НЕРВНИ СИСТЕМ

Нервни систем је регулационо-информациони систем који обезбеђује пријем, обраду и чување информација доспелих из спољашње или унутрашње средине. Он, такође, координира рад органа и омогућава функционисање организма као јединствене целине. Истовремено, организам је у стању да региструје промене у спољашњој и унутрошњој средини и да на њих адекватно реагује. Информације из спољашње и унутрашње средине организам прима преко специјализованих чулних органа и чулних ћелија или рецептора. Те информације се из рецептора путем осећајних (сензитивних) нервних влакана, преносе до централног нервног система (нервни центри), где се обрађују. Одговори нервних центара на обрађене информације се затим путем покретачких (моторних) нервних влакана преносе до одговарајућих ефектора, односно мишића и жлезда, који на њих реагују. Мишићи се грче или опружају, а жлезде повећавају или смањују лучење хормона. Нервни центри у којима се врши анализа, односно обрада информација налазе се у кори великог мозга. Она је, такође, центар виших нервних делатности (памћења, говора и мишљења) и психоафективног живота човека.

Грађа нервног система – неурон. – Основна јединица грађе нервног система је нервна ћелија или неурон. Неурони се могу поделити на:

- сензитивне (примају информације од чулних ћелија),- интернеуроне (спроводе информације до других нервних ћелија),- мотонеуроне (моторни неурони – спроводе информације до органа који ће на промене реаговати)

и- вегетативне неуроне.

Функција свих неурона састоји се у генези (настајању) и провођењу нервних импулса на релативно велика растојања. Облик неурона може бити различит, али им је заједничка одлика да су то издужене ћелије.

Сваки неурон има тело које је најчешће звездастог одлика и у њему се налази једно крупно једро и цитоплазма са свим органелама које налазимао и у другима ћелијама. Тело неурона је центар за исхрану ћелије. Из њега полазе две врсте наставака:

- један дугачак, аксон (неурит) или нервно влакно, који се грана само на крају (нервни завршеци) и- више кратких разгранатих наставака – дендрита.

Аксон може да буде дугачак неколико центиметара, а понекад достиже дужину од једног метра. Обложен је липоидном материјом мијелином, који омогућава брзо преношење нервних импулса.

Мијелин није део нервних ћелија, већ продукт Шванових ћелија; оне улазе у састав Шванових опни које обмотавају аксон.

Слика 12. – Нервна ћелија

Дендрити и тело нервне ћелије никада немају мијелин. Због тога су делови централног нервног система (ЦНС) у чији састав они улазе сиве боје. Делови ЦНС-а који се састоје од неурита имају белу боју јер је мијелин бео и седефастог сјаја.

Мијелин је, такође, изолатор који раздваја суседна нервна влакна у склопу једног нерва. Има заштититно-потпорну улогу и важну улогу у регенерацији прекинутих нерава.

Нервне ћелије немају способност деобе, тако да се током живота њихов број само смањује јер се оштећене и уништене ћелије не могу заменити новим. Нервне ћелије граде нервно ткиво, које улази у састав мозга и кичмене мождине. На пресеку мозга и кичмене мождине јасно се уочавају сива и бела маса. Сиву масу граде тела нервних ћелија са дендритима, а белу масу чине аксони. Осим мозга и кичмене мождине који чине централни нервни систем (ЦНС), постоје аутономни, симпатичко-парасимпатички нервни систем и периферни – кога чине нерви и нервни завршеци.

Нервна влакна пружају се од рецептора (који примају дражи) до одређених центара и преноси информације о ономе што се догодило у спољашњој средини или у организму. Путем нервних влакана остварена је веза између нервних центара и ефекторних органа који реагују на надражаје. Надражај се ствара у дендритској зони, па се преноси ка гранатим наставцима нервног влакна. Провођење надражаја кроз нервно влакно је биоелектрична појава. То је физиолошки процес у коме се троши кисеоник и производи топлота.

Нервно ткиво има улогу да прима информације и да их спроводи до различитих делова тела. Добијене информације нервни систем доводи у везу, комбинује и обезбеђује адекватан одговор на њих (Слика 13). Више нервних влакана (аксона) обавијених танком опном чини један нерв. Према врсти надражаја које преносе, нерви могу бити: сензитивни, моторни или мешовити. Нервна задебљања која се састоје од више тела нервних ћелија чине ганглије.

