Antoan de Sent-EgzipriNoćni let

Naslov originalaAntoine de Saint-Exupery

Vol de nuit

Éditions Gallimard, 1931.

PreveoIvan Kušan

PREDGOVOR

Vazduhoplovnа društva morala su se takmičiti u brzini prevoza sa ostalim saobraćajnim sredstvima. To će u ovoj knjizi objasniti Rivjer, sjajni lik šefa: „Za nas je to pitanje života ili smrti, jer svake noći gubimo prednost, koju obdan steknemo pred železnicom i brodovima.“ Ta noćna služba, koju su isprva oštro kritikovali, a kasnije prihvatali i, posle rizika u prvim pokušajima, praktički je upotrebljavali, beše, u doba kada se o ovom pripoveda, vrlo opasna. Neopipljivoj opasnosti na vazdušnim putevima, posejanim iznenađenjima, sad se još priključilo podmuklo tajanstvo noći. Ma koliko da su još uvek velike opasnosti, odmah ističem da one iz dana u dan postaju sve manje i da svaki novi let pomalo olakšava i osigurava sledeći. Ali i u avijaciji, kao i u istraživanju neznanih zemalja, postoji prvi period junaštva a Noćni let, koji nam opisuje tragičnu pustolovinu jednoga od tih vazdušnih pionira, sasvim prirodno poprima prizvuk epopeje.

Draga mi je prva knjiga Sent-Egziperija, ali ova još mnogo više. U Pošti za jug, uz avijatičareve uspomene, zabeležene uzbudljivom jasnoćom, javlja se sentimentalni zaplet koji nam približuje junaka. Ah, toliko sklonog nežnosti, da osećamo njegovu čovečnost, ranjivost. Junak Noćnog leta, bez sumnje nije obeščovečan, uzdiže se do nadljudske vrline. Rekao bih da mi se u ovoj ustreptaloj pripovesti ponajviše dopada njena uzvišenost. Ljudske slabosti, nemoći i nedaće

poznajemo i inače, a literatura današnjice zna ih i te kako vešto da prikaže; ali ovo prevazilaženje samoga sebe, koje se postiže napregnutom voljom, to je ono što nam pre svega treba pokazati.

Čini mi se da je od avijatičarevog lika još čudesniji lik Rivjera, njegvog šefa. On sam ne deluje: on sili na delovanje, nadahnjuje pilote svojom vrlinom, zahteva od svih maksimum i nagoni ih na podvige. Njegova nesmanjena odlučnost ne dopušta slabost, i on kažnjava najmanje posrnuće. Na prvi pogled njegova okrutnost mogla bi se činiti neljudskom, preteranom. Ali ona se obara na nedostatke, a ne na samog čoveka kojeg Rivjer nastoji oblikovati. U tom portretu oseća se celo piščevo divljenje. Ja sam mu posebno zahvalan što je rasvetlio onu paradoksalnu istinu koja je za mene od posebne psihološke važnosti: da ljudska sreća nije u slobodi, već u preuzimanju neke dužnosti. Svako lice u ovoj knjizi odlučno se i potpuno posvećuje onome što mora učiniti, onome opasnom zadatku, u čijem izvršenju će jedino naći spokojstvo sreće. A dobro se nazire da Rivjer nije nimalo bezosećajan (ništa nije dirljivije od mesta gde prima u posetu ženu nestaloga) i da mu je potrebno isto toliko smelosti da izda zapovesti, koliko je potrebno njegovim pilotima da ih izvrše.

„Da te zavole“, reći će on, „dovoljno je da sažaljevaš. Ja uopšte ne sažaljevam ili to skrivam... ponekad me iznenađuje moja moć.“ I još ovo: „Volite one kojima zapovedate, ali im to ne spominjite.“

Osećanje dužnosti isto tako upravlja Rivjerom: „nejasno osećanje dužnosti, veće od osećanja ljubavi.“ Neka čovek ne nalazi cilj u sebi, već neka se pokorava i

žrtvuje onome što ne znam ni sam šta je, a što upravlja njime i živi u njemu. A drago mi je što ovde nalazim to „nejasno osećanje“ koje je mog Prometejai nagnalo da paradoksalno izrekne: „Ne volim čoveka, volim ono što ga proždire.“ To je izvor svakog junaštva: „Mi postupamo“, mišljaše Rivjer, „kao da postoji nešto vrednije od ljudskog života... Ali šta je to?“ Ili ovo: „Postoji možda nešto drugo što valja spasiti, nešto trajnije; možda treba spasiti onaj deo čoveka, koji Rivjer izgrađuje.“ Ne sumnjamo u to.

U vreme kad pojam junaštva preti da napusti vojsku, jer su muževne vrline u opasnosti da ne budu primenjene u ratovima sutrašnjice čiju strahotu dočaravaju hemičari, ne ispoljava li se junaštvo najdivnije i najkorisnije upravo u avijaciji. Sve što je inače nepromišljena smelost, nije više to kad vam neko naređuje. Pilot koji neprekidno stavlja na kocku svoj život može pomalo s pravom da se nasmeje onome što mi obično podrazumevamo pod „hrabrošću“. Sent-Egziperi će mi dopustiti da navedem jedno njegovo, već davnašnje, pismo iz onog doba kad je leteo nad Mauritanijom, kako bi obezbedio liniju Kazablanka — Dakar:

„Ne znam kad ću se vratiti, već nekoliko meseci imam toliko posla: traganja za nestalim drušvima, popravke aviona, što su pali na odmetnička područja, i nekoliko poštanskih aviona za Dakar.

Upravo mi je uspeo mali podvig: proveo sam dva dana i dve noći s jedanaestoricom Mavara i mehaničarem u radu kako bih spasao jedan avion. Različite i ozbiljne opasnosti. Prvi put samo čuo kako mi kugle zvižde vrh glave. Sada mi je jasno kakav sam u takvoj sredini: mnogo spokojniji od Mavara. Ali sam takođe razumeo nešto što me je uvek čudilo: zašto Platon (ili Aristotel?) stavlja hrabrost u poslednju grupu vrlina. Nju ne pobuđuju odviše lepa osećanja: malo besa, malo taštine, mnogo tvrdoglavosti i jedan svakidašnji, sportski užitak. Pre svega opijenost svojom fizičkom snagom, koja, međutim, tu ne dolazi do izražaja. Prekrstiš ruke na razdrljenoj košulji i duboko dišeš. To je ugodno. Kad se to događa noću, priključuje se još i osećanje da si učinio neku golemu ludoriju. Više se nikada neću diviti čoveku koji je samo hrabar.“

Mogao sam kao moto ovom citatu staviti apoftemu pozajmljenu iz Kentonove knjige (s kojim se ni u kom slučaju uvek ne slažem):

„Čovek skriva da je hrabar i da voli“, ili još bolje: „Hrabri ljudi skrivaju svoja dela kao poštenjaci milosrđe. Oni ih ili skrivaju ili se zbog njih izvinjavaju.”

Sve o čemu Sent-Egziperi pripoveda iznosi „znalački“. Lični sukob s čestom opasnošću pridaje njegovoj knjizi autentičan i poseban prizvuk. Imali smo mnogo pripovesti o ratu ili o izmišljenim pustolovinama u kojima pisac pokatkad otkriva vešt talenat, ali koje izazivaju osmeh u pravih pustolova i boraca koji ih čitaju. Ova pripovest, čiju literarnu vrednost takođe

cenim, vredi i kao dokument, a te dve osobine, tako neverovatno sjedinjene, daju Noćnom letu njegovo izvanredno značenje.

Andre Žid

1

Bregovi pod avionom već su izbrazdali mrakom zlaćano veče. Ravnice se osvetlile neiscrpnom svetlošću: u ovom kraju neprekidno blistaju zlatom, kao što posle zime neprekidno blistaju snegom.

A pilot Fabijan, koji je s dalekog juga pristizao poštanskim, patagonskim avionom u Buenos Aires, naslućivao je blizinu večeri po istim znacima koji nagoveštavaju i vodu neke luke: po tom spokoju, po tim neznatnim naborima, što jedva ocrtavaju mirne oblake. Ulazio je u golemo i blaženo pristanište.

Mogao bi čak i pomisliti, usred takvog spokoja, da se lagano šeta, gotovo kao pastir. Patagonski pastiri bez žurbe idu od stada do stada: on je išao od grada do grada, bio je pastir malenih gradova. Svaka dva sata sreo bi poneke kako dolaze da se napiju na obali reke ili kako pasu na livadi.

Ponekad, preletevši sto kilometara stepa, koje su pustije od mora, nadletao bi vrh zabačena imanja, koje je, reklo bi se, nosilo na krmi, posred uzbibanoga prerijskog talasja, teret ljudskih života, i tada bi on krilima domahnuo toj lađi.

— San-Žiljan na vidiku; spuštamo se za deset minuta.

Navigacioni radiotelegrafist je predavao vest svim linijskim stanicama.

Uzletišta, činilo se, behu nanizana duž čitavih dvesta hiljada i pet stotina kilometara, od Magelanovog moreuza do Buenos Airesa; ali ovo se uzletište otvaralo

pred rubovima noći, kao što se otvara, u Africi, poslednji pokoreni zaselak pred tajanstvom.

Radio-telegrafista dodade papir pilotu:„Tako je olujno da mi sve bruji u slušalicama.

Hoćete li prenoćiti u San-Žiljanu?“Fabijan se osmehnu: nebo je bilo mirno kao

akvarijum i sva uzletišta pred njim su im javljala: „Nebo vedro, bez vetra.“ On odvrati:

„Produžićemo. “Ali je radio-telegrafist mislio da su se olujine

negde uvukle, kao što se crvi zavlače u voće; noć će biti lepa, a ipak pomućena: bilo mu je mrsko ući u tu pomrčinu što bi se mogla ucrvati.

Spuštajući se ugašena motora prema San-Žiljanu, Fabijan oseti tegobu. Sve što je ugodnim činilo život ljudi, narastalo mu je u susret: njihove kuće, kafanice, drveća i šetališta. Bio je nalik osvajaču, koji se posle pobede nadnosi nad zemlje carstva i otkriva skromnu ljudsku sreću. Fabijan je trebalo da odloži oružje, da ponovo oseti svoju težinu i nemoć, jer su ljudi bogati i svojim nevoljama, i da postane običan čovek, koji posmatra kroz okno prizor koji se više neće izmeniti. Pristao bi na ovo sitno seoce: kad jednom odabereš, zadovoljan si slučajnošću u svom životu i možeš je zavoleti. Zaokupi te kao i ljubav, Fabijan bi voleo ovde dugo da živi, da ovde provede svoj deo večnosti, jer mu se činilo da su ti gradići, u kojima bi živeo po jedan sat, i ti vrtovi, ograđeni drvenim zidovima, koje bi preleteo, večni, jer traju van njega. A seoce se približavalo letaču i

pred njim se otvaralo. I Fabijan je mislio o prijateljstvima, o nežnim devojkama, o prisnosti belih stolnjaka, o svemu onome što se polako priprema za večnost. I selo je već promicalo u visini krila, prostirući tajanstvo svojih ograđenih vrtova koje zidovi više ne zatvaraju. Ali Fabijan, spustivši se, pojmi da nije video ništa do lagano kretanje nekolicine ljudi među kamenjem. Ovo je seoce već svojom nepokretnošću skrivalo tajnu svojih strasti, to je selo uskraćivalo nežnost: valjalo bi se odreći akcije, kad bismo hteli da ga osvojimo.

Kad prođe deset minuta odmora na uzletištu, Fabijan je morao da odleti.

Okrenu se prema San-Žiljanu: bila je to pregršt svetala, zatim zvezda, tada se prosu prašina, koja ga poslednji put dovede u iskušenje.

„Ne vidim više brojčanike, palim svetlo.“Dotače prekidače, ali crvene svetiljke kabine

obasjaše kazaljke sjajem, koji je u ovakvom plavom svetlu bio još uvek tako blag, da se one i ne obojiše. Prođe prstima ispred sijalice: prsti mu se jedva zarumeneše.

„Prerano.“Međutim, noć je nailazila, slična mrkom dimu, i

već napunila udoline. Nisu se više razlikovale od ravnica.

Ali su se sela već bila rasvetlila, a njihova se sazvežđa stapala. Pritiskao je prstom, kako bi namigivala njegova navigaciona svetla, odgovarao je selima. Zemlja je bila posuta blistavim signalima, svaka je kuća palila

svoju zvezdu pravo u beskrajnu noć, kao što svetionik okrećemo prema moru. Treperilo je već sve ono što skriva jedan ljudski život. Fabijan je uživao što je ulazak u noć ovoga puta lagan i lep kao ulazak u pristanište.

Uvuče glavu u kabinu. Radijum na kazaljkama poče svetlucati. Pilot redom proveri brojke i oseti zadovoljstvo. Osetio je da se čvrsto smestio na nebu. Dotače prstom čeličnu uzdužnicu i oseti kako metalom teče život: metal nije drhtao, već živeo. Motor od pet stotina konjskih snaga stvarao je u materiji blagu struju koja je njenu studen pretvarala u baršunasto meso. I ovoga puta pilot u vazduhu nije osećao ni vrtoglavicu ni opojnost, već tajanstveno podrhtavanje živog mesa.

Sada je on sebi sazdao ceo svet i u njemu se laktao kako bi se što udobnije smestio.

Dotače ploču s električnim uređajima, spoji redom sve prekidače, malo se pomaknu, čvršće nasloni i pokuša da pronađe ponajbolji položaj, u kome bi mogao potpuno da oseti njihanje pet tona metala, koje je noć bila uprtila na ramena. Tada uze pipati, namesti pomoćnu svetiljku, okani je se, ponovo je pronađe, uveri se da ne izmiče, opet je pusti da bi dotakao sve poluge, primakao ih na dohvat ruke i priučio prste na slepački svet. Kada ga prsti dobro upoznaše, upali jednu svetiljku, i ukrasi tako svoju kabinu dragocenim uređajima i samo na brojčanicima proveri ulazak u noć, sličan nekom uranjanju. Zatim, budući da ništa nije titralo ni igralo, ni podrhtavalo, budući da su žiroskopii, visinomer irad motora bili stalni, on se malo protegnu, položi zatiljak na

kožni naslon i unese se u ono duboko letačko razmišljanje, kad se uživa u nekoj neobjašnjivoj nadi.

I odjednom, kao noćobdija usred noći, saznaje da noć otkriva čoveka: ti signali, ta svetla, taj nemir. Ta priprosta zvezda u pomrčini je usamljena kuća. Jedna se gasi: to je kuća koja u sebi zatvara ljubav.

Ili dosadu. To je kuća, koja više ne daje znakove ostalom svetu. Ti seljaci nalakćeni pred svetiljkom na stolu, ne znaju šta očekuju. Ne znaju da njihova žudnja seže tako daleko u golemu noć koja ih okružuje. Ali Fabijan to saznaje dolazeći iz daljine od hiljadu kilometara i oseća kako prostrani dubinski talasi dižu i spuštaju avion što diše, nakon što je prošao kroz deset olujina nalik na zaraćene zemlje i, između njih, kroz vedrine od mesečine, dok nadleće ta svetla, jedno za drugim, s osećanjem da pobeđuje. Ti ljudi veruju da njihova svetiljka obasjava skromni sto, ali osamdesetak kilometara dalje drugi su dirnuti zovom tog svetla, kao da njime domahuju očajnici s pustog ostrva, okruženi morem.

2

Tako su se tri poštanska aviona iz Patagonije, Čilea i Paragvaja vraćala s juga, sa zapada i sa severa u Buenos Aires. Očekivali su njihove pošiljke, kako bi oko ponoći otpravili evropski avion.

Tri pilota, svaki iza oklopa teškog poput teglenice, prepušteni noći, razmišljali su o svom letu i u susret velikom gradu silazili s njihovog olujnog ili spokojnog neba, kao što neznani seljaci silaze sa planina.

