anticko ucenje o drustvu

Vladimir Djordjevic Anticko ucenje o drustvu

Sadrzaj

Sadrzaj..........................................................................................................2 Uvod.............................................................................................................3 Pojam i podela antickog ucenja o drustvu....................................................4 Grcka filozofija.............................................................................................5

-Kosmoloski period..........................................................................5Pitagorejska skola-Tajna brojeva.........................................6

-Antropoloski period........................................................................7Sofisti...................................................................................7Protagora..............................................................................8Sokrat...................................................................................8Sokratovske skole................................................................10

-Sistemski period.............................................................................10Platon...................................................................................10Aristotel...............................................................................12

Literatura.....................................................................................................18

2


UVOD

Razmatranja o drustvu nalaze se jos u starim istocnjackim civilizacijama, u starom Egiptu, Vavilonu, Indiji i Kini. Ona su sacuvana fragmentarno u obliku zapisa, zakonskih propisa i moralnih i regularnih pouka. Drustveno – ekonomski odnosi u starom Egiptu, Vavilonu i Kini, nisu bili povoljni za razvoj drustvenih teorija. To su bile drzave sa agrarnom privredom, kastinskim drustvenim uredjenjem i despotskim oblicima vladavine na krutim pravnim sistemima koji su imali religijsku osnovu. U ovakvim drustvenim uslovima, u kojima nije postojala sloboda gradjana, razmisljanja o drustvu bila su nesistematicna i pretezno pragmatskog karaktera, sadrzavajuci u sebi uputstva za svakodnevni zivot, nabrajajuci duznosti. Cak i kad su razmisljanja prelazila ove okvire, i odnosila se na porodicu i drzavu, ona su bila konzervativna jer su postojece odnose u drustvu prikazivala kao vecne, a promene objasnjavala voljom natprirodnih bica.

Znacajnije teorije odrustvu nastaju tek u antickoj Grckoj. U antickoj Grckoj bili su

ostvareni neophodni uslovi za razvoj teorije o drustvu.Ti uslovi proizilazli su iz relativno viseg stepena u razvoju proizvodnih snaga , tako da je klasna podela na robove i robovlasnike omogucila jednom sloju ljudi da se ne bavi materijalnom proizvodnjom vec da se bavi samo duhovnim radom, pa i razmisljanjem o drustvu. Politicki zivot u grckim gradovima – drzavama, koje su po pravilu, obihvatale jedan grad sa seoskom okolinom, bio je ispunjen, ne samo borbom izmedju suprotnih klasa (robova i robovlasnika), vec i borbom izmedju raznih slojeva robovlasnicke klase.

Ovakvi drustveni uslovi bili su mnogo povoljniji za razvoj teorije o drustvu od uslova koji su postojali u starim istocnjackim civilizacijama. Zato se tek u antickoj Grckoj javljaju znacajnije teorije o drustvu. U izvesnom smislu, elemente drustvene misli srecemo jos kod Homera i Hezioda, a Herodotova Istorija i Tukitidov Peloponeski rat sadrze mnoge socioloske podatke o tom periodu. Oni su mogli to raspravljanje o drustvu otpoceti zahvaljujuci kako povoljnim drustvenim okolnostima, tako i misaonih tvorevina svojih prethodnika.

3


Pojam i podela antickog ucenja o drustvu

Anticko ucenje o drustvu obuhvata hiljadugodisnje vremensko razdoblje: od jonski pocetaka u VII/VI veku p.n.e. pa prakticno sve do VI veka nove ere, odnosno do dekreta cara Justinijana, kojim su 529. godine zabranjene i zatvorene sve paganske filozofske skole u Atini. Ta formalna zabrana ucenja filozofije predstavlja ujedno i simbolicki kraj citavog antickog perioda evropske civilizacije. Nakon njega nastaje tzv. hriscansko doba u kome vera u jednog boga sa tri lica ( Otac, Sin i Sveti duh) postaje opsteobavezujuci obrazac i za misljenje i za delovanje.

Filozofija je i posle formalnog nestanka antike nastavila da traje, narocito u Istocnom rimskom carstvu (Vizantija) dobijajuci tokom vremena nov izgled i sadrzaje u skladu s aktuelnim hriscanskim vrednostima. Za razliku od Zapadnog rimskog carstva, koje je u V veku potpalo pod vlast varvara sa severa, vizantijsko drustvo se razvijalo kao nastavak grcke antike. Isto vazi i za vizantijsku filozofiju, s tim da se ona nije razvijala samostalno, vec kao sredstvo za razjasnjenje hriscanskog ucenja.

Istorijske prilike su uslovile i osnovnu podelu anticke filozofije na:

grcki (helenski) i helenisticko – rimski period anticke filozofije.

Iako vremenski pripada antickom svetu, hriscanska misao se zbog svog predmeta izucavanja u vecini pregleda istorije filozofije povezuje sa tzv. srednjovekovnom filozofijom.

U unutrasnjim podelama antickog ucenja o drustvu razlikujemo manje vremenske i tematske potceline u kojima nailazimo na razlicite predmete filozofskog promisljanja, kao i na razlicite skole i mislioce koji istim ili slicnim problemima pristupaju na drugaciji, cesto bitno suprostavljen nacin. Prvu sistematsku podelu filozofije napravio je Aristotel u svome delu naknadno nazvanom Metafizika. Za razliku od svog ucitelja Platona Aristotel je precizno klasifikovao filozofsko znanje (logika, prva filozofija, etika, politika itd.), uvodeci i niz „tehnickih termina“, koji su postali nezaobilazni u kasnijem razvoju filozofije.

Filozof Teofrast, Aristotelov naslednik u njegovoj „peripatetickoj skoli“(Likej) bio je po svemu sudeci tvorac prve, danas nazalost izgubljene, istorije filozofije Mnjenja fizicara. Na osnovu te knjige sacinjeni su mnogi drugi anticki pregledi filozofije, od kojih nam je u celosti dostupno jedino delo Diogena Laertija iz III veka nove ere pod nazivom Zivoti i misljenja istaknutih filozofa.

4


Podela anticke filozofije prema razlicitim kriterijumima

Hronolosko-problemski kriterijum

Geografski kriterijum

Predmetni kriterijum

Teorijsko-saznajni kriterijum

Pripadnost skoli

1. GRCKI

Presokratovci (kosmoloski period)Sofisti i Sokrat (antropoloski)Demokrit, Platon, Aristotel (sistematski)

2. HELENISTICKO-RIMSKI

Sokratove skoleAkademicariPeripateticariEpikurejciStociSkepticiNovoplatonicari

JONJANI

Anaksimandar, Anaksimen, Anaksagora, Arhelaj, Sokrat, Platon, akademicari, Aristotel,Teofrast

ITALCI

Ferekid, Pitagora, Ksenofan, Parmenid, Zenon, Eleacanin, Leukipl, Demokrit, Naukid, Epikur, Protagora, Piron i dr.

