arh. averkije~sveta revnost

8/19/2019 Arh. Averkije~Sveta revnost

1/141

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА

Архиепископ Аверкије Џорданвилски

(1906-1976)

Архиепископ Аверкије је рођен 19. Октобра 1906. године у граду Казан, као

Александар Павлович Таушев. Служба његовог оца, племића и високог државног чиновника Царске Русије, била је таква да је морао често да мења боравиште. Тако

је млади Александар имао прилику да из прве руке упозна срце Русије, њене

манастире и светиње. Иако је отаџбину напустио као дечак, сећање на та места није

у њему избледело током живота.

Још у раним годинама детињства, његова најдража књига била је Свештена Књига

Еванђеља, а омиљени начин провођења времена било му је прислуживање у Св.

Олтару и читање из певнице. Уобичајени светски живот није га привлачио,

дечакова душа тражила је нешто друго.

Снажан утисак на њега оставиле су књиге "Шта је духовни живот?" св. Теофана

Затворника, затим "Невидљива Борба", "Пут ка спасењу", "Поуке авва Доротеја",

"Лествица" и друге.

У време грађанског рата који је уследио након Октобарске револуције, породица

Таушев је тешка срца напустила Русију. Настанили су се у Бугарској, у Варни, где је Александар похађао школу и где је упознао Архиепископа Теофана Полтавског (1873- 1940), духовника који је био силно привржен предањској православној

ексиологији, који је одлучно одбијао да се приклони модернистичким утицајима,

који је од простог руског сељака израстао у главног Царевог исповедника, а коме је, опет, наставник био управо чувени светитељ нашег доба - Епископ Теофан

Затворник (+1894). По аббином благослову уписује Богословски факултет

Софијског универзитета који завршава са највишим оценама, да би потом 1930.године отишао у Карпато-Русију (у Чехословачкој), где 1931. прима монашки

постриг, а наредне године бива рукоположен за свештеникаи и добија парохију.


2/141

"Сусрет са незаборавним аббом мојим - говорио је Владика Аверкије -

Преосвећеним Теофаном, Архиепископом Полтавским и Переславским, у коме сам видео живо оваплоћење идеала монаха и светитеља који су се учврстили у мом уму

и срцу, коначно је све решио : бесповратно сам стао на пут монаштва. Завршивши

из послушања авви курс богословских наука, на Карпатима сам, по његовом

благослову, примио монашки постриг.

Када су 1940. године Мађари окупирали то подручје, отац Аверкије одлази у

Београд где служи уз првојерарха Руске Заграничне Цркве, Митрополита Анастасија. У Београду почиње да предаје Богословље. Године 1945. заједно са

Епископским Синодом прелази у Минхен, где наставља да ради као професор

Богословља.

По доласку у Америку 1951. године позван је у новооснаовану Светотројицку семинарију у Џорданвилу да предаје Нови Завет, Литургику и Омилитику. Следеће

године постаје рецтор семинарије, за коју ће бити везан до краја живота и у којој ће

извести на пут генерације православних свештеника. Године 1953. постаје Епископ Сиракушки и Тројицки. По смрти Архиепископа Виталија постаје и духовник

Светотроицког манастира.

"Кроз своје опомене и поуке, непролазне по значају, Архиепископ Аверкије је умео

да до нашег поколења пренесе духовни ,"плашт" који је наследио од двојице великих учитеља. Обичан човек не би могао да буде достојан тог плашта, који је он

примио баш као негда Јелисеј од Илије - каже о. Дамаскин у предговору за једну од

књига Архиепископа Аверкија и наставља:

"Они који су познавали Архиепископа Аверкија док је био настојатељ и рецтор

Свето-Триоцког манастира-семинарије у Џорданвилу (Њy јорк), сећају се његове

необичне фигуре. Био је високог раста, имао густу белу браду и дугу таласасту

косу. Испод зачуђујуће густих обрва у саму душу човека проницале су крупне очи.Био је наглув и због тога носио слушни апарат: овај недостатак му је помагао да ум

чува од празних разговора.

Његово држање је представљало оваплоћење спокојства и духовног достојанства.

Никада није био ужурбан ни брзоплет. Нико га није видео у "лакомисленом"

расположењу. Господствен и достојанствен став који често покушавају да опонашају они који би желели да изгледају духовно, код Владике Аверкија је био

савршено природан - као израз чистоте његове душе


3/141

Природност и целовитост заиста су биле одлика његовог карактера. Да би неко био истински носилац Православног Предања, као Архиепископ Аверкије, треба да

буде, пре свега, искрен човек. Сушту супротност оваквом човеку представља онај,

ко поступа прорачунато. Сам Архиепископ Аверкије никада није водио рачуна о томе какав утисак могу произвести његове речи или дела, како ће се оне одразити на његов "углед", јер одиста није држао до тога шта људи о њему мисле. Никоме

није ласкао и никоме није наносио душевне ране како би показао снагу своје

личности. Није се упињао да остави утисак на друге. Такав је свак ко живи

осећајући присуство Бога и, благодарећи управо томе остаје смирен.

Без обзира на то што је Архиепископ Аверкије имао врло јасну представу о томе

шта управља животом света, и шта се врло трезвено и реалистички односио према

своме окружењу, био је упадљиво удаљен од свега земаљског. Код њега се није могла приметити никаква привезаност за оно што је од света.

Остао је упамћен као онај ко саучествује у страдалништву, ко се, иако сам попут детета, према свима односи као отац. Будући да о себи није имао високо мишљење,

био је искрено дирнут, чак и изненађен, када би му неко указао ма и најмање

уважавање и поштовање. Тада је подсећао на маленог дечака који је растао у сиромаштву, а сада одједном добија чудесан дар. Он, Архиепископ, изгледао је као

смирени сиромах.

