA se širom otvoriše i poja-vi se zadihani voĊa ţbira.

– Ovde je, naš je – povika kaoizludeo – Niko Bartulo je uhvaćen!

– Ggeje... Gde je?... – Ovde! – Uvedi ga!ŢBIRI uvukoše Nika Bartula,

kaljavog i iscepanog, uvezanog

konopcima i kaišima od glave do pete. Nesrećnik je izgledao zaistastrašno, a videlo se da ga ţbiri nisuni malo štedeli.

– Gde ste ga našli? – Na obali... Sakrio se u jednu

napuštenu kuću i muke smo imali sanjim. Stalno ponavlja da ima nešto

da nam saopšti. – Imam... Imam! – povika Niko. – Dobro – reĉe veliki invkizitor,

mahnuvši rukom.ŢBIRI se povukoše, a Niko Bar-

tulo osta stojeći izmeĊu dva crnca,koji su uvek bili u sali.

– Niko Bartulo, dolijao si... Dob-ro si nas oznojio juĉe...

– Gospodo... vi ste u zabludi...Ja... nisam Niko Bartulo... Ja sam...

INKVIZITORI poskakaše kaoopareni, jer su se ovome najmanje

nadali.

– Nisi Bartulo?!


35/38

– Ja sam njegov dvojnik. – Bio si juĉe ovde?

– Da, i tu sam sa Nikom prome-nio odelo, a onda su me odveli u

duţdevu palatu. – Hm! Ti si onaj drugi? – Da. – Zašto si pobegao? – Morao sam. Oslobodio me je

Osvetnik. Nisam smeo da se poja-

vim na ulici. Nastala je potera a ja

sam iz vike ţbira saznao da je pobe-gao i Niko. Uhvatili su me i doveli,

mada sam i sam jedva ĉekao dadoĊem ovamo. Molim vas da meuhapsite.

– Zašto?

– Na ulicu ne smem! Bartulo će me ubiti. Ako ne on, onda će sigur-no Osvetnik. Zatvorite me u najmra-

ĉniju ćeliju. Tamo ću biti siguran.DVOJNIK Nika Bartula tresao se

kao prut, ne znajući koga da se više plaši: Nike, inkvizitora ili Osvetni-ka.

INKVIZITORI su bili u nedou-mici šta da rade. Dugo su većali. Najzad Veliki inkvizitor upita laţ-nog Nika:

– Kaţeš da te je oslobodio Osve-tnik?

– Da!

– Onda si mu sigurno video lice, pa treba i da ga poznaješ.

– Video sam ga, ali ga ne pozna- jem. To je grdosija od ĉoveka sacrnom bradom. Ne sećam se da samga ikada ranije video. Ali kada bih

ga negde sreo, sigurno bih ga prepo-

znao. Njegove oĉi nikad neću zabo-raviti, kao ni lakoću sa kojom jesavladao mog ĉuvara!

ISPRIĈAO im je sve šta se desi-lo. Inkvizitori su naredili ĉuvarimada ga stave u zasebnu ćeliju i da gadobro ĉuvaju.

– Braćo, za sada ne moţemo ništa da preduzmemo – reĉe Veliki inkvi-zitor. – Predlaţem da se još danas

obznani po gradu da je Niko Bartulo pomilovan i da mu se oprašta kazna.Time ćemo steći naklonost graĊana, a moţda će se i Niko prevariti da se pojavi, a kada nam padne šaka, nikada se više neće išĉupati.

ZATIM su se razišli.

ĈAMAC sa ĉetvor icom veslaĉa grabio je prema ostrvcetu u blizini

Dubrovnika, na kome se nalazio


36/38

napušteni svetionik. U njemu je ina-ĉe stanovao ribar, koji je ĉuvao sve-

tionik i koji je za vreme velikih bura palio vatru da opomene brodove da

su u blizini podvodne stene.

DA je neko bolje zagledao trojicu

veslaĉa lako bi u njima prepoznaoinkvizitore.

ĈAMAC je pristao uz svetionik ioni su poĉeli da se penju kamenimstepenicama. U susret im iziĊe ĉovek u ritama, zarastao u kosu i bradu, i ponizno ih pozdravi.

– Kako se osećaš na ovoj duţnos-ti?

– Bolje nego u tamnici, gospodarimoji. Nikada neću zaboraviti ono

što ste uĉinili za mene. Ubio samdruga da bih ga opljaĉkao, a vi miumesto galije podariste slobodu.

– Obavezao si se da nas vernosluţiš. Da li je zatoĉenik u ćeliji?

– Neprestano bdim nad njim.Moj prethodnik je išĉezao zau-

vek, ja sam se za to postarao, prema

vašem nareĊenju. – Kovaĉu, za nama!KOVAĈ je bio ĉetvrti veslaĉ u

ĉamcu. Ĉestiti majstor nije znao šta ga ĉeka u jazbini...

POSLE nekoliko minuta bili su u

unutrašnjosti svetionika. Ĉuvar je

otvorio jedna teška vrata koja suvodila u malu, kamenu prostoriju.