Rivjer, koji je odgovarao za celu mrežu, šetao je gore-dole po avionskoj pisti u Buenos Airesu. Bio je ćutljiv, budući da je taj dan za njega bio mučan, sve dok ne bi sletela sva tri aviona. Svake pojedine minute, kako su mu pristizali telegrami, Rivjer je imao utisak da nešto otkida sudbini, da ublažuje neizvesnost i da svoje letače izvlači iz noći na obalu.

Jedan radnik pristupi Rivjeru da mu saopšti poruku radio-stanice.

— Poštanski avion iz Čilea javlja da primećuje svetla Buenos Airesa.

— U redu.Uskoro će Rivjer čuti taj avion: noć će mu već

predati jednoga, kao što more puno plime i oseke i tajanstva, izbacuje na žal blago s kojima se tako dugo titralo. A malo kasnije će mu noć uručiti i druga dva.

I taj će dan biti završen. I iscrpljeni momci će otići na počinak, a zameniće ih odmorni. Ali Rivjer neće imati nimalo predaha: tada će mu opet evropski poštanski avion zadati briga. Uvek će tako biti. Uvek. Prvi put je taj stari borac zatekao samoga sebe skrhanog

umorom. Dolazak aviona neće nikada biti pobeda koja okončava rat i otvara razdoblje srećnog mira. Za njega će večito postojati tek takvo delo kojem je prethodilo hiljadu sličnih dela. Rivjeru se činilo da već odavno, napetih mišica, podiže težak uteg: napor bez odmora i bez nade. „Starim...“ Stario bi, kad u samom delovanju ne bi više nalazio okrepe. Zateče samoga sebe gde razmišlja o problemima koje nikad ranije nije razmatrao. A međutim, oblivalo ga je uz melanholičan mrmor, mnoštvo ugodnosti koje je uvek odbijao: kao beskrajni okean: „Zar je sve to tako blizu?...“ Primeti da je malo-pomalo odgađao do starosti, do onda „kad bude imao vremena“, sve ono što ljudski život čini ugodnim. Kao da čovek jednoga dana zaista može imati vremena, kao da na kraju života zasluži nepomućeni mir koji sebi dočarava. Ali mira nema. Možda nema ni pobede. Nema konačnog dolaska svih poštanskih aviona.

Rivjer zastade kraj Lerua, starog predradnika, koji je bio u poslu. I Leru je takođe radio četrdeset godina. A posao mu je crpao svu snagu. Kad bi se Leru vraćao kući oko deset sati uveče, pred njim se ne bi otvarao drugi svet, to ne bi bio nikakav beg. Rivjer se osmehnu tom čoveku, koji podiže svoje tegobno lice i pokaza osovinu od plavog čelika: „Bilo je previše zategnuto ali sam namestio.“ Rivjer se nadnese nad osovinu. Iznova ga zaokupi zanat. „Treba reći da se ti delovi u radionici olabave.“ Prstom opipa tragove nastale od trenja, a tada iznova promotri Lerua. Pri pogledu na te

oštre bore besmisleno pitanje navre mu na usta. On se tome osmehnu:

- Jeste li se u svom životu mnogo bavili ljubavlju, Leru?- Oh, ljubav, znate, gospodine direktore...- Vi ste kao i ja, nikada niste imali

vremena.- Ne odviše...Rivjer je osluškivao zvuk glasa kako bi dokučio

nije li odgovor bio zajedljiv. Nije bio zajedljiv. Taj je čovek osećao, u odnosu na svoj protekli život, spokojno zadovoljstvo tesara koji je u tom trenutku orendisao lepu dasku: „Eto. Gotovo je.“

„Eto“, mislio je Rivjer ,„moj život je gotov.“Odagna sve tegobne misli, što su ga saletele i

krenu prema hangaru, jer je avion iz Čilea već tutnjao.

3

Zvuk dalekogmotora postajao je sve jači. Sazrevao je. Sinuše svetla. Crvene svetiljke aerodromske rasvete obasjaše hangar, telegrafske stubove, četvrtasto zemljište. Spremali su svečanost.

— Eno ga!Avion je već klizio u snopu reflektora. Tako

blistav, da se stoga činio novim. Ali, kada naposletku stade pred hangarom, i kad mehaničari i radnici pohitaše da istovare poštu, pilot Peleren se ne pomaknu.

— Onda? Što oklevate da siđete?Pilot, zabavljen nekim tajanstvenim poslom, ne

udostoji se da odgovori. Možda je osluškivao kako u njemu neprestano bruji šum leta. Lagano je klimao glavom i, nagnut napred, rukovao ko zna čime. Naposletku se okrenu šefovima i drugovima i ozbiljno ih promotri, kao svoje vlasništvo. Reklo bi se da ih broji i odmerava, i mislio je da ih je uistinu zaslužio, a takođe i ovaj svečani hangar i ovaj čvrsti cement i taj grad, nešto dalje, pun pokreta, žena i topline. Držao je te ljude u krupnim šakama, kao neke podanike, budući da ih je mogao doticati, slušati i vređati. Isprva pomisli da će ih uvrediti zbog toga što su ovde tako mirni, sigurni za život, kadri da uživaju u mesečini, ali postupi dobrodušno:

— ... Platićete piće!I siđe.Htede da priča o svom putu.

— Kad biste znali!...Zaključivši, nema sumnje, da je dosta rekao, ode

da svuče kožno odelo.Kad ga kola povezoše prema Buenos Airesu u

društvu tmurnog nadzornika i ćutljivog Rivjera, on se rastuži: lepo je kad se čovek izvuče iz neprilike i, hvatajući tlo pod nogama, hrabro ospe masne psovke. Kakvo silno uživanje! Ali kasnije, kad se prisetiš, počinješ da sumnjaš, ne znajući ni sam u šta.

Bitka sa ciklonom, to je, u najmanju ruku, nešto stvarno, to je otvoreno. Ali takvi nisu oblici stvari, oblici koje one poprimaju, kad misle da su same.

Mislio je:„To je sasvim nalik na bunu: oblici koji jedva da

poblede, a toliko se promene!“Napregne se, ne bi li se prisetio.Mirno je leteo nad lancem Anda. Pritisnuli ih

zimski snegovi svojim spokojem. Zimski su snegovi uneli spokoj u tu gromadu, kao što ga stoleća unose u mrtve dvorce. Na pokrivaču od dve stotine kilometara nigde ni jednog čoveka, ni daška života, ni pokušaja. Tek uspravni grebeni, koje očešeš na toj visini od šest hiljada metara, tek plaštevi stenja, koji se okomito ruše, tek užasna mirnoća.

Zbilo se to nedaleko od vrha Tupungata...On razmisli. Jest, upravo je onde doživeo čudo.Isprva, naime, nije ništa video, već je prosto

osetio nelagodnost, slično čoveku, koji misli da je sam, a više nije sam, drugi ga posmatraju. Osetio je, prekasno i ne shvatajući na koji način, da je opkoljen besom. Upravo tako. Otkud taj bes?

Kako je pogodio da izvire iz stena, da izvire iz snega? Jer ne bi se moglo reći da je išta doprlo do njega, nikakva potmula nepogoda nije se spremala. Ali pomalo drugačiji svet, ovde pred njim, pomaljao se iz prvoga. Dok mu se srde iz neobjašnjivog razloga bilo steglo, Peleren posmatraše te bezazlene vrhunce, te grebene, te kreste snega, što su postajale tek nešto sivlje, a ipak počinjale živeti — kao neko ljudstvo.

Iako borba nije bila nužna, on je stiskao šake na polugama. Spremalo se nešto što on nije shvatao. Napeo je mišice, kao zver što će da napadne, ali nije video ništa što ne bi bilo mirno. Jest, mirno, ali nabijeno nekom čudnom silom.

Tada se sve ušilji. Ti grebeni, ti vrhunci, sve postade šiljasto: osećalo se kako paraju snažnu vetrinu poput pramaca. A zatim mu se učini da se obrću oko njega tamo-amo, poput divovskih lađa, koje se pripravljaju za boj. Tad se prosu prašina pomešana s vazduhom: uzdizala se nad snegovima, lebdeći lagano poput koprene. Kako bi pronašao izlaz u slučaju da se mora povući, obrne se i zadrhta: činilo se da Andi iza njega ključaju.

— Propao sam.S jednog vrhunca, pred njim, vrcao je sneg: pravi

snežni vulkan. Zatim s jednog drugog, malo udesno. I svi vrhunci planuše jedan za drugim, kao da ih je redom dotakao nevidljivi trkač. A u taj su se čas u prvim zvučnim vrtlozima zanjihale planine oko pilota.

Žestoko delovanje ostavlja malo tragova: nije mogao da se priseti velikih vrtloga koji su ga valjali. Jedino je upamtio kako se pomamno koprcao u sivim ognjevima.

Porazmisli.„Ciklon nije ništa. Spasavaš kožu. Ali ono pre!

Ali onaj susret s njim!“Verovao je da će među hiljadama poznati jedno

jedino lice, a ipak ga je već bio zaboravio.

4

Rivjer je posmatrao Pelerena. Kad on za dvadesetak minuta izađe iz kola, utopiće se u mnoštvu, osećajući umor i težinu. Možda će pomisliti: „Dobro sam se izmorio. . . Gadan posao!“ A svojoj će ženi priznati nešto kao „ovde je bolje nego nad Andima.“ A ipak ga je ostavilo sve ono do čega ljudi toliko drže: upravo je shvatio svu nevolju što leži u tome. Upravo je bio proživeo nekoliko sati s druge strane kulisa, ne znajući da li će mu biti dopušteno da iznova sazda za sebe taj grad prepun svetla. Da li će pronaći i dosadne, ali mile drugarice iz detinjstva, sve svoje sitne čovečje slabosti. „U mnoštvu“, mislio je Rivjer, „ima uvek ljudi koji se ne ističu, a koji su izvanredni vesnici. A da i sami to ne znaju. Ukoliko...“ Rivjer je zazirao pred nekim poštovaocima. Oni nisu shvatali posvećeni značaj pustolovine i njihovo odobravanje je izopačavalo njen smisao, ponižavalo čoveka. Ali Peleren je tu sačuvao svu veličinu čoveka koji prosto zna, bolje nego iko, koliko vredi svet viđen u posebnom svetlu, i koji zna, neverovatno prezirno, odbaciti otrcane pohvale. Rivjer mu takođe čestita: „Kako ste uspeli?“ I sviđa mu se što govori prosto zanatski, što govori o letu kao što govori o nakovnju.

Peleren najpre ispriča kako mu je uzmak bio presečen. Gotovo se izvinjavao: „Nisam uopšte mogao birati.“ Posle toga više ništa nijevideo: zaslepio ga je sneg.

Ali ga besne struje spasiše, dignuvši ga na visinu od sedam hiljada. „Mora da sam za vreme prelaza neprekidno bio u visini grebenova.“ Takođe spomenu žiroskop, na kojem je valjalo pronaći otvor za vazduh: oblepio ga sneg: „Tako zamrzne, znate.“ Kasnije su se druge struje titrale s Pelerenom, i, na visini od tri hiljade nije shvatao kako nije ni u šta udario. Samo zbog toga što je tada već leteo nad ravnicom. „Primetio sam to odjednom, uzletevši u vedro nebo.“ Naposletku doda kako mu se u tim trenucima činilo da izlazi iz pećine.

— Je li i u Mendosi olujno?— Nije. Sleteo sam po vedrom vremenu, bez

vetra. Ali me oluja sledila u stopu.On je opisa, jer, kako reče, „ipak je to bilo

neobično“. Vrhunac se gubio visoko u snežnim oblačinama, ali je podnožje teklo ravnicom poput crne lave. Proždiralo je gradove jedan za drugim. „Nikad tako nešto ne v ideh . .Tad ućuta, obuzet uspomenom.

Rivjer se obrati nadzorniku.— To je ciklon s Pacifika, prekasno su nas

upozorili. Osim toga, ti cikloni nikad ne prelaze Ande.Nije se moglo predvideti da će ovaj produžiti

prema istoku.Nadzornik, koji se u to nije nimalo razumeo, složi

se.Kao da malo okleva, nadzornik se okrene

Pelerenu i jabučica mu zaigra. ALI oćuta. Razmislivši,

ponovo poprimi svoje melanholično dostojanstvo i zagleda se pravo preda se.

Tu melanholiju je nosio poput prtljaga. Iskrcavši se juče u Argentini, kuda ga je pozvao Rivjer zbog nekih maglovitih poslova, beše sputan svojim krupnim šakama i nadzorničkim dostojanstvom. Nije imao pravo da se divi ni maštanju, ni zanosu: po dužnosti se divio tačnosti. Nije imao pravo da iskapi čašicu u društvu, da se drugu obrati sa „ti“ ili da se osmeli da izusti kakvu dvosmislenu rečenicu ukoliko ne bi, pukim slučajem, na istom uzletištu sreo nekog drugog nadzornika.

„Teško je“, mislio je, „biti sudija.“Istini za volju, on nije sudio, već je samo klimao

glavom. Ne znajući ništa, blago je klimao glavom na sve što bi iskrslo pred njim. To je uznemiravalo nečiste savesti i pridonosilo pažljivom postupanju s imovinom. Nije baš bio omiljen, jer nadzornik nije stvoren zato da bi uživao u omiljenosti, nego zato da bi podnosio izveštaje. Odustao je da u njima predlaže nove metode i tehnička rešenja otkako je Rivjer bio napisao: „Zamolili bismo nadzornika Robinoa da nam ne dostavlja pesme, već izveštaje. Nadzornik Robino će srećno upotrebiti svoje sposobnosti ako bude podsticao revnost osoblja.“ Tako se otada, kao na hleb svakodnevni, okomio na ljudske slabosti. Na mehaničara koji pije, na šefa uzletišta koji provodi besane noći, na pilota koji odskakuje pri spuštanju.

Rivjer bi govorio o njemu: „Nije baš osobito pametan, stoga je od velike koristi.“ Propis koji je Rivjer

postavio značio je za nj poznavanje ljudi; ali za Robinoa je postojalo jedino poznavanje propisa.

— Robino, zbog svakog zakasnelog odlaska — reče mu jednom Rivjer — morate skresati dodatke za tačnost.

— Zar čak i u nepredviđenim slučajevima? Čak i za magle?

— Čak i za magle.I Robinoa je prožimala neka vrsta ponosa što ima

šefa koji je toliko jak, da se ne boji biti nepravedan. A i sam Robino bi stekao nešto dostojanstva u toj nasilnoj moći.

— Dali ste znak za polazak u šest časova i petnaest minuta — ponavljao je kasnije šefovima uzletišta. — Ne možemo vam isplatiti vaš dodatak.

— Ali, gospodine Robino, u pet i trideset nije se videlo ni na deset metara.

— Takav je propis.— Ali gospodine Robino, nismo mogli

oduvati maglu.I Robino bi se uvukao u svoju tajnovitost. On je

pripadao upravi. On je jedini među tim slabićima shvatao kako se može poboljšati vreme, kažnjavajući ljude.

— On ne misli ništa — govorio je o njemu Rivjer — to ga sprečava da ne greši.

Razbije li pilot mašinu, izgubiće dodatak za nerazbijanje.

— A kad se kvar desi nad šumom? — zanimalo je Robinoa.

— I kad se desi nad šumom.I Robino se toga pridržavao.— Žao mi je — govorio bi kasnije pilotima u

nekom živom zanosu — štaviše, beskrajno mi je žao, ali trebalo je da negde drugde pretrpite kvar.