Архиепископ Аверкије је говорио толико лепо, да су га по смрти назвали

"Златоустом последњих времена" (о. Серафим Роуз). Чак и у свакодневном разговору његова је реч била беседнички углачана и обликована, мада се он око

тога уопште није трудио. Говорнички дар, заједно с пламеном љубави према

Истини, чинио је његове проповеди незаборавним. Покајничко расположење често

га је толико обузимало, да је почињао да рида усред проповеди. Само они најбезосећајнији од слушалаца смејали су се над том "емоционалношћу", јер свима

је било јасно да су те сузе сасвим природне - оне су исходиле из добре ризнице

срца (Лк. 6.45).

Архиепископ Аверкије је био истински хришћански пастир. Он није говорио само:

"учини то, не чини то", него је људима давао -целовиту слику- свеобухватно православно схватање, тако да су људи могли да разумеју зашто треба да чине

једно, а зашто да не чине друго. Сред духовног пропадања двадесетог века он је


4/141

радио оно што је његово време захтевало од свих пастира. Видећемо да је он својим

радовима разоткрио све видове обмана, да је проповедао Истину и откривао је

људима.

У књизи "Нот оф тхис Wорлд - Тхе лифе анд Теацхинг оф фр. Серапхим Росе" (Не

од овог света - живот и учење оца Серафима Роуза"), отац Дамаскин Кристенсен

вели да је од свих савремених аутора који су писали о Православљу, највећи утицај на Серафима Роуза имао управо Архиепископ Аверкије Џорданвилски. Из те

обимне књиге, из поглавља посвећеног Архиепископy Аверкију под насловом "Пророк страдалног Православља", навешћемо неколико успомена оца Серафима

Роуза на његовог великог наставника:

"Погледи Архиеп. Аверкија на овај свет одликовали су се трезвенишћу, тачношћу,били прожети духом Светог Писма и Светог Предања. Он нам је откривао да савремени свет живи одступивши од хришћанства, док тајна безакоња само што

није породила човека греха " Антихриста".

А у време када се у Цркви разбуктала једна кампања против Архиепископа,

заснована на неправедним оптужбама, о. Серафим је писао: "Већ годину дана се спремамо да један број часописа посветимо Владики Аверкију, и ево управо

подесног тренутка! Нека они мисле шта хоће, али за нас, он је истински

православни архиепископ и богослов без мане, који се не бави интригама, мада је пострадао од "политичких" интрига у Цркви".

Светитељ Јован Шангајски је оцу Серафиму и његовој сабраћи саветовао да се за одговоре на сва богословска питања која могу да се појаве, обраћају Владики

Аверкију, за кога је говорио да са њим "има потпуно духовно јединство".

"Сећам се Владике Аверкија, о. Михаила Помазанског, целог тог старог поколења,од кога готово нико више није остао - говорио је о.Серафим - и хтео бих да заплачем гледајући ове зелене "свезналице" које нису у стању да схвате оно

најважније: истинска спознаја долази заиста само са страдањем. Но да ли је много

оних који то могу да издрже?"


5/141

Дан по упокојењу Архиепископа Аверкија (31. март/ 13 април 1976.) о. Серафим је

у летопису Братства св. Хермана Аљаског оставио следећу забелешку: Братију су известили о упокојењу нашег духовног и богословног наставника, архиеп. Аверкија

Џорданвилског: сада смо остали сирочићи. Наступило је време када смо

препуштени сами себи, и ко зна хоће ли се наћи неко способан да продужи ту

духовну линију..."

Два дана касније, о. Серафим је овако говорио о Владикиној смрти: "То је велики и

ненадокнадив губитак за све нас. Слава Богу што смо још за време његовог живота схватили да је он жива карика која повезује са светим Оцима! Такве ствари обично

почнеш да схваташ тек када човек више није ту".

Неколико месеци касније о. Серафим је добио Богомдану потврду тога да архиеп.Аверкије пребива на небу са Христом и светима Његовим. У сну је видео архиепископа у заслепљујуће белом одјејанију како савршава небеско богослужење

у част Васкрсења Русије.

Ујутро је у цркви о. Серафим скромно испричао о. Херману о чудесном сну. Отац

Херман је схватио да је реч о стварном виђењу Архиепископа Аверкија.

"Шта би то могло да буде?"- у недоумици је био о. Серафим

"Зар си заборавио који је дан данас?" - подсетио га је о. Герман " спомен светог

равноапостолског Аверкија, имендан Владикин- Твој сан није обичан - он има

смисао.

Тако је отац Серафим био уведен у небески празник у коме је пребивао Архиеп.Аверкије.

А недуго након Владикиног упокојења о.Серафим је за издање на руском језику

часописа "Православнаја Рус" написао чланак под насловом ;Златоуст последњих

времена: Значај Архиепископа Аверкија за васељенско Православље, и то не само у


6/141

оквирима Руске Заграничне Цркве, па чак ни само руског Православља - него

целине васељенског Православља у двадесетом веку.

Ми смо се тако навикли на његове пламене речи, усмерене против одступништва нашег времена, да нисмо ни приметили, како је он био готово једини јерарх из свих

православних Цркава, на коме год језику да су писали, који је с таквом смелошћу и

искреношћу устајао у заштиту Истине Светог Православља".

Заиста, неста преподобних у нашем жалосном веку. Али ако и не видимо више

међу нама такву истрајност за истину, ипак - његово је учење заувек ту. И можда ће

оно да постане наша звезда водиља у све мрачнијим данима који долазе, данима које је он предвидео, када Црква буде морала да утекне у пустињу, сличну оној о

којој се говори у Откривењу.

За оне који искрено жуде за тим да остану верни Православљу, нема

веродостојнијег гласа, од "златних уста" Архиепископа Аверкија.

