aleksandar pavković (priredio) - svest i saznanje

SADRŽAJ

Aleksandar Pavković: Uvod — — — — — — 7

FILOSOFSKO RAZJAŠNJENJE I FILOSOFSKAARGUMENTACIJA

Gilbert Ryle: Filosofski argumenti — — — — — 61Friedrich Waismann: Kako shvatam filosofiju — — 85

OPAŽANJE I SAZNANJE

Edmund L. Gettier: Da li je znanje opravdano istini-to verovanje? — — — — — — — — — — 137John L. Austin: Tuđe svesti — — — — — — 141Henry P. Grice: Kauzalna teorija opažanja — — 185J. M. Hinton: Vizuelni doživljaji — — — — — 222

MIŠLJENJE

Gilbert Ryle: Mišljenje i razmišljanje — — — — 239Peter T. Geach: Čime mislimo? — — — — — 260

SLOBODA I DELANJE

Stuart Hampshire: Sloboda duha — — — — — 275G. E. M. Anscombe: Namera — — — — — — 293David F. Pears: Skica kauzalne teorije htenja i de-lanja — — — — — — — — — — — — 305

PAMĆENJE I LIČNI IDENTITET

C. B. Martin i Max Deutcher: Pamćenje — — — 335Bernard Williams: Ja i budućnost — — — — — 375Podaci o autorima — — — — — — — — — 399Glosar — — — — — — — — — — — — 405

Vreme koje Živimo smatramo izuzetnim. Ako neničim drugim, ono je izuzetno svešću o izuzetnosti.Nesumnjiv je udeo moderne umctnieke, filozofske inaučne misli u toj izuzetnosti, u svesti o izuzetnosti.Moderni analitički duh ne otkriva samo nove činje-nice, on ih istovremeno i stvara, postaje činjenica.Uprkos parcijalizacijt na sve uže domene, modernamisao nam ipak donosi jedinstvenu viziju sveta i čo-veka u njemu.

Ova biblioteka, pružajući našem čitaocu najno-vija dela iz različitih disciplina, uspostavlja nove mo-stove, pokazuje da diferencijacija i integracija ljud-skih aktivnosti idu uporedo, da one nisu divergentneveć komplementarne.

Zbog toga nije nimalo čudno što se u istim kori-cama, pod istini amblemom, nalaze eseji, studije,rasprave iz filozofije, antropologije, psihologije, so-ciologije, nauke, knjige o problemima pojedinih umet-nosti ili knjige koje osvetljavaju duhovnu tradicijuIstoka.

I kad je reč o tajnama s onu stranu teleskopa imikroskopa, i kad nas užasavaju prostori ili nas uža-sava samo to užasavanje, i kad smo U dijalogu sasvetom ili sa samim sobom, i kad je predmet mislisvet ili sama misao, i kad smo u sazvežđu prirodnihnauka ili u sazvežđu umetnosti, uvek je prisutan pre-gor da se odgonetne ista zagonetka. Odgonetajućiprirodu, čovek odgoneta sebe, jer su i pesma i naučniopit isti izazov svetu. Zajednička su postala pitanjafizike i metafizike.

Knjige ove biblioteke su izvor znanja i podslkajza misao. One nam ne donose definitivne odgovore,ne odgovaraju da bi ukinule pitanja, već da bi po-stavile nova, uče nas da se pitamo. Imenujući svet,one ga i vrednuju. Kritične i prema sopstvenoj kri-tičnosti, identifikujući sadašnjost, anticipiraju buduć-nost. Suočavajući nas sa duhovnim, moralnim i psi-hološkim problemima savremenog čoveka, otkrivajućinove prostore za misao, one iz različitih perspektivaotvaraju moguće perspektive, nadahnjuju nas učenomnadom, jer svaka od ovih knjiga istovremeno je i kri-tika i projekt.

NOLIT

BIBLIOTEKA

SAZVEŽĐA

71

UREDNIK

MILOŠ STAMBOLIC

CRTEŽ NA KORICAMA: DUŠAN RISTIC • RECENZIJA: ALEKSANDARPAVKOVIC • TEHNIČKI UREDNIK: BOGDAN CURCIN • KOREKTOR:DOBRILA SIMIC • IZDAVAČ: NOLIT, BEOGRAD, TERAZIJE 27 •GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: MILOg STAMBOLIC • ŠTAMPA:NOVI DASI, BEOGRAD, VOJVODE BRANE 13 • TIRA2 4.000

PRIMERAKA

RYLE • WAISMANN • GETTIER • AUSTINGRICE • NINTON • GEACH • HAMPSHIRE

ANSCOMBE • PEARS • MARTIN • DEUTCHERWILUAMS

SVESTI SAZNANJE

OGLEDI IZ SAVREMENEANALITIČKE FILOSOFIJE

IZABRAO I PRIREDIO

ALEKSANDAR PAVKOVIĆ

NOLIT • BEOGRAD1980

UVOD

Ovo je izbor filosofskih ogleda jednog pravcau filosofiji koji u stvari ne postoji; ovim ne tvrdimsamo da je naziv »analitička filosofija« pogrešan,zato što nas dovodi u zabludu u pogledu onog štoje zajedničko filosofskim shvatanjima izloženim uovim ogledima. Nije teško utvrditi da u ovim ra-dovima nisu izložena shvatanja niti su korišćenimetodi ili postupci na osnovu kojih se može rećida ti radovi pripadaju jedinstvenom pravcu ili ško-li u savremenoj filosofiji: ne postoje neka zajedni-čka gledišta ili postavke od kojih autori ovih ogle-da polaze. Sasvim je razumljivo što se naziv »ana-litička filosofija« javlja samo u naslovima zbirkifilosofskih radova i u pregledima savremene filoso-fije: priređivači ovakvih zbirki i pregleda ne moguda opstanu bez ovakvih etiketa.

Iako autori ovih ogleda ne polaze od nekih za-jedničkih postavki oni, čini mi se, teže jednom za-jedničkom cilju: razjašnjavanju pojmova kojima semi služimo u našim nefilosofskim trenucima, kadagovorimo o našem iskustvu ili o onome što nas ok-ružuje. To je, međutim, odvajkada bio jedan odciljeva, ako ne i jedini, filosofskih razmatranja.Filosofi, pisci ovih ogleda, različito shvataju ne sa-mo oblik koji to razjašnjenje treba da ima, već inačin na koji se do njega dolazi; tvrdnja da serazjašnjenje pojmova postiže analizom značenja is-

8 ALEKSANDAR PAVKOVIć

kaza ili rečenica u kojima se ti pojmovi koriste, nesamo da bitno uprošćava postupak nekih od ovih fi-losofa već i pogrešno predstavlja ono što neki odnjih čine.1

Međutim, sudeći po argumentaciji i razjašnje-njima koje nalazimo u ovim radovima njihovi bi seautori verovatno složili bar u ovom: prvo, mada sefilosofsko razjašnjenje pojmova i po cilju i po me-todi razlikuje od naučnog objašnjenja, saznanje ko-me ono vodi nije ni superiornije ni sveobuhvatni jeod onog koje nam pružaju posebne nauke; drugo,za filosofsko razjašnjenje pojmova nije neophodnoda bude deo neke (možda još neizložene) teorije oprirodi jezika ili sveta. Treće, pojmovi koji zahte-vaju filosofsko razjašnjenje nisu pojmovi kojimase služi samo filosofija ili samo neka posebna nau-ka; isto tako, nije neophodno — a nije ni moguće— razjasniti neki pojam služeći se isključivo teh-ničkim terminima filosofije. Ali pojmovi koji za-htevaju filosofsko razjašnjenje su često oni pojmo-vi koji se koriste i u svakodnevnom govoru i u po-sebnim naukama — na primer, pojam uzročnogodnosa.

Mada veoma uopšteno, ovakvo shvatanje filo-sofskog razjašnjenja jasno se razlikuje od shvata-nja za koja se smatra da preovlađuju u raznimškolama i pravcima savremene filosofije. Međutim,mnogi savremeni filosofi, koji se često svrstavajumeđu pripadnike tog, nepostojećeg, analitičkog pra-vca, ne prihvataju ovakvo shvatanje filosofskog

1 Začetnicima analitičke filosofije obično se smatraju Gcorge E.Moore (1873—19S8) i Bertrand Russell (1882—1973). Obojica su doista tvr-dili da se bave analizom značenja rečenica ili pojmova mada je Russelljoš pre prvog svetskog rata počeo da napuSta takvo shvatanje; samMoore je tokom celog života tragao za pravim oblikom koji ta analizatreba da ima i često izražavao sumnju u mogućnost potpune analize.Po nekim ranim shvatanjima Moorea i Russella potpuna analiza nekogiskaza trebalo bi da se sastoji od logički ekvivalentnog skupa iskazakoji ima isto uiačcnje kao iskaz koji se analizira. Za primere poku-Saja ovakve analize vidi Moore, 1925. i 1942; Russell, 1905. Delimičnopod uticajem \Vittgensteinovih shvatanja (iz vremena njegovog boravkau Camtjridgeu od 1929) filosofi u Velikoj Britaniji postepeno napuštajuovaj ideal analize; vidi Passmore, 1956. i Urmson, 1956.

UVOD 9

razjašnjenja. Williard van Orman Quine i DonaldDavidson — da pomenemo dva poznata savremenaamerička filosofa — izričito odbacuju2 drugu tvrd-nju a delimično, možda, i treću. Zato i radovi ovih,u naše vreme veoma uticajnih filosofa, nisu uvršteniu ovaj izbor: neophodno je, mislio sam, da oglediu ovom izboru pretpostavljaju istovetno shvatanjebar nekih vidova filosofskog razjašnjenja.

I pri izboru filosofskih radova, kao i pri izbo-ru poezije, gotovo je nemoguće izbeći uticaj ličnihsklonosti; ipak, nadam se da ogledi koje sam iza-brao stvarno doprinose razjašnjenju upotrebe i pri-rode nekih pojmova kojima se služimo kada govo-rimo i mislimo o našem duhovnom životu kao i onašem delanju. U periodu od drugog svetskog ratado danas napisano je više značajnih radova i o poj-movima značenja i saznanja; ovi radovi zahtevaju,međutim, poseban izbor.3

Neki od ogleda koje sam uvrstio u ovaj izborpredmet su mnogobrojnih i raznovrsni}] komenta-ra i članaka; neki se pak navode samo kao origi-nalan ali isuviše svojevrstan doprinos razjašnjava-nju pojmova svesti, saznanja ili opažanja; neki, pak,ne spadaju ni u jednu od ove dve grupe.

Prva dva rada — Rvleovo predavanje o filosof-skoj argumentaciji i Waismannova, da tako kaže-mo, filosofska ispovest — uvrstio sam kako bihčitaocu pružio dva različita, mada ne i nužno is-ključiva, merila za ocenu vrednosti ostalih ogledau ovom izboru; vrednost tih ogleda leži kako u sna-zi i originalnosti njihove argumentacije tako i uuvidu u još nerazjašnjene aspekte upotrebe pojmo-va koji nam oni pružaju. Pokušaj da se ovi radovivrednuju u pogledu doprinosa nekom određenompogledu na svet ili nekoj ideologiji — iako moždanije beskorisan — s filosofske tačke gledišta izgle-da mi bespredmetan.

1 Vidi Ouine, 1969. i Davidson, 1973. i 1974.* To važi i za mnogobrojne radove o problemu odnosa duha

i tcla,

10 ALEKSANDAR PAVKOVIĆ

1. PRIRODA FILOSOFSKE ARGUMENTACIJE

Za neku filosofsku postavku ili neko razjašnje-nje neosporno je nužno da počiva na valjanoj ar-gumentaciji. Još je Platon uvideo da filosofija pret-postavlja valjanu argumentaciju: samo na taj načinfilosofija, tvrdi Platon, može da dovede do sazna-nja istine za razliku od samo ponekad istinitihubeđenja do kojih nas dovodi, na primer, poezija.

U svom predavanju o filosofskim argumenti-ma, Gilbert Rvle pokušava da razjasni prirodu iprimenu filosofskih argumenata. Filosofija po Ry-leu raspolaže svojevrsnim oblikom argumentacije— argumentom reductio ad absurdum; reductio adabsurdum pokazuje da su iz premisa deduktivnoizvedene posledice ili međusobno protivrečne ili suprotivrečne premisi (odnosno premisama) iz kojesu izvedene. Na osnovu ovakvog argumenta utvr-đujemo logičke odnose jednog tipa iskaza sa dru-gim tipovima iskaza; ovi logički odnosi nam pakpokazuju — da se poslužimo Rvleovom metaforom— kakve su .logičke moći' pojmova koje koristimou tim iskazima. Problem .logičke moći' pojmovajavlja se, kako to Ryle tvrdi, prevashodno pri upo-trebi apstraktnih izraza — na primer, ,pravda'; argu-mentom tipa reductio ad absurdum utvrđujemo ukojoj meri ovim izrazima možemo da se služimokao sa njima sličnim ali manje apstraktnim izra-zima.

Kako to Ryle ističe u svojim kasnijim radovi-ma4, argumenti ovog tipa bitno se razlikuju odsličnih argumenata u geometriji i formalnoj logici:njihov cilj nije da dokažu istinitost ili neistinitostneke postavke, već da se ,isproba' ili .ispita' neki po-jam, tj. da se odrede granice njegove upotrebe •—kao i Wittgenstein u Filosofskim istraživanjima, iRyle tvrdi da filosofiji nisu potrebni dokazi istinito-sti nekih postavki. Iskazi koji se javljaju u takvomargumentu u ulozi premise ili zaključka samo suprimeri upotrebe tog pojma: utvrđujući logičke od-

4 Vidi Ryle 1954. i 1954a.

UVOD U

nose iskaza utvrđujemo i granice upotrebe togpojma.

Ryle, naravno, ne tvrdi da svi argumenti ufilosofiji imaju ovakav oblik; ali on očigledno sma-tra da su mnogi argumenti koji nemaju oblik ar-gumenta reductio ad absurdum u stvari nepotpu-no izloženi argumenti tog tipa; kod mnogih argume-nata zaključak (a ponekad i neka od premisa) če-sto je toliko očigledan da izgleda nepotrebno da seon izloži.

Ali, sada se postavlja pitanje kako da ocenimovaljanost nekog filosofskog argumenta ovog oblika;Ryle naime tvrdi da reductio ad absurdum otkrivaprotivrečnosti između samih zaključaka ili izmeđuzaključaka i premisa; većina filosofskih argumena-ta — pa i onih koje Ryle navodi kao primer — neotkrivaju takve protivrečnosti. Rvle, međutim, tvrdida filosofski reductio ad absurdum pokazuje da is-kaz koji se ispituje vodi zaključku koji »ne samoda je lažan već je i besmislen«. Iz Rvleovog prime-ra za ovakav iskaz — »brojevi su večni« — proiz-lazi da je za jedan valjan reductio dovoljno da po-kaže da taj iskaz ima logičke posledice koje su ilažne i besmislene; naime, jedna moguća logičkaposledica ovoga iskaza jeste da brojevi, kao kor-njače žive veoma dugo i da, ma koliko starili, nemogu umreti; ova posledica je, možemo reći, lažnajer nema živih bića koja stare a ne umiru — abesmislena je zato što se nečemu što nije živo bićepridaju i odriču svojstva živih bića: za brojeve sekaže da stare ali da ne umiru. Kada to kažemo,svrstavamo brojeve u pogrešnu kategoriju, katego-riju živih bića. Ryle nudi dva, možda komplemen-tarna kriterija valjanosti filosofskog reductio ar-gumenta: da vodi zaključcima koji su međusobnoprotivrečni ili protivrečni nekoj od premisa, ilida vodi zaključcima koji su lažni i besmisleni naovaj način. Možda bi Ryle želeo da tvrdi da svaki,na ovaj način besmislen, iskaz ili rečenica protiv-reči bilo premisi iz koje ga izvodimo bilo nekomzaključku koji možemo izvesti iz te premise. Ovaj

12 ALEKSANDAR PAVKOVIC

bi se kriterij besmislenosti mogao primenjivati kaopouzdani znak takve protivrečnosti u slučajevimasažetih ili nepotpuno izloženih reductio argumena-ta. Iz iskaza »brojevi su večni« možemo izvesti ne-ki iskaz koji protivreči jednoj njegovoj logičkojposledici, iskazu »brojevi stare ali ne umiru« —na primer, iskaz »ovim istim brojevima služili suse stari Grci« koji jasno implicira da brojevi nestare.

Ovakvo shvatanje besmisla, kao znaka protiv-rečnosti, postavlja više pitanja nego što pruža nekiodgovor; nije, naime, jasno da li je neka proti-vrečnost ove vrste nužan ili/i dovoljan uslov zabesmislene rečenice koje sadrže ovakve kategorijal-ne greške. Nije jasno ni u kojoj meri ovakve pro-tivrečnosti mogu da objasne zašto su te rečenicebesmislene. U svrhe primene ovoga kriterija Rylese, izgleda, oslanja na našu sposobnost da uočimobesmisao ovakvih rečenica, ali ne pokušava da sis-tematski objasni poreklo tog njihovog besmisla;uostalom, on izričito poriče mogućnost uklapanjafilosofske argumentacije u neki sistem formalnelogike, pa zato možda i ne razmatra mogućnostsistematskog objašnjenja pojave besmislenih reče-nica ove vrste.5 Jasno je, međutim, da po Ryleuneka besmislena rečenica ove vrste nije sasvim bezikakvog smisla — ona mora imati dovoljno smislada nekoj drugoj rečenici protivreči i da tako budelažna.6 U ovakvim besmislenim rečenicama neke se

* Vidi Ry1e, 1954, (str. 111—129). Strawson (u Strawson, 1970)tvrdi da Rvle nije ni pokušao da pokaže da je besmisao nemogućesistematski objasniti pa tiko nije uspeo da razjasni prirodu filosofskeargumentacije. Za pokušaj jednog sistematskog objašnjenja besmisla ovevrste vidi Sommers, 1963. i 1965.

* U kritičkom razmatranju Rvleovih shvatanja argumenta redu-dio ađ absurdum bračni par Routley (Roullev R. i Routlev V., 1973)previđa da Ryle ne pokušava da definiše logičku apsurdnost zaključakaargumenta reductio ađ absurdum pomuthi pojma protivrečnosti: onsamo ukazuje da su ti zaključci apsurdni zato sto protivureCe nekimdrugim zaključcima ili premisama; izgleda da, nezadovoljni Rvleovimoslanjanjem na nasu sposobnost uočavanja besmisla, oni pokušavaju dau Rvleovim radovima nađu neko određenje apsurdnosti koju on neželi da pruži.

UVOD 13

reci — u datom primeru glagol .stariti' i .umirati'— ne koriste na način na koji se koriste u drugimrečenicama kojima se smisleno tvrdi nešto što jeistinito ili lažno; ali u čemu je razlika između smi-slene i besmislene upotrebe tih reci? Razliku, kojase tu može uočiti, nije moguće objasniti ukazujućisamo na protivrečnosti do kojih dovode besmi-slene rečenice; ako se kaže da se tu radi o nekojkategorijalnoj grešci time se izgleda samo sažetoopisuje — ali ne nužno i objašnjava — šta se touočava kada se uočava besmislenost takvih rečenica.

U četvrtom delu svoga eseja Friedrich VVais-mann primećuje da se porazne posledice argumen-ta tipa reductio ad absurdum uvek mogu izbećitime što bi se premise iz kojih se izvodi apsurdanzaključak promenile ili protumačile na neki nov na-čin; time se izbegava protivrečnost premisa i za-ključaka, neophodna za valjan reductio ad absur-dum. Izgleda da na osnovu toga VVaismann zaklju-čuje da se ovom vrstom argumenata u filosofiji nemože ništa dokazati i da je stoga njihova uloga ufilosofiji zanemarljiva.

VVaismann ipak dopušta da argumenti sa ma-lim brojem koraka mogu stvarno da budu logičkistrogi i stoga se, čak i u filosofiji, pomoću njihnešto može dokazati; njegov prigovor Ryleu, ukoli-ko sam ga ovde tačno prikazao, ne tiče se, među-tim, logičke strogosti filosofskih argumenata, već za-snovanosti njihovih premisa. On, dakle, tvrdi da ufilosofiji argumenti ne mogu ništa dokazati ne zatošto zaključci ovih argumenata ne slede iz premisaveć zato što se prvobitne premise mogu zamenitiili izmeniti tako da se izbegne apsurdan ili proti-vrečan zaključak.

Uviđajući da se uloga argumenta u filosofijirazlikuje od uloge argumenata u logici ili matema-tici, VVaismann zaključuje da je u filosofiji njihovauloga zanemarljiva. Međutim, da bi se to zaključi-lo, nije dovoljno tvrditi da je uloga argumenata ufilosofiji zaista različita — s time se, uostalom,Ryle slaže — već je neophodno pokazati i da je za

14 ALEKSANDAR PAVKOVIČ

filosofiju od najvećeg značaja uvid koji nam pru-žaju filosofski sistemi. Waismann s pravom tvrdida do takvog uvida filosofi ne dolaze putem deduk-cije; i ako je najveća vrednost filosofije upravo utakvom uvidu onda zaista sledi da je uloga deduk-cije u filosofiji zanemarljiva. Waismann, međutim,ne razjašnjava prirodu uvida koji pruža filosofijaveć samo izlaže niz, često veoma upečatljivih, pri-mera ovakvog uvida.

Ni Waismann ni Rvle ne uspevaju da razjasnesvojevrsnost saznanja koje pruža filosofija; oni,međutim, ukazuju na dva neosporno značajna ele-menta te vrste saznanja: struktura i odnosi našihpojmova često postaju jasni tek kada uvidimo lo-gički apsurdne posledice na prvi pogled ispravnih iistinitih tvrdnji.

2. ZNANJE I VEROVANJE

Filosofsko razmatranje pojma saznanja od sa-mog početka je usredsređeno na problem razgrani-čenja znanja od verovanja. Još je Platon u Teajtetu(201c) uočio teškoću koja prati svaki pokušaj da seznanje odredi kao istinito verovanje za koje pose-dujemo posebnu vrstu razloga — kako da se ne--cirkularno odredi ona vrsta razloga ili opravdanjakoja neko verovanje čini znanjem. Suočen sa ovomteškoćom Russell odustaje od pokušaja da znanjeu potpunosti odredi kao opravdano istinito verova-nje i uvodi poseban pojam znanja — znanje upoz-navanjem — koji ne definiše pomoću verovanja.7

Ovaj problem razmatra i Gettier u svom ogle-du »Da li je znanje istinito opravdano verovanje?«On izlaže dva primera istinitog i opravdanog vero-vanja za koje smatra da pokazuju da verovanje, pamakar i istinito i sasvim opravdano, nije znanje.Međutim, protiv shvatanja znanja kao neke vrsteverovanja izloženi su i prigovori druge vrste: na

> Vidi Russell, 1912. (poglavlja II. i 13.)

tVOD 15

primer, Prichard8 tvrdi da znanje ne može biti istavrsta mentalnog stanja kao i verovanje, a Ryle iMalcolm9 pokazuju kako se upotreba glagola »zna-ti' bitno razlikuje od upotrebe glagola ,verovati\Na osnovu detaljnog razmatranja različitih slučaje-va upotrebe glagola ,znati' u radu »Tuđe svesti«,Austin zaključuje da znanje ne shvatamo kao nekomentalno stanje slično verovanju ili osećanju izves-nosti.

U prvom primeru koji Gettier izlaže, subjekt,nazvan Smith, svoje istinito verovanje opravdavatako što ga dedukuje iz konjunkcije (d), Jones ječovek koji če dobiti to zaposlenje i Jones u svomdžepu ima deset novčića; u prilog ove konjunkcijeSmith ima sasvim dobro svedočanstvo. Međutim,iako je Smithovo verovanje, da će čovek koji imadeset novčića u džepu dobiti posao, i istinito i op-ravdano, Smith ne zna to što veruje: on ne zna daje čovek koji će dobiti posao i koji ima deset nov-čića u džepu on, Smith, a ne — Jones (kako onto opravdano i istinito veruje). Dakle, za Smitha sene može reći da zna da će Čovek koji ima u džepudeset novčića dobiti posao, mada je to taČno i ma-da je on to dedukovao iz konjunkcije u prilog kojeima sasvim dobro svedočanstvo.

U drugom primeru, iz iskaza (f), Jones posedujekola marke Ford — za čiju istinitost Smith opetima sasvim dobro svedočanstvo — na osnovu pra-vila računa predikata prvog reda, Smith izvodi tridisjunktivna iskaza u kojima se tvrdi da ili Jonesposeduje kola marke Ford, ili se Brown nalazi utri različita grada. Po Gettierovom mišljenju, Smith-ovo verovanje u istinitost svakog od ova tri izve-dena iskaza je dovoljno opravdano (jer oni slede iziskaza (f)X mada Smith »nema nikakve predstavegde se Brown stvarno nalazi«; Gettier dalje pretpo-stavlja da se Brown stvarno nalazi u jednom odtri grada, na primer, Barceloni; po istinitonosnoj

1 Vidi Prichard, 1925. (str. 96—97)f Vidi Ryle 1949. (poglavlje 2. i 9.) i Malcolm 1963.


tablici za disjunkciju, taj disjunktivni iskaz je tadaistinit čak i ako Jones ne poseduje kola marke Ford(ako je iskaz (f) neistinit). Ako se to pretpostavi,Smithovo je verovanje u taj disjunktivni iskaz i is-tinito — jer je iskaz stvarno istinit — i opravdano— jer je iskaz dedukovan iz opravdanog (ali, kakoćemo videti, neistinitog) iskaza (f). Međutim, iz Get-tierovog opisa jasno je da i pored svog istinitog iopravdanog verovanja Smith ne zna to što se tvrdiu disjunktivnom iskazu, »Ili Jones poseduje Fordaili je Brown u Barceloni«: pošto Smith ex hypothesinema nikakvu predstavu gde se Brown nalazi zanjega se ne može reći da zna da se Brown nalazi uBarceloni.

Međutim, drugi Gettierov primer iziskuje daiskaz za koji Smith ima sasvim dobro svedočan-stvo — (f), Jones poseduje Forda —• bude u stvarineistinit; dakle, u ovom primeru, jedan neistinitiskaz služi kao jedino (pa tako i dovoljno) svedo-Čanstvo za istinitost disjunktivnog iskaza »Ili Jonesposeduje Forda ili je Brown u Barceloni«. Gettierpretpostavlja da ako je u računu iskaza prvoga re-da iz nekog iskaza ispravno dedukovati disjunkci-ju tog iskaza i bilo kog drugog iskaza (pošto iz psledi p ili q) onda je i premisa ovakve dedukcije sas-vim dobro svedočanstvo za istinitost zaključka, bezobzira da li je sama ta premisa istinita ili ne.

Pravilo zaključivanja da iz p sledi p ili q, nijeprihvaćeno u svim sistemima logike — takvo pra-vilo se, na primer, ne javlja u sistemima relevantnihlogika u kojima pravila zaključivanja treba da od-raze relevantnost premisa za istinitost zaključka.Bez obzira na to pravilo, pitanje je da li neko ve-rovanje može da se opravda isključivo pomoću ne-kih neistinitih iskaza; pitanje je, naime, da li se zaneko verovanje može reći da je opravdano ako jejedino svedočanstvo za to verovanje nešto što nijeistina. Ako to nije moguće, onda je i ova Gettierovapretpostavka netačna, bez obzira da li ovo praviloprihvatamo kao pravilo za dedukciju disjunkcijeili ne.

UVOD J7

I prvi Gettierov primer pretpostavlja da seneko verovanje može u potpunosti opravdati isklju-čivo pomoću neistinitih iskaza; ako je ta pretpo-stavka netačna, onda ni to nije protivprimer shva-tanju da je opravdano istinito verovanje znanje.

Ipak, neki primeri slični Gettierovim ne zasni-vaju se na pretpostavci da se neko verovanje možeopravdati isključivo neistinitim iskazima.10 Iz iska-za da je Jones rekao Smithu da on, Jones, posedu-je Forda, Smith na osnovu pravila egzistencijalnegeneralizacije računa predikata prvog reda, dedu-kuje iskaz (n), da postoji neko ko je Smithu rekaoda poseduje Forda. Na osnovu tog istinitog iskaza(n), Smith opet veruje u opravdani i istiniti iskaz(p), da postoji neko ko poseduje Forda; međutim,taj neko je Brown a ne Jones. Kao i u Gettierovomslučaju, Smith ne zna (p), zato što ne zna da u stva-ri Brown a ne Jones poseduje Forda.

I ovaj primer, kao i Gettierov, zasniva se najednoj drugoj spornoj pretpostavci; naime, akoSmith veruje da je Jones čovek koji ima desetnovčića u džepu i da je on, Jones čovek koji će do-biti posao, nije nužno da Smith veruje da bilo koko odgovara opisu »čovek koji ima deset novčića«ujedno odgovara opisu »Čovek koji će dobiti po-sao«. Uostalom, on ima svedočanstvo koje se tičeJonesa a ne nekog drugog. Kao i Gettierov prviprimer i ovaj primer pretpostavlja da se vlastitoime »Jones« u rečenici koja sledi »Smith verujeda...«, može zameniti nekim određenim opisom,(ovde, »neko ko poseduje Forda«) salva veritate.11

Poznato je, međutim, da glagoli kao što su 'vero-vati', 'misliti' i 'želeti' kao i izrazi 'nužno je' 'mogu-će je' i dr. stvaraju takozvane neprozirne kontek-ste12 u kojima ova zamena nije moguća.

w Za takve priraere vidi Feldman, 1974. i Lehrer, 1965.II New (u New, 1965) pokazuje kako je ,neko' u opisima sa koji-

ma se zamenjujc vlastito ime dvosmisleno i na taj način pokazuje dase vlastita imena ne mogu uvek zameniti tom vrstom opisa na načinna koji Gcttier pretpostavlja.

11 Ouine, 1953.

2 Svest i sazna.ije


Izgleda da se Gettierovi protivprimeri zasnivajuna posebnom načelu opravdavanja verovanja pu-tem deduktivnog zaključivanja (po pravilima klasič-nog računa iskaza i predikata prvog reda); protivtakve vrste načela izložen je međutim i sledeći, op-Šti, prigovor. Po Thalbergu13 načelo koje Gettierpretpostavlja je sledeće: ako neko ima opravdanoverovanje u iskaz p i iz p dedukuje q i prihvati qna osnovu te dedukcije, onda on opravdano verujeu iskaz q. Međutim, Thalberg smatra da ako jenešto svedočanstvo za neko verovanje ili neki iskaz,ono mora da se pokaže relevantnim za istinitost togverovanja ili iskaza; svedočanstvo mora da nampokaže to što neki iskaz, ili neko verovanje u nje-ga, čini istinitim. Međutim, ako prihvatimo načelokoje Gettier pretpostavlja, dozvoljavamo da za ne-ko verovanje postoji svedočanstvo ili opravdanjekoje ne pokazuje šta je to što čini to verovanjeistinitim. Čak i ako ne prihvatimo ovo Thalbergo-vo shvatanje svedočanstva za verovanje, da bi nekoopravdano istinito verovanje bilo znanje, neophod-no je, možda, da opravdanje verovanja, za koje sesmatra da je znanje, pokaže šta upravo to verovanječini istinitim. Pošto opravdanje verovanja koje dajeGettier to ne pokazuje, njegovi se protivprimeri jed-nostavno ne odnose na ovo shvatanje znanja kao op-ravdanog istinitog verovanja po kojem je opravda-nje nekog verovanja upravo ono što stvarno čini toverovanje istinitim; primeri onog tipa koji Gettierdaje ne uspevaju dakle da pokažu da svako pa iovako opravdano istinito verovanje nije dovoljanuslov za znanje.14

Gettierovi protivprimeri, međutim, pokazujuda je za neko određenje znanja kao opravdanog is-tinitog verovanja neophodno bliže odrediti vrstuopravdanja ili razloga koji se daju u prilog istini-tosti tog verovanja. Izgleda da je neophodno utvrdi-

» Vidi Thalberg, 1969.M O Thalbergovim prigovorima vidi Hooker, 1973. i Saunders,

1973, kao i Johnsen, 1973; za Thalbcrgov odgovor vidi Thalberg, 1974.

UVOD 19

ti kakvo je to svedočanstvo ili opravdanje za vero-vanje koje bi isključilo mogućnost da izvesno ve-rovanje bude istinito ne na osnovu datog opravda-nja ili svedočanstva već da to bude 'slučajno' naosnovu nekog drugog svedočanstva koje nije datokao relevantno za to verovanje; problem je, dakle,odrediti relevantnost opravdanja ili svedočanstvaza istinitost verovanja za koje se smatra da pred-stavlja znanje. Čak i ako Thalbergova kritika Ge-ttierovog postupka nije tačna, jasno je da praviladedukcije klasičnog računa iskaza i predikata nemogu da odrede kada je neko svedočanstvo ili op-ravdanje u ovom smislu relevantno za istinitost ne-kog verovanja.

U pokušaju da se resi ovaj problem uvodi seili posebna vrsta veze između opravdanja i verova-nja ili veoma složene definicije one vrste opravda-nja i svedočanstva koje verovanje 'pretvaraju' uznanje. Tako, na primer, neki filosofi zahtevaju daopravdanje za ono verovanje, koje predstavlja iznanje, bude u kauzalnom odnosu sa tim verova-njem; jasno je, međutim, da takva kauzalna vezanije nužan uslov za znanje — mi, na primer, znamoniz opštih zakona ili matematičkih iskaza i poredtoga što opravdanje ovih iskaza nije ni uzrok niposledica našeg verovanja u te iskaze. Da bi se is-ključila mogućnost nerelevantnosti datog svedočan-stva ili opravdanja, učinjeni su mnogi pokušaji dase odredi ona vrsta opravdanja ili svedočanstva ko-ja se ne može 'poraziti', tj. za koje se ne može poka-zati da to nije svedočanstvo ili opravdanje za datoverovanje; pored sve većeg usložnjavanja definici-ja ovakvog opravdanja, nijedna od njih do sadanije uspela da se izbegnc raznim protivprimerima.Pored ove dve vrste pokušaja rešavanja problemarelevantnosti opravdanja verovanja, ima i pokušajaodređenja posebne vrste epistemološkog opravda-nja ili svedočanstva koji karakteriše pojam znanja.Ovakvi pokušaji izgleda pretpostavljaju ono što

20 ALEKSANDAR PAVKOVIč

Gettier nastoji da pobije — da je opravdano istini-to verovanje znanje.15

U raznim pokušajima rešenja ovog problemaponekad se pretpostavlja da ako subjekt tvrdi dazna, i ako je u pravu kada tvrdi da zna, logički jenemoguće da se kasnije pokaže da on nije bio upravu kada je to tvrdio. Ako se to pretpostavi, on-da se i pri pokušaju određenja vrste opravdanja ilisvedočanstva potrebne za znanje, pretpostavlja daje neophodno naći takvo svedočanstvo ili opravda-nje za verovanje za koje se kasnije nikako ne možepokazati da to nije bilo svedočanstvo ili opravda-nje za to verovanje. Međutim, shvatanje znanjakao opravdanog istinitog verovanja ne pretpostav-lja niti ovakvo shvatanje znanja niti ovakvu vrstuopravdanja za verovanje. Uostalom, Austin u svomradu dokazuje da je, u slučaju kada neko tvrdi dazna, uvek moguće da se kasnije ispostavi da onnije bio u pravu; ali, ako se to dogodi, to ne značida onda kada je to tvrdio nije imao prava da kažeda zna. Razjašnjenje pojma znanja ne zahteva da seu slučaju znanja isključi svaka mogućnost greškeove vrste: to jednostavno nije cilj razjašnjenja ovogpojma.

Kao Što smo videli, Gettier pokušava da poka-že da istinito i opravdano verovanje nije dovoljanuslov za znanje; u svom ogledu »Tuđe svesti« Aus-tin pokušava da pokaže da za znanje nije neophod-no ni neko posebno stanje svesti, kao Što je vero-vanje. Austinova argumentacija se može shvatitikao pokušaj da se pokaže da čak i ako verovanjejeste neko stanje svesti ili duha, znanje to sigurnonije. U prilog ovoj tvrdnji Austin izlaže dve vrsteargumenta: prva vrsta argumenta, izložena na sa-mom početku eseja, trebalo bi da ukaže na bitnurazliku između načina na koji se opravdava znanjei načina na koji se opravdava neko verovanje. Dru-ga vrsta argumenta zasniva se na ispitivanju impli-kacija raznih tvrdnji koje započinju izrazom

u Za pritnere ovih pokušaja, kao i 2a bibliografiju vidi zbirkeradova Pappas i Swain, 1978. i Roth i Galis, 1970.

UVOD 21

» Z n a m . . . « ; na osnovu toga Austin nastoji da po-kaže da, za razliku od izraza »Verujem.. .« ,» Z n a m . . . « ne služi kao opis »subjektivnih mental-nih ili kognitivnih stanja, ili aktivnosti, ili čega većn e . . . « .

U okviru prve vrste argumenta Austin tvrdi dana pitanje »Kako znaš?« odgovaramo tako što po-kazujemo da smo u položaju da znamo, dok u od-govoru na pitanje »Zašto verujeŠ?« navodimo raz-loge — u vidu svedočanstva, argumenata itd, — uprilog istinitosti onoga što verujemo. Međutim,Austin istovremeno tvrdi da je i pozivanje na sve-doČanstvo drugih ljudi (dopisnika Timesa k a o iHerodota) ukazivanje na to kako smo došli u polo-žaj da nešto znamo, a ne navođenje razloga za ve-rovanje; vera u svedočanstvo drugih ljudi, po Aus-tinu je »jedna od glavnih poenti govora«, slična ci-lju nekog takmičenja.

Ali, on primećuje da često dajemo isto svedo-čanstvo i u odgovoru na pitanje »Kako znaš?« i uodgovoru na pitanje »Zašto veruješ?«. Mada u sva-kom od te dve vrste odgovara isto svedočanstvoima nesumnjivo različitu ulogu1 6, ipak Austin neuspeva da dokaže da je odgovor na prvo pitanjeuvek po vrsti različit od odgovora na drugo pita-nje. On takođe zapaža da kada poričemo da nekonešto zna kažemo »Ne, ti to ne znaš« dok, kada že-limo da poreknemo nečije verovanje ne kažemo»Ne, ti to ne veruješ« već »Ne bi trebalo da to ve-ruješ«. Međutim, ova razlika može da se objasni ipod pretpostavkom da je istinito i opravdano ve-rovanje nužan uslov za znanje.

Postoje dva načina da se porekne da nekonešto zna: može se poreći da on ima opravdanje zasvoje verovanje — a to znači da poričemo ili da je

'* Kada kažem »Znam da ima Golfa — poklonio mu ga je otac,navodim svedočanstvo u prilog tvrdnje da on ima Golfa, za koje mislimda je nepobitno. Međutim, kada kažem »Siguran sam da ima Golfa, jermu ga je poklonio otac« ne iznosim (samo) svedočanstvo u prilog istini-tosti tvrdnje već objašnjavam i izvor svog ubeđenja ili njegove izvesnosti.U prvoj tvrdnji ovim svedočanstvom ne objašnjavam izvor svog znanjaniti način na koji sam došao u položaj da znam.


on u položaju da istinito tvrdi to što tvrdi ili daima dovoljno dobre razloge da to tvrdi — i, na-ravno, može se poreći da je njegovo verovanje isti-nito. Tako možemo reći »Ne, ti to ne znaš već u tosamo pogrešno veruješ« ili »Ne, ti to ne znaš, jernemaš dovoljno dobre razloge da to uopšte tvrdiš«.Za neko verovanje naravno nije nužno niti da jeistinito niti da je opravdano, pa otuda i razlikaizmeđu načina na koji se poriče nečije znanje i na-čina na koji se poriče verovanje. Ta razlika svaka-ko nije dokaz da znanje nije, dok verovanje moždai jeste, neko stanje svesti.

Druga vrsta argumenta započinje uporednimrazmatranjem implikacija izraza »Znam ...« i »Obe-ćavam ...«; Austin tvrdi da tradicionalna teza, kojuon inače prihvata, »Ako znam, ne mogu da ne bu-dem u pravu« sa sobom ne povlači i tvrdnju daako znam, onda ne postoji nikakva mogućnost dase kasnije ispostavi da sam pogrešio. Po Austino-vom mišljenju ova teza ukazuje na neke od uslovapravilne upotrebe glagola 'znati': ako želim da tvr-dim da znam a ujedno sam svestan određene mo-gućnosti da pri tome grešim, onda ne treba dakažem da znam jer ću time druge dovesti u zablu-du. Analogno tome, ako sam svestan određene mo-gućnosti da prekršim zadatu reč, ne treba da da-jem to obećanje. Po Austinu izrazi »Znam...« i»Obećavam...« impliciraju17 u okviru nekog raz-govora da onaj ko ih izgovara ne vidi mogućnostgreške, odnosno kršenja zadate reci; kada se on,uviđajući takvu mogućnost, ipak služi ovim izra-zima onda se ne može reći da on tvrdi nešto neisti-nito već samo da svoje sagovornike dovodi u za-bludu ili da ih zavarava.

17 PoSto nije samoprotivrečno reci, na primcr, »Znam da je stobeo, ali sam svestan mogućnosti da pogreSim« ovde se ne radi o logičkojimplikaciji. Austin najverovatnije ima na umu jedan vid konverzacioneimplikacije; »Nisam svestan mogućnosti da pogreSim . - .< tako ukazuje nauslov koji mora biti ispunjen kako bismo u okviru nekog razgovora po-moću izraza »Znam. ..« naicm sagovorniku stavili do znanja ono štoželimo da stavimo do znanja. 0 ovakvoj vrsti konverzacione implikacijevidi Grice, 1975.

UVOD 23

Kada kažem »Obećavam...« tada se, tvrdiAustin, obavezujem i stavljam na kocku svoj ugled.Po analogiji, kada kažem »Znam ...« onda, kako toAustin kaže, »dajem svoju reČ, ovlašćujem (druge)da kažu...« Austinova analogija ovde nije sasvimjasna: da li on samo želi da kaže da »Znam...« uokviru (bar nekih) razgovora implicira »Dajem svo-ju reč, ovlašćujem vas da kažete...« ili pak »dajemsvoju reč, ovlašćujem vas da kažete...« predstav-1 j a parafrazu onoga što neko tvrdi kada kaže»Znam...«. Na ovu drugu alternativu upućuje tokAustinovog argumenta: on tvrdi da reći »Znam...«ne znači reći »Izvršio sam posebno zadivljujući Činspoznaje... koji je na istoj skali na kojoj je iverovanje...«. Prema tome, izgleda kao da on od-bacuje jednu moguću parafrazu tvrdnji koje poči-nju izrazom »Znam...« i umesto nje nudi svojuparafrazu »dajem svoju reč, ovlašćujem (druge) dakažu...«.

Nije teško pokazati da ova njegova parafrazanije moguća u čitavom nizu slučajeva u kojima sekoristi izraz »Znam...« i da tako tvrdnja»Znam...« za sobom ne povlači »Dajem svoju reč,ovlašćujem (druge) da kažu...«: na primer, kadaposle ispita profesor kaže »Sve ja to znam što steVi rekli, ali...«, ili kada posle neke priče o polar-nim predelima jedan od slušalaca kaže »Znam daEskimi žive u igloima, ali...«, onda on time nitidaje svoju reč, niti ovlašćuje druge da kažu bilošta.18

Isto tako je Iako pokazati da ni u okviru raz-govora »Znam ...« ne mora da (konverzaciono) im-plicira »dajem svoju reč, ovlašćujem druge da ka-žu...«. Kako to Barnes19 primećuje, »Znam ...«može poslužiti i da se sagovorniku prenese neka in-formacija o samome sebi, na primer o tome da mije poznata neka činjenica (da Eskimi žive u igloi-ma). Austin možda želi da tvrdi da je »dajem svo-

11 Prvi primer je Harrisonov i nalazi se u Harrison, 1962, a drugiu Barnes, 1963.

» Barnes, 1963.


ju reč, ovlašćujem druge da kažu...« samo jednamoguća konverzaciona implikacija izraza »Znam...«;ono što on nesumnjivo ističe jeste da, ako na tajnačin želim da dam svoju reč, da nekog ovlastim danešto kaže, nije neophodno da izvršim neki pose-ban akt spoznaje.

Austin možda želi i da kaže da ova implikacijaizraza »Znam ...« objašnjava zašto ako neko zna,on ne može da ne bude u pravu: ako iskreno želimda dam svoju reč ili da ovlastim nekoga da kažeto Što ja znam, onda moram da otklonim moguć-nost da grešim. Moja je želja da dam svoju reč ilida ovlastim nekoga da nešto kaže ono što pretpos-tavlja ili implicira da sam otklonio mogućnostgreške (koliko je to u mojoj moći). Ako tvrdnjakoja počinje sa »Znam...« implicira da dajem svo-ju reč ili da ovlašćujem nekog da nešto kaže, ondase time takođe implicira da ne vidim neku određe-nu mogućnost da pogrešim. Austin možda želi daovu tradicionalnu tezu — ako znam, ne mogu dane budem u pravu — objasni implikacijom ili pret-postavkom moje iskrene želje da dam reč ili danekog ovlastim da nešto kaže.

Na osnovu analogije »Znam...« i »Obeća-vam ...« Austin takođe nastoji da pokaže zašto ni-kakvo posebno mentalno stanje ne bi moglo da ob-jasni zašto ako znam, ne mogu a da ne budem upravu. Posebno mentalno stanje znanja uvodi se,kaže Austin, da bi se obezbedila istinitost onogašto subjekt zna. Na primer, nužan uslov da iskaz»Znam da on ima Golfa« bude istinit, jeste da onstvarno ima Golfa. Da bih ispravno rekao »Znamda on ima Golfa« izgleda da je neophodno da po-stoji nešto čega sam ja svestan i što jemči da jetaj uslov ispunjen; to je zato što se izraz»Znam...« shvata kao opis nekog mentalnog sta-nja subjekta, opisa kao što je, recimo, »Siguransam...«. Pošto moje verovanje da on ima Golfa nemože da mi jemči da je taj nužan uslov ispunjen,pretpostavlja se da postoji neko mentalno stanjerazličito od verovanja koje mi ujedno jemči da on

UVOD 25

zaista ima Golfa. Međutim, Austin ukazuje da kadaneko kaže »Nameravam da izađem na ispit« njego-vo se mentalno stanje ne razlikuje od njegovogmentalnoga stanja kada on kaže »Obećavam da ćuizaći na ispit«: nikakvo mentalno stanje ne možeda mi jemči da ću sutra zaista izaći na ispit. Poanalogiji, isto važi i za izraze »Siguran sam ...« i»Znam...«.

Austin sugerira da zahtev za ovakvim jemstvomproizlazi iz brkanja uslova za tvrđenje »Znam daima Golfa« i uslova za istinitost tog iskaza. Naime,za istinitost iskaza »Znam da ima Golfa« jeste nuž-no da on ima Golfa; ali za tvrđenje ili izricanje,»Znam da ima Golfa« nije nužno da on stvarno imaGolfa. Zahtev za mentalnim stanjem koje jemči daon ima Golfa proizlazi, dakle, iz asimilacije uslovaza izricanje ili tvrđenje, i uslova za istinitost tvrdnjikoje počinju sa »Znam ...«.

Po ovom tumačenju, Austin nije dokazao daizraz »Znam ...« nije, ili da ne može da bude, opisnekog stanja onoga ko ga izriče. Ali, Austin sva-kako pokazuje da, za objašnjenje jedne od implika-cija tvrdnji koje započinju ovim izrazom, nije nuž-no da se pretpostavi da su te tvrdnje opisi nekogstanja svesti.

Austin dalje tvrdi da za pravilnu upotrebu iz-raza »Znam ...« nije neophodno da budem svestannekog stanja svesti kao što je verovanje; međutim,on ne dokazuje da za istinitost moje tvrdnje daznam nije nužno da verujem u to što tvrdim daznam (bez obzira da li sam svestan tog svog vero-vanja ili ne).

Kao što ni Gettier nije uspeo da dokaže da is-tinito opravdano verovanje nije dovoljan uslov zaznanje, tako ni Austin nije uspeo da pokaže da ve-rovanje, kao stanje svesti nekog subjekta, ili nekoslično stanje, nije nužan uslov za njegovo znanje.Međutim, Gettierovi protivprimeri ukazuju na je-dan od osnovnih problema sa kojim se suočavashvatanje znanja kao opravdanog istinitog verova-nja, a to je problem relevantnosti opravdanja ve-

26 ALEKSANDAR PAVKOVTC

rovanja za istinitost tog verovanja. Pored toga štoukazuje na razlike između uslova za istinitost i us-lova za izricanje tvrdnji koje započinju sa »Znam...«Austin takođe pokazuje da izraz »Znam...« nijenužno neki opis stanja svesti subjekta. Austin,dakle, pokazuje zašto razjašnjenje pojma znanjane zahteva pronalaženje nekog stanja svesti koje bijemčilo da je tvrdnja, koja započinje sa izrazom»Znam ...«, istinita.

3. OPAŽANJE I ČULNI UTISCI *,

Problem izvesnosti ili pouzdanosti našeg vero-vanja u postojanje spoljašnjeg sveta jedan je odnajstarijih filosofskih problema. Pošto nam se činida spoljašnje predmete stvarno opažamo, prirodnose postavlja pitanje u kojoj meri izvesnost ili po-uzdanost naših verovanja u spoljašnji svet zavisi odopažanja. Ponekad, kao u slučaju opažanja štapakoji je zaronjen u vodu, opažanje spoljašnjih pred-meta vodi pogrešnim verovanjima; da bi izbegli ovupoteškoću još su antički filosofi nastojali da izdvo-je one elemente opažanja — ako takvi uopšte po-stoje — koji ne vode pogrešnim verovanjima. Usavremenoj filosofiji ti elementi dobijaju naziv

.Čulnih utisaka ili čulnih data i u cilju njihovog od-ređenja uvodi se posebna vrsta iskaza ili tvrdnji zakoje se tvrdi da opisuju takve čulne utiske ili čulnadata.

U okviru svojih razmatranja problema znanja,Austin pokušava da pokaže da ne postoji neka po-sebna klasa 'čulnih' tvrdnji, nepogrešivih u slede-ćem smislu: kada neko izriče istinitu čulnu tvrdnjuonda je on toliko siguran u istinitost te tvrdnje dani pod kojim uslovima ne bi bio spreman da jepovuče. Austin priznaje da postoje dva tipa sluča-ja u kojima se, onaj ko se služi izrazima tipa »Iz-gleda mi...« da tvrdi nešto o svom opažanju, stvar-no ne dvoumi; tako je on zaista siguran u istini-tost tih svojih tvrdnji. Ali, Austin dalje tvrdi da

UVOD 27

čak i kada je subjekt potpuno siguran da mu neštoizgleda, na priraer, crveno ili plavo, to ne pokazujeda su njegove tvrdnje nepogrešive u ovom smislu,već samo to da je on otklonio sve sumnje u istini-tost svoje tvrdnje, za koje on veruje da postoje; ontime nije ni mogao da isključi mogućnost svakegreške, niti je pak tome težio.

U eseju »Tuđe svesti« Austin ne raspravlja dali subjekt tvrdnjom »Izgleda mi da je to crveno«može da kaže nešto o svom opažanju kao o men-talnom stanju, na primer, da kaže kako njemu iz-gleda da je to što vidi crveno; za razliku od njego-vih predavanja, objavljenih posle njegove smrtipod naslovom Sense and Sensibilia, u ovom ogle-du on ne pokušava da pokaže da takve tvrdnje negovore ništa o subjektivnim stanjima onog ko opa-ža.

U svom eseju »Kauzalna teorija opažanja« H.P. Grice brani upravo takvo stanovište: on smatrada tvrdnje, koje započinju sa »Izgleda mi...« i kojese odnose na opažanje subjekta koji ih izriče, moguda opisuju njegova subjektivna stanja. Ta stanjasu posledice u kauzalnom lancu koji, smatra Grice,karakteriše opažanje i koji polazi od opaženog ma-terijalnog predmeta. Argument koji Grice izlaže uprilog ovom shvatanju opažanja izgleda nije uperenprotiv Austinovog razmatranja problema nepogreši-vosti 'čulnih' tvrdnji, već protiv onih tumačenja pokojima su iskazi ovog tipa — ukoliko se uopšte od-nose na opažanje nekog subjekta •— u stvari samotvrdnje izrečene sa izvesnim oprezom i obazrivoš-

Griceova kritika ovakvog tumačenja iskaza ti-pa »Izgleda mi...« utire put njegovoj reduktivnoji kauzalnoj analizi pojma opažanja materijalnogpredmeta.21 Grice, naime, želi da izloži nužne i do-

* Iskazi ovog tipa, tvrdi, na primer, Ouioton (u Ouinton, 1955)»... saopStavaju zapažanja na tentativan način kada znamo, vemjemo, ilisumnjamo da su uslovi za jedno tačno saopstenje nepovoljni, da neštonije u redu ili da nešto nije normalno u uslovima opažanja.« (Phitosophyof Perception, ur. G. J. VVarnock, str. 67).

*l Grice se ne bavi analizom Šireg pojma opažanja.


voljne uslove za opažanje materijalnog predmetakojima se ovo opažanje svodi na kauzalnu vezu ma-terijalnih predmeta i čulnih utisaka.

U svrhe takve analize neophodno je pokazati dase krajnje posledice u kauzalnom lancu koji karak-teriše opažanje, mogu opisati a da se ne pomeneopažanje, pojam koji se analizira. Iako te krajnjeposledice Grice naziva čulnim utiscima, on ne po-kušava da razjasni pojam čulnog utiska; on jedno-stavno pretpostavlja da su čulni utisci ono što unekim slučajevima opisuju iskazi koji počinju sa»Izgleda mi...« (na primer, »Izgleda mi kao da jepoštansko sanduče ispred mene«). Veći deo Grice-ovog rada posvećen je pokušaju da se otkloni je-dan od najjačih prigovora njegovoj pretpostavci,naime, da ovakva vrsta iskaza uglavnom služi dasubjekt izrazi sumnju u istinitost ili tačnost onogašto opaža. Ako je to tačno, onda po Griceu iskazi,koji počinju sa »Izgleda mi da...«, logički povlačeda subjekt poriče ili sumnja u istinitost onoga iska-za koji sledi izrazu »Izgleda mi...« (u gornjem pri-meru, iskaza »... poštansko sanduče je ispred me-ne«). Grice tvrdi da u takvim slučajevima implika-cija nije logička implikacija: onaj ko izgovara, naprimer, iskaz »Izgleda mi kao da je poštansko san-duče ispred mene«, može da opozove (cancel) impli-kaciju da on sumnja ili poriče da je ispred njegapoštansko sanduče (i to može da učini izričito, do-davanjem odgovarajućeg iskaza). Nosilac te impli-kacije nije izraz »Izgleda mi...« već ona zavisi odokolnosti u kojima se ovaj iskaz izgovara i od op-štih pravila konverzacije.21 Griceov se argument za-sniva na pojmu konverzacione implikacije i na od-ređenju uslova odvojivosti i opozivosti takve im-plikacije, koje on uvodi u III delu svoga eseja; ali,adekvatnost i korisnost ovih pojmova dovode usumnju oni savremeni filosofi koji se ne slažu saGriceovom teorijom značenja.25

a Za dalju razradu ove ideje vidi, Grice, 1975.u Za sažetu, ali ne uvek i valjanu kritiku Griccovog stanovišta vidi

Platts, 1979 (III deo, str. 6&~86).

UVOD 29

Nije neophodno prihvatiti ni Griceovo tumače-nje prigovora protiv kojeg je njegov argument us-meren. Po njegovom tumačenju, sumnja u istini-tost ili poricanje istinitosti onih iskaza je nužanuslov za istinitost ili neistinitost čitavih iskaza kojipočinju sa »Izgleda mi d a . . .«.24

Grice tvrdi da je za njegovu kauzalnu analizupojma opažanja dovoljno da su iskazi koji počinjusa »Izgleda mi da ...« ponekad istiniti; on i ne po-kušava da pokaže da se ovi iskazi stvarno odnose naneke svojevrsne događaje ili stanja svesti koje na-zivamo čulnim utiscima. Izgleda da Grice implici-ra da bi njegova analiza mogla da bude tačna čaki ako bi se pokazalo — kao što to neki filosofi po-kušavaju da učine25 — da su takvi iskazi u stvari opisinaših verovanja o opažanju ili načina na koji opa-žamo a ne nekih svojevrsnih stanja ili događaja usvesti.

U svom kratkom eseju »Vizuelni doživljaji«Hinton izlaže niz prigovora onom shvatanju vizu-elnih utisaka ili data koje pretpostavlja da su vi-zuelni utisci posebna vrsta subjektivnih doživljaja.On želi da pokaže da izraz 'vizuelni doživljaj' — uiskazima tipa »Sada imam vizuelni doživljaj A« —niti identifikuje, niti izdvaja, niti se odnosi na do-življaj koji pripada nekoj posebnoj vrsti čulnih do-življaja. Ako su Hintonovi zaključci tačni, onda separafrazom iskaza tipa »Izgleda mi kao da vidimA« uz pomoć iskaza tipa »Imam vizuelni doživljajA« ne razjašnjava na šta se odnosi — ili, kakvu vrs-

M Whitc u komentara na Griceov rad (u White, 1961) primećujeda nijedan filosof nije tvrdio da je sumnja onoga ko ih izriče nužanuslov za istinitost ili neistinitost iskaza koji počinju sa »Izgleda m i . . .*.Grice, Čini se, pretpostavlja da ako se ovakvi iskazi uopite koriste da biie njima nešto tvrdilo ili opisivalo, onda je nužan uslov za takvu upo-trebu iskaza da se njima izriče nešto što je ili istinito ili neistinito. Ako[ilosofi tvrde (vidi gore beleSku za navode iz Guintona, 1955) da jenužan uslov za upotrebu ovakvih iskaza da onaj ko ih izriče u njihsumnja, onda je to nužan uslov i za istinitost ili neistinitost tvrdnjikoje su rezultat takve upotrebe iskaza. Moguće je, međutim, da su filo-sofi koji su izneli ovaj prigovor — a koje VVhite navodi — imali na umuneku drugu upotrebu ovih iskaza.

" Vidi Armstrong, 1961.


tu događaja opisuje — prvi tip iskaza koje želimoda parafraziramo.

Po Hintonovom mišljenju, oni koji tvrde dapostoji posebna vrsta vizuelnih doživljaja pretpo-stavljaju da iskazi o njima — na primer, o doživ-ljaju nazvanom 'psijanje' — dele neke osobine dis-junktivnih iskaza o viđenju i o iluziji viđenja; tako,ako je iskaz »Ili vidim bljesak svetlosti, ili imamiluziju da to vidim« istinit, onda je istinit i iskaz»Imam vizuelni doživljaj psijanja«; zatim, u ne-prozirnom kontekstu koji dobij amo upotrebom iz-raza »Sklon sam da verujem ...«, iskaz »Sklon samda verujem da imam doživljaj psijanja« je isto ta-ko teško razumeti kao i »Sklon sam da verujem daili vidim bljesak svetlosti ili imam iluziju da to vi-dim«. Svi oni koji žele da govore o vizuelnim do-življajima posebne vrste moraju da pokažu da za-ista postoje neki vizuelni doživljaji čiji opisi zado-voljavaju ova dva uslova. Po svemu sudeći, Hintonželi da sugerira da, mada se tvrdi da su vizuelni do-življaji ono što opisuju iskazi koji zadovoljavajuupravo ova dva uslova, ipak nema dovoljno osnovada se veruje da takvi vizuelni doživljaji postoje.

Argumentacija koju on izlaže u dijaloškom ob-liku pretpostavlja da disjunktivni iskaz tipa »Ili vi-dim bljesak svetlosti ili imam iluziju da to vidim«ne opisuje takav vizuelni doživljaj; od pobornikavizuelnih doživljaja on traži da mu pokažu razlikuizmeđu navodnog opisa vizuelnog doživljaja »Psi-jam« i ovakvog disjunktivnog iskaza. Pošto disjunk-tivni iskaz ne opisuje takav doživljaj, razlika izme-đu ove dve vrste iskaza (ukoliko je ima) treba dapokaže da opis vizuelnog doživljaja stvarno opisu-je vizuelni doživljaj.

Ovom Hintonovom zahtevu, da pobornik vizu-elnih doživljaja pokaže razliku između ove dvevrste iskaza, može se, međutim, prigovoriti da samHinton ne sugerira u Čemu bi se ta razlika moglasastojati; naime, Hinton niti tvrdi da su ove dvevrste iskaza logički ekvivalenti niti pak objašnjavau čemu se stvarno sastoji njihova sličnost. Ako se

UVOD 31

iskaz »Psijam« može parafrazirati kao »Postoji ne-što kao što je psijanje«, onda je za istinitost ovak-vog iskaza nužno da postoji nešto što jeste psija-nje; činjenica da je isto to nužan uslov za istinitostdisjunkcije »Ili vidim bljesak svetlosti, ili imamiluziju da to vidim« sama po sebi nije dovoljna dapokaže da ne postoji neš to kao psijanje. Samo akose pokaže da je ovaj drugi, disjunktivni, iskaz pa-rafraza prvog iskaza o psijanju — što Hinton i nepokušava — moguće je tvrditi da ne postoji nikak-vo psijanje. Dok se to ne pokaže, pobornik vizuel-n ih doživljaja može da tvrdi da psijanje i vizuelnidoživljaji postoje; on može da kaže da utvrđivanjeistinitosti ili neistinitosti parafraze »Postoji neštokao što je psijanje« zahteva da se utvrdi da li sejavilo neko psijanje ili ne. Mogućnost utvrđivanjaistinitosti ili neistinitosti ovog iskaza zahteva, tako,da pretpostavimo postojanje psijanja.

Hinton, međut im, veruje da ta mogućnost nijedovoljna da bi se pretpostavi lo postojanje vizuemihdoživljaja; on takođe želi da u to uveri i pobornikevizuelnih doživljaja. Najveću teškoću Hintonu pred-stavlja onaj pobornik vizuelnih doživljaja koji od-bija da prihvati Hintonova tumačenja ili parafrazesvojih sopstvenih misli ili iskaza. Na pr imer, tajpobornik može da kaže »Kada psijam, o n d a mi jekao da vidim bljesak svetlosti ali time, naravno,ne želim da kažem da vidim bljesak ili da i m a miluziju da to vidim«, a da is tovremeno odbije daprihvati Hintonovo tumačenje njegove tvrdnje, »Nebih mogao da kažem da je to bilo viđenje bljeska ilije to bilo samo nešto slično, da ne znam okolnostipod kojima se to desilo«. Naravno, Hinton ni nepokušava da dokaže da je njegov sagovornik, uovom ili nekom drugom slučaju, obavezan da pri-hvati njegovo tumačenje sagovornikovih misli ilitvrdnji. Da bi to dokazao, Hinton bi prvo m o r a o daizloži opšte nužne uslove za identifikaciju ili opisi-vanje doživljaja ili s tanja svesti; zatim bi Hintonmogao da tvrdi da iskaz tipa »Meni je kao da vi-d im X« te nužne uslove zadovoljava samo ukol iko


se doživljaj koji ovaj ovakav iskaz opisuje ili iden-tifikuje, može identifikovati ili opisati, ili pomoćuiskaza tipa »Vidim X« ili pomoću iskaza tipa »Imamiluziju da vidim X*. Pošto Hinton ni ne pokušavada izloži ove opšte nužne uslove, on nam ne pružanikakav nepobitan dokaz da njegov sagovornik neuspeva da svojim, gore navedenim iskazom, ukažena neki svoj poseban doživljaj.

Međutim, Hinton priznaje da se o onom štodoživljavamo kada nešto vidimo može govoriti kaoo vizuelnim doživljajima, ali ne i o vizuelnim do-življajima posebne vrste koji se javljaju i kadavidimo i kada imamo iluziju. Hinton ne pokušavada prikaže razliku između doživljaja kojih je sub-jekt svestan u slučaju viđenja i doživljaja kojih jesvestan u slučaju iluzije; moguće je, naime, da serazlika nalazi samo u nekom verovanju čiji su deočulni doživljaji.

Pretpostavimo da je nužan uslov za moj čulnidoživljaj ili da verujem da je on deo moje iluzijeili da verujem da je on deo moga viđenja (opaža-nja) neke stvari. Odatle sledi da svaki iskaz »Vizu-elni doživljaj X« treba shvatiti ili kao »Verujem daje to vizuelni doživljaj X, koji je deo moga viđe-nja«, ili kao »Verujem da je to vizuelni doživljajX, koji je deo moje iluzije da vidim«. Ako svojeiskaze o vizuelnim doživljajima tako shvatim, on-da je moguće i da kažem »Nemam dovoljne osnoveda verujem za ovaj vizuelni doživljaj niti da je ondeo mog viđenja niti da je on deo moje iluzije davidim«. Ovim ne želim da tvrdim da je vizuelni do-življaj zajedničko svojstvo i viđenja i iluzije, većsamo to da ima slučajeva kada onaj ko opaža nemadovoljno osnova da svoj doživljaj odredi ni kao deoviđenja ni kao deo iluzije. Hinton nije izložio ni-kakve prigovore ovakvom shvatanju čulnih doživ-ljaja; to je možda zato što Hinton, između ostalog,želi da pokaže neosnovanost teze o identitetu do-življaja u svesti i događaja u mozgu, a ovako shva-ćeni čulni doživljaji nisu događaji ili entiteti kojise mogu poistovetiti sa nekim fizikalnim događaji-

UVOD 33

ma u mozgu. Naime, za tvrdnju o identitetu dvadogađaja neophodno je da oba budu opisana iliidentifikovana u istoj vrsti konteksta, u takozva-nom prozirnom kontekstu.26 Prema shvatanju kojesam skicirao vizuelni doživljaji su opisani ili iden-tifikovani u neprozirnom kontekstu — iskazi ovizuelnim doživljajima počinju izrazom »Veru-jem...«.

Teškoće koje Hinton izlaže svojstvene su shva-tanju da je uvođenje novog tehničkog termina »vi-zuelni doživljaj« samo po sebi dovoljno da izdvojiili identifikuje jednu posebnu vrstu doživljaja, ko-jih smo navodno bili svesni i pre nego Sto smo tajtermin uveli. Ipak, Hintonovi prigovori nisu nužnoupereni protiv Griceovog shvatanja čulnih utisaka;naime, Grice ne razmatra kojoj vrsti stanja pripa-daju čulni utisci; moguće je da su čulni utisci vero-vanja posebne vrste ili deo takvih verovanja. Zanjegovu analizu je dovoljno to da se neka stanja usvesti onoga ko opaža — po Griceu, poslednje ka-rike u kauzalnom lancu koji karakteriše opažanje— mogu opisati tvrdnjama tipa »Izgleda mi kao...«.

Grice, dakle, pretpostavlja da se pojam opaža-nja može razjasniti pozivanjem na kauzalni lanackoji vodi od opaženog materijalnog predmeta doonih stanja koja opisuju tvrdnje tipa »Izgledami...«. Međutim, Jenny Teichmann27 smatra da,iako je možda logički moguće na taj način analizi-rati pojam opažanja, odatle ne sledi da je tajpojam stvarno kauzalni pojam kao što je, na pri-mer, pojam davljenja (koji se može definisati kaosmrt prouzrokovana blokadom disajnih organa).Činjenica je takođe da predmet koji neko vidi naonoga ko ga vidi ne deluje na isti način na kojideluje neki radioaktivni predmet ili neka žica podelektričnim naponom. Teichmannova zapažanja na-vode na pomisao da Griceova analiza ne izlaženužne i dovoljne uslove za opažanje već samo nuž-

* Vidi odeljak 2. za određenje neprozirnih konteksta." Vidi Teichmann, 1970.

3 Svest i saznanje


ne i dovoljne uslove za neku istinitu tvrdnju o opa-žanju nekog subjekta. Naime, neko može da pomi-sli da nešto opaža a da pri tome ne pomisli i dato Što on opaža kauzalno objašnjava činjenicu damu to što opaža izgleda ovako ili onako; mogućeje, takođe, da subjekt, iako misli da nešto opaža,ne smatra da se činjenica da mu to što on opažaizgleda ovako ili onako, može kauzalno objasnitiprisustvom nekog materijalnog predmeta.

Grice uviđa da za njegovu analizu nije dovolj-no da samo kaže da prisustvo opaženog materijal-nog predmeta kauzalno objašnjava to što taj mate-rijalni predmet subjektu izgleda onako kako izgle-da. Neophodno je odrediti i stvarni lanac uzroka iliput kojim uzrok deluje na subjekt u slučaju kadaon opaža; on smatra da je, za potrebe njegove ana-lize, dovoljno da ukaže na paradigmatske slučajeveili primere takvih lanaca uzroka, a njihovo bliže ilidetaljnije određenje on prepušta posebnim nauka-ma. Grice je, čini se, prinuđen da se pozove na jošnepotpuna ili nepostojeća naučna objašnjenja ova-kvih lanaca uzroka kako bi izbegao cirkularnostsvoje reduktivne analize: pojam opažanja Griceu nesrne da posluži i za ovo određenje lanca uzroka iz-među subjekta i opaženog predmeta,1* Međutim,Griceovo određenje ovog kauzalnog odnosa nesamo da mora da izbegne cirkularnost već mo-ra da pokaže da je u slučaju opažanja materi-jalnog predmeta odnos između subjekta i opaže-nog materijalnog predmeta stvarno kontingen-tan a ne logički nužan odnos.29 Po Griceovoj analiziiz istinite tvrdnje »Vidim A« (gde je A opis materi-jalnog predmeta) sledi istinitost jedne od ove dvetvrdnje: (a) »Izgleda mi kao da je A ispred mene«,ili (b) »Izgleda mi kao da je ispred mene B, kojenije isto što i A«. Iz istinite tvrdnje »Vidim A«, po

a Ovaj prigovor iznosi P. F. Strawson u eseju Strawson, 1974; vidii Pearsov odgovor u Pears, 1976.

B U svom esej« »Skica kauzalne teorije htenja i delanja«, D. F.Pears pokušava tla savlada istu ovu teškoću koja se javlja i u kauzalnojanalizi delanja.

UVOD 35

Griceovoj analizi isto tako sledi da je uzrok stanju,koje opisuje bilo (a) bilo (b), opaženi predmet opi-san kao A — bez obzira da li je tačno (a) ili (b);dakle, na osnovu iskaza »Vidim A« i iskaza (a) ili(b), a priori zaključujemo da je A uzrok ili stanjaopisanog u (a), ili stanja opisanog u (b).30

Da bi se objasnilo kako je moguće a priori za-ključiti da postoji neka uzročna — vanlogička —veza, nije dovoljno reći kao što to kaže PearsM,da ovaj uzročni odnos zadovoljava Humeov uslov zauzročne, kontingentne, odnose: uzrok (materijalnipredmet) i posledica (čulni utisak) su dva zasebnai različita entiteta ili činjenice. Naime, to da suuzrok i posledica zaista dva različita entiteta ovdese ne utvrđuje na osnovu posmatranja već to apriori sledi iz same Griceove analize, na osnovukoje se uzrok svrstava u kategoriju materijalnihpredmeta a čulni utisak u kategoriju stanja svesti(ili činjenica o svesti onog ko opaža). Upravo to ŠtoGriceova analiza dozvoljava da a priori zaključu-jemo o postojanju uzročnih veza između opaženihmaterijalnih predmeta i čulnih utisaka, dovodi usumnju Pearsovu tvrdnju da su to dva zasebna irazličita entiteta. Pitanje je, dakle, kakva je tostvarno veza između subjektovih čulnih utisaka iopaženog materijalnog predmeta za koju Grice tvr-di da je uzročna.

Čak ako između opaženog materijalnog pred-meta i čulnog utiska subjekta postoji neka ne-konti-ngentna, pa dakle i ne-kauzalna veza, ipak je mogu-će tvrditi da su sledeći uslovi nužni (ali ne i do-voljni) za istinitost neke tvrdnje o opažanju mate-rijalnog predmeta, kao što je »Vidim A«:

1. Postoji neki materijalan predmet kojeg do-vodimo u vezu — ako je potrebno i a priori — saopisom A.

K Ovaj zaključak ne bi bio valjan u nekim sistemima relevantnelogike; pošto se Grice služi klasičnom logikom iskaza, on bi morao daprihvati ovakav zaključak. Prigovor ove vrste prvi je izložio VVhite (VVhite,1961).

