aspekti metonimije u jeziku i miš · pdf fileaspekti metonimije u jeziku i...

50 Katarina Rasulić

Katarina Rasulić

ASPEKTI METONIMIJE U JEZIKU I MIŠLJENJU

APSTRAKT: U radu se na teorijskoj podlozi kognitivne lingvistike osvetljavaju pojedini aspekti metonimije kao jednog od osnovnih mehanizama pojmovno-značenjske organizacije. Razmatraju se mogućnosti tumačenja metonimije pomoću prototipskog modela kategorizacije, antropocentričnost kao jedno od bitnih svojstava metonimijske konceptualizacije i na- čini na koje metonimija učestvuje u stvaranju značenja, uključujući proširivanje, konstruisanje i nametanje značenja. Ukazuje se na neophodnost i značaj interdisciplinarnog prou- čavanja metonimije u jeziku i mišljenju za sveobuhvatnije razumevanje prirode značenja.

KLJUČNE REČI: metonimija, pojmovno-značenjski mehanizam, prototipska struktura, an- tropocentričnost, proširivanje značenja, konstruisanje značenja, nametanje značenja.

1. Figurativnost u jeziku i mišljenju

Distinkcija između doslovnog i figurativnog jezika, duboko ukorenjena od an- tičkih vremena, značajno je uticala na tokove promišljanja kompleksnog odnosa između jezika i mišljenja u lingvistici i filozofiji jezika i, shodno tome, na uobliča-vanje teorija značenja. Kako ističe Džozef Stern (Stern 2006), filozofija jezika bi se u najvećem delu svog razvoja zapravo mogla preciznije odrediti kao filozofija doslovnog jezika, dok je proučavanje figurativnog jezika po pravilu prepušteno pod- ručjima retorike i stilistike, u skladu sa preovlađujućim uverenjem da je figurativni jezik lišen saznajnog i iskustvenog sadržaja, te stoga ograničen prvenstveno na or- namentalnu, emotivnu ili afektivnu funkciju. Takvom uverenju značajno su dopri- neli, između ostalog, uticajni kritički stavovi Tomasa Hobsa i Džona Loka prema figurativnom jeziku, pre svega metafori, kao varljivoj i zbunjujućoj upotrebi reči koja odvraća od spoznaje pravog značenja i istine (Hobbes [1651]1985, Locke [1690]1964; v. i Johnson 1981, 1992; za alternativno tumačenje up. Musolff 2005). U drugoj polovini dvadesetog veka, međutim, naročito počev od zapaženih radova Maksa Bleka (Black 1954, 1962) o kognitivnom potencijalu metafore, preispituje se opravdanost ovakvog razgraničenja i značajna pažnja posvećuje se saznajnoj ulozi figurativnosti u jeziku i mišljenju. Upravo to postaje i jedna od centralnih tema kognitivne lingvistike, koja se intenzivno razvija u proteklih tridesetak godina

THEORIA 3 UDK 81'373.612.2:159.955 ; 81:1BIBLID 0351–2274 : (2010) : 53 : p. 49–70 Originalni naučni rad

Original Scientific Paper


Aspekti metonimije u jeziku i mišljenju 51

(Lakoff & Johnson 1980, 1999; Johnson 1987; Lakoff 1987; Gibbs 1994; Katz, Cacciari, Gibbs & Turner 1998; Geeraerts & Cuyckens 2007 i dr.).

Da je figurativnost u jeziku značajna ne samo na retoričko-stilskom planu, nego i na planu leksičkog značenja, uočeno je zapravo još u antičkoj retorici, koja je figurama poput metafore i metonimije pored stilske funkcije pripisivala i funkciju imenovanja. I mada je stilska funkcija tropa kao jezičkih ukrasa od antičkih vremena do danas dominantnije zaokupljala pažnju istraživača, činjenica da pomoću metafore i metonimije reči razvijaju nova značenja zauzima važno mesto kako u leksikografiji i prestrukturalističkoj leksičkoj semantici istorijsko-filološke orijenta- cije, tako i u savremenim lingvističkim proučavanjima višeznačnosti i organizacije leksičkog sistema u jeziku.1 A da su metafora i metonimija i na širem planu inhe- rentne jeziku upečatljivo je istakao Roman Jakobson (Jakobson [1956]2002) u svojim razmatranjima metafore i metonimije kao polova na kontinuumu sveukupnog jezičkog ustrojstva, koji imaju svoj odraz kako u paradigmatskoj i sintagmatskoj osi jezika, tako i u afazičkim poremećajima, usvajanju jezika, književnosti, umetnosti i semiotici.

Kognitivna lingvistika ide korak dalje i tretira metaforu i metonimiju kao pojmovno-značenjske mehanizme koji strukturiraju ne samo jezik već, pre svega, mi- šljenje, što podrazumeva da i leksička i stilska funkcija metafore i metonimije, kao i druge njihove jezičke i vanjezičke manifestacije, zapravo proističu iz njihove saz- najne funkcije (otuda i terminološka rešenja pojmovna metafora i pojmovna metonimija).2 U ovom svetlu naročito je detaljno proučavana uloga metafore kao procesa razumevanja apstraktnog pojma posredstvom i u terminima konkretnog pojma (Lakoff & Johnson 1980, Lakoff & Turner 1989, Gibbs & Steen 1999, Kövecses 2002, Klikovac 2004, Gibbs 2008), dok je metonimija tek u novije vreme postala predmet temeljnijeg interesovanja kognitivnih lingvista (Kövecses & Radden 1998,

1 Za iscrpni istorijski prikaz ovih tokova u leksičkoj semantici v. Geerarerts 2010; o metafori, metonimiji i sinegdohi kao načinima proširivanja leksičkog značenja v. Gortan-Premk 1997, Dragićević 2007; o podvojenosti u istraživanju metafore i metonimije kao stilskih figura i kao načina tvorbe leksičke polisemije v. Kovačević 1999.

2 U kognitivnolingvističkoj literaturi ovakav pristup često se određuje kao suprotstavljen tzv. “tradicionalnom” shvatanju metafore i metonimije. Takvo određenje donekle je svrsishodno kao pojednostavljeni način da se naglasi novi ugao posmatranja, ali je istovremeno kao isuviše uopšteno i pojednostavljeno podložno kritikama i u okvirima kognitivne lingvistike i van nje: kako ističe Brigite Nerlih (Nerlich 2006), metonimija se u retorici proučava bar dve hiljade godina, u istorijskoj semantici dva veka, a u kognitivnoj lingvistici intenzivno oko dve decenije. I mada je retoričko-stilistička tradicija samim svojim trajanjem dominantna, obim, višestrukost perspektiva i značaj prethodnih istraživanja posmatranih pojava u lingvistici i srodnim disci- plinama svakako se ne mogu podvesti pod jedno “tradicionalno” shvatanje, a koreni kogni-tivnolingvističkog shvatanja metafore i metonimije zapravo se mogu prepoznati u različitim tradicijama (detaljnije o tome v. Geeraerts 2010).




Panther & Radden 1999, Barcelona 2000, Dirven & Pörings 2002, Peirsman & Geeraerts 2006).

Ovaj rad ima za cilj da na teorijskoj podlozi kognitivne lingvistike dodatno os- vetli pojedine aspekte složene prirode metonimijske konceptualizacije. U odeljcima koji slede najpre će u glavnim crtama biti predstavljen kognitivnolingvistički pristup metonimiji (2), a potom će se ukazati na eksplanatorni potencijal prototipskog modela kategorizacije u lingvističkom proučavanju metonimije (3), na antropocen-tričnost kao jedno od bitnih svojstava metonimijske konceptualizacije (4) i na načine na koje metonimija učestvuje u stvaranju značenja (5).

2. Pojmovna metonimija i njene realizacije u jeziku

Najopštije rečeno, metonimija u jeziku (gr. µετά + όνοµα, „zamena imena“) podrazumeva upotrebu naziva jednog entiteta da se označi drugi entitet koji je sa njim u nekoj logičkoj vezi. U standardne primere metonimije kao stilske figure spadaju, recimo, Pero je moćnije od mača ili Ustala je kuka i motika, dok se metonimija kao mehanizam višeznačnosti reči karakteristično ilustruje primerima u kojima se, recimo, naziv naseljenog mesta odnosi na stanovnike tog mesta (Rim slavi pobedu → stanovnici Rima), naziv posude na sadržaj te posude (Popio je tri čaše → tri čaše vina), ime autora na dela tog autora (Čitao je Aristotela → Aristotelova dela) i sl. (Simeon 1969).

Istraživači različitih teorijskih orijentacija se mahom slažu da logička veza koja omogućava metonimijski prenos u osnovi proističe iz nekog vida dodirivanja, su- sedstva ili blizine entiteta (za razliku od metaforičkog prenosa, koji podrazumeva neki vid sličnosti ili analogije), pri čemu se kao glavni tipovi metonimijskih veza najčešće ističu prostorne, vremenske i uzročno-posledične veze. Međutim, postoje značajna razilaženja oko toga šta zapravo čini entitete bliskim, koji sve prenosi spadaju u metonimijske (naročito u poređenju sa metaforom i sinegdohom) i kako ih klasifikovati, u kakvom odnosu stoje prenos imena i prenos značenja, i kakve sve uloge metonimija ima u organizaciji značenja (up. Ullmann 1967, Lakoff & Johnson 1980, Norrick 1981, Апресян 1995, Gortan-Premk 1997, Kovačević 1999, Nerlich 2006, Peirsman & Geeraerts 2006, Dragićević 2007, Panther & Thornburg 2007).