Младен Станковић

СВЕТА РЕВНОСТ

Дођох да бацим огањ на замљу;и како бих желео да се већ запалио.

(Лк. 12,49)

По јасном учењу Речи Божије, оно најважније у хришћанству јесте огањ

Божанствене ревности, ревности за Бога и славу Његову - света ревност, која је једина у стању да човека подстакне на труд и подвиге угодне Богу, без које нема ни

истинског духовног живота, ни истинског хришћанства. Без ове свете ревности хришћани су само по имену "хришћани": они само имају име да су живи, а у

стварности су мртви , како је то било речено св. Тајновидцу Јовану (Откр. 3,1).

Истинска духовна ревност изражава се пре свега кроз ревност за славу Божију,чему нас уче речи молитве Господње, које стоје на самом почетку њеном: "Да се

свети име Твоје! Да дође Царство Твоје! Да буде воља Твоја и на земљи, као

шо је на небу!"


7/141

Онај ко ревнује за славу Божију и свим срцем слави Бога - мислима, чувствима, речима и делима, целим животом својим - свакако жарко жели да и друге славе

Бога тако као и он, те стога не може равнодушно да подноси да се његовим

присуством на било који начин хули на Бога или да се светиње извргавају руглу.Ревнујући, он искрено тежи ка томе да угоди Богу, да Њему Јединоме служи свим силама бића свог, све људе приведе Богоугађању и служењу Богу. Он не може

мирно да слуша богохуљења, нити да остане у општењу са богохулницима, или да

се дружи са онима који хуле на Име Божије и вређају светиње.

живи и необично снажни пример такве огњене ревности за славу Божију, још у дубини векова Старог Завета, представља велики пророк Божији- пламени Илија,

чија је душа туговала видећи богоодступништво свога народа, предвођеног

нечастивим царем Ахавом који је у Израиљ увео незнабожачко служење Ваалу,уместо служења Богу истинитом.

Ревновах веома за Господа Бога над војскама - не једном је клицао он,изражавајући свој бол: јер синови Израиљеви оставише завет Твој , Твоје олтаре

развалише , и пророке Твоје побише мачем; а ја сам , па траже душу моју да ми

је узму (1. Цар. 19,10).

И ето та света ревност, силом благодати Божије која је на њему почивала,подстакла га је да ради кажњавања Израиља који је одступио од Бога закључа небо

(1. Цар. 17,1; 18,42-45), тако да три лета и шест месеци није било ни кише ни росе.

Иста света ревност нагнала је Илију да покоље лажне пророке и жреце Ваалове,после чудесног силаска огња на гори Кармил, како ти преваранти не би даље

одвраћали синове Израиљеве од истинског Богопоштовања.

Силом такве ревности св. Илија је учинио да сиђе огањ с неба и спали педесетника

и његове вијнике које је цар послао да га ухвате (2. Цар. 1,9-14).


8/141

А да је заиста била у питању света ревност, угодна Богу посведочено је било тако

што св. Пророк Илија није умро обичном смрћу, него је чудесно узнесен на небо у ватреним колима, чиме је била знаменована његова истинска ватрена ревност за

Бога (2 Цар. 2.10-12).

Но још тада, у суровом Старом Завету, Господ је све показао Свом ватреном

служитељу- да се тако строгим мерама може прибегавати само у крајњим случајевима, јер Господ није ни у великом у јаком ветру који брда разваљује и

стене разлама , ни у земљотресу , ни у огњу , него у струјању тихог ветра (1. Цар.

19,11-12).

Ето зашто је Господ- када су Јаков и Јован, нарочито ватрено ревнујући за славу

свог Божанског Учитеља, пожелели, подражавајући пророка Илију, да низведу огањ са неба како би казнили Самарјане који нису хтели да прихвате Господа док је

пролазио кроз њихово село за Јерусалим- запретио ученицима да то не чине,

рекавши: Не знате каквог сте ви духа , јер Син Човечији не дође да погуби душе

људске него да спасе (Лк. 9,51-56).

Но, то не значи да Господ, који је говорио: Научите се од мене, јер Ја сам кротак

и смирен срцем (Мт. 11, 29), понекад није налазио да је неопходно показати велику строгост и прибећи суровим мерама, поучавајући и нас томе, да кротостии смиреност не значе мекуштво, и да се не треба склањати пред очигледним злом, те

да истински хришћанин мора да се чува сладуњаве сентименталности и не уступа

пред злом које нагло подиже главу, него да му ваља бити непомирљивим према злу, борити се против њега свим доступним мерама и средствима, како би ширење

и јачање зла међу људима било одлучно пресечено.

Сетимо се каквим се оштрим и прекорним речима Господ обратио духовним

вођама јеврејског народа, књижевницима и фарисејима, осуђујући их због лицемерја и безакоња и претећи им судом Божијим: Тешко вама књижевници и

фарисеји, лицемери (Мт. 23,29).

А тамо где речи нису биле довољне, прелазио је на дело супротстављајући се безаконицима. Тако, нашавши у храму оне што продају говеда и овце и голубове, и


9/141

мењаче новца где седе, Он изагна све из храма, и овце и говеда; а мењачима

просу новац и столове испретура (Јн. 2,14-15; Мт. 21,12-13).

Зар не знамо довољно примера из Свештене и Црквене историје, када саме речи нису биле довољне, па је за пресецање зла било неопходно прибегавати оштријим

мерама и одлучнијем деловању?

Вазно је само да и у другим сличним случајевима из човека заиста проговара

управо чиста ревност за славу Божију, без икакве примесе самољубља или

неке друге људске страсти, које се само прикривају тобожњом ревношћу за

Бога.