• Vidi Pears, 1976. str. 29.


2. Postoji nešto što subjekt istinito opisujetvrdnjom »Izgleda mi kao da je ispod mene A (iliB)« (gde je »B« različit opis materijalnog predmetaod »A«),

3. Materijalni je predmet, u (1), uzročno od-govoran za ono što subjekt opisuje sa tvrdnjom»Izgleda mi kao da je ispred mene A (ili B)«,

Već i ovako kako je izložen prvi je uslov pri-lično neodređen; ukoliko bismo želeli da tvrdimoda su ova tri uslova dovoljni za istinitost tvrdnje»Vidim A«, morali bismo preciznije da izložimo nesamo prvi uslov već i treći. Nadalje, u cilju izbe-gavanja protivprimera morali bismo u (1) i (3) uve-sti i pojam tačnosti opisa »A« opaženog materijal-nog predmeta.32 Cak i da na taj način uspemo dadobijemo listu dovoljnih uslova za opažanje pita-nje je da li je to i dalje jedna kauzalna analiza opa-žanje i, naravno, u kojoj je meri ona ne-cirkulama.Naime, ako se u analizu uvede pojam tačnosti iliadekvatnosti nekog opisa materijalnog predmeta,kriteriji ove tačnosti ili adekvatnosti se možda za-snivaju upravo na mogućnosti veridičnog opažanjamaterijalnih predmeta: tako se u analisans posred-no uvodi pojam koji se analizira.

Mada Grice ne pokazuje da je kauzalna analizaopažanja jedina moguća vrsta razjašnjenja ovogapojma, on jasno prikazuje mnoge prednosti ova-kve analize opažanja, kako u pogledu razjašnjenjaosnova našeg verovanja u postojanje spoljašnjegsveta, tako i u pogledu odgovora na skeptičke pri-govore pouzdanosti ovih verovanja.

4. MIŠLJENJE

Od Descartesa sve do kraja XIX veka, filosofisu uglavnom koristili dva modela mišljenja, za ko-je se često pretpostavljalo da su komplementarni:mišljenje je ili ona vrsta aktivnosti duše ili duha u

u Za primere uvođenja ovakvih pojmova vidi Pcars, 1976.

UVOD 37

okviru koje duh dolazi u kontakt sa raznim, čestonepostojećim, entitetima ili sled ideja ili predstavau svesti. Krajem XIX veka i psiholozi i filosofi na-laze da su ovi modeli neadekvatni i često pogrešni.13

Međutim, ni psiholozi ni filosofi još ne razlikujupitanje Sta je mišljenje? (U koju vrstu entiteta spa-da mišljenje?) od pitanja Sta se dešava kada nekomisli? niti pak pitanje Sta je to misao? od pitanjaOd čega se sastoji mišljenje? U odgovoru na prvoi treće pitanje, nije dovoljno — a možda nije ne-ophodno — opisati i razvrstati sve one pojave ko-jih neko ko misli može da bude svestan. Za odgo-vor na ta dva pitanja potrebno je da se utvrdi kojaje vrsta pojave mišljenje, odnosno kojim je poj-movima, iz oblasti mentalnog ili duhovnog života,srodan pojam mišljenja. Na drugo i četvrto pitanječesto pokušavaju da odgovore i psiholozi; među-tim, mnogi savremeni psiholozi bi ovakva pitanjasmatrali isuviše opštim.34

U ogledu »Mišljenje i razmišljanje« Ryle poku-šava da odgovori na prvo pitanje Sta je mišljenje?ali ne i na treće pitanje Sta je (pojedinačna) misao?Odgovor na prvo pitanje ne mora nužno da uslovii odgovor na treće pitanje: Rvle smatra da kadaneko misli on ne mora da bude svestan svojih (po-jedinačnih) misli. Isto tako ni odgovor na drugoili na četvrto pitanje ne mora da implicira neki od-govor na prvo pitanje; to što se dešava u svestinekog mislioca veoma se razlikuje od onoga Što sedešava u svesti tenisera potpuno zaokupljenog svo-jom igrom, pa ipak se za obojicu kaže da misle.Ryle svakako ne poriče da je u nekim slučajevima

u Među prvim, eksperimentima u psihologiji mišljenja su eksperi-menti pripadnika Wiirzburgske Škole. Vidi Huraphrcy, 1951. i Titchener,1909. Među prvim sistematskim fiiosofskim raspravama o mišljenju ističuse rasprave VV. Jamesa i F. Brentana. (James, 1890. pogl. 9, lom 1, iBrentano, 1874.)

34 Neki filosofi koji razmatraju mišljenje izgleda da smatraju da seova pitanja ne mogu razlikovati na ovaj način. Vidi James, 1890, tom I,pogl. 9 i Priče, 1969. Za primere savremenih psiholoških eksperimenata iteorija vidi P. N. Johnson-Laird i P. C. Wason, 1977 i A. Burton i J. Rad-ford, 1978.


mišljenja subjekt svestan pojedinačnih misli u vi-du predstava ili Čak neizgovorenih rečenica; on sa-mo poriče da su takve misli — ili neke misli po-sebne vrste — neophodne da bi se razjasnilo šta jeto mišljenje. Ako je svest o nekim pojedinačnimrazmišljanjima, predstavama ili neizgovorenim re-čenicama, nužan uslov da bi se za nekoga reklo damisli, onda i onaj ko misli šta radi — na primerteniser, potpuno zaokupljen svojom igrom —mora da bude svestan takvih predstava kak-vih je možda svestan i neki mislilac. Međutim, Ry-le izgleda da smatra da je ova posledica svojevrsnireductio ad absurdum zahteva da svako ko mislibude svestan pojedinačnih razmišljanja ili predsta-va — da je teniser svestan svojih razmišljanja te-ško da bi on mogao dobro da igra.

Odatle sledi da rečenice u kojima se javljaglagol »misliti« •— na primer, »Teniser misli kadigra« — nije uvek moguće parafrazirati uz pomoćizraza koji označavaju pojedinačne događaje, rad-nje ili stanja u svesti; umesto ove vrste parafrazeRyle izlaže parafrazu uz pomoć priloga, parafrazuu kojoj se mesto glagola »misliti« javlja neki odpriloga; na primer u parafrazi prethodnog primera»Teniser misli kad igra«, »Teniser pažljivo igra«,»misliti« je zamenjeno sa »pažljivo«. Ovakva para-fraza pomoću nekog priloga nije, naravno, mogućau svim slučajevima upotrebe glagola »misliti«.

U slučajevima u kojima subjekt ne misli šta (utom trenutku) radi, već samo misli ili razmišlja,Rvle ukazuje na mogućnost da se njegovom razmi-šljanju uvek nađe neki »potpuniji« opis: kada nekomisli o šahovskom polju i figurama, njegovo serazmišljanje može potpunije opisati kao pokušaj,(u mislima) šahmata u pet poteza. Za Rvlea je ovajdrugi opis potpuniji (doslovno, »puniji«) verovatnozato što ukazuje čemu (kojoj svrsi) služi dato raz-mišljanje i tako bliže određuje celokupni sklop na-mera i radnji subjekata u okviru kojih se to raz-mišljanje javlja. Mogućnost ovakvog »punijeg« opi-sa razmišljanja navodi Rvlea da razmišljanje upo-

UVOD 39

redi sa pripremama ili probama za izvršenje nekeradnje; tako potpuniji opis razmišljanja ukazujena radnju za koju je to razmišljanje proba ili pri-prema. Razlika između razmišljanja i drugih vrstapriprema ili proba sastoji se u tome što je razmiš-ljanje potpuno nezavisno od opreme ili bilo kojihtehničkih uslova neophodnih za izvršene radnje asubjekt može da svoje mišljenje započne, usmeri iliprekine po svojoj sopstvenoj volji. Naravno, Rylcne tvrdi da je svako razmišljanje proba ili pripre-ma za izvršenje neke radnje; on priznaje da se mislinekom mogu javiti nepovezano; primer za to bimogao biti slučaj kada neko sanjari o letovanju.Kao što to Ryle sugerira u jednom kasnijem radu35

ovakvi su slučajevi mišljenja bez nekog određenogcilja. Ryle ističe da se razmišljanje, uopšte uzev,ne može shvatiti kao tok ili aktivnost sastavljenaisključivo od ovakvih nepovezanih misli i asocija-cija, koje se redaju jedne za drugim; naprotiv, onsmatra da se upravo ovakav vid nepovezanog miš-ljenja razjašnjava upoređenjem sa svrhovitijim ob-licima mišljenja u kojima se za tok, naizgled ne-povezanih, misli uvek može naći potpuniji opis.

Nije jasno međutim da li je Ryleov model pa-rafraze iskaza o mišljenju moguće primeniti i nasloženije slučajeve razmišljanja kada, na primer,neko i razmišlja o nečemu i misli šta radi; na pri-mer, savestan diplomata pripremajući se za važansastanak, popravlja svoju kravatu, podešava svojizraz lica i u sebi se pita koliko je sati, a u istovremc razmišlja o ženi i deci, tako što ih predstav-lja u mašti — kako veselo ćaskaju. Diplomata ne-sumnjivo misli šta radi (on nije dekoncentrisan)— ali kako izgleda potpuniji opis onoga što radikada razmišlja? Tok njegovih misli je povezan imože da se prekine pa tako njegovo razmišljanjene ispunjava uslov za potpuno nesvrhovita razmi-šljanja; a ipak njegovo razmišljanje o ženi i decine izgleda kao proba, isprobavanje ili priprema za

« Vidi Ryle, 1979, pogl. 4.


neku drugu radnju (on se ne priprema da ide kućiniti isprobava kako je to kad je on kod kuće).36 Iz-gleda da on vrši jednu od svojevrsnih radnji kojese vrše samo razmišljanjem: to su radnje koje namomogućavaju da u mislima budemo s nekim s ko-jim stvarno nismo, tj. da u mislima rekreiramo si-tuaciju u kojoj nismo prisutni. Za ovakve radnjeje nuino da subjekt bude svestan svojih misli ilipredstava. Pošto to nije nužno za tenisera koji mi-sli šta (u tom trenutku) radi, ovakvo shvatanje raz-mišljanja se ne uklapa u Rvleov program jedinstve-nog razjašnjenja i mišljenja i razmišljanja (sluča-jeva kad subjekt misli šta radi i slučajeva kadaon razmišlja).

U jednom ranijem radu37 Ryle je među prvimi ukazao na višestruku — »polimorfnu« — upotre-bu glagola »misliti«, da označi, kako stanja svestitako i aktivnosti ili radnje u svesti, pa i uverenja istavove (»Tada sam pomislio...«, »Misleći o tome,zaključio sam ...« »Mislim da je to netačno.«). Ovoje neke filosofe38 navelo da tvrde da ne postojeopŠti nužni usjovi za upotrebu glagola »misliti« ida stoga nije ni moguće na jedinstven način razjas-niti pojam koji karakteriše neke od ovih upotrebaglagola »misliti«.

Zajednički nužni uslov za upotrebu glagola»misliti« sigurno nije ono što taj glagol navodnouvek opisuje ili označava: glagol »misliti« prethodiopisima i iskazima raznih vrsta. Ipak, u svakojsvojoj upotrebi taj glagol možda ukazuje na (ali

* Nije sigurno da se razmišljanje o deci i ženi uvelt može shva-titi santo kao da je to neka priprema ili isprobavanje, čak i kada ono tosigurno nije; uzmimo da naš diplomata nema ženu i decu i da nikadane razmiSlja o ovoj potpunoj fiktivnoj ženi i deci kada se priprema zadolazak kući; uzmimo isto tako da on ne namerava da se oženi i daima decu tako da njegovo razmišljanje ne može da se shvati kao nekoispitivanje kako bi to bilo kada bi ih on imao. Reći, kao Sto bi to nekipsihoanalitičar—amater rekao, da su njegova razmišljanja izraz njegovepodsvesne žel>e da ima porodicu, ne znači da se on priprema ili ispro-bava da poseduje porodicu.

» Vidi Ryle, 1951.M Vii White, 1968, pogl. 4.

UVOD 4J

ne i opisuje) uslove u kojima se utvrđuje istinitostiskaza ili opisa koji ga slede. Naime, kada se tajglagol koristi — u cilju opisa nečijeg mentalnogstanja, nečijeg uverenja ili pobuda — možda se ti-me implicira da se istinitost toga opisa utvrđuje naosnovu onog čega je sam subjekt svestan. Istinitostiskaza »On razmišlja o deci i ženi« utvrđuje se naosnovu onoga čega je subjekt svestan; istinitost is-kaza »Teniser misli šta radi« isto se tako utvrđujena osnovu onoga čega je teniser svestan; teniserje ili svestan da je usredsređen39 na igru ili svestannečeg drugog što nema veze sa igrom; u drugomslučaju ovaj je iskaz neistinit. Pošto iskaz »On mi-sli da Jovan ima Golfa, ali toga nije svestan« nijesamoprotivrečan, »On misli da p« ne povlači zasobom »On je svestan da p«; međutim, »On je sve-stan da p« je ipak najbolje svedočanstvo za istini-tost iskaza »On misli da p«.40

Shvatanje uslova za utvrđivanje istinitosti tvr-dnji koje započinju sa »Mislim ...« ili »On misli...«,koje sam ovde izložio, daleko je od toga da u pot-punosti razjasni pojam mišljenja; međutim, priro-da svedočanstva za ovakve tvrdnje ukazuje da jemišljenje nešto čega je subjekt svestan, mada —•kao Što je to Ryle pokazao — mišljenje ne morada bude ni neko mentalno stanje ni neka mentalna»radnja«.

Esej Petera Geacha o mišljenju prilog je pole-mici o materijalizmu. Po njegovom shvatanju mi-sao je segment jedne od osnovnih delatnosti, mi-

M Svakako, neko ko je usredsređen na igru ne mora loga da budei svestan (ona ga toliko zaokuplja da nije svestan da ga zaokuplja). Me-đutim, u slučaju kada se utvrđuje istinitost iskaza »On misli. ..«, tj. kadase traži najbolje svedočanstvo za iskaz »On misli. . .«, teniser se pila da lion misli šta radi (zbog sumnje da on to ipak ne misli); da bi na topitanje potvrdno odgovorio on mora da bude svestan da ga zaokupljaigra. Da bi posvedočio da je usredsređen na svoju igru, da misli naigru, nužno je da je svestan te svoje usredsređenosti.

40 U prilog ovome ide i jedna vrsta pragmatičke protivrečnosti ko-ja se javlja kada sam subjekt porekne da je svestan onoga što misli:•Mislim da Jovan ima Golfa, ali toga nisam svestan«. Nužan uslov zaizricanje iskaza »Mislim ...« jeste da je subjekt koji ga izriče svestantoga Sto misli.


šljenja, segment koji poseduje određenu logičkustrukturu. Kako to sam Geach ističe, njegovo shva-tanje mišljenja kao osnovne delatnosti zasnovanoje — kao i Ryleov opis razmišljanja — na moguć-nosti da se jedan slučaj mišljenja opiše na manjeili više složen način; po Geachu osnovna radnja,mišljenje, opisana iskazom tipa »On misli...«, mo-že se (složenije) opisati kao manje osnovna radnja,»On računa...« ili, kao još manje osnovna, »Onzbraja 25 i 162«. Za razliku od Rvlea, Geach izgledapretpostavlja da je neko mišljenje logički mogućeopisati kao najosnovniju radnju, a da se pri tomuopšte ne implicira ili pretpostavi da postoji nekisloženiji opis te radnje, u kome se to mišljenje do-vodi u vezu sa nekom drugom radnjom koja nijemišljenje; drugim recima, za razliku od Rvlea,Geach izgleda pretpostavlja da je neko mišljenjemoguće opisati a da se pri tom ne implicira ilipretpostavi niti da je to neka priprema, neka pro-ba, za neku drugu radnju niti da je to posebna vr-sta nepovezanog mišljenja.41 Nije jasno šta bi Geachrekao za iskaz tipa »Teniser misli šta radi« gdemišljenje očigledno nije neka samostalna radnjakoja se može opisati nezavisno od neke druge rad-nje; naime, nije jasno da li su po Geachu nezavis-nost i samostalnost mišljenja, koji karakterišu mi-šljenje kao osnovnu delatnost, nužan uslov za miš-ljenje. Ako jeste, onda po Geachu ovakvi iskazi uo-pšte ne bi bili opisi mišljenja.

Nije takođe jasno da li Geachovo određenje mi-šljenja kao osnovne radnje može da razjasni u komsmislu je i sanjarenje neko mišljenje: sanjarenje oletovanju, na primer, može se opisati kao niz misliili/i predstava od kojih svaka ima svoju posebnu

41 Ako Geach želi da kaže samo da je mišljenje osnovna delatnostu poređenju sa nekim drugim dualnostima čiji opisi uključuju ili implici-raju opise mišljenja, onda je njegovo određenje manje sporno nego štoizgleda; on onda dozvoljava i opis nekog mišljenja koje uopšte ne pomi-njc mišljenje već samo neku delatnost osnovniju od mišljenja. Odatle sledi

da je moguć i materijalistički opis mišljenja — koji uopšte ne pominjcmišljenje; zato i mislim da Geach ipak Želi da kaže da je mišljenje ap-solutno a ne relativno osnovna radnja.

UVOD 43

logičku s t rukturu; na pr imer, prvo se javlja misaoo sunčanoj plaži, zat im o plavom moru, zat im sub-jekt samoga sebe predstavlja kako pliva. Možda biza ovaj tok misli i predstava Geach rekao da je toosnovna delatnost mišljenja o letovanju na m o r u ;»sanjarenje o letovanju« je već složeniji opis jednemanje osnovne delatnosti . Ako je to tačno, o n d ase postavlja pitanje na osnovu čega se ovakav tokmisli svrstava u istu vrs tu osnovnih radnji kao imišljenje u slučaju u kome neko nešto na papi ruračuna (a da nije svestan nikakvih pojedinačnihmisli).

Mada bi za slučaj računanja moglo da se kažeda je to jedna radnja (pa tako i osnovna radnja),za slučaj sanjarenja ili s razmerno nepovezanog tokamisli, teško da bi se moglo reći da ono predstavljaili sadrži neku radnju, pa stoga nije j a sno da li bi,po Geachovom određenju mišljenja kao delatnosti,ovakav tok, ovo sanjarenje, uopšte i bilo mišljenje;m a d a ovaj tok misli možda zadovoljava Geachovekriterije za delatnost — budući da nas ove mislimogu potpuno zaokupiti i tako omesti u nekoj dru-goj delatnosti — nije uopšte jasno da li su njegovikriteriji dovoljni da razgraniče radnje ili delatnostiod mentalnih stanja. Po istim ovim kriteri j ima,neka bi mentalna stanja, kao što su bol i tuga, biladelatnosti. Moguće je da Geach, sledeći neke sred-njovekovne filosofe, i o stanj ima duha govori kaoo delatnost ima ili radnjama; ali, takvu proš i renuupotrebu pojma delatnosti ili radnje, on nit i ob-jašnjava niti opravdava.4 2

Usled toga se za Geacha ne može reći da jepokazao — a kamoli nepobitno dokazao — da jemišljenje neka delatnost, a još manje da je poka-zao da je to neka apsolutno osnovna delatnost iliradnja. Kako to sam Geach ističe, njegova se dru-ga sporna postavka — da mišljenju nedostaju nekeod vremenskih relacija koje imaju fizikalni doga-

0 Zanimljivo je da Geach previđa tvrđenje jednog autoriteta nakoje se poziva — Wittgensteina — da mišljenje nije neka delatnost ili ak-tivnost. Vidi Wittgcnstein, 1967, Zeltel paragraf 64.


đaji i da se stoga ne može meriti satom — zasnivana prvoj tezi da je mišljenje jedna osnovna delat-nost; Geach, dakle, ne uspeva da dokaže nijednuod ove dve, nesumnjivo zanimljive, teze o mišlje-nju.

5. PAMĆENJE

Za razliku od mišljenja, pojam pamćenja ilisećanja zaokuplja filosofe još od antičkih vreme-na; oduvek se pretpostavljalo da bi razjašnjenjepojma pamćenja trebalo da pokaže kako je mogu-će znati nešto što se dogodilo u prošlosti, daklenešto čega više nema. Rešenje ovog problema pred-stavlja poseban izazov za filosofe koji znanje shva-taju kao neposredno poimanje nekih prisutnih pred-meta ili činjenica. Čak i Hume, koji se neustrašivosuočava sa raznolikim problemima određenja sa-znanja, priznaje da fenomen pamćenja ne može daobjasni u okviru svog sistema ideja i utisaka.43 IHume, kao i većina filosofa posle njega, ovaj prob-lem pokušava da resi uvođenjem — kao nužnog idovoljnog uslova za pamćenje — posebne vrste men-talnog stanja koje nam predstavlja neki događaj ilipredmet u prošlosti. Uverljive razloge za odbaciva-nje ovakvog modela među prvim je izložio Wittgen-stein u vreme svog boravka u Cambridgeu, od 1929;on ukazuje da nužan uslov za upotrebu reci »pamti-ti« nije neki poseban mentalni događaj u svesti sub-jekta i da sama ta reč ne služi uvek za opis nekogmentalnog stanja.44 Nešto slično tvrdi i Rvle.45 Onrazlikuje pojam pamćenja od pojma prisećanja:ako neko nešto pamti to znači da je on to ranijenaučio ili saznao i da to nije zaboravio; prisetiti senečega, međutim, ponekad zahteva i prizivanje u

• Hume, David, 1793. Appenđix za Knjigu I, str. 85, str. 627, SelbyBigge edition.

** VVittgenstein, 1953. paragrafi: 166, 305—306 i II deo, xiii.« Rylc. 1949. VIII, odeljak 7.

UVOD 45

svest nekog ranijeg događaja ili predmeta, pa takouključuje i neko mentalno stanje. Ni Ryle ni Wit-tgenstein ne poriču da je u nekim slučajevima pam-ćenja ili prisećanja, nužno da subjekt koji pamtibude svestan nekog mentalnog stanja ili događaja;oni poriču samo da subjekt koji nešto pamti uvekmora da bude svestan nekog mentalnog stanja ilidogađaja posebne vrste, koji karakteriše pamćenje.

VVittgensteinova i Rvleova razmatranja pod-stakla su savremene filosofe da razgraniče tri vrstepamćenja**: pamćenje onoga što je subjekt doživeoili opazio, pamćenja činjenica za koje je saznao(ali koje nije nužno i sam utvrdio) i pamćenja ka-ko se nešto radi. Polazeći od nekih Wittgensteinovihili Rvleovih zapažanja, neki filosofi pokušavaju dasvo pamćenje svedu na pamćenje činjenica, na spo-sobnost da se ono što je ranije saznato zadrži.47 Zarazliku od njih, Martin i Deutscher u eseju »Pam-ćenje« ne nastoje da ove tri vrste pamćenja sveduna jednu. Umesto toga, oni pokušavaju da izloženužne i dovoljne uslove za sve tri vrste pamćenja.U okviru pokušaja jedinstvenog razjašnjenja poj-ma pamćenja oni brane i dve sporne, mada uspešnoilustrovane, postavke o pamćenju: da bi neko neštopamtio nije nužno da on veruje da se dogodilo tošto on pamti i, da subjektov tačan opis nekog pro-šlog događaja (koji je možda on sam doživeo) nijedovoljan da pokaže da on stvarno pamti taj doga-đaj. Martin i Deutscher tvrde, da je nužno kako bisubjekt pamtio ono što tačno opisuje i što se do-godilo, da između toga što se desilo i njegovogpredstavljanja48 tog događaja postoji određena ka-uzalna veza; postojanje te kauzalne veze može daobjasni kako se dešava to da neko može da pamtinešto (što sebi ili drugima verno predstavlja) a dane veruje da se to i desilo.

44 Za jednostavan i razumljiv prikaz te razlike vidi Locke, 1970.« Vidi Malcolm, 1963, Squircs, 1969. i Margolis, 1977.*• 'Predstavljanje' je tehnički termin koji označava bilo kakvu vrstu

izražavanja onoga Sto subjekt pamti — bilo da se to izražava verbalno,samo u svesti ib* u nekim fizičkim radnjama.


Ako su svi ostali uslovi za pamćenje ispunjenii ako postoji kauzalna veza između subjektovogpredstavljanja i onoga što on predstavlja a što sedogodilo u prošlosti, Martin i Deutscher su sprem-ni da tvrde da subjekt stvarno pamti taj događaj;ako takva veza ne postoji, subjekt ne pamti. Posvemu sudeći, postojanje te kauzalne veze, po Mar-tinu i Deutscheru služi kao kriterij da li neko pamtiili ne.

Međutim, Martin i Deutscher smatraju da po-jam pamćenja pretpostavlja postojanje neke kau-zalne veze ove vrste i pored toga Što mi — koji setim pojmom služimo — ne znamo ništa o prirodi tekauzalne veze. Iz ovoga izgleda sledi da za primenutog kriterija nije neophodno da u određenom slu-čaju pamćenja znamo u čemu se sastoji odgovara-juća kauzalna veza, već je dovoljno da znamo da Hu tom slučaju ona postoji ili ne. Ako je tako, onda,usled našeg neznanja prirode neophodne kauzalneveze, u brojnim slučajevima nije moguće utvrditi dali neko pamti ili ne, sve dok to možda ne pokažuneka nova naučna otkrića o prirodi te veze.49

Ipak Martin i Deutscher ne ostaju pri tvrdnjida mi ne moramo ništa da znamo o prirodi kauzal-ne veze u slučajevima pamćenja — tu kauzalnuvezu oni ipak bliže određuju. Prvo, oni uvode teh-nički pojam 'delotvornog' uzroka, koji nije (nužno)ni nužan ni dovoljan kauzalni uslov i tako odbacu-ju humeovsko tumačenje ove kauzalne veze, kaoodnosa između tipova predmeta ili događaja. Zatim,na osnovu razmatranja 'nepravilnih' ili 'devijantnih'lanaca uzroka (koji stvarno ne vode pamćenju), oniuvode 'strukturni analogon' (trag pamćenja) onogašto se dogodilo, kao nužnu kariku u lancu uzrokakoji vode pamćenju.

Kao i kod klasičnih teorija pamćenja, po koji-ma neko mentalno stanje predstavlja događaj uprošlosti, i ovde se postavljaju dva pitanja: kakone-cirkularno utvrditi da li je nešto strukturni

* Vidi Margolis, 1977.

UVOD 47

analogon onog što se pamti i da li je kauzalna vezakoja uključuje ovakav analogon, stvarno dovoljanuslov za pamćenje (pod pretpostavkom da je u sva-kom slučaju pamćenja moguće pronaći ovakav ana-logon). Da bi se izbegla cirkularnost analize, priutvrđivanju da je neko predstavljanje strukturnianalogon nečemu što se dogodilo u prošlosti, nijemoguće pretpostaviti ni da je to predstavljanjetačno ili istinito predstavljanje tog događaja, nitida je to predstavljanje stvarno trag pamćenja, tj.,da se nalazi u kauzalnom lancu koji vodi pamćenju.Uvođenjem ovakvog strukturnog analogona Mar-tin i Deutscher pokušavaju da objasne kako to dadata kauzalna veza zaista vodi predstavljanju ne-čega što se dogodilo, dakle, tačnom predstavljanju:otuda nije moguće pretpostaviti da je to predstav-ljanje taČno. Zatim, ovakav strukturni analogon jeneophodan da bi se utvrdilo da neka kauzalna ve-za zaista vodi pamćenju: stoga, za predstavljanjekoje tek treba odrediti kao strukturni analogon ne-kom prošlom događaju, nije moguće pretpostavitida je ono stvarno trag pamćenja, tj. da je deo onekauzalne veze koja vodi pamćenju.

Ali ako isključimo ove dve pretpostavke nijejasno da li je ovakav strukturni analogon dovoljanda se neka kauzalna veza, Čiji je on deo, proglasi zakauzalnu vezu koja vodi pamćenju. Uzmimo većpoznati primer čoveka koji pamti da ga je kaodete kidnapovao neki visok cmomanjast Čovek (onpamti da je doživeo kako ga ovaj kidnapuje). Delo-tvoran uzrok njegovog predstavljanja ovog kidna-povanja je stvaran događaj u njegovom detinjstvu:njegov crnomanjasti i visoki brat ga je zaista od-veo — na izlet. Da li je 'strukturna analogija' izme-đu njegovog predstavljanja i stvarnog događaja do-voljna da kažemo da on stvarno pamti kako je biokidnapovan? Ako to odbijemo, i umesto toga kaže-mo da on pamti samo kako ga je brat odveo naizlet, dovedeni smo u položaj da tvrdimo ne samoto da subjekt ne mora da veruje da se ono što onpamti dogodilo, već i to da on ne mora da bude ni


svestan onog Što on u stvari pamti: naš subjektmože da tvrdi da on ne pamti kako ga je brat od-veo na izlet (mada je to kasnije saznao i prihvatio)a da i pored toga mi tvrdimo da on to ipak pamti;svest o svom sopstvenom pamćenju ovde više nijenajbolje svedočanstvo o sadržaju svog sopstvenogpamćenja. Ćak i ako dozvolimo da je ovo mogućeu okviru neke psihološke teorije, (ili da nam to omo-gućava da shvatimo određene psihološke teorije),pitanje je da li je pojam pamćenja koji se tu razjaš-njava isti onaj kojim se služimo kada se ne bavimopsihologijom. Kao što sam već primetio, ovakvoshvatanje kauzalne veze dozvoljava da — u nizuslučajeva sa nedovoljnom ili nedovoljno utvrđenomstrukturnom analogijom — usled nedostatka razra-đene i potvrđene teorije, nije moguće utvrditi da lisubjekt stvarno pamti ili ne, kao ni to šta on ustvari pamti.

Upotreba strukturnog analogona između pred-stavljanja i prošlog događaja kao kriterija pamće-nja, ima ipak izvesne sličnosti sa jednim od načinakojim se služimo da bismo utvrdili da li neko pam-ti ili ne. Ako neko nije siguran da li stvarno pamtinešto, za Šta iz drugih izvora zna da se dogodilo,on može da se upita da li to što mu pada na pa-met ima ikakve sličnosti sa onim što se stvarno do-godilo; ali čak i ako ima sličnosti i ako postojikauzalna veza između prošlog događaja i onog štomu sad pada na pamet, on može i dalje da sumnjada on to stvarno pamti. On može imati različiterazloge za tu sumnju: između ostalog, on možesumnjati da mu se ta misao ('predstavljanje') javilana način koji isključuje mogućnost pamćenja (usnu, slobodnim, tj. proizvoljnim tokom njegovihmisli itd.).

Pored toga, u slučajevima pamćenja činjenicakao i pamćenja kako nešto učiniti, moguće je sum-njati ne samo da su ovi uslovi dovoljni već i da suoni nužni; tako se može postaviti pitanje da li jeneki uzročni lanac tipa delotvorne uzročnosti lo-gički nužan uslov da bi neko zapamtio datum Ko-

UVOD 49

sovske bitke ili kako se pliva. Razmotr imo takotvrdnju »On se ipak seća kako se pliva«, izrečenuo nekom ko je pretrpeo skoro potpunu amneziju;kada to kažemo, nije nužno da pretpostavimo da jenjegovo ranije plivanje uzročno delotvorno za nje-govo sadašnje plivanje; moguće je, naime, da je tatvrdnja istinita čak i ako na neki način utvrdimoda njegovo ranije plivanje nije uzročno delotvornoza njegovo sadašnje plivanje. Ovaj slučaj mogli bi-smo da objasnimo na sledeći način: i njegovo sa-dašnje plivanje, kao i njegovo ranije plivanje, ma-nifestacije su jedne te iste sposobnosti ili veŠtine,veštine plivanja (ta je veština možda u ovom slu-čaju urođena); kada kažemo »On se ipak seća kakose pliva« t ime kažemo da je zadržao (ili da nijeizgubio) sposobnost da pliva. Pošto je ta sposob-nost zadržana, nije neophodno pretpostaviti da iz-među njegovog ranijeg plivanja i njegovog sadaš-njeg plivanja postoji neka uzročna veza.30

Pretpostavimo, nadalje, da je subjekt naučionapamet sve važnije da tume u istoriji srpskog na-roda i da, posle gotovo p o t p u n e amnezije, uspe dase seti samo d a t u m a Kosovske bitke. I u ovomslučaju ne sledi da je njegovo ranije učenje važni-j ih d a t u m a u istoriji srpskog naroda uzročno delo-tvorno za njegovo pamćenje datuma Kosovske bit-ke; moguće je, naime, da je njegovo izricanje tač-nog d a t u m a Kosovske bitke opet samo ispoljavanjenjegove sposobnosti recitovanja svih važnijih datu-ma u istoriji srpskog naroda, sposobnosti koju jeon samo delimično sačuvao.

Ovi primeri ne pokazuju da u nekim slučaje-vima pamćenja nema nikakve uzročne veze izme-đu onoga što subjekt pamti i njegovog predstav-ljanja; može se, naime, tvrditi da je za pamćenječak i u našim pr imerima, uzročno neophodno dasubjekt sačuva neku svoju sposobnost koja se tadaispoljava u njegovom predstavljanju onog što pam-ti. Iz ovoga, međutim, ne sledi da tu postoji neki

M Za ovakve primerc vidi Squires, 1969.

4 Svest i saznanje


uzročni lanac između događaja u prošlosti i sadaš-njeg predstavljanja. Da bi subjekt nešto pamtio, unašim je primerima, ne samo uzročno, već i logičkinužno da on sačuva neke svoje sposobnosti: da bise sećao kako se pliva, logički je nužno da sačuvasposobnost da pliva. Moguće je da su u ovakvimslučajevima potrebni i određeni uzročni uslovi podkojima subjekt može da sačuva ili zadrži te spo-sobnosti.

Sigurno je da se sve tvrdnje o pamćenju nemogu parafrazirati uz pomoć tvrdnji o ispoljava-nju sposobnosti koje je subjekt sačuvao: u nizuslučajeva, pamćenje jednostavno nije ispoljavanjenekih sposobnosti ili veština. Ali Martin i Deutscherbi trebalo da pokažu koja je prednost njihove ana-lize pamćenja nad ovakvim parafrazama i u sluča-jevima kada nam se parafraze uz pomoć tvrdnji oispoljavanju sposobnosti čine prirodnijim. Mogućeje, naravno, da nam ovakve parafraze izgledaju pri-rodnije zato što u ovakvim slučajevima pamćenjane poznajemo njihove kauzalne mehanizme. Ako jeto tačno, to bi onda trebalo i dokazati.51

Aleksandar PAVKOVIC

11 Na pomoći pri izboru tekstova, želeo bih da se zahvalim LeonuKojenu; kolegama i prijateljima koji su te tekstove preveli zahvaljujemna savesno obavljenom poslu, a Iliji Moljkoviću, lektoru, na nizu suges-tija koje su prevode učinili razumljivijim; na pomoći u pripremi predgo-vora i prevoda za štampu zahvalan sam Mirjani Đulcić.

UVOD 51

IZBOR IZ LITERATURE

1. Filosofsko razjaSnjenje i filosofska argumentatija

Davidson, Donald. (1973) ^Radical Interpretation* Di-alectica, torn 27, 1973, str. 313—28.

Davidson, Donald. (1974) »Psychology as Philosophy* uzbirci Philosophy of Psychology, ur. S. C. Brown, London,1974.

Langford, C. H. (1942) »Moore's Notion of Analysis*u zbirci The Philosophy of G. E. Moore, ur. P. A. Schilpp.London, 1942.

Moore, G. E. (1925) »A Defense of Common Sense* uzbirci Contemporary British Philosophy (second series),ur. J. H. Muirhead. London, 1925 (preStampano i u G. E.Moore. Philosophical Papers).

Moore, G. E. (1942) »A Reply to my Critics* u zbirciThe Philosophy of G. E. Moore, ur. P. A. Schilpp. London,1942. str. 660-667.

Passmore, John. (1956) A Hunderd Years of Philoso-phy, London, 1956.

Passmore, John. (1970) Philosophical Reasoning, dru-go izdanje. London, 1970.

Quine, W. V. (1969) »EpistemoIogy Naturalized* uzbirci njegovih eseja Ontological Relativity and OtherEssays. New York, 1969.

Routley, R. i Routley, V. (1973) »RyIe's Reductio adAbsurdum Argument* u casopisu Australasian Journal ofPhilosophy, torn 51, br. 2 1973. str. 125—138.

Russell, Bertrand. (1905) »On Denoting*, u <5asopisuMind, 1905; preStampano u zbirci Russellovih eseja Logicand Knowledge, ur. R. Marsh. London, 1926 (prevod nasrpskohrvatski Ideje, 2/1979).

Ryle, Gilbert. (1954) Dilemmas, Cambridge, 1954.Ryle, Gilbert. (1954a) »Proofs in Philosophy* na fran-

cuskom objavljeno u casopisu Revue Internationale dePhilosophie, torn. VIII, PreStampano u Ryle, G. CollectedPapers, London, 1971. torn drugi.

Sommers, Fred. (1963) »Types and Ontology* u £aso-pisu Philosophical Review, torn 72, 1963. PreStampano uzbirci Philosophical Logic, ur. P. F. Strawson. Oxford,1967.

Sommers, Fred. (1965) »Predicability* u zbirci Phi-losophy in America, ur. M. Black, London, 1965.

Strawson, P. F. (1970) ^Categories* u zbirci Ryle: ACollection of Critical Essays, ur. O. P. Wood i G. Pitcher.London, 1970.

Urmson, J. O. (1956) Philosophical Analysis. Oxford,1956.


2. Znanje i verovanje

Armstrong, D. M. (1973) Belief, Truth and Knowled-ge. Cambridge, 1973.

Barnes, W. H. F. (1963) »Knowing« u casopisu Phi-losophical Review, 1963. str. 3—16.

Chisholm, R. M. (1966) Theory of Knowledge. Engle-wood Cliffs, SAD, 1966.

Feldman, R. (1974) »An Alleged Defect in Get tier-Coun-terexamples* u dasopisu Australasian Journal of Philoso-phy, 1974, str. 68—69.

Harrison, J. (1962) »Knowing and Promising u caso-pisu Mind, torn. 71. 1962 (prestampano u Griffiths, A. P.(ur.) Knowledge and Belief, Oxford, 1967).

Hooker, M. (1973) »In Defense of a Principle of De-ducibility for Justifications u casopisu Philosophical Stu-dies, 1973. str. 402—406.

Johnsen, B. L. (1974) »Knowledge« u casopisu Philo-sophical Studies, torn 25. 1974.

Lehrer, K. (1965) »Knowledge, Truth and Evidence« uCasopisu Analysis, torn. 25, 1965, str. 168—175.

Lehrer, K. (1974) Knowledge. Oxford, 1974.Malcolm, N. (1963) Knowledge and Certainty. Engle-

wood Cliffs, SAD, 1963.Mayo, B. (1963) »A Note on Austin's Performative

Theory of Knowledge* u casopisu Philosophical Studies,torn 14, 1963. str. 28—31.

New, C. G. (1965) »Some implications of 'someone'* ucasopisu Analysis, 1965. str. 62—64.

Pappas, G. S. i Marshall Swain (ur.) (1978) Essays onKnowledge and Justification. London, 1978.

Prichard, H. A. (1950) Knowledge and Perception.Oxford, 1950.

* Quine, W. V. O. (1953) »Reference and Modality* uzbirci eseja From a Logical Point of View. Cambridge,Mass. (SAD), 1953.

Roth, M. D. i Galis, L. (ur.) (1970) Knowing: Essaysin the Analysis of Knowledge. New York, 1970.

Russell, B. (1912) Problems of Philosophy. London,1912. (Prevod na srpskohrvatski, Problemi filosofije, Nolit,Beograd, 1980).

Ryle, G. (1949) The Concept of Mind. London, 1949.Skyrms, B. (1967) »The Explication of X knows that

p« u casopisu Journal of Philosophy, torn 64, 1967, str.373—389.

Saunders, J. T. (1972) »Thalberg's Challenge to Justifi-cation via Deductions Philosophical Studies, torn 23, 1972,str. 358—364.

Thalberg, I. (1969) »In Defense of Justified True Beli-ef* u Casopisu Journal of Philosophy, torn 66, 1969, str.795-803.

UVOD 53

Thalberg, I. (1974) »Is Justification Transmissiblethrough Deduction?* u dasopisu Philosophical Studies,torn 25, 1974, str. 347—356.

Unger, P. (1975) Ignorance, Oxford, 1975.Urmson, J. 0. (1952) »Parenthetical Verbs* u casopi-

su Mind, 1962 (preStampano u Flew, A. (ur.) Essays in Con-ceptual Analysis, London, 1956).

Wright, M. (1965) »'I know' and Performative Utteran-ces« u casopisu Australasian Journal of Philosophy, torn43, 1965. str. 33—47.

3. Opazanje i culni utisci

Armstrong, D. (1961) Perception and the PhysicalWorld, London, 1961.

Austin, J. L. (1962) Sense and Sensibilia. Oxford, 1962.Ayer, A. J. (1967) »Has Austin refuted the Sense-Datum

Theory?* u casopisu Synthese, torn 17, 1967, str. 17—40.(preStampano u Ayer, A. J. Metaphysics and CommonSense. London, 1970).

Barnes, W. H. F. (1956) »On Seeing and Hearing* uContemporary British Philosophy, ur. H. D. Lewis, trecaseri.ja. London, 1956.

Dore, C. (1965) »Seeming to See* u casopisu Ameri-can Philosophical Quarterly, torn 2, 1965, str. 312—318.

Dretske, F. I. (1969) Seeing and Knowing. London,1969.

Grice, H. P. (1962) »Some Remarks About the Sen-ses* u Analytical Philosophy, drugi torn, ur. R. J. Butler.Oxford, 1962.

Grice, H. P. (1975) »Logic and Conversation* u Syn-tax and Semantics treci torn, ur. P. Cole i J. L. Morgan.New York, 1975.

Hampshire, S. (1961) »Perception and Identificationou zborniku Proceedings of Aristotelian Society, Supplemen-tary Vol. 35, 1961, str. 81—96.

I. C. Hinckfuss (1970) »J. M. Hinton on Visual Expe-riences* u Casopisu Mind, torn 79, 1970.

Hinton, J. M. (1973) »A reply to I. C. Hinckfuss* ucasopisu Mind, torn 82, 1973.

Hinton, J. M. (1973) Experiences, an enquiry into so-me ambiguities, Oxford, 1973.

Hinton, J. M. (1980) »Phenomenological Specimenism«u Casopisu Analysis, torn 40, 1980.

Hinton, J. M. (1966) »Seeming and Causes* u casopisuPhilosophy, torn 41, 1966, str. 348—355.

Jackson, F. (1977) Perception: A Representative The-ory, Cambridge, 1977.

Mates, F. (1967) »Sense-Data« u casopisu Inquiry, torn10. 1967, str. 225—244.


Pears, D. F. (1976) »The Causal Conditions of Percep-tion* u iasopisu Synthese, torn 33, 1976, str. 25—40.

Platts, M. (1979) Ways of Meaning, London, 1979.Price, H. H. (1932) Perception. London, 1932.Ouinton, A. (1955) »The Problem of Perception* u

casopisu Mind, torn 64, 1955, str. 28—51 (preStampano uThe Philosophy of Perception, ur. G. J. Warnock, Oxford,1967).

Ryle, G. (1956) "Sensation* u Contemporary BritishPhilosophy, treda serija, London, 1956 (prevod na srpsko-hrvatski u casopisu Ideje, 2/1980).

Strawson, P. F. (1961) "Perception and Identification*u zbonriku Proceedings of Aristotelian Society, Supple-mentary Vol. 35, 1961 (odgovor na rad Hampshirea u is-tom tomu).

Strawson, P. F. (1974) "Causation in Perception*Strawson, P. F. Freedom and Resentment, London, 1974.

Swartz, R. J. (ur.) (1965) Perceiving, Sensing and Kno-wing. New York, 1965.

Teichmann, J. (1970) "Perception and Causation*, uzborniku Proceedings of Aristotelian Society, 1970—1971.str. 29—41.

White, A. R, (1961) »The Causal Theory of Percep-tion* u zborniku Proceedings of Aristotelian Society, Sup-plementary Vol. 35, 1961 (komentar na Griceov rad podistim naslovom) preStampano u The Philosophy of Per-ception, ur. G. J. warnock, Oxford, 1967.

Wolgast, E. H. (I960) »The Experience in Perception*u casopisu Philosophical Review, torn 69, 1960. str. 165—

4. MiSljenje

Brentano, F. (1874) Psychologic von empirischenStandpunkt, Leipzig, 1874.

Burton, A. i Radford, J. (ur.) (1978) Thinking in Per-spective. London, 1978.

Humphrey, G. (1951) Thinking. An Introduction to itsExperimental Psychology. London, 1951.

Geach, P. T. (1957) Mental Acts. London, 1957.James, W. (1890) The Principles of Psychology. New

York, 1890.Ginnane, W. J. (1960) "Thoughts* u casopisu Mind,

torn 79. 1960, str. 372—90.Johnson-Laird, P. N. i P. C. Wason (ur.) (1977) Thin-

king. Cambridge, 1977.Murdoch, I. (1951) "Thinking and Longuage* u zborni-

ku Proceedings of Aristotelian Society, Supplementary Vo-lume 25, 1951.

UVOD 55

Mouton, D. L. (1969) »The Concept of Thinking* u ca-sopisu Nous, 1969, str. 355—372.

Price, H. H. (1969) Thinking and Experience, London,1969.

Ryle, G. (1951) »Thinking and Language* u zbornikuProceedings of Aristotelian Society, Supplementary Vol.25, 1951. (preStampano u Ryle, G. Collected Papers, tornII, London, 1971).

Ryle, G. (1979) On Thinking, ur. R. Kolenda. Oxford,1979.

Sibley, F. (1970) »Ryle and Thinking* u zbirci esejaRyle: A Collection of Critical Essays, ur., O. Wood i G.Pitcher. London, 1970.

Titchener, E. (1909) Lectures on the ExperimentalStudy of the Thought Processes. New York, 1909.

White, A. R. (1967) The Philosophy of Mind. NewYork, 1967.

Wittgenstein, L. (1967) Zettel Oxford, 1967.

5. Pamdenje

Anscombe, G. E. M. (1976) »Memory, 'Experience' andCausation* u Contemporary British Philosophy, Cetvrtaserija, ur. H. D. Lewis, London, 1976.

Broad, C. D. (1925) The Mind and Its Place in Nature,poglavlje V, London, 1925.

Furlong, E. J. (1956) »The Empiricist Theory of Me-mory* u c'asopisu Mind, torn 65, 1956.

Holland, R. F. (1954) »The Empiricist Theory of Me-mory*, u £asopisu Mind, 1954.

Hume, David (1736) A Treatise of Human Nature.London, 1736. (Selby-Bigge edition, Oxford UniversityPress).

Locke, D. (1971) Memory. London, 1971.Malcolm, N. (1963) »Three Lectures on Memory* u

Knowledge and Certainty, Englewood Hills, SAD, 1963.Malcolm, N. (1977) Memory and Mind. London, 1977.Margolis, J. (1977) »Remembering« u c'asopisu Mind,

1977. str. 186—205.Ryle, G. (1949) The Concept of Mind. London, 1949.Squires, R. (1969) »Memory Unchained* u c'asopisu

Philosophical Review, torn 78, 1969, str. 178—196.Urmson, J. O. (1967) »Memory and Imagination* u 6a-

sopisu Mind, torn 76, 1967, str. 83—91.von Leyden, W. (1961) Remembering, London, 1961.Wittgenstein, L. (1953) Philosophische Vntersuchun-

gen. Oxford, 1953 (prevod na srpskohrvatski, FilozofskaIstraiivanja, Beograd, 1969).


Za razmatranje problema koji postavlja Hampshireu eseju »SIoboda duha« videti:

Berofsky, B. (ur.) Free Will and Determinism. NewYork, 1966.

Lehrer, K, (ur.) Freedom and Determinism. NewYork, 1966.

Pears, D. F. »Predicting and deciding" u Questionsin the Philosophy of Mind. London, 1975.

Thalberg, I. Enigmas of Agency. London, 1972.

Za razmatranje problema o kojima raspravlja G. E.M. Anscombe u eseju >Namera« videti:

Binkley, R. (ur.) Agent, Action and Reason. Oxford,1971.

Chisholm, R. »The Structure of Intention* u casopisuJournal of Philosophy, torn 67, 1970, str. 633—647.

Danto, A. C. Analytical Philosophy of Action. Cam-bridge, 1973.

Fleming, B. N. »On Intention« u Casopisu Philosophi-cal Review, torn 73, 1964, str. 301—320.

Jenkins, J. S. "Motives and Intention* u £asopisuPhilosophical Quarterly, torn 15, 1965, str. 155—164.

Meiland, J. W. The Nature of Intention. London, 1970.Sutherland, N. S. »Motives as Explanations" u £asopi-

su Mind, torn 70, 68, 1959, str. 145—159.Teichmann, J. »Mental Cause and Effect* u Casopisu

Mind, torn 70, 1961, str. 36—52.

Za razmatranje problema kauzalnog objaSnjenja dela-nja, vidi:

Baier, A. »The Search for Basic Actions* u casopisuAmerican Philosophical Quarterly, torn 8, 1971, str. 161—170.

Danto, A. »Basic Actions* u casopisu American Philo-sophical Quarterly, torn 2, 1965, str. 141—148.

Davidson, D. »The Logical Form of Action Senten-ces* u The Logic of Decision and Action, ur. N. Rescher.Pittsburg, 1966.

Davidson, D. »Actions, Reasons and Causes« u caso-pisu Journal of Philosophy, torn 63, 1963, str. 685—700(preStampano u The Philosophy of Action, (ur.) A. R.White, Oxford, 1968).

Kenny, A, Action, Emotion and Will, pogl. IV i VII,London,, 1963.

Stoutland, F. M. »The Logical Connection Argument* uAmerican Philosophical Quarterly Monograph IV, 1970.

Stoutland, F. »Basic Actions and Causality* u c"asopi-su Journal of Philosophy, torn 65, 1968, str. 467—475.

Taylor, Ch. Explanation of Behaviour. London, 1964.

UVOD 57

Za razmatranje problema lidnog identiteta videti:Hume, David. A Treatise of Human Nature. Knjiga

I, deo IV, odeljak 6. i Appendix; 1736.Locke, John. An Essay concerning Human Understan-

ding. Knjiga II, poglavlje 27, 1968 (prevod na srpskohrvat-ski, »Kultura«, Beograd).

Parfit, D. "Personal Identity* u casopisu Philosophi-cal Review, 1971 (prestampano u The Philosophy of Mind,ur. J. Glover, Oxford, 1976).

Perry, J. (ur.) Personal Identity. Los Angclos, 1975.Ouinton, A. M. »The Soul« u Casopisu Journal of Philo-

sophy, torn 59, 1962, str. 293—409.Rorty, A. O. (ur.) The Identities of Persons. Los Ange-

los, 1976.Shoemaker, S. Self-Knowledge and Self-Identity. Itha-

ca (SAD), 1963.Williams, B. A. O. Problems of the Self (Cambridge,

1973).

FILOSOFSKO RAZJAŠNJENJEI FILOSOFSKA ARGUMENTACIJA

Gilbert Ryle

FILOSOFSKI ARGUMENTI

Robin George Collingwood bio je profesor zadu-žbine Waynflet na žalost kratko vreme. Ipak, njego-vo spisateljsko stvaralaštvo za ovo kratko vremebilo je ogromno. Još nije sazrelo vreme za pokušajda pružim kritičku procenu ovih doprinosa filoso-fiji, niti bi trebalo, čak i da sam za to nadležan, daovom prilikom nudim neku povoljnu kritičku ocenunjegovog stvaralaštva kao istoričara. Mislim da bion sam pre svega poželeo priznanje za svoja raz-matranja o filosofiji istorije. Stoga ću upravo otome, posve skromno i s poštovanjem, da izložimnekoliko misli.

Ima mnogo grana metodičkog istraživanja ra-zličitih oblasti sveta. Postoje matematičke nauke,posebne prirodne nauke i postoje humanistička is-traživanja u antropologiji, pravne nauke, filosofija,lingvistička i književna istraživanja i na kraju isto-rija, koja na ovaj ili onaj način obuhvata većinudrugih. Takođe, postoje i mnoge discipline koje nepoučavaju istinama već raznim umećima i veština-ma, kao što su poljoprivreda, taktika, muzika, ar-hitektura, slikarstvo, sportske igre, navigacija, me-tode zaključivanja i naučni metod. Svaka teorijaprimenjuje svoje sopstvene posebne principe i ka-none istraživanja i svaka disciplina primenjuje svo-je sopstvene posebne principe i kanone prakse.

62 G1LBERT RYLE

Profesor Collingvvood je ove principe nazvao nji-hovim »pretpostavkama«. Drugim recima, sve seone služe svojim sopstvenim standardima ili krite-rijumima, prema kojima se sudi da li su pojedina-čni slučajevi njihove primene uspešni ili neuspeŠni.

Jedno je, naravno, s razumevanjem primenji-vati principe a sasvim nešto drugo odvojeno raz-matrati njih same. Naučnik koji za trenutak prestajeda pokušava da traži odgovor na pitanja kojimase bavi da bi, umesto toga, ispitao zašto ih uopštepostavlja i da li su to prava pitanja koja treba po-staviti, za to vreme prestaje da bude naučnik i po-staje filosof. To što ima ovako dvostruka intereso-vanja može, kako to istorija pokazuje, od njeganačiniti dobrog filosofa a još boljeg naučnika. Naj-bolje filosofske teorije matematike izložili su mate-matičari koji su bili primorani da pokušaju da resezagonetke sadržane u samim principima njihovogistraživanja. Ovakve veŽbe iz filosofije vodile suih ponekad pronalaženju novih matematičkih me-toda, a često i shvatanjima koja su mnogo štoštarazjašnjavala. Svaki genije pronalazač je novih me-toda i zato on mora da bude neka vrsta kritičaraprincipa metoda.

Profesor Collingvvood bio je istoriČar kome jeizgledalo da kanoni istorijskog istraživanja pred-stavljaju izvesnu zagonetku. On je želeo ne samo daobjasni određene istorijske događaje i procese veći da razjasni koje bi vrste trebalo da bude dobroistorijsko objašnjenje. Ni to nije bilo interesovanjevezano isključivo za probleme istorije ili njene teh-nologije. Jer, uočiti šta je istorijsko objašnjenje,između ostalog znači shvatiti kako se ono razlikujeod hemijske, mehaničke, biološke, antropološke, ilipsihološke teorije. Filosof možda može da počnepostavljajući pitanja o kategorijama koje čine ok-vir pojedine teorije ili discipline, ali on se ne možetu i zaustaviti. On mora pokušati da dovede u vezukategorije svih teorija i disciplina. Problem »Čove-kovog mesta u prirodi« je, grubo rečeno, problempovezivanja pitanja koja usmeravaju laboratorijska

FILOSOFSK! ARGUMENTI 63

istraživanja sa pitanjima koja usmeravaju istarži-vanja nastavljena u bibliotekama. A ovo poveziva-nje ne obavlja se ni u laboratorijama ni u bibliote-kama već u glavi filosofa.

Mislim da je profesor ColHngvvood video jas-nije nego njegovi najistaknutiji prethodnici da jeono što je izgledalo kao zavada ili antiteza izmeđuprirode i duha, to jest između predmeta prirodnihi predmeta humanističkih nauka, samo jedna ilu-zija. Ove grane istraživanja ne daju suparničke od-govore na ista pitanja o istom svetu, niti pak onedaju posebne odgovore na ista pitanja o suparnič-kim svetovima; one daju svoje sopstvene odgovorena različita pitanja o istom svetu. Baš kao što nifizika nije ni suparnica niti sluškinja geometrije,tako ni istorija, ni pravne nauke, ni nauka o knji-ževnosti, nisu ni neprijatelji niti su potčinjene labo-ratorijskim naukama. Njihove su kategorije, to jestpitanja koja postavljaju, njihovi metodi i kanoni,različiti. Izraženo recima moga prethodnika, onerade sa različitim pretpostavkama. Da bi se to ut-vrdilo nužno je prikazati ove razlike. Profesor Col-lingwood umro je isuviše rano da bi ovaj zadatakizvršio ali ne i da bi ga započeo. On je već učinioveliki filosofski napredak time što je zagonetkusveo na problem.

Sam profesor Collingvvood držao se podalje odtreniranja boksanja sa senkama kojim su akadem-ski filosofi obično jačali svoje mišiće i nalazili odu-ška svom raspoloženju. Ono što smo ovim uzdrža-vanjem izgubili bio je dobitak za ceo svet. Jer onnije pisao za svoje profesionalne kolege već više zaumne pripadnike celokupne zajednice učenih. Sto-ga je stil njegovog filosofskog izlaganja i, verujem,dikcije, na pojedinim često sjajnim mestima, nanajvišem nivou engleske filosofske proze.

64 GILBERT RYLE

PROBLEM

Filosofi su u poslednje vreme poklonili dostapažnje prirodi, ciljevima i metodi svog sopstvenogistraživanja. Ovo je interesovanje delimično biloposledica izvesne profesionalne hipohondrije, jer jeupadljivi napredak koji su ostvarile druge naukemeđu filosofe uneo izvesnu nervozu u pogledu raz-mera njihovog sopstvenog uspeha. Delimično je onobilo i posledica primene moderne logičke teorije naprocese matematičkih i induktivnih nauka, a to jeautomatski vodilo njihovoj primeni i u filosofiji.Izlaganje logičkih osnova različitih vrsta naučnihzaključaka iznelo je na jarku, ako ne i bolnu sve-tlost slična pitanja o osnovama filosofskih učenja.

Namera mi je da prikazem logičku strukturutipa argumenata svojstvenih filosofskom mišljenju,bez obzira da li su ovi argumenti upotrebljeni pole-mički, u kontroverzama između filosofa, ili miro-ljubivo, u privatnoj filosofskoj refleksiji. Jer argu-menti deluju kao oružje samo ako su logički zas-novani, i ako su takvi, oni otkrivaju veze, a toŠto je ovo otkrivanje podesno i za dovođenjeprotivnika u nepriliku, ne čini ga ništa manje ne-ophodnim za otkrivanje istine. Ljubav prema istininije u suprotnosti sa strašću za ispravljanjem gre-šaka.

Filosofski argumenti nisu indukcije. Zaključcii premise indukcija mogu se dovoditi u sumnju iliporicati bez apsurda. Činjenice konstatovane naosnovu posmatranja i verovatne hipoteze u filoso-fiji nemaju veću ilustrativnu moć od fikcija ili na-gađanja. Pri rešavanju filosofskih problema ni či-njenice ni maštarije nemaju neku moć dokaza. Moćdokaza činjenica sastoji se samo u tome što se po-većava ili umanjuje verovatnoća opštih ili poseb-nih hipoteza: besmisleno je filosofske iskaze opi-sivati kao srazmerno verovatne ili neverovatne.

S druge strane, filosofski argumenti nisu ni do-kazi euklidovskog tipa, naime dedukcije teoremaiz aksioma ili postulata: filosofija nema aksioma i

FILOSOFSKI ARGUMENTI 55

njoj je onemogućeno da polazi od postulata. U su-protnom bi postojale alternativne filosofske dok-trine kao što postoje i alternativne geometrije.

Model argumenta koji je svojstven filosofiji je-ste reductio ad absurdum. Ovaj argument se odvijatako što se izdvajaju protivrečnosti ili logički pa-radoksi iz same građe filosofije. Cilj ove moje ras-prave je da pokaže kako je to moguće i zašto je tonužno.

Može nam koristiti ako odmah napravimo raz-liku između jakog reductio ad absurdum i slabogreductio. Ovaj drugi oblik upotrebljava se u nekimod Euklidovih dokaza. Istinitost teoreme on do-kazuje dedukcijom iz njoj protivrečne teoreme po-sledica koje su u suprotnosti sa aksiomima njenogsistema ili sa posledicama izvedenim iz njih. Tre-balo bi napomenuti da ovaj argument dokazuje sa-mo da je tražena teorema istinita ako su aksiomiistiniti, ili da su i jedan i drugi lažni, to jest, daono što je protivrečno traženoj teoremi nije u sa-glasnosti sa aksiomima. Jaka redukcija se sastoji udedukovanju iz iskaza, ili iz nekog kompleksa is-kaza, posledica koje su međusobno protivrečne ilisu protivrečne prvobitnom iskazu. To pokazuje (iz-razimo to na način koji će kasnije biti usavršen)da je iskaz neosnovan jer ima logički apsurdne po-sledice. Tako je pokazano da je iskaz koji se ispi-tuje ne samo lažan već i besmislen.

Da bi se dokazalo da argumenti ovog tipa pri-padaju filosofiji dovoljno je pomenuti da bi filosofkoji ima drugačije mišljenje, trebalo da pokuša daovu ili onu filosofsku tvrdnju obori tako što će po-kazati protivrečnost koja se u njoj skriva. Ne po-kušavam, naravno, da dokažem da nijedan drugitip argumenta ne pripada filosofiji.

Na prvi pogled izgledaće da argumenti tipareductio ad absurdum mogu imati samo razornodejstvo. Oni mogu da dejstvuju pri obaranju ne-razumnih teorija i tako, pored zahvalnog svojstvada poraŽavaju protivnike, poseduju i korisno svoj-stvo da raščišćavaju teren za potonju konstruktiv-

5 Svest i saznanje

66 GILBERT RYLE

nu teoriju. Ali, učiniće nam se da nikakvo rušenjene može dovesti do podizanja nekog novog zdanja.Nadam se da ću obesnažiti svaki takav prigovortako što ću (da upotrebim drugu metaforu) poka-zati da argumenti tipa reductio ad absurdum nisuni manje ni više nihilistički nego što je to operacijavršidbe. Ili, da ponovo promenim uporcđenje, za-stupaću stav po kojem filosofski argumenti ovogatipa imaju nešto zajedničko sa testovima destruk-cije pomoću kojih inžinjeri ispituju otpornost ma-terijala. Naravno, inžinjeri zatežu, okreću, sabijajui udaraju komade metala sve dok ih ne slome, aliupravo ovim testovima oni utvrđuju koje će naporemetal izdržati. Donekle na isti način filosofski ar-gumenti pokazuju logičku moć ideja koje se ispi-tuju tako što utvrđuju tačne oblike logički nepra-vilnih postupaka pri kojima ove ideje ne uspevajuda vrše svoju funkciju.

LOGIČKE MOĆI ISKAZA

Svaki iskaz ima ono što ćemo ovde nazvati od-ređenom »logičkom moći«; to jest, on je sa dru-gim iskazom povezan raznim logičkim vezama kojese mogu otkriti. Iz nekih on sledi kao posledica, aza sobom povlači i druge iskaze. Sa nekima on jenespojiv a sa drugima je samo jedva spojiv. Iskazsluži i kao svedočanstvo koje pojačava ili slabi ve-rovatnoću prethodnih hipoteza. Dalje, za ma ko-je logičke moći datog iskaza uvek je moguće pro-naći ili izmisliti beskonačan niz drugih iskaza kojise sa njim mogu zajedno svrstati, pošto imaju ana-logne logičke moći ili, kako se to obično kaže, po-što imaju istu logičku formu.

Pravila logike su opšta. Valjani argumenti iz-lažu modele koji se isto tako dobro mogu prika-zati sastavljanjem bilo kojih drugih iskaza kojipripadaju istoj logičkoj porodici. U formalnoj logi-ci uči se kako se izdvajaju logički skeleti1 iskaza

1 'Logical skeleton', pod kojim Rvle podrazumeva logičku shemuiskaza. (Prira. prcv.)

FILOSOFSKI ARGUMENTI (fl

na osnovu kojih ovi ili bilo koji drugi iskazi kojiuključuju iste skelete mogu da budu premise ilizaključci paralelnih valjanih argumenata.

Naravno, kada se neko služi datim iskazom iliga razmatra, on ne može u tom trenutku da se us-redsredi na sve njegove logičke moći. Ne može seu jednom trenutku razmatrati i taj iskaz i svi va-ljani argumenti u koje on može biti uključen i svipogrešni argumenti u koje bi taj iskaz mogao bitineispravno i nasilno uveden. U najboljem slučajushvatanje logičkih moći je adekvatno utoliko štoomogućuje da se pronađu neke od ovih logičkihmoći ako se za to pruži prilika. Mnoge od logičkihmoći iskaza nisu uopšte uočene u rutini svakodnev-nog mišljenja, a jedan deo njih izmiče čak i ondakada mislilac usredsredi svu svoju intelektualnusnagu da bi ih pronašao. Tako se može s pravomreći da samo delimično shvatamo većinu iskazakoje razmatramo, često nas mogu iznenaditi nekeod manje poznatih logičkih veza najobičnijih is-kaza.

I pored svega toga, mada je naše razumevanjeiskaza koje upotrebljavamo nesavršeno u ovom smi-slu, u jednom drugom smislu naše razumevanje ne-kih iskaza može biti gotovo potpuno, ili pak posvepotpuno. Naime, iz prakse ili putem poučavanja mo-žemo da naučimo sve logičke moći koje određujuupotrebe u kojima se ovi iskazi pojavljuju. Detebrzo uči kako da se služi iskazima kao što su3x3 = 9, ili London se nalazi severno od Brightonaa da nikada ne pravi greške — ni u aritmetici ni ugeografiji — koje bi ukazivale na nesavršenostshvatanja ovakvih iskaza. Ono ne zna pravila kojaodređuju logičko ponašanje ovih iskaza, ali zna ponavici njihov logički pravac koji vodi ograničenimbrojem njemu već poznatih puteva.

Videćemo da činjenica da Ijudi, ma kolikointeligentni bili, nikada ne uspevaju da u potpu-nosti shvate sve logičke moći iskaza koje upotreb-ljavaju, ima značajne posledice. Valjalo bi napo-menuti da čak i temeljno poznavanje tehnika i

68 GILBERT RYLE

teorije formalne logike u principu ne menja ovu si-tuaciju. Izdvajanje logičkih shema iskaza ne otkri-va logičke moći ovih iskaza pomoću nekog trikakoji logićara oslobađa obaveze da ih sam pronađe.U najboljem slučaju to je samo skraćeni izraz onogšto je on, misleći, otkrio.

Kada zapazimo da više različitih iskaza imajunešto zajedničko (i kada ova zajednička crta ili či-nilac sam po sebi nije sastavni deo ovog iskaza)moguće je i idiomatski pravilno, mada i rizično,ovaj zajednički činilac apstrahovati i nazvati ga(sa izuzecima) »idejom« ili »pojmom«. Tako učimoda se usredsredimo na ideju smrtnosti ili pojamcene kao na nešto što je zajedničko nizu iskaza ukojima se tvrdi ili poriče da su ljudi smrtni ili ukojima se za proizvode kaže da koštaju toliko i to-liko ili da se mogu menjati po toj i toj stopi. Dalje,učimo da na isti način izdvajamo apstraktnije ide-je kao što su ideja postojanja, implikacije, duž-nosti, vrste, svesti i nauke.

Na samom početku logičkih spekulacija oveideje ili pojmovi bili su protumačeni kao dapredstavljaju delove ili suštinske komade nekogskupa, a za dva ili više takvih skupova pretpostav-ljalo se da čine određeni iskaz. Oni su Često bilitehnički nazvani »termini«. Ova netačna teorija bilaje izvor mnoštva štetnih zbrka. Istina je da onošto smo mi naznačili kao »ideje« ili »pojmovi« pred-stavlja apstrakcije porodica iskaza, kojima su ovezajednički činioci ili odlike. Govoriti o datim ideja-ma znači sažeto govoriti o porodici iskaza koji sumeđusobno slični u pogledu ovih zajedničkih čini-laca. Tvrđenja o idejama su opšta tvrđenja o poro-dicama iskaza.

Prirodna ali i kobna posledica izvedena iz po-grešne doktrine o terminima bila je i shvatanje dapravila logike određuju odnose među iskazima, alinemaju mnogo, ili uopšte nemaju nikakve veze sanjihovim činiocima. Bilo je rano zapaženo da po-stoje logički značajne razlike tipova ili kategorijaizmeđu različitih klasa »termina«, »ideja« ili »poj-

FILOSOFSKI ARGUMENTI g g

mova«, ali prvobitna i tradicionalna klasifikacijanekolicine ovih tipova nije ništa ni dobijala ni gu-bila proučavanjem pravila zaključivanja. (Doduše,smatralo se da su neka pravila zaključivanja bilameđusobno povezana sa pojmovima svi, neki i ne.Ali čak ni za ove ideje nije nađeno nikakvo pribe-žište u listi kategorija pojmova.)

U stvari, distinkcija između logičkih tipovaideja istovetna je sa razlikovanjem između onih lo-gičkih formi iskaza čije su apstrakcije ideje. Akojedan iskaz sadrži činioce različitih tipova od čini-laca drugih iskaza, ovi su iskazi različite logičkeforme i imaju različite vrste logičkih moći. Pravilakoja određuju veze između iskaza u valjanim ar-gumentima odslikavaju logički sastav njihovih raz-ličitih posebnih činilaca i odlika. Postoji onolikotipova termina koliko i formi iskaza, upravo kaošto talasi imaju onoliko bregova koliko i dolja.

Zbog toga je i umesno i neophodno govoriti(na jednom nivou apstrakcije) ne samo o logičkimmoćima iskaza već takođe (na višem nivou apstrak-cije) i o logičkim moćima ideja ili pojmova. Narav-no, opis logičkih moći date ideje nije ništa drugodo opis neke od logičkih moći svih iskaza koji sumeđusobno slični po tome što kao jedan zajedničkičinilac imaju upravo tu ideju.

Budući da je naše razumevanje iskaza kojimase služimo uvek nesavršeno, — pošto nikada nismoshvatili i nikada ne bismo mogli shvatiti sve logičkemoći ovih iskaza, — nužno je nesavršeno i našeshvatanje ideja ili pojmova. Uvek postoji rizik daće se u toku bilo koje operacije sa ovim idejama,do sada neisprobane, javiti neki paradoks ili nekazbrka.

IZVORI LOGIČKIH PARADOKSA

Pojmovi i iskazi u sebi ne sadrže nikakvu na-znaku koja bi pokazivala kojem oni logičkom tipupripadaju. Izrazi istih gramatičkih shema koriste seda izraze misli različitih logičkih vrsta. Prirodno je

70 GILBERT RYLE

stoga da se kod nas javlja težnja da zanemarimoČinjenicu da različite ideje imaju različite logičkemoći, ili bar da i pored raznolikosti logičkih tipo-va, postupamo kao da ih ima svega nekolicina. Caksu i filosofi više od dve hiljade godina pretpostav-ljali da je Aristotelova lista od deset takvih tipovaiscrpna ako ne i preterano složena.

Sta se događa kada se pretpostavi da neka ide-ja pripada jednom logičkom tipu a ona u stvaripripada drugome? Kada se, na primer, pretpostavida su logičke moći ideja veliko i drvo slične oni-ma koje imaju ideje zeleno ili veselo? Neizbežnaje posledica da nesvesne intelektualne operacije saovim idejama izravno vode logičkim rezultatima ko-ji se ne mogu tolerisati. Pojmovi različitih tipovane mogu se silom naterati da se slično ponašaju.Iz ovakvog nastojanja obično proizlazi jedna vrstaprotivrečnosti, a to u nekim srećnijim slučajevimaprisiljava mislioca da se vrati unazad i pokuša dapromeni postupak sa pojmovima nad kojima je iz-vršeno ovo nasilje.

DIJAGNOZA I LECENJE PARADOKSA

Ovde započinje nova vrsta istraživanja, pro-mišljeno nastojanje da se otkriju stvarne (za razli-ku od naivno anticipiranih) logičke moći ideja. Lo-gički apsurdi koje odaju prave zbrke tipova izazi-vaju intelektualni šok i postavljaju teorijski prob-lem, problem određivanja — pomoću određene me-tode i načina proveravanja — onih pravila koja vla-daju ispravnim postupanjem sa pojmovima.