Слика 13. – Типови нервних ћелија

СИНАПСЕ

Надражај се са једне на другу ћелију преноси захваљујући синапси – вези између два неурона. Та веза се успоставља између разгранатих завршетака нервног влакна једне нервне ћелије и дендрита друге ћелије. Физиолошки особине нервне ћелије су надражљивост и проводљивост. Захваљујући тим особинама нервно ткиво обавља своју улогу у организму. Надражај се ствара у дендритској зони, па се преноси ка нервним завршецима. Провођење надражаја кроз нервно влакно је биоелектрична појава. То је физиолошки процес у коме се троши кисеоник и производи топлота.

Пренос сигнала (акционог потенцијала) припада групи хемијских синапси. Основна карактеристика свих хемијских синапси је да се поруке са једне ћелије на другу преносе посредством хемијског агенса – неуротрансмитера. Нервно-мишићна синапса формира се између завршног дугмића моторне нервне ћелије и мишићне ћелије. Нервно влакно моторне нервне ћелије на свом крају губи мијелински омотач, грана се на мање огранке, а сваки од њих ступа у посебан вид контакта са једном мишићном ћелијом. Синапсе између влакна нервне ћелије и мишићне ћелије назива се нервно-мишићна синапса или моторна плоча (Слика 14).

Слика 14. – Моторна плоча

Моторна нервна ћелија је пресинаптичка ћелија са које се сигнал преноси на мишићну, постсинаптичку ћелију. У свим типовима хемијских синапси мембране пресинаптичке и постсинаптичке ћелије нису у директном контакту, већ су раздвојене синаптичком пукотином.У завршном дугмићу моторне нервне ћелије, у цитоплазми, налази се велики број синаптичких везикула које садрже неуротрансмитер. На нервно-мишићној синапси у везикулама се налазе молекули ацетилхолина који има улогу хемијског гласника, преносиоца поруке између нервне и мишићне ћелије.

С друге стране синаптичке пукотине, постсинаптичка мембрана мишићне ћелије садржи специфичне протеине који имају улогу рецептора за ацетилхолин. Сигнал који долази са моторне нервне ћелије индукује ослобађање ацетилхолина који преко синаптичке пукотине стиже до рецептора на мишићној ћелији.

Централне синапсе су синапсе које се успостављају између нервних ћелија у централном нервном систему. Синаптичке везе најчешће се успостављају између нервног влакна пресинаптичке нервне ћелије и дендрита постсинаптичке ћелије. Пресинаптичка и постсинаптичка ћелија одвојена је

синаптичком пукотином. На постсинаптичкој ћелији груписани су различити рецептори за неуротрансмитере који су садржани у синаптичким везикулама.

Ослобађањем неуротрансмитера преноси се акциони потенцијал (сигнал) на следећу нервну ћелију (Слика 15).

Ефекат неуротрансмитера зависи од рецептора за који се везује. Неуротрансмитер се везује за рецептор као што се кључ убацује у браву; баш као што је браву могуће откључати тек убацивањем одговарајућег кључа. Различите нервне ћелије садрже различите неуротрансмитере: ацетилхолин, адреналин, допамин, норадреналин, сератонин ...

Слика 15. – Централна синапса

ЦЕНТРАЛНИ НЕРВНИ СИСТЕМ (ЦНС)

Нервни систем омогућава везу организма са спољашњом средином и оријентацију у њој. Утицаји из спољашње и унутрашње средине изазивају у телу појаву надражаја. Они се преко нервног система преносе до органа који реагују (ефектори), а то су мишићи и жлезде. Нервни систем повезује органе, усклађује њихов рад и омогућава прилагођавање организма променама спољашње средине. Нервни систем кичмењака (и човека) састоји се од централног нервног система (ЦНС), који чине мозак и кичмена мождина и периферног нервног система кога чине нерви и ганглије. Кичмена мождина налази се у каналу кичменог стуба, а мозак у лобањској чаури.

Основни делови мозга су: продужена мождина, Варолијев мост, мали мозак, средњи мозак, међумозак и велики мозак.

