1FREDERIK EŠTON11

i j /

BROJ 6 180 DINARA

BHoH

F. EŠTON

LUNOV PORAZ

B a s !

Urednik izdanja

GRADIMIR PAŠĆANOVIĆ

Recenzent

PAVLE POPOVIĆ

f ' " ‘ \Izdaj« I štampu: Novinska, Izdavačka I štam­parska radna organizacija »DNEVNIK«, OOUR »IZDAVAČKA DELATN08T«, Bulavar 23. oktobra 31 Novi Sad, telefon (021) 621-555. Broj žiro-ra- čuna: 65700-603-6350. Direktor NIŠRO »DNEV­NIK«: JOVAN 8MEDEREVAC, RukovodilacOOUR »Izdavačka deiatnost«: ILIJA VOJNOVIĆ, Glavni I odgovorni urednik OOUR: TODOR ĐU- Rlć, Urednik Redakcije knjiga: MILORAD PRE- DOJEVIĆ, Sekretar Redakcije: ZDENKA KARA- BASIL, Tehnički urednik: JULlS ARVANITIDIt, Korektori: JOVAN UGLJEŠIN. DRAGAN MATOVIĆ

^ K i i mm i i i > ii..... ... ii W

Tiraž: 80.000 primeraka

F.EŠTOH

L U N O V P O R A II

T e večeri dr Džas Belok spremao se da ranije napusti laboratoriju u kojoj je proveo mnoge časove teš­kog rada praćenog sumnjama, gri- žom savesti i strahom da nikada neće naći spas od strašne pretnje čovečanstvu kojoj je i sam dopri- neo.

Sada je sve bilo gotovo. Nekad je mislio, kada bi se to dogodilo, pro­sto bi ludovao, vikao i odskakao od zemlje u radnosnom bezumlju. No sada je sedeo smireno, s osećajem klonulosti. U kutiji od nerđajućeg čelika, koja je bila obložena finom smeđom kožom s njegovim zlatnim inicijalima, nalazila se dragocena zbirka naučnih otkrića. Sve je bilo napisano na četiri stranice papira, snimljeno na sto pet mikro filmova i preneto na dve trake za viđeori- korder. i sve je bilo smešteno u tu lepu kutiju, hermetički zatvorenu i zaključanu trik-bravom, koju je umeo da otključa jedino sam dr Be­lok. Kutija je mogla da stane u po­veći džep, i naučnik je nameravao da je te večeri odnose iz Medi- cinsko-biološke laboratorije »Alek- sander Fleming«. Iako je nosila ime slavnog engleskog bakteriologa, koji je otkrio prvi antibiotik, penici­lin, i koji je zbog toga dobio Nobe- lovu nagradu 1955. godine, laborato­rija u kojoj je radio dr Belok nije bila ni velika ni poznata. Pre bi se moglo reći da je to bila tajna institu­cija, smeštena u zgradi nekadašnje vojne kasarne, izgrađene u obliku tvrđavice, sa štalama za konje. Nala­

zila se između Hadson Rivera i brda Sent Vinsent. Taj deo Nju- jorka, zajedno sa Van Kortlend Par­kom, još pre tri decenije bio je pred­viđen za izgradnju novog naučnog centra s mnoštvom laboratorija, koji bi, po veličini, bio neka vrsta grada za sebe. Taj novi grad nauke bio bi od Menhetna odvojen Har- lem Riverom, a od ostalih delova Njujorka prostranim parkom prema Vestčesteru i Norvudu. Če­kalo se da bude završen poduhvat brojne ekipe naučnika na čelu sa dr Džasom Belokom, pa da se stare zgrade poruše i počne izgradnja novih

O svemu tome razmišljao je tog trenutka usamljeni dr Belok, još jed­nom učvršćujući u sebi odluku da sprovede svoj veliki, tajni plan, či­jim ostvarenjem, bi zauvek oslobo­dio svoju savest griže i srama zbog zločina u kome je učestvovao, istina ne svojom voljom i ne sasvim sve- stan zla koje čini. Na licu je imao osmeh. Izgledalo je da ga u tome što je naumio ništa ne može sprečiti. Uništio je arhivske snimke i materi­jale, »očistio« elektronske uređaje i računare od svihpodataka o rezulta­tima do kojihrse došlo, tako da ost­ali naučnici i tehničko osoblje labo­ratorije bez njega ne mogu sasta­viti rešenje pronalaska na kome se radilo. Bio je siguran da ga ništa ne može sprečiti i da je na sve mislio.

Iz misli ga trže kucanje na vra­tima i odmah zatim ukaza se lice dobroćudnog starog čuvara labora­torije, On samo proturi glavu uz dovratak i upita:

- Profesore, želite li možda i vi kafu?

3

— Baš bi mi prijala, gospodine Breskere. Očekujem jedan telefon­ski poziv, a to može i potrajati, jer dobro poznajem damu koja treba da se javi - odgovori s osmehom dr Belok. , , . . .

— Ako je to ona koju i ja znam, onda vredi čekati - našali se ču­var.

— Da, radi se baš o gospođici Mej Voker - odgovor^ naučnik.

Niko ne bi pomislio da je t j momak poduže, često zamršene kose, podužih, gustih brkova i razdr­ljene košulje, najčešće neobičnog kroja i grube izrade, koja jd otkri­vala maljave grudi, jedan od tre­nutno najvećih naučnika sveta. Bio je doktor medicine i profesor uni­verziteta. Još kao student privukao je pažnju naučne javnosti, jer je upo- redo sa medicinom studirao i biolo­giju. Doktorirao je pa oba fakulteta u istoj godini. I sve vreme studija i napora da odbrani svoje doktorske teze, nije prestajao da svira na gi­tari, da igra tenis i da trči po pro­stranoj šumi Van Kortlend Parka.

No, taj čovek svestranih spo­sobnosti, snažnog tela i muževnog izgleda, još nešto nije ispuštao. Vo- leo je žene, kao što se voli sam život i sama mladost. Čak bi se moglo pomisliti da ih voli više i od same nauke kojoj se posvetio.

No,ni žene nisu bile ravnodušne prema njemu. Onako snažan, nasmejan i uvek spreman da za- peva uz svoju gitaru, bio je ideal

. nekoliko desetina studentkinja, medu kojima je bilo dosta i onih koje bi s punim pravom učestvo­vale na nekom izboru iepotice, ako ne sveta a ono bar neke od država Amerike. Udate žene su ga vrebale u želji da im bude ljubavnik, a de- vojke u nadi da će ga uhvatiti u svoje mreže.

Istina, sve te njujorške Iepotice znale su da su im šanse male, jer se uz dr Beloka često viđala nenad­mašna pesnikinja Mej Voker. Imala je mnogo čitalaca, koji su bili odu­ševljeni njenim delima sve dok je4

ne bi videli. A onda je sve bledelo pred njenom lepotom. Ni njene naj­bolje pesme nisu dosezale oduševlje­nje koje je ona izazivala svojom lič­nošću.

Eto tu i takvu devojku očekivao je dr Belok. Čekao je da mu se javi u ovo pozno doba dana, kad je on ost­varivao najsudbonosniju odluku u svom ne suviše dugom, ali punom i burnom životu.

Ustao je i prošetao laboratori- jom. Za časak je stao kod bezime­nog uređaja, koga su u laboratoriji nazivali »vek tri«. Bila je to neka vrsta dalekometnog »noža«. Mlaz proceđene i destilovane vode preč- nika jedne desetine milimetra, pod pritiskom od četiri tone na kva­dratni santimetar, što je hiljadu puta više od pritiska iz slavine, kre­tao se tri puta brže od zvuka. I taj uređaj je tim nevidljivim, tanušnim mlazom vode bez muke rezao če­lične ploče debljine do sedamnaest santimetara. Nije bilo metala koji je mogao da se održi pred udarima tog mikro-mlaza. Najvažnija oso­bina tog dalekometnog vodenog »noža« bila je u tome što su ivice reza bile ravne i do savršenstva glatke. Izrađen u fabrici *Flan« u Kentu, ovaj uređaj je u laboratoriji imao višestruku primenu.

Prolazeći sada pored tog uređaja, dr Belok primeti kako instrumenti pokazuju da je aparatura pod napo­nom. On stade na upravljačku papu­čicu i pogleda kroz nišanski uređaj. Zavrte glavom pri pomisli kako je ovo ujedno i strašan mitraljez. Na kružnom ležištu pokrenu glavu noža i zamisli kako bi skoro u jed­nom trenutku, njime uništio sve što se nalazi u ovoj prostoriji.

Dok je stajao na upravljačkoj papučici i ruku držao na obaraču, zazvoni telefon. On radosno napu­sti čudo savremene tenike, u nadi da će odmah ćuti glas onog drugog, čuda prirode, čuda ženske lepote, njegove Mej Voker.

No bio je razočaran, jer se javio nepoznat muški glas:

- Govorim li sa dr Džasom Belo- kom?

- Da, ovde Belok! A ko ste vi, go­spodine?

- Ne mogu da vam se predsta­vim, jer me ne znate i uzalud bismo gubili vreme - odgovori neznanac.- Važno je da me čujete i da mi ver- ujete.

- Tražite da verujem čoveku koga ne znam?

- Treba... Vi to morate! - uz­buđenim glasom nastavi neznanac— Svakog trenutka može da na vas počne napad. Laboratorija je opko­ljena.

- Ko napada i zašto?- Vi to najbolje znate. Dolaze da

uzmu materijal o naučnim istra­živanjima vaše ekipe koji hoćete da odnesete i skrijete...

- Neću im ga dati - upade dr Belok.

- Ne verujem da ste toliko zaneti naukom da ne biste shvatili šta je zločin i kakve sve zločinačke ve- štine stoje ljudima na raspolaganju da vas nateraju na poslušnost! Pos­lušajte me i nađite način da spasete sebe i svoje basnoslovno vredno delo. Vi znate da to dugujete čove- čanstvu - nastavi nepoznati. — I požurite! Oni mogu stići do vas sva­kog trenutka. Ja i moji prijatelji ne možemo da vam pomognemo.

- Dobro... Recimo da vam po verujem. Ali recite mi kako ću posle znati ko je zaslužan za spaša­vanje mog otkrića i mog života - zaključi dr Belok i nehotično gleda­jući prema vratima.

- Evo dva stiha kao znak pre­poznavanja: »Jedan slon gazi po mom srcu/Nema ničeg groznijeg od slonovske ljubavi*.

- Pa to sam nedavno čuo od jedne devojke?! To su stihovi iz pesme Teda Berigena »Život sa Kri- som«...

- I ja sam čuo to isto, i to u istom trenutku...

- Vi ste me špijunirali!

- Nemamo više vremena.. Požu­rite da se spasete! — zaključi nezna­nac i veza se prekide.

Dr Belok načini pokret kao da će da sa grudi ždere svoju sopstvenu kožu. Osećao se uhvaćenim u stu­picu. On gurnu, kožom obloženu ku­tiju pod košulju i čvrsto zateže kaiš na pantalonama, a onda se osvrnu oko sebe, kao da procenjuje na koju stranu da beži.

A tada zastade i samom sebi glasno reče:

- Ne vredi da bežim. Njih je mnogo... Oni su svuda.. Prvo ću da udarim, a onda da zapretim!

On otrča do vodenog »noža« i stade na komandnu papučicu. Brzo oslobodi graničnike okretanja po kružnoj liniji i visini, te tako dobi mogućnost da brzo nanišani bilo koju tačku prostorije.

Začu se kucanje i dr Belok odobri ulazak. Pojavi se ruka noćnog ču­vara u kojoj je bila šoljica vrele kafe. Zatim izvire unezvereno lice starog čuvara, koji tog trenutka prosu kafu, jer ga neko snažno gurnu napred. Tri čoveka stupiše unutra. Dvojica su držala uperene revolvere, a treći kratku mašinsku pušku.

- Ubili su sve čuvare — reče sta­rac.

Zaćuše se prigušeni pucnji i ču­var pade prvo na kolena, a onda se prevali u stranu, odgurnuvši šolju koja se nekim čudom pri padu ne beše razbila.

- Podignute ruke, gospodine profesore! U ime zakona Sjedinje­nih Država Amerike, vi ste uhap­šeni, dok se ne razjasne neke činje­nice - reče jedan od tri napadača

Samo jedan trenutak kolebao se dr Belok, a zatim njegov prst pri­tisnu okidač vodenog noža Nišanio je preko grudi napadača i sada vide kako se njihova tela odvojiše. Popadaše glave s delovima ramena i ruku, koje se rasuše ispuštajući oružje. Tek onda srušiše se i ostaci tela trojice napadača

Uz bolnu grimasu dr Belok na trenutak sklopi oči. No, kad je pogle­dao, sledi ga ono što je sada video i što je bilo strašnije od trenutnog presecanja ljudskih tela. Pogođeni su gledali. Glave su još nekoliko tre­nutaka bile žive, pa tek onda na­stupi smrt. Vodeni nož ubijao je tako brzo i tako »fino« da je trebalo vremena da se ukaže ružno lice smrti.

Zgrožen slikom razbacanih de- lova tri ljudska leša, iz kojih je isti­cala krv, dr Belok obuče jaknu od smeđe kože, poteže patentni zatva­rač i potraži oružje ubijenih. Uze oba revolvera i mašinsku pušku. Iako je naučio da rukuje mnogim vrstama oružja, pre svega iz sport­skih razloga da se oproba i u stre­ljaštvu, dr Belok nije imao iskustva u upotrebi oružja. Zato nije shvatio da mu ne treba svo to oružje i da se njime samo nepotrebno opterećuje.

On okrenu broj telefona Mej Vo- ker, iako je bilo dogovoreno da ona pozove njega kad bude spremna za izlazak. Zeleli su da negde proslave prvu noć »velike slobode«, kako je predviđeni tok događaja u mislima nazvao dr Belok. No odgovora nije bilo. Samo se znak zvonjenja pre­kide, što je značilo da je neko podi­gao slušalicu.

- Halo!... Halo, Mej! - zvao je dr Belok uzbuđenim glasom.

Niko nije odgovarao nekoliko dugih trenutaka, a onda promukao muški glas upita:

- Koga tražite?- Je li to stan gospođice Mej Vo-

- Gde je ona?- Odvedena je u policijsku sta­

nicu. Tamo ćete je naći - odgovori promukli.

- A tako... — poćuta malo dr Be­lok, a onda opsova najružnijom psovkom koja mu je toga trenutak pala na pamet. - Slušaj ti, kopile! Ako joj fali samo jedna vlas kose...

- Njene lepe, zlatne kose - začu se promukli smeh.

— Đa, njene lepe kose - jetko reče dr Belok. - Iseći ću na kriške i tebe i tvoje gospodare! Zapamti to i kaži svojim gazdama.

— Gospođica Mej je u našim ru­kama. To znači da imate lep razlog da se sporazumemo. Očekujem sva­kog trenutka... Možda malo kasne momci, koji treba da vam daju neki predlog...

— Evo ih leže razbacani u koma­dima - ljutito reče dr Belok i spu­sti slušalicu.

A onda potrča. Znao je da mu je sada najdragocenije vreme. Sre­ćom, znao je i jedan izlaz iz labora­torije koji su još davno smislili voj­nici iz konjušnice da bi tajno odla­zili po piće, ili do lakih žena oko Sent Vinseiita. Taj izlaz otkrili su čuvari i poverili mu tajnu čim su iznutra utvrdili nova, ali zarđala vrata od metalne ploče.

Bežeći prema Vestčesteru čuo je sirene policijskih kola, kojih kao da je bilo na desetine i kao da su sti­zala sa svih strana. On opipa kutiju sa naučnim materijalom, popravi za pojas zadenute revolvere i lak­tom čvršće steže mašinsku pušku skrivenu pod kožnu jaknu, pa poče

rči.a nekim mestima, gde su mogli

da ga vide prolaznici, prestajao je da trči i u hodu je razmišljao o svemu. Eto, odjednom se srušio sav njegov svet. A bio je to svet naučnič- kog rada, ljubavi sa prelepom Mej Voker, snage u još uvek mladom i snažnom telu četrdesetogodišnjaka i naučničke slave, koja bi morala da dođe čim svet objavi njegova ot­krića. Nobelova nagrada nije mo­gla da mu izmakne. Čekale su ga počasti, slava, i nova otkrića...

Ali, sada je dr Džas Belok progo­njena zver. Više ne sme pokazati svoje dokumente. Neće moći da po­digne ni cent novca sa svojih ban­kovnih računa. O povratku u stan blizu laboratorije, ili u luksuznu vilu kod Riversdejla, nije smeo ni da pomisli. Sve policijske patrole sigurno već znaju brojeve njegova

dva automobila. Njegov opis pre­nose sva sredstva veza ovog proti- vurečnog sveta.

A znao je: udružile su se mnoge mračne snage da se domognu nje­govog otkrića, koje može da donese neslućene prihode, čak milijarde dolara... A kad je u pitanju takav novac, usmeriće se pažnja bankara, bogataša svih vrsta, državne moći, organizovanog podzemlja i avantu­rista svih vrsta. I svi oni hoće onu kutiju ispod njegove košulje.

-Najgore od svega bilo je to što nije znao kuda da krene i kako da se skrije dok ne smisli sve što je važno u ovoj borbi, koju je ne samo naslutio, već i dobro sagledao u svoj njenoj budućoj monstruozno- sti.

Skrenuo je ka šumi, pa preko nje, uz drvorede, dalje kroz Vestcester. Kretao se ka severu po instinktu bekstva od moći smeštene u sedmo- milionskom gradu.

IIIzlazeći iz kupatila, Mej Vdker je bila ogrnuta rrotirskim ogrtačem, koji je bio išaran krupnim istoč­njačkim šarama i cvetovima živih boja. Ona i nehotično osmotri samu sebe u ogledalu. Lako preplanula koža, obline tela i svaka dlačica na njemu behu u takvom skladu da je ova zanosna devojka samu sebe uvek morala da opomene da joj sve to možda »ne udari u glavu«.

U svojoj spavaćoj sobi ona brzo obuče najlepši komplet veša i oda- bra haljinu za veće. Dok ju je obla­čila, već je išla ka telefonu da po­zove Džasa i da mu saopšti da je spremna. No tada neko zazv&ni na ulaznim vratima njenog stana na Lenoks aveniji, blizu ugla . Stodva - desete ulice. Stan se nalazio na četvrtom spratu šesnaestosprat- nice i gledao je na aveniju, već prema zgradama u pravcu zapada.

Instinktivno je odustala od telefo­niranja, pa požuri da do kraja obuče haljinu i skine zaštitni povez s kose, jer to možda zvoni Džes. .. »Ne, to nije on« — pomisli. »Dogo­vorili smo se da mu telefoniram i da mu pođem u susret...«

Na časak poverova da je neko slu­čajno zvonio na pogrešna vrata, pa nastavi da se sprema. Odabirala je detalje večernje garderobe i u tor­bicu je stavljala sve one potrepštine koje žene uvek imaju kod sebe. Zbog toga je bila pred toaletnim sto- čićem. U jednom trenutku, u ogle­dalu vide kako se polako otvaraju vrata njene spavaće sobe. Ona se brzo okrenu i ugleda nepoznatog muškarca,

- Ko ste?... Kako ste ušli?! - jedva je uspela da izgovori ta dva pitanja.

- Nemate razloga da se plašite- odgovori neočekivani posetilac.- Ja sam policijski inspektor Lio Velš...

Toga trenutka iza inspektora se pojavi uniformisani policajac, koji sasvim pristojno pozdravi devojku i stade uz dovratak. Inspektor pođe ka Mej, i u istom trenutku izvadi policijsku kartu sa oznakom Fede­ralnog istražnog biroa.

- Ušli ste nasilno u moj stan i time prekršili... — zausti ohra­brena devojka.

- To je moralo da bude tako, jer nam se žurilo. Uzeli smo rezervni ključ od vratara...

- To ne može biti istina. I ja se ponešto razumem u brave, znam da ključ sa ove strane ne dozvoljava otključavanje sa spoljašnje.

- Mnogo znate, najlepša devojko koju sam ikada video - nasmeja se policijski službenik.

No taj smeh i izraz lica nisu po­kazivali ni traga one obavezne poli­cijske pristojnosti.

- Provalili ste vrata... — zausti devojka.

- Već odavno preuredili smo vašu bravu, tako da je uvek mo­žemo brzo otključati svojim klju­

7

čem, pa i kad je vaš ključ sa un­utrašnje strane. Dakle, mi smo tu i ostaje vam da nas saslušate i da budete pokorni, jer nemamo ni vo­lje ni vremena da se objašnjavamo- i dalje se cinično smeškajući ob­jasni policajac*

- Šta vi zapravo hoćete? - upita Mej Voker.

- Hoćemo da pođete s nama.- Jesam li uhapšena?- Možete i tako shvatiti našu

obavezu da vas odvedemo - odgo­vori policajac.

Baš u tom trenutku zazvoni tele­fon i inspektor Velš uze slušalicu. Ćutao je neko vreme, a onda upita:

- Koga tražite?Bio je to poziv koji na inspektoro-

vom licu izazva vidne znake iznena­đenja i zabrinutosti. Po planu, tre­balo je da dr Džas Belok već najma­nje četvrt sata bude u rukama grupe agenata i policijskih inspek­tora, a on eto telefonira, preti i psuje. Uz to bunca nešto o ljudima koji »leže razbacani u koma­dima«...

Cim se veza prekide, inspektor Velš okrenu jedan broj i izvesti šta se događa, a onda upita:

- Sta da radimo, Frenk?- Dokrajčite svoj posao, Lio! Ona

sada može da nam posluži. Dove­dite je i smestite kako je naređeno- začu se odgovor.

Inspektor Lio Velš je ćutao neko­liko trenutaka držeći slušalicu u ruci, a onda je spusti i vrati se de- vojci, koja je sedela pred toaletnim stočićem.

- Jeste li spremni da krenemo?- upita on.

- Pokažite mi nalog za hapšenje, ili se čistite iz mog stana - odgo­vori devojka.

- Nema naloga... No ja vam sa- vetujem da poslušate sve što se od vas traži, jer uz sve optužbe koje će se svaliti na vas, nisu vam potrebne i krivice ometanja policije u važ­nom trenutku.

- U čemu vas ja ometam? Ja je­dino tražim svoja građanska prava...

- Ometate nas u otkrivanju i hvatanju mnogostrukog ubice, čiji ste, verovatno, saučesnik. .. Hajde­mo! - zaključi inspektor.

Uniformisani policajac joj priđe i iznenada, grubim pokretima, stavi joj lisice na ruke. Mej Voker od po­niženja, gorčine i nepravde izgubi snagu i pade na pod. Podigoše je i povukoše za sobom.

Izveli su je pred starijeg i sedog inspektora, cije su se guste i sasvim crne obrve isticale na posivelom licu, naspram skoro sasvim bele kose.

Pošto se raspitao o njenim ličnim podacima, zanimanju, prihodima i sličnim činjenicama, inspektor Frenk Siodmak upita:

- Da li ste spremni na saradnju s Federalnom policijom u otkriva­nju zločina?

- Ja ništa ne znam o nekom zlo­činu — odgovori devojka.

- Kakve su vaše veze s izvesnim dr Džasom Belokom?

- Najlepše koje mogu imati dva ljudska bića - osmehnu se de­vojka.

- Ostavite se romantičnog za­nosa i shvatite da ste i sami u teš­kom položaju. Dr Belok je zločinac velikog formata, a treba da se utvrdi u kojoj ste meri vi njegov sau­česnik. Ako odbijete saradnju, mo­žete biti optuženi za bezumne, strašne zločine - govorio je inspek­tor pomerajući reflektor lampe tako da neposredno udara u lice zbunjene devojke.

- Zar ste me držali zatvorenu dvadeset i četiri sata samo da mi počnete govoriti besmislice?! - is­kreno začuđena upita Mej Voker. — Nikada ne bih poverovala da je Džas zločinac!

Inspektor otvori jedan dosije i iz njega joj pruži hrpicu fotografija.

8

Ona pogleda dve, pa i njih i ostale odbaci kao da je dotakla hladno telo zmije. No, već je videla vodenim nožem isečena trupla i udove tri napadača.

- Eto, to je učinio dr Džas Belok uređajem, koji služi za sečenje i druge poslove u laboratorij ama i fabrikama.. - htede da joj objasni inspektor Siodmak.

- Jednom mi je Džas pričao o tom vodenom »nožu«, ali ja ne verujem da ga je on, moj Džas, upo- trebio protiv ljudi. Pa on se posve­tio dobru čovečanstva. On je na putu da čovečanstvo daruje jednim od najdragocenijih darova koji mogu da postoje... - pričala je de­vo j ka.

- Znam ja sve što je Džas pričao u časovima nežnosti i ljubavi — pre­kide je i nehotično Siodmak.

- Vi ste nas prisluškivali?! — s izrazom odvratnosti i prezira uzvi- knu devojka.

- Nisam to mislio... Istina, dr Be­lok je radio na takvom naučnom poduhvatu da je stalno morao biti pod nadzorom. Lično ja i grupa mo­jih ljudi smo ga obezbeđivali. Oni iskasapljeni momci pripadali su mojoj policijskoj brigadi - reče in­spektor ne skrivajući nezado­voljstvo što razgovor tako teče.

Na malom stočiću devojka je pri- metila nekoliko novina, pa ih sada iznenada dohvati i otvori jedan dnevni list.

- Želim da sama pročitam vesti o tome što vi govorite — reče ona.

- Uzalud to tražite... Javnost ne samo što ništa ne zna o pokolju u laboratoriji, nego nikada i ne sme saznati šta se događalo i šta će se dogoditi sa dr Belokom - reče in­spektor.

- Onda niko ne zna ni da sam ja uhapšena - zaključi Mej Voker.

- To je tačno — potvrdi inspek­tor. - Sve se može srediti tako da niko i ne sazna da ste bili hapšeni. Zato morate sarađivati. Morate nam pomoći da nađemo dr Be- loka...

- Zar je u bekstvu? — upade de­vojka.

- Jeste... On je pomerio pameću. Evo kako je došlo do toga... - poče da priča inspektor.

Govorio je o bioinžinjeringu nad virusima i mikroorganizmima. Stvoren je virus koji uništava ljud­ski imunitet. Dogodila se nesreća, i iz probnih centara u Centralnoj Africi, na nekim ostrvima Poline­zije i u samim Sjedinjenim Drža­vama virus se našao izvan nauč- ničke kontrole. U toj fazi je radio i snosi dobar deo krivice sam dr Be­lok. No on je najviše znao i o tome kako da se virus pobedi.

- Govorio mi je o svojim na­dama da će uskoro biti pobeđeni ne samo rak i ejds, već i posledice ope­kotina, ili prenošenja organa s jed­nog na drugo telo. On je bio sigu­ran da je izvojevana velika pobeda i da sada sa svim tim treba samo pametno postupiti - upade Mej Voker.

- Tu je i početak zla, početak zlo­čina dr Beloka! - jetko uzviknu in­spektor. - Potrošene su milijarde dolara...

- Znam o čemu želite da govor­ite. Jednom mi je Džas rekao »Krivci mogu da se iskupe. Zatro­vati su čovečanstvo, pa sada treba da daju lek. Besplatno i ćelom čove- čanstvu odjednom...« Shvatila sam to samo kao jedan od principa za koji on smatra da je pravedan.

- Na nesreću, on ni vama niti bilo kome drugom nije rekao ne samo da tako misli, već da tako i radi... - nastavi da priča inspek­tor.

Dr Džas Belok je pre drugih nas­lutio rešenje zagonetke, pa je sve učinio da drugi to ne shvate. Delio je zadatke svojim saradnicima, tako da ni pojedinačno, ni u gru­pama ne mogu da nađu rešenje pre njega. Kad su ljudi iz naučne i finan- sijske kontrole naslutili šta se do­gađa, izdvojili su sve članove ekipe dr Beloka i stavili ih pod sigurnu

zaštitu, a onda su odlučili da prošle večeri učine to i sa njim samim.

- No neko ga je pozvao i opome­nuo ga da naši ljudi dolaze. To smo otkrili preslušavajući trake... - pri­čao je dalje Siodmak.

- To znači da ste ga prisluškivali i u laboratoriji - upade devojka sa zaključkom.

- Svestan sam da ste veoma obrazovana devojka i da shvatate stvari. Priznaćete da se to tako mo­ralo. Zar da neko uloži milione do­lara, a da ne zna šta se s njima do­gađa? To nije bilo moguće. Pored toga, strane špijunaže ne spavaju...

- Ko je bio taj što ga je obave- stio? - upita devojka.

- Eh, kad bismo to znali... Baš to što ne znamo ko ga je opomenuo možda nam i stvara najveće glavo­bolje. Džas ne može da pobegne da­leko, jer je bez novaca, a gone ga svi ljudi koje smo tajno mogli da pokre­nemo. Pri toj poteri on može da strada. Može da nestane i drago- ceni materijal koji je odneo - odgo­vori inspektor.

- On je pametan čovek i neće dozvoliti da se dogodi nešto tako strašno - reče Mej.

- Ali zahtev je »živ ili mrtav«... Vi znate šta to znači. Neće se dozvo­liti da on rezultate svojih otkrića preda ćelom svetu i tako smanji bogatstvo Sjedinjenih Država Ame­rike za mnogo milijardi dolara — dodade inspektor Frenk Siodmak.

- Ne mogu da shvatim zašto mene mešate u sve to - nastavi Mej Voker. - Ja sam pesnikinja i ne mogu da zmislim sebe u ulozi policijskog pomoćnika u bilo kom vidu.

- Ipak... shvatićete da je to neiz- bežno - primeti inspektor.

- Vi ste suviše sigurni u sebe i u vlast policije. Ako pozovem u po­moć javnost ne samo Sjedinjenih Država, već i celog sveta... - malo pooštrenim tonom reče devojka.

Inspektor se glasno nasrne ja i time prekide njenu pretnju, a onda dodade:

- Neće vam se pružiti takva pri­lika. Već i iz toga š£o vam govorim0 jednoj od najvećih državnih i naučnih tajni, mogli biste mnogo šta da zaključite. Razmislite... Vi to umete.

Nastade kratko ćutanje.

Nedaleko od zgrade njujorškog FBI, u jednim parkiranim kolima starim najmanje deset godina, bar tako su izgledala i iz toga doba je bio njihov model, sedela su dva čo- veka. Jedan od njih bio je bled muš­karac pedesetih godina, uskog, mršavog lica i još mršavijeg tela, sa starinskim ali dobro očuvanim ci­lindrom na glavi, obučen u crno odelo, koje je, začudo, bilo sport­skog kroja, odnosno sastojalo se od crnog džempera i crnih pantalona. Bio je ogrnut tankom crnom peleri­nom i oslanjao se na čvrst štap, postavljen između nogu, dok je se- deo na sedištu pored čoveka za vo­lanom. Ovaj drugi bio je koju dese­tinu godina mlađi, ali je imao prose- dih vlasi na slepoočnicama. Imao je prodoran, zbog nečega ipak prija­tan pogled. Njegove oči su u mraku1 pri slabijem svetlu izgledale crne, iako su stvarno bile boje kaljenog čelika.

Sve do pre nekoliko trenutaka ta dva čoveka slušala su nešto, ćuteći. Onaj stariji držao je bradu na ru­kohvat svog štapa, a mlađi je sedeo sa glavom zaturenom na oslonac sedišta starih kola.

- Ne znam je li bolje što ona ne shvata u kakvom se položaju našla, ili da joj je sve jasno. Plašim se da će patiti od straha, koji je mora do­vesti do panike - reče stariji muš­karac pomerivši svoj cilindar tako da mu otkri početak prosede kose nad čelom.

- Moraće da shvati - odgovori njegov sabesednik. - Sreća je i za nju, i uopšte, što si ti već celu go­dinu ovde u Nujorku, oko svih ak­tera ovih zaista dramatičnih doga­đaja.

1 0

- Zasluga je tvoja - nasmeja se stariji muškarac. - Ti si starog boema Tomasa Ortona poslao da sa uživanjem luta po Njujorku i ce- loj Americi, ne misleći kako da plati svoj ručak.

- Moram po ko zna koji put po­noviti tvrdnju da si postigao više nego da smo imali čitav tim odabra­nih i uvežbanih agenata... — reče drugi muškarac, ali ućuta, jer iz slu­šalice, skrivene u njegovom uhu i pokrivene bujnom kosom, dopre glas Mej Voker.

- Pa to je užasno! - uzviknu -ona. — Vi ste spremni da zbog »vi­ših interesa« počinite i zločin... Spremni ste da me zločinački uklo­nite, kao što ste me nezakonito i nasilno doveli ovamo. Ja sam stvarno kidnapovana, a vi znate kakav je zakon protiv otmice...

- Sve je to tačno, i ja sve to znam — prekide je inspektor Frenk Siod- mak. - No nije sve taka crno. Kaže se da ni đavo nije crn tako kako pri­čaju.

- Ne vidim veliku razliku iz­među đavola, vas i gradskih razboj­nika najgore vrste. Zahtevam da mi omogućite da dođem u vezu sa svo­jim pravnim zastupnikom! — vi­kala je devojka.

- Smirite se, lepa damo — blago reče inspektor. - Ako budete pa­metni, neće vam se dogoditi ništa neprijatno. Naprotiv! Ovlašćen sam da vam ponudim novac za pomoć, koja nam je dragocena. Sami recite koliko tražite. I ne budite škrti prema samoj sebi...

- Od ovakvog razgovora gubim sigurnost u sebe. Počinjem da sum­njam je li sve ovo ružan san, ili mi se sve ovo događa usred grada koji se smatra jednim od najvećih cen­tara civilizovanog sveta.

- Odbacite crne misli i recite sumu.

- Ne bih bila doušnik policije ni za milion dolara!

- A za milion i po?- Vi niste normalni, ili zbijate

neslane šale! — ljutito reče devojka.

- Rekao sam da se i&di o milijar­dama koje mogu da nestanu. Onda valjda možete shvatiti da milion do­lara nije mnogo da se spasu te mili­jarde. Ćak ni milion i po — smireno ali jasno izgovori inspektor Siod- mak.

- Ne mogu više!... Ja sam na gra­nici sloma nerava... Milion do­lara. .. Ćak i milion i po... Od toga mi se vrti u glavi... Ne, ja u ovak­vom stanju ništa ne mogu da odlu­čim - uzdrhtalim glasom i ispreki­dano govorila je Mej Voker.

- Onda ćemo da se odmorimo pola sata. Narediću da nam se do­nese nešto za osveženje, a može i nešto dobro za jelo. Kažite mi šta želite - reče inspektor.

- Večera koju sam dobila u onoj groznoj ćeliji nije bila slaba. Čak sam imala utisak da je doneta iz dobrog restorana. Zato bih sada rado popila tonik i kafu - odjed­nom smireno i s olakšanjem reče devojka.

D v a muškarca u starim kolima opet su mogla da nastave razgovor.

- Ne možeš da zamisliš s koliko sam uživanja radio taj u osnovi špi­junski posao. Ja sam špijunirao za ceo svet, u interesu svih sadašnjih i budućih generacija ljudskog roda- reče Tomas Orton.

- Zato ti se može prebaciti je­dino da si špijun progonjenog čo- veka, davno stavljenog izvan za­kona - nasmeja se njegov sabesed- nik.

- To je već nešto drugo, Donalde- dodade stariji sabesednik. - Po­nosim se što radim za tebe. Biti agent Donalda Sikerta, odnosno slavnog Luna, kralja ponoći...

- Ostavimo sada takav razgovor- reče Donald Sikert. — Ja sam tek dva dana ovde i mnogo šta ne znam. Zato mi reci šta misliš o ovoj devojci.

- Želiš li opis njene lepote?- Znam da je veoma lepa.- Uz to je i dobra pesnikinja.

1 t

Imam dve njene knjige pesama. To je nešto između undergraunda i fine lirike. No neke pesme su joj tako osobene da ih ne umem svrstati ni... — govorio je Orton i sam pomalo pesnik, ali mnogo više pisac filozofske i književne proze, pa čak i pravnih rasprava, najviše poznatih u Evropi.

- Više me zanima kakvog je ona karaktera - prekide ga Lun.

- I pored svih znanja iz filozo­fije, prava i književnosti, ja ni sam ne znam šta bi trebalo da znači reč karakter.

- Valjda nije tako?! - nasmeja se Lun.

- Ja znam da taj pojam potiče od grčke reci koja znači osobenost, be- leg i znamenje. Znam i da se pod rečju karakter podvode čovekova urođena konstitucija, razne telesne osobine ili mane i izgleda, obi­teljska sredina i atmosfera, eko­nomske i socijalne prilike u kojima čovek odraste, vaspitanje, pol i mnogo šta drugo...

- Mislim da baš tako piše i u reč- niku — nasmeja se Lun.

- A ja opet ne znam ima ii čovek karakter, ili se stalno menja, i ne može biti reči o tome da neko ima jedan karakter - razvlačio je raz­govor Tomas Orton.

- Pitao sam o karakteru e de­vo jke, misleći na najčešće upotreb- ljivani pojam te reči: čvrstinu, pošte­nje i sposobnost otpora - reče Lun.

- Ja znam samo da je đavolski lepa - nasmeja se Orton.

- Dakle, i ti misliš da će ona zbog milion, ili milion i po dolara učiniti sve što se od nje bude tra­žilo?

- Mislim da je tako — uzdahnu Orton. - Ne govori se uzalud da se za novac može svako kupiti, samo su cene različite. Naravno, čast izu­zecima, a oni potvrđuju pravilo.

- Prokleto zlato!... Koliko zla su čovečanstvu naneli novac, bo­gatstvo i vlast — sada uzdahnu Do- nald Sikert.

U istom trenutku Orton podiže ruku u znak da treba čuti nastavak razgovora u birou inspektora Siod- maka. Uz to dodade:

— Policija još uvek misli da samo njeni agenti, špijuni širom sveta, i zločinci svih vrsta umeju da se pos­luže tim spravicama za prisluškiva­nje. Ima prilika kad one mogu da posluže i dobru...

Sada i Lun pokrenu ruku u znak potrebe da se ćuti.

linspektor Siodmak beše okrenuo svetio s đevojčina lica i ona je mo­gla mirno da popije tonik i crnu kaftu. Tada joj pade na um da bi tre­balo da popravi šminku na licu, pa reče:

- Vaši policajci bili su odvratni. .. Nisu mi dozvolili da ponesem svoju ručnu torbicu sa sitnicama i šminkom.

- To ćemo lako i brzo da ispra­vimo. Recite mi da li se sada ose- ćate malo bolje? — upita inspektor.

- Da, znatno bolje. Mislim da bih sad mogla da podnesem i najteže mučenje - odgovori devojka.

- Ne govorimo o mučenju — reče inspektor i senka nezado­voljstva pređe mu preko lica - Zamislite samo neki »nehotičan« požar u kome biste zadobili opeko­tine po ćelom telu i licu. Kakvi bi ružni ožiljci ostali! A tek šta sve neki ljudi umeju? Malo oštećenje jednog živca i jedan kapak na oku, onaj donji, obesi se i celo lice iz­gleda nakazno. A takvih živaca ima po ćelom licu. Ono može da se is­krivi na jednoj strani, uz to se još usne pomere i jednim delom obese tako da se ne mogu zatvoriti, a i govor biva otežan...

- Prestanite! To što govorite već je mučenje! - uzviknu Mej Voker.

- U životu nije sve poezija Post­oji nemilosrdna stvarnost — upo­zori je inspektor.

Toga trenutka neko pokuca na vratima i preko biroa do njih dotrča inspektor Lio Velš. Svom

1 2

šefu Siodmaku dade znak da ćuti i pokaza mu da ga sledi napolje. Kad se nađoše u hodniku, mlađi inspek­tor reče:

- Dogodilo se nešto neprijatno. Kontrolni uređaji Komisije za teh­nička sredstva osmatranja i prisluš­kivanja otkrili su da se čuje svaka reč izgovorena u vašem birou. Treba da proverimo je li »stenica« kod devojke, ili negde u prostoriji. Prvo ćemo proveriti vas, odnosno ovim razgovorom ovde u hodniku već ste provereni.

- Pa to je vrlo ozbiljna stvar... Ako je to tačno, onda se neko nepo­željan umešao... - smrknuto reče Siodmak.

- S obzirom s kim sve radimo... Nikad se ne zna ko koga i kako pro- verava — odgovori mlađi inspektor i prvi uđe u biro.

On podiže slušalicu i okrenu je­dan broj.

- Lio Velš ovde! Jeste li prover- ili?

- Jesmo. Neka ovamo dođe go­spodin Siodmak. Ovoga puta žrtva je on sam - odgovori tehničar iz laboratorije.

Inspektor Siodmak očekivao je s uputnim izrazom na licu. Lio Velš kaza mu šta je javljeno i dođade.

- Ja ću ostati s devojkom dok se vi ne vratite.

IVialo kasnije Lun i Orton ništa više nisu čuli.

- Šteta - reče Lun. - Sada ne­ćemo znati kakav je karakter go­spođice Mej Voker.

- Možemo da pogodimo — reče Orton. - Ja verujem da mirno mo­žemo otići na Lenkos Aveniju, gde ćemo malo odremati dok ne stigne oslobođena pesnikinja, spremna da se domogne onog prljavog miliona.

- I ja u to verujem, ali ipak ćemo proveriti. Javiću se Džejn da ne brine, ako je uređaje za vezu preba­cila na snimanje... reče Lun. U istom trenutku začu se signal po­

sebne Lunove radio-veze, koja je radila preko modulatora, a to je značilo da niko ne može da razume šta to emituje jedan od tih minija­turnih, ali snažnih primopredaj- nika. Lun nije morao da upotrebi svoj džepni primopredajnik, već uk­ljuči onaj u kolima. Odmah ze začu glas Džejn Vitington, koja se toga trenutka nalazila u tajnom Luno- vom skrovištu u Bronksu:

- Slušala sam sve što je emito- vano. Šteta je što je inspektor Siod­mak »zaćutao«. A tako je, jadnik, bio ljubazan kad sam prekjuče posrnula blizu njega i kad je morao da mi pomogne.

- Jesi li proverila i onaj oglas? - upita Lun. - Potvrđeno je iz osam jutarnjih izdanja i tri revije da će od sutra početi da objavljuju one besmislene stihove - odgovori Džejn.

- S tobom je na ovom svetu sve lepše. Ti i neprijatno pretvoriš u podnošljivo — pohvali je Lun.

- Stari laskavće! - nasrne ja se Džejn Vitington. - Valjda nisam preletela Atlantik da bih dremala ovde pod zemljom.

- Ti svoj deo posla obavljaš kako valja, ali smo zgrešili Tomas i ja. Eto, dogodilo se da izgubimo dok­tora Ueloka — reče Lun.

- Uređaji primaju emitovanje i mikroprimopredaj nika smeštenog u njegovoj kožnoj jakni, ali ni po čemu ne mogu da zaključim gde bi mogao da se nalazi. Čuju se zvuci, kao da negde pljuska voda. To je sve što sam otkrila - izvesti Džejn.

- Mislim da ćemo se videti pre jutra. Ti se odmori i mirno spavaj. Mi ćemo proveriti šta se događa sa Mej Voker. Moramo sprećiti da se ona poveže sa Džasom — zaključi Lun i prekide vezu.

Odmah zatim stara kola krenuše, začudo tiho kao da je u njima novi motor nekog skupog rols-rojsa, a ubrzaše kao da ih je neko odgur­nuo golemom snagom.

13

Nekoliko minuta pred ponoć poli­cijski automobil doveze Mej Voker do njenog stana.

- Dakle, mamac je postavljen - zaključi Tomas Orton.

- Pokušaćemo da ga uklonimo- odgovori Lun.

- Ne vidim način na koji bismo ;o ostvarili No vidim, tamo desno, ttako se parkiraju jedna kola; verujem da su policijska i da su u njima momci koji će štititi svoj lepi mamac - primeti Orton.

Malo kasnije pokaza se da je Or­ton u pravu. Mlad i snažan momak izišao je iz kola i prošetao ispred ulaza u zgradu, a onda je ušao u nju. Davno postavljeni Ortonov mi- kro-primopredajnik sada je bio dobrodošao, jer su mogli da' čuju kako se policijski agent javlja svo­joj štićenici, s napomenom da je doneo i uređaj da proveri ne post­oji li neki prislušni uređaj u nje­nom stanu.

Policajac nije obmanjivao, jer us­koro emitovanje Ortonovog mikro- primopredajnika iz stana lepe pesnikinje prestade.

- Nas je odsekao, a siguran sam da je pojačao i umnožio prislušne uređaje policije. Od sada će Mej Voker biti pod nevidljivim »stakle­nim« zvonom - reče Lun.

- Ne smemo je ostaviti u ru­kama onih koji žele da uhvate dr Džasa Beloka - reče Orton. - Nju je vrlo teško nadzirati, a naročito postaje opasna njena telefonska veza, koju mi ne čujemo, a policija čuje u svakom trenutku.

- Mi i nemamo vremena da se bavimo tom devojkom — reče Lun.- Ostalo je manje od tridesetak sati do početka skupa naučnika, o kome već dugo ti brineš s mnogo napora, a čiju važnost ja sasvim doro shvatam, iako sam tek par dana ovde.

- Rizik je veliki - brižnim gla­som reče Orton.

- Ne možemo ga izbeći - zak­ljuči Lun. - Pronalaženje i spašava­nje dr Džasa Beloka ostavljam tebi

U

i Džejn, a ja ću se truditi da čujem šta govore generali^armije ratnika protivu virusa svih vrsta i zloglas­nih bolesti.

- Bio bih bezbrižan da se radi samo o tim ljudima — primeti To­mas Orton. - Ja ostajem pri zak­ljučcima koje sam ti saopštio. Tu će se skupiti predstavnici nauke, koji neće znati da su među njima i moć­nici podzemlja, magnati i finansi- jeri, policajci i agenti nekih tajnih organizacija skrivenih zastorima mraka...

- Oko toga smo se već složili - upade mu u reč Lun. - Baš zato že­lim da vidim i čujem sve te ljude.