Mada ni među proučavaocima metonimije u okvirima kognitivne lingvistike ne postoji opšta saglasnost oko navedenih pitanja, suštinsko je polazno stanovište, koje su formulisali još Lejkof i Džonson (Lakoff & Johnson 1980: 35-40), da metonimi-ja, kao i metafora, predstavlja prvenstveno stvar mišljenja i razumevanja, pa tek onda jezika. Shodno tome, u kognitivnoj lingvistici metonimija se definiše na planu konceptualizacije – kao pojmovna operacija ili kognitivni proces u kome se jedan, izvorni entitet koristi da omogući mentalni pristup drugom, ciljnom entitetu unutar




određenog pojmovnog domena (Kövecses & Radden 1998, Panther & Thornburg 2007). Drugim rečima, u prvi plan se ističe povezanost izvora i cilja metonimije u okviru uočene pojmovne strukture, a ne na planu referencije u objektivnom svetu ili semske strukture naziva entiteta koji učestvuju u metonimijskom prenosu (Dirven 2002, Peirsman & Geeraerts 2006; up. Norrick 1981, Ullmann 1967).

Da bi ilustrovali kako metonimija nije samo stilska figura, niti samo stvar jezika, već u prvom redu stvar konceptualizacije, Lejkof i Džonson (Lakoff & Johnson 1980: 37-39) razmatraju metonimijski odnos u kome lice označava osobu.3 Ovaj metonimijski odnos u jeziku se tipično manifestuje proširenim značenjem reči lice (o tome svedoče i primeri iz srpskog jezika: u sali ima mnogo poznatih lica; službeno lice; zabranjeno točenje alkohola licima ispod 18 godina i sl.), ali isto tako strukturira percepciju i poimanje, o čemu, recimo, svedoče brojni vidovi vi- zuelnih predstava ljudi (portreti, fotografije za dokumenta, krupni planovi u film- skim kadrovima i sl.): ako želimo da znamo kako neko izgleda, to obično podrazumeva sliku lica osobe koja je u pitanju. Metonimijski koncepti, zaključuju pomenuti autori, omogućavaju nam ne samo da govorimo o nekom entitetu koristeći naziv drugog entiteta koji je sa njim u vezi, već da na taj način i rasuđujemo. Kada se kaže Nikson je bombardovao Hanoj, to nije samo način da se upotrebom imena američkog predsednika referira na vojne snage, već da se fokusira Niksonova odgovornost za bombardovanje. Štaviše, metonimija ima važnu ulogu kao pojmovni mehanizam i nezavisno od direktne jezičke realizacije, što se manifestuje, recimo, u čulnoj percepciji i poimanju celine na osnovu dela i obrnuto, asocijativnim vezama u memoriji, prototipskoj kategorizaciji, kulturnom simbolizmu itd. (Lakoff & Johnson 1980, Lakoff 1987, Taylor 2003). Metonimija je, dakle, svojevrsna pojmovna prečica, a metonimijski koncepti ne strukturiraju samo jezik, već i mišljenje i delovanje.4

3 Značenjski odnosi poput ovog, u kome deo stoji za celinu ili obrnuto (pars pro toto / totum pro parte), koji se u retorici i leksičkoj semantici često tretiraju zasebno kao slučajevi sinegdohe, u kognitivnoj lingvistici po pravilu se posmatraju kao podvrsta metonimije, što odgovara opisanom širokom određenju pojmovne metonimije; takav pristup zastupljen je i u ovom radu. O pitanju razgraničenja metonimije i sinegdohe u istoriji bavljenja ovim pojavama inače postoje veoma različita stanovišta, od toga da se radi o dvema različitim pojavama (Gortan-Premk 1997, Kovačević 1999, Dragićević 2007), preko svrstavanja sinegdohe u metonimiju (Jakobson [1956]2002, Lakoff & Johnson 1980, Бирих 1995, Kövecses & Radden 1998), do izvođenja metonimije (i metafore) iz sinegdohe kao osnovnije figure (Dubois et al. 1970). U okvirima kognitivne lingvistike izuzetak u pogledu zalaganja za razdvajanje metonimije od sinegdohe predstavlja Seto (1999), koji, pak, smatra da metonimija obuhvata partonomske, a sinegdoha taksonomske odnose.

4 O tome u kojoj meri metonimijski koncepti za koje nalazimo potvrde i u jeziku zapravo prožimaju mišljenje, stavove i postupke, zabeležili smo i jedan zanimljiv primer koji se tiče poimanja rukovodećeg položaja posredstvom dela nameštaja na kome rukovodilac sedi. Ovaj




Unutar takve perspektive, pažnja istraživača usmerena je na različite aspekte metonimije kao pojmovnog fenomena i na različite vidove njenih leksičkih, gra- matičkih i pragmatičkih realizacija u jeziku. Tako, recimo, u metonimijski motivisane sinhronijske leksičko-semantičke pojave spadaju obrasci regularnog proširenja leksičkog značenja (posuda → sadržaj u njoj: čajnik vri, popiti celu flašu, pojesti pun tanjir), idiomatski izrazi koji evociraju konkretne mentalne slike (dići nos, podviti rep, stisnuti zube), odnos generičkog i specifičnog značenja leksema (Ova jakna se odlično prodaje/Ova jakna ti je velika; slon kao životinjska vrsta i konkret-na životinja) i sl. (Gibbs 1994, Taylor 2003).5 U dijahronijskoj perspektivi, metonimija se ističe kao jedan od najznačajnijih mehanizama semantičke promene, a pojedini autori smatraju da metonimija leži i u osnovi procesa specijalizacije i ge- neralizacije značenja (pilula → kontraceptivna pilula, aspirin → bilo koji analgetik) (Nerlich & Clarke 2001, Kövecses & Radden 1998). U domenu gramatike metonimija motiviše pojave kao što su partikularizacija i pluralizacija nebrojivih ili vlastitih imenica (Kupio je dve vode. On je novi Čomski), alternacije argumenata vezane za tranzitivnost (Tanjir se razbio), predikativna upotreba prideva koji ozna- čavaju način radnje tako da se odnose na vršioca radnje (Predsednik će biti kratak) i sl. (Langacker 1999, 2009, Brdar 2007a, Panther, Thornburg & Barcelona 2009). Najizraženija i najdetaljnije obrađivana funkcija metonimije je referencijalna (Lan- gacker 1999, 2009, Warren 2006), ali se pažnja posvećuje i drugim pragmatčkim ulogama metonimije – propozicionoj, predikacionoj i ilokucionoj – o kojima sve- doče implicitne propozicije (A: Kako si došao? B: Zaustavio sam taksi. → Došao

metonimijski odnos ogleda se, recimo, u proširenim značenjima reči fotelja u srpskom jeziku (npr. Preko hiljadu funkcionera hoće da zadrži dve fotelje; drma mu se fotelja; stranačka borba za fotelje) ili reči chair ’stolica’ u engleskom jeziku (department chair ’upravnik odseka’, school board chair ’predsednik školskog odbora’ itd.) i takva značenja po pravilu se u reč- nicima obeležavaju kao figurativna. A da nije u pitanju samo mehanizam proširenja leskičkog značenja, već pojmovni mehanizam koji oblikuje rasuđivanje i delovanje, upečatljivo pokazuje sledeća vest o doslovnoj borbi za fotelje (u ovom slučaju zapravo stolice) tj. funkcije u jednoj opštini: „Predstavnici dve garniture rukovodstva opštine Podujevo, koji se međusobno ne priznaju, večeras su se fizički sukobili oko stolica u opštinskoj kancelariji, zbog čega je in- ervenisala i policija... Osim stolice predsednika opštine Obrena Anđelkovića, koji od jutros sedi na na njoj, novoizabrano rukovodstvo je do večeras zauzelo sve druge stolice u kancelariji Opštine Podujevo. ’...Ne pomeram se sa svoje stolice dok oni ne odu. Svi su oni nelegitimno izabrani i neću dozvoliti da bilo ko sedne na moju stolicu i sebe proglasi predsednikom opštine’, rekao je Anđelković...“ (www.najnovijevesti.rs 13. april 2010).

5 Metonimijski motivisane jezičke pojave koje se ovde razmatraju, a čiji je pregled mahom zasnovan na anglističkoj kognitivnolingvističkoj literaturi, ilustrovane su odgovarajućim primerima iz srpskog jezika. Treba napomenuti da pitanje međujezičkih sličnosti i razlika u načinima realizacije metonimije, koje nužno ostaje van okvira ovog rada, a koje je inače u literaturi relativno zapostavljeno, svakako zavređuje opsežnije sistematičnije proučavanje čiji bi nalazi bili od koristi i kognitivnoj i kontrastivnoj lingvistici (v. npr. Brdar 2007b).




sam taksijem), predikacija faktualnosti pomoću modalnosti (Morao je da ode. → Otišao je), ilokuciona snaga indirektnih govornih činova (Da li bi mogao da otvoriš prozor? → Otvori prozor) i sl. (Panther i Thornburg 2007). Nabrajanje bi se moglo nastaviti u različitim pravcima: područje delovanja pojmovne metonimije obuhvata, razume se, i književno-umetničku upotrebu jezika, ali se može proširiti i na tuma- čenje same prirode jezičkog znaka, odnosno odnosa između oblika reči i koncepta koji ona označava (Kövecses & Radden 1998).