КИЧМЕНА МОЖДИНА

Еволуционо најстарији део централног нервног система је кичмена мождина. Налази се у кичменом каналу и има облик врпце (Слика 16).

На попречном пресеку кичмене мождине око централног канала уочава се сива маса, облика лептира раширених крила. Сиву масу чине тела нервних ћелија, краћи и немијелизирани дужи наставци, а на њеним ‘’крилима’’ разликујемо предње и задње рогове. Око сиве масе налази се бела маса, у чији састав улазе мијелинска нервна влакна.

Дуж кичмене мождине излази 31 пар мождинских нерава. Мождински нерви се састоје од сензитивних и моторних нервних влакана. Сензитивна нервна влакна преносе информације са рецептора на периферији (из коже или мишића) до тела нервних ћелија у задњем рогу сиве масе. Моторна влакна преносе информације од тела моторних нервних ћелија предњег рога сиве масе до ефектора.

Кичмена мождина има двоструку улогу: проводну и рефлексну.

Проводна улога кичмене мождине остварује се тако што се информације из рецептора овим путем проводе до ЦНС-а, и обрнуто, од ЦНС-а ка ефекторима.

Кичмена мождина је центар многих рефлексних радњи.

Слика 16. – Кичмена мождина

Размотримо начас шта се дешава у организму када на нас делује неки болни стимулус, на пример када се убодемо на оштар предмет. Реакција која се јавља у тренутку је аутоматска: повлачење руке са оштрог предмета, уз болни јаук. Да би се ова једноставна реакција одиграла, потребно је да се информација о повреди коже брзо и поуздано пренесе до кичмене мождине, где се зачиње команда да се мишић руке згрчи и рука повуче са оштрог предмета. Ова категорија припада категорији рефлекса (рефлекс повлачења) јер се одиграва аутоматски, чак и без нашег вољног учешћа. Рефлексне реакције су посредоване једним од најважнијих биолошких контролних система: рецептерско-ефекторним системом. У конкретном примеру ради се о такозваном рефлексном луку (Слика 17).Основне компоненте рецепторско-ефекторног система су следеће:Рецептори (чулне ћелије) – примају и препознају различите дражиСензитивна нервна ћелија – преноси сигнал од рецептора до кичмене мождине Моторна нервна ћелија – која се налази у кичменој мождини прима сигнал и преноси назад до мишића.Ефектори – су мишићне (или жлездане) ћелије које извршавају реакције организма.У кичменој мождини налазе се центри који рефлексно регулишу пражњење мокраћне бешике и задњег црева, као и функцију полних органа. Затим, центар за ширење зеница, центар за регулисање крвног притиска и знојења.У случају повреде кичмене мождине, односно прекидања везе између кичмене мождине и мозга, долази до одузетости (парализе) и губљења осетљивости оних делова тела који се налазе у нивоу и испод места прекида.

Слика 17. – Рефлексни лук

ПРОДУЖЕНА МОЖДИНА

Продужена мождина се ‘’продужава’’ на кичмену мождину и повезује је са вишим деловима ЦНС-а. Грађена је врло слично кичменој мождини. Међутим, овде се не уочава карактеристично формирана сива маса у облику лептира, што је узроковано укрштањем нервних влакана беле масе. Она пресецају сиву масу делећи је на већи број острваца.

Поред тога што је центар важних животних функција, кроз продужену мождину пролазе сви усходни и нисходни путеви који повезују центре са рецепторима и ефекторима

О продуженој мождини често говоримо као о ‘’чвору живота’’ јер садрже аутоматске центре који регулишу дисање, рад срца и промер крвних судова, а самим тим и крвни притисак. Повреде продужене мождине су смртоносне због поремећаја кардиоваскуларних функција и престанка дисања.

У продуженој мождини постоје две групе центара: аутоматски и рефлексни.

Аутоматски центри су: центар за дисање (респирациони центар), центар за регулацију срчаног рада и вазомоторни центар.

