blaŽena marija ili carica nebeska - wordpress.com · mojsijeva 22:13-21). ipak, upravo u vreme...

BLAŽENA MARIJA ILI CARICA NEBESKA

Ivica Stamenković

Peto poglavlje iz knjige "Pravoslavlje obasjano evanđeljem".

http://biblijskaistina.blogspot.com



2

''Marija pak reče: »Veliča duša moja Gospoda, i obradova se duh moj Bogu, mome spasitelju; što pogleda na poniznost svoje služiteljke. Jer, gle, od sada će me svi naraštaji smatrati blaženom; što mi velika dela učini Silni, i sveto je njegovo ime, i milostiv je od kolena do kolena onima koji ga se boje«.''

Ev. po Luki 1:46-50.

U Pravoslavnoj crkvi se Marija, majka Gospoda Isusa Hrista, naziva presvetom Majkom Božijom (Bogorodicom), prisnodjevom Marijom (zauvek devicom), najmoćnijom zaštitnicom i pokroviteljicom hrišćanskog roda kao i krunisanom nebeskom caricom koja sedi na Božijem prestolu.

Pre nego što budemo detaljno razmotrili u svetlu Biblije i istorije starih religija ova pravoslavna verovanja, želim da na osnovu bogonadahnute Reči Božije sagledamo Marijin život.

MARIJA U SVETOM PISMU

Tekst koji opisuje najraniji istorijski momenat ''našeg'' susreta sa Marijom u apostolskim spisima, nalazi se u ev. po Luki 1:26-38:

''A u šesti mesec posla Bog anđela Gavrila u galilejski grad po

imenu Nazaret devojci isprošenoj za čoveka po imenu Josifa iz Davidovog doma; devojka se zvala Marija.'' (st. 26-27)

U to vreme, ona je kao odrasla devojka (najverovatnije između 14

i 20 god. starosti, iako nam evanđelisti ne saopštavaju taj podatak) živela u Nazaretu i bila verenica čoveka koji se zvao Josif. Ev. po Mateju 1:16-25, kao i ev. po Luki 2:5 kazuju nam da je Josif kasnije postao i Marijin muž, te da je sa njim imala (posle Isusovog rođenja) još najmanje šestoro dece (ev. po Mateju 13:53-56).

Prema navodima iz Novog zaveta, Marija je bila skromna i pobožna devojka koja je živela u kući svojih roditelja. Iako je već bila isprošena, po tadašnjem običaju, ona je mogla da u roditeljskoj kući provede još godinu dana do venčanja i preseljenja u dom svoga muža.1

1 Navedeno prema: Evanđelje po Mateju sa tumačenjem, dr Dimitrije Stefanović, 1923. god. str. 6.



3

Baš u to vreme, Mariji se javio anđeo Gavrilo i saopštio joj radosnu vest o čudesnom začeću i rođenju Sina Božijeg. Pomenuta anđeoska poruka o začeću deteta je Mariju veoma iznenadila a sama njegova poseta uplašila. Iako se spremala da uskoro pređe u kuću svoga izabranika - nakon venčanja, na vest o začetku njene trudnoće, budući da je znala da do tada još uvek nije imala polni odnos sa muškarcem, uplašeno je upitala: ''Kako će to biti kad ne znam muža?'' (Lk. 1:34). Anđeoski odgovor je bio da će to dete biti Sin Božiji, te da će začeti na devičanski način – silom Svevišnjega, bez učešća muškarca (Lk. 1:35). Marija, kao pobožna devojka, smireno je odgovorila: ''Evo služiteljke Gospodnje; neka mi bude kako si kazao.'' (st. 38).

Nakon što je provela tri meseca u domu svoje rođake Jelisavete (majke Jovana Krstitelja) u Judeji, nakon rođenja njenog čeda, Marija se vratila u Nazaret. Bila je u četvrtom mesecu trudnoće (Lk. 1:56), te je Josif odmah uočio bremenitost svoje voljene. Bio je jako ožalošćen činjenicom (kako je on smatrao) da ga je njegova verenica prevarila i zatrudnela sa drugim čovekom. Nisu ni malo pomogla njena ubeđivanja da ju je posetio anđeo, te da je dete koje nosi božanske prirode. U dubokoj razočaranosti i bolu svoga srca, ovaj mladić u to nije mogao da poveruje. Došao je na ideju da je otpusti od sebe, bez da za to sazna veliki broj ljudi. On je vrlo dobro znao da, u suprotnom, mora javno da objavi da mu je supruga bila neverna, što bi po propisima Božijeg zakona datog Mojsiju sasvim sigurno rezultovalo Marijinim kamenovanjem – te njenom smrću (Mt. 1:18-21; 5. Mojsijeva 22:13-21). Ipak, upravo u vreme kada je Josif planirao da se u tajnosti rastane sa Marijom, i njemu se javio Božiji glasnik i objavio da slobodno i bez straha uzme Mariju za ženu, jer je dete u njenoj utrobi začeto silom Svetog Duha. Poslušavši Gospodnje otkrivenje, verenici su sklopili bračnu zajednicu i nastavili da žive u njoj skladno i bogougodno.

Ono što želim da na ovom mestu posebno istaknem jeste činjenica da evanđelisti snažno naglašavaju da su Josif i Marija bili u stvarnom braku (tj. da su bili muž i žena u pravom smislu te reči), a ne kako to tvrdi pravoslavno predanje - samo rođaci (osamdesetogodišnji starac Josif i devojka Marija koju je uzeo u svoju kuću radi očuvanja njenog devičanstva). Evo nekih od stihova koji govore o tome da je Josif bio pravi Marijin muž:

''Pošto je Josif, njen muž bio pravedan...'' (Mt. 1:19); ''Devojci isprošenoj za čoveka po imenu Josifa...'' (Lk. 1:27); ''Da se upiše sa svojom isprošenom ženom Marijom koja je bila

trudna.'' (Lk. 2:5);2

2 Naglasci su moji.



4

Isto tako, naglašavam da su Josif i Marija, posle rođenja Isusa –

koji je njoj bio prvenac (prvi od nekoliko sinova koje je rodila), imali još dece, te da se Josif čuvao telesnog (seksualnog) kontakta sa Marijom samo za vreme njene prve trudnoće. Stih 25. prvog poglavlja ev. po Mateju to jasno ističe. U prevodu Novog zaveta kojeg je sačinila komisija sv. arhijerejskog sinoda SPC, ovaj stih ovako glasi:

''I ne znadijaše za nju dok ne rodi sina svojega prvenca, i nadjenu

mu ime Isus.''3 Drugi prevodioci prevode ovaj stih na slične načine. Dakle, reč

''ne znadijaše'' (tj. ''ne poznavaše je'' – u prevodu dr Emilijana Čarnića), sasvim sigurno ne znači da Josif Mariju nije poznavao (u smislu upoznavanja tj. prvog susretanja), jer u evanđeljima čitamo da je Marija nekoliko meseci pre Josifovog sna već bila verena za njega, a to znači da su se lično poznavali već dosta dugo vremena. Takođe, pisci evanđelja nam kazuju da je Marija putovala sa svojim mužem u Vitlejem zbog popisa (Lk. 2:4-5), te da su živeli u bračnom zajedništvu od trenutka kada je Gospod, posredstvom anđela – u snu, Josifu to bio naložio (pet meseci pre pomenutog putovanja). Ipak, Sveto pismo nam stavlja do znanja da Josif ''nije poznavao''4 svoju ženu do momenta Isusovog rođenja (naglašena je reč ''dok''5, koja jasno govori da je Marijin muž ''spoznao'' svoju ženu nakon rođenja njenog prvenca). Odrednica ''spoznati svoju ženu'' se koristi na više mesta u Bibliji i ona uvek predstavlja opis

3 Novi zavet, prevod komisije SPC, četvrto ispravljeno izdanje, 1998. god. Naglasak moj. 4 Pravoslavna crkva (tj. sveti Atanasije) ovako objašnjava reči ''ne znadijaše'':

''Zaista Josif ne znađaše šta je u Njoj, šta se u Njoj zbiva. A kada ona rodi, tada on poznade: tada poznade Josif Djevu kakva bejaše sila u Njoj, i šta se ona udostoji postati...''. Vidi: Justin Popović, ''Žitija svetih'' za decembar, str. 734. Ovakav pokušaj objašnjenja veoma jasnog biblijskog teksta je više nego naivan, iz razloga što je Josif veoma dobro znao da Marija nosi Sina Božijeg jer ga je sa time upoznala i sama Marija kao i anđeo (Mt. 1:20-21). U istom tekstu sv. Atanasija koji propagira veru u trajno Marijino devičanstvo, kazuje se da se Josif poklonio pred njom i Isusom u vitlejemskoj pećini, što je potpuno suprotno Novom zavetu koji uopšte ne pominje običaj bilo čijeg ''poklonjenja'' pred Marijom.

5 Za reč: ''dok'', sv. Teofilakt veli da znači: ''Nikada je on ne poznade kao ženu. (...) Kako se on mogao dotaći device Gospodnje koja je obećala Bogu večno devstvo?'' Navedeno delo, str. 726. Nikako nije pritom jasno, iako Justin Popović pokušava da pronađe dokaze u Bibliji za ovakav stav, kako reč: ''dok'' može da ima isto značenje kao reč: ''nikad''?



5

uspostavljanja polnog kontakta, nakon koga su rađana deca. Navešću samo nekoliko primera:

''Iza toga Adam pozna Jevu ženu svoju, a ona zatrudnje i rodi

Kajina...'' (1. Mojsijeva 4:1) ''A Adam opet pozna ženu svoju, i ona rodi sina, i nadje mu ime

Sit...'' (1. Mojsijeva 4:25) ''I Elkana pozna Anu ženu svoju, i Gospod se opomenu nje. I kad

bi vrijeme po što Ana zatrudnje rodi sina, i nadje mu ime Samuilo...'' (1. knjiga Samuilova 1:19-20).6

Prevod komisije SPC (poput svih ostalih) nam još naglašava da je

Isus bio Marijin prvenac (a ne jedinac) što je sasvim u skladu sa novozavetnim tekstovima koji govore i o ostaloj njenoj deci sa Josifom.

- Isusov i Marijin međusobni odnos

Božija Reč nas obaveštava da se Marija, zajedno sa Josifom,

brinula o Isusu u njegovom odrastanju, ali i da više puta nije mogla u potpunosti da shvati njegove reči i značaj njegove misije.

U vreme kada se Isus, u dobi od dvanaest godina, odvojio od roditelja i ostao u jerusalimskom hramu, umesto da bude sa njima na putu prema Nazaretu, na Marijin prekor: ''Dete, zašto si nam to učinio? Vidi, tvoj otac i ja tražili smo te ucveljeni.'', Isus je odgovorio: ''Zašto ste me tražili? Zar niste znali da ja treba da budem u domu svoga Oca? '' (Lk. 2:48-49).

Naredni stih (pedeseti, u 2. gl. ev. po Luki) nam stavlja do znanja

da Josif i njegova supruga nisu razumeli upravo upućenu Hristovu poruku. Ipak, bez obzira na njihovo ograničeno razumevanje duhovnih istina, dete Isus je svojim roditeljima bio poslušan.

Kada je, nakon osamnaest godina, On otpočeo svoju mesijansku službu posle krštenja na Jordanu, Isusova majka je ponovo ispoljila svoje nesavršenstvo u razumevanju njegovog dela i poučavanja. Naravno, kao divna pobožna žena, ona se brzo prilagođavala Božijoj volji i ispravljala svoje postupke. Tako, za vreme svadbe u Kani galilejskoj, nakon što je domaćinu nestalo vina, Marija se obratila svom sinu, podrazumevajući da on treba nešto da učini po tom pitanju:

6 Naglasci moji.



6

''I kad je nestalo vina, reče Isusova majka njemu: nemaju vina. Isus joj pak reče: šta ja imam s tobom, ženo? još nije došao moj čas.'' (Ev. po Jovanu 2:3, 4);

Na ovaj način, Gospod je pokazao da je on taj koji odlučuje o

činjenju mesijanskih znamenja, i da ne prima savete svojih bližnjih po pitanju izvršavanja Božijeg dela.

Drugom prilikom (Mk. 3:21-22, 31-35), nakon Gospodnjih beseda i čudesnih dela, koja su mnogi Judeji smatrali delima koja nečastivi čini kroz njega - verujući da Isus mahnita pod uticajem demona – te da nije pri čistoj svesti (kao u Jn. 10:20), zbog svoje velike zabrinutosti Marija i njeni sinovi su došli da ga uhvate i ućutkaju – da bi ga zaštitili od protivnika. Međutim, kao i u prvom slučaju, Isus nije dozvolio da bilo ko ometa njegov način rada i sprečava ga da izvrši Božije delo (pa makar to bilo i dobronamerno). Pošto su njegova majka i braća i na ovaj način ispoljili nerazumevanje Hristovog delovanja i izvesnu dozu neverice u ispravnost njegovih postupaka, Gospod se obratio svojim slušaocima, ukazujući im na to ko su zapravo njegovi pravi rođaci:

''I odgovorivši reče im: ko su majka moja i braća moja? I

pogledavši naokolo one koji su sedeli oko njega, reče: gle, majka moja i braća moja. Jer ko izvrši volju Božiju, taj je brat moj i sestra i majka.'' (Mk. 3:34-35. Naglasak moj).

Evanđelist Jovan nam stavlja do znanja da ni Isusova braća po

telu (polubraća, po majci) pre vaskrsenja nisu verovala u Njega (Jn. 7:3-10), te da ih je Gospod smatrao (u tom istorijskom trenutku) delom grešnog sveta koji stoji njemu nasuprot. Između ostalog i iz tog razloga, delimičnog ili čak potpunog odbacivanja u okviru svoje telesne porodice, Hristos je sve svoje učenike nazvao svojom braćom, sestrama i majkom, govoreći da oni predstavljaju njegovu pravu porodicu – koja mu veruje i koja ga razume.

Drugom prilikom, nakon što je izgovorio niz veličanstvenih duhovnih pouka narodu koji ga je slušao, jedna žena, sva ushićena zbog spoznanja božanskih istina, pohvalila je Gospoda zaključivši da njegova majka mora biti jako blagoslovena i srećna što ima ovakvog sina. Međutim, Hristos je na ovakvu konstataciju odgovorio rečima da je mnogo veći blagoslov na onima koji poštuju i izvršavaju Božiju volju - i na taj način dao još jedan dokaz da njegova majka ne uživa nikakav povlašćeni položaj u okviru Božijeg naroda:

''A kad je on to govorio, jedna žena iz naroda podiže glas i reče:

blažena je utroba koja te je nosila i blažene su dojke koje si sisao. Na to on



7

reče: ipak su više blaženi oni koji slušaju Božiju reč i drže je.'' (Lk. 11:27-28. Naglasak moj ).

Pored upravo navedenih evanđelskih izveštaja koji nam jasno

ukazuju da je Isus svoju majku smatrao i u javnosti predstavljao posve jednakom ostalim njegovim sledbenicima, za dalje dokazivanje ove tvrdnje poslužiće nam i jedan svetopredanjski tekst. Ovaj tekst, kao što ćemo moći da primetimo, nije napisan da bi Mariju – ''Majku Božiju'' stavio u ravan sa mnogim milionima hrišćana koji su živeli u prošlim vekovima ili pak sa onima koji žive do današnjih dana, već nasuprot – da je uzvisi i stavi na veoma povlašćen položaj nad čitavom tvorevinom. Radi se o jednom ''nebesnom viđenju'' kojega je bio udostojen prepodobni Grigorije, učenik Vasilija Novog u IX veku posle Hrista. Posle veoma pažljivog čitanja opisa onoga što je u viziji strašnog suda bilo ''objavljeno'' Grigoriju, uporedićemo ga sa učenjem Svetoga pisma. Evo kako nas pravoslavna literatura izveštava o ovom viđenju:

''Prva od sviju pokaza se prečista i presveta Bogorodica, Mati Gospoda našega Isusa Hrista. U taj čas Gospod skide sa prečiste svoje Glave čudan venac, i stavi ga na Njenu glavu i reče joj: primi Mati moja ovu slavu, koju mi darova Otac moj, za pobedu nad đavolom i smrću kojoj odoleh, primivši telo od Tebe. Zatim joj dade pravu odeždu, bagranicu Carsku, koju je samo On oblačio, kao Bogočovek. Podari joj i još mnogo drugih duhovnih darova, poštujući je i rečju i delom kao Mater svoju. Ona Mu se tada približi, i posadi je na svoj božanski Presto, uzvisivši je tako nad svima svetima. (...) Uzvisi je Gospod, kao Gospođu i Vladateljku nad svima nebeskim Silama, koje joj zapevaše sa velikom radošću.''7

I pored toga što ovaj tekst opisuje svu suštinu pravoslavnog

verovanja o Bogorodici, o čemu ćemo kasnije mnogo detaljnije da govorimo, gotovo svi detalji opisani u ovoj viziji, prema rečima Gospoda Isusa Hrista i Njegovim Duhom nadahnutih apostola, odnose se i na sve ostale hrišćanske vernike. Naime, u Božijoj Reči stoji zapisano da će i svi ostali nanovorođeni vernici jednoga dana, prema Gospodnjem obećanju, primiti Božiju slavu i sesti na Hristov božanski presto – a ne samo Marija. U svojoj prvosvešteničkoj molitvi, Spasitelj Isus, obraćajući se svom nebeskom Ocu, izjavio je da je svoju (božansku) slavu koju je primio od Njega predao svojim učenicima. Takođe, onima koji u svojoj vernosti Njemu budu istrajali do kraja i verom pobedili sva grešna iskušenja, Isus je obećao da će sesti na njegov presto:

7 Posle smrti, Manastir Mileševa, 1991. god. str. 29-30. Naglasak moj.



8

''Dao sam im slavu, koju si ti dao meni, da budu jedno kao što smo i mi jedno...''8

''Onome koji pobeđuje daću da sedne sa mnom na moj presto,

kao što i ja pobedih i sedoh sa svojim Ocem na njegov presto. Ko ima uho neka čuje šta Duh govori crkvama.''9

Pored ovih nebeskih počasti koje čekaju Božije vernike (među

kojima je, jedna od miliona, i telesna majka Gospoda Hrista) Isus i apostoli su nabrojali i mnoge druge. Među njima su i dostojanstvo jedenja plodova sa drveta života koje je u Božijem raju (Otk. 2:7); primanje venca života (Otk. 2:10), primanje vlasti nad mnogobošcima, pastirstva nad njima gvozdenom palicom kao i preuzimanje zvezde Danice (Otk. 2:26-28). Hristovi vernici će biti, takođe, učinjeni stubom u hramu Boga Oca, a na njima će, po Hristovim rečima, biti napisano Božije ime, ime novog Jerusalima kao i Hristovo novo ime (Otk. 3:12). Svaki vernik će od Gospoda dobiti i beli kamen sa napisanim svojim novim imenom (Otk. 2:17). Prema učenju Svetog pisma, Gospodnji anđeli su poslani od Boga da služe i budu pomoćnici onima koji će naslediti spasenje (Ps. 34:7, 91:11, 12; Jevr. 1:14; Otk. 19:10; 22:8), te je stoga apostol Pavle i mogao da izjavi da će sveti suditi kako svetu (neverujućim ljudima) tako i anđeoskim bićima (1. Kor. 6:3), što sve još jedanput ukazuje na uzvišenost svih spašenih ljudi u odnosu na ostalu tvorevinu – a ne samo na uzvišenost Marije. Dakle, kao što smo uočili, pokušaj pravoslavnih poštovalaca Majke Božije, da pomoću ovakvih nebeskih viđenja i raznoraznih drugih vanbiblijskih otkrivenja uzvise Isusovu majku Mariju nad svim ostalim vernicima jednostavno nije uspeo. Uvideli smo, naime, da Sveto pismo svedoči o potpunoj ravnopravnosti pred Bogom svih zemaljskih Hristovih sledbenika, uključujući tu i Njegovu majku kroz koju mu je Otac podario ljudsku prirodu. No, i pored toga što Gospod Isus nije uzvisivao svoju majku vrh nebesa, kako to veruju pravoslavni, On se, kao savršeni sin, uvek brinuo o njoj, a pogotovu posle smrti svoga očuha i staratelja Josifa. Kao što joj je bio poslušan u mladosti, tako se o njoj brinuo i nekoliko trenutaka pre svoje smrti na krstu. Znajući da joj je muž preminuo, kćeri udate (Mk. 6:3), a sinovi još uvek nisu postali njegovi sledbenici (Jn. 7:5), Gospod Hristos je u tom trenutku poverio svoju majku na brigu svom najmlađem apostolu Jovanu (Jn. 19:25-27).