Metaforički, ovaj se zadatak može opisati kaoiznalaženje logičkih moći ideja. Ova metafora jeod višestruke koristi. Ljudi se često veoma dobrosnalaze u nekom kraju, ali su sasvim nesposobni daopišu rastojanja ili odnose pravaca između njego-vih različitih delova ili pak između ovog i drugihpoznatih krajeva. I kada znaju taj kraj, još uvekim se može dogoditi da budu zbunjeni ako mu pri-

FILOSOFSKI ARGUMENTI 7 ^

laze nekim neuobičajenim putem ili pri nekomneobičnom svetlu. Isto tako, oni mogu poznavatitaj kraj a da ipak daju opise iz kojih sledi da sedve različite zgrade nalaze na jednom istom mestuili da se jedna zgrada nalazi u dva različita pravcaod tog i tog objekta.

Slično je i sa našim poznavanjem geografijenaših ideja — čak i kada se radi o idejama sa ko-jima možemo uspešno da vladamo u svakodnevnimzadacima za koje smo izvežbani. Ovo svakodnevnoznanje jeste znanje, ali u njemu nema ni sistema niprovere. To je znanje po navici, a ne po pravilima.

Metafora mape korisna je još u jednom po-gledu. Geometri ne ucrtavaju pojedinačne objektekao što je, na primer, seoska crkva. Oni na mapiucrtavaju sva istaknuta obeležja jedne oblasti:crkvu, most, prugu, parohijsku granicu i, možda,obrise terena. Dalje, oni naznačuju kako se ova ma-pa povezuje sa mapama susednih oblasti i kako susve one koordinirane sa tačkama kompasa, podnev-cima i uporednicima i standardnim srazmerama.Svaka pogreška u premeravanju ima za rezultatkartografsku protivrečnost.

Rešenje zagonetke u pogledu tipova logičkihmoći ideja zahteva sličan postupak. Ni ovde se prob-lem ne sastoji u tome da se zasebno odredi mestoove ili one pojedinačne ideje već da se odrede tačkeukrštanja čitave galaksije ideja koje pripadaju is-tim ili graničnim područjima. To jest, problem sene sastoji u tome da se anatomski ispita neki usam-ljeni pojam, recimo pojam slobode, već da se iz-dvoje njegove logičke moći u onoj meri u kojojone utiču na logičke moći pojmova zakona, obave-ze, odgovornosti, lojalnosti, vladavine itd. Kao igeografski, i filosofski je pregled nužno sinoptički.Filosofski problemi se ne mogu ni postavljati ni re-šavati odvojeno.

Opisivati istraživanje logičkih moći ideja kaoslično u izvesnom pogledu geografskom pregle-du, korisno je, kao ilustracija, samo do određenihgranica. Ali, u jednom važnom pogledu, pored os-

72 GILBERT RYLE

talih, ova analogija gubi značaj. Ispravnost geo-grafskih pregleda utvrđuje se pomoću dve osnovnevrste provere; prisustvo kartografske protivrečnostidokazuje da je taj pregled pogrešan, a vizuelne suopservacije pozitivno svedočanstvo njihove verodos-tojnosti. Kada se radi o izdvajanju logičkih moćiideja ne postoji proces koji bi neposredno odgo-varao vizuelnim opservacijama. Otuda i primatargumenta reductio ad absurdum u filosofskom ra-suđivanju. Ovaj filosofski test destrukcije prime-njuje se na postupak operisanja sa nekom idejom,pri kome se pretpostavlja da ona pripada određe-noj kategoriji, tj. da ima moći koje odgovaraju mo-ćima nekog prihvaćenog modela. U početku je ovajpostupak nekritičan i nije promišljen. U nekim slu-čajevima, međutim, on se promišljeno preporučujei primenjuje, a tada se ovaj test destrukcije i pri-menjuje na teorije filosofa.

Najraniji filosofski problemi javljaju se kaorezultat protivrečnosti koje se nepažnjom sreću utoku nefilosofskog mišljenja. Uvođenjem svake no-ve teorije uvode se izvesni novi pojmovi koji su odkardinalnog značaja ne samo za zaključke te teo-rije već i za pitanja koja ona postavlja. Budući dasu ovi pojmovi novi, njihove logičke moći još uveknisu istražene i stoga im se bez razmišljanja pripi-suju logičke moći slične onima koje imaju idejeneke već poznate discipline. Paradoksalne posledicekoje proizlaze iz konvencionalnih operacija sa nji-ma, otkrivaju da one imaju svojevrstan karakter.Mora da su tako i konji iznenadili svoje prve gos-podare svojim nevolovskim oblikom i ponašanjem.

Kad promišljeno nastojimo da pronađemo diz-gine koje će odgovarati neukroćenim pojmovima,prihvatamo metod svesnog traženja daljih logičkihparadoksa i protivrečnosti. Pravila koja određujulogičko ponašanje neke ideje ostaju nedovoljno shva-ćena sve dotle dok postoje još neispitane moguć-nosti da se sa njom i dalje pogrešno postupa. Ap-surdnosti su prvobitni poticaji za filosofsko mišlje-nje i dalje će biti njegov skalpel.


Ovaj se proces može nazvati »dijalektičkim«bez nanošenja nepravde genealogiji te reći, madaizgleda nema razloga da se ovaj proces uglavi usimetrične kalupe svetog metoda dvostrukog knji-govodstva često povezanog sa upotrebom ovog ter-mina. I, mada to nije izričito propisano, ovaj po-stupak koriste oni koji su pre skloni da filosofijuopisuju kao razjašnjenje ideja, analizu pojmova,proučavanje opštosti, pa čak i kao traganje za de-finicijama.

JEDAN PRIGOVOR

Neophodno je da se ovde suočimo sa jednomteškoćom kao i da je resimo; to je protivrečnostkoja preti da sve što sam do sada rekao pretvori ubesmislicu. Nastanak i rešavanje te poteškoće mo-že služiti kao ilustracija mog opšteg stanovišta.

Već je rečeno da filosofski problemi proizlazeiz tendencije iskaza da — kada sa njima nepažljivopostupamo — proizvode apsurdne posledice. Aliako su posledice iskaza apsurdne tada je i taj is-kaz apsurdan, pa takav iskaz ne može ni postojati.Apsurdno je reći da postoje apsurdni iskazi. Logič-ki je nemoguće da postoji iskaz takvog tipa po ko-jem ne bi mogli postojati iskazi takvog tipa. Izgle-da da iz toga sledi da se reduetio ad absurdum ni-kada ne može primeniti, mada sam argument kojito utvrđuje predstavlja primer takve vrste argu-menta.

Rešenje je ove poteškoće u tome da izrazi isamo izrazi mogu biti apsurdni. Samo se za nekidati izraz, kao što je neka rečenica, može reći da nemože biti konstruisan tako da izrazi iskaz izvesnoglogičkog sklopa ili, možda, iskaz bilo kog logičkogsklopa. To je ono što reduetio ad absurdum upravočini. On otkriva da dati izraz ne može izražavati is-kaz određenog sadržaja i logičkog skeleta pošto bise iskaz sa nekim od ovih svojstava sukobljavao sadrugim koji ima druga određena svojstva. Operaci-

74 GILBERT RYLE

ja kojom se to utvrđuje na izvestan način je eks-perimentalna ili hipotetična. Ako izraz uopšte izra-žava neki iskaz, on ne može izražavati iskaz koji jeu jednom pogledu sličan jednim, a u drugom dru-gim poznatim iskazima, pošto se posledice jednogdela ove hipoteze ne slažu sa posledicama drugogdela. To ie hipotetički argument poznat kao po-nendo toliens. U ekstremnim slučajevima pomoćunjega se može utvrditi da izraz ne može da izražavaiskaze bilo koje vrste; u manje ekstremnim sluča-jevima dokazuje se samo da izraz ne može izraža-vati iskaz izvesne, već određene vrste.

Uzmimo, na primer, dva tvrđenja: »brojevi suvečni« i »vreme je počelo pre milion godina«. Iakosu, jezički gledano, oba tvrđenja ispravna, drugarečenica ne izražava nijedan iskaz. Ona pokušavada kaže nešto što se ne može smisleno reći, naimeda je postojao trenutak pre koga nije bilo moguć-nosti da bilo šta prethodi bilo čemu drugom, štosadrži očiglednu protivrečnost. Prva rečenica je be-smislena ako je shvaćena kao izraz iskaza jednogtipa, ali ne i ako je shvaćena na neki drugi način.Ako je shvaćena kao sažet način da se kaže da bro-jevi nisu vremenske stvari ili događaji, ili još bolje,da numerički izrazi ne mogu ulaziti u smislene iz-raze kao subjekti glagola koji se menjaju u raznimvremenima, tada je ono što je rečeno i istinito iznačajno. Ali, ako se ta rečenica shvati, kao što jedetinjasti ljudi shvataju, kao da nam ona kaže dabrojevi, kao i kornjače, žive veoma dugo i da, makoliko starili, u stvari, ne mogu umreti, tada semože pokazati da je ta rečenica apsurdna. Besmi-slena je ako je shvaćena kao da pripada biologiji,ali je istinita ako se tumači kao primena teorije lo-gičkih tipova na ideje u aritmetici.

Argumenti tipa reduetio ad absurdum odnosese stoga na pravilnu i nepravilnu upotrebu izraza.Sve što je prethodno rečeno neophodno je daklepreformulisati. Tvrđenje o nepravilnom shvatanjulogičkih moći iskaza i ideja trebalo bi preformuli-sati otprilike na sledeći način:


Neke klase izraza, kada funkcionišu u izvesnimklasama konteksta, ili imaju ili se bez razmišljanjapretpostavlja da imaju izvesnu logičku snagu. Ikada za neki izraz kažem da ima ili da mu se pri-pisuje neka logička snaga ne podrazumevam ništadrugo nego da on izražava neku ideju ili iskaz saizvesnim logičkim moćima u napred već izra-ženom smislu. Stoga je uvek moguće ispitati kojibi iskazi-posledice bili istiniti ako izrazi koje ispitu-jemo izražavaju ili učestvuju u izražavanju nekogiskaza čije su logičke moći analogne logičkim moći-ma nekog poznatog modela. U početku je uvek mo-guće da taj logički eksperiment otkrije da su nekeod posledica ove pretpostavke u suprotnosti sa ne-kim njenim drugim posledicama pa tako i otkrijeda je pogrešno pripisivanje ove logičke snage tomiskazu u toj upotrebi. Stvarna logička snaga izra-za (ako on uopšte ima neku logičku snagu) morazato biti takva da su iskazi koji se pomoću tog iz-raza izražavaju sastava koji je osiguran od ovih idrugih protivrečnosti.

FUNKCIJA REDUCTIO AD ABSURDUM

Otkrivanje logičkog tipa ideja koje stvaraju za-gonetku jeste otkrivanje pravila; ta pravila odre-đuju one valjane argumente u koje mogu ulaziti,kao premise ili kao zaključci, iskazi u kojima sejavljaju te ideje (ili bilo koje druge ideje tog tipa).Ono predstavlja i otkrivanje opštih razloga zbogkojih specifične greške proizlaze iz pogrešnog pri-pisivanja ove ideje specifičnim tipovima. UopŠteuzev, do prethodnog otkrića dolazimo samo prola-zeći kroz više etapa ove druge vrste otkrivanja. Ide-ja se (uporno ili slepo) hipotetički smatra homo-genom nizu poznatih modela koji slede jedan zadrugim; sama njena logička struktura izranja po-sle uzastopne eliminacije pretpostavljenih logičkihsvojstava koja vode raznim vrstama apsurda.

Ovakav program, međutim, izgleda dosadnookolišan i nagoni nas da sanjamo o nekom nepo-

76 GILBERT RYLE

srednom načinu utvrđivanja logičkih moći idejakoje stvaraju zagonetke, koji će sa metodom pro-gresivnog reductio deliti strogost a koji će ga po-boljšati tako što će ukloniti potrebu za metodomprovere kroz greške. Ali bez obzira na to koji semetodi istraživanja mogu koristiti, za njihov ciljje značajno da je za pronalaženje i razumevanjenekog pravila nužno oceniti ne samo šta to pravilozahteva već i šta ono dozvoljava a šta zabranjuje.Oni koji nisu razmotrili sve apsurde protiv kojihje neko logičko pravilo propisano nisu njime upotpunosti ovladali: granice ispravnog su i granicezabranjenog. Tako nijedan metod otkrivanja pravil-nih upotreba nekog pojma ne može da se liši meto-da predviđanja logičkih nezgoda koje slede iz ne-pravilnih operacija sa tim pojmom. Pre nego štozavršimo sa ovim argumentom neophodno je daraščistimo još tri manje važna pitanja.

SISTEMATSKA DVOSMISLENOST

Obično se pretpostavlja da je pojedinačni po-jam tačno naznačen odnosom prema nekom poje-dinačnom izrazu: ideja jednakosti je, na primer,nepogrešivo identifikovana time što je opisana kaonešto što reč »jednakost« predstavlja.

U svim jezicima se mogu, naravno, naći reci ko-je imaju dva ili više različitih značenja. Na taj na-čin su moguće i igre reci. Ali dvosmislenosti ovevrste nemaju teorijski značaj. One su sasvim slu-čajne i može im se doskočiti jednostavnim prevo-dima ili parafrazama. Uopšte uzev, različite idejeizražene igrom reci imaju tako malo veze jedna sadrugom da je sam kontekst u kome je reč upotreb-ljena dovoljan da odredi koju smo ideju hteli daizrazimo. No, postoji jedna druga vrsta rasteglji-vosti značenja koja karakteriše upotrebu ne samonekolicine nego većine izraza i koja je takva da ćeparafraze i prevodi izraza sa određenom rasteglji-vošću značenja, obično imati upravo neku sličnu


rastegljivost. Ova vrsta dvosmislenosti je sistemat-ska na više načina. Različite ideje — izražene ne-kim izrazom u njegovim različitim upotrebama —blisko su povezane jedna sa drugom. One su naovaj ili onaj način, različite promene istog korena.

Data reč će u različitim vrstama konteksta iz-ražavati ideje neodređenog niza različitih logičkihtipova, i stoga, ideje različitih logičkih moći. I onošto je istinito o pojedinačnim recima, jednako jetačno i o složenim izrazima i o gramatičkim kon-strukcijama.

Razmotrimo pridev »tačan«. On se može upo-trebiti da označi dolazak nekoga na neko mesto,osobu koja dolazi, karakter te osobe pa čak i tipič-nu karakternu osobinu neke klase osoba. Bilo biapsurdno upoređivati tačnost osobe u jednom po-sebnom slučaju sa tačnošću njenog dolaska u tomodređenom slučaju; bilo bi apsurdno upoređivatitačnost kao odliku njenog karaktera sa tačnošćunjenog dolaska u nekom posebnom slučaju; i, naj-zad, bilo bi apsurdno upoređivati tačnost oficiraratne mornarice kao jedne klase sa tačnošću nekogpojedinačnog oficira ratne mornarice. Ovaj i sličniapsurdi pokazuju da reč »tačan« trpi promene uznačenju kada se primenjuje na različite tipovesubjekata. Iste promene u značenju nastale bi i ufrancuskom i nemačkom jeziku; paralelne promenenastale bi kod drugih reČi iste vrste kao što su»uredan« i »vest«. Tamo gde se traži tačnost po-grešno je govoriti o »ideji« tačnosti, mada reč »tač-no« ne izaziva neku igru reci time što u svakomrazličitom tipu konteksta u kome je upotrebljenaima i različitu logičku snagu.

Reč »postojati« predstavlja filosofski zanim-ljiviji primer. Možda je istina da postoji katedralau Oxfordu, tromotorni bombarder, kvadrat nekogbroja između 9 i 25. Ali, ako naivno zaključimo datu ima tri postojeće stvari — građevina, vrsta avio-na i neki broj — to će nas ubrzo dovesti do teško-ća. Ova su tri smisla reci »postojati« — u kojimaje za tri subjekta rečeno da postoje — različita, pa

78 GILBERT RYLE

su i njihova logička ponašanja različita. Različitelogičke promene u moći izraza otkrivamo usled pri-tiska koji na nas vrše razne vrste apsurda, nastalogupravo zbog toga što te logičke promene previđa-mo; određivanje ovih razlika postiže se upornimtraganjem za daljim apsurdima. Neprimećene siste-matske dvosmislenosti uobičajeni su izvor brkanjatipova pa tako i filosofskih problema. Dešava se dafilosofi ponekad jadikuju zbog ove sklonosti jezikada jednom izrazu daje moć da izrazi neodređenuraznolikost ideja; neki od njih čak preporučuju re-formu upotrebe koja bi svakom pojedinačnom zna-čenju prikačila jedan određeni izraz. Ali, u stvari,sposobnost poznatih izraza da pretrpe nove izmenelogičkih moći jedan je od glavnih činilaca kojiomogućuju originalnu misao. Nova misao ne moženaći neko novo sredstvo već skrojeno za njeno pre-nošenje niti razlikovanje logičkih moći novih idejamože da prethodi rađanju znanja (po navici) kakoda se pomoću njih misli. Isto kao Što su neke po-luge napravljene tako da se mogu podešavati da od-govaraju zavrtnjima istog oblika ali različite veli-čine, tako se smatra da su najzgodniji oni jezičkiinstrumenti mišljenja — mada oni nisu tako i na-pravljeni — koji se mogu podešavati. Sugestija dabi trebalo skovati različite izraze koji bi odgovara-li svakoj razlici u logičkim moćima ideja apsurdnopretpostavlja da bismo ovih razlika mogli biti sves-ni i pre nego što nas iznenade paradoksi nastaliusled neupućenog pripisivanja sličnosti ovim logič-kim moćima. To je isto kao i predlagati da bi uvež-bavanje trebalo da prethodi stvaranju navika ilida bi decu trebalo podučavati pravilima gramatikepre nego što nauče da govore.

APSTRAKCIJE

Do sada sam govorio pretpostavljajući da sveslične ideje proizvode filosofske zagonetke. Ali ovdeje potrebno dati i jednu ispravku. Grubo rečeno,konkretne ideje ne proizvode takve zagonetke ali

FILOSOFSKr ARGUMENTI JQ

ih apstraktne ideje proizvode. No, ove distinkcijeizmeđu konkretnih i apstraktnih ideja kao i izme-đu nižih i viših apstrakcija zahtevaju neka objaš-njenja; o tome ćemo na ovom mestu dati samo jed-nu skicu. Pod »konkretnom idejom« podrazumeva-mo onu ideju čija je prvobitna svrha da služi kaosastavni deo iskaza o onome što postoji ili se do-gađa u stvarnom svetu. Nekom istraživaču možemoje predstaviti ili objasniti tako što bismo ga suoči-li sa jednim ili nekoliko primeraka ili tako štobismo mu predstavili fizičke modele, slike ili men-talne zamisli primeraka. Iskaze koji sadrže takveideje možemo nazvati iskazima prvog reda. Pitanjao njihovoj istinitosti i neistinitosti mogu se u po-voljnim slučajevima resiti posmatranjem ili sku-pom posmatranja.

Ideje kao što su, prepeličar, pas, bol, grom, usvojoj prvobitnoj upotrebi primeri su konkretnihpojmova. U ovakvoj upotrebi oni ne proizvode filo-sofske zagonetke, pošto nas rutina svakodnevnog is-kustva uči obimu i granicama njihove primene. Nji-hovu »logičku geografiju« učimo u svakodnevnimšetnjama. Takvi se pojmovi obrazuju zapažanjemsličnosti u stvarnom svetu.

Sasvim različite od ovih su ideje koje Često na-zivamo »apstraktnim idejama«. Negativna odlikaovih ideja je ta da ih ne možemo upoznati tako štoće nam biti predstavljen odgovarajući realitet. Nepostoji na svetu ništa što bi predstavljalo primerekonomičnog čoveka, prepeličara (onako kako seova ideja javlja u iskazu — Prepeličar je potomakvuka) ili broja 2, (onako kako se taj pojam javljau iskazu — 2 je prost broj). Pozitivna odlika nekihapstraktnih ideja je da one mogu biti izražene ap-straktnim imenicama kao što su »pravda« »okrug-lost«, »pokvarenosti«, ali to je pre izuzetak negopravilo. Iskaz ekonomičan čovek kupuje na najjef-tinijem a prodaje na najskupljem tržištu je ap-straktan, mada ništa u rečniku ove rečenice ne uka-zuje na to da je taj iskaz različitog logičkog tipa od

gQ GILBERT RYLE

iskaza starac svoj duvan kupuje u susednoj duvan-diinici.

Apstraktni iskazi ne opisuju direktno stvarnisvet, ali oni direktno ne opisuju ni neki drugi svet.Oni se indirektno odnose na stvarni svet, mada po-stoje različiti tipovi takvih indirektnih odnosa.Aritmetika nije napravljena u svrhe popisa već ovipopisi zadovoljavaju iskaze aritmetike; geometri-ja ne opisuje Aziju već geografija Azije predstavljajednu primenu geometrije itd. Da bi obrazovaliapstraktne ideje neophodno je uočiti ne sličnosti iz-među stvari u prirodi, već sličnosti između iskazao stvarima u prirodi ili, dalje, između iskaza o is-kazima o stvarima u prirodi... Ovaj zaključak iz-gleda tajanstven usled činjenice da su sami iskaziapstrakcije. Svet ne sadrži iskaze. U njemu se nala-ze ljudi koji veruju, pretpostavljaju, tvrde iskaze.Time gotovo da smo rekli da svet sadrži jezičke idruge izraze koje bilo ko upotrebljava ili ih možeupotrebiti, a ti izrazi, kada su upotrebljeni, izraža-vaju istine ili neistine. Stoga, govoriti o datim iska-zima znači govoriti o onome što je izraženo nekimizrazom (bilo koje jezičke strukture) a što ima istulogičku snagu kao neki dati izraz jer svako možeupotrebiti ili upotrebljava takve izraze na neki ra-zumljiv način.

Ova doktrina — po kojoj govoriti o određenimiskazima znači govoriti o osobama (bilo kojim) ko-je upotrebljavaju izraze (bilo koje vrste) koji ima-ju logičku snagu ekvipolentnu logičkoj snazi nekogdatog izraza — može se i dokazati. U svakom po-sebnom slučaju uvek je značajno napomenuti dane postoji takav iskaz čiji se delovi možda mogupravilno upotrebiti u drugim kontekstima, ali ti de-lovi, pošto je data rečenica apsurdna, ne mogu bitisastavljeni na način koji bi dao rečenicu sa jednomcelovitom logičkom snagom.

Uz ove ograde, ispravno je reći da su neki iska-zi iskazi o drugim iskazima i da su oni zato iskazidrugog ili višeg reda. Neki iskazi višeg reda — kojimožda čine najbrojniju klasu — samo su u poseb-

FILOSOFSKI ARGUMENTI g l

nom smislu iskazi o drugim iskazima — u smisluda su to iskazi o delimičnim sličnostima između,inače različitih iskaza koji sa tim datim iskazomkao i međusobno, jedan sa drugim, imaju neki za-jednički činilac. Rečenica »Sokrat je mudar« izra-žava iskaz koji ima nešto zajedničko sa iskazom iz-raženim rečenicom »Plato sapiens est«. Ovaj zajed-nički činilac može se izraziti rečenicom-skeletom2

»taj i taj je mudar«, gde ovo »taj i taj« nagovešta-va prazninu u rečenici-skeletu. Slično ovome, reče-nica-skelet »ako p onda q« izražava ono što je za-jedničko nizu hipotetiČkih iskaza.

Za iskaze o takvim zajedničkim činiocima iska-za, sa nekim izuzecima, obično se kaže da su to is-kazi o apstrakcijama ili o apstraktnim idejama.To su iskazi višeg reda o izdvojenim obeležjima ni-za iskaza nižeg reda; oni opisuju logičku snagu svihrečenica-skeleta ekvipolentnih datoj rečenici-skele-tu. Tako iskaz o mudrosti ne spominje ni Sokratani Platona; činjenice o Sokratu i Platonu irelevant-ne su za njegovu istinitost. Ipak, uopšte uzev, či-njenica da postoje ili da mogu postojati subjektiza koje bi moglo biti istinito da su mudri, nije ire-levantna za logičku snagu reci »mudrost« i shodnotome je relevantna i za istinitost iskaza o mudrosti.Ovo objašnjava smisao u kome se za apstraktneiskaze kaže da ne opisuju ovaj ili neki drugi svetveć da se na njega indirektno odnose. Neku izlože-nu apstraktnu ideju uvek je moguče optužiti zaapsurdnost, ili, još bolje, neki izraz koji služi zaizražavanje apstraktne ideje, optužiti da je apsur-dan izraz. Naravno, jezik nam ne pruža mnoštvobesmislenih pojedinačnih reci, ali se često javljajuapsurdni kompleksi izraza koji navodno izražavajukompleksne pojmove i kad je takav kompleks iz-raza nelegitiman, činjenica da ovakve optužbeuvek imaju nekog smisla dokazuje da apstraktni is-kazi u sebi sadrže neke vidljive ili skrivene znakenavoda. (I stvarno, za svaki apstraktni iskaz ako je

2 Skelcton-senlencc; pod ovim izrazom Ryle podrazumeva rečeničnesheme. (Prim. prev.)

6 Svest i saznanje

82 GILBERT RYLE

izražen sa maksimumom logičke otvorenosti sma-tralo bi se da opisuje tanani komadić stvarnog sve-ta, naime neki izraz pod navodima. Ali naravno, onsamo jedan takav izraz pominje u svrhe bližeg od-ređivanja one ideje ili iskaza koji predstavljaju lo-gičku snagu tog ili ma kojeg ekvipolentnog izraza.)

Postoji, naravno, neograničena raznovrsnost ti-pova i redova apstraktnih ideja, ali sve mogu da nasličan način dovedu do filosofskih zagonetki upra-vo zato što nam iskustvo o stvarnom svetu ne omo-gućuje uvežbavanje njihove pravilne upotrebe. Po-grešna shvatanja o apstrakcijama ne mogu se opo-vrgavati izubijanim cevanicama i vikom. Niti sejezik upotrebljen da izrazi apstraktne ideje, menjau skladu sa razlikama među njima. Određivanjenjihovih logičkih moći sastoji se stoga u provera-vanju njihovog logičkog ponašanja u skladu sa lo-gičkim pravilima. Ta je operacija opisana u ovomradu: to je uklanjanje onih logičkih moći, koje sunekom iskazu nepravilno pripisane ili koje im semogu pripisati, pomoću reductio ad absurdum.

Sad možemo utvrditi drugu opštu postavku. Zasvaki apstraktni iskaz mora postojati niz iskaza ni-žeg stupnja, pošto apstraktni iskaz opisuje sastav-ne delove koji su zajednički ovim iskazima nižegstupnja. Ovo implicira da na nižem nivou iskazapostoji ideja koja odgovara svakoj apstrakciji akoja je stvarno upotrebljena (a ne opisana). Naovom nižem nivou mora postojati znanje, po navi-ci, nekih moći ove ideje pre nego što se na višemnivou može započeti istraživanje pravila koja up-ravljaju ovim moćima. Moramo da znamo kako upraksi da odlučimo da li je Sokrat mudar ili pame-tan pre nego što možemo raspravljati apstraktnopitanje o odnosu mudrosti i pameti. (Otuda se zafilosofiju ponekad kaže da nam govori samo onošto smo već ranije znali. Ovo je isto tako istinitokao i tvrđenje o g. Jourdainovom znanju proze prenego što su ga upoznali sa gramatikom.)

To pokazuje šta je nedostajalo mom uvodnomobjašnjenju metoda i rezultata filosofskog rasudi-

FILOSOFSKI ARGUMENTI 8 3

vanja. Uporedili smo ga sa vršidbom pri kojoj seodvaja zrno od slame, odbacuje slama a prikuplja-ju zrna. Filosofsko mišljenje odvaja prave logičkemoći apstraktnih ideja od onih koje smo pogrešnopretpostavljali, koristeći argument reductio ad ab-surdum kao svoju mlatilicu i svoje rešeto, ali kaopodloga neophodno je i znanje upotrebe konkret-nih ideja stečeno navikom.

KRUCIJALNE I KARDINALNE IDEJE

Mada sve slične apstraktne ideje imaju sklo-nost da stvaraju filosofske zagonetke, neke od njihzahtevaju prvenstvo u filosofskom ispitivanju.Jedna klasa ovih ideja sastoji se velikim delom odnovih ideja koje oblikuju one teorije koje povreme-no genijalni ljudi uvode u razna područja nauke,književne kritike, državništva i filosofije. Sam ge-nije se ne pokazuje toliko u otkrivanju novih odgo-vora koliko u otkrivanju novih pitanja. On na svo-ju epohu utiče ne tako Što rešava ove probleme većukazujući na probleme koji nisu ranije razmatrani.Tako su te nove ideje genija ono što istraživanjimadaje novi smer, a to u stvari često znači i nov me-tod mišljenja.

Takve krucijalne ideje, budući da su nove, napočetku nisu usklađene sa starim. Njihova se sna-ga brzo spoznaje ali njihove logičke moći tek tre-ba odrediti, kao što treba odrediti i logičke moćistarih ideja, koje tek treba da budu dovedene uvezu sa novim. Zadatak asimilacije novih krucijal-nih ideja u neuznemireni krvotok svakodnevnogmišljenja postaje sve neodložniji i sve teži zato štosu ove ideje na početku nužno uzbudljive. One šo-kiraju sve one, ustaljenih mišljenja, koji ih se gnu-šaju kao predrasuda, dok opčinjavaju mlade, kojiih uzdižu do mita. Taj oblak i ta duga ne mogu seodagnati sve dok filosofi ne ustanove istinske lo-gičke vidokruge ovih ideja.

84 GILBERT RYLE

Za razliku od ovih ideja, mada su im često in-tegralni deo, postoje i ideje koje bi se mogle opi-sati kao filosofski kardinalne ideje. Naime, logičkorazjašnjavanje ovih ideja vodi neposredno razmrsi-vanju nekog složenog, zamršenog čvora međusob-no povezanih ideja. Kad se iscrtaju i ove ključneideje, geografija čitavog regiona određena je bar ujedinoj skici. Ne možemo dati nikakav opšti ključza predskazivanje koje će se ideje pokazati daimaju ovu katalitičku moć. Otkrivanje ove katali-tičke moći je privilegija filosofskog genija.

(1945) S engleskog prevela: Mirjana Đukić

Friedrich Waismann

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

1. Šta je filosofija? Ne znam, niti kao odgovormogu da ponudim neki skup formula. Čim sam seoda razmišljam o tom pitanju, obasulo me tolikomnogo ideja koje se međusobno prepliću, da nemogu sve da ih uzmem u obzir. Mogu samo da po-kušam, prilično neadekvatno, da u nekoliko crtaskiciram kakav mi izgleda položaj te oblasti, sle-deći neke pravce mišljenja, ne izlažući nikakav lo-gički strog argument.

Lakše je, možda, reći šta filosofija nije negošta ona jeste. Prva stvar koju onda želim da ka-žem jeste da je filosofija, kako se njome danasbave, vrlo različita od nauke; i to u tri vida: u fi-losofiji ne postoje dokazi; ne postoje teoreme; i nepostoje pitanja koja mogu da se rese sa Da ili Ne.Rekavši da ne postoje dokazi nisam mislio da ka-žem da ne postoje argumenti. Argumenata sigurnoima, i vrsni filosofi se prepoznaju po originalnostinjihovih argumenata; samo što ovi ne funkcionišuna isti način kao u matematici ili naukama.

Ima mnogo stvari koje ne mogu da se dokažu:postojanje materijalnih objekata, svesti drugih lju-di, kao uostalom i spoljnjeg sveta, valjanost induk-cije, itd. Prošla su ta vremena kada su filosofi po-kušavali da dokažu sve i svašta: da je duša besmrt-na, da je ovo najbolji od svih mogućih svetova iostalo, ili da pobiju, »neoborivim« argumentima i

86 FRIEDRICH WAISMAKN

sa zadovoljstvom, materijalizam, pozitivizam, i štasve ne. Dokaz, pobijanje — te reci u filosofiji izu-miru, mada je G. E. Moore ipak »dokazao« zbu-njenom svetu da ovaj postoji. Šta da se kaže na to— osim, možda, da je on u očima Gospoda velikidokazi vač?

Ali, može li biti dokazano da u filosofiji ne po-stoje dokazi? Ne; jer, da spomenemo samo to, ta-kav dokaz, i kada bi bio moguć, samim svojim po-stojanjem utvrdio bi ono što je trebalo da pobije.Ali zašto bismo pretpostavili da filosof ima tako ni-zak koeficijent inteligencije da nije u stanju dabude poučen prošlošću? Baš kao što je stalni neus-peh pokušaja da se konstruiše perpetuum mobilena kraju doveo do nečeg pozitivnog u fizici, takonas i napori da se konstruiše neki filosofski »sis-tem«, koji su trajali vekovima i tek od nedavnoizlaze iz mode, nečemu uče. To je, mislim, delimič-no razlog koji današnje filosofe odvraća od togada svoje ideje smeste u deduktivne kalupe — u ve-likom Spinozinom stilu.

Ono Što želim da pokažem u ovom članku jeda je sasvim pogrešno gledati na filosofiju kao daje ona imala za cilj da nam pruži teoreme, ali to,na žalost, nije uspela. Čitava koncepcija se menjakada shvatimo da je ono što zaokuplja filosofe ne-što različito od toga — to nije ni otkrivanje novihiskaza, ni pobijanje lažnih iskaza, ni njihovo pro-veravanje i ponovno proveravanje, kao što to činenaučnici. Jer, da spomenemo samo to, dokazi zahte-vaju premise. Kad god su se u prošlosti postaviletakve premise, čak i kao pokušaji, one su se u ras-pravi odmah dovodile u pitanje i premeštale nadublji nivo. Tamo gde nema dokaza nema ni teo-rema. (Napraviti liste iskaza koje su Platon ili Kant»dokazali« — to je zabava koja se posebno prepo-ručuje.) Ipak, mislim da neuspeh pokušaja da seustanovi nekakav euklidovski sistem filosofije kojise temelji na odgovarajućim »aksiomima« nije nipuka slučajnost ni skandal, već je duboko zasno-van u prirodi filosofije.

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU 87

Ipak, postoje pitanja (i argumenti). Zaista, fi-losof je čovek koji oseća tako reći skrivene puko-tine u zgradi naših pojmova tamo gde drugi videsamo ravan put uobičajenog ispred sebe.

Pitanja ali ne odgovori? Zaista čudno. Kadaih, međutim, izbliza pogledamo, to nam može izgle-dati manje neobično. Uzmimo dva čuvena primera:Ahila i kornjaču, i iznenađenost sv. Avgustina kadase suočio sa činjenicom pamćenja. On je zapanjen,ne onim šta pamćenje može da postigne, već timešto takva stvar kao što je pamćenje uopšte posto-ji. Čulni utisak, recimo miris ili ukus, iskrsne prednama i iščezne. U jednom trenutku je ovde, a usledećem je već nestao. Ali posle njegove smrti nje-gove blede kopije su smeštene u dvoranama pam-ćenja. Odatle ih mogu izvući napolje kada i onolikočesto koliko to želim, slične, a ipak čudno različiteod originala — različite po tome što nisu propad-Ijive kao trenutni utisci: ono što je prolazno za-ustavljeno je i postiglo je trajnost. Ali ko može dakaže kako dolazi do tih promena?

Ovde sama činjenica pamćenja izgleda tajan-stvena na poseban način, što nije slučaj sa običnimpitanjima kojima se traži obaveštenje; i, naravno,to nije pitanje o činjenicama. Sta je to?

Od Platona do Schopenhauera filosofi su se sla-gali da je izvor njihovog filosofiranja u čuđenju.Povod za to nije ništa tajanstveno ni izuzetno, negobaš one stvari sa kojima smo neposredno suočeni:pamćenje, kretanje, opšti pojmovi. (Platon: Štaznači 'konj'? Jednog jedinog pojedinačnog konja?Ne, jer se ta reč može odnositi na bilo kojeg ko-nja; sve konje, celokupnu klasu? Ne, jer možemogovoriti o ovom ili onom konju. Ali ako ta reč neznači ni pojedinačnog konja, ni sve konje, šta ondadoista znači?) Idealist je pogođen upravo na istinačin kada dođe na pomisao da on, Sopenhauerovimrecima rečeno, »nema nikakvo znanje o suncu, većsamo o oku koje vidi sunce, i nikakvo znanje o zem-lji, već samo o ruci koja oseća zemlju«. Da li je

88 FRIEDRICH WAISMANN

moguće da nam baš ništa nije poznato osim našesopstvene svesti?

Kada se posmatraju takva pitanja duhovno okokao da se zamagljuje, i kao da sve, čak i ono štobi trebalo da bude savršeno jasno, postaje Čudnozagonetno i neuobičajeno. Možda bi se pokazaloono što je, izgleda, svojstveno tim pitanjima kadabi se reklo da ona nisu u tolikoj meri pitanja koli-ko znaci duboke nelagodnosti duha. Za trenutak sepostavite u ono stanje duha u kojem je bio Avgus-tin kada je pitao: Kako je moguće meriti vreme?Vreme se sastoji od prošlosti, sadašnjosti i buduć-nosti. Prošlost ne može biti izmerena, ona je proš-la; budućnost ne može biti izmerena, ona još nijeovde; a sadašnjost ne može biti izmerena jer onanema opsega. Avgustin je svakako znao na koji na-čin je vreme merljivo i to ga se nije ticalo. Ono štoga je zbunjivalo bilo je to kako je moguće meritivreme, kada se vidi da prošli čas ne može biti pre-mešten i postavljen pored sadašnjeg časa radi po-ređenja. Ili, posmatrano na ovaj način: ono što jeizmereno je u prošlosti, a merenje je u sadašnjosti— kako to može da bude?

Filosof, zamišljen nad nekim od takvih pita-nja, ostavlja utisak duboko uznemirenog čoveka.On izgleda kao da se napreže da dokuči nešto štonadmašuje njegove moći. Reci pomoću kojih setakvo pitanje izražava ne iznose sasvim na videloono o čemu se tu zaista radi, a to možda podesnijemože da se opiše kao uzmicanje pred nerazumlji-vim. Ako vam se na ravnoj železničkoj pruzi izne-nada ukaže stanica koju ste upravo ostavili iza sebe,biće to užas praćen možda laganom vrtoglavicom.Upravo tako se oseća filosof kada kaže sebi: »Na-ravno da vreme može da se meri; ali kako može?«.To je kao da je on do sada bezbrižno prelazio pre-ko tih teškoća a sada ih, odjedanput, primećuje ipita se zabrinuto: »Ali kako to može da bude?«.Takva pitanja postavljamo jedino onda kada nassame činjenice zbunjuju, kada nam se nešto u vezisa njima čini naopako.

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU gO.

Kant ie, mislim, morao osetiti tako nešto kadaje iznenada zaključio da je postojanje geometrijezagonetka. Tu imamo iskaze jasne i prozirne kakose samo to može poželeti, a koji, izgleda, prethodesvakom iskustvu; istovremeno, oni su čudesno pri-menjivi na realni svet. Kako je to moguće? Moželi duh, nepotpomognut iskustvom, na neki opsku-ran način stvarno dokučiti svojstva realnih stvari?Posmatrana na ovaj način, geometrija počinje dadeluje uznemirujuće.

Svi mi imamo trenutke kada nas nešto sasvimobično iznenada pogađa kao neobično — na primer,kada nam se vreme učini čudnovatim. Ne dešavase da smo često u takvom stanju duha, ali u izves-nim prilikama, kada stvari posmatramo na određe-ni način, neočekivano, one kao da se volšebnomenjaju: ukočeno nas gledaju sa zbunjujućim izra-zom, i mi počinjemo da se pitamo da li je mogućeda su to one stvari koje smo poznavali celog svogživota.

»Vreme teče«, kažemo — prirodan i bezazlenizraz, a ipak, on u sebi krije opasnost. Ono, Nevvto-novim recima, teče »ujednačeno«, ravnomerno. Štato može da znači? Kada se nešto kreće ono se kre-će određenom brzinom (a brzina znači: mera pro-mene u vremenu). Pitati kojom se brzinom krećevreme, to jest pitati koliko brzo se vreme menjau vremenu, znači pitati ono Što ne može biti pitano.Ono isto tako teče, opet Newtonovim recima, »bezodnosa prema bilo čemu spoljašnjem«. Kako to dazamislimo? Da li vreme teče bez obzira na ono štose događa u svetu? Da li bi ono teklo Čak i ako bise sve na nebesima i na zemlji iznenada zaustavilo,kao što je Schopenhauer verovao? Jer ako ne bi, re-kao je on, vreme bi se moralo zaustaviti sa zausta-vljanjem sata i kretati sa kretanjem sata. Kako jeto čudno: vreme teče istom merom, a ipak bez br-zine; pa možda Čak i bez ičeg Što bi se u njemu po-javilo. Taj izraz zbunjuje na jedan drugi način. Nekobi mogao da kaže: »Ja nikada ne mogu da uhvatimsebe kako se nalazim u prošlosti ili u budućnosti;

90 FRIEDRICH WAISMANM

kada god mislim ili opažam ili izgovaram reč 'sada',ja sam u sadašnjosti; prema tome, ja sam uvek usadašnjosti«. Onaj ko to govori može misliti o sa-dašnjem trenutku kao o tobožnjem mostu sa ko-jeg gleda dole na »reku vremena«. Vreme klizi doleispod mosta, ali »sada« ne učestvuje u pokretu.Ono što je bilo budućnost prelazi u sadašnjost(upravo je ispod mosta), a onda u prošlost, dok jeposmtrač, ego ili »ja«, uvek u sadašnjosti. »Vremeteče kroz 'sada'« je metafora koja mu može izgle-dati vrlo izražajna. Da, to zvuči dobro — sve dokon iznenada ne dođe k sebi i, trgnuvši se, shvati:»Ali, naravno, trenutak leti?« (Pitanje: Kako dauspete da izgubite vreme? Odgovor: Na taj način,na primer, što ćete, zatvorenih očiju, ili piljeći uprazno, pokušati da uhvatite sadašnji trenutak ka-ko promiče.) On može sada početi drukčije da gledana stvari. On vidi sebe kako napreduje kroz vremeprema budućnosti, a sa tim ide sugestija da je onaktivan, baš kao što nekom drugom prilikom moževideti sebe nošenog naniže strujom, hteo on to ili ne.On može da se pita: »Šta je tačno to što se kreće —događaji u vremenu ili sadašnji trenutak?« U pr-vom slučaju njemu se čini kao da se vreme kreće,dok on stoji; u drugom slučaju — kao da se onkreće kroz vreme. »O čemu se zapravo radi?«, možeda kaže on glasom punim sumnje. »Jesam li jauvek u sadašnjosti? Da li mi sadašnjost uvek izmi-če?« Oboje na izvestan način zvuči tačno; ali i pro-tivreči jedno drugom. A opet, ima li smisla pitati:»U kojem vremenu je sadašnji trenutak?« Bez sum-nje •— da; ali kako može imati smisla ako je to»sada« utvrđena tačka čijim određivanjem vremema kojeg događaja u krajnjoj liniji dobija svojsmisao?

Tako se on naginje čas tamo čas amo: »Ja samuvek u sadašnjosti, a ona mi ipak klizi kroz prste;ja idem napred kroz vreme — ne, nošen sam stru-jom«. On upotrebljava različite slike od kojih jesvaka na svoj način primerena situaciji; ipak, kadapokuša da ih obe odjednom primeni, one se sukob-

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU 9 1

ljavaju. »Kako je vreme neobična stvar«, može dakaže samom sebi sa zbunjenim izrazom na licu, »išta je ono na kraju krajeva?« — očekujući, ili mo-žda napola očekujući, da će mu odgovor otkritiskrivenu suštinu vremena. Ispod intelektualnog na-laze se dublji slojevi nelagodnosti — užas pred ne-umitnim prolaskom vremena, sa svim razmišljanji-ma o životu koja nam se time nameću. Sada sve tesumnje koje nas brinu nalaze svoje mesto u pita-nju: »Šta je vreme?« (En passant, to je nagoveštajda jedan odgovor nikada neće biti dovoljan — ni-kada nas neće osloboditi svih tih sumnji koje seponovo javljaju na različitim nivoima, a ipak seizražavaju recima istog oblika.)

Pošto svi znamo šta je vreme, a opet ne može-mo da kažemo šta je ono, ono izgleda zagonetno; iupravo zbog svoje neuhvatljivosti privlači našumaštu. Što više gledamo u njega, to smo više zbu-njeni: izgleda nam da je opterećeno paradoksima.»Šta je vreme? Šta je to što je napravljeno od kre-tanja, samo bez ičeg što se kreće?« — (Schopenha-uer). Kako je čudna pomisao da se ono može obuz-dati! »Ja imam ovde u svojim rukama najsnažniju,najzagonetniju, najprolazniju od svih suština —Vreme.« — (Logan Persall Smith o jednom pešča-niku). Za Shelleva to je jedno »neizmerno more!čiji su talasi godine«, za Prousta to je jedna »po-plava bez obala« — na kraju, zašto da ne ostavimonešto i za čitaoca?

Ali zar odgovor na ono što nas zbunjuje ne ležiu imeničkom obliku »vreme«? To što imamo pojamotelotvoren u obliku imenice gotovo neodoljivo nasizaziva da tražimo ono »čega je ona ime«. Pokuša-vamo da uhvatimo senke koje baca neprozirnost go-vora. Pogrešna analogija koju su upili oblici našegjezika proizvodi duševnu nelagodnost (a osećanje tenelagodnosti, kada se odnosi na jezik, duboko). »Svizvuči, sve boje.. . evociraju neodređena, a ipakprecizna osećanja, ili — kao što sam ja sklon damislim — prizivaju među nas neke vantelesne sna-


ge čiji hod po našim srcima zovemo osećanjima.«— (W. B. Yeats).

A ipak, odgovor je prozaičan: ne pitaj šta jevreme, nego kako se reč »vreme« upotrebljava. Toje lakše reći nego učiniti; jer ako filosof ispravljanačin na koji upotrebljavamo jezik, obični jezikima, da kažemo zajedno sa Lichtenbergom, »tu pred-nost da poseduje deklinacije«, i tako obnavlja svojuticaj nad njim mameći ga u lov na senke. Moždamogućnost takve interpretacije potpuno nestaje je-dino ako se okrenemo ka jezicima sa veoma razli-čitom gramatičkom strukturom. »Vrlo je verovatnoda će filosofi unutar Uralsko-Altajske jezičke ob-lasti (gde je pojam subjekta razvijen u najmanjojmeri) gledati 'na svet' na drugi način i naći se naputevima mišljenja različitim od onih kod Indo--Evropljana ili Muslimana.« — (Nietzsche).

2. Može biti dobro da se na ovom mestu pod-setimo da reci »pitanje« i »odgovor«, »problem« i»rešenje« nisu uvek upotrebljavane u njihovomnajobičnijem smislu. Sasvim je očigledno da čestomoramo učiniti nešto sasvim različito da bismopronašli izlaz iz neke teškoće. Neki politički prob-lem je rešiv pomoću usvajanja izvesnog pravca de-lanja, problemi romanopisca rešivi su, možda, pro-nalaženjem postupaka za prikazivanje najskriveni-jih misli i osećanja njihovih ličnosti; postoji slika-rev problem kako da na platnu sugerira dubinu ilikretanje, stilistički problem izražavanja nečeg štojoš nije potpuno prihvaćeno, što još nije pretvorenou kliše; postoji hiljadu pitanja tehnologije na kojase može odgovoriti ne otkrićem neke istine, većpraktičnim dostignućem; i, naravno, postoji »dru-štveno pitanje«. U filosof i j i pravi problem nije unalaženju odgovora na dato pitanje nego u nalaže-nju njegovog smisla.

Da bismo videli u čemu se sastoji »rešenje«takvog »problema«, počnimo sa Ahilom, koji, pre-ma Zenonu, i dan danas juri kornjaču. Pretposta-vimo da Ahil trči duplo brže od kornjače. Ako kor-njača krene iz 1, Ahil treba uzastopno da pređe 1,


1/2, 1/4, 1/8 ...; taj niz je beskonačan; tako on ni-kada ne može stići kornjaču. »Besmislica!« (glas ma-tematičara), »zbir beskonačnog niza je konačan, na-ime 2, i to rešava stvar«. Iako savršeno tačna, taprimedba ne postiže svoj cilj. Ona ne otupljuje oš-tricu zagonetke, naime, uznemirujuća pomisao da,ma koliko daleko odmičemo u nizu, uvek postojisledeći član, tako da se prednost koju kornjača imana putu, mada ona prirodno postaje sve manja imanja, ipak nikada ne gubi: ne može biti trenut-ka u kojem je ona strogo uzev nula. Ja mislim daje baš to obeležje ovog slučaja ono što ne razume-mo i što nas dovodi u zbrku.

Ali pogledajmo to ovako. Ako pretpostavimoda primenjujemo istu vrstu argumenta na minute,onda ćemo argumente morati da izlažemo na slede-ći način: Pre nego što se minut završi mora prote-ći prva njegova polovina, zatim njegova četvrtina,njegova osmina, itd. ad infinitum. Pošto je to be-skonačan proces, minut nikada ne može da se za-vrši. Čim imamo argument u ovom obliku, greškanam pada u oči: mi smo pobrkali dva smisla reci»nikada«, jedan vremenski i jedan ne-vremenski.Iako je sasvim ispravno reći da niz 1, 1/2, 1/4,1/8, . . . nikada ne završava, taj smisao reci »nika-da« nije ni u kakvoj vezi sa vremenom. Sve što toznači jeste da nema poslednjeg člana u nizu ili, štose svodi na isto, da za ma koji Član, bez obzira nanjegovu udaljenost u nizu, sledbenik može biti kon-struisan u skladu sa prostim pravilom »prepoloviga«: to je ono što se ovde podrazumeva pod »nika-da«; međutim, kada na primer kažemo da čoveknikada neće naći nešto čime bi sprečio smrt, »nika-da« je upotrebljeno u smislu »ni u koje vreme«.Jasno je da matematičko tvrđenje koje se tiče mo-gućnosti nastavljanja niza stvaranjem novih člano-va u skladu sa pravilom, ne iskazuje ništa o stvar-nim pojavama u vremenu. Greška zaista treba dabude očigledna: rekavši da, pošto se početak pro-gresivno smanjuje, a ipak nikada ne može da seizgubi, Ahil nikada ne može da stigne kornjaču, mi


naglo prelazimo sa matematičkog, ne-vremenskog,na vremenski smisao. Kada bi u našem jeziku po-stojale dve različite reci da obeleže ta dva smisla,do zbrke nikada ne bi došlo i svet bi bio siromaš-niji za jedan od njegovih najprivlačnijih paradok-sa. Ali ista reč je, očigledno, upotrebljena u razli-čitim značenjima. Rezultat: nešto kao mađioničar-ski trik. Dok je naša pažnja odvraćena, dok smonašim »duhovnim okom« usredsređeni na to kakoAhil, svakim velikim skokom smanjujući razdalji-nu od kornjače, žuri napred, jedan smisao je takobezazleno podmetnut uraesto drugog da to i ne pri-mećujemo.

Ovaj način iznošenja greške na videlo je dobari onda kada je drugi ključni termin upotrebljen dase prikaže zagonetka. Pošto će »uvek« postojati sle-deći član u nizu, tj. sledeći korak u shemi deobetrkačke staze (pri čemu reč »uvek« izgleda isto takobesprekorna i nevina), mi spremno upadamo u klop-ku zaključujući da će kornjača »uvek« biti ispredAhila, da će je on večno progoniti.

Ima mnogo načina da se zbunimo: postoji op-sesivna sumnja u to da li ikada mogu znati da dru-gi ljudi imaju doživljaje, da vide, čuju i osećajukao ja. Mogu li biti siguran da me pamćenje redov-no ne obmanjuje? Da li zaista postoje i materijalniobjekti, a ne samo čulni utisci »od« njih? Postojinelagodnost slična sumnji kada se pitamo koju vrs-tu bića poseduju brojevi. Postoji strepnja sličnasumnji kada se pitamo da li smo zaista slobodni.Ta sumnja je poprimila mnoge različite oblike odkojih ću jedan izdvojiti za razmatranje — a to jepitanje da U nas zakon isključenja trećeg, kada seon odnosi na tvrdnje u budućem vremenu, prisi-ljava na neku vrstu logičke Predodređenosti. Tipi-čan argument je ovaj: Ako je istina sada da ću janešto učiniti sutra, recimo skočiti u Temzu, onda,koliko god se snažno opirao, mlatio rukama i no-gama kao luđak, ja neću moći da ne skočim u vodukada dođe vreme za to; dok, ako je to predviđanjesada pogrešno, onda, ma kakav napor da učinim,


koliko god puta sebe da bodrim i pripremam, gle-dam u vodu i kažem sebi: »Jedan, dva, tri ...«, nećumoći da skočim. Ipak, da je samo predskazanje iliistinito ili lažno nužna je istina, što se tvrdi zako-nom isključenja trećeg. Iz ovoga izgleda da sledi iz-nenađujući zaključak da je već sada odlučeno Štaću raditi sutra, da je u stvari čitava budućnost naneki način utvrđena, logički predodređena. Ma štada uradim i ma koju odluku da donesem, ja sesamo krećem unapred jasno obeleženim putevimakoji me vode onome što mi je suđeno. Svi smo mi,u stvari, marionete. Ako nismo spremni da.u topoverujemo, onda nam je — a ima tračak nade utom »onda« — otvorena jedna druga mogućnost.Kada se radi o tvrđenjima te vrste, treba samo daodustanemo od zakona isključenja trećeg, i sa njimod valjanosti obične logike, i sve će biti u redu.Opisi onoga što će se dogoditi nisu ni istiniti ni laž-ni u sadašnjem trenutku. (Ovakav argument je ustvari izneo Lukasiewicz u prilog trovalentne logi-ke, koja pored »istinitog« i »lažnog« sadrži i »mo-guće« kao treću istinosnu vrednost.1

Izlaz iz teškoće je prilično jasan. Onaj ko po-stavlja pitanje je upao u grešku tolikih filosofa:dao je odgovor pre nego Što je zastao da razmotripitanje. Jer, da li mu je jasno šta on pita? Onizgleda pretpostavlja da je tvrdnja koja se odnosina događaj u budućnosti neodređena u sadašnjosti,naime ni istinita ni lažna, ali da kada se događajodigra tvrdnja dolazi u neku vrstu novog stanjakoje se sastoji u tome da je istinita. Ali kako ćemoda zamislimo promenu od »neodređen« na »isti-nit«? Je li ona nagla ili postepena? U kojem tre-nutku tvrdnja: »Sutra će padati kiša« počinje dabiva istinita? Kada padne prva kap na zemlju? A,pod pretpostavkom da neće padati kiša, kada ćetvrdnja početi da biva lažna? Na samom kraju da-na, tačno u ponoć? Pod pretpostavkom da se do-gađaj odigrao, da tvrdnja jeste istinita, da li će

1 Uporedi sa Polish Logic 1920—39, Storrs McCall ed„ Orford, 1967,članci I, II i III (prim. ured. Waismannovih dela R. Harrća).


ona ostati takva za uvek? Ako hoće, na koji način?Da li ona ostaje neprekidno istinita, u svakom tre-nutku dana i noći? Cak i onda kada ne bi bilonikoga i da pomisli na nju? Ili je istinita samo utrenucima kada se misli na nju? U tom slučaju,koliko dugo ona ostaje istinita? Dok traje misao?Ne bismo znali kako da odgovorimo na ova pita-nja; to nije zbog nekog posebnog neznanja ili našegluposti, nego zbog činjenice da nešto nije u redusa načinom na koji se reci »istinito« i »lažno« ovdeupotrebljavaju.

Ako kažem: »Istina je da sam bio u Americi«,ja kažem da sam bio u Americi i ništa više. To štoja, izgovarajući reći »Istina je da...«, uzimam nasebe odgovornost, nešto je drugo i ne tiče se ovogargumenta. Radi se o tome da iskazom koji počinjerecima »Istina je da« ja ne dodajem ništa činjenič-noj informaciji koju vam dajem. Reći da je neštoistinito ne znači učiniti ga istinitim: radi poređe-nja, uzmimo kriminalca koji laže na sudu, a svakiput kada kaže neku laž uverava nas sa rukom nasrcu da govori istinu.

Ono što je karakteristično za upotrebu reći»istinito« i »lažno«, i što je branilac logičkog deter-minizma propustio da primeti, jeste ovo: Iako jesigurno da »To je istinito« i »To je lažno« imajusnagu tvrđenja i poticanja, oni nisu opisni izrazi.Pretpostavimo da neko kaže: »Istinito je da ćesunce sutra izići«. Sve što to znači jeste da ćesunce sutra izići: on nas nije počastio nekim dodat-nim opisom istinitosti onoga što je rekao. Ali akopretpostavimo da je on umesto toga rekao: »Istini-to je sada da će sunce sutra izići«, to bi se svelona nešto kao: »Sunce će izići sutra sada«, što jebesmislica. Pitati, kao što to čini neko ko postavljazagonetke, »Da li je istinito ili lažno sada da će seto-i-to dogoditi u budućnosti?«, ne znači postavitionu vrstu pitanja na koju može da se da neki od-govor koji jeste odgovor.

Time se rasvetljava i ono što je, prilično sve-čano, bilo nazvano »bezvremenošću istine«. Radi se


o tome da izraz »istinito je da...« ne dopušta do-davanje datuma. Reći za iskaz kao što je »Dijamantje čist ugljenik« da je istinit na Badnje veče bilobi isto tako loš vic kao kada bi se reklo da je onistinit u Parizu a ne u Timbuktuu. (To ne znači dami u izvesnim okolnostima ne možemo reći: »Da,to je bilo istinito u to doba«, pošto ovo može dabude jasno parafrazirano bez upotrebe reci »istini-to«.)

Počinje da izgleda nešto manje paradoksalnoreći da filosof, kada želi da se resi nekog pitanja,ne srne da učini samo jedno: da na njega da odgo-vor. Filosofsko pitanje se ne rešava: ono se razre-šava. A u čemu se sastoji to »razrešavanje«? U tomeda se značenje reci upotrebljenih pri postavljanjupitanja nama učini tako jasnim da se oslobodimočini koje ono baca na nas. Zbrka može da se otklonikada se u svest prizovu ili upotreba jezika ili — uonoj meri u kojoj ta upotreba može da se iskrista-liše u pravila — pravila: u tom slučaju reč je ozbrci oko upotrebe jezika, ili zbrci oko pravila. Toje tačka u kojoj se sastaju filosofija i gramatika.

Postoji još jedna stvar koju treba razjasniti.Kada za neku datu tvrdnju, na primer za »Pada ki-ša«, kažemo da je istinita, teško možemo izbećiutisku da govorimo nešto »o« tvrđenju, naime daono ima svojstvo istinitosti. Izgleda onda da tak-vim iskazom kažemo više od onog što je prvobitnobilo tvrđeno, naime od toga da pada kiša i da jeto tvrđenje istinito. Ovo, međutim, vodi neobičnimposledicama. Jer, u kom smislu se time kaže ne-što više? Razmotrimo najpre pod kojim okolnosti-ma bi za dva data iskaza bilo umesno reći da jedankaže »više« nego drugi. »Ovo je crveno« kaže višenego »Ovo je obojeno« iz očiglednog razloga što izprvog tvrđenja svako može da zaključi drugo, aliobrnuto niko ne može; slično, »Danas je utorak«kaže više nego »Danas je dan u nedelji«. Dakle, na-meće nam se kriterij da, ako su data dva iskazap i q, p kaže više nego q ako je ~ p & q smisleno,a p & ~ q protivrečno. Od onoga ko zastupa gle-

7 Svest i saznanje

98 FRIEDRICH V/AISMANN

dište da »p je istinito« kaže više nego p (a p, naprimer, stoji umesto »Pada kiša«), sada srne da sezahteva da objasni šta on pod tim podrazumeva. Dali on reč »više« upotrebljava u smislu koji je upra-vo objašnjen? Ako je to slučaj, sledi neobična po-sledicada tvrđenje konjunkcije ~ p & p, tj. u na-Šem slučaju »Nije istinito da pada kiša i pada ki-ša«, mora imati smisla. Pošto je očigledno da to ni-je ono što je on imao na umu, šta on onda misli?Mi mu ne protivrečimo; mi ga samo podsećamo nato kako je on redovno do sada, tj. u nefilosofskimkontekstima, upotrebljavao te reci, a zatim ukazu-jemo na to da ga, ako još uvek želi da ih upotreb-ljava u tom smislu, ono što je on želeo da kaževodi u apsurd. Navodimo ga da postane svestan svo-je sopstvene prakse; i to je sve što mi radimo. Mise uzdržavamo od bilo kakvog tvrđenja. Na njemuje da objasni šta misli. Nije tačno da on to nemože da učini. On može reci da, pripisujući istinunekom datom iskazu, želi možda da izrazi ili (i) daje taj iskaz »u saglasnosti sa činjenicama« ili neštoslično; ili (ii) da on zna da je taj iskaz istinit. Uprvom slučaju on se suočava sa istom dilemom, na-ime tom da reći: »Nije u saglasnosti sa činjenica-ma da pada kiša i pada kiša« mora biti smisleno;u drugom slučaju se javljaju nove teškoće. S jednestrane, reci »istinito je da...«, kada ih izgovarajurazličiti ljudi, značiće različite stvari; pored toga,konstruišući reci u ovom smislu branilac fataliz-ma seče granu na kojoj sedi — a to je mnogo po-gubnije za njega. Nikoga onda ne bi zabrinjavalopitanje da li, pod pretpostavkom da je lažno sadada će on napisati izvesno pismo sutra, sledi da ćenjemu zaista biti nemoguće da napiše to pismo,da je taj postupak njemu onemogućen, logički one-mogućen. Jer, u novom smislu reci izraz »to jelažno sada« znači »on još uvek ne zna«, tako daništa ne sledi i čitavo pitanje iščezava.

Ja sam o ovoj zbrci toliko govorio zato štometod koji je primenjen u njenom razrešavanju po-kazuje neke zanimljive odlike. Prvo, mi ne prisi-


ljavamo našeg sagovornika. Ostavljamo ga slobod-nim da odabere, prihvati ili odbaci ma koji načinupotrebe svojih reci. On srne da se udalji od običneupotrebe — jezik nije neprikosnoven — ako je tojedini način na koji on može da razjasni svoj stav.On čak srne da upotrebljava neki izraz jednom naovaj, drugi put na onaj način. Jedina stvar kojuzahtevamo jeste da on mora biti svestan onoga Štoradi. Ako se strogo držimo ovog metoda — ispitu-jemo argument tačku po tačku, na svakom korakuga pitamo da li je spreman da upotrebi neki izrazna određeni način, a ako nije, nudimo mu alterna-tive, ali ostavljamo da odluka bude njegova i jedi-no ukazujemo na njene posledice — nikakvo nesla-ganje neće proizići. Neslaganja nastaju samo ukoli-ko su izvesni koraci u tom postupku izostavljeni,tako da izgleda kao da smo nešto tvrdili, dodajućisvetskim nedaćama novu jabuku razdora. To bibio pravi način da se filosofijom bavimo nedogmat-ski. Teškoća ovog metoda se sastoji u izlaganjupredmeta na Iako shvatljiv način, tj. u uređivanjuslučajeva i njihovih međusobnih veza preko posred-nih karika, što bi omogućilo da dobijemo jasnu ipreglednu sliku celine.

Drugo, mi ne upotrebljavamo argumente da bi-smo dokazali ili pobili bilo koje »filosofsko glediš-te«. Pošto nemamo nikakvih gledišta, mi možemoda gledamo stvari onakve kakve one jesu.

Zatim, mi samo opisujemo; mi ne »objašnjava-mo«. Objašnjenje, u smislu deduktivnog dokaza, nemože da nas zadovolji zato što ono vraća pitanje:»Zašto baš ta pravila, a ne neka druga?« samo je-dan korak unazad. Sledeći taj metod mi ne želimoda dajemo razloge. Čitav naš posao je u opisivanjuupotrebe ili popisivanju pravila. Baveći se njime nepravimo nikakva otkrića: nema ničeg što bi se ot-krilo u gramatici. Gramatika je samostalna i nijenametnuta stvarnošću. Davanje razloga, pošto mo-ra da dođe do nekog kraja i vodi nečemu što daljene može biti objašnjeno, ne srne da nas zadovolji.

|00 FRIEDRICH VVAISMANN

U gramatici nikada ne postavljamo pitanje: »Za-što?«

Ali zar rezultat toga nije da sama filosofija »iš-čezava«? Filosofija otklanja ona pitanja koja mogubiti otklonjena pomoću takvog postupka. Ipak, nesva: postoji žudnja metafizičara za tim da zračaksvetlosti padne na zagonetku postojanja ovog sve-ta, ili na neshvatljivu činjenicu da je on shvatljiv,ili na »značenje života«, — čak i ako za takva pita-nja može da se pokaže da nemaju jasno značenje,ili da su potpuno lišena značenja, ona nisu ućutka-na. Jer, to uopšte ne pomaže da se umanji pomet-nja koju ona izazivaju u nama. Ima nečeg suvišeprostog u njihovom »raskrinkavanju«. Nemir srcane može da se smiri logikom. Ipak, filosofijanije iščezla. Ona dobi ja svoj značaj, svoju veličinu,od važnosti pitanja koja ona razara. Ona ruši ido-le, i ono što daje filosofiji njen značaj jeste značajtih idola.

Sada možda može da se vidi zašto propada,mora da propadne, traženje odgovora primerenihkalupima pitanja. To nisu prava pitanja kojima setraže obaveštenja, već »zbrke koje osećamo kaoprobleme« (Wittgenstein), a koje se gube kada seteren raščisti. Ako filosofija napreduje, ona to nečini dodavanjem novih iskaza svom spisku, već višepreobražavanjem čitave intelektualne pozornice i,kao posledicom toga, smanjenjem broja pitanja ko-ja nas zbunjuju i opčinjavaju. Filosofija koja jetako konstruisana jedna je od najvećih oslobađaju-ćih snaga. Njen zadatak je, po recima Fregea, »daoslobodi duh od tiranije reci otkrivanjem obmanakoje gotovo neizbežno nastaju u upotrebi jezikareći«.

3..Sta to znači — samo kritika, bez srži? Filo-sof je čovek koji razvejava maglu? Kada bi to bilosve za šta je on sposoban, ja bih ga žalio i ostaviobih ga da se snalazi kako ume. Na svu sreću, nijetako. Jer, jedno je sigurno: filosofsko pitanje, akose njime dovoljno bavimo, može voditi nečem po-zitivnom — produbljenijem razumevanju jezika, na


primer. Uzmimo skeptičke sumnje u materijalne obj-jekte, svest drugih ljudi, itd. Možda je prvo štobismo hteli da kažemo: te su sumnje zaludne. Kadanisam siguran da li ću završiti ovaj članak, posle iz-vesnog vremena mojoj sumnji je kraj. Ja ne moguvečno sumnjati. Sudbina sumnje je da nestane. Alisumnje koje izaziva skeptik nikada ne nestaju. Dali su to sumnje? Da li su to lažna pitanja? One ta-ko izgledaju samo kada o njima sudimo pomoćuudruženih standarda zdravog razuma i običnog go-vora. Stvarna teškoća leži dublje: ona se rađa izskeptičkog bacanja sumnje na same činjenice kojesu u osnovi upotrebe jezika, na one stalne odlikeiskustva koje omogućavaju formiranje pojmova ikoje se, u stvari, ispoljavaju u upotrebi naših naj-uobičajenijih reci. Pretpostavimo da sasvim jasnovidite neki objekt koji stoji pred vama, recimo lu-lu, i da, kada krenete da je podignete, ona iščezne.Vi tada možete pomisliti: »Bože, jesam li ja polu-deo?« ili nešto slično (ukoliko čitava situacija nijetakva da vam daje razloga da posumnjate kako jeto bio neki vest trik). Ali šta ako bi, može sada dainsistira skeptik, takvi doživljaji bili vrlo česti? Dali biste bili spremni da raskinete vezu između raz-ličitih čulnih doživljaja koja čini jezgro naše ideječvrstog tela, da razrušite ono Što je napravio je-zik — da se odreknete kategorije »biti stvar«? I dali biste tada živeli u fenomenalističkom raju samrljama boja i drugom opremom teorije Čulnihdata, u jednom obespredmećenom, desups tanci jal i-zovanom svetu? Reći u takvim okolnostima: »Gle-daj, to sada upravo stolira« bila bi šala (čak i uoslabljenim glagolskim oblicima kao što su »stoli-ranje«, »stoliciranje«, element kategorije stvari je idalje prisutan). Upravo zato se skeptik bori da seizrazi na jeziku koji ne odgovara njegovoj svrsi. Onse izražava na način koji zavodi kada kaže da sum-nja u takve-i-takve činjenice: njegove sumnje dopi-ru tako duboko da pogađaju sklop samog jezika.Jer ono u šta on sumnja je već otelotvoreno u sa-mim oblicima govora, na primer u onome što je

102 FRIFDRICH WA1SMANN

kondenzovano u upotrebi reci za stvari. U trenutkukada pokušava da prodre u te duboko potopljeneslojeve, on podriva jezik na kojem pretresa svojebojazni, tako da izgleda da on govori besmislice.On to ipak ne čini. Ali, da bi njegove sumnje učiniopotpuno izrazivim, jezik najpre mora da se pretopi.(Nagoveštaj onoga što je potrebno možemo dobitiod moderne nauke, gde su sve odavno utvrđene ka-tegorije — »biti stvar«, uzročnost, položaj — mora-le da se revolucionišu. To zahteva ništa manje dostvaranje nekog novog jezika, a ne izražavanje no-vih činjenica pomoću starog.)

Ako stvar posmatramo na taj način, stav skep-tika vidimo u novom svetlu. On razmatra moguć-nosti koje leže daleko izvan delokruga našeg svaki-dašnjeg iskustva. Ako se njegove sumnje shvateozbiljno, one se pretvaraju u zapažanja koja baca-ju novo i prodorno svetio na slojeve ispod površinejezika, pokazujući koje mogućnosti su otvorene na-šem mišljenju (mada ne i običnom jeziku), i kojimputevima se moglo ići da je građa našeg iskustvadrukčija nego što jeste. Ovo nisu lažni problemi:oni nam omogućuju da postanemo svesni širokepozadine na kojoj leže sva svakidašnja iskustva ikojoj se jezik prilagodio; tako oni iznose na videloneizmernu sumu iskustava koja počiva u upotrebinaših reci i sintaksičkih oblika.

Osim toga, sudbina koju neko pitanje odaberene mora biti njegovo razrešavanje: ono može prećiu nauku. Frege je, na primer, za svoja istraživanjabio podstaknut filosofskim pobudama, Što se vidiiz njegove želje da pronađe konačan odgovor napitanje o prirodi aritmetričkih istina, tj. na pita-nje o tome da li su one analitičke ili sintetičke, apriori ili a posteriori. PoŠavši od tog pitanja, i is-tražujući ga sa svom mogućom strogošću, on jekonačno obelodanio čitavo bogatstvo problema na-učne prirode; i, nastavljajući da ide tim putem, nakraju je izgradio jedan novi instrument — logiku,koja je istančanošću i širinom i snagom daleko pre-vazišla sve ono Što se pod tim imenom ranije pod-

KAKO SHVATAM FILOSOFIJ1I 103

razumevalo, predmet koji do dan-danas otkriva no-ve i neočekivane dubine. Istina, pitanje od kojegje Frege pošao nije bilo sasvim jasno definisano,što treba pripisati nepreciznoj prirodi kantovskihtermina kojima je ono bilo izraženo.

Čitavo poglavlje može da bude napisano o sud-bini pitanja, njihovim neobičnim pustolovinama ipreobražajima — načinu na koji se menjaju u dru-ga pitanja, i kako u tom procesu ostaju, a ipak neostaju ista. Izvorno pitanje može da se razdeli iumnoži tako da je to gotovo slično onome što sedešava sa ličnošću u nečijem snu. Da spomenemosamo nekoliko primera. Može li logika u potpunos-ti biti okarakterisana na formalan način, tj. bezunošenja ma kakvih stranih pojmova kao Što jeupotreba jezika i sve što s tim ide? Može li aritme-tika biti okarakterisana na neki takav način, pot-puno »iznutra«? Ili će svaka interpretacija imati usebi empiristički Erdenrest? Ta pitanja su prouzro-kovala Široko istraživanje matematičke interpreta-cije formalnih sistema. Pitanje u kojoj meri je lo-gička intuicija ispravna razgranalo se u mnoštvopitanja koja se tiču teorije logičkih tipova, aksio-ma izbora, itd., u stvari, u pravcu daleko fundamen-talnijeg problema, naime tog da li je sama običnalogika »u pravu« kada se uporedi sa sistemom iz-vođenja koji su razvili intuicionisti. Ili, da ponovi-mo, ima li nerešivih pitanja u matematici, ne u og-raničenom Godelovom smislu, već nerešivih u ap-solutnom smislu? Da li za uopštavanja postoje pri-rodna ograničenja? Zanimljivo je pogledati kakose iz pitanja te vrste, ne sasvim preciznog i do-nekle mutnog, izdvajaju nova i bolje dennisanapitanja, tako da pitanje-predak, u Fregeovom slu-čaju filosofsko par exceltencet rađa naučno potom-stvo.