Центар за дисање регулише функционисање респирационог циклуса, односно смену удисајних и издисајних покрета грудног коша. Постоје два таква центра: један за удисај, а други за издисај. Из њих полазе надражаји до међуребарних мишића и дијафрагме, који обављају покрете дисања. Ови центри својом активношћу регулишу наизменично ритмичко грчење и опуштање међуребарних мишића и дијафрагме, па као последица тога долази до удисања и издисања ваздуха. Рад ова два центра је реципрочан. Док је један активан, други је инхибиран, и обрнуто. Постоје још неки центри у мозгу који, заједно са овим центром, учествују у регулисању дисања. На центар за дисање може се и вољно утицати, наиме, може се брже дисати или извесно време зауставити дисање.

Центар за регулацију срчаног рада чине два центра: центар који убрзава срчани рад и центар који успорава рад срца. На рад ових центара утиче крвни притисак. Ако дође до промене крвног притиска, то

ће преко центара у продуженој мождини изазвати промену срчаног ритмаи враћање притиска на нормалу. Рецептори који реагују на промене крвног притиска налазе се у крвним судовима.

Вазомоторни центар одржава одређени тонус глатких мишића крвних судова. Тиме се контролише дијаметар крвних судова и регулише срчана активност.

Рефлексни центри у продуженој мождини имају заштитну, односно одбрамбену улогу. Они регулишу равнотежни положај тела у простору и у функцији су исхране. Одбрамбени рефлекси су:

- рефлекс трептања чија је функција да заштити око од повреда; рецептори се налазе на рожњачи, а ефектор је очни кружни мишић који се контрахује и затвара очни капак:

- рефлекс сузења, који се остварује истовремено са рефлексом трептања, а функција је спирање страних тела и прашине са површине очне јабучице; рецептори се налазе на површини ока, а ефектор је сузна жлезда која лучи сузе које испирају предњу површину очне јабучице:

- рефлекс кашљања којим се уклањају страни предмети из дисајних путева, рецептори се налазе у слузокожи ждрела и бронхија, док су ефектори респирациони мишићи чијом се контракцијом нагло избацује ваздух из плућа, а с њим и страни предмети из дисајних путева:

- рефлекс кијања, чија је функција иста као код рефлекса кашљања, само се рецептори разликују, они се налази у слузокожи носа.

Затим, ту су и сложене рефлексне радње које имају важну улогу у функцији исхране. Ту спадају рефлекси: гутања, жвакања, повраћања и лучења пљувачке (саливације).

У овом делу продужене мождине су и сложени рефлекси који врше регулацију одржавања равнотеже, положаја главе и тела у простору. То се остварује помоћу рецептора чула равнотеже који се налази у унутрашњем уху.

Варолијев мост се наставља на продужену мождину и преставља везу између малог мозга и продужене мождине.

МАЛИ МОЗАК

Мали мозак се налази у потиљачном делу лобање, изнад продужене мождине, а прекривају га потиљачни режњеви великог мозга (Слика 18). Површина малог мозга је избраздана и састоји се од:

- централног црволиког дела (вермис) и

- две хемисфере

Распоред сиве и беле масе у малом мозгу супротан је њиховом распореду у кичменој мождини. Наиме, бела маса је унутра, а сива маса се налази око беле.

Мали мозак омогућује координисано функционисање сложених моторних активности, као и вољних мишићних покрета. Осим тога, коригујући и синхронизујући функционисање моторних активности, он регулише и њихов квалитет. Велики мозак одређује шта треба урадити, а мали мозак – како то урадити.

За разлику од великог мозга, мали мозак нема способност чувања информација. Важна улога је и у одржавању телесне равнотеже и мишићног тонуса.

Повреда или уклањање малог мозга има за последицу некоординисано кретање и губитак равнотеже. Приликом обављања вољних покрета јавља се подрхтавање и погрешна процена удаљености при кретању.

СРЕДЊИ МОЗАК

Средњи мозак се налази у продужетку Варолијевог моста и наставља се у међумозак (Слика 19). Он је најкраћи део мозга, дужине око 15 до 20 милиметара. Средњи мозак има важну улогу у регулисању тонуса мишића, као и у остваривању рефлекса који омогућавају одржавање нормалног положаја тела и главе.

Слика 19. – Средњи мозак и међумозак

МЕЂУМОЗАК

Међумозак заузима средишњи део мозга (Слика 19). Састоји се од три основна дела:

- епифиза

- таламус

- хипоталамус

Епифиза се налази према леђној страни, таламус у средини, а хипоталамус ка трбушној страни.