— Ali, gospodine Robino, tu se ne bira!— Takav je propis.„Propis“ — mislio je Rivjer, „naliči na neke

verske obrede, koji izgledaju besmisleni, a koji ipak izgrađuju ljude.“ Rivjeru beše svejedno da li će ga smatrati pravednim ili nepravednim. Možda te reči, štaviše, njemu nisu ništa značile. Mali građani po malim gradovima vrte se u predvečerje oko paviljona s muzikom, a Rivjer je mislio: „Bio pravedan ili nepravedan prema njima ne znači ništa: oni ne postoje.“ Čovek je za njega bio netaknut vosak koji treba oblikovati. Valjalo je toj materiji udahnuti dušu, stvoriti u njoj volju. Tom okrutnošću nije nameravao da ih pokori, već da ih uzdigne iznad njih samih. Ako je toliko kažnjavao svako zakašnjenje, postupao je nepravedno, ali je usredsredio „volju“ svakog uzletišta na odlazak aviona; on je stvarao tu volju. Ne dopuštajući ljudima da uživaju u nepogodnom vremenu kao u obećanju odmora, on ih je nagonio da streme ka vedrini, a čekanje je ponižavalo i najneznatnijeg radnika. Tako bi iskoristili prvu rupu u oklopu: „Otvor na severu, polazak!“ Zahvaljujući Rivjeru, duž celih petnaest hiljada kilometara, kult poštanskog aviona isticao se iznad svih ostalih.

Rivjer bi kadkad govorio:— Ti ljudi su srećni, jer vole svoj posao, a

vole ga zato što sam ja okrutan.On je možda prilično nanosio bol, ali je takođe

pričinio ljudima i velikih radosti: „Treba ih naučiti“, mislio je „snažnom životu, koji donosi i bol i radost, ali koji jedini nešto znači.“

Kad kola uđoše u grad, Rivjer se odveze do kompanije. Robino, ostavši nasamo s Pelerenom, pogleda ga i zausti.

5

Te je večeri Robino bio umoran. Upravo je otkrio uz Pelerena pobednika, da je njegov sopstveni život bedan. Ponajpre, otkrio je da on, Robino, uprkos nadzorničke titule i svoje moći, manje vredi od tog čoveka, skrhanog od iscrpljenosti, stisnutog u uglu kola, sklopljenih očiju i ruku crnih od ulja. Prvi put se Robino divio. Želeo je da to izrekne. Želeo je iznad svega da stekne jedno prijateljstvo. Bio je izmoren putem i današnjim neuspesima, možda je i osećao da je pomalo smešan. Večeras se zapleo u računima kad je proveravao zalihe goriva, tako da ih je, obuzet samilošću, dovršio sam činovnik, koga je hteo da iznenadi. A, kao vrhunac svemu, napao je postavljanje sisaljke za ulje tipa B. G., zamenivši je sisaljkom za ulje tipa B. A., dok su ga lukavi mehaničari pustili da dvadesetak minuta napada „neznanje koje se ničim ne može opravdati“, svoje sopstveno neznanje.

Takođe se plašio svoje hotelske sobe. Posvuda, od Tuluza do Buenos Airesa, on je posle rada neizostavno ulazio u nju. Zatvarao se unutra, osećajući tajne koje su ga tištale, vadio iz kovčega list papira, polako ispisivao „izveštaj", nabacio nekoliko redaka i sve razderao. Voleo bi da može izvući kompaniju iz neke velike opasnosti. Ona nije zapadala ni u kakve opasnosti. Dosad nije ništa spasao do jedne glavčine elise koju je napala rđa. Sa zloslutnim izrazom lagano je prešao prstom preko te rđe, pred šefom uzletišta, koji mu je uostalom odgovorio: „Obratite se prethodnoj stanici, taj je avion upravo odande doleteo.“ Robino je sumnjao u svoju ulogu.

On se odvaži, kako bi se približio Pelerenu:— Hoćete li večerati sa mnom? Željan sam

malo razgovora, moj posao je pokatkad težak. ..Tad se popravi, kako se ne bi prebrzo ponizio:— Imam toliko odgovornosti.Njegovi potčinjeni nisu nikad voleli uvlačiti

Robinoa u svoj privatni život. Svaki je mislio:„Ako dosad nije ništa našao za izveštaj, pa je jako

gladan, još će i mene pojesti.“Ali te večeri Robino je mislio samo na svoje

nevolje: telo mu se osulo neugodnim prištićima, voleo bi ispričati tu svoju jedinu istinsku tajnu, izazvati sažaljenje i, ne nalazeći nimalo utehe u ponosu, potražiti je u poniženju. U Francuskoj je, osim toga, imao ljubavnicu, kojoj je, obnoć po povratku, pričao o svojim nadzorničkim posetama kako bi je malo zaneo i izazvao u njoj ljubav prema sebi, ali kojoj je upravo bio dodijao. Sada je hteo da da govori i o njoj.

— Dakle, hoćete li večerati sa mnom?Dobrodušni Peleren pristade.

6

Činovnici su dremali u kancelariji kad Rivjer uđe. Nije skinuo ni mantil ni šešir i u svako doba je ličio na večitog putnika, promicao je gotovo neprimetno, toliko je malo prostora ispunjavala njegova sitna prilika, toliko su se njegova seda kosa i bezlična odeća prilagođavale svakoj okolini. A ipak neko oduševljenje pokrenu ljude. Činovnici živnuše, šef kancelarije žurno preturi poslednje spise, pisaće mašine zadrndaše.

Telefonist je gurao čepiće u prekidač i zapisivao telegrame u debelu knjigu.

Rivjer sede i poče da čita.Posle iskušenja u Čileu ponovo je čitao izveštaj o

jednom srećnom danu kada se sve samo od sebe sređuje, kada poruke koje odašilju jedan po jedan ostavljeni aerodrom, predstavljaju jednostavne vesnike pobede. I patagonski poštanski avion takođe je brzo napredovao; po voznom redu čak je ranio, budući da su vetrovi terali s juga na sever snažne, povoljne talase.

— Dajte mi meteorološki izveštaj.Svaki se aerodrom hvalio svojim vedrim

vremenom, svojim čistim nebom, svojim dobrim lahorom. Zlaćano veče je zaodenulo Ameriku. Rivjer je uživao u sveopštem zanosu. Sad se avion rvao negde u noćnom pothvatu, ali s nadom u najbolje.

Rivjer odgurnu beležnicu.— U redu.I izađe da zaviri u službene prostorije, on,

noćobdija, koji bdi nad polovinom sveta.

Pred otvorenim prozorom zastade i sagleda noć. Prekrivala je Buenos Aires, ali poput prostrane crkvene lađe, takođe i celu Ameriku. Ne začudi ga taj osećaj veličine: nebo nad Santjagom de Čile strano je nebo, ali tek što poštanski avion krenu prema Santjagu, od jednog do drugog kraja tog pravca . čovek se nađe pod istim visokim svodom. Patagonski ribari gledali su sada kako blistaju bočna svetla tog drugog aviona, čijisušum hvatale slušalice bežičnog telegrafa. Taj nemir aviona u letu, koji je hukom motora brinuo Rivjera, bio je briga istovremeno i glavnog grada i pokrajine.

Srećan zbog ove uspešne noći, sećao se noći punih nereda kada mu se činilo da avion opasno tone i da ga je teško spasiti. Radio-stanica u Buenos Airesu odašiljala je njegovu žalopojku pomešanu s šumom oluje. Pod tim potmulim omotačem gubio se zlatni muzički val. Koliko je užasan poj u molu aviona koji je, poput slepe strele, odapet prema preprekama noći.

Rivjer pomisli da je, u noći kad se bdi, nadzornikovo mesto u kancelariji.

— Pronađite mi Robinoa.Robinou je upravo jedan pilot postajao prijatelj.

Pred njim je, u hotelu, ispraznio svoj kovčeg; iz njega se rasturiše one sitnice koje nadzornike čine bliskim ostalim ljudima: nekoliko neukusnih košulja, toaletni pribor, naposletku fotografija mršave žene koju nadzornik okači na zid. Tako je on ponizno ispovedao pred Pelerenom svoje žudnje, nežnosti, svoja žaljenja. Nižući u jednom redu svoja blaga, prostirao je pred

pilotom svoju bedu. Moralno osipanje. Predočavao je svoj zatvor.

Ali za Robinoa, kao i za sve ljude, postojala je neka mala svetlost. Proživljavao je veliku slast izvlačeći sa dna kovčega pomno umotanu vrećicu. Dugo ju je ćutke tapšao. Tada će konačno otvorivši šake:

— Doneo sam to iz Sahare... Nadzornik porumene što se usudio da izusti nešto tako poverljivo. U svojim razočaranjima, i svojoj bračnoj nesreći, i u svoj toj mučnoj istinitosti tešio se tim crnkastim kamenčićima, što su otvarali vrata ka tajanstvu. Pocrvene još malo jače:

— Istih ovakvih ima i u Brazilu... I Peleren potapša po ramenu nadzornika, koji se bio nadneo nad Atlantidu.

A Peleren obazrivo priupita:— Volite li geologiju?— To mi je strast.Jedino su kamenovi bili u životu nežni prema

njemu.Robino se rastuži kad ga pozvaše, ali sačuva

dostojanstvo.— Moram vas napustiti, potreban sam

gospodinu Rivjeru radi važnih odluka.Kad Robino uđe u kancelariju, Rivjer je već

zaboravio na nj. Premišljao je pred zidnom kartom, nakojoj crvenom bojom bila nacrtana linijska mreža kompanije. Nadzornik je očekivao njegove naloge. Posle dužeg vremena, Rivjer upita, ne okrećući glavu:

— Šta vi mislite o ovoj karti, Robino?Ponekad bi postavljao zagonetke, i to obično kad

bi se budio iz sna.— Ta karta, gospodine direktore...Nadzornik nije o tome, zapravo, baš ništa mislio,

ali ozbiljno buljeći u kartu, nadzirao je odjednom Evropu i Ameriku. Rivjer je međutim sledio svoje misli, ne spominjući mu ništa o tome: „Ova je mreža naoko lepa, ali okrutna. Platili smo je mnogim ljudima, mladim ljudima. Sad se nameće samovoljnim ono što je izgrađeno, ali koliko problema postavlja pred nas!“ Ipak, cilj je za Rivjera prevazilazio sve ostalo.

Robino, stojeći pored njega i neprekidno buljeći pravo preda se u kartu, malo-pomalo se pribirao. Od Rivjera, nije očekivao nikakve milosti.

Jedanput je okušao sreću, priznavši da mu je život upropašćen zbog njegove smešne slaboće, a Rivjer mu je odgovorio doskočicom: „Ako vas to sprečava da spavate, pospešiće vašu delatnost.“

Beše to tek poludoskočica. Rivjer je imao običaj da tvrdi: „Ako besanice prisiljavaju muzičara da stvara lepadela, onda su to lepe besanice.“ Jednog dana je pokazao na Lerua: „Pogledajte kako je to divno, ta ružnoća, koja odbija ljubav...“ Sve što u Leruu beše veliko, on je dugovao, verovatno, toj nedaći, koja je njegov život svela na zanatstvo.

— Jeste li jako prisni s Pelerenom?— Ah!— Ja vam to ne prebacujem.Rivjer se okrenu u polukrug, i, oborene glave,

idući sitnim koracima, vodio je Robinoa za sobom. Setan osmeh, koji Robino ne razume, zatitra mu na usnama.

— Samo... samo, vi ste pretpostavljeni.— Jest — izusti Robino.Rivjer pomisli da se ovako svake noći jedna

radnja zapliće na nebu poput kakve drame. Svako popuštanje volje može izazvati poraz i možda bi se valjalo rvati sve do osvita.

— Vi morate ostati na visini svog položaja.Rivjer je odmeravao reči.— Možda ćete sledeće noći zapovedati tom

pilotu da krene na opasni let: on će morati da posluša.— Jest...— Vi, tako reći, raspolažete životima ljudi, i

to ljudi koji su vredniji od vas...Činilo se da okleva.— To je ozbiljno.Rivjer je neprestano sitno koračajući, ćutao

nekoliko trenutaka.— Akovasposlušaju iz prijateljstva, vi ih

obmanjujete. Vi lično nemate prava ni na kakvu žrtvu.— Nemam... naravno.— A ako oni veruju da će ih vaše

prijateljstvo izbaviti nekih teških zadataka, vi ih obmanjujete: svakako će morati poslušati. Sedite onamo.

Rivjer blago gurne rukom Robinoa prema svom pisaćem stolu.

— Vratiću vas tamo gde vam je mesto, Robino. Ako ste umorni, nisu ti ljudi pozvani da vam pruže podršku. Vi ste pretpostavljeni. Vaša slabost je smešna. Pišite.

— Ja . . .

Pišite: „Nadzornik Robino određuje pilotu Pelerenu tu i tu kaznu iz tog i tog razloga...“ Već ćete naći nekakav razlog.

— Gospodine direktore!— Postupite kao da shvatate, Robino. Volite

one kojima zapovedate. Ali im to ne spominjite.Robino će iznova, s puno žara, odrediti da se

očiste glavčine elisa.Jedno pomoćno uzletište se javilo bežičnim

telegrafom. „Avion na vidiku. Avion saopštava: nizak režim, spuštam se.“

Izgubiće, bez sumnje, pola sata. Rivjera obuze ona razdražljivost koju čovek oseti kad brzi voz stane na pruzi i kad minute ne isporučuju svoj deo ravnice. Velika kazaljka zidnog sata opisivala je sada mrtav prostor: toliko bi događaja moglo ispuniti taj razmak među kracima šestara. Rivjer izađe da zavara iščekivanje i noć mu se učini praznom kao pozorište bez glumaca. „Takva noć, pa izgubljena!“ Besno osmotri kroz prozor vedro nebo okićeno zvezdama, tu božansku rasvetu, taj mesec, propalo zlato takve noći.

ALI, tek što je avion uzleteo, ova noć iznova postade Rivjeru uzbudljiva tog i tog razloga...“ Već ćete naći nekakav razlog.

— Gospodine direktore!— Postupite kao da shvatate, Robino. Volite

one kojima zapovedate. Ali im to ne spominjite.Robino će iznova, s puno žara, odrediti da se

očiste glavčine elisa.

Jedno pomoćno uzletište se javilo bežičnim telegrafom. „Avion na vidiku. Avion saopštava: nizak režim, spuštam se.“

Izgubiće, bez sumnje, pola sata. Rivjera obuze ona razdražljivost koju čovek oseti kad brzi voz stane na pruzi i kad minute ne isporučuju svoj deo ravnice. Velika kazaljka zidnog sata opisivala je sada mrtav prostor: toliko bi događaja moglo ispuniti taj razmak među kracima šestara. Rivjer izađe da zavara iščekivanje i noć mu se učini praznom kao pozorište bez glumaca. „Takva noć, pa izgubljena!“ Besno osmotri kroz prozor vedro nebo okićeno zvezdama, tu božansku rasvetu, taj mesec, propalo zlato takve noći.

ALI, tek što je avion uzleteo, ova noć iznova postade Rivjeru uzbudljiva i lepa. U svojoj utrobi nosila je život. Rivjer se brinuo za njega:

— Kakvo vreme nailazi? — naredi da se zapita posada.

Prođe deset sekundi:— Vrlo lepo.Tad spomenuše nekoliko gradova koje su

preleteli, i, u tom okršaju, bila su to za Rivjera mesta koja su pala.

7

Jedan sat kasnije, radio-telegrafista poštanskog patagonskog aviona oseti kako ga nešto blago odiže, nešto kao rame. Osmotri: teški oblaci gasili su zvezde. Nagnu se prema zemlji: tražio je svetla po selima, nalik na ona kojima blistaju kresnice skrivene u travi, ali ništa nije sjalo u ovoj crnoj travi.

Oseti zlovolju, predviđajući tešku noć: napredovanja, povlačenja, osvojene prostore, koje valja napustiti. Nije shvatao pilotovu taktiku, činilo mu se da će skoro udariti o gustoću noći kao o zid.

Sad je, pravo pred njim, primećivao prigušeno svetlucanje u visini horizonta — sjaj u kovačnici. Radio-telegrafista dotače Fabijanovo rame, ali se on ne pomaknu.

Prvi vrtlozi daleke oluje okomiše se na avion. Lagano podignute metalne mase pritiskivale su na telo radio-telegrafiste, zatim, reklo bi se, iščezoše, rastočiše se, i, nekoliko trenutaka, on je sam lebdeo u noći. Tad obema rukama dohvati čelične uzdužnice.

