Biblioteka4 4 ° N i 2 0 ° E

Urednik Nikola Petaković

Copyright © 2013 za srpsko izdanje Čarobna knjiga

Ilustracija na naslovnoj strani: Andrej Bartulović

ISBN 978-86-7702-296-9

Čarobna knjigaBeograd 2013.

Nijedan deo ove publikacije, kao ni publikacija u celini, ne sme se reprodukovati, umnožavati, preštampavati niti u bilo kojoj drugoj formi i bilo kojim drugim sredstvom prenositi ili distribuirati bez

odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju autor i izdavač prema odredbama Zakona o autorskim pravima.

Ivan Lutz

ZOVI TE JU ZEMLJA

I

Svi mogu slu ša ti,rijet ki žele osluš nu ti,

ali samo pro bra ni, zapra vo,čuju buduć nost.

– Gospo di ne, sti gao je! Zure ći kroz pro zor svo je kabi ne, pre ma doku Sve mir ske

sta ni ce, Admi ni stra tor kao da nije čuo mla dog časni ka, već je nasta vio hip no ti zi ra no pra ti ti veli ke metal ne kuti je kako nesta ju u skla diš nom pro sto ru bro da-grdo si je. Kao vodi telj Sve mir ske sta ni ce, doveo je sve nje zi ne susta ve do opti mal nih moguć no sti, pri pre ma ju ći se za sutraš nji dan; već četi ri godi-ne nije kro čio na Matič ni pla net – nije htio, niti je u ijed nom tre nut ku za time osje tio potre bu. Ono ga dana kada je podi gao svoj šatl prvom kozmič kom brzi nom, pozdra vio se, dodu še poti ho, sa svi me što je ljud ski rod gra dio sto lje ći ma, i pri pre-mao se za zada tak posta vljen pred nje ga.

– Gospo di ne Admi ni stra to re? – pono vio je časnik.– Da, Turk, čujem te – goto vo sjet no i pri gu še no odgo vo ri. – Sve je sprem no. Čeka mo vas.Nasta la je minu ta tiši ne. Jezi vi zvu ko vi škri pe meta la dopi-

ra li su sve do naj vi šeg kata.

Ivan Lutz6

– Velik momak – pro go vo ri Admi ni stra tor ne ski da ju ći po-gled s pro zo ra.

– Da, gospo di ne.– Možeš ići! Dola zim.Turk voj nič ki pozdra vi i okre ne se na peti. Tre ba lo je sedam

kora ka, od pla ve lini je zapo vi je da nja na podu, do izla znih vra-ta Admi ni stra to ro vog ure da. Na petom kora ku začu je:

– Turk?– Da, gospo di ne?Admi ni stra tor se okre ne pre ma mla dom časni ku i uzme

sve ča nu jak nu pro ša ra nu čino vi ma sa sre br ne vje ša li ce. Pola ko je navu če pre ko rame na.

– To je to? – upi ta bla go na klo no Admi ni stra tor.– Izgle da tako, gospo di ne.– Jesu li put ni ci na mje sti ma?– Na mje sti ma i dekon ta mi ni ra ni, gospo di ne. Sve kako ste

nare di li.– Vrlo dobro, Turk.Admi ni stra tor kre ne pre ma časni ku, tik do nje ga zasta ne,

pri hva ti ga za rame, potap ša očin ski neko li ko puta i pro pu sti ispred sebe kroz meha nič ka vra ta ure da.

* * *

Ispu nje na pokre ti ma, pri jem na hala Sve mir ske sta ni ce bila je užur ba no mje sto. Admi ni stra tor je hodao brzo, dok je Turk, pra te ći nje gov hod, goto vo posr tao pri sva kom kora-ku. Pozdra vlja ju ći kima njem gla ve sve na koje bi nai šao us-put, Admi ni stra tor se upu ti pred dekom pre sij sku komo ru na

Z O V I T E J U Z E M L J A 7

dru gom kra ju. Bio je to hod od dva kilo me tra, a on je žurio jer brod koji će sva ki tre nu tak kli znu ti iz komo re pre vo zi naj-va žni jeg put ni ka današ njeg vre me na.

Zido vi pri jem ne hale, viso ki toč no 76 meta ra, zatva ra li su – opet toč no – sedam sto šezde set mili ju na kubi ka pro sto ra. Lju di u ska fan de ri ma svih boja trč ka ra li su oko lo i užur ba-no se pri pre ma li za veli ki tre nu tak. Poko ji bi zasta li i voj nim pozdra vom pozdra vi li Admi ni stra to ra, potom brzo nesta li u svo jim misli ma, kon cen tri ra ju ći se za tre nut ni posao. Sto ti ne vozi la, rad nih andro i da, meha ni ča ra i mag net nih tra ka radi lo je punim kapa ci te tom. Više nije bilo vre me na za šted nju, a svi ener get ski resur si sku plja ni tije kom četr de set godi na sku plja ni su upra vo za sutraš nji dan.

Admi ni stra tor okre ne gla vu nade sno i ponov no se zagle-da u brod-grdo si ju pri pi je nu za Sve mi r sku sta ni cu. Goto vo dva puta veći od Sve mir ske sta ni ce, sta jao je mir no i uskla đe-no se roti rao zajed no sa Sta ni com, poka zu ju ći samo uski bok tovar nog pro sto ra. Admi ni stra tor zasta ne. Nje go ve pla ve oči miro va le su i hip no ti zi ra no bro ja le kuti je na pokret noj tra ci. Pogle da na sat.