No, upravo na temelju ovog novozavetnog teksta koji opisuje poveravanje Marije Jovanu na starateljstvo, Pravoslavna crkva želi da potvrdi svoje učenje da Isusova mati nije imala više dece (jer bi u tom

8 Ev. po Jovanu 17:22. Naglasak moj. 9 Otkrivenje Jovanovo 3:21. Naglasak moj.



9

slučaju, smatraju oni, Marija bila poverena na brigu svojim potomcima.). Ipak, teolozi Istočne crkve previđaju nekoliko biblijskih činjenica u vezi pomenutog spornog pitanja. Na ovom mestu želim da ih ukratko pomenem.

Kao što sam već rekao, apostol Jovan u svom evanđelju iznosi činjenicu da je Marija, Isusova majka bila prisutna kod krsta na kome je njen sin bio razapet:

''A kod Isusova krsta stajahu njegova majka, i sestra njegove

majke, Marija Klopina, i Marija Magdalina. A Isus, videvši majku i kraj nje učenika koga je ljubio, reče majci: ženo, eto ti sina. Zatim reče učeniku: eto ti majke. I od onoga časa uze je učenik k sebi.'' (Jn. 19:26-27).

Začudo, ostali evanđelisti u svojim izveštajima o ovom događaju, nigde ne pominju prisustvo Isusove majke kod krsta. Ipak, oni imenuju određene ženske osobe koje su se tu nalazile. Pošto bi, dakako, bio veliki propust samih apostola njeno nepominjanje - ukoliko je ona zaista tu bila prisutna (što nam dokazuje ap. Jovan), ostaje nam da među pomenutim ženama u ostalim evanđeljima pronađemo opis Marije, majke Gospoda Isusa Hrista. Evanđelist Matej između ostalih pominje Mariju, majku Jakovljevu i Josifovu; Marko govori o Mariji, majci Jakova mlađeg i Josije; a Luka pak o ženama koje su sa Isusom došle iz Galileje: ''A behu onde i gledahu izdaleka mnoge žene, koje su pratile Isusa od Galileje i služile mu. Među njima beše Marija Magdalina, i Marija, majka Jakovljeva i Josifova , i majka Zevedejevih sinova.'' (Mt. 27:55-56); ''A posmatrahu iz daleka i žene, među kojima beše Marija Magdalina, Marija majka Jakova Mlađeg i Josije, i Saloma...'' (Mk. 15:40); ''A Marija Magdalina i Marija Josijina posmatrahu gde je položen.'' (Mk. 15:47); ''A svi njegovi znanci stajali su izdaleka, i žene koje su došle za njim iz Galileje - i gledahu ovo.'' (Lk. 23:49).10 Kao što sam ranije napomenuo, evanđelja nam stavljaju do znanja da je Isusova majka sa svojim mužem Josifom imala još nekoliko sinova (i

10 Naglasci na citiranim stihovima su moji.



10

kćeri), među kojima se pominju i Jakov kao i Josif (koji je bio poznat i pod svojim drugim imenom Josija). Jednom prilikom, posle zapažene Hristove besede, neki od stanovnika Nazareta koji su Isusa poznavali od detinjstva počeli su da se rugaju govoreći: ''Nije li ovo drvodeljin sin? Ne zove li se njegova majka Marija i njegova braća Jakov, Josif, Simon i Juda? I nisu li njegove sestre sve kod nas? Otkuda dakle ovome sve to? I sablažnjavahu se o njega.'' (Mt. 13:55-56); ''Nije li ovo drvodelja, sin Marijin i brat Jakovljev i Josijin i Judin i Simonov? I nisu li sestre njegove ovde kod nas? I sablažnjavahu se o njega.'' (Mk. 6:3).11 Ono što naravno Nazarećani nisu znali jeste da Isus nije bio Josifov, već Sin Božiji, ali im je svakako bilo poznato da je posle rođenja Isusa, koji je bio prvenac, Marija rodila još nekoliko dece u Josifovom domu. Činjenica koju, dakle, zapažamo jeste da je pokraj krsta na kome je bio razapet Isus bila i njegova majka (kako to opisuje Jovan), tj. Marija majka Jakovljeva i Josifova (odnosno Josijina; kako je opisuju Matej i Marko). Na dan Hristovog vaskrsenja, rano ujutro, na njegovom grobu su takođe bile neke od žena koje su ga pratile. Razlog njihove posete grobu je bilo pomazanje mrtvog Isusovog tela koje je par dana ranije bilo skinuto sa drveta i položeno u grob koji je bio u vlasništvu Josifa iz Arimateje (Mt. 27:57-60). Iako je Gospod više puta napomenuo svojim učenicima da će vaskrsnuti iz mrtvih trećeg dana po raspeću12, oni to nisu verovali (Mk. 16:9-14). Tako, ni ove žene, koje su došle do Isusovog groba nisu to učinile zato da bi se uverile u stvarnost Njegovog vaskrsenja već iz ubeđenosti da je On još uvek mrtav, te da bi dovršile obred sahrane i pomazanja koji nisu uspele prilikom polaganja tela u grob, zbog otpočinjanja dana odmora – subote (koja je počinjala u petak posle zalaska sunca, Jn. 19:42): ''A posle subote, u svanuće prvoga dana nedelje, dođe Marija Magdalina i druga Marija da pogledaju grob.'' (Mt.28:1); ''I pošto prođe subota, Marija Magdalina, Marija majka Jakovljeva i Saloma kupiše mirise da dođu da ga pomažu.'' (Mk. 16:1);

11 Naglasci su moji. 12 Mt. 17:22-23; Mk. 9:31-32; Lk. 9:44-45.



11

''To su bile Marija Magdalina i Jovana i Marija Jakovljeva majka; i ostale žene sa njima rekoše ovo apostolima.'' (Lk. 24:10).13 Iz svih pomenutih tekstova uviđamo prisustvo Marije majke Gospodnje prilikom raspeća, sahrane i ''neuspelog'' miropomazanja Isusovog, s tom razlikom što je apostoli nazivaju majkom Jakovljevom i Josijinom. Ipak, želim da jasno dođemo do odgovora na pitanje: koji je razlog da neki evanđelisti nazivaju Isusovu majku upravo ovako? Kao što je poznato, evanđelisti su svoje izveštaje o događajima iz Isusovog života zapisali tek nekoliko decenija posle njegovog vaznesenja na nebo, a ne odmah po njihovom odigravanju (poput izveštaja sa ''lica mesta''). U međuvremenu, pomenuta Isusova braća, za koje nam ap. Jovan govori da nisu verovala u Njega (Jn. 7:5) za vreme Hristove zemaljske misije, poverovala su u Gospoda posle njegovog vaskrsenja. Knjiga Dela apostolskih nam kazuje da su svi oni bili u krugu apostola i ostalih učenika na zajedničkim sastancima vernika prve Crkve:

''I kad su ušli u kuću, popeše se u gornju sobu gde su obično boravili Petar i Jovan, Jakov i Andreja, Filip i Toma, Vartolomej i Matej, Jakov Alfejev i Simon Zilot i Juda Jakovljev. Svi ovi istrajno i jednodušno su se molili Bogu zajedno sa ženama i Marijom, Isusovom majkom, i njegovom braćom.'' (2:13-14; Naglasak moj). U vreme ubistva apostola Jakova (Jovanovog brata; Dela ap. 12:2), Jakov brat Gospodnji je bio starešina jerusalimske crkve (Dela ap. 12:17; 21:18; 1. Kor. 15:7; Gal. 2:9, 12). Apostol Pavle, prilikom jedne svoje posete ovoj crkvi, upoznao je pomenutog Marijinog sina: ''Zatim, posle tri godine, odoh gore u Jerusalim da upoznam Petra, te ostah kod njega petnaest dana. A nekog drugog od apostola nisam video sem Jakova brata Gospodnjeg.'' (posl. Galatima 1:18-19; Naglasak moj). Očigledno je da je i Pavle bio upoznat sa činjenicom da je Isus imao braću ''po telu'' koji su bili Marijini sinovi, a ne Josifovi iz prvog braka (kako veruju pravoslavni, a o čemu će više reči biti kasnije), jer u ovom drugom slučaju ne bi mogao da nazove Jakova Gospodnjim bratom (jer bi svakako znao da Jakov nije Marijin sin). Na isti način kako je Jakov postao jedan od vođa prve crkve (i pisac poslanice Jakovljeve), tako je i Juda postao pisac poslanice koja je nazvana po njegovom imenu. Ovaj Juda je takođe bio Isusov polubrat a ne

13 Naglasci su moji.



12

apostol koji se zvao ''Juda Jakovljev'', a to uočavamo iz same njegove poslanice. Naime, on sebe naziva Jakovljevim bratom i slugom Isusa Hrista, a ne ''apostolom'' – onako kako sebe predstavljaju Petar i Pavle na početku svojih poslanica. Takođe, pisac Judine poslanice u 17. stihu sebe isključuje iz redova apostola rečima: ''A vi, dragi moji, podsetite se na reči koje su apostoli Gospoda našega Isusa Hrista unapred kazali.'' Upravo iz razloga što su Isusova polubraća postala istaknuti učitelji Crkve na prelazu iz prve u drugu polovinu I veka, i kao takvi bili poznati širokom krugu vernika baš u vreme kada su nastajali novozavetni zapisi (pa i evanđelja), Matej, Marko i Luka su, pišući o Isusovoj majci koja je bila učesnik događaja oko Njegove smrti i vaskrsenja, govorili o njoj i kao o majci poznatih prvovekovnih crkvenih vođa14. Veoma je teško poverovati da je u to vreme (kada je Isusovih učenika bilo veoma malo – u danima nakon Njegove smrti, kada ga je mnoštvo sledbenika napustilo, kao i u Jn. 6:66) postojala još neka Marija koja bi imala sinove sa istim imenima kao i majka našeg Gospoda. Na ovaj način sagledali smo najveći broj pojedinosti vezanih za život Hristove majke Marije, kao i njegovih bliskih srodnika. Sve druge detalje sam namerno izostavio da bi smo ih sagledali u nastavku ovog poglavlja koje govori o ''Mariji u predanju Pravoslavne crkve''.

MARIJA U SVETOM PREDANjU

''Pravoslavna crkva poštuje Djevu Mariju kao ''časniju od heruvima i neuporedivo slavniju od serafima'', Onu Koja nadmašuje sva stvorenja. Crkva u Njoj vidi Majku Božiju i Moliteljku pred Sinom za čitav ljudski rod i neposredno joj se moli za zastupništvo. Ljubav i poštovanje Bogorodice jeste duša pravoslavne pobožnosti , njeno srce koje greje i oživljava čitavo telo (...) Ko ne poštuje Mariju taj ne poznaje ni

14 Isti je slučaj i sa Simonom iz Kirine, koga su Rimljani primorali da nosi krst za Isusom na Golgotu. Luka u svom evanđelju spominje: ''I kad su ga poveli, uhvatiše nekog Simona iz Kirine koji je dolazio iz polja...'' (23:26). Marko, međutim spominje da je ovaj Simon imao i sinove Aleksandra i Rufa (Mk. 16:21). Sasvim je izvesno da apostoli uopšte nisu poznavali ove ljude u momentu Isusovog raspeća, jer je Kirina, iz koje su oni dolazili – bivajući deo jevrejske dijaspore, bila udaljena oko 1000. km. od Jerusalima i nalazila se u severnoj Africi, zapadno od Egipta. Ipak, u vreme kada Marko piše svoje evanđelje (oko 60-65. g. nove ere), Simon, Aleksandar i Ruf su već bili poznati hrišćani u prvoj Crkvi. Zato, kada pišući svoj izveštaj spominje Simona, on daje i bližu odrednicu govoreći da je to Aleksandrov i Rufov otac; dakle otac ljudi koji su većini hrišćana bili poznati.



13

Isusa, a vera u Hrista koja u sebe ne uključuje poštovanje Bogorodice jeste drugačija vera, drugačije hrišćanstvo u poređenju sa crkvenim.''15 ''Mati Isusova beše pobožna čista devojka, po imenu Marija, po tradiciji i najboljim i najstarijim apokrifnim, tj. neavtentičnim apostolskim evanđelijima, kći pobožnih bogobojažljivih roditelja, Joakima i Ane, koji su iz plemena Davidova vodili svoje poreklo i živili u Nazaretu u Galileji.''16 U Pravoslavnom crkvenom kalendaru postoji više praznika vezanih za poštovanje Majke Božije. Najvažniji od njih su rođenje, vavedenje i uspenje presvete Bogorodice. Želim da o svim ovim događajima razmislimo i donesemo potpuno realan sud, u skladu sa prvovekovnim apostolskim veroispovedanjem zapisanim u Svetom pismu. Pre svega, moram da naglasim da ni jedan apostol, ni na jednom jedinom mestu u Novom zavetu ne pominje ništa o događajima koje sam maločas naveo, a koji su prisutni u pravoslavnom ispovedanju vere. Ukoliko su to zaista bili tako važni događaji za hrišćansku Crkvu i spasenje ljudi širom sveta, jednostavno je neoprostivo da su apostoli tako važne stvari, koje su im bile poznate, sakrili od šire javnosti. Ni sam evanđelist Luka ne spominje ništa iz Marijine mladosti kao ni iz perioda posle Hristovog vaznesenja (osim u Dela ap. 1:14), iako je na početku svog izveštaja zapisao: ''Naumih i ja – pošto sam sve tačno ispitao od početka – da ti napišem po redu, ugledni Teofile, da uvidiš istinitost onoga o čemu si poučen.'' (Lk. 1:3-4; Naglasak moj). Kao što može da se primeti, Luka piše po redu, o onome što je tačno ispitao, a o čemu je Teofil već bio poučen. Prema tome, ukoliko ovaj pisac evanđelja (kao i ostali) apsolutno ništa ne pominje o događajima o kojima nas obaveštava pravoslavno predanje, to svakako znači da o njima nije ništa znao, te da u skladu sa time, o tome nije ni poučavao ostale hrišćane. Apostoli Matej i Luka smatraju početkom pripovedanja važnih spasenjskih događaja momenat najave i rođenja Isusa Hrista, a ne događaje iz rane mladosti Isusove majke. No ipak, u zapisima prvih Gospodnjih učenika nalazimo dosta podataka sa kojima možemo izaći u susret svetopredanjskim tvrdnjama i proveriti njihovu tačnost.

15 Sergij Bulgakov, Pravoslavlje, 1991. g. str. 183. 16 Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 110. Naglasak moj.