I kako je od celog svetla video jedino crvenu sijalicu u kabini, zadrhta, osećajući da se bespomoćan spušta u jezero noći, zaštićen samo malenom rudarskom svetiljkom. Ne usudi se da uznemiri pilotadabidoznao šta jeon odlučio, već je, stegnuvši šake na čeliku i nagnuvpš se napred prema njemu, promatrao njegov mrki zatiljak.

U slabom svetlu isticali su se samo glava i ramena. Telo beše tek nejasna masa, nešto oslonjena ulevo licem prema oluji licem, koje je bledelo pri svakom blesku. Ali radio-telegrafista nije video ništa od

tog lica. Svaki onaj osećaj što se na njemu utisnuo kako bi se isprečio pred nepogodom — taj grč, ta odlučnost, ta srdžba, sve ono bitno, što su međusobno izmenjivali to bledo lice i oni kratkotrajni bleskovi, sve mu je to bilo nepristupačno.

Ipak je nazirao zbijenu snagu u toj nepokretnoj senci i voleo je. Ona će ga, nema sumnje, odneti u susret oluji, ali će ga i zaštititi. Nema sumnje, njegove šake, stegnute oko ručica, počivale su već na nepogodi, kao na šiji neke zveri, ali leđa, prepuna siline, ostajala su nepomična, i, osećalo se da u njima počiva golema zaliha.

Radio-telegrafista pomisli daje pilot naposletku odgovoran. I sada je uživao sedeći za jahačem, u galopu u susret ognju, okružen materijalom i težinom, što je izbijala iz te nejasne prilike pred njim, u nesalomljivosti, što je prodirala iz nje.

Sleva se užeže novi plamičak, slab poput svetla koje se pali i gasi.

Radio-telegrafista učini pokret da dotakne Fabijanovo rame da ga upozori, ali primeti da ovaj lagano okreće glavu i nekoliko trenutaka upravlja lice pravo prema novom neprijatelju i zatim ponovo zauzima pređašnji položaj, još uvek nepomičnih ramena, zatiljka oslonjenog o kožni naslon.

8

Rivjer je izašao da malo prohoda i otkloni nelagodnost koja ga je obuzimala, i on, koji je živeo jedino zbog delovanja, zbog dramatskog delovanja, osećao je kako drama čudnovato menja pozornipu, postaje lična. Pomisli kako mali građani, po manjim gradovima, oko svojih paviljona s muzikom, žive životom koji se naoko čini tih, ali je često isto tako ispunjen dramama: bolešću, ljubavlju, žalošću, i možda... Sopstvena drama naučila ga je mnogo čemu: „To otvara neke prozore“, mislio je.

Tada, oko desetog sata naveče, on se, dišući lakše, uputi u pravcu kancelarije. Polako je ramenima prosecao gomilu, što se skupila pred ulazom bioskopa. Podiže oči prema zvezdama, koje su gotovo izbledele od svetlećih reklama, obasjavale uzanu ulicu i pomisli: „Ove večeri, kad su dva moja aviona u zraku, ja odgovaram za celo nebo. Ta zvezda je znak koji me traži u toj gomili i koji me nalazi: stoga se osećam tuđ, ponešto usamljen.

Pade mu na um neka muzička fraza: nekoliko nota sonate koju je juče slušao sa svojim prijateljima. Prijatelji nisu shvatili: „Ta umetnost nam je dosadna, dosadna je i tebi, samo što ti to ne priznaješ.“

„Možda...“ odvratio je.Osećao se usamljenim kao i večeras, ali je ubrzo

otkrio bogatstvo koje pruža takva samoća. Poruka te muzike, slatka kao tajna, dopirala je, među tim prosečnim ljudima, jedino do njega. Kao taj zvezdani

znak. Govorio mu je preko tolikih ramena jezikom koji je jedino on razumeo.

Na pločniku su ga gurali a on još pomisli: „Neću se ljutiti. Ličim na oca bolesnog deteta koji sitnim koracima hoda u gomili. On u sebi nosi veliku tišinu svoje kuće.“

Podiže oči prema ljudima. Pokušavao je da upozna one pojedince koji, sitno koračajući, nose svoje otkriće ili svoju ljubav i mislio je o samotinji svetioničkih čuvara.

Svide mu se tišina u kancelarijama. Prolazio je kroz njih polako, iz jedne u drugu i jedino su odzvanjali njegovi koraci. Pisaće mašine su počivale pod presvlakama. Veliki ormari skrivali su u sebi sređene spise. Deset godina iskustva i rada. Pričini mu se da obilazi podrume banke, mesta gde počivaju dragocenosti. Pomišljao je kako je svaki od tih propisa nakupio nešto bolje od zlata, živu silu. Živu, ali usnulu silu, kao što je zlato u bankama.

Naići će negde na jedinog činovnika koji bdi. Jedan je čovek negde radio, kako bi život tekao dalje, kako bi volja tekla dalje, i to od uzletišta do uzletišta, kako se ne bi nikada raskinuo lanac između Tuluza i Buenos Airesa.

„Taj čovek nije svestan svoje veličine.“Poštanski avioni su se negde borili. Noćni let

trajao je kao bolest pa je valjalo bdeti. Valjalo je pomoći tim ljudima koji su se rukama i kolenima, prsa o prsa, odupirali pomrčini, i koji više nisu razaznavali, koji nisu prepoznavali više ništa osim pokretljivih, nevidljivih

pojava, iz kojih se trebalo izbaviti, kao iz mora, jedino pomoću slepih ruku. Ponekad, kakve strašne spoznaje: „Osvetlio sam ruke, da bih ih video...“ Samo baršun obasjanih ruku u crvenom fotografskom rastvoru.

Ono što preostaje od sveta i što treba spasiti.Rivjer odgurnu vrata službene prostorije. Jedina

upaljena svetiljka stvarala je u uglu svetlu površinu. Kuckanje pisaće mapšne pridavalo je tišini poseban značaj, ali je nije ispunjavalo. Pokatkad zazvoni telefon; a dežurni činovnik tada ustane i odlazi u susret tom ponovljenom, upornom, žalosnom zovu. Dežurni činovnik bi skinuo slušalicu pa bi se slegla nevidljiva teskoba. Bio bi to sasvim tih razgovor u mračnom uglu. Tada bi se taj čovek ravnodušno vratio do svog pisaćeg stola a lice mu je od usamljenosti i snenosti skrivalo u sebi neodgonetljivu tajnu. Koliko je pretnje u zovu što spolja dolazi iz noći kada su dva aviona u vazduhu! Rivjer je pomišljao na telegrame koje pod večernjim svetiljkama dobijaju porodice i o nesreći koja nekoliko gotovo večnih sekundi ostaje tajna na očevu licu. Ponajpre naiđe jedan slabašni val, tako dalek od ispuštenog vriska, tako spokojan. A on bi svaki put čuo njegovu prigušenu jeku u tom suzdržljivom zvonu. I ti pokreti čoveka koga je osama učinila sporim poput plivača između dva talasa i koji se vraćao iz mraka prema svetiljci, kao ronilac prema površini, činili su mu se prepuni tajni.

— Ostavite, ja ću.

Rivjer skide slušalicu, začu brujanje glasova.— Ovde Rivjer.U prigušenoj buci čuje se glas:— Dajem vam radio-stanicu.Od čepića u komutatoru nasta ponovo buka, a

zatim jedan drugi glas doda:— Ovde radio-stanica. Predajemo vam

telegrame.Rivjer je primao i klimao glavom:— U redu... U redu...Ništa važno. Obične službene poruke. Rio de

Žaneiro traži neko obaveštenje. Montevideo govori o vremenu, a Mendosa o materijalu. Bili su poznati šumovi po kući.

— A poštanski avioni?— Vremeje olujno. Nečujemo avione.— U redu.Rivjer pomisli kako je ovde noć tako vedra,

zvezde blistaju, a radio-telegrafisti otkrivaju u njoj dah dalekih oluja.

— Do viđenja.Rivjer ustade i uto mu pristupi činovnik:— Službeni izveštaji, za potpis, gospodine.— U redu.Rivjer otkri u sebi veliku naklonost prema tom

čoveku, kojega je takođe pritisnula težina noći. „Drug u borbi“, mislio je Rivjer. On sigurno neće nikada znati koliko nas zbližuje ovo bdenje.

9

Kada se, s hrpom papira u rukama vraćao svom pisaćem stolu, Rivjer oseti onu oštru bol na desnoj strani koja ga je mučila već nekoliko nedelja.

„Ne valja...“Na trenutak se osloni o zid:„To je smešno.“Tada se uvali u svoju naslonjaču.Oseti se ponovo sputan kao ostareli lav i obuze

ga silna tuga.„Toliko treba rada, pa da čovek do ovoga dotera!

Pedeset mi je godina. Pedeset sam godina gradio svoj život, podizao se, borio se, menjao tok događaja, i eto, ovo što me sad zaokuplja i ispunjava, postaje važnije od celog sveta. . . To je smešno.“

Počeka, obrisa znoj, pa kad mu laknu, prihvati se opet posla.

Pregledavao je polagano izveštaje.„U Buenos Airesu smo ustanovili skidajući motor

301. . . oštro ćemo kazniti krivca.“Potpisao je.„Kako uzletište u Florianopolisu nije izvršilo

naređenje..Potpisao je.Budući da je zbog boli na desnoj strani, pritajene

ali prisutne u njemu poput nove spoznaje života, bio prisiljen iznova da misli o sebi, on postade gotovo jedak.

„Jesam li pravedan ili nepravedan? Ja to ne znam. Ako okinem, kvarova je manje. Krivac nije čovek, to je neka tajnovita sila, koju ne možeš nikada obuzdati, ako

ne obuzdaš sve ljude. Kad bih bio previše pravedan, svaki noćni let pretio bi smrću.“

Obuze ga neka nelagodnost što je takvom okrutnošću prokrčio taj put. Pomisli da je sažaljenje dobro. Stalno je listao izveštaje, te se zaokupio svojim mislima.

,,…što se tiče Roblea, on danas više ne spada u naše osoblje.“

Seti se tog starca i sinoćnjeg razgovora:— To je zbog primera, šta ćete, zbog

primera.— Ali gospodine... ali gospodine... Jedanput,

jedan jedini put, molim vas! A ja sam radio ceo život!— Potreban je primer.— Ali gospodine!... Pogledajte, gospodine!A onda onaj izlizani novčanik i stari novinski list,

na kojem je snimak koji prikazuje mladog Roblea kako stoji kraj aviona.

Rivjer je video pred sobom staračke ruke koje drhću nad tom naivnom slavom.

— To je iz 1910-te, gospodine... Ja sam tu sklopio prvi argentinski avion. Avijacija iz 1910-te... Gospodine, to je dvadeset godina! Pa kako možete reći... A kako će se mladići, gospodine, smejati u radionici!.. . Ah! Kako će se oni smejati!

— To mi je svejedno.— A moja deca, gospodine? Ja imam decu.— Rekao sam: nudim vam mesto nadničara.— Moje dostojanstvo, gospodine, moje

dostojanstvo! Pomislite, gospodine, dvadeset godina u avijaciji, za jednog starog radnika kao što sam j a . . .

— Mesto nadničara.— Odbijam, gospodine, odbijam!I staračke ruke su drhtale, a Rivjer je svrnuo

pogled pred tom nabranom, debelom i lepom kožom.— Mesto nadničara.— Ne, gospodine, ne . . . hteo bih vam još

reći...— Možete ići.Rivjer pomisjš: „Nisam ja to njega tako okrutno

otpustio, već zlo, za koje on možda ne snosi krivicu, ali koje se sručilo na njega.“

„Jer se događajima upravlja“, mislio je Rivjer, „a oni slušaju i čovek nešto stvara. Ljudi su bedni predmeti, i njih stvaramo. Ali ih odstranjujemo kad se zlo svali na njih.“

„Hteo bih vam još reći...“ Šta je hteo reći taj bedni starac? Da mu oduzimaju njegove negdašnje radosti? Da voli zvuk alata na avionskom čeliku, da mu život lišavaju velike poezije, i uz to. .. da treba živeti?

„Jako sam iscrpljen“, mislio je Rivjer. Milujući ga, groznica je bujala u njemu. Lagano je udarao po listu papira i mislio: „Sviđalo mi se lice tog starog druga. ..“ I Rivjer iznova ugleda one ruke. Mislio je o onom slabašnom pokretu koji su učinile kao bi se sjedinile. Bilo bi dovoljno reći: „Dobro. Dobro. Ostanite.“ Rivjer je zamišljao kako priliv radosti silazi u te staračke ruke. I ona radost koju bi umesto lica pokazale staračke, radničke ruke, to mu se činilo najlepšim na svetu. „Da razderem ovaj izveštaj?“ A starčeva porodica, povratak u predvečerje, a skromni ponos:

„Onda, ostaješ li?“„Naravno! Naravno! Ja sam sklopio prvi

argentinski avion.“I mladi se neće više smejati, a starac će ponovo

steći svoj prestiž...„Da razderem?“Telefon zazvoni. Rivjer podiže slušalicu.Nasta poduži tajac, zatim ono zujanje, ona dubina

koju u ljudske glasove unose vetar i prostor. Napokon neko progovori.

— Ovde uzletište. Ko je tamo?— Rivjer.— Gospodine direktore, 650 je na pisti.— U redu.— Ukratko, sve je spremno, samo što smo u

poslednji čas morali popraviti električne uređaje, jer su vodovi bili pokvareni.

— U redu. Ko je postavljao uređaje?— Proverićemo. Ako odobravate kaznićemo

krivca kvara na signalnom svetlu jer se to može loše svršiti!

— Naravno.Rivjer je mislio: „Ako se ne odstrani zlo kad se

nametne gde god bilo i nastanu svetlosni kvarovi, zločin je propustiti ga kad slučajno otkrije svoje oruđe: Roble će biti otpušten.“

Činovnik, koji ništa nije video, neprekidno kucka.

— Šta je to?— Dvonedeljni obračun.

— Zašto nije gotov?— Ja . . .— Videćemo.„Neobično je kako događaji odmiču, kako buja

velika, tajna sila, ista ona što podiže prašume, što raste, što nagoni, što u blizini velikih dela odasvud izbija.“ Rivjer je mislio o onim hramovima koje obaraju sitne lijane.

„Veliko delo...“Da bi se umirio, pomisli: „Ja sve te ljude volim,

ali ne napadam ja njih. Već ono što se događa preko njih...“

Srce mu je brzo tuklo i to ga je bolelo.„Ne znam da li je dobro ono što sam učinio. Ne

znam pravu vrednost ljudskog života, ni jada. Ne znam tačno koliko vredi ljudska radost. Ni uzdrhtala ruka. Ni samilost, ni nežnost...“

Zamisli se:„Život je toliko protivrečan, čovek se nagodi sa

životom kako može... Ali istrajati, stvarati, izmeniti svoje smrtno telo...“

Rivjer promisli, tad nazove.— Telefonirajte pilotu evropskog poštanskog

aviona. Neka dođe do mene pre nego što krene.Mislio je: „Nema smisla da taj poštanski avion

nepotrebno luta. Ako ne zgrabim svoje ljude noć će im uvek zadavati brige.“

10

Pilotova žena, koju probudi telefon, pogleda muža i pomisli:

— Pustiću ga da još malo spava. Divila se tim golim prsima, čistim i blistavim, misleći na lepu lađu.

Počivao je u tom spokojnom krevetu kao u luci, i da ništa ne bi remetilo njegov san, ona je prstom uklanjala nabor, mrak, talase, smirivala taj krevet, kao da božanskim prstom smiruje pučinu.