Sada treba uočiti nešto drugo: na koji načinta pitanja postaju ne samo precizna već i jasna(što nije ista stvar). Za primer: može li beskonač-nost predstavljena pomoću svih prirodnih brojevabiti upoređena sa beskonaČnošću predstavljenom

104 FRIEDR1CH WAISMANN

pomoću svih tačaka u prostoru? To jest, može liza jedno da se kaže da je manje od drugog ili jed-nako drugom? Kada je prvi put postavljeno, to pi-tanje nije imalo jasan smisao — a možda uopštei nije imalo smisla. Ipak, ono je vodilo G. Cantorau njegovom ingenioznom istraživanju. Pre nego štoje otkrivena (ili, možda je bolje da kažem, »izmiš-ljena«?) teorija skupova, pitanje je dejstvovalo kaovrsta putokaza koji je neodređeno upućivao na ne-ku do tada neistraženu oblast mišljenja. To se mo-žda najbolje opisuje recima da ono vodi našu uobra-zilju datim pravcem, navodeći istraživanje na noveputeve. Takva pitanja nisu »razreŠena«; ona su re-šena, samo ne u postojećem sistemu mišljenja, većpre pomoću konstruisanja novog pojmovnog siste-ma — takvog kao što je teorija skupova — gdesmisao koji se imao u vidu, i koji je donekle bioanticipiran, nalazi svoje puno ostvarenje. Otuda jeu njihovoj prirodi da podstiću izgrađivanje takvihsistema; ona ukazuju na put od onog što još nijesmisleno prema onome što je smisleno.

Pitanje je prvi nesiguran korak uma na njego-vim putovanjima ka novim horizontima. Filosofskigenije se nigde ne pokazuje tako upadljivo kao utoj novoj vrsti pitanja koje on donosi na svet. Onošto ga izdvaja i određuje mu mesto jeste strastprema postavljanju pitanja. Da njegova pitanja po-nekad nisu sasvim jasna, to možda nije, kao što seobično smatra, od tako velikog značaja. Ništa namtako uspešno ne zatvara put ka otkrićima kao jasnomišljenje. Lepo je pričati o jasnoći, ali, kada posta-ne opsesija, to može da poseče živo mišljenje unjegovom začetku. I to je, po svoj prilici, jedan odrezultata logičkog pozitivizma koji su za žaljenje, akoje njegovi osnivači nisu predvideli, iako je suvišeupadljiv kod nekih njegovih sledbenika. Pogledaj-mo te ljude, obuzete neurozom jasnoće, praćenestrahom, zanemele, koji se stalno pitaju: »O, Bože,da li je ovo sada sasvim jasno?« Zamislimo pionirenauke: Keplera, Newtona, osnivače ne-euklidovskegeometrije, fizike polja, nesvesnog, talasa materije.

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU

ili nečeg drugog, zamislimo ih kako to pitanje sebipostavljaju na svakom koraku — to bi bio najsi-gurniji način da se potkopa svaka stvaralačka sna-ga. Nijedan veliki pronalazač nije delao u skladusa motom: »Sve što se može reći, može se reći ja-sno.« A neka od najvećih otkrića čak su izronila izneke vrste primordijalne magle. (Treba reći neštou prilog magli. Što se mene tiče, uvek sam mislioda je jasnoća poslednje pribežište onih koji nemajušta da kažu.)

Veliki um je veliki postavljač pitanja. Dobarprimer za to je Kantov problem koji se tiče pita-nja: »Kako je moguća geometrija?« Put da se tajproblem resi bio je otvoren tek sa usponom »aksio-matskog metoda«. Videvši da se aksiomi geometri-je mogu različito interpretirati na neodređeno mno-go načina, i da je neki pojedinačni način na koji seoni mogu interpretirati irelevantan za deduktivnesvrhe, Hilbert je odvojio ono što pripada logičkojformi aksioma od onoga Što pripada " «om in-tuitivnom (ili drugom) sadržaju, i ćelo pitanje pre-okrenuo rekavši da neka tačka, neka prava linija,itd., može da bude bilo šta Što zadovoljava određe-ne aksiome. Pošto stožer oko kojeg se okreće de-dukcija predstavljaju jedino relacije u kojima semeđusobno nalaze osnovni termini, a ne »sadržaj«koji vezujemo za njih, i pošto su te relacije u pot-punosti date u aksiomima, aktiomi svi zajedno od-ređuju šta je »tačka«, »linija«, itd., u onoj meri ukojoj je to dovoljno za deduktivne potrebe. Razvi-janje ove tehnike omogućava da se vidi da reč»geometrija«, kako ju je Kant shvatio, pokriva, ustvari, dve potpuno različite nauke: matematičkugeometriju i geometriju u fizici. Njihovo nerazliko-vanje dovelo je do Kantove zbunjenosti. »U onojmeri u kojoj se zakoni matematike odnose na stvar-nost, oni nisu izvesni; a u onoj meri u kojoj suizvesni ne odnose se na stvarnost.« — (Einstein).Kantov doprinos sastoji se u tome što je video datu postoji problem, ne u tome što ga je resio.


Ali ovde se javlja novi problem: Kako mi zna-mo šta će biti pravi odgovor na dato pitanje? Ili,uopštenije: Kako određeni odgovor odgovara odre-đenom pitanju? Obična pitanja (npr. pitanje »Ko-liko je sati?«) već svojim oblikom pokazuju kojuvrstu odgovora treba da očekujemo. Ona su, takoreći, obrasci sa praznom rubrikom; ipak, nije uvektako: Avgustinovo pitanje »Kako je moguće meritivreme?« ili Kantovo pitanje »Kako je moguća geo-metrija?« ne ukazuju na oblik odgovora. Nemaočigledne veze između pitanja i odgovora — baru onoj meri u kojoj nema očigledne veze izmeđupitanja »Šta je tačka?« i odgovora na njega. Kadaje Hilbertova ideja da aksiomi geometrije zajednodaju »implicitnu definiciju« osnovnih termina prviput izneta, došla je potpuno neočekivano; pre nikonije čak ni pomislio na to;2 naprotiv, mnogim lju-dima se, a među njima čak i samom Fregeu, sa ne-lagodnošću učinilo da bi to pre bio način da seizbegne problem, nego da je to odgovor. Frege jesmatrao da je problem i dalje nereŠen.

Sta možemo da uradimo da čovek kao što jeFrege uvidi da aksiomski metod pruža tačan odgo-vor? Može li to, na primer, da mu se dokaže?Ono na šta sada moramo da usmerimo pažnju, —mada bi to, u stvari, trebalo da bude očigledno,— jeste činjenica da takav dokaz ne može da seda, i to zato što onaj ko postavlja pitanje moranajpre da promeni gledište da bi stvar video nadrugi način. Ono što se traži jeste promena celo-kupnog načina mišljenja. Zaista, svako ko je zbu-njen tim problemom, a ipak odbija da prihvati Hil-bertovo rešenje, samo pokazuje da on ne može dase izvuče iz žljeba izdubljenog oblikom u kojem jepitanje postavljeno. »Tačka je...«, počinje on, ionda se zaustavlja. Ono čime mu treba pomoći dase izvuče iz tog žljeba ili, još bolje, da se sam oslo-

3 Da je pre Hilberta to ipak pomislio Žergon (još 1818. god.), vidi:W. i M. Kneale, The Đevelopment of Logic, Oxforđ, 1962, str. 385 i 683.(Prim. prcv.)

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU \(fj

bodi kada se oseća »stešnjenim« u njemu, jesterazgovor, ne dokaz.

Frege se nije ponašao mnogo drukčije od Čo-veka zavedenog pitanjem »Šta je vreme?«. Mi može-mo predložiti da se ovo poslednje pretvori u pita-nje kako se reč »vreme« upotrebljava (što bi tak-vog Čoveka spustilo na zemlju). Ali, zar ga time neobmanjujemo? Mi izgleda nudimo odgovor na jed-no pitanje, ali ne na ono koje je on pitao. Njemuse može činiti da mi pokušavamo da ga obmanemodrugorazrednim rešenjem, dok njegovo izvorno pi-tanje i dalje ostaje zagonetka. Slično je i sa Fre-geom: on je smatrao skandalom to Što na pitanja:»Šta je tačka?«, »Sta je broj?«, još nije odgovo-reno.

U odsustvu dokaza, u svakom od tih slučajevacilj rasprave može biti samo taj da se promenistav onoga koji postavlja pitanje. Mi, na primer,možemo ispitati slične ili delimično slične sluča-jeve, i ukazati na to da odgovor nema uvek onajoblik koji ima pitanje; pažljivim razmatranjem tak-vih slučajeva, široko zaleđe analogija naspram ko-jih smo videli pitanje polako će se menjati. Pretre-sanjem širokog jezičkog polja slabi se položaj iz-vesnih standarda koji su tako čvrsto ustanovljenida ih ne vidimo onakvima kakvi oni jesu; a ako jeto urađeno uspešno, čovek koji misli kao Fregeoslobodiće se opsesije napornog traženja odgovo-ra koji je prilagođen kalupu. Argumenti se upotreb-ljavaju u ovakvoj raspravi, mada ne kao dokazi,već pre kao sredstva koja će takvom čoveku omo-gućiti da vidi stvari koje ranije nije zapazio, tj. daukloni pogrešne analogije, naglasi sličnosti sa dru-gim slučajevima, i na taj način izvede nešto sličnopromeni perspektive. Međutim, nema načina da sedokaže da on nije u pravu, ili da se on zaplaši kakobi se u duši složio sa onim što mu je ponuđeno:kada je sve rečeno i učinjeno, na njemu je da seodluči.

Ali ono što je ovde u igri više je nego osloba-đanje iz položaja koji stešnjava — radi se o tome


da se izbegne potčinjenost jezičkim oblicima. Kakočesto mi samo sledimo puteve usečene bezbrojnimponavljanjima istih oblika izražavanja — kao ondakada, sigurni u sebe, kažemo: »Vreme teče«, takoda, kada smo suočeni (recimo) sa Avgustinovim pa-radoksom, odjednom, usled tog šoka, gubimo našeranije samozadovoljstvo. Postojeći jezik, nudećinam samo izvesne stereotipne kalupe izražavanja,stvara navike mišljenja kojih je se gotovo nemogu-će osloboditi. Takav kalup je, recimo, shema indo-evropskih jezika: »onaj koji dela — delanje«. Koli-ko je uticaj tih kalupa dubok može možda da sepretpostavi kada se uzme u obzir Descartesovo zak-ljučivanje koje ide od mišljenja prema prisustvunekog ko deluje, jednog ego, različitog od mišlje-nja, koji čini mišljenje — zaključivanje koje je zanas tako prirodno i uverljivo zato što je podržanosnagom celokupnog jezika. Fregeova opsesija pita-njem »Šta je broj?« drugi je slučaj te vrste. Poštomožemo govoriti o »broju pet kao takvom«/ pet,tvrdi Frege, mora da bude vlastito ime jednog en-titeta, neka vrsta platonističkog kristala, na koji seukazuje pomoću određenog člana. (Jedan moj đak,Kinez, jednom mi je saopštio da se Fregeovo pita-nje ne može postaviti na kineskom, jer se na njemu»pet« može upotrebiti jedino kao reČ za broj u kon-tekstima kao što su »pet prijatelja«, »pet čamaca«,itd.) Osim toga, kada za dati iskaz kažemo da jeistinit, izgleda da govorimo nešto »o« njemu — toje svedočanstvo o snazi subjekt — predikat klišea.Zaista, toliko je jako iskušenje da se on shvati nataj način, naime kao iskaz o iskazu, da teško dola-zimo na pomisao o nekoj drugoj interpretaciji.Važno je primetiti da mi time određeni izraz pri-družujemo analognim oblicima; ali nije ništa ma-nje važno primetiti da mi nijednu od tih analo-gija ne moramo imati na umu: dovoljno je ako ihosećamo na maglovit, nerazgovetan način. Takvi

1 PoSto određeni ćlan *the* na engleskom nemamo načina da pre-vedemo odgovarajućim izrazom na naSem jeziku, izraz *the number five*prevodimo sa »broj pet kao takav«. (Prim. prev.)

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU jQg

obrasci deluju na nas kao hiljade eksplicitnih ana-logija: moglo bi se reći da oni deluju na nas kaopolje sile, jezičko polje, koje naše duhovno okoupravlja u određenom pravcu. I, usuđujem se dadodam da je upravo zato što je priroda tih analo-gija prolazna, napola formirana, slična senci, goto-vo nemoguće izbeći njihov uticaj. Ako smo njimaobmanuti, sami smo krivi za to. Filosof, umestoda propoveda ispravnost običnog govora, treba danauči da se Čuva klopki koje su uvek prisutne unjemu. Da se slikovito izrazimo: kao što dobar pli-vač mora biti sposoban da pliva uz-vodno, tako ifilosof treba da savlada neizrecivo tešku veštinuuz-govornog mišljenja, boreći se s maticom klišež.

Da pređemo na drugu stvar. Kada čoveka kaošto je Frege odvraćamo od njegovog istraživanja,izgleda da ga sprečavamo da dosegne cilj koji jesebi odredio. Da li se naša rasprava onda sukob-ljava sa njegovim istraživanjem? I, ako je tako,na koji način? Najpre, ni na jedan jasno odredljivnačin; jer on još nije sasvim svestan šta je to našta cilja, i rasprava mu postepeno omogućava dastvari vidi u drukčijem svetlu. Kako dolazi do tepromene? Pa, on je najpre video to pitanje kaoanalogno sa drugim pitanjima, a te analogije su,jedna po jedna, uništene; ili se pre radi o tome dase u toku raspravljanja videlo da one navode nastranputicu. U srazmeri u kojoj se izmenilo Čitavopojmovno zaleđe, njemu postaje jasno da nešto ni-je u redu sa načinom na koji je postavio svoje pi-tanje, da postizanje njegovog cilja ne može da za-dovolji. Nije tačno da on odustaje zato Sto mu jetrud bio veliki, ali uzaludan, pa se sada zamorio:ne, on odustaje zato što drukčije »vidi« pitanje. Au čemu se to sastoji? Pa, u činjenici da je on sadasasvim svestan analogija koje su ga zavodile, dapitanje vidi na drukčijem jezičkom zaleđu (»slika«se ponekad menja kada se vidi na različitim »poza-dinama«), da nestaje izvesne napetosti i da on, sauzdahom olakšanja, kaže: »Da, to je to«.


Filosof posmatra stvari kroz prizmu jezika i,zaveden (recimo) nekom analogijom, odjednom ihvidi u novom, nepoznatom svetlu. Te probleme mo-žemo savladati samo tako što ćemo uroniti u du-binu iz koje oni izranjaju. Mi osvetljavamo mental-nu osnovu iz koje se to pitanje izdvojilo; sa jasni-jim poimanjem nekih ključnih pojmova to pitanjese preobražava u jedno drugo. Nije tačno da je nanjega odgovoreno na uobičajen način. Pre će bitislučaj da smo činioce koji podstiču to pitanje ot-klonili pomoću produbljenije i prodornije analize.Suština ovog procesa je u tome da onoga ko po-stavlja pitanje vodi jednom novom gledištu — ito uz njegov spontani pristanak. On pristaje dabude tako vođen i, prema tome, završava odusta-janjem od svog traganja. Mi ne možemo primoratinikoga ko to nije voljan da sledi novu usmerenostjednog pitanja; mi samo možemo da proširimovidike onoga koji pita, da oslabimo njegove predra-sude i njegov pogled usmerimo u novom pravcu:ali sve to može da se postigne samo uz njegov pri-stanak.

Našom kritičkom analizom mi pokušavamo dasprečimo uticaj jezičkog polja, drugim recima, mionome ko postavlja pitanje možemo da pomogne-mo da stekne bolji uvid u prirodu onoga Što je presvega tražio, tj. da mu omogućimo da vidi skloppojmova i kalupe u kojima on izražava svoje pita-nje. Radi se uglavnom o tome da treba promenitinjegovo gledište, a manje o tome da mu treba do-kazati neku teoremu; drugim recima, radi se otome da treba povećati njegovu pronicljivost. Pro-nicanje ne može da se smesti u neku teoremu, i toje dublji razlog zbog kojeg je deduktivni metodosuđen na neuspeh: pronicanje u stvari ne može dase dokazuje demonstrativnim dokazom.

Iz svega tog, na kraju, proizlazi da onaj kopostavlja pitanje treba da donese izvestan brojodluka u toku rasprave. I to je ono što filosofskipostupak čini tako različitim od logičkog. Taj čo-vek, na primer, upoređuje slučaj koji je pred njim

KAKO SHVATAM FILOSOFUU \\\

sa analognim slučajevima, i treba da presudi dok-le sežu te analogije. To jest, na njemu je da odlučido koje tačke je spreman da prihvati te analogije:on ne mora, kao rob, slepo da ide po njihovomtragu.

Nauka je bogata pitanjima ove vrste. To nisunaučna pitanja u pravom smislu te reci, pa ipakse naučnici njima bave; to su filosofska pitanja, paipak se filosofi ne bave njima.

Ono što sam hteo da kažem u ovom odeljku anisam rekao, ili sam samo upola rekao, jeste:

(1) Filosofija nije samo kritika jezika: takoodređen, njen cilj je suviše sužen. Ona predstavljakritikovanje, razrešavanje i prevazilaženje svihpredrasuda, slabljenje svih krutih i sputavajućihkalupa mišljenja, bez obzira na to da li oni potičuiz jezika ili iz nečeg drugog.

(2) Ono što je suštinsko za filosofiju jeste pro-bijanje do dubljeg pronicanja u stvari, što nije sa-mo raspršivanje magle i izlaganje lažnih proble-ma, već je po sebi pozitivno.

(3) Pronicanje u stvari ne može da se smesti uteoremu i, prema tome, ne može da se dokaže.

(4) Nijedan filosofski argument nas logički neprimorava ni na Šta: takvi argumenti upravo krijuono što se stvarno dešava — neusiljeno i istrajnopodrivanje kategorija sveg mišljenja.

(5) Njihova svrha je da nam otvore oči, da namomoguće da stvari vidimo na nov način — u širojperspektivi, koja nije sputana nerazumevanjima.

(6) Suštinska razlika između filosofije i logikeje u tome Što nas logika prisiljava, dok nas filosofi-ja ostavlja slobodnima: u filosofskom raspravljanjumi smo vođeni tako da postepeno menjamo ugaogledanja, da, na primer, sa jednog načina postavlja-nja pitanja pređemo na drugi, i to uz naš spontanipristanak — a to je nešto sasvim različito od dedu-kovanja teorema iz đatog skupa premisa. Netačnoparafrazirajući Cantora, moglo bi se reći da suštinafilosofije leži u njenoj slobodi.

112 FRIF.DRICH VVAISMANN

4. Postoji shvatanje da je filosofija nekakvavežba intelekta i da bi filosofska pitanja mogla dase rese argumentima i konkluzivno, ako bi nekosamo znao kako to da preduzme. Međutim, ono štomi izgleda čudno jeste to da ne mogu da nađem ni-jedan zaista dobar i čvrst argument; i više od toga,primer o kojem je upravo bila reč mora da dovedeu sumnju mogućnost da se uopšte nađe ma kakavubedljiv argument. Na osnovu svega ovoga sklonsam da dođem do novog, i u izvesnoj meri zapre-pašćujućeg, zaključka da takav argument ne možeda se nađe. Nijedan filosof nikada ništa nije doka-zao. Tvrditi da jeste neosnovano je. Hteo bih jed-nostavno da kažem da filosofski argumenti nisudeduktivni; prema tome, oni nisu logički strogi ar-gumenti; i, prema tome, oni ništa ne dokazuju. Ipored toga, oni imaju snagu.

Pre nego što pređeni na stvar, hoću da poka-žem, najpre sasvim sažeto, koliko je neplauzibilnogledište da se u filosofiji primenjuju logički strogiargumenti. Prvi znak za uzbunu možda već možeda se vidi u dobro poznatoj činjenici da se velikiumovi ne slažu, da ono što je nesumnjivo za jedno-ga izgleda kao da nema nikakvu snagu u očima dru-goga, U jasnom sistemu mišljenja takve razlike sunemoguće. To što one postoje u filosofiji, predstav-lja značajno svedočanstvo o tome da filosofski ar-gumenti nemaju nimalo logičke strogosti kojuimaju argumenti u matematici i egzaktnim nauka-ma.

Zatim, argumenti, onako kako ih mi shvatamo,moraju sadržati zaključivanja, a zaključivanja mo-raju negde početi. Gde će onda filosof da traži svo-je premise? U nauci? U tom slučaju, on će se »ba-viti« naukom, ne filosofijom. U iskazima iz svako-dnevnog života? U posebnim singulamim iskazima?U tom slučaju, on nikada neće biti u stanju da seod njih udalji ni za jedan korak. U opštim iskazi-ma? Ako je tako, mnoštvo pitanja pokazaće svojeružno lice. S kojim pravom on sa »neki« prelazi na»svi«? (»Uopštavati znači biti idiot«, rekao je W.


Blake,) Može U on da bude siguran da su njegovepremise iskazane sa takvom jasnoćom i preciznošćuda nikakva sablazan sumnje ne može da se uvučeu njih? Može li biti siguran da one imaju srž, danisu analitičke, prazne, prikrivene definicije i slič-no? Može li biti siguran da su istinite? (Kako mo-že?) Cak i pod pretpostavkom, mada je ona pogreš-na, da svi ti zahtevi mogu da budu ispunjeni, posto-ji još uvek jedan drugi zadatak koji stoji prednjim kada počnu da se izvode zaključci: može lion da bude siguran kako da upotrebljava termine?(Kako može?) Ja ne otkrivam tajnu kada kažemda u prirodnom govoru obična pravila logike čestoprestaju da važe — to je činjenica koja se običnoprećutkuje u knjigama o logici. Zaista, reći svako-dnevnog jezika su toliko elastične da svako možeproširiti njihov smisao kako bi zadovoljio svojesopstvene hirove; zbog toga je njihova »logika«sumnjive prirode. (Polje »prirodne logike« je širo-ko: »Mi znamo da smo nesrećni; dakle, mi jesmonesrećni. Mi znamo da smo nesrećni; dakle, mi smoveliki.« — Pascal. »Ako je ona propala, ona je pro-pala«: da li to povlači da ona nije propala? Ako jetako, na osnovu kojeg pravila? »Kada bih to vero-vao, bio bih zaista lud«: da li to povlači ili ne po-vlači da ja to ne verujem? Prirodni jezik sadržičitav niz svojevrsnih logičkih problema.)

Ovo me vodi jednoj drugoj stvari. Običan je-zik jednostavno nema »Čvrstinu«, logičku čvrstinu,da bi se u njega urezali aksiomi. Potrebno je neštopoput metala da bi se izrezao deduktivni sistem kaoŠto je Euklidov. A šta sa svakodnevnim govorom?Ako počnete da zaključujete, on uskoro počinje da»omekšava« i negde se rastoči. To je kao da režetekameje u sufleu od sira. (Ono Što hoću da kažemjeste to da je jezik plastičan; on se podaje želji zaizražavanjem, čak i po cenu izvesne nejasnoće. Ka-ko bi on inače mogao izraziti nešto što ne odgova-ra klišeu? Ako bi se Iogičarima udovoljilo, jezik bipostao jasan i prozračan kao staklo, ali i krt kaostaklo: a kakva bi bila korist od staklene sekire

8 Svcsi i saznanje

114 FRIEDRICII WAISMANN

koja se razbija čim je upotrebite?) Ali jezik niječvrst. I zato smo u opasnosti ako u filosofiji traga-mo za premisama, umesto da jednostavno obilazi-mo teren, zastanemo i kažemo: »Gledaj!«

Većina filosofskih argumenata, ako zanemari-mo spinozističke konstrukcije, zavisi od pitanja kaošto su: šta »može«, a šta »ne može« biti rečeno, ili:koju vrstu pitanja je »prikladno«, a koju »nepri-kladno« postaviti? Mnogo veštine i ingenioznosti jeupotrebljeno na razjašnjavanje takvih pitanja kaošto su: da li je neka metafora »prirodna«, neko iz-ražavanje »pogodno«. Ne bi trebalo prećutati datakva razmatranja, dok se prividno tiču stila, ustvari velikim delom doprinose snazi jednog argu-menta i zaista imaju stvaran i odlučujući udeo uformiranju našeg gledanja na stvari. Posmatrajući,ispitujući i poredeći različite načine izražavanjakoji se kristališu oko izvesnih ključnih pojmova,kao što su, na primer, »uobrazilja«, »pamćenje«,»zadovoljstvo«, mi stičemo prvi uvid u ono Što seponekad zove »logikom« tih pojmova. Da li i jednaod tih stvari može da bude dokazana? Može li, naprimer, biti dokazano da je izvesno izražavanje»prikladno«? (Zapamtite: nije reč o nečem kaoŠto je definicija »formule nekog sistema«.) Nijedanfilosof nije čak ni pokušao da da takav dokaz. Sva-ko upotrebljava reci na taj način i zaustavlja sena tome; i s pravom. Jer, koja vrsta razloga bi zato uopšte mogla da se da? Već ovde, na samompočetku, ideja filosofskog dokaza počinje da zvučiprazno.

»O, ali šta sa običnom upotrebom jezika?« Do-bro; ali Čak i kada je uzmemo u obzir, nije tačnoda neko »ne može« upotrebljavati jezik drukčije.Primera radi: »zaleđena muzika« —- da li vam tobilo šta »govori« ? Možda ne; ipak, nešto kao Gothe-ova rečenica »Arhitektura je zaleđena muzika« do-čarava vam ono što se htelo reći. Reći: »Ruke supune otupelog pamćenja« zvuči čudno, sve dok dotog izraza ne dođete u kontekstu Proustovog dela.»Volja za razumevanjem« ne uzmiče čak ni pred


tim baucima za logičare — protivrečnostima: onaih preobražava, izvlačeći novi smisao iz prividnogbesmisla. (Da vas podsetimo samo na dva Colerid-geova primera: »taman od prekomerne svetlosti«,»osvetljavajuća Platonova tmina«.) Postoji hiljadui jedan razlog zašto se ponekad izražavamo u pro-ti vrečnostima, i potpuno je razumljivo zašto takočinimo.

Rezultat: ne može čak da se dokaže ni to da jeneki dati izraz prirodan, neka metafora prikladna,da neko pitanje ima (ili nema) smisla postaviti, daneki niz reČi nešto izražava (ili je lišen značenja).Ništa od toga ne može da se dokaže.

U prilog onome što je rečeno mogu se kazatijoš dve stvari. Ono čime se u filosofskim rasprava-ma ponekad bavimo nije uopšte argumenti sanje,već postavljanje mnoštva pitanja — to je metodkoji tako sjajno koristi Ryle. Zaista, plotun zbu-njujučih pitanja sigurno ne može da se opiše kaoargument, i a fortiori kao logički argument; pa ipak,on uspeva da nas primora da se trgnemo i preispi-tamo svoje stavove. Napokon, ne smemo dozvolitida nas zavede to što nam se na prvi pogled čini daje filosof upleten uglavnom u istu stvar kao i logi-Čar, na primer, u proveravanje da li u nekom argu-mentu spojevi nisu popustili, ili u konstruisanjenekog argumenta. Jer, ako je trebalo da on kon-struiše dokaz u strogom smislu te reci, gde su teo-reme koje je utvrdio? Gde su plodovi njegovogtruda?

Nijedno od tih pitanja ja nisam postavio izčistog hira; ona se nameću svakom ko želi da dođedo jasnog i nepristrasnog pogleda na stvari. Zar po-reklo tih teškoća ne može biti u prirodi same filo-sof ije?

5. Sada prelazim na razmatranje filosofskih ar-gumenata, naročito onih za koje se smatra da čineodlučujući korak napred, da bih video daju li namoni ma kakvog povoda za izmenu gledišta koje ovdezastupamo. Ima samo nekoliko klasičnih slučajeva.Jedan od njih je Humeov čuveni argument koji tre-

116 FRIEDRICH WATSMANN

ba da pokaže da je odnos između uzroka i posledi-ce intrinsično različit od onog između premisa injenih konsekvenci. U čemu se sastoji taj »dokaz«?On nas podseća na ono što smo uvek znali: da,iako je protivrečno tvrditi premisu, a poricati onošto iz nje sledi, nema nikakve protivrečnosti tevrste u pretpostavci da izvesni događaj, »uzrok«,može biti praćen ne njegovom uobičajenom posle-dicom, već nekim drugim događajem. Ako se pita-mo da li je to dokaz, šta se na to može reći? Tosigurno nije onakav dokaz kakav možemo naći unekom deduktivnom sistemu. Gotovo isto to seprimenjuje na Berkelevev argument kada nam Ber-keley kaže da, mada je to svesrdno pokušavao, nijemogao da izazove u svesti apstraktnu ideju troug-la, onog trougla koji nema nikakav pojedinačni ob-lik, baš kao što nije mogao da zamisli ideju nekogčoveka bez svojstava. Da li je to dokaz? Berkelevukazuje na ono Što je očigledno. (Samo, potrebanje genije da se to uoči!)

Ni argument protiv logičkog fatalizma koji samja dao nije strog. Odlučujući korak sastoji se utome da se sledi određena analogija sa drugim slu-čajevima. To je analogijski, a ne logički postupak.Isto tako, argument koji je upotrebljen protiv Ze-nona nije konkluzivan. (U šire obrazlaganje togaovde ne mogu da se upuštam.)

A sada evo još dva primera: jedan se odnosina argument koji filosofi danas često primenjuju,a drugi je uzet iz Aristotela.

Kada za nekog kažemo da »vidi« ili »čuje« avi-on, ili da »primećuje« ili »zapaža« ševu kako leti, ilipak da »oseća ukus« ili »oseća miris« pečene svi-njetine, mi mu ne pripisujemo neku aktivnost. Da»viđenje« nije vrsta delanja može, na primer, dase pokaže ukazivanjem na Činjenicu da (za glagol»to see« u engleskom jeziku)4 ne upotrebljavamo

* Argument u sledecoj rečenici se zasniva na razlici koja poslojiizmeđu trajnog i prostog sadašnjeg vremena u engleskom jeziku, a koja nepostoji u srpskohrvatskom. 1J, tog razloga ćemo izraze koji se u sledećojrečenici javljaju pod znacima navodu ostaviti neprevedene. (Prim. prcv.)


trajno sadašnje vreme. Mi kažemo: »I see theclock«, a ne »I am seeing the clock« (osim G. E.Moorea, koji, za divno čudo, kao po pravilu kaže:»I am seeing my right hand«), dok je sasvim isprav-no reći »I am looking at the clock, listening to Usticking«, a isto važi i za druge slučajeve. Isto tako,dok može da se kaže: »Zaboravio sam da pošaljempismo«, niko ne bi rekao: »Zaboravio sam da vi-dim poštansko sanduče«. Nema nikakvog smisla davas, dok me gledate, pitam da li je vaše viđenjelako ili teško, brzo ili sporo, pažljivo ili nepažljivo,da li me vidite voljno, i da li ste sada prestali dame vidite. Prema tome, zaključujemo, viđenje nijedelanje (taj argument sam i sam koristio na pre-davanjima).

Treba istaći da ovaj argument nije konkluzi-van. Ćudno zvuči, ali moie da se kaže: »Prestaosam da Vas vidim«, mada je to opravdano samo uposebnim okolnostima. Covek sa oštećenim vidomkoji, nesposoban da određeni oblik sagleda kao ce-linu, možda mora, tražeći izvesne karakterističnecrte, da ispituje lice parče po parče, mogao bi reći,tako da ga razumemo: »Sada sam prestao da Vasvidim«. Ni mi ponekad nismo u mnogo boljem po-ložaju — na primer, kada pod osvetljenjem flešaposmatramo neki prizor, a potom se žalimo: »Biloje suviše kratko, ništa nisam mogao da vidim«. Iz-gledalo bi, dakle, da između ovog i normalnih slu-čajeva postoji samo razlika u stepenu, i ništa više.Čudni slučajevi, svakako; ali šta biste mislili o ma-tematičaru čije teoreme prestaju da važe kada seprimenjuju na ponešto neobične krive?

Kao sledeći primer uzimam zadovoljstvo. Aris-totel je, kritikujući Platona,5 naglasio da bismo, ka-da bi zadovoljstvo bilo proces koji traje u vremenu,mogli uživati u nečemu brzo ili polako — to je ar-gument koji je po svojoj razarajućoj snazi gotovosličan bombi. Svakako, veoma je čudno i zvuči ap-surdno kada se izražavamo na takav način. Ipak,

5 Aristotel, Nikomahova etika, knjiga X, udcljak 3.

118 FRIF.DRICH WAISMANM

ako napregnem svoju maštu, možda ću uspeti dasagledam skup okolnosti pod kojima ne oi bilosasvim neprirodno reći takvu stvar. Kada, na pri-mer, slušam muziku, i sledim lagano i blago kreta-nje, izgleda da je moje uživanje različito od onogakoje imam kada slušam jedan uzbudljiv muzičkikomad. Sam kvalitet mog uživanja izgleda da semenja, kao da je deo laganog i blagog, ili neobuzda-nog i zanosnog toka muzike. Ako u jednom slučajukažem da sam u nečemu uživao natenane, kao kadase sunčam ili pijuckam vino, a u drugom da samodjednom bio nošen dalje, bez daha sledeći njego-vu navalu i uživajući u njemu kao u oluji na mo-ru — da li to zvuči kao Čista besmislica? Izgleda,zaista, da u zadovoljstvu postoji jedan vremenskičinilac.

Reductio ad absurdum i argumet beskonačnogregresa spadaju u najsnažnija oružja filosofskog ar-senala. Pre nego što pređemo na razmatranje tihoblika rasuđivanja, biće dobro da razmotrimo kakooni funkcionišu u oblasti iz koje potiču, u matema-tici.

Neka mi bude dopušteno da kao tipičan slučajizaberem dokaz da je | 2 iracionalan broj. Kada bion bio racionalan broj, mogli bismo da nađemodva ćela broja, m i n, tako da je

m2=2tt2. (1)

Sada možemo ovako da rasuđujemo. Ako je m: pa-ran broj, i m mora biti paran; dakle, m=2m\. Sup-stitucijom dobijamo

2trt{ = n\ (2)

Pošto je nz paran broj, i n mora da bude paran;dakle, n—2m. Supstitucijom dobijamo

m\ = 2n\. (3)

Onda, ako postoje dva ćela broja m i n, koja stojeu relaciji (1), oni moraju imati polovine koje stoje

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU ^ 19

tačno u toj istoj relaciji (3), a ove opet morajuimati polovine koje stoje u istoj relaciji, i takodalje ad infinitum; a to je jednostavno nemoguće,jer su m i n konačni brojevi. Dakle, pretpostavka(1) ne može da se održi, i [2 ne može biti raciona-lan broj, što je i trebalo dokazati. To je prototippobijanja pomoću beskonačnog regresa.

Argumenti ovog tipa su primenjivani van ma-tematike. Međutim, kada počnem da ih posmatramnešto pažljivije, počinjem da oklevam. Svoje sum-nje ću prikazati jednim primerom. Jedan argumentiznesen protiv upotrebe mehaničkih modela je ovaj:Ako elastična svojstva materije mogu biti objaš-njena kao da su prouzrokovana električnim silamakojima molekuli dejstvuju jedni na druge, sigurnoje bespredmetno dejstvo električnih sila objašnja-vati tako kao da je prouzrokovano elastičnim svoj-stvima mehaničkog medija —- »etera«. Tako objaš-njavati znači vrteti se u krugu: elastičnost se objaš-njava pomoću električne sile, a električna sila po-moću elastičnosti; s druge strane, pokušaj da serazbije krug pomoću pretpostavke da je elastičnostetera prouzrokovana »električnim silama« koje de-luju između partikula etera, pri čemu su te sileprouzrokovane elastičnim svojstvima etera drugogreda, mora biti gurnut u beskonačni niz koraka re-dukcije. Na taj način se mehanički program suoča-va sa dilemom čija su oba roga podjednako poraz-na.

Nesavladiv argument, rekli bismo. Da li je ta-ko? Bez teškoća mogu da zamislim jednog neustra-šivog pristalicu poraženog gledišta kako mi odgo-vara: »Ni govora o regresu! Da, eter je elastičan,međutim ne u onom smislu u kojem je to opruga:dok elastičnost materije može da se svede na elek-tričnu silu, elastičnost etera, koja je krajnji postu-lat teorije, nesvodljiva je na nešto drugo.« Ovimse argument obara.

»Ali, to je neubedljivo«, reći će neko. Slažemse; nisam toliki imbecil da bih se zalagao za zadr-žavanje mehaničkih modela, i ostalog. Ja samo že-

J2Q FRIEDRICH WAISMANN

lim da vidim da li je ovo »pobijanje« uverljivo. Ne,nije. Onaj ko brani modele nije silom oteran sasvog položaja. Izgleda da uvek ima načina da se izi-đe iz dileme — ili, ako hoćete, da se iz nje »izmi-golji« — a to uništava argument. Time se samopokazuje da pod ovim uslovima postaje veoma ne-prirodno držati se modela o kojima je reč. Ali, rećida je nešto neprirodno ne znači reći da je to logičkinemoguće: a ipak, ono što bi argumet trebalo dautvrdi upravo je suprotno. U navedenom matema-tičkom dokazu nije ostavljen nikakav otvor krozkoji bi se moglo »izmigoljiti«. Čitava dedukcija jebila »dijamantski lanac« — baš ono što argumentkoji ispitujemo nije.

Razmotrimo sada jedan sličan argument. Reče-no je da stvari kao što su htenja nikako ne moguda postoje. Teoretičari su htenja prizvali u pomoćda bi obezbedili uzroke ne samo za ono što hotimič-no Činimo, već isto tako za mentalne procese ilioperacije kao što su kontrolisanje nekog impulsa,obraćanje pažnje na nešto, i slično. Posledica togaje da se činovi volje zamišljaju kao one stvari čijeprisustvo čini neko delovanje »voljnim«, ili koje se,na neki nedokučiv način, »prevode« na telesni ilimentalni Čin. Napokon, o htenjima se mislilo i kaoo uzrocima i kao o posledicama drugih mentalnihili fizičkih događaja. Dilema je ova: ako je mojepovlačenje obarača bilo rezultat mentalnog čina"htenja da se povuče obarač«, šta sa samim timmentalnim činom? Da li je on bio voljan ili nevo-ljan? Ako je bio nevoljan, ne može se zvati volj-nim i, prema tome, nije htenje; ako je bio voljan,onda, u skladu sa teorijom, moramo pretpostavi-ti da je on rezultat čina, naime, »htenja da hoće dase povuče obarač«, a ovaj opet da je rezultat nekogdrugog čina, i tako ad injinitum, Što mi ne ostav-lja nikakvu mogućnost da ikada budem na početku.

Iako je ovaj argument izvanredan, ono što jeovde važno jeste pitanje da li je on logički presu-dan. Da li on stvarno dokazuje da prihvatanje či-nova volje povlači beskonačni regres? Onaj ko ve-

KAKO SHVATAM FILOSOFUU 121

ruje u takve činove ne treba da se potčini iz straha.On može da kaže da je pitanje o tome da li su hte-nja voljni ili nevoljni činovi puka besmislica. Samoneko delanje može da bude voljno ili nevoljno, ane i čin volje. Time se upravo kaže da je neki činvolje — Čin volje, i da nije tačno da on potiče odnekog prethodnog čina volje, baš kao što nije tač-no da ja, da bih se setio neke stvari, prvo moramda se setim Čega hoću da se setim, a, pre nego štoto uopšte mogu da učinim, moram da se setim dahoću da se setim čega hoću da se setim, i tako da-lje ad injinitum. Isto tako kao što mogu da se se-tim neke stvari, a da mi nije potrebno da prizo-vem u pomoć čin sećanja onoga čega hoću da sesetim, i moje povlačenje obarača može da bude ne-posredan rezultat jednog čina volje koji ne potičeod nekog prethodnog čina volje. Tako se čitav ar-gument, po svemu sudeći, raspada.

Ovo nije rečeno da bi se umanjila vrednost ar-gumenta, ili da bi mu se oduzela njegova snaga,već samo zato da bi postalo jasno koju vrstu sna-ge on ima. Kada bi bio konkluzivan, on bi namsvojom rušilačkom snagom uništio ne samo htenja,već i veliki broj činova i stanja svesti — namera iželja, na primer — sa kojima možemo da se »raz-raČunamo« pomoću sasvim sličnih argumenata, ko-ji, bez sumnje, mogu da se konstruišu. Mada jejasno da namera nije takva stvar koja bi se klasi-fikovala jednostavno kao »čin«, ipak izgleda da jeona na neki način u »vezi« sa onim Što se dešavau nama pre nego što je ostvarimo u delovanju —tj. sa razmatranjem, planiranjem, oklevanjem, bi-ranjem. Ja mogu, recimo, nameravati da pronađempukotinu u datom argumentu, a kada kasnije mis-lim o tome, to će biti rezultat moje namere. Nekementalne operacije, dakle, mogu da proiziđu iz na-mere, one su »nameravane«. A Šta je sa samom na-merom? Da li je ona nameravana ili nenamerava-na? Ako namera nije nameravana, to nije namera,a ako je nameravana, ona mora da bude posledicaneke druge namere, a ova opet neke druge, i tako

J 2 2 FRIEDRICH WAISMANN

ad infinitutn. Slično je u slučaju želje. Pod pret-postavkom da želim neku stvar, da li je sama taželja željena ili neželjena? Oba odgovora dovešćenas do apsurda.

Ako bi snaga ovog argumenta bila u njegovomsklopu, on bi se, sa istim razarajućim posledicama,primenjivao i posle zamene nekih njegovih terminadrugima, na primer, »htenja« — »namerom«. na-ravno, pod pretpostavkom da su izvesne druge okol-nosti, bitne za ovo rasuđivanje, ostale nepromenje-ne. Ipak, dok prvi argument zvuči, u najmanju ru-ku, vrlo uverljivo, niko neće biti obmanut njego-vim karikaturama. Tako, ako taj argument uopšteima neku snagu, on nju ne može dugovati svojemsklopu i, prema tome, on ne može pripadati logič-koj vrsti argumenta. On je zamišljen sa nameromda pobije postojanje neke vrste mentalnog potiska;ali, treba da se setimo da je dokazivanje ne-posto-janja nečega uvek neizvesan posao. »Niko nikadanije dokazao ne-postojanje Apolona ili Afrodite«,primećeno je; ali onda ovom pojedinačnom sluča-ju ne treba pridavati preveliku težinu. Međutim,ono što uznemirava jeste lakoća sa kojom argu-ment može da se ubaci u pseudo-deduktivne kalupe.I to je činjenica na koju želim da ukazem ispitiva-njem ovog argumenta. Kao Što je u prethodnoj ras-pravi pokazano, on nije usamljen slučaj. Nijedanfilosofski argument ne završava sa: »što je i treba-lo dokazati*. Ma kolika da je njegova snaga, on nasne prisiljava. U filosofiji nema prinude — ni logič-kom, ni jezičkom batinom.

6. Može izgledati da, pošto snagu argumenatakoje upotrebljavaju filosofi izlažem tako jakoj sum-nji, ja odričem svaku vrednost tim argumentima.Ali to nije moja namera. Cak i ako njima nedosta-je logička strogost, to sigurno ne sprečava origi-nalnog mislioca da ih uspešno upotrebi, ili da izne-se na videlo nešto Što pre nije bilo viđeno ili nijebilo viđeno sasvim jasno. Tako je, u slučaju kojisam razmatrao, nešto viđeno pomoću tog argumen-ta, nešto je razjašnjeno, mada možda ne sasvim u

KAKO SHVATAM FILOSOFIJU J 2 3

onom smislu koji je imao u vidu onaj koji je izlo-žio argument. Ako je tako, nešto veoma važno jeizostavljeno iz slike koju smo dali.

Možda su naše primedbe učinile nepravdu filo-sofskim argumentima. Za njih se, kao što sam to,nadam se, pokazao, sasvim pogrešno pretpostav-ljalo da su dokazi ili pobijanja u strogom smislu tereci. Ali ono što filosof čini je nešto drugo. On, kaopravnik, konstruiše svoju odbranu ili tužbu. Prvo,on vam omogućava da vidite sve slabosti, nepovolj-nosti, nedostatke nekog stanovišta; on iznosi na vi-delo nedoslednosti tog stanovišta ili ukazuje na tokako su neke od ideja koje leže u osnovi ćele teo-rije neprirodne, i to čini tako što izvlači njihovekrajnje konsekvence; a sve to postiže služeći senajjačim oružjem iz svog arsenala — argumentimareductio ad absurdum i beskonačnog regresa. Sdruge strane, on vam nudi novi način gledanja nastvari koji nije izložen ovim primedbama. Drugimrecima, on vam, poput advokata, predstavlja svečinjenice svog slučaja, a vi ste u položaju sudije.Vi ih gledate pažljivo, ulazite u detalje, odmerava-te »za« i »protiv«, i dolazite do presude. Ali, dola-zeći do presude vi se ne držite širokog deduktiv-nog puta, ništa više nego što to čini sudija Vrhov-nog suda. Dolaženje do odluke, mada je to raciona-lan proces, nije nimalo slično donošenju zaključa-ka iz datih premisa, baš kao što nije nimalo slič-no rešavanju zadataka iz aritmetike. »Sudija tre-ba da sudi«, kažemo, i pod tim podrazumevamo daon treba da se služi svojom glavom, a ne da kaomašina primenjuje skup mehaničkih pravila. Ne po-stoje računari koji mogu obavljati posao sudije,niti bi uopšte moglo da ih bude •— to je trivijalna,pa ipak značajna činjenica. Kada sudija dođe doodluke to može da bude, a u stvari često i jeste,rezultat nečeg racionalnog, pa ipak ne takav kakavse postiže pomoću dedukcije; odluka ne sledi pro-sto iz »toga-i-toga«: ono što se traži jeste pronica-nje u stvari, sud. Dakle, kada dolazite do presudevi ste slični sudiji po tome što ne pravite niz for-

| 2 4 FR1EDRICH WAISMANN

malno-logičkih koraka: od vas se traži da shvatate,na primer, da zapazite stožernu tačku. Razmatra-nja poput ovih omogućavaju nam da sagledamo onošto je već očigledno kada znamo upotrebu termina»racionalan« — naime to da se taj termin odnosi ina stvari koje ne mogu deduktivno da se ustanove.Reći da neki argument može biti racionalan, a ipakne biti deduktivan, nije ona vrsta protivrečnosti ko-ja bi neminovno važila u obrnutom slučaju, naimekada bi se reklo da neki deduktivni argument nemora da bude racionalan.

To menja ćelu sliku. Ono što treba istaći jesteto da filosof može videti neku važnu istinu, paipak ne biti u stanju da je dokaže pomoću formal-nog dokaza. Ali činjenica da njegovi argumenti ni-su logički nema šta da oduzme njihovoj racional-nosti. Da se vratimo na naš prethodni primer. Ar-gument koji je upotrebljen protiv htenja, madanije onakav kakvim se prikazuje, tj. logički razara-jući, i pored toga ima snagu kojoj je teško odu-preti se. A odakle to potiče? Nije potrebno mnogooštroumnosti da bi se pronašao odgovor: iz čita-vog sklopa tako pogodnih primera koji prethodeargumentu i njihove veste analize koja udahnjuježivot u telo argumenta, što je umnogome potpomog-nuto činjenicom da je vezi između mentalnog po-tiska i telesnog pokreta dozvoljeno da ostane zago-netnom. To što ovo stanovište nije zadovoljavajuće,i to što se gomilaju mnoga pitanja na koja se nemože dati odgovor, zajedno sa veoma upečatljivimprimerima čini argument o kojem je reč tako ubed-Ijivim.

Sta nalazite Čitajući Rvlea ili Wittgensteina?Mnoštvo primera sa malo, ili nimalo logičkog ske-leta. Čemu toliki primeri? Oni govore sami za sebe;oni obično mnogo više razjašnjavaju nego što stva-raju poteškoće; svaki od njih se ponaša kao jednaanalogija; zajedno, oni osvetljavaju čitavo jezičkozaleđe, tako da je slučaj koji je pred nama viđenu svetlosti koju oni bacaju na njega. Zaista, vestopredstavljeni primeri često su mnogo ubedljiviji i,

KAKO SHVATAM FILOSOFIJO ^25

povrh svega, proizvode nešto mnogo trajnije negošto to čini neki inače krhki argument. Nije tačnoda su ponuđeni »dokazi« bezvredni: reductio adabsurdum uvek ukazuje na neku zamršenost umišljenju, a to isto čini i beskonačni regres. Ali onisamo ukazuju na to. Stvarna snaga leži u primeri-ma. U dobroj filosofskoj knjizi možemo da se od-reknemo svih dokaza, a da ona pri tom ne izgubi nimrvu od svoje ubedljivosti. Tražiti, u filosofiji,stroge dokaze, znači tražiti senku nečijeg glasa.

Da bih predupredio pogrešna tumačenja, kojabi se inače sigurno javila, moram da dopustim jed-nu stvar: argumenti malog opsega, tj. oni koji sa-drže samo nekoliko logičkih koraka, mogu da budustrogi. Bit moje primedbe je u tome da koncepcijačitavog filosofskog pogleda — od Heraklita doNietzschea ili Bradleva — nije nikada stvar logičkihkoraka. Do pogleda na svet sličnog ma kojem odovih, ili čak do jednog novog pristupa kao što jeWittgensteinov, nikada ne može da se »dospe«, a po-gotovo nije tačno da su oni dedukovani, i, kadase jednom pronađu, oni ne mogu ni da se dokažu,ni da se pobiju strogim logičkim rasuđivanjem; me-đutim, argumenti mogu da imaju udela u tome dase ovi učine prihvatljivima. Ali neki autori su čaki prema ovome gajili prezir.

Pitanje koje još ostaje da se postavi jeste:Ako pogledi filosofa ne mogu da se izvedu ni izkoje premise, kako on ikada može da dođe do njih?Kako on stiže do mesta do kojeg ne vodi nijedanput? Time dolazimo do novog i dubljeg problema.

7. Pitati: »Sta je tvoj cilj u filosofiji?«, i od-govoriti: »Da pokažem muvi izlaz iz flaše za hvata-nje muva« je . . . dobro, čast tome — povlačim onošto sam hteo da kažem; osim, možda, ovoga: Imanečeg u vezi sa fiiosofijom Što je duboko uzbuđuju-če, naime jedna činjenica koja se ne da shvatiti iztako negativnog prikaza. Ona se ne tiče »razjašnja-vanja misli«, ni »ispravne upotrebe jezika«, nitiijedne od tih omrznutih stvari. O čemu je ondareč? Filosofija predstavlja mnogo stvari, i ne posto-

126 FRIEDR1CH WAISM,\NN

ji formula koja bi ih sve obuhvatila. Ali, kada bi seod mene tražilo da u jednoj jedinoj reci izrazimkoja je njena najhitnija karakteristika, bez okle-vanja bih rekao: vizija. U srcu svake prave filoso-fije nalazi se vizija — iz nje se filosofija rađa iuzima svoj vidljivi oblik. Ja ne kažem: »Vizija« izželje da budem romantičan, već zato Što to i mis-lim. Ono što je karakteristično za filosofiju jesteprobijanje mrtve ljušture tradicije i konvencije,razbijanje onih okova koji nas sputavaju nasleđe-nim predubeđenjima, da bi se stekao nov i Širi na-čin gledanja na stvari. Oduvek se smatralo da filo-sofija treba da nam obelodani ono što je skriveno.(Ja sam ponešto osetljiv na opasnosti takvog gle-dišta.) Ipak, od Platona do Moorea i Wittgensteina,svaki veliki filosof bio je vođen osećanjem vizije ibez nje niko ne bi mogao dati novi pravac ljud-skom mišljenju, ili otvoriti vrata prema onome štojoš nije viđeno. Neko može da bude dobar tehničar,ali on neće ostaviti traga u istoriji ideja. Ono Štoje presudno jeste novi način gledanja, a njega pratii želja da se izmeni čitava intelektualna pozornica.To i jeste prava stvar, a sve ostalo je potčinjenonjoj.

Pretpostavimo da se neki čovek buni protivprihvaćenog mišljenja u čijim se kategorijama ose-ća »skučenim«; može doći vreme kada će on, s pra-vom ili ne, verovati da se oslobodio tih pojmova;kada će, gledajući unazad na predrasude koje suga sputavale, imati onaj osećaj iznenadne nadmoći;ili vreme kada će verovati, s pravom ili ne, da jedosegao podesniji položaj sa kojeg stvari moguda se vide kao da su povezane prema jasnim i ure-đenim modelima, dok stare teškoće nestaju kaorukom odnesene. Ako on razmišlja na filosofskinačin, raspraviće to sam sa sobom, a onda će, mož-da, pokušati da prenese drugima ono što se njemurazjasnilo. Argumenti koje će ponuditi, napadi kojeće preduzeti, predloži koje će izneti — sve je tosmišljeno samo sa jednim ciljem: da se drugi ljudipridobiju za njegovo sopstveno gledanje na stvari.


da se promeni čitavo podneblje mišljenja. Madaneupućenom čoveku izgleda da on daje sve mogućeargumente, to nije odlučujući momenat. Odlučuju-će je da je on video stvari iz jednog novog ugla. Upoređenju s tim, sve ostalo je sporedno. Argumentidolaze tek kasnije da podrže to što je on video.»Krupne reci, nije svak filosof, itd.«: ali odakle čo-vek može dobiti smernice ako ne od učitelja? A,osim toga, kada je tradicija jednom popustila, zastručnjake uvek postoji široka mogućnost da uništeneka »uporišta otpora«. Mada saznanje može dabude neprijatno, iza argumenata tako dobro smiš-ljenih, tako jasnih i logičnih, stoji želja da se pre-obrazi celokupni način mišljenja. Argumentišući uprilog svom gledištu, i izlažući greške koje leže uosnovi utvrđenih pogleda koje on napada, filosof ćegotovo protiv svoje volje morati da potkopa prihva-ćene kategorije i klišea mišljenja; i ne samo to — onmože ići tako daleko da dovede u pitanje čak i sa-me kanone prihvatljivosti. U tom smislu, filosofijapredstavlja ponovno proveravanje utvrđenih merila.U svakom filosofu donekle živi reformator. To jerazlog što se — od Galileja pa do Einsteina i Heis-enberga — za svaki napredak u nauci, onda kada seon doticao utvrđenih merila, smatralo da ima filo-sofskog značaja.

Ako u ovome što je rečeno ima imalo istine, od-nos između logike i filosofije se javlja u novom svet-lu. Nije u pitanju sukob između formalne i manjeformalne ili ne-rormalne logike, niti sukob izmeđuponašanja tehničkih i svakodnevnih pojmova, većnešto u osnovi različito. To je razlika između do-nošenja zaključka i novog pogleda na stvari, iliomogućavanja da se taj pogled stekne.

Sažeto rečeno, filosofski argument čini i više imanje od logičkog: manje, utoliko što nikada neutvrđuje nešto konkluzivno; više, utoliko što mu,ako je uspešan, nikada nije dovoljno da utvrdi jed-nu izolovanu pojedinačnu istinu, već on izaziva pro-menu čitavog našeg pogleda na svet, a kao rezultattoga mnoštvo takvih malih pojedinačnih istina do-

]28 FRIEDRICH VVAISMANN

Iazi na videlo, ili se ispušta iz vida, što zavisi odslučaja. Da li su primeri neophodni? Kada je Humejednom izložio greške svojih prethodnika koje su seodnosile na pojam uzročnosti, on je onemogućio dabilo ko misli na način karakterističan za Spinozu,čiji nam svet izgleda isto tako stran kao Mesec.Pretpostavite da gledate zagonetku u slici: vi naj-pre vidite splet linija, a onda, iznenada, prepozna-jete ljudsko lice. Možete li sada, pošto ste otkrililice, videli linije kao i pre? Jasno je da ne možete.Kao i sa spletom linija, tako je i sa zbrkom kojuje Hume razjasnio: postaje nemoguće povratiti ćudprošlih vremena, putovati unazad u tu maglu — ato je jedna od velikih teškoća za razumevanje isto-rije filosofije. Iz istog razloga, uspon lingvističketehnike našeg doba presekao je put velikim speku-lativnim sistemima prošlosti.

Filosofije su pokušaj da se otkrave navike miš-ljenja, da se ove zamene manje okorelim i ograniča-vajućim navikama. Naravno, one i same mogu vre-menom da okoštaju i da time sprečavaju napre-dak: Kant, Alleszermalmer za svoje savremenike,ipak je ponosno branio svoju tablicu kategorija ko-ja nama izgleda neopravdano ograničena. Onaj koje juče bio izbavitelj, sutra može postati tiranin.

Sada može da se vidi da filosof ne čini istoŠto i logičar, samo manje kompetentno, već neštosasvim različito. Jedan filosofski argument nije ap-roksimacija logičkog argumenta, niti je ovaj drugiideal kojem filosof teži. Takav stav bi potpuno po-grešno opisivao ono što se stvarno dešava. Filoso-fija nije vežba iz formalne logike, filosofski argu-menti nisu nizovi logičkih izvođenja, ali traljavi, ni-ti bilo kakav napor može da ih stavi u deduktivnekalupe. Ovde je pobrkan cilj naučnika da nađe no-ve istine i cilj filosofa da dospe do pronicanja ustvari. Pošto su ove dve stvari potpuno nesamerlji-ve, nije čudo što filosof ne može da se kreće uoklopu logičara. Ne može čak ni onda kada se samlogičar upusti u bitku. Sukob oko zakona isključe-nja trećeg u matematici je sukob dve stranke od


kojih je svaka u položaju da jasno i tačno definišepojmove. Ipak, izgleda da nema načina da se ras-prava okonča pomoću ubedljivog argumenta. Akobi bilo istinito da filosofske teškoće nastaju zbogneodređene prirode naših svakodnevnih pojmova,zašto bi takvi sukobi izbijali u naj egzaktni joj odsvih nauka?

Nikada nisu postojali apsolutno ubedljivi razlo-zi radi kojih bismo napustili zakon isključenja tre-ćeg, prihvatili Darvinizam, napustili Ptolomejevsistem, ili se odrekli principa uzročnosti. Ako i jed-na od ovih stvari može da se dokaže, kako dolazido toga da uvek ima pristalica- »poraženih glediš-ta«? Da li oni, poput nesrećnika koji rešavaju kvad-raturu kruga, gube vreme pokušavajući da učineono za šta je pokazano da je logički nemoguće?Istina je da sukobi ovog tipa ne mogu da se rese,bar ne u potpunosti, ni navođenjem Činjeničkihsvedočanstava, ni pomoću logičkog dokaza. Narav-no, u tom duelu obe strane iznose argumente, alioni nisu odlučujući. To su bitke koje se nikada negube i nikada nisu konačno dobijene. To je tipičnasituacija, tema koja se u istoriji ljudskog mišljenjauvek ponavlja.

Kada god nauka stiže do odlučujućeg stepenana kojem osnovni pojmovi postaju nesigurni i po-smatraju se tako kao da se o njima još uvek ras-pravlja, dolazi do vrlo čudnih prepirki. Mi trebada se zamislimo nad činjenicom da vodeći nauč-nici, uprkos razlici u temperamentu, pogledu nasvet, itd. uzimaju učešća u njima i osećaju se oba-veznima da to čine. A ono što protagonisti poku-šavaju da učine bilo da to priznaju ili ne, jeste toda pridobiju druge naučnike za svoj sopstveni na-čin mišljenja; i njihovi argumenti poprimaju filo-sofski karakter u onom stepenu u kojem su oni po-kušaji izmene čitavog intelektualnog stava. Da li jeto slučajnost?

8. Ja sam do sada govorio o »sagledavanju nekognovog aspekta« ne pokušavajući da objasnim taj iz-

9 Svest i saznanje

130 FRIEDRICH WA1SMANN

raz. Nadam se da ću to sada, mada samo površno,uraditi pomoću jednog ili dva primera. Postojijedna vrsta paradoksa koja je u vezi sa idejom iz-vesnih otkrića. Descartes je, na primer, otkrio ana-litičku geometriju. No, da li je on mogao da je tra-ži? Reći da je on nju godinama tražio zvuči potpu-no apsurdno. U ovom slučaju skloni smo da kaže-mo: tražiti analitičku geometriju nije moguće —prvo zato što ona nije viđena, a potom zato Što jeviđena. Ali ako on nije mogao da traži, kako je mo-gao da nađe? To nas vodi pravo u srž stvari.

Zamislimo najpre jedan potpuno imaginaranslučaj. U iskaznom računu kakav je napravio Fregejavljaju se dva osnovna pojma — »ne« i »ili«. Kas-nije je Sheffer otkrio da se čitav račun može os-nivati na jednom jedinom pojmu (na »Sheffero-vom vezniku«). Koje je vrste bilo to otkriće? Pret-postavimo da je Frege, čudnim slučajem, sve svojelogičke aksiome napisao u obliku

~ (....) V - ( . . . . )

tj. kao disjunkciju dve negacije, ali da je ipak po-grešno verovao da su za izražavanje tih zakona po-trebna dva simbola, naime »~« i »V«. Zamislimosada da je neko drugi ko gleda te formule zaključioono što je, prema našoj pretpostavci, promakloFregeu, naime da sve one imaju istu strukturu ida, prema tome, zahtevaju samo jedan simbol. Učemu se tačno sastoji njegovo otkriće? U tome štovidi formule na novi način, učitava u njih novustrukturu. Važno je njegovo poimanje: sve dotledok u starom sistemu ne vidi strukturu novog, onga nije stekao. Svako može gledati formule, a ipakne opažati ono što je Scheffer opazio — javljanjejedne identične strukture. To je otkriće, a ne uvo-đenje posebnog simbola umesto jedne kombinacijestarih simbola. Bilo bi, na primer, sasvim dovoljnoda je Scheffer samo naglasio konstantno ponav-ljanje te strukture u svim zakonima, bez uvođenjasvog veznika; ovo drugo je nebitno.


Taj primer može da pokaže šta sam podrazu-mevao pod »sagledavanjem nekog novog aspekta«,koji često predstavlja jezgro novog otkrića. Akogledate formule, u trenutku kada u njima primetitenovu strukturu one kao da se iznenada menjaju —to je pojava koja je bliska viđenju neke figure, re-cimo nacrtane kocke, na različit način, čas kao iz-bočenog tela, čas kao »uvučenog« udubljenja. Je-dan oblik naglo »prelazi« u drugi. Slično je i u na-šem slučaju, mada postoje i razlike; jer, novi as-pekt, kada je jednom uočen, može trajno ostati usvesti i nema tu opažajnu nestabilnost. Izgleda dase poimanje nove strukture u tim formulama uvelikoj meri sastoji od vizuelnog iskustva i da muje ono u svakom slučaju mnogo bliže nego što bise u prvi mah reklo. Čini se da su tu spojeni viđe-nje i interpretiranje, gledanje i mišljenje.

Ako se sada postavi pitanje da li bilo ko možeda traži novi aspekt, šta na to da se odgovori? Pa,da nešto može da bude viđeno na nov način da sevideti samo kada je to viđeno na taj način. Da jejedan aspekt moguć vidi se onda kada je taj aspektveć iskrsao, a ne pre: to je razlog zbog kojeg pro-nalaženje ne može biti predviđeno čak ni od stra-ne najvećeg genija. On uvek dolazi nepozvan i, iz-gleda, u iznenadnom blesku.

Razmotrimo drugi primer. Da li je račun

(5+3)2=52+2x5x3+32

u isto vremc dokaz da je

(2+3)'=23+2x2x3+32?

1 jeste, i nije, u zavisnosti od toga kako na to gle*damo. (Da U 2 u srednjem sabirku shvatate kao»strukturalno« 2 koje nije izvedeno iz pojedinac*nih brojeva, već iz opšteg oblika operacije?) Možeda se zamisli da se neki čovek, dok računa samo sapojedinačnim brojevima, ipak bavi algebrom, uko-liko pojedinačne zbirove vidi na nov način, kao


izraze opšteg zakona. (To je otkriće algebre kaootkriće jednog aspekta numeričkog računa.)

Ono što važi za te, više ili manje trivijalne, slu-čajeve, važi i za Descartesa, a isto tako i za Einstei-na i Hilberta. Einstein nije bio u stanju da tragaza pojmovnim jazom u ideji istovremenosti, niti jeHilbert bio u stanju da traga za aksiomatskim me-todom. Iako su to otkrića potpuno različitog reda,u njihovoj osnovi leži isti princip. Nijedan od njihnije nikada »dospeo« do svog pogleda, jer nikadanije putovao. Oni nisu tragali, već su našli (kaoPicasso). I to je ono što ne valja u ćelom načinu nakoji se takva otkrića često prikazuju — govori seo njima kao da su ona rezultat »metoda« ili »pos-tupka«, kao da veliki ljudi dospevaju do svojih re-Šenja putem logičkih izvođenja. To ostavlja po stra-ni ono što je najhitnije: iskrsnuće novog aspektanije zaključak. Trenuci viđenja ne mogu biti pred-viđeni, baš kao što ne mogu biti planirani, iznuđe-ni, kontrolisani, ili prizvani snagom volje.

Da li ima ikakve istine u onome što govorim?Neću o tome da raspravljam. Umesto toga dozvo-lite mi da vas podsetim na neka zapažanja kojaće vam biti bliska. Dobro je poznato da filosofijanije napravljena, ona izrasta. Vi ne birate zagonet-ku, vi ste njome pogođeni. Svako ko se nekada za-mislio nad nekim tamnim problemom u filosofiji,mogao je da zapazi da rešenje, kada dolazi, dolaziiznenada. Ono nije pronađeno kao posledica teškograda usmerenog ka njemu. Pre se dešava da nekoodjednom vidi stvar u novom svetlu — kao da sedigao zastor koji je zaklanjao njegov vidik, ili kaoda mu je koprena pala sa očiju, ostavljajući ga iz-nenađenog sopstvenom glupošću koja mu nije dalada vidi ono što je sve vreme sasvim jasno stajalopred njim. To manje liči na pronalaženje nečega, aviše na sazrevanje, prevazilaženje predubeđenja.

Da damo samo jedan primer vizije u filosofiji:Wittgenstein je prozreo veliku grešku njegovog vre-mena. Mnogi filosofi su tada smatrali da prirodatakvih stvari kao što su nadanje i strahovanje, ili


nameravanje, i takvih kao što su značenje i razu-mevanje, može da se otkrije putem introspekcije,dok su drugi, a naročito psihologisti, pomoću eks-perimenata pokušavali da dospeju do nekog odgo-vora, imajući samo nejasne pojmove o tome štasu rezultati tih eksperimenata značili. Wittgenste-in je izmenio čitav pristup rekavši da se ono štote reci znače pokazuje u načinu njihove upotrebe, ida se priroda razumevanja otkriva u gramatici, neu eksperimentu. To je tada bilo pravo otkrovenjekoje je njemu, koliko se sećam, došlo iznenada.

Ja ovde branim gledište da je životni čvor sva-ke filosofije vizija, i da na osnovu nje treba suditio filosofiji. Istinsko važno pitanje o kojem u isto-riji filosofije treba raspravljati nije da li su Leib-niz ili Kant bili dosledni u argumentima koje suizložili, već pre šta leži iza sistema koje su oni iz-gradili. I ovde ću da završim sa nekoliko reci o me-tafizici.

Reći da je metafizika besmislica jeste besmi-slica. To je nepoznavanje neizmerne uloge koju su,bar u prošlosti, ti sistemi imali. Ovde neću daraspravljam zašto je tako i zašto su oni imali tolikiupliv na ljudski um. Metafizičari su, kao i umetnici,antene svog vremena: oni imaju sposobnost da ose-te kuda se kreće duh. (Postoji Rilkeova pesma o to-me.6) Ima nešto što velike metafizičare čini vizio-narima, i oni kao da imaju moć da vide preko ho-rizonta svog vremena. Uzmimo, na primer, Descar-tesovo delo. To što je ono dovelo do beskrajnih me-tafizičkih doskočica sigurno je stvar koja mu neide u prilog. Ipak, ako smo upućeni na duh prenego na reci, ja sam u velikoj meri sklon da kažemda u tom delu ima nečeg grandioznog — to je pro-ročanski aspekt razumevanja prirode, smela anti-cipacija onoga Što je u nauci mnogo kasnije po-stignuto. Descartesovi istinski naslednici bili suoni koji su u dela preneli duh njegove filosofije —ne Spinoza ili Malebranche, već Newton i matema-

* To se verovatno odnosi na Die Sunette an Orpheus, deo I, br,12; (prim. R. Harrća, urednika VVaismannovih dela).


tiČki opis prirode. Baviti se donekle sitničarski ti-me šta je supstancija i kako je treba definisati,značilo je ne shvatiti poruku. To je bila ogromnagreška. Sa filosofijom treba živeti. Ono Što je urecima umire, ono Što je u delima živi.

(1956) S engleskog prevela: Ljubica DoŠen

OPAŽANJE I SAZNANJE

Edmund L. Gettier

DA LI JE ZNANJE OPRAVDANOISTINITO VEROVANJE?

Prošlih godina činjeni su raznovrsni pokušajida se utvrde nužni i dovoljni uslovi za nečije zna-nje izvesnog iskaza. Ti pokušaji su često bili takvida ih je moguće izložiti u nekom obliku sličnomovom:1

(a) S zna da P, ako i samo ako(i) P je istinito,(ii) S veruje da P, i(iii) S ima opravdanja da veruje da P.

Na primer, Chishotm je smatrao da sledeće izraža-va nužne i dovoljne uslove za znanje:2

(b) S zna da P, ako i samo ako(i) S prihvata P,(ii) S ima adekvatno svedočanstvo za P, i(iii) P je istinito.

Ayer je izložio nužne i dovoljne uslove za znanjena sledeći način:5

1 ("ini se da Platon razmatra neku sličnu definiciju u Theaetetus201, i da je možda prihvata u Meno 98.

1 Roderick M. Chisholm, Perceiving: a Philosophkal Sluđy, CorncllUnivcrsrty Press {Ithaca, New York, 1957), str. 16.

* J. Aver, The Problem of Knowtedge, Macmillan (London, 1956),str. 34. (Problem saznanja, Nolit, Beograd.)

138 EDMUND L. GETTIER

(c) S zna da P, ako i samo ako(i) P je istinito,(ii) S je siguran da je P istinito,, i(wi) S ima prava da bude siguran da je P isti-

nito.Izložiću argumentaciju koja pokazuje da je (a)

lažno zato što tako izloženi uslovi ne predstavljajudovoljan uslov za istinitost iskaza da S zna da P.Isti argument će pokazati da to ne predstavljaju ni(b) i (c) kad se »ima adekvatno svedocanstvo za«ili »ima prava da bude siguran da« svuda staviumesto »ima opravdanja da veruje da«.

Najpre da uočimo dve pojedinosti. Prvo, uonom smislu »opravdanja« u kojem je to Što S imaopravdanja da veruje u P nužan uslov da bi S znaoda P, moguće je da neka osoba ima opravdanje daveruje u iskaz koji je u stvari lažan. Drugo, za bilokoji iskaz P, ako S ima opravdanje da veruje u P,i P za sobom povlači Q, i S dedukuje 0 iz P i pri-hvata 0 kao rezultat ove dedukcije, tada S ima op-ravdanje da veruje u Q. Imajući ove dve stvari naumu, sada ću prikazati dva slučaja u kojima su us-lovi izloženi u (a) istiniti za neki iskaz, a ipak isto-vremeno nije istina da osoba o kojoj se radi znataj iskaz.

Slučaj I

Pretpostavimo da su se Smith i Jones javili nakonkurs za izvesno zaposlenje. I pretpostavimo daSmith ima čvrsto svedocanstvo u prilog sledećegkonjunktivnog iskaza:

(d) Jones je čovek koji će dobiti to zaposlen je, i Jo-nes u svom džepu ima deset novčića.