14

- Rođenje presvete Bogorodice

''Kanonska jevanđelja inače daju malo podataka o Mariji, majci Isusovoj, tako da se potpunija slika o njenoj mitsko – božanskoj ličnosti može dobiti tek ako se uzme u obzir golema apokrifna i hagiografska literatura, narodne legende i srednjevekovna ikonografija. Tu, pre svega, treba izdvojiti apokrifnu ''Knjigu o rođenju Marijinom'' (docnije nazvanu Jakovljevo protoevanđelje) iz drugog veka, te ''Knjigu o smrti Bogorodičinoj '' iz trećeg, odnosno ''Arapsko jevanđelje o Isusovom detinjstvu'' iz šestog stoleća. Neke od tih legendi sakupljene su u srednjem veku u čitave kompendije i cikluse u kojima se vrlo podrobno opisuju mnogi događaji iz Marijinog života. Prema tim maštovitim nekanonskim opisima Marija Bogorodica se još kao trogodišnje dete vaspitavala u Jerusalimskom hramu, bavila ručnim radom i primala hranu iz ruku anđela. Već sa dvanaest godina zavetovala se na večno devičanstvo. ''17 Pravoslavna crkva nam pripoveda (na osnovu nekanonske apokrifne literature) da je Marija rođena iz braka starih roditelja Joakima i Ane, koji su do tada već pedeset godina iščekivali da im Bog podari dete. Vladika Nikolaj Velimirović u svom ''Ohridskom prologu'' govori da je posle njihovih usrdnih molitava Bog poslao svog anđela da im najavi rođenje ''kćeri preblagoslovene, kojim će se blagosloviti svi narodi na zemlji, i kroz koju će doći spasenje svetu''. 18 Takođe, isti pisac kaže:

''Jer im darova ne samo ćerku, no i Bogomajku; ozari ih ne samo radošću vremenom, nego i večnom. Dade im Bog samo jednu ćerku, koja im docnije rodi samo jednog unuka – ali kakvu ćerku i kakvog unuka! Blagodatna Marija, blagoslovena među ženama, hram Duha Svetoga, oltar Boga Živoga, trpeza hleba nebesnoga, život svetinje Božije, drvo najslađega ploda, slava roda ljudskog, pohvala roda ženskog, istočnik devstva i čistote – to beše Bogom darovana ćerka Joakima i Ane.''19

U Prologu za 9. septembar (po starom – julijanskom kalendaru), vladika Nikolaj beleži podatak da je Joakim bio sin Virpafira iz Judinog plemena, koji je bio potomak cara Davida. Ipak, evanđelist Luka, spominjući Marijine muške pretke nigde ne navodi ni Joakima ni Virpafira (iako je sve ''tačno ispitao od početka''). Naime, kada uporedimo Hristovo rodoslovlje iz ev. po Mateju 1:1-16; sa

17 Milan Vukomanović, Rani hrišćanski mitovi, 1997. g. str. 58. Naglasak moj. 18 Vladika Nikolaj, Ohridski prolog, Glas Crkve, 2000. g. str. 650 (9. septembar). Naglasak moj. 19 Navedeno delo, str. 648 (8. septembar).



15

onim koje je zapisao Luka u 3:23-38, na prvi pogled uviđamo da se umnogome razlikuju. Rodoslovlje iz Lukinog evanđelja ne samo što je duže (i prati liniju Hristovih predaka do samog Adama), već se uopšte ne poklapa sa Matejevim, počev od Isusa pa unazad sve do cara Davida. Matej nam prenosi rodoslovno stablo predaka Marijinog muža Josifa, kome se otac zvao Jakov, a poreklo je vodio od čuvenog izrailjskog cara Davida – preko njegovog sina Solomona. Mi, dakako, znamo da ovo rodoslovlje nema nikakve stvarne veze sa Isusom Hristom, jer Josif nije bio njegov otac već poočim (očuh). Stoga ni Josifovi preci nisu bili stvarni preci Gospoda Isusa. Ako tome dodamo da se u jedanaestom stihu prve glave ev. po Mateju spominje i Jehonija (Honija), za koga je Gospod u knjizi proroka Jeremije 22:30 rekao da niko od njegovih potomaka nikada neće sesti na presto i vladati Izrailjem – onda nam uistinu postaje jasno da Isus nema nikakvog telesnog porekla od Davidovog sina Solomona – koji je daleki Josifov predak. Međutim, iako smo ustanovili da ovo rodoslovlje nije Hristovo već Josifovo, zbog čega ga Matej zapisuje i naziva Gospodnjim? Jednostavno iz razloga što je njegovo evanđelje pisano na aramejskom jeziku i namenjeno Jevrejima koji su živeli u tadašnjoj okupiranoj izrailjskoj državi. Njihovo verovanje o Mesiji, koje je bilo zasnovano na starozavetnim proročanstvima20 ispoljavalo se kroz iščekivanje božanskog vladara koji bi vodio poreklo od cara Davida koji je bio iz plemena Judinog. Iako Josif nije bio Isusov stvarni otac, on je u ondašnjem društvu na taj način bio tretiran (bio je nosilac očinskog prava). Prikazujući carsko poreklo Isusovog staratelja, Matej je hteo da Jevrejima stavi do znanja da je i Hristos carskoga roda, tj. očekivani Mesija. Sa druge strane, u Lukinom evanđelju nalazimo još jedno rodoslovlje Gospoda Isusa. Ono počinje:

''A on, Isus, imao je oko trideset godina kada je počeo, i bio je – kako se mislilo – sin Josifov, Ilijev, Matatov, Levijev...'' (Lk. 3:23-24).

Pošto smo već ustanovili da se Josifov otac zvao Jakov a Jakovljev Matan itd, uviđamo da se ova dva porodična stabla ne poklapaju. Doduše, istina je da su u ono vreme ljudi mogli biti poznati pod različitim imenima, kao na primer ap. Petar (Kifa) se zvao Simon, ime dato ap. Vartolomeju prilikom obrezanja bilo je Natanailo (Vartolomej znači: ''sin Tolomejev'', otac Natanailov je bio Tolomej), a evanđelist Marko je imao i drugo ime Jovan.21 No sasvim je nemoguće da Luka spominje nadimke onih ličnosti kojima Matej zapisuje lična imena (te da se tu radi, zapravo, o jednim te istim ljudima). Da to potvrdim još bolje, na

20 1. knj. Mojsijeva 49:10; Isaija 9:6-7; 11:1-2; Jeremija 23:5-6. 21 Ev. po Mateju 10:2-4; Ev. po Jovanu 1:45-49; Dela ap. 15:37



16

kraju krajeva uviđamo da Luka izvodi svoje rodoslovlje od Davidovog sina Natana a ne od Solomona kao što to čini Matej. Iz razloga što Josif ne može u isto vreme da bude sin Jakovljev – potomak Solomonov, i sin Ilijev – potomak Natanov, to dolazimo do zaključka da Lukin zapis ne predstavlja Josifove pretke. Pošto Luka govori o Isusu: ''I bio je – kako se mislilo – sin Josifov, Ilijev...'', jasno je da su Jevreji podrazumevali njihovu rodbinsku vezu ali da ona nije postojala. Jednostavan odgovor na ovu ''zagonetku'' oko dva rodoslovlja jeste da ev. Luka zapisuje Isusove prave telesne pretke – sve do Adama. Tako, osoba po imenu Ilije ne predstavlja Josifovog već Marijinog oca22, koji je zapravo bio Josifov tast. Ipak, pošto u ondašnje vreme u aramejskom i hebrejskom jeziku nisu postojali pojmovi kao što su ''tast'', ''svekar'', ''deda'', ''pradeda'', ''unuk'', ''zet'' i slično (već su se za sve ove pojmove koristile reči ''otac'' i ''sin''), onda je potpuno jasno zašto Luka naziva Josifa Ilijevim sinom iako mu je on zapravo bio zet.23

Na ovaj način smo utvrdili da pravoslavno predanje ne iznosi istinu o Marijinim roditeljima, jer umesto Joakima i Virpafira nalazimo Ilija i Matata. Ranije smo utvrdili da nije istinit ni navod da je Marija rodila samo jednog sina, kao i da nije bila kćerka jedinica već da je imala i sestru (Jn. 19:25).

- Vavedenje presvete Bogorodice Razmatranjem svetopredanjskih tvrdnji o Marijinom vavedenju (odvođenju) u jerusalimski hram, te njenom boravku u njemu, nastavljamo 22 Sveto predanje veli da je Ilije Josifov zakoniti otac (po zakonu ''leviratskog'' braka) a Jakov prirodni otac. Naime, Jakov se oženio suprugom svog pokojnog polubrata Ilija, koji je rođen iz drugog braka Jakovljeve majke sa Melhijem iz Natanovog potomstva. Tako je dakle, (u skladu sa 5. Mojs. 25:5-6.) Josif, iako prirodni sin Jakovljev bio nazvan Ilijevim sinom. Vidi: Žitija svetih za decembar, str. 751.

Ipak na kraju nije jasno kakve veze ima Hristos sa svim Josifovim precima (i po Jakovu i po Iliju), pošto on (Josif) nije telesni otac Gospoda Isusa? Takođe, Melhij se u Lk. 3:23-24. naziva Ilijevim pradedom a ne njegovim ocem (tj. čovekom koji je bio oženjen njegovom majkom). Mnogo je verovatnije da je rodoslov iz Ev. po Luki zapravo rodoslov pravih Isusovih predaka po telesnoj prirodi, predaka Marijinog oca Ilija. 23 Uporediti sa tekstom u Mt. 1:1; gde se umesto izraza ''potomak'' upotrebljava reč ''sin''. Uporedi takođe i 1. Carevima 16:28 sa 2. Carevima 8:18, 26 gde se umesto reči ''unuka'' koristi reč ''kći''. Kod Jevreja žene nikada nisu bile uključivane u rodoslovna stabla umesto muškaraca. Iz tog razloga je umesto Marije u Lk. 3:23 spomenut Josif kao nosilac očinskog prava. Ev. po Mateju 1:3, 5-6; ne predstavlja izuzetak pošto su u tim stihovima žene pomenute uz nosioce rodoslovlja – njihove muževe.



17

upoređivanje i dokazivanje da Pravoslavna crkva ne poseduje istinu u svom veroispovedanju već da se pridržava istorijskih falsifikata. Kao što smo u prethodnoj celini dokazali da se Marijini roditelji nisu zvali Joakim i Ana, te da ona nije bila kćerka jedinica – što predstavlja osnovno polazište za ispredanje daljih legendi o Isusovoj majci, dokazaćemo da se nisu odigrali ni ostali događaji iz njene rane mladosti – a u koje nas uverava Istočna crkva. Vavedenje predstavlja događaj odvođenja trogodišnje Marije u hram i njeno zaveštanje Bogu, po ranijem obećanju kojim su se obavezali njeni roditelji još pre nego što je ona ugledala svetlost dana. Ni o ovom događaju ne nalazimo pomen u novozavetnim zapisima. Ipak, krenimo redom. Vladika Nikolaj nam o ovom događaju kazuje sledeće:

''Kada se Presvetoj Devi Mariji navršiše tri godine od rođenja, dovedoše je roditelji njeni sveti, Joakim i Ana, iz Nazareta u Jerusalim, da je predadu Bogu na službu prema ranijem obećanju svome. (...) Sabraše se i mnogi srodnici Joakimovi i Anini, da uzmu učešća na ovoj svetkovini, u kojoj uzimahu učešća nevidljivo i angeli Božji. (...) Beše Deva ukrašena carskim blagolepnim odećama i ukrasima, kako i priliči kćeri carevoj, nevesti Božijoj.''24 Nakon što su stigli pred hram, Marija se popela uz stepenice na čijem se vrhu nalazio prvosveštenik Zaharija (budući otac Jovana Krstitelja), koji ju je uhvatio za ruku i uveo u najsvetije mesto hrama – Svetinju nad Svetinjama. U hramu, Marija je služila Bogu i čitala Sveto pismo u narednih devet (ili jedanaest) godina sve do momenta kada je u dobi od dvanaest (ili četrnaest, pošto je vladika u ovome sam sebi protivrečan; uporedi 25. mart i 21. novembar u Prologu) godina starosti predata svome srodniku, starcu Josifu iz Nazareta da je ovaj čuva pod vidom obručnice.25 U ovom upravo navedenom tekstu koji je zapisao episkop Nikolaj, a koji je poznat u istočnom hrišćanstvu već vekovima, zapažamo nekoliko očiglednih neslaganja sa bogonadahnutim biblijskim izveštajem. Najpre, pored prisustva anđela ovom istoriji nepoznatom događaju, govori se da je Marija ''kćer carska i nevesta Božija'' iako je Sv. pismo ni na jednom mestu tako ne naziva. Dalje, Zaharija se naziva prvosveštenikom iako ga evanđelist Luka naziva (i to oko 15 godina kasnije; posmatrano hronološki) ''običnim'' sveštenikom:

24 Vladika Nikolaj, Ohridski prolog, str. 850, (21. novembar). 25 Na istom mestu.



18

''U vrijeme Iroda cara Judejskoga bijaše neki sveštenik od reda Avijna, po imenu Zarija, i žena njegova od plemena Aronova, po imenu Jelisaveta.''26 Ukoliko bi bila istina da je ovaj Zaharija (Zarija) petnaestak godina ranije učestvovao u tako važnom događaju kao što je ''vavedenje Bogorodice'' u Svetinju nad Svetinjama (što bi, inače, bio presedan nad presedanima), ev. Luka bi tako nešto sigurno zapisao i na to nas podsetio (kao i ev. Matej u slučaju smrti Jovana Krstitelja 14:1-12). Isto tako, kao što sam već istakao, pominje se jedan apsolutno neverovatan događaj, a to je uvođenje trogodišnjeg deteta u najsvetije mesto hrama. Svako ko imalo poznaje Sveto pismo Starog zaveta, on poznaje i propise za službu prvosveštenika u Božijoj Svetinji. Tom verskom poglavaru je Gospod dozvoljavao ulazak u najsvetije mesto samo po strogo propisanim uslovima i to samo na ''Dan pomirenja'' (Yom Kippur), jedanput u godini. Mojsije, prenoseći svome bratu Aronu prvom jevrejskom prvosvešteniku Božije upozorenje o načinu ulaska u Svetinju nad Svetinjama, kaže: ''I kaza Gospod Mojsiju: reci Aronu bratu svojemu da ne ulazi u svako doba u svetinju za zavjes pred zaklopac koji je na kovčegu, da ne pogine, jer ću se u oblaku nad zaklopcem javljati. (...) I neka Aron prinese junca svojega na žrtvu za grijeh i očisti sebe i dom svoj, i neka zakolje junca svojega na žrtvu za grijeh. I neka uzme kadionicu punu žeravice s oltara, koji je pred Gospodom, i pune pregršti kada mirisnoga istucanoga, i neka unese za zavjes. I neka metne kad na oganj pred Gospodom, da dim od kada zakloni zaklopac koji je na svjedočanstvu; tako neće poginuti. Poslije neka uzme krvi od junca i pokropi s prsta svojega po zaklopcu prema istoku, a pred zaklopcem neka sedam puta pokropi tom krvlju s prsta svojega. I neka zakolje jarca na žrtvu za grijeh narodni, i neka unese krv njegovu za zavjes; i neka učini s krvlju njegovom kao što je učinio s krvlju junčjom, i pokropi njom po zaklopcu i pred zaklopcem. I tako će očistiti svetinju od nečistota sinova Izrailjevih i od prijestupa njihovijeh u svijem grijesima njihovijem; tako će učiniti i u šatoru od sastanka, koji je među njima usred nečistota njihovijeh. A niko da ne bude u šatoru od sastanka kad on uđe da čini očišćenje u svetinji, dokle ne izađe i svrši očišćenje za se i za dom svoj i za sav zbor Izrailjski. (...) I ovo neka vam bude vječna uredba: deseti dan sedmoga mjeseca mučite duše svoje, i ne radite nikakoga posla, ni domorodac ni došljak koji se bavi među vama. Jer u taj dan biva očišćenje za vas, da se očistite; bićete očišćeni od svijeh grijeha svojih pred Gospodom. (...) I ovo neka vam je vječna uredba da

26 Lk. 1:5; prevod V. Karadžić. Naglasak moj.



19

očišćate sinove Izrailjeve od svijeh grijeha njihovijeh jedanput u godini. I učini Mojsije kako mu zapovjedi Gospod.''27 Ono što se posebno ističe u ovom tekstu koji objašnjava jedini način na koji je prvosveštenik uopšte smeo da uđe u najsvetiju prostoriju hrama (tj. ''šatora od sastanka'' pre nego što je izgrađen hram) je:

- to je moralo biti na praznik Pomirenja, desetog dana meseca Tišrija (sedmi mesec po jevrejskom kalendaru), st. 16:29-30;

- posebno odeven za tu priliku, prvosveštenik je morao da prinese žrtve za očišćenje svojih i narodnih greha, st. 3-11;

- morao je da prinese tamjan na kadioni oltar koji se nalazio u Svetinji – ispred zavese koja je delila Svetinju od ''Svetinje nad Svetinjama'', st. 12-13;

- njegov ulazak je bio dozvoljen samo sa krvlju žrtvenih životinja, st. 34;

- morao je da ulazi dva puta u najsvetiju prostoriju hrama (iza zavese) i da najpre krvlju junca a potom jarca, sedam puta poprska (pokropi) krv sa prsta koga je prethodno umočio u zdelu sa krvlju – na poklopac i ispred poklopca zavetnog kovčega, st. 14-15;

- niko nije smeo da ulazi zajedno sa prvosveštenikom u hram dok je on obavljao službu očišćenja narodnih greha pred Gospodom, st. 17;

- ova uredba je trebala da se poštuje kao večna uredba (dakle, potpuno nepromenljiva za sva vremena), st. 29, 34;

- svaki prvosveštenik je morao da se pridržava apsolutno svih propisa zapisanih u Božijem zakonu datom Mojsiju. U suprotnom, Gospod bi ga zasigurno kaznio smrću, st. 13;

Ovu uredbu spominje i potvrđuje i Novi zavet: ''Pošto je to tako uređeno, u prvi deo skinije svagda ulaze

sveštenici kad vrše svoju službu, a u drugi deo skinije samo prvosveštenik jednom u godini, ne bez krvi, koju prinosi za svoje i za narodne grehe učinjene iz neznanja.''28

Da je apostolu, piscu poslanice Jevrejima bio poznat makar i

jedan izuzetak od ovoga pravila i odstupanje od Božije zapovesti, on bi sasvim sigurno to i pomenuo nakon sedmog stiha ovog poglavlja. Pošto je ova poslanica pisana barem sedamdeset godina posle tobožnjeg

27 3. Mojsijeva 16:2, 11-17, 29-30, 34. Naglasak moj.

28 Poslanica Jevrejima 9:6-7. Naglasak moj.



20

Zaharijinog ulaska u hram sa devojčicom Marijom, njenom bogonadahnutom piscu bi ovaj događaj morao biti poznat. Kako ga on na ovom mestu ne spominje, kao niti jedan drugi apostol bilo gde u Novom zavetu, to moramo da zaključimo da se ova pripovest, utemeljena na nekanonskim tekstovima, nikada nije ni odigrala.