Ustade, otvori prozor i na licu oseti vetar. Ta se soba izdizala iznad Buenos Airesa. Iz susedne kuće, gde je bila igranka, izvijalo se nekoliko melodija, koje je raznosio vetar, jer bilo je vreme radosti i počinka. Taj grad je zatvorio ljude u sto hiljada svojih tvrđava; sve je bilo mirno i nepomično; ali se ženi činilo da će svaki čas neko uzviknuti: „Na oružje!“ i da će se odazvati jedan jedini, i to njen čovek. Još je spavao, ali njegov počinak je bio opasan, počinak rezerve, koja će ubrzo u boj. Taj usnuli grad nije ga štitio: njegova će mu se svetla učiniti beznačajnim kad se izdigne, kao mladi bog, iz njihove prašine. Ona je promatrala te snažne ruke koje će za jedan sat upravljati sudbinom evropskog poštanskog aviona, odgovarati za nešto veliko poput sudbine celog grada. I ona se uznemiri. Taj čovek, usred miliona drugih ljudi, jedini je spreman na tu čudnovatu žrtvu. To je rastuži. Tako je izmicao njenoj nežnosti. Hranila ga je, čuvala i tetošila, ne zbog sebe same, već zbog te noći

koja će ga ugrabiti. Zbog bitaka, zbog teskoba, zbog pobeda, u kojima ona neće nimalo sudelovati. Te nežne ruke bile su samo ukroćene, a pravi njihovi poslovi bili su nepoznati. Znala je smeške tog čoveka i njegovu ljubavničku pažnju, ali ne i njegove božanske srdžbe u oluji. Ona ga je sputavala blagim vezama: muzikom, ljubavlju, cvećem; ali kad god bi uzleteo, te bi veze popustile, a da se ne bi primetilo da on zbog toga pati.

Otvorio je oči.— Koliko je sati?— Ponoć je.— Kakvo je vreme?Ne znam...Ustade. Lagano se primicao prozoru protežući se.— Neće mi baš biti hladno. Koji je smer

vetra?— Kako misliš da bih ja to mogla znati...On izviri:— Jug. To je vrlo dobro. Tako je bar do

Brazila.Opazi mesec i oseti se bogatim. Tad mu se

pogled spusti na grad.Ne učini mu se ni prijatan, ni svetao, ni topao.

Već je video kako se osipaju beznačajne mrvice njegovih svetala.

— O čemu misliš?Mislio je o mogućoj magli nad Porto Alegrom.— Imam ja svoju taktiku. Znam kuda ću

zaobići.

Ponovo se nagnuo. Duboko je udisao kao da će se go baciti u more.

— Nisi čak ni žalostan... Na koliko dana odlaziš?

Osam, deset dana. Ne zna. Žalostan, nije; zašto? Te ravnice ti gradovi, ta brda... Prosto je odlazio, kako se njemu činilo, da ih osvoji. I mislio je o tome kako će ih za nepun sat osvojiti i osloboditi se Buenos Airesa.

Osmehnu se:— Taj grad... Tako ću brzo biti daleko od

njega. Lepo je uzleteti noću. Pritisneš na ručicu za gas, okrenut prema jugu, a već za deset sekundi pejzaž se obrće, i okrenut si prema severu. Grad nije ništa drugo nego morska dubina.

Ona je mislila o svemu onome čega se mora osloboditi da bi mogao osvajati.

— Ne voliš svoj dom?— Volim svoj dom...Ali njegova je žena osećala da je on već uzleteo.

Ta široka ramena su već počivala na nebesima.Ona mu to i pokaže.— Lepo ti je vreme, put je popločan

zvezdama.On se nasmeja:— Jeste.Ona položi ruku na njegovo rame i uzbudi se,

osetivši, da je toplo; nije li to telo onda u opasnosti?— Ti si jak, ali budi razborit!— Razborit, naravno...Ponovo se nasmeja.Oblačio se. Za ovu priliku odabirao je najgrublju

tkaninu, najtežu kožnu odeću, oblačio se kao seljak. Što

je bivao krupniji, to mu se ona više divila. Sama mu je stegnula opasač, navukla čizme.

— Te me čizme žuljaju.— Evo drugih.— Pronađi mi neku uzicu za pomoćnu

svetiljku.Pogleda ga. Sama je popravila poslednju manu na

oklopu: sve je odlično pristajalo.— Vrlo si lep.Primetila je da se brižno češlja.— Je li to zbog zvezda?— Zbog toga da se ne osećam starim.— Ljubomorna sam...On se opet nasmeja, poljubi je i privinu uz svoju

tešku odeću. Tad je podiže ispruženim rukama kao što se podižu male devojčice i opet se smejući, spusti je na krevet.

— Spavaj!I zatvorivši za sobom vrata, on zakorači na ulicu,

među nepoznatim noćnim svetom, prvi korak na putu ka pobedi.

Ona je ostala gore. Tužno je gledala to cveće, te knjige, tu nežnost, što za njega nije bilo ništa drugo nego morska dubina.

11

Rivjer ga dočeka.— Na zadnjem ste mi letu podvalili.

Zaobilazili ste kad su meteorološki izveštaji bili povoljni i kad ste mogli proći. Jeste li se uplašili?

Iznenađeni pilot ćuti. Lagano trlja ruku o ruku. Tad podiže glavu i pogleda Rivjera pravo u lice:

— Da.U dnu duše Rivjer sažaljeva tog vrlo smelog

momka koji se bio uplašio. Pilot pokušava da se opravda.

— Nisam više ništa video. Naravno, nešto dalje... možda... radio-telegraf se javlja... Ali mi je oslabilo signalno svetlo, nisam više video ruke. Htedoh da upalim poziciono svetlo da bih video bar krilo. Ništa nisam video. Osećao sam se kao da sam pri dnu duboke jame iz koje se teško izvući. Tada je motor počeo da titra.

— Nije.— Nije?— Nije. Kasnije smo proverili. Sasvim je u

redu. Naime, uvek se misli da motor titra kad je nekoga strah.

— Koga ne bi bilo strah! Planine me nadvisile. Kad sam se hteo uspeti, sukobio sam se s jakim vrtlozima. Znate, kad se ništa ne vidi... vrtlozi... Umesto da se popnem, sišao sam sto metara. Nisam više video ni žiroskop, ni manometre. Činilo mi se da slabi rad motora, da se motor pregrejava, da opada pritisak ulja... A sve u mraku kao u nekoj bolesti. Bio sam presretan kad sam opet ugledao osvetljeni grad.

— Imate previše mašte. Idite.I pilot izađe.Rivjer se zavali u naslonjaču i prođe rukom kroz

sedu kosu.„To je moj najhrabriji čovek. Ono što mu je

uspelo te noći vrlo je lepo, ali ga ja izbavljam iz straha...“

Zatim ga opet obuzima iskušenje slabosti:„Da te zavole, dovoljno je da sažaljevaš. Ja

uopšte ne sažaljevam ili to sakrivam. Ipak bih voleo da budem okružen ljudskim prijateljstvom i nežnošću. Lekar ih u svom pozivu nalazi. Ali ja služim događajima. Moram tako kovati ljude da im i oni služe. Kako dobro osećam taj zagonetni zakon, uveče, u svojoj kancelariji, pred saobraćajnim listama! Ako se ja prepustim, ako pustim dobro proračunate događaje da idu svojim tokom, tada tajanstveno nastaju nezgode. Kao da jedino moja volja sprečava avion da se neraspadne u vazduhu, ili nepogodu da zadrži poštu na svom letu. Ponekad me iznenađuje moja moć.“

Premišlja i ovako:„Možda je to jasno. Kao večita borba vrtlara za

svoj vrt. Samo snagom svoje ruke potiskuje iskonsku šumu u zemlji koja je večito obnavlja.“

Misli o pilotu:„Izbavljam ga od straha. Nisam se ja na njega

okomio, već, preko njega, na onaj otpor što parališe ljude pri susretu s nepoznatim. Ako ga slušam, ako ga sažaljevam, ako ozbiljno shvatam njegovu pustolovinu, poverovaće da se vraća iz oblasti tajanstva, a upravo se

tog tajanstva čovek i boji. Treba da ljudi siđu u taj mračni ponor i da iz njega izađu i kažu da nisu ništa susreli. Treba da taj čovek siđe do najdubljeg dna noći u njenu gustoću, i to čak i bez male rudarske svetiljke što obasjava samo ruke ili krilo, a za širinu ramena udaljuje ono nepoznato.“

Međutim, u toj borbi je neko prećutno bratstvo, u dnu njihovih duša, vezivalo Rivjera i njegove pilote. Bili su to ljudi koji su se borili rame uz rame, koji su jednako žudeli za pobedom. Ali Rivjer se seća drugih bitaka u kojima se borio da osvoji noć.

U službenim krugovima su zazirali od tog mrklog predela kao od neistražene prašume. Uputiti posadu, brzinom od dvesta kilometara na čas, u susret olujama i maglama i materijalnim zaprekama koje noć sadrži, a ne pokazuje ih, sve im se to činilo pustolovinom, koja je moguća samo u vojnoj avijaciji: uzleti se po vedroj noći, bombarduje se, spušta se na isto uzletište. Ali redovni saobraćaj bi noć uništila. „To je za nas“, odvraćao je Rivjer, „pitanje života ili smrti, budući da svake noći gubimo prednost što je danju steknemo nad železnicama i brodovima.“

Rivjer je razdraženo slušao kako se govori o bilansima, o osiguranjima, a ponajviše o javnom mišljenju: „Javno mišljenje.. .“ opovrgavao bi on, „njime se upravlja!“ Mislio je: „Kakvo gubljenje vremena! Postoji nešto... nešto, što nadilazi sve to. Ono što živi, gazi preko svegadrugogada bi moglo živetii stvara, da bi moglo živeti, svoje sopstvene zakone. To je neoborivo.“ Rivjer nije znao ni kada će ni kako će trgovačka avijacija

preći na noćne letove, ali je ipak valjalo pripremiti to neizbežno rešenje.

Sećao se zelenih stolova pred kojima je, držeći podbradak u šaci i osećajući neobičnu snagu, slušao tolike prigovore. Činili su mu se beznačajni, unapred opovrgnuti životom. I osećao je svoju sopstvenu snagu kako se skuplja u njemu kao neka težina. „Moji razlozi su nepobitni, ja ću pobediti“, mislio je Rivjer. „To je prirodni tok događaja.“ Kad su od njega zahtevali konačna rešenja koja bi otklonila svaku opasnost, odgovarao je: „Iskustvo će stvoriti zakone, poznavanje zakona nikada ne prethodi iskustvu.“

Posle pune godine borbe, Rivjer je izašao kao pobednik. Jedni su govorili: „zbog svog ubeđenja“, drugi, „zbog upornosti, zbog snage kao u medveda koji srlja“, ali, po njegovom mišljenju, prosto stoga, što je udario pravim putem.

Ali kakve predostrožnosti u početku! Avioni su uzletali svega jedan sat pre osvita, a spuštali se samo sat nakon sunčevog zalaska. Kad se Rivjer oseti sigurnijim u svom iskustvu, tada se tek usudi da pošalje poštanske avione u dubine noći. Gotovo bez sledbenika, osuđen i usamljen, sad je vodio boj.

Rivjer telefonira kako bi doznao poslednje poruke aviona u vazduhu.

12

Međutim, poštanski avion iz Patagonije sukobio se s olujom, a Fabijan nije hteo da je obiđe. Činilo mu se da je vrlo pšroka, budući da su se munje zabijale duboko u unutrašnjost predela irazotkrivale gomile oblaka. Pokušaće da se provuče ispod nje, a bude li zlo, odlučiće da je zaobiđe.

Instrument je pokazivao visinu od hiljadu i sedam stotina metara. On pritisnu dlanom ručice da je malo smanji. Motor snažno zaštekće i avion se strese. Fabijan ispravi ugao spuštanja i na karti proveri visinu bregova: iznosila je pet stotina metara. Da bi obezbedio dovoljan razmak, leteće na visini od kojih sedam stotina metara.

Žrtvovao je visinu kao kad se igra u imetak.Vrtlog zahvati avion koji jače zadrhta. Fabijanu

je bilo kao da mu prete nevidljive ruševine. Zamisli kako obilazi i ponovo susreće sto hiljada zvezda, ali ne skrene ni za stepen.

Fabijan je procenjivao svoje mogućnosti. Možda se radilo o lokalnoj oluji, budući da Trelev, sledeće uzletište, javlja da su samo tri četvrtine neba prekrivene oblacima. Valjalo je proživeti jedva dvadesetak minuta u tom crnom betonu. A ipak se pilot uznemirio. Nagnut ulevo, na zid vetra, pokušavao je da prepozna nejasna svetla, koja su se javljala i u najmrklijim noćima. Ali to više i nisu bila svetla. Jedva neka razlika u gustini, u debljini mraka, ili, možda, umor očiju.

Razmota jedan papirić radio-telegrafiste:Gde smo?

Šta bi sve Fabijan dao da to zna! Odgovori: „Neznam. Pomoću busole prolazimo kroz oluju.“ Smetao mu je plamen iz otvora, koji je visio o motoru kao plameni grozd, tako bled, da ga po mesečini nestaje, ali koji, u ovom ništavilu, upija ceo vidljivi svet. Pogleda ga. Vetar ga je čvrsto spleo, te je bio nalik na plam zublje.

Kako bi proverio žiroskop i kompas, Fabijan je svakih trideset sekundi unosio glavu u kabinu. Nije se više usuđivao zapaliti blede, crvene svetiljke, koje su ga dugo zaslepljivale, već su sada svi instrumenti u svetlucavim brojkama sijali slabapšom, zvezdanom svetlošću. Ovde, posred kazaljki i brojki, pilot je osećao varljivu sigurnost; kao u brodskoj kajiti nad kojom se valja talas. Noć i sve ono kamenje, naplavine, bregovi, koje ona nosi, tekli su u susret avionu isto tako neverovatno zlokobno.

— Gde smo? — ponovo ga je pitao radio-telegrafista.

Fabijan je opet izvirivao i nastavljao, naslonjen ulevo, da bdi. Nije više znao, koliko vremena, koliko će ga napora osloboditi tih mrkih uza. Gotovo je sumnjao da će ih se ikada izbaviti, budući da je život stavio na taj prljavi i zgužvani papirić, koji je hiljadu puta bio odmotao i pročitao, kako bi okrepio nadu: „Trelev: tri četvrtine neba oblačno, vetar slab, zapadni.“ Ako je nad Trelevom tri četvrtine neba oblačno, primetiće se njegova svetla u vedrini. Ukoliko...

Obećanje daleke, slabe svetlosti teralo ga je da nastavi; ipak, budući da je sumnjao, napisa radio-

telegrafisti: „Ne znam da li ću proći. Pitajte da li je iza nas još uvek lepo.“

Odgovor ga užasnu:„Komodoro javlja: povratak ovuda nemoguć.

Nevreme.“Pomalo je već nazirao neobičnu ofanzivu, koja se

s lanca Anda obarala na more. Pre nego što bude mogao da stigne do gradova ciklon će ih zahvatiti.

„Pitajte San Antonio kakvo je vreme.“„San Antonio odgovorio: na zapadu se diže vetar

a na istoku nevreme. Nebo sasvim oblačno. San Antonio čuje vrlo slabo zbog smetnji. I ja slabo čujem. Mislim da ću zbog elektriciteta uskoro morati izvući antenu. Hoćete li zaobići? Šta nameravate?“

„Pustite me na miru. Pitajte Bahia Blanku kakvo je vreme.“

„Bahia Blanka odgovara: na Bahia Blanki očekujemo snažnu oluju sa zapada za manje od dvadeset minuta.“ „Pitajte Trelev kakvo je vreme.“

„Trelev je odgovorio: uragan trideset metara u sekundi sa zapada i naleti vetra s kišom.“

„Saopštite u Buenos Aires: opkoljen sa svih strana, nevreme na dužini od hiljadu kilometara, ne vidimo više ništa. Šta da radimo?“

Za pilota je ta noć bila beskrajna, jer nije vodila ni prema pristaništu (činilo se da su sva nedostižna), ni prema osvitu: goriva će nestati za sat i četrdeset minuta. Biće prisiljen, pre ili kasnije, da naslepo srlja kroz gustinu.