– Koli ko ima mo vre me na ? – upi ta Tur ka.– Dese tak minu ta. Brod je ušao u 6.03.Admi ni stra tor pro vu če ruku kroz sije du kosu ne spuš ta ju ći

pogled s usi dre nog bro da. Zavu če ruku u hla če i pri ne se usti-ma tan ku dugač ku ciga ru. Turk auto mat ski izvu če upa ljač i škljoc ne. Uvu kav ši prvi dim, Admi ni stra tor dubo ko udah ne.

– ZX 00. Kakvo ime za ova kav stroj? – kise lo se nasmi je.– Mislim da je tre ba lo da se zove Zeus ili Odi sej, ali odu-

sta li su – pri mi je ti Turk.

Ivan Lutz8

– Ha, ne znam, ali inže njer koji ga je pro jek ti rao morao je smi sli ti neš to bolje… ipak je Grdo si ja sve što će osta ti… ova-ko… – zamiš lje no otpuh ne dim.

– On ga zove samo Z(Zed), a novi ame rič ki kape tan pri-hva tio je naziv. Mislim da se usta lio kod posa de.

– Maj ko bož ja! Kakva smi ju ri ja. Ide mo, dekom pre si ja će zavr ši ti sva ki čas.

Ugla ča nom čizmom zga zi opu šak o metal ni pod i kre nu pre ko pri jem ne hale. Zele no svje tlo na dekom pre sij skoj komo-ri upra vo se uklju či, a veli ka kli zna vra ta otvo re se. Iz unu-traš njo sti komo re kli zne, vođen trač ni ca ma, mali šatl i upu ti se u veli ki žuti krug pri sta niš ta. Vra ta se otvo re, a dva rad na andro i da dovu ku pokret ne ste pe ni ce i pre ci zno ih posta ve na pred vi đe no mje sto.

Iz šatla, teš kim kora kom, iza đe čovjek sije de kose i mudrog pogle da. Maskir na uni for ma visje la mu je oko mrša vog tije la, pa se moglo zaklju či ti da je i neko li ko bro je va veća. Pra ši na mu je pada la s rame na, a pode ra ni dže po vi na uni for mi uka-zi va li su na užur ba ni pola zak šatlom. Jed na noga vi ca, sve za na u čvor oko razi ne kolje na, kla ti la se slo bod no dok se šta ka ma spuš tao niz ste pe ni ce. Izbo ra no lice, puno bri ge pomi je ša ne s olak ša njem, oda va lo je cije lu dra mu koja se dogo di la tamo Dolje.

Iza nje ga, dva voj ni ka tru di la su se pomo ći – tako da bi ga pri dr ža va li dok sila zi – što je on kate go rič ki odbio i vje ro jat no psov kom natje rao mla di će na pri sil no salu ti ra nje. Na dnu ste-pe ni ca čeka la su elek trič na koli ca poseb no ulaš te na za važnog put ni ka.

Z O V I T E J U Z E M L J A 9

– Gospo di ne Pred sjed ni če, dobro doš li na Sve mir sku sta ni-cu Esper – rekao je Admi ni stra tor salu ti ra ju ći i pru živ ši ruku čovje ku kada je već sjeo u koli ca.

– O, Rober te, hva la. Bolje vas našao. Mislio sam kako nika-da neću vidje ti Sta ni cu, ali ipak, evo me – nasmi je se.

– Vaša posa da je posljed nja uspje la isko ri sti ti tor nje ve. Svi, pa uklju ču ju ći i one na oce a nu i na Sje ver noj polut ki, uniš te ni su.

– Znam, znam… posla li su nam izvješ taj, ali čini mi se da je komu ni ka ci ja tako đer pukla. Posljed nju infor ma ci ju pri mi li smo pri je 45 minu ta, od tada niš ta – učti vo je rekao Pred sjed-nik.

Admi ni stra tor nasta vi: – Naža lost, niti jedan sate lit nije više u funk ci ji. Ta anti ma-

te rij ska sra nja, opro sti te na izra zu, uniš ti la su cije lu komu ni-ka cij sku mre žu. Jedva da ima mo navi ga ci ju.

Čovjek u koli ci ma nasmi jao se od srca, uhva tio za grud ni koš i kroz smi jeh pro go vo rio:

– O, Rober te, uvi jek si znao bira ti rije či u druš tvu poli ti ča-ra. Nego… kada je pola zak?

– Sutra u 12.00. Zad nje kabi ne se dekon ta mi ni ra ju, a mate ri jal se lije pi za boko ve. Zavr šit će veče ras, ako ne i pri je.

Pred sjed nik u koli ci ma pogle da brod-grdo si ju na dru gom kra ju hale. Kroz otvo re na viso kim zido vi ma nazi rao se sprem-nik jeda ra. Cije lom je duži nom Sta ni ce zakla njao otvo re ni pro stor na suprot nom kra ju. Visi na Grdo si je nije se mogla pro ci je ni ti s mje sta gdje je Pred sjed nik sje dio, ali po polo ža ju kabin skih pro zo ra, dalo se naslu ti ti da je znat no viši od 76 meta ra. Admi ni stra tor tako đer okre ne gla vu u tom smje ru.