Naravno, znajući za sva ova suprotstavljanja pravoslavnog predanja biblijskim izveštajima, želeći da pruži povoljno objašnjenje koje bi išlo na ruku bogoslovima Istočne crkve, vladika Nikolaj pominje i obrazloženje koje je dao sv. Teofilakt Ohridski (koji je živeo u XI - XII veku posle Hrista, uporedi sa Prologom za 31. decembar, str. 959):

''Sv. Teofilakt Ohridski veli, da je Zaharija ''van sebe bio i Bogom

obuzet'' kada je Devu uvodio u najsvetije mesto hrama, iza druge zavese, inače se ne bi mogao ovaj postupak njegov objasniti.''29

Dakle, po mišljenju sv. Teofilakta, ovaj Zaharijin čin je potpuno

neobjašnjiv – jer se u svemu kosi sa Božijom zapovešću. No, ipak, može se shvatiti i opravdati time što je sveštenik bio ''van sebe i obuzet Bogom''. Međutim, ostaje nejasno kako je moguće da Bog jednoga momenta nešto zapoveda i zabranjuje a u drugom slučaju čoveka vodi i ''obuzima'' na taj način da ovaj učini upravo suprotno Njegovoj volji?! Apostol Pavle daje veoma jasno upozorenje:

''Zato ne budite nerazumni, nego razumejte šta je volja

Gospodnja.'' (Ef. 5:17); kao i : ''Jer je Bog taj što čini u vama da želite i da delate – da mu budete

po volji. (Fil. 2:13. Naglasak moj). Sveti Duh kroz apostola jasno govori da Bog u srcima svojih

slugu daje podstrek za izvršavanje Njegove volje a ne za njeno kršenje, što jasno govori u prilog tome da se ovaj događaj, zapravo, nikada nije ni zbio.

Marijino večno devičanstvo

Pravoslavna crkva čvrsto zastupa uverenje da je Marija ostala

''prisnodjeva'', tj. zauvek devica. O tome da ovo nije bio slučaj, već sam detaljno obrazlagao u prethodnim delovima ovog poglavlja. Međutim, bilo

29 Ohridski prolog, str. 850-851 (21. novembar). Naglasak moj.



21

bi interesantno da se još malo zadržimo na ovoj ideji posmatrajući je iz svih uglova, te da na kraju donesemo i pravilan zaključak.

''Kada se Presvetoj Devi navrši jedanaest godina prebivanja i

služenja pri hramu Jerusalimskom, i četrnaest godina od rođenja – kada, dakle stupi u 15-tu godinu života, saopštiše joj sveštenici, da po zakonu ona ne može više ostati pri hramu, nego treba da se obruči i stupi u brak. No kako veliko iznenađenje za sve sveštenike bi odgovor Presvete Deve, da je se ona posvetila Bogu i da želi ostati devojkom do smrti ne stupajući ni s kim u brak! Tada po Promislu i vnušenju Božjem prvosveštenik Zaharija, otac Pretečev, dogovorno sa ostalim sveštenicima, sabra 12 bezženih ljudi iz plemena Davidova, da bi jednome od njih uručili Devu Mariju na čuvanje devojaštva njenog i staranja o njoj. I bi uručena starome Josifu iz Nazareta, koji joj beše i srodnik.''30

''Jer u to vreme ne znade se u Izrailju za devojke zaveštane na

devstvo do kraja života. Presveta Deva Marija beše prva takva doživotno zaveštana devojka, i njoj posle sledovahu u crkvi Hristovoj hiljade i hiljade devstvenica i devstvenika.''31

Iz upravo navedenih tekstova saznajemo o navodnoj Marijinoj zakletvi pred Gospodom kojom se obavezala na večno devičanstvo i bezbračnost. Saznajemo takođe da je starac Josif primio devojčicu Mariju k sebi sa znanjem da će ona biti majka budućeg Spasitelja – te da će začeti na devičanski način – bez učešća muškarca.32 Međutim, ostaje nejasno zbog čega je pomenuti ''starac'' hteo da od sebe otpusti više od šezdeset

30 Ohridski prolog, str. 210 (25. mart). Potpuno nasuprot ovom ''svetom predanju'', pravoslavni bogoslov dr Lazar Milin u svojoj knjizi ''Naučno opravdanje religije'' kaže da je po Svetom pismu očito da je Josif planirao da stupi sa Marijom u stvarni brak, govoreći: ''A Josif? Sudeći prema rečima Svetog Pisma, Josif je imao zaista ozbiljnu nameru da Mariju uzme za ženu. (...) Zato nije nikakvo čudo što je on zaista hteo da uzme Mariju za ženu i što evanđelje, i čak anđeo Gospodnji, nju naziva njegovom ženom.'' Očigledno je da g-din Milin ili ne veruje svom ''svetom predanju'' ili mu se čini normalnim da se osamdesetogodišnji starac ženi devojčicom koja mu po godinama može biti praunuka, te da je (pošto je saznao da je Marija trudna) ''sasvim prirodno pomislio da ga je verenica prevarila.'' Vidi: ''Crkva i sekte'', str. 201. Naglasak moj. 31 Navedeno delo, str. 851 (21. novembar). 32 Čitava ova priča se podrazumeva iz razloga što je ''prvosveštenik'' Zaharija svakako znao koga je ''uveo'' u Svetinju nad Svetinjama pre 11 godina (znao je da to nije bila obična devojčica već ''Presveta Bogorodica''), pa je to sigurno preneo i Josifu, koji je shodno tome trebao da očekuje Marijinu trudnoću i rođenje Sina Božijeg – ukoliko je ova pravoslavna pripovest uistinu tačna.



22

godina mlađu Mariju kada je uočio njenu trudnoću? Zar se ne bi podrazumevalo da je trebao da se raduje zbog toga, jer mu je Zaharija sve unapred bio najavio? Takođe, zbog čega mu je anđeo poručio u snu da se oženi Marijom kada je trebao da bude samo njen staratelj33 (priznaćemo da brak i starateljstvo nisu sinonimi za jednu te istu pojavu)?! Sveto pismo ovako prenosi anđeosku zapovest upućenu Marijinom vereniku:

''Josife, potomče Davidov, ne boj se da uzmeš Mariju sebi za ženu, jer to što se u njoj začelo, to je od Svetoga Duha. (...) Kada se Josif probudio, učinio je ono što mu je zapovedio anđeo Gospodnji: oženio se Marijom.''34

- Josifova deca u svetlu svetog predanja i Svetog pisma U ovom delu poglavlja razmotrićemo tvrdnje pravoslavnih da Jakov, Josif (Josija), Simon i Juda nisu Marijini sinovi koje je ona izrodila sa svojim mužem, već sinovi starca Josifa iz prvog braka. Vladika Nikolaj tvrdi da su pomenuti ljudi Josifovi sinovi iz ranijeg braka, u okviru kojeg je imao i nekoliko kćeri35:

33 Sveti oci Atanasije Aleksandrijski, Vasilije Veliki i Jovan Damaskin vele da je pod vidom ''obručništva'' Marije sa Josifom, Gospod želeo da svoje rođenje od device sakrije od đavola. To je, po ovim autoritetima gotovo jedini razlog što je Marija živela sa starcem u prividnom braku. Pošto je đavo budno motrio na sve device još od vremena proroka Isaije, Marija se ''udala'' za Josifa da bi nečastivi bio obmanut, misleći da se Isus rađa iz prirodne supružničke veze. Vidi: Justin Popović, ''Žitija svetih'' za decembar, str. 723.

Naravno, i ovo tumačenje je prilično naivno. Ako je već budno motrio na device, sotona je sigurno primetio dolazak anđela Gavrila Mariji u Nazaret i sve ono što je tom prilikom bilo rečeno, kao i Marijin odlazak kod Jelisavete (Lk. 1:26-55); pošto se sve ovo desilo pre nego što je Marija prešla u Josifovu kuću. 34 Ev. po Mateju 1:20, 24; Život i rad Isusa Hrista, Četiri evanđelja, preveo dr Aleksandar Birviš, str. 10. 35 Iz pravoslavne knjige ''Svetlost sveta'' (treće izdanje, Beograd 2001. god), sa strane 61, saznajemo da ovo verovanje Istočne crkve potiče iz nebiblijskih izvora, odnosno od grčkog istoričara Nikifora: ''Prema grčkom istoričaru Nikiforu, Josif je bio u braku sa Salomijom, kćerkom Ageja, brata Zaharijina (oca svetog Jovana Krstitelja). Josif je sa Salomijom izrodio četiri sina: Jakova, Simona, Judu i Josiju i tri kćeri: Estiru, Tamaru (ili Marta, ili Marija) i Salomiju. Salomija je bila udata za Zevedeja, čiji su sinovi Jakov i Jovan, apostoli Gospodnji. Posle smrti Salomije, Josif je živeo kao udovac časno i pošteno. Napunivši osamdeset godina života, prvosveštenik Zaharije i sveštenici izabraše ga da, po navršetku četrnaeste godine Presvete Djeve Marije, postane njen obručnik. Umro je u sto desetoj godini života''.



23

''I ne samo da se on udostoji carstva Božjeg, nego i sinovi njegovi i kćeri. Koji bi otac želeo nešto više nego da mu sin bude apostol Hristov? A Josif imaše dva sina apostola.''36 No, ne slažu se svi ''sveti oci'' sa idejom da su oni bili Josifova deca. Pravoslavni crkveni istoričar Jevsevije Popović nam u svojoj ''Opštoj crkvenoj istoriji'' ovako kazuje: ''Pod braćom i sestrama Njegovim – prema naredbi Isusovoj na umoru, da Njegov učenik Jovan od sad obavlja sinovlje dužnosti na spram matere Njegove Marije i prema najstarijoj crkvenoj tradiciji i prema najstarijim apokrifnim evanđelijima – nemaju se razumeti deca Marijina, nego po jednima deca Josifova iz ranijeg braka, po drugima deca Kleope i Marije »sestre« materi Gospodnjoj.''37 Očigledno je da nisu oduvek svi pravoslavni zastupali ideju o Josifovoj deci iz prvog braka (a možda je i do danas ne zastupaju), pa sledstveno tome zaključujemo da podatak koji nam prenosi vladika Nikolaj nije utvrđena činjenica već stvar rasprave čak i među istovernim pripadnicima Vaseljenske crkve.38

Iako dakle nema slaganja među svetim ocima o tome čija su zapravo deca ta pomenuta Isusova braća i sestre, očigledno je da ona nipošto ne smeju biti Marijina deca koju je ona rodila bivajući u braku sa Josifom. U tom slučaju bi, naravno, celokupno učenje tradicionalnih crkava Istoka i Zapada o ''Bogorodici'' bilo u potpunosti srušeno. Uostalom, uopšte nije jasno kako pravoslavni i rimokatolički bogoslovi znaju da se ovde ne radi o Josifovoj i Marijinoj deci, već o nekim

36 Ohridski prolog, str. 942 (24. decembar). No, pravoslavni ne samo da veruju da je Josif bio otac dvojici Hristovih apostola (onima koji ne spadaju među Dvanaestoricu), već da je bio i deda još dvojici apostola (koji su uvršteni među Dvanaestoricu). U prethodnoj futnoti je citiran tekst iz pravoslavne literature, koja nam govori o tome da je Josifova kćerka iz prvog braka, Salomija, rodila Jakova i Jovana, Zevedejeve sinove. Stoga, prema pravoslavnom verovanju, Josif, koji se u Bibliji naziva mužem Isusove majke Marije, bio je deda apostola Jakova i Jovana, što na osnovu Biblije uopšte nije zaključivo. 37 Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 115. Naglasak moj. Prema svetom Georgiju (Kedrinu), ova Marija nije bila sestra ''materi Gospodnjoj'', već Josifova kćerka iz prvog braka, kojom se oženio njen stric Kleopa. Vidi: ''Žitija svetih'' za decembar, str. 752. 38 Zapadni crkveni autoriteti su zastupali ideju da Josif nikada nije bio ranije oženjen, dok su istočni tvrdili da jeste (to se događalo dok je crkva još uvek bila jedinstvena, ''pravoslavna'', pre XI veka n.e). Vidi: ''Žitija svetih'' za decembar, str. 751.



24

srodnicima iz ''drugog stepena srodstva''. Njihov argument, naime, glasi da se pomenute reči, koje se u grčkom tekstu Novog zaveta koriste da označe Isusovu braću i sestre koriste i u slučaju opisivanja bliskih rođaka (braće i sestara od npr. strica, ujaka i sl). Evo kako je na verovanje rimokatolika (koje je u ovome istovetno verovanju pravoslavnih) odgovorio bivši katolik James G. McCarthy, u svojoj knjizi ''Evanđenje po Rimu'', koja je prevedena na hrvatski jezik: ''Istina je da se grčke reči: »adelphos« (brat) i »adelpha« (sestra) mogu shvatiti i u širem smislu, ali njihovo osnovno značenje odnosi se na one koji imaju zajedničke roditelje. Ukoliko kontekst ne nalaže drugačije, primenjuje se njihovo osnovno značenje. Da je Sveti Duh htio da kršćani štuju Mariju kao vazda djevicu, tada sigurno ne bi spomenute Isusove srodnike bez objašnjenja nazivao njegovom braćom i sestrama. Zatim, da je Sveti Duh htio reći da u pitanju nisu braća i sestre, mogao je upotrebiti još dvije grčke riječi. Kada Pavao kaže da je Marko Barnabin nećak (Kološanima 4,10), on koristi grčku riječ »anepsios«, a Luka se koristi sa »sungenis«, općenitijom riječju za rodbinu, kako bi rekao da je Elizabeta Marijina »rođakinja« (Luka 1, 36).''39 Pored ovoga napred rečenog, bilo bi interesantno da sagledamo i starost pomenute Isusove braće iz biblijske i svetopredanjske perspektive. Naime, kao što ćemo uvideti, podaci koje ćemo dobiti ovim proučavanjem još jednom potvrđuju svetopisamsku tvrdnju da su to bila Marijina deca koju je začela i rodila bivajući u braku sa Josifom.

''U domu Josifovom Presveta Deva produži živeti isto kao i u hramu Solomonovom, provodeći vreme u čitanju Sv. Pisma, u molitvama, bogorazmišljanju, postu i ručnom radu. Gotovo nikad iz kuće ne izlažaše, niti se interesovaše svetskim stvarima i događajima. Malo je s kim uopšte govorila, i nikad bez naročite potrebe. Najčešće je u kući opštila sa dvema kćerima Josifovim.''40

''Sv. apostol Jakov, brat Gospodnji. Naziva se bratom Gospodnjim zato što je bio sin pravednog Josifa, obručnika Presvete Bogorodice. Kada pravedni Josif beše pri smrti, on razdeli imanje svoje sinovima svojim, pa htede ostaviti jedan deo i Gospodu Isusu, sinu Presvete Deve Marije; ali se sva braća ovome usprotiviše ne smatrajući Isusa bratom svojim. Jakov ljubljaše veoma Isusa, i izjavi, da će Ga on uzeti na svoj deo. I zato se on naziva bratom Gospodnjim. Prema

39 James G. McCarthy, Evandjelje po Rimu, Krapina, Hrvatska 2004. str. 164-165. 40 Ohridski prolog, str. 210 (25. mart). Naglasak moj.



25

predanju on je i u Misir išao sa Presvetom Devom i Josifom onda kada je Irod tražio da ubije novorođenoga cara. (...) Gospod ga ubrojao u svojih 70 apostola. (...) Bio episkop u Jerusalimu 30 godina, i revnosno upravljao crkvom Božjom. (...) Beše Jakovu 63 godine kada postrada za Gospoda svoga.''41 Prema upravo navedenim tekstovima svetog predanja možemo da izvučemo jedan glavni zaključak, a to je da su sva braća (i sestre) Gospoda Isusa Hrista bila starija od Njega. Prema prvom navodu, kada je 15-godišnja Marija došla u dom starca Josifa, on je već imao odrasle kćeri. Prema drugom navodu (Prolog za 23. oktobar; kao i za 26. decembar), Jakov brat Gospodnji je bio već odrastao mladić (ili zreo čovek) u vreme Isusovog rođenja. Sveto predanje Pravoslavne crkve zastupa verovanje da je Josif imao osamdeset godina kada je preuzeo starateljstvo nad Marijom.42 Ukoliko pretpostavimo da se Josif oženio između svoje 20. i 30. godine života (mada su se jevrejski mladići ženili i u mlađem dobu) svojom prvom ženom, te da je decu sa njome izrodio u narednih trideset godina, onda je sasvim realno očekivati da njegov najmlađi potomak u vreme rođenja Spasitelja ima oko 20 a najstariji oko 50 godina starosti (što znači da su svi bili stariji i od Isusove majke). Ukoliko je ovo bio slučaj – a upravo se to očekuje na osnovu predanjskih kazivanja – onda se ovakvi podaci umnogome razlikuju od onoga što je zapisano u Svetom pismu. Prilikom pisanja Prve poslanice Korinćanima, oko 55. g. nove ere, apostol Pavle spominje braću Gospodnju (dakle, i svi ostali Josifovi sinovi su nazvani ''braćom Gospodnjom'', a ne samo Jakov) u svojstvu putujućih propovednika evanđelja:

''Zar nemamo prava da jedemo i pijemo? zar nemamo prava da vodimo jednu sestru kao ženu – kao i ostali apostoli, i braća Gospodnja, i Kifa? Ili samo ja i Varnava nemamo prava da ne radimo radi izdržavanja?'' (1. posl. Kor. 9:4-6; Naglasak moj). Razlog zbog koga sam citirao ove stihove je spominjanje Gospodnje braće koja su bila oženjena, i njihovih supruga koje su putovale ''zajedno sa njima'' na misijska putovanja (st. 5). U vreme kada Pavle piše ovu poslanicu, prema predanju Istočne crkve, Gospodnja braća su mogla da imaju između 80 i 110 godina - a o njima čitamo kao o aktivnim propovednicima koji putuju sa svojim ženama. Pošto nam ev. po Luki 2:36-37 saopštava, a u vezi starosti Ane, Fanuilove kći, da se životna dob