Smithovo svedocanstvo u prilog (d) moglo bi da sesastoji u tome što mu je direktor preduzeća jam-čio da će na kraju biti izabran Jones, i Što je on.

DA LI JE ZNANJE OPRAVDANO ISTINITO VEROVANJE 139

Smith, pre deset minuta prebrajao novčiće u Jone-sovom džepu. Iskaz (d) za sobom povlači sledeće:

(e) Čovek koji će dobiti zaposlenje ima deset nov-čića u svom džepu.

Pretpostavimo da Smith uviđa da (d) povlači (e), ida prihvata (e) na osnovu (d), u prilog kojeg onima čvrsto svedočanstvo. U ovom slučaju, jasno jeda Smith ima opravdanje da veruje da je (e) isti-nito.

Ali zamislimo, dalje, da će, što je Smithu ne-poznato,, on sam, a ne Jones, dobiti to zaposlenje.T da, što je takođe nepoznato Smithu, on sam imadeset novčića u svom džepu. Iskaz (e) je tad istinit,mada je iskaz (d), iz kojeg je Smith izveo (e), lažan.Tada je u našem primeru istinito i ovo: (i) (e) je is-tinito, (U) Smith veruje da je (e) istinito, i (iii)Smith ima opravdanje da veruje da je (e) istinito.Ali, isto je tako jasno da Smith ne zna da je (e) is-tinito; jer (e) je istinito na osnovu broja novčića uSmithovom džepu, a Smith ne zna koliko novčićaima u svom, Smithovom džepu i svoje verovanje u(e) zasniva na brojanju novčića u džepu Jonesa, zakoga on pogrešno veruje da je čovek koji će dobitito zaposlenje.

Slučaj II

Pretpostavimo da Smith ima čvrsto svedočan-stvo u prilog sledećeg iskaza:

(f) Jones poseduje kola marke Ford.

Smithovo svedočanstvo bi mogla da se sastoji u to-me Što je Jones, u svim prošlim vremenima kojeSmith pamti, posedovao kola, i uvefc marke Ford,i da je Jones, vozeći se u Fordu upravo ponudioSmithu da ga poveze. Zamislimo sada da Smithima jednog drugog prijatelja, Brovvna, za koga on

140 EDMUND L. GETTIER

ne zna gde se trenutno nalazi. Smith sasvim na-sumce uzima imena triju gradova i sastavlja sle-deća tri sa kaza:

(g) Ili Jones poseduje Forda, ili je Brown u Bos-tonu.

(h) Ili Jones poseduje Forda, ili je Brown u Bar-celoni.

(i) Ili Jones poseduje Forda, ili je Brovvn u Brest--Iitovsku.

(f) Povlači za sobom svaki od ovih iskaza. Zamisli-mo da Smith uvida (f) i povlači svaki od ovih kon-struisanih iskaza,, i da, potom, na osnovu (f) pri-hvati (g), (h) i (i). Smith je ispravno izveo (g), (h)i (i) iz iskaza u prilog kojeg ima čvrsto svedočanstvo.Prema tome, Smith ima potpuno opravdanje daveruje u svaki od ova tri iskaza. Naravno, Smithnema ndkakvu predstavu o tome gde se Brovvn na-lazi.

Ali zamislimo sada da su ispunjena još dva us-lova. Prvo, Jones ne poseduje Forda, već trenutnovozi iznajmljena kola. I drugo, pukom slučajnošćui sasvim nepoznato Smithu, mesto pomenuto u iska-zu (h) je zaista mesto gde se Brown nalazi. Akovaže ova dva uslova, tada Smith ne zna da je (h)istinito, čak i ako (i) (h) jeste istinito, (U) Smithveruje da je (h) istinito, i (iii) Smith ima opravda-nje da veruje da je (h) istinito.

Ova dva primera pokazuju da definicija (a) neizlaže dovoljan uslov za nečije znanje izvesnog is-kaza. Isti ovi slučajevi, uz odgovarajuće izmene,biće dovoljni da pokažu da to me uspevaju ni defi-nicija (b) niti definicija (c).

(1963) S engleskog preveo: Rastko Jovanović

John L. Austin

TUĐE SVESTI

Osećam da se slažem sa mnogim, a posebno savažnijim, deloviraa onoga što je g. Wisdom napi-sao, i u ovom radu i u korisnom nizu članaka o»Tuđim svestima« i drugim problemima. Takođe,osećam žalosnu sigurnost da čovek mora da budendka vrsta budale da bi srljao ko muva bez glavepo oblasti kojom su već prošli anđeli. U najboljemslučaju mogu da se nadam da učinim skroman do-prinos jednom delu problema, gde se čini da maloviše marljivosti ne bi bilo na odmet. Mogao bihsamo da poželim da se radilo o važnijem delu, bli-žem središtu problema. Međutim, našao sam danisam u slanju da pristupim središtu, dok sam jošuvelk zaglibljen na periferiji. A možda će g. Wisdomda ima razumevanja za politiku da dlaku cepamona troje, da se ne bismo počupali za kose.

G. Wisdom, bez sumnje ispravno, uzima da jeglavna teškoća u kojoj smo se našli izazvana pita-njima kao Što je »Kako znamo da je drugi čovekljut?«. On, takođe, navodi i druge oblike pitanja —»Da li (ikada) znamo?«, »Možemo li da znamo?«,»Kaiko možemo da znamo?« misli, osećanja, osete,svest itd. drugog stvorenja. Ali izgleda verovatno dase svako od ovih daljih pitanja prilično razlikujeod prvog, koje je i samo bilo dovoljno da me pre-zaposli i koga ću se držati do kraja.

142 JOHM L. AUSTIN

Metod g. VVisdoma je da se dalje pita: da li ovestvari znamo na način sličan onom na koji znamoda voda u čajniku vri, da je u susedstvu za-bava, ili koliko je težak Čičak? Ali kako je išao da-lje, činilo mi se da nam možda nije dao sasvim ta-Čan opis (možda samo zato Što je opis bio suvišeletimičan) onoga što bismo rekli kad bi nas nekoupitao »Kako znate?« te stvari. Na primer, kazatii,u slučaju zabave, da za nju znamo »po analogiji«bilo bi, u najbolju ruku, suviše prefinjen odgovor(kome bi oni profinjeniji mogli da pretpostave fra-zu »indukcijom«), a uz to izgleda i neispravan, za-to što, mislim, mi ne kažemo da znamo po analo-giji, već samo da nešto dokazujemo po analogiji.Stoga sam bio naveden da razmotrim šta se stvarnodogađa ikad obične ljude upitamo »Kako znate?«.

Očigledno, mnogo zavisi od vrste stvari za kojunas pitaju »Kako znate?*, i sigurno je da postojemnoge vrste slučajeva koje uopšte neću obraditi, ilibar ne podrobno. Vrsta tvrdnji koje se čine najpro-stijim i istovremeno, na izgled, sličnim tvrdnji »Onje ljut«, jeste tvrđenje kao što je »To je češljugar«(»Ćajnik vri«) — tvrđenje o pojedinačnoj sadaš-njoj, empirijskoj činjenici. To je vrsta tvrdnje uslučaju koje postoji mogućnost da nas upitaju »Ka-ko znate?«, i za koje, bar- povremeno, kažemo da gane znamo, već samo verujemo. Ona može da namposluži isto tako dobro kao i bilo koja druga vrstatvrdnje.

Kad tvrdimo nešto, kao »U bašti je češljugar«ili »On je ljut«, postoji smisao u kojem implicira-mo da smo u to sigurni ili da to znamo (»Ali držaosam da to znaš«, rečeno s prekorom), mada u jed-nom sličnom ali strožem smislu impliciramo samoda u to verujemo. Prema tome, tvrdeći nešto sličnoneposredno smo izloženi pitanjima (1) »Da li znašda je u bašti?«, »Da li znaš da je ljut?« i (2) »Kakoznaš?«. Ako na (1) damo potvrdan odgovor, moženam onda biti postavljeno drugo pitanje, a čakse i samo prvo pitanje obično uzima kao poziv da

TUĐE SVESTI J43

izložimo ne samo da li, već i kako znamo. Ali s dru-ge strane;, možemo lepo da odgovorimo odrecno naprvo pitanje: možemo da kažemo »Ne, ali mislimda jeste«, »Ne, ali verujem da je ljut«. Jer implika-cija da znam ili da sam siguran nije stroga: nismosvi vaspitani u tako užasno ili povoljno strogomduhu. Ako ovako postupimo, onda se izlažemo pi-tanju, koje bi takođe moglo da nam bude postavlje-no i bez ikakvog uvoda, »Zašto to veruješ?« (ili »State navodi da tako misliš?«, »Šta te navodi da topretpostaviš?«).

Postoji naročita razlika između dva oblika pri-govora: »Kako znaš?« i »Zašto veruješ?« Čini se danikada ne pitamo »Zašto znaš?« i »Kako veruješ?«.A u tom pogledu, isto kao i u drugima koje ćemopomenuti kasnije, ne samo reći kao »pretpostavi-ti«, »uzeti«, već i izrazi »biti siguran«,, »biti u iz-vesnosti« slede primeru »verovati« a ne primeru»znati«.

Oba pitanja, »Kaiko znaš?« i »Zašto veruješ?«,mogu da se sasvim lepo postave samo iz učtive ra-doznalosti, iz istinske želje da se nešto sazna. Aliisto tako, oba mogu da ise postave kao zajedljivapitanja, i kad su tako postavljena, javlja se daljarazlika. »Kako znaš?« sugerira da možda uopšte neznaš, dok »Zašto veruješ?« sugerira da možda netreba da veruješ. Ne postoji sugestija1 da ne trebada znaš, ili da u stvari ne veruješ. Ako onajko nam prigovara smatra da odgovor na »Kakoznaš?« ili »Zašto veruješ?« ne zadovoljava, on uova dva slučaja dalje postupa prilično različito.Njegov sledeći pirotivudarac će biti, na jednoj stra-ni, nešto kao »Onda ti ne znaš ništa slično«, ili »Alito nije dokaz: u tom slučaju ti to stvarno uppštene znaš«, a na drugoj strani, nešto kao »To je vrlo

1 Ali u posebnim slučajevima i u naročitom smislu, postoji, — naprimci, nekoga ko je upravo rekao nešto Sto predstavlja krajnje povcrljivuinformaciju možemo prekorno da upitamo »Kako ti znas?<.

144 JOHN L. AUSTIN

slabo svedočanstvo na koje se oslanjaš: ne bi tre-balo da u to veruješ samo na osnovu njega«.2

Nije osporeno »postojanje« vašeg navodnogverovanja, ali »postojanje« vašeg navodnog znanjajeste. Ako želimo da kažemo kako su »verujem«,isto kao i »siguran sam« i »u izvesnosti sam u po-gledu ,..« opisi subjektivnih mentalnih ili kogni-tivnih stanja ili stavova ili čega već ne, tada »znam«to nije,, ili bar nije samo to: ono ima drugačiju fun-kciju u govoru.

»Pa naravno«, reći će se, »,znam' je očiglednonešto više od toga, više od opisa mog sopstvenogstanja. Ako znam, onda ne mogu da ne budem upravu. Uvek možeš da pokažeš da nešto ne znam,ako pokažeš da nisam u pravu ili da bih mogao dane budem u pravu, ili da pokažeš da nisam znao,pokazujući da sam mogao da ne budem u pravu. Poovome se znanje .razlikuje čak i od osećanja najve-će moguće izvesnosti.« Kad bude vreme, ovo ćemomorati da razmotrimo, ali prvo treba da razmotri-mo tipove odgovora koji se mogu dati na pitanje»Kako znaš?«.

Pretpostavimo da sam rekao »U dnu bažte jepegavi bukavac«,, i da ne pitate »Kako znaš?«, —moj odgovor može da dobije vrlo različite oblike:

(a) Odrastao sam pored močvare.(b) Cuo sam ga.(c) Čuvar mi je rekao.(d) Po njegovoj rici.(e) Na osnovu rikanja.(f) Zato što riče.Možemo da kažemo, približno, da su prva tri

odgovora odgovori na pitanja, različito shvaćena,»Kako si to doznao?«, »Kako si se našao u položa-ju da to znaš?«, »Otkuda ti u položaju da to znaš?«,

1 U slučaju znanja, zanimljiva varijanta bila bi »Ne treba da kaieS(nisu to tvoja posla da kažeš) da to uopSte znaš«. Naravno, ovo je samopovršno slično sa »Ne treba to da veruješ«: treba da kateš da to veru-j.: ma kako skromno bilo svedočanstva, ako u to zaista verujeS.

TUĐE SVESTI 145

ili »Kako ti da to znaš«, dok su druga tri odgovorina pitanje »Kako možeš da raspoznaš bukavca?«,shvaćeno na različite načine. To jest, mogu da uz-mem da ste me pitali:

(1) Kako sam dospeo u položaj da znam nešto0 pegavim bukavcima?

(2) Kako sam dospeo u položaj da kažem dapostoji bukavac sada i ovde?

(3) Kako raspoznajem (mogu da raspoznam)bukavce?

(4) Kako raspoznajem (mogu da raspoznam)da je ova stvar sada i ovde bukavac?

Implikacija je da, da bih znao da je ovo bukavac,moram:

(1) da budem vaspitan u okolini u kojoj sammogao dobro da upoznam bukavce;

(2) da u sadašnjem slučaju, moram da se nala-zim u izvesnim pogodnim okolnostima;

(3) da sam naučio da prepoznajem ili raspoz-najem bukavce;

(4) da sam ovo ovde uspešno prepoznao kaobu'kavca. (1) i (2) znače da sam morao da imamiskustva izvesne vrste, da sam morao da se nalazimu izvesnim podesnim okolnostima; (3) i (4) značeda sam morao da prhnenim izvesnu vrstu i količi-nu oštroumnasti.3

Pitanja postavljena pod (1) i (3) odnose se nanaša prošla iskustva, na pogodne okolnosti i aktiv-nosti za učenje kako da razlikujemo ili razabiramo,1 s tim u vezi, na ispravnost ili neispravnost jezič-kih navdka koje smo stekli. Od ovih ranijih iskusta-va zavisi koliko dobro poznajemo stvar, isto kaošto u različitim, ali srodnim, slučajevima »znanja«,od našeg ranijeg iskustva zavisi koliko iscrpno ili

J »Znani, znam, video sam to sto puta, nemoj meni da pričaš«i/razava obilje okolnosti pogodnih da se nešto dozna, »Ne ume da razliku-je ni kišobran od metle« postavlja zahtev za minimumom pronicljivosti uprepoznavanju ili klasifikovanju. »Znam to, kao što znam kako se zovem«kaže se da bi se dao primer nečega šio smo morali da saznamo i moralida naučimo kako da razlikujemo.

10 Svest i saznanje

146 J 0 H N L- AUSTIN

koliko prisno nekoga ili nešto znamo: neku osobupoznajemo iz viđenja ili prisno,, grad s kraja nakraj, dokaz i kad je izložen unatraške, posao u sva-koj pojedinosti, pesmu reč po rec, Francuza čaanga vidimo. »On ne zna šta je ljubav (ili šta je pravaglad)« znači da nije imao dovoljno iskustva da bibio u stanju da je prepozna i razlikuje od onogašto joj je površno slično. Prema tome koliko dobropoznajem neku stvar, i prema tome o kojoj vrstistvari se radi, mogu da je prepoznam, opišem, re-produkujem, nacrtam, odrecitujem, primanim i sli-čno. Tvrdnje kao što su »Znam vrlo dobro da nijeljut« ili »Vrlo dobro znaš da ovo nije svila«, madase, naravno, odnose na nešto što se dešava u sadaš-njosti, pripisuju izvrsnost našeg znanja pređašnjemiskustvu, isto kao i uobičajena fraza »Dovoljno siodrastao da bi bio pametniji« *

Nasuprot ovome, pitanja postavljena pod (2)i (4) odnose se na sadašnje okolnosti. Ovde nekogamožemo da pitamo »Koliko određeno znaš?«. Mo-žeš nešto da znaš izvesno, sasvim pouzdano, zvanič-no„ verujući mu na reč, iz besprekornih izvora, sa-mo posredno i tako dalje.

Neki od odgovora na pitanje »Kako znate?« se,prilično neobično opisuju kao »razlozi za znanje«,ili »razlozi da se zna«, ili ponekad Čak kao »razlozizašto znam«, uprkos činjenice da nikada ne posta-vljamo pitanje »Zašto znaš?«. Ali sigurno, premaOxford bictionary, »razlozi« su nešto što se navodiu odgovor na pitanje »Zašto?«, baš kao što u od-govor na pitanje »Zašto u to veruješ?« zaista navo-dimo razloge za verovanje. Međutim, ovde treba po-vući razliku: »Kako znaš da je kompanija AG Far-ben radila za potrebe Hitlerovog Vermachta?«»Imam sve razloge da to znam: bio sam Član istraž-ne komisije«; ovde se navođenje mojih razloga zaznanje sastoji u iznošenju kako sam dospeo u po-

4 Priloga koje možemo da umetnemo u »Kako . . . zna5?« nemamnogo i oni pripadaju malobrojnim vrstama. Oni se, praktično, ne pre-klapaju sa onima koji mogu da budu umetnuti u »Kako . . . veruješ?«(Čvrsto, iskreno, istinski Ud.).

TUĐE SVESTI 147

ložaj da nešto znam. Na ista način upotrebljavamoizraze »Znam zato Što sam video da je to učinio«,ili »Znam žuto Što sam to pogledao pre samo desetminuta«; ovi izrazi su slični sa »Pazi stvarno: tojeste plutonijum. Kako si znao?« »Dugo sam studi-rao fiziku, pre nego Što sam prešao na klasičnu filo-logiju«, ili sa »Trebalo bi da to znam: bio sam uda-ljen svega nekoliko koraka«. S druge strane, razloziza verovanje su normalno nešto sasvim različito(lista simptoma, argumenti u prilog nečemu i sli-čno), mada postoje slučajevi u kojima kao razlogeza verovanje doista navodimo to da smo se našliu položaju da steknemo pouzdano svedočanstvo:»Zašto veruješ da je lagao?« »Posmatrao sam gavrlo pažljivo.«

Među slučajevima kada navodimo naše razlo-ge za znanje, naročitu i važnu klasu obrazuju onislučajevi kada se pozivamo na neki autoritet. Akome upitaju »Kaiko znaš da su izbori danas?«, spre-man sam da odgovorim »Pročitao sam to u TheTimesu«, a ako me upitaju »Kako znaš da su Per-sijatici poraženi kod Maratona?«, spreman sam daodgovorim »Herodot to izričito tvrdi«. U ovim slu-čajevima »Znam« je ispravno upotrebljeno: znamo»iz druge muke« onda kada možemo da <sc pozove-mo na neki autoritet koji je bio u položaju da zna(možda i sam samo iz druge ruke).5 Tvrđenja nekogautoriteta čine me svesnim nečega, omogućavajumi da znam nešto što inače ne bih znao. On je izvorznanja. U mnogim slučajevima, ovakve razloge zaznanje suprotstavljamo drugim razlozima za vero-vanje u istu stvar: »Čak i da to nismo znaH, čak ida on to nije priznao, dokazi protiv njega bili bidovoljni da ga pošalju na vešala«.

• Znati iz druge ruke ili na osnovu nekog autoriteta nije išlo Sto i•znati posredno«, ma šta ovaj problematičan i možda izveStačea izrazmogao da znači. Ako ubica »prizna*, onda, ma Sta mi mislili o vrednosti»priznanja«, ne možemo da kažemo da »znamo (samo) posredno da je onto učinio«, niti to možemo da kažemo ako je neki očevidac, pouzdan ilinepouzdan, tvrdio da je video kako je on to učinio. Prema tome, takođenije ispravno ni da kažemo da sam ubica -neposredno« zna da je toučinio, ma Šla tačno »neposredno znati« moglo da znači.

10'

14g JOHN L. AUST1N

Naravno, očevidno je da za »znanje« ovevrste »postoji mogućnost da bude pogrešno«, zah-valjujući nepouzdanosti ljudskog svedočenja (pre-drasude, greške, laž, preterivanje itd.). I pored to-ga, neko ljudsko svedočemje korenito menja situa-ciju. Kažemo »Nikada nećemo znati šta je Cezarosećao tokom bitke kod Filipia« zato što nam otome nije ostavio pismen izveštaj: da jeste, tadareći »Nikada nećemo znati« ne bi imalo isti smisao,mada još uvek možemo da kažemo »To ne zvučiuverljivo: nikada stvarno nećemo znati istinu« islično. Prirodno, mi smo razboriti: ne kažemo daznamo (iz druge ruke), ako imamo kakav naročitrazlog da sumnjamo u svedočanstvo: ali mora dapostoji neki razlog. U govoru (kao i u drugim stva-rima),, od rundatmentalmog je značaja to što imamopravo da u druge ljude imamo poverenje, osim uko-liko ne postoji neki konkretan razlog za nepovere-nje. Verovanje drugim osobama, prihvatanje svedo-čanstava, glavna je, ili jedna od glavnih poenti go-vora. Ne učestvujemo u (kompetkivnim) igrama,osim s verom da protivnik pokušava da pobedi:aiko to ne pokušava, onda to nije igra, već neštodrugo. Isto tako, ne razgovaramo (deskriptivno) saljudima, osim s verom da pokušavaju da nam pre-nesu neku informaciju.6

Vreme je da se okrenemo pitanju »Kako mo-žeš da raspoznaš?«, to jest,, smislu (2) i (4) pitanja»Kalko znaš?«. Ako ste me pitali »Kako znaš da jeto Čežljugar?«, tada mogu da odgovorim »Na osno-vu njegovog ponašanja«, »Po njegovim šarama«, ilipodrobnije, »Po njegovoj crvenoj glavi«, »Na osno-vu toga što jede bobice«. To jest, navodim, ili izno-sim sa izvesnim stupnjem preciznosti, one odlikesituacije koje mi omogućavaju da je prepoznamkao situaciju koja treba da se opiše onako kakosam je ja i opisao. Posle toga, još uvek možete na

* Oslanjanje na tuđi autoritet je od fundamentalnog značaja u raz-nim posebnim stvarima, na primer za potvrdu hipoteza ili za ispravnostnaše sopstvene upotrebe reći, koju smo naučili od drugih.

TUĐE SVESTI J49

nekoliko načina da mi prigovorite što sam rekaoda je to češljugar, bez i najmanjeg »osporavanjamojih činjenica«, što je dalji stupanj, kojim ćemose baviti kasnije. Možete da prigovorite:

(1) Ali češljugari nemaju crvenu glavu.(la) Ali to nije češljugar. Na osnovu tvog sop-

stvenog opisa mogu da vidim da je to senica*(2) Ali to nije dovoljno: mnogo drugih ptica

imaju crvene glave. Ono Sto kažeš ne dokazuje daje to češljugar. Na osnovu svega što ti je poznato,to može da bude i detlić.

Prigovori (1) i (la) tvrde da sam, na ovaj ilionaj način, očevidno nesposoban da prepoznam če-šljugare. Može da ise radi o (la) — da nisam naučiopravo, (uobičajeno, popularno, zvanično) ime zaovo stvorenje (»Ko te je naučio da upotrebiš reč.češljugar'?«)7 ili može da se radi o tome da mojasposobnost razlikovanja, i time klasifikovanja, ni-kada nije bila dovoljno izoštrena za primenu uovim pitanjima,, tako da se kod mene javlja zbrkakad treba da raspoznam različite vrste britanskihptičica. Ili, naravno, može da se radi pomalo i ojednom i o drugom. Kad me zbog ovoga optužuje-te, možda nećete biti toliko skloni da upotrebiteizraz »Ti ne znaš« ili »Ne treba da kažeš da znaš«,već pre »Ali to nije češljugar (češljugar)« ili »Tadagrešiš što ga nazivaš češijugarom«. Ali ipak, ako vasupitaju, naravno da biste porekli tvrdnju da jaznam da je to češljugar.

Kad se radi o prigovoru (2), bili biste sprem-niji da odmah kažete »Tada ti to ne znaš«, zato štoono što sam rekao ne dokazuje, nije dovoljno da

* Ali to nije goldfinch . . . To je goldcrest. (Prira. prev.)7 Pogrešno imenovanje nije ništa trivijalno ili neozbiljno: ako upo-

trebim pogrešno ime, doveSću druge u zabludu, i takođe pogrešno razu-meti informacije koje mi oni saopštavaju. »Naravno, znao sam sve onjegovom stanju, ali nisam shvatio da je to dijabetes: mislio sam da jerak i da je neizlečiv; da sam samo znao da je dijabetes, odmah bih po-mislio na insulin.« Znati ita stvar jeste u velikoj meri znaci znati jojime, i to koje je pravo ime za nju.


dokaže da je to češljugar. Ovdc se javlja nekolikovažnih problema:

(a) Ako kažete »To nije dovoljno«, tada mo-rate da imate na umu neki manje-višc određeni ne-dostatak. »Da bi bio češljugar, pored crvene glavemora da ima i karakteristične šare oko očiju«, ili»Kako znaš da to nije detlić? Detlići takođe imajucrvenu glavu.« Ako ne postoji neki određeni nedo-statak, koji ste makar spremni da navedete ako seto od vas zatraži, tada je nepromišljeno (bezočno)da samo nastavite da tvrdite »To nije dovoljno«.

(b) Dovoljno je dovoljno: to ne znači sve. Do-voljno znači dovoljno da se pokaže kako (s obziromna ono što je razumno da se očekuje, i s obziromna naše svrhe i namere) »ne može« da se radi ni očem drugom, kako nema mesta ni jednom alterna-tivnom opisu. To ne znači, na primer, dovoljno dase pokaže kako se ne radi o prepariranom češlju-garu.

(c) »Na osnovu njegove crvene glave«, dato kaoodgovor na pitanje »Kako znaš?«, zahteva brižljivorazmatranje: posebno., ono se bitno razlikuje od»Zato što ima crvenu glavu«, koje se, ponekad, ta-kođe daje kao odgovor na pitanje »Kako znaš?«, aobično se daje kao odgovor na »Zašto to veruješ?«.Ono je mnogo srodntje očigledno »neodređenim«odgovorima kao što su »Na osnovu njegovih Šara«ili »Na osnovu njegovog ponašanja«, nego što tona prvi pogled izgleda. Ono što tvrdimo kad kaže-mo da znamo {tj. da možemo da raspoznamo) jesteda prepoznajemo: a prepoznavanje, bar u ovakvimslučajevima, sastoji se u viđenju, ili opažanju naneki drugi način, odlike ili odlika za koje smo si-gurni da su slične nečem Što smo ranije zapazili (iobično imenovali) u nekom ranijem slučaju, u na-šem iskustvu. Ali ovo što vidimo, ili na neki druginačin opažamo, ne mora nužno da bude nešto štose može opisati recima, još manje opisati u svakojpojedinosti, na neki neutralan način, na način ko-ji nas ni na šta ne obavezuje, i da je bilo ko ko vampadne na pamet u stanju da to uradi. Skoro svako

TUĐE SVESTI J5J

može da prepozna nabusit izraz lica, ili miris ka-trana, ali malo njih može da ih opiše na takav neu-tralan način, tj. nekako drukčije a ne kao »osoran«izraz, ili miris »katrana«: mnogi mogu da prepo-znaju,, i to »sa izvesnoŠću«, vina iz različitih godi-na, modele odeće različitih modnih kuća, raznenijanse zelenog, modele automobila posmatranihotpozadi i slično, a da nisu u stanju da kažu»kako ih prepoznaju«, tj. da nisu u stanju da o to-me kažu nešto određenije — mogu da kažu samoda ih raspoznaju »po ukusu«, »na osnovu kroja« itako dalje. Tako, kad kažem da mogu da raspoznampticu »na osnovu njene crvene-glave«, ili da pre-poznam prijatelja »po njegovom nosu«, impliciranida ima nešto osobeno u crvenoj glavi ili nosu, ne-što osobeno za češljugare ili za njega,, po čemu mo-žete (uvek) da ih raspoznate. Pošto su klasifikator-ni termini bilo kog jezika malobrojni i grubi u po-ređenju sa beskonačnim brojem odlika koje u na-šem iskustvu prepoznajemo, ili bi mogli da ih iz-dvojimo i prepoznamo, nije nikakvo Čudo Što stal-no pribegavamo izrazima koji počinju sa »na os-novu« i »po« i Što nismo u stanju da podrobnije ipreciznije kažemo kako ih raspoznajemo. Cesto sa-svim dobro nešto znamo, a da smo jedva u stanjuda kažemo »na osnovu« čega to znamo, još manješta je to toliko naročito u tome. Svaki odgovor ko-ji počinje sa »na osnovu« i »po« namerno ima ovuspasonosnu »neodređenost«. Nasuprot tome, odgo-vor koji počinje sa »Zato što« je opasmo određen.Kad kažem da znam da je to češljugar »Zato štoima crvenu glavu«, impliciram da je sve što sam onjemu zapazio, ili što je bilo potrebno da zapazim,to da je njegova glava crvena (ništa naročito iliosobeno za nijansu, oblik itd., šare): tako da im-pliciram da ne postoji nijedna druga britanskaptičica osim češljugara koja bi imala bilo kakvuvrstu crvene glave.

(d) Uvek kad kažem da nešto znam,, može sesmatrati kako izjavljujem da sam, u izvesnom smi-slu koji odgovara vrsti tvrdnje o kojoj se radi (i

152 JOHN L. AUSTIN

mojim svrhama i namerama), u stanju da to i do-kaiem. U ovom vrlo običnom tipu slučaja, »dokaz«izgleda da znači tvrđenje o tome koje su odlike si-tuacije dovoljne da je Čine situacijom koja se mo-že ispravno opisati onako kaiko smo je opisali, a nena bilo koji drugi, relevantno različit način. Uop-šteno govoreći, slučajevi kada mogu da »dokažem«da nešto znam su slučajevi u kojima upotrebljava-mo »zato što« formulu; slučajevi kada »znamo aline možemo da dokažemo« su slučajevi u kojimapribegavamo formulama »na osnovu« ili »po«.

Verujem da su dosad postavljeni problemi onikoji se najistinskije i najnormalnije postavljaju pi-tanjem »Kako znaš?«. Ali postoje j druga, dalja pi-tanja, koja se ponekad postavljaju pod istom ru-brikom, i to naročito od strane filosofa, za koja semože misliti da su važnija. To su nedoumice oko»stvarnosti« i oko »biti siguran« i »biti u izvesnos-ti«.

Do sada,, kad ste mi prigovarali pitanjem »Ka-ko znaš?«, nije se smatralo da dovodite u sumnjuverođostojnost mojih svedočanstava mada ste pita-li kakva je ona, niti ste osporavali moje činjenice(činjenice na koje se pozivam da bih dokazao daje to češljugar), mada ste tražili da ih podrobnijeizložim. Sada se može učiniti ova dalja vrsta pri-govora, napad na pouzdanost navodnih »svedočan-stava« ili navodnih »Činjenica«. Možete da pitate:

(1) Ali da U znaš da je taj češljugar stvaran?Kako znaš da ne sanjaš? Najzad, zar to ne bi mo-gao da bude preparirani češijugar? I da li je nje-gova glava stvarno crvena? Zar ne bi mogla da bu-de obojena, ili možda da je osvetljena nekim neo-bičnim svetlom?

(2) Ali da li si siguran da je to prava crvenaza čeŠljugara? Da li si sasvim siguran da ne ide su-više u narandžasto? Da to nije možda suviše toreš-tav glas za pegavog bukavca?

Ovo su dve različite vrste nedoumice, mada jevrlo verovatno da mogu da se udruže, ili pomešaju,ili da se prelivaju jedna u drugu; npr,, »Da li si

TUĐE SVESTI 153

siguran da je to stvarno crveno?« može da znači»Da li si siguran da nije narandžasto?« ili »Da li sisiguran da se ne radi o neobičnom osvetljenju?«

1. STVARNOST

Ako me zapitate »Kako znaš da je ovaj Štapstvaran?«, »Kako znaš da je stvarno prelomljen?«(»Da li si siguran da je on stvarno ljut?«), tada do-vodite u sumnju, na neki naročit način, verodostoj-nost mojih svedočanstava ili mojih činjenica (čestoje neizvesno šta). Moje sadašnje doživljavanje ilistvar koju razmatram (ili neizvesno koje od ovoga)mogu da — na razne naročito priznate načine kojisuštinski zavise od prirode stvari za koju sam izjavioda je znam — budu nenormalni, lažni. Mogu ili dasanjam, ili da sam u delirijumu, ili pod uticajemmeskalina itd.; ili opet, stvar može da bude prepa-rirana, naslikana, samo model, veštačka, neki trik,nakazna, samo igračka, simulirana, odglumljenaitd.; ili opet, postoji neizvesnost (to je ostavljenootvoreno) da li je krivica do mene ili do predmeta— priviđenja, odrazi u ogledalu, neobični svetlosniefekti itd.

Ove sumnje treba da se otklone pomoću priz-natih procedura (naravno više ili manje priznatih)koje odgovaraju posebnom tipu slučaja o kojem seradi. Postoje priznati načini da se razlikuje san odjave (kako bismo inače umeli da upotrebljavamoove reci i da ih jednu drugoj suprotstavljamo?), dase odluči da li je ptica preparirana ili živa, i takodalje. Sumnja ili pitanje »Da li je to stvarno?« uvekima (mora da ima) neku naročitu osnovu, morada postoji neki »razlog za pretpostavku« da to nijestvarno, u smislu netkog specifičnog načina,, ili ko-načnog broja specifičnih načina, na koje se sugeri-še da ovaj doživljaj ili predmet mogu da budulažni. Ponekad (obično), iz konteksta je jasno štase sugerira: češljugar bi mogao da bude prepariran,ali se ne sugerira da je priviđenje, — oaza u pusti-nji bi mogla da bude priviđenje, ali ne i preparira-

154 JOHN L. AUSTIN

na. Ako ovo nije jasno iz konteksta, tada sam imampravo da upitam »Kako to misliš? Da li misliš damože da bude prepariran ili šta? Sta to sugeriraš?«Metafizičareva ujdurma se isastoji u tome da pita»Da li je ovo stvarni sto?« (vrsta objekta za kojine postoji očigledan način da bude lažan), a da nespeoifiikuje ili ne određuje šta s njim može da nebude u redu, tako da se osećam izgubljenim »kakoda dokažem« da je sto stvaran.* Ovakva upotrebareci »stvaran« nas dalje vodi ka pretpostavci da»stvarno« ima samo jedno značenje (»stvarni svet«,,»materijalni objekti«), i to veoma duboko i zago-netno. Umesto toga, treba uvek da zahtevamo dase specifikuje ono čemu se »stvarno« suprotstavlja— šta moram da pokažem da stvar »nije« da bihpokazao da je »stvarna«; a tada ćemo obično danađemo neku specifičnu, manje fatalnu, reč kojaodgovara ovom pojedinom slučaju, da zamenimoreč »stvarno«.

Kada u običnom slučaju kažem da znam da jeovo češljugar, ne dovodi se u pitanje to da znamda je ovo »stvarni« češljugar: preduzete su samorazumne mere predostrožnosti. Ali kada se u naro-čitim slučajevima to dovede u pitanje, tada moguda se uverim da je to stvarni češljugar na načinsuštinski sličan onom na koji sam se uverio da jeto Češljugar, mada u nekim slučajevima potvrda odstrane drugih svedoka dgra naročito važnu ulogu.Još jednom, preduzimaju se samo razumne merepredostrožnosti, zavisno od naših svrha i namera.I još jednom, u nairoČitim slučajevima, isto kao i uobičnim, važe dva dalja uslova:

(a) Nikako ne znam uvek da li je češljugarstvaran ili nije. Može da odleti pre nego što uspemda to proverim, ili da ga dovoljno temeljno pre-gledam. To je dovoljno prosto: ipak su neki skloni

1 Opsenari i mađioničari to taleođe koriste. »Da H bi neko izaSao iuverio se da je ovo savršeno običan SeSir?« To nas ostavlja sasvim zbu-njenim: stidljivo se slažemo da zaista izgleda sasvim obično, a svesni smoda nemamo pojma na Sta zapravo da obratimo pažnju.

TUĐE SVESTI J55

da dokazuju da, zato što ponekad ne znam ili nemogu da otkrijem, nikada ne mogu da znam.

(b) »Biti siguran da je nešto stvarno« nije ni-šta bolji dokaz protiv čuda (ili neobičnih događaja)u prirodi nego što ma šta drugo jeste, ili sub spe-cie humanitatis može da bude. Ako smo se uverilida je to češljugar, i to stvarni češljugar, a potomon učini nešto neobično (eksplodira, citira V. Woolfili Šta već ne), ne kažemo da nismo bili u pravukad smo rekli da je to češljugar, već ne znamo Štada kažemo. Reci nas bukvalno izdaju: »Sta mislišda je trebalo reći?«, »Šta sad da kažemo?«, »Sta biti rekao?« Kad sam se uverio da je to stvarni češ-ljugar (da nije prepariran, da i drugi nezaintere-sovani posmatraČi potvrđuju njegovo postojanjeitd.), tada ne dolazim do »predviđanja« kad kažemda je to stvarni češljugar, i bilo Šta da se dogodi,u jednom vrlo dobrom smislu te reci, ne može sedokazati da nisam bio u pravu. Čini se da je vrloozbiljna pogreška ako pretpostavimo da je jezik(ili najveći deo jesdka , jezik o stvarnim predmeti-ma) »prediktivan« na takav način da budućnostuvek može da dokaže da nismo u pravu. Ono štobudućnost uvek može da učini jeste da nas navededa preispitamo naše ideje o ČeŠljugarima ili stvar-nim češljugarima ili bilo čemu drugom.

Možda bi normalan razvoj jezika mogao da seshematizuje na sledeći način. Prvo, ugovoreno jeda, kad nam je u iskustvu dat kompleks odlika C,treba da kažemo »Ovo je C« ili »Ovo je jedno C«.Posle toga, bilo C, bilo neki njegov važan i karak-terističan deo, jednom ili više puta, biva u određe-nim okolnostima praćen nekom drugom naročitomi izrazitom odlikom ili kompleksom odlika, Što nasnavodi na pomisao da bi bilo poželjno da preispi-tamo naše ideje; taiko da povlačimo distinkciju iz-među »Ovo izgleda kao C, ali je samo neki modelitd.« i »Ovo je stvarno C (živo,, istinslko, itd.).« Otadmožemo da se uverimo da je ovo stvarno C, samouverivši se da jeste, u odgovarajućim okolnostima,prisutna naročita odlika ili kompleks odlika. Stari

156 JOHN L. AUSTIN

izraz »Ovo je jedno C« imaće tendenciju da, kao idosad, ne pravi bilo kakvu razliku između »stva-ran, živ itd.« i »model, prepariran itd.«. Ako je na-ročita razlučujuća odlika takva da ne mora da semanifestuje u bilo kakvim određenim okolnostima(kada se primcni neki specifičan test, posle nekogkonačnog vremena itd.) tada to nije odlika pogodnada na njoj zasnujemo razlikovanje između »stva-ran« i »samo model, imaginaran itd.«. Sve što tadamožemo da učinimo jeste da kažemo »Neki C jesua neki nisu, neki se ponašaju ovako a neki ne,, imože da bude veoma zanimljivo ili važno da li jesuili nisu, da li se ponašaju ovako ili ne, ali su, ipored svega, svi C, stvarni C«.9 Ali ako je naročitaodlika takva da mora da se pojavi u (manje-više)određenim okolnostima, tada »Ovo je stvarno C«nije nužno prediktivno: u povoljnim okolnostimamožemo, da se u to sigurno uverimo.10

2. SIGURNOST I IZVESNOST

Drugi način da se moja svedočanstva i dokazidovedu u sumnju (»Da li si siguran da je to pravacrvena?«) sasvim je različit. Ovde nam se suprot-stavljaju g. Wisdomova gledišta o »osobenosti čo-vekovog znanja o svojim sopstveni-m osetima« kojamožemo da nađemo u njegovom članku »Otherminds«, VII (Mind, vol. 5I>, N. S. No. 207) — ode-ljak sa kojim uviđam da se ne slažem.

G. Wisdom na tom mestu kaže da, isključujućislučajeve kao što su »biti zaljubljen« i druge sluča-jeve koji »sadrže predviđanje«, ii razmatrajući samotvrdnje kao što su »Osećam bol« koje, u smislu

* To je ona nezgoda o nekim »snarks« koji su »boojums«. (IzmiS-ljene životinje Lcwisa Carrolla; prim. prev.)

10 Ponekad, na osnovu nove naročite odlike, razlikujemo ne »C«i »stvarno C«, već »C« i »D«. Postoji razlog zašto izabiramo jedan po-stupak a ne drugi: svi slučajevi u kojima upotrebljavamo »stvarno* for-mulu ispoljavaju (složenu i zapletenu) sličnost, kao i svi slučajevi ukojima upotrebljavamo »pravi«, reč koja se na mnogo načina ponašaslično kao i »stvarno«, i nije niSta manje, niti vise, duboka.

TUĐE SVESTI 157

koji se ovde zahteva, ne sadrže predviđanje, čovekkoji ih tvrdi ne može da »ne bude u pravu« u sadaprihvaćenomi smislu te reci; to jest, mada je mogu-će da laže (tako da »Osećam bol« može da budelažno), i mada je takođe moguće da pogrešno ime-nuje, tj. da upotrebi reć »voli« umesto »boli«,, štobi moglo da zavede druge ali ne bi zavelo njegasamog, bilo zato što on stalno upotrebljava »voli«umesto »boli«, bilo zato što se radilo o trenutnomlapsusu, kao kad Johna nazovem »Albort«, dok sas-vim dobro znam da je on John — mada je mogućeda on »ne bude u pravu« u ova dva smisla, nije mo-guće da ne bude u pravu u sada prihvaćenom smi-slu. G. Wisdam kaže dalje da sa ovom klasom tvrd-nji (koje na drugom mesitu naziva »čulnim tvrd-njama«), neposredno znati da me boli znači »rećida me boli, i Teći to na osnovu toga što osećambol«; i da je osobenost čulnih tvrdnji u lome što»kad su ispravne, i kad ih X tvrdi, tada X zna dasu one tačne«.

Ovo mi izgleda pogrešno,, mada je to gledištekoje je, u manje ili više suptilnom obliku, bilo os-nova velikog dela filosofije. To je možda istočnigreh (Berkeleveva jabuka, drvo u dvorištu) kojimje filosof samog sebe prognao iz sveta u kojem ži-vimo.

Jasno i podrobno izloženo, to je gledište da,maikar samo u izvesnom prihvaćenom tipu slučaja,mogu da, skoro sasvim bukvalno, »kažem šta vi-dim (ili na neki drugi način osećam)«. Po ovomgledištu, kad bih rekao »Ovde je nešto crveno«, mo-glo bi se smatrati kako impliciram ili tvrdimda je to stvarno neka crvena stvar,, stvar koja biizgledala crvena pod normalnim osvetljenjem, ili idrugim ljudima, ili takođe i u drugo vreme, ili jošnešto pored toga; što sve »sadrži u sebi predvi-đanje« (ako već ne pretpostavlja i metafizički sup-strat). Čaik i kad bih rekao »Ovde je nešto što iz-gleda crveno«, moglo bi još uvek da se smatra daimpliciram ili tvrdim da ono izgleda crveno i dru-gim ljudima, i tako dalje. Međutim, ako se ograni-

158 JOHN L. AUSTIN

čim i tvrdim samo »Ovde je nešto što mi sada iz-gleda crveno«, tada, najzad, ne mogu da ne budemu pravu (u sada prihvaćenom smislu).

Međutim, »Nešto što mi sada izgleda crveno«je dvosmisleno. Možda se to može istaći upotrebomkurziva, mada nije toliko stvar naglaska, koliko to-na i izraza, pouzdanosti ili oklevanja, sa kojima go-vorimo. Uporedite »Ovde ie nešto što (nesumnjivo)meni izgleda (u svakom slučaju) crveno« sa »Ovdeje nešto što mi izgleda (otprilike) crveno (rekaobih)«. U prvom slučaju sam sasvim ubeđen da, makako ono moglo da izgleda drugima, ma šta onomoglo »stvarno da bude« itd. meni nesumnjivo iz-gleda crveno u ovom trenutku, U drugom slučaju,uopšte nisam siguran; izgleda crvenkasto, ali ranijenisam video ništa sasvim slično, ne mogu sasvimda ga opišem — ili,, ne prepoznajem najbolje boje,nikada se ne osećam sasvim siguran, uvek su mehvatali kako tu grešim. Naravno, ovo zvuči glupou slučaju »crvenog«; crveno je toliko očigledno,svi znamo da je nešto crveno čim ga vidimo, ono jenepogrešivo.11 Slučajeve u kojima se ne bismo ose-ćali sigurni da je nešto crveno nije lako (mada nijenemoguće) pronaći. Ali uzmimo »magentu« (bojutrule višnje): »Meni izgleda pre kao magenta — aiine bih mogao da sigurno razlikujem magentu odboje sleza Bi od limun žute. Naravno, znam da naneki način ide i ljubičasto, ali stvarno ne znam dali da [kažem da je magenta ili ne; prosto ne moguda budem siguran.« Ovde nisam zainteresovan daisključim razmatranje kako bi ono moglo da izgle-da drugima (meni izgleda), ili razmatranje o tomekoja je njegova stvarna boja (izgleda); to Što is-ključujem jeste da sam siguran ili da mi izgledaizvesno kako mi ono uopšte izgleda. Uzmite ukuseili zvukove: oni su bolji primer od boja, zato štose nikada ne osećamo tako sigurni sa drugim čuli-ma kao sa čulom vida. Svaki opis nekog ukusa, ili

11 A ipak je uvek mislila da je njegova košulja bela, sve dok nijevidela onu Tomovu, opranu »Persilom«.

TUĐE SVESTI 159

zvuka, ili mirisa (ili boje), ili nekog osećanja sadr-ži (jeste) iskaz da je ono slično nekom ili nekimakoje smo ranije imali prilike da iskusimo. Svakaopisna reč je istovremeno i klasifikatorna, uklju-čuje prepoznavanje i u tom smislu pamćenje, i je-dino kad upotrebljavamo takve reci (ili imena, iliopise, što se svodi na isto) nešto znamo ili veru-jemo. A pamćenje i prepoznavanje su često nepouz-dani i nesigurni.

Možemo da razlikujemo dva prilično različitanačina dvoumljenja:

(a) Uzmimo slučaj gde probamo neko jelo.Možemo da kažemo »Prosto ne. znam šta je to: ni-kada ranije nisam probao ništa sa približno slič-nim ukusom... Ne, nema svrhe, Sto više mislim oovom ukusu, sve sam zbunjeniji; savršeno je izra-zit, i savršeno izuzetan, sasvim jedinstven u momiskustvu.« Ovo ilustruje slučaj gde u svom prošlomiskustvu ne inogu da nađem ništa sa čime bih upo-redio sadašnji ukus; siguran sam da nije sličan ni-čemu što sam ranije probao,, da nije dovoljno sli-čan bilo čemu što poznajem, da bi zaslužio isti opis.Ovaj slučaj, mada se lepo može razlikovati, pre-tapa se u običniji tip slučaja gde nisam sasvimsiguran, ili sam samo približno siguran, ili prak-tično siguran da je to ukus, recimo, Torbera. U ovimslučajevima, nastojim da sadašnji ukus prepoznamtragajući u svom prošlom iskustvu za nečim slič-nim njemu, za nekom sličnošću usled koje zaslu-žuje da bude, više ili manje određeno, opisan is-tom deskriptivnom rečju12; i u tome uspevam u ra-zličitoj meri.

(b) Drugi slučaj je različit, mada se vrlo lakokombdnuje sa prvim. Ovde pokušavam da se uži-vim u sadašnje iskustvo, da se udubim u njega, daga živo osetim. Nisam siguran da je to ukus ana-nasa: zar u njemu nema nešto, oštar ukus, gorčina,nedostatak gorčine, peckanje po jeziku, što ne od-

a Ili, naravno, u nekom drugom odnosu pored »sličnosti« (u bilokom običnom smislu »sličnosti«), koji je još uvek dovoljan razlog daga opiScm istom rečju.

J60 JOHN L. AUSTIN

govara sasvim ananasu? Ili, zar u ovoj boji ne po-stoji osoben zelenkasti preliv,, što bi isključilo bojusleza, i ne bi odgovaralo limun žutoj? Ili je to po-malo neobično; moram da ga pažljivije pogledam,da ga podrobno razgledam; prisutan je možda sa-mo nagoveštaj nekog neprirodnog odbleska, takoda baš i ne izgleda kao obična voda. Naši opažajimogu da ne budu oštri, što može da se otkloni nerazmišljanjem (ili ne samo njime), već oštrijim za-pažanjem, raspoznavanjem putem čula (mada je,naravno, istina da razmišljanje o drugim, izraziti-jim, slučajevima koje smo ranije imali u iskustvu,može da pomogne i zaista i pomaže našoj sposob-nosti razabiranja).13

Slučajevi (a) i (b) vode tome da nismo sasvimsigurni šta neka stvar jeste, Šta da kažemo, kako daje opišemo (ili da u pogledu toga nismo u izvesno-sti): šta stvarno osećamo, da li je peckanje baš bol-no, da li sam stvarao ljut na njega ili samo neštoslično tome. Oklevam, naravno, da ne bih to pogre-šno nazvao, ali ne brinem se samo ili toliko što ćumožda da zavedem druge, koliko zbog toga da neobmanem sebe samog (što je sada prihvaćen smisao»ne biti u pravu«), čini mi se da dva izraza »biti uiavesnosti« i »biti siguran«, mada se po prirodistvari često upotrebljavaju bez ikakve razlike,, ima-ju tendenciju da se odnose na slučajeve (a) i (b), potom redu »Biti u izvesnosti« teži da nagovesti pouz-danje u naša sećanja i u pređašnju sposobnost ras-poznavanja, »biti siguran« da nagovesti pouzdanjeu sadašnje opažanje. Možda se to pokazuje u našojupotrebi koncesiva »Sigurno« i »Izvesno«, i u upo-trebi takvih izraza kao »izvesno da nije« i »sigurnoda nije«. Ali možda nije pametno da se jezik natežepreko grubljih nijansi značenja.

Može se reći da, Čak i kad ne znam ikako neštotačno da opišem, ipak znam da ja mislim (i, otpri-like, sa koliko ubeđenosti to mislim) da ono ima

11 Cini se da ovo pokriva slučajeve ravnodušnog ili ncbriiljivogili neupućenog opažanja, nasuprot opažanja pod uticajem droga ili bolesti.

TUĐE SVESTI 161

boju sleza. Tako, ipak nešto znam. Međutim, to jeirelevantno: ja ne znam da ono ima boju sleza, dami nesumnjivo izgleda da sada ima boju sleza. Po-red toga, postoje slučajevi u kojima stvarno neznam šta mislim: stvar me je potpuno zbunila.

Naravno, postoji bezbroj »čulnih tvrdnji« o ko-jima mogu da budem, i jesam, potpuno siguran. Uobičnim slučajevima, obični ljudi su skoro uvek si-guimi kada neka stvar izgleda crvena (ili crvenka-sta, ili u -svakom slučaju pre crvenkasta nego ze-lenkasta), ali kada osećaju bol (osim kada je toprilično teško da se kaže, kao kad ih nešto golica):u običnim slučajevima, stručnjak, bojadžija ili mo-dni kreator, biće sasvim siguran kada nešto izgle-da (njemu,, pod ovim osvetljenjem) pairisko plavoili prusko plavo, mada oni koji nisu stručnjaci ne-će biti taiko sigurni. Skoro uvek, ako ne i apsolut-no uvek, možemo da budemo sasvim ili priličnosigurni, ako pribegnemo dovoljno grubim opisimanaših oseta: grubost i sigurnost imaju tendencijuda variraju u obrnutoj sraznieri. Ali i manje grubiopisi, isto koliko i grubi, spadaju u »čulne tvrd-nje«.

Mislim da problemi sigurnosti i izvesnosti, ko-je filosofi teže (ako se ne varam) da zanemare, uvelikoj meri obuzimaju naučnike, dok ih problem»stvarnosti« kojim su se bavili filosofr, ostavljaravnodušnim. Čitav arsenal mera i standarda jesmišljen da suzbije nesigurnost i neizvesnost i da,istovremeno, poveća moguću preciznost jezika, ko-ja se, u naukama, isplati. Ali, umesto reci »stvar-no« i »nestvarno« naučnik teži da stavi nešto odre-đenije, izmišljajući i definišući sve veći broj reći,da bi pokrio sve veći broj slučajeva: on se ne pita»Da li je ovo stvarno?«, već pre »Da U je ovo alot-ropska forma?«, »Da li je ovo denaturisano?« i sli-čno.

Nije mi jasno šta predstavlja klasa čulnih tvrd-nji, ili u čemu je njena »osobenost«. Neki koji go-vore o čulnim tvrdnjama (ili čulnim datama) iz-gleda da prave razliku između govora o prostim

U Svest i sauianj?

162 JOHN L. AUSTIN

stvarima kao što su crveno ili bol i govora o slože-nim stvarima kao što su ljubav ili stolovi. Ali oči-gledno da g. Wisdom to ne čini, jer on postupa satvrdnjom »Ovo ini sada izgleda kao Čovek koji jedekokice« kao da je ona u istoj klasi sa »Ovo mi sa-da izgleda crveno«. Tu on sigurno ima pravo: pre-poznavanje čoveka koji jede kokice može da bude»složenije«, ali često nije primetno teže nego onoprvo. Ali, s druge strane, ako kažemo da su ne-čulnetvrdnje one -koje uključuju »predviđanje«, zašto jeto tako? Istina, ako kažem »Ovo je (stvarno) oaza«,a da se prvo nisam uverio da to nije priviđenje,tada se izlažem riziku, ali ako sam ustanovio danije priviđenje, i ako sigurno mogu da prepoznamda nije (ako^ na primer, pijem iz nje vodu), tadasigurno više ne postoji neki rizik. Verujem, narav-no, da će ona i dalje da se ponaša onako kako(stvarne) oaze to normalno čine; ali ako se dogodilusus naturae, čudo, i ona više to ne Čini, to ne biznačilo da nisam imao pravo da je prethodno nazo-vem stvarnom oazom.

U pogledu formula koje je izabrao g. VVisdom,već smo videli da nije tačno da je osobenost čul-nih tvrdnji u tome što »kad su ispravne, i kad ih Xtvrdi, tada X zna da ,su ispravne«; jer X može damisli, a da ne bude mnogo ubeđen,, da to za njegaima ukus mangoa, i da ne bude nimalo siguran, ada zatim postane siguran, ili sigurniji, da to ima ilinema taj ukus. Druge dve formule bile su: »Znatida me boli znači reci da me boli, i reći to na osnovutoga što me boli«, i da je jedina pogreška mogućakod čulnih tvrdnji oličena slučajem u kojem »zna-jući da je on Jack, ja ga zovem ,Alfred', mislećida je njegovo ime Alfred,, ili uopšte ne dajući nipet para za to kako se on zove«. U oba slučaja,neočekivana teškoća se javlja u izrazima »na osmo-vu toga što me boli« i »znajući da je on Jack«.»Znajući da je on Jack« znači da sam ga prepoznaokao Jacka, oko čega mogu da se dvoumim i/ili dapogrešim; istina je da nisam morao da ga prepoz-nam pomoću imena »Jack« (i stoga mogu da ga

TUĐE SVESTI 163

zovem »Alfred«), ali bar moram da ga ispravnoprepoznam kao, na primer, čoveka koga sam po-slednji put video u Jerusalimu, ili ću inače sebedovesti u zabludu. Slično, ako »na osnovu toga štome boli« znači samo »kad me boli (ono što bi takobilo ispravno opisano)«, tada da bih znao da meboli potrebno je nešto više a ne samo da kaiem»Boli me«; a oko toga, pošto to obuhvata i prepo-znavanje, mogu da se dvoumim i/ili da pogrešim,mada, naravno, nije verovatno da će se to desitiu slučaju tako očiglednom kao što je bol.

Možda je tendencija da se previde problemiprepoznavanja podstaknuta tendencijom da se po-sle reci znati upotrebi direktni objekt. G. VVisdorns pouzidanjem upotrebljava izraze kao što su »znatiosećanja druge osobe (ono što je naumila, njeneosete, njenu ljutinu, njen bol) na način na koji ihona zna«. Ali, mada ispravno upotrebljavamo izra-ze »Poznata su mi vaša osećanja o tome« ili »Onzna šta je naumio«, »Mogu li da znam šta ste nau-mili?«, ovo su pre naročiti izrazi koji ne opravda-vaju neku opštu upotrebu. »Osećanja« ovde imajusmisao koji imaju u »vrlo snažna osećanja« za iliprotiv nečega; možda znače »gledišta« ili »mišlje-nja« (»vrlo odlučno mišljenje«), kao što je u ovojupotrebi »ono Što ste naumili«, po rečniku, ekviva-lentno »nameri« ili »želji«. Nekritično proširenjeove upotrebe bilo bi kao kad bismo na osnovu iz-raza »poznafvati nečiji ukus« počeli da govorimo»poznavati nečije zvukove« ili »poznavati nečijiukus ananasa«. Ako se, na primer, radi o telesnimosećanjima, kao što je osećanje umora ili gladi, mine upotrebljavamo izraz »Znam tvoja osećanja«.

Prema tome, kad g. VVisdom govori uopš-teno o»znanju nečijih oseta«, možemo da pretpostavimoda on pod tim podrazuineva »znati šta on vidi, mi-riše itd.«, baš kao što »znati pobednika Wimbel-dona« znači »znati ko je pobedio u Wimbeldonu«.Ali čini se da se ponekad uzima, nesvesno i pogre-šno, da izraz »znati šta« pruža podršku običaju dase posle znati stavi direktni objekt; jer »šta« može

164 JOHN L. AUSTIN

da se razume kao odnosna zameniica — »ono što«.To je gramatička greška,, »šta« može, naravno, dabude odnosna zamenica, ali u »znati šta osećaŠ« i»znati šta je pobedilo«, ono je upitna (latinskoquid, a ne guod). U tom pogledu »Mogu da pomiri-šem ono što on miriše« razlikuje se od »Mogu daznam šta on miriše«. »Znam Šta on oseća« ne znači»Postoji neko x koje je takvo da ja znam x, i onoseća x«, već »Znam odgovor na pitanje: 'Sta onoseća?'.« A slično je i sa »Znam šta osećam«: ovone znači da postoji nešto što ja i znam i osećam.

Izrazi kao »Mi ne znamo ljutinu drugog čove-ka na načdn na koji ga on zna« ili »On zna svojbol na način na koji mi to ne možemo da znamo«izgledaju varvarski. Čovek ne »zna svoj bol«; onoseća (a ne »zna«) ono što prepoznaje kao, ili onošto zna da jeste, ljetina (ne »njegova« ljutina), i onzna da oseća ljutinu. Uvek pod pretpostavkom daon prepoznaje svoje asećanje, Što u stvari, iako gaon akutno oseća, ne mora da bude slučaj: »Sadaznam šta je to bilo, to je bila ljubomora (ili jeza,ili angina). U to vreme uopšte nisam znao šta je to,ranije nisam osetio nikada ništa sasvim slično to-me; ali od tada sam je sasvim dobro upoznao.«"

Nekritična upotreba direktnog objekta posleznati je nešto što, izgleda, vodi gledištu da sensa,to jest stvari, boje, zvuči i ostalo, govore ili da suprirodno nekako, označeni, tako da ja mogu bukval-no da kažem šta (ono što) vidim: kao da mi onogovori ili kao da predstavlja tekst koji mogu dapročitam. Kao da se sensa u bukvalnom smislu »sa-me najavljuju« ili »ne same identifikuju« na na-čin koji nagoveštavamo kad kažemo »To se ubrzopokazalo kao veoma lep primerak belog nosoroga«.

" Postoje, naravno, legitimne upotrebe direktnog objekta posleznati, i prisvojnih zamenica ispred reci za osećanja. »On dobro poznajegrad«, »Upoznao je patnju«, »Moja stara taStina, kako je dobro znam!>— čak i pleonazam »Gde on oseća svoj (ovaj) bol?« i tautologija kojomse služimo da nekoga poučimo *On zna svoj bol«. Ali ništa od ovoga nepruia stvarnu podršku metafizičkom »On zna svoj bol (na način na kojimi ne možemo da ga znamo)«.

TUĐE SVESTI 165

Ali ovo je samo način govora, refleksivni idiom kojifrancuski jezik dopušta više od engleskog: sensasu nema i samo nam prethodno iskustvo omoguća-va da ih identifikujemo. Ako više volimo da kaže-mo za njih da »se identifikuju« (a sigurno da »pre-poznavanje« nije neka naša voljna aktivnost), tadamoramo da dopustimo da ona dele urođeno pravosvih govornika, pravo da govore nejasno i neisti-nito,

AKO ZNAM, NE MOGU DA NE BUDEM U PRAVU

Poslednji problem u vezi sa izazovom »Kakoznaš?«, upućenim onome ko upotrebljava izraz »Jaznam«, treba da izložimo razmatranjem iskaza»Ako znaš, ne možeš da ne budeš u pravu«. Sigur-no, ako je ono što je do sada bilo rečeno ispravno,onda često imamo prava da kažemo da znatno, čaki u slučajevima kad se zatim pokaže da smo pogre-šili — i doista, čini se da uvek, ili praktičnoskoro uvek, postoji mogućnost da pogrešimo.

Mi smo savršeno, a treba da budemo i iskre-no, svesni te mogućnosti koja se, međutim, u prak-si ne pokazuje isuviše teškom da se ne bi moglapodneti. Ljudski razum i čula su doista inherent-no, ali ne i na način koji se ne može izlečiti, pod-ložni pogreškama i obmanama. Mašine su inheren-tno podložne kvarovima, ali dobre mašine se nekvare (često). Uzaludno je upuštati se u »teorijusaznanja« koja poriče ovu mogućnost: takve teo-rije stalno završavaju time što, na kraju krajeva,tu mogućnost dopuštaju, a poriču postojanje »sa-znanja«.

»Kada znaš, onda ne možeš da ne budeš upravu« ima sasvim razumljiv smisao. Zabranjenovam je da kažete »Znam da je to tako, ali moždanisam u pravu«, baš kao što vam je zabranjeno dakažete »Obećavam da ću to da učinim, ali mogu ida ne održim obećanje«. Ako ste svesni da moždagrešite, ne treba da kažete da znate, upravo kaošto, ako ste svesni mogućnosti da prekršite svoju

166 JOHN L. AUSTIN

reč, ne treba ni da obećavale. Ali, naravno, biti sve-stan da možete da pogrešite ne znači prosto bitisvestan da ste ljudsko biće pogrešivo kao svakodrugo: to znači da imate neki konkretan razlog dapretpostavite da ste u ovom slučaju mogli da po-grešite. Isto kao što »Ali mogu da ne održim obe-ćanje« ne znači prosto »Ali ja sam slabo ljudskobiće« (u kom slučaju ne bismo rekli ništa uzbud-ljivije nego da smo dodali »D. V.«): to znači dapostoji neki konkretan razlog da pretpostavim daću prekršiti svoju reč. Prirodno da je uvek moguće(»ljudski« moguće) da mogu da pogrešim ili da pre-kršim svoju reč, ali to samo po sebi ne sprečavaupotrebu izraza »Ja znam« i »Ja obećavam« onakokako ih stvarno upotrebljavamo.

Po cenu da budem dosadan, razviću dalje para-lelu između »znam« i »obećavam«.15

Kad kažem »S je P«, najmanje što impliciramjeste da u to verujem, i ako sam vaspitan u stro-gom duhu, da sam u to (sasvim) siguran; kad ka-žem »Učiniću A«, najmanje Što impliciram jesteda se nadam da ću to učiniti, i ako sam vaspitanu strogom duhu, da (čvrsto) nameravam da to uči-nim. Ako samo verujem da S je P, mogu da do-dam »Ali naravno, mogu (isto tako) i da ne bu-dem u pravu«; ako se samo nadam da ću učiniti A,mogu da dodam »Ali naravno, mogu (isto tako) ida ne učinim«. Kada samo verujem ili se samo na-dam, prihvaćeno je da su dalja svedočanstva i no-ve okolnosti u stanju da me navedu da se predo-mislim. Ako kažem »S je P« onda kada čak i ne

i: Ovdc razmatramo jedino upotrebu izraza -Znam« i 'Obećavam*(prvo lice jednine, sadašnje vreme. indikativ). »Da sam znao ne bih mo-gao da ne budem u pravu« ili »Ako ona zna, ne moje da ne bude upravu« ne stvaraju nam probleme na isti način kao »Ako ja (»ti«) znam.ja (»ti«) ne mogu da ne budem u pravu*. Takođe, »obećavam« je sasvimrazličito od »on obećava«; ako kažem »Obećavam«, ne kažem da jakalem da obećavam, već ja obećavam, isto kao što ako on kaže daobećava, on ne kaže da kaže da obećava, on obećava; dok ako ja kažem»On obećava«, ja (samo) kažem da on kale da obećava — u drugom»smislu« »obećavati«, smislu u kome ja kažem da ja obećavam, samo onmože da kaže da obećava. Ja opisujem njegovo obećavanje, ali činimsvoje sopstveno, kao što on čini njegovo.

TUĐE SVESTI 167

verujem u to, ja lažem; ako to kažem kada u toverujem ali nisam siguran, mogu da obmanem dru-ge, ali, strogo uzevši, ne lažem. Ako kažem »UčinićuA« kada nemam čak nikakvu nadu, niti najmanjunameru da to učinim, tada svesno varam druge;ako to kažem kada nemam Čvrstu nameru da toučinim, tada obmanjujem, ali ne varam svesno naisti način.

Ali sad, kad kažem »Obećavam«, preduzeo samodlučujući korak: nisam prosto objavio svoju na-meru, već sam se, upotrebivši ovu formulu (vršećiovaj ritual), obavezao i stavio na kocku svoj ugledna jedan nov način. Slično, kazati »Znam« značipreduzeti nov odlučujući korak. Ali to ne značireći »Izvršio sam posebno zadivljujući čin spozna-je koji se, na istoj skali na kojoj su verovati i bitisiguran, nalazi čak iznad onoga biti naprosto sas-vim siguran«; jer na toj skali nema ničega što bi senalazilo iznad onog biti sasvim siguran. Isto kao Štoobećanje nije nešto Što se, na istoj skali sa nadomi namerom, nalazi iznad čak i onog imati čvrstunameru; jer na toj skali nema ničega što bi se na-lazilo iznad onog imati čvrstu nameru. Kad kažem»Ja znam«, dajem drugima svoju reč: ovlašćujemih da kalu »S je P«.

Kad kažem da sam samo siguran, i kad se do-kaže da sam pogreŠio, ne izlažem se tome da sedrugi okrenu protiv mene na isti način kao da samrekao »Znam«. Siguran sam što se mene lično tiče,a vi to možete da primite ili odbijete: prihvatiteako mislite da sam oštroumna i pažljiva osoba, toje vaša stvar. Ali ne mogu da znam »što se menelično tiče«, kad kažem »Ja znam«, tada ne mislimda vi to možete da primite ili odbijete (mada, na-ravno, moiete da primite ili odbijete). Isto tako,kad kažem da Čvrsto nameravam, to činim što semene lično tiče, i prema tome da li mislite povolj-no ili nepovoljno o mojoj odlučnosti i izgledima,izabraćete da se po tome upravljate ili ne, ali akokažem da obećavam, imate pravo da se po tomeupravljate, izabrali vi ili ne da tako postupite. Ako

168 JOHN L. AUSTIN

sam rekao da znam ili da prihvatam, vi me vređatena naročit način kad odbijete da to prihvatite.Osećamo veliku razliku između »Ja sam apsolutnosiguran« i »Ja znam«: sličnu razlici između »Jačvrsto i neopozivo nameravam« i »Ja obećavam«.Ako mi je neko obećao da će učiniti A, tada imampravo da se na to oslonim, i mogu i sam da dajemobećanja na osnovu toga: i stoga, ako mi nekokaže »Ja znam«, imam prava da kažem da i jatakođe znam, iz druge ruke. Pravo da se kaže »Jaznam« je prenosivo, onako kako su i druge vrsteautoriteta prenosive. Stoga, ako to kažem olako,mogu da budem odgovoran što sam Vas doveo unepriliku.

Ako kažete da znate nešto, najneposrednijaprimedba ima oblik pitanja »Da li si u položaju dato znaš?«; to jest, morate da se prihvatite toga dapokažete ne samo da ste u to sigurni, već da je tou vašoj moći saznavanja. Postoji sličan oblik pri-medbe i u slučaju obećavanja: čvrsta namera nijedovoljna — morate takođe da se prihvatite togada pokažete kako ste »u položaju da obećate«, tojest, da to što obećavate možete i da ispunite. Sveovo, među filosofima, vodi pravoj zarazi sumnje —na osnovu toga što ne mogu da predvidim buduć-nost. Neki od njih smatraju da ne treba nikad, ilipraktično nikad, da kažem da znam bilo Šta —možda jedino ono što osećam u ovom trenutku;drugi, da ne treba nikad, ili praktično nikad, danešto obećam — možda samo ono što, trenutno,stvarno mogu da uradim. U oba slučaja radi se oopsesiji: ako znam, onda ne mogu da ne budemu pravu, stoga nemam prava da kažem da znam, aako obećavam, onda ne mogu da ne učinim to štosam obećao, stoga nemam prava da išta obećam. Au oba slučaja, ova opsesija se grčevito drži mojenesposobnosti da predviđam, podrazumevajući podpredviđanjem tvrđenje da poznajem budućnost. Uoba slučaja, ovo je dvostruko pogrešno. Kao štosmo videli, možemo imati savršeno opravdanje dakažemo da znamo ili da obećavamo, uprkos činje-

TUĐE SVESTI Jgg

nici da stvari »mogu« da ispadnu naopako, što jeviše ili manje ozbiljna stvar. I dalje, previđa se dauslovi, koji moraju da budu zadovoljeni da bihpokazao da je nešto u mojoj moći saznavanja ilidelanja, jesu uslovi koji se odnose ne na buduć-nost, već na sadašnjost i prošlost: dovoljno je daimam samo verovanja u pogledu budućnosti."

Međutim, osećamo da reći da »znam« obavljaistu vrstu funkcije kao »obećavam« može da iza-zove sledeću primedbu: Pretpostavljajući da sustvari pošle naopako, tada kažemo, s jedne strane,»Dokazalo se da nisi u pravu, prema tome nisiznao«, a sa druge, »Nisi to učinio, mada si obećao«.Verujem da je ova suprotnost više prividna negostvarna. Smisao u kojem ste »obećali« je taj da stekazali da obećavate (rekli »Ja obećavam«): a rekliste i da znate. To je osnov za optužbu protiv vas,kad nas izneverite, pošto smo vam poveravali. Alimože da se pokaže da nikad niste ni imali Čvrstunameru da to učinite, ili da ste imali konkretanrazlog da pretpostavite da nećete biti u stanju dato učinite (to je čak moglo da bude i očigledno ne-moguće), i u drugom »smislu« obećanja, tada nistemogli ni da obećate da ćete to učiniti, tako daniste obećali.

Razmotrimo upotrebu drugih izraza analognihizrazima »Znam« i »Obećavani«. Pretpostavimo dasam umesto »Znam« rekao »Zaklinjem se«. U tomslučaju, kad se desi ono suprotno, rekli bismo,tačno kao i u slučaju obećanja, »Zakleo si se, alinisi bio u pravu«. Pretpostavimo, opet, da sam,umesto »Obećavam«, rekao »Garantujem« (npr. daću vas Štititi od napada): u tom slučaju, kad sedesi da vas izneverim, možete da kažete, tačno kaoi u slučaju znanja, »Rekao si da garantuješ, a nisi

'* Ako uzmemo da »Smokve ne rastu na jabukama« znači »Nijednanikada nije, i nikada neće«, tada impliciramo da znam da nijedna nije.ali da samo verujem da nijedna nikada i neće da izraste.