3. Metonimija kao kategorija prototipske strukture

Kao što se iz gore izloženog sumarnog pregleda može videti, kognitivnolingvi-stičko shvatanje metonimije kao pojmovno-značenjskog mehanizma pokazalo se veoma podsticajnim za proučavanje značenja, ali je istovremeno otvorilo i brojna nova pitanja koja se tiču heterogenosti metonimijski motivisanih jezičkih pojava. U potrazi za odgovorima na pitanja šta sve spada u metonimiju i kako odrediti njene granice u lingvističkim proučavanjima, značajan eksplanatorni potencijal vidimo u primeni prototipskog modela kategorizacije, u skladu sa jednim od osnovnih postu- lata kognitivne lingvistike o ulozi prototipske kategorizacije u sveukupnoj konceptualizaciji (Lakoff 1987, Taylor 2003). U tom ključu na različite stepene „metoni- mičnosti“ u odnosu na doslovnu ili metaforičku upotrebu jezika već je ukazivano u literaturi (npr. Barcelona 2002, Goosens 1990, Dirven 2002), a ovde ćemo ukratko predstaviti nalaze dva novija istraživanja (Warren 2006 i Peirsman & Geeraerts 2006) koji su naročito relevantni za sagledavanje prototipske strukture metonimije.

Na osnovu analize preko hiljadu engleskih primera iz lingvističke literature o metonimiji (53 izvora u periodu 1980-2003), Beatris Voren (Warren 2006) zaklju-čuje da najreprezentativniju vrstu metonimije (62,5% slučajeva) predstavlja referencijalna metonimija (npr. Čitam Čomskog godinama. Sto broj 13 se žali i sl.), koju karakterišu sledeća obeležja: za referencijalnu metonimiju praktično i ne postoji drugi termin osim metonimje; u pitanju je nominalna konstrukcija; metonim (imenica ili pridev u okviru imeničke sintagme) ima ulogu argumenta glagola; metonim predstavlja obeležje impliciranog entiteta; u doslovnoj interpretaciji narušeni su istinosni uslovi (ne može se čovek čitati ili sto žaliti); govornik podrazumeva da slušalac može bez posebnog napora da prepozna na koji se entitet metonim odnosi u datom kontekstu i da odbaci tumačenje koje nije relevantno; metonimi mogu biti leksikalizovani ili spontano upotrebljeni u datoj situaciji; metonimijske veze naj- češće se uspostavljaju na osnovu porekla, dejstva, mesta, vremena i sastava entiteta, ali presudnu ulogu igra kontekst, koji aktivira relevantno enciklopedijsko znanje.

Ukazujući na teškoće vezane za precizno određivanje pojmovne strukture u okviru koje se uspostavlja metonimijska veza, Peirsman i Hererts (Peirsman & Geeraerts 2006) eksplicitno se zalažu za sagledavanje metonimije kao kategorije




prototipske strukture. Na osnovu analize inventara metonimijskih obrazaca saku-pljenih iz reprezentativne prestrukturalističke, semiotičke i kognitivnolingvističke literature o metonimiji u različitim jezicima, pomenuti autori zaključuju da pro-totipični metonimijski odnosi obuhvataju odnose DEO–CELINA u prostornom i materijalnom domenu za entitete koji imaju jasne granice (Engleska → Ujedinjeno Kra- ljevstvo, Amerika → SAD, mudre glave → mudri ljudi, napuniti auto → napuniti rezervoar). Ostali metonimijski odnosi se na njih nadovezuju duž tri ukrštene ose, koje se tiču stepena bliskosti izvornog i ciljnog entiteta, domena u kojima se kon- ceptualizuje bliskost i vrste entiteta. Stepen bliskosti određuje se na kontinuumu „jačine kontakta“, počev od partonomskih odnosa kao najsnažnijih, preko odnosa sadržavanja i dodirivanja do neposredne blizine bez kontakta. Ovi odnosi tipično se ostvaruju u prostornom i materijalnom domenu (POSUDA–SADRŽAJ popio je tri čaše /→ tri čaše vina/; vino /→ flaša vina/ se razbilo; MESTO–ENTITETI KOJI SE U NJEMU NALAZE: čitav grad /→ ljudi u gradu/ se tome smeje; univerzitet /→ ustanova; zgrada/; DEO ODEĆE–OSOBA: crveni mundiri /→ vojnici koji nose crvene mundire/ itd.), ali se preslikavaju i u druge domene. Različiti stepeni bliskosti tako se ostvaruju i u domenu vremena (DEO VREMENSKOG PERIODA–VREMENSKI PERIOD: leto /→ godina/; VREMENSKI PERIOD–DOGAĐAJ KOJI SE U NJEMU ODIGRAO: 11. septembar /→ poznati teroristički napad/ itd.), u domenu radnji, događaja i procesa (DOGAĐAJ–SLOŽENI DOGAĐAJ: stati pred oltar /→ venčati se/, RADNJA–UČESNIK RADNJE: zamena /→ radnja, osoba koja nekoga menja/, UČESNIK–UČESNIK, npr. PROIZVOĐAČ–PROIZVOD: voziti ford, čitati Šekspira itd.) i u domenu zbirnih kategorija (PRIPADNIK KATEGORIJE–KATEGORIJA: aspirin /→ vrsta analgetika, bilo koji analgetik/ itd.). Pri tome, tipični entiteti obuhvaćeni metonimijskim odnosom su ograničeni i kon- kretni, a u manje tipične spadaju neograničena materija i apstraktni entiteti (MATERI-JA–PREDMET: staklo, bronza /→ materijal; predmeti od stakla, bronze/, SVOJSTVO–ENTITET: mladost /→ osobina; mladi ljudi/). Pomenuti autori ne razmatraju re- ferencijalnost metonimije, ali se može uočiti da metonimijske obrasce koje oni analiziraju u najvećem delu karakterišu obeležja koja Vorenova navodi za referenci-jalnu metonimiju.

Iz ova dva pojednostavljena prikaza vidimo da i leksičke, po pravilu imeničke realizacije metonimije u referencijalnoj funkciji, koje se opravdano mogu smatrati tipičnim metonimijama, po svojoj složenosti višestruko premašuju mogućnost uni- tarne definicije. Prototipski model metonimije tako se pokazuje kao adekvatan na različitim nivoima analize. Utvrđivanje prototipske strukture metonimije, međutim, pred istraživača takođe postavlja niz kompleksnih pitanja, od kojih ćemo ovde skrenuti pažnju na tri koja su u vezi sa leksičkim realizacijama referencijalne metonimije, a na koja se, po našem uverenju, treba naročito fokusirati u daljim kognitivnolingvističkim istraživanjima.

Prvo pitanje tiče se određivanja strukture i granica kategorije metonimije s




obzirom na ukrštanje kontinuuma značenja u više ravni. Kognitivna lingvistika ponudila je argumente za proširivanje kategorije leksičkih realizacija referencijalne metonimije na teren koji tradicionalno obuhvata sinegdohu, kao i specijalizaciju i generalizaciju značenja, ali saglasnost oko načina klasifikacije partonomskih i tak- sonomskih odnosa zapravo nije postignuta (up. Kövecses & Radden 1998, Seto 1999, Peirsman & Geeraerts 2006). Takođe, problematizovan je značaj uzajamnog prožimanja metafore i metonimije (oličen i u terminu metaftonimija, koji uvodi Goosens 1990), ali i dalje postoje bitna razmimoilaženja oko međusobnih odnosa i uslovljenosti ova dva pojmovno-značenjska mehanizma (Barcelona 2000, Dirven & Pörings 2002). S tim u vezi treba naglasiti da je neodređenost granica i inače jedno od karakterističnih svojstava kategorija prototipske strukture, tako da se svrsishod-nijim čini sistematičnije istraživanje prototipskog jezgra kategorije metonimije, pa tek onda različitih pravaca odstupanja od tog prototipa ka periferiji kategorije. Bu- dući da se i u okvirima kognitivne lingvistike i van nje istraživači slažu oko primata prostornog domena za uspostavljanje metonimijskih odnosa, korisno bi bilo najpre detaljno ispitati upravo prostorne metonimijske veze. Uzimajući u obzir i percep-tivnu i funkcionalnu povezanost izvora i cilja prostorne metonimije, kao i proži-manje pojmovnih struktura koje podrazumevaju odnose deo-celina i sadržavanje, takve veze potrebno je sagledati u svetlu osobina koje inače karakterišu prototipič-no značenje: utemeljenost u konkretnom, telesnom iskustvu, primenljivost na veliki broj situacija, mogućnost prilagođavanja novih pojmovnih sadržaja, produktivnost u pogledu nadovezivanja značenja, frekventnost u realizaciji, centralnost u strukturi kategorije i opšti interpretativni potencijal (detaljnije o primeni teorije prototipa u kognitivnoj semantici v. Lakoff 1987, Taylor 2003, Geeraerts 2010).