41 Navedeno delo, str. 773-774 (23. oktobar). Naglasak moj. 42 Navedeno delo, str. 959 (31. decembar).



26

od 84 godine u Hristovo vreme smatrala veoma poznom, vrlo je neverovatno da su pomenute osobe bile ovoliko stare a pritom bile i u aktivnoj apostolskoj službi. Sa druge strane, ovo pisanje apostola Pavla ima smisla ukoliko su Jakov i ostali Josifovi sinovi bili i Marijini sinovi koje je rodila nakon što je Isus došao na svet! I sam vladika Nikolaj, verovatno nenamerno, izneo nam je precizan podatak o trenutku Jakovljevog mučeničkog stradanja, na osnovu kojeg tačno možemo da utvrdimo datum njegovog rođenja. Ukoliko nam je poznata činjenica da je Gospod Hristos rođen verovatno 4. ili 5. godine pre nove ere43, to zapravo znači da je njegov javni rad otpočeo oko 27. g. n. e. u vreme kada mu je bilo oko 30 godina. Kao što je poznato, Gospod je javno propovedao oko tri i po godine, što datira njegovu smrt i vaskrsenje u 31. g. n. e. Iste godine je osnovana i prva hrišćanska crkva u Jerusalimu u kojoj je prema vladiki Nikolaju i istorijskim podacima prvi starešina (tj. episkop - što u prevodu znači ''nadglednik''- u smislu glavnog starešine) bio Jakov brat Gospodnji. Podatak koji navodi ep. Nikolaj nam kazuje da je Jakov imao svega 63 godine u trenutku svog stradanja. Prema istoričarima Josifu Flaviju (iz prvog) i Euzebiju (Jevseviju)44 episkopu Kesarijskom (iz četvrtog veka posle Hrista) ovaj starešina jerusalimske crkve je ubijen 62. g. nove ere, što se u potpunosti slaže sa tvrdnjom da je Jakov u toj duhovnoj službi bio trideset godina. Ali, ukoliko su ovi podaci tačni (a svakako da jesu), onda jednostavnom matematikom dolazimo do zaključka da je Jakov brat Gospodnji rođen 1. god. pre nove ere tj. oko tri godine posle rođenja Gospoda Isusa Hrista. Ovakvo izračunavanje je potpuno u skladu sa Biblijom koja tvrdi da je Isus bio Marijin prvenac, a da je nakon njega rodila još nekoliko sinova i kćeri. Saglasno sa time, braća Gospodnja u vreme pisanja Pavlovog pisma Korinćanima imaju između 35 i 55 godina starosti, pa su u tom slučaju mnogo razumljivija njihova misionarska putovanja na kojima su ih pratile i njihove žene. No, ovde još uvek nije kraj dokazima koji potvrđuju istorijsku činjenicu da je Isus iz Nazareta imao mlađu braću i sestre koji su bili Josifova i Marijina deca. O ovome svedoči i jedan od drevnih mesijanskih psalama koji je napisan perom Božijeg sluge, izrailjskog pomazanika i

43 Isus Hristos nije rođen 1. godine nove ere. Ovaj datum je ustanovio rimski monah Dionizije Eksigus 525. godine n. e. ali je njegov proračun o tačnoj godini Isusovog rođenja bio neprecizan za 4-5 godina. Novija istorijska izračunavanja pokazuju da je Irod Veliki umro 4. god. pre n. e. - dok je Isus rođen nešto pre toga – pa bi u skladu sa time i početak nove ere trebalo pomeriti za nekoliko godina unazad (što verovatno nikad neće biti učinjeno). Navedeno prema: Biblijski priručnik br. 2, Pavle Borović, 1987. g. str. 597. 44 Navedeno prema : Novozavjetni komentari, Djela apostolska, Dobra vest -Novi Sad, 1986. god. str. 176.



27

cara Davida. Kao što je poznato, car David je kao Božiji prorok predvideo mnoge događaje iz zemaljskog života Gospoda Isusa Hrista i opisao ih u Starom zavetu. Tako na primer, David je predvideo način Hristovog stradanja i umiranja, kao i unapred prorekao njegovo vaskrsenje iz mrtvih45.

45 Evo nekih od stihova iz psalama koji se direktno odnose na stradanje Isusa Hrista na krstu Golgote, i opisuju reči koje će Mesija, kao i njegovi protivnici u tim trenucima da izgovaraju. Tokom ovoga pregleda, najpre ću navoditi po jedan stih iz proročkih psalama, a potom i njegovu paralelu (ispunjenje) u spisima Novog zaveta:

''Bože, Bože moj! zašto si me ostavio udaljivši se od spasenja mojega, od riječi vike moje'' (Psalam 22:1),

''Oko devetoga časa pak povika Isus veoma glasno: »Ili, Ili, lema savahtani«; to znači: Bože moj, Bože moj, zašto me ostavi?'' (ev. po Mateju 27:46; takođe i Marko 15:34);

''Koji me vide, svi mi se rugaju, razvaljuju usta, mašu glavom. I govore: oslonio se na Gospoda, neka mu pomože, neka ga izbavi ako ga miluje.'' (Psalam 22:7-8),

''A prolaznici su ga grdili mašući svojim glavama i govoreći (...): druge je spasao, sebe ne može da spase; car je Izrailjev, neka siđe sad s krsta pa ćemo verovati u njega. Uzdao se u Boga, neka ga sad izbavi, ako ga želi; jer reče: Božiji sam Sin.'' (Mt. 27:39-43);

''Sasuši se kao crijep krjepost moja, jezik moj prionu za grlo.'' (Psalam 22:15),

''Posle toga Isus, znajući da je već sve svršeno, da bi se Pismo sasvim ispunilo, reče: žedan sam.'' (Ev. po Jovanu 19:28. Naglasak moj);

''Daju mi žuč da jedem, i u žeđi mojoj poje me octom.'' (Psalam 69:21), ''I kad su došli na mesto koje se zove Golgota, što znači mesto Lubanja,

dadoše mu da pije vino pomešano sa žuči; i okusivši ne htede da pije. (...) I odmah jedan od njih otrča, uze sunđer, natopi ga octom, natače na trsku i davaše mu da pije.'' (Ev. po Mateju 27:34, 48);

''Opkoliše me psi mnogi, četa zlikovaca ide oko mene, probodoše ruke moje i noge moje. (...) Dijele haljine moje među sobom, i za dolamu moju bacaju ždrijeb.'' (Psalam 22:16, 18),

''A vojnici, kad raspeše Isusa, uzeše njegove haljine i načiniše četiri dela, svakom vojniku po deo, i donju haljinu. A donja haljina nije bila šivena, nego sva izatkana odozgo do dole. Tada rekoše među sobom: da je ne cepamo, nego da bacimo kocku za nju, kome će pripasti; da se ispuni Pismo [koje kaže]: »Razdeliše moje haljine među sobom i baciše kocku za moje odelo«. Vojnici to i učiniše.'' (Ev. po Jovanu 19:23-24. Naglasak moj);

U vezi vaskrsenja Isusa Hrista car David je, gotovo hiljadu godina pre tog slavnog događaja napisao sledeće proročke reči:

''Svagda vidim pred sobom Gospoda: on mi je s desne strane da ne posrnem. Radi toga raduje se srce moje, i veseli se jezik moj, još će se i tijelo moje smiriti u uzdanju; Jer nećeš ostaviti duše moje u paklu, niti ćeš dati da svetac tvoj



28

Stihovi iz Davidovih psalama koji su navedeni u prethodnoj futnoti su trebali da posluže kao dokaz mojoj narednoj tvrdnji, a ona glasi da se, poput mnogih drugih, i Psalam 69:8 takođe odnosi na Gospoda Isusa Hrista, tj. da predstavlja proročanstvo koje je iz davnina ukazivalo na njega, (poput svih do sada pročitanih). Ovim stihom je car David unapred ukazao na činjenicu da Gospod Hristos neće biti prihvaćen kao obećani izrailjski Mesija čak ni u svojoj vlastitoj kući, tj. među svojim bliskim krvnim srodnicima - ukućanima. Evanđelist Jovan je naime pisao o tome ovako: ''Tada mu rekoše njegova braća: premesti se odavde i idi u Judeju, da i tvoji učenici vide tvoja dela koja činiš; jer niko ne radi ništa tajno, kad sam želi da bude poznat. Ako sve ovo činiš, objavi se svetu. Jer ni njegova braća nisu verovala u njega.''46 Međutim, događanja koja su se zbivala u kući Isusa iz Nazareta, a što se tiče neverovanja i podsmevanja njegovih najbližih srodnika, David je proročkim Duhom predvideo vekovima ranije. Govoreći u ime jevrejskog Mesije, kome je bio praotac i praslika (kao pomazanik – slika pravog Pomazanika Hrista) Jesejev sin je rekao:

vidi truhlost. Pokazaćeš mi put životni: obilje je radosti pred licem tvojim, utjehe u desnici tvojoj do vijeka.'' (Psalam 16:8-10. Naglasak moj.);

Apostol Petar potvrđuje ispunjenje ovog starozavetnog proročanstva u svojoj propovedi na dan silaska Svetog Duha, kao i apostol Pavle nekoliko godina kasnije:

''David, naime, govori za njega: »Stalno sam gledao Gospoda pred sobom, jer mi je s desne strane – da se ne poljuljam. Zato se razveseli srce moje i obradova jezik moj, čak će i telo moje počivati u nadi, jer moju dušu nećeš ostaviti u carstvu smrti, niti ćeš dozvoliti da svetac tvoj istrune. Pokazao si mi puteve života, ispunićeš me veseljem pred licem tvojim«. Braćo, vama se može slobodno reći o patrijarhu Davidu, da je umro i bio sahranjen, i da je njegov grob kod nas do današnjeg dana. Ali kako je bio prorok i kako je znao da mu se Bog zakletvom zakleo da će od roda njegovih bedara nekoga posaditi na njegov presto, predvidevši reče za Hristovo vaskrsenje: niti je bio ostavljen u Carstvu mrtvih, niti mu je telo istrulilo. Ovoga Isusa je Bog vaskrsao, čemu smo mi svi svedoci.'' (Dela apostolska 2:25-32. Naglasak moj);

''Zato i na drugom mestu kaže: »Nećeš dati da tvoj svetac vidi truljenja«. David je, naime, poslužio svome naraštaju i po Božijoj volji umro, bio je pridodat svojim očevima i video je truljenje. A koga je Bog vaskrsao, taj nije video truljenja.'' (Dela ap. 13:35-37). 46 Ev. po Jovanu 7:3-5. Naglasak moj.



29

''Jer tebe radi podnosim rug, i sramota popade lice moje. Tuđin postadoh braći svojoj, i neznan sinovima matere svoje.''47 Ovaj stih iz napred spomenutog psalma naglašava da će Mesija biti odbačen čak i od strane sinova svoje majke, tj. da će biti tuđin sopstvenoj braći! Dokaz da se ovaj stih iz 69. psalma odnosi baš na Isusa Hrista, a ne na Davida lično (kako će verovatno da glasi prigovor pravoslavnih), nalazi se u narednom 9. stihu istog psalma, koji je usko vezan uz prethodni. On glasi ovako: ''Jer revnost za kuću tvoju jede me i ruženja onijeh koji tebe ruže padaju na me.''48 Svaki poznavalac Svetog pisma zna za ovaj stih, jer je on, doduše ''podeljen'' u dva dela, citiran i u Novom zavetu, i to isključivo vezan za službu Isusa Sina Božijeg. Primenjujući ovaj stih na Spasitelja Isusa, apostoli nam kazuju u svojim opisima Gospodnjeg života sledeće: ''I beše blizu Pasha judejska, te ode Isus gore u Jerusalim. I nađe prodavce volova, ovaca, golubova i menjače novca kako sede u hramu. I načini bič od uzica i izagna sve iz hrama, i ovce i volove, menjačima prosu novce i ispretura stolove, a onima što prodavahu golubove reče: nosite to odavde, ne činite od doma Oca moga kuću trgovačku. Setiše se njegovi učenici da je napisano: »Revnost za tvoj dom poješće me«.''49 ''Jer ni Hristos nije ugađao samom sebi, nego kao što je napisano: »Pogrde onih, koji tebe grde, padoše na me«.''50 Ukoliko je pravoslavnim teolozima i posle svih prethodno iznetih biblijskih i istorijskih činjenica potrebno još dokaza o tome da je Marija Isusova majka rodila još sinova i kćeri, te da se stih Psalma 69:8 koji govori o Mesijinoj braći rođenoj od iste majke od koje je rođen i On, odnosi baš na Isusa a ne na, možda, samog Davida, uz opasku da je David ovaj stih napisao u prvom licu jednine (kao da se odnosi na njega lično), evo još nekoliko završnih.

Naravno da je činjenica da je David pisao psalme u svoje ime, tj. u prvom licu jednine, tako da površni čitalac odista može da izvuče zaključak da David piše (samo) o sebi samome. Međutim, ukoliko

47 Psalam 69:8. Naglasak moj. 48 Psalam 69:9. 49 Ev. po Jovanu 2:13-17. Naglasak moj. 50 Rimljanima 15:3. Naglasak moj.



30

detaljnije pregledamo navedene stihove u prethodnoj futnoti, uvidećemo da se na Davidu uopšte nisu ispunile mnoge izjave koje je on pisao u prvom licu jednine. Na primer, David nije nikada prošao kroz patnju raspinjanja na krst, tj. probadanja njegovih ruku i nogu, kako on navodi u psalmu 22:16. Naime, smrtna kazna raspinjanjem na krst pri čemu su udovi morali da budu probodeni, počela je da se praktikuje više vekova nakon Davidove prirodne smrti. Starozavetne knjige: Samuilove, o Carevima i knjige Dnevnika nigde ne spominju ovakvu Davidovu sudbinu. Dalje, očigledno je, na osnovu govora ap. Petra i Pavla iz Dela apostolskih (Ps. 16:10; Dela ap. 2:26-31; 13:35-37) da pomenuti prorok i car, iako je u prvom licu zapisivao najavu netruležnosti Mesijinog tela i njegovo vaskrsenje iz mrtvih nije mislio na sebe, već na Gospoda Isusa Hrista. Isto se odnosi i na deljenje Mesijinih haljina i bacanje kocke za njegovu dolamu (Ps. 22:18), kao i druge, već navedene izjave koje su se stoprocentno ispunile samo u životu Gospoda Hrista. Stoga se i psalam 69:8, zajedno sa stihom 9, koji se takođe direktno vezuje za Isusa, odnosi upravo na Njega - koji je od svoje braće po telu (polubraće – po materi) doživljavao ruganja i podsmevanja (a sve u skladu sa ev. po Jovanu 7:5).

Istorijski momenat uvođenja učenja o Marijinom trajnom devičanstvu u hrišćansku dogmu

Sveto predanje nas obaveštava o tome da je Marija, ne samo

začela Isusa na devičanski način, već ostala devica i za vreme kao i posle porođaja51. Vladika Nikolaj o tome piše ovako :

''Kada Presveta Deva neporočno rodi Gospoda Spasitelja, dođe

joj Salomija u posetu i začudi se, kako je tako mlada devica mogla roditi bez babinje pomoći, pa još Mladenca poviti, i pored svega na nogama biti. Kada se Salomiji objasni, da je to rođenje od Boga a ne od čoveka, da je netljeno i bezbolno, i da je Deva Mati ostala deva po rođenju kao što je bila i pre rođenja, ne hte Salomija verovati. Nego pruži Salomija ruku k telu Prečiste Deve, da po babičjem običaju ispita, da li je to zaista tako. No za njeno neverovanje i drskost postiže je kazna: ruka joj se uhvati i osuši. Ustraši se baba veoma od čuda i ožalosti zbog osušene ruke. No kada se potom rukom dohvati božanskog Mladenca, ozdravi joj ruka i bi kao što je

51 Njen devičnjak (latinski: himen), tanka opna na ulazu u vaginu koja je kod devojaka netaknuta a prilikom prvog polnog odnosa biva ''pocepana'', je po predanju ostao netaknut i prilikom porođaja.



31

i bila. Tako Salomija poverova u devičanstvo Presvete Deve Marije i u božanstvo Hristovo.''52

Sasvim je očigledno da u nedostatku biblijskih bogonadahnutih

tekstova kojim bi potvrdili svoje verovanje, pravoslavni posežu za veoma sumnjivim izvorima predanja. Ranije sam već dovoljno detaljno obrazložio svetopisamsko učenje o Mariji i njenoj deci, tako da nema puno potrebe zadržavati se na priči - kakva je ova, upravo citirana. Dovoljno je reći samo to da evanđelisti ne spominju pomenuta čudesa o ''sušenju'' i isceljenju ruke Marijine nesuđene babice – prilikom Gospodnjeg rođenja, a što bi sigurno bilo u Bibliji zapisano da se uistinu i desilo.

Kao što smo na prethodnim stranicama dokazali, prvovekovna Crkva je imala sasvim drugačija saznanja o Mariji nego što su ona u koja Pravoslavlje želi da nas ubedi (o tome će biti još reči u narednom delu ovog poglavlja). Ipak, potrebno je da jasno otkrijemo istorijski momenat kada se ovakvo učenje pojavilo u hrišćanskoj dogmi.

Počevši od II veka posle Hrista, prema apostolskim proročanstvima, u Crkvu su počela da se uvlače lažna učenja. Jedno od njih je bilo i tumačenje koje su zastupali neki od crkvenih otaca da je pramajka svih ljudi, Adamova žena Eva, načinila prvi greh ne tako što je uzbrala plod sa drveta spoznanja dobra i zla (1. Mojs. 3:6) već tako što je stupila u polni odnos sa zmijom (tj. sotonom).53 Ovi crkveni autoriteti su počeli da zastupaju ideju o Mariji kao Evinoj suprotnosti. Smrt je došla kroz Evu a život kroz Mariju. Eva je začela od zmijine reči a Marija ''po reči Gospodnjoj''.

Za crkvene oce koji su Evin greh tumačili kao polni, Marijino devičanstvo je stajalo nasuprot Evinoj bludnosti. Njenom grehu i oskrnavljenoj polnosti je suprotstavljena vera i čednost Isusove majke. Već krajem drugog i početkom trećeg veka, sa pojavom monaštva, u određenim hrišćanskim krugovima je došlo do posebnog uzvisivanja ideje bezbračnog života. Crkveni oci Amvrosije, Atanasije, Kiprijan i Jeronim upućivali su na Mariju kao uzor hrišćanskog devičanstva. Krajem IV veka (383. g. posle Hrista), Jeronim je napisao delo u kojem je tvrdio da je Isus bio jedino Marijino dete, dok su Njegova braća i sestre koje spominju

52 Ohridski prolog, str. 954. (29. decembar). Justin Popović nam stavlja do znanja da je ova pripovest preuzeta iz apokrifnog, nekanonskog ''Prvoevanđelja Jakovljevog'' koje je nastalo, kako se pretpostavlja, u 2. veku, što znači da nije napisano od strane apostola - poput novozavetnih evanđelja. Vidi: ''Žitija svetih'' za decembar, str. 732, futnota. 53 Zasnivajući to učenje verovatno na stihu: ''Ne kao što Kain beše od nečastivoga i ubi brata svoga.'' (1. posl. Jovanova 3:12. Naglasak moj ) Takvo tumačenje zastupaju i neke savremene hrišćanske sekte. Navedeno prema: Obrana žene, Ann Brown, step-pres Zagreb, 1996. god. str. 48-49.



