Vi d o s a v S t e v a n o v i

TESTAMENTroman u 52 bdenja

Beograd2011

DERETA

IU trideset treoj godini primetih da sam ostao bez sen-ke. Bio sam pred zidom naputene fabrike oruja, suncemi je bletalo u oi, a kad se okretoh (uinilo mi se da meje neko pozvao po imenu) moje senke nigde ne bee. Na-pustila me je kao to me je sve napustilo. Shvatih to kaoznak: nestajem i nestau. I ovaj moj rukopis, kao i drugipre njega, ostae nedovren.

Starei, prestao sam da razumem svoje snove. Pamtiosam ih uglavnom dobro, mogao sam da ih ponovim iliopiem (uz sva neizbena sakaenja), ali mi je izmicao nji-hov smisao. Ili, tanije reeno, nije bio prevodiv u rei i re-enice; svako tumaenje nizova slika ponovo se pretvara-lo u sliku, jo jednu u tom nizu. I sve to me je muilo i po-niavalo, esto ispunjavalo strahom. ta se to dogaa ne-gde duboko u meni? Kakav se to talas die iz neznani ipreti da me proguta?

Stvari su prestale da me sluaju. Palio sam tednjak dabih skuvao svoju jutarnju kafu i on nije prihvatao: bio jehladan. Radio je sve ee utao, a muzika koju je emito-vao (kad mu se htelo) bila je razdrobljena i kakofonina.Stolica za mojim radnim stolom se polomila, a drugu(utvrdio sam) nisam imao. Beleke sam pravio stojei,penkalom bez mastila koje nije ostavljalo trag na hartiji;hartije ponekad takoe nije bilo. Video sam kako svudalei praina koju ni moj dlan nije mogao da obrie. Stoje-i pred ogledalom, utvrdio sam: u njemu nije bilo nikoga.ovek bez senke postao je i ovek bez oblika.

5

Moji sugraani poeli su da se udaljavaju, da prelazeu neku drugu ravan. Primeivao sam kako blede, gubeobrise, vrstu materijalnost tela i ile. Bili su tu, postojalisu (to nisam mogao da poreknem), ali su bivali providni,nestvarni, gotovo vazduasti. I to se dogaalo sve ee,pretei da postane stalna pojava. Svojom krivicom i zbogmana svojih oiju, jednog dana u iveti meu bledimutvarama; biu senka meu senkama.

Moj grad je, meutim, ostao isti. Kue otrcanih fasa-da, krljavo drvee, izlozi, tesne ulice, trotoari puni rupa sve kako je i bilo. Jedino se svuda i sve vie irila nekazaguljiva, teka tiina koja je gutala zvuke i valjala se pre-ko svega kao poplava. U sluaju poara, zemljotresa ili ra-ta, znao sam, nee se uti sirene ni upozorenja s radija, alinee imati ni ko da pogine. Svi su ve bili mrtvi.

Lagano su se svi moji snovi slivali u jedan koji se po-vremeno ponavljao. Ali nikada itav; morao sam da ga sa-stavljam iz delova kao mozaik, da paljivo rasporeujemnjegove komade i da uspostavljam nove nizove slika. Ce-linu sam tako odreivao sam i, verovatno, esto pogreno.Nisam bio siguran da li i sam neto ne dodajem, svesnofalsifikujui podsvesno. Moja nona polovina konano seodvojila od dnevne, prekinula pupanu vrpcu i vezu si-jamskih blizanaca; ivela je za sebe. Ipak sam se nekakosnalazio. Stojei pred onim zidom (tu su se zavravale svemoje etnje), na njega sam projektovao slike i traio impravo mesto meu drugima, vrteo ih i premetao, a time imenjao njihova znaenja. Za tumaenje, meutim, jo ni-je bilo dolo vreme i odlagao sam ga koliko sam mogao.