Таквом одиста светом ревношћу и одлучном непомирљивошћу премазлу,

прославио се у историји Цркве светитељ Христов Николај, Архиепископ

Мирликијски Чудотворац, кога празнујемо 6-ог децембра по нашем православном

календру.

Ко не зна овог дивног светитеља Христовог ?!

Не само хришћани, но чак и муслимани и многобошци, знају га и поштују као великог и преславног чудотворца, који људима брзо притиче у помоћ у свакој невољи и сваком искушњу. Ко је био на обали Црног мора, могао је не једном да

види икону светитеља Николаја на турским лађама. Она се може видети и у

сиромашним кућама кавказских брђана и у шаторима многих азијских номада који

насељавају север и исток Русије, све до Манџурије и Кине.

Најкарактеристичнија црта светитеља Николаја, која га је толико прославила, јесте његово изузетно хришћанско милосрђе: "Никола Милостиви"- тако су га обично

звали у простом руском народу, полазећИ од података из његовог дивног житија и

безбројних случајева његове помоћи људима.


10/141

И ето такав светитељ, који се толико прославио својим милосрдним односом према

ближњима, једном је поступио на начин који је многе смућивао, и до данас смушује: веродостојност тога поступка посведочена црквеним предањем,

сачуваним у нашем иконопису и богослужењу.

Према предању, свето Николај је учествовао у раду Првог Васељенског Сабора,

одржаног у Никеји, који је осудио јеретика Арија због порицања Божанства Друге Ипостаси Свете Тројице- Сина Божијег. Свети Никола није могао равнодушно да

слуша богохулне речи надменог јеретика Арија, којима је овај, на саборским респравама које су том приликом вођене, омаловажавао Божанско достојанство

Сина Божијег- према целим Сабором га је "ошамарио", тј, ударио руком по лицу.

Ово је изазвало такву општу збуњеност, да су Оци Сабора решили да одважног светитеља лише епископског чина. Но, исте ноћи били су уразумљени

задивљујућим виђењем: угледали су Господа Исуса Христа како светитељу

Николају предаје Своје Свето Еванђеље и Пречисту Мајку Божију како на његова плећа полаже архијерејски омофор. Тада су схватили да се свети Николај у свом поступку није руководио никаквим лошим, страсно-греховним побудама, него

искључиво једном чистом, светом ревношћу за славу Божију. И помиловали су

светитеља, одбацивши пресуду.

Навидећи овај пример, никако не желимо да кажемо да и свако од нас може и треба

буквално да га следи: то је могао да учини велики светитељ какав је био св.

Николај. Но ово свакако треба све нас да убеди да не смемо остајати по страни и

равнодушно се односити према појавама зла у свету, нарочито када се ствар тиче славе Божије, наше свете вере и Цркве. Ту треба да будемо потпуно непомирљиви,

не смемо ићи ни на какве лукаве компромисе, нити на формално помирење или

било какво друго пристајање на зло. Својим личним непријатељима, по саповести Христовој, треба да праштамо све, али између непријатеља Божијих и нас, мира

бити не може! Пријатељство са непријатељима Божијим и нас саме претвара у

непријатеље Његове: то јеи издаја Бога, без обзира на све добре којима би се прикривала, и никакво лукавство ни превртљиво самооправдање ту не може да нам

помогне!

Интересантно је приметити како се поступак светог Николе не свиђа никоме од оних који данас пристају на зло, који проповедају умишљену "хришћанску љубав",

који су спремни на мирење са јеретицима, са гонитељима вере и Цркве, па и са

самим ђаволом, а све у име "свеопштег мира" и- свеопштег уједињења"- пароле које су данас постале врло модерне. Они због тога покушавају да порекну чак и

чињеницу да је свети Никола био учесник Првог Васељенског Сабора, иако је она у

нашој светој Цркви прихваћена и ми је морамо држати за веродостојну.


11/141

Све је то у крајњој линији зато, што код савремених људи, чак и оних који се називају "хришћанима" нема више истинске ревности за Свету Цркву и светиње

Божије. Уместо тога преовладава млака униформност, равнодушан однос према

свему осим према сопственој овоземаљској користи, као и ма немар према неумитном суду Божијем који нас очекује и према вечности која се открива након

смрти.

А без ове свете ревности нема, како смо у почетку истакли, истинског хришћанства

ни истинског живота - живота у Христу. То је сада замењено свакојаким јефтиних сурогатима, временом све безвреднијим, прилагођеним укусима и духовном стању савременог човека. Зато такви псевдохришћани, вешто прикривајући своје духовно

сиромаштво лицемерјем, често имају више успеха у савременом друштву, у коме

нема праве духовности. Истински ревнитељи за славу Божију бивају презрени И гоњени, као "тешки људи", "нетрпељиви фанатици", "људи који заостају за

временом".

Тако се већ сада на наше очи догађа одвајање : неко остаје са Христом до краја,

док ће неко лако и природно прећи на страну непријатеља Његовог- Антихриста,

нарочито када наступи време страшних искушења за нашу веру, када заиста буде неопходно показати сву силу наше свете ревности, које се сада мноди гнушају као

"фанатизма".

Но тада не треба сметнути са ума да постоји и ревност не по разуму - она ревност,

која је обезбеђена услед одсуства веома важне хришћанске врлине - расуђивања, и

зато уместо користи може да донесе штету.

А постоји такође и умишљена, лажна ревност, испод чије се маске скрива кључање

греховних страсти - пре свих гордости, властољубља, частољубља, као и уског

(партијског) интереса, сличног ономе који игра главну улогу у политичкој борби,којој не може бити места у духовном, у друштвено-црквеном животу, на шта данас

на жалост наилазимо веома често, и што бива главним узроком свих могућих распри и црквених немира чији су предводиоци и покретачи често прикривају

некаквим идеалима, док у ствари следе само своје личне циљеве, желећи да угоде

не Богу, него себи самима, и ревнујући не за славу Божију, него за своју сопствену

славу и славу својих партијских колега и истомишљеника.