32

evanđelisti proglašeni njegovim daljim srodnicima. Sredinom V veka Marija je proglašena Prisnodjevom (zauvek devicom), a 649. god. (u VII veku) njeno trajno devičanstvo je proglašeno crkvenom dogmom.54

Kao što je, dakle, vidljivo, učenje o večitom devičanstvu Isusove majke proisteklo je iz umova kasnijih crkvenih vođa a ne iz Svetog pisma. Da je ovaj zaključak potpuno ispravan dokazaće nam i sledeći tekst iz pravoslavne literature. U njemu ćemo jasno uočiti da Istočna crkva potporu svom verovanju pronalazi u, pre svega, apokrifnim tekstovima, kao i specifičnom tumačenju određenih tekstova Biblije, koji zapravo nemaju nikakve veze ni sa Isusom ni sa Marijom. Evo kako glasi ovaj zanimljivi tekst iz jednog pravoslavnog časopisa:

''Uz ime Presvete Bogorodice, i samo uz Njeno ime, idu dva

Božanska atributa: Ona je uvek Djeva (Devojka) i Ona je Boga rodila, Ona je Bogorodica. Ove atribute nije imala, niti će ih imati ni jedna druga žena, pa

ma koliko sveta ona bila. Večno Devičanstvo Presvete Bogomajke je trostruko: Ona je

Djeva pre začeća Božanskog Sina, Ona ostaje Djeva pri rađanju i biva Djeva posle rađanja. ''Devojka zače, Devojka rodi i po rođenju Devojkom ostade'' – nadahnuto tvrdi Blaženi Avgustin. O Njenom Djevstvu prorokuje Isaija: ''Evo, devojka će začeti i rodiće sina, i nadenuće mu ime Emanuil, što znači: s nama Bog'' (7, 14). Sveti prorok Mojsej je na Sinaju video kupinu koja je gorela, a nije sagorevala i iz nje mu je progovorio Angeo Gospodnji. Ova kupina simvolikuje Presvetu Bogorodicu; kao što je gorela, a nije sagorela, tako je isto Presveta začela, rodila i opet ostala Devojka. Kao što se Božanski Logos uselio u Nju ne slomivši pečat Njenog devičanstva, tako se isto On i rodio od Nje ne povredivši njeno devičanstvo. Sveti prorok Jezekilj je imao viziju istočnih vrata za koje mu je rečeno ''Ova vrata neka budu zatvorena i da se ne otvaraju, i niko da ne ulazi na njih, jer je Gospod Bog Izrailev ušao na njih; zato neka budu zatvorena'' (44,2). Ovo mesto sveti Damaskin tumači na sledeći način: kao što je Gospod sačuvao Djevom Onu koja Ga je začela, tako je isto i pošto se rodio sačuvao njeno devičanstvo nepovređenim. On je jedini prošao kroz nju i sačuvao je zatvorenom. Kanonske knjige Novoga zaveta, a još više Apokrifna Evanđelja, podupiru dogmat o večnom devičanstvu Presvete Bogomajke.''55

54 Navedeno prema: Obrana žene, str. 48. 55 Sveti knez Lazar, broj 1 (5), Prizren 1994. god. str. 60. Naglasak moj.



33

Ukoliko bismo želeli da ukratko prokomentarišemo upravo navedeni tekst, naš komentar bi mogao da glasi ovako: Najpre, istina je da je prorok Isaija prorokovao o tome da će Isusa – Mesiju roditi devojka bez učešća muškarca, upravo onako kako to potvrđuje i apostol Matej u svome evanđelju (Mt. 1:22-23). Međutim, ni prorok Isaija, a niti ap. Matej ne daju nimalo mesta ideji da će ta devojka ostati trajnom devicom u toku tj. posle svog porođaja (po pitanju celosti njenoga devičnjaka). Takođe, Isaijinim i Matejevim tekstom se ne može potvrditi ni ''crkvena dogma'' o tome da će Mesija ostati jedino dete svoje majke. Tako nešto u Bibliji jednostavno ne može da bude pronađeno, i predstavlja čitanje više od onoga što u Božijoj Reči piše. Ono što je i Isaiji i Mateju jedino bilo važno jeste naglašavanje činjenice da je Isus začet Svetim Duhom – na posve natprirodan način, a ne propagiranje učenja o tome da je Marijin devičnjak ostao ''nepocepan''. Uostalom, i iz samog teksta časopisa uočavamo da autoritet po pitanju ovog učenja pravoslavnima ne predstavljaju bogonadahnuti prvovekovni apostolski izveštaji, već ''nadahnuto'' tumačenje blaženog Avgustina koji je živeo u IV i V veku posle Hrista, dakle više od četiri stotine godina nakon rođenja Gospoda Mesije. Još je drastičniji primer navođenja teksta iz knjige proroka Jezekilja, utoliko pre što se ovaj tekst niti odnosi na Hristovu majku, niti se u tom smislu igde spominje u apostolskim spisima (za razliku od opravdanog navođenja Isaije 7:14 od strane ap. Mateja). Da je tumačenje svetog Damaskina daleko od istinitog, i to onoliko koliko je nebo udaljeno od zemlje, dokazaće nam i sledeće činjenice koji proizilaze iz pomenute starozavetne knjige.

Najpre, za ispravno razumevanje ovog, iz čitavog konteksta – od strane pravoslavnih teologa - nevešto istrgnutog, stiha 44. glave Jezekiljeve knjige, valja veoma pažljivo pročitati čitav kontekst od 40-48 poglavlja. Ukoliko to učinimo, uočićemo da prorok u ovim poglavljima opisuje viđenje budućeg obnovljenog jerusalimskog hrama, i prebivanje Božije slave među svojim narodom – Izrailjem. U skladu sa zapisom kojeg nalazimo u 40:1, ovo viđenje prorok Jezekilj je doživeo 572. godine pre Hrista, dvadeset pet godina nakon delimičnog rasejanja Jevreja iz Judeje širom vavilonskog carstva od strane Navuhodonosora (koje se odigralo 597. god. pre Hrista) tj. četrnaest godina nakon konačnog razorenja Jerusalima i u njemu prelepog Solomonovog hrama (koje se odigralo 586. god. pre Hrista). Razlog rasejanja Jevreja među mnogobošce i razorenja Jerusalima i hrama jeste bilo gotovo potpuna narodna odmetnutost od njihovog Gospoda Boga i široka prihvaćenost idolopokloničkih običaja, i to tokom više vekova unazad. Nakon što se jedinstveno Davidovo i Solomonovo carstvo raspalo na dva dela, vladar severnog carstva – Jerovoam, uveo je idolopoklonstvo sačinjavanjem likova paganskih božanstava na svojoj teritoriji (1. Car. 12:26-33). Nedugo zatim, i južno



34

carstvo je krenulo putem bogootpadništva, a rezultat narodnog odbijanja pokajanja kojeg su propovedali starozavetni proroci tokom više vekova, bio je poraz severnog carstva od strane Asirije 722. god. pre Hrista, kao i konačni poraz južnog carstva 586. godine, kada je opljačkan i do temelja srušen hram u Jerusalimu. Hram Božiji, koji je trebao da predstavlja mesto u kome će se pokazivati slava Gospodnja kao znak Njegovog prebivanja među svojim izabranim narodom56, bio je srušen, te je, kao i u vreme Samuila kada je kovčeg zaveta otet od strane Filisteja i prenet u hram paganskih bogova, sa pravom moglo da se kaže: ''Otide slava od Izrailja'' (1. Sam. 4:22). U viziji proroka Jezekilja, opisanoj u poglavljima 40-48, za vreme dok je narod već godinama oplakivao svoje izgnanstvo, a Jerusalim i hram u njemu ležali u ruševinama, Gospod objavljuje svom sluzi buduće obnovljenje svega opustelog, snažno naglašavajući da će doći vreme kada će Njegova slava ponovo prebivati među jevrejskim narodom okupljenim u svojoj zemlji. Gospod takođe do u najsitnije detalje opisuje proroku dimenzije budućeg hrama i svih pomoćnih prostorija, i obznanjuje Njemu ugodan način na koji će Izrailjci moći da ga slave i poštuju. Nakon što mu je u viđenju pokazao kako će budući hram (zajedno sa okolnim prostorom) da bude uređen, Gospod je Jezekilju predstavio i izgled kao i dimenzije zida koji će sa svih strana da okružuje hramovni kompleks. Na ovom zidu postojala su troja jednakih vrata, sa severa, juga i istoka. Iako se ulazeći kroz bilo koja od ovih vrata moglo stići, hodajući pravolinijski, do hramovnog predvorja, tj. oltara na kome su se prinosile žrtve, sama vrata na ulazu u Svetinju (prvu prostoriju hrama rezervisanu samo za sveštenike) kao i Svetinju nad Svetinjama bila su okrenuta u pravcu istočnog zida. Upravo iz tog pravca, pravca istoka, prorok Jezekilj je video da u hram ponovo dolazi davno izgubljena slava Božija:

''Potom me odvede k vratima koja gledaju na istok. I gle, slava

Boga Izrailjeva dohođaše od istoka, i glas joj bijaše kao glas velike vode, i zemlja se sjaše od slave njegove. (...) A slava Gospodnja uđe u dom na vrata koja gledaju na istok. I podiže me duh i odvede me u unutrašnji trijem; i gle, dom bijaše pun slave Gospodnje.''57

Nakon što je u nastavku saopštio još neke zapovesti koje su se

odnosile na uređenje budućih bogosluženja, Gospod je izrekao i tekst koji je tema našeg proučavanja, a koji se odnosi na zabranu daljeg prolaska kroz vrata kroz koja će po proroštvu, u budućnosti, jednom zauvek u hram ući Božija slava:

56 Vidi u: 2. Mojs. 29:42-46; 40:32-35; 1. Car. 8:10-11; 2. Dnev. 5:13-14. 57 Jezekilj 43:1-2, 4-5.



35

''I odvede me opet k vratima spoljašnjim od svetinje, koja gledaju na istok, a ona bjehu zatvorena. I reče mi Gospod: ova vrata neka budu zatvorena i da se ne otvaraju, i niko da ne ulazi na njih, jer je Gospod Bog Izrailjev ušao na njih; zato neka budu zatvorena.''58

Iz svega napred rečenog uopšte nije jasno kako je moguće da bilo

ko može u ovim stihovima da pronađe ono što u njima uopšte ne piše, niti se njima na bilo koji način upućuje - a to je ukazivanje na utrobu (ili bolje rečeno: devičnjak, rodnicu i matericu) Marije, majke Gospoda Isusa Hrista?

Ipak, ukoliko pravoslavni žele da i dalje istrajavaju u tvrdnji da su istočna vrata na zidu jerusalimskog hrama, kroz koja će tek u budućnosti59

58 Jezekilj 44:1-2. 59 Kao i mnoga druga starozavetna proročanstva, i ovo o ponovnoj izgradnji jerusalimskog hrama poseduje ''višekratno'' ispunjenje. Određeni delovi teksta iz Jez. 40-48. glave su zapisani radi ohrabrenja izrailjskog naroda koji se nalazio u izgnanstvu, poručujući mu da će doći dan njihovog povratka u zemlju praotaca, kao i obnovljenje porušenog hrama. Međutim, ukoliko dobro obratimo pažnju, stihovi 43:1-5 i 44:1-2 nam daju do znanja da će Božija slava, nakon svoga prolaska kroz istočna vrata, jednom zauvek ostati u jerusalimskom hramu, te da više neće napuštati svoj narod. To je potvrđeno i u stihovima 43:4-7a. Tekst iz Jez. 47:1-12 jasno svedoči da će ispod tog budućeg hrama pokuljati izvor, iz koga će voda poteći prema moru. Stih 12. je gotovo potpuno identi čan onome iz Otkrivenja Jovanovog 22:1-2, i odnosi se na događaje koji će se odigrati u dalekoj budućnosti. Uporedićemo ove stihove, navodeći najpre starozavetni a potom i novozavetni tekst:

''Potom odvede me opet k vratima od doma, i gle, voda izlažaše ispod praga od doma k istoku, jer lice domu bijaše prema istoku; i voda tecijaše dolje s desne strane doma, s južne strane oltara. (...) A kraj rijeke po brijegu otud i odovud rašće drveta svakojaka rodna, kojima lišće neće opadati niti će roda na njima nestajati; svakoga će mjeseca rađati nov rod, jer joj voda teče iz svetinje; zato će rod njihov biti za jelo i lišće njihovo za lijek.'' (Jez. 47:1, 12).

''I pokaza mi reku vode života, bistru kao kristal, koja izvire iz prestola Božijeg i Jagnjetovog. Nasred njegove ulice i s obe strane reke drveće života koje rađa dvanaest plodova, koje svakoga meseca donosi svoj plod, a lišće tog drveća je za isceljenje narodima.'' (Otk. 22:1-2).

Nakon što smo na ovaj način uvideli da će punina Jezekiljevog proročanstva o zidanju novog hrama biti ispunjena tek nakon dolaska carstva Mesije a potom i stvaranja nove zemlje i novog neba, obavezno moramo da istaknemo da se ni proročanstvo o ulasku Gospodnje slave kroz istočna vrata (44:2) u istoriji do sada još uvek nije ispunilo. Naime, iako je jerusalimski hram bio iznova sazidan nekoliko decenija kasnije, od strane jevrejskih povratnika iz ropstva, pod vođstvom Zorovavelja a potom i Jezdre i Nehemije, proročanstvo o ulasku Gospodnje slave u to svetište se nikada nije obistinilo. Taj obnovljeni hram je srušen 70. godine posle Hrista od strane Rimljana, a da se nije ispunila Reč iz



36

proći i naseliti se Gospodnja slava, proročki ukazivala na Marijine ženske polne organe (sledeći u tome nepravilna tumačenja svetih otaca), morali bi da daju odgovor na još neka, reklo bi se, pomalo bizarna pitanja. Jedno od njih glasi, na primer, na koje se druge Marijine telesne organe odnose preostala dvoja vrata na zidu budućeg jerusalimskog hrama – kroz koja je rečeno da će, za razliku od istočnih kroz koja je prošao jedino Gospod, moći da stalno ulazi i izlazi mnogobrojni bogobojazni narod (Jez. 46:8-10)? Takođe, ukoliko istočna vrata predstavljaju Marijinu utrobu koja je iznedrila Gospoda Isusa Hrista, ko je onda taj ''knez'' za koga je, u stihu odmah nakon zapovesti o zabrani prolaska (44:3), rečeno da može slobodno da jede nalazeći se iza njih (dakle iza Marijine utrobe?!?) - budući da je do njih došao ušavši kroz severnu ili južnu kapiju? Naravno, podrazumeva se da smislenih odgovora koji bi mogli biti dati u skladu sa razmotrenim pravoslavnim učenjem jednostavno nema niti ih može biti.

Posle svega što smo saznali o pravom značenju Jezekiljeve vizije ostaje nam da zaključimo da argumentacija pravoslavnih, koji u nedostatku biblijskih dokaza kojim bi potvrdili svoja učenja posežu za grubim izvrtanjem inače jasnih proročanstava, i citiranjem stihova potpuno izvan njihovog stvarnog konteksta, jasno ukazuje na njihovu bespomoćnost i nemogućnost da Biblijom obesnaže kristalno jasnu svetopisamsku objavu o Mariji koja je posle Isusovog rođenja postala majkom i ostale svoje dece. Naravno, neuspelom pokušaju pravoslavnih da negiraju jasno učenje Pisma ne može da pomogne ni upoređivanje Marije da kupinovim grmom koji je goreo a nije sagorevao, a u kome se

Jez. 43:7 koja je najavila da će Gospod ''nastavati usred sinova Izrailjevijeh dovijeka''. Sa druge strane, Novi zavet nam pruža odgovor kada će slava Gospodnja ući i od tada zanavek prebivati među Božijim narodom. U Otkrivenju stoji zapisano da će to biti tek nakon uspostavljanja Božijeg carstva:

''I videh sveti grad, novi Jerusalim kako silazi sa neba od Boga (...) I čuh kako jedan jaki glas sa prestola govori: vidi skinije Božije među ljudima, i on će stanovati s njima, i oni će biti njegov narod, i sam Bog biće s njima. (...) I ništa više neće biti prokleto. I presto Božiji i Jagnjetov biće u njemu, i služitelji njegovi služiće mu, i gledaće njegovo lice, i njegovo ime biće na njihovim čelima. I noći neće više biti i neće im biti potrebna svetlost svetiljke, ni sunca, jer će ih Gospod Bog obasjavati i carovaće u sve vekove.'' (Otk. 21:2-3; 22:3-5. Naglasak moj).

Iz svega do sada izrečenog potpuno je jasno da pomenuto Jezekiljevo proročanstvo iz 44:1-2 nema apsolutno nikakve veze sa Marijom Isusovom majkom, niti pak predstavlja bilo kakvu najavu da će ona zauvek ostati devica. Ovakvo proizvoljno tumačenje Pisma od strane sv. Damaskina je verovatno posledica njegovog nedovoljnog poznavanja Starog i Novog zaveta, s obzirom da je pomenuti svetitelj živeo u VIII veku posle Hrista u periodu značajne duhovne neprosvećenosti kao i cvetanja najrazličitijih nebiblijskih doktrina i religijskih praksi koje su, na kraju, svoje mesto našle u okviru vaseljenskog hrišćanstva – koje se i danas manifestuje u vidu savremenog Pravoslavlja i Rimokatolicizma.