170 JO" N L. AUSTIN

garantovao«.17 Možda možemo da situaciju rezimi-ramo na sledeći način: U ovim »ritualnim* slučaje-vima, prihvata se onaj slučaj kad, u odgovarajućimokolnostima, izgovorim izvesnu formulu: npr.,»Da«, kad stojim, neoženjen ili udovac, pored žene,neudate ili udovice, sa kojom nisam u zabranjenomstepenu srodstva, pred sveštenikom ili matičarcmitd., ili »Dajem«, kad stvar pripada meni itd., ili»Naređujem«, kad imam ovlašćenja da to učinim,itd. Ali sad, ako se pokaže da situacija na neki na-čin nije bila u skladu sa prihvaćenim uslovima (biosam već oženjen, stvar nije pripadala meni, nisambio ovlašćen da naređujem), tada smo skloni daprilično oklevamo šta o tome da kažemo, kao štosu to bili i oni na nebesima kad je svetac blagosiljaopingvine. Čoveka zovemo bigamistom, ali njegovdrugi brak nije bio brak, ništavan je i bez efekta{formula korisna u mnogim slučajevima da bismoizbegli da kažemo bilo »učinio je« ili »nije učinio«);»naredio« mi je da nešto učinim, ali pošto nijeimao nikakav autoritet nadamnom, nije mogao dami »naredi«; upozorio me je da će me nešto napas-ti, ali me ono nije napalo, ili sam, u svakom sluča-ju, znao o tome mnogo više nego on, tako da, naneki način, nije mogao da me upozori, nije me upo-zorio.18 Dvoumimo se između »Nije mi naredio«,»Nije imao prava da mi naredi«, »Nije trebalo dakaže da mi naređuje«, baš kao i između »Ti nisiznao«, »Nisi mogao da znaš«, »Nisi imao prava dakažeš da znaš« (ovi izrazi možda imaju neznatnorazličita značenja, prema tome šta je tačno biloto što nije bilo u redu). Ali suštinski činioci su:(a) Rekao si da znaš; rekao si da obećavaš; (b)

17 »Zaklinjem se«, »garantujem«, »dajem reć«, »obećavam«, sveove i slične reći vafe i za slučajeve i -znanja« i •obećavanja«, sugerirajućida su oni analogni. Naravno da postoje tanane razlike, na primer, znatii obećavati su u izvesnom smislu »neograničeni' izrazi, dok kad se za-klinjcm, zaklinjem se na neSto, a kad garantujera, ga ran tu j em da ću, akonastanu neke nepovoljne i manje-viSe očekivane okolnosti, preduzeti nekumanje ili više određenu akciju da ih otklonim.

11 »Ne možeš da upozoriš nekoga na nešto Ito se neće dogoditi«paralelno je sa »Ne možeš da znaš ono Sto nije istina«.

TUĐE SVESTI y]\

PogreŠio si: ti to nisi učinio. Nedoumica se odnosisamo na način na koji taČno treba da se okrenemoprotiv prvobitnog »Znam« ili »Obećavam«.

Pretpostavka da je »Ja znam« izraz koji neštoopisuje samo je jedan primer deskriptivne greške,tako raširene u filosofiji. Čak i ako je neki jezik da-nas čisto deskriptivan, jezik to prvobitno nije bio, ivelikim delom to još uvek nije. Izgovaranje čistoritualnih fraza u odgovarajućim okolnostima nijeopisivanje akcije koju obavljamo, već njeno vrše-nje (»Zaklinjem se«); u drugim slučajevima onoima funkciju, kao i ton ili izraz, da nagovesti dajezik koristimo na neki naročit način (»Upozora-vam«, »Pitam«, »Definišem«). Takve fraze ne mogu,u strogom smislu, da budu laži, mada mogu da »im-pliciraju« laži, kao što »Obećavam« implicira daimam čvrstu nameru, što može i da ne bude isti-na.

Ako do ovih problema dolazi u dobro poznatimslučajevima kad pitamo »Kako znaš da je to slučajtog-i-tog?«, možemo isto tako da očekujemo da sejave i u slučajevima u kojima kažemo »Znam da jeon ljut«. Ako u ovom slučaju postoje, kao što bezsumnje postoje, naročite teškoće, možemo bar dateren malo očistimo od onoga što ne predstavljanaročitu teškoću i da dođemo u bolji položaj zarazmatranje tog problema.

Prethodno, moram da kažem da ću raspravljatisamo pitanje o osećanjima i emocijama, uzimajućiza primer osećanje ljutine. čini se verovatnim dasu slučajevi u kojima znamo da druga osoba mislida su dva i dva četiri, ili da vidi pacova itd., u rele-vantnom pogledu različiti, od slučaja kad znamo daje on ljut ili gladan, mada su im, bez sumnje, tako-đe i slični.

Pre svega, izvesno je da ponekad kažemo daznamo da je drugi čovek ljut, i da takođe razlikuje-mo te situacije od onih kada kažemo samo da veru-jemo da je on ljut. Jer, naravno, ni za trenutak ne


pretpostavljamo da uvek znamo, niti o svim lju-dima, da li su ljuti ili ne, niti da smo u stanju da tootkrijemo. Postoje mnoge situacije u kojima uvi-đam da nisam u stanju da kažem šta on oseća; ipostoje mnogi tipovi ljudi, i takođe mnogi pojedin-ci, za koje (budući da su onakvi kakvi su, i da samja ovakav kakav sam) to nikada ne mogu da ka-žem. Osećanja kraljeva, na primer, ili fakira, iliBušmana, ili Vikemovaca, ili prostih ekscentrika— u njih može biti veoma teško da se pronikne;ukoliko ih niste dugo vremena prisno poznavali,uopšte niste u položaju da znate koja su njihovaosećanja, posebno ako, iz ovog ili onog razloga, onine mogu ili neće da vam to kažu. Ili opet, osećanjanekog pojedinca koga nikada ranije niste sreli —mogla bi da budu bilo kakva: uopšte ne poznajetenjegov karakter, ni njegov ukus, niste upoznali nje-gove manirizme i tako dalje. Njegova osećanja sunedokučiva i lična: ljudi se toliko razlikuju. To suokolnosti koje nas navode da kažemo »Nikad sene zna«, »Nikada nisi siguran«.

Ukratko, u ovom slučaju čak i više nego uslučaju češljugara, mnogo zavisi od toga kolikodobro smo se u prošlom iskustvu upoznali sa ovimtipom osoba, i sa ovim pojedincem, u ovakvim si-tuacijama. Ako nismo dobro upoznati, tada okleva-mo da kažemo da znamo; i doista, ne može se oče-kivati da kažemo (ili da raspoznamo). S druge stra-ne, ako smo imali potrebno iskustvo, tada možemo,u pogodnim okolnostima, da kažemo da znamo: si-gurno možemo da prepoznamo kada je neki našblizak rođak ljući nego što smo ga ikad videli.

Dalje, takođe smo morali i sami da doživimoosećanje ili emociju o kojoj se radi, u ovom slu-čaju ljutinu. Da bih znao šta Vi osećate, moramočigledno da budem u stanju da zamislim (pogo-dim, razumem, cenkn) šta Vi osećate. Čini se da sezahteva više nego da sam samo naučio da razliku-jem ispoljavanja ljutine kod drugih: morao sam i

TUBE SVESTI J73

sam da budem ljut.19 Ili, u svakom slučaju, ako ni-kad nisam osetio izvesnu emociju, recimo ambiciju,tada osećam dodatnu nedoumicu, kad kažem da jenjegov motiv ambicija. A čini se da se ovo možepripisati naročitoj prirodi (gramatici, logici) oseća-nja i emocija, naročitom načinu na koji se onaodnose prema svojim okolnostima i ispoljavanji-ma, koji treba dalje razjasniti.

Na prvi pogled, može da izgleda primamljivoda sledimo g. Wisdoma i da napravimo razliku iz-među (1) fizičkih simptoma i (2) osećanja. Tako,kad me, u ovom slučaju, upitaju »Kako možeš daraspoznaš da je ljut?«, trebalo, bi da odgovorim»Na osnovu fizičkih simptoma«, dok ako njega upi-taju kako on može da raspozna da je ljut, trebalobi da odgovori »Na osnovu osećanja«. Čini se daovo predstavlja opasno uprošćavanje.

Pre svega, »simptomi« (i »fizički«) ovde se upo-trebljava na način različit od prihvaćene upotrebe,koji nas dovodi u zabludu.

»Simptomi«, termin preuzet iz medicinske ter-minologije,20 ima tendenciju da se upotrebljava je-dino, ili prvenstveno, u slučajevima u kojima jeona stvar čiji su to simptomi nešto nepoželjno (sim-ptomi bolesti u začetku, pre nego ozdravljenja,očajanja pre nego nade, tuge pre nego radosti): istoga je izraženiji nego »znaci« ili »indikacije«. Ovoje, međutim, relativno trivijalno. Važnija je činjeni-ca da nikada ne govorimo o »simptomima« ili »zna-cima« osim u slučajevima gde impliciramo da se neradi o neposrednom viđenju same stvari. Bez sum-

" Kažemo da ne znamo kako izgleda bili kralj, dok kažemo daznamo kako su morali da se osećaju naši prijatelji dok su bili prestrašeni.U ovom običnom (nepreciznom i očevidno necclovitom) smislu >znati ka-ko bi izgledalo« često znamo kako bi izgledalo biti sused koji vadi svojmač, dok ne znamo (ne možemo čak ni da pogodimo ili zamislimo)kako bi izgledalo biti mačka ili bubajvaba. Ali, naravno, da »ne znamo«šta kod našeg suseda prati njegovo vađenje mača u g. Wisdomovom oso-benom smislu »znati Sta« koji je ekvivalentan »imali neposredno iskustvoe> onom Sto«.

10 Danas lekari razlikuju »simptome« i »(fizičke) znake«; ali ovadistinkcija ovde nije relevantna, a možda nije ni sasvim jasna.

174 JOHN L. AUSTIN

nje, često ne bi bilo lako da tačno kažemo gde seznaci ili simptomi završavaju a gde počinje samastvar: ali se uvek implicira da postoji ova podela.I stoga reci »simptom« i »znak« ne mogu da seupotrebe nigde osim u slučajevima gde je mogu-će da stvar, kao što je slučaj sa bolešću, bude skri-vena, bilo u budućnosti, u prošlosti, ispod kože ilipod nekim manje ili više izvikanim zastorom: akada je sama stvar pred nama, više ne govorimoo znacima i simptomima. Kad govorimo o »znaci-ma oluje«, mislimo na znake oluje koja nastupa, ilikoja je prošla, ili koja je iza horizonta, ne mislimona oluju koja besni nad našim glavama.21

Ove reci funkcionišu kao i reci »tragovi« ili»nagoveštaji«. Kad jednom znate ko je ubica, višene dobijate nove nagoveštaje, već samo ono što subili ili bi mogli da budu nagoveštaji: priznanje ubi-ce ili izjava nekog svedoka koji je prisustvovaozločinu nisu posebno dobar nagoveštaj — oni sunešto potpuno drugo. Kad se sir ne može naći ilivideti, tada mogu da postoje njegovi tragovi: aline i kad nam je pred nosom (mada se, naravno,tada ne radi ni o »nepostojanju tragova«).

Iz ovog razloga, strpati zajedno sve karakteris-tične odlike neke stvari kao njene »znakove« ili»simptome« je, kao opšti običaj, pogrešno: madaje, naravno, ponekad slučaj da nešto Što bi u od-govarajućim okolnostima moglo da se nazove ka-rakteristikama, ili efektima, ili manifestacijama, iliđulovima, ili posledicama, ili čim već ne, izvesnihstvari, moglo takode da se (u odgovarajućim okol-nostima) nazove njihovim znacima ili simptomima.Ćini se da je to ono što je stvarno pogrešno u g.Wisdomovom paradoksu (Other Minas III) o tome

u Postoje složeniji slučajevi, kao što je slučaj inflacije, gde suznaci nastupajuće inflacije iste prirode kao i SLUHU inflacija, ali suslabiji ili sporiji. Naročito u ovakvim slučajevima, gde znaci ili »ten-dencije« prestaju, a gde počinje sama stvar, to odrediti je stvar našeodluke; štaviSc, kod inflacije, kao i kod nekih bolesti, možemo da unekim kontekstima produžimo da govorimo O znacima ili simptomimakad je sama inflacija već jasno prisutna, zato Sto ona nije neSto Sto semože otkriti prošlim opažanjem.

TUĐE SVESTI 175

kako gledamo u ostavu i nađemo »sve znakove«hleba u slučaju kad vidimo veknu, dodirujemo jeprobamo i tako dalje. To uraditi uopšte ne značinaći (neke) znake hleba: ukus ili dodir hleba uop-šte nije znak ili simptom hleba. Nije jasno kakobi trebalo da se shvati izjava da sam našao znakehleba u ostavi, jer hleb nije nešto što je od nasobično skriveno nekim neprozirnim zastorom (aako je na polici, ne ostavlja nagoveštaje), a poštonije neki prolazan događaj (nastupajući hleb itd.)nema nikakve normalno prihvaćene »znakove«: aznakovi, osobeni za stvar o kojoj se radi, morajuda budu, manje ili više, normalno prihvaćeni. Mog-lo bi se smatrati da mislim da kažem da sam na-šao ostatke hleba, kao mrvice, ili znake da se hlebnekada tu nalazio, ili nešto slično tome; ali onošto ne bi moglo da se smatra da mislim jeste dasam video, probao ili dodirnuo (nešto kao) hleb.

Ono što stvarno kažemo, ako je izgled nečegu redu ali ga još nismo okusili, jeste »Ovde je ne-što Što izgleda kao hleb«. Ako se posle svega poka-že da to nije bio hleb, mogli bismo da kažemo»Imalo je ukus hleba, ali u stvari to je bio samosurogat za hleb« ili »Pokazivalo je mnogo karakte-ristične odlike hleba, ali se u važnom pogledu razli-kovalo: bila je to samo sintetička imitacija«. Tojest, uopšte ne upotrebljavamo reci »znak« ili »sim-ptom«.

Sada, ako »znaci« i »simptomi« imaju ovu og-raničenu upotrebu, očevidno je da reći da dospe-vamo samo do »znakova« ili »simptoma« nečegaznači implicirati da nikad ne dospevamo do njegasamoga (a to takođe važi i za »svi znaci«). Tako da,kad kažemo da ja dolazim u dodir samo sa sim-ptomima njegove ljutine, to nosi važnu implikaci-ju. Ali da li mi ovako govorimo? Sigurno da ne sma-tramo da nikad nismo neposredno svesni ničegosim simptoma ljutine kod drugog čoveka?

»Simptomi« ili »znaci« ljutine imaju tenden-ciju da znače znake rastuće ili potisnute ljutine.

176 JOHN L. AUSTIN

Kad je čovek jednom već eksplodirao, govorimo onečem drugom — o izrazu, ili manifestaciji, ili is-poljavanju ljutine, o izlivu temperamenta i tomeslično. Trzanje obrva, bledilo, podrhtavanje glasa,sve to mogu biti simptomi ljutine, ali besomučnagrdnja ili šamar to nisu, oni su činovi u kojima lju-tina nalazi oduška. »Simptomi« ljutine se ne sup-rotstavljaju, bar ne normalno, čovekovom sopstve-nom unutrašnjem ličnom osećanju ljutine, već prenjegovom stvarnom ispoljavanju. Normalno, kadasu nam pristupačni samo simptomi, trebalo bi dakažemo da samo verujemo da je čovek ljut, dokkad se jednom oda, kažemo da znatno.22

I reč »fizički«, kako je g. Wisdom upotreblja-va u kontrastu sa »mentalno«, meni izgleda zloupo-trebljena, mada nisam siguran da, u ovom slučaju,ova zloupotreba može da nas dovede u zabludu. Onočevidno čovekova osećanja, koja navodi kao tipi-čan primer »mentalnog«, ne želi da nazove fizič-kim. Ipak, mi to obično često činimo. Postoje mno-ga fizička osećanja, kao vrtoglavica, glad ili umor:neki lekari ih svrstavaju među fizičke znake razli-čitih tegoba. O najvećem broju osećanja ne govori-mo ni kao o fizičkim ni kao o mentalnim, pogotovune o emocijama kao što su ljubomora ili ljutina:mi ih ne pripisujemo svesti nego srcu. Kada opisu-jemo neko osećanje kao mentalno, to je zato štoupotrebljavamo reč koja se normalno upotrebljavada se opiše fizičko osećanje, u posebnom prenos-nom smislu, kao kad govorimo o »mentalnoj« ne-lagodnosti ili »mentalnom« zamoru.

12 Ponekad, kaže se, upotrebljavamo »znam« tamo gde bismobili spremni da stavimo »Verujem«, kao kad kažem <Znam da je kodkuće, zato Sto je njegov šešir u predsoblju*; »znati« se tako slobodnoupotrebljava umesto »verovati*, zašto bi onda trebalo da pretpostavimoda među njima postoji fundamentalna razlika? Ali pitanje je šta tačnopodrazumevamo pod »spremni da stavimo umesto* i »slobodno*? »Spre-mni smo da stavimo« verovati umesto znati ne kao ekvivalentan izraz,već kao slabiji izraz koji je stoga poželjniji, ako imamo na umu oz-biljnost sa kojom, £to je postalo očevidno, ova stvar treba da se raz-matra; prisustvo Šešira, koje bi u mnogim kontekstima služilo kao dokazprisutnosti njegovog vlasnika, moglo bi samo uz krajnju nemarnost dase navede kao dokaz na suđenju.

TUĐE SVESTI 177

Jasno je da biti ljut predstavlja nešto više ne-go prosto ispoljavati simptome i imati osećanje.Jer postoji i ispoljavanje ili manifestacija. I trebada primetimo da se osećanje na jedinstven načinodnosi prema ispoljavanju. Kad smo ljuti, imamoimpuls koji osećamo i/ili po kome postupamo davršimo radnje posebne vrste, i ukoliko ne potisne-mo ljutinu, mi ih stvarno i činimo. Postoji osobenai čvrsta veza između emocije i prirodnog načina dajoj se da oduške, koju, pošto smo i sami bili ljuti,poznajemo. Načini na koje se ljutina normalno ma-nifestuje su prirodni za ljutinu, baš kao što posto-je tonovi glasa koji prirodno izražavaju različiteemocije (negodovanje itd.). Normalno ne smatramoda postoji23 tako nešto kao »biti ljut« nezavisno odnekog impulsa, ma kako neodređenog, da se ljutinida oduška na prirodan način.

StaviŠe, pored prirodnih izraza Ijutine, postojetakođe i prirodne prilike za ljutinu, koje smo tako-đe upoznali, i koje su na sličan način čvrsto pove-zane sa »biti ljut«. Bilo bi podjednako besmislenosvrstati ih u »uzroke«, u nekom pretpostavljenoočiglednom i »spoljašnjem« smislu, kao Što bi biloi svrstati izliv Ijutine u »posledicu«, u pretpostav-ljeno očiglednom i »spoljašnjem« smislu. Isto tako,bilo bi besmisleno reći da postoje tri potpuno od-vojena fenomena, (1) uzrok ili prilika, (2) osećanjeili emocija i (3) posledica ili manifestacija, koji sudovedeni u vezu »po definiciji« kao nužni za lju-tinu, mada bi ovo možda manje navodilo na pogre-šan zaključak.

Čini se da je ispravno reći da je »biti ljut« umnogim aspektima slično sa »imati zauške«. To jeopis celog obrasca povezanih događaja, koji obu-hvata prilike, simptome, osećanje i manifestaciju,a možda i druge činioce pored toga. Podjednako jenepromišljeno pitati »Šta je stvarno, sama ljuti-na?«, kao i pokušati da se bolest svede na jedan

u Nov jezik prirodno postaje neophodan ako treba da dopustimone"svesna osećanja, ili osećanja koja se izražavaju na paradoksalan na-čin, kao što su osećanja koja opisuju psihoanalitičari.

12 Svest i saznanje

J7g JOHN L. AUSTIN

izdvojen element (»funkcionalni poremećaj«). Dasam čovek oseća nešto što mi ne osećamo jeste, uodsustvu g. Wisdomove vrste telepatije,24 dovoljnoočevidno i, uzgred, ne predstavlja nešto na šta setreba žaliti kao na »ljudsku sudbinu«, ali ništa neiziskuje od nas da kažemo da »to« (»samo oseća-nje«)25 jeste Ijutina. Obrazac događaja, ma kakotačno izgledao, jeste nešto, očigledno, osobeno zaslučaj »osećanja« (emocija) — nikako nije potpu-no sličan slučaju bolesti: ova osobenost nas, činise, navodi da kažemo da, ukoliko to osećanje ni-smo i sami doživeli, ne možemo da znamo kada ganeko drugi doživljava. ŠtaviŠe, naše pouzdanje uopšti obrazac čini nas spremnim da kažemo da»znamo« da je drugi čovek ljut i onda kada smoopazili samo neke delove tog obrasca: jer su delovimeđusobno povezani mnogo čvršće nego Što su, naprimer, novinari koji trčkaraju po Brightonu pove-zani sa požarom u Fleet-streetu.26

Moć obrasca je tolika da će, ponekad, sam čo-vek da od spoljašnjih posmatrača prihvati ispravke0 svojim sopstvenim emocijama, tj. o njihovomispravnom opisu. Možemo ga navesti da se složi ka-ko nije stvarno bio ljut, koliko, pre, ozlojeđen ililjubomoran, pa čak i da nije osećao bol, već da jeto samo uobrazio. Ovo ne predstavlja nikakvo izne-nađenje, naročito u svetlosti činjenice da je on, kao1 svi mi, prvenstveno naučio da upotrebljava izraz»Ja sam ljut« time što je (a) zapazio prilike, simpto-me, manifestacije itd. u slučajevima kad druge

M Pustoji, izgleda mi, neSto Sto se stvarno događa, Sto je pri-lično različito od g. Wisdomove telepatije, i Sto ponekad doprinosinašem znanju osećanja drugih ljudi. Govorimo, na primer, »Osećamnjegovo nezadovoljstvo« ili »Možete da osetite njegovu ljutinu«, i čini seda u tome ima neke istine. Ali osećanje koje mi osećamo, mada istin-sko »osećanje«, nije, u ovim slučajevima, nezadovoljstvo ili Ijutina, većneko naročito osećanje — dvojnik ovom prvom.

u *Osećanja«, tj. oseti, koja možemo da opazimo kod sebe kadsmo ljuti, jesu stvari kao što su lupanje srca ili grčenje mišića, kojese po sebi ne može opravdano nazvati »osećanjem ljutine«.

u Prema tome, dovodi nas u zabludu ako pitamo »Kako moguda od natmurenog izraza dođem do Ijutine?«.

TUĐE SVEST! 179

osobe za sebe kažu »Ja sam ljut«, (b) time što mudrugi, koji su zapazili sve što se o njemu mogloopažati u izvesnim prilikama, kažu »Ti si ljut«, tj.da bi trebalo da on kaže »Ja sam ljut«. Uopšte,veoma je teško biti potpuno siguran o »pukim« ose-ćanjima i emocijama, ako se takve stvari uopštemogu otkriti, čak teže nego, recimo, o ukusimakoje, normalno, opisujemo samo po njihovim uzro-cima (ukus »ananasa«, »katrana« itd.).

Pored toga, sve reci za emocije su pomalo ne-određene, što vodi daljim nedoumicama da li »zna-mo« kada je neko ljut. One teže da pokriju priličnoširok skup nedovoljno određenih situacija: a obras-ci na koje se odnose obično su prilično složeni (ma-da vrlo često, opšte poznati i ne tako teški za pre-poznavanje), tako da je lako da jedna od više ilimanje nužnih odlika ne bude prisutna, izazivajućitako nedoumicu šta tačno da kažemo u takvom, ne-pravilnom, slučaju. Uviđamo, prilično dobro, daako kažemo da znamo može se od nas tražiti dato i dokažemo, i u tom pogledu, neodređenost ter-minologije predstavlja veliku smetnju.

Možda smo već dovoljno toga rekli da pokaže-mo kako se najveći deo teškoća, koje nam stoje naputu kad kažemo da znamo da je nešto češljugar,javlja u mnogo većoj meri kada želimo da kažemoda znamo da je neko drugi ljut. Ali postoji oseća-nje, — koje je, smatram, opravdano, — da u ovomdrugom slučaju postoji još jedna, sasvim naročitateškoća.

Ova teškoća izgleda da pripada onoj vrsti kojuje g. Wisdom istakao na samom početku svog nizačlanaka »Other Minds«. Pitalo se ne može li nekoda pokazuje sve simptome Ijutine (ispoljavanje isve ostalo), čak ad infinitum, a ipak da ne bude(stvarno) ljut? Setićemo se da on tu teškoću uzima,bez sumnje provizorno, kao teškoću sličnu onojkoja se može javiti u pogledu stvarnosti bilo kog»materijalnog« objekta. Ali, u stvari, ona ima svojesopstvene naročite odlike.

12*

jgQ JOHN L. AUSTIN

Izgleda da tu mogu da nastanu tri različitesumnje:

1. Kad je po svemu sudeći ljut, zar ne bi mo-gao stvarno da bude pod uticajem neke druge emo-cije, tako Što, mada normalno oseća istu emocijukoju bismo i mi osećali u prilikama kada bismo,na njegovom mestu, osećali ljutinu, i mada se nor-malno ponaša kako se i mi ponašamo kad smoljuti, u ovom posebnom slučaju on postupa ne-uobičajeno?

2. Kada je po svemu sudeći ljut, zar ne bi mo-gao stvarno da bude pod uticajem neke druge emo-cije, tako što, u prilikama kada bismo mi, na nje-govom mestu, osećali ljutinu, on normalno osećaneku emociju koju bismo mi, da je doživimo, razli-kovali od ljutine, a ipak se ponaša onako kako bi-smo se i mi ponašali kad bismo osećali ljutinu?

3. Kad je po svemu sudeći ljut, zar ne bi mo-gao stvarno da ne oseća nikakvu emociju?

U svakodnevnom životu, ovi problemi se javlja-ju u naročitim okolnostima i predstavljaju istinskuteškoću. Možemo da budemo u nedoumici: (1) dali nas neko obmanjuje, suzbijajući svoje emocije,ili glumeći emocije koje ne oseća, (2) da li pogreš-no razumemo nekoga (ili on nas), pogrešno pretpo-stavljajući da on »oseća kao i mi«, da ima emocijeslične našima, ili (3) da li je neka radnja drugeosobe stvarno promišljena ili možda samo, na nekinačin, nehotična ili nepažljiva. Ove vrste nedoumi-ca mogu da se jave, i često se javljaju i u pogleduradnji osoba koje vrlo dobro poznajemo.27 Bilo ko-ja od njih, ili sve tri zajedno, nalazi se, možda, uosnovi citata iz Virginiae Woolf28: sve one su pri-sutne u osećanju usamljenosti koje povremeno obu-zima svakog od nas.

17 Takođe, postoji naročit način na koji možemo da sumnjamou »stvarnost« svojih sopstvenih emocija, možemo da sumnjamo da timožda sami sebi ne »glumimo«. Profesionalni glumci mogu da se nađuu stanju kad više ne znaju stvarno Sta su njihova istinska osećanja.

n (Koji je Wisdom citirao u svom prilogu.)

TUĐE SVESTI 181

Nijedna od ovih naročitih teškoća sa »stvar-nošću« ne javlja se u vezi sa češljugarima ili hle-bom, kao što se, na primer, naročite teškoće saoazama ne javljaju u vezi sa stvarnošću emocijadruge osobe. Češljugar nije nešto što može da seizigrava, niti je hleb nešto što može da se potisne:možemo da budemo obmanuti izgledom neke oaze,ili da pogrešno protumačimo predznake oluje, alioaza ne može da nas laže, niti možemo pogrešnoda razumemo oluju onako kako pogrešno razume-mo nekog čoveka.

Mada su teškoće naročite, načini na koje po-stupamo sa njima su, u početku; slični onima pri-menjenim u slučaju češljugara. Postoje (više ilimanje grubo) utvrđeni postupci za slučajeve u ko-jima podozrevamo obmanu, ili pogrešno razumeva-nje, ili nepažnju. Tim sredstvima vrlo često uspe-vamo da ustanovimo (mada ne očekujemo da touvek učinimo) da neko glumi, ili da smo ga po-grešno razumeli, ili da nije voljno delao, ili daprosto nije podložan nekoj emociji. Ovi posebnislučajevi, u kojima se javljaju sumnje koje zahte-vaju rešenje, suprotstavljeni su normalnim slučaje-vima kojih se držimo29 sve dok ne postoji neki na-ročit nagoveštaj da se radi o obmani itd., i to ob-mani neke, u datim okolnostima, razumljive vrste,to jest vrste koja se može shvatiti zato što je motivitd. nagovešten na naročit način. Ne postoji Čakni sugestija da nikada ne znam kakve su emocijedrugih ljudi, ili da bih u pojedinim slučajevimamogao da ne budem u pravu ni iz kakvog poseb-nog razloga ili ni na kakav poseban način.

Neobični slučajevi obmane, nerazumevanja itd.(koji nisu pravilo) ne događaju se, ex vi termini,uobičajeno: posedujemo praktično znanje o podes-nim prilikama i iskušenjima za obmanu, ili nerazu-mevanje, njihovim praktičnim granicama i normal-nim tipovima. Pa ipak, oni mogu da se dogode imogu da postoje njihovi široko rasprostranjeni ob-

** »Ne mofci da varai sve ljudi sve vremc« je »analitički Iskat«,

182 JOHN L. AUSTIN

lici, a da mi te činjenice još nismo svesni. Ako dođedo toga, u izvesnom smislu nismo bili u pravu, jernaša terminologija ne odgovara činjenicama, i odtada ćemo morati da budemo obazriviji kad kaže-mo da znamo, ili ćemo morati da preispitamo našeideje i terminologiju. Ovo smo stalno spremni daučinimo, u oblasti tako složenoj i zagonetnoj kaošto su emocije.

Međutim, preostaje još jedna naročita odlikaovog slučaja koja ga, takođe, radikalno razlikujeod slučaja češlj ugara. Cešljugar, materijalni objekt,jeste, kako smo ranije insistirali, neispisan i nem:a čovek govori. U kompleksu događaja koji nas na-vode da kažemo da znamo da je drugi čovek ljut, ukompleksu simptoma, prilika, ispoljavanja i osta-log, posebno mesto zauzimaju njegove sopstvenetvrdnje o tome šta su njegova osećanja. U običnimslučajevima, mi bez pogovora prihvatamo ove tvrd-nje i tada kažemo da znamo, tako reći, »iz drugeruke«, šta su njegova osećanja: mada, naravno, »izdruge ruke« ovde ne može da se upotrebi da impli-cira da bi bilo ko, osim njega, mogao da zna »izprve ruke«, i stoga se, možda, stvarno tako i neupotrebljava. U neobičnim slučajevima, gde se nje-gova tvrdnja sukobljava sa opisom slučaja kojibismo inače bili skloni da damo, ne osećamo seobaveznim da prihvatimo njegovu tvrdnju, madauvek osećamo neku nelagodnost pri odbacivanju tetvrdnje. Ako neko neprestano laže ili obmanjuje sa-mog sebe, ili ako postoje očiti razlozi zašto bi on uovoj prilici lagao ili sebe obmanjivao tada se mno-go ne dvoumimo, ali ako čovek, koji je celog svogživota svime što je činio pokazivao da usvaja nekobesmisleno verovanje, ostavi za sobom belešku usvom dnevniku da u to nikada nije verovao, tadaverovatno ne bismo znali šta da kažemo.

Zeleo bih da u zaključku navedem još nekazapažanja o ovoj ključnoj stvari, o našem verova-nju onome što sam čovek kaže o svojim osećanji-ma. Mada vrlo dobro znam da mi ovde sve nije bašsasvim jasno, ne mogu a da se ne osećam sigurnim

TUĐE SVESTI Jg3

da je to od fundamentalnog značaja za problem tu-đih svesti, i da mu nije posvećena pažnja koju za-služuje, možda baš zato Što je toliko očigledno.

Čovekovo sopstveno tvrđenje nije (ne smatrase primarno kao) znak ili simptom, mada može(sekundarno i veštački) da se takvim smatra. Nje-mu je obezbeđen jedinstven položaj među činjeni-cama koje navodimo. Pitanje je tada »Zašto muverovati?«.

Postoje odgovori koje možemo da damo na ovopitanje, koje ovde treba da shvatimo u opštem smi-slu »Zašto da mu ikada verujemo?«, a ne prostokao »Zašto da mu verujemo u ovom slučaju?«. Mo-žemo da kažemo da smo u prošlosti znali za mnogenjegove tvrdnje o drugim stvarima, a ne njegovimemocijama, i da smo uvek mogli da ih verifikujemona osnovu našeg sopstvenog opažanja činjenica okojima je govorio: tako da u stvari imamo nekuosnovu za indukciju o njegovoj opštoj pouzdanosti.Ili možemo da kažemo da se njegovo ponašanje naj-jednostavnije »objašnjava« pretpostavkom da onoseća emocije slične našim, baš kao što psihoanali-tičari, kad upotrebljavaju terminologiju »nesvesnihželja«, »objašnjavaju« nastrano ponašanje analogi-jom sa normalnim ponašanjem.

Međutim, ovi odgovori su opasni i beskorisni.Oni su toliko očigledni da ne zadovoljavaju nikoga,dok sa druge strane, ohrabruju onog ko postavljapitanje da ide »u dubinu«, hrabreći nas, sa svojestrane, da ove odgovore preuveličavamo, sve dokne postanu sasvim izopačeni.

Pitanje, ako ga sledimo korak dalje, postajeprigovor samoj mogućnosti »verovanja drugom čo-veku«, u uobičajenom smislu te reci. Kakvo »oprav-danje« imamo za pretpostavku da uopšte postojituđa svest sa kojom komuniciramo? Kako možeteda znate šta to predstavlja za tuđu svest da uopštenešto oseća, i stoga, kako možete da je razumete?Tada smo u iskušenju da kažemo kako pod »vero-vati mu« podrazumevamo samo da izvesne glasoveuzimamo kao znake ponašanja koje tek Što se nije

184 JOHN L. AUSTIN

javilo, i kako »tuđe svesti« stvarno nisu ništa stvar-nije od nesvesnih želja.

Međutim, ovo je izopačen prikaz situacije. Činise, pre, da je verovanje drugim osobama, autorite-tu i svedočenju, suštinski elemenat akta komunika-cije, akta koji svi mi stalno vršimo. On je isto takonesvodljiv deo našeg iskustva kao, recimo, davanjeobećanja ili učestvovanje u takmičarskim igrama,ili čak opažanje mrlja boje. Možemo da izložimoizvesne prednosti takvih radnji i da razradimo ne-ku vrstu pravila za njihovo »racionalno« obavljanje(kao Što pravnici i istoričari i psiholozi stvarajupravila za prihvatanje svedočenja). Ali ne postoji»opravdanje« za njihovo vršenje kao takvo.

ZAVRŠNA PRIMEDBA

Jedan govornik na našem skupu u Mancheste-ru rekao je, otpril ike, da s tvarna zagonetka ostajejoš uvek to da »Ne t reba da kažem da znam da jeTom ljut, zato što mi njegova osećanja nisu data uintrospekciji«: i to je, bez sumnje, ono oko čegamnogi lupaju glavu. Srž onog što sam pokušao daizložim jeste p r o s t o :

1. Naravno, Tomova osećanja mi nisu d a t a uintrospekciji (bili b i smo u lepoj situaciji da jesu).

2. Naravno, ja p o n e k a d znam da je T o m ljut.Stoga3. Pretpostavit i da pi tanje »Kako z n a m da je

Tom ljut?« t reba da znači »Kako su mi Tomova ose-ćanja data u introspekciji?« (zato što, kao Što zna-mo, to je ono što znanje jes te ili t reba da bude)predstavlja pros to presipanje iz šupljeg u prazno.

(1946) S engleskog preveo: Rastko Jovanović

Henry P. Grice

KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA

Kauzalnoj teoriji opažanja (KTO) neko se vri-jeme poklanjalo razmjerno malo pažnje, vjerujem,uglavnom zbog toga što se općenito pretpostavlja-lo da ona tvrdi ili ima za posljedicu iskaz da sumaterijalni objekti nezamjetljivi, i da je neprihvat-ljivost ovog iskaza dovoljan razlog da se teorija od-baci. Sklon sam ovaj stav prema KTO smatrati pri-stranim, ili barem pretjerano nenaklonjenim, pa ćupokušati u osnovnim crtama izložiti tezu koja bise možda mogla s pravom smatrati verzijom KTOi koja, ako i nije istinita, nije barem suviše oči-gledno lažna.

Sto treba da znači zastupati kauzalnu teorijuopažanja? (1) Držat ću da je nedovoljno naprostovjerovati da se opažanje materijalnog objekta mo-ra uvijek kauzalno objasniti pozivanjem na takveuvjete, da se u bližem određenju barem jednog odnjih spominje opaženi objekt; na primjer, da jeopažanje završetak kauzalnog niza koji na ranijemstupnju uključuje neki događaj ili proces u historijiopaženog objekta. Ne čini se da je takvo vjerovanjepo svojoj naravi filozofsko; njegov predmet izgledakao veoma općenit kontingentan iskaz. Međutim,ako je verzija KTO kojom ću se prvenstveno bavitiispravna, valja reći da će se on (ili nešto njemu sli-čno) pokazati radije nužnom nego kontingentnom

186 HENRY P. GRICE

istinom. (2) Može se smatrati da će u razjašnjenjupojma opažanja materijalnog objekta biti sadržanoneko pozivanje na ulogu koju opaženi materijalniobjekt ima u kauzalnom porijeklu opažanja (ili osje-tilnog utiska, ili osjetilnog datuma koji je sadržan uopažanju). Ova tvrdnja zauzima središnje mjesto uonom Što smatram standardnom verzijom KTO.(3) Moglo bi se smatrati da zadatak filosofa koji sebavi opažanjem nije da razjasni običan pojam opa-žanja materijalnog objekta, ili odredi njegova os-novna obilježja, već da pruži neku njegovu racio-nalnu rekonstrukciju, da ga zamijeni nekim poj-mom koji više odgovara idealnom ili znanstvenomjeziku. Moglo bi se, zatim, predložiti da se takvoredefiniranje izvrši pomoću odredbe — posljedicautjecaja objekta na osjetilni organ i nervni sistemonog koji opaža, ili pomoću odredbe — posljedicautjecaja na njegovo ponašanje, odnosno, »tenden-cije ponašanja«, ili, pak, pomoću obje ove odredbe.Stanovište ove vrste možda zaslužuje da bude na-zvano kauzalnom teorijom opažanja, ali ja nećurazmatrati teorije ovog tipa. (4) Razlikovat ću pri-hvaćanje KTO od pokušaja da se pruži izvjesnavrsta kauzalne analize za šire ili uže polje iskazakojim se pripisuju svojstva materijalnim objekti-ma. Analiza na koju mislim je one vrste koju, mog-li bismo smatrati, predlaže Locke — u jednoj mo-gućoj interpretaciji — za iskaze kojim se pripisujusvojstva, na primjer, boje i temperature. Njegovostanovište moglo bi se shvatiti ovako — takvi iska-zi tvrde da bi objekt, u izvjesnim standardnimokolnostima, uzrokovao pojavu određenih vrsta ide-ja ili osjetilnih utisaka u onom koji opaža.

Uvodna formulacija KTO izložena u knjizi Per-ception1 profesora Pricea podvela bi ovu teorijupod drugu točku navedenu u prethodnom odjeljku.KTO se određuje kao tvrđenje (1) da u slučaju svihosjetilnih data (ne samo vizuelnih i taktilnih) »pri-padati nečemu« jednostavno znači biti uzrokovan

> str. 66.

KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA 187

njime, tako da je iskaz »M je dat mojim osjetili-ma« ekvivalentan iskazu »M uzrokuje osjetilni da-tum s kojim sam neposredno upoznat«; (2) da jeopažajna svijest u osnovi zaključivanje od učinkana uzrok. Budući da je, mislim, pravo reci2 da jeizraz »dat mojim osjetilima« Priče uveo kao pose-ban termin da bi izdvojio jedan mogući smisao gla-gola »opažati«, možemo uzeti da prvi dio navoda iz-nosi tezu da izraz »opažam M« (u jednom njego-vom smislu) treba smatrati ekvivalentnim izrazu»imam (ili osjećam) osjetilni datum koji je prouz-rokovan od M«. (Na drugi dio navoda se zasad ne-ću osvrtati.) Upustit ću se sada u nešto opširnijerazmatranje obilježja koje ova verzija KTO dijelis drugim nekauzalnim teorijama opažanja, naime,u razmatranje tvrdnje da opažanje materijalnog ob-jekta uključuje posjedovanje ili osjećanje osjetil-nog datuma; jer ako se ova tvrdnja ne bi moglaodržati, ispitivanje posebnih obilježja KTO bilo biizlišno.

II

Glavna teškoća s kojom se suočava tvrdnja daopažanje uključuje posjedovanje ili osjećanje osje-tilnog datuma sastoji se u tome da se pruži zado-voljavajuće objašnjenje značenja tehničkog termi-na »osjetilni datum«. Jedan poznati način prilaže-nja ovom zadatku je pokušaj da se dokaže, pomo-ću nekog oblika argumenta zasnovanog na iluzija-ma, postojanje objekata posebne vrste kojima jetermin »osjetilni datum« ponuđen kao vrsno ime.Drugi način (koji je prihvatio Moore u čuvenom od-jeljku) jeste davanje uputa čija je namjena daomoguće izdvajanje entiteta one vrste na koju tre-ba primijeniti termin »osjetilni datum«. Poznataje, također, opća narav prigovora svakom od ovihpostupaka, te ću za sada pretpostaviti da ni jedanni drugi ne zadovoljava.

* Cf. ibid. str. 21—25.

188 HENRV P. GRICE

Različiti su filosofi iznijeli mišljenje da izraz»osjetilni datum« može biti (i treba da bude) uve-den kao tehnički termin, premda su svi pokušajida se označe posebni objekti koje bi trebalo naziva-ti osjetilnim podacima, ili da se dokaže njihovo po-stojanje, bili neuspješni. Njegova upotreba bila bieksplicite definirana pozivanjem na ovakve, navod-no standardne izraze: »To i to mi izgleda <J> (npr.plavo)«, »Izgleda mi (imam osjećaj) kao da je 4>to i to«, »Čini mi se da vidim nešto 4*«. i tako da-lje. No, kako bi se prigovor na prijedloge o kojimagovorim mogao nazvati načelnim, za sada mi nijecilj da razmatram kako bi se takva eksplicitna de-finicija pojma osjetilnog datuma mogla u pojedi-nostima formulirati. Moram, ipak, primijetiti dase ovaj program ni u kom slučaju ne može provestitako lako, kako možda sugerira nemaran način nakoji je ponekad izložen. Naime, različiti izrazi nat-ječu se za glavnu ulogu u ovom pothvatu, na pri-mjer, »izgleda« (»osjeća se« itd.), »čini se«, »javljase«, te bi trebalo ispitati manje ili više tanane razli-ke među njima. Zatim, čak i kad bismo jednog odnjih pretpostavili drugima, ne bi sve njegove upo-trebe bile podesne. Na primjer, ako odlučimo upo-trijebiti izraze tipa »izgleda mi«, moramo li smatra-ti legitimnim da nam rečenica »Ovo mi izgleda ne-probavljivo« daje rečenicu o osjetilnom datumu»Imam neprobavljivi vizuelni osjetilni datum«?

Općenit prigovor predloženom postupku mo-gao bi teći ovako: Kad netko izriče primjedbu kaošto je »To mi izgleda crveno«, u ovome je sadržanaizvjesna implikacija, koja je po obliku disjunktiv-na. Implicirano je da govornik zna ili vjeruje daobjekt na koji se upućuje nije crven, ili da je net-ko drugi porekao da je crven, ili da govornik sum-nja u to da je crven, ili da je netko drugi izraziosumnju u to da je crven, ili da je situacija takvada — premda nikakva sumnja nije uistinu izraže-na, niti ikakvo poricanje uistinu izrečeno — nekabi osoba mogla biti sklona poricanju ili sumnji kadbi obratila pažnju na pitanje da li je objekt zaista

KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA j g g

crven. Ovo možda i nije sasvim točno ili potpunoodređenje implikacije, ali je vjerojatno dovoljnodobro za nastavak razmatranja. Nazovimo uvjet ko-ji je ispunjen kad je jedan od članova ove disiunk-cije istinit S-ili-P uvjetom (uvjetom »sumnje ili po-ricanja«). Možda ćemo se sada složiti da bi bilo ču-dno ili čak apsurdno koristiti izraz »izgleda mi« ka-da odgovarajući S-ili-P uvjet sasvim očigledno nijeispunjen; bilo bi nešto barem prima facie čudnokad bih rekao (ne u šali) »To mi izgleda crveno«,stojeći pred britanskim poštanskim sandučićem nanormalnom dnevnom svjetlu, pri udaljenosti od ne-koliko stopa. Na ovom mjestu .moj kritičar nudidvostruku tezu: (a) da se upotreba, a možda i zna-čenje izraza poput »izgleda mi« odlikuje time štooni moraju sadržavati implikaciju da je S-ili-P uv-jet ispunjen, te kad bi ih izricao govornik koji nepretpostavlja da je ovaj uvjet ispunjen, ogriješiobi se o pravilnu upotrebu ovih izraza (ukoliko, na-ravno, ne bi namjeravao da obmane svoje slušaocenavodeći ih na mišljenje da je uvjet ispunjen);(b) da u slučajevima u kojima S-ili-P uvjet nijeispunjen, izričaj koji sadrži izraz »izgleda mi« •—umjesto da bude istinit ali nezanimljiv — nije niistinit ni lažan. Tako naoružan, moj kritičar sadanapada suvremenog zastupnika teorije osjetilnihdata. Naš svakodnevni život pun je slučajeva u ko-jima osjetilne karakteristike stvari na koje nailazi-mo nisu predmet nikakve sumnje ili spora; bit će,prema tome, nebrojeno mnogo situacija u kojima bikorištenje izraza »izgleda mi« bilo neumjesno i —ni istinito ni lažno. Ali, zastupnik teorije osjetilnihdata želi da njegovi iskazi o osjetilnim datama bu-du takvi da je neki od njih istinit, ili da je višenjih istinito, kad god je istinit iskaz o opažanju;jer on zatim želi dati opću analizu iskaza o opaža-nju pomoću pojma osjetilnog datuma. Međutim,ovaj se cilj ne može postići ako iskazi oblika »iz-gleda mi« (prema tome i iskazi o osjetilnim data-ma) mogu biti istiniti samo u manje uobičajenim

190 HENRY P. GRICE

opažajnim situacijama; a ako je ovaj cilj nedosti-žan, KTO se ne može održati.

Moguće je, naravno, zauzeti drukčije stanovišteprema jezičkim pojavama naznačenim u prethod-nom odjeljku. Kad bih rekao »izgleda mi crveno« usituaciji u kojoj S-ili-P uvjet nije ispunjen, može setvrditi da bi ono što kažem (uz izvjesne ograde)bilo istinito, a ne »neutralno«. Dopuštajući da bito što kažem, premda je istinito, moglo navoditi nastranputicu i da bi istina koja se iskazuje moglabiti veoma nezanimljiva, a navođenje na stranputi-cu veoma važno, ipak bi se moglo smatrati da jesuggestio fatsi mog iskaza sasvim spojiva s njego-vom doslovnom istinitošću. Zatim, moglo bi se do-kazivati da bi se možda, u izvjesnom smislu, i ogri-ješio o pravilnu upotrebu jezika onaj koji je, beznamjere da obmane, koristio izraz »izgleda mi« ka-da nije pretpostavljao da je S-ili-P uvjet ispunjen,ali da bi se ipak moglo reći da se nije ogriješio oupotrebu ovog pojedinačnog izraza. Naime, moglobi se kazati, implikacija da je S-ili-P uvjet ispunjenpovezana je s takvim izrekama ne kao osobito obi-lježje značenja ili upotrebe ovih izraza, već na te-melju općeg obilježja ili načela upotrebe jezika.Pogrešna pretpostavka da implikacija tvori »dioznačenja« izraza »izgleda mi« donekle je — prem-da se lakše potkrada —- slična pogrešci koju bismopočinili pretpostavljajući da je tobožnja implikaci-ja da netko vjeruje da pada kiša »dio značenja«izraza »pada kiša«. Kratak i, doslovno uzeto, ne sas-vim precizan odgovor na takvu pretpostavku mo-gao bi biti da se ta tobožnja implikacija pripisujeizrazu zato što je on iskazanog oblika, a ne zatošto je onaj pojedinačni izraz iskaznog oblika kojislučajno jest.

Sve doskora Činilo mi se da je zaista veoma te-ško naći bilo kakve argumente koji bi izgledali inajmanje pogodni da riješe spor između ova dvastanovišta. Na primjer, moguće je predložiti da jepoborniku teorije osjetilnih data slobodno tvrditida bi rečenica o osjetilnom datumu »Imam ružičas-

KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA jgj

ti osjetilni datum« izražavala istinu ako i samo akosu činjenice onakve kakve bi trebalo da budu dabi bilo istinito reći, kad bi to bilo umjesno, »Neštomi izgleda ružičasto«, čak ako to možda i nije za-ista umjesno reći (jer S-ili-P uvjet nije ispunjen).No, ovom pokušaju da se zaobiđe stanovište kriti-čara moguće je suprotstaviti se odgovorom da seza sigurno uzima nešto nedokazano. Naime, pret-postavlja se da postoji neki način određivanja či-njenica odvojen od implikacije koju takvo određe-nje standardno sadrži, a to je upravo ono što kriti-čar poriče. Uslijed frustracija ovakve vrste, počeosam vjerovati da ni jedno ni drugo stanovište netreba smatrati ispravnim ili pogrešnim, a da bi seraičke pojave mogle promatrati na oba načina,premda mogu postojati razlozi da se radije prihva-ti jedno gledište nego drugo; da nisu mogući nikak-vi dokazi ili pobijanja, već samo podsticaji za opre-djeljenje. Pretpostavljajući ovo, bio sam sklon dapresudim na štetu svog kritičara, djelomice raditoga što je stanovište njegovog protivnika bilo višeu skladu s onim Što sam bio spreman reći o dru-gim jezičkim pojavama koje su donekle uporedive,no uglavnom radi toga što kritičarevo odbaciva-nje osjetilnih data po kratkom postupku znači od-bacivanje skepticizma u pogledu materijalnog svi-jeta po još kraćem postupku; ja, međutim, smatramda bi se skeptik mogao potužiti i reći da on morabarem biti u mogućnosti da iznese svoje brige, čaki ako se pokaže da ih se možemo lako riješiti —ako mu ne dozvolimo da ih iznese, ne možemo uk-loniti stvarni izvor njegove nelagode. No, sada samsklon mišljenju da je spor moguće riješiti, da jestanovište mog kritičara pogrešno, a stanovište nje-govog protivnika ispravno. Pokušat ću razviti sa-mo jedan argument u prilog ove tvrdnje (premda,nesumnjivo, postoje i drugi), a za početak upustitću se u discursus o izvjesnim aspektima pojma ilipojmova implikacije, upotrebljavajući neke više ilimanje otrcane primjere.

192 HENRV P. CRICE

III

(Implikacija)

Uvest ću četiri različita primjera i primijenitina njima, kao katalizatore, četiri različite ideje. Svesu to slučajevi u kojima je u običnom, ili barem ufilozofskom govoru, može se reći, implicirano ne-što različito od onog što je iskazano.

(1) »Smith je prestao tući svoju ženu«; ovdjeje implicirano da je Smith tukao svoju ženu.

(2) »Bila je siromašna, ali poštena«; ovdje jeimplicirano (u vrlo grubim crtama) da postoji ne-ka opreka između siromaštva i poštenja, ili izmeđunjenog siromaštva i njenog poštenja. ^

Prvi primjer je već podosta navođen slučajonoga što se ponekad naziva »pretpostavkom«, ičesto se smatra da je ovdje istinitost onoga Što jeimplicirano nužni uvjet da bi prvobitni iskaz bioistinit ili lažan. Ovo bi se moglo osporavati, ali sebarem mogu iznositi argumenti u prilog tome, isama mogućnost argumentiranja mogla bi biti do-voljna da ovaj tip slučajeva izdvoji od ostalih. Ipakću, jednostavnosti radi, pretpostaviti da je pomenu-to opće gledište ispravno. Ovo shvaćanje jasno raz-likuje primjer (1) od primjera (2); Čak i kad bi im-plicirani iskaz bio lažan, to jest, kad ne bi bilo bašnikakvog razloga da se siromaštvo i poštenje staveu opreku bilo općenito, bilo u njenom slučaju, prvo-bitni iskaz bi ipak mogao biti lažan. Bio bi lažanda je ona, na primjer, bogata i nepoštena. Moždase ne bi moglo tako lagodno prihvatiti da je istinitako implicirana opreka zapravo ne postoji; no mo-gućnost lažnosti dovoljna je za sadašnju svrhu.

Moj slijedeći ogled na ovim primjerima bit ćeda ispitam što je to u svakom od ovih slučajeva zašto bi se s pravom moglo reći da je nosilac impli-kacije (da djeluje koa impliciranja). Postoje ba-rem četiri mogućnosti, koje ne isključuju nužnojedna drugu. Kada pretpostavimo da je netko izre-kao jednu ili drugu od mojih rečenica-uzoraka, rao-

KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA J 9 3

žemo pitati da li bi nosilac implikacije bilo: (a) onošto je govornik rekao (ili tvrdio); (b) govornik (»dali je on time implicirao da...«); (c) riječi koje jegovornik upotrijebio; (d) njegovo kazivanje toga(ili, pak, njegovo kazivanje toga na takav način),ili možda nekoliko ovih stvari zajedno. Mislim dase rečenice (1) i (2) razlikuju u pogledu (a). Bilo bi,vjerujem, ispravno kazati u slučaju (I) da je onošto je govornik rekao (ili tvrdio) impliciralo da jeSmith tukao svoju ženu, dok bi u slučaju (2) biloneispravno kazati da je ono što je rekao (ili tvrdio)impliciralo da postoji opreka, na primjer, izmeđupoštenja i siromaštva. Test na koji bih se oslonioje slijedeći: ako prihvaćanje da implikacija postojiobvezuje na prihvaćanje hipotetičkog iskaza »Akop, onda q«, gdje »p« predstavlja prvobitni iskaz a»q« ono što je implicirano, tada je ono što je go-vornik rekao (ili tvrdio) nosilac implikacije, a ina-če ne. Primijenimo ovo pravilo na date primjere:kad bih prihvatio implikaciju koja navodno postojiu slučaju (1), osjećao bih se prisiljenim prihvatitihipotetički iskaz »Ako je Smith prestao tući svojuženu, onda ju je on tukao«; međutim, kad bih pri-hvatio implikaciju koja navodno postoji u slučaju(2), ne bih se osjećao prisiljenim prihvatiti hipote-tički iskaz »Ako je ona bila siromašna, ali poštena,onda postoji neka opreka između siromaštva i po-štenja, ili između njenog siromaštva i njenog po-štenja«. Ostale mogućnosti možemo razmotriti le-timice. S obzirom na oba primjera bio bih sklon rećida se može smatrati da je govornik implicirao onošto je implicirano, ma šta to bilo; da u slučaju(2) izgleda sasvim jasno da bi se moglo kazati dagovornikove riječi impliciraju opreku, dok je mno-go manje jasno da U bi se u slučaju (1) moglokazati da govornikove riječi impliciraju da je Smithtukao svoju ženu, a da ni u jednom slučaju ne bibilo očevidno prikladno reći da njegovo kazivanjetoga, ili njegovo kazivanje toga na takav način, im-plicira ono što je implicirano.

13 Svest i saznanja

194 HENRV P. CRICF.

Treća ideja s kojom želim suočiti svoja dvaprimjera ima, zapravo, dva vida: to je ideja odvo-jivosti, odnosno, opozivosti implikacije. (Ovi će ter-mini biti objašnjeni.) Razmotrimo primjer (1): nijemoguće pronaći takav sklop riječi koji bi se mo-gao upotrijebiti da iskaže ili tvrdi upravo ono štobi mogla tvrditi rečenica »Smith je prestao tućisvoju ženu«, a da implikacija da je Smith tukaosvoju ženu, kad taj sklop upotrijebimo, bude od-sutna. Svaki način tvrđenja onog što se tvrdi reče-nicom (1) sadrži implikaciju o kojoj je riječ. Izra-zit ću ovu činjenicu rekavši da u slučaju (1) impli-kacija nije odvojiva od onog što se tvrdi (ili, sim-pliciter, nije odvojiva). Zatim, nije moguće upotri-jebiti takav sklop riječi u kojem je i ono što setvrdi i ono što je implicirano isto kao u rečenici(1), a zatim dodati drugi dio rečenice kojim se od-bija prihvaćanje onoga Što bi inače bilo implicira-no, s pomišlju da se poništi implikacija a da se neponišti sama tvrdnja. Nije moguće na razumljiv na-čin reći »Smith je prestao tući svoju ženu, ali nenamjeravam time implicirati da ju je on tukao«. Ovučinjenicu izrazit ću kazavši da u slučaju (1) impli-kacija nije opoziva (bez opozivanja tvrdnje). Akopogledamo primjer (2) uvidjet ćemo, mislim, dapostoji vrlo jak razlog da kažemo da implikacijaovdje jest odvojiva. Postoji, čini se, sasvim dobarrazlog da se podrži stanovište da bih, rekavši »Onaje siromašna i poštena« umjesto »Ona je siromaš-na, ali poštena«, tvrdio upravo ono Što bih tvrdioda sam upotrijebio prvobitnu rečenicu; sada pakne bi bilo nikakve implikacije da postoji opreka,na primjer, između siromaštva i poštenja. Među-tim, pitanje da li je u slučaju (2) implikacija opo-ziva, nešto je složenije. Postoji smisao u kojemmožemo reći da je neopoziva. Kad bi netko rekao»Ona je siromašna, ali poštena, premda ne želim,naravno, implicirati da postoji neka opreka izmeđusiromaštva i poštenja«, ovo bi moglo izgledati kaozagonetna i neobična izjava. No, mada bismo tadaželjeli prigovarati govorniku, ne mislim da bismo


otišli tako daleko da kažemo da je njegov izričajbio nerazumljiv; pretpostavili bismo da je izabraoveoma čudnovat način za saopćavanje vijesti da jeona bila siromašna i poštena.

Četvrti i poslednji test kojem želim podvrćisvoje primjere jest pitanje da li bismo Činjenicu daje odgovarajuća implikacija prisutna bili sklonismatrati zavisnom od značenja neke pojedinačneriječi ili izraza koji se pojavljuju u datoj rečenici.Svjestan sam da ovo možda nije uvijek potpunojasno i lako pitanje. Pa ipak, usudit ću se tvrditida bismo, u pogledu primjera (2), mogli priličnomirno reći da činjenica da implikacija postoji zavi-si od značenja riječi »ali«; međutim, ukoliko je upitanju primjer (1), bili bismo barem donekle sklo-ni reći da je prisutnost implikacije u vezi sa zna-čenjem neke od riječi u rečenici, ali bismo bili uneprilici kad bi trebalo točno odrediti koja je toriječ, ili koje su riječi, u pogledu kojih je ovo isti-nito.

Sada mogu nešto kraće razmotriti preostaleprimjere.

(3) Dajem izvještaj o uspjehu svog studenta naispitu. Sve što kažem jest: »Jones ima krasan ruko-pis i njegov je engleski gramatički ispravan*. Mož-da ćemo se složiti da bi ovdje postojala jaka, čakneodoljiva implikacija da Jones nema uspjeha ufilosofiji. Jasno je da ne postoji baš nikakav razlogda se istinitost onoga što je ovdje implicirano smat-ra preduvjetom istinitosti ili lažnosti onoga što samtvrdio; poricanje istinitosti onog što je impliciranone bi imalo nikakvog utjecaja na istinitost ili laž-nost onoga što sam tvrdio. Dakle, u tom pogledu,primjer (3) mnogo je bliži primjeru (2) nego pri-mjeru (1). Dalje, zacijelo bi se moglo reći da samja (govornik) implicirao da je Jones beznadan slu-čaj (pod uvjetom da sam namjeravao stvoriti upra-vo takav dojam). I moje kazivanje toga (u svakomslučaju, moje kazivanje upravo toga i ničeg drugog)nesumnjivo je, također, nosilac implikacije. S dru-ge strane, moje riječi i ono što kažem (tvrdim)

13"

jC)6 HENRV P, GRICE

ovdje nisu, mislim, nosioci implikacije. Prema to-me, rečenica (3) razlikuje se i od rečenice (1) i odrečenice (2). Implikacija je opoziva, ali nije odvoji-va; ako dodam »Naravno, ne namjeravam implici-rati da on nema uspjeha u filosofiji«, cio moj izri-čaj je razumljiv i jezički besprijekoran, premdabi to možda bilo neobično ponašanje za jednog tu-tora; više se ne može reći da sam implicirao da onnema uspjeha u filosofiji, premda bi možda mojekolege, da nisam imao više što reći, to zaključile.Međutim, implikacija nije odvojiva; iskazana nabilo koji način, u istom kontekstu izricanja, upra-vo ona tvrdnja koju sam izrekao sadržavala biistu implikaciju. Konačno, činjenica da implikaci-ja postoji ne zavisi ni od koje pojedinačne riječiili izraza unutar rečenice koju sam izrekao; u tompogledu (3) je nesumnjivo različito od (2), a mož-da različito od (1).

Moram spomenuti jednu očiglednu činjenicuprije nego prijeđem na posljednji primjer. Ovajslučaj implikacije razlikuje se od drugih utolikoŠto izricanje rečenice »Jones ima krasan rukopisitd.« standardno ne sadrži implikaciju koja joj jeovdje pripisana; potreban je osobit kontekst (morabiti izrečena na ispitu) da bi se implikacija pridaianjenom izricanju.

(4) Kad netko kaže: »Moja je žena ili u kuhinjiili u spavaćoj sobi«, bilo bi normalno impliciranoda on ne zna u kojoj se od te dvije prostorije onanalazi.

Ovaj primjer mogao bi se zaista smatrati veo-ma sličnim slučaju o kojem je bilo govora, slučajuiskaza poput »Ovo mi izgleda crveno«, stoga morampaziti da ni o čem ne stvorim preuranjen sud nauštrb moga kritičara.

Ipak, mislim da u slučaju primjera (4) moguponuditi jak argument u prilog mišljenju da posto-janje implikacije govornikovog neznanja nije pred-uvjet istinitosti ili lažnosti disjunktivnog iskaza.Pretpostavimo: (a) da govornik zna da je njegova


žena u kuhinji, (b) da kuća ima samo dvije prosto-rije (nikakvih hodnika itd). Čak i kad (a) važi, go-vornik nesumnjivo može, govoreći istinu, reći: »Mo-ja je žena u kući«; njegova izjava naprosto nijeonoliko informativna koliko bi mogla biti kad bito bilo potrebno. No, istinit iskaz da je njegovažena u kući, zajedno s istinitim iskazom da se kućasastoji samo od kuhinje i spavaće sobe, povlače zasobom iskaz da je njegova žena ili u kuhinji, ili uspavaćoj sobi. Ako bi izricati iskaz p u izvjesnimokolnostima značilo govoriti istinu, a p zajedno sdrugim istinitim iskazom povlači q, tada bi, nesum-njivo, izricati q u istim okolnostima, nužno značilogovoriti istinu. Zato ću smatrati da disjunktivni is-kaz u primjeru (4) ne prestaje biti istinit ili lažanako implicirano neznanje zapravo ne postoji. Dru-go, mislim da je sasvim jasno da bismo u ovomslučaju, kao u slučaju (3), mogli reći da je govornikimplicirao da ne zna, kao i da je njegovo kazivanjetoga (ili njegovo kazivanje toga radije nego nečegdrugog, naime, u kojoj se prostoriji ona nalazi)impliciralo da ne zna. Treće, implikacija je u jed-nom smislu neodvojiva, to jest, ako bi u dalomkontekstu izricanje disjunktivne rečenice sadržava-lo implikaciju da govornik ne zna u kojoj se pro-storiji nalazi njegova žena, ova bi implikacija bilatakođer sadržana u izricanju bilo kojeg drugogsklopa riječi koji bi iskazivao istu tvrdnju (naprimjer, »Dvije su mogućnosti: (1).. .(2)...« ili »Jed-na od slijedećih stvari je istinita: (a).. .(b)...«). Me-đutim, u drugom mogućem smislu, moglo bi semožda reći da je implikacija odvojiva. Naime, mo-gući su neki konteksti izricanja u kojima normal-na implikacija neće postojati; na primjer, predstav-nik koji izjavljuje: »Iduća konferencija održat ćese ili u Genevi, ili u New Yorku«, možda ne impli-cira da ne zna u kojem gradu, možda naprosto nekaže u kojem. To ukazuje na činjenicu da je impli-kacija opoziva. Čovjek bi, u okolnostima u kojimabi implikacija bila normalno prisutna, mogao reći:»Moja žena je ili u kuhinji, ili u spavaćoj sobi«, a

198 HBNRV P. GRICE

zatim nastaviti: »Pazite, ja ne kažem da ne znam ukojoj«; ovo bi moglo biti neljubazno (i, možda,gramatički neispravno), ali bi bilo sasvim razum-ljivo. Konačno, činjenicu da izricanje disjunktivnerečenice normalno sadrži implikaciju govornikovogneznanja istinosnih vrijednosti disjunkta trebalo biobjasniti, rekao bih, pozivanjem na jedno opće na-čelo koje upravlja upotrebom jezika. Kakvo je toč-no ovo načelo, nisam siguran, ali prvi pokušaj dase ono dredi mogao bi biti ovakav: »Nije dozvolje-no izricati slabiji iskaz radije nego jači, ako za tone postoji dobar razlog«. Ovo zacijelo nije primje-rena formulacija, no vjerojatno će biti dovoljnodobra za sadašnju svrhu. Pod pretpostavkom daovakvo načelo ima opću primjenu, moguće je izves-ti zaključak da bi izricanje disjunktivne rečeniceimpliciralo govornikovo neznanje istinosnih vrijed-nosti disjunkta, kada je dato (a) da je očigledanrazlog što netko ne izriče iskaz koji se od njegazahtijeva, to što on nije u stanju da ovo učini; i ka-da je dato (b) logička činjenica da svaki disjunktpovlači disjunktivni iskaz, ali ne i viče versa, zbogČega su disjunkti jači nego disjunktivni iskaz. Akoje skica koju sam upravo dao u osnovi ispravna ima-mo, rekao bih, razloga da u slučaju (4) odbacimo miš-ljenje da je implikacija govornikovog neznanja dioznačenja riječi »ili«; netko tko poznaje logički od-nos između disjunkcije i njenih disjunkta, i tkotakođer poznaje opće načelo za koje smo tvrdili daupravlja govorom, mogao bi i sam zaključiti da ćedisjunktivni izričaji sadržavati implikaciju koju za-ista i sadrže. Međutim, moram naglasiti da mi je urazmatranju ovog posljednjeg problema cilj biosamo da naznačim stanovište koje bih želio prihva-titi, a ne i da ozbiljno izlažem argumente njemuu prilog.

Moj glavni cilj u ovom pododjeljku bio je dauvedem četiri ideje koje namjeravam dalje koristi-ti, i da pružim jednu zamisao o načinima na kojese one primjenjuju, ili se ne mogu primijeniti, narazličite tipove implikacija. Ne tvrdim da sam iz-

KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA J99

ložio sistematsku teoriju implikacije; bio bi to veo-ma krupan pothvat koji ostavljam za neku drugupriliku.

IV

(Ponovno razmatranje prigovora)

Vratimo se sada glavnom problemu ovog dije-la mog rada. Nazovimo iskaze onog tipa koji semogu izraziti rečenicama kao što je »To mi izgle-da crveno« /-iskazima. Što da kažemo o odnosu iz-među /-iskaza i odgovarajućeg S-ili-P uvjeta služe-ći se idejama koje sam uveo u prethodnom podod-jeljku? Ili, radije, budući da bi ovo moglo bitisporno, što bi moj kritičar mislio da je o tomeispravno reći? Kako sam ja predstavio njegovostanovište, on se eksplicite opredjeljuje za shvaća-nje da je ispunjenost odgovarajućeg S-ili-P uvjetanužan preduvjet da bi /-iskaz bio istinit ili lažan.On se, također, više ili manje eksplicitno opredje-ljuje za gledišta da implikacija da je S-ili-P uvjetispunjen zavisi od značenja riječi »izgleda« (ili iz-raza »izgleda mi«); da bi, na primjer, netko tko nijeuvidio da tu postoji implikacija time pokazao danije potpuno razumio značenje te riječi ili izraza.Pojmljivo je da ova posljednja teza ne zavisi od sve-ga ostalog u njegovom stanovištu i da bi je mo-gao, ako bi to bilo potrebno, napustiti a da ne ra-zori ostalo. Stoga se neću, u onom što slijedi, iz-ravno baviti ovim gledištem, premda se nadam dabi se ono moglo pokazati kao soluttim ambulando.On zatim, mislim, želi reći da implikacija da jeS-ili-P uvjet ispunjen nije niti odvojiva niti opozi-va; pa ako i ne bi to želio, on bi to svakako moraoreći kako bi njegov prigovor bio od ikakvog znača-ja. Jer, ako je implikacija odvojiva ili opoziva, svešto zastupnik teorije osjetilnih data treba da uradijest da nađe neki sklop riječi od kojeg je implika-cija odvojena ili u kojem je opozvana, i da upotri-jebi ovaj izraz kako bi definirao pojam osjetilnog

2 0 0 HENRV P. GRICE

datuma. Nije dovoljno da neki načini uvođenja os-jetilnih data budu podložni njegovim prigovorima;bitno je da svi to budu. Konačno, budući da nijejasno koje bi od izloženih mogućnosti u pogleduonoga što se može smatrati nosiocem implikacijeon bio spreman poricati ili tvrditi, neću za sada is-pitivati taj problem. Ipak, kasnije ću ukazati nato da on može očuvati svoje stanovište samo pru-žajući ono što je, zapravo, nesumnjivo pogrešan od-govor na ovo pitanje.

Došlo je vrijeme da pređemo u napad, čini mise neodrživom tvrdnja (barem kad je interpretiranana prirodan način) da je ispunjenost S-ili-P uvjetanužan uvjet da bi /-iskaz bio istinit ili lažan, /-iskazmože, naime, nesumnjivo biti lažan čak i kad jeS-i\i-P uvjet neispunjen. Pretpostavimo da se nala-zim pred sasvim normalnim poštanskim sanduči-ćem na normalnom dnevnom svijetlu, pretpostavi-mo, dalje, da sam u društvu s normalnim, skepti-cizmu nesklonim pratiocem. Obojica znamo sasvimdobro da je poštanski sandučić crven. Međutim, onne zna da ja kronično patim od Smithove bolestičiji napadi drugima nisu očigledni; ovim je napadi-ma svojstveno, vjerojatno između ostalog, da mi zato vrijeme crvene stvari izgledaju sasvim drugačijeboje. Ja znam da imam ovu bolest, i imam (i znamda imam) napad u tom trenutku. U ovim okolnos-tima kažem: »Ovaj poštanski sandučić mi izgledacrven«. Rekao bih da ovdje S-ili-P uvjet nije ispu-njen; moj pratilac dočekao bi moju primjedbu up-ravo s takvom mješavinom zbunjenosti i poruge ko-ja bi obradovala mog kritičara, pa ipak, kad bi mojpratilac saznao za napad Smithove bolesti, nesum-njivo bi mislio da je ono što sam rekao bilo lažno.