- Iskoristio bih sve svoje zas­luge, koje mi priznaješ, da i ja pra­tim taj skup, ali ipak si ti naučnik više egzaktnih nauka, a ja samo filo­zof i pesnik. Može li biti gora kombi­nacija za jednog učesnika skupa koji će raspravljati o imunitetu ljudskog organizma i virusima? - reče Orton.

- Znam zašto to govoriš - odgo­vori Lun. - No rizik ipak nije tako veliki...

- To je otmica... Počinićeš jedan od najvećih zločina, ako se gleda sa stanovišta američkih zakona...

- Neobično je poznavati jednog filozofa, pesnika, koji je opterećen istorijom i uopšte pravom kao nau­kom - nasmeja se Lun. - Valjda te pravnički formalizam ne muči tako snažno, da moj postupak proglasiš otmicom koja je zločin?! Zar noćaš­nji postupak policije sa Mej Voker nije bio prava otmica?

- Jeste... Izlišan je svaki razgo­vor o tome s koliko su grubosti i ci­nizma u njenom slučaju prekršena sva građanska prava - odgovori Orton nabravši čelo.

- Onda moj »poziv u goste« dr Maksa Tarpa može da se posmatra i drugačije - dodade Lun. - No čini mi se da je po sredi ono oko ri­zika kome se izlažem u nekom tre­nutku kad ti nisi uz mene, jer za koji časak i ti sam ćeš izvršiti jednu otmicu, istina zajedno sa mnom...

- A to nećemo — tobože odlučno i savlađujući osmeh upade Orton. — Ti ćeš nju ubediti da pođe s nama sasvim dobrovoljno.

IIIB n o bi dobro da malo promeniš izgled, s obzirom na posao koji treba da obavimo — reče Lun pri­premajući čitavu hrpicu predmeta poredanih po zadnjem sedištu kola.

Zbog toga je kleknuo na prednje sedište i nagnuo se preko naslona. Jedan po jedan predmet smeštao je u svoje džepove po već ustaljenom redu, kako bi ih odmah mogao upo- trebiti u slučaju nužde. Ovoga puta Lunova oprema se razlikovala od onoga što je ranije koristio u mno­gim važnim detaljima. Pre svega, već dve godine Lun je, po svom sta­rom uzoru stvaranja mikro-radiou- ređaja, stvorio nekoliko neobičnih mikro-oružja. Na napore oko tih pronalazaka naterala ga je pre svega činjenica da nikud nije mo­gao otputovati avionom, a da pri tome ponese i oružje. Zbog svetskog terorizma i otmica aviona, kontrola je bila sve oštrija. Zato je svako Lu- novo oružje moralo ličiti na nešto namenjeno bezazlenoj upotrebi.

Gledajući ga kako posluje, Tomas Orton reče:

- Navikao sam se da izgled izme- nim lako i brzo, ali s oružjem ide teže. Bez svog štapa osećam se razo­ružan i nesiguran.

Govoreći, on po navici isproba kako se izvlači oštrica skrivena u robustnom štapu. I kad god bi nači­nio taj pokret, povrvela bi sećanja koliko je puta neobični detektiv Tomas Orton upotrebio to svoje oružje. Taj svestrano obrazovani pisac stvarno je živeo od zarada u detektivskim poslovima. No bila bi duga priča o tome kakve je poslove on birao da bi ih prihvatio. Možda je dovoljno reći da je prihvatao samo slučajeve u kojima je pravda

vapila za otkrivanjem istine i gde je on mogao da deluje kao pravi vitez i džentlmen.

Sada Tomas Orton skide svoj ci­lindar i stavi ga na zadnje sedište iza sebe, a uze predmet koji je ujedno bio perika i kapa od razno­bojne vune. Pre nego što će taj neo­bični predmet staviti na glavu, on odloži svoju crnu pelerinu, a zatim prevrnu i svoj crni vuneni džemper, koji je s druge strane bio sive boje. Ostavi na sebi crne pantalone i, pe­riku stavi na glavu, odmah dobi iz­gled sasvim drugog čoveka. I on se zatim zabavi proveravanjem svojih malobrojnih džepova, jer ih. je imao samo na pantalonama. No to mu nije smetalo, jer je u automobilu imao mušku ručnu torbu, u koju smesti ostatak pribora.

- Uvek se naježim od pomisli da bi ljudi mogli otkriti neke tajne tvog oružja i da ih počnu upotreblja­vati - reče on u jednom trenutku, držeći na dlanu svežanj raznih klju­čeva, kakav se može naći skoro kod svakog stanovnika višemilionskog grada. — Evo kako izgleda čitav je­dan arsenal oružja, kojim bih mo­gao da poubijam desetinu ljudi, a da oni ne shvate šta se događa...

- Tvoj posao je da priđeš policijs­kom automobilu, a ja ću se popeti do stana gospođice Voker. Udesi da se policajci naspavaju, a onog gore ostavi meni — prekide Lun Orto- novo razmatranje o oružju. — Posle ostani u blizini, na straži, i slušaj šta se događa, jer će moj primopre- dajnik stalno emitovati.

- Sećam se onih nekoliko dav­nih događaja, kada smo poslovali zajedno, i mislim da ću se i sada navići da brzo shvatam šta želiš. Istina, to meni nije lako, jer celog veka uglavnom radim sam — reče Orton i otvori vrata automobila

Oslanjajući se na štap, idući kao da mu je jedna noga malo kraća od druge, on pođe ulicom. Priđe auto­mobilu u kojem su sedela dva muš­karca, koji ga nepoverljivo pogle­daše. Orton se oslanjao na štap des­

15

nom rukom, a levom je sa dva prsta držao svežanj ključeva i pokazivao ga onoj dvojici.

- Šta hoćete? - ljutitim glasom upita jedan od dva policijska agenta.

- Ovi ključevi.., Nema nikoga u blizini, pa sam primetio da ste vi u kolima. Možda su vaši - odgovori Orton pružajući svežanj ključeva kroz prozor na vratima automobila i podnoseći im ga do ispred lica.

Ne može se reći da su agenti bili neoprezni. Oba su držala ruke pod reverima svojih platnenih vetrovki stežući drške revolvera, ali odjed­nom se opustiše i klonuše. Već su bili bez svesti. Orton preko spušte­nog stakla pruži ruku u kojoj se nađoše dve pilule slične jednoj vrsti žvakaćih guma. Gurnu im pilule u usta, potapša ih po bradama i kad je bio siguran da ih nisu ispljunuli, nego da im se one već rastapaju na jezicima, okrenu se i poče da se vraća ka svom automobilu. Stigao je da vidi kako Lun ulazi u zgradu na čijem je četvrtom spratu stano­vala Mej Voker.

Zvon io je na zvono stana koji je želeo da poseti. Javi se devojka, čiji je glas bio bunovan, jer je već od umora bila pala u nemiran i težak san.

- Ko je u ovo pozno doba? - upita ona preko interfona.

- Donosim poruku od gospodina doktora - odgovori Lun. — Rekao je da je hitno i da nije važno što je prošla ponoć.

- Poruku?... Od kojeg doktora je poruka? — upita sporo devojka.

Bilo je očito da se savetuje sa svo­jim policijskim pratiocem.

- Oprostite, mislio sam da ćete odmah znati — reče Lun. — Šalje me dr Džas Belok

- A gde je on?- Reći ću vam to posle, jer ima

mnogo šta da se objašnjava, pa mi omogućite da uđem ako smatrate da možete — reče Lun smireno.

Začu se melodični zvuk, što je bio znak da su vrata otključana. Vratar je imao pravo da proverava sve nepoznate koji uđu i da onoga kome gost ide pita (Ja li ga prima. Lun pođe kao da ne primećuje vra­tara, koji je u svojoj staklenoj ka­bini držao telefonsku slušalicu i kli­mao glavom u znak da je razumeo. Lun je već prilazio liftu kad vratar spusti slušalicu i iziđe iz svoje ka­bine.

- Propustio sam da vas nešto pi­tam - reče Lun i vrati se ka vra­taru.

Podnese mu pod lice svežanj klju­čeva i reče:

- Našao sam ih pred zgradom. Hoćete li ih vi uzeti?

No vratar ne stiže da odgovori, već se zatetura. Lun ga prihvati, pa mu, kao i Orton agentima u auto­mobilu, gurnu u usta tobožnju gumu za žvakanje. Povuče ga zatim i postavi u udobnu vratarsku sto­licu, pa je izgledalo da je zadremao i zaspao.

Pošto se pope liftom, Lun pozvoni i vrata mu Otvori devojka obučena u svilenu kućnu haljinu, načinjenu tako da je isticala oblike tela, do iza­zova većeg od onog koje čini sas­vim golo telo. Lun je između dva prsta držao onaj svežanj ključeva kad ga ona propusti da uđe. Kad se nađe u sobi, sa strane se ukaza onaj policajac u civilnom odelu, s teškim revolverom kalibra četrdeset i pet, u kome Lun prepoznade »magnum« varijantu, čiji kuršumi udaraju tak­vom silinom da je rana skoro uvek smrtonosna.

- Podigni ruke! — naredi polica­jac raskoračivši se i nišaneći kao da se pred njim nalazi najopasniji revolveraš sveta.

Istina, pred njim je bio jedan od najopasnijih ljudi sveta, ali on to nije ni slutio, jer bi već pucao da je to znao.

- Ovi ključevi... Ciji su? — upita Lun dižući ruke, ali ne ispuštajući svoje neobično mikro-oružje.

16

Prvo padoše policajčeve ruke, a onda i on tresnu o pod, kao da je ukočen i gurnut.

- Ovaj je mrtav - reče Lun, tru­deći se da mu oči preteći sevaju. - Umrećete i vi, ako izrečete i jednu laž!

- Vi ste ga ubili?! — prestrav­ljeno reče bunovna devojka.

- To je čovek inspektora Siod- maka, a taj čova želi smrt mom pri­jatelju dr Džasu Beloku. Zato sam ga ubio - odgovori Lun. — A vas ću ubiti zato što ste pristali da iz­date voljenog čoveka za prokletih milion, ili milion i po dolara...

- Šta vi to?... Kako znate?... Je li to opet neki trik policije?

- Smrt nikad nije trik. Ona je prava.

- Ali... - devojka pokaza na tele­fon i načini kružni pokret rukom čiji je ispruženi kažiprst pokazivao sve okolo.

- Neće stići da me spreče - reče Lun. - Iako je počelo leto, veće je sveže, pa se brzo obucite, jer vas vodim Džasu.

- Policajac je već javio da dola­zite - tiho i naginjući se k Lunu reče devojka. - Upotrebio je svoj radio-uređaj, pred kućom su nje­govi agenti. No i policijska služba prisluškivanja...

- Njihovi uređaji takvi su da čuju i ovaj vaš šapat - osmehnu se Lun. - No neće stići da nas spreče, ako poslušate što vam kažem i brzo se obučete.

- Hoću li videti Džasa? — upita ona odlazeći ka garderobi.

- Hoćete — odgovori neodre­đeno Lun.

- Kada?-Uskoro.- Gde je on sada?- Malopre smo govorili o tome

da se čuje svaka naša reć - pri- meti Lun.

- U pravu ste... Taj mrtvi polica­jac. .. I obećanje... Ja nisam mogla da se oduprem, a da bih dobila u vremenu... — potresenim glasom reče devojka.

Lun iskoristi trenutak i uspava­nom policajcu gurnu u usta pilulu, koja će ga držati nepomičnog naj­manje još tri sata. U tom trenutku zazvoni telefon i Lun podiže sluša­licu.

- Ovde stan gospođice Mej Vo- ker - javi se on bez razmišljanja- A ko je ¿amo?

- Prvo recite ko ste vi - odgo­vori nepoznati, ali Lun je već poz­nao glas Džasa Beloka, jer je preslu­šao trake mnogih magnetofonskih snimaka na kojima veliki naučnik govori s nekim od svojih saradnika, ili sa Mej Voker.

- Poznajem vam glas, gospodine doktore - veselim glasom reče Lun. - No nemamo vremena za raz­govor, ja sam ovde da odvedem go­spođicu Voker.

- Kud da je odvedete? ! - iznena­đeno viknu dr Belok.

- Ovoga trenutka policija snima svaku našu reč - nastavi Lun. — Zato, doći će gospođica Voker da vam kaže samo par reći.

Mej je stvarno prilazila obučena i trčeći, jer beše čula Lunove reći i pogodila ko se javio. Lun joj pre- dade slušalicu.

- Halo, dragi! - viknu ona uzbu­đenim glasom.

- Halo! - izusti dr Belok.- Volim te, Džase! Odlazim...

Gospodin obećava... Već mi uzima slušalicu - brzo i hvatajući vazduh od uzbuđenja reče devojka i vrati Lunu slušalicu.

- Halo, ne prekidaj! - viknu dr Belok.

- Moramo, doktore — reče Lun.- A sada čujte moj savet: brižljivo pročitajte sve oglase u sutrašnjim novinama Ponavljam: čitajte oglase u svim glavnim dnevnim li­stovima! Do skorog viđenja!

- Šta?... - zausti dr Belok, ali Lun spusti slušalicu.

On i devojka brzo stigoše do lifta, spustiše se još brže, jer je kabina lifta ostala na tom spratu, a onda istrčaše pored uspavanog vratara

Na ulici začuše udaljene sirene policijskih kola Bilo ih je više i zvuci su dopirali sa više strana No stara kola su se već okretala na skoro pustoj aveniji, pa se nađoše pred njima Lun i devojka smestiše se na zadnja sedišta Blizina ugla Stođvadesete ulice omogući im da pređu na traku dozvoljenog pravca vožnje na aveniji i stara ali snažna i brza kola uskoro se nađoše među proređenim vozilima Kretali su se prema severu, pa skrenuše ka mo­stu na Harlem Riveru.

Lun ponudi devojku tobožnjom žvakaćom gumom, pa reče:

- Videćete da je odlična i osve- žava. To je astronautska

Devojka pomisli kako pilula žva- kaće gume ima ukus loše zubne pa­ste, ali ne reče ništa, jer nakon ne­koliko trenutaka već je spavala čvrstim snom.

Ponovni pokušaj da stupi u vezu sa svojom devojkom ipak je za dr Beloka u tom trenutku bio skoro presudan. Ovoga puta čuo je njen glas i saznao nešto nerazumljivo, ali nešto što je davalo neku nadu. Bilo je više rešenja za prve odluke. Onako naoružan mogao je da zađe u neki od zloglasnih delova Nju- jorka, gde je ljudska sigurnost naro­čito u toku noći, bila svedena na nulu. No i zločinci su se plašili je­dan drugog, pa je svaki snažan čo- vek, koji bi posle pola noći krenuo nekim delovima grada, morao biti siguran bar u nešto. A to nešto je moglo biti oružje ili snaga, a još više spremnost na sve — od nasilja do ubistva.

Znao je da bi našao neku napu­štenu i polusrušenu kuću u Bronksu, u kojoj bi neko vreme mogao da se skriva Sa sobom je nosio tako dragocen predmet, ku­tiju s naučnim dokumentima naj­veće važnosti, da je prvo morao mis­liti na to gde da je sakrije.

Razmišljanje o svemu tome otkri mu svu strahotu položaja u kome

18

se našao. Manje ga je brinulo to što je ubio tri čoveka, nego mogućnost da dragocena kutija padne u ruke onima zbog kojih se sve ovo zlo i događa, ili da bude izgubljena za čovečanstvo, ako je sakrije i onda pogine.

Mislio je na poznanike i prijate­lje. Kod koga bi mogao da se skloni? Kome da veruje? Ili ko njemu da veruje sutra kad zagrme sve televizijske i radio stanice i kad počne uzvikivanje strašne vesti o »poludelom« naučniku, trostrukom ubici?

Ne, takvog prijatelja on nije imao. A ako ga je i bilo na ovom svetu, on nije znao da ga odabere. Ko mu je javio da će biti napadnut? On to nije znao. Ko mu se javio iz stana Mej Voker? Ni to nije znao. Nije znao ni šta znači ona poruka o čita­nju svih oglasa u novinama.

Sve se odjednom srušilo. Slavni naučnik postao je begunac i ubica Ne postoji sud na svetu koji bi ga oslobodio kazne zbog trostrukog ubistva Dakle, ne postoji ni spas za njega.

»Ali spašću svoje otkriće. Pre- daću sve to ćelom čovečanstvu... Pa neka posle živim skriven... Ili neka ne živim«, razmišljao je nemo mi­čući usnama.

Instinktivno se opet vrati ka šumi Van Kortlend Parka Bio je to iskonski nagon skrivanja pod okri­ljem drveća Stiže do severnog je­zerca i zađe iza ograde koja je skri­vala kontejnere za otpatke. Samo jedna svetiljka bacala je svetio na svih dvadeset kontejnera, ali on ipak u jednom primeti hrpu odba­čene folije. Priđe i doseti se da su to oštećene folije, koje su poslužile za zaštitu biljaka osetljivih na zimu i prolećne mrazeve. Znato iscepane folije nisu bile prljave i on odvoji jedan svežanj. S njime pod rukom potraži najgušće šiblje i dobar za­klon, pa se folijom zaštiti od vlage i noćne svežine u šumi.

Pred zoru je uspeo da zaspi.

Probudili su ga prvi rani posetioci parka. Najčešće su to bili oni koji su došli da trče šumskim stazama. On je bio dobro skriven, pa je imao vremena da razmisli. Odmah zak­ljuči da mora sakriti automatsku pušku i jedan revolver, jer mu je je­dan bio dovoljan. Uze metke i iz onog drugog, pa suvišno oružje zamota u delove plastične folije. Dobro osmotri okolinu i nađe jednu žalosnu vrbu, ko zna odakle presađenu ovde među ostalo drveće. Bila je bujna i upadljiva. Blizu nje zemlja je bila rastresita i pokrivena prošlogodišnjim lišćem, pa lako iskopa rupu i sakri oružje.

Sada je trebalo da odluči kuda da krene. Prebroja sitniš u džepovima i nađe da jedva može platiti doru­čak i voznu kartu podzemne želez- nice. Imao je pola kutije cigareta, zlatan upaljač, skupocen roleks ručni sat i masivan zlatni lanac s majčinom amajlijom.u obliku slova D, skriven pod košuljom. Ali trebalo je naći kupca i rizikovati poniženje, a možda i nešto gore.

No dr Džas Belok je bio čovek ve­like snage i duha i tela. On se os- mehnu svojim novim brigama i pođe prema jugu. Kod javnog toa­leta, blizu izlaza prema Manhatan Koledž stanici podzemne železnice, priseti se nečega što je čuo od jed­nog asistenta. Slučajno se poveo razgovor o prodaji droga i optuž­bama da se time često bave oni koji rade u objektima kakvi su javni toa­leti. Takvi ljudi bi, možda, prihvatili da makar za desetostruko manju cenu otkupe njegov sat i dva zlatna predmeta.

Bio je iznenađen uspehom. Mlad, snažan Crnac, koji je nešto poprav­ljao u odeljku za umivanje, saslušao je njegovu priču o tome da je izgu­bio novac, a doputovao je iz Skran- tona.

- Ne treba mi vaše objašnjenje - reče mladić. - Sve te vaše stvari za mene vrede pet stotina dolara i ja ih imam. Je li to u redu?

- Sasvim pošteno! — odušev­ljeno uzviknu dr Belok.

— Ne želim ni vaše ocene mog poštenja, ni zahvalnost — smrknuto reče crni momak i ru­kom dade znak da će se brzo vra­titi.

Ruka dr Beloka bila je blizu skri­venog revolvera, a u drugoj je držao svoje dragocenosti. No kupac se držao obećanja. Nakon tri mi­nuta, vratio se noseći u ruci goto­vinu u iznosu od pet stotina dolara. Istina, dragocenosti su vređele bar tri puta više, ali za kupca su one bile rizik, jer su možda ukradene ili otete u nekoj pljački.

Pošto strpa novac u džep, dr Be­lok požuri ka stanici podzemne že­leznice. U najbližoj radnji kupi jef­tin pribor za brijanje i jednu tor­bicu, kako bi poneo i ubrus i pribor. Kod stanice je bila stara pijaca, koja je sada služila samo bednim prodavcima stareži. Tamo je jedna starica držala i malo javno kupa­tilo u prizemlju stare trospratnice. Dr Belok se tamo obrija, ali ovoga puta skide i svoje guste brkove, Malo.promeni način češljanja kose, i oceni da bi mu dobrodošle još i naočari bez dioptrije, pa bi njegov* izgled bio znatno drugačiji nego juče.

Na jednoj tezgi stareži našao je takve naočari i kupio ih za dva do­lara, a onda se smestio u podzemnu železnicu. Znao je da se za sada naj­bolje može sakriti u »džungli na as­faltu«, u mnoštvu ljudi koji su vrveli ulicama Njujorka.

Stigao je brodvejskom linijom naspram Central Parka i sišao kod Muzeja istorije prirode i Planetari- juma. Znao je miran bar u Sedam- desetdevetoj ulici, u čijem su jed­nom odeljku ljudi čitali novine. Tamo je mogao da doručku je i pre­gleda novine.

Kupujući listove i časopise, stre- peo je od onoga što će u njima naći, pa je požurio u mirni kafe-bar. Još uvek nije bilo gostiju, pa brzo dobi

19

doručak i poče da prelistava no­vine.

No nigde nije bilo vesti o trostru­kom ubistvu u njegovoj laboratoriji. Očekivao je krupne, možda uvred­ljive naslove s njegovim imenom i fotografije iskidanih tela ljudi koji su ga napali. Nije našao ni reci ni o sebi ni o događajima.

Neko vreme ćutao je zbunjen i kao skamenjen tim saznanjem. Nije mu bilo teško da zaključi: »Oni to skrivaju od javnosti«. Dakle, sve postaje još ne razumljivije i zamrše­nije.

Na pomisao šta da uradi, seti se poruke da pročita oglase, pa se dade na taj nerazumljivi posao. Već u drugom listu koji je držao u ru­kama, među oglasima nađe »Po­ruke prijatelja«. I uskoro, iznena­đen, zastade kod jednog od tih neo­bičnih oglasa. Bilo je to mnoštvo poruka prijateljima čije su adrese izgubljene, ali i nerazumljivih po­ruka punih neobičnih aluzija No oglas koji je njega iznenadio sva kom drugom čoveku bio bi nera­zumljiv, a glasio je:»Jedan slon gazi po mom srcu

Nema ničeg groznijeg od slo­novske ljubavi..

Javite mi se što pre na telefon Hotela » Ventvort«, soba hiljadu i tri. Ako nisam tamo, imaćete uklju­čenu vezu automata za poruke.

U još nekoliko listova i jednom časopisu dr Belok nađe istovetan oglas. To je značilo da neko nije ža­lio koju stotinu dolara da bi ga na ovaj način pozvao k sebi. Bilo je teško doneti odluku, a nije smeo dugo da čeka. Ostao je da razmisli Bilo je očito da postoji neko zainte- resovan za njega i njegovo delo. Možda pre za njegovo otkriće, koje bi tako senzacionalno potreslo svet Planule bi mnoge ugasle nade... Ko može da ga ovako trazi? Nije Ii to neko s istovetnim planovima i cilje­vima, s kojima su u napad na njega krenuli ljudi koje je isekao nevid­ljivi vodeni mlaz? Pitanja su se mno­žila», ali odgovore je bilo teško naći.2 0

»Ali to je možda ona jedina prava šansa!«, bezglasno uzviknu samom sebi Odmah zatim postade svestan da će otići u taj hotel i potražiti čo- veka koji oglašava svoj neobični poziv. Razmisli o giogućim posledi- cama. Pre svega kutija s dragoce- nim materijalom nije smela da padne u ruke nekog zlonamernika, a ona je bila kod njega.

Toga trenutka pomisli kako je, ne samo za naučna istraživanja, bilo korisno njegovo odlično poznava­nje teorijske i praktične hernije, već je ono moglo da mu pomogne u jed­noj ovakvoj neobičnoj krizi. On u apoteci i prodavnici hemikalija pokupova sastojke od kojih se mo­gla stvoriti smeša čije paljenje iza­ziva temperaturu od preko dve hi­ljade stepeni. Specijalne laborato­rijske posude odgovarale su mu da u jednoj od njih stavi kutiju s đr&go- cenim dokumentima, pa da je pret­vori u zapaljivu bombu, koju samo on ume otvoriti a da ne izazove pa­ljenje smese i uništenje čelične ku­tije.

Onih pet stotina dolara doteklo mu je za kupovinu hemikalija i po­sude i za jednonedeljno iznajmljiva­nje sefa u »Selđen« banci, kod crkve na Kolumbus aveniji. Preko posude napisao je da sadrži opasne bakterije i da je u slučaju da vlas­nik ne dođe treba uništiti jedino bacanjem u vatru neke peći s vrlo visokom temperaturom.

Bio je svestan da rizikuje propast svog životnog dela, ali je nalazio opravdanja za taj rizik ne samo u moralnim, već i u naučnim razlo­zima. Ako bi se otkrića dokopala sebična grupa, ona bi mogla da proizvodi i oružje za masovno uni­štenje miliona ljudi, a isto tako i lek za kojim tako dugo čezne ćove- čanstvo i vapiju mnogi nesrećnici. Grupa bi postala sposobna da ometa sve druge naučnike u otkri­vanju leka i da zapreti svakom po­kušaju njegove proizvodnje.

Sve to podsećalo je na naučna otkrića koja su u sebi nosila i zlo i

dobro, kakvo je bilo otkriće eksplo­ziva, koji je dao i radnu, ali i ra­zornu snagu čovečanstvu. Moglo se dalje nabrajati stotine primera, ali sve to učvršćivalo je dr Džasa Be- loka u njegovoj odluci.

Bližilo se podne kad je ušao u »Ventvort« hotel i pitao za gosta iz sobe broj hiljadu i tri.

- On je malopre stigao i otišao gore. To je na desetom spratu. Sve sobe od broja hiljadu su tamo. Že­lite li da ga pozovem? - reče por­tir.

Dr Belok se zahvali na ljubazno­sti i zamoli da portir javi gostu da ga ovde očekuje prijatelj u vezi sa oglasom. Umesto da sam objaš­njava gostu, portir uključi vezu i dade slušalicu nepoznatom pose- tiocu. Dr Belok odmah poče:

- Ovde čovek po čijem srcu gazi jedan slon...

- Onda dođite k meni. Dajte mi vratara, zamoliću ga da vas uputi i da nam naruči nešto za piće, i* sva­kako, ručak u sobi, jer verujem da ćemo razgovarati duže, a potreban nam je i odmor — odgovori gost iz sobe hiljadu i tri. Taj glas je zvučao smireno i dr Belok pomisli da je pri­jatan, da čovek takođe mora biti simpatičan. Zato prihvati poziv i reče portiru da ga hotelski gost traži zbog dogovora. Malo kasnije portir uz najljubazniji osmeh * po­klon reče:

- Izvolite, gospodine, prvi lift desno. Ponosni smo što ste posetili naš hotel.

Belok pomisli šta li je to onaj s desetog sprata rekao da portir od­jednom postane ne samo ljubazan, već i oduševljen što je tu nepoznati posetilac.

M*alo kasnije, s rukom na dršci revolvera, bez kucanja na vratima, dr Belok pritisnu ručicu brave i naglo je gurnu. Vrata se otvoriše, a pred cevlju njegovog revolvera nađe se čovek pomalo bledog, us­kog i mršavog lica, koje je ipak zra­čilo nekom posebnom lepotom i smirenošću.

- Uđite bez straha i sumnje, dok­tore. Ja sam Tomas Orton i želim vam dobrodošlicu — osmehnuvši se reče mršavi muškarac.

Nekoliko trenutaka dr Belok je stajao ćuteći, a onda vrati revolver i zaključi:

- Da, to ste bili vi. Sećam se glasa, Izrecitovali ste neke stihove.

- »Jedan slon gazi po mom srcuNema ničeg groznijeg od slo­

novske ljubavi«, izrecitova Orton. - To su stihovi Teda Berigena... No vi ste, znam to sigurno, vrlo um­orni. Sedite, ili ako vam to više odgo­vara, upotrebite moje kupatilo i leg­nite na moj krevet.

- Hteo bih da postavim mnoga pitanja, ali ne znam čemu to i želim odmah da kažem da ću vas ubiti čim osetim nešto sumnjivo. Ili ubijte vi mene, ako vam se za to da prilika — odgovori dr Belok i glas mu uzđrhta.

- Ipak, sve će biti dobro. Važno je da smo se sreli - osmehnu se Tomas Orton.

IVU Lunovom skrovištu nastala je živost pre nego što se očekivalo s obzirom na planove. Tačno u šest sati ujutru stigao je Samjuel Mak- ferson, pa je želeo da se pohvali svo­jim lutanjima po širinama dva okeana i desetak mora

- Više bih voleo da sam doplovio njime do Njujorka, nego što sam le- teo mrzovoljnim boingom čak od Džakarte. Brundao je tako dosadno da me je uspavao pre nego što su počeli da služe ručak. I posle sam dremao kao dojenče, pa kao čestit mornar ne mogu da se naviknem na pomisao da sam preko pola sveta stigao ovde pre nego što sam krenuo otuda - pričao je mornar Samjuel Makferson.

— Sad možeš da uživaš što si pre­tekao vreme na globusu — smejala se Džejn Vitington.

2 1

- To može da mi čini neko malo zadovoljstvo, ali opšti utisak letenje uništava. Ploveći morima i okea- nima imao sam utisak da je ovaj naš svet veliki i lep, milion mu ne­beskih tela izgubljenih u kosmosu. Sada sam shvatio da je mali i čupav ovaj naš jadni globus - nastavljao je Makferson.

- O relativnosti svega postoje­ćeg možemo da razgovaramo jed­nom kad ne budemo znali šta da radimo - nasmeja se Lun i poče da priča svom starom prijatelju šta se događa u Cikagu.

Na ekranu mu pokaza lepu zarob­ljenicu, koja je još uvek spavala u ugodnom odeljku za one koji ne mogu slobodno da se kreću po neo­bičnom skrovištu kralja ponoći. Skrivena kamera pratila je zarob­ljenika u svakom trenutku, ako se to smatralo potrebnim.

- Pade mi na um Ro Hač. Ne pu­štajte ga ni blizu ekrana, a kamoli k toj zanosnoj pesnikinji - primeti stari mornar.

- On će doputovati tek krajem dana, a onda ću ga ja uzeti sa so­bom da zajedno lovimo viruse - upade Tomas Orton i ispriča o oče­kivanjima da se ođbegli naučnik javi preko »Ventvort« hotela.

- Valjda neću i ja da lovim vi­ruse?! - tobože uplašeno upita Makferson.

- Ti ćeš sa mnom - osmehnu se Lun. - Treba da dovedemo jednog momka, čije mesto ću zauzeti ja sam.

- E, kad je već takva gužva, ne žalim što sam preleteo sve te ne­beske prostore - živnu Makferson.

B ilo je tačno devet sati kad Lun zaustavi svoj automobil, koji je, za razliku od onog što su ga on i Or­ton vozili protekle noći, bio nov i dobro opremljen.

- Eto, imamo sreće i sa parkira­njem - primeti Makferson. - Da sam ja vozio, sigurno bih promašio taj prostor. Lakše je usidriti brod u

bilo kojoj luci, nego u nekom gradu parkirati običan automobil.

— I najmanji početfii uspeh ohra­bruje - nasmeja se Lun. - Ti ćeš ostati ovde, ali na povratku ipak ćeš morati sam da voziš. Samo, neka te ne zbuni sve što će se dogo­diti. Vozićeš mene, ali to neću biti ja. U stvari ja ću biti doktor Maks Tarp, pa ću dovesti Donalda Si- kerta, odnosno sebe - šalio se Lun.

Ipak, morao je jednostavnije ob­jasniti mornaru šta treba da se do­godi, pa konačno zaključi:

— Ova kola su ista kao i ona što ih imamo u Londonu i zovemo ih »mudri ford«. Jedino je upravljač, kao što vidiš, na levoj strani, pa pri­pazi malo kako voziš. Vozićeš đra- gocenog gosta, ali ne zaboravi da to nisam ja, iako će ti tako izgledati...

— Opet mi mutiš pamet! - to­bože ljutito viknu Makferson. — Snalazim se ja s brdom na talasima i za mene je ovaj mravinjak u gradu jedno obično poniženje, do­stojno da ga pošaljem do stotinu... ne, do milion vražijih baba...

— Dakle, sve je jasno — nasmeja se Lun.

— Jasnije ne može biti, sem da usred pomrčine pod kišnim obla­cima, tačno u ponoć, neko upali pravo palidrvce, milion mu... - gunđao je mornar, ali Lun već beše otišao oko ugla hotela, jer ulaz se nalazio sa strane Medison-avenije.

Da prekrati vreme, Samjuel Mak­ferson poče da razgleda kola, pa­zeći da ne učini nešto čime bi izaz­vao spoljne znake na automobilu. I ova Lunova kola mogla su skoro u trenutku da promene boju i regi­starsku tablicu s oznakama, ili da ispale rafale kuršuma na bilo koju stranu. Sa zadovoljstvom zaključi da ga pamćenje još uvek dobro služi i da se seća ne samo starih Lunovih pronalazaka i trikova, već i da zna koja su mikro-oružja gđe smeštena, tako da ih uvek može ot­kriti samo čovek posvećen u tajne neobičnog naučnika, koji je i večni

2 2

begunac od mnogih neprijatelja ši­rom sveta.

Čekajući u kolima, mornar se pre- dade sećanjima počinjući od tre­nutka kad ga je u neravnopravnoj i opasnoj tuči zaštitio nepoznati mladi čovek, koji mu je posle toga postao najveći prijatelj na ovom zrnu prašine u kosmosu koje se zove Zemlja. Makferson je još od tada bio ponosan što je svu svoju ljudsku vernost i sve svoje kvalitete posvetio tom čoveku i njegovoj ča­robnoj devojci. Ta sećanja ga dove- doše do trenutka kada je u istom ovom gradu izgubio svoju devojku, bucmastu, hrabru i uvek veselu Brendu Lendon. To ga rastuži i on iziđe iz kola da prošeta, kako bi sebe naterao da misli na nešto drugo. Pedesetak koraka od auto­mobila stajala su dva policajca i nešto živo razgovarala među so­bom. Kad stiže do njih, mornar im neprimetno kod nogu ispusti mi- kro-primopredajnik, koji je ličio na mali odsećak kakve gusenice.

Odmah zatim vrati se i uključi prijem na tom izdvojenom talasu. Policajci su razgovarali o tome da je najvažnije uhvatiti čoveka po imenu dr Džas Belok.

- Ovo je prvi put da se uz poter- nicu šalje šest fotografija, a nagla­šava se da ga moramo uhvatiti ži­vog — reče jedan policajac.

— Ovog momka bilo bi teško pre­poznati da obrije brkove ili pro- meni izgled kose - odgovori drugi.

Koliko god je razgovor ova dva policajca mogao da bude zanimljiv, Makferson isključi taj prijem, jer morao je da prati emitovanje iz Lunovog primopredajnika. No svrha podmetanja primopredaj­nika policajcima bila je postignuta. Mornareve misli bavile su se onim što je slušao.

ILun je brzo saznao da je dr Maks Tarp na doručku u zajedničkoj trpe­zariji, pa ode da ga tamo potraži, što mu nije bilo teško s obzirom na

sve fotografije koje mu beše priba­vio Tomas Orton.

Nađe ga samog za jednim stolom. Uz crnu kafu, naručenu posle do­ručka, već slavni onkolog iz Los Anđelesa čitao je nekakve listove umetnute u jeftine korice, kakve se mogu videti u bolničkim kartote­kama.

Luri mu priđe i zastade u nadi da ga dr Tarp prvi oslovi. To se i dogo­dilo, jer lekar bi pogledao u dosije, pa onda podigao glavu, kao da na­pamet ponavlja ono što je pročitao. On radoznalo pogleda Luna i os- meh mu pokaza da je zadovoljan što s nekim može da progovori koju reč, makar samo na časak. Očeki­vao je da neznanac zatraži dozvolu da sedne i đorućkuje, ali Lun upita:

— Smem li se nadati da imate nekoliko slobodnih minuta za je­dan možda važan razgovor? Mi se lično ne poznajemo, gospodine dok­tore Tarp. Ja sam doktor medicine Fred Reft.

Dr Marks Tarp naglo i s radošću na licu ustade i pruži ruku. Ujedno upita:

- Hoćete da kažete da ste vi pro­fesor dr Reft?

— Mislio sam da titula nije važna - odgovori Lun. — Malo sam izne­nađen što ste odmah pogodili o kome se radi, a nikada se nismo upoznali.

- Ja sam žarko želeo da vas sret­nem, jer pored slaganja s vašim ra­spravama i člancima, koje prenosi svaki ozbiljniji medicinski časopis, želeo sam i da lično polemišemo - još uvek stojeći reče dr Tarp.

- iskoristite priliku - nasmeja se Lun

- A jeste li đoručkovali? - upita dr Tarp. - Valjda nisam toliko na­stran da navalim na gladnog profe­sora. ..

— Doručkujem malo ranije, pa sam to obavio — odgovori Lun. — No ne znam da li je ovaj restoran najpogodnije mesto za razgovor.

— Ako imate vremena, pozivam vas u svoj apartman. Naredio sam

23

posluzi da sve spremi dok se ne vra­tim s doručka, jer sam hteo da isko­ristim vreme i da nešto napišem. No to je bilo samo da bih skratio vreme. Budite mi gost, ili makar žrtva za razmenu misli s jednim ne baš omiljenim onkologom, dragi profesore Reft - govorio je dr Tarp svojim prijatnim baritonom.

Još uvek su stajali Lun klimnu glavom i reče:

- Onda me vodite, dr Tarpe.- S najvećim oduševljenjem! -

prihvati dr Tarp i pokupi svoje pa­pire.

Kad se nađoše pred otvorenim vratima apartmana, dr Tarp još jed­nom požele dobrodošlicu tobož­njem profesoru, doktoru medicine Fredu Reftu.

Istina, nije ni postojao drugi dr Reft. Lun je pod tim imenom imao i dokumente o školovanju, naučnom radu, odbranama disertacija i svemu što je potrebno za identitet. Čak je pod tim imenom držao pre­davanja u nekoliko zemalja Evrope i Južne Amerike. Dakle, profesor dr Reft je stvarno postojao, ako se, kao najvažnije, uzmu naučni rad i zna­nje.

- Žao mi je što ću zloupotrebiti vašu dobrotu i poverenje - reče Lun iskreno.

- Ni govora o tome! Stojim vam na raspolaganju u svakom pogledu. Treba odmah da znate da se i ja bo­rim za vaše stavove da sva otkrića u medicini i naukama u vezi s njom treba da postanu zajedničko dobro svih ljudi sveta. Nikakvih patenata, licenci i smetnji! No, moram priz­nati, moj glas se malo čuo, a vaš je grmeo snagom koju mogu da daju čovečnost, znanje i hrabrost. Stekli ste mnogo neprijatelja, profesore — govorio je dr Tarp zatvarajući vrata, kao da grabi svaki trenutak za željeni razgovor.

Kad se smestiše u dve fotelje ma­log salona, dr Tarp pokaza orman s malim hladnjakom i nehlađenim pićima, i upita šta da popiju.

- U ovo doba, s obzirom da sam kafu popio posle doručka, mogao bih sebi da dozvolim čašicu ko­njaka ili nešto slično - reče Lun.

- Ne samo što su nam podu­darni stavovi, već imamo i isti ukus - nasmeja se d f Tarp. - Sinoć sam naredio da se donese boca francuskog konjaka najbolje vrste. No u ovom hotelu drže grčki ko­nja... Zamislite: grčki! Ipak, nije za potcenjivanje. Ni u kom slučaju ga ne bih odbio, ako već ne mogu da udovoljim staroj navici...

- I kod nas u Londonu grčki ko­njak se rado pije - reče Lun.

Prijatni miris grčkog metaksa konjaka razli se oko njih i oni ot- piše prve gutljaje.

- Smem li kao gost da makar na početku nametnem temu razgo­vora? — osmehnuvši se upita Lun.

- Prihvatam sa zahvalnošću i oduševljenjem - odgovori dr Tarp.

Lun tada zatraži da mu predusret- ljivi dr Tarp ispriča šta zna o nauč­nom skupu, koji će se sutra održati u za sada nejasnim okolnostima.

- Mislim da se još ne zna ni me- sto tog skupa — reče Lun.

- To je tačno! I to je čak uvredlji­vo! - podiže glas dr Tarp. — Sinoć sam bio s nekoliko poznatih ljudi naše struke, koji takođe treba da prisustvuju, ali ni jedan ne zna ni­šta pouzdano. Šapuće se samo o tome da ćemo morati čak i da polo­žimo neku zakletvu o čuvanju nauč­nih tajni. Baš zato pripremio sam pismeno izlaganje. Prijavio sam ga organizatorima, pa sam morao i kopiju da pošaljem.

- O čemu ćete govoriti? — upita Lun.

- Evo sve je tu napisano - odgo­vori dr Tarp i dohvati onaj dosije s kojim je bio u restoranu.

Lun uze povezane listove maši­nom otkucanog izlaganja i poče da ga čita. Dr Tarp je pisao oštro, pori­čući pravo skrivanja da otkrića koja treba da dovedu do pobede nad neizlečivim bolestima.

24

»... Umesto toga, primećuju se tež­nje da se od svega načini trgovački posao, postigne dobit i iskoriste nes­reće miliona ljudi. Odgovorni kru­govi moraju skinuti sumnje s naše nauke u pogledu krivice za stvara­nje novih bolesti, koje treba da budu oružje, a koje su u nekim slu­čajevima izmakle našoj kontroli«, glasio je jedan pasus napisanog tek­sta.

Lun je s odobravanjem klimao glavom. Ćitao je dalje:

»... Nesrećni bolesnici od raka i gubitka imuniteta zbog zaraženosti virusom HTLV-III/LAV, oboleli od Kapošijevog sindroma i mnogi drugi nadaju se spasu. Ko ima snage da postupi kao najveći zloči­nac i skriva naučna otkrića sve dok ih ne pretvori u milijarde do­lara, sve dok ne učvrsti monopol nad svakom proizvodnjom spaso­nosnih lekova? Tvrdim da su to oni isti krugovi koji su krivi što se grozna epidemija širi Centralnom Afrikom! Tamo je karcinom svoju crnu zastavu »kuge XX veka« pre­dao bolesti koju skraćeno zovemo AIDS. Pozivam sve ljude od nauke, koji imaju časti i ljudske savesti, da podrže ovaj stav, koji nije samo moj, nego mnogih slavnih i zasluž­nih ljudi sveta...«

Dalje je dr Tarp nabrajao lekove čije je usavršavanje ili sabotirano na razne načine, ili ometano patent­nim pravima i konzervativnim za­konima. Govorio je o sporu oko su- ramina, alfa-interferona, faskar- neta, HPA-23, interleukina-2 i dru­gih lekova.

»... Izgleda da su naučnici Insti­tuta za rak »Dana Farber« u At- lanti identifikovali supstancu koja veoma snažno podstiče ljudski imu­nološki sistem. Ovaj molekul sličan hormonu dobio je tajno ime »inter- leukin-4A«. On je, tvrdi se, sto puta bolji, sto puta jače podstiče imuni­tet od »leukina-2«, koji je već dao dobre rezultate u lečenju raka i ko­jim sam i sam eksperimentisao. Pa zašto se čine smetnje da novi lek

što pre dopre do svih bolnica za rak i AIDS? Zašto je postavffen nauci taj neprobojni zid« Ne, to nije najgore o čemu treba da imamo svoj pošten stav, U naučnim krugo­vima čuje se da je dr Džas Belok sa svojom ekipom otkrio lek koji daje nadu da su rak i AIDS, te dve kuge dvadesetog veka, ta dva bauka čove- čanstva - poraženi! Kakva sjajna pobeda! Kakav trijumf nauke! No u meni nema radosti. Ja znam da će taj lek biti uskraćen siromašnima. Poslovni svet, podzemlje, državne vlasti i sumnjive političke težnje udružiće se da isisaju krv boles­nima, pre nego ih otmu od strašne smrti...«

- Istupanje je hrabro - reče Lun. - No, plašim se da će za vas lično imati neugodne posledice. Možda čak i vrlo teške, pa i opasne po život.

- Ja se ne plašim... A i sve je go­tovo. Oni sad znaju šta ja mislim i ponoviću svaku reč na tom nauč­nom skupu - odlučno reče dr Maks Tarp.

- Možda treba da znate još ne­što. .. poče Lun i ispriča mu sve što je znao o događajima oko dr Džasa Beloka.

- Pa to je užasno! Tog velikog čoveka pretovorili su u progonjenu zver?! Da mi to govori neko drugi, ne bih poverovao. No i vas ću pitati otkud sve to znate, a u štampi nema ni reći?

- Postoje ljudi koji misle kao i vi, doktore Tarp... - zausti Lun.

- Mana mi je što kažem ono što mislim - osmehnu se dr Tarp. - Voleo bih da sam za vas samo Maks.

- Dobro, Makse — vedro nastavi Lun. - Ti ljudi ne samo što imaju odlučan stav, već se i bore. Ćine to i sredstvima koja mogu da se mere sa sredstvima protivnika.

- Znam da postoji neko ko želi da otkrije sve te naučne tajne. No plašim se da su to najčešće agenti drugih zemalja i drugih interesa, koji ipak nisu ono što mi želimo.

25

- Ima i naših.Nisam optimista u tom po­

gledu. izuzimam vas... tebe Frede. No ti si kao i ja... A ko se drugi bori? Ko može da se bori da naučne tajne postanu dobro svih ljudi?

- Tebi mogu da kažem. Možda si čuo o Donaldu Sikertu... - htede Lun da otkrije tajnu.

- Lun?! ... Ev to je već nešto drugo. Lun ie i naučnik i borac. I moze da se bori i s rizikom, jer je i inače izvan zakona — upade dr Tarp.