37

Mojsiju u Starom zavetu javio anđeo Gospodnji sa zapovešću o oslobođenju Izrailjaca iz egipatskog ropstva (2. Mojs. 3:1-10). Ovakva upoređivanja raznih biblijskih događaja i ličnosti, koja uopšte nemaju ničeg zajedničkog među sobom (kao npr. nesagoriva kupina i Marija majka Gospoda Isusa), služe isključivo pokušaju da se u okvirima tzv. hrišćanske crkve (Pravoslavne) sačuvaju izrazito nebiblijska verovanja – kakvo je dogma o večitom Marijinom devičanstvu. Uostalom, pošto je već Marija od strane svetih otaca bila upoređivana sa biljkama i hramskim vratima nije jasno zbog čega joj nije nađena sličnost i u, na primer, Valamovoj magarici – koja je bila jedina životinja koju je Bog stvorio, a koja je u određenom trenutku govorila ljudskim glasom i nerazumnom proroku uputila smislenu poruku (4. Mojs. 22. gl.)? Možda bi bilo uputno reći da, kao što je pomenuta magarica jedina među životinjama govorila ljudskim glasom, i to samo jedanput u životu, tako je i Marija bila jedina koja je udostojena da rodi Sina Božijeg, i da nadalje zauvek prestane sa rađanjem dece? No, možda i nije sasvim isključeno da je nekome od pravoslavnih i ovakvo (bogohulno) upoređenje nekada padalo na um.

Našim daljim proučavanjem predanja kojih se drži Istočna crkva, zaokružićemo veći deo verovanja koja se odnose na Isusovu majku. Kao što je bio slučaj i do sada, i ovoga puta ćemo se uveriti da su pravoslavno učenje i biblijsko otkrivenje u nepomirljivoj suprotnosti.

Uspenje presvete Bogorodice

Verovanje Pravoslavne crkve koje konačno krči put ustoličenju

Isusove majke kao nebeske posrednice i carice, a koje nema ama baš nikakvog temelja u Svetom pismu, jeste učenje o njenom vaskrsenju iz mrtvih i vaznesenju na nebo. Evo šta nam o ovim nazovi događajima pripoveda sveto predanje:

''Jovan imaše dom na Sionu u Jerusalimu, u koji se nastani i

Bogorodica i osta da živi do kraja svojih dana na zemlji. Svojim molitvama, blagim savetima, krotošću i trpeljivošću ona mnogo pomagaše apostolima Sina svoga. (...) Jednom prilikom javi joj se arhangel Gavril, i objavi joj, da će kroz tri dana biti upokojena. I dade joj angel Božji jednu granu palmovu, koja će se nositi pri njenom sprovodu. S velikom radošću ona se vrati domu poželevši u srcu, da još jedanput u ovom životu vidi sve apostole Hristove. Gospod joj ispuni ovu želju, i svi apostoli, nošeni angelima i oblacima, najedanput se sabraše u dom Jovanov na Sionu . Sa velikom radošću vide ona svete apostole, ohrabri ih, posavetova i uteši; potom mirno predade duh svoj Bogu bez ikakve muke i bolesti telesne. Apostoli uzeše kovčeg s telom njenim, od koga izlažaše aromatni miris, i u



38

pratnji mnoštva hrišćana preneše u vrt Getsimanski u grobnicu sv. Joakima i Ane. Od zlobnih Jevreja zaklanjaše ih oblak po Promislu Božjem. Neki sveštenik jevrejski, Atonije, dohvati rukama kovčeg u nameri da ga preturi, ali u tom času angel Božji odseče mu obe ruke. Tada on zavapi apostolima za pomoć, i bi isceljen pošto izjavi svoju veru u Gospoda Isusa Hrista. Apostol Toma beše izostao, opet po Božjem Promislu, da bi se tako opet otkrila jedna nova i preslavna tajna o Svetoj Bogorodici. Trećeg dana stiže i on, i poželi da celiva telo Svete Prečiste. No kada apostoli otvoriše grob, nađoše samo plaštanicu, a tela ne beše u grobu. Toga večera ona se javi apostolima – mnoštvom angela okružena, i reče im: ''Radujte se, ja ću biti s vama navek.'' Ne zna se tačno, koliko stara beše Bogorodica u vreme uspenija svoga, ali preovlađuje mišljenje, da je bila prešla 60 godina svoga zemnog veka.''60

Dakle, kao što smo to činili i sa prethodnim ''Bogorodičinim

praznicima'', tako želim da i u ovom slučaju dokažemo svu nedoslednost pomenutih verovanja u odnosu na apostolske novozavetne izveštaje.

Počećemo od poslednje tvrdnje da je Marija živela nešto više od

60 godina. Ukoliko je ova izjava tačna (a to je jedina tvrdnja koja bi mogla da bude u saglasju sa Biblijom), to znači da je njena smrt datirana između 35. i 50. godine nove ere (uz pretpostavku da je imala između 15-20 godina kada je rodila Isusa – što je vrlo verovatno). To bi značilo da je Isusova majka umrla pre nego što je zapisana ijedna knjiga Novoga zaveta, tj. u vreme kada se Hristovo učenje još uvek prenosilo usmenim putem. Ubrzo nakon toga, apostoli su počeli sa pisanjem poslanica i ostalih kanonizovanih zapisa. Prvo pitanje koje se nameće jeste zbog čega apostoli nisu zapisali niti jednu reč o ovom, po svemu sudeći, veoma važnom događaju za spasenje čitavog sveta? Pomenuti događaj bi im bio mnogo svežiji u sećanju nego oni iz vremena Isusovog detinjstva, mladosti i mesijanske službe! Knjiga Dela apostolskih nam opisuje dešavanja koja su smeštena u period od Hristovog vaznesenja, oko 31. god. nove ere, pa do Pavlovog boravka u Rimu oko 60. god. prvog veka. Dakle, ''uspenije Bogorodice'' se odigralo na polovini vremenskog perioda kojeg nam opisuje knjiga Dela. Prema onome što se veruje o ''uspeniju'', možemo sa sigurnošću da tvrdimo da je ono ubedljivo najčudesniji događaj koji se zbio u tom vremenskom periodu. I pored velikih čuda koje su činili apostoli, kao što su na primer isceljenje hromog na vratima hrama, smrt Ananije i Safire, Stefanovo viđenje Božije slave i Hrista na nebu, isceljenje hromog u Listri, isceljenja putem Petrove senke i Pavlovih

60 Ohridski prolog, str. 582. (15. avgust). Naglasak moj.



39

maramica61, u pripovesti koja opisuje vaskrsenje i vaznesenje Bogorodice uočavamo nekoliko velikih čuda u vezi samo jednog događaja. Čitamo o anđeoskoj najavi Marijine smrti, donošenju apostola na oblacima u njeno prisustvo kao i poučenje apostola od strane ove žene koja je bila na samrti.62 Međutim, tu čudima nije bio kraj. Ona najfantastičnija su tek predstojala. Nakon smrti Bogorodice, apostoli su stavili njeno telo u kovčeg (iako nam jevrejska tradicija i običaji govore da su ljudi toga vremena u Izrailju upotrebljavali mnogo češće otvorena nosila nego zatvorene kovčege; sahranjivanje se nije vršilo u kovčezima već polaganjem tela uvijenog u posmrtne haljine u grob isklesan u steni63) iz koga je izlazio aromatski miris, a od pogleda ostalih ih je zaklanjao oblak. Takođe, tu su i odsečene pa potom isceljene ruke sveštenika Atonija (ovaj događaj neverovatno liči na odsecanje i isceljenje uva prvosveštenikovog sluge Malha; Lk. 22:49-51; Jn. 18:10). Da bi se ovo predanje što više približilo po sličnosti evanđeljima, preslikani su još neki momenti, kao što je Tomin izostanak sa sahrane i uveravanje u njeno vaskrsenje. Naravno, najveće svetogrđe predstavlja epizoda o Marijinom javljanju apostolima posle vaskrsnuća i izjava o njenoj ''svudaprisutnosti'' – osobine koju ne poseduje ni jedno stvoreno biće sem Boga. Šta bi drugo mogla da znači Bogorodičina rečenica: ''Radujte se, jer ja sam s vama u sve dane''64, nego preuzimanje božanskog atributa svudaprisutnosti koju je Gospod Isus Hristos primenio na sebe u ev. po Mateju 28:20, kada je rekao: ''I evo ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta.''?!?

Mudri Solomon je u svojoj molitvi izgovorio: ''I reče: Gospode Bože Izrailjev! Nema Boga takoga kakav si ti

gore na nebu ni dolje na zemlji, koji čuvaš zavjet i milost slugama svojim, koje hode pred tobom svijem srcem svojim. (...) Ali hoće li doista

61 Vidi: Dela apostolska, poglavlja 2, 5, 7, 14, 19. 62 Teško je verovati da su apostoli ikada od bilo koje hrišćanke primali neka posebna duhovna poučenja. Da je to bila istina, onda ap. Pavle nikada ne bi mogao da napiše: ''Kao u svima crkvama svetih, žene da ćute u crkvama; jer njima nije dopušteno da govore...'' (1. Kor. 14:34. Naglasak moj); kao ni: ''Žena neka se uči u miru i svakoj pobožnosti. Ženi pak ne dopuštam da druge uči...'' (1. Timoteju 2:11-12). Ove zabrane ne postavljaju žene u podređeni položaj u Crkvi već objašnjavaju Bogom dati poredak u crkvenom duhovnom vođstvu. 63 Navedeno prema: Tumačenje evanđelja po Luki; Leon Moris, Dobra Vest -Novi Sad, 1983. g. str. 140. Vidi i ev. po Jovanu 11:38-44; kao i 19:38-41. 64 Veronauka u kući, Versko dobrotvorno starateljstvo, 4. izdanje, Beograd, 1991. g. str. 55. Naglasak moj.



40

Bog stanovati na zemlji? Eto, nebo i nebesa nad nebesima ne mogu te obuhvatiti, a kamoli ovaj dom što ga sazida?''65

Psalmista takođe ističe da je samo Bog svuda prisutan:

„Kojim putem da odem od tebe, da pobegnem od pogleda tvoga? Popnem li se do samih nebesa,

i tamo ću na tebe naići; spustim li se u tamni svet smrti,

pa i tamo tebe ću zateći. Da poletim ka istoku sunca,

da poletim njegovom zapadu, da poletim s kraja na kraj sveta –

i tamo me ruka tvoja stiže i desnica prihvata me tvoja.

I da rečem: „Nek me skrije tama. „Noć nek bude svuda oko mene!“

Ali za te tama nije tamna, a noć ti je kao svetlost dana.“66

Stoga, svako ko osim Gospoda izrekne tvrdnju da će biti sa svojim učenicima svuda i na svakom mestu – uvek, mora isto tako biti sveprisutan (ali i sveznajući, svepametan, svemoćan itd.). Neko je izračunao da se u današnje vreme, iz usta milijardu i trista miliona rimokatolika i pravoslavnih (jer se svi oni mole Bogorodici), svake sekunde vine u nebo oko pedeset hiljada molitava – sa svih krajeva sveta. Sasvim je sigurno da niko sem Trojedinog Boga ne može da primi ovoliko informacija u sekundi – istovremeno. Poslednje što želim da istaknem u rešavanju misterije o ''uspenju'' je molitva koju su izrekli apostoli uskrsloj Mariji nakon što su je ugledali. Ta kratka molitva (koja mnogo više liči na vapaj za pomoć) glasi: ''Apostoli na to uskliknuše: ''Presveta Bogorodice, pomozi nam!''67

65 1. Carevima 8:23, 27. Naglasak moj. 66 Psalmi, preveo i prepevao dr Aleksandar Birviš, Britansko i inostrano biblijsko društvo Beograd, 1990. Psalam 139:1-12. 67 Veronauka u kući, Beograd 1991. str. 55.



41

Kao što sam već ranije istakao, Sveto pismo ne samo da nam ništa ne govori o ovom kompleksnom događaju, nego nigde ni ne spominje da je bilo ko u prvoj Crkvi Mariju nazivao Bogorodicom68. U svim novozavetnim stihovima u kojima se pominje Isusova majka69, apostoli, evanđelisti kao i ostale ličnosti pomenute u Bibliji, Mariju nazivaju prosto po imenu, ne dajući joj nikakve druge epitete.70 Ukoliko je još pre početka pisanja Novog zaveta bilo uobičajeno da se Marija naziva Bogorodicom, onda je pravo čudo što to nije ni na jednom jedinom mestu od apostola zabeleženo. Nemački autor Ernst Benz, vrsni poznavalac pravoslavne teologije, u svojoj knjizi ''Duh i život istočne crkve'' koju je napisao u znak zahvalnosti svojim ''veoma cijenjenim živućim i umrlim učiteljima pravoslavnog teološkog instituta u Parizu'', kaže između ostalog i sledeće: ''Razvoj štovanja Majke Božje kao »Bogorodice« - theotokos – i stvaranje odnosne dogme jedan je od zadivljujućih događaja u povijesti stare crkve. Novi Zavjet pruža samo neznatna uporišta za ovaj razvoj, dapače, za stvaranje nekog posebnog štovanja Marije pokazuje se posve nedovoljnim, jer uz Isusa Krista, koji se u sva četiri evenđelja (evanđelja, prim. I. S.) nalazi sam u središtu, Marija je potpuno u pozadini. U evanđeljima se može jasno vidjeti da se Isusov razvoj u propovjednika

68 Iako profesor pravoslavne bogoslovije Jevrem A. Ilić, u svojoj knjizi ''O praznicima Pravoslavne crkve'' (Beograd, 1886. god. u izdanju Kraljevske srpske državne štamparije), tvrdi da se od momenta Marijinog vaskrsenja ''slavilo ime presvete Deve Marije po svima mestima gde se slavilo ime Isusa Hrista'', takvih podataka nema niti u apostolskim spisima niti u istorijskim dokumentima. Zapravo, ovakva tvrdnja pomenutog pravoslavnog autora potiče iz svetog predanja, odnosno učenja ''svetih otaca'' koji su posedovali snažnu želju da prvovekovnom hrišćanstvu pripišu značajni deo svog pogrešnog verovanja. U stvari, u samom nastavku teksta kojeg sam delimično citirao, prof. Ilić je priznao da Marija nije bila nazivana Bogorodicom u prvom stoleću, već da ju je ''...naša Crkva nazvala Bogorodicom i Bogomaterom . A za spomen smrti njene ustanovljen je praznik ''Velika Gospođa'' (...) Praznovanje ''Velike Gospođe'' iznosi nam slavu Bogorodičinu na nebu, i opominje nas da smo dužni moliti se Bogorodici, kao našoj zastupnici pred Bogom''. 69 Mt. 1:20; 2:13, 14, 20; 13:55; Mk. 3:31-35; 6:3; Lk. 1:27, 30, 38-39, 46, 56; 2:5, 16, 19, 34, 51; 8:19-21; Jn. 2:3-5; 19:25-27; Dela ap. 1:14. 70 Kao što je poznato, apostoli su pisali svoje evanđelske izveštaje sa vremenske distance od 30-60 godina nakon odigravanja događaja. Stoga, da su znali da je neko Mariju nazivao ''Bogorodicom'', ili da su je i sami tako zvali – onda bi bezmalo svi stihovi u kojima se ona pominje glasili znatno drugačije. Ipak, pošto je naziv ''Majka Božija'' i sl. bio uveden u hrišćansku dogmu tek narednih vekova pod uticajem paganizma, jasno je da su Gospodnji učenici oslovljavali Mariju samo po imenu i nikako drugačije.



42

kraljevstva Božjega odvijao u veoma oštrom suprotstavljanju svojoj obitelji, koja je, prema Markovom Evanđelju, bila tako malo uvjerena u njegovo poslanje, da ga je smatrala nenormalnim (Mk. 3, 21). Dosljedno tome, sva evanđelja ističu da se Isus odvojio od svoje obitelji i da je, također, pred svojim učenicima pridavao vrijednost tom odvajanju. Ivanovo Evanđelje, također, sadrži tragove veoma napetog odnosa Isusa prema svojoj majci. Doduše, Marija se pojavljuje dva puta bez naznačavanja oznake kao majka Isusova; međutim, sam Isus joj redovito ne spominje ime i obraća joj se riječju: »Ženo!«, što je, prema židovskom običaju, neobično uvredljivo. Tvrda riječ - »Ženo, što ja imam s tobom?« (Iv. 2, 4) – najsnažniji je izraz svjesnog distanciranja. ''71 Pošto smo na ovaj način pokazali da ni ovo pravoslavno predanje nema ničeg zajedničkog sa božanskim biblijskim izveštajem, dolazimo do dela u kome ćemo uz pomoć istorijskih činjenica obelodaniti poreklo i izvorište verovanja većinske crkve u Srbiji po pitanju ''Majke Božije''.

Pagansko poreklo Majke Božije ''U jednom širem, komparativno – religijskom i mitološkom kontekstu arhetipski lik device Marije (koja je od petog veka, na saboru u Efesu, proglašena i za Bogorodicu), mogao bi se, mislim, dovesti u vezu sa kultom Boginje Majke što se sreće u gotovo svim tradicionalnim religijama Istoka i Zapada. U raznim kulturama antičkog, orijentalnog i helenističkog sveta ona je poznata kao Izis, Afrodita, Inana, Sibila, Maja ili Šakti.''72

Apostolski naslednici, starešine ondašnjih zajednica, u mnogim slučajevima nisu bili na oprezu u očuvanju ''vere koja je jednom zauvek predana svetima'', pa su se u verovanje ranih crkvenih zajednica počele da uvode ideje koje nisu bile izvorno hrišćanske, već su imale poreklo u religijama paganskih naroda i raznim filozofskim pravcima. Jedno od takvih verovanja je i proglašenje Isusove majke za Majku Božiju i caricu nebesku. Najveći Božiji neprijatelj, sotona, znajući za Gospodnju najavu rođenja Spasitelja uz pomoć devičanske majke73, vekovima je planirao ovu podmuklu podvalu.

71 Ernst Benz, Duh i život Istočne crkve, I. P. »Svjetlost« Sarajevo, 1991. g. str. 55-56. Naglasak moj. 72 Vukomanović, Rani hrišćanski mitovi, 1997. str. 58-59. 73 1. Mojsijeva 3:15.