Ivan Lutz10

– Nisam mogao niti pret po sta vi ti nje go vu veli či nu – tihim gla som punim odu še vlje nja pro go vo ri Pred sjed nik.

– Da, velik momak – potvr di Admi ni stra tor.Pred sjed nik odmah ne gla vom kao da izla zi iz dnev nog sna.

Pre ne se iz raz miš lja nja te pogle da Tur ka i Admi ni stra to ra.– Nadam se da je hra na sprem na, Rober te. Oglad nje li smo

izvla če ći živu gla vu. – Narav no, Gospo di ne… Pri pre mi li smo poseb no za…– A zabo ga, Rober te – pre ki ne ga Pred sjed nik – nisi valj da

povje ro vao u onu glu post sa svinj skim kolje ni ca ma. Nika da ne vje ruj ono me što pišu novi ne! Jebe ni novi na ri!

Nasmi je se od srca i odve ze koli ca od odbo ra za doček. Dva voj ni ka, Turk i Admi ni stra tor, ispra ća li su pogle dom sije dog čovje ka u elek trič nim koli ci ma. Uda ljiv ši se od njih neko li ko meta ra, ne okre nuv ši se, već voze ći pre ma lif tu, pred sjed nik vik ne i podig ne praš nja vu ruku u zrak:

– Peče na koba si ca i senf. To su tre ba li napi sa ti, pro klet ni ci!Admi ni stra tor podig ne desnu ruku i uklju či komu ni ka cij-

ski ure đaj. – Hale, čuješ li me?– Da, gospo di ne, izvo li te.– Pred sjed nik ima novu narudž bu.– Slu šam, gospo di ne.

* * *

Veli ki sat u pred sjed nič koj sobi poka zi vao je 19.37. Pred ve-čer je na Sve mir skoj sta ni ci odjed nom je posta lo mir no i spo-koj no. Svje tla su se laga no isklju či va la, a duž veli ke pri jem ne

Z O V I T E J U Z E M L J A 11

hale samo je pomoć na rasvje ta oba sja va la ocr ta ne sta ze. Pri-vid na zagu še na svje tla simu li ra la su zala zak Sun ca pri pre ma ju-ći lju de na poči nak. Tek poko ji rad nik vra ćao bi se u spa va o-ni cu i reme tio kora ci ma nesva ki daš nji mir.

– Zavr ši li smo – rekao je Admi ni stra tor sje de ći pognut za šahov skom tablom. Pre ko puta, Pred sjed nik je zamiš lje nim pogle dom smiš ljao slje de ći potez.

– Upra vo na vri je me, Rober te. Upra vo na vri je me.Pred sjed ni kov bije li ska kač opi še slo vo L pre ko crnog Lov-

ca.– Kakvo je sta nje tamo Dolje, Pred sjed ni če? Tko je ostao? Admi ni stra tor otvo ri kra lje vog piju na za jed no polje. – Baš ona kvo kakvo zamiš ljaš, Rober te. Ne posto ji čovjek

koji nije izgu bio neko ga. Dolje je… pakao, Rober te.– Čuo sam što se desi lo. Moja sućut, gospo di ne.Pred sjed nik napra vi roka du i hlad no pri vu če ciga re tu usti-

ma. Admi ni stra tor mu pri pa li. Kima njem gla ve u znak zahva-le, Pred sjed nik sku pi obr ve nagla ša va ju ći oči koje su pre vi še toga vidje le.

– Pri je sedam na est dana ispa li li su prvu anti ma te rij sku bom bu. Neza mi sli vo. Mi smo ima li dvi je, istok je imao jed nu. Sva sre ća pa vam je zabra nje na sli ka s pla ne ta… Tro je dje ce… Rober te… tro je dje ce.

U Pred sjed ni ko vom gla su osje ti lo se trza nje i napor. Više nije gle dao šahov sku tablu, nego kroz nju.

– Moji unu ci… izbri sa ni u dje li ću sekun de. Znaš, igra li su se rata ispred kuće. Moj sin… ih je osta vio na čuva nje… sigur ni je je… mislim, naj si gur ni je kod Pred sjed ni ka Zapad-nog save za…

Ivan Lutz12

– Pola ko, gospo di ne Pred sjed ni če – rekao je smi re no Admi-ni stra tor – niste mogli niš ta uči ni ti. Baš niš ta. To je veli ka tra ge di ja, ali da smo mogli spri je či ti krvo pr o li će, pa spri je či li bismo ga, zabo ga...

– Krvo pr o li će!? – uzbu đe no pro go vo ri Pred sjed nik. – Nije to krvo pro li će, Rober te, to je pot pu no uniš te nje!

Admi ni stra tor povu če piju na iznad dami nog lov ca naja-vlju ju ći damin gam bit. U tiši ni zapa li ciga re tu.

U neko li ko minu ta tiši ne, dva zamiš lje na čovje ka vukla su nasu mič no šahov ske figu re. Sva ki za sebe, raz miš lja li su o proš lo sti ljud skog roda, o vla sti toj proš lo sti, o naj dra ži ma…

– Ali znaš – pre ki ne tiši nu Pred sjed nik – možda je i bolje ova ko.