Drugo pitanje tiče se nivoa opštosti na kome se postuliraju učesnici metonimijskog prenosa. Tako se, recimo, primeri poput Vašington pregovara sa Moskvom u literaturi tretiraju kao realizacije opštijeg metonimijskog prenosa MESTO–ENTITETI KOJI SE U NJEMU NALAZE (Peirsman & Geeraerts 2006) ili kao realizacije specifičnih konkretizacija tog prenosa: MESTO–INSTITUCIJA (Lakoff & Johnson 1980, Kövecses & Radden 1998), ili, još specifičnije: GLAVNI GRAD ZEMLJE–VLADA TE ZEMLJE (Апресян 1995, Brdar 2007b). Polazeći od kognitivnolingvističke teze o uzajamnoj zavisnosti između jezika, pojmovnog sistema i iskustva koje proističe iz interakcije čoveka sa stvarnošću, rekli bismo da je za metonimijski prenos najrelevantniji upravo onaj nivo kategorizacije koji odgovara neposrednom, konkretnom čoveko- vom telesnom i društveno-kulturnom iskustvu. Naime, metonimijski prenos MESTO–ENTITETI KOJI SE U NJEMU NALAZE ne uspostavlja se između bilo koje vrste mesta i bilo koje vrste entiteta koji se u njemu nalaze. U navedenom primeru, Vašington i Moskva odnose se konkretno na vlade zemalja čiji su to glavni gradovi, a ne na ljude, zgrade ili neke druge institucije koje se takođe nalaze u tim gradovima. Štaviše, budući da su vlade po pravilu smeštene u glavnim gradovima, ista vrsta




metonimijskog prenosa regularno se ostvaruje na relaciji GLAVNI GRAD ZEMLJE–VLADA TE ZEMLJE, i takva perspektivizacija bitno je različita od one koja, recimo, motiviše metonimiju NASELJENO MESTO–STANOVNICI TOG MESTA (Moskva slavi pobedu). I mada se oba ova slučaja mogu podvesti pod opštiji metonimijski obrazac MESTO–ENTITETI KOJI SE U NJEMU NALAZE, postuliranje konkretnijih metonimijskih obrazaca čini se opravdanim utoliko što se na taj način postižu informativniji i precizniji opis i objašnjenje motivisanosti veze između izvora i cilja metonimijskog prenosa u okviru date pojmovne strukture.

Pored toga, postuliranje metonimijskih obrazaca višeg nivoa opštosti izaziva i teškoće vezane za taksonomsku klasifikaciju metonimijskih odnosa. Tako, recimo, Kevečeš i Raden (Kövecses & Radden 1998) smatraju da je metonimijski obrazac MESTO–INSTITUCIJA podvrsta metonimijskih odnosa u okviru kognitivnog modela zasnovanog na odnosima tipa DEO–CELINA, koje postuliraju na najopštijem nivou, naporedo sa odnosima tipa DEO–DEO. Sa druge strane, Peirsman i Hererts (Peirsman & Geeraerts 2006), kao što smo videli, taj slučaj podvode pod obrazac MESTO–ENTITETI KOJI SE U NJEMU NALAZE, naporedo sa obrascima PROSTORNI DEO–CELINA, SADRŽATELJ–SADRŽAJ, ENTITET–SUSEDNI ENTITET, MATERIJAL–PREDMET u prostorno-materijalnom domenu. A među semiotičkim klasifikacijama metonimije dobro je poznata ona koju navodi Norik (Norrick 1981), u kojoj se obrazac MESTO–INSTITUCI-JA takođe podvodi pod opštiji obrazac MESTO–ENTITETI KOJI SE U NJEMU NALAZE, s tim što se kao njemu nadređeni tip metonimije postulira SADRŽATELJ–SADRŽAJ, naporedo sa metonimijama tipa UZROK–POSLEDICA, RADNJA–UČESNIK RADNJE, DEO–CELINA, ISKUSTVO–KONVENCIJA, OSOBA KOJA POSEDUJE–POSEDOVANI ENTITET. Kao što se iz navedenih klasifikacija vidi, viši nivoi opštosti podložni su prilično različitim tu- mačenjima, što je naročito izraženo kada su u pitanju prostorni odnosi za čiju je konceptualizuju relevantan pojam sadržavanja, a kojima su istovremeno inherentni i odnosi između dela i celine. Drugim rečima, višedimenzionalni kontinuum pojmovno-jezičkog strukturiranja čovekovog iskustva zapravo stavlja jedinstvenu taksonomsku klasifikaciju metonimijskih odnosa pod znak pitanja, što opet govori u prilog potrebi za postuliranjem konkretnijih metonimijskih obrazaca pri utvrđi-vanju strukture kategorije metonimije.

Najzad, treće pitanje tiče se zamke cirkularnosti argumentacije u tumačenju do koje može doći usled uzajamne povezanosti metonimije kao pojmovno-značenj- skog mehanizma i prototipske kategorizacije kao načina organizovanja pojmova. Sa jedne strane, metonimija u jeziku, kao što smo videli, predstavlja kategoriju prototipske strukture, koju čine tipični i manje tipični, odnosno bolji i lošiji predstavni-ci metonimijskih odnosa i njihovih realizacija. Sa druge strane, u ravni pojmovnih procesa, i sama prototipska kategorizacija, koja podrazumeva da najreprezentativni-ji član ili skup članova kategorije služi kao kognitivna referentna tačka za organi-zaciju i razumevanje čitave kategorije, zapravo počiva na metonimijskom principu,




tj. na odnosima tipa DEO-CELINA (o metonimijskim kognitivnim modelima v. Lakoff 1987: 77-90). Stoga je u lingvističkom proučavanju metonimije neophodno imati na umu da se ovaj dvojaki uzročno-posledični odnos metonimije i prototipske kategorizacije ispoljava na različitim planovima kategorizacije, kao procesa kategorizo-vanja i kao rezultata tog procesa u jeziku: metonimija kao opšti pojmovno-zna- čenjski mehanizam omogućava, između ostalog, kategorizovanje putem prototipa, a konkretne jezičke manifestacije metonimije obrazuju razuđenu kategoriju koja se ne može odrediti unitarnom definicijom na osnovu potrebnih i dovoljnih uslova, već ima prototipsku strukturu.

4. O antropocentričnosti metonimijske konceptualizacije

Složenost metonimijske konceptualizacije može se sagledati i kroz prizmu pojave da se kao učesnik metonimijskih prenosa često javlja ČOVEK. Na ovu pojavu u literaturi se povremeno ovlašno ukazuje kao na nešto što se podrazumeva: tako, recimo, Lanaker (Langacker 1999:200) zapaža da u metonimijskim prenosima veoma dobre referentne tačke predstavljaju ljudi, čak i kada su odsutni ili van vidnog polja, a Kevečeš i Raden (Kövecses i Radden 1998:64) kao jedan od kognitivnih principa koji rukovode metonimijom navode da se ljudskim bićima često daje prioritet pri izboru učesnika metonimijskog prenosa. Detaljan pregled metonimijskih obrazaca koji se razmatraju u literaturi pokazuje da metonimijski prenosi u kojima se kao učesnik javlja ČOVEK svojom brojnošću, raznovrsnošću i fleksibilnošću sve- doče o antropocentričnosti kao bitnom svojstvu metonimijske konceptualizacije koje zavređuje podrobnije ispitivanje. Stoga ćemo skrenuti pažnju na neke od metonimijskih prenosa u kojima se profiliše individualni ili kolektivni aspekt pojma ČOVEK (POJEDINAC/GRUPA LJUDI), a koji izviru iz različitih domena čovekovog nepo- srednog iskustva u interakciji sa stvarnošću. Takvi prenosi mogu se svrstati u dve grupe: a) one u kojima je ČOVEK ciljni pojam za koji metonimijski stoje različiti izvorni pojmovi i b) one u kojima je ČOVEK izvorni pojam koji se metonimijski odnosi na različite ciljne pojmove. Sumarni pregled u odeljcima koji slede sačinjen je na osnovu teorijski raznorodne literature (Ullmann 1967, Nunberg 1978, Lakoff & Johnson 1980, Norrick 1981, Апресян 1995, Papafragou 1995, Gortan-Premk 1997, Kövecses i Radden 1998, Kovačević 1999, Peirsman & Geeraerts 2006, Warren 2006, Dragićević 2007, Brdar 2007a) – u kojoj se metonimijski obrasci koji uključuju čoveka po pravilu ne razmatraju zasebno, već se navode unutar različitih tipova i podtipova metonimije (prostorne, uzročno-posledične, posesivne i dr.) na različitim nivoima opštosti6 – kao i na osnovu nalaza našeg ranijeg istraživanja u

6 Podsetimo da kognitivnolingvističko shvatanje pojmovne metonimije, zastupljeno i u ovom radu, obuhvata i pojmovno-značenjske prenose koji se iz drugih teorijskih pozicija često sa- gledavaju kao sinegdoha, tako da su u dati pregled uvršćeni i obrasci koji podrazumevaju




kome se u svetlu teorije pojmovne integracije razmatraju metonimijski obrasci u kojima je čovek izvorni pojam (Rasulić 2006).

Pogledajmo najpre slučajeve u kojima različiti izvorni pojmovi omogućavaju mentalni pristup čoveku kao ciljnom pojmu metonimije. U ovoj grupi metonimijskih prenosa naročito su zastupljeni oni koji izviru iz domena prostora. Tako se raz- ličiti vidovi kolektivnog aspekta pojma ČOVEK metonimijski poistovećuju sa geo- grafski ili administrativno određenim prostorom u kome ljudi žive:

NASELJENO MESTO – STANOVNICI TOG MESTA7

Bangladeš danas glasa. Poljska oplakuje poginulog predsednika. Rim slavi pobedu. Novi Sad strepi od zagađene vode. Čitavo selo je uznemireno.ZEMLJA – PREDSTAVNICI TE ZEMLJE (u kontekstu međunarodne konkurencije)Portugalija je pobedila Bosnu i Hercegovinu na kvalifikacijama za svetsko prvenstvo u fudbalu. Već određeni favoriti na Evrosongu – Srbija se kotira odmah iza Rusije. Kina može stići na Mesec do 2020.ZEMLJA – VLADA/ODGOVORNI LJUDI TE ZEMLJE

Rusija i Kina potpisale su nuklearni sporazum vredan milijardu dolara. Belgija i Holandija pokušale su da izmene SSP. Češka prodaje praški aerodrom.GLAVNI GRAD – VLADA/ODGOVORNI LJUDI ZEMLJE

Ban Ki Mun poslao je pismo Beogradu i Prištini. Vašington optužuje Teheran za naoružavanje iračkih pobunjenika.