Najzad sam (odjednom) imao itav san, oblikovan namalteru zida kao freska sa mnogo krunih i kvadratnih

6

Vidosav Stevanovi

slika. Inae, osnovnim naelom fresko slikarstva sluiosam se i prilikom komponovanja mojih rukopisa; to nae-lo se tako prirodno ugradilo u moj nain miljenja. Celi-na je uvek bila sastavljena od delova koji su se oslanjali nadve praznine onu napred i onu pozadi; delovi su zaokru-ivali celinu i ona se iskazivala kroz delove. Vreme je ce-lovito, nae pamenje je fragmentarno; iskren rukopismora da ima obe ove osobine.

Bio je to grad iz kojeg je nestao svaki ivot, grad bezljudi, drvea, trave, pasa, maaka i ptica, bez vetra ilioblaka. Fluorescentna svetlost obasjavala ga je na raznimmestima (istovremeno ili naizmenino), dajui svakomobliku sablasne obrise kao na fotografiji koju je usisaosivi papir. Nita se nije menjalo ni pomicalo kao prilikomseanja na daleku prolost. Kue su stajale dvodimenzio-nalno, zatvorenih vrata i prozora, oronule i umorne; nji-hovi stanovnici bili su unutra, dobro sakriveni, ili su ihnapustili. Nasred glavne ulice leala je prevrnuta kanta zaubre, a iz nje su ispali jedna stara cipela, list papira, zar-ao kabl, ubualo pare hleba, pric od injekcije, razbije-ni televizijski ekran. Dim iz fabrikih dimnjaka zaustaviose u sluajnim kolutovima kao da ga je nacrtala deja ru-ka i crte ostavila nedovren. U parku je neka bista (nisamse seao ija je) gledala pred sebe slepim, glupim oima.Bio je to moj grad (opisivao sam ga toliko puta), izgubljenu provaliji vremena.

Kroz sve to (u drugoj ravni zida) video se usamljenpredeo izvan grada. (Moda sam njime nekada proao pasam ga tako prepoznao?) Preko suve zemlje, zatrpane br-dima ljake i otpadaka, tekla je crna reka, zagaena naf-tom i hemikalijama, bez riba i ivota; njeni otrovi su ra-

7

TE S TA M E N T

zorili itav predeo. Trava i drvee behu spaljeni i uniteni,ponegde je trao kakav mrtav i nagoreo panj. Ispod ka-menja na brdu nije bilo mahovine ni mrava; podigavi ga,nalazio sam jedino otrovanu zemlju koja zaudara. Nekikruan, umoran vetar dizao je ugljenu prainu, pravei odnje spiralu prema niskom nebu, a potmuli, podzemni po-ar inio je zemlju vrelom tako da sam jedva hodao.

Koraajui napred (mada nisam znao ta je nazad),oseao sam umor: vrela isparenja su me guila. Ipak sam,kroz polumrak koji se sputao, urio koliko god sam mo-gao. Dva-tri puta sam se sapleo i pao (dlanovi su mi biliokrvavljeni, odelo pocepano na laktovima i rukama), alisam odmah ustajao i hodao dalje. Taj predeo, znao sam,morao je biti samo predvorje drugog predela, makar sta-za kojom sam iao bila i kruna.

Konano sam, oslobodivi se svega iza sebe, izbio naravnu i, inilo mi se, beskrajnu visoravan koja je takoe(posmatrana iz mog prizemnog ugla) obrazovala krug.Blede zvezde obasjavale su je ravnomerno, a u daljini sevideo srp izjedenog, mranog meseca. Tle je bilo izrovano(kao da su ga vekovima pohaali meteoriti) ali ivo; otratrava hladila mi je pregrejane onove kao da, izlazei izvatre, hodam po nevidljivom ledu. Nigde nije bilo ovekani zverke, ali sam se oseao bodrije i manje usamljeno ne-go malopre; koraao sam lake i moja su plua edno udi-sala leden vazduh. Odasvud se uo nejasan mrmor glaso-va; dizali su se iz zemlje, padali sa neba, kruili oko mese-ca. iji su to bili glasovi? ta su govorili?