- On i njegovi ljudi su u toku svih događaja oko dr Beloka. Lu- novi ljudi su prisluškivali i evo šta su saznali... - nastavi Lun da priča ono o čemu još nije bio obave- stio dr Tarpa.

- I ti imaš vezu s Lunom? - upita na kraju dr Tarp.

- Imam — odlučno potvrdi Lun. — Zato sam i došao k tebi.

- Ja verujem jednom dr Reftu, tebi Frede i... Verujem i jednom Lunu, višestrukom doktoru nauka i humanisti Donaldu Sikertu. Dakle, raspolažite sa mnom! — zaključi dr Tarp i s izvesnim ponosom malo isturi grudi.

Lun iskapi ostatak konjaka dr Tarp htede da mu dolije piće, ali Lun pokri čašu dlanom i reče:

- Ako je moguće, odmah pozovi biro organizatora naučnog skupa.

- Imam poziv, a na njemu su bro­jevi telefona. Znam i broj sa koga su me zvali da odustanem od svog izlaganja - odgovori dr Tarp.

- I ti si odbio?- Jesam...- Sada ih pozovi, reci im da si

razmislio i da odustaješ i od refe­rata i od svojih stavova. Reci da je to ipak domen državne politike i da ti ostaješ kod istraživačkog i prak­tičnog rada — izliži Lun svoju želju glasom koji skoro nije trpeo pogo­vor.

Dr Tarp je ćutao par minuta. Lice mu je prvo bilo bledo, a onda poru- mene, kao od stida.

- Učiniću... Ali nešto ne mogu...

Ne mogu da te lažem, Frede — reče on konačno.

- Nisam primetio bilo koju tvoju laž — reče Lun mirno.

- Razgovaramo već dva sata, a za to vreme ja sam te posmatrao. Lekar ume da posmatra, ti to najbo­lje znaš. Koliko bolesti on nasluti gledajući kožu čoveka i bore na njoj! Ali koliko još može da vidi?

- Reci šta si video na meni - nasmeja se Lun.

- Zaključio sam da su moj novi prijatelj Fred, s kojim ispijam grčki konjak, i slavni Donald Sikert jedno isto ljudsko biće.

Sada je Lun ćutao nekoliko trenu­taka, a onda tiho reče: - Ne pori­čem.

- Onda još po malo konjaka, da nazdravimo jedan drugom - reče dr Tarp.

Lun klimu glavom, ispiše piće i ćuteći jedan drugom stegoše ruku. Bila je to nema zakletva na častan postupak i vernost.

Odmah zatim dr Tarp pozva broj biroa organizatora skupa i opozva svoj referat objašnjavajući to onako kako mu je Lun rekao.

- Javićemo vam se za nekoliko minuta - odgovoriše otuda.

Potrajalo je skoro četvrt sata dok Branksu, zazvonio telefon. Javio se izvesni »pomoćnik državnog serke- tara«. Ratdžen. Vedrim, slatkim gla­som on poče da govori:

- Zahvalni smo vam na razume- vanju, dr Tarpe. To je mnogo drago- cenije nego da smo vas morali ube- đivati u naše zaista opravdene i možda nerazumljive, ali kao i vaši stavovi uzvišene razloge...

- Treba li onda da se smatram oslobođenim učešća... — upita dr Tarp.

Lun mu odrečno mahnu prstom, u znak da ne treba odbiti učešće na tom skupu.

- Ili da ostanem i čekam? - da dr Tarp svoje pitanje.

- Važnost poziva nije dolazila u pitanje i da niste odustali od nekih malo ekstremnih stavova. Ovako

26

vas očekujemo s radošću i dobro­došlicom. Naš vozač ujutru će doći po vas, da vas odveze na mesto skupa - zaključi »pomoćnik držav­nog sekretara« ko zna koje vrste.

Dr Tarp htede da ispriča sadržaj razgovđra, ali Lun mu pokaza si­ćušnu slušalicu u uhu i reče:

- Cuo sam svaku reč tvog sago- vornika zahvaljujući jednom ma­lom uređaju.

I šta ćemo sada? - upita drTarp.VliUn prvo objasni da je odabrao

baš njega, zato što su približno istog stasa i s mnogo drugih slično­sti, ali i zbog toga što je njegov čo- vek prisluškivanjem otkrio mo­ralne kvalitete izabranika.

- Ja hoću da prisustvujem tom skupu maskiran kao ti - objasni Lun. - A ti ćeš odavde otići maski­ran kao ja, jer nije nemoguće da te policija drži pod prismotrom.

- Onda možda i prislušjuju moj telefon i apartman - trže se dr Tarp.

- Postoje specijalni uređaji za ometanje skoro svih vrsta mikro-ra- dio odašiljača i prislušnih sprava. Jedan je u mom džepu. Propušta samo emitovanje mog primopredaj- nika. Dole me čeka moj verni prija­telj Samjuel Makferson. On treba da te odveze u naše skrovište gde ćeš biti gost dok bude potrebno.

- To je u redu, Ali, ipak ne shva- tam toliko poverenje. Ja sam čitao o tebi... Nikad nisi uhvaćen... Zar nije rizik verovati čoveku koga sti tek upoznao? — upita dr Tarp.

- Ne brini o tome,Makse — nas- meja se Lun. — Ostaje nam da mas­kiramo tebe u tobožnjeg dr Refta, a mene u dr Tarpa. Poslužićemo se dokumentima koje imamo. Izmenja- ćemo iskustva. Posavetovaćemo se Kekija svemu, i onda ću ja ostati ovde.

Lun oseti elektro-signal na ruci i uključi svoj prijemnik. Javi se Mak­ferson:

- Da li ja sve to treba da čekam ovako sedeći u kolima?

- Oprosti, Same - odgovori Lun.- Eto, nas dvojica smo se raspri­čali. Imaš tri četvrt sata vremena da prošetaš, ili popiješ kafu...

- Popiću gutljaj viskija! Već mi je pozlilo čim ste počeli s grčkim konjakom, trista mu ostrva zajedno sa Peloponezom!

- Znam da taj gutljaj neće biti veliki - nasmeja se Lun. - Ti si sada vozač desnom stranom...

- Onda neću ni gutljaj, pa neka vrag odnese ceo Manhatan u svoje mračno crastvo - uzdhanu Mak­ferson. — Popiću negde čašu mleka, uinat ćelom svetu, milion mu pija- nihpropalica.

Smejući se Lun isključi vezu i dade se na posao.

Kad su izašli iz apartmana, bila su to dva ista čoveka koja su u njega ušla, bar po spoljnom izgledu. Novi dr Tarp otprati novog dr Rafta do automobila. Slušajući Lu- nov glas na usta »novog« dr Tarpa, Semjuel Makferson je vrteo glavom u znak da se još uvek ne može navi­knuti na vetšine kralja ponoći.

- Pomozite rrA mora i okeani! Jedna glava mornara Sama mogla bi da se rasprsne - gunđao je tiho Makferson. - Donald nije Donald, iako sada jeste... A ovaj gospodin dr Tarp je stvarno Donald, ali tako ne izgleda. - O nebesa, zvezđe i oblaci, spasite dušu i pamet jad­nog. ..

- Dobro Same — prekide ga Lun. - Odvezi gosta po dogovore­nom postupku i smesti ga kako treba.

- To mi je jasno... No primetio sam da nas motr ona dva policajca- reče Makferson. - Da čujemo šta govore, jer i odavde vidim da jedan nešto izveštava svojim toki- voki uređajem.

- Ali kako ga možemo čuti? - upita Lun.

- Već sam šetao pored njih - osmehnu se Makferson. - Nisam ja baš toliko spetljan da ne umem očistiti prženu ribu.

27

On uključi talasnu dužinu policaj­cima podmetnutog primopredaj- nika. Jedan policajac nastavljao je da govoro u svoj na levu stranu grudi prilačeni primopredajnik:

- ... nije ušao, nije... On stoji, jer je, izgleda, sišao samo da otprati gosta. Gladuj te . Već sam kazao broj tih kola, a vidim i dvoja naših kola... Dakle, Džordž i Slim će pra­titi gosta... Bol je između ulaza u hotel i ovog automobila i pogledom prati dr Tarpa... Dakle, razumeo sa da je sve spremno...

- Dakle, dr Tarp mora mirno nazad u svoj apartman, pa neka gospoda vide da im ostaje pod na­dzorom - osmehnu se Lun. - Ti, Same, gledaj da na dobrom mestu i u pravo vreme promeniš broj i boju kola...

- Niko još nije uspeo da dugo prati »mudrog forda«, - odgovori Makferson. - A do podzemnog dvorca stigao bih da te pratioce povučem za nos toliko puta da od svojih noseva mogu napraviti Iju- Ijašku...

- Onda kreći! — zaključi Lun.Plovimo! Prvo malo krmom, pa

pramcem, stotinu mu kopnenih gu­sara! - uzviknu stari zaspe.

Probudili zatim gume snažnog forda zaškripaše na asfaltu.

Lun je gledao za njima. Uoči auto- mibil u kome su bila dva agenta u civilnim odelima. koii Doiuri za Makfersonom. Nekoliko sekundi kasnije oboje kola nestadoše iz nje­govog vidokruga.

- Jesi li video koja te kola prate? - upita Lun kad stiže između ugla zgrade i ulaza u hotel, jer nevidlji­vom niti vezana slušalica bila mu je skrivena u uhu, a primopredajnik za vezu s Makfersonom, ujedno i s uređajima u skrovištu, bio je uklju­čen.

- Prvo je čuo Makfersonov smeh, a onda odgovor:

- To što sam im već kod Rokfe- ler Centra nestao ispred nosa, to­liko je zbunilo njihovog vozača da je zakačio parkirana kola pred28

NBC studiom i zabio se među njih. Dalje plovimo po mirnom moru, ali ipakću pripaziti

- Kako se oseća »novi« doktor Reft? — upita Lun.

- Uključen je zvučnik i gospodin te čuje — odgovori Makferson.

- Odlično sam! odgovori lažni Lun, odnosno lažni dr Reft. - Već na početku uverio sam se da sam postupio kako reba.

- Onda srećno! - reč Lun.- Tebi treba još više sreće, pa ti

je želim od sveg srca. A ja sam uz ovog momka i slobodan i siguran - zaključi dr Maks Tarp.

- Jači sam ti ja momak, tri mu glavu morža na obali Ninivaka - gunđao je mornar motreći u retro­vizore, jer su se primicali mostu na Ist Riveru.

VN i je čudo što u životnom putu sva­kog čoveka tako važnu ulogu ima njegov izgled i opšti utisci koje ste- kne svaki njegov poznanik. Neo­bični detektiv, ujedno filozof i pisac, Tomas Orton, i pored izvesne na­stranosti u oblačenju, ulivao je po- verenje već na početku poznanstva s nekim čovekom. Možda je mnoge svoje uspehe i postizao baš zahva­ljujući tome što se sviđao ljudima.

- Ne znam zašto vam verujem... Morate mi što pre ispričati kako ste saznali da ću biti napadnut, jer ste time izazvali moju odluku da se branim, što me je učinilo trostru­kim ubicom — zabrinuto reče dr Džas Belok.

- Neka vas to ne grize, doktore. Ta tri mrtva momka bili su obični gangsteri i, siguran sam, višestruke ubice - odgovori Orton.

- Ali, kako ste saznali da oni do­laze i da su spremni da mi otmu materijal i mene samoga?

- Da, sve što znam bio je moj po­sao. Prisluškivanje je nečasno delo kad se gleda ovako viteški — nas-

meja se Orton i munjevitim pokre­tom izvuče blistavu oštricu svog mača skrivenog u štapu, pa vrh nas­loni na grudi svog gosta. - Ali, u mom poslu, prisluškivanje, je po­šteno izvršena dužnost plaćenog detektiva.

Đr Belok odjednom oseti slabost u ćelom telu. Pomisli kako je iako pao u ruke nepoznatog čoveka. Pa kako onda da izbegne progone poli­cije i mnogih agentura?!

Nasmejani Tomas Orton vrati mač u korice štapa i obesi ga o ve- šalicu, pa nastavi da govori:

- Dakle, duga je to priča, dragi gospodine doktore. No žurim da vas koliko god je moguće oslobo­dim straha i sumnji u moje na- mere...

- Za koga radite?. - upade dr Belok.

Tomas Orton obori glavu i ostade tako zagledan u pod da razmisli o postavljenom pitanju. Zato njegov posetilac nastavi:

- I taj mač... Sišlo mi je srce u pete, a onda odskočilo do samog g r la .. Kao metod otklanjanja sum­nje možda je efikasan, ali hvala lepa na takvom »ubeđivanju«...

- To je istina - reče Orton. - Pa kad već spominjem tu reč, do- daću da je među nama moguća samo istina, ako hoćemo da se spa- semo. Svaka laž može nas odvesti na zao put..

- Pa, onda, za koga radite? — ponovi dr Belok svoje malopređaš- nje pitanje.

- Jeste li čuli za izvesnog gospo­dina Donalda Sikerta? - upita Or­ton umesto da odgovori na pitanje.

- Jesam li čuo za Luna?! To baš i nije neko mudro pitanje. Ćuo sam i za Sikerta, i za divnu naučnicu Džejn Vitington, i za starog »griz- lija« Samjuela Makfersona...

- Sta mislite o njima?- Kakvi ljudi!... Ali ja nisam čo-

vek njihove vrste. Meni ste za časak stavili vrh oštrice pod grlo...

- To je zato što u neku ruku i ja pripadam toj vrsti ljudi - nasmeja

se Orton. — Ipak želim da čujem šta znate o Sikertu, a onda i šta mis­lite o svemu tome. Tek tada mogu da vam objasnim neke nejasne stvari.

- Divim se tom sjajnom nauč­niku. A znam dosta i o Lunu i o nje­govim prijateljima, ako je istina ono što je o njima pisao novinar Artur Markinč. Međutim, opšte je mišljenje da slavni reporter nikada nije napisao laži, a nikada, mislim, nije dopustio ni da mu se podmetnu lažne tvrdnje. Čitao sam sve što sam mogao naći u listovima i časo­pisima, ali u knjigama, a potiče iz pera Artura Markinča - odgovori dr Belok.

- E, taj veseljak od pera, čija je uzrečica jedna stara latinska...

- »O poeta, canta lunam et stel- las!« - upade dr Belok.

- Kad je sve tako, obećavate li da ćete tom momku ispričati istinu o svemu?

- Zar će mi se nekad pružiti pri­lika da ga vidim?!

- Doputovaće u Njujork za tri dana, jer pre ne može, a i ja sam kriv što već nije tu, jer nisam na vreme shvatio da je sada vrhunac obračuna — odgovori Tomas Or­ton.

- Vi ste lični poznanik i prijatelj reportera Markinča?!

- Imam to zadovoljstvo i tu čast - nasmeja se Orton.

- Onda dozvolite da nešto zaklju­čim. ..

- Recite.- Iz svega proizilazi da ste u vezi

i s Lunom. Onda nije teško odgovor­iti na moje pitanje za koga radite. Jesam li u pravu?

Orton samo klimnu glavom i prstom dade znak da njegov sabe- sednik ućuti. On beše osetio elek­trični signal poziva na posebnom talasu preko modulatora. Javljao se Lun.

- Čujem...- Nisam pre stigao da pratim

šta se događa kod tebe - reče Lun i ispriča šta se kod njega dogodilo.

29

Kad se vratio u svoj apartman, upali su nekakvi ljudi pod izgo­vorom da provere instalacije. Stvarno su ispitivali zašto neko vreme nisu ništa snimali uređaji za prisluškivanje. Lun je rekao da će otići u šetnju, pa oni mogu mirno da rade, samo da prethodno telefo­nira. Pozvao je anonimni centar za organizovanje naučnog skupa i za­tražio gospodina »pomoćnika državnog sekretara« Ratdžena. Brzo ga je dobio.

— Dobro pogođenim glasom dr Tarpa i s dosta vedrine izvestio sam ga da me je posetio profesor dr Fred Reft — pričao je dalje Lun.— Nagovestio sam da mi je taj slavni naučnik govorio o važnim otkrićima, koja se odnose ne samo na snaženje imuniteta, nego i na regulisanju imunološke reakcije posle transplantacije nekih organa. Neće biti odbacivanja presađenog organa. »Sada mi je žao što nisam hirurg, već onkolog, jer sada znam tajnu«, rekao sam na kraju. Odušev­ljeno mi se zahvalio što sam mu sve to ispričao i pitao me kako da nađe tajanstvenog profesora dr Refta...

Lun, naravno, to nije »znao«, ali je obećao da će učiniti sve da uspo­stavi stalniju vezu s evropskim naučnikom, koji je obećao da će se javiti već za koji dan. Posle je rekao da ide u štenju do Palate Ujednje- nih nacija i do nekih lepih mesta.

- To sada i činim, jer samo tako mogu da slušam šta se događa kod tebe, ili kod Džejn - zaključi Lun.- Ima li šta novo?

- Ima - veselo reče Orton. — Gost je ovde i sada treba da poraz­govaramo o svemu. Još nisam uspeo da mu kažem da je gospo­đica Mej Voker na sigurnom, niti šta je sve doživela.

— Onda neću da smetam, slušaču vaš dalji razgovor — reče Lun.

Č im je stigao hotelski momak da ga zameni kod pulta, protir se po­vuče u mali biro iza portirnice, gde

je u to doba bio sam, pa okrenu je­dan broj telefona.

- Jesi li ti, Dorđo? - upita čo- veka koji mu se javi, pa kad ovaj potvrdi, nastavi da govori: — Ni­sam siguran da je tačno ono što mi se čini da treba da proslediš dalje, ali može i da bude...

-• Kaži šta imaš - reče Dorđo Feraro, koji je bio na drugoj strani telefonske veze.

- U vezi sa onom porukom... Imam policijsku poternicu... - htede da nastavi svoje opširnije obaveštenje portir Met Vizer.

- Može li to kraće? - upita lju- tito Feraro. - Znam za tu poter- nicii i nema našeg čoveka koji ne samo da je ne zna, nego da se da­nas ne bavi samo time. Dakle, reci brzo šta imaš.

- Jedan gospodin je u poseti kod našeg gosta, koji ovde ima kod nas sobu zakupljenu pre skoro dve go­dine, a u njoj za to vreme nije pre­spavao ni trećinu noći.

- Izluđuješ me, Vizeru! Ko je čo- vek s poternice, taj hotelski »dvogo- dišnjak«, ili gost tog vašeg gosta, porka madoška! - opsova Feraro.

- Ne bih voleo da dignem lažnu uzbunu — nastavi pomalo izmenje- nim glasom portir Vizer. - Taj ho­telski gost zove se Tomas Orton i dosta je čudan čovek... Kažu da je književnik iz Londona. Uvek nosi cilindar i neki čudan ogrtač bez rukava. To je u stvari neka pelerina od crne tkanine. Uvek se oslanja na debelu batinu, odnosno štap, ružan u odnosu na sve one koji mogu da se dobiju za koji dolar...

- Idi ti do đavola, Vizeru! - zagrme Feraro. - Sad mi je jasno što si »dogurao« samo do portira i običnog osmatrača...

- Dobro, gospodine Feraro, sad ću da govorim o gostu toga gospo­dina Ortona...

- Sad sam ti još i gospodin, ti tek- saška volino! Govori samo ono što je važno, i govori brzo!

- Razumeo sam... Dašao je malo unezveren momak s naočarima.

30

Odmah sam primetio da mu je boja naušnice svetlija nego ostali đelovi lica, što znači da je skoro obrijao brkove...

- Sve si Pinkerton! Govori, go­vori! - podviknu Feraro.

- E, taj momak je tražio da po- seti sobu broj hiljadu tri, odnosno gosta u njoj. Pozvao sam Ortona i javio mu želju tog gosta... Ne. la- žem! Povezao sam prvo gosta sa Ortonom i to vreme iskoristio da ga dobro osmotrim. Onda mi je on dao slušalicu... — pričao je najbrže što je mogao portir Met Vizer.

- Uh!... Govori dalje - slomlje­nim glasom reče njegov telefonski sagovornik.

- Orton je rekao da je to ugledni naučnik dr Freblen, ili Ferbler... možda i Forben... Nisam baš dobro čuo. Naložio je da ga najljubaznije uputim gore na deseti sprat, jer soba s prednumeracijom hiljadu su na desetom spratu.

- Sreća tvoja što mi nisi na doh­vatu, jer bih počeo da ujedam! — upade Feraro.

- Oprosti mi, molim te, Đorđo! Evo, već je kraj... Taj čovek je oti­šao na deseti sprat. Obučen je u pantalone od teksaškog modrog platna i kožnu vetrovku najbolje iz­rade...

- Ako je to čovek s potermce, onda uz svo moje žaljenje i nezado­voljstvo, dobićeš pet hiljada dolara, koji su obećani onome ko nađe dr Džasa Beloka. Ali teško tebi ako to nije taj momak, a ovoliko si me iz­nervirao. Ćudi me samo kako doz­voljavaju da radiš kao portir - ko­načno odahnu Feraro.

- E, pa znam četiri jezika i učim još četiri. Govorim španski i itali- janski, nemački i francuski, a učim...

- Još samo reci da učiš kineski i japanski, pa ću da ugrizem mikro­fon telefona makar polomio zube - dahćući upade Feraro. — Dakle taj doktor Forben, Ferblen, Fron- den. .. porko dio, još je u sobi hi­ljadu i tri, zar ne?

- Baš to sam hteo da ti kažem - zaključi portir Met Vizer.

- Ljudi će brzo stići, ali ako taj gost pokuša da ode, onda ga uhvati i drži u tom tvom smrdljivom por- tirskom birou - naredi Feraro.

- Ali ja nemam oružja...- Nađi kakvu batinu i onesvesti

ga, prokleta budalo! - uzviknu Fe­raro i prekide vezu.

IVlislim da treba da požurimo... - poče Tomas Orton kad je preki­nuo razgovor sa Lunom.

- Šta ste to spomenuli Mej Vo- ker? - prekide ga dr Belok.

- Ona je kod nas i treba da požu­rimo jer nas čeka. Baš to sam hteo da vam kažem - odgovori Orton.

Toga trenutka uz snažan prasak, vrata sobe se otvoriše i nekoliko ivera od njih padoše na sredinu sobe. Upadoše ljudi s revolverima u rukama i jedan viknu:

- Policija, ruke uvis!- Kad nas držite na nišanu s če­

tiri revolvera s prigušivačima, nije potrebno da se lažno predstavljate kao policija. Pre će biti da ste gang­steri, jer vas poznajem gospodine Alvine Keki — govorio je Tomas Orton, s podignutim rukama, s na- merom da se svaka njegova reč čuje u skrovištu, odnosno preko Lunovog primopredajnika.

- To što me poznaješ, ti šišmišu, može da te skupo košta - odgovori gangster, koji je i sada, usred na­pada, držao u zubima ugašenu lulu.

- Mene ništa skupo ne može da košta, jer novaca nemamo ni ja, ni moj gost, gospodin Levon Etvil - nastavi Orton. - Otkud pesnicima novac?!

- Zar on nije doktor Forben, ili tako nekako? - upita gangster s lulom pokazujući cevlju i prigušiva­čem svog revolvera prema dr Be- loku.

- To sam ja rekao portiru Metu Vizeru samo da bolje usluži mog gosta i da ja ispadnem važniji - nasmeja se Orton. — Ćasna reč, to

31

sam rekao Metu Vizeru i nikome drugome!

Bio je zadovoljan što je tako dao polazne tačke, odnosno imena um- ešanih ličnosti, od kojih se može poći u slučaju da je ovaj napad ot­mica, a ne obična pljačka To mora da su zabeležili uređaji u skrovištu, a Lun baš sada sluša sleđen i nemo­ćan. Orton je sada mislio da ne­kako dobije u vremenu, pa po- klecnu, kao da će pasti i reče:

- Ne mogu dugo da stojim bez svog štapa. Mogu li da ga uzmem?

- Uzmi ga i krenimo! - naredi gangster Alvin Keki, jer njegovi ljudi več behu pretresli dr Beioka i oduzeli mu revolver, a završavali su i pretres sobe ne našavši ništa za­nimljivo.

Orton je nad glavom činio ne­kakve čudne pokrete držeći raši­rene prste ruku.

- Zašto to činiš? — upita jedan od prisutnih gangstera

- Da uplašim slonove - odgo­vori Orton.

- Ali ja nigde ne vidim nikakve slonove - nasmeja se gangster kao da je izrekao dobru dosetku.

- Eto, znači deluje! - tobože sa- mouvereno odgovori Orton.

Gangster s lulom, očito predvod­nik napadača, kroz zube kojima je držao lulu, ljutito reče:

- Ti si se toliko žalio kako je Met tupouman, a to si Dorđo, toliko nai­van i priglup da jedan stari šišmiš, kakav je ovaj čovek ovde, može da ti prodaje stare, već sasvim otrcane viceve.

- Voleo bih da znam šta u slobod­nom vremenu radite vi gospodine Keki - upade Orton, koji već beše uzeo svoj štap i oslonio se na njega

- Nimalo mi se ne dopadate, Or- tone - zareža Keki.

- Niste ni vi baš neki lepotan - odgovori Orton.

Ostali gangsteri nasmejaše se baš zato što je Alvin Keki sebe sma­trao lepim muškarcem.

- Drugi ljudi ne misle tako - ote se Kekiju.

- Ali šta misle žene? - pecnu ga Orton.

Opet se začu smeh. I dr Belok ne izdrža da se ne nasrne je.

- Stavite im lisice! - naredi na- ljućeni gangster.

- Ali one će se videti i smetaće mi da se služim štapom - primeti Orton.

- U hodniku su dva moja momka u policijskim uniformama Kad vas budu vodili lažni policajci, biće to kao da su oko vas oni pravi — zlobno objasni Keki.

- U tramvaju, zbog trzaja, mlada žena pala je u krilo starom čo- veku... — pokuša da počne novu šalu Tomas Orton.

- Krečimo! - prekide ga Keki, jer su oba zarobljenika već imala lisice na rukama

- Kud nas vodite? - upita Or­ton.

- Ućuti već jednom, blebetalo, u u protivnom ću ti oduzeti i aparat za gluve, pa kad ne budeš ništa čuo, bićeš miran - reče gangster koji ga je pretresao i našao primopre- dajnik, koji je ličio na aparat za po­jačanje sluha, jer od njega je ka uhu vodila jedva vidljiva nit provod­nika

- Gluvoća nije sramota.. Ali ću- taću - skrušeno reče Orton i krenu korakom po kome bi se mo­glo zaključiti da je bio žrtva para­lize.

Ulivalo mu je hrabrost to što mu nisu uzeli svežanj ključeva iz džepa i što su mu zbog te za njega srećne zablude ostavili primopredajnik. Nadao se da će moći da Lunu i ost­alima javi gđe su ih odveli i zatvor­ili otmičari koji su ih iznenadili. No kad ih dva lažna policajca, praćena četvoricom gangstera, odvedoše do poluteretnog automobila s zatvore­nim furgonom, sličnog onima koje upotrebljava njujorška policija za prevoz većih grupa uhapšenika, nje­gova nada bila je okrnjena Ipak on ugrabi priliku i šapnu Ortonu:

32

- Bolje je što smo u rukama gangstera. Lun bi nas od policije teže oteo.

- Ko da nas nađe?... - zausti dr Džas Beiok.

- Hej vas dva! Samo bez dogo­vora, jer, ćete i inače reći sve što zaželimo da saznamo od vas - opo­menu ih Đorđo Feraro.

- Pokrijte im oči i zalepite gubi­ce! - naredi Alvin Keki.

Povezi preko očiju i široke trake flastera preko ustiju pogoršaše im stanje. Taman Orton bese pomislio da će makar gangsteri kod njega reći nešto važno, pa će uključeni prinppređajnik to preneti do prija­telja, koji sada mora da su u panici i brigama. I baš tada se zlobni Alvin Keki priseti tobožnjeg aparata, za pojačanje sluha, pa ga nađe u un­utrašnjem džepu Ortonovog. pulo­vera. Tom prilikom primeti da je pletivo s druge strane sivo i pro- gunđa:

- Još nisam video nešto ovako opleteno.

Odmah zatim baci primopredaj- nik na pod furgona i petom neko­liko puta snažno udari po njemu. Začu se krckanje i Keki odgurnu aparat, pa zlurado upita:

- Jesi li čuo, Ortone, kako sam smrvio tvoje elektronsko uho? Tako će proći i oba tvoja prirodna uha.

Orton je ćutao kao da stvarno ni­šta nije čuo.

- Možda će nam nedostajati ta spravica kad ga budemo ispitivali - primeti onaj gangster, koji beše ostavio primopredajnik prilikom pretresa u hotelskoj sobi.

- Vikaćemo mu u uho — nas- meja se Dorđo Feraro.

- To će biti tvoj posao - smejao e sada i Alvin Keki.

- Ako baš ne bude išlo, nabavi- iemo drugi aparat iste vrste — pri­jeti Feraro.

- Šteta je što nas je u grupi šest, ^ nagrada je pet hiljaaa dolara - primeti jedan od dva gangstera u policijskoj uniformi.

- Ta nagrada ne odnosi se na nas - odgovori Keki. - Nju dobija momak koji je javio o ovom momku nedavno obrijanih brkova. No možda ni on neće videti koristi od toga, ako je ovo stvarno neki bez­vezni Levon Etvii

- Ali ako je on stvarno dr Džas Belok? - upita drugi uniformisani gangster.

- Onda sam siguran da ćemo svaki dobiti ne po pet, već po deset hiljadarki - odgovori Feraro. - Sta ti kažeš na to, Alvine?

- Evo pogledajte poternicu — odgovori Keki. - Greške ne može da bude. To je očito traženi dr Be­lok. . No budite svesni da smo dir­nuli u vruću kašu,..

- Niko ne zna da je u našim ru­kama - primeti jedan od gang­stera.

- Ne smemo se zanositi time — odgovori Alvin Keki. - Posao je krupan... Shvatite da se još nikad nismo umešali u opasniji posao... - Ne shvatam - reče Feraro.

- Možda je najbolje da vam od­mah kažem na čemu smo, — odgo­vori Keki. — Kad bi sada policija, ili ostala familija u Njujorku, pa i će­lom kontinentu, saznali u čijim je rukama dr Belok, nas šest ne bismo poživeli ni dvadeset i četiri sata, kao što dr Belok nije mogao da se skriva ni toliko.

- Ti nas plašiš, a nismo baš od tih koji lako počnu da drhte - reče jedan gangster.

- Razmisli tek kad ti nešto objas­nim - nastavi Keki. - Ovaj mo­mak je naučnik. I šta misliš, koliko vredi onima koji ga traže?

- Otkud bih znao?... Za manje od sto hiljada mi ne bismo riziko- vali otmicu dva čoveka.

- Ni ja tačno ne znam koliko vredi, ali znam da vredi mnogo jer da je ubio sto ljudi, tako masovna potera ne bi dolazila u obzir. Jo je groznica podzemlja, pomahnitalost policije, trka stoleča! Saznao sam to od prijatelja koji mi duguje život i koji me ne laže. On zna da ovaj

2’ X - 100 (LUN 6) 33

momak vredi stotine miliona, a možda i koju milijardu dolara — objasni Keki.

- To je mnogo... Ako je tako, onda je to neko svetsko čudo od čo- veka... A uz to i vruć krompir - zaključi Đorđo Feraro.

- Možda nije dobro što on sve ovo sluša — primeti jedan od dva gangstera u policijskim unifor­mama.

- Namerno govorim sve ovo - reče Keki. - Neka ne misli da ćemo ga ostaviti da ne kaže istinu o svemu. Znamo dosta načina da ga nateramo da govori. Mnogo mu je bolje da sve lepo kaže, pa kada ga prodamo onima koji ga traže, tro- šeći samo za poteru stotine miliona dolara, neka se s njima nagodi.

- Ako dobro razumem stvari, mi smo umočili šape duboko u med. Ostaje nam da se posle dobro sakri­jemo, pa da se sladimo dok smo živi - reče Feraro.

- To je tačno - potvrdi Keki. - No to nije otmica kakvog deteta, za koje će roditelji platiti ćuteći. Treba znati uzeti tih šest stotina mi­liona. ..

- Šest stotina?! - zagrcnu se Feraro.

- To nije toliko mnogo da nas traže celog veka, a nije malo da mi ne budemo zadovoljni - odgovori Keki. - Zato mora da vlada čelična disciplina. Skrovište koje imam u vidu je odlično i može da ga odr­žava jedan čovek. Odmah ćemo se izjasniti ko će biti taj momak...

- Jedan je malo - primeti gang­ster koji je do sada ćutao. - Najma­nje dva treba da su zajedno radi smene.

- Skrovište je takvo da je do­voljno da s njima budeš ti, a da o tom mestu znam još samo ja - od­lučno reče Keki. - Šta kažete na to momci?

- A zašto ja? - zbunjeno upita Barni Gaskin.

- Jer umeš da ćutiš, pošten si u odnosu na sve nas, hrabar si i vešt u obračunima, i neće ti zadrhtati

ruka ako bi mor^o da ubiješ jed­nog, ili deset ljudi - osmehnu se Alvin Keki. - A sam nećeš biti. Znate da imamo specijalnu grupu čvrstih momaka u Grinič Vilidžu...

- Znamo - odgovori Gaskin već shvatajući da ga obaveza čuvanja zarobljenika neće mimoići.

- Njih pet doći će da te obezbe- đuju spolja. Neće znati šta i koga čuvaju, a navikli su da ne njuškaju tamo gde im se kaže da ne treba, jer primeri su ih naučili da za to ode glava.

- Skupa roba... Pa zašto je onda ne čuvamo bez mešanja momaka iz Grinič Vilidža? - upita Feraro.

- Mi smo elita naše organizacije. Treba uzeti toliko novac i poneti se s njime. Šta misliš koliko su teški šest stotina miliona u kešu?

- Ne znam tačno, ali znam da je to mnogo.

- Nije lako ni u zlatu — nasmeja se Keki. - A jasno je da čekovi ne dolaze u obzir.

Zaori se smeh ostale četvorice, jer je šesti gangster vozio automo­bil s furgonom.

Tog trenutka kola stadoše.- Stigli smo do Tomson Skvera

- reče Keki. - Ti Gaskine... Jesmo li se složili da Barni uživa povere- nje svih nas?

- Ja verujem svakom od nas še­storice, ali Barni ima najmanje mana. Ništa mu neće izmaći. Ne se- ćam se kakve njegove greške — iz­jasni se prvi Đorđo Feraro, jer on je u bandi bio čovek broj dva, odmah iza Alvina Keki ja.

I ostali se složiše.- Onda ti Barni iziđi i preuzmi

upravljač, a vozača mi pošalji ovamo - odluči Keki.

Gaskin iziđe i malo kasnije uđe vozač. Svi primetiše da je vozilo postavljeno tako da mu je zadnji deo zaklonjen zidom prema parku na Tompkins Skveru.

- Sad se vratite u svoje stanove i budite mobilni da se sakupimo u svakom trenutku. Nikakve žene! Nikakvo piće! Nikakvo društvo!

34

Nikakvi izlasci i provod do okonča­nja posla! Je li jasno? - oštro je govorio Keki.

Svi potvrdiše da je jasno i da prih­vata ju odluku.

- Eastaćemo se svaki sa po sto miliona love u kešu, ili ohlađeni u mrtvačnici — uzdahnu Keki i dade znak da se raziđu.

Kad kola opet krenuše, u furgonu je sa zarobljenicima bio samo čo- vek s lulom u zubima. On uključi mikrofon za vezu sa vozačem i oba- vesti Barnija Gaskina:

- Držim ih na nišanu svog revol­vera i budi bez brige. Vozi prema Grinič Viliždu. Tačnije do drvoreda na Kornelija Stritu. Između šestog i sedmog drveta, ako računaš s istočne strane, otkuda je i dozvoljen pravac vožnje, postoji prolaz. Malo dalje je kapija, koja će se otvoriti čim daš nekoliko znakova svetlima: kratko - dugo, kratko - dugo, kratko - dugo... Sve dok se kapija ne otvori, daj isti znak. Onda vozi kroz kapiju do ulaza u kuću, ali onda skreni levo i zaustavi.

VISto jeći usamljen na obali Ist Ri~ vera i motreći da mu se uhode ne približe, jer ih je već bio video i za­pamtio njihov izgled, Lun je preko svog primopredajnika pitao:

- Čujete li me?- Ja te čujem, a Sam evo baš do­

lazi - odgovori Džejn. — Same, jesi li imao otvoren prijem kad se Or- tonu dogodila nesreća?

- Sve sam čuo — odgovori Mak- ferson. - Treba odmah ići i zgra­biti toga portira. Taj crvljivi pacov, milion mu smrdljivih glodara, treba da propeva još večeras. A onda, sto mu prokletih morskih pasa i trista gadnih polipa, on će da kaže kome je izdao Ortona i onog nesrećnog doktora. Taj će da pro­peva. .. Šta ja govorim, da prokuka! On će da prokuka imena svih si­

nova crvljivih kojota i morskih zmija...

- Čekaj malo, Same - reče Lun kad primeti da mornar hvata dah za nove psovke. - To sve ne ide su­više brzo. Moramo biti i oprezni. Ja ne mogu odmah napustiti mesto koje sam s mukom zauzeo...

- Neka đavo nosi ćorave gusare! Zgrabili su Ortona i hteće da progo­vori, a to će boleti - primeti mor­nar.

r- Ja mislim da moramo odmah početi - reče Džejn. - Istraživa­čem© oprezno pre nego udarimo. Do tada će stići Ro, a i ti ćeš se vra­titi.

- U tome smo složni. Treba samo osmotriti kretanje portira Meta Vizera. To bi mogla da uzmeš na sebe ti, ali s mnogo opreznosti — reče Lun.

- I ja ću s njom, jer ne verujem tim prokletim lupežima - upade Makferson.

- Džejn zna šta treba, a ti imaš drugi posao — odgovori Lun.

- Zaželeo sam se poštene gužve, a ti hoćeš da budem dadilja, pa čak i kućni pas-čuvar. Priznaj da to ho­ćeš, ti čudotvorce, koji si me pretva­rao u svašta sem u ono što treba da budem. Čak nemam ni svoje kol- tove, već nosim svežnjiće ključeva i nekakve minđuše, priveske, ogrlice i narukvice, kao kakav prokleti homić - jadao se mornar.

- Varaš se, Same - umiri ga Lun. - uveče slobodno uzmi kol- tove i šta god želiš. Do tada ti i Džejn obezbedite sve što za više dana može zatrebati devojci i dr Tarpu...

- A onda?... Govori, čoveče, kako znaš i umeš! - upade Makfer­son.

- Veliki je Njujork, a treba naći nekoga ko nešto zna o Alvinu Ke- kiju i nekome bez prezimena, ali mu je ime Dorđo. Ako saznaš ko je Keki, pa još i gde ćemo ga naći, uči­nio si mnogo - odgovori Lun.

- Ako nekoga malo munem, ili čak■ kvrcnem, ili u nuždi pripu-

35

cam?... Valjda nije greh? Paziću da to ne pogodi poštena čoveka - obezbeđivao je mornar saglasnost za malo veću gužvu.

- Ne srne se dogoditi da te iz­buše, uhvate i odvedu kod Ortona, ili nešto slično. Od tvoje bezbedno- sti zavisi mnogo šta... — htede da ga opomene Lun.'

- Ćuvaću se i da me ne ujede komarac, jer svašta može da bude. Ako neko kija, držaču ga daleko od sebe! Paziću i da mi ko ne stane na žulj... Paziću, petziću, paziću, milion mi ubica, mačkica, tigrica, trova- čica i svakakvih morskih i suvozem- nih grabljivica! Ali ako nađem tog Kekija, ne garantujem da ću biti nežan - raspričao se Makferson.

- Znaš, Same, u pitanju su virusi, mikrobi, bakterije, gangsteri, poli­cajci i agenti svake vrste - morao je da se osmehne Lun.

- Ti virusi, amebe, bakterije i drugi sitniš najviše me i plaše. Njih ne možeš1 pesnicom po fasadi - uzdahnu Makferson.

- Kad dođe Eo, upoznajte ga sa svim što se dogodilo i što se događa- zaključi Lun. - Ja ću moći da se javljam samo kad sam izvan svog apratmana, jer ne smem kidati mogućnosti njihovog prisluškiva­nja. Za sada im je sumnjiv samo dr Reft - zaključi Lun.

- Imaćeš tešku noć — reče Džejn Vitington. - No morao bi naterati sebe da spavaš i budeš sposoban za sutrašnji i ostale dane.

- Ponekad su naši uređaji prava napast - reče Lun. - Čovek čuje nešto što ga pogodi i uplaši a ne može ništa da učini tako brzo, kao što je bilo danas sa Tomasom. No ipak deluju spasonosno. Osećamo se oslonjeni jedan na drugog,, kao da smo zajedno. Pa i u slučaju ka­kav je otmica Tomasa i njegovog gosta, mikro radio-uređaji ipak su nam pomogli da saznamo makar nešto za početak.

- Smem li još jednom da te pi­tam nešto o čemu smo već govorili?- reče Džejn.

- Smeš, draga - odgovori Lun, iako je znao šta ona želi da po­stigne tim svojim pitanjem.

- S obzirom na nove okolnosti, za ne bi mogao da odustaneš od toga što te sutra dčekuje? - upita Džejn.

- Mora se prodreti dalje u to zlo koje se udruženo preprečilo nauci na njenom teškom putu - odgovori Lun. - Mi možemo otkriti grupu gangstera, pa je i sasvim uništiti. Možemo spasti dr Beloka i njegovo otkriće pokloniti svim narodima sveta. No ostaće oni... Ostaće savez zlih. Njih treba pogoditi što snaž­nije.

- Razumem te Uostalom,nije vreme ni prilika da te mučim svojim strahovanjima. Oprosti i ne brini za mene...

- Volim te Džejn! - upade joj on u reč.

- Eh, ti!... To sam htela da kažem na kraju rečenice. Ipak, evo: volim te, mili moj Donalde! - dodade Džejn.

- Znam... I volećemo se još dugo, ne sumnjaj u to. Nisu oni toliko opasni, koliko su zli i sebični. Pobe- dićemo ih — zaključi Lun.

Sunce je osvetljavalo samo vrhove manhatanskih oblakodera sedajući na hrbat Vočanga. Počinjala je ona vreva na ulicama, kojima kao da svi žure da spremni dočekaju jedno od blagih večeri na početku leta

Pošto su se provezli oko četvrti u kojoj je bio Hotel »Ventvort«, zausta- više se u Četrdeset i šestoj ulici, kod hotela iz kojeg su toga dana gang­steri neprimećeno odveli dr Beloka i Tomasa Ortona.

- Moraćeš da mi dodaš pudlicu iz spremišta - reče Džejn Sam- juelu Makfersonu, koji je beše dove­zao Lunovim »mudrim fordom«.

- Šta je tebi, Džejn, mila devoj- čice?! - začuđeno upita Makfer­son. - Nikad nismo imali nikakvog psa...

36

- Videćeš lepu torbu osrednje veličine. Ja sam je stavila tamo. Iz nje viri glava pudlice - odgovori Džejn. - Donesi celu torbu, a za pudlicu ne brini, jer ova je samo neka vrsta igračke, iako će te gle­dati kao živa, a može i da zalaje svo­jim glasićem.

Makferson sleže ramenima, ot­vori spremište i ugleda torbu iz koje je zaista virila glava pudlice, koja se »radoznalo« okretala i ra­dosno lanula.

- Budi mirna, kučence, ma kako da si se stvorila u toj torbi! I bez la­janja, molim... Džejn se šali da si ti lažna, jer ja još dobro vidim, ti pahu- ljico pseća - gunđao je stari mor­nar uzimajući torbu.

On zatim otvori vrata automo­bila da Džejn iziđe i predade joj torbu. Lažna pudlica veselo skiknu i zamlatara nožicama kad je Džejn izvadi iz torbe i uze u naručje. Dru­gom rukom ponese i svoju ručnu torbicu sa ženskim priborom.

- Skoro bih odustao od traženja tog bezveznog Kekija... Ne volim što te ostavljam samu, ali nadam se da ću moći stalno da te čujem i da dođem kad ti budem zatrebao — zaključi Makferson i kao pravi džentlmen pokloni se dami koja mu se osmehnu odlazeći ka vratima hotela.

Ona se s vrata osvrnu i mahnu Makfersonu, koji pokrenu kola brzo se udaljavajući. Zatim Džejn uđe u hol i svi prisutni je primetiše zbog linije njenog tela i lepote lica. Portir se već izdaleka klanjao, a ho­telska službenica, koja je bila za istim pultom, sa zavišću ju je gle­dala. Džejn se uputi baš prema njoj.

- Želim da znam imate li sobu. Želim da ostanem samo jedno veće - reče Džejn.

- Obratite se njemu — pokaza službenica prema portiru i ljuti to se saže nad kutiju s hotelskim raču­nima.

Pudlica ljutito lanu i ona se trže, a Džejn se nasrnejana uputi por­tiru.

- Gospodine... — zausti Džejn i zastade, tobože da umiri pudlicu, koja se vrpoljila.

- Ja sam portir Vizer, vama na usluzi poštovana damo — pokloni se hotelski službenik.

- Rekli ste Vizer?! - tobože izne­nađeno upita Džejn.

- Da, zovem se Met Vizer i do malopre sam proklinjao mog ko­legu, koji nije došao da me zameni, jer sam radio u prvoj smeni. Sada sam mu zahvalan - s pogledom punim divljenja odgovori portir.

- Poznajem jednog Vizera i sada mi se čini da među vama ima slič­nosti. On je slavni muzički mena­džer, gospodin Krikor Vizer.

- Zavidim mu što vas je pozna­vao - bezobrazno primeti portir.

Džejn ga tobože radoznalo, s uzdr- žanim, ali očito zavodničkim osme- hom, osmotri nekoliko dugih trenu­taka.