12/141

Све је то, разуме се, дубоко страно истинској светој ревности, противно њој,

грешни и недопустиво, и само компромитује нашу свету веруи Цркву!

Нама предстоји избор: јесмо ли са Христом или са Антихристом?

Време је близу! (Откр. 22,10) - упозоравали су нас хришћане још св. Апостоли. А

ако је било "близу" још тада, у апостолско доба, колико нам је онда оно ближе сада,

у наше злосутне дане отвореног одступања од Христа и прогона наше свете вере и Цркве?!

Уколико чврсто одлучимо да у те судбоносне дане останемо са Христом, не само на речима но и на делима, онда је већ сада неопходно да без оклевања покидамо све

пријатењске везе и сваки контант са слугама Антихриста који долази и који је у

савременом свету већ многе привукао себи, уз помоћ лукавих изговора као што су

"свеопшти мир" и "благостање"; а нарочито је важно - да безусловно треба да се ослободимо било какве потчињености њима и зависности од њих, чак и ако би то

повлачило губитак нашег угодног положаја, па и опасност за наш земаљски живот.

Вечност је важнија од краткотрајног битисања на земљи - управо за њу морамо да

се припремамо!

Зато у сваком делу и поступку треба да се руководимо само светом ревношћу

по Богу, у Христу, без најмање примесе било каквог лукавства или дволичне

политике.

Иначе нас очекује страшна пресуда: Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни

врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр. 3,16)

Зато ревнуј, и покај се! (3,19)


13/141

Кад со обљутави

Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити?

Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе.

(Мт. 5,13)

"Наше време наликује на последње. Со обљутави. Међу највишим црквеним пастирма сачувало се тако слабо, помрачено, нејасно, неправилно разумевање

слова, разумевање које убија духовни живот у хришћанском друштву, које

уништава хришћанство. Хришћанство је дело, а не слово. Тешко је и погледати коме су поверене, или коме су допале шака овце Христове, коме је поверено

њихово руковођење и спасење! Вукови, одевени у овчију кожу, откривају се и познају по делима и плодовима својим. Но то је - по допуштењу Божијем. Тад који

буду у Јудеји нека беже у горе (Мт. 24,16)! -овим је речима, пре више од сто

година, њему савремени духовни живот описао велики светилник руски,подвижник и писац, учитељ православно-хришћанског благочешћа, свети Игњатије

(Брјанчањинов).

Немамо ли ми, у наше врема, много више права да поновимо ове његове страшне и упозоравајуће речи ? Јер се у том погледу-у погледу потпуног духовног и моралног пропадања, које је изгледа дошло до крајњих граница-у последњих сто година

заиста отишло још много даље, нарочито од времена катастрофалног слома наше

Отаџбине - Русије.

жалосни "прогрес", по богомудрим речима светитеља Игњатија, јасно сведочи о

приближавањy краја.

И куда даље ићи, ако они, којима су поверене људске душе да би руководили њима

на путу спасења, воде не ка спасењу, него ка вечној пропасти?!


14/141

За нас је значајно то, што свети Игњатије, који је од ране младости стремио

истинском духовном и добродетељном животу, па и сам представљао узор таквог живота, ово не пише без основа, пошто је, кока знамо из његовог житија, све то

лично преживео.

Своја разочарења и огорчења у том поглеу изложио је писмено на многим местима

"Аскетсих опита", "Аскетских проповеди", "Дарова савременом монаштву","Отачника" и других дела која су до нас дошла и која чине вредну библиотеку за

свакога ко се занима питањима духовног живота, а нарочито за онога, ко жели не само да "философира" (што често бива сасвим бесплодно и бескорисно!), већ и да

живи духовним животом каквиј је одиста живео сам свети Игњатије. Његова су

дела вредна за нас управо стога што су плод личног духовног опита.

Насликавши мноштвом својих дубоко поучних дела савршену слику духовног живота хришћана, онакву каква је била предочена у житијима светих угодника

Божијих током целе хришћанске историје, а нарочито- у учењима светих

подвижника вере и благочешћа из првих векова хришћанства, свети Игњатије прелази на "последња времена", и при томе обележја "последњих времена" показује

у њему савременој епохи (пре више од сто година). За нас је значајно да свети

Игњатије, како сам истиче, за све тражи одговор и упутство код древних отаца-подвижника, да веома мало говори "од себе" и сопственим речима, излажући тако у

својим расуђивањима њихове мисли, а понекад и дословно преузимајући њихове

изреке.

Ево на пример, како он говори о савременој епохи у закључку свог Отачника: "Од призора који представља прошлост, окренимо се призору који нам пружа

садашњост. Шта требе да кажемо о себи? Како да живимо, како да деламо?Одговор на ова питања пронаћићемо код древних монаха: они су предсказали нашу

ситуацију; унапред су указали на начин делања у таквим околностима. У последње

време - рекао је један од њих- они који буду истински служили Богу, благоразумно ће се сакрити од људи и неће, као данас, чинити међу њима знамења и чудеса. Поћи ће путем делања натопљеног смирењем, а у Царству Небеском ће се показати

већима од отаца прослављених због знамења" (4-ти одговор преподобног

Нифонта). Какву корисну поуку, какву утеху за нас крију те пророчке речи

духоносног оца који је и сам чинио знамења и чудеса!"

Необично је важан овај савет! Из њега јасно следи: онде где је много буке,

саморекламе, тражења популарности, то јест - где недостаје смирење, него се тежи


15/141

слава, истицању у очима других због стварних или само умишљених,

преувеличаних дела и заслуга - тамо нема истинске ревности Богу.

Чега има?