Kad bi mogao dočekati zoru...Fabijan je zamišljao zoru kao pozlaćeni peščani

žal, na koji bi se nasukali kad mine ova teška noć. Pod

avionom koji je u opasnosti rodila bi se obala ravnica. Mirna zemlja nosila bi usnula imanja, stada i bregove. Sve naplavine što su lutale tminom postale bi neškodljive. Kad bi mogao, kako bi zaplivao prema osvitu!

Seti se da je opkoljen. Sve će se, dobro ili loše, rešiti u toj gustini.

Tako je. Ponekad bi mu se u svanuće činilo da ozdravlja.

Ali čemu upravljati oči ka istoku, gde se nalazi sunce? Među njima se nalazi tolika noćna provalija kojom se nije moglo uspinjati.

13

— Poštanski avion iz Asunsiona dobro napreduje. Stići će oko dva sata. Međutim, očekujemo prilično zakašnjenje patagonskog aviona, koji je, čini se, u nevolji.

— U redu, gospodine Rivjer.— Možda nećemo čekati na njega da bismo

mogli odaslati avion za Evropu: čim stigne asunsionski, zatražićete od nas uputstva. Budite spremni.

Rivjer je ponovo čitao telegrame o sigurnosti severnih uzletišta. Obećavali su evropskom poštanskom avionu putpomesečini: „Vedro nebo, pun mesec, bez vetra.“ Brazilske planine, jasno ocrtane na blistavom nebu, uranjale su pravo u uskovitlano srebro mora, svoju gustu kosu od mrkih šuma. Tih šuma, po kojima pljušte mesečevi zraci a ne boje ih. I ostrva crna kao naplavine na pučini. I celim putem ta neiscrpna mesečina: izvor svetla.

Kad bi Rivjer zapovedio da se krene, posada poštanskog aviona za Evropu ušla bi u stalni svet, koji je cele noći blago sjajio. Svet, u kojem ništa ne preti da poremeti ravnotežu tmine i svetla. Gde se čak ne uvlači ni milovanje bezazlenih lahora, koji mogu, jače, pokvariti celo nebo za nekoliko sati.

Ali Rivjer je oklevao pred tim blistavilom, kao rudarski istraživač pred zabranjenim zlatnim poljima. Događaji na jugu govorili su protiv Rivjera, jedinog branioca noćnih letova. U slučaju nesreće nad Patagonijom, njegovi bi protivnici stekli tako snažan moralni oslonac, da bi Rivjerova vera možda odsad bila nemoćna. Rivjerova vera, naime nije se poljuljala. Jedna

pukotina u njegovom delu dozvolila je da dođe do drame, ali je drama razotkrila pukotinu, a nije ništa drugo dokazala. „Možda su na zapadu potrebne osmatračnice... Videćemo.“ Još pomisli: „Imam iste dobre razloge da da ostanem uporan, a jedan uzrok moguće nesreće je nestao: taj, što se sam otkrio.“ Porazi jačaju snažne. Na svu nesreću, protiv ljudi se igra igra u kojoj malo znači pravi smisao pojava. Čovek dobija ili gubi od prividnosti, osvaja bedne bodove. I nađe se sputan prividnošću poraza.

Rivjer pozva telefonom.— Zar nam Bahia Blanka još uvek ništa

telegrafski ne javlja?— Ne.— Zovite mi uzletište telefonom.Pet minuta kasnije je pitao:— Zašto nam ništa ne javljate?— Ne čujemo avion.— Ne odgovara?— Ne znamo. Previše je olujno. Čak i da

odašilje, ne bismo ga čuli.— Čuje li Trelev?— Mi ne čujemo Trelev.— Telefonirajte.— Pokušali smo: vod je prekinut.— Kakvo je vreme kod vas?— Pogoršava se. Seva na zapadu i jugu. Vrlo

je sparno.— Vetar?

— Još slab, ali traje deset minuta. Sevanje se brzo primiče.

Pauza.— Bahia Blanka? Čujete li? Dobro. Zovnite

nas opet za deset minuta.Rivjer poče da prelistava telegrame južnih

uzletišta. Svi saopštavaju da se avion ne javlja. Poneka više ne odgovaraju Buenos Airesu i na karti je narastala pega nemih područja, gde su gradići, zatvorivši sva vrata, bili već izloženi ciklonu, a svaka kuća u njihovim zamračenim ulicama bila je odsečena od sveta i izgubljena u noći poput kakve lađe. Jedino bi ih zora mogla izbaviti.

Ipak je Rivjer, nagnut nad kartom, još uvek gajio nadu da će pronaći pribežište vedrine, budući da je telegrafski zatražio meteorološke podatke od policije u preko trideset pokrajinskih gradova, i odgovori su mu već počeli pristizati. Svim radio-stanicama duž dve hiljade kilometara bilo je zapoveđeno da, primi li koja od njih poziv aviona, obavesti u roku od trideset sekundi Buenos Aires, koji će joj saopštiti položaj pribežišta kako bi ga predala Fabijanu.

Činovnici, sazvani za jedan sat izjutra, bili su već u svojim kancelarijama. Tu tajnovito doznadoše da će možda biti zabranjeni noćni letovi i da čak ni evropski poštanski avion neće uzleteti pre svanuća. Šapatom su razgovarali o Fabijanu, o ciklonu, a ponajviše o Rivjeru. Naslućivali su ga ovde, sasvim blizu, malo-pomalo pritisnuta prirodom koja ga odbacuje.

Ali svi glasovi ućutaše. Rivjer se upravo bio pojavio na svojim vratima, umotan u mantil, sa šenšrom natučenim preko očiju, kao večni putnik. Spokojnim korakom priđe šefu kancelarije:

— Sada je jedan i deset, jesu li u redu papiri poštanskog aviona za Evropu?

— Ja... mislio sam...— Nije vaše da mislite, nego da izvršavate.Lagano se i napola okrenu prema otvorenom

prozoru, ruku skrštenih na leđima.Jedan činovnik mu pristupi:— Gospodine direktore, dobijamo malo

odgovora. Javljaju nam da su u unutrašnjosti mnoge telegrafske linije već prekinute...

— U redu.Rivjer je nepomičan, posmatrao noć.I tako je svaka vest pretila poštanskom avionu.

Svaki grad, ako bi uspeo odgovoriti pre nego što se vodovi pokidaju, javljao bi o približavanju ciklona, kao o najezdi. „Dolazi iz unutrašnjosti Anda. Briše celim putem, prema moru...“

Rivjeru su se zvezde činile odviše sjajne, vazduh odviše vlažan. Kakva čudesna noć! Brzo se kvarila, osipajući se kao meso blistava ploda. Zvezde su još u potpunom broju nadvisivale Buenos Aires, ali je to bila samo jedna oaza i to trenutna, pristanište koje je, uostalom, izvan pilotovog dometa. Preteća noć što je zao vetar dotiče i nagriza. Noć koju je teško pobediti.

Jedan je avion, negde, bio izložen opasnosti u njenim dubinama: ljudi su se nemoćno uskomešali na obali.

Telefonirala je Fabijanova žena.Obnoć, pri svakom povratku, pratila je let

poštanskog, patagonskog aviona: „Napušta Trelev...“ Tad bi opet usnula. A malo kasnije: „Sigurno se približava San Antoniju, sigurno vidi njegova svetla...“ Tad bi ustala, razmakla zavese i posmatrala nebo: „Svi mu ti oblaci smetaju...“ Ponekad bi mesec šetao kao pastir. I mlada žena bi opet legla, smirena tom mesečinom i tim zvezdama, hiljadama prisustava oko njezina muža. Oko jedan sat osetila bi da je blizu: „Sigurno više nije daleko, sigurno vidi Buenos Aires...“ Zatim bi ponovo ustala i pripremila mu obrok, vruću kafu: „Tako je hladno, tamo gore...“ Dočekivala ga je uvek kao da silazisnekog snežnog vrhunca: „Nije li ti hladno? — Ta nije! — Ipak se ugrej...“ Oko jedan i četvrt sve je bilo spremno. Tada bi ona telefonirala.

Noćas, kao i svake noći, ona zapita:— Je li Fabijan sleteo?Činovnik, koji je slušao, ponešto se smete:— Ko je na telefonu?— Simona Fabijan.— Ah, jedan čas...Činovnik, ne usuđujući se da išta kaže, preda

slušalicu šefu kancelarije.— Ko je tamo?— Simona Fabijan.— Ah!... Šta želite, gospođo?— Je li sleteo moj muž?Zavlada muk, koji se sigurnočinioneobjašnjivim, a tada pade jednostavan odgovor:— Nije.

— Kasni li?— Da.Opet zavlada muk.— Da... kasni.— Ah!...Bio je to uzvik ranjenog tela. Zakašnjenje ne

znači ništa... ne znači ništa... ali kad se otegne...— Ah!... A u koliko će sati stići?— U koliko će sati stići? Mi . . . mi ne

znamo.Sada je udarala o zid. Vraćala joj se samo jeka

sopstvenih pitanja.— Molim vas, odgovorite mi! Gde se nalazi?— Gde se nalazi? Pričekajte...Ta joj je sporost nanosila bol. Nešto se tamo

događalo, iza tog zida. Odlučiše se:— Uzleteo je u Komodoru u devetnaest i

trideset.— A posle toga?— Posle toga?... Mnogo kasni... Mnogo

kasni zbog lošeg vremena...— Ah, zbog lošeg vremena... Kolike li

nepravde, kolike li podlosti u tom mesecu, što se tako dokono nadneo nad Buenos Airesom. Mlada se žena odjednom priseti da je potrebno najviše dva sata da iz Komodora stigne u Trelev.

— Pa on već šest sati leti prema Trelevu! Sigurno vam šalje poruke! Ta šta kaže?...

— Šta nam kaže? Prirodno je, da po takvom vremenu... razumete... ne čujemo njegove poruke.

— Po takvom vremenu!

— Čujte, gospođo, jasno je da ćemo vam telefonirati čim budemo nešto saznali.

— Ah, vi ništa ne znate...— Do viđenja, gospođo...— Ne! Ne! Hoću da govorim s direktorom!— Gospodin direktor je vrlo zaposlen,

gospođo, on je na sednici.— Ah, baš me briga! Baš me briga! Hoću da

govorim s njim!Šef kancelarije obrisa znoj:— Jedan trenutak...Otvori vrata Rivjerove sobe:— Gospođa Fabijan hoće da govori s vama.„Eto“, pomisli Rivjer, „eto onoga čega sam se

bojao.“ Počeli su se pomaljati dirljivi elementi drame. Isprva ih je mislio odbiti. Majke i žene nemaju pristup u službene prostorije. I na lađama koje su u opasnosti ućutkuju se osećaji. Oni ne pomažu pri spasavanju ljudi. Ipak pristade:

— Spojite s mojom kancelarijom.Začutajsitni, daleki, uzdrhtali glasi odmah pojmi da joj ne može odgovoriti. Sasvim

je jalovo, za njih oboje, da se nađu licem u lice.— Gospođo, molim vas, umirite se! U našem

se poslu tako često događa da dugo moramo čekati vesti.Bio je došao do one tačke kad se ne nameće

problem pojedinačne opasnosti, nego problem cele akcije. Pred Rivjerom se nije isprečila Fabijanova žena, već drugi smisao života. Rivjer nije mogao da ne sluša, da ne žali taj sitni glas, taj toliko žalosni, ali neprijateljski poj. Jer ni akcija, ni lična srećane mogu se

deliti: one se sukobljavaju. I ta je žena govorila u ime jednog apsolutnog sveta, i u ime njegovih dužnosti i njegovih prava. U ime sveta u kojem predveče na stolu sija svetiljka, telo traži telo, u kojem žive nade, nežnosti, uspomene. Tražila je svoju imovinu i bila je u pravu. I on, Rivjer, takođe je bio u pravu, samo što ništa nije mogao suprotstaviti istini te žene. Pri svetlu skromne domaće svetiljke shvatio je neobjašnjivost i nečovečnost svoje sopstvene istine.

— Gospođo.. .Više nije slušala. Činilo se da mu je gotovo pala

pred noge, izderavši o zid svoje slabašne pesnice.Neki je inženjer jednom rekao Rivjeru, dok su se

nadnosili nad ranjenika nastradalog pri gradnji mosta: „Je li vredan taj most jednog zdrobljenog lica?“ Nijedan od seljaka, kojima će poslužiti taj put, ne bi pristao tako užasno iznakaziti to lice, kako bi izbegao obilazak preko sledećeg mosta. A ipak se mostovi dižu. Inženjer je dodao: „Zajednički je interes sastavljen od pojedinačnih interesa: ne opravdava ništa više.“ — „A, međutim“, odgovorio mu je kasnije Rivjer, „iako ništa ne vredi koliko ljudski život, mi večito postupamo kao da postoji nešto što prevazilazi po vrednosti ljudski život... Ali šta je to?“ I, Rivjeru se, dok je mislio na posadu, stezalo srce. Čak i kad se dižu mostovi, akcija ruši sreću; Rivjer nije više mogao a da ne zapita „u ime čega?“ „Ti ljudi“, mislio je, „koji će možda izginuti, mogli su živeti srećno.“ Video je lica uneta u pozlaćeno svetilište

večernjih svetiljki. „U ime čega sam ih otrgao otuda?“ U ime čega ih je oteo od lične sreće? Zar nije prvi zakon zaštititi sve te sreće? Ali, on ih svojeručno ruši. A, ipak, jednog kobnog dana nestaju zlaćana svetilišta poput opsena. Starost i smrt ih uništavaju nesmislenije od njega. Postoji možda nešto drugo što valja spasiti, nešto trajnije; možda treba spasiti onaj deo čoveka, koji Rivjer izgrađuje? Inače akcija nema opravdanja.

„Voleti, samo voleti, kakve li bezizlaznosti.“ Rivjera obuze nejasno osećanje dužnosti, veće od osećanja ljubavi. Ili se možda radilo o nekoj nežnosti što se toliko razlikuje od ostalih. Pade mu na um rečenica: „Treba ih učiniti večnima..Gde li je to pročitao? „Ono za čim težite u vama gine.“ Pred njim izniknu hram boga sunca starih peruanskih Inka. To okomito kamenje na brdu. Da nije njega, šta bi ostalo, šta bi ostalo od jedne civilizacije, koja teretom svog kamenja opterećuje današnjeg čoveka kao griža savesti? „U ime kakve surovosti ili u ime kakve čudne ljubavi, vođa nekadašnjih naroda, terajući ih da podižu hram na brdu, prisili te gomile da sazdaju svoju večnost?“ Rivjeru se takođe ukaza sva sila gradića, što se uveče vrte oko paviljona s muzikom: „Taj oblik sreće, taj oklop...“, pomisli. Nekadašnji vođa naroda, ukoliko možda nije sažaljevao čovekove patnje, neobično je sažaljevao njegovu smrt. Ne smrt pojedinca, već je sažaljevao vrstu

koju će zbrisati more peska. I poveo je svoj narod da digne hramove koje pustinja neće moći da zatrpa.

15

Možda će ga spasiti taj papir savijen načetvoro: Fabijan ga je odmotavao stisnutih zuba.

„Nemoguće uhvatiti Buenos Aires. Ne mogu više ni odašiljati, prste mi trese struja.“

Ozlojeđeni Fabijan htede da odgovori, ali kad podiže šake s ručica, da bi mogao pisati, neki snažan talas prodre mu u telo: vir ga je uzdigao zajedno s njegovih pet tona metala i titrao se njime. Odustade od svoje namere.

Njegove su šake ponovo pritisle talas i smanjile ga.

Fabijan snažno odahnu. Ako radio-telegrafista izvuče antenu iz straha pred olujom, Fabijan će mu razbiti njušku, kad se spuste. Moraju svakako uspostaviti vezu s Buenos Airesom, kao da će im odande, iz daljine od preko petnaest stotina kilometara, dobaciti uže u ovu provaliju. Ne videći drhtave svetlosti, gotovo beskorisne svetiljke gostionica, koje bi ipak pokazivale zemlju poput svetionika, želeo je bar glas, jedan jedini glas iz sveta, što više ne postoji. Pilot podiže pesnicu i zamaše njome u svojoj crvenoj svetlosti, kako bi onome drugome, pozadi, obrazložio tu tragičnu istinu, ali drugi, nagnut nad razoreni prostor sa zatrpanim gradovima i mrtvim svetlima, nije je spazio.