- On jeste slavan, ali vi ste mlađi i lepši muškarac. I nema na čemu da mu zavidite. Bio je moj mena­džer samo pola godine. Sada me zastupa »Bojntan* agencija... No mi smo odlutali. Želim sobu za samo jednu noć, ali da bude s dva kreveta, jer mi stiže muž iz Lodinga - reče Džejn.

- Za vas mora da bude - odgo­vori portir. — Istina, dvokrevetne sobe su mali apartmani...

- Za mene je apartman ako ima dve i više spavaćih soba - nasrne ja se Džejn. - U većem delu sveta apartman je nešto zaista prostrano i udobno.

- Bićete zadovoljni onim što mi imamo - odgovori portir prelista­vajući knjigu.

Nađe stranicu s oznakom petsto devet, na kojoj je bila i fotografija spavaće sobe.

- Ovo je nešto za vas... Uz to još imate i sreće što se kod nas dozvo­ljava unošenje malih, ukrasnih pasa. Možemo doneti i pokretnu kabinu za vašu ljubimicu - reče portir. - A eno dolazi i čovek koji

37

treba da me zameni, pa mogu da vam pokažem sobu.

- Svratiću u bar na čašicu... A vi me za to vreme upišite - reče Džejn dok je njen osmeh postojao intimniji i izazovniji. — Zovem se Liki Dingl. Dajte da se upišem...

- Izvolite - pruži joj portir knjigu za upisivanje gostiju. - Smem ii da predam dužnost por­tiru koji stiže, pa da vas obavestim kad sam slobodan?... Da dođem u bar?...

- Zašto da ne?! Moj muž stiže tek sutra - odgovori Džejn i još jed­nom ga zavodnički pogleda.

Odlazeći u mali bar na levoj strani hola ona je koračala još iza- zovnije i s veselim izrazom lica. Bilo je šteta što slavna naučnica nije mogla da bude i glumica, sem u izu­zetnim trenucima, kakav je bio ovaj. Tog trenutka nije mislila na biologiju i najnovija čudesna ot­krića iz te oblasti. Radovala se što je imala sreće da Vizera zatekne na poslu, a verovala je da će morati da zatraži njegovu adresu, pa da učini sve kako bi ga srela još ove noći. Ovako je poduhvat počeo lako i bez teškoća.

Kad je prišao njenom stolu u baru, Met Vizer više nije bio u uni­formi portira, već u po meri izrađe­nom i modernom večernjem odelu.

- O! To ste vi?! — tobože iznena­đeno i s divljenjem reče Džejn. - Žao mi je što moja garderoba stiže tek s Džozefom. To je moj muž, koga zovem samo Zo... Došlo je do nespo­razuma s mestom u avionu... Mis­lim da je Žo, bitanga, namerno ude- sio da mora ostati još jedan dan, zbog male igračice Ivon de Miel. Na francuskom to znači Ivon od meda. Ne kažem da nije slatka, ali ono de ne znači plemićko poreklo, jer ona je Flamanka, a kod njih je to odre­đeni član uz imenicu...

- Ne shvatam vašeg muža - upade Met Vizer. - Pored takve žene gledati neku Ivon od meda... O, osećam kako mi se na tu pomi­sao lepe prsti...

Džejn se od sveg srca nasmeja i dodade:

- Ja sam kriva, ijtela sam samo da kažem kako ne mogu da se obu­čem za večernji izlazak, već moram ostati u svojoj sobi, jer, priznaćete, dnevni kostim nikako ne bi išao... Ali to je Žo učinio iz pakosti. Sada se sigurno ceri od zadovoljstva što ne mogu večeras da igram u ne­kom dansing-baru s pristalim mom­kom, koji bi znao šta hoće...

- Mogu li da učinim nešto za vas, s obzirom na sve to? — upita portir, ali pak nije uspeo da pri- krije izraz straha i poniznosti na svom pravilnom licu, koje je bilo previše bledo da bi se smatralo le- pim.

Bila je to posledica stalnog bo­ravka u zatvorenom prostoru.

- Jeste li oženjeni?... Pa što još uvek stojite?! No ja sam kriva. Kre­ćem se u društvu ljudi koji imaju osnova da budu drski i da se suviše slobodno ponašaju, čak i u pri­sustvu pijanistkinje kakva sam ja... Sednite već jednom... Kako ono re­koste da vam je ime, gospodine Vi­zer?

- Met... Met Vizer!- Ovaj život je kratak — uz­

dahnu Džejn dok se Vizer smeštao na stolicu s njene leve strane. — Zovite me Liki, pa makar ostali za­jedno samo još pet minuta...

- Samo ako i vi koristite moje ime. Kažite mi: »Met, u vodu i va­tru« i ja ću da skočim.

- Zabavan si, Mete. Nisam nikad ni razmišljala o tome da jedan por­tir može biti ugodnije društvo od nekih muških uobraženih veličina.

- Ne znam kako da opišem svoje osećanje radosti i ponosa što s vama mogu makar samo da razgo­varam koji minut gospođo... - zau­sti portir.

- Liki, čoveće! — upozori ga Džejn. — Uz to, nisi mi rekao jesi li oženjen.

- Bio sam... No naišao je neki prostak iz Kalifornije, koji ima ne­koliko petrolejskih izvora, pa je

38

moja Meri, uz njegovu pomoć, brzo dobila rastavu braka — odgovori Vizer.

- Mogli ste to da iskoristite... Eto, sad i ja grešim... Mogao si da otrgneš koji ček iz knjižice vlasnika izvora nafte, Mete.

- E... Malo jesam. Imam sada svoj stan nedaleko odavde, u »Amoko« bildingu.

- Onda nije bilo malo, stan na Medison aveniji... Nisi ti naivčina, Mete. I volim što nisi.

- Hoćeš li svratiti da vidiš moj stan, Liki?

- Pa razume se, ako ti neću raste- rati kakve mačkice - nasmeja se Džejn vadeći malu beležnicu da za­piše broj telefona i adresu stana svog novog poznanika.

- Nema oko mene takvih koje na tvoje prvo »šic!« ne bi nestale obeshrabrene zauvek. Mogli bismo i večeras...

- Rekao si da je hotelska soba ugodna, a uz to je blizu. Imate i ka­binu za Suzuki. To je ime moje lepe male pudle...

Psetance se toga trenutka oglasi kao da razume da je o njemu reč.

- Onda da ti pokažem sobu, Liki.- Ja sam navikla da živim čas

na jednom, a čas na drugom kraju sveta, po svim kontinentima. Istina, imam naše i međunarodne kartice i čekove, ali ovde ispod Suzuki no­sim ponešto keš novca. Želim...

- To je lako i mogla bi da budeš moj gost - upade Vizer.

- Želim da večeras ti budeš moj gost, a kad dođem u tvoj stan, ili kad me izvedeš negde na večeru... Evo uzmi neprimetno ovaj koverat - nastavi Džejn. - Naruči pića i večeru za sobu, ali mi ostavi sat vre­mena da se okupam i odahnem. Otići ću sama, a ti budi diskretan, jer znam i ona nepisana pravila hotelijera: »Nikakvih intimnosti između osoblja i gostiju«. A i moj muž dolazi sutra.

- Biće kako ti kažeš, Liki - odgo­vori Vizer. - Šta bi najradije veče­rala?

- To ostavljam tvom izboru, jer sam inače pod »terorom« linije, pa volim sve od običnog hamburgera, ili sendviča, do raka na žaru, ili pe- kinške patke - smejala se Džejn. - Ključ ću uzeti od onog drugog portira.

Vizer klimnu glavom i odmah ustade. Njemu se žurilo, morao je da proveri nije li ga tražio Đorđo Feraro, odnosno da mu se javi, jer je bio radoznao šta se dogodilo s dva oteta ćoveka i ima li nade da se dobije ona nagrada.

Noseći svoje lažno kuće, sada spu­šteno u torbu sasvim zatvorenu tako da se pudlica ne vidi, Džejn ode do portirnice i uze ključ sobe na petom spratu. Hotelski boj ipak: priđe da joj odnese torbu i da je ot­prati do sobe. Malo kasnije, pošto se osvežila u kupatilu, počela je da se sprema za Vizerovu posetu. Neu­pućenog bi uhvatila jeza kad bi vi­deo »mrtvu« pudlicu iz čijeg trbuha Džejn izvlači špric za injekcije, ku­tije s ampulama i pilulama i neke samo njoj poznate predmete. Ćim je povukla u krzno skriveni patentni zatvarač, pudlica-igračka veselo zalaja, skoči sa stola na fotelju, malo nespretno se svali na pod i ode do zida. Džejn joj pripreti prstom, pa reče:

- Lezi, Suzuki!Pudlica spusti glavu na šapice i

zatvori oči. Minijaturni elektronski mozak u igrački bio je čudo najno­vije tehnike.

Prvo je posluga donela piće i do­gurala sto za posluživanje s kom­pletnom večerom za dvoje, pa se tek onda pojavio Met Vizer. Bio je veseo. Ozarena lica saopšti joj:

- Donosiš mi sreću, Liki! Sada sam saznao da sam dobio nagradu od pet hiljada dolara!

- Kakva je to nagrada? - upita Džejn.

- Poslovna nagrada jedne kom­panije za hemijska istraživanja - promrmlja jedva razumljivo Vizer, a onda glasno i veselo dodade: -

39

Želim da svaki taj dolar potrošim s tobom,

Toga trenutka pripadnik gang­sterske bande, a ujedno hotelski portir Met Vizer, smatrao je da je sreća konačno došla. Tu je najlepša žena koju je lično upoznao i, za po­četak, hrpica dolara iza koje će doći novi prihodi. Odmah je video sebe kao budućeg vlasnika ovog ili sličnog hotela, iako je njegova celo- kupna imovina još uvek bila više nego skromna, i pored skupocenog stana i bankovnog računa od trista hiljada dolara zarađenih zločinima.

Njegove misli prekide Džejn, koja mu pred lice podnese svežanj klju­čeva i upita:

- Šta misliš, šta je ovo?- Svežanj ključeva.., Neka pra­

šina je na njima i... - jedva izgo­vori Vizer i zatetura.

Džejn ga spretno gurnu i on pade na krevet. Pomeri ga, pa mu brzo razgoliti ruku i ubrizga prvu injek­ciju tricijanoaminopropena spreg­nuta s nekoliko hemijskih doda­taka, koji su stvarno bili različite i jake droge. Trebalo je čekati pola sata do davanja nove injekcije uspa­vanom gangsteru, pa Džejn iskori­sti to vreme da javi Lunu i Makfer- sonu šta znači sve ono što su mogli da čuju. Lun je mogao i u svom apartmanu da prima bez smetnji emitovanje bilo kog radio-izvora, ali sam nije mogao neprimećen da emituje. No Makferson joj odgo­vori:

- Pa ti si, đevojčice, strašna za­vodnica! Morska sirena! Šumska vila u odori od cveća!...

- Čekaj, Same! - prekide ga Džejn. - Reci gde si ti i imaš li kak­vog uspeha?

- Neki trag sledim... Bilo bi dugo da ti pričam kao sam prvo morao da se našalim s nekoliko momaka, koji su to shvatili kao smak sveta i skoru smrt u mu­kama. Sada sam u Sent Džons stritu. To je Grinič Vilidž, pa šta ti treba više. Tu se umesto nekadaš­

njih naselja umetnika svašta nam- nožilo. Mislim da ću još večeras sre­sti gangstera gadnog imena. Keki! Zar već samo zbog toga da ga čo- vek ne kvrcne po nosu tako da vidi sve zvezde?...

- Javiću se opet, a i ti mene zovi ako smatraš da treba. Moj udvarač spava posle mirisan ja ključa i »rajske« Donaldove injekcije. Za je­dan sat momak će početi da govori. Znam da i ti, Donalde, čuješ šta ka­žem. Budi bez brige. Meni je dobro, a sada hoću da večeram, jer jelo se već hladi. Vizer se potrudio da dobi­jem sve najbolje - ispriča Džejn uz povremeni smeh, jer je znala da se sada i njen Lun priseća neke od soč­nih Makfersonovih psovki zato što ne može ništa da emituje.

m ad se probudio, Met Vizer nije imao volje ni da se pokrene. Neka­kav poluosmeh razlivao se po njego­vom licu, ali u pogledu nije bilo ni sjaja, ni divljenja, ni želje...

— Nisi mi tačno objasnio ono o nagradi - poče Džejn.

Čudno delovanje tricijanoamino- propenskog koktela bilo je takvo da čovek nije imao snage da nešto poželi. Javljao se osećaj potpune pokornosti. U tom smislu, bio je to i serum istine. To sredstvo Lun je sam često koristio, ali Džejn je to lično učinila prvi put, i sada joj je to bilo neprijatno iako je bila svesna nužde.

No kad je Met Vizer počeo da priča o svojoj ulozi u pronalaženju progonjenog dr Džasa Beloka, ose­ćaj krivice i neprijatnosti nestade i Džejn nastavi da ispituje. Ubrzo je znala adresu i ulogu koju je imao Dorđo Feraro. Ipak, bila je razoča­rana rezultatom svog brižljivog rada. Ono što je znao Met Vizer, bilo je nedovoljno da se sazna gde su sada oteti Orton i dr Belok. Ona zato odluči i naredi Vizeru da telefo­nom pozove gangstera koga je oba- vestio o svojim sumnjama i koji je učestvovao u napadu radi otmice.

40

- Reci mu da si bio u prilici da pretražuješ sobu hiljadu i tri i da si našao neki dosije s medicinskim raspravama, filmovima i crtežima. Reci da se odmaraš u sobi petsto devet i pitaj šta da učiniš s dosi- jaom. Pazićeš da i ja sve čujem, jer držaču uho uz slušalicu. Kad on ne­što upita ti pokrij dlanom mikrofon i sačekaj da ti kažem šta da mu od­govoriš - polako izloži Džejn svoju zapovest.

Tražila je da Vizer ponovi šta i kako treba da radi. Konačno je mo­rala da približi lice uz Vizerovu glavu, kako bi i sama čula šta go­vori Dorđo Feraro, Kad se Vizer javi, Feraro upita:

- Šta je sad opet?- Ne znam je li važno, ali obave-

štavam te da sam imao priliku da opet pogledam sobu hiljadu t r i ... — poče Vizer.

- Opet sitne krađe. Shvatio si da se Orton više neće vratiti, pa si hteo neku malu lupešku korist - sme- jao se Dorđo Feraro.

Kao da to ne čuje. Vizer nastavi da priča o tobože nađenom dosijeu.

- Možda se baš to traži! - uzvi- knu Feraro. - Za pola sata biću u tvom stanu.

- Ja sam u apartmanu petsto devet, jer sam se zadržao dugo ovde u hotelu zbog toga što je zakasnio čovek koji me smenjuje - tačno odgovori Vizer.

- Nikad nisi činio nešto slično - primeti Feraro.

Vizer pokri mikrofon, a Džejn šapnu:

- Reci da priznaješ grešku, ali da si to učinio zbog jedne dame, koja će stići u ponoć i s kojom si se dogovorio.

Vizer to kaza sagovorniku. Fe­raro se podsmehnu na račun por­tira zavodnika, a onda zaključi:

- Onda ću biti tamo za pola sata. Ne izlazi i ne primaj nikoga dok se ja ne javim na vratima apartmana!

- Biće kako ti kažeš - odgovori Vizer ne čekajući da čuje šta kaže

Džejn, jer je prihvatao sve što je zvu­čalo kao zahtev, ili naređenje.

Džejn klimnu glavom da je sve u redu, pa Vizer, spusti slušalicu. Da­lje ispitivanje otkri da Met Vizer nije samo običan gangsterski plaće­nik, već i plaćeni ubica. Na savesti je već imao pet ubistava izvršenih po zahtevu, ili uz posredništvo Dorđa Ferara.

IFeraro je uzalud tražio Alvina Kekija, Ženski glas mu je odgovorio da će gospodin Keki biti ovde tek posle dvadeset i dva sata i da ne zna gde može sada da se nađe. Zato Feraro odluči da deluje sam. Znao je da se ne traži samo dr Belok, već i sve što nosi sobom. Taj dosije može biti važan... To razmišljanje dovede Ferara do zaključka da da­lje dejstvuje po svom nahođenju. Možda je ogromna cena koja se plaća za dr Beloka vezana za ono što on ima i zna, a možda je sve to ovde u dosijeu.

Od tog trenutka dejstvovao je kao u groznici. Brzo je stigao u ho­tel i popeo se do petog sprata. Posle tihog kucanja, vrata se otvoriše.

- Uđi, padrone! - pozva ga Vi­zer sećajući se značenja te itali- janske reći, kojom je uvek uspevao da odobrovolji Ferara

Gangster uđe i tada mu nešto eks­plodira u glavi. Kad se probudio, le­žao je na širokom krevetu pored takođe opruženog Vizer a. Samo sada su oba bili vezani. No sve to su podnosili mirno, jer je i Feraro bio pod dejstvom snažnog »koktela«. Volja ta dva čoveka bila je svedena na nulu, a poslušnost povećana do potpunosti.

Džejn je pitala i uskoro je znala sve o otmici Tomasa Ortona i dr Beloka do trenutka kada su ih dalje odveli sami Alvin Keki i Barni Gas- kin. Sada je znala sve što su znali dva onemoćala gangstera, ali to nije bilo dovoljno. Ona javi Makfer- sonu šta se događa i reče da nasta­vak »priče« zna samo Alvin Keki.

41

- Onda ću taj nastavak iscediti iz njega pre nego mu isteram jetru na usta! — uzviknu Makferson.

- Oh, Same! — reče Džejn. - Ja sam večerala...

- Oprosti meni izlapelom, jad­nom mornaru.

- Sve je u redu - nasmeja se Džejn. - Ja ću sada da odvedem ova dva poslušna gmizavca. Mo- raću da uzmem taksi...

Toga trenutka Džejn oseti signal poziva iz skrovišta. Javi se veseli glas Ro Hača:

- Stigao sam i čujem šta govor­ite. Kaži gde da dođem po tebe, Džejn. Istina, video sam da imamo zlatnu ribicu u kavezu, ali već je le­gla, a ja moram k vama.

- Dalje šape od te đevojke, ti šu- gava lisico! Koga sam ja usvojio, sto mu nasukanih kitova?! - umeša se Makferson.

Ipak objasni Haču koja kola su proverena i pogodna da njima pođe po Džejn.

I baš u tom trenutku vrata apart­mana se razleteše. Dva policajca s kratkim puškama punjenim sač­mom stadoše na vrata. Između njih progura se čovek u civilnom odelu, koji je držao revolver u ruci.

- Digni ruke, gospođice! - na­redi on. - I da se ne pokreneš, jer si suviše opasna kad si uspela da dovučeš i vežeš ova dva moja momka ovde.

On brzo odveza svoje ćutljive ljude i upita:

- Ko vas je ovako udesio?- Ne znam - odgovori Vizer.Isto, kao odjek, dođe i iz usta

Dorđa Ferara.- Onda je valjda to učinila ona?!

- upita s čuđenjem.- Valjda — potvrdi Vizer.Uskoro gangsterski šef shvati da

su Feraro i Vizer pod dejstvom droge, ali da ume ju da odgovore na sve što ih pita. Tako saznade šta je od njih zahtevala neobična lepo- tica, koja je, bleda i ćuteći, stajala uz fotelju sa koje beše ustala u tre­nutku upada napadača.

Keki zaključi da su Vizer i Feraro sposobni da ga prate, pa svojim laž­nim policajcima narecji da pretresu devojku i njene stvari. On sam ot­vori torbu iz koje se podiže elek­tronska pudlica, koja zalaja. Gang­ster je zajedno s torbom šutnu no­gom pod krevet.

Mali apartman bio je tako izgra­đen da se otvaranjem »harmonika« vrata pretvarao u jednu prostoriju. Zato je Džejn bila kod fotelje malog salona, jer je malopre odatle mogla da razgovara sa zarobljenicima postavljenim na širok krevet. Da je mogla da se dočepa torbe s »pudli­com«, mogla bi da uspava sve napa­dače. Zato zamoli:

- Dajte mi da ponesem Suzuki.. To je moja sirota pudlica koja ni­kome nije kriva...

- Umukni! — naredi Keki. - Za lajanje bićeš dovoljna ti sama, jer moram znati za Ifoga radiš.

- Ima i onaj aparat za gluve - reče jedan od uniformisanih gang­stera.

- Kasno sam shvatio da ni onaj kod šišmiša s cilindrom nije bio ni­šta drugo već radio primopredaj- nik. Sreća je što sam čuo razgovor ova dva petljanca — s ogorčenjem reče Keki.

On drškom revolvera izlomi pri- mopredajnik i naredi da joj se oduzme sve što ima kod sebe.

- I ključeve? — upita policajac.- Neka ih u torbici gde si ih i

našao -- odgovori Keki.- Nisu bili u torbici, već o pojasu

njene suknje — odgovori lažni poli­cajac.

- Baci ih u njenu torbicu, jer mogu da nam zatrebaju kad saz­namo šta otključavaju - odgovori Keki.

Dok su je vodili iz hotela, Džejn je zamišljala kako sada Donald, Sam i Ro stoje sleđeni i svesni da ne mogu stići da joj pomognu. Nestala je i radio-veza kojom bi nešto čuli. Odjednom, stvari su pošle naopako.

Dok su se vozili u furgonu, Keki je govorio:

42

- Sreća je što u svakom tre­nutku zam šta radi koji od mojih ljudi.

- Pogađam da ste prisluškivali Ferarov telefon, i nije vam bilo teško da dotrčite u hotel — reče Džejn.

- Mnogo znaš, lepotice - nas- meja se Keki. - Ali bolje je da raz­mišljaš šta te čeka, nego kako saz­najem šta rade moji ljudi.

Džejn ućuta, ali nije mislila o sebi, već o tome u kakav položaj je dovela Luna, To je ispuni tugom i s naporom se uzdrža da suzama ne pusti da joj vidljivo poteknu niz lice.

VIISam e, izišao sam iz hotela i

sada šetam u blizini s agentima za petama No ja ću im umaći i stići ću do tebe najduže za jedan sat Agenti misle da je ovo obična noćna šet­nja, pa nisu suviše oprezni - go­vorio je Lun tiho u mikrofon svog primopredajnika s modulatorom talasa kakav je bio i na primopre- dajnicima što su ih koristili Makfer- son i Ro Hač.

- Voleo bih da dođeš, pa da opet budemo zajedno - reče mornar. — No mislim da to ne treba, jer sada će stići Ro. On već zna šta se dogo­dilo, jer čuo si razgovor kad je sti­gao u sklonište.

- Govoriš razložno... Teško mi je što se Džejn odjednom našla u opas­nosti, a ja umesto o njoj treba da brinem brige sveta - uzdahnu Lun,

- Done, predlažem da ostaneš usidren gde jesi, a ja i Ro da tra­žimo Alvina Keki ja. Znam da su u njegovim rukama Tomas i onaj dok­tor, a sada i Džejn. To mu je do­voljno da sto puta umre, ali da mu ne dam umreti dok ne kaže sve što treba. A onda... Zvrcnuću ga tako da će se otkotrljati kao kugla sve do bilijarske rupe kroz koju se pada pravo u centar pakla - go­vorio je Makferson.

Tada se u razgovor umeša i Ro Hačov primopredajnik. On reče da se slaže s »taticom« Samom i do- dade:

- Ti ostaješ nada ne samo svih nas, već i ono dvoje u skrovištu. Umrli bi tamo posle nekog vre­mena, ako bismo svi stradali.

- Mislim da ste me ubedili - prihvati Lun. — Ipak, treba da znate ono što nismo stigli da vam ispričamo ni ja ni Tomas... Udarna snaga protivnika, koji je kao grupa nejasan jer se dobro skriva, jeste inspektor FBI Frenk Siodmak. Nje­gov neposredni pomoćnik je inspek­tor Lio Velš. Pamtite li ova imena?

- Ja pamtim, ali i snimam u auto­mobilu, a otvoreni su i uređaji u Bronksu, pa će sve biti zabeleženo na trakama - odgovori mornar.

Baš tada do njega stiže Ro Hač, pa se razgovor za časak prekide, da se njih dva pozdrave na stari mor­narski način. Onda Lun nastavi:

Neku važnu ulogu igra i uspešni bankar Fil Brit, poznat i po nadimku Birli. Njegova devojka je izvesna Linda Vatson, lepa devojka, sklona svingerskim zadovoljstvima, što ne izbegava ni Brit. Evo njihovih adresa.,, - pričao je Lun polako šetajući i pazeći da mu se jedan od dva dežurna agenta suviše ne pri­bliži.

Pošto kaza adrese, Lun nastavi da govori:

- Postoji i jedan neobičan mo­mak, koga je Tomas dobro upoznao kao »kolegu u struci«. To je privatni detektiv, i zove se Alan Braun. Nje­gova devojka, ujedno i korisna po­moćnica, jeste izvesna Uta Ulman, prilično čudna avanturistkinja, koja se ponekad kreće u odeći kato­ličke monahinje: čas je ženski klovn s mnogo uspeha, a čas je na­đemo na nekom visokom mestu tak­mičenja u plivanju...

- Kakva žena! - nasmeja se Ro Hač.

- Ta bi te smotala dok trepneš - nastavi Lun. - Ima sve: telo pliva­

43

čice nalik na oživelu Veneru, čudne oči, koje nisu razroke, ali su nekako nejednake pa zbunjuju neobič­nošću i lepotom... Dakle, ima sve »super«, sem moralnih skrupula Nema tog moralnog zakona koga ona priznaje.

- Ćemu sad u svoj gužvi taj de­tektiv i ta tobožnja monahinja? - upita Makferson.

- Oni trguju svakim obavešte- njem do koga dođu ne birajući sredstva. Namirisali su krupnu za- veru oko pronalaska dr Beloka i stalno zabadaju noseve u sve to, a nije ih niko još ni zvrcnuo po njima — odgovori Lun.

- Valjda nema još mnogo tih zverki — reče Ro Hač.

- Izdvajam ove koje sam spome­nuo. No postoji Tomasov izveštaj snimljen na softver našeg kompju­tera I to je važno da znate, iako vam trenutno ne koristi, jer treba više sati da se sve to »pročita« i ra­zume - zaključi Lun. - Mislim da sada treba da se vratim u hotel, ali biću spreman da umaknem ako ču­jem da vam treba pomoć.

- Kako sada stoje stvari, možda noćas nećemo uhvatiti Kekija - dodade Mekferson. - Osmatramo ulaz njegove kuće u Sent Džons stritu. Jednom će doći, pa makar ga čekali noćima i danima

- Grize me i sama pomisao da su Džejn, Tomas, pa i dr Belok u nji­hovim rukama Ipak se nadam da neće žuriti s mučenjem, jer ispada da Kekijeva banda ne želi pronala­zak, već da proda svog glavnog zat­vorenika - odgovori Lun i krenu pored jednog od uhoda da se kao miran noćni šetač vrati u hotel.

K a d im skidoše poveze s očiju i usta, Tomas Orton i dr Džas Belok ugledaše neobičnu prostoriju. ‘ Bila je sva obložena keramičkim ploči­cama, duga oko trideset i široka oko dvadeset metara. Imala je samo jedna vrata, koja su bila sas­vim slična onima što ih ugrađuju u

trezore banaka Međutim, ovo je bila prostorija za neku drugu na- menu. Pored zidova bili su elek­trični hladnjaci na odstojanjima od po tri metra, a između njih metalne police s ostacima nekakvih oznaka i etiketa.

- Ovo je neko slagalište lekova. Cela prostorija je jedan hladnjak, ali posebni frižideri služe za razli­čite temperature, prilagođene odre­đenim preparatima - reče dr Be­lok kad njih dvojica ostadoše sami.

Ali ne vidim nikakve lekove a mislim i da su frižideri prazni - primeti Orton.

- Zato što slagališta ne služi svo­joj prvobitnoj nameni i mogli su da nas dovedu ovamo. Temperatura je podnošljiva — odgovori dr Belok.

Baš u tom trenutku vrata se ot- voriše i jedan gangster unese nara­mak ćebadi, pa ih baci na pod. Na vratima je s mašinskom puškom u rukama stajao gangster Bar ni Gas- kin. Kad se pored njega vrati čovek koji je doneo ćebad, Gaskin reče:

- Smestite se ćutite, ako nećete da vam opet vežem usta

- A potrebe? - upita Orton. - Kako da vas dozovemo, jer odavde nas niko ne može čuti?

- Imate slavine za pranje skladi­šta, pa možete uzeti vode, a odvodni šahtovi mogu da posluže za ostalo - odgovori gangster.

- Ali mi smo vezani — primeti dr Belok.

- Nužda će vas naučiti kako da pomognete jedan drugome - odgo­vori Gaskin. - Imam ja s tim dosta iskustva Niste prvi ovde.

- A hrana? - upita Orton.- Gladujte malo - nasmeja se

Gaskin. - Hrana - samo kad šefu otpevate ono što želi, tako da bude zadovoljan.

Gaskinov čovek već je gurao teška čelična, ovalna vrata, koja se zatvoriše bez zvuka, jer se ivice oslo- niše na gumene zaptivke.

- Razgovaraćemo šapatom - reče Orton — Treba da mi kažete

44

sve što se odnosi na materijal iz la- baratorije. Gde ste ga sklonili?

- O tome za sada ne mogu da govorim. U sebe sam siguran da neću progovoriti makar me pekli. Najbolje je da malo spavamo, jer je bilo teških časova protekle noći i danas - odgovori dr Belok.

Nogama i vezanim rukama on namesti sebi ležaj od nekoliko će- badi, pazeći da isto toliko ostavi Ortonu. Odmah zatim leže i sklopi oči. Isto je morao da učini i Orton. Iako svesni svog strašnog položaja, uspeli su da zaspe.

Probudili su ih glasovi više ljudi. Oni se trgoše i pri svetlu jedine gole sijalice u prednjem delu skladi­šta prepoznaše vezanu Džejn. Ona zastade, pa, kad prepozna Tomasa Ortona - potrča k njemu. Dr Belok ju je s divljenjem gledao.

- Eto vam društvo — reče Alvin Keki.

Baš u tom trenutku pod pretnjom svoje mašinske puške gangsterski stražar Barni Gaskin utera portira Vizera i svog dosadašnjeg kompa­njona u zločinačkim poslovima Đorđa Ferara.

- Ponovite pred Barnijem šta ste ispričali toj špijunki - naredi im Alvin Keki.

Trajalo je to čitav sat, ali gang­steri su strpljivo stojali dok su dvo­jica od njih ponavljali svoju ispo- vest drugoj dvojici.

- Pa oni su sve izdali! - uzviknu Gaskin. - Zna se šta ih čeka...

- Što bi ih čekalo? Nisu nam više od koristi, a mnogo znaju - odgovori Keki. - Neka dobiju od­mah ono što su zaslužili.

Gaskin klimnu glavom i odvede ih pred najbližu policu. Još uvek pod snažnim dejstvom tricijanoami- nopropena, njih dvojice su mirno, poslušna i bez izraza straha na li­cima stajali tamo gde ih je gangster postavio.

Još jednom Gaskin pogleda Ke- kija, koji samo klimnu glavom. Izne­nadni rafal mašinske puške muklo

odjeknu u zatvorenom prostoru. Dva gangstera ne pokazale čak ni iznenađenje, ni izraz užasa što um­iru. Dok su padali pod čelične po­lice, Džejn je vezanim rukama skri­vala oči da to ne gleda.

- Vidite da s nama nema šale - reče Keki. — No budite bez brige, daćemo vam vremena da razmis­lite pre nego neko od vas pokuša da laže.

Pratilac malopređašnjeg izvr- šioca zločina stiže s dve kutije pod mišicama. Donese ih blizu zaroblje­nika i glasno reče:

- Tu vam je hrana.Gaskin ga pozva da mu pomogne,

pa njih dva smestiše leševe u naj­bliži frižider.

- Da uključim hlađenje? - upita Gaskin.

Alvin Keki opet klimnu glavom. Odmah zatim gangsteri se povu- koše i zatvoriše vrata, koja čovek ne bi mogao da otvori ni s dosta alata namenjenog takvom poslu.

- Užasno! — uzdrhtalim glasom reče Džejn. — Oni su zaslužili smrt od ruku pravde, a umrli su od svo­jih kompanjona u zločinačkoj ra­boti. ..

- Ćuo sam šta su ti pričali - reče Tomas Orton.. - S obzirom na svoje zločine, umrli su nesvesni kraja, prosto zaštićeni injekcijama koje si im dala. Zato ne misli više na njih.

- Neprijatno je znati da se pored nas smrzavaju dva leša, čak i meni koji sam se bavio mrtvim ljudima i tokom studija i posle - reče dr Be­lok. - Onda mogu da zamislim kako se oseća ona...

- Nisam vas ni predstavio - pri- meti Orton. — Ovo je dr Džas Be­lok... A dama je slavna Džejn Vi- tington...

Uspelo mu je da se nasmeši jed­nim škrtim osmehom kad se njih dvoje nespretno rukovaše svojim u čelične lisice vezanim rukama.

Posle toga Džejn se okrenu Or­tonu i s izrazom čuđenja reče:

45

- Ti si mu sve rekao?!- To je bio uslov poverenja koje

ipak nisam stekao. On mi nije po- verio tajno mesto na kome je sa­krio ono što je odneo iz laboratorije - odgovori Orton.

Dr Belok malo obori glavu i čelo mu se nabra, ali je ćutao. Orton kaza doktorove razloge ćutanja.

- Možda je u pravu — reče Džejn.

Ossmospratna zgrada, u kojoj se nalazilo ispražnjeno skladište imala je dva ulaza. Prema drvoredu bila su okrenuta »leđa« građevine ostavljena bez prozora i bilo kak­vog otvora, jer je time bilo zamiš­ljeno da se dogradi još jedan, zase­ban deo. S te strane, iz pravca drvoreda u Kornelija stritu, post­ojao je samo ulaz u suteren i po­drume jednog dela zgrade. »Lice« te i za sadašnje pojmove velike kuće bilo je okrenuto šlepom prolazu, koji je vodio na Sent Džons strit Jedan skriveni prolaz, takođe zašti­ćen trezorskim vratima, vodio je iz tog dela podzemlja zgrade u drugi deo podrumskog prostora, jednim delom izdeljenog stanarima ove kuće, čiji je vlasnik bio Alvin Keki.

Keki je kuću kupio gangsterskim »opranim« novcem, da bi ga štitila kulisa rentijerstva. No kuća je bila zapuštena, kao i mnoge u tom delu Grinič Vilidža, a nije bilo ni zainte- resovanih za unajmljivanje pro­stora skladišta lekova. Zato ga je Keki zadržao kao skrovište za even­tualno skrivanje droge, otetih ljudi, ili druge zločinačke poslove.

Tu, u holu skladišta, koji je bio u suterenu i iz koga se silazilo u po­dzemni prostor, nalazilo se pet ma­njih prostorija, koje su nekad slu­žile osoblju skladišta. U jednoj je Keki izgradio i uredio komforno skrovište za sebe.

- Umoran sam od svega što se dogodilo tokom dana i noćas - reče on Gaskinu. — Zato ću ostati

ovde da se odmorfen i da o svemu razmislim. Ti sve zatvori i proveri, pa na smenu s Kejtom, pazi da se šta ne dogodi.

- U redu je, šefe - odgovori Gas- kin. - U ostavi imamo hrane, pića i kafe. Možda želiš nešto od toga...

- Ništa... Imam pića u frižideru mog stančića — osmehnu se Keki.

Možda je pred njim bio jedini čo- vek koga je Keki voleo. I zločinci imaju ljude kojima veruju i koje vole, a to ide dotle da se za takve ponekad žrtvuje i sopstveni život. To je stvar koju ne treba objašnja­vati, jer se tiče zamršenih proučava­nja ljudske psihe. Međutim, prvi raz­log poverenja između ova dva gang­stera ležao je u tome što se uz Gas- kina Keki osećao sigurno i dobro. Bio mu je to u neku ruku lični prati­lac. Sam Gaskin osećao je potrebu za nekim ko može za njega da misli i odlučuje, a pre svega da ga bogato nagrađuje. Time je sebi osiguravao starost jer je mislio da će se vratiti u svoj rodni Dalas.

- Spavaj mirno — osmehnu se mnogostruki ubica Gaskin.

Bilo bi čudno što takav čovek može da se tako toplo i prijateljski osmehne, da nije samo ljudsko biće jedno od čuda prirode. Ovako ljudske protivurečnosti, kroz ve- kovna iskustva, čine da na njih mnogo i ne mislimo.

IV Iakferson i Hač su i sami uspeli da sedeći u kolima na smenu odspa­vaju. Specijalna stakla, izgrađena da na naročiti način prelamaju zrake sa spolj ne strane, skrivala £u ih od pogleda prolaznika i policijs­kih patrola.

I kad je sunce obasjalo istočne strane vrhova oblakođera, njih dvo­jica su ostali u kolima sve do devet sati. Onda su na smenu išli do obliž­njeg snek-bara da doručkuju.

- Mislim da možemo biti sigurni da niko nije ulazio u kuću - reče Makferson u jednom trenutku.

46

- Ali baš sada izlazi jedna dugo­noga dama — primeti Hač. — Je­dan od nas mora za njom, u udvara­nje, kako bismo saznali šta je s Ke-kijem...

- Ja nisam za udvaranje, a ti ćeš napraviti kakvu glupost - odgo­vori Makferson.

- Idem ja za njom, a ti slušaj, pa ćeš videti kako je dobar tvoj Ro — nasmeja se Hač pogledavši ima li znakova protivljenja, ali Makferson samo klimnu glavom.

Sustigao ju je kad je ulazila u je­dan malo dalji, luksuzniji snek-bar. Uz put beše kupila novine i žensku reviju, pa se sada smesti u jednu od loža postavljenih na izdignutom delu bara. Kelner se stvori pored nje pre nego je Ro Hač seo za su- sedni sto.

Kelner primi njemu narudžbinu, pa priđe Haču.

- »Najbolji način da se odu­premo nekom iskušenju jeste da mu podlegnemo« — glasno reče Hač citirajući francusku književ­nicu Mišlin Sandrel. — Mornari imaju ludu naviku da jutro počnu s malo čaja i mnogo ruma. No od toga se nikad ne opiju. Dotuku ih druga pića.

On baci pogled ka ženi za sused- nim stolom i primeti da ona skriva osmeh, jer je čula njegove reci.

- Dakle, gospodine? - upita kel- ner.

- Čaj s rumom, ako to neko u Njujorku ume da spremi na pravi način.

- Mi umemo, gospodine - odgo­vori kelner i udalji se hodom uvre- đenog engleskog batlera.

- Zakleo bih se da ovaj momak nije rođeni Amerikanac. Ovakvi se susreću samo kod nas u Londonu - obrati se Ro Hač ženi za sused- nim stolom.

Kako u blizini nije bilo nikoga, i ženi je bilo lakše da prihvati takvu neposrednost, pa mu se ljubazno osmehnu.

- U Londonu ne bih smeo da ka­žem ono što želim sada da vas pi­

tam - reče Hač. - Žene su ovde normalne i pametne...

- Pitajte, gospodine - opet se nasmeja žena.

- Zar ne mislite da bi nam lepo jutro bilo još lepše da sedimo u društvu? — upita Hač.

Žena ne reče ništa, ali dobro os­motri stasitog muškarca, jer Hač već beše ustao i pošao k njoj. Pred­stavi joj se nekim lažnim imenom, znajući da će i ona postupiti isto tako.

- Ja sam Alisa Lear - odgovori žena gledajući ga svojim krupnim kestenjastim očima.

Njena haljina boje zrele banane otkrivala je obline negovane i lepe, zrele žene. Malo kasnije ona mu je pričala svojim malo promuklim gla­som o nesreći koja ju je zadesila. U saobraćajnoj nesreći izgubila je muža, pa tako, pogođena tragedi­jom, nije pazila na sebe. Prehladila se i navrzle su se komplikacije od kojih je izgubila svoj zvonki glas kabaretske pevačice.

- Tako sam ostala i bez muža i bez posla - zaključi ona. - Sada zavisim od jednog čoveka...

Ona uzdahnu i ućuta.- Ni moj život nije baš bio ruži­

čast - poče Hač da izmišlja, a de- lom i da istinito priča o svojoj proš­losti.

Tobožnja Alisa Lear je osećala zadovoljstvo zbog novog poz­nanstva. Stasiti Ro Hač joj se svi­đao do te mere da nije želela da se njihovo poznanstvo završi ovoga popođneva. Zato ona primeti:

- Ovakva upoznavanja imaju manu što su brza, pa se neke važne stvari prosto izgube. Eto, rekli ste mi svoje ime, a ja ga nisam ni za­pamtila. Ne znam ni da li ćete se zadržati u Njujorku, ili je ovo naš prvi i poslednji susret.

- Rekao sam da se zovem Roj Bordenson - odgovori Ro Hač već verujući da žena želi njegovo društvo. - Ostaću izvesno vreme, a možda zauvek. Moje nasledstvo je u poslovima koji se vode ovde u Nju-

4 7

jorku, pa ću možda preneti i sve što imam. Sem na privatnoj jahti, neću ploviti morima, jer sam imao malo sreće...

- Znači, nemate briga s novcem- oceni žena.

Rekla je to kao sasvim nevažan i uzgredan zaključak, ali bilo je lako pogoditi da je odgovor veoma inte- resuje.

- Ne mogu da se požalim - od­govori Hač. - Mislim da bismo mogli biti i u poslovnim, pored is­krenih prijateljskih veza, jer ja bih mogao... ako vam čovek s kojim ži­vite ne odgovara... Samo da me ne shvatite pogrešno.

- Nadam se da vas razumem — odgovori lažna Alisa. - Volela bih da budem nezavisna. Taj muška­rac. .. Ne to ' j e duga priča, a ja imam ugovoren susret u salonu za masažu i kozmetiku.

- Onda da se nađemo na ručku- predloži Ro Hač.

- Pohvatam — osmehnu se ona pogledavši koliko je sati. — No imam još malo vremena, i ne smem propustiti priliku da ispravim jednu svoju malopređašnju grešku.

- Ja imam vremena da vas slu­šam koliko želite - reče Hač i po­misli kako mu ipak uspeva da mirno sedi i pored žurbe i nestrplje­nja zbog pomisli da ga Sam čeka psujući.

- Oprostićete mi jednu laž, koju mnogi izgovore u ovakvim prili­kama, zar ne?

- Kad se traži oproštaj zbog laži, obećava se istina.

- Kunem se! - podiže ona ruku i nastavi: - Govoriću istinu jer pri­jateljstvo ne smem počinjati lažima.

- Postajem radoznao, a pomalo i uzbuđen. Ne znam šla mi je ali 6se- ćam da mi je važno sve što kažete.

- Ona laž nije bila zlonamerna. Jednostavno sam se zbunila zbog vaše s smelosti, pa sam vam rekla lažno ime... Ja nisam nikakva Alisa Lear, iako sam to ime kori­

stila u nekim umetničkim nastu­pima. Zovem se Barbara Vering....

- A taj muškarac? Je li i on Ve­ring, odnosno vaš muž?

- O. n«! On se zove Alvin Keki... Rentijer je i mnogo puta mi je pono­vio da se sa mnom mée oženiti. Mis­lim da ni ja ne bih želela da se to dogodi. Ne dozvoljava da budemo iskreni, zaključava mi svoj- telefon s uređajima za snimanje poruka, preti mi da se ne usudim da ga pre­varim - pričala je Barbara Vering.

- Kažite mi gde stanuje, pa da idem da mu nešto kažem - smrknuto reče tobožnji Roj Borden- son.

- I da vam kažem, ne biste ga našli, jer nije dolazio prošle noći, a jutros mi je telefonirao da će doći tek posle ručka, ali ne zna tačno kada. Ja sam mu rekla da imam poslova u gradu, i nije ni pitao kad se vraćam,., Izmisliću nešto. No, u svakom slučaju ne želim da se vas dva sretnete, jer mislim, da je on ne samo zao, već i opasan čovek - odgovori Barbara Vering prikuplja­jući svoju torbicu i osvrćući se po sali da pozove kelnera.

- Nećete valjda misliti i o takvoj sitnici Ja ostajem. ovde, pa će sve biti u redu. Ovde ću vas i dočekati - reče Hač.

- To će da potraje najmanje tri sata, jer moram do Brodveja...

- Onda ću vas odvesti svojim ko­lima. Moj vozač i inače me čeka u kolima. Posle vožnji po Londonu, ovde radije ne vozim ako ne mo­ram - ponudi Ro Hač.

Baš tada kelner naiđe i njih dvoje iziđoše.

- Izvolite gospođo! Izvolite gospo­dine! - klanjao se Samjuel Makfer- son pretećim pogledom prateći Hača.

Stari mornar je čuo da mu on dovodi Barbaru Vering. No čim ona uđe i spusti se na zadnje sedište, već joj se sklopiše oči, pa Hač ve­selo reče:

- Imam poverenja u tebe, stari moj. Zato ti predajem uspavanu le-

48

potiču, a ja ću posetiti kuću Alvina Kekija. Uzeću joj ključeve.

- A šta ću ja s njom? — iskolači oči Makferson.

- Vodi je u skrovište. Možda je zamenimo za Džejn, a ako Kekija za nju nije briga, onda ću se, ja žrtvovati da je vratim tamo gde pri­pada - odgovori Hač.

- . Šta mogu drugo?... Pogiedaću šta rade ostali i treba li im nešto. Pored toga*tebe ne vredi ostaviti samog s te dve žene — gunđao je Makferson.

- Ja imam svoja kola tu u blizini, pa bi možda bilo dobro da se ti od­moriš i budeš spreman, ako zatre- baš Lunu, ili meni. Zato ostani u skrovištu predloži Eo Hač.

- Sad ćeš i ti da mi određuješ šta da radim.. Ti morski krastavce! — planu Makferson.

- Tatica Same! — molećivim gla­som uzviknu Hač.

- E jesi gusar.,. No neka te ka­kav jesi! I odalami za mene tog Ke­kija - pristade Makferson, iako je nerado ostavljao svog posinka sa­mog.