– Pred sjed ni če? – oba zri vo upi ta Admi ni stra tor.– Vidiš, Rober te, Dolje više nema nepri ja te lja, iz jed no stav-

nog raz lo ga što nema buduć no sti. Lju di u stra hu uniš ta va ju sve što vide i dotak nu, među sob no se ubi ja ju bez žalje nja i gri žnje savje sti. Moj geo log kaže kako se Pla net već počeo uru-ša va ti sam u sebe. Zabo ga, južna tek ton ska bra zda je dvje sto kilo me ta ra širo ka. Pita nje je dana… možda mje se ca kada će se pot pu no uniš ti ti. Pitam ja tebe: kako odga ja ti dje cu u svi je tu koji nema buduć no sti? Svi je tu koje mu je buduć nost ova jebe-na Grdo si ja? Kako, Rober te?

– Moram pri zna ti da ste u pra vu u onom dje lu o buduć no-sti, gospo di ne, ali naš nagon za pre ži vlja va njem je jači od…

– Ma koji nagon za pre ži vlja va nje!? – pre ki ne ga Pred sjed nik i uda ri kulom o tablu. – Ovih tisu ću i neš to lju di u Grdo si ji dokaz je našeg nago na. Samo je pita nje dana kada će se i oni pobi ti, kada će pod le ći ince stu… dok to ri tvr de… ma svi… o bože!

Z O V I T E J U Z E M L J A 13

Pred sjed nik je zastao u reče ni ci i zave zao se od sto la. Pri šao je pro zo ru i zagle dao se u pra znu Pri jem nu halu ispod nji ho ve razi ne.

– Izgu bi li smo sve, Rober te… Sve, a da toga nismo ni svje-sni.

Pred sjed ni kov hlad ni pogled sje kao je pro stor iza sta kla, mut no pro ma tra ju ći neku uda lje nu, nepo sto je ću toč ku na kra ju hale. U sobi je zavla da la tiši na. Admi ni stra tor ispra vi leđa uz zvuk olak ša nja i isteg ne se.

– Neke stva ri, gospo di ne Pred sjed ni če, ne može mo vra ti ti. Skrom nog sam miš lje nja kako moja bri ga neće znat no utje ca ti na ishod. Pre stao sam bri nu ti dav no… Ma, više se i ne sje ćam tog dana.

– Znam, Rober te, znam. I svje stan sam toga.Okre ne se pre ma Admi ni stra to ru i pri ja telj ski ga pogle da.

Poput gume ne lut ke vra ti se u pri jaš nji polo žaj i ponov no se zagle da kroz pro zor kabi ne.

– Bio sam naj moć ni ji čovjek na Svi je tu pa nisam mogao uči ni ti niš ta. Situ a ci ja je izma kla kon tro li i pri je nego smo uop će poče li shva ća ti što se doga đa. Sve nas je pre ra sla. A sada je kraj…

Pred sjed nik se zami sli. Admi ni stra tor nije htio pre ki da ti nje go ve misli. Šutje li su neko li ko minu ta. Pred sjed nik odmje-ri usi dre ni Jedre njak na suprot nom kra ju sta ni ce i pogled mu zasta ne na moni to ru koji je sni mao cije log Grdo si ju izva-na. Mogao je raza bra ti nje go vu pra vu veli či nu, jer vidjev ši ga iz šatla, nije mogao u tako krat kom vre me nu pre po zna ti sve nje go ve kon tu re. Dvo stru ko, možda i tro stru ko veći od Sve mir ske sta ni ce Esper, blje skao je u crnom sve mi ru poput

Ivan Lutz14

božić ne jel ke. Otvo ri kroz koje je dopi ra la svje tlost kon stant-no su mije nja li boju, a iza debe lih pro zo ra kabi na moglo se vidje li kome ša nje. Nije ras po znao niko ga jer je sta klo impreg-ni ra no raz li či tim vrsta ma meta la, gubi lo je pro zir nost i pro-puš ta lo isklju či vo svje tlost. Mogao je samo pret po sta vi ti što se doga đa iznu tra. Sutra, sutra će raz go va ra ti s novim ame rič kim kape ta nom posljed nji put, posljed nji put… a onda… a onda je goto vo. Zed, zajed no sa svo jom posa dom od tisu ću i neš to lju di, vinu će se u sve mir sko pro stran stvo i osta vi ti sve lju de na Sta ni ci iza sebe. Negdje u bli zi ni Mer ku ra otvo rit će svo ja kilo me tar ska jedra i uklju či ti mag net ski štit. Sa znat nim ubr-za njem, već za mje sec dana, napu stit će Sun čev sustav. Mogao je biti s nji ma, ali odbio je tu pri vi le gi ju. Htio je osta ti i tako, po nje go vom shva ća nju, zau vi jek zavr ši ti kao Čovjek. Ljud-skost je bilo neš to nepro cje nji vo, veza no za Matič ni pla net, veza no za rije ke, pla ni ne, obi telj… Ne za Grdo si ju Zed, jedi ni među zvje zda ni jedre njak napra vljen ruka ma pra vog Čovje ka.

– Možda bi tre ba li zavr ši ti par ti ju, Rober te? – pro go vo ri Pred sjed nik i pri đe malom sto li ću te spret no zako či koli ca. Admi ni stra tor je već držao čaši cu konja ka u ruci i palio dru gu ciga re tu. Uz šalji vu psov ku potvrd no odgo vo ri.