Nisam vie bio sam. Ne znam kada (moda na sredi-ni tog kruga), pridruio mi se neki ovek; nisam video ot-kuda je doao. Bio je visok, mrav i povijen napred, ogr-

8

Vidosav Stevanovi

nut dugakim ogrtaem. Nisam mu video noge i inilo mise da klizi iznad tla. Svetlost bee nedovoljna da mu vidimlice; bilo je sivo i neodreeno, moda bez nosa, oiju iobraza. Iao je tik pored mene, ali sam uo samo bat nje-govih koraka kad bi se povremeno spustio na zemlju.Obojica smo utali. Meni se inilo kako povremeno netogovorim. ta sam govorio?

Bili smo na kraju visoravni; mrmor glasova je ostaoiza nas. Trepui u dubokom nebu, zvezde su nam poka-zivale da se nalazimo pred crnim zidom planine; mesec jevisio upravo iznad naih glava. Diui se okomito uvis,kamenje nam je zatvaralo put; sa njega je kapala hladnavoda i ja sam (posle ko zna koliko godina) udisao sitnuvodenu prainu. Moj saputnik se okrenuo prema meni, ja-snije sam mu video lice; bilo je izbrazdano borama, ispije-no, mrko (kao da je dugo poivalo u zemlji), a oi su musvetlucale u dupljama kao dva vlana kamena. Umestostraha, osetio sam saaljenje. Jedva sam se uzdrao da nepruim ruku i ne pomilujem ga. Njegova ozbiljnost (nima-lo tuna ili albena) sledila mi je, meutim, svaki pokret.

Rekoh: Gde si do sada bio, ovee?I on ree: Poi za mnom!Vie nismo razgovarali; urili smo. Proavi kroz rupu

u stenama (sam je ne bih ni primetio), hodali smo krozpodzemnu peinu. Vie sam nazirao nego to sam opaaokako se zidovi suavaju i ire; bat mojih koraka bio je asjai, as slabiji. Sa glave i ramena mog saputnika kao dase cedila nekakva slabaka svetlost i vodila me, mada samse ponekad ipak pridravao za njegov ogrta. Iao je brzoi ja sam ga lako pratio, odmoran i sve kao nikada; mojaula, otupela u svakodnevici posmatranja i pisanja, pono-

9

TE S TA M E N T

vo su se otvarala. Ponekad bi zastao i zamislio se kao dase dvoumi; onda bi nastavio. I ja sam ga sledio verno kaopas, posluno kao dete.

Odasvud su uborile vode; bilo ih je i gore i dole. Jasnosam ih uo kako teku kroz stene, trae se i nalaze, pa zajed-no teku dalje; bile su mirne, sigurne i uporne. Svetlost se po-jaavala, mada nikada previe; opaao sam tunele levo i de-sno, otvorene provalije koje su potmulo huale, izlomljeno ipretee kamenje nad naim glavama. Vazduh je bio as suv,as vlaan; povremeno ustajao, povremeno ozonski ist kaoda ga tamo negde osveavaju prolene kie. Stalaktiti i sta-lagmiti su nas presretali raznovrsnim oblicima: viao samnestale ivotinje, zauvek skamenjene u skoku ili letu, pone-gde peinice sa ugaenim ognjitima (neka ljudska oblija se-dela su oko njih nepomino), a neka crna zmija mugnula bimi ispod nogu. Kao da su nas pratile mnoge ravnodune,moda i neprijateljske oi, ali nisam oseao strah. Nisamoseao nita osim saaljenja i tuge.

Oni glasovi (koji behu ostali na visoravni) ponovo su seuli; sada jasniji, odreeniji. I svaki kao da je (polako i na-tenane) priao svoju priu kroz vreme koje nije proticalo.Nekada sam (nemajui nita osim bola) sve zapisivao; sadasam samo sluao, pokuavao da se snaem u tom obilju.

Rekoh: ta oni hoe? ta kau?I on mi odgovori: Ja nita ne ujem, ovee. To ti

sam sebi neto pria!