Таламус је раскрсница путева који се стичу у вишим деловима нервног система. Овде се многи путеви преко нових синапси настављају и завршавају у кори великог мозга. Таламус има важну улогу у психоактивном животу човека. Повреде или поремећаји таламуса изазивају промене у понашању човека, као што су преосетљивост, безразложни плач или смех. Може доћи и до поремећаја у сложеним покретима скелетних мишића. Мимика лица није изражена, не одражава расположење особе и лице изгледа као маска.

Хипоталамус је доњи део међумозга на чијој се доњој страни налази нервна петељка која међумозак повезује са хипофизом, главном жлездом са унутрашњим лучењем. Хипоталамус контролише функцију предњег режња хипофизе и тако учествује у регулацији рада већине жлезда са унутрашњим лучењем.

У хипоталамусу се налазе највиши центри вегетативног нервног система. Он непосредно учествује у терморегулацији, контролише промет воде и осморегулацију, рад унутрашњих органа, крвни притисак, сан, осећај глади и ситости, а утиче и на сексуално понашање и емоционалне реакције (бес, љутња, страх). Повреде или разарања хипоталамуса могу изазвати низ поремећаја у зависности од тога који је део хипоталамуса у питању. Ако је оштећен предњи део, доћи ће до појачаног знојења, успореног рада срца, ширења крвних судова, снижавања крвног притиска, појачане секреције дигестивних жлезда и успоравање метаболичких процеса. Повреда задњег дела хипоталамуса узрокује појачано лучење адреналина, што доводи до убрзаног рада срца, сужавања крвних судова, повишавања крвног притиска, ометања нормалне цревне перисталтике и убрзавања метаболичких процеса.

ВЕЛИКИ (ПРЕДЊИ) МОЗАК

Велики мозак представља највећи део човековог мозга и покрива све остале делове мозга. Велики мозак је дубоком браздом подељен на две хемисфере, које су спојене можданом масом, тзв. можданом гредом (Слика 20). На површини великог мозга налази се сива маса (тела нервних ћелија са дендритима), која се назива кора (кортекс). На њој се разликују многобројне бразде, што повећава површину великог мозга. У унутрашњости се налази бела маса.

Сваки део тела контролише одговарајућа зона у кори великог мозга. Величина тих зона сразмерна је броју специјализованих рецептора који се налазе у појединим деловима тела, односно сложености и квалитету покрета које ти делови тела обављају (Слика 21). Сваки део тела контролише одговарајућа зона у кори великог мозга. Највеће подручје коре заузимају усне, затим лице и палац, док труп и доњи делови тела заузимају мање зоне. Величина тих зона сразмерна је броју специјализованих рецептора који се налазе у појединим деловима тела, односно сложености и квалитету покрета које ти делови тела обављају. Просторни распоред појединих зона јасно је одређен.

Слика 20. – Велики мозак Слика 21. – Распоред центара у кори великог мозга

Велики мозак је седиште виших нервних делатности као што су памћење, учење, мишљење, логичко закључивање, осећања, говор, воља и вољне радње. Наведене функције обједињују центри који се налазе у кори великог мозга – у његовој сивој маси. У кори се разликују осећајне, моторне и асоцијативне области.

Центри више нервне делатности налазе се у кори великог мозга. То су центри мишљења, памћења, учења, логичког закључивања, говора, емотивног живота и, уопште, свести о личном постојању и комуникативном понашању у условима природне и социјалне средине.

Мишљење, памћење и учење нису везани само за активнсот коре великог мозга већ и за активност таламуса (део међумозга) и других центара из неких делова ЦНС-а. Чеона зона коре великог мозга представља мождани процесор, односно мождани филтар кроз који пролазе све примљене информације. После обраде информација у кори великог мозга се као одговор дефинише даље индивидуално понашање у складу са примљеним подацима. То омогућује истовремено обављање више послова, радно, односно активно памћење.

Центар за памћење речи и слика налази се у кори великог мозга. Он ефикасно раздваја значење истих слика коришћених за различите врсте симбола (нпр. симбол звезде који може да буде ознака: петокраке, фудбалског клуба, небеског тела, европске заједнице, кошаркаша и сл.).