Izvu kli su remi.

* * *

Nitko nije spa vao tu noć. Žamo ri su dola zi li iz kabi na, lju-di su šeta li po Sta ni ci, ultra zvuč ni tuše vi radi li su cije lu noć, sport ska dvo ra na nije ima la slo bod nog ter mi na, a kava je miri-sa la sva ki čas. Kada su se svje tla poče la uklju či va ti, naja vlju ju ći

Z O V I T E J U Z E M L J A 15

jutro, svi rad ni ci Espe ra obu kli su sve ča na odi je la i spuš ta li se tiho, bez gla sa, pre ma Pri jem noj hali. Metal ne ste pe ni ce su vriš ta le pod topo tom lju di. Ruko hva ti su se drma li i titra li minu ta ma nakon puš ta nja, a samo su sobe rad ni ka, voj ni ka, kabi ne časni ka i zapo vjed ni ka bile pra zne i mir ne, tihe, nečuj-ne, spo koj ne bez iko ga u nji ma. Svi su se nala zi li na jed nom mje stu. Metež nije dugo potra jao, a uvje žba nim mani ri ma slo že ne su vrste po boji odo re, po rodu, po činu, i sva ka je ima la svo ga nad re đe nog na čelu. Slo že ni po lini ja ma zapo vi je-da nja, pre ci zno i rav no, svi u sta vu mir no kao raču na lom pro-gra mi ra ni. Iako je stvo ren dojam da ti sil ni redo vi i vrste lju di ne mogu biti pre ci zni ji, nakon jed nog gla snog zapo vjed nog tona, začu je se zvuk uda ra ca toč no četi ri sto i neko li ko ruku o bedro, a vrste se još više uteg nu u pra vac.

Na pra zan pro stor izme đu lju di kro či Pred sjed nik (više se zave zao ona ko non ša lant no upra vlja ju ći koli ci ma), a iza nje-ga Admi ni stra tor i vjer ni mla di časnik Turk. Dok je pro la zio pokraj mla dih voj ni ka, rad ni ka, čista ča i inže nje ra, na licu sva-ko ga od njih pre po znao je ponos i tugu pomi je ša nu u osje ćaj koji bi se mogao kla si fi ci ra ti kao sje ta; no nisu bili sjet ni – to je znao dubo ko u sebi. Pone gdje namrš te ni, pone gdje kise-lo nasmi je še ni, zapo vjed ni ci su i danas drža li sve kon ce ove čud ne vrste, čete, sku pi ne, gru pe, ple me na – lju di. Kao da je poziv na jutar nji boj, u sta vu mir no s ispru že nim dla nom pre ko čela, sta ja li su pono sno i smje lo, žele ći se svi dje ti Pred-sjed ni ku.

A Pred sjed nik…On je vidio svu silu paro di je ljud skog duha, ali ipak iskru i

nadu u oči ma ovih mla di ća. Pre stao je gle da ti lju de i, okre nuv ši

Ivan Lutz16

gla vu rav no ispred sebe, kra jič kom oka uočio nepo zna tog mla-dog voj ni ka kako pono sno gle da Grdo si ju na dru gom kra ju hale. Rav no drže ći gla vu, Pred sjed nik u jed nom pogle du ano-nim ca shva ti svu veli či nu zada će pred Grdo si jom.

Osje ti olak ša nje što ne ide s nji ma. Sti gav ši do kra ja pro sto ra ogra đe nog žutom, niskom, ple-

te nom ogra dom, Pred sjed nik zasta ne, okre ne se i pozdra vi sve pri sut ne u hali. Pri je đe na malu plat for mu koja se spu sti-la za koji mili me tar pod nje go vom teži nom, a mala vra taš ca pro vu ku kro mi ra ne šip ke oko mi to, pra ve ći pri tome ogra di-cu viso ku neko li ko dese ta ka cen ti me ta ra. Plat for ma zako či metal nim kli no vi ma Pred sjed ni ko va koli ca i hidra u li ka zazvi-ždi naja vlju ju ći podi za nje. Ugod nom brzi nom kre ne pre ma gore – okre nut pre ma cije loj posa di Espe ra. Na pet-šest meta ra visi ne, zasta ne, a iza nje ga, na veli kom metal nom zidu Sta ni-ce, poja vi se – malo manji od zida – odraz pro jek ti ra ne sli ke. Na sli ci (zidu), sta jao je mla di časnik, sav pro ša ran ožilj ci ma kraj oči ju i veli kom, tek zara slom, bra zdom na čelu. Čino vi su blje ska li na drh ta voj sli ci pro jek to ra, a kame no ozbilj no lice časni ka isi ja va lo je smje loš ću i poš te njem.

Pred sjed nik se obra ti lju di ma ispod sebe. Vrsta se nao či-gled Pred sjed ni ka, i na nje go vo opće zapre paš te nje, steg ne u još pra vil ni ju for mu. Rav na kao bru še ni dija mant – Vrsta se pre tvo ri la u uho.