FIZICARI

ETICARI

DOGMATICI

SKEPTICI

MILECANI

ELEJCIAKADEMIJALIKEJ

Religiozni uticajiJUDAIZAM (fILON)GNOSTICIZAM (eseni, pavlinisti, valentini i dr.)RANO HRISCANSTVO (PATRISTIKA)Grcki apologetiLatinski apologetiAleksandrijska skolaNeoplatonisticko-hriscanska sinteza

Grcka filozofija

Kosmoloski period (filozofija prirode)

Prvi filozofi tzv. presokratovci prvenstveno su se bavili proucavanjem prirode. Zato se oni uglavnom nazivaju fizicari (grc. physis-priroda koja se razvija i menja; i logos- nauka, govor ili rec). Oni su nastojali da pomocu razumski zasnovanih dokaza utvrde prvobitne principe (korene ili nacela) svih stvari. Tragali su za svrhom ili smislom bivstva-ono sto jeste, sto cini ili omogucava postojanje. Na taj nacin se razvijalo prvobitno pojmovno misljenje, u cijoj osnovi stoji cudjenje nad cinjenicom postojanja-razumska radoznalost pred zagonetkama prirode i kosmosa.

Nezavisno od toga, izvesno je da su oni nastojali da zdravorazumskim zakljucivanjem i uz izvesne anologije sa mitoloskim predstavama predvladaju razliku izmedju ociglednog culnog mnostva s jedne i opsteg jedinstva i povezanosti svih stvari u svetu s druge strane. U tom traganju za jedinstvenim nacelom svega postojeceg presokratovci su pod prirodom razumevali osnovu svih zbivanja ili opsti okvir stvarnosti, kosmos je za njih izraz kojim oznacavaju univerzalni-pravicni poredak stvari u svetu. Utoliko je moguce reci da su se fizicari bavili prirodom kosmosa: tragali su za nacelom ili korenom svega postojeceg (grc. arhe), za bezvremenim temeljem zivota koji obezbedjuje postojanost i zakonomernost u ociglednim stalnim promenama unutar culnog sveta. Time su prvi postavili probleme odnosa Jednog i mnostva, nastajanja i propadanja, prvog i izvedenog, kretanja i mirovanja ...

5


Pitagorejska skola-tajna brojeva

Svojim ucenjem o matematicko-geometrijskom razlaganju kosmosa na brojeve i brojne odnose pitagorejci su znacajno uticali na ukupni helenski svet. Oni su bili najvazniji predstavnici opstegrckog shvatanja po kome su geometrija i matematika osnovna orudja znanja.

S tim u vezi valja znati da Grcki anticki duh podrazumeva da je kosmos “pravedno”, sto ce reci zakonito uredjen prostor. Istinsko saznanje tog geometrijskog sveta simetricnih pravilnih oblika, moguce je jedino onom misljenju koje je identicno svom predmetu. Zato ljudsko saznanje upravo u matematici i geometriji nalazi sigurne i nedvosmislene orijentire za praktican tj. moralan zivot. Stoga se ne iznenadjuje da je iznad ulaza u Platonovu Akademiju pisalo:

„ Neka ne ulazi niko ko ne zna geometriju“,

dok je sam Platon govorio da “ Bog uvek stvara na geometrijski nacin”.Sustina pitagorejskog ucenj bila je tvrdnja da je sve broj. Prema Aristotelu

pitagorejsko shvatanje da je prapocetna forma svega broj, odnosno brojevi treba shvatiti tako da brojevi istovremeno daju „materiju bicima“, bas kao sto cine i njihovo svojstvo i stanje. Brojevi su dakle ono najmudrije-sustina, princip ili uzrok svih stvari.

Osnovni elementi brojeva jesu parno (neograniceno) i neparno (ograniceno). Neograniceno se izjednacava sa vazduhom ili prazninom cija svaka deoba daje isti rezultat: novu prazninu i tako u beskraj. S druge strane, deoba ogranicenih stvari mora se zavrsavati-mora imati garnicu. Ta granica jeste ono sto nema delova-tacka, linija, ravan.

Arhe-pocelo (svojstva)

Kosmos Zemlja: izgled (oblik) i zivot

Politika (etika)

Talesoko 640-550

Vodahrana svih; izvor i neogranicena zaliha svega

Bozanstvo prozeto demonima* jedinstven

Ravna ploca koja plovi na vodi

“Niceg previse”“Nerad dosadi”

Anaksimandaroko 610-547

Aperionneograniceno; nestvoreno, vecno, nepromenljivo

Naizmenicno nastajanje i nestajanje svetova* mnogostruk

Valjak u centru sveta* razvoj od nizih ka visim vrstama putem prilagodjavanja

Veza kosmosa i polisa: ravnoteza sila u stalnom sukobu

Anaksimenoko 585-528

Vazduhkvantitativno neodredjen i kvalitativno ogranicen

Zivi organizam koji traje preobrazavanjem vazduha* mnogostruk

ravna ploca koja lebdi u vazduhu kao list

“Kako gore tako i dole”

Heraklitoko 544-480

Logoszakon borbe suprotnosti; norma bica; “vecno ziva vatra”

Postojanost: „iz svega jedno, iz jednog sve“; istost u razlici* mnogostruk

Dijalektika: put Razdora i put Sloge jedan su te isti; „ Rat je otac svih stvari“.

Karakter je coveku sudbina;zivot u skladu sa logosom

Pitagora Brojevioblik/forma; svojstvo,

Harmonija: ogranicen red

Sferican oblik koji se okrece

Samoiskljucivanje iz helenske

6


oko 571-496 stanje, uzrok: temelj Platonovih ideja

okruzen neogranicenim* mnogostruk

oko vasionskog ognja

obicajnost

Ksenofanoko 570-475

Jedno je sve(Bog)jedno, nenastalo; ni mirno ni pokretno; savrseno

Ni konacan ni beskonacan-prozet Bogom* mnogostruk

Beskonacna zemlja* Iz zemlje i zode svi smo rodjeni

Kritika antropomorfizma tradicionalne religije

Parmenidoko 540-480

Bice/misljenjejednorodno, celo, vecno, nepomicno i nedeljivo; nenastalo i neunistivo.

Sferican, bez praznog prostora-homogen; prostorno ogranicen a vremenski beskrajan* jedinstven

* Put neistine: predmet culnog znanja koje je mnjenje, tj. privid

Empedokleoko 483-423

Voda, Vazduh, Vatra i Zemljanerodjeni vecni entiteti koji se spajaju i razdvajaju na osnovu sila privlacenja i razdvajanja, odnosno ljubavi i mrznje

Ni prazan ni prepun ; vecan i nepromenljiv

* jedinstven

* Kruzno kretanje prirode kroz periodicne cikluse

Apstraktna slika bozanskog;Seoba dusaUzdrzavanje u svemu radi vecnog blazenstva

Anaksagoraoko 550-428

Nous i kliceum kao samodovoljno pocelo kretanja i “homeomerije”

Iz mnostva semena intervencijom uma nastaju pojedinacni kvaliteti

Nista ne postoji odvojeno, vec sve stvari imaju udela u svemu;

Pravda i stid ne postoje po prirodi vec po obicajnosti

Demokritoko 460-370

Atominedeljivi osnov bica; bez posebnih kvaliteta; razliciti oblici i velicine

Mehanicko sudaranje atoma u praznom prostoru* mnogostruk

Disk ili valjak koji lebdi u vazduhu* evolucija kroz prilagodjavanje

Cilj: mir i spokojstvo

Antropoloski period (filozofija coveka)

Sofisti-prvi prosvetitelji

Kada je drustveni zivot u polisu postao dovoljno slozen da iziskuje visok nivo zasebnih oblika znanja, nastala je potreba za ljudima koji bi poducavali ostale kako da budu uspesni u skupstini, sudu ili na trgu. Odgovornost za tu poduku preuzeli su sofisti placeni ucitelji mudrosti, pisci politickih i sudskih beseda ili kako bismo ih mi danas nazivali besednici ili retori-ljudi posebno upuceni u vestinu javnog govorenja.

