ANTONIO PANICISnježana Furundžić

Antonijo Đenezijo Maria Panici je rođen 16.09.1797. godine u Italiji u mestu Brešelo koje se nalazi u oblasti Ređio Emilija , vojvodstvo Modena. Italija je u vreme njegovog rođenja bila rasparčana na više manjih oblasti i u njoj se još od 16. veka javlja težnja za ujedinjenjem.

Antonio Panici je studirao prava u Parmi i diplpmirao je 1818. godine. Najverovatnije je da je još tokom studija došao u kontakt sa organizacijama koje su se borile za ujedinjenje i nezavisnost Italije. Parma je bila pod Frančeskom IV koji je bio vojvoda od Modene. Po završetku studija Antonio Panici se vratio u rodno mesto gde je prvo radio kao advokat, a potom je dobio mesto školskog inspektora.

Godine 1820. dolazi do kratkotrajne revolucije koja se odvijala u Kraljevstvu Dve Sicilije. Revolucija je bila neuspešna a kao posledicu je imala progon i hapšenja svih koji su bili osumnjičeni za učešće i pomoć revolucionarima. Panici je bio upozoren da će najverovatnije biti uhapšen i on iz tih razloga beži u Švajcarsku, u Lugano. U Švajcarskoj je Panici 1823. godine napisao i objavio knjigu o zloglasnom režimu i o nameštenim sudskim procesima u Italiji od strane vojvode od Modene, Frančeska IV. To je izazvalo burne rekcije u Modeni i Paniciju je čak suđeno u odsustvu. Proglašen je krivim i osuđen na smrt. Panicijev ostanak u Švajcarskoj došao je u pitanje jer je vršen pritisak od strane Modene, Sardinije, Austrije i Francuske. Panici je bio prinuđen da napusti zemlju.

Maja 1823. godine on odlazi u Englesku, u London, gde dolazi u kontakt sa italijanskim pesnikom i revolucionarom Ugom Foskolom koji ga upoznaje sa liverpulskim bankarom Vilijemom Roskoom zahvaljujući kome Panici stize u Liverpul. U Liverpulu se izdržavao tako što je davao časove italijanskog. Vilijem Rosko upoznao je Panicija sa uglednim advokatom i političarem, Henrijem Brougamom, koji će ubrzo postati kancelar Engleske. Zahvaljujući njegovom uticaju Panici je dobio mesto profesora italijanskog jezika na tek otvorenom Londonskom univerzitetu 1828. godine. Pokazalo se ubrzo da baš i nema dovoljan broj studenata i Panici je odustao od ovog počasnog nameštenja i 1831 godine priključuje se osoblju Britanskog muzeja kao bibliotekar asistent odeljenja za štampane knjige. Na tom mestu je ostao do 1837.

1

U vreme kada se Panici zasposlio u biblioteci ona je bila u veoma lošem stanju. Knjige i rukopisi su zajedno sa kipovima, fosilima, mapama i karatama bili nagomilani bez reda. Uslovi za rad i organizacija rada su bili na nezadovoljavajućem nivou. To je dovelo do toga da se u periodu od 1835. do 1836. formira komislija koja će pokušati da reorganizuje biblioteku. Razvila se i diskusija u Parlamentu u kojoj je Panici iznosio svoje stavove i argumente koji su za to vreme bili veoma avangardni. Pokušao je da probudi nacionalni ponos i ukaze na značaj koji ima nacionalna kolekcija knjiga koja se nalazi u biblioteci Britanskog muzeja, iznoseći podatak da je Francuzi imaju u Parizu znatno bogatiju kolekciju. Zalagao se i za povećanje dostupnosti biblioteke. Da ona bude dostupna širem građanstvu i da im dopusti da imaju iste mogućnosti da se obrazuju. S tim u vezi je rekao:

« Siromašnom studentu želim da omogućim da utoli svoju žeđ za znanjem, da sledi svoja intelektualna stremljenja, da pronikne u najsloženija pitanja i da potraži odgovore od istih autoriteta kao i najbogatiji čovek u Kraljevstvu, bar kada su knjige u pitanju, a... Vlada je obavezna da mu pruži velikodušnu i neograničenu pomoć». Time je ustanovio devizu da je osnovna funkcija biblioteke obrazovna.

Na mestu asistenta Panici je bio do 1837. godine, kada je postao kustos Kolekcije štampanih knjiga i na tom mestu ostaje do 1856. godine.

U tom periodu Panici je uspeo da reorganizuje rad u biblioteci i angažovao se zajedno sa svojim saradnicima na izradi 91 pravila za katalogizaciju.

Načela na kojima su se zasnivala njegova Pravila razrešila su nejasnoće o autorstvu određene publikacije, pisanju imena autora, anonimnim publikacijama (bez autora u kataloškom smislu) i drugo. Smatra se da je on prvi uveo u upotrebu ono što danas nazivamo jedinstvenim stvarnim naslovom. Ova pravila su postala osnova za izradu mnogih kataloga 19. i 20. veka i predtavljaju osnovu za nastanak ISBD (međunarodnog standarda za bibliografski opis).