* * *

Kape tan Pol lard nad gle dao je pro gra mi ra nje rute i uskla-đi va nje puta nje po kojoj bi tre ba li kre nu ti. Dok ne iza đu iz

Z O V I T E J U Z E M L J A 17

Solar nog susta va, naj bo lje je bilo pre pu sti ti auto-pilo tu mane-vre, koje iona ko niti jedan čovjek nije mogao izve sti. Posto jao je dotič ni Hank Hertz, čudo od Nijem ca, naj bo lji voj ni pilot već gene ra ci ja ma, ali kape tan Pol lard nije niš ta pre puš tao slu-ča ju, a Hertz je mar lji vo radio na pro ra ču ni ma i sli je dio zapo-vi je di. Iako je, isti na, bio uvje ren kako može izve sti mane var trza ja kod izvla če nja jedra a da se pri tome ne str mo gla vi na Mer kur, držao je jezik za zubi ma i poko ra vao se nad re đe ni ma kao sva ki dru gi voj nik.

Pol lard je bio i ostao prvi izbor Zapad nog save za. Iako su drža ve izgu bi le ime na, ame rič ki kape tan davao je sigur nost Odbo ru jer su, mada to neki nisu pri zna va li, pred nja či li u sve-mir skim istra ži va nji ma već sto lje ći ma. Naj bo lji kadet voj ne aka de mi je i naj in te li gent ni ji među svim kan di da ti ma bio je Bje lo rus Niko la Kolas, ali je bio pre vi še mekan kada je zapo-vi je da nje u pita nju. Zau zeo je mje sto prvog časni ka i desne Pol lar do ve ruke.

Pol lard, s dru ge stra ne, nije kom pli ci rao, te je znao bes po-go vor no izvr ša va ti zapo vi je di, impro vi zi ra ti ako je bilo potreb-no i nije se libio riski ra ti u težim situ a ci ja ma. Bio je ide a lan čovjek za kape ta na Zeda. Ne pre vi še visok, oko 175 cen ti me-ta ra, bio je svi je tle puti i oštrog pogle da. Ožilj ci ispod oka pod sje ća li su na dane bor bi Dolje, a svje že uko pa na bra zda na čelu, poslje di ca naglog otva ra nja hidra u lič nog poklop ca u D-sek to ru, bila je još samo jed no obi ljež je gole mog isku stva koje je posje do vao.

Već sedam de set i devet sati tra ja le su pri pre me za pola zak. Pre gle da vao je sva ki dje lić bro da, iako ga nije mogao pre gle-da ti u tako krat kom vre me nu, čitao je izvješ ta je svih časni ka

Ivan Lutz18

zadu že nih za poje di ne palu be. Pro ble ma nije bilo. Tek poko ji teh nič ki, lako rje šiv i brzo zabo ra vljen. Posa da, njih pede set i sedam oda bra nih, smješ te na na svo ja mje sta, sprem na na pola-zak, sprem na za puto va nje. Sam Zed bro jio je toč no tisu ću dvje sto i sedam de set lju di više, iza bra nih logič kom meto dom Zapad nog save za. Smješ te ni po jedre nja ku, sustav no, mate-ma tič ki, sva ki sa svo jom svr hom, iako je svr sis hod nost sva-ko ga tko nije član posa de tre ba la doći do izra ža ja tek u godi-na ma koje dola ze, koje će doći, koje bi tre ba le doći. Puta nja jedre nja ka ucr ta va la se sati ma kroz foton sko polje holo gram-skog moni to ra, pik sel po pik sel u tro di men zi o nal nom suče lju, migo lji la kroz polja aste ro i da, pla ne ta, pozna tog sve mi ra, ne baš pri ja znog i ne baš toli ko pozna tog. Više je stva ri nasu mič-no bira no kori ste ći vje ro jat nost i pred vi đa ju ći kaos plu ta ju ćih tije la i tje le sa sve mir skim pro stran stvom. Kolas pri dig ne gla-vu, poče še nos, izda nared bu za spre ma nje rute i pri dig ne se iz sto ca prvog časni ka.

– Kape ta ne! Dekon ta mi na ci ja je uspješ no zavr še na i s posljed njim kon tej ne ri ma. Mikro or ga ni zmi i bak te ri je posto-je samo u tra go vi ma, samo neko li ko sekun di na vanj skoj opla-ti Zeda. Veći nom su mikro a e ro fil ne.

– Vaku um odra di svo je? – doda kape tan sje de ći na svom mje stu vid no umo ran.

– Da, gospo di ne, upra vo tako.– Kako sto ji mo s elek tro mag ne ti ma? Jučer smo ima ti pote-

š ko će u simu la ci ji.– Bio je pro blem u stru ji, kape ta ne. Sustav odva ja nja pra-

vljen je tako da se kori sti samo jedan put. Simu la ci ja je pogri-je ši la, ne mi. Bez bri ge, odvo jit ćemo se, to vam obe ća vam.