Smisao njihovog poducavanja sastojao se u obrazovanju mocnog drzavnika, coveka sposobnog da ubedi druge u ispravnost vlastitog stanovista. Sofisti nisu mnogo marili za dokazivanje kosmologa, vec su poducavali znanju, upravljenom ka sticanju politicke moci i osvajanju vlasti, a ne ka tome da se utvrdi sta jeste ili nije pretpostavljena konacna istina.

Iako su zbog te svoje namere kasnije izasli na los glas, Sofiste pre svega valja razumeti kao prve prave prosvetitelje, prakticne ucitelje mudrosti koji su slobodne gradjane poducavali javnom, tj. politickom zivotu. Oni su insistirali na istini koja se nalazi u domenu saznajnih moci pojedinca, a ne u istorijskom nasledju koje dolazi iz oblasti religije i drzavnih zakona. Sofisticki skepticizam spram tradicije oznacio je snazan prodor kritickog duha koji

7


su neki od njih kreativno iskoristili u vlastitom promisljanju eticke stvarnosti u kojoj su ziveli, dok su drugi, ne tako retki, zloupotrebljavali novu poziciju znanja-izvan oslonca na tradiciju i poverenja u apsolutne, tj. konacne istine.

Protagora ( oko 480-410. godine p.n.e.)

Demokritov ucenik i Periklov prijatelj, koji je postavsi ucitelj besednistva u Atini, navodno, prvi sebe nazvao sofistom. Zivot je izgubio u potonulom brodu na putu za Siciliju, gde se zatekao krijuci se od Atinjana koji su ga prognali zbog njegovog navodnog bezboznistva (tvrdio je: “ O bogovima ne mogu nista da znam, niti da postoje, niti da ne postoje. Mnogi su prepreke za tu spoznaju, i nejasnost argumenata i kratkoca ljudskog zivota.”Taj je stav mnogim kasnijim generacijama, posebno modernim, sluzio kao kljucni argument za ateizam).

Slicno filozofu Talesu, i sofista Protagora vazi za rodonacelnika mnogih ideja i postupaka. Prvi je naplacivao svoje casove, prvi uocio razliku izmedju glagolskih vremena; prvi je priredio takmicenja u govornistvu, prvi je izneo kako treba napasti ili odbiti bilo koju tezu (zato vazi za tvorca eristike-vestine prepiranja); prvi je podelio govor na cetiri dela: zelja, pitanje, odgovor, naredjenje itd.

Protagora je prvenstveno poznat po svojoj osnovnoj misli, ujedno i temeljnoj tezi svih sofista:

“Covek je mera svih stvari: onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu”.

Stvarnost je krajnje relativna kategorija koja se svakom coveku prikazuje na drugaciji nacin. Neko nesumnjivo istinito saznanje o prirodi stvarnosti uopste nije moguce. Svako pojedinacno saznanje je u istoj meri i istinito i neistinito. Ta tvrdnja je otvorila prostor za potonji skepticizam i moderni subjektivni idealizam u teoriji saznanja. S druge strane, ona je omogucila kriticki pristup politickoj-drustvenoj stvarnosti koja, kako smatra Protagora, nikada nije apsolutna, vec se uvek moze menjati, odnosno poboljsavati, u zavisnosti od razumnosti ljudi.

Sokrat(oko 470-399. god. p.n.e.)

Rodjeni Atinjani koji nikada, osim prilikom vojnih pohoda u

kojima je sa uspehom ucestvovao, nije napustao svoj rodni grad-drzavu. Pored Platonovih dijaloga u kojima se Sokrat prikazuje na gotovo idealizovan nacin, detaljnije podatke o tom filozofu koji namerno nikada nista nije pisao nalazimo u spisima drugog ucenika Ksenofonta. U njegovim Uspomenama o Sokratu to je covek od krvi i mesa, ratnik i mudrac, filozof ali i

8


prakticar koji se rukovodi jasnim, promisljenim i preciznim zivotnim principima. O njemu postoje i sturi podaci iz anticke komedije, posebno Aristofanovih Oblakinja.

Sudjenje Sokratu

Sokratov zivot bio je ogledalo njegove filozofije. Najbolji dokaz za to jeste sudjenje koje su protiv njega organizovali tadasnji atinski vlastodrsci. Rec je o najcuvenijem sudskom procesu u istoriji filozofije, koji se u antici po cuvenju jedino jos moze porediti sa suocavanjem Isusa Hrista i rimskog zvanicnika Pontija Pilata. Sokrat je bio optuzen da kvari omladinu i da ne postuje atinske bogove. Stvarni razlozi za sudjenje, medjutim, bili su drugi-dovodjenje u pitanje moralnog legitimiteta aktuelne vlasti u Atini, kao i, za pojedine gradjane Atine, Sokratova nepodnosljiva kriticnost prema opstehelenskom gubljenju kriterijuma za istinu i eticko delovanje. Svojim insistiranjem na unutrasnjoj svesti, tj. licnoj odgovornosti prilikom donosenja moralnih i saznajnih zakljucaka, Sokrat je dosao u protivrecje sa nasledjenom grckom obicajnoscu (ethos), u kojoj su tradicionalne vrednosti polisa po pravilu bile iznad licnih vrednosti pojedinca i nacina na koji ih on, eventualno, sam razumeva.

Kada je osudjen kao kriv, i kada je od njega trazeno da u skladu sa pravnim obicajem u Atini predlozi primerenu kaznu za svoj prekrsaj, Sokrat je umesto da se pokaje, kako su to ocekivali tuzioci i sudije, trazio da bude nagradjen! Odbivsi tako da prihvati svoju krivicu, Sokrat je dodatno izazvao vecinu prisutnih porotnika koji su ga u ponovnom glasanju osudili na smrt. Buduci da je presuda doneta na zakonit nacin, kroz legalnu proceduru, filozof nije zeleo da bezi i tako svojim tuziteljima priusti bilo kakvu moralnu satisfakciju. Hegel ce kasnije zakljuciti da su na izvestan nacin bili u pravu i atinske sudije i Sokrat: on zato sto je rukovodjen visim principom savesti i licne odgovornosti promovisao individualnost, a Atinjani zato sto su stitili tradicionalni polis i njegove vrednosti u kojima je celina uvek iznad pojedinca.

Glavni problem Sokratove filozofije jeste kako treba ziveti da bi se bilo u skladu sa istinom, odnosno onim sto je „dobro“. Odgovor je pretpostavljao covekovu brigu o dusi. Unutrasnji svet ljudske duse mnogo je znacajniji od sveta spoljsnjih dobara. Za razliku od njih, dusa je besmrtna i stoga je njena vrednost nemerljiva.

Da bismo na odgovarajuci nacin vodili racuna o dusi moramo se koristiti onim sto je njoj najblize, a to je razum. Njega treba upotrebljavati na ispravan nacin. Kada i ako to cinimo, onda nuzno zivimo umereno-u samosavladavanju, ili-drugim recima-zivimo pravedno. Na taj nacin realizujemo sustinski cilj svoga zivota: da postupke odredjujemo na osnovu znanja o onome sto je dobro.