Ro Hač se krupnim koracima uputi kući Alvina Kekija.

VIIIGospodo, dozvolite mi da govorim prvi, kao čovek zadužen za oezbeđ- nost rada ove državne tajne komi­sije - govorio je inspektor Frenk Siodmak - Predstavljanje je nepo­trebno i isključeno, kao što ste pro­čitali u uputstvima za rad...

Sedam ljudi sedeli su u polufote- ljama oko dugog stola za sednice. Svaki je imao na grudima četvorou- gaoni bedž s jasnom fotografijom i krupnim fosforescentnim rimskim brojem od jedan do sedam.

- Smatram da treba izbeći objaš­njenja koja mogu biti ponavljanje onoga što već svi mora da znamo iz uputstava, potpisanih izjava i strogo poverljivih biltena - reče

čovek pedesetih godina, čije je krupno, negovano lice bilo razvu­čeno u osmeh koji često primeću- jemo kod ljudi što su se dugo bavili diplomatijom.

On je na bedžu imao oznaku. L No, niko od prisutnih nije znao da Ii brojevi označavaju i hijerarhijski red u komisiji Počeo je da govori Sedmi, a prvu primedbu izrekao je Prvi. Moglo se misliti da je ta pri~ medba bila znak preuzimanja inici­jative, ali nije morala ništa da znači.

- Mislim da me svi već pozna- jete kao inspektora FBI Frenka Siodmaka - nastavi Sedmi. - Mo­guće je da se još neko od prisutnih poznaje lično* ili prepoznaje ne­koga na osnovu javnih funkcija i istupanja. Molim vas da sve to zabo­ravite. .. - nastavi. Sedmi

- To je jasno objašnjeno u tački petnaest date izjave, koja je ujedno zakletva o čuvanju tajne rada ove komisije - reče Četvrti,’ čovek skoro sasvim sede kose, koju je češ­ljao na razdeljak sleva udesno.

- S obzirom da. imam i posebno uputstvo, kao član komisije odgo­voran za bezbednost, dužan sam da olakšam naš zajednički rad - na­stavi Sedmi, odnosno inspektor Siodmak. - Dakle, izvesno pred­stavljanje je ipak nužno. Trudiću se da to učinim polako, kako biste pamtili, ili beležili na vremenskoj hartiji, koje imate pred sobom. U toku našeg razgovora svaka reč biće snimljena za tajnu dokumenta­ciju, a papiri sa beleškama će se jed­nim talasom emitovanja posebnih zraka, koji za organizam nisu štetni, pretvoriti u fini prah.

Svi prisutni i nehotično opipaše listove papira ispred sebe i razgle­daše pozlaćene i fino rađene he- mijske olovke.

- Hoće li se i one raspasti? - upita Peti

- Ne, olovke su standardne i svaki od nas ima dužnost da svoju sačuva, da je stalno nosi uz sebe i da mi javi u slučaju da ju je izgubio.

49

Olovke emituju vezu s mojom služ­bom obezbeđenja - odgovori Sedmi.

- Emituju li i sve što mi kažemo, ili samo ono »bip-bip«? - upita Še­sti.

- Kad su, kao sada, uključene za pisanje, ne emituju ništa, ali kad im je vrh uvučen, emituju sve. No i u jednom i drugom slučaju prijem je preko dobro zaštićene elektronske tehnike. Međutim u »delikatnim« prilikama, zbog psihičkog ličnog mira, svaki od vas može da učini da olovka ništa ne emituje - odgovori Sedmi.

- S ovakvom olovkom ne bih bio sposoban da priđem svojoj Lindi - nasmeja se Peti.

Nasmejaše se i ostali. Sedmi po­diže ruku u znak molbe da ga saslu­šaju i reče:

- Ima razloga za žurbu, jer, ost­aju nam samo dva sata do početka naučnog skupa. Molim svakoga od vas da se predstavi ostalima u smislu dobijenog objašnjenja.

- Hoćemo li redom, prema broje­vima, jer tako se lakše pamti, ili spontano, bez nekog sistema? - upita Prvi. - Predlažem da počnete vi, pa da nastavimo radom - reče Šesti.

- Vidim da se niko ne protivi, pa ću početi ja - nastavi Prvi. - Sa svakim od vas imao sam po neki kontakt telefonskom vezom, ili pis­mima. Javljao sam se i potpisivao kao »pomoćnik državnog sekretara Ratdžen«. Naravno to nije moje pravo ime, niti titula. No politika je oblast kojom se bavim. Dakle, ovde me shvatajte kao odgovornog za politiku u svakom pogledu, izuzev u strogo naučnim oblastima.

On ućuta, dok su se drugi trudili da zapamte njegov lik. Svi prime- tiše stalni osmeh na njegovom licu i nesrazmerno uska razmena prema visini tela i veličini glave.

- Profesor medicine, imunolog u prvom redu - reče drugi i na ča- sak ustade, pa opet sede.

5b

- I ja sam paćenik nauke, doktor hernije - reče Trećini samo klimnu glavom čineći poklon ostalima, koji zapamtiše njegove krupne crne oči, proređenu tamnokestenjastu kosu i klempave, blede uši, kao da su na­činjene od voska.

- Biolog! - podiže ruku Četvrti, pogleda od jednog do drugog člana tajne komisije i instinktivno opipa razdeljak svoje sede kose.

- Meni nije lako da se predsta­vim — poče Peti. - Zato mi pripi- šite sve što je u oblasti biznisa, od bankarstva i berze, do tehnologije i trgovine.

C)n pri tom popravi naoćare s ja­kim okvirima i odmahnu glavom, jer na levu stranu čela beše mu pao pramen guste, kao svila žive kose, brižljivo negovane da se to videlo po pravilnim talasima. Njegova kosa mogla je imati riđe kestenja- stu nijansu prirodno, ali i da bude obojena. Njegov pogled najduže se zadrža na Sedmom i Šestom, koji baš tada ustade i pogladi svoje gu- maste brkove i podbrijanu bradicu. Imao je »neposlušnu« kosu, koja je bila crna. Brada mu je bila tako pot- kresana da je ostavljala utisak na- lepljenog i zaokruženog čuperka.

- U našoj komisiji predstavljaću ob&veštajne službe - reče Šesti i pogladi bradicu, kao da ukazuje na nju zbog tog# da ga ostali i po tome ¡zapamtite.

- Ima li pitanja? - oglasi se Prvi, kao da time prećutno traži saglasnost da predsedava neobič­noj komisiji.

Niko nije želeo da pita bilo šta, pa prvi pogleda Petog.

- Pošto svi znate razloge postoja­nja komisije, biće vam jasno sve što ću reći - poče Peti. - Odbegli dr Džas Belok je skoro u našim ru­kama. ..

- Šta znači »skoro«? - upade Drugi i pocrvene u licu valjda sma­trajući da je pogrešio što upada u reč Azyestiocu.

- To znači da ga je našla i uhva­tila jedna neidentifikovana grupa ljudi, koji verovatno pripadaju onoj

vrsti poslovnih ljudi koje nazivate »podzemljem«, ili gangsterima. Ta grupa se povezala s poslovnim lju­dima zainteresovanim za uspeh očuvanja tajne otkrića metoda i le- kova za uništenje raka, ejdsa, leuke­mije i sličnih bolesti - izloži Pet. - Ujedinjena grupa poslovnih ljudi ovlastila me je da ih zastupam i da izjavim njihovu spremnost da učest­vuju u otkupu.

- Otkupu čega? - upita Četvrti.- To još uvek nije sasvim jasno

- osmehnu se Peti. — Izvesno je da ta grupa iz podzemlja nudi da nam preda dr Džasa Beloka, a uz njega još dve osobe. Prvo je izvesni čudak, koji je ujedno pesnik, filozof i luta­lica Tomas Orton. S njim se dr Be- lok sastao u jednom hotelu, gde ih je uhvatila grupa o kojoj je reč. Drugo je dama koja se predstavila kao Liki Dingl.

- A šta je sa dokumentima, snim­cima i softverom, koji sadrže naučne rezultate istraživanja? - upade Drugi i opet porumene u licu.

- Razumljivo je da vas, gospo­dine Drugi, najviše interesuje da li je spasena tajna otkrića dr Beloka— primeti Prvi, kao da time želi da oslobodi Drugog osećanja nelagod­nosti što postavlja pitanja. - Zato nek svak pita ono što smatra naj­važnijim, vodeći računa o vremenu do početka naučnog skupa, kome ćemo prisustvovati pod pseudoni­mima, koje znate vi, i koje znaju or­ganizatori.

- Odgovaram na vaše pitanje, gospodine Drugi — nastavi Peti. — Ljudi koji ga drže u rukama nisu našli ništa. Tražili su i sada su spremni da »cede« naučnika, ali ja sam se tome usprotivio, jer se može dogoditi da ga onesposobe za rad. Međutim, kad ga mi budemo preu­zeli, on će ili otkriti gde je skario naučni materijal ili će ga ponovo stvoriti. Važno je da sprećimo be­splatno ustupanje svetu, a pre svega protivničkim silama, tog bas­noslovno vrednog otkrića.

- Ne shvatam zašto već ne držimo u okruženju grupu koja je otela dr Beloka - primeti Treći.

- Zato što ne znamo ko su otmi­čari. Oni traže iznos od osam sto­tina miliona dolara... - htede da odgovori Peti, ali ga prekidoše uz­vici da je to mnogo, da je učena i pljačka.

- Molim da me čujete - nastavi Peti. - Otmičari su imali sreću da »ulove krupnu ribu«. Pored toga imali su, žale se, gubitke u ljudstvu, a svesni su i da mnogo rizikuju.

- Oni zaista mnogo rizikuju — uze reč Šesti. - Obaveštajne službe, njih tri do sada, otkrile su aktivnost nepoznatog agenta, koji već dugo motri na dr Beloka i niegova istraži­vani a. ..

- Možda je važno da prvo Peti završi svoje izlaganje, pa onda mo­žete vir gospodine Šesti - reče Prvi

- Imam strpljenja - nasmeja se Šesti i poče da ćupka svoju bradicu.

— Nema tu još mnogo šta da se kaže - reče Peti. - Poslovni ljudi i ja saglasni smo da se učena isplati.

- I učinite to što pre, jer dok dr Belok ne bude u našim rukama, sve je neizvesno - reče Šesti smatra­jući da je red na njega. - Tek sinoć smo dobili obaveštenje naših age­nata iz Londona. Otkrili su da je pesnik i filozof Tomas Orton ujedno i tajni detektiv, koji se u ži­votu bavio samo naj neobičnij im slu­čajevima. No sve to ne bi bilo tako važno da taj čova nije lični prijatelj zloglasnog avanturiste Donalda Si- kerta...

- Ali ja o tome ništa ne znam! - uzviknu uzbuđeno Sedmi.

- Ako je Lun umešan, onda... - reče Peti i osvrnu se kao da očekuje da će ugledati još nekoga tu pored njih.

- Umešan je, skoro sasvim si­gurno, jer ima još znakova koji go­vore u prilog tome - nastavi Šesti. - Dama, koja se izdaje kao umet- nica Liki Dingl, bila je savladala dva opasna momka grupe koja ju je

51

uhvatila. Naterala ih je nekako da izbrbljaju sve što znaju, pa je malo nedostajalo da ona, verovatno s još nekim, preotme dr Beloka. To go­vori o Lunovim vražjim izumima i drogi svesti. Dakle, ta devojka mo­gla bi da bude slavna naučnica...

- To je talenat za biologiju Džejn Vitington, Lunova devojka! - upadte Četvrti.

- Izgleda da ste u pravu - na­stavi Šesti. — I opis njene lepote i izgleda odgovara sumnji da je to baš ona. No nisam mislio na nju kad sam rekao da ima još znakova da je tu i Lun. Iz Londona javljaju da je ovamo krenuo i reporter Ar- tur Markinč, takođe Lunov prijatelj. A taj čova napraviće nam ogromne neprilike. U stanju je da otkrije su­štinu pronalaska dr Beloka, ali i ko je kriv za postanak virusa one grozne i opasne bolesti...

- Treba ga onemogućiti! — upade hemičar, odnosno Treći.

- Prvo će biti orkužen pratio­cima i onemogućen u pravom tre­nutku. No ne možemo ga uhapsiti ili otrovati, jer želimo da nas »do­vede« do Luna. Svi znate ponešto o tom višestrukom naučniku, koji je godinama u bekstvu i izvan zakona. On bi kao zarobljenik bio isto tako dragocen kao dr Džas Belok - od­govori Šesti s izvensim znacima ponosa što kao predstavnik obave- štajnih službi zna više od ostalih čla­nova tajne komisije.

- Onda bi on mogao da bude onaj tajanstveni profesor medicine Fred Reft, koji je posetio doktora Tarpa u Hotelu »Baltimor«. Tada su naši uređaji za prisluškivanje otka­zali za neko vreme, ali kvar nije ot­kriven - reče Sedmi.

- O tome se vodi računa - pri- meti Prvi. - Baš u to vrepie dr Tarp se odrekao svojih stavova i svog istupanja. Istina, javio je da ga je posetio profesor Reft, ali... Ima tu više »ali«. Držimo ga pod nadzo­rom, a sada to treba pojačati, jer ovoga časa javlja se sumnja da je

52

profesor Reft u stvari Lun, a dr Tarp Lunov pristalica.

- Znam da se na tog čoveka mo­tri, ali predlažem da ga još brižlji- vije pratimo, a odmah posle nauč­nog skupa i uhapsimo - predloži Šesti.

Svi se složiše s napomenom da i to bude tajna kao i sve oko doga­đaja u labaratoriji dr Veloka i u vezi s njegovim otkrićem.

- Sve to neka obave moji ljudi, ako se slažete, gospodine Šesti - reče Sedmi.

- Svakako - prihvati Šesti. — Znam da uzimate na sebe i veliku odgovornost, no sarađivaćemo kako bismo postigli pun pogodak. Moje službe imaće pune ruke posla i oko naučnika i oko Lunovih prija­telja.

Ta dva čoveka se osmehnuše je­dan drugom, ali osećalo se skriveno suparništvo.

Drugi i Četvrti se izjasniše da je s naučne strane opravdana svaka mera bezbednosti i dopušteno svako sredstvo borbe, jer ortkirće je od basnolovne novčane vredno- sti, ali ima i strategijski značaj za moć države i vojne potencijale. Treći se samo osmehnu, mrdnu ble- dim, klempavim ušima i u znak sa- glasnosti samo klimnu glavom, jer se očekivalo njegovo izjašnjavanje u ime nauke, pa su pogledi bili uprti u njega.

- Nauka se slaže da onemogu­ćimo sve one koji su spremni da obelodane jedno tako skupo naučno otrkiće — uze reč Prvi. — To znači da se plati grupi i preuzme dr Belok, da se uhapsi dr Tarp i da se traga za Lunom. Kao predstavnik države smatram da Luna treba ubiti, ako se ukaže i naj­manja opasnost da nam umakne. Ako neko misli drugačije, neka se javi.

- Svestan svoje lične odgovorno­sti, i kao naučnik i kao državljanin Sjedinjenih Država i uopšte kao čovek ovog veka, zalažem se da Lun

bude odstranjen i iz nauke i iz ži­vota - reče Treći.

Skoro na svim licima video se napor da priguše dvolični izraz ci­nizma udružen s osmehom zado­voljstva.

- Zaključujem da smo svi jedinst­veni u svom stavu. Da li je tako? - upita Prvi.

- Mislim da ste u pravu. Ja je­dino imam prigovor sasvim druge vrste - reče Peti. - Mislim da bismo morali znati gde smo sada.

Svi na najkraći način potvrdiše da su za to da se učini sve što treba i što je u ljudskoj moći da se pod najstrožu državnu kontrolu stavi otkriće dr Džasa Beloka, makar on morao umreti kao protivnik, od­nosno veleizdajnik, pod maskom humaniste i dobrotvora čove- čanstva. Neki se složiše izričito s primedbom Petog da je nerazum­ljiva činjenica da su dovedeni ovde na način koji im je onemogućio da znaju gde se nalaze.

- Taj greh uzimam na sebe - javi se Sedmi. - I naučnici ne znaju gde su dovedeni...

- Oni su drugo! - skoro ljutito upade Peti. - Postoje dogovori i uje­dinjeni interesi. Pojedine grupacije tih snaga predstavljamo nas sedam ovde, a dovedeni smo u situaciju da ne znamo nismo li možda u Luno- vom skrovištu i pod njegovom vlašću.

- Molim za razumevanje i strpljenje - opet uze reč Sedmi. - Članovi ove komisije uživaju naj­veće moguće poverenje i imunitet. Zato ću vas odmah obavestiti da se nalazimo u tajnim podzemnim pro­storijama svima vama poznate javne biblioteke. Podeliću vam pla­nove svih prostorija i bedževe s ko­jima možete proći kud god želite po skrovištu i izvan njega do Pete ave­nije. Svaki od vas je zakleti član jedne od istina tajnih, ali najpover- ljivijih komisija u našoj istoriji...

Svi pogledaše planove i staviše bedževe u džepove. Sedmi je i dalje

objašnjavao sistem obezbeđenja, pa konačno zaključi:

- Ovde ćemo se sastati da ispi­tamo dr Tarpa, a ovo mesto je po­godno za sve naše susrete, jer je opremljeno zaštitnim uređajima protiv prisluškivanja, ili špijunira- nja bilo koje vrste.

- Mislim da ovim obaveštenjem možemo biti zadovoljni. Ne mo­žemo osuditi opreznost gospodina Sedmog, odgovornog za bezbed- nost. U tom cilju smo se i sami slo­žili da ne spominjemo svoja imena, već da dobijemo šifarske oznake, koje ih zamenjuju. Možda neko zna moje pravo ime, ali vezuje ga za­kletva da nikada ne otkrije moje učešće u ovom nefomralnom telu. Postojanje komisije ne bi priznao niko od onih koji znaju za njene zadatke. Uz to vas uveravam da smo svi mnogostruko provereni. Dakle, verujmo jedan drugom i izvr­šimo svoju dužnost — sad već sveča­nim tonom izjavi Prvi. — Mislim da shvatate da nad nama nema više instance i da su nam na raspolaga­nju velike snage i neograničena novčana sredstva. Sada skoro sve zavisi od nas. Možemo li ovim da završimo prvu svoju sednicu?

- Ja molim za još jednu odluku - javi se Šesti. - Obaveštajne službe su otkrile da se oko ove naučne tajne vrzma izvesni pri­vatni detektiv Alan Braun. To je čo- vek koji radi za svoj račun i trguje obaveštenjima do kojih dođe. Pro- daće ih demonu, ili svecima, bilo kome ko mu ponudi veću cenu. S njim živi u vanbračnoj vezi izvesna avanturistkinja Uta Ulman, koja je čas katolička monahinja, čas čla­nica tajnog društva veštica. na­stupa kao sportistkinja plivačica, a igra i u kabareima kao ženski klovn... Sve ima: pameti, veštine, lepote tela i lica, sem što su joj, oči čudne. Jedno je plavo, a drugo keste- v njasto. Zato su te oči ono što se n& njoj lako primeti, ali čemu se teško odupiru i žene i muškarci. One imaju hipnotičku snagu...

53)

- Zašto tako opštirno o njoj? - upita Četvrti.

- Imam svoje razloge, koji su važni i u skladu sa radom komisije- odgovori Šesti. - Njen brat je oboleo od ejdsa, pa joj se žuri da ot­krije tajnu novog leka. Koristi svoju vezu sa detektivom Braunom, koji izgleda neki smešan tip, šaljivčina pun smicalica i dosetki, ali je opa­san kao kobra.

- Več smo u stisci s vremenom- primeti Prvi.

- Rekao sam sve što je važno - nastavi Šesti. - Sada tražim vašu saglasnost da moji ljudi uhapse taj par njuškala, a meni da se prizna pravo da ih stavim pod bilo koji ste- pen istrage, pa i da ih zuvek uklo­nim.

- Ja sam saglasan. Znam ih pos­redno, ali dovoljno da shvatim ko­liko su svima nama neprijatni i opasni, s obzirom da već mnogo znaju - prvi se izjasni Sedmi.

Ostali to prihvatiše bez razmišlja­nja.

- Ponešto od onog što ćete »iz­vući« od njih, a ne tiče se nepos­redno rada ove komisije, zanima i mene - dodade Sedmi.

- Već smo se složili da ostva­rimo iskrenu i punu saradnju - odgovori Šesti.

Prvi ustade tobožnji Ratdžen, što je bio znak i za ostale. Dok su izla­zili, Šesti se nađe pored Sedmog i tiho reče:

- Lepo smo počeli. Najmanje tri, a možda i više odluka o kaznama smrti, odrešene ruke pod zaštitom komisije... Lepo je moći i smeti tako raditi.

- Još u nekoliko prilika osetio sam pogodnosti diskrecionog prava na postupke po ličnom naho­đenju. No sve to je šala prema onom za šta sam ovlašćen sada, kao i ti... - reče Sedmi i jedva se uzdrža da ne spomene pravo ime Šestog.

Njih dvojica su se poznavala i u povremenim susretima bili su prešli na oslovljavanje po imenu.

No oduvek su u nejsu ruku bili su­parnici s obzirom na različite oba- veštajne i policijske agencije ko­jima su pripadali.

Pored njih se nađe i Prvi, pa obo­jici reče:

- Zabrinjava me Lun.- I nas - ozbiljno reče Šesti.- A mina odgovornosti je ispod

mene - nasmeja se Sedmi.

IXK a d je u apartmanu odjeknuo tele­fon, Lun se trgao iz sna. Dok je usta- jao, misli su munjevito povrvele. Imao je teških dana i noći u svom životu. Bilo je krvavih borbi i neslu­ćenih fizičkih napora. Zapadao je u sudbonosne dilemi pa i ceo život tog čoveka bio je opterećen uvek iznova postavljenim pitanjem: je li u pravu što neprekidno ustaje pro­tiv nekih ljudskih ili zakonskih normi?

Ali ono što je doživeo juće i u toku noći kao da je prevazilazilo njegovu snagu. Osećao je da su ga napori da ne napravi kakvu grešku kojom bi otkrio da nije dr Maks Tarp, sve vreme svestan da su To- mas Orton i dr Džas Belok, a zatim i njegova voljena Džejn, u rukama zločinaca najgore vrste, izmorili do nepodnošljive mere. Umorili su nje­gov duh i telo. Istina, nisu umanjile njegovu svest o ljudskoj obavezi da se, ako treba, žrtvuje za dobro nes- rećnog dela čovečanstva pogođe­nog strašnim bolestima. No ima li prava da riziku je živote onih koji mu veruju i koji su spremni da umru za njega i njegove ciljeve?

Eto u takvom raspoloženju on podiže slušalicu i javi se dobro p©- gođenim glasom čoveka čiji je lik uzeo:

- Da, ovde doktor Tarp! Slušam!- Ja sam određen da budem vaš

vozač i pratilac. Zovem da vas za­molim da se prisetite rasporeda vremena za danas. Možete stići da

54

se spremite i da doručkujete — reče nepoznati ne predstavljajući se imenom.

- Biću brzo spreman - reče Lun. - A kako i gde da vas nađem? Imate li vi i neko ime?

- Zovem se Red Beker, vama na službi, gospodine doktore - odgo­vori nepoznati. - Ja vas znam i prići ću vam kad siđete.

- Divim se organizatorima. Sve ide kako treba - reče Lun i spusti slušalicu.

Zatim uključi svoj primopredaj- nik i oslušnu razgovor svojih ver- nih prijatelja Makfersona i Hača, kojima nije mogao da se javi. Baš tada Makferson se obrati njemu:

- Nadam se da me čuješ, iako ne možeš da se javiš... Mi još uvek če­kamo pred kućom Alvina Kekija. Od Džejn i ostalih ni traga...

Bilo je to ono vreme kad prijatno jutro još nije izmamilo iz kuće Bar­baru Vering.

Lun s uzdahom sakri primopre- dajnik i slušalicu, pa poče da se sprema. Kad je sišao u restoran na doručak, priđe mu visok, nasmejan muškarac s ožiljkom na levom obrazu. Javi se kao Red Beker i ob­jasni Lunu gde ga čeka u kolima.

- Hvala. Brzo ću doći - reče Lun i primeti da ga jedan od noćnih age­nata policije poizdalje motri preko raširenih novina.

Dok je doručkovao, Lun je razmiš- • ljao da li je dovoljno to što od oružja nosi samo svežanj ključeva smešten u kožnoj oblozi. Već godi­nama Lun se bavio konstruisanjem mikro oružja, ali zadnja tri meseca završio je sistem »ključeva« i proiz­veo desetak kompleta, pa su ih imali njegovi najbliži - Džejn, Hač, Orton i Makferson.

Bila su to čudna oružja i sredstva. Bio je u kompletu predmet sasvim nalik na ključ, ali je to bio pištolj, koji je ispaljivao mikro-kugle, čija je eksplozija smrtonosno ranjavala i do pedeset jardi daljine. Kuglica nije imala čauru, već je na jednom

x njenom kraju bio sloj eksploziva,

koji se palio kad stigne u majnušnu cev od naročitog čelika. Drugi ključ izbacivao je kapi uspavljujućeg sredstva, koje se trenutno pretva­ralo u gas i imalo trostruko brži uči­nak od uspavljujućih gasova ko­jima se Lun ranije služio. Jedan tanki ključ, sličan onima za torbe, bio je prava ručna granata, koja je mogla da razruši betonsku pre­preku, ili obori desetinu ljudi u krugu prečnika desetak jardi.

Komplete takvih ključeva već su imali u rukama policajci, carinici i kontrola s detektorima pri ulasku u aerodrome, ali niko ih nije sma­trao sumnjivim. Još niko nije bio otkrio ni tajnu fotografskih apa­rata, koji su bili pravi mitraljezi s municijoin sličnom onoj za mikropi- štolj u obliku običnog ključa. No kuglice su bile zatopljene, tako da su izgledale kao metalni deo kon­strukcije fotografskog aparata. Ovoga puta Lun nije bio poneo taj aparat, jer je znao da na naučnim skupovima postoje samo ovlašćeni snimatelji. Aparat su mogli da mu uzmu. Ni Orton, Džejn, Hač i Mak­ferson nisu ih nosili. To je bilo »teško naoružanje«, neka vrsta Lu- nove artiljerije.

»Tako smo svi krenuli s lakim naoružanjem«, pomisli Lun. »No Makferson je sigurno poneo svoj novi kolt s magnum mecima, čiji kuršumi mogu da udare čoveka tako da mu isteraju celu jetru za­jedno sa srcem i plućima.«

No takve misli mu ne ojačaše samopouzdanje i ne popraviše ra­spoloženje. Zato snagom volje na- tera sebe da misli o naučnim obla­stima o kojima će toga dana biti govora na skupu naučnika.

Automobilom, koji mu je bio stav­ljen na raspolaganje, Lun stiže blizu Bruklin Bridža. Tamo je morao da pređe u autobus, čiji prednji deo i vozačko sedište behu odvojeni pre­gradom koja je služila kao projek-

55

ciono platno. Neki novi projektor prenosio je slike i glas televizijske emisije. Kroz stakla prozora dopi­rale je svetio, ali videle su se samo slike idiličnih pejzaža.

- Gospodo, molimo vas da savla­date radoznalost, jer vozimo vas na mesto koje je i na ovaj način obez- beđeno od eventualne tuđe, neprija­teljske radoznalosti - reče omalen, mršav čovek naboranog lica i sa neprikladnim, starim šeširom na glavi.

Začu se žagor, ali nije bilo prote­sta, a glasna muzika emisije ome­tala je svaki razgovor. Tako ih iskr- caše u nekakvu podzemnu prosto­riju, čijim obodom su bili parkirani automobili. Jednim hodnikom odve- doše ih do veštačkim svetlom os- vetljene dvorane, koja je bila name- štena vrlo luksuzno i opremljena najsavremenijim uređajima.Udobne fotelje bile su postavljene polukružno, a ispred svakog reda bili su isto tako polukružni, dugi sto-, lovi. Na njima su bili mikrofoni, slu­šalice za vezu s eventualnim prevo­diocima, tasteri za privlačenje paž­nje voditelja skupa na pojedinca koji sedi na nekom od oko dve sto­tine mesta. Klimatizacija je bila ugodna, a posluga je pred svakog prisutnog stavljala male boce osve- žavajućih pića. Na izlazima su bili uniformisani stražari s mašinskim puškama u rukama. Stajali su u stavu mirno, ali se povukoše čim posluga postavi dobro ohlađena bezalkoholna pića'

Ispred polukružnih redova, uz neku vrstu podijuma i malo uzdig­nut, bio je dugi sto s tucetom polufo- telja. Odnekud, kroz neka nepri- metno postavljena vrata, uđe čovek lica ozračenog osmehom. Kad se poklonio skupu, svi primetiše nes- razmeru njegovih uskih ramena prema visokom i u ostalim delo- vima krupnom telu. On dođe do dugog stola, uključi jedan mikro­fon, i, kvrcnuvši noktom po njemu, proveri da li će ga svi čuti.

— Gospodo, dozvolite mi da vam se obratim! - reče on snažnim gla­som.

Prisutnih trideset i devet ljudi ućutaše i govornik je mogao tišim glasom da nastavi svoj pozdravni govor, Prvo se predstavio kao savetr nik dr Džon Fereman, ali je zamolio skup da se na imena ne obraća paž­nja, jer to zahteva tajnost ovakvog skupa. Ako neko primeti da je tu neki njegov poznanik, koji je pred­stavljen drugim imenom, neka to ne spominje.

— Uostalom, svi ste potpisali oba­vezu o čuvanju državnih tajni, koje ovde budete saznali — nastavi go­vornik. - Želim da se ugodno ose- ćate i da naš rad bude plodan. Ovde su najveći umovi nekoliko grana nauke, a nijedan prisutni nema manju titulu od doktora nauka, istina, najviše je lekara, biologa i hemičara. Možda sam jedino ja dok­tor pravnih nauka. Dakle, prvo će govoriti gospoda koja imaju svoja naučna saopštenja, a onda ćemo nastaviti slobodne razgovore. Svako može da govori sa svog me­sta i sedeći. Predlažem da to bude i pravilo, jer tako štedimo vreme.

Niko se nije protivio. Lun je sedeo u trećem redu i šarao po listu pa­pira pozlaćenom olovkom nađe­nom na stolu ispred sebe. Baš tada tobožnji dr Fereman objasni da su olovke poklon, a papir je naročite vrste, i nestaće čim se skup završi. Pisanje na drugom papiru nije po­željno, a važna naučna saopštenja su već štampana. Svaka reč biće snimljena na trake i preneta na softvere elektronskog mozga.

Lunu još uvek nije bio jasan cilj ovog skupa, ali nije hteo da se ističe pitanjima. Zato stavi olovku u džep i pomisli da je u svaku sigurno ugrađen mikro primopredajnik.

Prvi je govorio biolog, koga vodi­telj skupa predstavi kao profesora Dena Melonsona. Ovaj je odmah naglasio da se radi o rezultatima fundamentalnih istraživanja o viru­sima. Nije propustio da govori i o

56

notornim stvarima, odnosno o tome da su virusi nastali kao delićl živih ćelija, pa su se otrgli i postali posebni mikroorganizmi, koji imaju i deliće složene organske ki­seline DNK što nosi nasledne gene.

- Virus teži da se razmnožava - govorio je dalje tobožnji profesor Melonson, u kome su članovi tajne komisije prepoznali Četvrtog. - Ponekad to virus čini tako snažno da se ćelija raspadne i eto bolesti. Tako nastaju, izgleda, rak, leuke­mija, ejds, pa čak i neke bolesti o kojima vrlo malo znamo, kao što je legionarska bolest...

- Ovaj govori kao da je na skupu laika, ili čak dece - reče je­dan od prisutnih okrećući se Lunu.

No baš tada tobožnji profesor Melonson poče da govori o kristali­zaciji virusa, u kom stanju mogu da prežive vekove do ponovnog oživlja­vanja. On je našao način da do te kristalizacije dođe i u živom orga­nizmu, pa da se oživljavanje virusa možda zauvek onemogući.

- To je fantastično i voleo bih dokaze - šapnu neko u blizini Luna.

Profesor biologije dalje je go­vorio o prelasku virusa sa životinja na biljke i o takvom uticaju koji ubr­zava evoluciju i stvaranje novih bilj­nih i životinjskih vrsta.

- To potvrđuje tezu da je mo­guće ukrštanje biljaka i životinja!— dobaci neko iz drugog reda fote­lja.

- Cilj mog izlaganja je bio da vas sve ovde upoznam samo sa znača­jem otkrića, o kojima će biti dalje govora, kao i onih u izučavanju vi­rusa - nastavi tobožnji Melonson.- Dakle, ovde moramo dati mo­ralnu podršku naporima da se sa­čuvaju naučne tajne. Biću jasniji: način kristalizacije, uništavanja i rastakanja kristala virusa spada u epohalna otkrića. No potrošeni su milioni dolara. Svet treba da nam ih vrati i da omogući dalji uspon nauke, za koju sve zemlje nisu spo­sobne. ..

Uskoro biolog završi svoje izlaga­nje, koje je odškrinulo na trenutak mutnu sliku dosadašnjih naučnih otkrića i pravca daljeg istraživanja. Sve to bilo je namenjeno ubeđiva- riju ostalih da se moraju čuvati naučne tajne, jer one postaju stvarno materijalno bogatstvo i oni koji ga stvore, imaju pravo da ga umnogostruče i drže u arsenalu svoje moći.

- Uvek se javlja pitanje čovečno- sti — poče da govori čovek koji se predstavi kao profesor medicine Stiv Harmon. - Šta bi bilo da su otkrića Pastera, ili Fleminga ostala tajna za čovečanstvo? Koliko je tak­vih otkrića, bez kojih bi sada harale epidemije bolesti od kuge i lepre, do tuberkuloze i mnogih smrtonos­nih zaraza!...

Tobožnji savetnik dr Fereman zamoli ostale da ovakve stavove iz­nose i obrazlažu posle svih progra­mom utvrđenih naučnih saopšte- nja. On je dao reč čoveku koga je predstavio kao profesora medicine Henrija Slejtera, čija je najuža spe­cijalnost imunologija u čovečijem organizmu. On poče snažno nagla­šenom rečenicom;

- Upotrebom prirodnih biološ­kih preparata lečiće se kancer!...

Najduže se zadržao na regulisa- nju imuniteta onda kad on postoji, deluje i izaziva buran otpor ljuds­kog organizma presađivanju obole- lih organa. Zaključio je nejasnim iz­laganjem rezultata u istraživa­njima podsticanja imunološkog odgovora organizma, što se sada zove adoptivnom terapijom, a zapo­čeo ju je dr Rozenberg. Traži se put prisiljavanja organizma da se odu­pre bolesti. Za to su potrebni leuko- citi iz ljudske krvi, koje nikad nema dovoljno. Novi uspeh je postignut genetskim inžinjeringom. Sada se te biološke tvari proizvode u neo­graničenim količinama...

Sledeći govornik izneo je da je imunoterapija dugo lutala/ Radilo se skoro nasumice. Sledeći se »oko­mio« na rezultate korišćenja inter-

57

ferona u lečenju raka. Izneo je to kake j genetski inžinjering ponu­dio veštačku proizvodnju interfe- rona, u čiju proizvodnju su munje­vito ulazile svetske multinacio­nalne kompanije ulažući milijarde dolara.

- A potrebna su dalja tiha labo­ratorijska istraživanja — zaključio je brišući oznojeno lice.

Iznenadilo je izlaganje profesora hernije, koga je dr Fereman predsta­vio imenom koje niko nije dobro čuo. No znali su da to verovatno i nije pravo ime. Ceo ovaj skup proti- cao je u znaku želje da se dokaže nužnost prikrivanja tajni. Hemičar je naznačio nekoliko otkrića straš­nih otrova, koji su ujedno i lek. Or­gansku herniju označio je kao oblast u kojoj se kreću nova ot­krića, jer na polju anorganske skoro sve je već poznato.

Skup je gubio u živosti. Videlo se da neki naučnici i ne slušaju izlaga­nja, već zapodevaju polemičke raz­govore sa susedima. No pažnja se pojačala kada je ustao i predstavio se profesor medicine Klint Sterlou. On je počeo da govori o bolesti ejds, koju izaziva virus HTLV-III/LAV. Primećena je davno, već pre neko­liko godina, ali istina je skrivana od čovečanstva u nadi da će se šire­nje bolesti, koja pogađa narko­mane i homoseksualce u prvom redu, ali i ostale ljude i žene, pa čak i decu, zaustaviti.

- Sa punom ličnom odgovor­nošću tvrdim da nije istina da smo mi, američki naučnici, tražeći moćno biološko oružje, otvorili vrata pakla i stvorili bolest koju mnogi nazivaju kugom XX veka... — govorio je crven u licu i vidno uzbuđen.

Tvrdio je da bolest potiče iz cen­tralne Afrike, pre svega iz Ruande. U Kigaliju svaki šesti stanovnik bo „ luje od ejds bolesti, ili side, kako j6 nazivaju u nekim delovima sveta. U Keniji od te bolesti boluje deset po­sto stanovnika. U Najrobiju 64 od-

sto prostitutki došlo je u dodir s bo­lešću, ili je već ima.*

- Nekad prolaze i godine od tre­nutka kad se neko zarazi virusom ejdsa do pojave bolesti u zloćud­nom obliku... - govorio je dalje profesor Sterlou. Iznosio je brojke obolelih u Sjedinjenim državama i izvan njih. Nabrajao je lekove koji imaju neki učinak, spominjući HPA-23, oko koga se spore SAD i Francuska, pa ciklosporin i mnoge druge od interferona do interleku- kana-2.

- Sada je otkriven interleukan-4, čije dejstvo je sto puta jače! — uzvi­knuo je u jednom trenutku i zastao da pogleda lica okupljenih u dvor­ani.

Očito nije bio zadovoljan onim što je video, jer i nije rekao ništa o čemu svaki pažljiviji čitalac novina i časopisa već nije znao i mnogo više. Ipak je govorio o japanskom profesoru biologije, koji se zove Su- sumi Tonegava, a radi na katedri za biologiju u Masočusetsu. Doka­zao je da sposobnost imunološkog sistema da prepozna vrlo raz­novrsne klice, koje napadaju ljud­ski organizam, počiva na meha­nizmu u koji su uključeni geni ta­kozvanih »B« ćelija. One proizvode antitela. Japanac se bavi pre svega imunitetom novorođenčadi, a sada ispituje drugu vrstu ćelija, takoz­vane »T« ćelije, koje su takođe važne za imunološki sistem.

Samo taj poslednji deo izlaganja profesora Klinta Sterloua bio je za neke prisutne novost, koja je izaz­vala i radoznalost.

Tada počeše pitanja i kraća, nepi­sana saopštenja.

- Zašto se ništa ne govori o ot­kriću dr Džasa Beloka? — pitao je neko.

- To je za sada državna naučna tajna - odgovori tobožnji doktor pravnih nauka Džon Fereman.

Začuše se protesti i povrveše pita­nja.

- Kao tajni šapat do nas je doprlo obaveštenje da je na pomolu

58

otkriće leka za rak, ejds, mnoga vi- rusna obolenja, pa čak i posledice opekotina. Ovakav skup treba da govori o tome — ljutito reče jedan učesnik, koji se predstavi kao profe­sor Natan.

Lun je već bio shvatio da ovaj tajni skup ne treba da unapredi nauku. Nema prave izmene isku­stava, nema naučnih saopštenja s pravim dokazima, projekcijama i formulama. Baš tada javi se za reć čovek širokog lica, na kome se isti­cao razmak između nosa i ivice gornje usne, čija kosa, proređena i seda, beše u neskladnom kontrastu sa gustim, crnim obrvama. Predse- davajući ga predstavi kao profe­sora Rosa Galahera.

- Mi smo ovde žrtve neprihvatlji­vog postupka — šapnu sused Lunu.- Ovog čoveka znam. To je inspek­tor Federalnog istražnog biroa Frenk Siodmak i nije nikakav pro­fesor. ..

- Ne želim da se mešam u takve insinuacije - reče Lun mirno.

Njegov sused se uvređeno okrenu na drugu stranu. Lunu ga bi žao, ali pomisli da to nije jedan od više uba­čenih agenata policije, koji sada nastupa kao provokator.

- Gospodo! - poče lažni profe­sor. - Smatram da je prvi deo ovog skupa postigao svoj cilj...

Prekidoše ga glasovi poricanja i potrebe da se rad prekine radi od­mora.

- To sam i sam hteo da predlo­žim — nastavi inspektor Siodmak.- Dozvolite da sada otkrijem pravi smisao našeg susreta ovde i pod ovim okolnostima. To će trajati samo nekoliko minuta. Počeću od činjenice da je svaki od vas na čelu neke od institucija u kojima se vodi bitka za pobedu nad rakom, ejdsom i sličnim bolestima, ili ste najvaž­niji istraživači u toj oblasti. Saznali ste obimnost istraživanja koja se po nuždi moraju povezivati u jedan naučni lanac...

- Naučne lisice! To hoće polica­

jac - za samoga sebe reče Lunov sused.

— Država je uložila milijarde do­lara u sve to. Ona ih od vas hoće nazad, da bismo obogatili, a ne osi­romašili fondove za nauku i sve druge potrebe stanovništva - na­stavi lažni profesor Galaher, od­nosno policajac Siodmak. - Izneću vam jedan primer. Naši naučnici otkrili su vakcinu protivu lepre, te strašne endemske bolesti pre svega u zaostalim delovima sveta. Umesto da Sjedinjene Države budu obešte- ćene, da dobiju priznanja i poli­tičku zahvalnost, one se i ne spomi­nju. Svetska zdravstvena organiza­cija dokopala se tajne i sa svojim stručnjacima počinje vakcinaciju u dve oblasti Indije. Na neki način principa dobijanja vakcine doče­pali su se i indijski naučnici. Oni su proizveli drugačiju vakcinu. Obe vakcine biće testirane. Oni tamo imaju leprozne bolesnike u Cengle- putu, u državi Tamil Nadu, bolnicu u Bombaju i mnoge egzile...

- To je lepa, utešna vest! - dovi- knu neko.

— Za nas je to loša vest, jer go­vori da smo izgubili milijarde, koje smo mogli dobiti od Indije i drugih država u kojima ima lepre. No još veći je gubitak našeg uticaja - od­govori Siodmak. - Bez obzira na zakone, smatraće se špijunažom i veleizdajom svako otkrivanje rezul­tata postignutih u lečenju raka, ejdsa i sličnih bolesti.

Nastade žagor. Ćuli su se glasovi protesta zbog takvog stava, jer to će otežati, ili čak upropastiti saradnju američkih naučnika i institucija s velikanima nauke sveta...

- O svemu ćemo govoriti posle ručka, u nastavku naših razgovora - reče savetnik dr Džon Fereman.

On saopšti gde i kako će biti ugoš- ćeni svi prisutni i izrazi žaljenje što niko neće moći da napusti susednu dvoranu, u kojoj će biti ručak.

59

K a d su se vratili u dvoranu, tobož­nji savetnik dr Džon Fereman pozva izvesnog dr Veba Beneta. Ustade čovek s nemirnom kosom, naježenim brkovima i kao naleplje- nom bradicom i s dosijeom u ruci prvi od izvestitelja iziđe između fo­telja i sede za sto kod predsedavaju- ćeg.

— Moj posao je takve prirode da želim sve prisutne da gledam u oči. Svi oni koji pogreše i prekrše ono o čemu se danas budemo dogovorili, moraće da me sretnu i zapamte po zlu... - poče on da govori.

— Kakav ste vi doktor? - upita neko iz prvog reda.

— Moja uža specijalnost je kon- trašpijunaža — osmehnu se tobož­nji dr Benet. — Izložiću vam pri- mere nasrtanja stranih špijuna na naše državne tajne, u koje spadaju sve grane industrije i nauke, poli­tike i vojne strategije i taktike, pa do tajni pojedinaca, koje su po mnogo čemu i državne...

— Ali zašto je to predmet kojim i mi treba da se bavimo? — upita glasno Lunov sused.

— Shvatićete to pošto vam kažem kako ćemo nadgledati i prover- avati da li svaki od vas čini ono što mora da sačuva svaku naučnu tajnu - nastavi čovek s bradicom.

Govorio je o složenom sistemu kontrole, koja već postoji i koja će biti pooštrena nad svakim od pri­sutnih. Nije se libio da kaže kako će svaki naučnik biti »zaštićen« tako da se zna u svakom trenutku s kim se susreće, šta govori i šta misli. Ne baš mnogo uvijeno, lažni dr Benet izrekao je mnogobrojne pretnje, koje su obuhvatale i porodice nauč­nika, njihovu imovinu i građanski ugled. Iznosio je pretnje, koje su iz­gledale kao razotkrivanje tajni za­što su neki naučnici stradali u Sao­braćajnim nesrećama, iznenada umrli, ili jednostavno nestali. Bili su krivi za izdavanje tajni, ali zbog onemogućavanja veće štete uklo­njeni su po brzom postupku.

- Sta će biti ako se ovde pri­sutna gospoda požale vrhovnim in­stitucijama Sjedinjenih Država, kao što su predsednik, Kongres, Vrhovni sud, Vrhovni javni tužilac, ili slično? - upita tobožnji dr Ros Galaher, koji je na kraju prvog dela ovog tajnog skupa »stvarno i zapo­čeo da govori o onom što nastavlja čovek s bradicom.

- Takvih neće biti - osmehnu se lažni dr Benet. — Svi su provereni. Samo jedan je mislio drugačije, ali i on je shvatio da greši. No ako ne- kome »proradi« lažna savest, jedno­stavno biće uništen i osramoćen.