Prostorni entiteti koji služe kao izvor metonimijskih prenosa u kojima je ciljni pojam ČOVEK obuhvataju i građevine (ili njihove delove) u kojima ljudi žive ili borave:

ZGRADA/PROSTORIJA – LJUDI KOJI U NJOJ BORAVE

Grom je probudio celu kuću. Naš soliter se saglasio da se renovira fasada. Susedna zgrada se pobunila. Učionica 230 završava ispit u 13h.

Na ovakve prostorne metonimije u kojima je ciljni pojam ČOVEK nadovezuju se i one u kojima izvorni pojam predstavljaju institucije. Pri tome metonimijska veza veoma često, mada ne nužno, postoji i između institucije i zgrade u kojoj je ta institucija smeštena, a ciljni pojam može obuhvatati sve ili određene, po pravilu odgovorne ljude koji datu instituciju čine:

odnos DEO-CELINA a u kojima je ČOVEK izvorni ili ciljni pojam, bez zadržavanja na posebnosti-ma stanovišta koja po pitanju razgraničenja metonimije i sinegdohe imaju različiti autori (v. reference u fusnoti 2).

7 Primeri kojima ilustrujemo antropocentrične metonimijske prenose većinom su zabeleženi u dnevnoj i periodičnoj štampi ili svakodnevnom razgovoru, a u dati pregled uvršćeni su i pojedini ilustrativni primeri iz pomenute literature o metonimiji.




INSTITUCIJA – (ODGOVORNI) LJUDI U TOJ INSTITUCIJIUniverzitet se neće složiti. Skupština danas usvaja novi zakon. Senat Ma- sačusetsa odlučuje o Kenedijevom nasledniku. Niška gimnazija dostojno je dočekala vicešampionke sveta u rukometu. Bela kuća je spremna za pre- govore. UNMIK i Republička uprava javnih prihoda razmenjuju podatke iz svih poreskih evidencija.

Sledeću kariku u ovom pravcu ulančavanja značenja čine metonimijski prenosi u kojima izvorni pojam predstavljaju različiti skupovi ljudi organizovani u naročitu svrhu:

ORGANIZOVANI SKUP – LJUDI KOJI GA ČINELitija je prošla centralnim gradskim ulicama. Cela svadba je povikala „To, kume!“ Ne valja preticati sahranu na putu. Javorski sabor peva i srpske i albanske pesme.

Značajan izvorni domen za metonimijsku konceptualizaciju čoveka predstavlja i ljudsko telo. Kao deo tela pomoću koga se čovek najjasnije identifikuje, za čoveka uopšte, kao što smo videli, tipično metonimijski stoji lice; pored toga, čovek se može metonimijski konceptualizovati i posredstvom drugih delova tela koji su relevantni za intelektualnu, fizičku ili emocionalnu prirodu čovekovog bića:

DEO ČOVEKOVOG TELA – ČOVEKU sali je bilo mnogo poznatih lica. O tome odlučuju mudre glave. Dobro će nam doći još jedan par ruku. HSV traži osam miliona evra za najbrže noge Evrope. Treba nahraniti tolika gladna usta. Iz mraka ga gleda par krupnih očiju. Treba mi rame za plakanje. Našao je srodnu dušu.

Čovek se može metonimijski konceptualizovati i posredstvom odeće koju nosi. Tipično su u pitanju oni delovi odeće po kojima se prepoznaju pripadnici određene socijalno ili profesionalno definisane grupe ljudi, pri čemu u potonjem slučaju posebnu ulogu ima uniforma, odnosno deo uniforme, kao prepoznatljivo obeležje:

DEO ODEĆE – ČOVEK KOJI NOSI TAJ DEO ODEĆE

Stalno trči za suknjama. Odmah se šajkače i opanci okupe oko tebe. Beli mantili će na ulice izaći posle radnog vremena. Njihovi najveći neprijatelji su crveni mundiri. U zaraćeno područje stiglo je 14.000 plavih šlemova. Crvene beretke odbijaju da se povinuju odlukama Vlade Srbije.

Kao izvor metonimijskog prenosa u kome je cilj čovek može se profilisati i oruđe ili sredstvo koje čovek koristi kao karakterističan instrument pri obavljanju određenih delatnosti ili profesija:

SREDSTVO RADNJE – ČOVEK KOJI VRŠI TU RADNJUOduševljeno su pozdravili najbolji reket Srbije. Druga kamera kasni. Zašto snajperi gađaju iz stambenih zgrada? Protiv njega se angažuju najznačaj-




nija albanska pera. Kad ustane kuka i motika, pendreci imaju pune ruke posla.

Ovakva metonimijska koceptualizacija naročito je produktivna u slučajevima gde je instrument radnje istovremeno i objekat radnje, tako da se regularno ostvaruju konkretizovani metonimijski prenosi kao što su MUZIČKI INSTRUMENT–MUZIČAR U OR- KESTRU (U Beogradu gostuje prva violina orkestra Opera Eklat. Saksofon se razboleo) ili VOZILO–VOZAČ (Mercedes se nije obazirao na crveno svetlo. Autobusi opet štrajkuju).8

U domenu aktivnosti i određene radnje mogu se metonimijski poistovetiti sa vršiocem radnje:

RADNJA – ČOVEK KOJI VRŠI TU RADNJUStigla Vam je poseta. Poslali su inspekciju. Partizanu iz Koreje stiže nena- dano pojačanje. Računovodstvo ih je podsetilo da dostave podatke. Našli su odgovarajuću zamenu za glavnog glumca.

Pojmovna bliskost između radnje i vršioca radnje ogleda se i u metonimijama koje se ostvaruju u interakciji leksike i gramatike, a kojima se način vršenja radnje pre- dikativnom upotrebom prideva metonimijski poistovećuje sa svojstvom samog vrši- oca radnje: Predsednik će biti kratak. Predavač je bio malo predug, ali savršeno jasan.

Metonimijska konceptualizacija u kojoj je ČOVEK ciljni pojam može izvirati i iz apstraktnih domena. Tako se čovek može konceptualizovati posredstvom apstrak-tnog svojstva koje ga karakteriše:

APSTRAKTNO SVOJSTVO – ČOVEK KOGA KARAKTERIŠE TO SVOJSTVOMladost ne razume starost. Lepoto moja/pameti moja...

Pored toga, različita emotivna i mentalna stanja mogu poslužiti kao izvorni pojmovi za metonimijsku konceptualizaciju čoveka kao uzročnika tih stanja:

8 Ovakvi metonimijski prenosi u kognitivnolingvističkoj literaturi se često opisuju obrascem KONTROLISANI ENTITET–OSOBA KOJA GA KONTROLIŠE (v. npr. Kövecses & Radden 1998). Me- đutim, da bi se realizovao metonimijski prenos u kome se kontrolisani entitet odnosi na osobu koja ga kontroliše, neophodno je da taj entitet bude profilisan kao definišuće oruđe/sredstvo/predmet radnje u konkretnom strukturiranom iskustvu. Tako se metonimijski prenos MUZIČKI INSTRUMENT–MUZIČAR U ORKESTRU (Saksofon se razboleo i sl.) regularno ostvaruje prvenstveno zbog toga što su uloge muzičara u orkestru određene instrumentima koje sviraju, a ne zbog toga što osoba upravlja datim instrumentom (teško je zamisliti metonimijsku identifikaciju muzičara posredstvom instrumenta u slučaju, recimo, solističkog koncerta). Metonimijski prenos VOZILO–VOZAČ ostvaruje se ne zbog toga vozač upravlja vozilom, već zbog toga što se posredstvom vozila definiše uloga vozača u datoj situaciji (tako Mercedes se nije obazirao na crveno svetlo podrazumeva vozača kao učesnika u saobraćaju, a Autobusi štrajkuju vozače autobusa kao određenu profesionalnu grupu, dok je teško zamisliti metonimijsku identifikaciju vozača posredstvom vozila u slučajevima gde su i vozač i vozilo situaciono izolovani).




EMOTIVNO/MENTALNO STANJE – ČOVEK KOJI GA PROUZROKUJE

Ti si naša nada/radost/sreća/ljubav... On je nesreća jedna. Pređimo sada na pravce metonimijske konceptualizacije u kojima je čovek iz-

vorni pojam koji omogućava mentalni pristup različitim ciljnim pojmovima. U ovoj grupi metonimijskih prenosa značajno mesto zauzimaju oni u kojima je čovek metonimijski izvor za proizvod svoga rada. Ova vrsta metonimijske konceptualizacije naročito je produktivna kada su u pitanju ljudi čije stvaralaštvo ima određeni dru- štveni i kulturni značaj (književnici, umetnici, pronalazači i sl.), o čemu svedoči i činjenica da se u lingvističkoj literaturi takvi slučajevi standardno navode kao ti- pične ilustracije metonimijskih odnosa. U okviru čovekovog stvaralaštva kao ciljnog domena mogu se izdvojiti različiti konkretizovani metonimijski obrasci, poput:

AUTOR – DELO

Malo ko je pročitao celog Prusta. Šekspir je preveden svuda u svetu. Kiš je rasprodat. On ima Klimta u radnoj sobi. Više voli da sluša Betovena nego Mocarta. Kusturicu često porede sa Felinijem.