Dijalektika

Da bi se dostiglo znanje opsteg, potrebno je izvesno duhovno strpljenje kojim se postupno, mada nikada ne i konacno, otkriva skrivena istina stvari. Stvarno znanje stice se tek kroz raspravu (dialogos-razgovor), koju valja shvatiti kao sredstvo pomocu kojeg se postupno dolazi do sustinskih odredjenja ispitivanog problema. Time se stice znanje samog logosa kao smisla i poretka bica

Cuvena Sokratova ironicna tvrdnja da on “zna da nista ne zna” nije znacila njegovo osporavanje postojanja stvarne istine vec je bilo izraz saznaja o tome da istina nikada nije ocigledna i nadohvat ruke. Svako ocigledno, naizgled dovrseno znanje, pokazuje se kao prividna istina ili mnjenje. Stavise, sto je znanje o nekom problemu vece, to je i veca samosvest o neznanju koje ga okruzuje i koje tek treba prevladati. Svako konkretno znanje

9


jeste tek polazna tacka za dalje izvodjenje ili poradjanje istine kod sagovornika. Zbog toga ce Sokratova metoda dobiti ime babicka (majeuticka) metoda.

Kasnije ce Platon na tom osnovu izgraditi vlastito stajaliste po kome dialogos prevazilazi odredbe ucenog i vestog govora, i postaje put samopreobrazenja unutrasnjosti coveka na osnovu saznate istine. Time dialogos postaje osnova za dijalektiku-najvisu nauku koja ide dalje od sveta hipoteza (razuma) i sagledava svet ideja (uma).

Sokratovske skole

Sokratov jedinstven primer zivotne mere i stila, kao osobeni spoj teorijskog i prakticnog, imao je brojne sledbenike, ali i protivnike. Sokratovi ucenici i prijatelji, u skladu sa vlastitom prirodom i sklonostima nastavili su da produbljuju pojedine aspekte ucenja svoga ucitelja. Najslavniji i najumniji medju njima svakako je bio Platon. Medjutim, pored njega su se tokom antike formirale tzv. sokratovske skole, ciji je karakter vise odgovarao klasicnoj sofistickoj tradiciji. Najznacajnije su megarska, kirenska i kinicna. Neke od njih uticale su i na kasnije helenisticke filozofije.

Megarska skola

Osnivac i najpoznatiji predstavnik skole bio je Euklid. On je nastojao da spoji Parmenidovo Jedno sa Sokratovim Dobrom. Prema njemu iako vrlina ima vise imena (hrabrost, razboritost, umerenost itd.), ona je samo jedna sto znaci napromenljiva i sebi jednaka. Zato je vrlina identicna sa bicem. Samim tim, zlo je ne-bice i kao takvo-ne postoji.

Kinicka skola

Prvi kinicar bio je Antisten, ucenik Gorgije i kasnije Sokrata. Sustina njegovog ucenja jeste volja za vrlinom. Ona je po sebi dovoljna za blazenstvo koje se postize mukotrpnim radom. Zato je Antisten odbacivao culno uzivanje kao samostalan cilj zivota, a dopustao samo onu vrstu uzivanja koja nece priuzrokovati naknadno kajanje.

Antistenov najpoznatiji ucenik bio je Diogen, covek koji je zbog nacina zivota koji je vodio dobio nadimak Pas (grc. kyon). Odatle i naziv kinik odnosno cinik.

Kirenska skola

Direktno se suprostavljajuci kinicima i megaranima, kirenska skola trazila je blazenstvo u zadovoljstvu koje ima culno utemeljenje. Osnivac skole Aristip, ucenik Protagore i Sokrata, ucio je da jedino sto sa sigurnoscu znamo jesu zadovoljstvo i bol. Zadovoljstvo(grc. hedone) po prirodi je dobro; ono samo sebe opravdava i kao prevashodno telesno stanje moze se iskusiti samo u sadasnjosti.

Sistemski period

10


Platon – Vrhunac grcke filozofije

Za razliku od svog ucitelja Sokrata koji potice iz prostog naroda, Platon („plecati“; izvorno ime Aristokle) aristokrata je koji se jos od najranije mladosti pripremao za politicki zivot u Atini. Sudbonosni momenat za njegovo intelektualno i moralno sazrevanje bilo je sudjenje Sokratu, najmudrijem medju Atinjanima. Nakon Sokratove smrti demoralisani Platon u 24. godini krece na prvo od svojih brojnih putovanja po Sredozemlju.

Posle dramaticnog boravka na Siciliji i zavere koju je protiv njega organizovao tamosnji vlastodrzac, tiranin Dionosije Stariji, Platon se srecnim sticajem okolnosti vraca u Atinu gde oko 387.god .p.n.e. osniva prvu pravu i najvazniju filozofsku skolu u antici – Akademiju. Ona je formirana po ugledu na pitagorejske zajednice i imala je za cilj da uci mudrosti i drzavnickom zanatu mlade Grke iz svih krajeva Helade.

U nameri da ostvari svoj osnovni zivotni san – da ujedini politicku moc i filozofiju – Platon je jos dva puta putovao na Siciliju, u to vreme najmocniji grcki polis, no oba puta doziveo je neuspeh i razocaranje. Po povratku u Atinu pise konacnu verziju svog najpoznatijeg spisa Drzava. Poslednje, verovatno nedovrseno delo jeste Zakoni, najduzi i ujedno jedini Platonov spis u kome glavni lik nije Sokrat.

Temelj Platonove filozofije jeste ucenje o idejama, zasnovano na etickim stavovima preuzetim od Sokrata. Naime, on je smatrao da su sve vrline (pravednost, hrabrost, umerenost itd.) apsolutne vrednosti, da poticu iz jedinstvenog izvora, tj. dobra ili apsolutne vrline, da se ljudima pokazuju u vremenu i prostoru, pa otuda i pogresan utisak o njihovoj relativnosti. Taj stav je posluzio Platonu kao osnov za misljenje po kome sav vidljivi svet, nije nista drugo do nesavrsen odraz vecnog sveta ideja, odnosno idealnih formi.

Prema Platonu bice se moze saznati samo umom. Kao takvo ono je jedini pravi uzor ili model za politicki zivot odnosno pravednu zajednicu.

Platon pod dijalektikom podrazumeva pojmovno istrazivanje istine, koje znaci postupno dosezanje sustine stvari ili istine po sebi. Filozofska dijalektika stvara i rastavlja pojmove na vrste, uvek nastojeci da strogo razlikuje njihove sadrzaje i znacenja. Iduci od konkretnih stvari do opstih pojmova i obrnutim putem, dijalektika omogucava sagledavanje celine ali i svih njenih delova ponaosob.

Idealna drzava – politika u skladu sa bicem

Platon smatra da u skladu sa bicem treba organizovati i zivot zajednice. Slicno hijerarhiji na cijem celu stoji ideja dobrog, i ljudske vrednosti podrazumevaju raspon od visih ka nizim oblicima vrednosti, sto istovremeno odgovara i razlicitim tipovima ljudi koji cine zajednicu.

Prema Platonu samo su filozofi, kao najumniji medju ljudima, stvarno sposobni da saznaju, odnosno prihvate istinu nevidljivog sveta. Platon pojkazuje da filozofima treba poveriti organizaciju i vodjenje drzavnih poslova jer jedino oni nemaju zelju za vladanjem.