10

Vidosav Stevanovi

II

Na mom dvoru se ne peva, ne svira i ne igra. Po mo-joj zapovesti nose se crne, pogrebne haljine, brade i du-gake kose. Smeh sam zabranio, ukinuo sam osmehe, a-le i smene prie. Naredio sam da svi (bar kad su predamnom) imaju tuna i pogruena lica, bleda kao smrt.Uklonio sam sva ogledala, polomio ih i bacio; niti ja vi-dim sebe, niti drugi treba da se vide. Svoju glavu zami-ljam kao lobanju koja e uskoro ostati bez kose, koe inosa. Ko plae i narie, taj je moj miljenik, moj brat; nje-mu je otvoreno moje srce kao urna puna pepela. Jedino jaznam istinu.

Danas-sutra izgubiemo slobodu. Sve ono to su mo-ji preci sticali bie nam oduzeto. Sve e biti razoreno, po-harano, opljakano; ljudi e biti poseeni, ene silovane,crkve oskrnavljene. Nita nee pretei osim moda u i-tijima koja moji kalueri piu i prepisuju, poluslepi od lo-ih svea i mrzei me. Oni koji stoje na junim granicama,ekaju da umrem, da se moji naslednici posvaaju oko na-slea; onda e sve i bez borbe biti njihovo. I svi znaju dazbog toga tugujem, plaem, kleim po crkvama, udaramelom o kamen, oblaim se u kostret kao i pustinjak nakraju moje zemlje.

Ja sam poslednji meu poslednjima iz moga roda, alisam oenjen; takvi su zakoni vlasti, a vlast je od boga.Moja ena je visoka i lepa, orlovskoga lica, kao no crnihoiju; ona je bie postelje, snoaja i nezasitih elja. Pobo-na je samo spolja, onako kako je nauila na grenom ro-

11

mejskom dvoru. I njena utroba je mrtva, unitena pobaa-jima jo za devojatva; tamo muko seme pada uzalud kaokia na go kamen. Zato sam je i uzeo, voleo sam njenu ja-lovost. Ipak, nikad joj ne odlazim u postelju, nikad se nedotiem njenog tela.

Bio sam kuan, ali sam odoleo; zato i ostavljam zapiso tome. Mongoli su sa istoka napali nae neprijatelje, po-bedili ih i zamalo porobili. Oslabljeni, neprijatelji su segotovo nali pred mojim nogama; imao sam sveu, ouva-nu i dobro naoruanu vojsku, bio sam vet ratnik. Predamnom su bila dva puta: pobediti njih ili svog brata. I jasam izabrao sigurniji i krai. Na vratima zadubine naegpretka, licem na Uskrs, dao sam da mom bratu iznenadaodseku buntovnu glavu; zatim sam pogubio njegove ubi-ce. Dok sam iv, vlast e biti u mojim rukama, a posle mo-je smrti nee biti niija.

12

Vidosav Stevanovi

III

... Ovde je nekada (koje dolazi posle mnogih neka-da), siguran sam, iveo praovek, a pre njega pramaj-mun, zajedniki predak. Ovde se veliko drvo ivota razra-valo u dva pravca, prema gore i prema dole; nastale suopasne posledice, predeli izmeu pustinje i obilja u nji-ma se sunce sukobljava s ledom i vetrovima, polazei nasever, okreu se prema jugu, a toplota propada od hladno-e. Mitska bia prolosti kao da nisu sasvim izumrla; biasadanjosti su polumrtva, sirota i kriju se...

... Usred zelenih, umovitih brda koja se prostiru na svestrane kao talasi okamenjenoga mora Panonskoga to je kre-nulo prema moru Jegejskome povremeno su me iznenai-vala razjapljena usta peina i rupa u stenama kao da su to ne-ke izumrle ivotinje od kojih su samo kosturovi pretekli. Aunutra: pre mnogo vekova ugaena ognjita, iskopani grobo-vi bez kosturova, crtei na zidovima (proste scene iz lova),nekoliko alatki od kamena. Oni koji su ovde iveli, vie, iz-gleda, ne ive, a oni koji sada ive zemljanih su lica kao dasu upravo izali iz dubokoga bunara koji nikuda ne vodi...