Svi su ćutali. Možda su mislili o tome kako su oni ovde izuzetak i u naučnim krugovima i u životu op- šte. Da je ovo skriveni virus zla, koji je samo njih zahvatio, a da inače postoji slobodni svet. Neće se ostva­riti crne slutnje mračnog Orvela... A možda su mnogi bili radosni što se ostvaruju njihove želje da se uvede red čelične vlasti, koja se mora slušati. Kao da je čuo takve misli, čovek s bradicom nastavi:

- Vi sami imaćete neograničenu vlast tamo gde radite. Racionalno ali nemilosrdno, rešavaćete sve za­gonetke, otklanjati sve smetnje. Ako neko to ne želi, moraće ostatak života da čuva tajnu koja mu je po- verena, ili će biti suđen kao veleiz­dajnik, ili kažnjen bez suđenja, pri- merno i bez milosti. Svaki od vas dobiće posebno uputstvo kako da ostvaruje svoju moć i s kim da sara- đuje.

Govornik se tada lako nakloni i vrati se na svoje mesto. Zatim je vla­dala tišina tako da se čulo disanje pojedinaca. Tišinu prekide visoki čovek talasaste svetio kestenjaste kose, koja se presijavala i pokre­tala kao svila. Onako visok, u svetio plavom odelu, negovanog mužev­nog lica, delovao je kao uglađeni džentlmen.

- Smatrajte da sam ja dr Arnold Voters — poče da govori odmah ot­krivajući svoju sklonost ka ci­nizmu. - Posle onoga što smo čuli

60

od gospodina koji je govorio pre mene, imam prijatnu dužnost da vas upoznam i sa lepim sadržajima onoga o čemu se ovde dogova­ramo. .. x

Biranim rečenicama, kao da je diplomata na nekom međunarod­nom skupu, on je govorio o saglas- nosti poslovnih krugova da se nauka brže razvija i da donese više bogatstva svakom Amerikancu. Nije skrivao da to moraju da plate svi narodi sveta, ali »njih je mnogo više«, pa neće ni osetiti. Među tim poslovnim ljudima već su svi pri­sutni naučnici, jer će im biti pla­ćene licence, pronalazačka prava i sav trud. Oni su već akcionari više poduhvata. Poteći će reka novca, iz koje će oni prvi zahvatati svoj deo.

Lun osmotri lica koja je mogao da vidi. Skoro da nije bilo neozare- nih radošću.

- Nadamo se da će nam otkriva­nje deo.

Lun osmotri lica koja je mogao da vidi. Skoro da nije bilo neozare- nih radošću.

- Nadamo se da će nam otkriva­nje tajne lečenja kancera, ejdsa i sličnih bolesti doneti mnogo mili­jardi. Bile su nastupile neke smet­nje izazvane nastranošću jednog naučnika, koji je želeo da to basnos­lovno blago baci u vetar, da ga raz­nesu i u ništa pretvore tobožnji humanistički razlozi. Verujem da ste me razumeli — završi svoje izla­ganje čovek koji se nije ni trudio da prisutne uveri kako je on zaista dr Arnold Voters.

- Sada možemo da završimo za­jedničke razgovore. Svaki od vas, zavisno od specijalnosti, dobiće po­seban plan daljih razgovora u ne­koj grupi, ili s nekim pojedincem, koji ima najveća moguća ovlašće- nja. Svaki od vas, prema broju svog bedža s fotografijom, dobiće zat­voren koverat, u kome će naći oba- veštenje kako se odlazi odavde, od­nosno šta treba da očekuje - ob­jasni tobožnji dr Fereman.

Lun dobi koverat s brojem i od­mah zaviri u njega. Na ime dr Maksa Tarpa glasio je čak u vred- nosti od pet hiljada dolara. Pored čeka bio je presavijen list papira. Kad ga otvori, Lun pročita:

»Cenjenom gospodinu doktoru Maksu Tarpu,

obaveštavamo vas da su svi vaši hotelski troškovi plaćeni, a ako se zadržite još koji dan, biće plaćeni i novi. Molimo vas da pođete kroz iz­laz s crvenom lampicom iznad vrata. Onda pođite hodnikom desno i uđite u sobu broj devet. Vaš poštovalac Ratdžen«.

Lun je grozničavo razmišljao. Ono što je do sada čuo nije mu ot­krilo sve što je hteo da sazna. Je­dino je postao svestan da su ljudi iza hajke na dr Džasa Beloka mno­gobrojni, moćni i dobro organizo- vani. Cek je mogao da bude znak da mu ne preti opasnost, ali poziv u sobu devet mogao je svašta da znači. No od toga je lun najviše i očekivao. Možda će tu naći makar deo odgovora kako da se onemo­gući narastanje tog najzloćudnijeg tumora koji se pojavio na telu nauke.

S tim mislima pokucao je na vrata sobe s brojem devet i ušao. Našao se pred uperenim revolver­ima dva uniformisana čoveka, koji su stajali raskrečeni i s obe ruke držali oružje spremni da pucaju.

- Neka je greška, gospodo - reče Lun. - Ja sam s pravom ušao ovamo, jer sam pozvan u sobu broj devet...

Sa strane priskočiše dva snažna čoveka i brzo ga pretresoše. Odu- zeše mu primopredajnik, koji je spo- lja izgledao kao pojačivač sluha.

- Dok se ne razjasni greška, sa­čuvajte mi aparat, jer bez njega ne čujem baš dobro. Hoće li mi neko objasniti postupak u ovom času? - upita Lun.

- Rutinska mera sigurnosti - odgovori jedan od prisutnih napa­dača.

61

Lun stavi dlan iza uha i upita:- Šta kažete?... Ne čujem bez

aparata.Nije dobio odgovor, već ga pove­

doše kroz jedna vrata i on se nađe u nekoj vrsti prostranog biroa, nas­red koga je bio sto s polufoteljama. Tamo su već sedeli ljudi koje je vi­deo u dvorani na naučnom skupu. No sada su imali bedževe s krup­nim rimskim brojevima. Lun brzo osmotri celu prostoriju. Malo dalje od stola za grupne razgovore bio je veliki pisaći sto s jednim telefonom i sekretarskom telefonskom garni­turom za primanje i davanje po­ruka bez prisustva ljudi. Na drugoj strani bila je garnitura udobnih fo­telja.

Pratioci dovedoše Luna do jedne polufotelje i dadoše mu znak da sedne tamo.

- Gospodo, zbunjen sam postup­kom prema meni - reče Lun.

Ćovek s brojem sedam odgovori mu da je to rutinska mera sigurno­sti, s kojom će se češće sretati.

- U razgovoru nas oslovljavajte prema brojevima na bedžu poje­dinca, što znači da mi je ime Sedmi, njemu Treći i tako dalje - zaključi Sedmi.

Lun je sve vreme držao dlan tako da poveća hvatanje zvuka, ali na licu mu je bio znak da ne razume što mu se kaže. Onda objasni:

- Uzeli su mi aparat za pojača­nje sluha, pa nisam razumeo šta govorite.

- Nigde se ne spominje da ste nagluvi - reče Prvi.

Lun tobože opet stavi dlan iza uha u naporu da čuje, ali samo od­mahnu glavom u znak da opet ne čuje. Prvi priđe stolu š telefonom i nekome naredi da se slušni aparat dr Maksa Tarpa donese ovamo. Lunovo lice sinu od zadovoljstva. On spusti u unutrašnji džep svoj primopredajnik, pa ispod kragne provuče minijaturnu slušalicu boje kože i skoro nevidljiv sprovodnik, a onda reče:

- Skrivao sam svoju nesreću da gubim sluh.

XS ključevima uzetim iz torbe Bar­bare Vering, Ro Hač uđe u kuću gangstera kojeg je želeo da uhvati i prinudi da govori. Svi znaci su go­vorili da je to način da se oslobode Džejn, Tomas i dr Belok. Po logici stvari i prema onom što je pričala Barbara Vering, toga dana, makar i u samu noć, gangster Albin Keki doći će kući. To će biti prilika da ga Ro Hač uhvati i natera da govori. Pazeći da sve ostavi kako je bilo, Hač- pretrese kuću. Nađi malu, opasnu mašinsku pušku evropske proizvodnje, koja je već širom sveta poznata kao »škorpion«. Hač pro- veri šaržere i kao kakav pištolj za- denu za pojas nađenu mašinsku pušku i pokri je skutom jakne. Tek što je to uradio i našao dobar za­klon u fotelji s desne strane vrata, začu otvaranje vrata i trčanje ljudi uz onih nekoliko stepenica do hola i dalje po kući. On je bio na spratu i jedino mesto gde bi se sakrio bio je tavan. Do njega se stizalo tako što se povlačila ručica jedne poluge koja je spuštala sklopive lestve.

Tek što se spustio pored tavans­kog otvora i podigao lestve, čuo je glas čoveka koji je stajao pod njim.

- Treba pregledati i tavan - reče nepoznati. — Naš osmatrač video je kada je Kekijeva ženska otišla, ali i nekog visokog muš­karca koji je posle skoro dva sata ušao ovamo.

- Možda je to bio neko od pos­luge koja dolazi posle podne da spremi Alvinovu kuću, pa je izišao, a naš čovek ga nije primetio - reče drugi, očito nezadovoljan što će mu zapasti u dužnost da se sam popne i pretraži potkrovlje.

- Ipak se popuni! - tonom koji ne trpi pogovor naredi onaj prvi.

62

Hač se oprezno povuče. Krovni prozori bacali su dosta svetla po dobro uređenom potkrovlju, pa mu je to olakšalo traženje skloništa. Razni sanduci bili su uredno pore­dani, a na jednom mestu bio je uspravljen poljski krevet s cirad- nom podlogom, kakav se mogao naći samo još u kakvoj staretinar­nici. No sanduk i uspravljeni polj­ski krevet bili su jedino mesto gde se Hač mogao sakriti.

Čovek koji se popeo do tavans­kog otvora nosio je automatski pi­štolj. Prvo je izvirio do pojasa, pa kad je video da je tavan osvetljen, on koraknu uz lestve i iziđe na pod potkrovlja. Prošeta ukrug i ne zavi­rujući iza sanduka. Priđe tavans­kom prozoru i kroz njega osmotri ulicu, pa krenu ka tavanskom ot­voru. Tako se nađe pored uspravlje- nog poljskog kreveta i taj trenutak Hač iskoristi da mu prikači mikro- primopredajnik u obliku nepravil­nog predmeta s nevidljivim hvatalj- kama. Tu »stenicu« Hač izbliza baci s velikom preciznošću i ona se za- lepi malo ispod ovratnika vetrovke od gužvanog materijala. Siva boja vetrovke dobro je skrivala stenicu.

Dok je čovek s pištoljem odlazio stavljajući oružje u kuburu pod pa­zuhom, Hač je prekorevao samoga sebe što odmah pri ulasku nije post­avio stenice na sva važna mesta u kući. Ovako je zavisio od slučaja i sreće.

- Gore je čisto. Pregledao sam svaki kutak — reče čovek koji je si­šao s tavana.

Sada je Hač mogao da čuje bar ono što se događa pored nezvanog i iznenadnog posetioca.

- Hajde da okupimo ostale i post­avimo zasedu kako treba — reče onaj što je, izgleda, imao pravo da naređuje. - Zna se da uskoro do­lazi posluga da spremi stan. Sve ćemo ih zarobiti i skloniti dok ne stigne Keki...

- Šta li je taj zakuvao?! - reče čovek na kome je bila »stenica«. —

Znam ga samo iz viđenja, ali čuo sam da je poštovao sve dogovore...

- Ćućeš o čemu se radi kad se sakupimo u prizemlju - odgovori prvi.

Malo kasnije Hač je shvatio da se grupa provalnika u stan gangstera Kekija sastoji od pet ljudi, jer prvi, koji je naređivao, spomenuo je če­tiri imena, a njega je neko oslovio kao Duka. Malo kasnije onaj što se peo u potkrovlje zovnu čoveka po imenu Igraš i reče da Laton zove da se svi skupe dole u prizemlju. Ko­načno Duk Laton poče da naređuje:

- Ja i Lari Filmor bićemo ovde u sobi za dnevni boravak, jer vidimo glavna vrata, hodnik i stepenište. Ti, Garmes, smesti se s desne strane vrata, a Fuga i Espin s leve. Opisao sam vam vlasnika ove kuće. Njega moramo uhvatiti živog. Ako bi neko morao~ i da puca, onda samo u noge. Taj čova, rekao je šef, vredi stotine miliona dolara...

- Više volim kad nije tako, ali pazićemo - reče jedan od prisut­nih.

- Ti bi, Fuga, sasvim pristajao uz našu grupu da nisi brbljiv i da ne upadaš u reč čoveku i kad je svaki časak dragocen - opomenu ga Duk Laton.

Sada je Hač počinjao da prepoz­naje glasove pojedinaca i imena. Laton tada poče da objašnjava raz­log budućeg napada na Alvina Ke­kija.

- Pre svega, reci nam nismo li mi u zamci policije? - upita Fuga.- Znam da je naš osmatrač javio kako ovaj kraj vrvi od policijskih automobila. On je prepoznao i one koji nemaju oznake policije, ali su u njirga agenti...- Opet govoriš kad ne treba - pri-

meti Duk Laton. — Koliko god vam to bilo čudno, nama ne preti opas­nost od policije. Oni love izvesnog dr Beloka. Svi ste videli tajnu poter- nicu...

- Je li istina da je za tog be- gunca čovećana nagrada sa pet hi-

63

Ijada na pet stotina hiljada dolara? - upita Garmes.

- Jeste, Harvi, to je istina - potvrdi Laton. — U neku ruku i mi smo na istom poslu s policijom, koja nas u ovom slučaju štiti...

- Bolje da to nisam čuo - upade promukli Espin. - Jedan pošten gangster i policija... Takve veze neka drže šefovi.

- Oni ih i drže. Naš posao je da uhvatimo i na određeno mesto odve­demo Alvina Kekija, jer se sumnja da je on pronašao begunca, pa ga sada skupo prodaje. Ucenio je neku veliku zverku sindikata, pa to treba da se rasčisti Sada znate dosta, pa se postavite na svoja mesta! - na­glasi poslednju rečenicu Đuk La­tón.

Nastade tišina i Hač uključi mo­dularnu vezu i pozivni signal.

- Već ceo sat te zovem, gluvi mor- žu! - podviknu Makferson. - Pra­tio sam i ono što emituje neka »ste- nica« na nemodularnom kanalu. Po svemu sam zaključio da si u vrućoj vodi, sinko,

Hač mu tihim glasom ispriča šta se događa.

- Onda dolazim, hiljadu mu pi­rana, koje plivaju oko tebe da te brzo oglođu kao mrtvo tele! — očito uzbuđen reče Makferson.

- Prvo mi reci znaš li zašto se Lun ne javlja? - upita Ro hač.

- On je na naučnom skupu... Ja ovde s nekakvim bezvrednim i ne­dužnim zarobljenicima... Oko tebe su gangsteri i policija... Od Džejn i Tomasa ni glasa - govorio je Mak­ferson isprekidano zbog napora da ne gubi vreme dodajući svoje duge kletve i psovke.

- Nije sve tako crno - pokuša da ga umiri Hač. - Ja ću oteti Ke­kija, pa kad ođe Lun, ne verujém da će momak moći nešto da prećuti, ili da nas slaže.

- Možda je tako. Žurim k tebi! - htede da zaključi Makferson.

- Ne čini to ni za živu glavu, tati- ce! - odgovori Hač. - Ovde vrvi od

policije, a ja ću biti zauzet i ne bih mogao da čujem ako Lun zatraži pomoć, ili ako se jave Džejn i To- mas. Ti si sada za sve nas jedina nada, zaštita i rezerva...

- Huljo!... Kaži kako jeste: jadni kapetan Sam je degradiran na obič­nog radiotelegrafis.tu — reče Mak­ferson.

Hač prećuta odgovor pa samo reče:

- Slušaj oba talasa, pa ćeš znati šta se događa.

Baš tada iz prizemlja se čulo kako gangster Duk Laton kaže ša­patom:

- Dolaze muškarac i žena.On je s prozora salona mogao da

vidi prilaz kući. Otključali su svo­jim ključevima i ušli. Malo kasnije bili su u rukama zasede. Žena reče da ona hoće da danas spremi samo spavaće sobe, jer je veće spremanje sledećeg dana.

•' - A ti? - pitao je Laton.

- Ja sam... radim 'za vlasnika kuće...

- Ime?- Zovem se Def Smit.- Jesi li Kekijev revolveraš? —

upita Filmor i naglo pođe rukom pod pazuho Defa Smita.

Izvuče revolver kratke cevi i zviznu zbog kalibra i magnum me­taka u njemu.

- Ja nadgledam poslugu kad či­sti, a inače radim za gospodina Ke­kija. On je rentijer a ne nikakav gangster. Ovde ima vrednih stvari i ne može se dozvoliti da čistači i či­stačice nešto odnesu, pa da ne znamo ko je to učinio — govorio je zarobljenik.

- Umukni! - viknu Laton. - Ve­žite ga i začepite mu usta, pa ga sklonite negde da nas ne može čuti niti omesti.

- Ponećemo ga u podrum — predloži Espin.

Malo kasnije čulo se kako Laton kaže Filmoru da i on ide za Espi- nom i Futom.

- Sve nas je video, pa sam znaš

64

da mora ućutati zauvek - zaključi Laton.

- Obaviću to sasvim tiho - odgo­vori Filmor.

- A posle svi na svoja mesta - zaključi.

Hač je uspeo da čuje sve što se govori tamo gde je Filmor sa »steni- com« i da se u isto vreme spusti na prvi sprat. Dospeo je do sobe naj­bliže stepeništu, pa je ostavio odš­krinuta vrata da može viđeti ulaz u kuću i deo hola.

Ponosan zbog uspeha, Alvin Keki je imao potrebu da s nekim razgo­vara, da se pohvali i u očima sabe- sednika vidi divljenje. No takvih ljudi na ovom svetu nije bilo još mnogo. Niko nije smeo da sazna tajnu njegovog postupka. Umesto da »velikom gazdi« preda zaroblje­nike bez postavljanja uslova i primi nagradu koja mu se tajno odredi, a možda i onu od pola miliona do­lara, koja je skrivenim kanalima, »u poverenju« saopštena podzem­lju, policiji i svim stalnim i povreme­nim saradnicima jednih i dru­gih,Keki je diktirao uslove. On je ucenio zainteresovane.

Govoreći u mikrofon prekriven maramicom i trudeći se da pro- meni glas, on je pozvao već proslav­ljenog bankara, genija berze Fila Brita zvanog Birli.

- Imam robu za vas - rekao mu je oprezno.

- Kakvu? - pitao je kratko i bez ostalih primedbi Fil Brit kao da je sasvim razumljivo šta mu nepoz­nati nudi neku »robu«.

- Imam dobro smeštene dr Džasa Beloka, izvesnog Tomasa Or- tona i lepu damu, možda kaba- retsku pevačicu, Liki Dingl.

- Koliko? - hladno je pitao Brit.- Osam stotina miliona dolara

- odgovorio je Keki i malo se zagrcnuo.

- Verujem da ćete ih dobiti - odgovorio je Fil Brit. - Treba da dobijem saglasnost. Za to vreme ote­

tima da ne fali ni vlas s glave. I raz­mislite kako da se izvrši primopre­daja.

Zbog toga je Keki čekao u svom praznom skrovištu u Kornelia stritu. Kad je ponovo pozvao Brita, čuo je da će dobiti svoj novac.

- Dobro ih čuvajte, jer sada znate koliko vam vrede - zaključio je Brit - Do razmene treba čekati još tri dana, jer osam stotina mi­liona u sitnijim novčanicama u go­tovom nije lako sakupiti ni jednom bankaru, pa ni celoj grupi. Mora se naći i bezbedan način razmene.

- Tri dana?! - neprijatno se iz­nenadio Alvin Keki.

Ali uzalud je hteo da nastavi raz­govor. Bankar je odgovorio da njih dva, s obzirom da se ne poznaju, nemaju više o čemu da razgova­raju.

- Jedino ako odlučite da kažete svoje ime, da mi poklonite povere- nje i. predate dr Beloka bez ikakvih uslova, onda me opet potražite - završio je razgovor Fil Brit

Sada je neka vrsta oduška i ohra­bren ja za Kekija bio razgovor s dva revolveraša u skrovištu. Barni Gas- kin i Tim Panares došli su umorni i neveseli. On im je ispričao šta je postigao.

- Met i Đorđo su mrtvi... Ostaje još moj tobožnji sekretar Def Smit, kome možemo da damo koliko ho­ćemo, jer nije neposredno učestvo­vao - pričao je Keki.

- Moćni su i opasni... Zaskoćiće nas u jednom trenutku kad se ne nadamo - reče smrknuti Barni Gaskin.

Toga trenutka Keki pomisli: »Tebe neće zaskočiti oni, već ja lično«. Bio je to nastavak monologa koga je vodio već satima sa samim sobom. Postajao je sve svesniji da ne sme preživeti ni jedan čovek koji zna da je on, Alvin Keki, ne baš cenjeni »mali šef« u podzemlju oko Grinviča, očerupao krupnu gusku, odnosno gospodare podzemlje i biz­nisa u Njujorku. Skoro je bio ganut zbog toga što Gaskin i Panares mo­

3* X - 100 (LUN 6; 65

raju umreti. Koliko su samo posla učinili za njega! Oba su bili više­struki ubice za vreme dok Keki nije imao rentijerske pohode, pa je ra­dio kao mala »kompanija za ubistva«.

- Iščupali smo se kad smo ra­dili« po narudžbini. Sada je mnogo lakše - pokušao je da ih ohrabri.

A kada su otišli, telefonirao je kući u Sent Džons ulicu. Niko se nije javljao. On pogleda koliko je sati i proceni da je malo spremanje završeno. Inače Def Smit je znao da ne sme da se zadržava u kući pored Barbare Vering, pa je sigurno oti­šao. Alvin ni sada ne bi išao tamo da nije rešio da uzme sve svoje do­kumente iz malog skrivenog sefa. Bili su mu potrebni da sutra svu imovinu preda na upravljanje svom pravnom zastupniku, jer, kad se domogne osam stotina miliona dolara, dugo ga neće biti u Nju- jorku.

Tako se dogodilo da je ušao u svoju kuću u Sent Džems stritu, zat­vorio vrata za sobom i došao do sre­dine hotela, a onda se našao pred cevima pet ljudi,

- Ko ste vi?... Šta hoćete?... — pitao je jedva izgovarajući reci, a znao je da je to trenutak propasti.

Bio je odličan strelac i brzo je po­tezao. Protiv jednog ili dva napa­dača imao bi šansi, ali protivu pet cevi, od kojih su dve brze »uzi« ma- šinske puške, udaljen od svakog zaklona najmanje pet metara, nije smeo ni da misli o otporu.

- Došli smo po dr Beioka - reče Duk Laton i slobodnom rukom do­dirnu svoje obešene, ali brižljivo podrezane brkove.

- Ništa ne razumem! - s nešto povraćene snage u glasu uzviknu Keki.

- Budalo! - nasmeja se Đuk La­ton. - U kom dobu ti živiš? Zar ne znaš da je svaka tvoja reč, dok si pregovarao o predaji otetih, snim­ljena? Elektronski mozgovi »pamte« glasove svih ljudi koji su

zbog nečega bili u policiji, ili su uho­đeni. A ti si čak i hapšen, strvoderu!

- A li ja... — zausti Keki.- Da, ti si govorio preko mara­

mice i promenjenim glasom. No elektronskog policajca tako ne mo­žeš da prevariš. Pokrenu se mnogi točkici, pojure elektroni i na ekranu se pojavi; »Goviro Alvin Keki, Sent Džo strit osamdeset dva«- objasni vođa napadača.

- To je greška... Kako možete da izmišljate takve ružne bajke? - reče Keki, ali nada ga je već napu­štala. -- Nagazio si na rep divljoj i velikoj mački - nasmeja se Laton.- U ovom slučaju pomagače nam i policija, samo ako je pozovem, jer desetinu kola punih policajaca u uniformama i bez njih vrzma se tu u blizini. Gde je Keki, koji hoće da zagrize kiselu jabuku, tu mora biti sve dobro opkoljeno. Evo, imam i vezu s njima...

Lanton ukloni ivicu vetrovke od tanke kestenjaste kože i pokaza toki-voki aparat onog tipa koji kori­sti policija.

- Pozovite ih... Ja nemam šta da krijem ni od vas ni od policije - pokuša još jednom da laže Alvin Keki

Tada ga Laton ošamari levicom i zapreti:

- Odvešću te u podrum, gde leži udavljen Def Smit, a tamo je mrtva, ni kriva ni dužna, i tvoja sobarica. Propevaćeš brzo, jer dali su mi ne­što od čega se urliče ili izludi zbog strašnog bola

- To neće biti potrebno - reče Keki. — Odvešću vas tamo gde sam zatvorio dr Beioka i još dvoje otetih.

On se nadao da će se neka šansa ukazati kad stignu u skladište, jer Barni Gaskin je oprezan kao divlja zverka. Postoji i tajni prolaz... Ko­načno priznaće poraz i ponudiće otkup, jer bogatstvo koje je stekao nije beznačajno..,

Misli mu prekide uzvik sa polo­vine stepeništa Ro Hač beše uspeo da se neprimećen spusti do podesta

66

i odatle je držao na nišanu »škor­piona« celu grupa zločinaca.

- Gospodo, ruke uvis! Neka oružje padne na tepih!

Gangsteri se ukočiše ali umesto da podignu ruke, okrenuše samo glave. Hač je shvatio da se neće pre­dati, ali uzviknu:

- Bacite! Pucaču!Fuga i Espin poslušaše, ali Laton,

Filmor i Garmes potegoše. Dugi ra­fal pokosi i one koji su bili spremni da se predaju. Hač se trudio da pošt­edi Kekija, ali i on pade držeći se za rame. Laton i Fuga bili su još uvek živi, pa je prvi pokušavao da ranje­nom rukom uključi policijski radio primopredajnik,

- Ne pucajte, jer pogodićete i mene. »Škorpion« rastura kuršume - reče ranjeni Keki. - Ja ću njega...

On poteže i opali u slepoočnicu već klonulog Latona. Ali tada odje- knuše dva pucnja. Poslednjom sna­gom Leo Fuga je potegao revolver, jer je mašinsku pušku bio ispustio, izbliza nije morao ni da cilja. Alvin Keki se prevali na bok i samo je zu­rio u Ro Hača. Kad se ovaj naže nad njim, on upita:

- Ko si ti, čoveče?...- Došao sam sa Smitom i sakrio

se pre nego što su ga napali. Def i ja smo prijatelji od detinjstva - šlaga Ro Hač. - Pružiću ti pomoć, pa ćemo pobeći tamo gde su sme- šteni oteti i gde su tvoji ljudi.

- Kasno... Pogođen sam... Um- reću... Barni Gaskin i Tim Pana- res... Moja kuća u... - uspeo je da izgovori Alvin Keki, a onda klonu.

Ro Hač pokuša da u njemu nađe tragove života, ali sve je bilo kasno. Šest mrtvih ljudi, rasutih u uskom krugu po holu, natapali su krvlju skupi otmeni, ogromni tepih.

- Čuješ li me, govori sinko, mi- lion mu jada! Presvisnuću od neiz- vesnosti. Jesi li živ? - zvao je stari mornar Makferson.

- Živ sam, tatice... No oni nisu živi i još uvek ne znam gde su Džejn i ostali - odgovori Hač.

- Naći ćemo Gaskina i Pana- resa, makar se pretvorili u vinske mušice i uleteli u kakvo bure —. sada vedrije reče Makferson.

- Hoćemo, stari moj... Njujork je tako mali i šta je to za nas - su­morno se podsmehnu Ro Hač. - No ja sada kidam odavde, jer okolo ima svakakvih tipova.

Ro Hač je računao da će mu uspeti jedan trik. On nađe veliki beli peškir, pa vitlajući s njime istrča iz kuće, stiže do ulice i poče da viče:

- Policija!... Ima li gde policije?Neometan stiže do svojih kola i

uđe u njih. Kad ih je pokrenuo, jedna policijska kola pristigoše i htedoše da mu prepreče put. No on ih izbeže i jurnu ulicom. Još dvoja kola jurnuše za njim. No gusti sao­braćaj u predvečerje više je smetao goniocima, nego beguncu. On na­čini krupnu grešku i zbog navike da Londonom vozi levom stranom uđe u pogrešan smer Bliker strita. Izbegavajući sudare vratolomnom zaokretim i povremenim iskaka­njem na trotoar, Hač stiže do ugla Berou strita.

- Mislim da sam im umakao - javi se Makfersonu.

Kad se nađe kod Seridan skvera, Hač iskoristi gužvu i iza jednog ugla stade. Pokrenu mehanizam skrivenih prskalica i uređaj za pro~ menu tablice. Pod brzim dejstvom hemikalija svetlosiva kola post- adoše zelena i dobiše novi registar­ski broj. On stavi kapu uniformisa- nog vozača, pod koju pokupi svoju dugu crnu kosu, a onda nalepi brkove. Tako sasvim izmeni lik, pa mirno poveze ka Vašington skveru, i dalje na sever.

N e k o od suseda kroz otvorena vrata primetio je leševe u holu Keki- jeve kuće, pa je obavestio policiju. Odnekud su stigli novinari upali pre policije. Blesnuli su blicevi i za- zujale foto i televizijske kamere. In­

67

spektor Lio Velš je kasno stigao da spreči snimanje.Morao je da kaže novinarima:

- Radi se o obračunu podzemlja. Svi mrtvi su odavna sumnjivi da su gangsteri.

- Otkud tako brz zaključak? Je­ste li ih lično znali? - pitao je je­dan reporter.

- Imali smo zakasnelo obavešte- nje i naše patrole baš su opkolja­vale kući, jer je jedini preživeli gangster pobegao - snađe se in­spektor Velš. - Znali smo neka imena, i to da su svi ljudi podzem­lja. O tome ćete uskoro znati sve što budemo otkrili

Ro Hač je bio tek blizu skrovišta u Bronksu, a u vanrednom izve- štaju radio-stanica govorilo se o »pokolju u Sent Džons stritu«.

XITobože nagluvi Lun uzalud je uk­

ljučio prijem na svom aparatu. Pri­jemnik nije hvatao emitovanje ne samo iz ove prostorije za tajne sku­pove, već do nje nisu prodirali ni bilo kakvi rađio-talasi Lun je od­mah bio načisto da je prostor zašti­ćen radio reflektorima, koji su odbi­jali sve prispele radio-talase. Pitao se da li olovka poneta sa skupa u velikoj dvorani ipak možda emituje ono što se ovde govori makar do neke prijemne stanice u samoj sobi, koja ih na princip rađio-telefona prenosi dalje kablovima. Takvu olovku nije primetio ni kod jednog od sedam prisutnih ljudi.

Čim poče razgovor, Lun se učini da opet dobro ne čuje, pa na svom primopređajniku tobože podesi ja­činu zvuka. Toga trenutka on je pri­tiskom na jedva vidljivo dugme uk­ljučio đeo primopredajnika, minija­turni smetač radio-emitovanja, koji je on u šali nazvao sketerbrejn.' Tako je svojim »smetenjakom« pa- ralisao izvesnu mogućnost da neko čuje ono što emituje podmetnuta

68

olovka. A on je imao mnogo šta da kaže i pita sedeći za ovim stolom. Nadao se da prisutni dobro paze da ih odavde nikc ne čuje, jer Lun je slutio šta se događa oko velikog naučnog otkrića dr Beloka.

- Nalazite se pred tajnom kon­gresnom komisijom i to uzmite kao veoma važnu činjenicu — poče da govori Prvi. - Izbegavanje odgo­vora, ili lažni iskaz, smatraće se uv­redom Kongresa i same komisije, što može da vam donese i do deset godina zatvora.

- Nemam šta da skrivam, a la­žima se ne služim - tobože malo uvređenim glasom odgovori Lun. - No s punim razumevanjem pri­mam upozorenje.

- O vama znamo sve što je važno - reče Šesti. - U banalnom i op- štem smislu vi ste pošten čovek, koji drži do moralnih principa..

- Zašto ono »u banalnom smislu«? ~ upade Lun.

- Postoji istina, a i nešto više od nje — nasmeja se Šesti — Ne smete naneti veliku štetu svojoj zemlji zato što to nalaže neki moralni princip.

- A, tako... — tiho reče Lun sve- stan da treba izbeći raspravu takve vrste s ovim ljudima.

- Nas pre svega zanima sve o vašem susretu sa profesorom medi­cine Fredom Reftom - reče Prvi.

- Pa javio sam da je dolazio u hotel i da smo razgovarali - reče Lun.

- O čemu? — upita Sedmi.- Najviše o onom što je bio sadr­

žaj današnjeg skupa naučnika - odgovori Lun.

Tada zaređaše pitanja o profe­soru Reftu, jer članovi komisije hteli su da znaju sve od trenutka kada je dr Maks Tarp upoznao tog tajanstvenog naučnika. Lun odgo­vori da ga je lično upoznao tek sada, ali da zna njegove naučne ra­dove, koji su se delimično odnosili i na imunitet.

scatterbrain - smetanjak, vetropir (engl.)

- Mislite da li da je to pravo ime? - upita Prvi,

Lun odrečno odmahnu glavom.- A gde je on sada? Hoćete ii se

sresti i gde? Kako da ga nađemo?- osu pravu paljbu pitanja Šesti, koga Lun beše zapamtio kao dr Veba Beneta.

- Niko od vas neće možda pover- ovati u ono što ću reći. No ja mislim da sam u pravu - poče Lun da od­govara na pitanja. Pre svega, skoro sam siguran da se iza imena slav­nog profesora Refta krije jedan još veći naučnik..

Lica prisutnih dobiše napregnut izraz očekivanja.

- Govorite ćoveče! - uzviknu Drugi. - Moramo znati ko je taj čovek, koji je dugo bio makar ko­rak ispred naše imunologije.

- Znam priču o tom čoveku od njegovog rođenja i preseljenja u Sje­dinjene Države s ocem, koji je nosio prezime Rajt. Gangsteri su ga pod­valom oterali u smrt, a malog Do- nalđa uzeli da ga pripreme za naj­većeg zločinca sveta. Rastao je i do danas živi pod imenom Đonalđ Si- kert — ispriča tobožnji dr Tarp,

- Lun! - uzviknu Sedmi. — i, što je najstašnije, ja vam verujem, go­spodine doktore! Taj čova pošao je opasnim i nedozvoljenim putem osvete gangsterima, a posle je uo- brazio da često treba da popravlja tas na terazijama Pravde...

- To je tačno - reče Lun. - No do sada imamo mnogo znakova da je on skoro uvek u pravu, iako je prekršio mnoge zakone i našao se u ulozi progonjenog čoveka izvan zakona,..

- Mi želimo da razgovaramo s w tim čovekom - prekide ga Šesti. - On može da nam pomogne... Da pomogne ćovečanstvu. Kažite nam kako da ga nađemo.

- Imamo negde listić na kome sam upisao ime čoveka preko koga mogu da stupim s njim u vezu. To je Tomas Orton, pisac i boem, dobri­čina i ujedno vrlo mudar čovek...

- Dakle, Orton?! - kao da se čudi reče Prvi.

Lun je tražio nešto po džepovima pa izvadi svežanj ključeva i stavi ga ispred, sebe na sto. Tražio je dalje, a onda slegnu ramenima.

- Stidim se zbog rasejanosti - reče zatim. - No ipak sam zapam­tio da Orton stanuje u Hotelu »Ventvort«, soba hiljadu i tri,..

Prezriv izraz pojavi se na licu Pe­tog i on reče:

- Taj luđak nije više tamo.- Niste nam mnogo pomogli, go­

spodine dr Tarpe - reče Prvi.- Ja mogu da vam pomognem

na drugi način - reče Lun. - Profe­sor Reft je rekao da će me posetiti u hotelu, ili pozvati da se nađemo i zajedno večeramo.

Lica prisutnih oživeše, iako je svako od njih skrivao osmeh rado­sti.

- Taj čovek je suviše oprezan — ote se Sedmom. - Zato je čudno da vi znate ko se krije iza imena profe­sora Refta.

- Ja sam pasionirani čitalac svega što se zna o Lunu. Moć zapa­žanja jednog istraživača je svestra­ni] a, i )U sam primetio mnogo znake da je profesor Reft stvarno Lun. To sam mu u nastupu odušev­ljenja i iskrenosti rekao. Samo se setno osmehnuo i rekao: »Neko za vas i dalje budem Reft« - ispriča Lun.

- Obećavate li da ćete nas dove­sti do Luna? - upita Prvi.

- U pitanju je važan interes države. Greška može da vas košta života...

- Znam... Lun bi se osvetio za izdaju. No ja vam garantujem da ću ga dovesti na razgovor s vama ovako kako sada razgovarate sa mnom. Ima više načina da se od njega prikrije moja prava uloga - poče Lun da objašnjava.

Njegov pogled dobi snagu koja je privukla poglede svih ostalih oko stola. Onako skoro obezoružan, sem što je mogao da poubija pri­sutne svojim »ključevima«, a to nije

69

želeo, morao je da pribegne jednom drugom oružju, koje je nerado upo­trebljavao, pa već i mrzeo. Započeo je poduhvat grupne hipnoze. Ri?ik je bio znatan, jer možda neko od sedam prisutnih nije pogodan medi- jum ni za najboljeg hipnotizera sveta. No još uvek je mogao da upo­trebi smrtonosni mikro-pištolj u obliku ključa.

Ubrzo je stigao do faze u kojoj je mogao da naređuje:

- Svi ćete redom govoriti o sebi i svojim pravim ciljevima. Možemo da idemo ustaljenim redom, od­nosno prema vašim bedževima. Neka govori Prvi...

- O čemu? - pitao je Prvi.- Kako ti je ime?- Zovem se Vilijem Eškroft.- Kakvo je vaše zanimanje?

- Tajni savetnik...Hipnotisani ne mogu da daju

duge, složene odgovore. Njihova svest je sužena, iako pamćenje može da se aktivira. Podloženost hipnozi stvarno je i podložnost vo­lje hipnotisanog volji hipnotizera. Lun je znao tajne hipnoze i bio maj­stor te veštine, a s njim se možda nije mogao uporediti ni jedan hip- notizer sveta, bar ne oni koji su još živi.

Lun je morao da postavlja pita­nja, ali ubrzo je znao da je Drugi stvarno imunolog, profesor medi­cine Kemp Leding, koji je pred ost­alim naučnicima istupao kao profe­sor Henri Slejter. Na pitanje da li je učestvovao u zabranjenim i tajnim ogledima na ljudima, odgovorio je potvrdno.

Treći je bio hemičar dr Karl Bo- ning, koga je u ovakvu komisiju do­vela njegova beskrupuloznost. Ra­dio je na pronalaženju bojnih otrova i hemijskih sredstava za eventualni budući rat. Četvrti bio­log profesor Bris Keter, koji je na skupu nastupao kao profesor Den Melonson, bio je od iste vrste nauč­nika koji nemaju skrupula i koji su zaneti željama da izgrade moć

70

države, u kojoj će im se odati priz­nanja. *

»Kakvi zločinci! Priroda je sama nepravedna, jer moć da budu nauč­nici daje i onima koji to ne bi smeli da budu«, pomisli Lun s gorčinom.

Stresao se od pomisli da bi ove ljude trebalo uništiti, odnosno pou­bijati odmah tu za stolom. No u nje­govoj prirodi nije bilo takve »spo­sobnosti«. Ubiti nekoga bez prave šanse da se brani* ili dokaže da se može promeniti, za Luna je bio zlo­čin i podlost. No kaznu ovim lju­dima je već spremao.

I prosto oseti radost kad poče da govori Peti. Pitanjima Lun ga je vo­dio do istine, a ona je bila fanta­stična. Bio je to uspešni bankar Fil Brit, genije berze, ali i majstor zlo­čina. On je stvarno bio nekrunisani kralj njujorškog podzemlja, jer je uspeo da bude poverenik svih orga­nizacija tobožnjeg sindikata, od­nosno Mafije. On je bio oko buduće industrije leka otkrivenog u labora­toriji dr Maksa Beloka, ujedno po­dzemlje oduševljeno njegovim rani­jim uslugama u »pranju« prljavo zarađenog novca. Tako su se bo­gatstva zgrnuta na rasturanju droga, prostituciji, ucenama, pljački i ubistvima pretvarala u »či­sti« kapital, sposoban da se mirno i pod zaštitom zakona dalje oplo- đava i raste.

- Kako ste uspeli da steknete poverenje policije i poslovnih kru­gova? - pitao je Lun.

- Stvarao sam ga postepeno i smišljeno - odgovori Fil Grit.

Otkrivao je dalje imena ljudi koji su se složili da se »ujedine sve snage nacije« oko odbrane interesa

• svih učesnika budućeg velikog posla. Svi su znali da nije lako saču­vati tajnu leka protivu raka, ako je i podzemlje ne bude branilo tero­rom, policija pritiskom svojih ovlaš- ćenja i preko njih, administracija stvaranjem pogodnosti, a zakono­davna tela izglasavanjem zaštitnih zakona. Pred Lunom je bila grupa

koja je trebalo da predstavlja glavni štab tog tajnog rata.

Luna nije iznenadilo to što je Še­sti stvarno bio visoki funkcioner jedne, a sada svih obaveštajnih službi, koje je predstavljao. I kad je istupio pod lažnim imenom kao dr Veb Benet, on je otkrivao svoju pravu ulogu.

Konačno je Sedmi, lažni profesor Ros Galaher, kazao svoje pravo ime i zanimanje. Bio je to inspektor FBI Frenk Siodmak, On je otkrio da su svi važniji naučnici pod stalnom prismotrom, pri čemu se koriste sva »čuda« moderne elektronike, mikro radio tehnika i brojni agenti. U mnogim značajnim naučnim pro­jektima najvažnija uloga davana je onima čiju naučnu reputaciju po­mogne svojom saglasnošču policija i obaveštajne službe.

Lun mađioničarskom veštinom pretrese prisutne i otkri da svaki od njih ima pištolj ili revolver. U džepu Čarlija Klarka nađe i priguši­vač za pištolj. Zato Lun u jednu fote­lju gurnu sve oružje sem tog pišto­lja s prigušivačem. Pokaza se da mu slučaj ide naruku. Baš tada zaz­voni telefon i on diže slušalicu.

- Da! - javi se prisećajući se glasa svakog od sedam prisutnih i hipnozom uspavanih ljudi.

- Ko je tamo? - upita nepoznati glas.

~ Sedmi - odgovori Lun odlu­čivši da počne ulogom inspektora Siđmaka.

- Vas i tražim - reče nepoznati glas.

- Sta je s ovim telefonom?... Ko govori? — upita Lun.

- To sam ja.. . inspektor Lio Velš - začu se odgovor.

- Slušam - reče Lun.inspektor Velš ispriča 6 pokolju

u kući gangstera, i reče da je sve učinio da obezbedi poduhvat mo­maka koje je predvodio Duk Laton.

- Strašno neprijatno - reče Lun. - Doći ću tamo.

- Ali ja nisam u Kekijevoj kući.

Vratio sam se u svoj biro, da te lakše pronađem - odgovori inspek­tor Velš.

- U redu! Dolazim! - zaključi Lun i spusti slušalicu.

Sada je morao brzo da radi. Ki­dao je telefonske gajtane, ukrasne trake s fotelja, izvlačio kravate pri­sutnih i koristio sve čime se čovek može vezati. Nevezanog je ostavio samo Frenka Siodmaka, jer on brine za bezbednost i može da iz­vede bilo koga iz zgrade.

— Zašto ste uzeli brojeve umesto imena? Zar se ne poznajete?

— Svi se mi znamo... To je zbog snimanja svih razgovora - odgo­vori inspektor Siodmak.

Na dalja pitanja odgovorio je da je komisija ipak državna i da njen rad mora biti pod nadzorom preko elektronski »zapisanih« reći izgo­vorenih na sednicama. No tajna imena treba da ostane u glavama nekoliko najodgovornijih ličnosti.

Lun više nije smeo gubiti vreme, da pređe na pripremu inspektora Frenka Siodmaka da ga ovaj izvede na slobodu. Znao je gde se sada na­lazi, jer mu je to inspektor kazao, ali do izvan podzemlja biblioteke trebalo je proći tri kordona zaštite, od kojih su dva bila metalna i teška vrata kontrolisana televizijskom kamerom, pa je neko iz daljine, po liku prolaznika, ili izgovorenoj lo­zinki, otvarao prolaz. Treći kordon bio je poseđnut ljudskom kontro­lom, koja je rukovala takođe metal­nim vratima i dodatnom čeličnom rešetkom.

Izlaz za ovakve prilike vodio je na Četrdesetu ulicu i bio je skriven među stubovima palate. Nađoše se na uglu Pete Avenije i Lun zapovedi hipnotisanom inspektoru:

- Pažljivo idi do »Dejli njus« bil- dinga. Uđi u redakciju i potraži u- rednika dnevnih vesti. Tamo ispri­čaj istinu o svemu.

Ovaj ponovi, na Lunov zahtev šta treba da učini, pa produži da ide. Lun iz prve govornice pozva »Dejli njus« i upozori ih da će doći »poz­

71

nati i slavni inspektor« Frenk Siod- mak.

— On je u nekoj vrsti šoka, ali postavljajte mu pitanja... - poče da objašnjava Lun.

On ispriča šta se dogodilo sa dr Džasom Belokom i kako su »viši in­teresi« nalagali da se o tome ćuti. Objasni kakvu to vezu ima sa obra­čunom u Sent Džons stritu, u kući gangstera Alvina Kekija. Taj post­upak Lun ponovi sa još dve no­vinske redakcije, jednom agenci­jom za novinarske usluge, dvema radio-stanicama i, konačno sa tri televizijske stanice,

Diktirao je svima zabelešku o postojanju »komisije sedmorice« navodeći imena članova, postupke članova komisije i pričajući o taj­nom skupu naučnika, Brzo se širio krug onih koji su znali o svemu što se dogodilo. Lun to ne bi učinio da je verovao da će sve te vesti, biti ob­javljene. Tako je želeo samo da pro- veri koliko je široka i snažna za- vera podzemlja, delova policije i po­jedinaca iz državnih službi, a zatim koliko je brojna grupa poslovnih ljudi, koji su dali novčane akredi­tive za taj mračni poduhvat

Trebalo je imati moralne snage da se sve to obavi i izgubio je skoro dva sata vremena, pa tek onda poz­vao svoje prijatelje. Ono što je saz­nao od Makfesrona i Hača nije bilo utešno, jer tek je trebalo naći trag gangstera Barnija Gaskina i Tima Panaresa.