11


Filozofi treba da preuzmu zrtvu vlasti jer znaju da vlast nije nikakva dobrobit po sebi, vec najodgovorniji rad koji podrazumeva i najvece zrtve.

Posle filozofa, druga po vrednosti grupa ljudi u drzavi jesu cuvari – ratnici. Oni se odlikuju vrlinama srca : hrabroscu i postojanoscu. Odabiranje cuvara – ratnika, bas kao i cuvara – vladara (filozofa), podleze strogo kontrolisanom procesu vaspitanja i obrazovanja (paideia). Prema Platonovoj paideji, svi ljudi u okviru svojih staleza podlezu stalnom obrazovanju i vaspitanju, s tim da svaki stalez unutar drzave u skladu sa svojom prirodom, prima na sebe razlicite obaveze i odgovornost.

Treci stalez ili treca drustvena grupa u drzavi jesu radnici, seljaci, zanatlije, jednom recju proizvodjacki ili pozudni sloj ljudi. Jedino oni u celoj drzavi mogu da poseduju privatnu imovinu.

Filozofi, ratnici i radnici cine ukupnost (telo) drzave, cije zdravlje kao opste dobro oliceno u pravednom jedinstvu, predstavlja smisao svih njenih posebnih delova. Drzava ne postoji radi zasebne srece nekog staleza ili pojedinca u zajednici vec radi srece u celini. Pri tom ona ne moze biti nikakva apsolutna sreca nego samo ona koja je to u najvecoj mogucoj meri. Zato svaki stalez u drzavi kao i svaki covek ponaosob unuta staleza, treba da cini iskljucivo ono sto mu “po prirodi” najvise pripada: filozofi da vladaju, ratnici da cuvaju, a radnici da proizvode. Tako ce stvoriti najbolju drzavu koja je u isti mah mudra, hrabra i umerena.

Aristotel

Zivot i delo

Aristotel je poreklom sa severa Grcke, iz grada Stigare na Halkidiku naspram Svete Gore. NJegov otac Nikomah bio je lekar, po legendi je pripadao redu Asklepiada nazvanom tako po mitskom osnivacu helenske medicine Asklepiju, tesalskom knezu. Aristotelov otac je kao lekar ziveo na dvoru makedonskog kraqa Aminta, dede slavnog osvajaca Aleksandra Makedonskog. Aristotel se rodio 384. godine stare ere, bio je znaci vise od cetrdeset godina mladji od Platona. Ziveo je sesdeset i dve godine. Kao sedamnaestogodisnjak doputovao je u Atinu radi sticanja obrazovanja, jer su u Atini i celoj Heladi tada bile na glasu dve skole: Isokratova skola retorike i politike i Platonova Akademija. Aristotel je prvo ucio kod Isokrata, pa je ubrzo presao u Akademiju, sto se pokazalo sudbonosnim za njegov zivotni put. Ostao je u Akademiji dvadeset godina, najpre kao ucenik a potom kao aktivni saradnik. Posle Platonove smrti, napustio je Atinu i otputovao najpre u Malu Aziju, a potom u

12


Pelu, na dvor Filipa Makedonskog, gde je oko dve godine bio vaspitac trinaestogodisnjeg Aleksandra buduceg makedonskog i panhelenskog imperatora.

Dvadeset godina posle napustanja Atine, Aristotel se vratio u taj grad da bi u njemu (335. god.) osnovao sopstvenu skolu nazvanu Likej, po istoimenom gaju gde je skola bila smestena. [kola je bila otprilike jedan sat hoda udaqena od Akademije i nalazila se na drugom kraju Atine, negde u blizini hrama Zevsa Olimpijskog. Danas nema od nje nikakvih tragova, jer je na tom mestu izgradjeno stambeno naseqe moderne Atine, dok je prostor gde je bila smestena Akademija ocuvan slobodnim i moze se i danas videti. Aristotelovom povratku u Atinu prethodila je cuvena bitka kod Heroneje u Bojotiji, gde je 338. god. pod komandom Filipa Makedonskog (Aleksandrovog oca) makedonska vojska porazila Atinjane i Tebance. Taj dogadjaj oznacio je nadolazak nove panhelenske epohe, u kojoj su grcke gradske republike jedna po jedna izgubile politicku samostalnost, postajuci delovi velike panhelenske imperije pod vodjstvom makedonskih kraljeva. Stvaranje panhelenske imperije bilo je u osnovi protivno Aristotelovoj politickoj filozofiji, u kojoj se zastupalo glediste da je gradska republika ponajbolji oblik drzavne zajednice.

Aristotelovi spisi su mnogobrojni i opste im je obelezje da se, za razliku od Platonovih spisa koji su po sadrzaju tematski a po formi dijaloski i dramski, orijentisu ka obrazovanju filozofskih disciplina. Ove discipline sve zajedno oblikovane su tako da sacinjavaju sistem celokupnog znanja. Istina, Aristotel je - verovatno dok je jos bio clan Akademije - pisao dijaloge, po ugledu na svog uciteqa Platona; ali ovi dijalozi su izgubqeni, sacuvani su samo njihovi naslovi i izvestan broj fragmenata. Naslovi pojedinih Aristotelovih dijaloga isti su kao i naslovi pojedinih Platonovih dijaloga (Drzavnik, Sofist, Simposion, Meneksen), dok su u drugim slucajevima originalni (Protreptikos, O filozofiji). Sto se ostalih spisa tice, sigurno je da oni nisu u svakom pojedinacnom slucaju bili grupisani na nacin kako se to cini u modernim vremenima. U Aristotelovoj knjizevnoj zaostavstini bilo je tri vrste spisa: prvo, spisi manje ili vise popularnog karaktera kojima je sam Aristotel dao definitivnu formu; drugo, zbirke materijala od kojih su tek imale da se oblikuju rasprave; trece, spisi kojima je sam Aristotel dao oblik svojevrsnih i uglavnom dovrsenih udzbenika za pojedine discipline filozofije. Sve ostalo potice od kasnijih izdavaca Aristotelovih dela, od kojih je u starini najzapazeniji Andronik sa Rodosa, koji je ziveo krajem stare i pocetkom nove ere. Od modernih izdanja celokpnih Aristotelovih dela, najznacajnije je ono koje je u vreme od 1831. do 1870. godine priredila Berlinska akademija nauka u pet velikih tomova: 1. i 2. tom obuhvataju sve tekstove na grckom jeziku sa dodatkom fragmenata iz izgubqenih spisa; 3. tom obuhvata latinske prevode Aristotelovih dela; 4. tom obuhvata tzv. sholije (tumacenja) starih komentatora; U tom je Bonicov (Bonitz) Index Aristotelicus ili recnik svih glavnih termina Aristotelovih spisa sa preciznim oznakama mesta gde su ti termini upotrebqeni. Po ovom izdanju se u sva potonja izdanja i prevode Aristotelovih dela na marginama stavqa posebna paginacija uz dodatak slova a ili b, koja oznacavaju stupce Berlinskog izdanja. Ova paginacija veoma olaksava citiranje Aristotelovih spisa i nalazenje citiranih mesta.