Једном стечена знања која се понављају и манифестују по аутоматизму, без претходног размишљања, могућа су захваљујући центрима смештеним у сивим ћелијама коре великог мозга и у малом мозгу. Захваљујући том памћењу аутоматизма могуће је возити скије, бицикл, аутомобил, али и знати таблицу множења.

Сећања која се дуго задржавају у свести човека, а представљају места и времена неких догађаја који су изазвали снажна осећања, резултат су епизодног памћења. Центри памћења и сећања тих значајних животних догађаја смештени су у међумозгу, односно у хипоталамусу, таламусу и кори великог мозга. Ако се оштети кора великог мозга, не искључује се извесна могућност мишљења, али човек није свестан појава око себе. То значи да је функционисање ЦНС-а као целине важно за нормалан процес мишељења, памћења и учења, али је улога коре великог мозга најзначајнија.

Ипак, не памте се све информације добијене путем чула јер је памћење врло селективно. Наиме, после обраде великог броја актуелних података мозак, по извршеној селекцији, неке систематски заборавља после сат времена, неке после недељу дана, а неке после више месеци или знатно касније. Да нема тог система аутоматског брисања, односно заборављања, психички живот човека био би веома оптерећен огромним бројем неважних података. Мање значајне и незанимљиве информације се брже заборављају, док се оне значајније и корисније памте утолико дуже уколико је степен њихове корисности и важности већи. Ако су примљене информације биле повезане са осећањима, тада се и дуже памте од неких свакодневних догађаја. Најдуже се памте они догађаји у животу који су пробудили најснажнија осећања (прва љубав, прво признање, први успех, прва награда, први губитак и сл.).

Пролазна и повремена краткотрајна заборавност је најчешће последица умора, преоптерећености, промене животног ритма, недостатка сна, али и других фактора, као што је стрес и сл. Способност памћења током живота, у зависности од индивидуалних карактеристика, подложна је мањим или већим променама јер способност учења и памћења са старењем успорава и слаби.

ВЕГЕТАТИВНИ И ПЕРИФЕРНИ НЕРВНИ СИСТЕМ

Вегетативни или аутономни нервни систем регулише рад унутрашњих органа. На рад унутрашњих органа не може се утицати вољом.

Вегетативни центри налазе се у међумозгу, продуженој мождини и кичменој мождини. Из тих центара регулише се рад срца, дисање, лучење пљувачке, терморегулација, сужавање и ширење крвних судова итд.

Вегетативни систем чине два дела:

- симпатички (симпатикус) и - парасимпатички (парасимпатикус).

Највећи број органа инервисан је и симпатикусом и парасимпатикусом. Симпатички и парасимпатички систем делују антагонистички – један појачава рад неког органа, а други успорава његову активност. Тако, на пример, симпатикус убрзава срчани рад, шири зенице, успорава покрете црева, спречава пражњење мокраћне бешике, сужава крвне судове, док парасимпатикус има супротан ефекат: успорава рад срца, сужава зенице, убрзава пражњење мокраћне бешике и црева, шири крвне судове итд.

Оба дела вегетативног нервног система одржавају равнотежу у организму; ако је активност једног дела појачана, другог је смањена.

Периферни нервни систем чине нерви, односно нервна влакна: соматска и вегетативна. Соматска инервишу мишиће и деле се на осећајна и моторна. Осећајна преносе нервне импулсе од рецептора до нервних центара, а моторна – од нервних центара до ефектора. Нерве чине снопови нервних влакана која имају заједнички омотач. Постоји 12 пари можданих и 31 пар мождинских нерава.

Мождани нерви могу бити осећајни, моторни и мешовити. Осећајни су мирисни, видни и слушни, моторни су покретачи очних мишића, језични, нерви мишића лица и повратни, а мешовити су троструки, луталац и језично-ждрелни нерв.

Између кичмених пршљенова, са предње и задње стране, из кичмене мождине излазе мождински нерви. Они полазе са рогова сиве масе кичмене мождине. Делови који полазе са предњих рогова су покретачки,

а са задњих – осећајни. Они се спајају и формирају мешовите нерве, који излазе између свака два суседна кичмена пршљена. Код човека постоји 31 пар мождинских нерава.