Na ovom mjestu moglo bi se možda primijetitida, premda sam uspio dati primjer /-iskaza koji jelažan, nisam uspio dati primjer /-iskaza koji je la-žan kad je S-ili-P uvjet neispunjen; jer, u stvari,S-ili-P uvjet je ispunjen. Naime, govornik u mojojmaloj priči, moglo bi se reći, ima neki razlog dasumnja u to da je poštanski sandučić pred njim

KAUZALNA TEORIJA OPA2ANJA 201

crven, i to je dovoljno da osigura ispunjenost uvje-ta, pa makar govornik također raspolagao obavješ-tenjem koje mu omogućuje da zanemari ovaj pri-ma facie razlog za sumnju (na primjer, da je topoštanski sandučić koji gleda svakog dana već go-dinama, da on nije ponovno obojen itd.). No, touopće nije dovoljno. Što je, naime, ovaj prima fa-cie razlog za sumnju u to da je poštanski sandučićzaista crven? To je, ako hoćete. Činjenica da mu iz-gleda plav. Ali, ovaj specifičan opis njegovog raz-loga nije potreban. To što mu izgleda plav smatrase suprotnim tome da je on stvarno crven samo za-to što je to Što izgleda plav jedan od načina da neizgleda crven; ne mora biti ničeg osobito važnogu tome što izgleda plav, dovoljno je da izgleda bilokoje druge boje osim crvene. Dakle, čini mi se dakritičarev pokušaj spašavanja vlastitog stanovištasadrži pretpostavku da se jedan od načina ispunja-vanja preduvjeta da bi /-iskaz uopće imao istinosnuvrijednost sastoji u tome da on ima istinosnu vri-jednost L, ili barem u nekom stanju stvari koje po-vlači za sobom istinosnu vrijednost L ovog iskaza.No, to Što bi iskaz bio lažan svakako ne može bitijedan od načina ispunjavanja preduvjeta da on imaistinosnu vrijednost; puko ispunjenje tog preduvje-ta treba da ostavi otvorenim (da bude odlučeno natemelju nečeg drugog) koju istinosnu vrijednost is-kaz ima.

Pretpostavimo da je ovaj pokušaj zaštite odnašeg napada propao. Tada je primamljivo izložitislijedeću argumentaciju: budući da kritičar ne mo-že više tvrditi da je ispunjenost S-ili-P uvjeta pred-uvjet da bi /-iskaz imao istinosnu vrijednost, bićeprisiljen priznati da je lo u najboljem slučaju dje-lomičan uvjet istinitosti, premda osobite vrste (tojest, jednu od stvari koje su potrebne da bi iskazbio istinit). To ne može biti jedini uvjet istinitosti,dakle mora postojati neki drugi. U svijetlu prethod-nog argumenta možemo čak i reći koji je to uvjet:on se sastoji u neispunjenosti jednog ili više uvje-ta lažnosti iskaza (za koje smo upravo pokazali da

202 HENRY P. GRICE

su nezavisni od S-ili-P uvjeta); ili da se izrazim jasni-je, sastoji se u tome što ne postoji ništa što biučinilo /-iskaz lažnim. No sada, moglo bi se pomi-sliti, sve ostalo je lagan zadatak za zastupnika teo-rije osjetilnih data. On može jednostavno tvrditi daće rečenica o osjetilnom datumu izražavati istinuako i samo ako je ispunjen drugi uvjet istinitostiodgovarajućeg /-iskaza, bez obzira da li je prviuvjet (S-ili-P uvjet) ispunjen. Vidjet ćemo da izatog argumenta stoji ova ideja: kad je kritičar jed-nom prisiljen povući tvrdnju da je ispunjenostS-ili-P uvjeta uvjet da bi /-iskaz imao istinosnu vri-jednost, on može biti prinuđen povući i tvrdnju daje implikacija ispunjenosti S-ili-P uvjeta neodvoji-va, a ovo obara njegovo stanovište.

Dosad je sve teklo prilično dobro, no na žalost,ne još i dovoljno dobro. Jer, kritičar ima na raspo-laganju na izgled moćan odgovor. On može reći:»Vi opet, prikriveno, uzimate za sigurno nešto ne-dokazano. Vi pretpostavljate, bez ikakvog opravda-nja, da je implikacija ispunjenosti prvog (S-ili-P^uvjeta odvojiva zato što je moguće, u nekom smi-slu, razlikovati drugi uvjet istinitosti od prvog, tojest, da mora postojati način određivanja drugoguvjeta koji ne sadrži implikaciju da je prvi uvjetispunjen. Ali Vaš argument svakako nije dokazaoovaj zaključak. Razmotrite jednostavan paralelanslučaj: savršeno je očigledno da predmeti koji nisucinober boje mogu biti i ne biti crveni; stoga, akoje nešto crvene boje, to nije nužan uvjet lažnostitvrdnje da je ono cinober boje. Također je istinitoda činjenica da je nešto crveno jest samo djelomi-čan uvjet istinitosti tvrdnje da je cinober boje, akoto znači da utvrditi da je nešto crveno nije dovolj-no da bi se utvrdilo da je boje cinobera. No, izovog ne slijedi (i doista, lažno je) da postoji bilokoji način formuliranja dopunskog uvjeta istinitos-ti tvrdnje da je predmet cinober boje koji bi bioslobodan od implikacije da je predmet o kojem jeriječ crven. Ovaj non sequitur gotovo je isti kaoonaj za koji ste Vi odgovorni; ispunjenost S-ili-P


uvjeta može zaista biti samo uvjet istinitosti /-is-kaza, Štoviše, samo jedan od dva uvjeta istinitosti,a da implikacija da je on ispunjen ne bude odvoji-va.« On može dodati i slijedeće: »Premda je tvrd-nja da je ispunjenost S-ili-P uvjeta preduvjet isti-nitosti ili lažnosti odgovarajućeg /-iskaza neodrži-va kada je interpretirana na način na koji ste to Viučinili, ona se može održati ako se ponudi druga,ne tako neprirodna interpretacija. S obzirom naVaš protuprimjer, ja ne mogu ustrajati u stanoviš-tu da S-ili-P uvjet mora biti ispunjen da bi /-iskazbio istinit, ili pak da bi bio lažan. Ali, ja mogu branitistanovište da je ispunjenost S-ili-P uvjeta uvjet isti-nitosti ili lažnosti /-iskaza u slijedećem smislu — akoS-ili-P uvjet jest ispunjen, tada su / i L dvije moguć-nosti između kojih valja, s drugih razloga, odabra-ti jednu (to jest, N je isključeno)*; međutim, akoS-ili-P uvjet nije ispunjen, tada moramo izabrati nejednu od ovih mogućnosti, već jednu od mogućnostiN i L (to jest, / je isključeno).«

Ovom se napadu, vjerujem, može doskočiti,premda po cijenu izvjesne modifikacije toka argu-menta protiv kojeg je usmjeren. Mislim da bismomogli dati slijedeći odgovor: »Postoji ključna razli-ka između dva slučaja koje smatrate paralelnim.Pokušajmo formulirati dopunski uvjet istinitosti zaiskaz oblika ,x je cinober boje'. Mogli bismo predlo-žiti uvjet da x ima obilježje koje razlikuje stvaricinober boje od ostalih crvenih stvari. No, bilo bilogički apsurdno pretpostaviti da x zadovoljavaovaj uvjet a ne zadovoljava prvi uvjet istinitosti,naime da x mora biti crveno; x se ne može logičkirazlikovati od crvenih stvari koje nisu cinober bojeupravo na onaj način na koji se stvari cinober bojerazlikuju od crvenih stvari koje nisu cinober boje,a da x ne bude crveno. Prema tome, u ovom sluča-ju ne možemo tvrditi da je drugi uvjet istinitostiispunjen a da nije implicirano da je ispunjen prvi,niti možemo poći dalje i opozvati ovu implikaciju.

* •/• označava islinitonosnu vrijednost »istinito«, »£• — »lažno* i*N* — »ni istinito ni lažno*. (Prim. prev.)

204 HENRY P. GRICE

Ali, u slučaju /-iskaza ne postoji nikakva logičkaimplikacija između drugog uvjeta istinitosti i prvog.S jedne strane, kad bi postojala takva logička veza,ona bi morala postojati i između samog /-iskaza iispunjenosti S-ili-P uvjeta, a kad bi bilo tako, im-plikacija da je S-ili-P uvjet ispunjen morala bi bitisadržana u onom Što je rečeno ili tvrdeno izrica-njem /-iskaza. No, da to nije tako, može se vidjetiiz neprihvatljivosti hipotetičkog iskaza poput ovo-ga: ,Ako mi ovaj poštanski sandučić izgleda crven,tada sam ja, ili je netko drugi sklon, ili bi mogaobiti sklon da porekne da je crven ili u to posum-nja'. S druge strane, kad bih sad rekao — .Nemaničeg Što bi učinilo lažnom moju izjavu da mi dlannjegove ruke izgleda ružičast, premda ne želim timeimplicirati da sam ja, ili da je netko drugi sklon,ili bi mogao biti sklon da porekne da je ružičastili u to posumnja' — zacijelo je jasno da bi to bilasavršeno razumljiva primjedba, premda bi se mo-gla smatrati i preopširnom i nezanimljivom. Doistasam spreman da to i kažem. Stoga, premda može-te biti u pravu kad tvrdite da nije pokazano da jeimplikacija ispunjenosti S-ili-P uvjeta odvojiva (za-ista, ona može lako i biti neodvojiva), nikako nisteu pravu kad mislite da nije opoziva. Istina, postojibar jedan slučaj u kojem je implikacija, koja nijepo naravi logička, barem u jednom smislu neopo-ziva; pronašli smo ga razmatrajući primjer (2) .Bi-la je siromašna, ali poštena'. No pogledamo li ma-lo bolje, vidjet ćemo da je razlog što implikacijaovdje, u jednom smislu, nije opoziva taj što onajest odvojiva (upotrebom veznika ,i')- Potpunije re-čeno, razlog s kojeg bi bilo čudno reći ,Bila je si-romašna, ali poštena, premda ne želim impliciratida tu postoji bilo kakva opreka', leži u tome što bisvatko tko ovo izriče najprije dao sve od sebe da bipronašao sklop riječi koji uvodi implikaciju, a za-tim se potrudio da je ponovo iz tog sklopa isključi.Zašto je naprosto nije izostavio? Rezultat je ovaj;ako kažemo da implikacija da je S-ili-P uvjet ispu-njen (a) nije po naravi logička, i (b) nije odvojiva,

KAUZALNA TEORIJA OPA2ANJA 2 0 5

lađa moramo priznati da je opoziva. A to je svešto je zastupniku teorije osjetilnih data potrebno«.Ako i postoji odgovor na ovaj argument, meni za-sad nije poznat.

Zaključit ću uvodeći tri pomoćna objašnjenja.(1) Ako sam u pravu što smatram da je moj

kritičar pogriješio, mislim da mogu predložiti mo-guće objašnjenje nastanka njegove pogreške. Nje-gov prvotni otpor pokušajima razlikovanja činjeni-ca koje se iznose u /-iskazu i ispunjenosti S-ili-Puvjeta potekao je, vjerujem, iz osjećaja da ne bibilo činjenica koje bi se mogle iznijeti, kad S-ili-Puvjet ne bi bio'ispunjen; ovaj osjećaj je, pretpostav-ljam, rezultat zapažanja zbunjujuće naravi kojumože imati izricanje /-iskaza u određenim okolnos-tima. No, koje su točno te okolnosti? Čini mi seda bi jedan od zamišljenih primjera na koje mislimoj kritičar mogao biti slijedeći: Ja i moj pratilacstojimo pred poštanskim sandučićem na normal-nom dnevnom svijetlu. Svaki od nas ima sve raz-loge da pretpostavlja da je drugi savršeno norma-lan. U ovim okolnostima on iznenada kaže: »Ovajpoštanski sandučić mi izgleda crven«, a ja to nesmijem (po pretpostavci) smatrati šalom. Stoga samzbunjen. Ne znam kako da shvatim njegov izričaj.No, nesumnjivo, razlog s kojeg sam zbunjen je tajŠto ne mogu uvidjeti kakvu komunikativnu funkci-ju on namjerava dati svom izričaju. Izričaj ima ta-kav oblik kao da je namijenjen da saopći informa-ciju; no koju to informaciju, koju ja već ne posje-dujem, on možda zamišlja da će saopćiti? Stogaovaj izričaj, naravno, zbunjuje. Ali ono što moj kri-tičar možda nije primijetio jest da bi izričaj mogpratioca jednako — ako ne i više — zbunjivao, daon u ovim okolnostima nije rekao: »Ovaj poštanskisandučić mi izgleda crven«, već: »Ovaj poštanskisandučić je crven«. Moje stanovište može se izložitiopćenitije. Kritičar želi pripisati / iskazima nekaposebna obilježja (na primjer, da u određenim okol-nostima nisu ni / ni L), koja ih razlikuju od baremnekih drugih iskaza. Ako je tako, činjenica da bi u

206 HENRV P. GRICE

određenim okolnostima izricanje /-iskaza zbunjiva-lo ne može se navesti u prilog njegove teze kad sute okolnosti takve da bi (mutatis mutandis) učinileda bilo koji iskaz zbunjuje. On bi morao uzeti zasvoje primjere ne /-iskaze izrečene o objektima ko-je i govornik i slušaoci mogu savršeno jasno vidje-ti, već /-iskaze izrečene o objektima koje govornikmože vidjeti, a slušaoci ne mogu. No, kad su pri-mjeri ovako izmijenjeni, njegovo stanovište izgledamnogo manje prihvatljivo,

(2) Ako se od mene traži da naznačim što bi bi-lo ispravno reći o /-iskazima i implikacijama sa-držanim u tim izričajima, odgovorit ću: gotovo istoono Što sam ranije u ovom radu predložio u po-gledu disjunktivnih iskaza. Ne želim ponavljati svo-je ranije primjedbe, pa ću ovo razmotriti sasvimukratko, (i) Ispunjenost relevantnog S-ili-P uvje-ta nije uvjet ni istinitost ni lažnosti /-iskaza, prem-da izricanje /-iskaza može lako navoditi na stranpu-ticu (u svojoj implikaciji) ako ovaj uvjet nije ispu-njen, (ii) Kao i u prethodnim primjerima (3) i (4),možemo ili o govorniku ili o njegovom kazivanjuonog što je kazao govoriti kao o nosiocima implika-cije. Druga od ovih mogućnosti je značajna utolikošto, ukoliko se ne varam, vodi točki (iii). (iii) Im-plikacija nije odvojiva u smislu koji sam ozvaničio.Naime, ako se može smatrati da je implikacija sa-držana u njegovom kazivanju toga (radije nego ne-čeg drugog), na primjer u tome što on pominje ovučinjenicu ili tobožnju činjenicu radije nego nekudrugu činjenicu ili tobožnju činjenicu, tada izgle-da jasno da bi bilo koji drugi način iskazivanjaiste Činjenice ili tobožnje činjenice sadržavao istuimplikaciju kao i prvobitni način iskazivanja, (iv)Slično primjerima (3) i (4), implikacija je odvojivau drugom mogućem smislu koji nisam ozvaničio,a na koji sam ukazao ranije u vezi sa (4); mogupostojati neke okolnosti izricanja u kojima impli-kacija više ne postoji, na primjer, ako govorimsvom okulisti o tome kako mi stvari izgledaju, (v)Implikacija je opoziva. (Nema potrebe da o ovome


kažem išta više.) (vi) Kao i u slučaju primjera (4),razlog s kojeg je implikacija standardno sadržanatreba tražiti u djelovanju takvog nekog općeg na-čela kao što je načelo davanja prednosti izricanjujačeg pred izricanjem slabijeg iskaza kad ne posto-ji razlog da se to ne čini. Stoga implikacija nije dioznačenja izraza »izgleda mi«. Međutim, ovdje po-stoji značajna razlika između slučaja /-iskaza i slu-čaja disjunktivnih iskaza. Disjunktivni iskaz slabijije i od jednog i od drugog svog disjunkta u čistologičkom smislu, naime, svaki od njegovih disjunk-ta povlači ga za sobom, dok on njih ne povlači.Iskaz »To mi izgleda crveno« nije, međutim, slabi-ji od iskaza »To je crveno« u upravo ovom smislu,nijedan od njih ne povlači za sobom drugi. Mislimda ipak postoji jaka sklonost da se prvi od ovih is-kaza smatra slabijim od drugog, no ja ovdje nećupokušavati da odredim za koji smisao riječi »sla-biji« ovo može biti istinito.

(3) Problem kojim sam se uglavnom bavio mo-že se smatrati prilično tananim, ali on nesumnjivonije usamljen. Ima nekoliko filosofskih teza ili iz-reka koje bi, mislim, trebalo ispitati da bi se vid-jelo da li su dovoljno paralelne s tezom koju samrazmatrao da bi bile podložne postupku iste oveopće vrste. Primjeri koji mi padaju na pamet suslijedeći: (1) Ne možete vidjeti noi, kao nož, prem-da možete vidjeti ono što nije nož kao nož. (2) Kadje Moore rekao da zna da su objekti pred njimljudske ruke, ogriješio se o pravilnu upotrebu rije-či »znati«. (3) Da bi se za događaj s pravom rekloda ima uzrok, on mora biti nešto abnormalno ilineobično. (4) Da bi se radnja ispravno opisala kaoradnja za koju je odgovoran onaj koji djeluje, tomora biti radnja takve vrste zbog koje se ljudiosuđuju. (5) Sto je zbiljsko nije ujedno i moguće.(6) Ono Što znam da jest, ne mogu također vjero-vati da jest. Ne sumnjam da postoje i druge moguć-nosti pored ovih šest koje sam spomenuo. Moramnaglasiti da ne tvrdim da sv: ovi primjeri jesu naznačajan način slični tezi koju sam izložio kritici,

208 HRNRY P. GRICE

već samo da, koliko ja znam, to mogu biti. Rečenoopćenitije, čini mi se da stanovište koje zastupa mojkritičar sadrži manevar određenog tipa, koji jesvojstven više nego jednom suvremenom načinufilosofiranja. Ne osuđujem ovu vrstu manevra; sa-mo upozoravam da upustiti se u to bez dužnogopreza znači izlagati se opasnost: sukobljavanja sčinjenicama. Prije nego pohrlimo da iskoristimo je-zičke nijanse koje smo otkrili, moramo se uvjeri-ti da nam je dovoljno jasno kakve su te nijanse.

V

Nadam se da sam možda uspio ukloniti prigo-vor koji se, kako sam ustanovio, često iznosi pro-tiv zamisli da se pojam osjetilnog datuma razjasnipomoću nekog člana ili nekih članova predloženeporodice izraza. Bilo bi potrebno dalje iscrpno ispi-tivanje da bi se pronašao najpodesniji član poro-dice i da bi se, kada se on pronađe, izdvojilo od-govarajuće polje upotreba odabranog člana, a kaošto sam napomenuo, ni jedan ni drugi zadatak nijelagan. Zasad ću pretpostaviti da neko polje upotre-ba izraza oblika »X-u izgleda (čini se, itd.) kao da«ima najbolje izglede da bude ocijenjeno kao po-desno. Pretpostavit ću, dalje, da će najsigurniji po-stupak za zastupnika kauzalne teorije biti da og-raniči stvarno pojavljivanje termina »osjetilni da-tum« na takve klasifikacione oznake kao što su»iskaz o osjetilnom datumu« ili »rečenica o osjetil-nom datumu«; čini mi se i nepotrebnim i opas-nim dozvoliti da se »terminologija osjetilnih data«uvede i upotrijebi za ponovno izlaganje rečenicakoje sadrže ove izabrane izraze. U ime KTO čestoću, kratkoće radi, govoriti o osjetilnim datama iliosjetihr.m utiscima; no nadam se da će stroži, prem-da nezgrapniji način izražavanja uvijek biti naraspolaganju. Nadam se da će sada biti dopuštenoda, interpret:rana na način koji sam predložio, tezada opažanje uključuje posjedovanje osjetilnog da-

KAUZALNA TEORIJA OPAZAN.IA 209

tuma (to jest, uključuje činjenicu da je istinit ovajili neki drugi iskaz o osjetilnom datumu izrečenonom koji opaža) ima barem dobre izglede da sepokaže prihvatljivom.

Sada ću se pozabaviti posebnim obilježjimaKTO. Prvi dio ranije navedene formulacije3 iz Pri-ceove knjige Perception može se interpretirati naslijedeći način: on predstavlja kao nužan i dovoljanuvjet da bi X opažao M to da X-ov osjetilni utisakbude uzročno zavisan od nekog stanja stvari kojesadrži M. Ispitajmo prvo da li je predloženi uvjetnužan. Pretpostavimo da X-u izgleda kao da se satnalazi na polici. Što se još zahtijeva da bi bilo isti-nito reći da X vidi sat na polici? Moglo bi se od-govoriti da na polici zaista mora biti sat koji je uX-ovom vidokrugu, pred X-ovim očima. No čini seda ovo nije dovoljno. Jer logički je pojmljivo da bimogao postojati izvjestan postupak pomoću kojegbi neki stručnjak mogao učiniti da X-u izgleda kaoda se sat nalazi na polici u prilikama kad je policaprazna; mogla bi postojati neka naprava pomoćukoje bi X-ov korteks bio na odgovarajući načinpodražen, ili neka tehnika slična posthipnotičkojsugestiji. Kad bi takav postupak bio primijenjen naX-u u prilici kad sat zaista jest na polici, i kadbismo ustanovili da X-ovi utisci ostaju nepromije-njeni kad je sat uklonjen ili njegov položaj izmije-njen, mislim da bismo bili skloni reći da X nijevidio sat koji je bio pred njegovim očima, upravozbog toga Što bismo smatrali da sat nije igrao ni-kakvu ulogu u nastanku njegovog utiska. No, os-tavimo carstvo fantazija. Moglo mi je izgledati dase izvjestan stup nalazi u izvjesnom pravcu, na iz-vjesnoj udaljenosti, i takav bi stup zaista mogaobiti na tom mjestu. No kad bi, a da ja to ne znam,između mene i stupa stajalo ogledalo koje odražavaneki numerički različit, premda sličan stup bilobi, sigurno, neispravno reći da sam vidio prvi stup,a ispravno da sam vidio drugi. Neobično je privlač-

I s t r . 122.

14 S v e s t i '.»/.i,iiiji1

2 1 0 HENRY P. GRICE

no objasniti ovu jezičku Činjenicu rekavši da jeprvi stup bio, a drugi nije bio kauzalno irelevantanza način na koji su mi stvari izgledale.

Stoga postoji, čini se, dobar razlog da prihva-timo da je predloženi uvjet nužan; no takav kakavjest, teško bi mogao biti dovoljan. Naime, u sva-koj pojedinačnoj opažajnoj situaciji postojat će idrugi objekti uz one za koje bi se obično smatraloda su opaženi, a neko njihovo stanje ili način dje-lovanja su kauzalno relevantni za pojavljivanje po-jedinačnog osjetilnog utiska: ovo bi moglo biti isti-nito za takve objekte kao što je oko onog koji opa-ža, ili sunce. Stoga će biti potrebno dodati nekoograničenje analizi opažanja koje se razmatra. Pri-če4 je predložio da treba primijeniti razliku između»stalnih« i »promenljivih« uvjeta: tako su, na pri-mjer, stanje sunca i očiju onog koji opaža stalni uv-jeti, utoliko što bi (grubo govoreći) svi vizuelniutisci onog koji opaža bili u nekom pogledu razli-čiti nego inače kad bi ovi uvjeti bili na odgovara-jući način izmijenjeni; međutim, stanje opaženogobjekta je promjenljivi uvjet utoliko što bi promjenatog stanja utjecala samo na neke od vizuelnih utisakaonog koji opaža, možda samo na pojedinačni utisakčije kauzalno porijeklo ispitujemo. Stoga se predla-že da KTO treba da tvrdi da je neki objekt opaženako i samo ako je neka okolnost u kojoj se tajobjekt nalazi promjenljivi uvjet nekog osjetilnogutiska onog koji opaža. Ja, međutim, sumnjam uto da je postavljanje ovog ograničenja primjereno.Pretpostavimo da u mračnoj noći vidim, u jednote isto vrijeme, određen broj objekata od kojihje svaki osvjetljen različitom svjetiljkom; ako sejedna svjetiljka priguši, utjecaj na moje vizuelneutiske bit će ograničen, a ne općenit; objekti osvjet-ljeni drugim svjetljkama i dalje će mi izgledati is-to. Ipak, mi ne želimo biti prinuđeni da kažemo daje u takvoj situaciji svaka svjetiljka opažena; i skri-

* Op. cit., str. 70.

KAUZALNA TEORIJA OPA2ANJA 211

vene svjetiljke mogu osvjetljavati. Ali, to je stano-vište na koje bi nas primorala predložena revizijaKTO.

Sklon sam mišljenju da bi mnogo povoljnijipravac za KTO bio da se formulira traženo ograni-čenje pomoću načina na koji opaženi objekt prido-nosi pojavljivanju osjetilnog utiska. Jedan mogućinačin bio bi da se u specifikaciju ograničenja une-se nešto od stručnog objašnjenja, na primjer, da seukaže na prenošenje svjetlosnih valova do mrežice.No, prigovor ovom postupku je očigledan; ako po-kušavamo odrediti osnovna obilježja običnog poj-ma opažanja, ne smijemo eksplicite uvoditi građukoja može biti nepoznata nekom tko je savršenosposoban da upotrebljava ovaj običan pojam. Mis-lim da bi najbolji postupak za zastupnika kauzalneteorije bio da primjerima naznači vrstu uzročneveze; da kaže: da bi X opažao objekt, dovoljno jeda objekt bude kauzalno uključen u stvaranje ne-kog osjetilnog utiska kod X-&, na način na koji je,na primjer, moja ruka kad je gledam pri dobromosvjetljenju, kauzalno odgovorna za to Što mi iz-gleda da preda mnom jest ruka, ili na način... (itako dalje), trta kakav taj način bio; da bi to pita-nje bilo bolje razjašnjeno, potrebno je obratiti sestručnjaku. Ne vidim ništa apsurdno u ideji da ne-stručnjakov pojam može sadržavati, da tako ka-žem, prazan prostor koji će stručnjak ispuniti. Sli-jedeće razmišljanje možda pokazuje da to, na pri-mjer, u slučaju pojma viđenja: kad bismo se pita-li da li je ispravno reći za neko biće sa neobičnimosjetilnim organima da vidi predmete. Iako bismomogli poželjeti da čujemo od stručnjaka uporedanprikaz ljudskog oka i odgovarajućih osjetilnih orga-na bića o kojem je riječ. Naravno, stručnjakova po-moć nam obično nije potrebna; mi možemo biti ustanju da kažemo da ista vrsta mehanizma postoji

14*

212 HENRV P. GRICE

u mnoštvu slučajeva, a da nismo u stanju da kaže-mo kakav je taj mehanizam.5

Na ovom mjestu moram spomenuti prigovorkojim ću se samo kratko pozabaviti, budući da onsadrži manevar iste opće vrste kao Što je onaj kojisam ranije u ovom radu opširnije razmatrao. Mog-lo bi se reći da KTO, kako sam je do sada izložio,zahtijeva da bude jezički ispravno govoriti o uzro-cima osjetilnih utisaka koji su sadržani u sasvimnormalnim opažajnim situacijama. No, to je po-greška. Sasvim je neprirodno govoriti o uzroku, re-cimo, toga što X-u izgleda da se mačka nalazi prednjim ukoliko situacija nije, ili se ne pomišlja dajest, na neki način abnormalna ili takva da obma-njuje. Budući da je tako, kad se uzrok bude mo-gao, a da se ne govori neprirodno, pripisati utisku,on će uvijek biti nešto različito od prisutnosti opa-ženog objekta. Ne postoji nikakva prirodna upo-treba rečenice poput ove: »Prisutnost mačke bilaje uzrok što je X-u izgledalo kao da se mačka na-lazi pred njim«, a za KTO je apsolutno bitno datakva upotreba postoji.

Na ovaj prigovor odgovorit ću trima slijedećimprimjedbama: (1) Ako KTO treba da razmatramosa nekom naklonošću, ne smijemo ograničiti za-stupnika kauzalne teorije na glagol »uzrokovati«;moramo mu dozvoliti da upotrebljava, ako želi, idruge članove iz porodice kauzalnih glagola iliglagolskih izraza. Ova porodica sadrži izraze poput»obrazlaže«, »objašnjava«, »dio je objašnjenja«,»djelomično je odgovorno za«, pa izgleda sasvimmoguće da bi neka alternativna formulacija teorijemogla izbjeći ovom prigovoru. (2) Ako smatram dasam u stanju da kažem »Tu je mačka« ili »Vidimmačku« ja se prirodno uzdržavam od izricanja sla-

1 Moglo bi se pomisliti da nam je potrebno dalje ograničenje,Itoje bi odredilo dopustivi stepen divergencije između načina na kojistvari izgledaju X-u i načina na koji one stvarno postoje. No. može sereći da se objekti vide čak i kad se promatraju kroz grubo, debelostaklo ili naočale koje iskrivljuju, usprkos činjenici da tada mogu bitineprepoznatljivi.


bijeg iskaza »Izgleda mi kao da je mačka predamnom«, i prema tome, a jortiori, uzdržavam se odtoga da govorim o uzroku zbog kojeg mi izgledatako. No, ako sam bio u pravu ranije u ovom ra-du, izreći slabiji iskaz značilo bi reći nešto jezičkiispravno i istinito, čak i ako bi to navodilo na po-grešan put. Postoji li, dakle, bilo koji razlog protivpretpostavke da bi moglo biti jezički ispravno i is-tinito, čak i ako bi to bilo besciljno ili ako bi navo-dilo na stranputicu, pripisati pojedinačnom uzrokustanje stvari izneseno u slabijem iskazu? (3) X stojina ulici kojom se približava slon; on misli da gaoči zacijelo varaju. Znajući ova, mogao bih sasvimprirodno reći X-u: »To što Vam izgleda da se slonpribližava treba objasniti činjenicom da se slonpribližava, a ne time što ste skrenuli pameću«. Rećiistu stvar gledaocu koji sjedi do Vas u cirkusu ne-sumnjivo bi značilo reći nešto istinito, premda bise moglo smatrati provokativnim.

Iz prvog dijela početne formulacije KTO izlu-čio sam skicu kauzalne analize opažanja koje, na-dam se, nije neprihvatljiva, barem ne očevidno. Na-ravno, razmatrao sam predloženu analizu samo uodnosu na viđenje, dok bi pažljivije ispitivanje mo-ralo obratiti pažnju i na nevizuelno opažanje. Po-red toga, čak i unutar polja vizuelnog opažanjapredložena analiza bi lako mogla biti nepodesna zaneke upotrebe riječi »vidjeti«, koje bi tražile uvje-te strože od onih što ih teorija nudi.

VI

Da li KTO, kako je dosad izložena, podliježeoptužbi da predstavlja materijalne objekte kao unačelu nezamjetljive i da, uslijed toga, vodi skepti-cizmu u pogledu materijalnog svijeta? Bilo mi jepomalo teško razumjeti točnu prirodu optužbe, bu-dući da ni u kom slučaju nije očigledno što se uovom kontekstu podrazumijeva pod »nezamjetljiv«,

214 IICNRY P. GRICE

(1) Ne bi bilo neprirodno pretpostaviti da »ne-zamjetljiv« znači »takav da ga nije moguće opazi-ti«. Tada bi bilo moguće, bez opasnosti od nedo-sljednosti, spojiti prihvaćanje kauzalne analize opa-žanja s gledištem da se materijalni objekti u načelune mogu opaziti, ako bismo bili spremni da prihva-timo da je u načelu nemoguće da materijalni ob-jekti uzrokuju osjetilne utiske, ali da je ova nemo-gućnost izmaknula pažnji zdravog razuma. Čini seda bj ovo stanovište, ako i jest u sebi dosljedno,bilo izloženo ozbiljnom prigovoru. No, ako iskazda se materijalni objekti ne mogu opaziti i jestsuglasan s kauzalnom analizom opažanja, iz togasvakako ne proizlazi da je njena posljedica; a i iz-laganje KTO je dosad ograničeno na iznošenje ka-uzalne analize opažanja.

(2) Kritičar bi mogao izjednačavati riječ »neza-mjetljiv« sa »ne izravno zamjetljiv«; gledište da sematerijalni objekti ne mogu neposredno zamjeći-vati moglo bi se, opet, interpretirati kao gledišteda iskazi o materijalnim objektima podliježu činje-ničkim greškama, dok im barem neki iskazi o osje-tilnim datama ne podliježu (ili se pretpostavlja dane podliježu). Ali ako se riječ »nezamjetljiv« ovakointerpretira, čini mi se da je istina da su materijal-ni objekti nezamjetljivi, i teško bi se moglo sma-trati da spoznaji ove istine treba nešto zamjeriti.

(3) »Zamjećivanje« se može staviti u opreku sa»zaključivanjem« kao izvorom spoznaje, te bi kriti-čar mogao smatrati da KTO tvrdi ili implicira dapostojanje pojedinačnih materijalnih objekata mo-že biti samo predmet zaključivanja. No, na prvommjestu, nije utvrđeno da prihvaćanje kauzalne ana-lize opažanja obvezuje na prihvaćanje gledišta da jepostojanje pojedinačnih materijalnih objekata nuž-no predmet zaključivanja (premda se ovo eksplici-te tvrdi u drugom dijelu Priceove početne formula-cije KTO); drugo, mnogi od kritičara bili su feno-menalisti koji bi sami bili spremni priznati da jepostojanje pojedinačnih materijalnih objekata u ne-kom smislu predmet zaključivanja. Pa ako se za-


mjerka odnosi na to da KTO ne prikazuje zaključi-vanje ispravne vrste, izgleda kao da se kritičar za-pravo zamjera zastupniku kauzalne teorije što nijerenomenalist. Pored toga što bi kritiku o kojoj jeriječ sada mogao iznijeti jedino netko tko je nesamo prihvatio fenomenalizam već ga, također,smatra jedinim sredstvom izbavljanja od skepticiz-ma, nije ni u kom slučaju jasno da prihvatiti kauzal-nu analizu opažanja znači uskratiti sebi mogućnostprihvaćanja renomenalizma. ćini se da nije očigled-no apsurdna ideja da je moguće najprije ponuditikauzalnu analizu iskaza »X opaža Af«, a zatim po-novo izraziti rezultat na fenomenalistički način.Ako KTO treba da bude suparnica fenomenalizmu(kakvom se često i smatra), suprotnost možda za-ista mora proizaći iz drugog člana početne formu-lacije teorije.

Postoji i druga moguća interpretacija, koja jepovezana s prethodnom. Ako je netko vidio mrljuna obzoru koja zapravo predstavlja bojni brod, bilibismo u nekom kontekstu voljni reći da je on vi-dio bojni brod, no ne mislim da bismo bili voljnireći da je zamijetio bojni brod, ukoliko nije pre-poznao ono što je vidio kao bojni brod. Tada biprotiv KTO mogla biti uperena kritika da ona tvrdiili povlači za sobom načelnu nemogućnost znanja,pa i dovoljno čvrstog uvjerenja da netko opažapojedinačni materijalni objekt, čak ako ga on za-ista i opaža. U ovom trenutku moramo upraviti pa-žnju na drugi član početne formulacije KTO kojitvrdi da je »opažajna svijest u osnovi zaključivanjeod učinka na uzrok«. Pretpostavit ću (nadam se, nebez razloga) da je bit gledišta koje se ovdje izno-si u tome da se od svakoga tko tvrdi da opažapojedinačni materijalni objekt M može legitimnozahtijevati da opravda svoju tvrdnju, i da jedini na-čin na koji se može udovoljiti ovom zahtjevu, unajosnovnijem tipu slučajeva, jeste da se izneseprihvatljiv argument u prilog tvrdnje da se posto-janje M zahtijeva, ili vjerojatno zahtijeva, da bi po-stojeći osjetilni utisci onog tko tvrdi da opaža bili

216 HENKY P. GRICE

objašnjeni na primjeren način. Iscrpno izlaganjeKTO može ovaj član dopuniti pružajući opća na-čela koja, čineći nas sigurnim u postojanje kores-pondencije između uzroka i učinka, treba da omo-guće stvaranje zadovoljavajućih argumenata traže-ne vrste.

Jasno je da zastupnik kauzalne teorije, ukolikoproslijedi smjerom koji sam upravo naznačio, nemože nikako biti optužen da tvrdi da su materijal-ni objekti nezamjetljivi u smislu o kojem govori-mo; jer on se zaista trudio pokušavajući pokazatikako se možemo dosta dobro uvjeriti u postojanjepojedinačnih materijalnih objekata. No, moguće jedokazivati (možda, u donekle posebnom smislu ri-ječi »posljedica«) da ie neželjena posljedica KTOda su materijalni objekti nezamjetljivi. Naime, akoprihvatimo tvrdnje KTO (1) da opažanje treba dabude analizirano na kauzalan način, (2) da znanjeo opaženim objektima zavisi od kauzalnog zaklju-čivanja, i (3) da traženi kauzalni zaključci neće bitidobro zasnovani ukoliko nije moguće pružiti pri-kladna opća načela korespondencije, morat ćemotada priznati da je znanje o opaženim objektimanedostižno: jer ponuđena opća načela, pored togašto su sumnjiva kako u pogledu istinitosti tako i upogledu statusa, ne mogu dati zaključke kojima sunamijenjena; druga načela koja bi ih uspješnije za-mjenila nisu nam dostupna. Ako kritiku uperenuprotiv KTO treba ovako shvatiti, neću je pobijati,premda moram priznati da sam donekle u sumnjida li je to ono što su stvarni kritičari zaista htjelireći. Moja sadašnja opaska na kritiku jest da jepretjerano nesklona teoriji, na način koji je od zna-čaja za filosofiju.

Čini se da postoje dva moguća shvatanja KTO.Jedno se sastoji u tome da se pretpostavi početnasituacija u kojoj se uviđa da se ne može pretposta-viti — iako je pojava na kraju krajeva jedini vodička stvarnosti — da ono što izgleda da jest, odgova-ra onome što jest. Problem se, po ovom shvaćanju,sastoji u prikazivanju legitimne metode argumen-

KAUZALNA TEORIJA OPAŽANJA 2 1 7

tacije od pojave na stvarnost. KTO se tada smatrasloženom konstrukcijom namijenjenom riješavanjuovogo problema, i ako jedan dio strukture pada,ostatak više nije od velikog značaja. Drugo shva-ćanje KTO sastoji se u tome da se kauzalna anali-za opažanja smatra nečim o čemu treba suditi prven-stveno na osnovu njegovih intrinsičnih odlika, a nesamo dijelom rješenja prethodnog epistemološkogproblema; i da se uvidi da neka njena verzija moževrlo lako biti ispravna. Potom se smatra da seostatak KTO sastoji od (1) koraka koje je, činise, onaj tko prihvaća kauzalnu analizu opažanjaprimoran da poduzme, i koji vode do skeptičkihteškoća, i (2) ne baš uspješnog pokušaja da se oveteškoće riješe. U ovom shvaćanju KTO uviđa semogućnost da smo suočeni sa slučajem u kojem pri-rodna dijalektika izvodi neugodne posljedice (ili,radije, prividne posljedice) iz istinitih iskaza. Pri-hvatiti prvi stav prema KTO a isključiti drugi, zna-či zabaciti ono što bi zaista moglo biti prihvatljivdio filosofske analize, i ujedno zanemariti ono štobi moglo biti povoljna prilika da izlaganje djelo-vanju prirodne dijalektike bude od neke koristi zafilosofiju. Ovo je, vjerujem, ono što su kritičarismjerali učiniti no oni, nesumnjivo, mogu navoditikao historijsko opravdanje to što je prvo shvaća-nje KTO možda i bilo shvaćanje stvarnih zastup-nika kauzalne teorije.

Preostaje mi da pokažem kako se KTO možepromatrati na drugi način izlažući argumentaciju,po naravi skeptičku, koja na prikladan način po-vezuje elemente KTO. Nudim slijedeći primjer: uosnovnom tipu slučajeva, bona fide tvrdnja da sepojedinačni materijalni objekt M opaža zasniva sena iskazima o osjetilnim datama; samo na osno-vu javljanja izvjesnih osjetilnih utisaka onaj tkotvrdi da opaža M smatrao bi sebe ovlaštenim tvrdi-ti postojanje hi. Budući da kauzalna analiza opa-žanja treba da bude prihvaćena, tvrdnja da on opa-ža objekt M uključuje i tvrdnju da prisutnost Mkauzalno objašnjava javljanje odgovarajućih osje-

218 HF-NRY P. GRICE

tilnih utisaka. Sva ova razmatranja zajedno vodezaključku da onaj tko tvrdi da opaža prihvaća po-stojanje objekta M na temelju toga što je ono po-trebno radi kauzalnog objašnjenja određenih osje-tilnih utisaka; to jest, postojanje M predmet je ka-uzalnog zaključivanja koje polazi od javljanja osje-tilnih utisaka. Sada bi obrazac kauzalnog zaključi-vanja bilo zaključivanje od dima na vatru. Prihvat-ljivost takvog zaključivanja podrazumijeva moguć-nost utvrđivanja uzajamne veze između javljanjadima i javljanja vatre, a to je moguće samo zatošto postoji i drugi način da se utvrdi javljanje vat-re osim kauzalnog zaključivanja. No, pretpostavljase da ne postoji nikakav način da se utvrdi posto-janje pojedinačnih materijalnih objekata osim ka-uzalnog zaključivanja koje polazi od osjetilnih uti-saka; stoga takva zaključivanja ne mogu biti racio-nalno opravdana. Naravno, bliže određenje načelakorespondencije je pokušaj da se otkloni ova pos-ljedica odbacivanjem obrasca dim — vatra. [Akobi ovaj obrazac bio odbačen moglo bi se pribjećisvođenju materijalnih objekata na takve entitetekao što su elektroni, koji se smatraju prihvatljivimzbog (grubo rečeno) njihove korisnosti za svrheobjašnjenja i predviđanja. Ali, ovo svođenje je ne-dosljedno zbog toga što se materijalni objekti, po-što su najprije bili suprotstavljeni teorijskim kon-struktima ili entia rationis znanstvenika, kao para-digmatski slučajevi entiteta koji nisu izmišljeni, za-tim promatraju kao da su i sami entia rationis.}

Jedan mogući odgovor na taj argument je, na-ravno, »Tim gore po kauzalnu teoriju opažanja«.No, postoji i druga mogućnost — da se ospori samargument, pa ću završiti pominjući neke načine nakoje bi se ovo moglo učiniti, ne pokušavajući da ihocijenim. (1) Mogu se iznositi argumenti u prilogstanovišta da je sasvim neispravno opisivati mno-ga od mojih opažajnih uvjerenja (na primjer, dase stol sada nalazi preda mnom) kao »zaključke«bilo kakve vrste, ako treba shvatiti da ovo implici-ra da bi, na zahtjev, bila moja dužnost argumentom


opravdati tvrdnju (možda, nakon što dobijem jošneke podatke) da ono što mi se čini da jest, zaistai jest. Kada mi, u normalnim okolnostima, izgledakao da se stol nalazi preda mnom, imam pravo iz-ravno reći da stol i jest preda mnom, i odbacitisvaki zahtjev za opravdanjem svoje tvrdnje svedok ne budu naznačene posebne osnove za sumnju.Za skeptika je bitno da pretpostavi da svaka tvrd-nja o opažanju može biti, bez ikakvih prethodnihrazmatranja, izvedena pred sud, i da treba dokazatinevinost, a ne krivicu. No, ova pretpostavka jepogrešna. (2) Slučaj koji je navodno »osnovan« (zakoji se pretpostavlja da počiva-u osnovi slučajevadruge vrste), a u kojem se tvrdnja o opažanju možeustanoviti samo na temelju nekog skupa iskaza oosjetilnim datama — je mit; svako opravdanje po-jedinačne tvrdnje o opažanju oslanjat će se naistinitost jednog ili više drugih iskaza o materijal-nom svijetu (na primjer, o tijelu onog koji opaža).Uporno zahtijevati da »osnovni« slučaj bude iza-bran radi razmatranja znači zapravo pretpostavitida je s pojmovne točke gledišta legitimno da zasva naša uvjerenja o materijalnom svijetu smatra-mo da su odjednom podložna sumnji; međutim,skeptik nema pravo da započne s ovom pretpostav-kom. (3) Može se dovesti u pitanje da li — ako jedato da ja prihvaćani postojanje M na osnovu svje-dočanstva izvjesnih osjetilnih utisaka, i ako je, ta-kođer, dato da mislim da je M kauzalno odgovornoza te osjetilne utiske — slijedi da ja prihvaćam po-stojanje M na temelju toga što se njegovo postoja-nje zahtijeva da bi se objasnili osjetilni utisci. (4)Upotrebu obrasca dim-vatra u skeptičkom argumen-tu moguće je izložiti kritici s dvije različite strane.Prvo, ako je prva primjedba u ovom odjeljku toč-na, postoje slučajevi u kojima postojanje opaženogobjekta nije rezultat kauzalnog zaključivanja, na-ime, oni u kojima se to postojanje uopće ne možeispravno opisati kao predmet zaključivanja. Drugo,obrazac nije ni trebalo uvoditi. Naime, dok je is-kaz da vatra teži da uzrokuje dim naizgled Čisto

2 2 0 HENRV P. GRICE

kontingentan, ovo nije općenito istinito za iskazekoji kažu da je prisutnost materijalnog objekta ko-ji ima osobinu O sklona učiniti (ili čini u standard-nim okolnostima) da pojedinim osobama izgledakao da se tu nalazi objekt koji posjeduje osobinu0. Stoga se skeptičkom argumentu može prigovo-riti da prvo promatra nekontingentne veze kao dasu kontingentne, a zatim prosvjeduje što se one nemogu utvrditi na način svojstven kontingentnimvezama. Nekontingentnost iskaza da je prisutnostcrvenog (ili okruglog) objekta sklona učiniti dačovjeku izgleda kao da je pred njima nešto crveno(ili okruglo), sama po sebi, naravno, ne isključujemogućnost da se pojedinačna činjenica da mi iz-gleda kao da je neito crveno preda mnom objasniprisutnošću pojedinačnog crvenog objekta. To dakorozivne tvari teže da unište površine na koje senanose jest nekontingentno, pa ipak, sasvim je le-gitimno obrazložiti pojedinačan slučaj oštećenja po-vršine time što ćemo reći da ga je prouzročila nekakorozivna tvar. U oba slučaja do učinka je moglodoći i na neki drugi način.

VII

Zaključujem da nije sasvim nemoguće da sli-jedeća verzija KTO bude prihvatljiva: (1) Istina jeda X opaža M ako, i samo ako, je istinit neki X--ov iskaz o osjetilnom podatku koji, u sadašnjemvremenu, govori o stanju stvari za koje je Af, nanačin koji treba naznačiti primjerima, kauzalno od-govorno, i (2) X-ova tvrdnja da opaža M, ako jeuopće treba opravdati, opravdava se time Što će sepokazati da se postojanje M zahtijeva da bi stanjestvari o kome govore neki istiniti iskazi o osjetil-nim datama — od kojih se neki mogu odnositi naosobe različite od X — bilo kauzalno objašnjeno.Da li ova dvostruka teza zaslužuje da bude nazva-na teorijom opažanja, ne uzimam na sebe da su-dim. Već sam primijetio da prvi dio teze niti oči-


glcdno povlači za sobom fenomenalizam, niti ses njim očigledno kosi; mislim da isto može biti isti-nito i za drugi dio. Svjestan sam da je moja verzi-ja, ma koliko bliska slovu, veoma daleko od duhaizvorne teorije; no braniti duh, kao i slovo, bilo biiznad mojih moći.

(1961) S engleskog prevela: Heda Segvić

J. M. Hinton

VIZUELNI DOŽIVLJAJI

I

Jedna od stvari koje možemo reći i mislitijeste:(A) Vidim svetlosni blesak: pravu svetlost, fotički

blesak.Jedna druga je:

(B) Imam iluziju svetlosnog bleska: ne vidim fo-tički blesak već se nešto događa tako da mi jekao da ga vidim.To je istina, kada mi je, na primer, takva ilu-

zija stvorena propuštanjem električne struje krozmozak.

Treća stvar o kojoj možemo govoriti i mislitijeste:(A V B) ili vidim svetlosni blesak, ili imam iluziju

svetlosnog bleska.Ništa nas ne sprečava da uvedemo neku reče-

nicu kako bismo ovo izrazili na sažetiji način. Tobi moglo biti(A V B) Vidim blesak, ili

Tako mi je kao da vidim svetlosni blesak,iliČini se da vidim svetlosni blesak,

mada se nesumnjivo ove rečenice mogu takođe ko-ristiti i na drugi način.

(A V B) je nužno istinito ako je (A) istinito a(B) lažno i takođe ako je (B) istinito a (A) lažno.

VIZUELNI DOŽIVLJAJI 223

(A V B) je neutralno u odnosu na (A) i (B). Narav-no, lažno je ako su i (A) i (B) lažni.

Druge stvari koje možemo reći i misliti su:((A)) Sklon sam da verujem da je (A) istinito

i((B)) Sklon sam da verujem da je (B) istinito.

Ako bismo međutim kazali((A V B)) Sklon sam da verujem da je (A V B) isti-nito, time bismo ljude zgranuli. Zar se može bilokako sumnjati da li je to istina? Svakako, može sebiti u nedoumici da li je (A) ili (B) istinito, ali toje druga stvar. Ako bi neko rekao ((A V B)) naveobi ljude da se upitaju, da li je on u nedoumici upogledu značenja nekih reci koje je upotrebio.

(A V B) naravno ne kaže šta se događa, za raz-liku od neobavezujuće tvrdnje da se događa jednaod nekoliko stvari. Ovo poslednje, za razliku odonog prethodnog, jeste upravo to što (A V B) kaže.(A V B) ne daje određen odgovor na pitanje »šta sedogađa?«1 Ovo isto, dakle, važi i za (A V B)'.

Neko će se pitati, da li (A), i čak možda da U(B), daje odgovor na to pitanje. Moja osnovna po-enta u ovom radu nije da (A) i (B) to čine, već danešto drugo to ne čini. Mada, u stvari, mislim daoni na to pitanje zbilja daju odgovor. Shvatanje daga ne daju, proističe delimično usled toga Što ovdenije podesna upotreba trajnog sadašnjeg vremena u»kazivanju šta se događa«. Blesak prođe pre nošto ima vremena da se upitamo šta se događa; ta-kođe, trajno sadašnje vreme sugeriše proces, nizpromena, mada ću kasnije da tvrdim da to ne morada implicira. Kao primer bi se mogao uzeti nizbleskova. Takođe, ili umesto toga, ceo skup tvrdnjimogao bi se staviti u prošlo vreme i/ili u treće lice.

1 Rečenicu u trajnom sadašnjem vremenu »What is happening«kao i rečenice u svršenom sadašnjem vremenu« »What happens?« i njenarhaični oblik »What happeneth?« prevodimo istom rečenicom »Sta sedogađa?«. U prošlom vremenu je moguće napraviti razliku između traj-nog i svršenog oblika: tako je »What was happening?« — »Sta se do-gađalo?« a »What happened?« — »Sta se dogodilo?'. (Prim. prev.)

224 1. M. HINTON

Tada bi se moglo govoriti o odgovoru ili odsustvuodgovora na pitanje »šta se dogodilo?«1 Ovo biraspravu stavilo izvan konteksta traganja za apso-lutnom izvesnošću, ali ne i izvan glavnog kontek-sta u koji želim da je postavim: onog u kome se naosnovu jedne posebne vrste relativno nepogrešivihtvrdnji postulira jedna posebna vrsta događaja.

Zašto onda sve ne staviti u prošlo vreme? Izašto ne u treće lice? Zato što bi se izgubila izves-na neposrednost. Pored toga, želim da naglasimčinjenicu, da ako u vreme t niste unapred odgo-vorili na pitanje »šta se dogodilo u *?«, — što bineko mogao da vas pita nakon t, onda u vreme tniste odgovorili na »pitanje o tome Šta se događalou t«. Ovde se prošlo trajno vreme nameće ili suge-riše ne idejom procesa, nizom promena, već samokoincidencijom vremena u kome, i vremena o ko-me ste odgovorili ili to niste učinili. Slično tome,trajno sadašnje vreme u »šta se događa«? ne moraimplicirati proces, već može samo izražavati koinci-denciju vremena u koje, i vremena o kome se po-stavlja pitanje. U drugim jezicima bi se upotrebilo»šta se događa?« (What happens?)1, ali na engles-kom jeziku »šta se događa sada?« (What happensnow?), ko zna zašto, znači »šta će se zatim dogo-diti?« Međutim, ako vam se više sviđa, umesto dakažete da (A V B) i (A V B)' ne odgovaraju na pita-nje »šta se događa?« (What happeneth)1, možete re-ći da oni unapred ne odgovaraju na pitanje o tomešta se dogodilo.

Kad se razmatra (A), ne treba zaboraviti da jepravi svctlosni blesak, onakav kakav se može poja-viti i kad ga niko ne posmatra — događanje; takoda čak i alćo »(vidim) svetlosni blesak« degeneriše— mada mislim da to nikad ne čini — u prostoudovoljavanje zahtevu »poslužite se svojim očima irecite mi šta se tamo zbiva«, ono još uvek odgovarana pitanje o tome šta se događa. Što se tiče (B),rekao bih da bi malo ko poricao da (B) odgovarana pitanje o tome šta se događa za razliku od pita-nja o tome koji se proces, koji niz promena tu

VIZUELNI DOŽIVLJAJI 2 2 5

javlja. (B) je ono što zovemo odgovor na to prvopitanje za razliku od odbacivanja tog pitanja.

Ipak, (B) je implicitno disjunktivno: iluzijaviđenja svetlosnog bleska je disjunkcija slučajevakoji nisu viđenje svetlosnog bleska, ali subjektimaizgledaju kao da jesu. Tako (B) ne pruža određenodgovor, za razliku od implicitno disjunktivnog od-govora — ima li nečeg što takav odgovor daje? —mada daje određeniji odgovor nego (A V B). Sto setiče iluzije, određeniji odgovor nego (B) bio bi »jav-lja mi se fosfen«, ali nesumnjivo postoji mnogo vrs-ta fosfena. (»Fosfen« je iluzija bleska koja se do-bija propuštanjem električne struje kroz mozak.)

Slično tome, (A) je implicitno disjunktivno: ne-ki svetlosni bleskovi su munje, drugi su svetlosnisignali, itd. Realnost viđenja svetlosnog bleska jedisjunkcija slučajeva viđenja svetlosnog bleska.

Ipak, reći da i (A) i (B) daju određen odgovorna pitanje šta se dogodilo, a da (A V B) to ne čini,ima sasvim jasan smisao bez obzira na relativnotrivijalnu razliku između implicitne i eksplicitnedisjunkcije. Budući da se (A) opredeljuje za real-nost a (B) za iluziju, oni imaju a fortiori sledećusloženu osobinu: ili se opredeljuju za jednu stranuove dihotomije, ili to izbegavaju, bez ikakve dvo-smislenosti i pri tom ne razdvajaju samo iluziju odrealnosti. Reč dvosmislenost upotrebljavam kako se,mislim, ona obično koristi, da označim nešto neraz-govetno, nedovoljno razumljivo, sa nejasnim smi-slom. Što se tiče »samo razdvajati iluzije od realno-sti« smatrao bih da neka subjektova izjava to čini,ako nema razlike između iluzije i događaja na kojise izjava odnosi u slučaju iluzije, a ni razlike iz-među realnosti i događaja na koji se izjava odnosiu slučaju verodostojnog opažanja.

Kad kasnije budem bez posebnih ograda govo-rio o tvrdnji koja u ovom kontekstu daje određeniodgovor na pitanje o tome šta se dogodilo, imaćuu vidu odgovor koji ima tu složenu osobinu.

Možda će neko reći da pitanje »šta se dogodi-lo?« u kontekstu znači »šta se dogodilo, pravi svet-

15 Svest i saznanje

226 J. M. HINTON

losni blesak ili iluzija bleska?« i da samo iz tograzloga ništa drugo osim (A) ili (B), ne može dada odgovor na to pitanje. Ali ma koji odgovor oče-kivao onaj koji je pitanje postavio, on uvek možedobiti odgovor koji nije očekivao, ako takav odgo-vor postoji i ako je on istinit. Možemo pitati »ble-sak ili lažni blesak?«, ali ako može da bude istinitslcdeći oprezni odgovor — »ovim nisam kazao štase dogodilo, ali svakako se dogodilo nešto Što sedogađa kad se jedna od tih stvari dogodi, naimepsi-jao sam« — onda taj odgovor možemo dobiti,hteli mi to ili ne.

Sporno je, međutim, da li u ono što možemoreći i misliti spada i nešto kao:(Q) ja psi-jam — što bi se moglo iskazati kao: vi-dim blesak, imam vizuelno iskustvo bleska. To dajeodređen odgovor na pitanje »šta se događa?«, alii liči na (A V B) na bar dva načina koja sam pome-nuo: naime, ako je istinito ili (A) ili (B) onda je tonužno istinito i teško je razumljivo ako mu pretho-di »sklon sam da verujem da...«.

Za izvesna filosofska stanovišta od ogromnevažnosti je da postoji nešto kao (Q). Ako tako ne-što ne postoji, onda, naravno, ne postoji ni mojepsi-janje o kome se govori u sledećim tvrdnjama:(i) Moje je psi-janje isti događaj kao i neko doga-đanje koje se može opisati jezikom fizike i/ili fi-ziologije, uključujući i neurofiziologiju.(ii) To nije tačno; no ipak nesumnjivo postoji nekotakvo događanje iz kojeg bi se moglo izvesti mojepsi-janje.(iii) Kad vidim fotički blesak, deo onoga što se do-gađa jeste da ja psi-jem. To je takođe deo onogšto se događa kada imam iluziju svetlosnog bleska.(iv) Viđenje fotičkog bleska može se definisati kaopsi-janje usled fotičkog bleska.

Zasad ne vidim kako se može, ili kako bi semoglo pokazati da postoji nešto kao (Q). Usled to-ga, ne vidim ni kako se može pokazati da postojinešto slično mom psi-janju o kojem bi govorile ove


i druge tvrdnje; a kako sigurno ne bi trebalo izri-cati tvrdnje ako se ne može pokazati da one o ne-čemu govore, to znači da, koliko mogu da vidim,takve tvrdnje ne bi trebalo da se izriču. Možda nemogu da vidim dovoljno daleko, ali bih voleo dami se to i pokaže. Ako sam ja kratkovid, ima idrugih koji pate od toga.

To Što, po mom mišljenju, ne postoji neštoslično mom psi-janju, ne sprečava nas samo posebi da izričemo tvrdnje iste kao i ove (i) i (ii) gore,izuzev što se »moje psi-janje« zamenjuje sa ili»moje viđenje fotičkog bleska« ili »moje doživlja-vanje iluzije svetlosnog bleska«. Skromno naravo-učenije je tertium non datur. To nas takođe nesprečava da tvrdimo da postoji nešto Što se dešavai kad vidim fotički blesak i kad doživljavam ilu-ziju bleska; samo, ni to događanje niti bilo kojedrugo, ne bi bilo moje psi-janje. Bilo bi apsurdnone postulirati to događanje, ali to nije razlog daga poistovetimo ili vežemo sa nekom himerom.

II

Neki će prigovoriti:»Ja mogu, a to i činim, da govorim i da mislim

,vidim blesak' koristeći ovu formu reci ne u zna-čenju (A) ili ((A)) ili (B) ili ((B)) ili (A V B), većkoristeći je na takav način da ono što podrazume-vam ima baš one osobine koje se traže od (Q).«

— Kako možeš biti tako siguran u to?»To je u vezi sa onim što nameravam sa reci-

ma koje koristim. Ne plašim se da bih mogao dapogrešim u pogledu svojih sopstvenih namera.«

— Da li mi se tvoja namera pokazuje na bilokoji drugi način izuzev ovom izjavom?

»Da. Kada kažem .Vidim blesak' (ili ,Imam vi-zuelno iskustvo tipa bleska' ili .Vidim blesak kojije, međutim, samo intencionalni predmet' ili ,BIe-sak!' ili ma kakvu formu reci da upotrebim) možeš

15*

228 J. M. HINTON

me pitati da li bih povukao ovu tvrdnju kada bi seispostavilo da nije postojao fotički blesak. Ja bihrekao ne, i na taj način se ustanovljava da ne pod-razumevam (A). Tada me možeš pitati da li bih jepovukao kada bi se ispostavilo da je postojao fo-tički blesak, da sam ga ja video, a da nisam videoništa drugo što bi bilo relevantno. Ja bih opet re-kao ne, i time će postati jasno da ne podrazumevamni (B).«

— I pored svega što se ovim pokazuje, mogaobi da imaš nejasnu ili nepoštenu nameru. Mogaobi da upotrebiš »Vidim blesak« dvosmisleno, sa na-merom da se misli da si podrazumevao (B) ili ((B))u slučaju da se pokazalo da je (A) lažno, a da semisli da si podrazumevao (A) ili ((A)) u slučaju dase pokazalo da je (B) lažno.

»Dobro; da pretpostavimo da kažem ,Vidimblesak' i ti mi kažeš, i ja prihvatam, da nije bilo fo-tičkog bleska. Ja međutim ne povlačim svoju prvo-bitnu tvrdnju. Ovim se utvrđuje da nisam podrazu-mevao (A), izuzev ako direktno ne protivrečim sa-mome sebi, i ja se slažem da nisam podrazumevao(A). Ali sada me ubeđuješ da si se šalio samnom kad si rekao da nije bilo fotičkog bleska; ustvari bilo ga je i ja sam ga video. Prihvatajućiovo, ja opet ne povlačim svoju prvobitnu tvrdnju.Pretpostavivši opet da ne protivrečim sebi, ovimse utvrđuje da nisam podrazumevao ni (B).«

— Moglo bi biti zanimljivo pitati se kako semože proveriti pretpostavka da ne protivrečiš sa-mome sebi. Ali, bilo kako bilo, Čak i pod tom pret-postavkom, opisani događaji su u skladu sa pret-postavkom da si podrazumevao (A V B).

»Nisam podrazumevao (A V B), jer kada samkazao ili mislio ,Vidim blesak' nije bilo oklevanjaizmeđu alternativa, niti sam bio u bilo kakvoj ne-doumici.«

— Tvrditi disjunkciju nije uvek oklevati izme-đu alternativa, niti biti u nedoumici. U suštini, toje poricanje konjunkcije; dakle, reći ili misliti »nijeslučaj da nije ni p ni q«.


»Takođe nisam kazao niti mislio ništa slično.«— Možda se ovim utvrđuje da nisi tvrdio dis-

junkciju. Ali, time se ne može ustanoviti da nisitvrdio nešto što ne znači disjunkciju.

»Ali ako moja misao nije bila ,p' onda svakakonije moguće da sam imao misao koja znači ,p'?«

— Ovim se onemogućava definiciji i logičkojanalizi da postignu ono, što je njen cilj. Ništa višene važi. Prema ovom kriteriju »to je krug« neznači »to je geometrijsko mesto tačaka koje imajuisto rastojanje od date tačke«, kada to kaže ili mi-sli neko ko ne zna ovu definiciju.

»Nisam spreman da pretpostavim da postoji ta-ko nešto kao definicija ili analiza moje tvrdnje davidim blesak.«

— Od tebe se ne traži da to pretpostaviš, nitida pretpostaviš suprotno, već da pobiješ predlože-nu analizu.

»Ne shvatam pojam definicije ili analize prime-njene na celovite tvrdnje.«

— Najviše što treba da tu razumeš jeste pri-mena ovog pojma na predikate; predložena je ana-liza tvrdnje »Vidim blesak« pomoću tvrdnje »JaA V B«, gde je A-ovanje činjenje onog što se spo-minje u (A), a B-ovanje, onog u (B).

»Kad razmislim, mislim da uopšte ne razumempojam definicije ili analize-«

— Za ovo imam izvesno razumevanje, ali mo-ram te podsetiti da nije sasvim tačno da smatramda tvoja tvrdnja »Vidim blesak« znači, ili da se mo-že analizirati kao (A V B). Stvar je u tome da nemožeš pokazati da se tvoja tvrdnja razlikuje od(A V B) na način na koji bi se (Q) razlikovalo. Svaka-ko je razuman preduslov da ti to pokažeš, da bi tise dozvolilo da izričeš bilo kakve tvrdnje o tome davidiš blesak, slične onima (i) do (iv) gore.

»Često se smatra da je analiza pobijena ako semože pokazati da nema protivrečnosti u pretpo-stavci da je analizandum istinit a analizans lažan.Ali, stvarno nema protivrečnosli u pretpostavci davidim blesak — imam vjzuelan doživljaj nazvan vi-

230 J. M. HINTON

đenje bleska — a da niti vidim fotički blesak nitida imam takvu iluziju. Mogu da zamislim da imamvizuelan doživljaj u stanju bestelesnosti; u tom bislučaju pitanje da li sam video fotički blesak iliimao iluziju, teško moglo da se postavi.«

— Koliko puno ima filosofskih načina da seduhovnim okom vidi neki X. Jedan je kad se tajčin izvrši i tim imenom i nazove. Drugi je kad toučinite i nazovete ga »uočavanje transparentnostisvesti«; zatim, može se to učiniti i zvati »zamiš-ljanje da vidim X kad sam u bestelesnom sta-nju«. .. Tvoje zamišljanje bleska dokazuje da tomožeš da učiniš, i ništa drugo.

»(A V B) je nešto za šta imam neke osnove;"Vidim blesak' nije. U stvari 'Vidim blesak' je mojaosnova za tvrđenje (A V B).«

— Ti imaš, ali i nemaš osnovu za tvrđenje(AVB). Imaš je u smislu da se nešto događa što teu potpunosti opravdava da misliš da je (AVB) isti-nito. Šta je to Što se događa i što te opravdava, nemoraš znati. Kada je ono što se događa to da tividiš fotički blesak, to te opravdava, nezavisno odtoga da li znaš da je to ono što se događa; a kadaje ono što se događa to da imaš iluziju bleska, i tote opravdava, nezavisno od toga da li znaš da je toono što se događa. Osnova za (A V B), u smislu ne-kog iskaza za koji znaš da je istinit i iz koga dedu-kuješ (A V B), je nešto što ti nemaš niti ti je po-trebno.

»Ja imam neku takvu osnovu, treba li mi onaili ne, a ta osnova je da vidim blesak: da psi-jem.Osnova je (Q).«

— Kad bi (Q) postojalo, predstavljalo bi tu ne-potrebnu osnovu; to nije dokaz da (0) postoji.

»(A V B) ne kaže šta je zajedničko situaciji ko-ju tvrdi (A) — mom A-ovanju — i situaciji kojutvrdi (B) — mom B-ovanju. .Vidim blesak' tačnoto čini; ovim situacijama je zajedničko to da u obe-ma vidim blesak.«

— Na izvestan način (A V B) zbilja kaže šta jezajedničko mom A-ovanju i mom B-ovanju, mada

VIZUELNI DO2IVLJAJI 231

moje korišćenje različitih slova A i B to skriva, radidrugih prednosti. (A V B) kaže da je mom A-ovanjui mom B-ovanju zajedničko ono što je zajedničkoiluziji i njenoj realnosti; nužno im je zajedničko daje jedno od njih nešto na Šta ono drugo samo liči.Da naglasimo ovu činjenicu mogli smo koristiti(Ai) umesto (B), i (A V Ai) umesto (A V B). Ovadisjunkcija kaže da postoji iluzija ili realnost vi-đenja nekog svetlosnog bleska.

»Ali u kom pogledu, odnosno pogledima iluzi-ja viđenja svetlosnog bleska liči na realnost viđe-nja svetlosnog bleska?«

— U složenijim slučajevima ove vrste, kad serealnost XYZ uporedi sa svojom iluzijom XYZi,možemo odgovoriti da u oba slučaja postoji pojava,tj. iluzija ili realnost X-a (ili Y-a ili Z-a). U prostomslučaju, kao Što izgleda da je ovaj, gde smo pitališta je zajedničko iluziji X-a i realnosti X-a, možemojedino odgovoriti da u oba slučaja postoji pojava,tj. iluzija ili realnost, X-a.

»Ali koji su predikati istiniti i za moje viđenjebleska i za moju iluziju o tome?«

— Pa, mora postojati neki događaj fi za koji semože dati fiziološki opis da je predikat »kad se do-godi x dogodi se fi« istinit za oboje. Ali, naravno,ti ne želiš takav predikat. Ti želiš predikat čija pri-menljivost na ono što se dešava meni ili u meni,meni postaje jasna već samom činjenicom da se tastvar događa.

»Da, i predikat Jkad se dogodi x, vidim blesak'ispunjava taj uslov. Mom A-ovanju i mom B-ovanjuje zajedničko to, da kad se oni jave, ja vidim ble-sak; a moje viđenje bleska je sve što doživljavamod svog A-ovanja ili B-ovanja, već prema tome Štaje slučaj.«

Nije baš lako interpretirati ovo poslednje za-pažanje. Ono ne znači da je moje viđenje bleska,to što imam taj vizuelni doživljaj, nešto što doživ-ljavam u smislu da to trpim, ili bukvalno proživlja-vam, pri čemu svest o tome kontingentno prati ovoproživljavanje, slično svesti o prelaženju na želez-

232 J. M. HINTON

nički trajekt u spavaćim kolima, koja se može ane mora imati. Niti pak znači da je to što imamvizuelni doživljaj, moje psi-janje, nešto što doživlja-vam u smislu da imam tu vrstu svesti o mompsi-janju: ovo je tanana i u ovom kontekstu moždazanemariva distinkcija. Takođe, to ne znači da do-življavam svoje psi-janje u smislu da mi je kao dapsi-jem. To bi bilo besmisleno, možda stoga što mo-je psi-janje jeste to da mi je kao da vidim svetlosniblesak. Dalje, to ne znači da ja ne doživljavam svo-je viđenje svetlosnog bleska (za razliku od svog psi--janja) u smislu u kome smo malopre rekli da gamožda doživljavam u samom aktu psi-janja. Mislimda ovo zapažanje znači da je u pitanju isti doživljajbilo da A-ujem ili da B-ujem; sa tim zapažanjem ćupokušati da se kasnije pozabavim.

Da se vratimo pitanju zajedničkih osobina. Ko-ji je razlog da se misli da moje A-ovanje i mojeB-ovanje moraju imati neku zajedničku osobinu,koja je za mene potpuno očigledna? Jedna je mo-gućnost da oni imaju takvu zajedničku osobinu jerim je zajedničko moje psi-janje, ali time onda pret-postavljamo ono što je u pitanju.

»Zajednička im je osobina, da je meni u obaslučaja kao da vidim svetlosni blesak, a ne moguda verujem da ja samo kažem ,u oba slučaja u pi-tanju je ili jedan slučaj ili drugi'.«

— Kada u datom slučaju kažeš »Tako mi jekao da vidim svetlosni blesak« to naravno možeznačiti »Imam tu iluziju«, ali tada ne bi izneo nekuzajedničku osobinu. Ako zaista ne podrazumevaš»Ono što se događa ili jeste ili samo izgleda kaoviđenje svetlosnog bleska« (= »događa se ili neštošto jeste ili nešto što samo izgleda kao viđenje svet-losnog bleska«), onda možda podrazumevaš neštošto je veoma slično tome, naime (R) »Ne bih umeoda kažem da li je ovo bilo ili je samo izgledalo kaoviđenje svetlosnog bleska, kad mi ne bi bile pozna-te okolnosti.« Ovo možda nije prosta disjunkcija,ali se ne razlikuje od proste disjunkcije na načinna koji bi se (O) razlikovalo: ne daje određen odgo-

VIZUELNI DOŽIVLJAJI 2 3 3

vor na pitanje »šta se događa?«, budući da uopštene daje odgovor na to pitanje.

U oba slučaja mogao bi tačno da kažeš, (S)»Sada, za razliku od ranije, moglo bi biti da vidimsvetlosni blesak«. Ali, ovaj pojam mogućnosti neizgleda da ima kategoričku interpretaciju, kao štoto ima pojam logičke mogućnosti na osnovu nepro-tivrečnosti. Izgleda nepogodno da se ovaj pojamuzme kao primitivan, i ne vidim kako bi se mogaoobjasniti, izuzev kao disjunkcija između »Zbilja,stvarno X-ujem« (tj. »X-ujem«) i »Iluzorno X-ujem«(tj. imam iluziju X-ovanja).

»Moglo bi biti da vidim svetlosni blesak« mog-lo bi značiti ((A)) ,Sklon sam da verujem da je (A)istinito'. U zapažanju ,1 kad postoji A-ovanje i kadpostoji B-ovanje, ((A)). U oba slučaja može da po-stoji A-ovanje' onaj aspekt ((A)) kojim se tvrdi (A),bio bi poništen kontekstom, i ostao bi samo onajaspekt ((A)) kojim se opisuje govornik. Ali takavopis govornika ne bi opisivao vizuelan doživljaj: tose po definiciji razlikuje od nečega što si moždasklon ili nisi sklon da verujes. (Rđav bi bio argu-ment kazati da biti sklon da se veru je nije događaj,budući da postati sklon da se veru je jeste. Ili reći,»On je postao sklon da veruje da p« govori o jed-nom događaju, mada ne govori o procesu. Događajo kome govori može, a ne mora biti proces. To jesasvim druga stvar.)