Zasnivanje metafizike

Videli smo da je izraz "metafizika" kasnija kovanica za ono sto je sam Aristotel nazivao "prvom filozofijom" ili "theologikom", videli smo kako ta kovanica direktno upucuje

13


na vezu "prve filozofije" i "fizike". U oba slucaja rec je o "teorijskoj filozofiji", a ne o "prakticnoj" ili "pojetickoj". Aristotel je na razne nacine nastojao da razlikuje "metafiziku" od "fizike", a jedan od najpoznatijih je onaj kojim se metafizika oznacava kao "prva filozofija" (deutera philosophia) tj. ona filozofija koja dolazi, po redu i vaznosti, odmah posle "prve", jer zapravo to i oznacava rec "deutera". Sadrzinski gledajuci, te dve "filozofije" ili "nauke" cesto se u Aristotelovim spisima ukrstaju i mesaju, sto ce kod potonjih filozofskih skola (stoicke i epikurejske) stvoriti utisak da nije ni potrebno govoriti o "metafizici", da je "fizika" sveobuhvatna i za sve dovoqna. Ovome je doprinelo i to sto je Aristotel fiziku razvio vrlo siroko, dok je metafiziku ostavio u stanju nedogradjenosti i trazenja, nazivajuci je u tom duhu i okviru i "trazenom naukom", naukom za kojom ljudi tragaju.Dva su motiva navodila Aristotela na traganje za takvom naukom: jedan teorijski, a drugi istorijski. Teorijski motiv se otkriva u njegovoj pretpostavci da osim prirodnih i vestackih (sacinjenih) bica mora biti neceg sto daje "energiju" i sto cini da sva prirodna i vestacka bica imaju odredjene oblike, prepoznatqivost i svrhu, a uz sve to jos i sacinjavaju jednu uredjenu i smisaonu celinu. Istorijski motiv lako otkrivamo u Platonovoj teoriji ideja, nju je Aristotel van svake sumnje svrstavao u "prvu filozofiju". Uz ovo dakako ide i mogucnost da se i u spisima "presokratika", posebnim tumacenjem, otkriju stremqenja ka "prvoj filozofiji".No pitanje je sta je uopste ta "prva filozofija" i sta ona istrazivanjima hoce da otkrije i utvrdi. Aristotel je imao dva unekoliko medjusobno razlicita odgovora na to pitanje. Prema prvom, to je "nauka o prvim uzrocima i prvim principima" svega sto postoji na prirodan ili vestacki nacin, kao i svakog nastajanja i propadanja koje se kao kakva neizbeznost dogadja u nasem svetu. Prema drugom Aristotelovom odgovoru, "prva filozofija" je "nauka o bicu kao bicu", dakle, o samom postojanju kao takvom, te o tome zasto je to postojanje, s jedne strane, vecno, a, s druge strane vremenito, zasto je, s jedne strane, nepromenqivo i neprolazno a, s druge strane, promenqivo i prolazno. Ne moze se ni ocekivati da je Aristotel sasvim nedvosmisleno i definitivno odgovorio na ova pitanja i da je svoju zamisao o "prvoj filozofiji" doveo do kraja, bilo prvom bilo u drugom smislu. On se, na primer, veoma dvoumio oko toga da li je ono "bice kao bice", u stvari, isto sto i priroda (physis).

- Kritika Platonove teorije ideja –

U najznacajnijim Aristotelovim spisima moze se naci mnostvo prigovora teoriji ideja, sto jasno pokazuje koliko je sam Aristotel bio tom teorijom preokupiran. Glavnina tih prigovora sakupqena je u jednom poglavqu Aristotelovog spisa nama poznatom pod naslovom Metafizika (rec je o poglavqu 9 prve knjige Metafizike). To poglavqe i ne sadrzi nista drugo osim prigovora koji se redjaju jedan za drugim bez komentara i posebnih razjasnjavanja. Sve u svemu, tih prigovora samo u spomenutom poglavqu ima oko 25. No i naredna druga knjiga (knjiga beta) Metafizike izlaze teskoce (aporije) koje stoje na putu konstitucije "prve filozofije", samo sada uglavnom bez osvrta na Platonovu teoriju ideja. Ocigledno, Aristotel je "trazenu nauku" shvatao u njenoj sudbonosnoj ozbiqnosti i vaznosti za qudsku mudrost i qudsko znanje uopste.

Izvestan broj Aristotelovih prigovora moze se rezimirati u jedan glavni: ako ideje postoje, Platon i njegovi neposredni sledbenici nisu uspeli da to postojanje na zadovoqavajuci nacin dokazu. Ima dobrih razloga za pretpostavku da je Aristotel medju ove sledbenike ubrajao i samog sebe. Ni on, dakle, nije uspeo da nadje zadovoqavajuci dokaz za postojanje ideja; dokazi koje on u veoma sazetoj formi prikazuje ne mogu da izdrze prigovore. Evo sta sam Aristotel o tome kaze: "Uopste, ovi dokazi (govori) o idejama razaraju ono do cijeg postojanja nam je vise stalo nego do postojanja ideja. Jer iz tih dokaza (govora) sledi da

14


dijada nije prva, nego da je to broj, da relativno prethodi apsolutnom (tj. onome sto postoji samo po sebi), i sve druge protivrecnosti s principima, protivrecnosti u koje su neki zapali sledeci mnjenja o idejama."

Znaci, ako se sama stvar lose dokazuje, biva ugrozeno "ono do cijeg nam je postojanja vise stalo nego do postojanja ideja". [ta je to? - To je "dijada kao ono pravo", kao ono sto sve drugo uslovqava a samo nije nicim drugim (relativnim) uslovqeno. Zar "dijada" (dvojstvo) nije broj? Aristotel je ocigledno pretpostavqao da nije. [ta bi onda mogla biti ta tajanstvena "dijada"? - Najverovatnije, ono iskonsko Jedno koje se vazda raspodequje na "vidqivo" i "nevidqivo", "culno" i "umsko", "vremenito" i "vecno", "ograniceno" i "neograniceno", "jedinstveno" i "mnostveno", itd. - sve se suprotnosti postojanja i bivanja mogu ovde naredjati. One, zajedno sa onim Jednim koje ih sjedinjuje, sacinjavaju prve principe (prva pocela), a do toga moramo vise drzati nego do pukog "mnjenja o idejama". Mnostvo drugih Aristotelovih prigovora ide za tim da pokaze losu uskladjenost teorije ideja sa onim sto postoji i sto se zbiva u nasem culnom svetu, a sto mi neposredno opazamo i osecamo. Ovde opet dolazi do punog izrazaja Aristotelova odbojnost prema platonistickoj i pitagorejskoj sklonosti da stvari naseg sveta budu interpretirane uz pomoc brojeva i geometrijskih figura, dakle kvantitativno, a ne kvalitativno. Platon i platonicari, osim toga, nisu uopste imali pravo razumevanje "pocela kretanja", pod kojim Aristotel razumeva nesto kao neposredni prirodni uzrok (causa efficiens). To je tzv. delatni i proizvodeci uzrok, ali Aristotel je bio daleko od toga da taj uzrok zamisqa na nacin modernih prirodnih nauka, kao neki cisto mehanicki uzrok.