- Dolazim k vama - zaključio je Lun.

Morao je da opširno razgovara o svemu što se dogodilo sa dr Mak- som Tarpom, čiji je lik iskoristio da stvori mnogobrojne neprilike taj­noj komisije, odnosno zaveri o ko- rišćenju pronalaska dr Džasa Be- loka. Svojim postupcima Lun je skoro uništio zaveru. Ćim vesti o tome makar i u poverljivim izvešta- jima stignu do Kongresa i mnogih legalnih institucija, odgovaraće pred javnošću i tvorci i učesnici tajne komisije sedmorice.72

O svemu tome do dugo u noć raz­govarao je Lun sa dr Tarpom. Save- tovao ga je da izjavi kako je bio otet i zatvoren u tajnom skrovištu Do- nalda Sikerta.

- Razumeo sam tvoj plan - reče dr Tarp. - Ti hoćeš da na sebe pri­miš svu odgovox^iost i da zaštitiš mene i druge nevine ljude. No sada će početi hajka neslućenih razmera na tebe i tvoje prijatelje. Zato je moj položaj težak. Javnost će hteti da zna ne samo kako si me oteo, već i šta ja mislim o svemu. Neprihvat­ljivo je da govorim laži. To se ne može očekivati od poštenog čove- ka!

- Već u prvom kontaktu s polici­jom i drugim državnim predstavni­cima, bilo da su tužioci ili sudije, traži da budeš zaštićen od javnosti - savetovao mu je Lun,

—- To je neprihvatljivo - uspro­tivi se dr Tarp.

Lun je morao opširno da objaš­njava kako se od javnosti skrivaju mnoge činjenice: — Napad na dr Beloka u njegovoj laboratoriji i smrt napadača od vodenog »noža« još uvek je tajna. Ćuo sam svaku reč koju je dr Beiok rekao Ortonu pre nego su ih gangsteri napali. I sam sam obavestio javnost o mnogo čemu. Za kaznu, ostavio sam pod hipnozom svih sedam čla­nova tajne komisije, a jednoga od njih posalo tamo odakle bi vesti morale da se probiju do javnosti. A ipak ni u radio-vestima, niti na tele­viziji nema ni reci o tome. Jedino je slučaj hteo da je javnost saznala o smrti šest gangstera Alvina Kekija. No i taj »zločin«, koji sada pripisuju obračunima podzemlja, svaliće na mene i moje prijatelje. Ako i tebe ubroje među nas, onda će te pogo­diti osveta podzemlja, a možda i drugih učesnika zavere.

- Dakle, moram učiniti sve da izgledam kao žrtva tvog napada r otmice. Moram govoriti ono što ne mislim - primeti s tugom dr Tarp.

- Formalno otmica postoji. Ti nisi mogao da napustiš ovo skrovi-

šte, o kome ne znaš i nikad nećeš znati gde se nalazi - reče Lun sas­vim ozbiljno.

Konačno dr Maks Tarp prihvati Limove savete.

- Imačeš i svedoke. Moramo pu­stiti gospođicu Mej Voker, iako je bila pristala da pomogne policiji da uhvati njenog momka - dodade Lun, - Pustićemo i Barbaru Ve- ring, jer nema razloga da je dalje držimo. Uverili smo se da ona ne može da nam koristi.

- Imaću bar lepe svedoke - po­kuša da se našali dr Tarp.

Baš tada upade Samjuel Makfer- son i još s vrata poče da govori:

- Ceo vek plovim morima i okea- nima, a nikako da se naviknem na razliku u vremenu s jednog na drugi kraj sveta. Tek sada sam uspeo da uspostavim telefonsku vezu sa Londonom,..

- S kim si govorio?! - iznenadi se Lun.

- Zvao sam Meri Markinč da je pitam zašto već nije stigao Artur - odgovori mornar.

- To si dobro uradio - primeti Lun i fieprimetno mu dade znak da ne govori dalje pred svedokom. — A sada probudi Hača da otprati dr Tarpa, gospođicu Voker i gospođu Vering.

- Ponoć nije baš najpogodniji trenutak za takav posao, ali sad mogu i ja s Hačom - reče Makfer- son.

- Mislim da je Ro dovoljno vešt da izbegne neprilike, a i kola su spremna za odbranu. Ti ostani ovde da završimo razgovor - reče Lun glasom koji je zvučao i kao molba i kao zahtev.

Jedan sat kasnije iz »pametnog forda« izišle su dve žene i jedan muškarac blizu policijske stanice na Ist Sajdu, Bili su to Mej Voker, Barbara Vering i dr Maks Tarp. Dok se Ro Hač vozio nazad ka Bronksu, tek probuđeni iz sna izaz­vanog još pri kretanju iz skloništa, njih troje su u policijskoj stanici

pred dežurnim inspektorom govor­ili o tome kako su bili oteti.

Pošto je zapisao sve izjave, in­spektor upita:

- Jesu li vas mučili? Da li je neko od vas povređen?

- Naprotiv, ponašali su se prema nama kao prema gostima. Nije bilo nikakvog nasilja... — poče dr Tarp.

- Pa, kako je moguća otmica bez nasilja?! - začudi se inspektor.

Objasniše mu da su bili uspavani i dovedeni bez nasilja.

- To je ipak nasilje - zaključi inspektor. - No Lun je zbog takvih postupaka već odavno na spisku* onih za koje važi stalna poternica i nalog za hapšenje. Sada idite i od­morite se, pa ćemo sutra nastaviti.

- Pozovite tri taksija, jer stanu­jemo na raznim stranama — pri­meti Mej Voker. - Dajte nam i uobi­čajeni dokumenat o tome da smo prijavili otmicu i rekli šta znamo o Lunu, odnosno Donaldu Sikertu i ostalima iz njegove grupe.

Dr Tarp se osmehnu i . pomisli kako je i dražesna pesnikmja do­bila dosta saveta od Luna. To znači da će se i gangsterova ljubavnica lakše snaći u odbrani od eventual­nih optužbi.

sada mi reci šta si saznao od Meri - reče Lun kad on i Mak- ferson ostadoše sami.

- Stigao je i odseo u hotelu »Na- varo« kod Central Parka. Kako ovde ne može da koristi svoj primo- predajnik, koji smo mu dali u Lon­donu, očekuje da ga mi nađemo preko Meri — odgovori Makferson.

— Moraću da porazgovaram još sa njim, a onda ću da se odmorim — reče Lun. — I ti gledaj da spavaš, pa i Haču ostavi poruku da tako učini. Jer, čekaju nas možda teški dani i noći.

Kao i u londonskom skrovištu, Lun je i ovde imao tajno uspostav­ljenu telefonsku vezu. No i ion-

73

donska i njujorška veza bila je modernizovana spojem uređaja radio telefona i gradske telefonske mreže. Bilo je dovoljno na nekoliko telefonskih govornica ugraditi male uređaje, koji su kao telefonski roboti birali brojeve i uspostavljali vezu. Specijalnim istraživanjima i posle dugih prisluškivanja moglo se otkriti koja je govornica relej, ali ne i odakle dolaze radio-pozivi.

Sada se pokazalo kakve predno­sti pružaju pronalasci koji su ma­kar korak ispred onih koji su u širo­koj primeni. Nakon nekoliko mi­nuta Lun je razgovarao s reporte­rom Arturom Markinčom. No bio je to čudan razgovor, sav sastavljen od nejasnih pojmova, dogovorenih šifri, ubačenih latinskih reći i reče­nica. ,. Ko god bi prisluškivao, ne bi mu uspelo da sasvim shvati i đeši- fruje dijalog koji je nastao tog tre­nutka No u »prevedu* prve reci su značile pozdrave i dobre želje, a onda Markinč saopšti:

- Dočekali su me još na aero­dromu i ljubazni su toliko da me ni za časak ne ispuštaju iz vida.

Bilo je jasno da ga policija prati od trenutka kad je stigao, a to znači da znaju i gde je i, verovatno, pris­luškuju telefonske razgovore i svaku reč izgovorenu u sobi.

Lun mu ispriča šta se događa ne skrivajući da je zabrinut zbog ne­stanka Džejn, Tomasa i nesrećnog dr Beloka. Konačno mu Lun na na­ročit način saopšti da će mu najkas­nije sutra za ručak biti serviran ko­lač, koji treba da zavije i odnese, jer u njemu će biti primopredajnik s modulatorom, pa će moći da razgo­varaju o svemu. Reporter Markinč je znao da će to biti posebno ta- lasno područje Lunovog primopre- dajnika, jer odavna je to bio uslov da on održava vezu. Nije hteo dozvo­liti sebi da na neki način ugrozi Luna, a nije znao šta bi mućenja, droge i strah za porodicu u nekom trenutku mogli da izazovu.

Lun je cenio i poštovao principe višegodišnje saradnje i dogovore o

74

načinu održavanja v pza. Markinč i on mogli su uvek da uspostave vezu jedan s drugim, ali ne i da prisluš­kuju jedan drugoga ni u kom slu­čaju, ako oba to ne prihvate.

- Imaću muke da prenesem svoje izveštaje redakciji u Londonu - primeti reporter Artur Markinč u jednom trenutku.

- Onda nabavi magnetofon...- Imam ga kod sebe.- Onda ćete slati izveštaje uz

pomoć uređaja koji ću ti poslati. Zvaćeš Harija Hofa, a on će vesti predati dalje - dodade Lun.

To je značilo da će reporter snim­ljene trake presnimiti u naročitom malom uređaju, tako da svaka reč postane nerazumljiva, ako se ne prima pomoću drugog uređaja u Londonu. Traka se jednostavno ko­risti preko telefonske veze.

Tako je mala borbena grupa u Njujorku nastavljala hrvanje s mračnim snagama zločinačkih za- vera.

XIIJ\ad su doveli vezanu Džejn i gur­nuli je među dva ranije dovedena zarobljenika, Tomas Orton pokuša da je uteši, da joj da nadu.

- Nismo sasvim bespomoćni - reče on i pokaza svoj štap o kome je ona znala još od pre više godina.

Poveri joj da su gangsteri previ- deli, ili potcenili to što mu je ostala zbirka ključeva, koji su bili komplet moćnog mikro-oružja. Jedan ključ bio je podešavajući univerzalni ka- lauz, kojim su mogli da otključa­vaju lisice na rukama, iako ih sada nose kao da su još uvek vezani da to ne primete otmičari.

- Napašćemo u pogodnom tre­nutku, ali pre toga trebalo bi da svi znamo gde je skriven naučni mate­rijal, zbog koga je i počela sva ova tragična borba - reče Džejn Viting- ton.

- Ne govorimo o tome! — od­lučno odbi dr Belok. - Ja sam ubio

ljude i odmetnuo se da obezbedim saopštavanje tajne svim medicins­kim centrima i proizvođačima le- kova širom sveta. Sada znam: dok to ne ostvarim nikad neću biti slo­bodan čovek...

Uzalud su i Džejn i Orton objaš­njavali da to i oni žele i da nije isto otkriti tajnu bilo kome ili samo njima. Pozivali su se na ugled Luna kao naučnika i na napore i žrtve njegovih prijatelja.

- Ni Lun ne otkriva svoje prona­laske - odgovori dr Belok.

- To je drugo... Neki njegovi pro­nalasci okrenuli bi se protivu ljudske slobode i prirode, kao što bi bila zloupotreba droge svesti — pokušavala je Džejn da ubedi dr Beloka.

- Vi i ne možete da naslutite kakvo oružje može da postane i lek koji sam pronašao. U otkriću je sadržano i to kako se razara ljud­ski imunitet... Uz to, najjeftiniji na­čin dobijanja leka jeste gašenje ži­vota zdravih ljudi radi izlečenja bo­lesnih. Samo ja mogu da obezbedim da se lek proizvodi na novi, human način. I nisam učinio sve to što liči na sumanuti zločin samo zbog nauč- ničke sujete. Učinio sam to zato što sam osetio ogromni teret odgovor­nosti. I zato, molim vas da me ne mučite molbama i nagovaranjem, ne bar ovde u časovima gubitka slo­bode i nade! - zaključio je dr Džas Belok.

Džejn ga je shvatala, ali je žalila što nije uspela da donese ovamo svoju igračku u obliku pudlice, u kojoj se skrivao komplet za pri- menu droge svesti, a i neka druga oružja.

- Ostaje nam da otkrijemo naj­bolji trenutak za napad i da se pro- bijemo iz ovog zatvora - zaključi Tomas Orton.

- Zabrinjava me što možda ču­vari na neki način vide gde smo u svakom trenutku. Možda je neka od keramičkih pločica, ili više njih, od stakla kroz koje se vidi samo sa jedne strane - šaputala je Džejn.

Sve razgovore vodili su šapatom, verujući da ih niko ne prisluškuje, iako su bili istražili pokrivače i sve predmete u praznom skladištu. Svaki put kad je stražar hteo da im donese hranu, ako su bili na raz­nim stranama skladišta, naređivao je da se vrate na svoje ležaje. Tako su zaključili da on vidi gde stoje. Bili su pomerili dva prazna friži­dera i od njih napravili zaklon kod jednog ispusta za kanalizaciju, kod koga je bio i dovod vode, kako bi Džejn mogla da obavlja toaletu ne motreći na poglede muškaraca. I oni sami koristili su to mesto za svoje potrebe.

- Sada se bliži ponoć - reče Or­ton. - Treba da se odmorimo, a to­kom dana, verovatno oko podne, trebalo bi da nam donesu hranu, jer znaju da nam ponestaje, pa ćemo pokušati napad.

- Možda bih ja uspela da se s ključevima približim stražaru i da iznenada... - htede da predloži Džejn.

- Kako bi to mogao da dozvoli jedan stari džentlmen?! - uvre- đeno odgovori Orton. - Napašću ja, a vi pazite da se zalepite za pod u slučaju da gangster pripuca.

- Imam i ja svoj uslov - reče dr Belok.

Orton ga iznenađeno pogleda, jer je smatrao da poštenjačina dr Be­lok neće stvarati neprilike u ovak­vim trenucima.

- Reci, Džas - nekim tužnim gla­som, kao da predoseća kakvu nes­reću, reče Orton. - Zbog tebe i tvog čudesnog leka svi mi smo rizikovali život. Imaj to u vidu.

- Baš to... Kad ti, Tomase, poku­šaš napad, zahtevam da gospođica Vitington bude iza mene. Ako treba da ginemo, neka ona bude posled- nja - odgovori dr Belok.

Džejn mu na časak stavi dlan na njegove prstima spletene šake ali ništa ne reče.

- Gospodin Sikert je zaista sre- ćan čovek - dodade dr Belok. - Voleo bih da ga sretnem i upoznam.

75

Sprem ajući hranu za zarobljenike u praznom skladištu lekova BarniGaskin i Tim Panaras su slušali ra­dio. Sledili su se kad je spiker uzbu­đenim glasom počao da govori o tragičnom obračunu u kući Alvina Kekija. Nabrojene su žrtve poči­njući od samog Kekija, njegovog čoveka Defa Smita i nesrećne, ne­dužne čistačice. Već su se znala i imena pet ubijenih gangstera, pa ih je spiker saopštavao dodajući šta se zna o svakom od njih.

- Užasno... To je katastrofe.., — jedva je izgovorio Tim Panares

- Alvin nas je uništio — reče Barni Gaskin. - On me je doveo iz Dalasa.. . Bio sam mu verao više nego samom sebi. A li on ni meni ni ostalima nije uzvraćao povere- njem,.. Da je rekao od koga traži novac za zarobljenike, pokušao bih da ga sprečim u tome.

- Zašto? Ko je u igri? - upita Tim. Panares osećajući da ga zah­vata drhtavica i ulažući napor da se ona ne primeti.

- Po tome što je među mrtvima Duk Laton, znam da je gazda iz- vesni bankar Fil Brit. Samo da u podzemlju kažeš ružnu reč o njemu, možeš smatrati da si mrtav. A tra­žiti od njega milione dolara go^e je nego pasti u leglo od stotinu otrov­nih zmija, go i ničim nezaštićen - odgovori Gaskin,

- Onda neće proći dugo a nje­govi ljudi biće ovde — reče Pana­res.

- Možda ovde neće, ali brzo će znati ko je sve radio za Alvina. To znači da će nas zgrabiti čim pomo­limo nos iz ovog skrovišta. Niko sem mrtvih i nas dvojice ne zna da je ovo Alvinovo skrovište. No šta sada da radimo? — reče Gaskin.

Ćutali su neko vreme, a onda Pa­nares predloži:

- Bolje je da se mi sklonimo odavde, jer možda neko ipak zna da je kuća Alvinova. Sada su u igri poli­cija, sve bande Njujorka i svi radoz­nali tipovi uokolo. Oni će naći sve

što je pripadalo jadnom Alvinu Ke- kiju.

- Možda si u pravu. Snabdećemo hranom otete i zbrisaćemo svaki na svoju stranu; Treba se zatvoriti u stanove, a obojica imamo dobra skrovišta. Telefoniranje samo u nuždi - složi se Barni Gaskin.

Maio kasnije njih dvojica stajali su pred teškim čeličnim vratima, u koja je, medu zakovice obloge, bio skriven okular kojim se obuhvatao prostor celog skladišta. Davao je iskrivljene, ali jasne slike. Postojao je i mikrofon za poziv u unutraš­njost skladišta kad se vrata drže zatvorena zbog toga da se ne menja temperatura u njemu. Gaskin pozva zarobljenike i naredi da se smeste na ležajeva. Primeti da je raspored ležajeva promenjen, ali tome nije pridavao važnost, niti je pomislio da to može nešto da znači. Čak nije primetio ni to da su leža­jevi sada najmanje deset stopa bliži ulazu. Iskrivljena slika unutrašnjo­sti smetala je pravoj oceni odstoja­nja

- Smesti te se na svoje ležaj eve! - naredi Gaskin i podiže dva pa­keta s hranom.

Mašinska puška bila mu je obe- šena kaišem o vrat i postavljena preko prsiju, spremna da je prih­vati i ospe paljbu. Kad je ušao, To- mas Orton, Džejn i dr Belok ležali su na svojim iežajevima. Baš kad je Gaskin hteo da spusti pakete s hra­nom, Orton potrča s ključevima u ruci. Držao je kako treba samo onaj koji je stvarno bio mikro-pi- štolj velike ubojne moći.

Pucajući Orton je skretao da iz- begne nišan automata, ako Gaskin stigne da puca, a trčao je k vratima da spreči njihovo zatvaranje. U le- voj ruci držao je odvojen ključić granatu za slučaj da je još neko iza vrata.

No snažni Gaskin, iako je posr- nuo zbog dobijenih pogodaka, imao je toliko snage da ispali jedan rafal. Na trenutak Orton je video lice đru-

76

gog stražara, ali vrata su se zalu­pila. Ostalo mu je samo da uzme mašinsku pušku od gangstera koji je izdisao raznetih unutrašnjih or­gana od malih, ali smrtonosnih eks­plozija kuglica ispaljenih iz minija­turnog oružja.

- Prokleti psi!... Ubili ste ga! - vikao je preko zvučnika nevidljivi Tim Panares.

Psovao je i pretio, ali nije se usu­dio da napadne sad kad su zaroblje­nici imali i mašinsku pušku.

- Umiraćete polako i u mukama... Niko vas neće naći... Zatvoriću sve i otići - rekao je na kraju.

Tomas Orton pokušavao je da ga dozove i da razgovara sa njim, ali to nije uspelo. Unutrašnji mikrofon za interfonsku vezu bio je uklonjen i samo su se na zidu videli tragovi gde je bio namešten, virili su ba­karni krajevi kablova.

- Tomase, doktor je ranjen! - uzviknu Džejn Vitington.

Orton potrča nazad ka ležaj ima i, pošto spusti automat, kleknu uz doktora. Džejn se dizala s poda, gde je bila zauzela zaklon uzdužno u odnosu na liniju ka ulazu i tako smanjila metu kao neko vičan opas­nostima od protivničkih kuršuma. No nesrećni dr Belok nije uzimao u obzir to pravilo borbe, već je legao popreko ispred Džejn štiteći je ce- lim svojim telom. Da nesreća bude veća, u trenutku kad je gangster pucao, dr Belok je nehotično podi­gao glavu da vidi šta se događa, jer su pred njim bili ležajevi načinjeni od pokrivača prostrtih po podu.

- Pogođen je sa dva kuršuma — reče Orton držeći na dlanovima malo podignutu glavu ranjenika.

Jedan kuršum pogodio ga je ispod levog uha, a izlazna rana je bila nešto veća i nalazila se na des­noj strani lica. Krv je smetala ranje­niku da diše.

- Namestimo ga tako da ga krv ne zaguši puneći mu pluća - reče Džejn i preuze od Ortona pridržava­nje ranjenikove glave, a on poče da

odstranjuje odeću oko pojasa dr Beloka.

Džejn se naže preko ranjenika i na trenutak skopi oči zbog onoga što je u trenutku razumela. Ulazna rana nije ni krvarila, a izlazna vrlo malo. No linija kuršuma prolazila je kroz stomak s jednog kraja sla­bine na drugi. Kao biolog i godi­nama radeći uz Luna, Džejn je znala veoma mnogo i o medicini. Bila je postala spretna instrumen- tarka i anasteziolog za nuždu i sada bi umela da pruži pomoć ra­njenom ćoveku da je za to imala potrebna sredstva. Ovako, nada je bila slaba. Jedino ako brzo uspeju da se probiju iz tamnice i obezbede hirušku pomoć, ranjenik bi imao šanse Džejn i Orton znali su da se u telu dr Beloka sada događa unutraš­nje krvarenje.

Iako je znala da se od takve rane umire dugo i u mukama, Džejn je ipak pokušala da nešto učini. Od najčistijih delova košulja sa ranje­nika i Ortona napravila je zavoj za rane na glavi i u usta stavila plat­nene uloške tako da smanje krvare­nje i olakšaju disanje. Videlo se da dr Belok s vremena na vreme guta krv koja se skupljala u ustima. Nije se moglo oceniti da li je izgubio svest ili samo ćuti sklopljenih očiju odupirući se bolu.

Džejn je uspela da od komada električnog kabla nađenog na jed­nom od frižidera napravi cevčicu skidaju nepokidanu izolacionu pla­stičnu zaštitu. Postavila ju je kao drenažu ispod zavoja na izlaznoj rani u pojasu žrtve. Toje moglo da izvede deo krvi napolje i smanji zlo unutrašnjeg krvarenja.

Pošto namestiše ranjenika da leži onako kako je Džejn mislila da je najbolje, ona pozva Ortona da pođu ka vratima. Kad je bila si­gurna da je ranjenik ne može čuti ako je pri svesti, ona reče:

- Rana na glavi je ružna, ali nije opasna, ali ona kroz stomak je smrtonosna, ako ga što pre ne odne- semo u bolnicu.

77

- Pokušaću s ovim što imamo da probijem vrata - reče Orton.

Neko vreme držao je ključić gra­natu u ruci, a onda uzdahnu zbog mračne slutnje. Znao je da bi eks­plozija pokosila desetak ljudi, ali da je za vrata načinjena kao za tre­zore zato što skladišta lekova, zbog rezervi raznih vrsta droga, često postaju mete napada gangsterskih bandi, ili grupa očajnih narko­mana.

Ipak je procenio gde da postavi minijaturnu minu, koja se mogla opaliti bacanjem i na udar, ali i tem­piranjem na dve do deset sekundi. Pđbegao je levo u ugao prostorije, dok je Džejn bila u zaklonu načinje­nom od pokrivača za ranjenika. Posle eksplozije Orton se razočar- nog izraza lica okrenu ka Džejn.

- Nije uspelo — reče s tugom.U istom trenutku primeti da ra­

njenik gleda k njemu. Orton priđe i upozori Džejn na to pokušavajući da događaj proprati radosnim izra­zom na licu.

- Je li vam teško, doktore? — upita Džejn.

Ranjenik pokuša da govori, a onda napreže snagu da podigne gornji deo tela i rukama napipa zavoje oko pojasa. Jauknuo je od bola i opet izgubio svet, ali ne dugo. Ponovo se osvestio i počeo da miče usnama. Džejn je uspela da razume reći:

- Znam... smrt... teška... i bolna..

- Naš pokušaj bio je greška - reče Orton. — No ti si dragocena lič­nost i za otmičare i za bilo kog ne­prijatelja. Sigurno sada traže način kako da nas savladaju. Pređaćemo se da bi ti dobio pomoć...

Dr Džas Belok odmahnu glavom u znak da se ne slaže, ali posle neko­liko trenutaka skrenu pogled na Džejn i isprekidano poče da govori:

- Pogrešio... Bolje da sam... Pro­davali. .. Ipak bi lek postao... Oh!... Banka.. Posuda se pali... Treba... kiseonik ne sme... Inertni gas... To je... banka..

78

To su bile reci u čije značenje i smisao Džejn nije bila sigurna. Ost­ali glasovi, koji su dolazili iz ranje- nikovih usta, bili su nepovezani u razumljive reći. jer smetali su ulošci, bolovi zbog tri kuršumom slomljena zuba i oticanje oko rana.

Još nekoliko puta pokušavao je da nešto kaže, ali ga je izdavala snaga Klonuo bi očajan i pogledom zverao okolo, kao da traži rešenje. Ruka mu pođe k okrvavljenom vratu i on pokaza da bi hteo da piše. Orton shvati želju i otrča do jednog frižidera. Uspelo mu je da skine tri uloška, koji su predstav­ljali police, pa ih donese. No ranje­nik više nije imao snage da po­digne ruku. Ranom unakaženo i zavojima delimično zaklonjeno lice grčilo se od bolova. Ruke su mu se našle na stomaku, što je bio znak da bolovi počinju tamo.

Džejn i Orton bili su nemoćni i očajni. Nisu više mogli da skrivaju suze, jer dr Belok je uspeo da zad­njom snagom rukama pokaže da želi da se ubije. Čak je uspeo da ra­zumljivo kaže:

- Molim... Molim ... smrt!Orton stade izvan ranjenikovog

cvidokruga i pokaza na dlanu sve­žanj ključeva.

- San bi mu olakšao - reče za­tim.

Džejn potvrdno klimnu glavom. Svežanj ključeva u kožnoj oblozi imao je tanka spremišta praha, koji je mogao da se istisne u obliku pra­šine, a onda se trenutno stvarao gas snažnog uspavljujućeg dejstva.

^-Malo kasnije ranjeni dr Džas Belok je klonuo uspavan rukom pri­jatelja.

- Konačno je shvatio da je nje­govo stradanje poraz za sve nas. Kako će samo Donald biti nesrećan zbog toga! - reče Orton.

Džejn klonu na ležđj i zagnjuri lice u dlanove ruku. Samo su joj se ramena tresla u grčevitom, ali skoro nečujnom plaču.

i%angster Tim Panares je bio oča­jan. Nekoliko puta vraćao se i kroz okular gledao šta se događa sa za­robljenicima. On nije ni u jednom trenutku znao šta se tamo govori, ali je pogađao u čemu je tragedija. Pitao se šta da učini? Da li da po­zove policiju i javi šta se ovde do­gađa ili da odmah beži. Plašio se istrage, jer otkriće se da je i on če­sto viđan u društvu Barnija Gas- kina i dva mrtva gangstera zale­đena u frižideru.

Nadvladao je strah. Panares zak­ljuča kapiju za prilaz vozilima pred čelična vrata skladišta, a onda to uradi i sa svim ostalim vratima. Ključeve gurnu u džep, proveri pi­štolj u kuburi pod pazuhom i tek tada pomisli o vremenu, Njegov ručni sat pokazivao je trinaest ča­sova i dvadeset minuta. Dakle, od trenutka Gaskinove smrti prošlo je već tri sata, a za svo to vreme on se samo kolebao, odlazio da čuje ima ii novih vesti na radiju, vraćao se do vrata da osmotri zarobljenike i pretraživao Kekijevu sobu ne bi li našao šta vredno, ili nešto opasno da dovede na trag jedinog prežive- iog učesnika otmice.

Vozilo s furgonom bilo je ostav­ljeno pred ulazom, a na putu do drvoreda i korneiia strita nije bilo nikoga. On se izveze i skrenu ka zapadnom delu Grinviča, pa kad stiže do Sent Luk olaca skrenu i u Vest Hjuston strit, gde se nalazio njegov mali, ali luksuzno uređeni stan. Ostavi kola na jednom par- kingu i svrati u najbližu prodav- nicu namirnica i kućnih potreba. Opskrbio se dvopekom i svim onim što bi moglo da mu zatreba desetak dana.

Neprekidno je držao uključen te­levizijski aparat, a kad nije nalazio više vesti, onda je uključivao radio prijemnik. Već niko nije spominjao obračun u kući Alvina Kekija, što je bilo neobično. To mu pojača osećaj usamljenosti. A kad je zazvonio tele­fon, trgao se kao da je to bio rafal

mitraljeza uperenog u njegove grudi.

Kolebao se da li da se javi, ali pomisli da ne treba zatvarati oči pred stvarnošću. Treba čuti ko ga i zašto traži, što će mu, možda po­moći da se odluči da li da beži iz Njujorka.

- Ko traži? - pitao je trudeći se da mu glas odaje mir i ravnoduš­nost.

- Vi mene ne znate, ali ja znam vas, gospodine Panaresu - začu se ženski glas. - Radila sam sa Alvi- nom, pa bih sada da dođem k vama

- Ne znam ¡a ništa o nekom Al- vinu - reče zbunjeni Panares.

- Nemate razloga da strahujete od jedne devojke - nasmeja se nez­nanka. - I ja ne želim da znam o Kekiju, pa se nadam da ćemo za­jedno lakše uspeti da se skrijemo. Bolje je da sam uz vas i da znate da u nekom trenutku nisam primo­rana da govorim o svemu. A, eto, znam i gde stanujete i ko ste.

Panares poćuta nekoliko trenu­taka, a onda reče:

- Dođite! Gore ne može biti nego što jeste.

- Stići ću brzo, jer i ja sam sta­novnik Grinvič Vilidža — zaključi devojka,

I stigla je zamalo više od četvrt sata. Zvonila je i javila se s glavnog ulaza, pa joj Panares oslobodi bravu. Vrata stana je otvorio držeći pištolj u ruci. Bio je zbunjen i izne­nađen kad se pojavi monahina lica uokvirenog belom tkaninom i s ode- ćom katoličke opatice.

- Mogu li da uđem? - pitala je nasmejana i namignuvši jednim okom, pa gangster primeti da joj je desno oko plavo, a levo kesten jasto.

On je propusti ne skrivajući pi­štolj opremljen prigušivačem. No neznanka nije tome pridavala nika­kav značaj, već ode do fotelje, za- diže skutove i otkri bedra do čije polovine su dosezale duge crne ča­rape. Pojas koji ih je držao i rubovi veša koji se video otkrivali su da »opatica« izvrsno vlada veštinom

79

erotskog privlačenja i osvajanja muškaraca

— Vruće je u ovoj crnoj odori — reče ona i sedeći poče da raskop­čava plastron i povez, a zatim svuče i ostatak odeće ostajući u prozir­nom donjem vešu.

- Šta to činite, sestro? — upita Panares sad već svestan privlačno­sti tela ove žene i osećajući da ga zahvata požuda.

Bio je spreman da odmah navali na nju, makar i nasilno.

- Zovem se Uta Ulman - reče ona. - Imam mnogo da ti pričam. Time... Mogu da te oslovljavam po imenu, zar ne! Ja sam za tebe samo Uta. To ime na japanskom znači kratka pesma, ali na našem dobro zvuči i lako se pamti. Tvoje ime na­stalo je od Pan, što znači mitološki bog šuma...

- Ne volim danas takav razgo­vor. Prvo mi ispričaj zašto dolaziš baš k meni? - upade Panares i za- denu pištolj za pojas, pa mu dugi prigušivač isturi deo pantalona.

Uta Ulman se slatko s me jala, pa reče:

— Imaš ii još nešto tako dugo i čvrsto?

Tako nasmejana ona otvori kupa­tilo i uđe u njega, ali nije ztvorila vrata, već se brzo svuče i poče da se tušira. Zadovoljno se smejući pozva:

— Dođi i ti! Jesi li pravi gangster, muško, ili nisi?

I Panares je toga trenutka pože- leo da se nađe uz to izazovno, golo i kapljicama vođe orošeno telo. Samo još trenutak se kolebao, a onda je posluša.

ISližilo se veće, a Uta Ulman je još uvek izazivala vatrene zagrljaje Tima Panaresa. Znala je da on to beži od stvarnosti i odgoni sve ružno od čega mu je postalo teško, a umalo je da to iskoristi.

- Mislim da ćemo se voleti uvek - reče ona u jednom trenutku. -

Ti si najbolji muškarac koga znam.

- Lažeš, ali lepo, Uta — nasmeja se Panares. — Sada bi mogla da govoriš o onome što želim da znam.

- Važi li da jygramo otvorenih karata? - upita ona. - Da časnu reč! Zakuni se na ovaj k rs t..

Ona pokaza dug zlatni lanac, na čijem kraju je bio dragi kamenjem ukrašen krst. Otkopča lanac i krst stavi na donji deo trbuha. On kleče i zakle se među njenim bedrima, a to ga još jednom izazva na ljubavnu igru.

Klonuo i smiren slušao je šta ona govori.

Pričala je o detektivu Alanu Braunu, s kojim nema ljubavne veze, jer on je smešan čovek i nije osvajač ženskih srca, iako je neobi­čan i opasan tip.

- Već mesecima znamo o otkri­vanju leka, koji je vrsta vakcine pro­tiv raka, ejdsa i drugih bolesti. Radi se o retrovirusu... No i ti si o tome sigurno mnogo saznao... - pričala je Uta Ulman.

Špijunirajući laboratoriju dr Džasa Beloka, detektiv Alan Braun je primetio da to radi još neko. Ot­krio je Tomasa Ortona i držao ga pod prismotrom. Pričala je o tome da su Braun i ona hteli da se doče­paju tajne, ali makar njenog dela, pa da to prodaju negde u svetu.

- Takvim poduhvatima Alan se obogatio, a i ja sam stekla izvesnu imovinu — reče ona u jednom tre­nutku.

- A kako si stigla do mene? - upita Panares.

- Uhodila sam Ortona i bila sve- dok kad ste oteli njega i dr Beloka — odgovori ona mirno. — No ni­sam uspela da vas pratim do cilja ka kome ste pošli. Alan je najbolji detektiv Njujorka, ali stigao je kasno do kuće Alvina Kekija...

Ona ispriča šta je sve Braun vi­deo u kući, a onda zatraži da ispriča svoj deo priče. Rekao joj je sve sem mesta gde su ostali zarob­ljenici.

80

- Možda oni više ništa i ne vrede, jer izgleda da je dr Belok teško ranjen — zaključi gangster na kraju.

- Braun će ga unovčiti i mrtvog - reče Uta Ulman, - Platiće ti ko­liko zatražiš, ako brzo obavimo po­sao kako valja.

- Hoće li dati milion dolara? - srnej ući se upita Panares.

- Imaćeš svoj milion, a ujedno postaješ ' kompanjon detektiva Brauna, a tu sam i ja - odgovori avanturistkinj a,

- Kako da znam da me nećete prevariti? - upita gangster.

- Onaj milion... Pa trošićemo ga zajedno, ili ćemo ga podeliti. Dakle, neka garancija sam ti i ja sama — odgovori Uta.

XIIIO d trenutka kad su počeli uspav­ljivati ranjenika izgledalo je da Džejn i Orton pate više od nesreć- nog doktora, Njih je mučilo i sazna­nje da se možda unepovrat gubi genijalni pronalazak ne samo jed­nog leka, već i sistema jačanja ljuds­kog imuniteta, koji onda pobeđuje rak i ejds, odnosno sidu, kako tu bo­lest prema francuskom jeziku nazi­vaju u Evropi, a otvara nadu da se otrkiju tajne imuniteta. To je zna­čilo da bi isto otkriće na jednoj strani otklonilo kugu XX veka, ko­joj pre svega pripada rak, a u koju se uključuje ejds, a na drugoj - pomoglo hirurgiji.

- Računa se da u Sjedinjenim Državama već ima preko pola mi- liona bolesnih, a inficiranima se i ne sluti broj. Ako se množenje broja obolelih tako nastavi, do kraja sto- leća trećina čovečanstva umiraće u mukama... — pričao je Orton izla­žući šta je sve saznao ovde u toku dve godine.

- A evo kako umire genije, kome bi vekovima čovečanstvo moralo da bude zahvalno - reče Džejn.

Toga trenutka primetila je kako podrhtavaju ruke i noge ranjenika, koji beše otvorio oči. Ona htede da ga ponovo uspava, ali ranjenik od­mahnu glavom. Pokrateo je usne u naporu da nešto kaže, ali onda klonu i očni kapci prestadoše da se pokreću. Džejn pokuša masažu srca, a Tomas joj pomaže u tom uza­ludnom naporu.

- Umro je... - reče Orton. - Eto, nismo mogli da mu pomog­nemo.

Džejn ne reče ništa Nije više ose- ćala da će joj grunuti suze i da će je potresti jecaji. Pred činjenicom smrti velikog naučnika, koji je bio suviše pošten da shvati šta će se događati s njim u spletu mračnih sila i suprotstavi]enih interesa čove­čanstva, bila je prosto paralisana.

Orton sklopi oči mrtvaca, name- sti mu ruke i pokri ga najtanjim pokrivačem. Razmišljao je šta da radi. Pitao se koliko li će dana njih dvoje ostati ovde pored mrtvaca nad kojim je trebalo toga trenutka da tuguje celo čovečanstvo, a ne samo njih dva sužnja. Iz misli ga trže nepoznati glas.

- Ovde je federalna policija, in­spektor Siodmak! Da li me čujete? Potvrdite dizanjem desne ruke.

Orton potvrdi da čuje, pa opet supusti ruku.

- Donesite mašinsku pušku ovde blizu ulaza, a onda se vratite nazad, tamo gde ste sada. Kad se otvore vrata, dignite ruke uvis, inače ćemo pucati bez opomene - naređivao je sada drugi glas.

Orton i Džejn ustadoše i podi­goše ruke.

- Može li ranjenik da ustane? - upita inspektor Siodmak.

Orton pokretom ruke prevuče preko svog vrata u znak da je dr Džas Belok mrtav, pa glasno reče:

- Znaju šta se dogodilo. Znači da nas je onaj što je zalupio vrata pos- matrao pre nego što je otišao.

- Ono je bio gangster Alvina Kekija, pa je svo ovo vrerne prošlo

81

dok se nije odlučio da obavesti poli­ciju, ili dok nije uhvaćen — kao da glasno razmišlja reče Džejn. - No možda to i ne dolazi policija. U sva­kom slučaju pred nama nije jedan čovek, i otpor bi bio besmislen.

Tada se vrata otvoriše i prvo se ukazaše cevi mašinskih pušaka i policijskih sačmarica, a onda i ruke s revolverima. Prilazili su oprezno zahtevajući da Orton i Džejn stanu licem k zidu i da se os­lone dlanovima na njega, u onom položaju koji policija primenjuje prilikom hapšenja.

- Ne znam kako su se oslobodili lisica, jer svi su bili vezani - reče čovek u kome oni po glasu drugog prepznadoše stražara, Tima Pana- resa.

Policijskom pretresu ne izmače Ortonova mikro-omžje, a uzalud je pokušao da zadrži štap zbog tobož­njeg nemogućeg hoda bez oslonca. Grubo su mu odbili molbu, a još grublje stavili lisice i njemu i Džejn

— O, pa nismo samo mi vezani! - uzviknu Orton kad se okrenu ka ostalima.

Najviše ga je iznenadilo što vidi vezane detektiva Alana Brauna i Utu Ulman, koja je neobično izgle­dala u monaškoj odeći, ali gol^ glava. Pored njih je bio i gangc Tim Panares, koji je imao jedno oku modro i nateklo od nečijeg udarca

Toga trenutka nad mrtvim dr Be~ lokom stajali su inspektori Renk Siodmak i Lio Velš,

— Ovo je najgore što nam se mo­glo dogoditi - reče Siodmak. - Gore i od onoga što nam je Lun uči­nio.

- A li sada su aduti u našim ru­kama. Verujem da je oteta devojka Džejn Vašington. Lun će morati da bude poslušan, ako je istina ono što se priča o njemu i njegovoj ljubavi prema toj zaista lepoj i slavnoj de­vo jci - tiho je govorio inspektor Lio Velš.

Baš tada jedan policajac otkri smrznute leševe gangstera Vizera i

82

Ferara u jednom frižideru. Zbog toga pregledaše i ostale i nađoše sleđeno telo Barnija đaskina.

- On ga je ubio! - pokaza ve­zani Tim Panares prema Ortonu. - Imao je nekakvo oružje, kojim gaje pogodio. Čuli su se slabi pucnji...

- Imaćeš vremena da pričaš i o svojim i o tuđim ubistvima — opo­menu ga inspektor Velš. — Sada ćuti, dok te nešto ne upitamo.

Gangster ućuta i pogleda u pod, a onda u takođe vezane detektiva Brauna i Utu Ulman. Da mržnja ubija, oni bi već odavno bili mrtvi.

Ovako samo skrenuše pogled.- Još ne shvatam kako su nas

tako brzo otkrili - šapnu Uta Ul­man, jer je stajala sa detektivom malo izdvojena od ostalih.

- Oni o nama znaju već odavna, a otkad je dr Belok nestao, nisu nas ispuštali iz v ida Pogodili su da ćemo i mi pokušati da se dočepamo celog, ili makar dela plena - odgo­vori detektiv Braun i na licu mu se pojavi smešan izraz opuštenosti, pa je izgledalo da mu malo spađoše i donji kapci zelenosivih, vodnjika­vih očiju.

- Vas dvoje tamo ćutite! - upo­zori ih jedan policajac.

Inspektor Siodmak je nešto nare­đivao dvojici uniformisanih polica­jaca, jer ostala tri, od njih ukupno pet koji su bili ušli u skladište, bio je poslao da donesu nekoliko sto­lica i neki sto, jer je žeieo da ovde, na licu mesta, uzme prve Iskaze i sačeka tehničku ekipu, koja će doći tek kad on bude onemogućio otkri­vanje nečega što ne želi da se zna. Napolju na straži bio je ostavio još četiri naoružana agenta.

Tada se napolju začuše krici i sik­tavi zvuci kakvi su javljaju pri upo­trebi vatrenog oružja s prigušiva­čima. Inspektori Siodmak i Velš pogledaše se potežući revolvere. Isto učiniše i preostala dva poli­cajca u uniformi.

Svi krenuše s uperenim oružjem i pripucaše kad se teška metalna

vrata zalupiše. Miris baruta razli se po vazduhu i sav prostor ispuni ti­šina.

- Šta se događa?! - viknu Siod- mak.

Nije bilo nikakvog odgovora. Oče­kivali su da će se ipak neko javiti. U tom trenutku nehotično su želeli da znaju ko je napao i zatvorio vrata više no da iznenadna opasnost pre­stane.

—, Nije trebalo da povedemo te gradske policajce - reče inspektor Lio Velš.

- Bar da jesmo - uzdahnu in­spektor Siodmak. - Jednostavno nam je je naređeno da uzmemo samo ova dva naša momka, koji su već radili u našoj specijalnoj grupi. Ostali su, verujem, samo koman­dosi preobučeni u policijske uni­forme. ..

- Čiji komandosi? - upita Velš.- Mnogo čega ni ja sam ne

znam, a tebi sam govorio još manje, iako si potpisao obavezu i za­kletvu. .. Duga je to priča i bojim se da ćemo imati vremena i napretek da o tome razgovaramo - odgo­vori inspektor Siodmak.

On naredi dvojici svojih polica­jaca da se smenjuju kod uhapšenih, koje sateraše u jedan ugao na kraju skladišta, a sam ponese neko­liko pokrivača i smesti se blizu vrata. Sada je na sredini ostao samo leš nesrećnog dr Džasa Be- loka.

Spustivši se na pokrivače stav­ljene na pod do samog zida, inspek­tor Siodmak potkupi noge, tako da mu kolena poslužiše da osloni ukr- štene ruke. Na njih nasloni čelo i ostade tako da ćuti. Sećao se prote­klih dana.

O n o g a trenutka kad je pod hipno­zom izašao iz podzemnih prostorija stare biblioteke, preuređenih za tajne državne potrebe, Siodmak je krenuo da izvrši naloge. Svega toga on se više nije sećao. Osvestio se u bolnici u Vest Sajdu.. Lekar mu je

objasnio da je nađen u polusves- nom stanju kako posrće između mnogobrojnih automobila na Petoj Aveniji. Doleni su ga u bolnicu i istanovljeno je da se nalazi pod hip­nozom. Lekari specijalizovani da pružaju pomoć ljudima ostavljenim pod jakom hipnozom uspeli su da ga oslobode i dovedu u normalano stanje.

Tada je inspektor požurio da sazna šta je sa ostalih šest članova tajne komisije. Zatekao ih je izmo­rene i polegle po podu kako spa­vaju, ili ćute još uvek nemoćni da se oslobode hipnoze. Pošto je obave- stio nepoznatog šefa, s kojim je u vezu stupao samo pomoću šifrova- nog znaka i uz pomoć elektronskog robota za vezu, o svemu što se dogo­dilo, nepoznati glas je pit&o:

- Šta vas je sve Lun pitao? — Šta vas je sve Lun pitao?

- Ne razumem... Nije bio Lun,. već dr Maks Tarp - odgovorio je inspektor Siodmak.