Z O V I T E J U Z E M L J A 19

– Nadam se da neće mo otrg nu ti neš to usput.Kape tan se pri dig ne iz naslo nja ča i pri je đe zapo vjed ni most

cije lom duži nom. Bio je to uzak pro stor od svo jih neko li ko meta ra u širi nu (toč ni je devet meta ra) i dva de set meta ra u duži nu, raci o nal no ras po re đen za tek neko li ko lju di. Veli ki jedre njak nije rasi pao pro stor, bio je pod re đen funk ci o nal nim kabi na ma, svr sis hod nim pro sto ri ma u slu žbi svo jih put ni ka. Na samom kra ju zapo vjed nog mosta nala zio se veli ki ekran zau zi ma ju ći cije lu širi nu zapo vjed nog mosta. Pol lard mu pri-đe i zagle da se u nje ga. Kame re su pro ji ci ra le pro stor ispred Zeda, a kada bi doš le u mrtvi kut od sto osam de set stup nje va, nazi rao se tanak obris Pla ne ta na koji se nika da neće vra ti ti. Raza zna istoč nu polut ku i ogrom ni ocean. Ispru ži ruku i pri-vid no uhva ti pla net izme đu dva prsta, kao lop ti cu dok je bio dje čak, zažmi riv ši pri tome na jed no oko. Kame ra se poč ne vra ća ti, izno va opi su ju ći polu krug, a na mje stu izme đu Pol lar-do vih prsti ju nasta ne crni na i bes kra jan pro stor Sve mi ra.

– Javlja nje je za sedam de set i tri minu te, Kola se. Reci posa-di da bude sprem na. Puno je posla, možda su neki… – zami sli se i pri mje ni tona li tet oštrog zapo vjed nog gla sa – … zabo ra vi li da je to danas.

Kolas salu ti ra i upu ti video-poziv, pod sje ća nje, svim čla no-vi ma zapo vjed nog mosta, da za sedam de set i tri minu te kre će javlja nje i pozdrav sa Sve mir ske sta ni ce Esper.

* * *

Pre gle da va ju ći susta ve jedan po jedan, Pol lard je želio ubi ti vri je me, ali isto tako želio je uspo ri ti vri je me, možda ga i vra ti ti,

Ivan Lutz20

samo kako bi još jed nom kro čio nogom na Pla net i šut nuo ka-men pre ma veli kom oce a nu kraj koje ga je rođen. Svi susta vi su bili bes pri je kor ni. Na sve tri palu be, zapo vjed noj, znan stve noj i gra đan skoj, susta vi su funk ci o ni ra li ona ko kako su pro gra mi-ra ni. Bio je zado vo ljan zbog pre da no sti i ozbilj no sti svih pri sut-nih na Zedu, neš to je u zra ku govo ri lo kako dišu kao jed no, kao jed no veli ko, pri mi tiv no, tek rođe no biće. Netom ske ni rav ši znan stve nu palu bu, na kojoj je pred vi đe no četi ri sto pede set i šest lju di, sen zor ne oči ta sje ver no kri lo, već napra vi pra zni nu na holo gram skom moni to ru, kao ras pu ca nu, kame nom raz bi-je nu rupu u vir tu al nom sta klu.

Na kon trol noj plo či pri ti sne zele no, kao dlan veli ko dug-me, a na ekra nu se poja vi neu gle dan mrša vi star čić u bije lom man ti lu koji je još više poja ča vao blje di lo nje go ve kože.

– Kape ta ne? Izvo li te! – uljud nim gla som pro go vo ri čovjek.– Ske ni ram sek to re. Pola zak je za pola sata. Zad nja pro vje-

ra. Sami zna te da ne može mo vidje ti vaš sek tor na sen zo ri ma – uzvra tio je uljud nost kape tan.

– Sve je u naj bo ljem redu. Upra vo smo napra vi li dijag no-sti ku cije log susta va. Šaljem uvid u ener get sku posto ja nost.

Na ekra nu se otvo ri još jed no polje i pri ka že dijag no sti-ku sje ver nog kri la. Sve je bilo u naj bo ljem redu pa čak i više nego dobro, jer su susta vi radi li na pola sna ge, a pro iz vo di li enorm nu koli či nu ener gi je. Pol lard zado volj no kim ne gla vom i isklju či vezu s neu gled nim star či ćem.

To Sje ver no kri lo i sva tajan stve nost oko nje ga bili su ka-men spo ti ca nja kada je iza bran za zada tak. Niti jedan kape-tan, ma koli ko neis ku san bio, nije želio ima ti na bro du neš to što ne pozna je, neš to u što ne može ima ti uvid, neš to stra no.

Z O V I T E J U Z E M L J A 21

Možda naj go ri od svih ste če nih osje ća ja pre ma Sje ver nom kri-lu bilo je ono sazna nje kako neko li ko lju di ipak zna što se doga đa u tajan stve nom dije lu bro da, ali zatvo re ni u ljuš tu ru taj ni, nisu smje li, želje li, htje li ili, pri je vje ro jat ni je, nisu mogli reći kape ta nu niš ta o tome. Pol lard nije skri vao svo ju ljut nju i jasno je rekao Odbo ru što misli o cije loj tajan stve noj far si. Sada, neko li ko minu ta pri je pola ska, zato mio je taj osje ćaj raz-miš lja ju ći o naj ve ćoj avan tu ri u koju pola zi.

* * *

U 11.00, mla di vezist Wil son stao je na pla vu lini ju zapo-vi je da nja i gla sno uzvik nuo:

– Pri je nos poči nje za pet minu ta, gospo di ne! – salu ti rao je i izgu bio se u hod ni ku odla ze ći od zapo vjed nog mosta. Pol lard zako ra či ispred ekra na i zapo vje di posa di na mostu stav mir no. Nateg ne obje ma ruka ma uni for mu i ispra vi gla-vu, toli ko da se čini lo kako je sada neko li ko cen ti me ta ra viši. Na ekra nu se poja vi pri jem na hala Espe ra, pro ša ra na boja-ma ispra ća ja. Pred sjed nik je govo rio laga nim tonom, a kao u magli, Pol lard je slu šao reče ni ce ne mogav ši uob li či ti nji ho vo zna če nje. Pri pi sao je to adre na li nu, dubo ko udah nuo i smi rio otku ca je srca. Tek nakon neko li ko minu ta, pot pu no miran i raz go vi je tan govor Pred sjed ni ka došao je do nje go vih možda-nih sinap si.