Fabijan bi poslušao svaki savet samo kad bi mu ga neko doviknuo. Mislio je: „Da mi kažu da se vrtim u

krugu, vrteo bih se u krugu, da mi kažu da udarim pravo na jug...“ Negde su postojale te zemlje u miru, tihe pod velikim senkama od mesečine. Poznavali su ih oni drugovi tamo dole, obučeni kao naučnici, nagnuti nad kartama i svemoćni, sklonjeni pod svetiljke lepe kao cveće. A šta je on poznavao, sem virova i noći koja je brzinom pada nasrtala na nj svojom crnom bujicom? Ne mogu prepustiti dva čoveka tim vrtlozima i oblačnim ognjevima. Ne mogu. Zapovediće Fabijanu: „Kurs dvesta četrdeset. . .“ Uzeo bi kurs dvesta četrdeset. Ali, bio je sam.

Učini mu se da se i same stvari protive. Motor bi, pri svakom poniranju, tako snažno zatitrao, da bi cela masa aviona zadrhtala kao od srdžbe. Fabijan je svom snagom savladavao avion, zabivnš glavu duboko u kabinu i unevši lice u horizont žiroskopa, budući da napolju više nije razlikovao nebesku gromadu od zemaljske, izgubljen umraku, gde je sve pomešano, u mraku postanja svetova. A kazaljke na pokazivačima položaja drhtale su sve brže i brže, i bilo ih je sve teže slediti. I pilot koga su varale već se teško borio, gubio visinu, malo-pomalo tonuo u tu pomrčinu. Pročita visinu: „Pet stotina metara.“ Bili su u ravni bregova. Osećao je kako teraju prema njemu vrtoglave talase. Takođe je poimao da su se sve zemljane gromade, od kojih bi ga i ponajmanja zgnječila, nekako rasklimale i otkinule od svog podnožja te počele pijano kružiti oko njega. I zaigrale oko njega neku vrstu plesa, koji se sve više i više stezao oko njega.

Pomiri se sa sudbinom. Makar se i razbio, sleteće bilo gde. I, kako bi bar izbegao bregove, ispusti jedinu svetleću raketu. Raketa planu, zavrti se, osvetli neku ravan i ugasi se. Bilo je to more.

Brzo pomisli: „Propao sam. Četrdeset stepeni ispravke, a ipak sam izgubio obalu. To je ciklon. Gde je zemlja?“ Okrenu pravo na zapad. Pomisli: „Sad sam bez rakete, ubiću se.“ To se moralo jednom dogoditi. A njegov drug, tamo pozadi... „Sigurno je izvukao antenu.“ Ali se pilot više nije ljutio na nj. Kad bi sad on prosto otvorio šake, u tren bi njihov život odande iscurio poput ništavne prašine. U šakama je držao uzbuđeno srce svog druga i svoje sopstveno. I odjednom ga te šake užasnuše.

U tim virovima, što su udarali poput malja, bio se svom snagom uhvatio za upravljač, kako bi ublažio njegovo silno drmanje koje bi moglo prekinuti kablove ručica. I neprestano ga se držao. I tad presta da oseća šake obamrle od napora. Htede da pomakne prste, kako bi mogao da dobije poruku: nije znao da li ga slušaju. Nepšto tuđe bilo mu je navrh ruku. Bezosećajne i mlohave opne. Pomisli: „Moram, silno zamišljati da stiskam...“ Nije shvatao da li mu misao dopire do šaka. A primećivao je drmanje upravljača već i po bolovima u ramenima: „Ispustiću ga. Šake će mi se otvoriti...“ ALI se užasnu što se usudio tako misliti, jer mu se činilo da oseća kako se njegove šake ovaj put pokoravaju tajnovitoj sili predstave, kako se polako otvaraju u tami da ga izdaju.

Još se mogao boriti i okušati sreću. Nema spoljne fatalnosti, ali postoji unutrašnja fatalnost. Dolazi

trenutak kad čovek shvata da je ranjiv. Tada nas greške vuku poput vrtoglavice.

I upravo u tom trenutku, u jednom rascepu oluje, zasija, kao smrtonosna meka u dnu vrše,iii nekoliko zvezda.

Bio je siguran da je to zamka: vidiš tri zvezde u rupi, uspinješ se prema njima, zatim ne možeš sići i ostaješ tamo gore da grizeš zvezde...

Ali njegova je glad za svetlošću bila tolika da se on podiže.

16

Podigao se, spretnije izbegavajući virove, hvala budi znacima, što su mu ih pružale zvezde. Privlačio ga je njihov bledi magnet. Tako je dugo patio u potrazi za svetlošću, da se više nije mogao odreći ni one najskromnije. Obogaćen svetlom konačišta, on bi se do smrti okretao oko toga znaka za kojim je gladovao. I sad se uspinjao u susret svetlosnim poljima.

U spirali se lagano uzdizao u ponor koji se bio otvorio, a pod njim zatvarao. I, kako se uspinjao, oblaci su sve više gubili blatnjavu boju mraka, proticali kraj njega kao talasi što postaju sve čistiji i belji. Fabijan izroni.

Njegovo je iznenađenje bilo golemo. Svetlost je bila tolika da ga je zaslepljivala. Na nekoliko trenutaka morao je zaklopiti oči. Nikad nije pomišljao da oblaci, obnoć, mogu zaslepiti. Ali pun mesec i sva ostala sazvežđa pretvarala su ih u blistave talase.

U onom istom trenutku kad je izronio, avion se odjednom obreo u spokoju, što se činilo neobičnim. Nikakvo ga talasanje nije naginjalo. Poput barke, što prolazi branu, ulazio je u mirne vode. Bio je prepušten nepoznatom delu neba, skrivenom poput zatona blaženih ostrva. Oluja pod njim obrazovala je drugi svet, širok tri hiljade metara, ispresecan naletima vetra, vodenim levcima, munjama, ali je zvezdama okretala kristalno i snežno naličje.

Fabijan je mislio da se našao u neobičnom čistilištu, toliko se sve sijalo, njegove šake, odeća, njegova krila. Jer svetlost nije silazila sa zvezda, već je izbijala iz tih belih gomila pod njim i oko njega.

Ti oblaci pod njim potpuno su odbijali snežnu belinu, koju su dobivali od meseca. A isto tako i oni zdesna i sleva, visoki kao tornjevi. Teklo je mleko svetla u kojem se kupao letač. Okrenuvši se, Fabijan vide kako se radio-telegrafista osmehuje.

— Već je bolje! — doviknu on.Ali se glas gubio u tutnjavi leta, jedino su se

osmesi susreli. „Baš sam lud“, mislio je Fabijan, „što se smešim, pa mi smo propali.“

Ipak, hiljade mračnih ruku ga je pustilo. Odrepšlo mu spone, kao zatvoreniku kome se dopusti da neko vreme šeta među cvećem.

„Prelepo“, mislio je Fabijan. Lutao je među zvezdama, zgomilanim gusto u riznici, lutao svetom u kojem nšpta drugo, baš ništa drugo nije bilo živo, osim njega, Fabijana, i njegova druga. Nalik na one pljačkaše basnoslovnih gradova, zazidane u rizničku odaju, iz koje neće više znati izaći. Lutaju među sleđenim draguljima, beskrajno bogati, a ipak osuđeni.

17

Jedan od radio-telegrafista u Komodoro Rivadaviji, patagonskom uzletištu, učini nagao pokret, i svi oni, koji su nemoćno bdeli u stanici, okupiše se oko togčoveka i nadnesoše se.

Nadneli se nad netaknuti i napadno osvetljeni papir. Ruka radio-telegrafiste još je uvek oklevala a olovka poigravala. Ruka radio-telegrafiste još je skrivala zarobljena slova, ali su prsti već drhtali.

— Oluje?Radio-telegrafista potvrdi glavom. Zbog njihovog

šuškanja nije mogao razumeti.Tad zabeleži nekoliko nečitkih znakova. Zatim

nekoliko reči. Napokon se mogao utvrditi sadržaj.„Odsečeni na visini od tri hiljade osam stotina

iznad oluje. Letimo pravo na zapad, jer smo zalutali nad morem. Pod nama nema izlaza. Ne znamo da li još uvek letimo nad morem. Javite da li se oluja proteže i u unutrašnjosti.“

Zbog nepogode su morali obrazovati lanac od stanice do stanice, kako bi odaslali taj telegram u Buenos Aires. Poruka se probijala kroz noć kao oganj što se pali od tornja do tornja.

Buenos Aires je poslao odgovor:— Oluja posvuda u unutrašnjosti. Koliko

vam goriva preostaje?— Za pola sata.I ta rečenica, od jednog do drugog stiže do

Buenos Airesa.

Pilot je bio osuđen da za nepunih trideset minuta utone u ciklon, koji će ga razbiti o zemlju.

18

A Rivjer razmišlja. Ne gaji više nikakve nade: ta će posada propasti negde u noći.

Rivjer se seća prizora koji se dogodio u detinjstvu: praznili su neki ribnjak da bi pronašli leš. Isto tako neće ni sada ništa naći, pre nego što ta silesija mraka oteče sa zemlje, pre nego što na svetlo dana izrone žali, ravnice, usevi. Priprosti seljaci možda će pronaći dvadetetasa savijenim rukama na licu, naoko usnula, nasukana na travi i zlatu tihog dna. Oni su se utopili u noći.

Rivjer misli o blagu pokopanom u noćnim dubinama, kao u morima iz bajki... Te noćne jabuke što čekaju dan sa svim svojim cvetovima, cvetovima koji još ničemu ne služe. Noć je bogata, prepuna mirisa, usnulih jaganjaca i cvetova, koji su još bezbojni.

Malo-pomalo popeće se u susret osvitu masne brazde, vlažne šume, sveže deteline. A među bregovima, što su sad bezazleni, među livadama i jaganjcima, posred mirnoće sveta, činiće se da dvoje dece sniva. A nešto će isteći iz vidljivog sveta u jedan drugi svet.

Rivjer je znao da je Fabijanova žena uznemirena i nežna. Ta ljubav jedva da joj je bila podarena, kao igračka siromapšom detetu.

Rivjer misli na Fabijanovu šaku koja će još nekoliko minuta držati u polugama svoju sudbinu. Ta ruka koja je milovala. Ta ruka koja je dotakla nečije grudiiunjimauskovitlalaburu kao neka božanska ruka;taruka koja je prelazila preko nečijeg lica i koja je izmenila to lice; ta ruka koja je bila čudotvorna.

Fabijan obnoć luta kroz divotu oblaka, ali, ispod njega, nešto niže, nalazi se večnost. Izgubl>en je u sazvežđu u kojem jedino on boravi. Još uvek drži svet u šakama i njiše ga na prsima. U upravljaču stiska svu težinu ljudskog bogatstva i očajnički nosi, od zvezde do zvezde, beskorisno blago koje će morati predati...

Rivjer pomišlja da ge jedna radio-stanica još uvek čuje. Fabijana sa svetom vezuje još samo muzički talas, jedna modulacija u molu. Nikakve jadikovke. Nikakva krika. Jedino najčistiji zvuk što ga je ikad izustio očaj.

19

Robino ga trgnu iz njegove samoće:— Gospodine direktore, mislio sam... možda

bi se moglo pokušati...Nije imao nikakav predlog, ali je ovako pokazao

dobru volju. Toliko je želeo da nađe neko rešenje i tražio ga je gotovo kao da se radi o rebusu. Uvek bi pronalazio rešenja, koja Rivjer uopšte ne bi slušao: „Znate, Robino, u životu nema rešenja. Ima snaga u pokretu: valja ih stvoriti i rešenja dolaze sama.“ Tako je Robino ograničavao svoju ulogu na stvaranje pokretne snage u mehaničarskom udruženju. Skromne snage u pokretu, koja čuva od rđe glavčinu elise.

Ali noćašnji događaji zatekoše Robinoa golorukog. Njegova nadzornička titula nije imala nikakve moći nad olujama, ni nad ukletim letačem koji se uistinu nije više borio zbog dodatka na tačnost, već kako bi izbegao jednu jedinu kaznu koja poništava sve Robinoove — smrti.

I Robino, sada beskoristan, besposleno je lutao po kancelarijama.

Fabijanova se žena najavi. Nagnana nemirom, čekala je u činovničkoj sobi da je Rivjer primi. Činovnici su krišom pogledavali njeno lice. Ona je zbog toga osećala stid i ogledavala se zaplašeno: sve je ovde zaziralo pred njom. I to ljudi koji su nastavljali posao, kao da gaze preko leša, ti spisi u kojima ljudski život, ljudska patnja ostavljaju samo talog krutih brojki. Tražila je znakove koji bi joj kazivali nešto o Fabijanu. U njenom stanu sve je pokazivalo da je odsutan: napola razgrnuta postelja, kafa na stolu, stručak cveća... Nije

mogla naći nikakav znak. Sve se protivilo sažaljenju, prijateljstvu, uspomeni. Jedina rečenica koju je čula, budući da niko pred njom nije otvarao usta, bila je kletva jednog činovnika koji je tražio neku listu. „... Lista dinama, bogamu, koje šaljemo u Santos.“ Ona podiže prema tom čoveku pogled koji je odavao beskrajno čuđenje. Zatim prema zidu koji je prekrivala karta. Njene usne jedva primetno zadrhtaše.

S nelagodnošću je poimala da ovde zastupa neprijateljsku istinu, gotovo je žalila što Je uopšte došla, želela Je da se sakrije i, bojeći se da je ne bi odviše zapazili, suzdržavala se da ne kašlje, da ne plače. Osećala se neobično, nedolično, baš kao da je naga. Ali je njena istina bila toliko jaka da su se letimični pogledi krišom i neumorno dizali kako bi je pročitali na njenom licu. Ta je žena bila vrlo lepa. Ona je pokazivala ljudima posvećeni svet sreće. Ona je pokazivala do kakve se uzvišenosti, i ne znajući, dosegne, samo ako se deluje.

Zatvorila je oči pred tolikim pogledima. Ona je pokazivala kakav se mir, i ne znajući, može uništiti.

Rivjer je primi.Došla je da bojažljivo brani svoje cveće, kafu na

stolu, svoje mlado telo. Ponovo je, u toj još hladnijoj kancelariji, spopade slabašno drhtanje usnica. Ona je takođe, u tom drugom svetu, otkrivala sopstvenu, neizrecivu istinu. Sva ona ljubav koja je bila u njoj i koja J'e sa svoje siline bila gotovo divlja, sva ona predanost, činile su joj se ovde kao nametljivost i sebičnost. Najradije bi pobegla:

— Ja vam smetam...

Gospođo — odvrati joj Rivjer — vi mi ne smetate. Na svu nesreću, gospođo, vi i ja ne možemo ništa drugo nego čekati.

Ona lagano slegnu ramenima, a Rivjer shvati šta to znači: „Čemu onda ona svetiljka, večera na stolu, cveće koje će opet zateći...“ Mlada žena jednom je priznala Rivjeru: „Još nisam shvatila smrt svoga deteta. Tu su još one sitnice koje su tako bolne, njegova odeća na koju nailazim, i, ako se noću probudim, ona nežnost koja mi ipak navire u srce, premda je zauvek suvišna, kao i moje mleko...“ Tako će i za tu ženu Fabijanova smrt početi tek od sutra, u svakom činu što će odsad biti uzaludan, u svakom predmetu. Fabijan će polako napuštati svoj dom. Rivjer je skrivao duboko sažaljenje.

Mlada žena je izlazila smešeći se gotovo ponizno, nesvesna svoje moći.