43

Kao što je to bio slučaj sa palim pretpotopnim svetom, đavo je i posle velike vodene katastrofe zaveo ljude na pagansko mnogoboštvo. Jedna od karakteristika toga paganizma u drevnom Sumeru je bila i imitacija i ruganje božanskoj Trojici, u vidu trijade bogova koji su se zvali Nana (Sin), Inana i Utu (Šamaš). Nana je bio ''bog Meseca'' i otac Inane i Utua. Inana je bila zapravo planeta Venera (zvezda Danica), boginja plodnosti, ljubavi i rata, a Utu je bio bog Sunca.74 Profesor Miroslav Marković u svojim ''Studijama o religiji antike'', govoreći o grčkoj boginji Afroditi, napominje da ona nije poticala sa tog područja (iz Grčke), već je ''pristigla'' sa bliskog istoka:

''Nego da počnemo od početka. Daleko ranije (negde oko 3000. pre Hrista) živela je u mesopotamijskim gradovima Uruku i Vavilonu jedna moćna sumerska boginja po imenu Inanna. Imala je mnogo ljubavnika, ali joj je najvoljeniji bio smrtni pastir po imenu Dumuzi. Na nesreću, Dumuzi je umro mlad. Počevši od oko 2400. pre Hrista, akadsko ime ove boginje javlja se kao Esh-tar, a starovavilonsko kao Ishtar.''75

''Da se sada okrenemo Afroditinoj staramajci, sumerskoj boginji

Inani, akadskoj Ištar. To je bila moćna boginja seksualne ljubavi i plodnosti još od početka trećeg milenijuma pre Hrista. Ali, kako je rat bio glavna delatnost svakog asirskog kralja i kako je Ištar bila njegova božanska supruga, kraljica je osetila kao svoju dužnost da za svoga supruga postane i boginja rata. Pratila bi muža na vojnim ekspedicijama da osigura uspeh njegovih brojnih osvajanja. Treća funkcija bila joj je da bude i ''kraljica neba'', što pokazuje da je Ištar bila poistovećena sa planetom Venerom.''76

Dakle, pomenuta boginja Ištar je bila nazivana ''caricom nebeskom'' i imala je značajnu ulogu u tadašnjem panteonu bogova. Enciklopedijski izvori nam kazuju da je pomenuta boginja uglavnom bila, na kipovima kojima je predstavljana, izobražavana kao majka koja u naručju drži malo muško dete.77 Ova boginja je najverovatnije bila poznata i pre rasejanja sa područja vavilonske kule (1. Mojs. 11. pogl.), tako da su sva plemena ponela sa sobom njen kult nakon pometnje u međusobnom sporazumevanju. Tako, svaki narod je nastavio poštovanje nebeske carice, samo pod drugim imenom. Ona je u Kini bila poznata pod imenom 74 Navedeno prema: Mirča Elijade, Vodič kroz svetske religije, Narodna knjiga Alfa, 1996. str. 222. 75 Miroslav Marković, Studije o religiji antike, Nikšić 2001. str. 13. 76 Navedeno delo, str. 14-15. Naglasak moj. 77 Navedeno prema: Encyclopaedia Encarta, Deluxe 2000. izdanje na CD-R, ''ISHTAR''.



44

Šingmu (Sveta Majka). Prikazivana je sa detetom u rukama i zracima slave oko glave. Stari Germani su poštovali devicu Hertu koja je takođe prikazivana sa detetom u rukama. Skandinavci su je poznavali pod imenom Disa, Etrurci Nutria, a Druidi su je nazivali Virgo Patitura (Majka Božija). Indijci su imali više ovakvih ''božanskih Majki'' – Devaki sa sinom Krišnom kao i boginju Isi sa detetom Isvarom. Grcima je nebeska carica bila poznata kao Afrodita, Rimljanima Venera a u Aziji kao Kibela. Egipćani su slavili Majku kao boginju Izidu (Izis) a njeno dete kao Horusa. Starozavetnim Izrailjcima je ova boginja bila poznata pod imenom Astarta, a poticala je iz religije tadašnjih Feničana.78 Govoreći o ljubavniku grčke boginje Afrodite – Adonisu, istoričar N. A. Kun nam saopštava i neke od osobina ove boginje: ''Afrodita je u početku bila boginja neba – koja je slala kišu - a takođe, izgleda, i boginja mora. U tom mitu o boginji Afroditi jako se ispoljio uticaj Istoka, uglavnom kult feničanske boginje Astarte. Afrodita, međutim, postepeno postaje boginja ljubavi. Bog ljubavi Eros - Amor - njen je sin.''79 ''Mit o Adonisu i Afroditi Grci su pozajmili od Feničana. Ime Adonis nije grčkog porekla, već feničanskog, i znači »gospodar«. Feničani su, pak, taj mit pozajmili od Vavilonaca; vavilonski je mit o boginji ljubavi Ištar i prekrasnom Tamuzu, koji je umirao i svako proleće vaskrsavao.''80 I Izrailjci su u periodu od nekoliko vekova, sa kraćim pauzama kada su vladali pobožni carevi, odavali poštovanje paganskim božanstvima Valu i Astarti (carici nebeskoj), umesto svome Bogu Jahveu (Jehovi): ''I sinovi Izrailjevi, činiše što je zlo pred Gospodom, i služiše Valima. I ostaviše Gospoda Boga otaca svojih, koji ih je izveo iz zemlje Misirske, i pođoše za drugim bogovima između bogova onijeh naroda koji bijahu oko njih, i klanjaše im se, i razgnjeviše Gospoda. I ostaviše Gospoda, i služaše Valu i Astarotama.''81 78 Navedeno prema: Ralph Woodrow, Babilonska Misterijska Religija, 1991. str. 11-18. 79 N. A. Kun, Legende i mitovi stare Grčke, Dečija knjiga, Beograd 1990. god. str. 61. 80 Navedeno delo, str. 65. 81 Knjiga o sudijama 2:11-13; Vidi još i: Knjiga o sudijama 10:6; 1. Samuilova 7:3-4; 12:10; 1. Carevima 11:5; 2. Carevima 23:13; Jezekilj 8. gl. Naglasak moj.



45

Veoma je žalosna činjenica da su oni koji su imali Božiji Zakon

(tj. Sveto pismo) i spoznanje pravoga Boga, okretali njemu leđa i služili paganskim idolima. Šta više, pod ovaj uticaj paganizma je potpao i mudri izrailjski car Solomon, koji je pod nagovorom svojih mnogobrojnih žena – paganki, takođe kasnije služio i zidao oltare Astarti tj. nebeskoj carici:

''I Solomun hođaše za Astarotom, boginjom Sidonskom, za

Melhomom, gadom Amonskim. I činjaše Solomun što bješe zlo pred Gospodom, i ne hođaše sasvijem za Gospodom kao David otac njegov.'' (1. Carevima 11:5-6).

U vreme Božijeg proroka Jeremije (VII i VI vek pre Hrista), Gospod je oštrim rečima opominjao Izrailjce zbog njihovog bogootpadničkog ponašanja. Između ostalog, upozorio ih je da se ne klanjaju i ne služe ''carici nebeskoj'': ''Ti se dakle ne moli za taj narod, i ne podiži vike ni molbe za njih, i ne govori mi za njih, jer te neću uslišiti. Zar ne vidiš šta čine po gradovima Judinijem i po ulicama Jerusalimskim? Sinovi kupe drva, a ocevi lože oganj, i žene mijese tijesto, da peku kolače carici nebeskoj, i da ljevaju naljeve drugim bogovima, da bi mene dražili.''82 Krajnji rezultat odbacivanja pravog bogopoštovanja i slavljenja nebeske carice, za tadašnje Jevreje nije bio ni malo povoljan. Gospod je dozvolio Vaviloncima da osvoje njihovu zemlju, mnoge Izrailjce pobiju a ostatak odvedu u ropstvo.83

- Isusova majka Marija kao ''carica nebeska''

''Okusivši prirodnu smrt po čoveštvu u Svom Uspenju, Ona nije ostala zadržana truljenjem nego je, prema crkvenom verovanju, bila vaskrsnuta od Svog Sina posle tri dana i prebiva u svom proslavljenom telu s desne strane Njegove na nebesima kao Nebeska Carica.''84

Iako evanđelisti nigde ne nagoveštavaju ni najmanju ideju da bi Isusova majka mogla biti nebeska carica, Pravoslavna crkva smatra ovakvo poštovanje Marije jedino ispravnim i pravovernim. Očigledno je da je u istoriji crkve u određenom momentu došlo do sinkretizma tj.

82 Knj. proroka Jeremije 7:16-18. Naglasak moj. 83 Vidi: 2. Carevima 24. i 25. poglavlje. 84 Sergij Bulgakov, Pravoslavlje, 1991. god. str. 185. Naglasak moj.



46

stapanja paganskih shvatanja sa hrišćanskim verovanjem. Ovakav konkretni sinkretizam potvrđuje i Ernst Benz:

''Poučno je da je štovanje Majke Božje poprimilo snažan zamah

u vremenu kada je Konstantin Kršćansku crkvu priznao službenom crkvom carstva i kada su poganske mase Rimskoga Carstva počele pristupati u Crkvu. Narodi Sredozemlja i Bliskoga istoka, čija je pobožnost i religiozna svijest tisućljećima stvarana preko kulta velike majke-božice i božanske djevice – razvoj koji je vodio od starih narodnih religija babilonske Astarte do misterijskog kulta kasnohelenističkog vremena, u kojem je velika božica starih narodnih religija našla svoje štovanje kao kultna božica jedne dobrovoljne zajednice mista svih naroda i nacija – nisu se mogli sroditi samo s vlašću Boga-Oca i strogom patrijarhalnom strukturom židovskog poimanja Boga što je preuzela prakršćanska poruka. Tisućljetno oblikovanje pobožnosti preko kultnog štovanja velike djevice i majke tražilo je, također, u kršćanskoj Crkvi, usprkos nepovoljnim pretpostavkama , neku novu izražajnu mogućnost i našlo je u štovanju djevičanske Majke Božje, u kojoj se izvršilo otajstveno sjedinjenje božanskog Logosa sa ljudskom naravi. Spontani impuls narodne pobožnosti, koji je prodirao ovim pravcem, išao je daleko ispred prakse i nauke Crkve.''85

Veoma zanimljiv je i podatak koji iznosi prof. Miroslav

Marković, a koji nam potvrđuje jak uticaj paganizma na razvoj učenja o Bogorodici:

''Razume se, kao ''kraljica neba'', kao planeta Venera, kao zvezda

Zornjača (Phosphoros) i Večernjača (Hesperos), boginja Ištar-Aštar-Afrodita vlada i morem. Ona razgoni oblake bure i stišava talase. Zato je postala zaštitnica moreplovaca, pa dobija epitete Pontia, Euploia i Limenia (''boginja srećne plovidbe i mirne luke'').

Rana hrišćanska devica Marija nasledila je od Afrodite funkcije ''nebeske kraljice'' (Regina caeli), vladateljke mora86 (Venus marina) i zaštitnice moreplovaca. Da spomenem samo da se i dan-danas po mnogim seoskim crkvama Afroditina ostrva Kipra narod moli Bogorodici pod imenom Panagia Aphroditissa (''presveta Afrodita'').''87 85 Ernst Benz, Duh i život Istočne crkve, str. 56. Naglasak moj. 86 U knjižici pod naslovom ''Praznici presvete Bogorodice'' (Biblioteka Slave, Grafopan, Beograd 2000. god.) na str. 25, kazuje se između ostalog da ime Marija u prevodu znači ''Vladarka'' i ''Najuzvišenija'', a da mu se pridaju i druga važna značenja kao npr. načalnica mora. 87 Miroslav Marković, Studije o religiji antike, 2001. god. str. 16. Naglasak moj.



47

- Ikone presvete Bogorodice (Nebeske carice)

Boginja Majka je, među narodima kojima je bila poznata, nazivana i ''Mylitta'' što u prevodu znači ''posrednica''88, te stoga ne čudi što se tako naziva i Marija u Pravoslavlju, iako takav naziv nema nikakve biblijske osnove. Istorija nam takođe tvrdi da su u vreme paganizacije hrišćanstva, egipatski crkveni episkopi posebnom uredbom preimenovali kipove Izide i Horusa u likove Marije i Isusa bez ikakvog prekida u kontinuitetu.89 Na taj način su paganski ikonoslužitelji nastavili da se klanjaju istim predstavama samo sa različitim imenima.

Ernst Benz nam daje veoma korisne podatke o vremenu nastanka prvih ikona Bogorodice:

''Za ikonu Marije ne postoji neko tako neposredno dogmatsko

stajalište u Novom Zavjetu. Pretpostavke za nastanak ikone Majke Božije stvorila je tek marijologija IV. stoljeća. Jako mali broj novozavjetnih izričaja o slici Marije nadomješten je u Istočnopravoslavnoj crkvi mnogobrojnim legendama o Mariji, koje se prije svega bave čudesnim pojavljivanjem čudotvornih slika Majke Božije.''90

Ono što je posebno važno jeste da se Marija na pravoslavnim

ikonama uglavnom predstavlja zajedno sa Isusom kojeg drži u naručju. Identični prikazi Nebeske carice sa božanskim detetom se mogu videti u mnogim, ranije pobrojanim, starim religijama i kultovima (ukoliko posetite dom nekoga od poštovalaca Krišne, najverovatnije je da ćete uočiti, među ostalim slikama, i predstavu device Devaki sa njenim sinom, koja je veoma slična pravoslavnim ikonama Marije i Isusa). Na jednoj, koja je nazvana ikonom ''Presvete Bogorodice mlekopitatelnice''91, prikazana je Marija kako doji bebu Isusa. Profesor Marković nam saopštava i o tome nekoliko reči:

''Poslednji moj argument tiče se motiva ''mati i njeno dete'',

Afrodite i Erosa. (...) Mi ćemo se ovde ograničiti na takozvani kurotrofni tip predstava boginje, to jest Afrodite sa bebom Erosom bilo na svojim grudima, bilo na krilu. (...) Boginja ljubavi i njena beba postali su popularan motiv u grčkoj umetnosti (...). Oslikana vaza sa Lipara (330. pre Hrista; LIMC 1238) pokazuje srećnu majku kako doji svoju bebu, Venus lactans. Slična terakota iz Britanskog muzeja pokazuje u istom položaju

88 Navedeno prema: R. Woodrow, str. 16. 89 Navedeno delo, str. 17. 90 Ernst Benz, str. 18. Naglasak moj. 91 Vidi: Ohridski prolog, str. 28.



48

Isis lactans (I vek pre Hrista), to jest veliku egipatsku boginju Izidu, kako doji svoju bebu Harpokrata (u egipatskom, ''bebu Horusa''). Naš sledeći korak je da uporedimo Isis lactans iz Karanisa u Egiptu (oko 300. posle Hrista) sa Maria lactans (Devicom Marijom sa malim Hristom na grudima) sa bareljefa iz Medinet Madi (oko 500. posle Hrista, sada u Berlinu): one su istovetne, a jedina bitna razlika je u tome što je umetnik Mariji dodao dva krsta. Zaključak je jasan: arheološki tip Venus lactans uticao je na tip Isis lactans, a ovaj opet na ranohrišćansku ikonografiju u vidu Maria lactans (tj. pravoslavnu ikonu Bogorodice mlekopitatelnice, prim. I. S.). (...) Da učinimo korak dalje – kampanska oinochoe (oko 350. pre Hrista; sada u Parizu; LIMC 1241) pokazuje Afroditu kako ljubi maloga Erosa: upravo tako ljubi Devica Marija svoju bebu Hrista na najpoznatijoj ruskoj ikoni, Devici iz Vladimira, koju je naslikao vizantijski umetnik oko 1125. godine (sada u crkvi u Kremlju). Ukratko, verske tradicije su duga veka, te su mnogi vidovi Afrodite preneseni na Devicu Mariju.''92

Zaključak Naš zaključak bi mogao biti istovetan onome kojeg je predstavio prethodno navedeni autor. Na osnovu detaljnog proučavanja tekstova Svetog pisma koji govore o Isusovoj majci Mariji, kao i pregleda paganskih religija, možemo sa sigurnošću da tvrdimo da verovanje pravoslavnog hrišćanstva nije zasnovano na nepogrešivim izveštajima bogonadahnute Reči. Sa žalošću moramo da konstatujemo da se bogoslovi i vernici pomenutog ogranka hrišćanske vere nalaze u zabludi po upravo proučenom pitanju, sledeći učenja ''svetih otaca'' koji su ih i zaveli na ovu stranputicu. Izrailjci su u starozavetno vreme ovako poručili Božijem proroku koji ih je upozoravao da poštovanje Nebeske carice nije po volji Svemogućega:

''Tada (...) svi oni ljudi oholi rekoše Jeremiji govoreći: nije istina što govoriš; nije te poslao Gospod Bog naš da nam kažeš (...) Što nam kaza u ime Gospodnje, ne ćemo te poslušati; Nego ćemo činiti sve što je izašlo

92 M. Marković, str. 25-26. Naglasak moj. Pravoslavni sveštenik Božidar Mijač priznaje da, po njegovim rečima, likovne predstave paganskih božanstava Apolona i Artemide nisu jednostavno kopirane i predstavljene ikonama Hrista i Bogorodice, ''mada su i od jednog i od drugog lika uzeti izvesni odgovarajući slikovni elementi, oni koji su, tehnikom slikanja, mogli služiti izražajnosti lika.'' Vidi: Ikona sveta slika, str. 30. Partenon, Beograd 1997. god.



49

iz naših usta kadeći carici nebeskoj i ljevajući joj naljeve, kao što smo činili mi i oci naši, carevi naši i knezovi naši po ulicama...''93 Iskreno se nadam da će izvestan procenat pripadnika mog srpskog naroda poslušati Reč Gospodnju koja je veoma jasna, te da neće nastaviti da krše Njegovu volju poput onih u Jeremijino vreme, na koje je Gospod kasnije iskalio svoj sveti gnev.

Pored ovih već utvrđenih istina o verovanjima Istočne crkve, druge istorijske činjenice u razmatranjima ostalih njenih dogmata94, još jedanput će nas utvrditi u stanovištu da Pravoslavna crkva nipošto ne predstavlja produžetak ranoapostolske, Hristom ustanovljene Crkve. Naredna poglavlja će jasno dokazati ovu moju tvrdnju.

93 Knjiga proroka Jeremije 43:2; 44:16-17. Naglasak moj. 94 Ostale informacije u vezi teme o Bogorodici izneću u poglavlju o Vaseljenskim saborima (podatke o načinu i razlozima zvaničnog proglašenja Marije Bogorodicom i Majkom Božijom; objasniću i ostale biblijske stihove kojima pravoslavni žele da dokažu svoje verovanje – tumačeći ih van konteksta cele Biblije).


blaŽena marija ili carica nebeska - wordpress.com · mojsijeva 22:13-21). ipak, upravo u vreme...

Documents