Ukratko, Aristotelova kritika teorije ideja sadrzi mnostvo uglavnom tehnickih prigovora koji pogadjaju nesavrsenu izvedbu te teorije, a, drugo, i njenu vezanost za matematiku. Ovo drugo je vaznije od prvog, jer se tu zapravo i nalaze koreni Aristotelovog samostalnog filozofskog puta, odnosno koreni razlikovanja i sukobqavanja aristotelizma i platonizma u potonjim vekovima. Mnostvo drugih pojedinosti doprinelo je da ovo razlikovanje i ovaj sukob postanu razudjeniji i reqefniji. Ali u samoj osnovi, sasvim je izvesno da Platon nije zasnovao meta-fiziku, tj. onu "prvu filozofiju" koja svoje uporiste ima u sferi culnog sveta u kojem dominira ono biolosko. Aristotelov "prvi pokretac" nije koncipiran kao Platonov "demijurg" koji gradi nas svet po matematickim principima. Aristotelov "prvi pokretac" je predstavqen kao vecno i nepresusno izvoriste zivotne energije naseg sveta, te kao alfa i omega smisla celokupnog bivstvovanja. No oba filozofa saglasna su u tome da je poslednja svrha celokupnog postojanja neko dobro i da se do otkrivanja ovoga moze dospeti samo vaqano uvezbanom upotrebom uma

Zasnivanje logike

Uopsteno i bez velike pogreske moglo bi se reci da je Aristotel zasnovao sve filozofske discipline kao discipline, odnosno kao zasebna podrucja filozofskog istrazivanja. Svakoj od ovih disciplina on je odredio njeno mesto u sistemu znanja, koji je na taj nacin koncipovan kao neki generalni plan u kojem svako moguce i svako vec izgradjeno znanje dobija svoje odgovarajuce mesto i funkciju. Disciplina kojom cemo se sada pozabaviti dobila je, tek posle Aristotelove smrti, naziv logika. Iako sam Aristotel nije za tu disciplinu nasao odgovarajuce ime, nema nikakve sumnje u to da je upravo on njen tvorac, i to gotovo od pocetka do kraja. Drugim recima Aristotel nije nijednoj drugoj disciplini (izuzimajuci donekle fiziku) dao takav kompletan oblik izgradnje kao sto je to ucinio sa logikom.Sam naziv logika etimoloski je vezan za logos i sadrzi istu dvosmislenost kao i logos. Logika je, naime, jedan nauk koji obuhvata prvenstveno misqenje, ali isto tako i govor kojim se misqenje iskazuje, saopstava,

15


obelodanjuje. NJen polozaj u sistemu znanja je unekoliko izuzetan, jer zahvatajuci ujedno forme misqenja i govora, kao i medjusobnu povezanost tih formi, logika se pokazuje kao anatomija celokupnog sistema znanja. Ako je njen status u sistemu znanja takav, onda je logika ujedno u polozaju da ukazuje na smisaonu strukturu postojeceg kao takvog. U tom smislu, ona bi mogla biti shvacena kao zaseban aspekt metafizike, onaj kojim se ono metafizicko iskazuje i postavqa u okvire smrtnim qudima dostupne mudrosti. No taj aspekt same stvari nije lako uocqiv direktno iz Aristotelovih logickih spisa. U ovima je saopsteno veliko mnostvo tehnickih detaqa i mnostvo raznovrsnih pravila, tako da se od tog mnogobrojnog drveca suma uopste ne vidi. Takvo prisustvo tehnickih detaqa i pravila Aristotelovim logickim spisima daju jedno posebno obelezje, prema kojem ovaj logicki nauk lako moze da bude svrstan u "pojeticke nauke" pored retorike i poetike. Izdavaci Aristotelovih dela sabrali su sve njegove logicke spise ujedno, dajuci im zajednicki naslov Organon. Ovaj naslov je najcesce prevodjen recju orudje (instrument) misqenja, i to bas s obzirom na onu tehnicku stranu Aristotelovih logickih spisa. Ali "organon" isto tako znaci i "organ", pa se srz onoga sto je u logici dato moze shvatiti i kao organsko kazivanje istine bica kao bica, kao logos postojeceg koji se moze shvatiti, a bivajuci shvacen mora se prihvatiti.Pogledajmo sada iz kojih se posebnih logickih spisa sastoji Organon. To su: Kategorije, O tumacenju, Analiticka prva, Analiticka druga, Topika, Sofisticka pobijanja. Od ovih sest posebnih spisa, samo Analitika prva i Analitika druga obuhvataju ono sto se u modernim vremenima naziva logikom zajedno sa opstom metodologijom. Kategorije su svojevrstan uvod u metafiziku i fiziku, ujedno i u nauku o jeziku. Spis O tumacenju razjasnjava sta je logos (govor), razlazuci ovaj na njegove elementarne sastojke: imenice, glagoli, recenice, potvrdjivanje, poricanje. Ovde se izricu dve znacajne teze: (1) govor (logos) je spoqasnji izrazaj unutrasnjih dozivqaja u dusi, a ovi dozivqaji su opet, sa druge strane, srodni stvarima, dakle, necemu objektivno postojecem; otuda je moguce da se qudi medjusobno govorom sporazumevaju, iako govore razlicitim jezicima ili se izrazavaju razlicito u istom jeziku;

(2) istina i laz nisu u samim recima (pojmovima), nego u spojevima reci (u sudovima). Ova druga teza je suprotna onom sto je Platon zastupao: istina i laz su u dobrim i losim pojmovima (postoji istinski Sokrat, ali mnogi imaju laznu predstavu o Sokratu, kao sto i cula daju laznu predstavu o Suncu).

Obe Analitike sadrze ono sto moderni nazivaju logikom i metodologijom, izuzimajuci tzv. induktivnu i matematicku logiku koje su tvorevina modernih vremena. Spis Topika, kao sto mu sam naslov nagovestava, obuhvata tzv. "opsta mesta", one govorne strukture i pravila, sto se nalaze i dolaze do svog izrazaja u tada popularnim dijaloskim dvobojima i rasprama, tj. u onom sto je Aristotel najcesce razumevao pod "dijalektikom". Naziv "opsta mesta" dat je tim strukturama i pravilima zbog toga sto, po Aristotelovoj proceni, dijaloska izvodjenja ne zahtevaju ekskluzivnu naucnu strogost u dokazivanju i pobijanju, nego nekako pripadaju opstequdskom saobracaju. Najzad, spis Sofisticka pobijanja uglavnom sadrzi razotkrivanja onih zamki (sofizmi i paralogizmi) koje qudi vicni govoru i raspravqanju najcesce upotrebqavaju ili u njih i ne znajuci zapadaju.

Etika

Ovde jos jednom imamo priliku da o Aristotelu govorimo kao osnivacu jedne nove nauke. Toj nauci je on dao ime etika. Ovo ime etimoloski je vezano za rec ethos, koja oznacava ono sto je obicajima od davnina ustanovljeno da vazi za qudsko delanje i ponasanje.

16


Rimqani su grcku rec ethos zamenili svojom - mos (genitiv, moralis), odakle potice nasa rec moral. Etika, kako smo ranije videli, spada u "prakticne nauke", tj. u one nauke koje qudsko delanje i ponasanje proucavaju i oblikuju, dajuci mu oblik sistematskog znanja. Etika kao takva ne stvara moral, jer je on vec sadrzan u qudskom delanju i ponasanju kao njihov regulativ i vodj. Etika je samo produbqeno i sistematisano znanje o moralu. Ali kad je jednom vec oformqeno, takvo znanje moze naknadno da bude upotrebqivo za individualno i kolektivno usavrsavanje mudrosti zivljenja.