... Drevnost ove zemlje ispod Dunava ostalim reka-ma nisam zapamtio imena jer ih je previe potvruju mno-gobrojni narodi koji kao da su se, tokom prohujalih veko-va, slagali jedan preko drugoga, prosto se taloili na dnu du-boke i vrele posude istorije to ih je topila i sagorevala takobrutalno da se zadah i danas osea. Zaudo, svi su doljacikao i mi, Englezi tu svaka slinost prestaje ali se niko ni-je sasvim zadrao. Nestali su, otili, bili asimilovani, pobe-

13

eni ili likvidirani, odneseni ludim vetrovima koji ovuda ne-prekidno duvaju. Behu to Iliri, Sarmati, Kelti, Vizigori, Slo-veni, Rimljani, Vizantinci, Ismaeliani, Skiti, Germani imnogi drugi ija sam imena zaboravio ili pobrkao. Jer, ko epamtiti njihove zamrene, paklenske rodoslove?...

... Beda njihovih konaita je neopisiva, podsea na ne-ka ranija vremena. Prljavtina slagana desetinama godina,stenice, buve, vake, smrad, stona balega, zadah loja, ljudikoji se nikada ne kupaju i koji mrze vodu, na sve strane bo-galji i prosjaci (valjda se polovina stanovnitva bavi tim za-nimanjem), rahitina deca i ene mlitavih dojki. Beda kaona Sredozemlju, samo bez sredozemnog sunca koje svakurugobu ini lepom; kao po londonskim predgraima, sa-mo bez nae uljuenosti; kao u tekom snu...

... Neki ortodoksni svetenik, koji je zaudarao na be-li luk (njihov narodski lek protiv svih bolesti i univerzal-no sredstvo magije) i rakiju, rekao mi je da je tih narodana ovom tlu bilo sedamdeset i dva, a moda i vie. Nekihnema, neki ive, neki se drukije zovu, ali svi su pomalodoprineli ovom nastranom amalgamu tla, karaktera, kon-fesija i sudbina koji je menjao imena kao sumnjiva enska.I jo mi je rekao, prevrui oima kao padaviar, da su ov-de boja stopala stajala prilikom stvaranja sveta i da zatonjegov oinski blagoslov nije imao gde da padne; razde-ljen je na druge krajeve i narode, a tu je ostala prokletametafizika rupa i u njoj tragovi drugog boga, tvorca cr-ne biblije i ruitelja...

... Putujui kroz beskonane ume, to peice, to namravim konjiima, spavajui pod stoletnim kronjamahrastova, ne videvi sunce nedeljama ili samo sluajno na

14

Vidosav Stevanovi

nekom proplanku, susretali smo ponekad namrgoenedomoroce, zdepaste poput medveda, krivih nogu, u ud-nim odelima, koji su ili beali ili utali ili nas upuivali po-grenim putevima u zabiti, naputene majdane (moda sunekad tu bili rudnici) i skrivene doline. Okruen vlagom ihladnoom uma, proganjan tekim snovima ne priliida ih zapisujem jer su protiv oveka i sveta pitao sam seda li sam na Istoku ili na Zapadu? Ili negde izmeu, na ne-kakvoj geografsko-psiholokoj sredokrai, kao u prostorupraznom od napetosti, kao pred davno izgubljenim ula-zom u donji paganski svet koji usisava sve civilizacijskevrednosti i znanja, sve pozitivno? Ili sam prosto zalutao usnu; teturam i prepoznajem divljinu prapoetka, njen otrizadah koji mami da bi vas unitio? Ili me vie nema?...