Има- "само дволичности", наводи свети Игњатије речи свето Тихона Задонског.

"Бој се дволичности- поучава даље свети Игњатије- бој је се најпре код самог себе,

а затим и код других. Чувај се ње управо стога што је својствена овом времену и у стању да зарази сваког, при најмањем скретању у лакомислен начин живота"

Прогањај своју дволичност, изгони је из себе; склањај се од светине која је њоме заражена, која је свесно или несвесно усмеравана дволичношћу, која служење свету прикрива служењем Богу, која тражење пролазних добара предпоставља

тражењу вечних, која је порочни живот и душу потпуно предану страстима

прикрила лажном свешћу".

То је тек једна карактеристика на коју је он у својим делима не једном скренуо

пажњу, јесте- нестајање благодатних учитеља истински добродетељног духовног

живљења и у вези са тим, што данас свако ко искрено жели спасење душе треба да

зна- умножевање лажних учитеља обманутих демонском прелешћу, који цео свет маме у такву обману. Нама је неопходна велика опрезност, опомиње више пута

свети Игњатије, како "не бисмо примили вука за пастира", нити лакомислено поклонили поверење ономе ко може да погуби нашу душу одводећ је лажним

путем. По речима светог Игњатија, наше време је време крајњег оскудевања у

духоносним учитељима, па је зато сада готова немогуће пронаћи "старца", попут стараца- учитеља из раних векова хришћанства: много је сигурније руководити Светим Писмом и делима светих отаца. Свети Игњатије се при томе сећа колико је

много он сам пропатио због готово сталних сусрета са духовним " руководитељима,

заслепљеним и обневиделим, и колико горких и тешких потреса" је због тога морао

да поднесе.

Трећа карактеристика савременог доба је множење различитих саблазни које

човека одвлече од искреног и нелицемерног служења Богу.


16/141

Тешко свету од саблазни; јер потребно је да доћу саблазни , али тешко човеку оном

кроз кога долази саблазан (Мт, 18,7). Саблазни се јављају по допуштењу Божијем,као што је и морална беда која их прати- по допуштењу Божијем. Са

приближавањем краја света саблазни ће толико ојачати и умножити се,, да ће ради

безакоња охладнети љубав многих (Мт. 24,12), и Син човечији када дође , хоће ли

наћИ веру на земљи? (Лк. 18,8). Земља Израиљева- Црква, биће оборена мачем-погубним насиљем саблазни- и пуста сасвим (Јез. 38,1).

живљење по Богу постаће веома тегобно.

Постаће такво стога, што је ономе ко живи сред саблазни немогуће да одоли њиховом утицају. Попут леда који под дејством топлоте губи своју чврстину и

претвара се у најмекшу воду, и срце, иако испуњено добром вољом, будући подвргнуто утицају саблазни, нарочито трајном, раслабљује се и мења.

"О, несрећног ли времена! О, несрећног ли стања!- кличе свети Игњатије посматрајући поразни призор саблазни- О, беде моралне, коју људи не примећују,

иако је несравњиво већа од сваке извикане вештаствена беде! О, беде, која у

времену има почетак, али не и крај, него се наставља у вечност! О, беде над бедама,схватљиве само истинским хришћанима и истинским монасима, а недокучиве

онима које обузима и упропашћује!"

Златне речи светитеља Игњатија! Па ми сада већ стојимо пред лицем свих тих

најразличитијих, безбројних саблазни, које савременим људима отежавају "живот

по Богу". А имају ли они уопште представу о крајњој погубности тих саблазни? У свету, на наше очи, одвијају се догађаји који производе потресе души, на пример крвава катастрофа која је задесила Русију, затим стварање безбожних и

богоборачких држава, отворена борба са Богом и Црквом, јавно служење сатани,

док многи, као слепци, ништа не примећују, чак се и срде када им се на то укаже:"О чему ви то говорите? Ничега нарочитог ту нема! Увек је тако било!" и томе

слично.

Духовна обневиделост већине наших савременика (страшно је рећи: међу њима

има не мало свештенослужитеља), саблазни које се сваким даном све више множе И загорчавају "Живот по Богу", све су ти, каже свети Игњатије, водљивазнамења


17/141

"отпадништва", о коме пророкује свети апостол Павле у Другој Посланици

Солуњанима (2. Сол. 2,3), а које је и у наше време већ почело и брзо напредује.

"Устројити живот по Богу- по речима светог Игњатија- веома је тешко због раширености и свеопштости Отпадништва. Отпадници, који су се намножили,

себе називају и представљају "хришћанима" (!) јер тако лакше могу да

прогоне истинске хришћане; око истинских хришћана они плету безбројне интриге, на различите начине их спутавају у њихивој доброј намери да се спасу и

угоде Богу- како је приметио свети Тихон Задонски. Против слугу Божијих они ће употребити и силу власти, и клевете, и препредене сплетке, и различите преваре и

љута гоњења" у последње време ће прави монаси (то се, моначно, односи на све

истинске хришћане!) са муком проналазити какво-било удаљено и непознато уточиште, да би тамо могли слободни служити Богу и избећи притиске

Отпадништва и отпадника који воде у служењу сатани.

Како онај ко види то што се у свету сада дешава- све до већ отвореног служења

сатани- може рећи да време још није наступило?

Оно без сумње јесте наступило, ако је свети Игњатије о томе наступању већ писао

пре више од сто година, показујући и његова очигледна обележја.

Ево, на пример, колико снажно и уверљиво он пише: "Како време одмиче, тако је све теже. Хришћанство се, попут духа, на начи неприметан за гомиле обузете

сујетом и случењем свету, али врло лако уочљив за оне који пазе на себе, удаљују

од људи, препуштајући их ("свет") њиховом паду".