Tada je čuo priču o ispovesti pra­vog dr Tarpa, koga je Lun bio oteo, što su potvrdile još devojka dr Džasa Beloka i prijateljica gang­stera Alvina Kekija. Shvatio je šta se događalo, ali nije mogao da odgo­vori na postavljeno pitanje. Ni posle, kada su lekari oslobodili hip­noze psihički iscrpene i zbunjene članove tajne komisije, nijedan od njih šest nije mogao da se seti šta je sve rekao Lunu.

- Srećom, niste vi bili jedini odred sigurnosti - rekao mu je nepoznati šef. - Lun je mnogo toga saopštio redakcijama listova, radio­stanica i televizijskih kompanija. No svuda ima naših agenata, pa smo na vreme podigli uzbunu i mobilisali sve snage da sprećimo izbijanje afere. Uhapšen je i britan­ski reporter Artur Markinč, koji ne krije da je imao radio-vezu s Lu­nom. ..

Tako je inspektor Siodmak upot­punio sliku događaja i dobio nare­đenje da nastavi traganje za dr Dža- som Belokom. Dato mu je pojačanje

83

od u civilna odela obučenih »ko­mandosa«. Takođe je dobio i speci­jalnu brigadu uniformisanih ljudi, pogodnih da izvrše svako naređe­nje ne obazirući se na pravila službe, zakone i Ustav Sjedinjenih Država. Po ponašanju tih »specijal­nih«, inspektor je shvatio da su to revolveraši ko zna kako okupljeni i podvrgnuti zahtevima tajnih snaga. No takvi ljudi su mu odgovarali, jer svojih sigurnih momaka imao je malo. Najbolji od njih, eto, ostali su mu ovde u zatočeništvu, zajedno s njim. Preostala tri su sada, ili ve­zani ili mrtvi, tu u holu zgrade.

Posle svega što se dogodilo, in­spektor Siodmak još uvek nije shva- tao da je poražen, jer mu je nare­đeno da nastavi rad u tajnoj komi­siji, koja je sada imala zadatak da popravi što se da popraviti i da na­stavi rad na ostvarivanju projekta »zamrzavanja« tajne leka koji stvara snažan imunitet ljudskog organizma, do te mere da savlada sve oblike raka, strašnu bolest ejds i mnoge druge virusne zaraze.

- Ostale naše tajne snage su u akciji, pa ojačajte poverenje u os­novnu zamisao. Dejstvujte brzo i odlučno. O svemu su najodgovor­niji naši ljudi razgovarali sa ost­alim članovima komisije. Prvi će preneti sve što treba - zaključio je iza šifre skriveni i bezbedni šef ope­racije, ili samo jedan od više njih.

No sada je konačno shvatio da je poražen, zajedno sa svim ostalim članovima tajne komisije. Njih je pobedio Lun svojim neobičnim spo­sobnostima da se snađe u svim uslo- vima. I to ne bi bilo strašno da nije pobeđena i sama nauka. Najmanje za jednu deceniju odložiće se po- beda nad bolestima koje su kuga ovog vekaf sem ako se Lun nije do­čepao svega onoga s čim je nes- rećni dr Belok pobegao iz svoje la­boratorije.

Nekakva zavist ispuni Siodma- kovu dušu, ali svest ga je gonila na zaključak da bi to ipak bilo dobro.

84

Sve ne bi bilo izgubljeno. No taj zra- čak svetlosti izgubi se pod oblakom misli o tome da je on, već ostareli inspektor Siodmak, decenij ama se uspešno boreći protivu zločina svih vrsta, sam postao zločinac možda najgore vrste. Zlooinac koji se zaklo­nio za ideje, kao što su se nekad nacistički zločinci zaklanjali za ideje svog sumanutog vođe...

- Voleo bih da znam kako ljudi smognu snage da se ubiju - reče on Vestu.

Ovaj ga začuđeno pogleda i upita:

- šta misliš, ko je napao? Je li to bio Lun?

- Da je on, bilo bi sve dobro. No on ne bi ostavio svoju Džejn i prija­telja Ortona ovde s nama ni časak više — odgovori Siodmak.

Izraz čuđenja na licu inspektor Velša se pojača i lice mu pocrvene, ,a onda celo telo poče da se znoji. I on je shvatao da je to poraz, koji može doneti i smrt, jer nije prvi put da tajne nekih moćnih snaga, čiji lik se ne vidi, bivaju skrivene pod gomilom leševa. On je brojao do sada pale žrtve: tri čoveka u labora­toriji dr Beloka, pet napadača na gangstera Kekija i on sam, zatim još tri.Kekijeva čoveka i nedužna sobarica pa ovde poginuli Barni Gaskin, i, konačno, dr Džas Belok.

- Šesnaest mrtvih! - reče on glasno.

Inspektor Siodmak je ćutao. Možda su mu misli odlutale širom sveta, ka onima koji će umreti zato što je započeta ova kobna operacija odbrane interesa... Čijih sve inte­resa?!. ..

XIVP o š to su zaključili da zbog uštede vremena ne mogu ići zajedno, odlu­čili su da Makferson pronađe i ispita detektiva Alana Brauna, jer o njegovom interesovanju za doga­đaje u laboratoriji dr Džasa Beloka

Orton je ostavio i beleške i snim­ljene trake u skrivištu. Ro Hač je krenuo u Grinvić Vilidž da pokuša naći ljude koji znaju nešto više o ubijenom gangsteru Alvinu Kekiju i njegovim ljudima Konačno. Lun ie izložio svoju nameru da drži na oku neke članove tajne komisije, a pre svega Prvog, odnosno savetnika Vi- lijema Eškrofta, Petog* o kome je znao da se zove Fii Brit i da mu je bankarstvo tako važno samo zbog potreba podzemlja i Sedmog, od­nosno policijskog inspektora Frenka Siodmaka.

— Videću vredi li se baviti i Še­stim članom komisije. To je čovek koji je bio funkcioner najmoćnije ohaveštajne službe, ali o čijoj pra­voj ulozi sada nije . lako govoriti ukratko, Zove se Čarli Kiark i možda ćemo ga u nekom trenutku, ako zatreba» posetiti zajedno - re­kao je Lun kad su se rastajali - Vi sada idite, a ja ću da sačekam vezu sa Arturom Markinčom.

Dok je čekao, Lun je odabirao mikro-oružje i opremu iz svog boga­tog arsenala, ali nije zapostavio ni stari, dobri sten pištolj, koji je ispa- ljivao kuršume raznih vrsta na- mene. i, baš dok je odabirao muni­ciju po samo njemu i njegovim pri­jateljima razumljivim oznakama, začu se signal Markinčovog poziva, ali ne onaj redovni, već posebni, sa značenjem da se događa nešto brzo i značajno,

Lun je već bio uključio uređaje i zvučnike glavnog radio-uređaja, pa je sada čuo kako londonski repor­ter zadihano govori:

Uspeo sam da umaknem do svoje hotelske sobe... Za petama su mi policijski agenti... Pokušali su da me odvedu bez naloga za hapše­nje, pa sam se tukao i pobegao... Provaljuju vrata!

- Zatraži da te povežu sa savetni- kom Ratdženom i počni pregovore u moje ime — stiže da kaže Lun, a onda je čuo kako neko naređuje reporteru da podigne ruke i ne pruža otpor.

Malo kasnije ćulo se kako neko reče:

- On ima mali radio-primopre- dajnik, koji je uključen...

Odmah zatim veza se prekide. Lun sede da razmisli. Bilo je mnogo nejasnih događaja Pre svega ništa od onog što je saopštio redakci­jama, u nadi da će one i same nešto otkriti, nije objavljeno. Javnost je već zaboravljala nerazumljivi obra­čun podzemlja u kući gangstera Alvina Kekija. Tajni naučni skup i tajnu komisiju niko nije spominjao. No najčudnije je bilo što ni london­ski radio nije spominjao senzacio­nalne vesti iz Njujorka, niti su li­stovi objavljivali ono što je reporter Artur Markinč javljao. Dakle, mračne sile s kojima se Lun bio uhvatio u ovom slučaju, pokazale su da njihova moć doseže mnogo dalje od Njujorka, pa i kontinenta Severne Amerike.

Mnogo puta našao se u položaju da oseća nemoć pred silama zlo­čina, ali nikada ga nije tako pritis- kala slutnja poraza, koji je možda već užasna tragedija. Da li su Džejn i Orton živi? Hoće li ostati živ oteti novinar Artur Markinč? I neće li u opštoj hajci stradati još i Makfer- son i Ro Hač?

O mogućnosti da, i sam strada Lun nije mislio. Dugih pola sata ću- eao je slomljen crnim slutnjama. Trebalo je prikupiti snagu za brzo đelovanje. Kao da stresa paučinu slučajno zakačenu u prolazu, on odmahnu glavom i ustade. Sede pred rađio-uređaje, uz koje je bio i onaj za uspostavljanje telefonskih veza.

Prvo uključi talasno područje s modulatorima, čije emitovanje ne može dešifrovati niko u čijim ru­kama nije jedan od specijalnih Lu- novih primopredajnika. Javiše se Makferson i Hač. Lun im ispriča šta se dogodilo i dodade:

- Vi nastavite po dogovoru. Ni moj plan se ne menja. Jedino ću pokušati da jednim razgovorom

85

zađam strah nekim važnim lično­stima. x. .

On objasni svoje namere, a onda, preko uređaja skrivenog u javnoj govornici na Džer om-Aveniji u Bronksu, pozva broj telefona koji beše dobio priliku prvog razgovora sa đr Maksom Tarpom.

- Tražim pomoćnika državnog sekretara, gospodina Eatdžena - reče on kad se javi ženski glas.

- Ne znam ništa o gospodinu s takvom titulom i tim imenom - odgovori žena.

- Ovde je profesor Fred Reft, pa kažite to svom šefu, koji se možda zove Vilijem Eškroft - Ijutitim gla­som reče Lun.

- Sačekajte — začu se kratak odgovor.

Malo kasnije začu se Lunu već poznati glas Prvog člana tajne ko­misije, odnosno savetnika Vilijema Eškrofta:

- Kakvo iznenađenje?!... No možda je dobro što ste me pozvali, gospodine Sikerte...

- Vašoj sekretarici sam se javio kao profesor Reft - primeti Lun.

- Onda mogu i ja da ostanem Ratdžen, iako mi je to ime služilo samo za vreme pripremanja nauč­nog skupa - odgovori Eškroft.

- Nema tog imena, ni mesta, ni izgleda, koji bi vas spasao od smrti, ako dozvolite da se dogodi ono što bi bilo dalje povećanje broja vaših zločina! - zapreti Lun.

- Jeste li me zvali da mi pretite, ili ste imali nešto pametnije u vidu? - upita Vilijem Eškroft.

- Treba da razgovaramo, a možda i pregovaramo o jednoj na­godbi.

- Onda bi bilo dobro da se sus­retnemo, ali pod uslovom da me više ne hipnotišete, pa još ostavite u tom glupom stanju. Lekari su me jedva povratili...

- Ali ostali ste živi - primeti Lun.

- To je istina - odgovori Eš­kroft. - Bio sam u vašim rukama i mogli ste da učinite bilo šta. No si­

gurno ste svesni da ja samo izvrša­vam naređenja... I]^k predlažem da se radi pravog razumevanja nas dvojica sastanemo sami i neome­tani.

- Ovoga puta dovoljan je telefon­ski razgovor.

- Možda nas neko čuje. Danas se sve čuje. Čak su i sateliti u kosmosu upregnuti u sve to. No šta vam pri­čam, vi ste možda najveći majstor te veštine.

- Ne želim da se susretnemo bilo kada. A ako do toga dođe, neko od nas neće preživeti - odgovori Lun.

- Vi ne date čoveku priliku ni da pokaže svoju veštinu. A ja sam hteo da pokušam da vas uhvatim — reče Eškroft.

Te reći zvučale su dvosmisleno. Možda su bile upućene onome ko prisluškuje i samog Prvog, ali mo­gle su biti i šala na Lunov račun.

- Malopre sam saznao da je poli­cija na gangsterski način napala londonskog reportera, gospodina Artura Markinča...

- Vašeg starog, vernog prijatelja- upade Eškroft.

- Da, njega... I želim da znam kad će biti slobodan. Učinite nešto u u njegovu korist, jer smatram vas i lično odgovornim — dodade Lun.- Kažite i ostalim članovima tajne komisije da me ne gone na osvetu!

- Sada se samo gase požari, jer izgleda da smo svi doživeli poraz — odgovori Eškroft. — Dogodilo se mnogo šta i ja lično mislim da vas na neki način treba navesti na to da se povučete iz sukoba, jer ništa ne postižete.

- O tome nema govora! — uzvi- knu Lun. - Oteli ste dr Beloka i Tomasa Ortona, a onda i Džejn Vi- tington.

- To su uradili gangster Alvin Keki i njegovi revolveraši, jer u tra­ženju tog pomahnitalog naučnika bilo je angažovano i podzemlje, jer ono je brojnije od policijskih i ost­alih snaga države. Taj Keki, budala, zatražio je milione dolara. Mi, od­

86

nosno tajna komisija, bili smo spremni... ^

- Sve to znam, jer sam vas sve tamo ispitivao dok ste bili pod hip­nozom. Znam i da je napad na Ke- kija pripremio Peti, s namerom da osam stotina miliona uzme za sebe- prekide ga Lun.

- To je samo sumnja... To ne može da bude! - uzbuđeno reče Eškroft

- Istina će se otkriti kad god bilo- nastavi Lun. - Sada i vama i Britu poručujem da ste učinili mnoštvo zločina... Fil Brit je učinio da se oteti i ne nađu. Možda su ih otmičari, kad su shvatili koliko je sve to opasno, ubili i pobegli...

- Nisu! - uzviknu Ratdžen. - Govoriću sada otvoreno, ako mi kažete uslove pod kojima ćete zau- vek ćutati o onome što ste otkrili ovde u Njujorku. Svet ne sme da sazna... To bi nanelo štete koje se ne mogu ni proceniti...

- Moji uslovi su da dr Belok, Džejn Vitington, Tomas Orton i re­porter Markinč budu pušteni, ako su dospeli u vaše ruke.

- Dajete li reč da nećete insisti­rati na objavljivanju svih tih ružnih tajni? - upita Eškroft dajući re- čima svečan ton.

- Dajem, ali pod još jednim uslo- vom - odgovori Lun.

- Recite ga! - dodade Eškroft,- Doktor Belok treba da bude

oslobođen svake krivice i da slo­bodno dođe k meni sa Ortonom - odgovori Lun.

- Vidim da se ne možemo razu- meti dok ne kažem ono šta se dogo­dilo, a o čemu vi ništa ne znate — nastavi Eškroft. - Postoji izvesni detektiv Alan Braun, ličnost smešna izgleda, ali opasan čovek i uspešan špijun...

- Znam i o njemu mnogo šta. I o Uti Ulman - upade Lun nestrpljiv da čuje ono najvažnije.

- Oni su se udružili s poslednjim Kekijevim čovekom, koji je znao gde su zatvoreni dr Belok i ostali.

No ono što smo saznali i jeste naj­gore. ..

- Sta se dogodilo? - upade Lun s nestrpljenjem u glasu.

- Malopre inspektor Siodmak provalio je u skrovište u kome su držani oteti. Vaša Džejn Vitington i Tomas Orton su u redu, ali dr Be­lok...

- Šta je s njim?- On je mrtav - odgovori Vili-

jem Eškroft. - Ostaje nada da će se pronaći naučni dokumenti o prona- lascima dr Beloka... Radi se o seriji velikih otkrića, čija kruna je lek. ili vakcina protivu raka i ejdsa. Ako je taj materijal izgubljen, ili ako je kod nas...

- Da je kod mene, tragedija bi bila manja - reče Lun jedva se uzdržavajući da kaže ono što je pomilio. - Je li sigurno da je dr Be­lok mrtav, ili je to izmišljeno da bi se on držao zatvoren i mučenjem natera da otkrije sve što želite?

- Uz njega su sada i gospođica Vitington i gospodin Orton. Valjda ćete njima verovati. Pustićemo ih na slobodu, kao i reportera Mar- kinča, ali svi to morate platiti ćuta- njem. Ovlašćen sam samo na takvu nagodbu s vama - odgovori Eš~ koft.

- Kada ćete ih pustiti? - upita Lun.

- Čekajte trenutak! K meni je upao jedan gospodin... Prekinuću vezu, a vi me pozovite za četvrt sata — reče Eškroft i veza se prekide.

Čekajući da prođe tih četvrt sata, Lun pozva Makfersona i Hača. ispriča im kratak sadržaj svog raz­govora sa Eškroftom i zaključi:

- Vratite se k meni, jer će možda zatrebati da pođemo u susret na­šima.

- Voleo bih da se nađem među nekim ljudima s oba kolta milion mu gadova koji ne bi smeli da zaga­đuju zemlju i more! No neću otići iz Njujorka a da pesnicama ne poraz­bijam nekoliko odvratnih njuški, pa neka ih lakše osvoje svi ti gadni vi­

87

rusi... - psovao je stari mornar, ali Lun je morao da prekine prijem, jer je hteo da proveri nema li pozivnog signala od Markinča.

Niko se više nije javljao, pa u za­kazani minut Lun opet pozva čo- veka koga je lično upoznao i ispi­tao, a o kome je čuo kao o Prvom dok je radio u tajnoj komisiji, ili doktoru prava Đžonu Feremanu kad je istupao na skupu naučnika, a pre svega o »pomoćniku držav­nog sekretara« Ratdženu. Lun nije bio siguran ni da je Vilijem Eškroft pravo ime tog čoveka, iako ga se držao i pod hipnozom.

- Jeste li to opet vi, gospodine Sikerte? — sumornim glasom upita Eškroft.

- Da, ovde Sikret - potvrdi Lun. - Možemo li da nastavimo naš raz­govor, Niste mi rekli gde su bili skri­veni o te t i..

- To je ono što ne valja - na­stavi Eškroft. - Ni meni niko nije rekao gde je Kekijevo skrovište. In­spektor Siodmak poveo je nekoliko policajaca, grupu preobučenih ko­mandosa, o kojima sada čujem prvi put... Sada su svi nesta li..

- A li to znaju detektiv Braun i Kekijev čovek - primeti Lun.

- Siodmak je i njih poveo sa so­bom. Sada je bio kod mene Šesti, Vi znate ko je on...

- Znam... Ali on bi morao da zna mnogo više - odgovori Lun.

- Siodmak je pogrešio, valjda iz sujete i da samom sebi prigrabi ve­liki uspeh, pa nije obavestio nikoga o mestu koje je napadao. Sada niko ne zna gde je Siodmak, a on se ne javlja već tri sata. Šest i oni koji se nalaze s njim ništa ne znaju, Ni u Federalnom birou niko ne zna kud je otišao Siodmak. Samo je jedan policajac kratko javio da je skrovi­šte osvojeno bez sukoba, ali je dr Belok mrtav. Ispričao je šta je video s vrata i baš kad je hteo da kaže broj telefona sa kojeg se javlja i mesto na kome se svi nalaze, veza se prekinula.

- Pa šta ste vi i Šesti zaključili iz svega toga? - upita Lun.

- Moglo bi to da bude uplitanje neke strane špijunaže, ali i neke grupe iz podzemlja - reče Eškroft.

Nisu imali šta više da kažu jedan drugom, pa prekiđoš^, razvogor.

P rip rem a li su se temeljito. Lun je preuredio izgled samoga sebe i svoja dva druga, tako da ih niko ne bi mogao prepoznati, jer prvi put u svom životu tako su izgledali, pa su morali često da pogleđuju jedan drugog da bi upamtili likove. Mak- ferson je bio oduševljen što može da ponese kolt, kojim je mogao a pogodi novčić snažno bačen daleko i visoko od njega, no poneouje »svoj deo« ostale opreme.

- Bili bismo nemoćni da nije ove jedine nade. Fil Brit mi je, hipnoti- san, kazao da želi da tajna komisija i - svi šefovi iznad nje »igraju* za njega - reče Lun kad su krenuli. - Sada neka on igra za nas, jer po svoj prilici zna šta se događa.

- Već samo to što je on poslao ljude da uhvate Alvina Kekija, kome je obećao isplatu nagrade za nesrećnog dr Beloka, potvrđuje tu tvoju sumnju. Skoro bih rekao tu tvoju nadu - reče Ro Hač.

Vozili su se na zapad, prošli Man- hatan i kroz Linkolnov tunel zašli u Vest Habeken. Lepo vreme u toku dana kvarili su oblaci koji su dola­zili s istoka, zajedno sa vetrom. Kad su se našli na usponu od Šucen Parka ka šumi i padinama punim usamljenih kuća, Lun reče.-

- Neće biti teško naći Britovu jazbinu, jer kuća je izgrađena kao engleski zamak s kulom i jedina je zgrada te vrste na ćelom ovom pro­storu. Zapamtio sam sve što mi je hipnotisani Brit pričao. Ovde on i njegova Linda Vatson priređuju svingerske seanse - pričao je Lun. - Sigurno ga dobro čuvaju njegovi revolveraši - reče Hač.

- Ima i alarmne uređaje, tajno skrovište i skriveni izlaz za slučaj

88

nužde. Pobegao bi čitavom bata- Ijonu napadača, a mi mu ne bismo mogli ništa da mi nije poverio tajnu baš tog izlaza za slučaj bekstva - ispriča Lun često pogle­dajući k nebu.

- Koliko se ja razumem u sve to, izlaz može da se pretvori u ulaz, mi- lion mu mišjih rupa! - primeti Makferson.

Kiša poče da pada u retkim, ali krupnim kapima, ali malo kasnije padala je gusto i, nošena vetrom, u talasima skraćivala vidik. No Lun je već ugledao nekoliko puta mu­njama osvetljenu građevinu opko­ljenu šumom, iznad koje se videla samo kula zidana od kamena, s ukrasima na vrhu, koji su podsećali na puškarnice, ili otvore za osma­tran] e.

Morali su da ostave kola na uskoj stazi posutoj sitnim šljunkom si­gurno donetim iz doline Heknseka. Pošli su pešice štiteći se od kiše ogr­nutim komadima prozirne folije. Ulaz, odnosno tajni Britov izlaz, ko­jim su oni hteli da se probiju u kuću, nalazio se s one strane malog prevoja, gde se zemljište spuštalo pošumljenim delom ka dolini He- kenseka, baš naspram mesta gde se u ovu pritoku Hadson Rivera uli- vala rečica Bari Krik. Da nije bilo kše sa malog prevoja blizu usam­ljene Britove kuće, videlo bi se, na jednoj strani, kako blistaju sve tla ogromnog grada oko Hadsona i Ist Rivera, a na drugoj strani - osvet- ijeni prostori Njuvarka, Pasejka i Patersona. No ovako, pod kišom, jedva su nalazili put, a iz daljina svetla su se probijala samo kao na- goveštaj svitanja, iako je noć tek bila počela

Lun je morao da se služi jakom ručnom lampom sve dok nije prona­šao ostatke neke davno srušene kuće. Ispod nje, ka zapadu, bila je strmina zarasla u trnje i šiblje, ko­jom se teško išlo i kad je vreme suvo. Zakopavajući oslonce uda­rima nogu u tek raskvašenu zemlju

nađoše se na desetak koraka ispod ruševine.

- Same, preuzimi moju lampu i osvetli mi tako da je držiš okrenutu k zemlji, a ti Hač daj torbu s detekto­rom i alatkama — reče Lun kad se zaustavi na jednom okomitom useku između šiblia.

Detektor pokaza gde ima metala u zemlji i Lun sam poče da kopa malim lovačkim ašovom, koji se, savijanjem u zglobu s patentom, pretvara u oruđe za kopanje.

- Tu smo! - reče on kad se začu udarac u metalnu ploču.

Sada mu se i Hač pridruži u ukla­njanju zemlje, pa su uskoro pod svetlom Kakfersonove lampe videli čeličnu ploču sasvim sličnu vra­tima kakve teške kase. Ukloniše ost­atke zemlje i osmotriše krug za sa­stavljanje šifre i ručicu za otvara­nje prolaza. Lun od Sama zatraži kutiju s par atom za rezanje metala. Ognjeni maz se smanji i po njego­voj boji videlo se da postiže najveću temperaturu.

- Ako ne uspemo da prerežemo vrata, poslužićemo se eksplozivom. Na ruku nam ide i grmljavina, iako bi to moglo da izazove uzbunu u kući — reče Lun stavljajući zaštitne naočare.

Iako mala, rezerva oksigena i smeše za plamenik pokaza se do­voljna da se naprave rezovi, koji omogućiše da se otkrije mehani­zam brave. Malo kasnije prolaz je bio otvoren. Lun uze lampu od Sama, osvetli unutrašnjost tajnog izlaza i zaključi:

- Nema tragova da je ovamo neko dolazio već ko zna otkada.

Pođoše, sagnuti, tunelom iz koga je mestimično izvirivao škriljac u kosim slojevima. U razmacima od po dva koraka bili su postavljeni stubovi i prečke od armiranog be­tona. Ko zna zašto, tunel je bio izgra­đen sa zavojima u obliku slova »S« i oni se nađoše pred drugim metal­nim vratima. Lun otkri da su livena od mesingane smese radi izbegava- nja rđe. No bravu nije bilo teško otk­

89

ljučati kalauzima, pa njih trojica zajedničkom snagom potisnuše vrata i ono što ih je s druge strane skrivalo. Začu se nekakvo rušenje i oni ugledaše police s bocama pića, od kojih se jedna beše prevalila

— Nismo primetili polugu, kojom smo mogli da pokrenemo policu i s naše strane - reče Lun. Oni odba- ciše alat i ogrtače od plastične fo­lije, pa s pištoljima u rukama i dru­gim oružjem spremnim za upo­trebu krenuše dalje. Brzo ispitaše podrum i nađoše stepenište, koje je vodilo do još jednih zaključanih vrata. Ona brzo popustiše, jer ništa nije smetalo da se otvore čim se otk­ljuča brava.

v E to tako su tekli događaji - reče Fred Brit dvojici ljudi koji su sedeli zavaljeni u fotelje njegove radne sobe. - Inspektor Siođmak je jedini znao da su lažni koman­dosi naši ljudi. Zato je morao da umre zajedno sa svojim pomoćni­kom i dva policajca u skladištu, dok su ostale policajce naši ljudi »sre­dili« napolju u holu...

Napolju se ponovi grmljavina, ali ovoga puta se velika balkanska vrata otvoriše i duga zavesa se rast­vori tako da mlazevi kiše upadoše sve do tepiha. Domaćin sam ustade i zatvori vrata grdeći poslugu koja ih je ostavila samo pritvorena. Zbog nevremena nije ni naslutio da je tome doprinela i promaja, koja se stvorila kad je Lun otključao vrata iz pravca susedne sobe i malo ih odškrinuo, zadovoljan što su za­štićena zastorom da prigušuje zvuke. Između vrata i zastora bilo je prostora, da tri napadača stanu jedan pored drugog.

Kad se Brit vrati k fotelji, jedan od prisutnih upita:

- A zašto si onda doveo tu đe- vojku i onog čudaka Ortona? Svi treba da umru, jer se ne srne dogo­diti da se posumnja u tebe, a onda i u nas.

90

- Sad kad smo izgubili dr Be- loka, moramo znati nije li se Lun dokopao formula leka i ostalih ot­krića. Gospođica Vitington i Tomas Orton su dobar mamac za Luna. Taj čovek je i mene i ljude iz tajne komisije učinio smešnima. Prosto me grize želja za osvetom - odgo­vori bankar. - Niko živ, sem vi i moji čuvari, ne zna da smo mi sre­dili stvar u Grinvič Vilidžu, i da su dvoje preživelih ovde.

- Ali zašto ovde? - upita smrknuto drugi prisutni gost, čiji je trbuh skrivao kaiš pantalona.

- Niko ne zna da je ovo moja kuća, jer se vodi na ime izvesnog Džona V ilk insa.. - reče Fil Brit

- U svemu si nenadmašan, File reče gojazni. - Ali žene su ti slaba strana Video si lepotu Džejn Viting­ton, pa si poluđeo. Imaš svoju Lindu, koja ti dovodi čitav harem lepotica i njihovih partnera za svingerske orgije. To nas ne ugrožava... Ali Lunova devojka.. Pa ona je opasna kao kobra, čoveče!

- Dobro, da sada ne uvelića- vamo opasnosti - reče drugi gang­ster. - Neka Fil nabije rogove Lunu, a onda neka ga učeni »polov­nom robom«.

Svi se nasrne jaše, a onda se zagle­daše užasnuti, pa klonuše u fotelje. Lun je upotrebio gas za uspavljiva- nje, pa sada prvi priđe uspavanim zločincima. Stajao je nad njima ne­koliko trenutaka, a onda izvadi ku­tiju s mekim ampulama tricijanoa- minopropenskog »koktela« droga.

- Same, daj mi magnetofon, sni- mićemo razgovor — reče Lun.

Makferson izvadi najnoviji japan­ski magnetofon, malo veći od kutije cigareta, i postavi ga na sto pred uspavanima. Za to vreme Lun je ubrizgavao injekcije prvo Britu, a onda ostaloj dvojici uspavanih.

Kad su se probudili, gledali su smirenim, malo tupim pogledima bez znaka iznenađenja ili protesta Nije bilo ni straha u izrazima njiho­vih lica.

- Gde su Džejn Vitington i To- mas Orton? - bilo je prvo Lunovo pitanje.

- Gore... Gore u kuli - odgovori odmah Fil Brit.

On pokaza skrivena tapetna vrata, koja su vodila na zavojito ste­penište kojim se stizalo na drugi i treći sprat kule, jer kuća je imala samo visoko prizemlje i jedan sprat. Lun ostavi Makfersona kod zarobljenika, koji ih je već vezivao tankim, ali neraskidivim nitima za pecanje krupne ribe, a sa Eo Ha- čom pođe ka prikrivenim, uskim vratima. Džejn je bila sama na dru­gom spratu, gde se nalazila sobica u koju je jedva stao luksuzni ležaj i jedna polufotelja pred nekim ogle­dalom u pozlaćenom okviru. Nije prepoznala ni Luna ni Hača i, onako vezana, počela je da se brani od Lunovog zagrljaja.

- Šta ti je, Džejn draga? - upita Lun.

Ona nije mogla da odgovori, jer usta su joj bila zalepljena širokim flasterom. Lun zastade i malo se odmače, pa joj kaza da je smeo s uma svoj novi izgled, a da je ona suviše izmučena da bi zapažala kao ranije. Nežno i polako Lun poče da odlepljuje flaster, ali Džejn trže gla­vom i oslobodi usta, jer tako je ma­nje bolelo.

- O, Donalde! - tiho kriknu. - Hoću li uspeti da se ne onesvestim?

- Nikad nisi... Drži se sada! Gde je Tomas? — reče Lun.

Džejn nije uspela da odgovori, ali pokaza rukom u tavanicu iznad sebe. Hač otrča kroz vrata ostavlja­jući ih same. Kad se vratio s izmuče­nim Tomasom Ortonom, Džejn i Lun su još uvek ćutali zagljeni. Je­dina promena bila je to što ona više nije bila vezana.

IV lak ferson se trže kad neko snažno zalupa na vrata, koja su bila zaključana.

— Gospodine Brit, uzbuna! — vi­

kao je čovek u hodniku. — Dik je bio po piće u podrumu...

Reci mu da si čuo i neka ide, a ti ćeš odmah doći - šapnu Makfer- son vezanom Britu.

Ovaj posluša, ali revolveraš s druge strane je vikao:

- Otvorite! Oni su u kući! Neko je došao jednim tunelom! Dik je sve video!

Makferson opet kaza Britu šta da odgovori.

- Sakupi momke i postavite za- sedu u podrumu! Ostali zaštitite goste! - doviknu Brit.

- A zašto ne otvorite? - pitao je njegov revolveraš.

Bilo je očito da je britov revol­veraš posumnjao, jer više nije zvao. Tada stigoše Lun i Hač, a za njima tek oslobođeni i već naoružani Džejn i Orton. Makferson kaza šta se događa

- Ne valja — reče Lun. - A hteo sam da snimim ispovesti ovih pod­laca.

On se tada dade na posao. Kao kakav mađioničar menjao je izgled tri zarobljenika Pomagali su mu Džejn i Hač, čim shvatiše šta on želi da postigne. Uzgred ih Lun odveza, dade im još po jednu injekciju i tiho objasni šta treba da čine pripad­nici njegovog malog odreda Mak­ferson ih povede ka stepeništu koje vodi prema kuli i prizemlju.

Lun nađe pištolje zarobljenika i dade im ih u ruke.v- Zauzmite za­klone ovde„ i, kad provale vrata, pu­cajte u njih!

Zarobljenici poslušaše. I samog Luna podiđe jeza od pomisli šta bi njegova droga svesti mogla da učini od čitavih armija poslušnih ljudi. On se povuče do prikrivenih vrata prema stepeništu, pa kleče iza njih i ostavi ih malo odškrinuta. Tada se vrata Britove sobe otvoriše pod snažnim udarom ljudi koji po- padaše u sobu, ne samo zbog zaleta i popuštanja vrata, već i zbog paljbe iz revolvera tri gangstera bez pot­pune svesti i bez pomisli da ne izvrše naređenje.

91

Napadači ne prepoznadoše svog gazdu, a ni njegove goste, pa osuše vatru po njima. Mnoštvo kuršuma sručiše se na njih i oni popadaše, Lun samo privuče vrata i tiho strča niz stepenište.

- Probićemo se ka glavnom iz­lazu — reče Lun.

- Ovoga puta ni sam Satana ne bi me zaustavio da ne idem prvi — reče Makferson.

U holu ugledaše dva gangstera s mašinskim puškama u Istom tre­nutku kad i oni primetiše da se ot­varaju vrata koja su skrivala stepe­nište prema kuli. Nisu stigli da okrenu oružje, a već zagrme Mak- fersonov kolt. Oba pogotka bila su u ćelo.

Borba se nastavi, ali ni Lun ni ost­ali nisu smeli da imaju obzira. Ko god im se našao na putu, bio je po­gođen kuršumima iz Makfersono- vog kolta, rafalima iz H ačovog, »škorpiona«, ili eksplozivnim pro­jektilima iz Lunovog sten-pištolja. Tek napolju pucali su i Džejn i Or- ton. jer za njima, na glavni izlaz, po­jurila je još nekoliko preživelih čla­nova Britove bande. Neki su još uvek bili u policijskim unifor­mama, jer pripadali su grupi lažnih komandosa, koji su pratili i ubili inspektora Siodmaka i njegove ljude u praznom skladištu iekova u Grinvič Vilidžu.

Lun povede Džejn i Tomasa, a Makferson i Hač su držali zaštit­nicu. Još nekoliko puta odjeknu grmljavina i munje osvetliše popri­šte noćnog obračuna, ali od gang­sterskog gnezda više niko nije na­padao.

Kiša je slabila, ali ipak su bili mokri dok su stigli do Lunovog automobila.

Vozi ti, Ro - reče Lun.- Neka napred sedne i tatica

Sem, jer strah me je samog, a ima mesta i za čika—Tomasa — šalio se Ro Hač.

No dva stara prijatelja ga poslu­šaše. Lun i Džejn nisu to ni prime-

92

tili, jer, su bili stisnuti jedno dru­gome u zagrljaj ostavljajući mesta i za još dvoje na zadnjem sedištu snažnih kola.

D a n i i noći prolazili su u pripre­mama, Lun je pisač poruke i telefo­nirao. Želeo je da istina spreči nove mračne zavere ove vrste, iako je neće saznati svetska javnost Pa ni od oslobođenog Artura Markinča.

Hač je svakoga dana odlazio da donese hrpe novina i časopisa, uvek drugačije maskiran, ali jed­nako vedar. No nije bilo ni traga o krvavim događajima. Sa šesnaest mrtvih do noćnog napada na usam­ljenu kuću Fila Brita, broj žrtava popeo se na blizu trideset. No »va­trogasci«, koje je možda vodila neka nova komisija, uspevali su zabranama, pretnjama i ucenama da spreče svaki glas o tragičnim događajima. Ovoga puta nije smeo da progovori ni slavni reporter Ar- tur Markinč, jer i on je shvatio da su svi poraženi pa i on među njima.

Njega je policija pustila pod pret- njom da će biti optužen za špiju­nažu, ako odmah ne napusti Sjedi­njene Države. Jedan nepoznat ćo- vek prišao mu je čim je izišao iz po­licijske stanice i rekao mu da se neće sakriti ni na kraju sveta, ako ne bude čutao o svemu što je ovoga puta saznao.

- I pozdravite vašu Meri i Mar- kinča juniora, koji je stigao do stu­dija i nad kojim ćemo rado bditi Znamo gde da uputimo »poklone« za vašu porodicu, kad to bude tre­balo - završio je nepoznati lažnom dvosmislenošću.

Sada je reporter bio u Londonu i otuda se javio na Lunov poziv. Ispri­čao je sve o pretnjama i zaključio da će ipak pisati istinu.

- Ne čini to, Arture - rekao mu je Lun. - Ti si stalna pretnja i tajno oružje sve dok ćutiš. Već sam posti­gao obećanja da će tajna komisija nestati i da takve pronalaske, kakvi

su lekovi željno očekivani širom sveta, neće skrivati iz sebičnih inte­resa. ..

Reporter je obećao da neće pisati dok o svemu ne razgovaraju kad se nađu u Londonu. Istoga dana mnogi listovi, na neupadljivim me- stima, a radio i televizijske stanice među ostalim običnim vestima obja­vili su jednu laž. Saopšteno je da je dr Džas Belok poginuo u saobraćaj­noj nesreći. Vozio se sam i očito su mu otkazale kočnice u toku vožnje niz padine kod Lambertija.

».„.Radio je na otkrivanuu leka za rak i izučavao mehanizme ljuds­kog imuniteta za zaštitu od virusa i drugih mikro-organizama. Neki naučnici tvrde da je njegova smrću pronalženje leka za rak, ejds i mnoge druge bolesti unazađeno za najmanje jednu deceniju. No post-

■ oji nada da će njegova ekipa uspeti da nastavi njegovo naučno đelo.. pisalo je uz jednu od vesti o smrti nesrećnog naučnika.

U malim, vešto plasiranim i »utopljenim« u beznačajnost* ve­stima» brižljivo, su saopštavani iz­mišljeni. podaci o nestancima, ili smrti izginulih za koje se neko ra­spitivao, O ostalima se nije govor­ilo. Smrt gangsterskog bankara Fila Brita i dva njegova gosta propi­sana je napadu pljačkaša. Ostali mrtvi su skriveni i o njima nije bilo reci.

- Nas niko ne spominje, kao da smo duhovi, ili kao da nismo ni do­lazili u Njujork — reče Ro Hač dok je sa Lunom i Makfersonom radio, na konzerviranju uređaja tajnog skrovišta.

- Ne želim više nikad da dođem u ovaj prokleti grad pun laži i zlobe, hiljadu mu sjajnih oblakodera! - reče Makferson.

- Svi smo to već po nekoliko puta rekli i pomislili - reče Lun. - No vraćamo se iz nužde, ili potrebe. I šteta je što nikad nismo imali vre­mena da vidimo i lepote Njujorka. Ima u njemu i divnih ljudi, umetnič- kih vrednosti, naučnih poduhvata...

- Dakle, ja uvek preterujem, mili­jardu mu njujorških virusa! - uzvi- knu Makferson podmazujući nežno svoje kotlove.

U tom trenutku uđe Džejn noseći jedne novine. Bila je pronašla vest koja ju je uzbudila i potresla:

»Neobičan požar u »Seiđen« banci na Kolumbus-aveniji bio je posledica neopreznosti. Jedan čo- vek doživeo je teške opekotine i iz- gubiče obe ruke i vid, a tri druga su prošli s lakšim ozledama. To su bili članovi bančine komisije, koji pre­gledaju sefove kojima je istekao rok zakupa,. Našli su posudu na ko­joj je pisalo da sadrži opasne bakte­rije i da je u slučaju nedolaska vlas­nika treba uništiti jedino bacanjem u vatru neke peći s vrlo visokom temperaturom.,.

Komisija je primerila tri vrste ste­rilizacije u laboratoriji jedne fa­brike hrane. Primenjeno je zrače­nje, postepeno zagrevanje i ultraz­vučna sterilizacija. Onda se komi­sija banke izdvojila, da zaštićena specijalnim ođelima, u posebnoj komori s jakim sredstvima za uni­štavanje bakterijaf otvori posudu. Zbog prisustva vazduha došlo je do paljenja specijalne hemijske smese, koja je razvila ogromnu tempera­turu. Nađeni su samo istopljeni ost­aci metalne kutije i delova unište­nih softvera za minijaturne komp­jutere. ..

Ostaće tajna je li to bilo podlo delo terorista, ili osveta nekog ne­prijatelja banke. . .*

Džejn glasno pročita ceo članak svojim strpljivim slušaocima, a onda ih podseti na ono što im je pri­čala o trenucima ranjavanja dr Džasa Beloka:

- Sećam se kad je pokušavao da nam nešto kaže, a razumeli smo samo reči: »...Banka... Posuda se pali,.. Treba... Kiseonik ne sme... Inertni gas,.. To je... banka...« Sada mislim da nas je upozoravao da se posuda - u nekoj banci sme otvoriti samo u inertnom gasu i bez

93

prisustva kiseonikd. Hteo je da kaže i ime banke, pa verovatno i broj sefa. .

- Znam gde je Kolumbus avenija i »Selden« banka - reče Lun. — To je deo grada kojim se dr Belok kre­tao pre nego je krenuo ka Tomasu.

- Vi o vuku, a Tomas na vratima- javi se Orton, koji toga trenutka stiže iz grada.

Ispričaše mu šta su saznali i šta može da se zaključi iz ove vesti i onoga što se događalo s nesrečnim naučnikom.

- Mislim da ste u pravu. Dr Be­lok je pričao o tome kako se skri­vao dok nije stigao do mene. Spomi­njao je i Kolumbus Aveniju — reče Orton. - No sada od svega toga nema koristi. Onda želim da vas makar malo obrađujem...

- Ima li nešto i za radost, milion mu jada?! — upade Makferson.

- Svraćao sam do nekoliko ljudi koji su radili za mene. Oni su se iz­nenadili što sam ovako obučen, bez cilindra i štapa, a ja tome što su mi svi potvrdili da su prestale potere za dr Belokom i sada policija goni sitne lopove i usamljene krimi­nalce. Veliki biznis Mafije ostaje miran, u senci - ispriča Tomas Or­ton.

- To niti je utešno, niti radosno- progunđa Makferson.

- A li nam olakšava odlazak iz Njujorka — reče Ro Hac

- Jedan poraz, xn& koliko veliki, ne može da nas razočara — zak­ljuči Lun. - Ovoga puta svi se ose- ćaju poraženima, a najviše oni koji su se nadali velikim zaradama.

- Ne govorite mi o porezima! Zar nismo rasterali sve te pacove? Zar im nismo uterali strah u kosti da drhte godinama, ili dok su živi, kao meduze u buri? I neka pocr­kaju od straha svi ti pasji sinovi šugavih kojota... - govorio je Mak­ferson.

Radije su slušali njega, nego da se prepuštaju tužnim mislima i se- ćanjima. Tako združeni, lakše su prebolevali povrede duše.

Orton im je delio avionske karte, a Lun odlično načinjene falsifiko- vane pasoše. Džejn, Lun i Tomas le- teli su već uveče u London, a Ro je »zbog nekog svog posla« ostajao u Njujorku još pet dana Makferson ga je sumnjičio da želi da uteši pre- lepu Mej Voker, ali sebe je tešio saz­nanjem da će već za tri dana biti na svorg daleko ostavljenom brodu. Ro ee kleo da ništa slično ne bi učinio, jer olfi je usvojenik jednog čestitog mornara. Makferson ga je podoz- rivo gledao.

Orton je pisao jednu pesmu. Džejn i Lun su se lećili najboljim lekom ovoga sveta, ljubavlju. A svi su u mašti bili već na drugoj, istoč­noj obali Atlantika.

KRAJ

*V€ST€RN*KRIMI PR!Č€

?

^SVAK€ N€D€Li€ NOVA SV€SKA

t

NIŠRO »d n e v n ik «, o o u r IZDAVAČKA d e l a t n o s t

21000 Novi Sad, Bulevar »23. oktobra«, br. 31

P O R U D 2 BE N IC AOvim se neopozivo pretplaćujem naPRVO KOLO SF biblioteke »Supernova« (Spok mora da

umre, Ka spuštanju noći, Nevolje sa Tihoom, Podmorske tra­ganje, Kildožer i ZvezdanS ponor), po pretplatnoj ceni od 1.800 dinara.

Pretpiatna cena ne može se men jati do isteka važnosti ove porudžbenice.

Iznos od 1.800 dinara uplatiću odjednom, po prijemu »Dnev- nikove« uplatnice

Porućilac: -----------------------------------------------------------Broj pošte, m e s t o : ---------------------- -----------------------------Adresa stana: -----------------------------------------------------------

U

Dana,------------------- 1980. godinePotpis

^NlSRO »DNEVNIK«. OOUR IZDAVAČKA DELATNOST '

21000 NOVI.SAD, Bulevar »23. oktobra«, br. 31

P O R U D Z B E N I C A

Ovim se neopozivo pretplaćujem na:12 brojeva naućno-fantastićnih romana Roto-biblioteke

X-100, po ceni od 1.800 dinara za svih 12 brojevaRomane ćete mi isporučivati poćev od broja , uz oba­

vezu da se ugovorena cena ne može menjati do isteka važnosti ove porudžbenice.

Iznos od 1.800 dinara uplatiću odjednom, po prijemu »Dnev- nikove« uplatnice.

Porućilac: -----------------------------------------------------------Broj pošte i mesto: ---------------------------------------------------Adresa stana: -----------------------------------------------------------

U ___________________________

X

Dana 1986. godinePotpis

ZABAVNI ROMANI

B roj 0 7

lllllllllllllllllllllllllllllllllllllllllllllllllll

sledeća sveska