PROIZVOĐAČ – PROIZVOD

Kupili su novi ford. Đavo nosi Pradu. Kad može da bira, pije Radovano- vića.

UTEMELJIVAČ NAGRADE – NAGRADA

Novinari "Vašington posta" osvojili Pulicera čak u četiri kategorije. Obama je četvrti američki predsednik koji je dobio Nobela za mir.

Upečatljivu potvrdu ovakve metonimijske konceptualizacije pružaju i eponimi – zajedničke imenice nastale od vlastitih imena tvoraca ili pronalazača predmeta/pojava koje označavaju: sendvič, šrapnel, kalašnjikov, cepelin, dizel, rendgen, volt, gi- ljotina, bojkot, kvisling, makadam, mekintoš itd. Pored toga, metonimijsko pove- zivanje čoveka sa njegovim delom i značajem koje ono ima u određenoj društve- no-kulturnoj zajednici manifestuje se i u interakciji leksike i gramatike kroz deter- minaciju, modifikaciju i brojivost vlastitih imena: On je novi Čomski. Da li će se pojaviti srpski Vili Brant? Malo je Obilića, a mnogo Brankovića.

U metonimijskoj konceptualizaciji u kojoj se čovek profiliše kao izvorni pojam važnu ulogu ima i domen kontrole: čovek koji ima kontrolu često se metonimijski poistovećuje sa entitetom koji kontroliše. I ova vrsta metonimijskih odnosa često se razmatra u literaturi, pri čemu se pažnja uglavnom posvećuje realizacijama koje podrazumevaju kontrolu i odgovornost kao sastavni deo vlasti i/ili društvene moći (DRŽAVNIK–DRŽAVA ili KOMANDANT VOJSKE–VOJSKA i sl.). Treba, međutim, naglasiti da je ovaj pojmovno-značenjski obrazac veoma produktivan i u svakodnevnim situacijama koje podrazumevaju udeo u odgovornosti za sprovođenje različitih ak-




tivnosti, pa time posredno i kontrolu nad njima, o čemu svedoče poslednja dva primera:

ČOVEK KOJI IMA KONTROLU – KONTROLISANI ENTITET Nikson je bombardovao Hanoj. Buš je porazio Sadama. Karlo Veliki je osvojio sva germanska kraljevstva. Ja (→ sekretar katedre) sutra držim ispite u svih pet učionica. Marija (→ organizator u koncertnoj dvorani) iduće nedelje ima četiri koncerta.

Na domen kontrole nadovezuju se i metonimijski prenosi u kojima se čovek koji ima vlast i moć poistovećuje sa vremenskim periodom u kome upravlja državom, vojskom, institucijom i sl.

ČOVEK/VLADAR – PERIOD VLADAVINE/UPRAVLJANJA

Nasipi su građeni još za vreme Marije Terezije. Makedonija je pod Aleksan-drom Velikim postala najznačajnija politička i ekonomska sila antičkog sveta. U kakvom je stanju svet posle Džordža Buša?

I domen stvaralaštva i domen kontrole ukrštaju se sa domenom posedovanja i pripadnosti, koji je često i neposredno u prvom planu u metonimijskim prenosima u kojima je čovek izvorni pojam. Čovek se zapravo veoma često metonimijski po- istovećuje sa entitetom koji poseduje, a koji se u datoj situaciji može odrediti u odnosu na druge upravo na osnovu svoje pripadnosti vlasniku:

ČOVEK/VLASNIK – ENTITET KOJI MU PRIPADA

Ovo je Marko → Markov kompjuter, kaput, kišobran, upaljač i sl. Zanimljivu konkretizaciju ovakve metonimijske konceptualizacije predstavljaju i brojni slučajevi u kojima se čovek poistovećuje sa svojim automobilom:9

ČOVEK – NJEGOV AUTOMOBILIvan se parkirao iza pozorišta. Opet me je odneo pauk. Juče su mi probušili gume.

Pojmovi posedovanja i pripadnosti relevantni su za metonimijsku konceptual-izaciju u kojoj je čovek izvorni pojam i u slučajevima kada se ne radi o vlasništvu

9 Ova vrsta metonimijskog prenosa u kognitivnolingvističkoj literaturi često se podvodi pod obrazac ČOVEK KOJI IMA KONTROLU–KONTROLISANI ENTITET, pri čemu se on tretira kao reverzibi-lan ranije opisanom obrascu KONTROLISANI ENTITET–ČOVEK KOJI GA KONTROLIŠE (v. npr. Köve- cses & Radden 1998), što takođe svedoči o pomenutoj isprepletanosti pojmova kontrole i posedovanja. Međutim, za metonimijsku konceptualizaciju automobila posredstvom čoveka posedovanje/pripadnost ima prioritet nad kontrolom/upravljanjem, budući da se čovek može metonimjski poistovetiti sa automobilom i kada nije u njemu. Navedeni slučajevi takođe po- kazuju da reverzibilnost metonimijskih prenosa koja se može postulirati na višim nivoima op- štosti metonimijskih obrazaca zapravo gubi na snazi u njihovim konkretizacijama.




nad konkretnim predmetima, odnosno otuđivoj posesiji, već o apstraktnijim odnosima neotuđive posesije:

ČOVEK – NJEGOVO IMEŠef nije na listi govornika. Doktor je sigurno na spisku putnika.ČOVEK – NJEGOV GLASSlušao je ministra na radiju. Iz amfiteatra se čuje profesor Petrović.

Čovek takođe može biti izvorni pojam za metonimijsku konceptualizaciju koja podrazumeva različite vidove njegovog reprezentovanja:

ČOVEK – NJEGOVA SLIKA/VIZUELNA PREDSTAVANjen bivši dečko još uvek je u porodičnom albumu. Jesi li video svoju ženu u novinama? Gledali smo Vas sinoć u vestima.ČOVEK – LIK/ULOGA KOJU TUMAČIBrus Vilis ponovo se bori protiv terorista. Meril Strip je baš zlobna u tom filmu.

Razmatranje antropocentričnih metonimijskih prenosa možemo zaokružiti pov- ratkom u domen prostora, iz koga, videli smo, izvire značajan segment metonimijske konceptualizacije u kojoj je ČOVEK ciljni pojam. I u metonimijskim prenosima u kojima je ČOVEK izvorni pojam relevantna je povezanost čoveka sa prostorom u kome obitava, što se opet ukršta sa pojmovima posedovanja, pripadnosti i kontrole. Tako se čovek metonimijski poistovećuje sa svojim životnim ili radnim prostorom (odnosno konkretnim prostornim entitetima kao što su kuća, stan, kancelarija, or- dinacija i sl.), čak i kada u njemu ne boravi:

ČOVEK – ZGRADA/PROSTORIJA U KOJOJ ČOVEK ŽIVI ILI RADIHajdemo kod mene na piće, ja sam odmah tu iza ćoška. Marko je ranije bio na uglu Jevremove i Dositejeve. Doktor Petrović je na trećem spratu. Direktor je odmah pored lifta desno.

U apstraktnom domenu društvenog prostora, pak, čovek se može metonimijski poistovetiti sa svojim položajem ili funkcijom:

ČOVEK – DRUŠTVENI POLOŽAJ/FUNKCIJA Njen muž ima dvadeset radnika pod sobom. Ima previše šefova iznad sebe da bi mogao samostalno da odlučuje.

Navedenim pregledom, razume se, nisu iscrpljene sve mogućnosti razuđene metonimijske konceptualizacije u kojoj čovek učestvuje kao ciljni ili izvorni pojam,10 ali se iz njega sasvim jasno može videti izrazita orijentisanost metonimije ka

10 Na primer, u vezi sa metonimijskom konceptualizacijom čoveka kao pripadnika određene profesionalne grupe uočljivo je da su određene profesije zapravo dominantno strukturirane putem metonimije, koja može izvirati iz različitih domena čovekovog iskustva relevantnih za




čoveku. Čovek se, naime, javlja kao učesnik metonimijskih prenosa u praktično svim metonimijskim odnosima koji se u literaturi standardno opisuju obrascima vi- šeg nivoa opštosti. Pri tome, antropocentrične metonimijske prenose po pravilu ka- rakteriše visoka produktivnost u pogledu prilagođavanja novih pojmovnih sadržaja, nadovezivanja značenja i opšteg interpretativnog potencijala, što je svakako od zna- čaja i za preciznije utvrđivanje strukture kategorije metonimije.