Zasnivanjem etike Aristotel je ujedno imao da odgovori na pitanje da li je moral necim uslovqen. Nasao je da svi qudi po svojoj qudskoj prirodi teze postizanju nekog dobra, neke srece, kao sto isto tako teze da o tome i o razlogu i svrsi svoga postojanja steknu neko znanje i mudrost. Ove bi teznje, nasao je daqe Aristotel, bile nepotrebne i suvisne za slucaj da je svaki covek kao jedinka dovoqan samom sebi, a takav slucaj bi sigurno nastupio da je covek zver ili bog. Posto covek nije ni zver ni bog, razumqivo je da on kao covek ne moze da zivi bez nekog zajednistva sa drugim qudima. Ako je tako, postavqa se pitaqe koji oblik zajednistva najboqe odgovara qudskoj prirodi. Aristotelov odgovor je: drzava. Iz tog odgovora proishodila je jedna od njegovih glavnih definicija qudskog bica: "^ovek je politicko zivo bice" (anthropos zoon politikon). Drzava, mislio je Aristotel, nastaje radi odrzanja qudskog zivota, a postoji radi srecnog zivota. Ona je kao celina vaznija od jedinke, jer qudska jedinka ne bi mogla opstati izvan organizovane zajednice. Ali, drzava nije samoj sebi svrha, nego je njena srha u dobru i sreci njenih gradjana.

Drzava za Aristotela nije bilo kakva zajednica, nego zajednica zasnovana na pravu i zakonima. To je, dakle, na pravnim (pravicnim) nacelima uredjena zajednica. Jedino takva zajednica omogucuje da "covek, kada postigne svoj puni razvoj, postane najboqe od svih zivih bica". Jer, jedino u zajednici uredjenoj po pravu (pravicnosti) i zakonima, qudsko bice moze da razvije svoje prirodne potencije, koje Aristotel naziva razumom i vrlinom. Ukoliko do takvih preduslova i takvog razvoja ne dodje, "covek postaje najizopacenije i najdivqije bice i najgore od svih u zadovoqavanju polnog nagona i gladi". To su uglavnom razlozi koji su Aristotela doveli do zakqucka da je nauka o drzavi, tj. "politika", najvaznija medju "prakticnim naukama". Ona je, dakle, fundamentalna "prakticna nauka", iz cega sledi da se etika bar jednim znacajnim delom temezi na politici, odnosno da se moral bar jednim znacajnim delom temezi na pravu

Od obimnih i suptilnih Aristotelovih etickih razmatranja, odabracemo ovde samo njegovo razmatranje o qudskoj sreci. Svi su qudi i obrazovani i neobrazovani, kaze Aristotel, saglasni u tome da je sreca vrhunsko dobro i najvise od svih ostvarqivih dobara. To znaci da su sva druga dobra kojima qudi teze (ukqucujuci i teznju ka znanju i mudrosti) podredjena teznji ka onom najvisem, ka sreci. Ali sta je sreca? Mnogi misle da sreca nije nista drugo do imati ugodan zivot i postizati uspehe. Neobrazovani, kaze Aristotel, zamisqaju srecu kao uzivanje, bogatstvo ili kao pocasti i slavu; a cesto jedan isti covek razlicito zamisqa srecu u razlicitim situacijama (kad gladuje, misli da je sreca u sitosti; kad je bolestan, misli da je sva sreca u zdravqu; kad je u oskudici, misli da je sva srecu u obilju).Posto je izveo sva neophodna kriticka preispitivanja svega sto qudi podrazumevaju kad govore o sreci kao najvisem dobru, Aristotel je zakqucio da se sreca moze definisati kao autarkeja, tj. kao potpuna individualna nezavisnost i zadovoqstvo samim sobom. Tu se naravno podrazumeva mera te samodovoqnosti i nezavisnosti s obzirom na obaveze ljudske jedinke prema drugima i prema drzavnoj zajednici. Polazna definicija srece mora se dopuniti, jer covek kao covek mora da se razlikuje, s jedne strane, od coveka kao strucnjaka a, s druge strane, od zveri i boga. Stoga se, kao specificno qudski, odredjuje onaj zivot koji je ispunjen delatnoscu,

17


svojstvenom razumnom bicu. Kako onda postici onu "autarkeju", onu samodovoznost i kako se mora razumno delati da bi se doslo do zadovoqstva samim sobom? Jedino tako sto ce se postici sklad nase duse sa njenom vrlinom. Jednostavnije receno, svaki covek moze da bude srecan jedino ako je uspeo da uskladi sopstvene teznje sa sopstvenim sposobnostima. Ako tezi necemu sto nadmasuje njegove mogucnosti i sposobnosti, covek neizbezno mora biti nesrecan. Obicno se govori o tome da je Aristotel prihvatio i da je cak i opravdavao ustanovu ropstva. To je istina, ali treba imati u vidu i cinjenicu da je on razlikovao, da tako kazemo, dve vrste qudskog ropstva. Jedno je ono u koje se zapada sticajem nesrecnih okolnosti kao sto je zarobqavanje u ratu. Oni koji na taj nacin zapadaju u ropstvo nisu, po Aristotelu, "robovi po prirodi", nego po efektu sile kojoj ne mogu da se odupru na drugi nacin, osim da izaberu smrt. Tu vrstu ropstva Aristotel nije opravdavao, mada ju je prihvatao kao nesto neizbezno. Druga vrsta ropstva je ona koju je Aristotel opravdavao, oznacivsi je kao "prirodno ropstvo". "Rob po prirodi" je onaj ko ne moze da pripada samom sebi, onaj ko po svojim sposobnostima mora da pripada nekom drugom, pa cak i da nalazi neko samozadovoqstvo u tome sto se odrice sopstvene samostalnosti i sto pripada nekom drugom, a ne samom sebi. Ovome je Aristotel dodao jos jednu odredbu "prirodnog ropstva": "onaj ko je u stanju da samo telom radi (a ne umom), predodredjen je da se pokorava i po prirodi je rob".Ovo poslednje tvrdjenje ne podrazumeva kao obavezu da "rob po prirodi" samog sebe tako shvata i naziva. Ali ono podrazumeva Aristotelovo aristokratsko samoqubqe i uverenja da qudi "po prirodi" nisu i ne mogu biti jednaki, po svome socijalnom statusu i polozaju. Tu se i ne govori o nekoj drugoj mogucoj jednakosti qudi, jer je takve druge mogucnosti Aristotel cesto spominjao: na primer, jednakost u teznjama ka sreci, ka dobru, ka znanju; potom, jednakost u anatomskoj i fizioloskoj gradnji ljudskih bica i slicno.

Literatura

1) Mile Savic, Nenad Cekic, Filozofija za srednju skolu, Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd , 2001.

2) Dr. Vaso Medenica i Dr. Milovan Markovic, Sociologija, Pravni fakultet u Pristini, Pristina, 1998.

3) Dr. Danilo Z. Markovic, Opsta sociologija, Savremena administracija, Beograd, 2003.

4) Prof. Asen Videnov i prof. Slavoljub Vukicevic, Sociologija, Visa poslovna skola, Beograd, 2000.

5) P. Aleksic i B. Petkovic, Sociologija, Beograd, 1991.

18


19

anticko ucenje o drustvu

Documents