... Posle mnogih lutanja, ovaj putnik se kui vratio bo-lestan; linost mu se umnoavala i nije znao ko je zaista.U njemu su se naporedo pojavljivali begunac, jurodivi,rob, ubica, gospodin iz velikog sveta, mali drumski raz-vratnik i prorok. Povremeno je govorio nekim nerazumlji-vim balkanskim narejima, a povremeno je pokuavao dase ubije, da stia to mnotvo u sebi. Bio je smeten u lud-nicu, podvrgnut posebnoj nezi. Tamo su vremenom otkri-li da je relativno zdrav i da se njegove prie o putovanji-ma mogu uzeti ak i kao istinite, ali ga nikada nisu pusti-li na slobodu...

... Uroenici, ije smo nastambe imali prilike da po-setimo, nisu kao mi niti kao bilo koji drugi evropski na-rod. ive sa stokom ili stoka ivi sa njima u zemunicamai potleuicama pokrivenim slamom i bez prozora. Ulazeiunutra, morala sam da stavim parfimisanu maramicu na

15

TE S TA M E N T

nos da se ne bih onesvestila i zato nita nisam videla, osimnekoliko mranih lica po uglovima. Spavaju na podu, i-tave mnogolane porodice zajedno. Jedu na niskim drve-nim stolovima, drvenim kaikama, iz drvenih posuda,oajnu hranu bez ukusa i zaina; morala sam da gladu-jem. Imaju nastrane navike; kad ne pljakaju goste, doe-kuju ih kao izaslanike bogova i nude im svoje neveste, akse ljute kad budu odbijeni. Nigde iste vode za pie ili ku-panje jer leeve, izgleda, bacaju u bunare i ne vade ih dokse ne usmrde. Obratite li im se, oni ili ute ili odgovarajunekom meavinom jezika kao da su pobegli ispod sruenekule vavilonske. utite li, smatraju vas neprijateljima, Imi urimo da to pre izaemo odavde, da ne istrulimo uovoj divljini...

... Kad me je NJ. V. Car i Kralj uputio na Portu kaosvog poslanika, dao mi je vojnu pratnju veu, inilo mi se,nego to je potrebna. Ipak smo prolazili kroz krajeve ko-je smo do sada nekoliko puta osvajali i na koje, istorijskiposmatrano, imamo pravo. Ovde mi se, meutim, pone-kad uini da mi je pratnja premalena; odasvud vrebaju ne-prijateljski nastrojeni stanovnici, skriveni po umama isvojim zabaenim naseljima bez puteva, spremni da nasr-nu i da pljakaju i ubijaju. Toliko su divlji da ni na jezikne znaju: saznadoh da nas nazivaju nemacima, a sebe Ra-cima ili Rascijanima...

... Na severu bee sve obino. Prema jugu, meutim,put postade zanimljiviji, bukvalno pitoreskan. Imao samsreu da tuda naiem u pravo vreme; moji ljudi i ja vide-smo predstavu velianstveniju od svake enbrunske. Nasve strane su gorele stoletne ume, vatra se irila kao olu-ja i dohvatala nebo, no bee izbodena plamenovima kao

16

Vidosav Stevanovi

blistavim seivima turskih jatagana; dan su prekrivali gu-sti dimovi. Na zgaritima tinjahu ogromni panjevi, vero-vatno izrasli odmah posle biblijskoga potopa. Medvedi ivukovi izlaahu na puteve, osmueni i pobesneli, a potomse klahu izmeu sebe; divlje make i lisice protravahu za-paljene. U spaljenim selima gamizahu starci, ene i deca;mukarce jedva da videsmo i to mahom bogalje...

... Nai turski pratioci, inae neobino ceremoniozansvet, objasnie nam ta se dogaa. To kazneni odredi, ko-ji se zovu tevtii, gone hajduke, jedno neiskorenljivo zloovoga naroda, neku vrstu surovih pljakaa koji noseoreol boraca za slobodu i zatitnika nejakih; bili su se, ka-u, razmnoili vie nego ikada i vlast je morala da predu-zme odbrambene mere. Hajduke nisu mogli pronai, zatosu morali da unitavaju stanovnitvo i da zlo saseku u sa-mom korenu. teta za tolike divne ume, za lepotu prede-la nagrenu opeklinama. Na prvom konaitu zapisaupesmu o tome...

17

TE S TA M E N T