– … ali bez pate ti ke jer nismo ovdje kako bismo tugo va li i jed ni dru gi ma bili rame za pla ka nje. Ovo je hra bra misi ja i jedi na misi ja koja je bila mogu ća ako želi mo oču va ti i ono malo što je pre o sta lo od ljud ske vrste. Svi mi koji osta je mo s

Ivan Lutz22

pono som tre ba mo gle da ti na današ nji dan i sje ća ti se sva kog tre nut ka, sva kog pokre ta, sva kog daha, rije či… bilo bi dobro da mogu reći kako ćete ovo pri ča ti svo joj dje ci… ali to se neće dogo di ti, to dobro zna mo. Ima mo puno povje re nje u kape ta-na Pol lar da i nje go vu posa du. Nada mo se kako će brod izdr-ža ti i pro ve sti plan u dje lo kada to bude potreb no. Možda ne odmah, možda ne za deset ili sto godi na, ali već ćemo pro na ći pla net na koji ćemo nase li ti ove lju de iza mene i nasta vi ti širi ti ljud sku vrstu sve mir skim pro stran stvom. Budi te pono sni što se ova kvo što doga đa u vašem vre me nu.

Pred sjed nik se osvr ne iza sebe i pogle da oštrim pogle dom pre ma pro ji ci ra noj sli ci.

– Kape ta ne Pol lar de?Uz neko li ko tak to va mikro fo ni je, glas kape ta na oči stio se i

postao ona ko hra pav i auto ri ta ti van kakav je bio i u stvar no sti. – Gospo di ne Pred sjed ni če! Gospo do! Moja posa da i ja

sprem ni smo kre nu ti. Svi susta vi rade opti mal no i sva ki put-nik je oba vi ješ ten o pola sku. Na sve tri palu be svat ko zna što mu je čini ti. Želim napo me nu ti kako ćemo moja posa da i ja svim svo jim bićem teži ti ispu ni ti misi ju sta vlje nu pred nas. Zed će pro na ći svo je odre diš te, u to budi te sigur ni.

Pri jem nom halom raz lio se plje sak odo bra va nja. Pol lard nije bio rje čit, ali je bio jasan i pre ci zan poput infark ta. Pred-sjed nik je plje skao, Admi ni stra tor je plje skao, i to je bio tre-nu tak zajed niš tva i pri je ko potreb ne psi ho loš ke rav no te že koja je tre ba la svi ma za zada tak. Plje sak se uti ša vao i samo je neko-li ko tupih ruku još reme ti lo novo na sta lu tiši nu. Pred sjed nik se pri mak ne rubu plat for me, pogle da u lju de ispod sebe, pa u kape ta na Pol lar da.

Z O V I T E J U Z E M L J A 23

– Jedi no što još može mo reći jeste: Sre tan put, kape ta ne, i neka je sa sre ćom.

Pol lard je žustro salu ti rao i lupio peta ma. Posa da na zapo-vjed nom mostu uči ni la je isto. Ekran se isklju čio, a u pri jem-noj hali nastao je muk.

Plat for ma s Pred sjed ni kom pola ko se spuš ta la, a negdje na pola puta začuo se sna žan zvuk udar ca meta la o metal pre tvo-ren u tre nut nu škri pu. Elek tro mag ne ti su odva ja li Grdo si ju od Sve mir ske sta ni ce. Laga no, kao da kre će u posmrt ni marš, Zed pri je đe svoj prvi metar. Spoj ni kablo vi otpad nu i kao mrtve zmi je poč nu lelu ja ti u vaku u mu sve mi ra. U tre nu je zavla da la tiši na. Na ekra nu su vidje li ogrom ni među ga lak tič ki jedre njak kako napuš ta Sta ni cu. Mlaz moto ra, neko li ko sto ti na meta ra dug, uka zi vao je na nevje ro jat ni poti sak i sna gu, ali tiši na sve-mir skog pro stran stva mûkom je ispra ti la svu sili nu stro ja, a lju di ma na Sve mir skoj sta ni ci doni je la sje tu ispra ća ja.

Pred sjed nik nije gle dao pre ma ekra nu. Sišao je s plat for me i tiho se pro ve zao ispred lju di, koji ga nisu pri mje ći va li. Došav ši do Admi ni stra to ra, podi gao je gla vu i dubo ko uzdah nuo.

– Koli ko ima mo zali ha na Sta ni ci, Rober te?Admi ni stra tor nije ski dao pogled s ekra na, upi jao je sva ki

pri je đe ni metar Grdo si je, i kao nika da do sada, osje tio je svu teži nu iza bra nog pozi va. Spu stio je pogled pre ma Pred sjed ni-ku i polo žio mu ruku na rame.

– Dovolj no da vidi mo kako se pla net ras pa da, gospo di ne.