5. O višestrukim ulogama metonimije u stvaranju značenja

Na primerima metonimijskih obrazaca u kojima se kao ciljni ili kao izvorni pojam javlja čovek možemo ukazati i na tri važne uloge koje metonimija ima u stvaranju značenja. Prva se tiče proširivanja značenja. Kao što je u prethodnim odeljcima već bilo reči, metonimija kao mehanizam regularne polisemije u jeziku odavno je predmet interesovanja u leksičko-semantičkim istraživanjima različitih teorijskih orijentacija i u leksikografskoj praksi. Pomoću metonimije reči razvijaju nova značenja, odnosno proširuju svoju semantičku strukturu i takva značenja po pravilu se navode u rečnicima (tako, se recimo, u Rečniku srpskoga jezika Matice srpske /RMS 2007/ jedno od značenja polisemične lekseme lice definiše kao ljud- ska jedinka, osoba, ličnost, uz ilustraciju primerima vojno lice, nepoznato lice, slu- žbeno lice, sumnjivo lice; leksema suknja u primarnom značenju definiše se kao deo ženske odeće od pojasa nadole, a u sekundarnom, koje je obeleženo kao figura- tivno, kao ženska osoba, itd.). Pored toga, metonimijsko proširivanje značenja manifestuje se i u interakciji leksike i gramatike, čemu je inače posvećeno znatno manje pažnje i u teorijskim radovima i u leksikografskoj praksi (na primer, RMS 2007 za leksemu kratak kao jedno od značenja navodi koji se izražava s malo reči, uz na- pomenu „obično kao imenski deo predikata uz glagol biti“: Biću kratak, dok od- govarajuća značenja koja se odnose na vršioca radnje nisu predstavljena za lek-

datu profesiju. Ova pojava može se ilustrovati metonimijskim obrascima koje navodi Apresjan (Апресян 1995): GLAS–ČOVEK (PEVAČ) SA TAKVIM GLASOM (npr. Slušao je čuvena tri tenora. U Beogradu gostuje slavni italijanski sopran), gde je izvor metonimije u domenu fizičkih (glasovnih) sposobnosti, i ČIN/ZVANJE–ČOVEK KOJI IMA TAJ ČIN/ZVANJE (npr. Postao je kapetan. Vojska nikad nije imala više generala), gde je izvor metonimije u domenu društvene konvenci-je. Potonji metonimijski model zapravo je zastupljen u svim hijerarhijski organizovanim profesijama, gde se čovek neizbežno metonimijski poistovećuje sa zvanjem ili titulom koja definiše njegovu ulogu u profesionalnoj zajednici (docent – univerzitetsko zvanje, univerzitetski nastavnik koji ima to zvanje; primarijus – titula koju stiče lekar posle dužeg iskustva, lekar sa tom titulom i sl.). Ovakvi slučajevi iziskuju poseban tretman zbog izrazito visokog stepena preklapanja izvora i cilja metonimije. Razuđenost metonimijske konceptualizacije u kojoj čovek učestvuje kao izvorni ili ciljni pojam svakako zahteva detaljnije ispitivanje i u horizon-talnom i u vertikalnom preseku, a posebno bi značajno bilo razmatranje antropocentričnosti metonimije iz tipološke i psiholingvističke perspektive.




seme poput dug/dugačak, jasan i sl.). Metonimijsko proširivanje značenja, dakle, višestruko prožima jezičku strukturu, tako da ova uloga metonimije u stvaranju značenja, mada najviše obrađivana, zapravo još uvek predstavlja nedovoljno istra- ženo polje.

Zatim, metonimija je na delu i u dinamičkom konstruisanju situaciono uslovlje- nog značenja. Recimo, ime osobe u iskazu poput Ovo je Marko može omogućiti mentalni pristup praktično neograničenom broju ciljnih pojmova koji su u različi- tim situacijama na različite načine povezani sa datom osobom: u pitanju može biti glas na radiju, nepotpisani rad, zvonjava telefona, parfem u vazduhu, naručeno pi- će, taksi koji pristiže itd. (v. i Rasulić 2006). Sa druge strane, mentalni pristup ciljnom pojmu može izvirati iz brojnih pojmova koji se u datoj situaciji sa njim mogu dovesti u vezu na način koji omogućava ekonomičnost komunikacije. U literaturi o metonimiji iz različith teorijskih pozicija podrobno su obrađivani primeri koji ilu- struju kako se iz perspektive konobara gost u restoranu može metonimijski koncep-tualizovati posredstvom naručene hrane /Sendvič sa šunkom traži račun/ ili, iz perspektive medicinskog osoblja, pacijent u bolnici posredstvom bolesti koju ima /Čir u sobi 23 se oseća bolje/ (Nunberg 1978, Lakoff & Johnson 1980, Papafragou 1995, Kövecses & Radden 1998 itd.). Treba, međutim, naglasiti da uspostavljanje takvih metonimijskih veza zapravo daleko prevazilazi relativno mali broj slučajeva kojima je u literaturi posvećena pažnja i da je naročito izraženo kada je u pitanju čovek kao ciljni pojam. Za ilustraciju možemo navesti nekoliko primera zabeleže- nih u svakodnevnom govoru: Danas su sve moje petice otišle na takmičenje (na-stavnik o učenicima koji imaju petice iz njegovog predmeta); Dolari neka pređu na šalter 3 (radnik u menjačnici pozivajući klijente koji menjaju dolare); Kasa tri da se javi u magacin (obaveštenje preko razglasa u supermarketu za kasirku koja radi za kasom broj tri); Besplatne karte molimo da sačekaju da ostali posetioci uđu (razvodnik u pozorištu obraćajući se posetiocima koji imaju besplatne karte), i sl. Ovakve ad hoc metonimije, koje izmiču podvođenju pod ustaljene metonimijske obrasce,11 nesumnjivo predstavljaju moćno sredstvo postizanja kognitivne i jezičke ekonomije. A činjenica da se metonimijsko konstruisanje značenja pokazuje naro-

11 Metonimiju kao izraz neleksikalizovanih ad hoc koncepata razmatra Papafragou (1995) u svetlu pragmatičke teorije relevancije, postulirajući kontinuum na čijem se jednom kraju nalaze slučajevi konvencionalizovanih metonimija koje su se ustalile u leksikonu, a na drugom slučajevi kreativnih, idiosinkratičkih metonimija uslovljenih kontekstom. Tretirajući različite slučajeve metonimije kao varijante ehoične upotrebe jezika, ova autorka ističe da zapravo i ne postoji potreba za utvrđivanjem specifičnih metonimijskih obrazaca kakvi su standardno zastupljeni u literaturi različitih teorijskih orijentacija. Uvažavajući činjenicu da inventar metonimijskih formula svakako ne može biti konačan, posebno kada su u pitanju ad hoc metonimije, ipak smatramo da to ne umanjuje deskriptivni značaj takvih obrazaca, budući da oni predstavljaju korisnu polaznu osnovu za utvrđivanje motivisanosti metonimijskih prenosa, pre svega onih koji su upisani u jezičku strukturu.




čito produktivnim u slučajevima kada posredovani mentalni pristup uključuje čo- veka kao izvorni ili ciljni pojam relevantna je kako za metonimijsku konceptuali-zaciju uopšte, tako i za poimanje i samo-poimanje čoveka i njegove uloge u vanje- zičkoj stvarnosti.

Najzad, posredovanim mentalnim pristupom ciljnom pojmu, metonimija omo- gućava svojevrsno nametanje značenja, koje može imati dalekosežne implikacije za rasuđivanje. Lejkof i Džonson (Lakoff & Johnson 1980: 39) napominju da metonimijski izraz Sendvič sa šunkom traži račun ima dehumanizujuće dejstvo. To zapravo važi za mnoge metonimije u kojima je čovek ciljni pojam: kada se čovek ozna- čava kao deo odeće, instrument koji svira u orkestru ili karakterističan predmet koji koristi, mentalni pristup ciljnom pojmu kanalisan je veoma suženom perspektivom, koja čoveka obezličava i određuje samo kroz njegovu ulogu u datom scenariju. Zatim, metonimije u kojima se posredstvom naziva zemlje označavaju pojedini odgovorni ljudi ili predstavnici te zemlje (Izrael bombardovao Gazu; Italija trijum- fovala na svetskom prvenstvu) mogu zamagliti agentivnost, a takva neodređenost u pogledu vršioca radnje, pod uticajem metonimijskih prenosa u kojima se posred-stvom mesta označavaju stanovnici tog mesta, za posledicu može imati pripisivanje kolektivne odgovornosti ili zasluga. Sa druge strane, metonimije u kojima je čovek izvorni pojam mogu imati dejstvo prisvajanja moći i kontrole: kada se čovek metonimijski profiliše kao agens složenih radnji u kojima predstavlja samo jednog od učesnika (npr. kada vozač filmske ekipe izjavi Prošlog leta snimao sam film u Hrvatskoj), time se zapravo preuzima uloga povećane odgovornosti ili zasluga.

Možemo zaključiti konstatacijom da je za potpunije razumevanje složene uloge koju „figurativnost“ ima u jeziku i mišljenju neophodno sagledati kako metonimijsku konceptualizaciju koja je upisana u jezičku strukturu kroz proširivanje značenja u leksici i gramatici, tako i onu koja se dinamički ispoljava u kontekstualizovanoj jezičkoj upotrebi kroz konstruisanje i nametanje značenja u komunikaciji i diskur- su. Ističući u prvi plan saznajnu funkciju metonimije, kao i metafore, kognitivna lingvistika ponudila je teorijsku osnovu koja u tom pogledu može konstruktivno korespondirati sa teorijskim i empirijskim uvidima drugih kognitivnih nauka i fun- kcionalno orijentisanih lingvističkih disciplina (naročito kritičke analize diskursa i korpusne lingvistike). Činjenica da su kognitivnolingvistička proučavanja metafore u novije vreme značajno obogaćena interdisciplinarnošću pristupa12 dodatno upu- ćuje na zaključak da je eksplicitno ukrštanje istraživačkih tokova i integrisanje nalaza pomenutih disciplina neophodno i kada je u pitanju metonimija, kao značajan korak na putu do celovitijeg uvida u opštu prirodu značenja.