– Opet ste došli, krvopije? – zaĉu se iz mraka glas propraćen zveke-tom lanaca.

ĈUVAR unese buktinju. Ĉovek pedesetih godina, dostojanstvenog

drţanja, bio je okovan u teške lance,i karikama priĉvršćen za zid.

– Zar ovako vaš duţd postupa sazarobljenim neprijateljem? – Dasam ja njega zarobio, bio bih mnogo

milostiviji. Pogubite me, bar da se

više ne muĉim. – Ne, kneţe, ti ćeš ţiveti, ali u

veĉitom mraku – reĉe jedan odinkvizitora. – Nama ne ide u raĉun

da ti umreš, jer dubrovaĉki knezuvek predstavlja izvesnu vrednost. Naše pravo je da sa tobom radimošto nam je volja. Kovaĉu, na posao!

KOVAĈ je kleknuo pored njega i prošaptao jedva ĉu jno:

– Oprosti, moram da postupim ponaredbi ovih ljudi.

Iz korpe je izvadio tešku gvozde-nu masku, napravljenu po unapred

dobijenom nacrtu. U stvari, bio je to

oklop koji se natiĉe na glavu, sasvega tri otvora: jedan za usta,

taman toliki da osuĊenik moţe da


37/38

prima hranu i dve male rupice za

oĉi.

– Bićete kaţnjeni kad-tad – reĉe osuĊenik. – Objavili ste da sam poginuo, a umesto mene sahranili

ste drugog ĉoveka. Ali moj sin će vam se osvetiti.

UMESTO odgovora zaĉuo sesmeh trojice inkvizitora.

– Tvoj sin je već u našim rukama. – Laţete... Gadni psi... Laţete?...

Vi i ne znate ko je moj sin!

– Znamo. Znamo da nema pravoda nosi tvoje ime, niti tvoju titulu...

Inkvizitori su svemoćni. Sve znamošto ţelimo da saznamo. Uskoroćemo i njega dovesti ovamo, da ti

pravi društvo... Ha, ha... ha. Otac isin u istoj ćeliji. Bar ćeš imati s kimda razgovaraš.

– Nešto se kiselo smejete – pri-meti zatoĉenik kome je kovaĉ staviomasku na glavu.

– Jesi li gotov? – Još samo malo i onda ovaj

oklop neće moći da skine niko semmene, jer ja jedini znam kako je

priĉvršćen. To sam uradio tako veš-to da se i ne primećuje.

– Dobro si uradio.

– Gotovo – reĉe kovaĉ. – Zakleosam se da ću ćutati i ja ću reĉ odrţa-

ti. – Zbogom, kneţe – reĉe jedan od

inkvizitora – pozdraviću tvoga sina jer ću ga danas obići u ćeliji. On je bezopasan, jer je u ćeliji sa gubav-cima. Do sada je sigurno i sam pri-

mio tu strašnu bolest... Ha, ha, ha...Kako ti se ovo sviĊa?

KRIK uţasa se zaĉu ispod gvoz-denog oklopa, inkvizitori izaĊoše napolje, a teška vrata se zatvoriše zanjima.

DOK je ĉuvar zakljuĉavao vrata jedan inkvizitor mu se pri bliţi i ša p-nu:

– Postupi po nareĊenju! – Ne brini, presvetli!POĈELI su da se penju uz stepe-

nice. Ispred njih je išao kovaĉ, bledkao krpa. Kad su izišli na mali plato,ĉuvar priĊe kovaĉu s leĊa, a dugaĉak stilet zasija mu u ruci. Stilet se svom

silom zabode nesrećnom kovaĉu usrce. On uţasno kriknu i pade niĉi-ce.

Zveri... ubice...

To su mu bile poslednje reĉi dokmu se telo trzalo u samrtnom ropcu.

Inkvizitori su mirno i bez uzbuĊenja posmatrali strašni prizor.


38/38

– Samo mrtva usta ne govore – r eĉe jedan od inkvizitora. – Hajde-

mo.Ĉuvar podiţe uţe za ĉiji je kraj

bilo vezano zarĊalo sidro. – Sve sam pripremio kao što ste

mi zapovedili. Nikada se neće saz-nati šta se zbilo sa ovim ĉovekom.

VEZAO je mrtvacu konopac pre-

ko grudi, uzeo ga na ruke i poneo

prema vodi.

– Da li je ovde duboko? – Vrlo duboko – odgovori ĉuvar. TELO jadnog kovaĉa pade u

more i sidro ga odmah povuĉe kadnu.

– Tako – reĉe inkvizitor. – Radi

kao što ti je nareĊeno. Hranu ćeš redovno dobijati. Svojim ţivotom nam odgovaraš za zatoĉenika... Ina-ĉe...

Ĉuvar uzdrhta, znajući kakvim semetodama sluţi inkvizicija.

Inkvizitori sedoše u ĉamac izaveslaše prema obali.

(kraj I-og nastavka)

brendon vid - dubrovački gusar +.pdf

Documents