Ova pravila su od strane upravnog odbora usvojena 1839. godine, ali su štampana tek 1841. godine. Sam katalog formira se u periodu od 1842 do 1881. godine. Panici je smatrao da katalog ne treba da bude štampan dok celokupan fond ne bude unet u njega. Taj rad je bio veoma studiozan i dugotrajan. Panici se veoma često sretao sa otoprom sredine i upravnog odbora ali je iz tih bitaka izlazio kao pobednik. On nije bio zadovoljan stanjem i količinom fonda. Da bi poboljšao tu situaciju Panici je 1842. godine uveo Obavezni primerak u biblioteku, pravilo po kome nacionalnoj

2

biblioteci pripada primerak svake knjige objavljene u zemlji. Takođe je od Ministarstva finansija izdejstvovao redovna godišnja sredstva. Obezbedivši godišnji budžet za biblioteku u visini od 10.000 funti, Panici je postavio još jedan važan princip po kome nacionalne biblioteke treba da imaju stabilan izvor finansija koji će se obezbeđivati kroz opšte oporezivanje.

Zahvaljujući Panicijevom prijateljstvu sa Tomasom Grinvilom, biblioteci je 1846. godine priključena i biblioteka Tomasa Grinvila od 20.000 knjiga i koja je bila procenjena na 50.000 funti

Na taj način fond biblioteke Britanskog muzeja je utrostručen i u Panicijevo vreme je bio oko 600.000 primeraka. (stariv podatak;veći fond)

Iako je bio često kritikovan i njegov rad osporavan, Antonio Panici je uspeo da postane jedan od najuticajnijih službenika Muzeja. Za Glavnog bliotekara postavljen je 1856. godine i na toj dužnosti bio je deset godina. Njemu pripada zasluga za izgradnju čuvene kružne čitaonice, velelepne građevine za koju je Panici dao idejni nacrt. U središnjem delu dvorišta sagrađen je kružni prostor natkriven staklenom kupolom. Knjige su smeštene u tri nivoa, po pet redova polica koje se nalaze uza zid. Smatra se da se u taj prostor može smestiti milion knjiga. Središnji prostor je namenjen korisnicima i ima 300 mesta. Originalne skice , nacrtane Panicijevom rukom podnete su Upravnom odboru 1852. godine, i taj predlog je prvobitno bio odbijen. Nekoliko godina kasnije ipak je prihvaćen i čitaonica je sagrašena i otvorena 1857. godine. (arhitekta Sidni Smerk).

U periodu od 35 godina Antonio Panici je dominirao bibliotekom Britanskog muzeja, uneo u nju nov duh i od nje napravio uzornu biblioteku modernog tipa.

U toku svog uzbudljivog života Panici je stekao mnoge prijatelje, ali i protivnike.

Jedan od njih je i književnik i istoričar Tomas Karlajl, koji je u jdnom članku optuzio Panicija da je formiranjem svog kataloga smanjio pristup jos nekatalogizovanom delu fonda, a smetalo mu je što knjige ne mogu da se nose van biblioteke i što je radno vreme samo do 5 popodne. Panici mu to nije zaboravio, pa kada je Karlajl pisao Kronvelovu biografiju i zahtevao da mu Panici u tu svrhu obezbedi odvojenu sobu u biblioteci, Panici mu to nije dozvolio. Karlajl je pokušao da se izbori za tu privilegiju uz pomoć princa Alberta, supruga kraljice Viktorije, ali mu to nije uspelo. Ono što mu je pošlo za rukom je da osnuje novu biblioteku pretplatnog tipa. Sakupio je fond od 3000 knjiga i otvorio Londonsku biblioteku, čiji je pokrovitelj bio

3

princ Albert, a za bibliotekara je stavio jednog Škotlanđanina koji mu je u svemu povlađivao.

Među lične prijatelje Antonija Panicija ubrajaju se lord Palmerston (ministar spoljnih poslova), Vilijam Gledston (predsednik vlade); dopisivao se sa premijerom Sardinije, a bio je i blizak prijatelj sa francuskim piscem Prosperom Merimeom i Napoleonom III i njegovom suprugom.

Antoni Panici je postao britanski državljanin 1832. godine, ali je bez obzira na to bio vatreni revolucionar i italijanski patriota do kraja života. O tome svedoči njegovo priajteljstvo sa Macinijem i Garibaldijem, italijanskim revolucionarima. U Italiji je bio veoma cenjen i nakon ujedinjenja Italije ponuđeno mu je mesto senatora koji je on odbio. Rešio je da ostane u Engleskoj. Penzionisan je 1866. godine ali je i dalje nastavio da aktivno učestvuje u radu biblioteke do svoje smrti 8. aprila 1879. godine.

Tokom života je dobio mnoga priznanja i odlikovanja. Engleska kraljica mu je dodelila titulu Lorda, a Oksfordski univerzitet počasnu diplomu. Nosilac je Francuske legije časti i mnogih italijanskih odlikovanja koje dodeljuje vlada i kruna.

Danas se u Britanskom muzeju nalazi svečana sala koja nosi ime Antonija Panicija.

   .

4