Borisav Bora Stanković (Vranje, 31. mart 1876. — Beograd, 22. oktobar 1927) je bio pripovedač, romansijer,dramatičar i jedan od najznačajnijih pisaca srpskog realizma. Rođen je u Vranju i vrlo rano je ostao bez roditelja, pa ga je odgajila majka njegovog oca, baba Zlata. Završio je Pravni fakultet u Beogradu 1902. godine.

Svoju najpoznatiju dramu Koštana objavljuje 1902. godine, gde prvi put u književnom delu koristi vranjski izgovor, što izaziva velike kritike.

Svoj najpoznatiji roman Nečista krv objavljuje 1910. godine, dobijajući pozitivne kritike. Za vreme Prvog svetskog rata biva zarobljen i transportovan u logor Derventa. Posle rata radi u Ministarstvu prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Umire 1927. godine u Beogradu

Rođen je 31. marta 1876. godine u Vranju od oca Stojana, koji je bio po zanimanju obućar, i majke Vaske, ćerke bogatog vranjanskog trgovca Riste Grka. Imao je mlađeg brata Timotija koji je umro u drugoj godini.[1] Otac mu umire 1881. godine, a majka 1883. , tako da se od tada o njemu starala Zlata, njegova baba po ocu. Baba Zlata je poticala iz stare ugledne, ali osiromašene vranjanske porodice i često mu je pričala o „starom“ Vranju.

U Vranju je završio osnovnu školu i sedam razreda gimnazije (koja danas nosi njegovo ime). Osmi razred je završio u Nišu gde je i maturirao. Baba Zlata umire 8. februara 1896., iste godine kada on upisuje Ekonomski odsek Pravnog fakulteta u Beogradu. Zbog nedostatka novca prodaje kuću lokalnom svešteniku.

1904. godine završava Pravni fakultet u Beogradu i ženi se Beograđankom Angelinom Milutinović. Sa njom je imao 3 kćeri. U periodu 1903-1904 provodi nekoliko meseci u Parizu, a posle povratka radi kao carinik i poreznik.

Objavljuje roman Nečista krv 1910. godine, koji je odmah proglašen za remek delo srpske književnosti. Godine 1915. ostavlja porodicu u Kraljevu i kao poslanik Ministarstva vera se povlači pred neprijateljem u Niš.U Podgorici ga Austrougari zarobljavaju i interniraju u Derventu. Jula 1916. godine uz pomoć prijatelja biva pušten kući u Beograd. Tamo piše kulturnu rubriku u Beogradskim novinama kako bi prehranio porodicu.[

1920. godine postaje činovnik Ministarstva prosvete u Umetničkom odeljenju. U aprilu 1924. slavi tridesetogodišnjicu književnog stvaralaštva i njegova drama Koštana se opet štampa i igra.

22. oktobra 1927. godine umire u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju.

Književno deloNjegovo celokupno književno delo je vezano za Vranje, iako je u Vranje retko odlazio i nema podataka da je ikada bio u okolnim selima; čak nije poznavao geografski položaj materijalnih mesta. U jednom predavanju je priznao da je svoje likove oblikovao prema pričama koje je slušao i spajao elemente više ličnosti kako bi njegovi likovi delovali punije. Njegovo stvaralaštvo uglavnom se svrstava u realizam, ali ima osobine koje ga naginju ka naturalizmu. Novija kritika svrstava ga u začetnike moderne srpske književnosti.

Uveo je vranjanski govor u književnost, zbog čega je bio stalno kritikovan od strane mnogih savremenika školovanih na zapadu. Oni su kritikovali njegov jezik i stil pisanja, govoreći da su njegova dela „nepismena i orijentalna.“

Pored pripovedaka i romana okušao se i kao dramski pisac. Beogradske prilike za vreme Prvog svetskog rata opisao je u memoarskom delu Pod okupacijom.

Knjige

Majka na grobu svoga jedinca, Iz starog jevanđelja, Beograd, 1899. Koštana, „Komad iz vranjskog života u četiri čina s pevanjem“, Božji ljudi, Novi Sad, 1902. Stari dani, Beograd, 1902. Koštana, Dramske priče, Sremski Karlovci, 1905. Pokojnikova žena, Beograd, 1907. Nečista krv, Beograd, 1910. Njegova Belka, Beograd, 1921. Pod okupacijom, Beograd, 1929.

Pripovetke

Baba Stana (1907) Biljarica (1902) Đurđevdan (1898) Jovan (1902) Mace (1902) Moj zemljak (1909) Naš Božić (1900) Njegova Belka (1920) Pokojnikova žena (1902) Rista krijumčar (1905) Stanko „Čisto brašno“ (1902) Stanoja (1898) Stari Vasilije (1906) Tetka Zlata (1909) U noći (1899) Uvela ruža (iz dnevnika) (1899) U vinogradima (1899)