Rivjer, nekako stušten, sede.„Ali mi ona pomaže da otkrijem ono što

tražim...“Rasejano je prebirao telegrame o sigurnosti

severnih uzletišta. Zamislio se.„Ne nastojimo postati večni, već nastojimo da ne

vidimo kako dela i predmeti odjednom gube svoj smisao. Tad se pomalja praznina koja nas okružuje...“

Pogledi mu padoše na telegrame:„Evo, odakle se k nama uvlači smrt: kroz te

poruke koje nemaju više smisla...“Promotri Robinoa. Taj prosečni momak, sada

beskoristan, izgubio je već svaki smisao. Rivjer mu gotovo grubo reče:

— Zar treba da vam baš ja nađem posla?

Tad Rivjer gurnu vrata što vode u činovničku sobu i tu ga pogodi Fabijanov nestanak koji je bio očit po nekim znakovima koje gospođa Fabijan nije znala da opazi. Kartica R. B. 903, Fabijanov avion, na zidnoj ploči već se nalazila u stupcu neraspoloživog materijala. Činovnici koji su pripremali papire za evropski poštanski avion radili su leno, znajući da će on okasniti. Sa uzletišta su telefonski tražili uputstva za posadu koja je sada besciljno bdela. Životni tok je bio usporen. „Tu je smrt!“, pomisli Rivjer. Njegovo delo bilo je nalik oštećenom jedrenjaku na pučini bez vetra.

Začu Robinoov glas:— Gospodine direktore... šest je nedelja od

kako su se venčali...- Prihvatite se posla.

Rivjer je još uvek posmatrao činovnike, a povrh njih nadničare, mehaničare, pilote, sve one koji su mu pomagali u njegovu poslu, nošeni verom graditelja. Pomisli na gradiće iz davnine koji bi čuli gde se govori o „Ostrvima“ i sagradili lađu. Da je natovare svojim nadama. Da ljudi vide kako im nade jedre pučinom. Svi narasli, svi nadvisili sama sebe, svi spaseni jednom lađom. „Cilj možda ništa ne opravdava, ali delovanje izbavlja od smrti. Ti će ljudi trajati u svojoj lađi.“

I Rivjer će se takođe boriti protiv smrti kad bude telegramima dao njihov puni smisao, posadi koja bdi njen nemir, a pilotima njihov dramatski cilj. Kad život bude nadahnuo to delo, kao što vetar nadima jedro na pučini.

20

Komodoro Rivadavija ne čuje više ništa, ali hiljadu kilometara dalje, dvadeset minuta kasnije, Bahia Blanka hvata drugu poruku:

„Spuštamo se. Ulazimo u oblake...“Tad ove dve reči iz nejasnog teksta iznikoše u

trelevskoj stanici: ..., , . . . ništa videti...“Takvi su kratki talasi. Sad ih uhvatiš, sad opet ne

čuješ ništa. Tad se, bez ikakva razloga, sve izmeni. Taj letač, čiji je položaj nepoznat, obreo se već među živima, izvan prostora, izvan vremena, a po belim listovima u radio-stanicama pišu već utvare.

Je li ponestalo goriva ili pilot, pre zastoja okušava svoju poslednju kartu: pronaći tlo, a da se ne razbije?

Glas iz Buenos Airesa zapoveda Trelevu:„Pitajte ga to.“Prijemna stanica bežične telegrafije liči na

laboratoriju: nikl, bakar i manometri, splet vodova. Ćutljivi telegrafisti noćne smene u belim odelima, reklo bi se da su se nadneli nad običan opit.

Svojim opreznim prstima dotiču instrumente, ispituju magnetsko nebo, kao tragači koji traže zlatnu žicu.

— Ne odgovaraju?— Ne odgovaraju.Možda će ipak uloviti zvuk koji će biti znak

života. Ako se avion i njegova poziciona svetla uspnu među zvezde, možda će oni začuti pev jedne zvezde...

Trenuci protiču. Uistinu protiču kao krv. Traje li let još uvek? Svaki trenutak odnosi jednu mogućnost spasa. I tako se čini da vreme, protičući, razara. Kao što tokom dvadeset vekova dotiče hram, progriza granit i ruši hram u prašinu, tako se sad vekovno trošenje sabira u svaki trenutak i preti letaču.

Svaki trenutak nešto odnosi.Onaj Fabijanov glas, onaj Fabijanov smeh, onaj

osmeh! Muk osvaja tlo. Sve tegobniji i tegobniji muk, koji se obara na letača kao težina mora.

Tad neko primećuje:— Jedan sat i četrdeset minuta. Poslednje

gorivo je istrošeno: nemoguće da još lete.I pada mir.Nešto gorko i otužno izbija na usne, kao na kraju

putovanja. Zbilo se nešto, o čemu se ništa ne zna, nešto od čega je čoveku mučno. I posred tog nikla i tih bakarnih arterija oseća se prava tuga, što gospodari nad porušenim fabrikama. Sad se taj materijal čini nepokretan, beskoristan, besciljan: težina mrtvog granja.

Valjalo je još samo sačekati osvit.Za nekoliko sati svanuće cela Argentina, i ovi će

ljudi ostati ovde, kao na pesku, gledajući prema mreži koju izvlače, koju lagano izvlače, i za koju ne znaju šta se u njoj nalazi.

U svojoj kancelariji Rivjer oseća ono olakšanje koje pružaju jedino velike nesreće, kada zla kob oslobađa čoveka. Upozorio je policiju cele pokrajine. Ne može više ništa, treba čekati.

Ali red mora vladati čak i u mrtvačnici. Rivjer saopštava Robinou:

Telegram za severna uzletišta: predviđamo znatno zakašnjenje patagonskog poštanskog aviona. Da evropski avion ne bi previše zakasnio, spojićemo patagonski avion sa sledećim evropskim avionom.

Savija se malo napred. Tad se napreže i priseća nečega važnog. Ah, zaista. Da ne bi to zaboravio:

— Robino.— Gospodine Rivjer?— Napisaćete nalog. Zabranu pilotima da

pređu hiljadu i devetsto okreta: uništavaju mi motore.— U redu, gospodine Rivjer.Rivjer se još nešto jače presavija.Pre svega treba mu samoće.— Idite, Robino. Idite, stari moj. I Robino se

užasava te jednakosti pred senima.

21

Obuzet melanholijom, Robino je lutao kroz kancelarije. Stao je život kompanije, budući da će poštanski avion koji je trebalo da krene u dva sata biti opozvan i neće uzleteti pre zore. Činovnici ukočenih lica još su bdeli, ali to je bdenje bilo uzaludno. Još su pristizale, u jednoličnom ritmu, poruke o sigurnosti severnih uzletišta, ali njihova „vedra neba“, i njihovi „puni meseci“, i njihovo „bez vetra“ izazivalo je predstavu jalove kraljevine. Pustinje pune mesečine i kamenja. Dok je Robino prelistavao, ne znajući međutim zašto, neki dosje, na kojem je radio načelnik, opazi ovog gde stoji pred njim i čeka da mu ga uruči pokazujući izazovno poštovanje i izraz, kao da kaže: „Kad dozvolite, zar ne, to je moje...“ Taj stav potčinjenoga kosnu nadzornika, ali mu nikakva primedba ne pade na um, pa mu, besan, vrati dosje. Načelnik se neverovatno dostojanstveno vrati na svoje mesto. „Trebalo je da ga izbacim napolje“, pomisli Robino. Tada, da bi se pribrao, koraknu nekoliko puta, misleći na dramu. Ta će drama baciti u nemilost celu politiku i Robino će oplakivati dvostruki gubitak.

Tad pred njim iskrsnu Rivjer, zatvoren onde, u svojoj kancelariji koji mu je bio rekao: „Stari moj. . . ” Nikad tom čoveku nije u tolikoj meri ponestalo uporišta. Robino oseti prema njemu veliko sažaljenje. Prebirao je u glavi nekolike rečenice kojima je nekako nejasno hteo

sažaljevati, olakšati. Ispunjavalo ga je osećanje koje mu se činilo vrlo lepo. I on tiho pokuca. Ne bi odgovora. U toj tipšni ne drznu se jače da zakuca, već otvori vrata. Rivjer je bio unutra. Prvi put je Robino ravnopravno ulazio Rivjeru; donekle kao prijatelj, donekle, po njegovom sudu, kao narednik, koji za vreme pucnjave prilazi svom ranjenom generalu, prati ga pri rasulu i postaje mu brat u izgnanstvu. „S vama sam, ma šta se dogodilo“, činilo se da želi reći Rivjeru.

Rivjer je ćutao i, oborene glave, promatrao svoje ruke. A Robino, stojeći pred njim, nije se usuđivao više ni da prozbori. Premda dotučen, lav mu je ulivao strah. Robino je smišljao reči, sve pijanije i pijanije od predanosti, ali svaki put, kad bi podigao oči, spazio bi tu glavu, koja je bila nagnuta na tri četvrti, tu sedu kosu, te usne stisnute nad tolikom gorčinom! Napokon se odluči:

— Gospodine direktore...Rivjer podiže glavu i pogleda ga. Rivjer je

izranjao iz tako dubokog, tako dalekog sanjarenja, da možda još uvek nije primetio Robinoovu prisutnost. I niko nikad ne saznade o čemu je sanjario, ni šta je osećao, ni kakcd se žalost rodila u njegovom srcu. Rivjer je dugo promatrao Robinoa, kao živog svedoka nečega. Robinou bi nelagodno. Što je dalje Rivjer posmatrao Robinoa, to se više na njegovim usnicama ocrtavala neka nepojmljiva ironija. Što je duže Rivjer gledao Robinoa, Robino je više crveneo. Tim se više Rivjeru činilo da je Robino došao ovamo da posvedoči, u dirljivo dobroj i na nesreću spontanoj nameri, i ljudsku glupost.

Zbunjenost savlada Robinoa. Ni narednik, ni general, ni pucnjava nisu više bili od koristi. Zbivalo se nešto neobjašnjivo. Rivjer ga je joga uvek posmatrao. Tad se Robino, protiv svoje volje, malo ispravi i izvadi ruku iz levog džepa. Napokon tada Robino, beskrajno smeten, izgovori, ne znajući zašto:

— Došao sam da mi izdate naloge.Rivjer izvadi sat i jednostavno reče:— Dva su sata. Avion iz Asunsiona će sleteti

u dva i deset. Poštanski avion za Evropu odaslaćete u dva i četvrt.

A Robino proširi zapanjujuću novost: ne ukidaju se noćni letovi. I Robino se obrati načelniku:

— Donećete mi taj dosje da ga pregledam.A kad načelnik dođe do njega, on će:— Čekajte.I načelnik pričeka.

22

Poštanski avion iz Asunsiona najavi da se spušta.Rivjer je čak i u najgorim časovima sledio, od

telegrama do telegrama, njegov srećni hod. Bila je to za njega u ovom metežu odmazda njegove vere, dokaz. Taj srećni let najavljivao je telegramima hiljade isto tako srećnih letova. „Nema ciklona svake noći.“ Rivjer takođe pomisli:„Kad je jednom probijen put, valja i dalje njime ići.“

Putujući od uzletišta do uzletišta iz Paragvaja, kao iz nekog divnog vrta prepunog cveća, niskih zdanja i tihih voda, avion je klizio tik pored ciklona, koji mu nije zamračio ni jednu zvezdu. Devetoro putnika, zamotanih u putne pokrivače, bili su se čelom naslonili na okna, kao na izlog krcat draguljima, jer su argentinski gradići već prosipali kroz noć sve svoje zlato, pod bledim zlatom zvezdanih gradova. Napred je, pilot, širom otvorenih očiju punih mesečine, nalik na kozara, držao u svojim rukama dragoceni teret ljudskih života. Buenos Aires već je ispunjavao horizont svojim ružičastim ognjem, da bi ubrzo zasjao svojim kamenjem, kao kakva riznica iz bajki. Radio-telegrafista je prstima odašljao poslednje telegrame, kao poslednje note sonate, koju je, sav radostan, otkucavao na nebu, i čiju će pesmu razumeti Rivjer, a zatim izvuče antenu, tad se malo protegnu, zevnu i osmehnu se: stizali su.

Kad slete, pilot priđe pilotu evropskog poštanskog aviona koji je bio leđima naslonjen na svoj avion držeći ruke u džepovima.

— Ti produžavaš?— Da.— Je li patagonac ovde?— Ne čekamo ga: nestao je. Je li lepo

vreme?— Vrlo je lepo. Fabijan je nestao?Malo porazgovaraše o tome. Snažno bratstvo

oslobađalo ih je pustog zbora.Pretovarivali su u evropski poštanski avion

tranzitne vreće iz Asunsiona, a, još uvek nepomični pilot, zabačene glave i zatiljka na kabini, promatrao je zvezde. Osećao je kako se u njemu rađa golema sila i prože ga snažno zadovoljstvo.

— Utovareno? — neki će glas. — Onda, spojite.

Pilot se ne pomače. Stavljali su u pogon njegov motor. Uskoro će pilot osetiti u ramenima, oslonjenim o avion, da taj avion živi. Pilot se smirivao, napokon, posle tolikih pogrešnih vesti: odleteće... neće odleteti... odleteće! Usta se napola otvoriše i zubi mu na mesečini blesnuše kao u mlade zveri.

— Pripazi, noć je, a!Ne ču savet svog druga. Ruku u džepovima,

zabačene glave, lica uperena prema oblacima, planinama, rekama i morima, počeo je da se tiho smeje. Bio je to slabašni smeh, ali je prolazio kroza nj kao lahor kroz krošnju i potresao ga celog. Slabašni smeh, ali mnogo jači od tih oblaka, planina, tih reka i mora.

— Šta te spopada?

— Glupo je od Rivjera, što mi je. . . što misli da se ja bojim.

23

Za jednu minutu vinuće se nad Buenos Aires, a Rivjer, koji nastavlja svoju borbu, hoće da ga čuje. Da ga čuje kako se javlja, tutnji i nestaje, kao džinovski koraci vojske, koja korača prema zvezdama.

Skrštenih ruku Rivjer prolazi između činovnika. Pred jednim prozorom zastaje, osluškuje i sanjari.

Da je otkazao samo jedan jedini odlazak, bilo bi svršeno s noćnim letovima. Ali, pretičući slabiće, koji će ga sutra osuđivati, Rivjer je odaslao u noć drugog letača.

Pobeda... poraz... te reči nemaju nikad smisla. Život je iznad tih pojmova i već sprema nove predodžbe. Pobeda omekšava jedne, a poraz budi druge ljude. Poraz koji je bio pretrpeo Rivjer, možda je zalog koji obećava istinsku pobedu. Jedino je važan događaj u pokretu.

Za pet minuta telegrafske stanice upozoriše uzletišta. Duž petnaest hiljada kilometara drhtaj života rešiće sve probleme.

Već se uzdiže poj orgulja: avion.I Rivjer se laganim koracima vraća svom poslu,

među činovnike koji se povijaju pod njegovim oštrim pogledom. Rivjer Veliki, Rivjer Pobedonosni, koji nosi svoju tešku pobedu.

Antoan de Sent-Egziperi IZABRANA DELA

NOĆNI LET

Izdavač KIZ ALTERA

Za izdavača Milan Arnaut

Tiraž 300 primeraka

ŠtampaČigoja

ISBN 86-81459-40-6Katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije, Beograd 840-31

SENT-EGZIPERI, Antoan de Noćni let / Antoan de Sent-Egziperi ; [preveo Ivan Kušan]. Beograd : Altera, 2001 (Beograd : Čigoja

štampa). -115 str.; 17 cm. (Izabrana dela / Antoan de Sent-Egziperi)

Prevod dela: Vol de nuit / Atoine de Saint-Exupery. Tiraž 300. Str. 1-4:

Predgovor / Andre Žid.ISBN 86-81459-40-6

ID=92741132

i Iz Židovog dela Loše okovani Promešej. — Primedba urednika.

ii Žiroskop — instrument koji pokazuje pravac skretanja, odnosio nagiba, a radi na

principu vazdušnog pritiska koji stvara brzina aviona, — Primedba urednika.

iii Vrša, erška — koš za hvatanje riba; zamka, klopha. — Prim. ured.