Katarina RasulićFilološki fakultet, Univerzitet u Beogradu

12 Gibbs 2008, Hart & Lukeš 2007, Semino 2008 i dr.




Literatura

Апресян, Ю. Д. (1995). Лексическая семантика: Синонимические средства языка (2-е изд.), Изабраные труды, том I. Москва: Школа „Языки русской культуры“, Издательская фирма „Восточная литература“.

Barcelona, A. (ed.) (2000). Metaphor and Metonymy at the Crossroads. Berlin/New York: Mouton de Gruyter.

Barcelona, A. (2002). Clarifying and applying the notions of metaphor and metonymy in Cognitive Linguistics: An update. In: Metaphor and Metonymy in Comparison and Contrast (eds. Dirven, R. and R. Pörings), Berlin/New York: Mouton de Gruyter, 207-278.

Бирих, А. (1995). Метонимия в современном русском языке (Семантический и грама- тический аспекты). München: Verlag Otto Sagner.

Black, M. (1954). Metaphor. Proceedings of the Aristotelian Society. 55: 273–294.Black, M. (1962). Models and Metaphors: Studies in Language and Philosophy, Ithaca:

Cornell University Press.Brdar, M. (2007a). Metonymy in Grammar: Towards Motivating Extensions of Grammatical

Categories and Constructions. Osijek: Faculty of Philosophy, Josip Juraj Strossmayer University.

Brdar, M. (2007b). Topic-continuity, metonymy and locative adverbials: A cognitive-func- tional account. Suvremena lingvistika, 63: 13-29.

Dirven, R. (2002). Metonymy and metaphor: Different mental strategies of conceptualiza-tion. In: Metaphor and Metonymy in Comparison and Contrast (eds. Dirven, R. and R. Pörings), Berlin/New York: Mouton de Gruyter, 75-111.

Dirven, R. and R. Pörings (eds.) (2002). Metaphor and Metonymy in Comparison and Con- trast. Berlin/New York: Mouton de Gruyter.

Dragićević, R. (2007). Leksikologija srpskog jezika. Beograd: Zavod za udžbenike.Dubois, J. et al. (1970). Rhétorique Générale. Paris: Larousse.Geeraerts, D. and H. Cuyckens (2007). The Oxford Handbook of Cognitive Linguistics.

Oxford: Oxford Unversity Press.Geeraerts, D. (2010). Theories of Lexical Semantics. Oxford: Oxford University Press.Gibbs, R.W. (1994). The Poetics of the Mind: Figurative Thought, Language, and Under-

standing. Cambridge University Press.Gibbs, R.W. and G. Steen (eds.) (1999). Metaphor in Cognitive Linguistics. Amsterdam:

John Benjamins.Gibbs, R.W. (ed.) (2008). The Cambridge Handbook of Metaphor and Thought. Cambridge:

Cambridge University Press.Goosens, L. (1990). Metaphtonymy: The interaction of metaphor and metonymy in expre-

ssions for linguistic action. Cognitive Linguistics 1: 323-340.Gortan-Premk, D. (1997). Polisemija i organizacija leksičkog sistema u srpskom jeziku.

Beograd: Institut za srpski jezik SANU.Hart, C. and D. Lukeš (eds.) (2007). Cognitive Linguistics in Critical Discourse Analysis:

Application and Theory. Newscastle: Cambridge Scholars Press.Hobbes, T. ([1651]1985). Leviathan. London: Penguin (Introduction by C.B. Macpherson).




Jakobson, R. ([1956]2002). The metaphoric and metonymic poles. In: Metaphor and Meto- nymy in Comparison and Contrast (eds. Dirven, R. and R. Pörings), Berlin/New York: Mouton de Gruyter, 41-47.

Johnson, M. (1981). Introduction: Metaphor in the philosophical tradition. In: Mark John- son (ed.). Philosophical Perspectives on Metaphor. Minnesota: University of Minneso-ta Press, 3-47.

Johnson, M. (1987). The Body in the Mind: The Bodily Basis of Meaning, Imagination, and Reason. Chicago: University of Chicago Press.

Johnson, M. (1992). Philosophical implications of cognitive semantics. Cognitive Linguis-tics 3-4, 345-366.

Katz, A.N., Cacciari, C., Gibbs, R.W. and M. Turner (1998). Figurative Language and Tho- ught. Oxford: Oxford University Press.

Klikovac, D. (2004). Metafore u mišljenju i jeziku. Beograd: XX vek.Kovačević, M. (1999). Metonimija i sinegdoha. Srpski jezik 4/1-2, 171-202.Kövecses, Z. and G. Radden (1998). Metonymy: Developing a cognitive linguistic view.

Cognitive Linguistics, 9-1, 37-77.Kövecses, Z. (2002). Metaphor: A Practical Introduction. Oxford: Oxford University Press.Lakoff, G. (1987). Women, Fire, and Dangerous Things: What Categories Reveal about the

Mind. Chicago and London: The University of Chicago Press.Lakoff, G. and M. Johnson (1980). Metaphors We Live By. Chicago and London: The Uni-

versity of Chicago Press.Lakoff, G. and M. Johnson (1999). Philosophy in the Flesh. New York: Basic Books.Lakoff, G. and M. Turner (1989). More than Cool Reason: A Field Guide to Poetic Me-

taphor. Chicago: University of Chicago Press.Langacker, R.W. (1999). Grammar and Conceptualization. Berlin/New York: Mouton de

Gruyter. /Chapter 6: Reference-point constructions, 171-202/.Langacker, R.W. (2009). Investigations in Cognitive Grammar, Berlin/New York: Mouton

de Gruyter. /Chapter 2: Metonymy in Grammar, 40-59/.Locke, J. ([1690]1964). An Essay Concerning Human Understanding (edited by J. Yolton).

London: Dutton.Musolff, A. (2005). Ignes fatui or apt similitudes? The apparent denunciation of metaphor

by Thomas Hobbes. Hobbes Studies XVIII: 96-113.Nerlich, B. and D. D. Clarke (2001). Serial metonymy: A study of reference-based poly-

semisation. Journal of Historical Pragmatics 2 (2), 245-272.Nerlich, B. (2006). Metonymy. In: Encyclopedia of Language and Linguistics, 2nd edition

(ed. K. Brown), Elsevier: 109-113.Norrick, N. (1981). Semiotic Principles in Semantic Theory. Amsterdam: John Benjamins.Nunberg G. (1978). The Pragmatics of Reference. Bloomington: Indiana University

Linguistics Club.Panther, K.-U. and G. Radden (eds.) (1999). Metonymy in Language and Thought. Amster-

dam: John Benjamins.Panther, K.-U. and L. Thornburg (2007). Metonymy. In: The Oxford Handbook of Cognitive

Linguistics (Geeraerts, D. and H. Cuyckens, eds.), Oxford: Oxford Unversity Press, 236-263.

Panther, K.-U., L. Thornburg and A. Barcelona (2009). Metonymy and Metaphor in Grammar. Amsterdam: John Benjamins.



Papafragou, A. (1995). Metonymy and relevance. UCL Working Papers in Linguistics 7: 141-175.

Peirsman, Y. and D. Geeraerts (2006). Metonymy as a prototypical category. Cognitive Linguistics 17-3, 269-316.

Rasulić, K. (2006). This could be you: Metonymy as conceptual integration. In: ELLSII75 Proceedings, Volume I (Rasulić, K. and I. Trbojević, eds.), Belgrade: Faculty of Philology, 307-317.

Rečnik srpskoga jezika (2007). Novi Sad: Matica srpska.Semino, E. (2008). Metaphor in Discourse. Cambridge: Cambridge University Press.Seto, K. (1999). Distinguishing metonymy from synecdoche. In: Metonymy in Language

and Thought (eds. Panther, K-U. and G. Radden), Amsterdam: John Benjamins, 91-120.

Simeon, R. (1969). Enciklopedijski rječnik lingvističkih naziva. Zagreb: Matica hrvatska.Stern, J. (2006). Figurative language. In: The Blackwell Guide to the Philosophy of

Language (eds. Devitt, M. and R. Hanley). Oxford: Blackwell.Taylor, J. R. (2003). Linguistic Categorization, 3rd edition. Oxford: Oxford University Press. Ullmann, S. (1967). The Principles of Semantics. (Glasgow University Publications 84).

Oxford: Blackwell.Warren, B. (2006). Referential Metonymy. Stockholm: Almqvist & Wiksell.

Katarina Rasulić

Aspects of Metonymy in Language and Thought(Summary)

Based on the theoretical insights from cognitive linguistics, this paper aims to shed fresh light on certain aspects of metonymy as one of the basic mechanisms of conceptual-semantic organization. It is argued that the prototype model of categorization can provide substantial explanatory potential in the linguistic treatment of metonymy, that anthropocen-tricity is an important aspect of metonymic conceptualization, and that metonymy has multiple roles in the creation of meaning, including meaning extension, meaning construc-tion and meaning imposition. The significance of investigating the multifaceted character of metonymic conceptualization (as well as of figurative language and thought in general) from an interdisciplinary perspective is highlighted as fundamental for a more comprehen-sive insight into the nature of meaning.

KEY WORDS: metonymy, conceptual-semantic mechanism, prototype structure, anthro-pocentricity, meaning extension, meaning construction, meaning imposition.

aspekti metonimije u jeziku i miš · pdf fileaspekti metonimije u jeziku i...

Documents