Овде је нарочито важно да се примети, да они људи који припадају "гомилама обузетим сујетом и служењем свету", они, што су до те мере обузети сујетом, што

су се потпуно предали овом свету који, по речима Апостола , сав у злу лежи (1. Јн.5,19), они што су изгубили духовни вид и због тога све што се сада догађа у свету

сматрају потпуно природним, нормалним, са чиме се ваља помирити, они, дакле.

Отпадништво не виде, не примећују. Страшно их љути када неко покуша да им

отвори очи, јер то им ремети спокојан живот и уживање у њему.


18/141

А ево шта даље казује свети Игњатије:

"Испуњава се прорштво Светог Писма о томе да ће народи, који су из многобоштва

примили хришћанство, одступити од њега.

Отпадништво је у Светом Писму приказано врло јасно. Ово пророштво може да

послужи као сведочанство колико је тачно и истинито све речено у Писму".

Због тога код истинског, заиста- верујућег хришћанина, не може бити никакве "панике" при сагледавању мрачне слике Отпадништва, које се некако сасвим

наивно и неразумно боје они, који пре свега "не примећују" Отпадништво и ћуте о њему. Истинити хришћанин зна из речи Самог Христа Спаситеља да све то треба да буде (Мк. 13,7), зато не треба да затвара очи, него је обавезан да се потпуно

свесно односи према ономе што се дешава, да правилно процењује и важе сваки

догађај кроз који се Отпадништво пројављује, да би знао како да се руководи, да га бујица Отпадништва и самог не би однела, што лако може да му се деси услед

небриге или недостатка пажње.

Свети Игњатије нам даје упутство:

"Отпадништво је по Божијем допуштењу- не покушавај да га зауставиш својом

немоћном руком..."

Шта? Зар то значи да се са Отпадништвом треба помирити и "прикључити се"?

Наравно да не! Ево шта нам је чинити:

"Удаљи се од њега и чувај- то је довољно. Упознај дух времена и проучи га, да би,

ако је могуће, избегао његов утицај".

У наше време важно је упамтити и носити у уму и срцу ову драгоцену поуку

великог руског светиеља!


19/141

Ето зашто је злочин ћутати о Отпадништву, обмањивати и себе и друге да је све у реду и да се не треба узнемиравати без разлога. Ако ми и немамо снаге "да својом

немоћном руком зауставимо Отпадништво", дужност хришћанске љубави нам

налаже не само да се "удаљимо" и да се - чувамо, него и наше ближње да заштитимо, да их упозоримо на оно што сами не увиђају. Овде се увек ваља сетити речи једног од највећих стубова наше свете Цркве- светог Григорија Богослова:

"ћутањем се издаје Бог". Не смемо ћутати када је у питању дело од највеће

важности, какво је дело спасења људске душе!

Окренимо се следећим мислима светог Игњатија, које нам отварају очи пред оним

што се сада збива у свету:

"Отпадништво се од пре извесног времена шири брзо, слободно и отворено.

Последице ће бити жалосне. Нека буде воља Божија!"

Зар ми то не видимо? До скора је изгледал немогућа оваква потпуна бестидност у

погледу духовног живота, коју сада видимо свида унаоколо, овако јасно одрицање

од Христаи одбацивање свих моралних принципа.. Не само тајно, скривено, но и јавно, отворено гоњење оних који исповедају истинску веру Христову, постало је

данас грозна стварност. Излишно је повлачити било какву паралелу између савремених гоњења вере Христове, у свим њиховим облицима, и оних из праскозорја хришћанства. Тада су хришћане прогонили многобошци- они који нису

знали истинитог Бога и познали Христа, а сада разјарено и огорчено Христову веру

прогоне они који врло добро знају Христа и Његово учење. Често су то свесни

отпадници од вере, који су продали душу сатани за земаљска блага.

Страшно је читати даља пророштва светог Игњатија, која се данас нама

испуњавају:

"Нека милосрдни Господ заклони остатак оних који верују у Њега. Но остатак је

мален и биће све мањи и мањи..."


20/141

Може се рећи да се борба православне вере приближава коначном расплету.. Само

нарочита милост Бољија могла би да заустави свепогубну епидемију, да је заустави за извесно време, зато што речи Писма морају бити испуњене.

Судећи по духу времена и превирању у умовима, треба претпоставити да ће здање

Цркве, које се клати одавно, брзо и страшно бити уздрмано. Нико то не може да

заустави, нити да се одупре. Средства којим би се помогло позајмљују се од света,непријатељски расположеног према Цркви, али она пре могу да убрзају Њен пад

него ли да га зауставе".

Ове речи као да су преписане из стварности нашег времена. Заиста, ми смо сада на неки начин сведоци тог брзог и тешког потреса Цркве. И стварно, мере чије би

предузимање требало да помогне, позајмљују се не оданде одакле би ваљало- из области духовне, већ из Цркви непријатељског окружења- из области људских страсти, које не разлучују шта је Божије, а шта људско. На крају, такве мере одиста

не само да неће зауставити пад Цркве, него ће га још пожурити.

" Чујте, шта ви говорите- кажу неки- о каквом паду Цркве може бити реч, када

имамо тако изричито обећање Христово: Сазидаћу Цркву Своју , И врата пакла неће је надвладати (Мт. 16,18). Потпуно тачно, речи Христове су неспорне. Но

некако се превиђа да се овде не помињу оквири Цркве коју врата пакла неће

надвладати. Није речено која ће то Црква да буде: Цариградска, Српска, Бугарска или наша Руска Загранична Црква, или још нека друга; речено је једноставно

"Црква", то јест, да до краја света и Другог Доласка Христовог истинска Црква

неће изчезнути са лица земље, него ће постојати.

Цркава ће остати, са свим обећањима која јој припадају и са пуномоћом

благодати, чак и ако у њој остане само један епископ са малим бројем

верујућих.

Сви остали ће бити "уздрмани" и "пашће", биће "надвладани вратима пакла", без

обзира на то што ће наставити да себе називају "црквом".


21/141

Ето о чему говори свеи Игњатије и ето шта треба имати у виду ради правилне

оцене савремених збивања!

"Немамо од кога да очекујемо обновљење хришћанства- каже он даље- Сасуди Духа Светог коначно су свуда пресушили, чак и у манастирима, и тим скривницама

благочешћа и благодати, а Тело Духа Бижијег може да опстане и да се обнови само

помоћу њему својствених средстава. Милосрдно дуготрпљење Божије одуговлачуи и одлаже завршни расплет због малобројног остатка оних који се спасавају, док

остали труле и гњиле досежући пуноћу пропадања. Они што се спасавају треба ово да разумеју, да користе време које им је на спасење подарено, јер њега је све мање

и свакоме од нас ближи се тренутак престављењаза вечност".

Ваља схватити и прихватити да је Црква у оваквом положају по вишњем допуштењу.

Старац Исаиа ми је говорио: "Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена

могућност да га остваре."

Овакве су поруке упућене непосредно нама, да не бисмо, видећИ шта се збива,клонули и коначно пали духом. Најтеже је, ипак, како више пута примећује свети

Игњатије, подносити духовну усамљеност.

"Себе спасавај! Блажен си ако пронађеш макар једног сарадн ика у делу спасења:то је у наше време велик и редак дар Божији, Чувај се жеље да спасеш ближњег, да

не би он тебе одвукао у погибељну пропаст- што се дешава врло често.

Тешко ће за спасење бити време које је већ наступило!

"Спасавај се да би душу своју сачувао- речено је Духом Божијим остатку

хришћана"- тај напор свети Игњатије нарочито истиче, желећи да нас посаветује да

будемо нарочито храбри, да нарочито пазимо на себе.


22/141

Ми смо већ ступили у доба отпадништва о коме је сведочио свети Игњатије.Отпадништво се шири све силније и силније, као прехдодница доласку непријатеља

Христовог: оно треба да припреми зацарење Антихриста и да се "прослави са њим,

после чега ће отпочети страшни период последње и одлучујуће борбе ђавола са Богом и Христом Његовим".

О томе, полазећи од пророштва многих Отаца Цркве, говори свети Игњатије у

својој значајној књижици "О чудесима и знамењима".

Појава Антихриста биће природна последица "недостатка људи са духовним

познањем и расуђивањем", "одсуства истинског Богопознања" и "прихватања ђавољих дела као као дела Божијих".

Пред долазак Антихриста, целокупно стање у свету биће такво, да ће његова појава на неки начин представљати неопходну последицу таквог стања, тих у суштини антихришћанских прилика и антихришћанске духовне усмерености света, ето

зашто је још свети Апостол Јован Богослов говорио о многим антихристима (1. Јн.

2,18), ето због чега се може говорити о појави "духа антихристовог" у свету, много пре зацарења самог Антихриста. Говорити о томе- никако не значи узимати на себе

право да се "предскаже" време јављања Антихристовог, које, по учењу Речи Божије, никоме није у потпуности познато иако се јављају многа његова обелажја.

Неопходно је говорити о овоме, да не бисмо подлегли Антихристу које ће бити необично искусан обмањивач и преварант, способан чак и лажна знамења и чудеса

да твори.

Ево како, на основу учења Речи Божије и Светих Отаца, о тој опасној и за душу погубној преласти говори свети Игњатије:

"Уочи другог доласка Христовог, акда хришћанског духовног познања и разуђивања сасвим понестане међу људима, појавиће се лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и

изабране (Мт. 24,24). Сам ће Антихрист нарочито успешно и обилно творити

чудеса, очаравајући и задовољавајући њима плотско мудровање и непросвећеност:


23/141

даће им "знак са небеса" који они раже и ишчекују. Његов је долазак, како каже

свети Апостол Павле, по дејству сатанину са сваком силом и знацима и чудесима

лажним , и са сваком преваром неправде међу онима који пропадају , зато што не примеше љубав истине да би се спасли (2. Сол. 2,8-10). Видећи ова чудеса,

незналице и мудраци по телу ће да их прихвате брзо, без задржавања и

премишљања, због сродности свог духа са њиховим; ради властите обневиделости,признаће и исповедити дела сатанина као велико пројављење силе Божије, и-

Антихрист ће лако и несмотрено бити прихваћен (преп. Јефрем Сирин). Људи не

могу да схвате да његова чудеса немају никакав добар и разуман циљ, нити имају неко одређено аначење, да су туђа истини, испуњена лажју, да представљају

злобну, бесмислену и чудовишну глуму, усмерену на изненађење, довођење у

недоумицу и самозаборав, на завођење, обману, на освајање чарима раскошног, али

у суштини испразног и тупавог утиска који остављају.

Не изненађује што ће отпадници од хришћанства, пошто су непријатељи истине,Антихристова дела примити одушевљено и беспоговорно: они су се већ припремили за отворен и активан дочек сатаниних посланика и оруђа, његовог

учења и дела његових, тако што су на врема ступили у духовно општење са

сатаном. Али је дубоку пажњу и сузе завредело то, што ће Антихристова чудеса и

дела ставити на муке и саме изабранике Божије".

Ове последње упозоравајуће речи светог Игњатија нарочито су значајне за оне који

лакомислено гледају на савремено припремање света за дочек Антихриста, за оне

који без обзира на све остају слепи, не желећи да виде очигледне доказе тих бесомучних припрема за зацарење његово које проводе његове слуге, које су већ

продале душе своје сатани за земна бла�

arh. averkije~sveta revnost

Documents