»Da A-ovanje i B-ovanje nemaju nikakvu oči-glednu zajedničku osobinu, kako bi mogao da po-brkaš jedno sa drugim?«

— Ako bi stvari morale imali neku zajedničkuosobinu da bih jednu brkao sa drugom, onda bibodež ili svetlosni blesak (koji se može pojavitincopažen) morao imati zajedničku osobinu sa »bo-dežom u svesti« ili »fosfenom«: to je blesak koji sevidi kad se električna struja propusti kroz mozak.U suprotnom bi to morao biti, strogo uzev. Čulnidatum jedne stvari koji si pobrkao sa čulnim da-tumom druge. Zašto bi, ako ne mislimo tako, doga-đaji morali imati zajedničke osobine da bismo ih

234 J. M. HINTON

brkali? Zašto ne bi samo izgledalo da imaju zajed-ničke osobine? Videti svetlosni blesak, i imati tuiluziju izgleda — ali to tako samo izgleda — daimaju zajedničku osobinu »kad se javlja x, javlja sesvetlosni blesak«.

»Ali to je, ili to može biti, isti doživljaj kadavidim svetlosni blesak i kada imam iluziju takvogbleska. U oba slučaja može se javiti isti doživljaj.«

— To zbilja može biti isti doživljaj, ali to samoznači da on može »biti isti« iskustveno ili subjek-tivno ili »kvalitativno«, tj. da možeš biti sasvimnesposoban da uočiš razliku. Pretvoriti subjektiv-no jednake događaje u jednake subjektivne doga-đaje isto je tako nedozvoljivo kao pretvoriti sub-jektivno jednake devojke u jednake subjektivnedevojke.

III

Ako stvar zbilja tako loše stoji zašto to neizgleda tako? Zašto tako mnogo njih žele da za do-gađaje urade ono što niko ne želi da uradi za pred-mete? Sigurno, sasvim je očigledno da ne postojesubjektivne devojke. Ideja na pola puta izmeđupredmeta i događaja je naravno ona o jednakimsubjektivnim devojkolikim čulnim datama. Dobroje poznata izuzetna privlačnost ove doktrine —dubok i razgranat sistem njenih korena. Ne shva-tam sasvim kako to da je ova doktrina u toj merivan mode, dok jednaki subjektivni događaji uopŠtene nameravaju da izađu iz mode. Jedna ili dve stva-ri padaju mi na pamet kao delimično objašnjenje.

Na prvom mestu, moraju postojati jednaki, ilibar vrlo slični, subjektivni događaji; mada nikakona način koji zahteva doktrina vizuelnih doživljaja,bar ne oni o kojima ja mogu nešto reći. To smoveć pomenuli: bilo bi apsurdno ne postulirati, nehipostazirati slična zbivanja u meni i kad vidimsvetlosni blesak i kad imam tu iluziju. Lako je ondapobrkati ova postulirana zbivanja sa subjektivnim


događajima koji nas naš esprit faux podstiče dauvedemo.

On nas na to snažno podstiče kada, na primer,vidimo svetlosni blesak dok razmišljamo o Činjeni-ci da u nama mora da se zbiva nešto slično onomŠto se zbiva kad imamo fosfen. »Ne samo da morada se zbiva nego se i zbiva i to je ovo* — to jeonda naša misao. Ali, »to« je međutim bilo šta štose to ispostavi da jeste: ako zbilja vidimo svetlosniblesak to je naše viđenje svetlosnog bleska, a nenešto Što se događa kad vidimo svetlosni blesak;a ako imamo iluziju svetlosnog bleska, to je daimamo iluziju svetlosnog bleska, a ne nešto što sedogađa kad imamo takvu iluziju.

Ne želim da poričem da viđenje jeste i da uk-ljučuje neki vizuelni doživljaj. Videti nešto je do-življaj, događaj čiji smo subjekt, čak i ako pojamsubjekta nije ovde baš isti kao kod »doživljaja pre-laženja na železnički trajekt u kolima za spavanje«.Videti pravi X, gde je X neki optički objekt, uklju-čuje neki vizuelni doživljaj, u smislu da ako vidišpravi X tada ili ti je kao da vidiš X, ili ti je (za ne-ko Y) kao da vidiš Y. Ova logička implikacija ne-određenog iskaza od strane određenog ne mora seshvatiti kao uključivanje neke vrste neodređenogdogađaja u određeni. Ništa ne bismo poboljšali akobismo tvrdili da je tu uključen neki određeni do-gađaj.

Nadam se da dostižem do nekih od korenčićakoji održavaju uspravnim uzdrmano stablo »vizuel-nih doživljaja«, mada je ono duboko potkopano, imada su mu potkresane najviše grane, čulna data.Svakako je čudno da se ljudi lako slažu da se nesrne uvoditi privatna Poli-Ana koja se vidi kad godse vidi Poli ili Ana, a ipak i dalje uvode — ili barne izbacuju — privatno viđenje-Poli-Ane koja sejavlja kad god se vidi Poli ili Ana: kvazihalucinaci-ja za koju se ne mora odrediti stvarni predmet, kaoni za pravu halucinaciju, ali koja se javlja kad godse ima neki verodostojni doživljaj.

236 J ' W- HtNTON

Konačno: možda je nekima primamljivo daizjednače nelegitimno hipostaziranje sa uvođenjemlažnih predmeta, za razliku od događaja, osobina,itd. Možda se veruje — mislim sasvim pogrešno —da nema opasnosti od uvođenja lažnih događaja itd.,budući da će se ionako izbaciti svi događaji itd. Ovaideja, da je »događajnost« ovde vrlo mala, svakakoje pogrešna. Lako može biti da »moje A-ovanje jeu to vreme bilo stvarni događaj« znači samo »jasam tada A-ovao« (gde uzimam samo ono što je,nadam se, ideja iz knjige P, T. Geacha), ali ovo nemenja Činjenicu da ima nečeg sasvim različitog iposebno lažnog u vezi sa »tim« događajem, događa-jem koji sad nepobitno nalazim da se javlja, neza-visno od toga da li sedim kraj treperave vatre ilispavam i sanjam. Ako bi mi bilo stalo da budemsubjekt tog događaja, plašio bih se tvog pitanja, dali to uopštc liči na sedenje kraj vatre.

(1967) S engleskog preveo: Dejan Todorović

MIŠLJENJE

Gilbert Ryle

MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE \X/

Kao Sto je nekad bila moda da se mišljenjepoistoveti sa jednostavnim ili manje-više organizo-vanim povorkama slika, tako je sada u modi da semišljenje poistovećuje sa nečim što se začudo na-ziva »jezik«, odnosno sa manje ili više organizova-nim povorkama izraza ili delova francuskog ili en-gleskog jezika.

Oba shvatanja su u potpunosti pogrešna, i tone zato Što umesto s ovim povorkama mišljenjetreba poistovetiti sa jednostavnim ili organizova-nim povorkama delova nečeg drugog već zato štoje upravo ovaj program poistovećivanja mišljenjasa nekom povorkom u korenu pogrešno usmeren.Sigurno se često dešava — skoro uvek pre nego štozaspemo — da nam odjednom iskrsne jedna a za-tim i neka sasvim druga misao. Međutim, ova se-rijska iskrsavanja ne Čine misli kao misli; ako sesamo to dešava, onda ja ni o čemu ne rasuđujemniti bilo šta sračunavam. Da mislim mogu i ondakad se ne dešava ništa slično.

Najpre ću razmotriti kakvu to vrstu određenjadobij amo kada kažemo da neko — možda neki teni-ser — misli šta radi ili kad kažemo da je za trenu-tak bio tako distrait, bez ikakvih misli, ili sanjiv,da nije mislio šta radi. Kada igrača opisujemo kaoopreznog, živog, divljeg, ludog, silovitog, domišlja-

2 4 0 GILBERT RYLE

tog, sklonog eksperimentisanju, nemaštovitog, lu-kavog, stereotipnog, amaterskog i tako dalje — ilikad tako opisujemo njegovu igru — očigledno setime ukazuje i na to da on misli, odnosno ne mislišta radi.

Sad mogu da objasnim zašto u naslovu koris-tim i reČ »mišljenje« i reč »razmišljanje«. I tenisermisli šta radi, a očigledno da i Rodinov le Penseurmisli. Međutim, dok le Penseura možemo bez ikak-ve bojazni opisati tako što ćemo reci da on mozga,meditira, rasuđuje, premišlja, promišlja i razmiš-lja, ili da je zamišljen, tenisera mi ne bismo opisalina taj način — sem u pauzama, kad nije ničim za-okupljen, između serviranja lopte, gejmova i seto-va. Za vreme ovih pauza, teniser sigurno može daradi ono što radi le Penseur; dok mu reket lenstvu-je on može da razmišlja ili o svom tenis-mcČu ilio nečem drugom, kao što je Godelova teorema. Me-đutim, dok on učestvuje u igri, dok je na nju usred-sređen, on izgleda kao da ne razmišlja, kao da nijezamišljen, a uglavnom to i nije. Na osnovu onogašto on tada radi, prirodno ga ne bismo ni svrstalimeđu Mislioce ili Penseure. On se ne nalazi u ne-kom mrkom kabinetu niti pak u nekoj seriji išče-zavajućih mrkih kabineta. Nije potrebno da mu seskrene pažnja na let teniske lopte, kao Što je mož-da le Penseuru potrebno skrenuti pažnju na poče-tak pljuska ili na trenutno stanje uličnog prometaoko njega. Le Penseur je u izvesnoj meri izdvojenod onoga što se oko njega dešava. Mišljenje tenise-ra, međutim, gotovo da se sastoji u tom što on svusvoju pažnju poklanja — a za to je bar malo obu-čen — inter alia letu lopte preko mreže, položajusvog protivnika, jačini vetra i tako dalje. Obojicasu zaokupljeni — ali teniser je zaokupljen svojomigrom, u tom trenutku, kao i igrom svog protivni-ka, dok je le Penseur zaokupljen nečim što nije uvezi sa čučanjem na steni, dakle onim što on utom trenutku radi, niti sa kišnim kapima koje gau tom trenutku vlaže. Hitre i prikladne reakcije te-nisera na ono što se oko njega dešava na teniskom

MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE 2 4 1

igralištu, pokazuju da je on usredsređen. Ono Štopokazuje ili pomaže da se pokaže da je le Penseurusredsređen jeste upravo odsustvo reakcija na onošto se oko njega dešava. Ono Sto teniser Čini ovđei sada — njegovi udarci, pokreti očiju i nogu itd.— on ne bi mogao da radi kao što to radi a dase nije usredsredio. To što on radi ili jeste ili nijepravovremeno ili jeste ili nije međusobno usagla-šeno, oprezno itd. Izgleda, međutim, da te Penseurne radi ništa, ništa što bi se moglo opisati kaopravovremeno, usaglašeno, oprezno ili, uopšte uzev,pažljivo, osim što se bavi svojim problemom. Ako iradi nešto što je vidljivo, — to što mirno sedi, di-še ili se češe po obrazu, — on svoju pažnju neusredsređuje na ove radnje. Od svih tih radnji onje izdvojen, u njima on ne učestvuje, on je »odsu-tan«. I pored toga što je to prilično proizvoljno ineprecizno, za ovu priliku ću zadržati glagol »raz-mišljati« da opišem ovako neangažovano mišljenjele Penseura. Nesumnjivo da postoje i slučajevi mi-šljenja između ova dva, kada se javlja i nešto odangažmana tenisera i nešto od neangažovanosti lePenseura. Neko ko nešto radi dosta promišljeno, naprimer neko ko se kugla i ko razgovara sa svojimadvokatom, možda je tu negde na pola puta.

Naravno, mi smo isuviše naobraženi da pretpo-stavimo da se, samo zato Što je aktivan, svršen gla-gol u određenom vremenu u rečenici u kojoj no-minativ označava neku osobu, za tu osobu morareći da vrši neku radnju ili da nešto radi. Glagoli»nestati«, »naslediti«, »spavati«, »ličiti na (nešto)«,»preživeti«, »podleći«, »znati«, »posedovati« i »zabo-raviti« predstavljaju jasne slučajeve aktivnih, po-nekad i prelaznih glagola u određenom vremenu, —i uopšte ne možemo da budemo ni dovedeni u isku-šenje da ih smatramo za glagole delanja, 2eleo bihda vam ukazem na posebnu klasu — klasu istinadosta trošnih granica — aktivnih glagola u određe-nom vremenu koje lako možemo da budemo dove-deni u iskušenje da pogrešno smatramo za glagoledelanja. Ovim glagolima daću metaforički naziv

16 Svest i saznanje

242 GILBERT RYLE

»priloški glagoli«, mada ovaj naziv ne treba uzetipreviše ozbiljno. Evo jednog razloga zašto taj nazivne treba uzeti isuviše ozbiljno: koristiću taj nazivtako da s njim pokrijem široko područje stvarikoje imaju veoma malo zajedničkog osim jednognegativnog obeležja. Razmotrite aktivan glagol od-ređenog vremena, »žuriti«. Ako kažete da neko žuri,još nije rečeno šta on radi, već samo da on radiono što radi — bilo šta da je to — nenormalnovelikom brzinom. On može žurno hodati, kucati namašini, čitati, mrmoljiti ili jesti i tako dalje u bes-konačnost. Naređenje »požuri« samo je početak jed-nog naređenja — po njemu se, van nekog konteksta,ne može ni postupiti ni ne postupiti. Glagol »žuriti«nazivam »priloškim glagolom« delimično i zato štose svaka potpuna rečenica koja sadrži takav glagolmože parafrazirati pomoću rečenice sa nekim pra-vim glagolom delanja, koji bliže određuje prilog»žurno« ili izraz »u žurbi«. To mogu izraziti i nasledeći način: zurenje nije neka autonomna, neza-visna radnja ili aktivnost kao što su hodanje, kuca-nje na mašini i jedenje. Naređenje, »hodaj!« »ku-caj!« i »jedi!« naređenje je koje se može izvršiti:ta mogućnost nije nikako umanjena priličnom ne-određenošću naređenja. Ukoliko zatim jedem bilojastoga bilo hleb bilo đon time sam ipak izvršio tonaređenje da jedem. Kako bih izvršio ili odbio daizvršim naređenje da požurim, moram da radimnešto autonomno X, na primer da jedem ili mrmo-ljim itd. To je neophodno da bi uopšte i postojaloneko žurno ili ne-žurno X-ovanje koje bi ili bilou skladu sa već shvaćenim naređenjem ili bi se onjega oglušilo — bez obzira da li je naređenje odre-đeno ili neodređeno. Pokušavati, zabušavati, uspeva-ti i neuspevati isto tako nisu autonomne aktivnosti.Mora postojati neko X-ovanje, da bi to bilo uspeŠ-no ili neuspešno, teško ili lako, marljivo ili smun-đano X-ovanje. Paziti ili biti pažljiv, budan ili opre-zan, nije iz istog opšteg razloga autonomna radnja.Naređenje: »pazi!« (i ništa dalje) ne može da se po-sluša ili ne posluša ako se tu ne podrazumeva neki


dodatak. Voziti i paziti ne znači raditi dve stvarikao što su voziti i pevati. Mogu da prestanem davozim i da nastavim da pevam ili obratno. Prvo mo-gu da radim dobro a drugo rđavo; prvo mogu daradim poslušno a drugo neposlušno. Ne mogu, me-đutim, da prestanem da vozim a da nastavim daradim sve ono što zahteva pažnja pri vožnji. Kadaizvršim Vaše naređenje da pažljivo vozim ne izvrša-vam dva naređenja ujedno, pa tako i ne mogu da se0 prvo naređenje oglušim dok izvršavam ono dru-go. Ako neko nešto spontano otpočne da radi ilise prihvati nešto da uradi — možda da iznese nekuprimedbu — i ako to čini sa izvesnim stepenomobazrivosti u želji da izbegne i ispravi greške ineuspehe, i ako, dok to čini, on, na osnovu svojihuspena i neuspeha, teškoća i neteškoća, ponešto inauči, može da tvrdi — i mi ćemo mu to dopus-titi — da je mislio Šta radi. Za razliku od nekogko je u delirijumu, on je u tom trenutku hteo danešto kaže, i to nešto a ne bilo šta; on je pokušaoda donekle zadovolji zahteve gramatičkih pravila,učtivosti, razumljivosti, relevantnosti itd. koje jeveć naučio; pokušao je da ne ponovi svoje ranijegreške i slučajeve neadekvatnog izražavanja kao ida iskoristi i poboljša već postignutu sposobnostadekvatnog i uspešnog izražavanja. Tako, uz pomoćsvojih u izvesnoj meri obučenih umnih sposobnosti,on prati ono što radi i upravo u toj meri ne obraćapažnju na nešto Što je van svega toga. On nije ne-što rasejano izgovarao, niti je buncao, ni mrmoljioni nešto sricao napamet. Nešto od onoga što onradi ponekad bismo opisali — i to samo u filosof-skim krugovima — rekavši da su njegovom delat-nošću — u ovom slučaju delatnošću kojom se uče-stvuje u razgovoru — »upravljala pravila«. Postoja-la su, naime, inter alia i negramatičnosti, grubosti

1 irelevantnosti, kojih se on klonio i koje bi on is-pravio ili poricao upravo zato što su to grešketakve vrste ili bi to one bile. Za njega se s pravomkaže da je mislio šta radi, naime učestvuje u raz-govoru, i to ne zato što je pored toga što je nešto

16*

244 G1LBERT RVLE

izgovarao — a to je uostalom upravo ono što jeradio — postojalo još nešto autonomno što je ontakođe radio i što je mogao da nastavi da radi po-Što je prestao da izgovara. U njegovom govoru po-stojali su izvestan stepen inicijative, pažnje i po-dučavanja samog sebe. Ali, nijedan od ovih eleme-nata nije bio neka autonomna delatnost ili radnja.Nijedna od njih nije sa njegovim izgovaranjem rečistojala u onom odnosu u kojem stoje pevanje i vo-ženje ili, Čak, pokreti okretanja volana i pokreti pri-tiskanja na pedalu prilikom vožnje. Njegov govornisu pratili niti su s njim bili izmešani deliči nečegdrugog, što je on takođe radio; ako su ga i pratiU— kao što se to često dešava — to što ovakva prat-nja postoji ne predstavlja onaj razlog zbog kojegse za njega s pravom kaže da misli šta govori. Nepostoje neke posebne hronike o njegovom mišlje-nju, bez kojih njegov govor ne bi bio razgovor; istotako, ni žurni doručkovalac ne može sa svoje stra-ne da ispriča jednu hroniku svog doručkovanja adrugu svog Zurenja. Možemo upitati da li je tajučesnik u razgovoru razgovarao na engleskom ilifrancuskom ili, ako se nalazi u nekoj bučnoj fabri-ci, da li je možda razgovarao pomoću pokreta igrimasa. Ne možemo, međutim, upitati da li je, ka-da je mislio šta da kaže, kako i kada to da kaže ikako i kada to da ne kaže — dakle kada je mislioi Činio sve Što je u pogoledu mišljenja tu potrebno— da li je to obavljao na ruskom, nemačkom, po-kretima ili predstavama. Ne postoji neko »to« kojetu dolazi na red posle onog što je izgovorio. Nitipak možemo pitati da li je neko ko je budno slu-šao, to svoje »budnovanje« obavljao pokretima ru-ke ili očiju ili pak na norveškom. Ne postoji nekoposebno »to« koje se tu obavlja. Kada bismo seslužili mojim veštačkim glagolom »budnovati«, biobi to onda priloški glagol, koji bismo mogli zame-niti našim već poznatim prilogom »budno«. Narav-no, ako neko ko nešto radi misli šta radi, ondanam on, za razliku od rasejanog ili deliričnog čo-veka, kasnije obično može da kaže — ako za to

MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE 245

ima odgovarajuće obrazovanje — šta je to što jepokušavao da uradi i zašto je to činio, šta ga jedovelo to toga da se izvinjava, okleva ili zastane azatim opet započne i tako dalje. Ako to dopustimo,ne znači da istovremeno smatramo da kada je mi-slio šta radi, kada je X-ovao, onda je morao da ra-di i nešto drugo pored toga, da K-uje, na primer dasam sebi, u glavi, govori nešto služeći se pri tom,indikativnim, imperativnim ili optativnim engleskimili francuskim rečenicama; niti, naravno, to značida smatramo da je morao da nešto sebi, svojimunutarnjim okom, predstavlja. Možda je on ustvari nešto od sveg tog Y-ovanja i radio, ali samona osnovu toga što je to radio, on ne stiče pravo dase za njega kaže da je mislio Šta radi. Štaviše, mož-da on i nije mislio Šta radi, X-uje, upravo zato štoje radio nešto od ovog y-ovanja — kako je to sto-noga uvidela kada je pokušala da trči dok je raz-mišljala kako da trči. Ukratko, mišljenje ne-raseja-nog i ne-deliričnog govornika nije neki poseban aktili povorka akata niti pak posebna povorka biločeg drugog. Kada se u cilju opisivanja ovakvog go-vornika u ovom kontekstu, koriste glagoli »misliti«,»pokloniti mu svu pažnju« itd., onda su to priloškiglagoli, kao što je to moj veštački glagol »budno-vati«. Njegovo mišljenje nije neko autonomno de-lanje ili delatnost; niti je to istovremena povorkaautonomnog bilo čeg drugog. To uostalom nije ninjegovo »budnovanje« — ono je sigurno samo je-dan element u njegovom mišljenju u slučaju kadaon misli šta govori.

Čuo sam da se jedan deo mojeg stanovišta pri-kazuje na sledeći način, koji ja odbacujem: — kažumi, ponekad, da iako mišljenje sigurno zahteva ovoili ono prevozno sredstvo, ipak su neki filosofi toli-ko škrti u pogledu vozila koje smatraju prihvatlji-vim da, ograničavajući taj broj, kažu da mišljenjekao svoje vozilo traži samo delove engleskog ilifrancuskog jezika itd., ili da su mu potrebne slike;ili da ono može da se odvija ili samo u delovimabilo engleskog bilo francuskog jezika ili samo u

246 GILBERT RYLE

slikama (u svesti). Zatim se sugerira da filosofi tre-ba da uvedu više vrsta vozila, kao Što su kod teni-sera pokreti ručnog zgloba i očiju ili pokreti jezikai ćuljenja ušiju učesnika u razgovoru; ili pokretiprstiju daktilografa i tako dalje. Ja u celini odbacu-jem ovaj model vozila i putnika. Priloški glagolinisu glagoli za autonomne radnje, pa tako nisu niautonomne radnje koje, kao vožnja bicikla i uda-ranje u žice, zahtevaju ovaj ili onaj aparat. Zuritisa doručkom zaista zahteva jedenje, ali ne kaosvog prevoznika već, grubo rečeno, kao što prilogzahteva neki pogodan glagol. Borbenost i lukavstvou tenisu zaista zahtevaju udarce lopte, ali ne nanačin na koji nervoza zahteva neko zidanje ili te-sanje ili način na koji marmelada zahteva hleb ilidvopek. Zamor od planinarenja ili sklonost ka sti-hotvorenju na latinskom zaista ne mogu da postojebez stena ili latinskih reci, ali to ne zato što su beznjih oni zaglibljeni ili ostavljeni na cedilu, već zatošto bez njih nema ni »tog« zamora ni »tog« stiho-tvorenja.

Pre nego što nastavim, pomenuću samo da veli-ki broj glagola delanja koji mogu da se javljaju upotpunim naređenjima, delimično jeste a delimičnoi nije priloški. Glagol »istraživati« u sebi već uklju-čuje i pojam »pažljivo«; glagol »pogrešno napisa-ti«1 već uključuje pojam »pogrešno«. Neko kosprintu] e mora i da trči a i da žuri; ako neko Žde-re, on, mada mora jesti, ne može da jede probi-rački.

Sada dolazimo do pitanja kakvim se radomle Penseur bavi. Ono Što on radi, kratkoće radi,nazvaću »razmišljanje«, iako ovaj naziv, razume se,ne obuhvata priličan broj stvari koje bi te Penseurmogao da radi, kao što su sanjariti, melanholičnopremišljati, preslišavati u sebi ranije naučene datu-me vladavine engleskih kraljeva ili naravno, pravitise kao da se tobože razmišlja.

1 »mi spe 11* (prim. prev.).


Kada o mišljenju mislimo na apstraktan načinobično mislimo na razmišljanje, računanje i odluči-vanje itd. Platona i Euklida smatramo za Misliocena osnovu njihovih razmišljanja; tako ne mislimoo Bradmanu, Chaplinu i Tintorettu. Imenicom umnožini »misli« obično ukazujemo na ono što raz-mišljanja le Penseura sadrže ili pak na ono na čemuće ona svršiti, ako budu dalje napredovala. Upravozato što naše razmatranje započinjemo od razmiš-ljanja kasnije se osećamo prinuđeni da pretposta-vimo da kada teniser misli šta radi, on mora kaou neki sendvič da ugura neke prolazne kriške razmi-šljanja između parčadi trčanja, zamahivanja reke-tom i praćenja lopte. Pošto razmišljanje stiče pravoda bude jedna autonomna delatnost ili bar to takoizgleda, onda i priloški izrazi kao što su »namerno«,»budno«, »pažljivo«, »lukavo«, »probno«, »eksperi-mentalno«, »odlučno« itd. izgleda da traže da ih seshvati kao da označavaju nešto posebno i autonom-no što teniser mora da potajno radi, pored onogašto vidimo da autonomno i radi. Iako niko ne mislida se neko, ko se trudi da uhvati voz, istovremenobavi i sprintovanjem a i zurenjem, svi padamo uiskušenje da pretpostavimo da teniser, da bi seslužio svojom pameću, mora da vrši i mišićne po-krete a i mnoštvo kratkih, oštrih razmišljanja. Ciljmi je da pokažem, ako to mogu, da je pojam učes-tvujućeg mišljenja, kao što je mišljenje tenisera iliučesnika u razgovoru, osnovni pojam, a da se po-jam neučestvujućeg mišljenja i razmišljanja, kaoŠto je mišljenje le Penseura, na njega nadovezuje.Pojmovi biti zamišljen i imati misli ne objašnjava-ju pojam inteligentnog X-ovanja, gde »X« nije gla-gol mišljenja, već je neophodno da ih se pomoćutog pojma objasni.

Kada Platon kaže da prilikom mišljenja dušasama sa sobom raspravlja, on veoma grubo i mno-go uopštava, polazeći ne samo od slučaja razmišlja-nja već i od slučaja jedne ili dve posebne vrste raz-mišljanja, naime od filosofskog, a možda i od sud-skog razmišljanja. Ako, na primer, te Penseur po-

248 GII.BERT RYLE

kušava da u stihu završi neku pošalicu ili pak dase seti broja telefona svoga prijatelja — iako tadanesumnjivo razmišlja — on sigurno ne raspravljasam sa sobom, osim per acciaens i en passant. Aako on i per accidens i en passant pomalo i rasprav-lja sa samim sobom, završetak pošalice ili broj te-lefona koje traži nije nešto — ako toga uopšte iima — o čemu se odlučuje u okviru ove unutrašnjerasprave. Mi mislimo uvek kada raspravljamo, bilo»unutra« bilo »spolia«. Ne raspravljamo, međutim,uvek i kada razmišljamo.

Ponekad filosofi i psiholozi, govoreći s neštomanje ograda od Platona, kažu da u mišljenju, tojest u onom što nazivam »razmišljanje«, mislilacmora, bilo u svojoj glavi bilo sotto voće bilo rta-glas, da samom sebi nešto govori; u ovom slučajunjihova reč »govoriti« ima mnogo širi domen negošto ima reč »raspravljati«. Na primer, pripovedatijeste govoriti ali ne i raspravljati; a ni propoveda-nje u većini slučajeva nije raspravljanje. Ovi filo-sofi i psiholozi ponekad svoje stanovište izlažu takošto kažu da mislilac mora da misli »na engleskom«ili »na francuskom«, itd., ili ponekad, da on morada misli »u simbolima« ma kakvi oni bili.

Sigurno da ima mnogo zadataka kojima te Pen-seur može da se bavi, mada to ne mora, zadatakakoji su na ovaj ili na onaj jezičke prirode ili obu-hvataju takve zadatke. Na primer, on može da po-kuša da sastavi neku pesmu ili zdravicu, da preve-de nešto od Horacijevih pesama na srpskohrvatski,da spremi predavanje za nestručnjake o nečemu Štoiziskuje njima stranu, stručnu terminologiju, da sepita da li da podvuče neku reč, kako da je napiše itako dalje. U tom slučaju njegov poseban problemjeste — manje ili više težak — jezički problem Štada kaže i kako to da kaže ili da napiše. On morada smisli pogodne francuske ili nemačke izraze irečenice; a što bolje vlada francuskim ili nemač-kim, za njega je lakše da to i smisli. On može takodobro da vlada francuskim ili nemaČkim da njegovzadatak, u većini slučajeva, ne samo da uopšte nije


težak, već je lak, čak sasvim lak. Tada možemo re-ći, u vidu pohvale ili kao izraz zavisti, da nasuprotnama on može da misli na francuskom ili nemač-kom. Da bi našao prave francuske ili nemačke iz-raze ili reci koje su mu potrebne, on za njima nemora da traga više nego što mi, uglavnom, mora-mo da tragamo za engleskim recima ili izrazimakoji su nam potrebni kada govorimo sa nekim ko-me je to maternji jezik. Kada se bavi izvesnim exofficio jezičkim zadacima, on može da nađe po-trebne nemačke reci i izraze a da se uopšte neupušta u neko traganje.

Ali, iako te Penseurov zadatak može da budezadatak pesnika, prevodioca, pozdravoslovca ilipak zadatak nekog korektora, on to sigurno ne mo-ra da bude. On ne mora da se pita kako da neštokaže ili napiše. Njegov je problem možda problemistoričara, matematičara, mehaničara, šahiste, de-tektiva ili filosofa. To nije problem izražavanja,iako sa sobom može da nosi i neke probleme izra-žavanja; ovi problemi izražavanja mogu da budulaki, dok je njegov problem zagonetan, i obratno.Resiti ove probleme izražavanja nije isto što i resitinjegov problem. Ako »Smith može da misli na ne-mačkom« znači — da on obično nalazi da mu jeveoma lako da na prikladnom nemačkom izrazi onošto na nemačkom želi da izrazi, onda time još ništanismo rekli o njegovim filosofskim, matematičkimi detektivskim razmišljanjima, već samo o njegovimkomunikacionim poduhvatima preko jezičkih gra-nica, — naime, rekli smo da on dobro vlada ne-mačkim. To za sobom ne povlači da on, dok sehvata u koštac sa filosofskim problemom, samomsebi govori nešto na nemačkom ili na njegovommaternjem jeziku, engleskom. Gledište po kojem onto mora da radi nužno se zasniva na načem dru-gom. Ne kažem da ne postoje takve osnove, za, m-ter alia, filosofsko razmišljanje. U stvari, mislim daneki, recima neiskazan, argument spada onamo gdespada i stih isto tako neiskazan — nigde. Ali ovajtok argumentacije neću dalje da sledim, jer le Pen-

2 5 0 GILBERT RYLE

seur može da razmišlja, iako ništa ne dokazuje nitisastavlja neku pesmu, govor ili odgovor.

Do sada sam oštro protivstavio slučajeve kadaneko misli šta radi, na primer razgovara ili igratenis, slučajevima kada neko razmišlja čime se, naprimer, le Penseur bavi, dakle mišljenje koje unečemu učestvuje, mišljenju koje ne učestvuje. LePenseur se na nešto usredsređuje, ali ne na to gdeon sedi ili kako sedi ili na to da pridržava svojubradu rukom kojom je pridržava. On je, metafo-rički rečeno, miljama daleko, dok teniser ne možeda bude miljama daleko, a da ipak igra tenis. Ali,iako je usled ovog držanja na odstojanju ili neuČes-tvovanja samo le Penseurovo mišljenje u znatnojsuprotnosti sa teniserovim mišljenjem, koje učes-tvuje u njegovoj igri, ono, kao i igranje tenisa,zahteva priloške odredbe kao što su pokušavanje,isprobavanje, eksperimentisanje, uvežbavanje, ini-cijativu, izbegavanje ili ispravljanje omaški, otporprema odvraćanju pažnje, zainteresovanost, strplje-nje, samopodučavanja itd. Bilo šta da je to Čime sele Penseur bavi, a na osnovu čega tvrdimo da onrazmišlja, ni on kao ni teniser ne može da se timebavi rasejano ili delirično ili infantilno. Kao ni te-niser, ni on ne može da bude rasejan ili da spavaili da bude neki apsolutni početnik. Obojica mora-ju podjednako da budu qui vive. Le Penseur ništamanje nego teniser mora do izvesnog stepena dase ovde i sada služi svojom, bar delimično obuče-nom, pameću. On ne može a da ne misli Šta radi,da ne X-uje budno, istrajno itd. I tako je čak imišljenje koje ne učestvuje ni u čemu drugom, tj.razmišljanje kao i igranje tenisa vrsta učestvuju-ćeg mišljenja. Glagol za aktivnost »razmišljati«pretpostavlja priloški glagol »misliti«. Ali, dok te-niser mora da se služi svojom pameću pri inter aliapokretanju svojih nogu, praćenju lopte, mahanjureketa i tako dalje, sasvim smo, izgleda, izgubljenikada treba da predložimo neko odgovarajuće auto-nomno X-ovanje ili X-ovanja, takva da le Penseurmora da X-uje manje ili više ispitivački, nesigurno,


istrajno, borbeno, savesno ili lukavo. Kakvo je toX-ovanje koje te Penseur radi ne-rasejano, ne-sanji-vo, i ne-deliriČno, a koje, da ga on radi rasejanoili sanjivo ili deliriČno, ne bi ni predstavljalo pre-mišljanje, proračunavanje, itd.?

Deo onoga što nas tu zbunjuje sigurno je našauzaludna pretpostavka da će naše zahteve zadovo-ljiti samo jedno jednoobrazno X-ovanje. Ali usledtoga se neću poslužiti sada već presvetim sredstvom»porodične sličnosti«, pre nego što iscrpem sve dru-ge mogućnosti, samo tada ga i treba upotrebiti.Ali od početka imajmo na umu da za le Penseurasigurno možemo reći da razmišlja ili premišlja čaki ako je u sred komponovanja muzike, pa i ako po-kušava da sastavi ili opovrgne neku filosofsku iliskotlandjardovsku argumentaciju, ili ako pokušavada pronađe da li je broj 1.000.001 paran ili pokuša-va da resi Šahovski problem, ili da se priseti brojatelefona ili da azbuku sriče unutraške.

Ovde treba primetiti da priloški glagoli moguda budu piramidnog oblika — a to će se, nadamse, možda pokazati relevantnim za naše istraživa-nje, i to na sledeći način: — Ako jedem doručak,možete mi reći da se požurim sa doručkom. Akovas poslušam, to ne činim na taj način što ću kre-nuti da doručkujem — pošto to već činim — većtako što ću ubrzati tempo mog doručkovanja. Utom slučaju poslušno žurim s mojim doručkova-njem. Ako mi je vaše naređenje mrsko, ali ne smemda ga ne poslušam, onda se oklevajući pokoravamvašem naređenju da požurim sa doručkom. U tomslučaju doručkujem oklevajući a poslušno žurno.Tada ne doručkujem s oklevanjem niti nužno saoklevanjem žurim s doručkom; ja se sa oklevaju-ćom poslušnošću žurim s doručkom, iako sam mo-gao i čilo da požurim sa njim, da ste mi vi naredilida ne činim to što činim. I tako dalje, u principu, ubeskonačnost. Neophodno je zapaziti da nijedan odovih priloga ne može da se upotrebi ako onaj naj-niži na lestvici nije stavljen uz neki ne-priloški gla-gol ili delimično ne-priloški glagol, u ovom slučaju

2 5 2 GILBERT RYLE

glagol »doručkovati«. Ovo ne izlažem da vas podse-tim na nešto školske gramatike; moj cilj je da iz-nesem jednu od posledica onoga što se može imatina umu kada se jedan pojam nazove »parazitski«drugom pojmu. Pokoravanje može da bude parazit-sko zurenju, a ovo zatim parazitsko doručkovanju:»velike buve imaju male buve«... Pojam krađe jeparazitski pojmu posedovanja; pojam pretvaranjada se krade je parazitski pojmu krađe; i pojam bun-tovnog pretvaranja da se krade je parazitski pojmupretvaranja da se krade. I tako dalje. Kada je na-mera s kojom onaj koji dela izvodi X podređenanameri sa kojom će on da izvodi Y ili s kojom bion to činio, možemo reći da je njegovo X-ovanje upogledu namere parazitsko njegovom F-ovanju. Onmora da ima na umu Y"-ovanje, kako bi na umuimao X-ovanje; a možda, da bi imao na umu F-ova-nje, on mora da ima na umu i Z-ovanje.

A sada da se pozabavimo nečim sasvim dru-gim, ali ipak u vezi sa ovim.

Setajući se po igralištu golfa vidimo mnoštvoparova ili po četiri igrača kako jedan za drugimgađaju jednu rupu za drugom. Ali vidimo i jednogjedinog igrača kako sa šest lopti ispred sebe, jed-nu po jednu udara u pravcu jednog te istog trav-njaka. Zatim on odlazi, skuplja lopte i vraća segde je bio ranije, i sve to radi ispočetka. Šta on toradi? On ne igra golf; on nema protivnika; on loptune keči u rupu; on rukom reda lopte na travnjaksa kojeg će da ih udari. Očigledno, on vežba počet-ne udarce. A po čemu se razlikuje uvežbavanje po-četnog udarca od nekog pravog? Po više stvari.S negativne strane, on ne pokušava da dobije meč,jer nema nikakvog meča. Niti pri vežbanju on izvo-di početne udarce i radi još" nešto pored toga. S po-zitivne strane, on svaki od udaraca izvodi kao deosamoobučavanja. Obučavanja za šta? Obučavanjada izvodi početne udarce u budućim natjecanjima.On ne može da vežba a da na neki način nema naumu ne-vežbovne početne udarce u budućim stvar-nim natjecanjima. »Pun« opis onog čime se on


bavi mora da pomene i njegove misli, u nekomsmislu, o budućim ne-vežbovnim početnim udarci-ma. Oni su to zašta se on obučava. Njegova aktiv-nost, vežbanje početnih udaraca, parazitsko je iz-vođenju početnih udaraca u meču. O vežbovnimpočetnim udarcima možemo primetiti sledeće, štoće nam kasnije biti od koristi:

1. Prvo, u njihovom »punom« opisu pominjese to da igrač ima na umu moguće ili buduće po-četne udarce u meču. Uzaludno je vežbao ako nje-gova igra u ovim natjecanjima ne pokaže nikakvopoboljšanje.

2. Drugo, uslovi pod kojima se moraju izvoditipočetni udarci u meču ne uključuju neke vežbovneudarce: vežbovni udarci su u izvesnoj meri izdvoje-ni od tih uslova. Vežbač može da počne igru odaklehoće; može da udari a da ne čeka na svoj red; ončak ne mora da ima oznaku pred rupom da bi pre-ma njoj ciljao, dovoljan mu je neki panj u polju.Potrebno mu je samo da ima maši. On čak možeda prođe i bez mašija i lopti za golf: njegove po-trebe mogu da zadovolje i običan štap i maslačci.Kako se njegova zavisnost od spoljašnjih okolnostii zavisnost od opreme smanjuju, tako se i njegoveradnje prilikom vežbanja sve više i više približava-ju Čistim »slobodnim varijacijama«, to jest, nečemuŠto zavisi od njegove apsolutne inicijative i slobod-nog izbora. Već sad ću da nagovestim da njegovadelimična izdvojenost od okolnosti i opreme golf--mečeva ukazuje na put ka le Penseurovoj potpunojili skoro potpunoj izdvojenosti od onog što postojii Što se oko njega dešava.

Ima mnoštvo aktivnosti osim vežbanja koje snjim dele ova dva kardinalna obeležja: parazitizamnamera i izdvojenost od okolnosti, (a) Glumac kojiučestvuje na probi ne glumi već učestvuje na probiu cilju glumljenja. Ovoga jutra on pokušava da za»premijeru« dostigne savršenstvo u govoru i pokre-tima. On danas uzalud proba, — ako te večeri zas-pe. On može da proba u muftiji, u svojoj sobi, bezpublike, šaptača i kolega-glumaca, u mraku. Pri svo-

254 GILBERT RYLE

joj probi on je u većoj ili manjoj meri izdvojen odokolnosti i oslobođen opreme. Ipak »pun« opisonoga što on radi, izražen pomoću onog za šta onto radi, mora da pomene i pozorišne predstave ko-je, ako se izvedu, neće biti izdvojene od okolnostiu kojima se odigravaju i oslobođene od potrebneopreme, (b) Učitelj kuvanja podučava na taj načinšto demonstrira kako se pravi voćni kolač. On mo-že, ako to hoće, da demonstrira sa solju umesto sašećerom, sa hladnom pećnicom, i to tako da procespečenja koji bi u slučaju pravog pravljenja kolačatrajao čitav sat sada traje deset sekundi, i takodalje. Njegov uspeh ili neuspeh sastoji se u kasni-jem spravljanju dobrih i loših kolača njegovih uče-nika. Ako i kada se oni budu bavili spravljanjemkolača, oni će to raditi pod potrebnim kulinarskimuslovima. (c) Dečak koji pokušava da preskoči ale-ju cveća može biti da niti vežba da bi se usavršio upreskakanju niti svojim prijateljima prikazuje svo-ju veštinu, već samo eksperimentiše, samo pokuša-va da utvrdi da li on može da je preskoči ili ne.On se ljuti na odrasle koji ga gurnu da bi mu po-mogli, pošto mu to onemogućuje da utvrdi ono štoje želeo. I on takođe ima izvesnu meni izdvojenostiod okolnosti. On sam može da izabere kada će daskače i sa koje strane. Njemu gledaoci nisu potreb-ni. Potrebne su mu samo njegove noge, aleja cvećai možda dobro svetio. On može da utvrdi da li jeu stanju da preskoči aleju cveća široku tri stopečak i bez aleje cveća, pošto može da odredi razda-ljinu od tri stope bilo gde, na travnjaku ili na pro-lazu, i može da pokuša da nju preskoči, (d) Nekesu radnje pripreme za druge radnje, kao što je topročišćavanje grla pri pevanju ili napumpavanje gu-ma bicikla pre odlaska na vožnju biciklom. To pe-vanje ili vožnja biciklom ne mora da se dogodi, ali»pun«opis pripremne radnje zahteva da se pomenenameravano ili očekivano pevanje ili vožnja bicik-lom. U skladu s tim, grlo mogu da pročišćavam ka-ko bih stvorio lažan utisak da ću sad da zapevam.Ovo pročišćavanje grla nije pretvaranje da se pro-


čišćava grlo: to je prethodno pročišćavanje grla kaopriprema za pevanje. Njegov »pun« opis zahteva dase pomene na posredan način i pevanje. Očiglednoda grlo mogu u cilju pevanja pročistiti i bez onogpratioca koji će mi biti potreban za pevanje. (e)Cimanje bezlisne grane drveta može istovremeno dabude i eksperiment i priprema. Onaj koji bi se mo-žda popeo na drvo želi da utvrdi da li je grana do-voljno jaka; on to čini da bi se, ako je dovoljnojaka, na nju popeo, a ako nije, da to ne čini. Nemaničega što bi sprečilo da to cimanje grane bude iprikazivanje nekom neupućenom, jedne od tehnikapenjanja uz drvo. Onaj ko isprobava granu može ida ne pokuša da se danas popne na drvo. On želi dautvrdi njenu jačinu za sutrašnje ili neko budućepenjanje ili to čini za nekog drugog ko bi se hteopopeti na drvo. Penjanje na drvo zahtevaće dvade-set minuta i pogodno odelo. Isprobavanje granene zahteva toliko vremena niti takvo odelo. (f) Pre-tvarati se da se X-uje nije i X-ovanje, ali u »punom«opisu onog što radi onaj ko se pretvara mora da sepomene i X-ovanje. Ako je pretvaranje da se X-uje— kao Što je to često slučaj — pokušaj da se nekoprevari, uspeh je u tome što gledalac misli da onajko dela X-uje ili pokušava da X-uje. On se uzaludpretvara, ako gledalac nije prevaren. Očiglednoonaj ko se pretvara da X-uje može da bude oslobo-đen raznih pomoćnih sredstava potrebnih za kova-nje. Mogu da se pretvaram da sam bogat a da ne-mam mnogo novaca. Ili pak mogu da se pretvaramda poznajem Budimpeštu, a da u njoj nisam bio.(g) Razmotrite na kraju pojam čekanja — moždačekanja na voz. Uzalud Čekam ako voz ne pristigneili ako sam na pogrešnom peronu ili ako uđem upogrešan voz. »Pun« opis onoga što radim na pero-nu zahteva da se pomene moje moguće-hvatanje--voza. Ovde ne postoji neko posebno Xovanje kojemoram izričito da vršim da bi za mene s pravombilo rečeno da čekam. Mogu da sedim ili da stojimili da se šetam, pušim ili započnem rešavanje ukrš-tenih reci, mogu da razgovaram, zviždućem ili da

2 5 6 GILBERT RYLE

ćutim. Sve što je potrebno jeste da ne činim ništašto bi me sprečilo da uhvatim voz ili da ne idemnigde ili da ne ostanem nigde gde bi to moglo dase desi. Čekanje je uzdržavanje od radnji koje sesukobljavaju sa ciljem. Stoga čekanje uopšte nezahteva nikakvu opremu, već samo jednostavanuslov — da se ostane u blizini mesta gde će voz dadođe i da se ne zaspi.

I tako je možda le Penseurova totalna izdvoje-nost, iskljuČenost ili udaljenost od svega što se okonjega događa in excelsis slična nezavisnosti odmnoštva pomoćnih sredstava, igrača koji vežbagolf; ili nezavisnosti učitelja kuvanja od mnoštvakuhinjskih pomoćnih sredstava; ili nezavisnostiputnika od bilo kakvih pomoćnih sredstava sem,grubo rečeno, samog perona. Svi mi znamo iz na-šeg sopstvenog iskustva na koji način razmišljanjemože da zahteva eksperimentisanje, ispitivanje, pro-be, vežbanje i dosta čistog čekanja.

Pretpostavimo da je le Penseur kompozitor ko-ji pokušava da komponuje Mađarsku rapsodiju, mašta to značilo. Juče je sedeo za klavirom, isprobava-jući razne note i melodije na dirkama. Note, koje jeon — da to »nepotpuno« opišemo — stavio na har-tiju bile su, kad bismo dali »pun« opis, razna bri-sanja, menjanja, sažimanja, ponovna sažimanja, po-kušaji itd. onog što će budući trubači i violinisti,nadajmo se, jednom svirati. Danas, zbog velikogspremanja u njegovoj kući, on sedi na steni na brdu,upola pevuši ariju melodije, briše ih i menja, vršiprobe itd. Danas, za razliku od jučc, on ne koristinikakav instrument i čak ne mora da se brine dali će da probudi bebu. Sutra će možda nastaviti dakomponuje svoju rapsodiju i to će činiti a da pritom tiho ne pevuši melodiju. On čuje samo »u svo-joj glavi« još nedovršene odlomke i delove muzike.Melodije koje isprobava, odbacuje, menja, sažima,ponovo proba itd. gotovo su sasvim izdvojene odspoljašnjih okolnosti i nije im uopšte potrebna ni-kakva oprema. One su njegove sopstvene stopro-centne »slobodne varijacije«.


Međutim, ako le Penseur sastavlja ne muzikunego zdravicu, onda, bez obzira da li on pored togai sasvim slučajno, rasejano, zvižduće neke muzičkeodlomke, on mora, oslanjajući se na svoje sopstve-ne snage, da sastavlja reči-kandidate, izraze i reče-nice. Ali on je slobodan da ih sastavlja bilo glasnobilo sotto voće, bilo u svojoj glavi, bilo mastilomna hartiji, bilo »duhovnim« mastilom na »duhov-noj« hartiji, itd. Očigledno, njegovo sastavljanje uizvesnom trenutku još nezapočetog i nezavršenogizraza nije sve ono što on pod »punim« opisom ra-di. On eksperimentalno i sa sumnjom isprobava, ta-ko reći samo »približno«, i često odbacuje nekogkandidata za ono što će da održi sutra uveče uGrand hotelu. Ili, možda, on ima probu »premijer-ne večeri« sada već prihvaćenog kandidata za zdra-vicu, ili možda njega koristi kao odskočnu daskusa koje će da krene ka još nekomponovanom de-lu; ili možda radi sve ovo zajedno ili samo nešto odtoga. Ali bilo šta da sada pokušava, njegova je na-mera osujećena ako se sutrašnja večera otkaže; aono što on sada radi probno i u vidu probe, ne za-hteva nikakva spoljnja pomoćna sredstva, aparat,građu ili spoljašnje okolnosti — ili skoro nikakva,sem možda rečnika i antologije humorističnih aneg-dota.

Ako le Penseur pokušava da resi neki Šahovskiproblem, on ne mora da zvižduće odlomke ni iz če-ga niti da sastavlja reci ili sledove reci. On možeeksperimentalno da pokreće ili premešta figure našahovskom polju ispred sebe, a da ne bude pod pri-tiskom nekog protivnika ili sata. Ili pak može, kaošto to ja činim, samo naravno mnogo efikasnije, darazmatra alternativne poteze vizuelno zamišljenihšahovskih figura na vizuelno zamišljenom šahov-skom polju; ili može na neki drugi način da u maštieksperimentalno pravi alternativne poteze. Ali bilošta da u tom trenutku »nepotpuno« radi, pod »pu-nim« opisom on pokušava da da šah-mat u Četiripoteza.

17 Svest i saznanje

2 5 8 GILBERT RYLE

Sada bih želeo da kažem da to što je le Penseurizdvojen od svega što postoji i što se oko njegadešava, ne znači da on ne misli šta radi, dok teni-ser misli šta radi — videli smo da on svakako mo-ra da to čini. Bolje je reći da ono što on »nepotpu-no« radi jeste u potpunosti ili u vrlo velikoj meriizdvojeno od spoljašnjih okolnosti i oslobođeno odbilo kakvog aparata. Ono što on radi »nepotpuno«,na primer tiho zvižduće kratku melodiju, u potpu-nosti ili gotovo u potpunosti je u okvirima njego-vog slobodnog izbora i inicijative. To je čista iligotovo čista »slobodna varijacija«. On može da pro-izvede tonove koje hoće kada to hoće i u kom re-dosledu hoće. On poseduje sve slobode onoga kovežba početne udarce i još više. On ne mora da imastopostotnu nezavisnost od okolnosti da bismo ima-li pravo da kažemo da razmišlja. Za mene se s pra-vom može reći da se bavim razmišljanjem kadapokušavam da resim šahovski problem i onda kadami oči vidno preleću stranicu novina na kojoj senalazi taj problem. Kompozitor može da dodirujedirke pravog klavira, a ipak se s pravom kaže da jeusred komponovanja kao i to da se nalazi u zamra-čenom kabinetu. Njegova zamiŠljenost ne zahtevatotalnu odsutnost nekog X-ovanja koje se može vi-deti ili čuti. Ali to X-ovanje mora biti potpuno nje-govo spontano »ad Hb«.

Pa i više od toga. Ne samo da le Penseur morada »nepotpuno« radi nešto što uživa neki stepen iz-dvojenosti od spoljašnjih okolnosti, pa prema to-me i neki stepen slobodnog izbora samog autora;već i ono što on »nepotpuno« opisano radi moraimati i neki »puniji« opis. Ono što on »nepotpuno«radi mora biti na jedan ili na više načina ili za je-dan ili više stepeni parazit u pogledu namere, kaošto su pokreti glumca na probi paraziti u pogledunamera njegovih pokreta na samoj premijeri. Ilikao što su cimanja grane onoga ko se penje nadrvo paraziti u pogledu namere poverenju ili nepo-verenju koje on ili njegov sin imaju sutradan pre-ma jačini te grane. Fifosof koji »nepotpuno« u ovom

MIŠLJENJE I RAZMIŠLJANJE 259

trenutku izgovara rečenicu ili deo neke rečenicemože »puno« da tako kažemo cima neku privlačnupremisu-granu, da bi je upotrebio ili, u protivnom,da je ne bi upotrebio u nekom argumentu koji jošnije gotov, a taj mogući argument može sa svojestrane zatrebati da bi se pobio prigovor nekog cepi-dlake. Paraziti u pogledu namere mogu da stvarajupiramide. »Velike buve imaju male buve.«

Na kraju želeo bih da sugeriram da su ovi ele-menti (a) izdvojenosti od spoljašnjih okolnosti, slo-bodan izbor autora ili ad Hb-nost i (b) parazitizamu pogledu namera, jednostavni ili mnogostruki, onošto filosofi pokušavaju da ukrote kada kažu, pro-krustovski, da je razmišljanje, na primer, »operi-sanje simbolima« ili »korišdenje jezika«, ili kadakažu da misleći o mostu Folly Bridge kada se tamone nalazim, moram, umoeto njega da u mojoj pri-sutnosti imam neku vrstu zamene ili znaka za ovajzakrčen most — kao da jaz između tenisera i lePenseura treba da se ispuni novom vrstom spoljaš-njih okolnosti ili novom vrstom opreme, samo sute vrste pošteđene ove grublje stvarnosti. Zeleo bihda kažem da ovaj jaz treba da se ispuni radnjamaparazitskim u pogledu namere i autora slobodnogizbora; sastavljanje reci i rečenica samo je jednavrsta ovakvih radnji među mnogim vrstama, madaje to posebno važna vrsta. Ali ovo nije prilika dase objašnjava njihova posebna važnost.

(1966) S engleskog preveo: Aleksandar Pavković

17*

Peter T. Geach

ČIME MISLIMO?

Ovaj rad napisao sam jer su me zamolili dapružim doprinos dijalogu materijalista i antimate-rijalista. Predložili su mi da pišem u odbranu duše,ali razmišljanja oko naslova sa rečju »duša« nisume dovela do nekog dobrog rešenja. Na kraju sampredložio upravo dati naslov, jer on dovoljno jasnoodeljuje materijalističke i antimaterijalističke po-glede. Materijalisti bi rekli da svako od nas mislinekim svojim materijalnim delom — određenije,moždanim sistemom, — jer nema nijednog drugogdela tela za koji bismo imali i najmanjeg razlogada smatramo da je organ mišljenja. Ja sam anti-materijalista. Jedna forma antimaterijalizma je ima-terijalizam — stanovište da svako od nas misli ne-kim svojim imaterijalnim delom, svojim duhom ilidušom. Imaterijalizam ću ispitivati kasnije; za sadsamo ukazujem da materijalizam i imaterijalizamnisu logički protivrečni i oba mogu biti lažni.

Protiv materijalizma ću argumente izlagati takošto ću postaviti tri teze o mišljenju.

(I) Mišljenje je aktivnost. Možemo, rečeno Loc-keovim recima, biti »zauzeti prilikom mišljenja«.Mišljenje je nešto što nas može posve obuzeti, ne-što od čega možemo biti odvraćeni i što nas možeodvratiti od drugih stvari, itd. Svaki od ovih načinaopisivanja aktivnosti odgovara mišljenju koliko i

CIME MISLIMO? 261

fizičkim aktivnostima kao što su igranje bilijara ilifudbala. U ovom pogledu glagol »misliti« je veomarazličit od nekih drugih psiholoških glagola kao štosu »podrazumevati« i »razumeti«, koji se ne odnosena aktivnosti. Razumevanje nije aktivnost, jer tvrd-nja da je X nešto razumeo može da se opravda je-dino time što X ima izvesnu sposobnost, a sposob-nost nije aktivnost. S druge strane, »Sta si radio svevreme?« dozvoljava kao odgovor »Mislio« ali ne»Razumevao«: (»pokušavao da razumem« je mož-da prikladan odgovor — sa odgovarajućim objek-tom razumevanja za »razumem« — ali biti zauzetpokušajima razumevanja znači misliti, ne razume-vati.) I najzad, nečija bona fide izjava odlučujući jekriterij za ono šta je on uistinu mislio, ali ne i zaono što je razumeo; može, naime, izgledati kao daje nešto razumeo i on može bona fide tvrditi da jerazumeo, a da se ipak ispostavi da nije razumeo.

Ubaciću ovde malo istorije. Doktrina o aktimarazumevanja sasvim se pogrešno pripisuje srednjo-vekovnim sholastičarima. Mada u običnom latin-skom »intelligere« znači »razumeti«, srednjovekovnilatinski je često, standardno vraćanje Aristotelovomgrčkom, a »intelligere« je Aristotelovo »noein«, štoje na grčkom »misliti o« a ne »razumeti«. Tako»homo actu intelligens lapidem« kod Tome Akvin-skog označava »Čoveka koji stvarno misli o kame-nu«, ne »Čoveka koji razumeva kamen« (bez obzirašto bi ovo značilo), niti Čak »čoveka koji razumevareČ 'kamen'«. A »actu intelligibile« ne znači »aktu-alno razumljivo«, — gde »-ljivo« i »aktualno« kao dase međusobno sukobljavaju a nejasno je koje pobe-đuje — već se »actu intelligibile« odnosi na »ener-geiai noeton«, »aktualno mišljeno (o)«, gde je ener-geidi, »aktualno« potrebno da bi se isključila siste-matska dvosmislenost participa sa -ton, dvosmisle-nost između stvarnog biti objekt aktivnosti 0 imogućnosti da se bude objekt ove aktivnosti (0-vlji-vosti). Smatram da je zloupotreba srednjovekovnogžargona možda tokom istorije dovela do postulira-nja »akata razumevanja«.

262 PETER T. GEACH

Nešto podrazumevati je u prilično drugačijempoložaju. Ako neki čovek bona fide izjavi da jeonim što je rekao nešto podrazumevao on to jestepodrazumevao, baš kao što je, ukoliko bona fideizjavi da je o nečemu mislio, zaista o tome i mislio.Moguće je čak podrazumevanje vezati za određenovreme — »Kad je rekao . . . , podrazumevao je ...«Međutim, ima drugih načina da se kaže da podra-zumevanje nije neki akt, pa ni epizoda aktivnosti.Kad rasrđeni otac vidi kako njegov porodični gostuči decu da se kockaju i kaže: »Kada sam pominjaoneku igru nisam podrazumevao takvu vrstu igre!«,on pri tom ne ukazuje na akt podrazumevanja ko-jim je mislio na neku drugu vrstu igre u kojoj bise deca podučavala. I ako vam neko kaže da po-šavši od 1 sukcesivno ispisujete neparne brojevesve dok vam ne kaže da stanete, on može ispravnoreći da je pod tim podrazumevao da posle 101 na-pišete 103, a da sam nije izvršio nikakav akt pod-razumevanja »103 posle 101«. Na sličan način, mine možemo biti zaokupljeni podrazumevanjem, bi-lo da nam ono odvraća pažnju bilo da nas nešto odnjega odvraća, kao što to možemo kad je reč o miš-ljenju.

Ovaj deo moga članka u celini je preuzet odWittgensteina, jer ja mislim da je on bio u pravu,a ja bih radije da budem u pravu nego da budemoriginalan, takođe smatram da ovo može da poslužida se ispravi pogrešno shvatanje o tome na Šta jeWittgenstein ciljao. Za njega se pretpostavlja da jeimao dugoročan program eliminisanja svih akata iliaktivnosti svesti, program koji je on gotovo u pot-punosti ostvario što se tiče podrazumevanja i razu-mevanja, dok je mišljenje predstavljalo teži prob-lem. Nasuprot ovome, jasno je da je on želeo daprotivstavi psihološke reci koje se odnose na stvar-ne doživljaje i aktivnosti onima koje se na to neodnose: to je bila čitava poenta ovakvih »gramatič-kih istraživanja« koje sam ovde sumirao. I tu se po-kazuje smisao tvrdnje da mišljenje jeste aktivnost

CIME MISLIMO? 263

ako kontrastiramo glagol »misliti« drugim psihološ-kim glagolima koji se ne odnose na aktivnost.

Neću se zadržavati na ideji redukcije prividnokategoričkih iskaza o aktivnosti mišljenja na hipo-tetičke iskaze o tome šta bi čovek javno uradio podizvesnim neostvarenim uslovima. To je samo jedanprogram, nikakva takva analiza nekog određenogiskaza nije stvarno data i nijedna, mislim, ne biuopšte bila ni plauzibilna. Čovek se začelo možepitati kakva je privlačnost tog programa, posebno,kad su već same pogodbene tvrdnje čije su apodo-ze neispunjene zagonetne za filosofiju.

(II) Mišljenje je jedna osnovna aktivnost. Oviše ili manje osnovnim aktivnostima govorim naskoro isti način kao Što gospođica Anscombe govorio sirovijim i manje sirovim činjenicama (u radu»O sirovim činjenicama« u Analysis). Na primer, udatom kontekstu C, radnja (1), povlačenje izvesnihcrta na papiru, predstavlja (2) pisanje izvesne re-čenice na engleskom, dok u kontekstu C (detaljnijeodređenom od C) pisanje rečenice na engleskom je(3) formulisanje izvesnog koraka u nekoj filosof-skoj argumentaciji. Isto tako je, u datom kontek-stu C, radnja (1), ispuštanje izvesnih artikulisanihglasova, (2) naručivanje robe kod bakalina, dok je,u još bliže određenom kontekstu C, ovo naručiva-nje (3) dalje zapadanje u dugove. (Treba primetitida bi u ovom slučaju kontekst radnje C delimičnobio određen i negativnim uslovima, na primer dačovek nije imao novca da plati dugove u koje je većzapao i da nema izgleda da dođe do novca.) U obaprimera reći ću da je radnja (1) osnovnija od rad-nje (2), a radnja (2) osnovnija od radnje (3). Izvrše-nje neke manje osnovne radnje sastoji se uvek uizvođenju osnovnije radnje, pod pretpostavkom od-ređenog konteksta delanja.

Ako je radnja (1) osnovna s obzirom na radnju(2), a radnja (1) se obavlja nekim sredstvom N,nužno ne sledi da na sličan način možemo govoritio izvođenju (2) pomoću N. Isto tako, ako radnju(1) možemo da pripišemo sredstvu N isto koliko i

254 PETER T. GEACH

izvršiocu, ne sledi da i radnju (2) možemo isto takoda mu pripišemo. Jer, recimo, dok možemo govoritio pisanju engleske rečenice perom, i dok moždamožemo čak reći da pero ispisuje englesku rečeni-cu, teško da možemo reći da je perom formulisankorak u argumentu, a sigurno ne možemo reći da jepero formulisalo argument. Isto tako, ako čovekproizvodi artikulisane glasove govornim organima,isto tako možemo reći da njegovi govorni organiproizvode artikulisane glasove, ali ne možemo rećida njegovi govorni organi naručuju robu kod baka-lina, mada možda možemo da kažemo da on naru-čuje robu pomoću svojih govornih organa; a nikakone možemo reći da je zapao još dublje u dugovepomoću svojih govornih organa na način na koji jenogama pobegao od svog Ijutitog zajmodavca, ajoš manje možemo reći da su ga njegovi govorniorgani odveli u dugove.

Materijalisti bi grešili dakle, kad bi bilo nemo-guće pripisati mišljenje nekom određenom sredstvuili instrumentu zato Što ono nije osnovna aktivnost.Međutim, otkriće jedne takve materijalističke greš-ke ne mora značiti da bi naša slika sveta bila znat-no razliČitija od njihove. U svakom slučaju, menise čini da je mišljenje osnovna aktivnost, da ne po-stoji neka osnovnija iz koje bi se, u datom kontek-stu, aktivnost mišljenja sastojala. Ako neko smatrada stvar drugačije stoji, na njemu je da pokaže ka-ko je mišljenje ne-osnovna aktivnost. Nije mi pozna-to nijedno takvo objašnjenje koje bi iole bilo pla-uzibilno. Možda bi neko mogao smatrati da u da-tom kontekstu misliti i imati neke misli znači imatimentalne slike, osećanja, neizgovorene reci itd. kojeprolaze kroz svest. Protiv ovog postoje prilično oči-gledni prigovori, posebno, da se u mnogim slučaje-vima mišljenja i imanja misli ne javlja ništa sličnošto bi moglo biti relevantno.

(III) Aktivnosti mišljenja ne može se pripisatipoložaj u fizičkim vremenskim, serijama. Ovoj teziću prići postupno. Prvo želim da vam skrenem paž-nju na karakter diskontinuiteta misli — na potpu-

CIME MISLIM07 2 6 5

nu neprikladnost Jamesovog izraza »tok misli«. Iz-raz je neprikladan zato Sto svaka misao ima sa-držaj koji ne može da postupno pređe u neki drugisadržaj. Ako imam najpre misao da su lavovi opas-ni, pa onda pređem na misao da su tigrovi opasni,to se ne dešava postupnom promenom od misli0 lavu ka misli o tigru. I čak ako misao ima kom-pleksan sadržaj, to ne znači da se elementi u ovomkompleksu mogu javiti odvojeno ili sukcesivno;misao da su svi tigrovi opasni ne može se sastojatiu tome što prvo mislim o svim tigrovima a ondanastavim da mislim o opasnosti. Jer, ma šta B. F.Skinner mislio, »svi tigrovi« je izraz koji nemaznačenja van konteksta neke rečenice, jer »svi« jereč čija se uloga sastoji u pokazivanju kako predi-kat prianja uz subjekat, a slično tome, nema nekogčina mišljenja o svim tigrovima osim u kontekstumisli da su svi tigrovi takvi i takvi. Isto tako, iakosigurno mogu imati neku neodređenu misao o opas-nosti, sled misli o tigrovima i misli o opasnosti nebi dao misao da su svi tigrovi opasni. Ukoliko ceosadržaj misli da su svi tigrovi opasni nije istovre-meno prisutan kod onog ko misli, takva misao seuopŠte ne javlja.

Mišljenje se sastoji iz serije misli, koje se kaodiskretne mogu brojati — prva, druga, treća,... —koje se, ukoliko su kompleksne, moraju javiti takoda su svi njihovi elementi istovremeno prisutni i neprelaze jedan u drugi postepeno. Istinitost ovogprikaza potvrđena je, mislim, uzaludnim pokušaji-ma Williama Jamesa (u poglavlju njegovih Principana koje sam upravo ukazao) da se utvrdi suprotno.On pokušava da pokaže da u misli (recimo) da ješpil karata na stolu ima sukcesivnih faza u kojimasu elementi — koji odgovaraju različitim recimaove rečenice koja počinje sa da — pojedinačno isukcesivno istaknuti; on pokušava da dokaže da čak1 formalne reci kao što su »je« i »ako« i »ili« imajuznačenje zato Što odgovaraju osećanjima prelazakoja su deo toka svesti, i da sadržaj misli nije ne-što što se u jeziku da izraziti i preneti, već nešto

266 PETER T. GEACH

što možete uhvatiti jedino ako reprodukujete »mi-sao kako je ona izrečena, sa svim tim oivičenim re-cima i ćelom rečenicom utopljenom u onaj prvobit-ni oreol nerazgovetnih relacija«. Oduzelo bi punovremena da se pokaže šta je sve pogrešno u Jame-sovom načinu posmatranja. Mogu samo kratko dakažem da Jamesov opis misli zamagljuje njena lo-gička obeležja i čini nemogoućim da se uvidi zaštose ne može misliti besmislica iako se može govoritibesmisleno. (Ako napišete besmislenu rečenicu kojapočinje sa da, posle »Smith ima misao ...«, ćela re-čenica će biti besmislena te ne može biti istinitizveštaj o tome šta je Smith mislio; takve teškoćenema prilikom citiranja besmislica koje je Smithgovorio.) Zaista, James izričito kaže da je »subjek-tivni smisao« stvar »osećanja racionalne relacije«.Nije iznenađujuće da je kasnije u svojoj karijeri Ja-mes svečano izjavio: »Odričem se logike.« Pretpo-stavljam da je u sličnom smislu Humphrev u svo-joj knjizi o Mišljenju govorio o »oslobođenju psiho-logije od okova logike«.

Ako se misli ne javljaju u džejmsovskom toku,već onako kako sam ja tvrdio — kao serija u kojojse izvestan sadržaj misli sukcesivno javlja, bez suk-cesije unutar jedne misli i bez postepenog prelazaod jedne misli ka drugoj — onda ove misli, ukolikoimaju položaj u fizičkoj vremenskoj seriji, morajuda se jave ili legato ili staccato — ili tako što bikraj jedne morao neposredno biti početak druge, ilitako Što bi između misli morao postojati vremenskijaz bez misli. No, da li smo stvarno vezani za ovealternative? Bolovi i drugi slični senzorni procesimogu biti dugi ili kratki, neprekidni ili sa prekidi-ma, ali uprkos Longfellovvovih »dugih, dugih misli«ne mislim da misao (recimo da je špil karata nastolu, ili da je Geachov argument pogrešan) možesmisleno da se nazove dugom ili kratkom, niti dau tom slučaju moramo da kažemo da svaka misaomora biti strogo uzev trenutna.

Teškoća koja se oseća kad treba reći da misaone mora biti ni duga, ni kratka, ni trenutna, poti-

CIME MISLIMO? 267

če, mislim, iz (možda nepriznate) pretpostavkenjutnovskog ili kantovskog shvatanja vremena. Zavreme se uzima da logički prethodi događajima,dok događaji, s druge strane, moraju zauzimati de-Ijive intervale, ili u suprotnim, nedeljive trenutkevremena. Ako ovo shvatanje odbacimo i umesto to-ga govorimo o vremenskim odnosima, tada ono štoja predlažem jeste da misli nemaju sve vrste vre-menskih odnosa koje imaju fizički događaji i, pomom mišljenju, i senzorni procesi. Može se reći dase tokom pola časa izmerenih satom, nekom čovekujavila ta i ta serija misli, ali mislim da je nemogu-će naći interval fizičkih događaja koji bi bili isto-vremeni, ili bar približno istovremeni, sa jednom izserije misli. Mislim da je Norman Malcolm bio upravu kad je rekao, na jednom skupu u Oxfordu,da bi neka mentalna slika mogla biti pred nečijimduhovnim okom tačno onoliko dugo koliko bi bubitrebalo da prepuzi sto. Ali mislim da bi bilo bes-misleno reći da sam »mislio«* datu misao za vre-me dok je buba puzila — trajno prošlo vreme od»misliti« nema takvu upotrebu. (Beli Vitez »je mi-slio«* o nekom planu tako Što je mislio imajućiizvesne misli sukcesivno: za svaku pojedinu misaoizraz »mislio je«* ne bi se mogao primeniti.

Obeležje mišljenja za koje sam se upravo zala-gao moglo bi vrlo lako dovesti do toga da se pono-vo razmotri da li tezu (II) treba prihvatiti. Jer je-dan od načina da se objasni zašto je pojedinačnimaktima mišljenja nemoguće pripisati položaj na fi-zičkoj vremenskoj skali jeste reći da mišljenjeuopšte i nije osnovna aktivnost. Ako se neka osnov-nija aktivnost može meriti satom, ne mora isto davaži za manje osnovnu aktivnost koja je obavljenaobavljanjem one osnovnije. Stavljanje otrova upiće svoje žene predstavlja akt ubistva u kontekstukoji uključuje i kasnije ispijanje otrova i smrt žrt-ve. Stavljanje otrova je merljivo satom, ali — kadaje izvršeno ubistvo? Da li onda kad je otrov stav-

* »Was thinking«, trajno prošlo vreme u engleskom (prim. prev.).

2 6 8 PETER T. GEACH

ljen, ili onda kad je ispijen, ili možda onda kadje žena umrla? To je stvar pravnog odlučivanja ipravno gledano to bi mogla biti važna stvar, alifilosofski uzev nema pravog odgovora — ubistvonije merljivo satom. Nema u tome nikakve misteri-je, nema nikakvog razloga da se kaže da se ubistvajavljaju u ne-fizičkoj vremenskoj skali tad ili neznam kad, jer ubistvo nije osnovna aktivnost, aosnovni događaji koji se tu javljaju — stavljanjeotrova, ispijanje otrova, bolest žrtve i njena smrt— svi su oni direktno merljivi satom. Slično tome,kada bi se pokazalo da je mišljenje manje osnovnaaktivnost u odnosu na neke satom merljive aktiv-nosti, možda bi prestala da nam izgleda zagonet-nom činjenica da su neka pitanja o vremenskimodnosima mišljenja prema fizičkim događajimatakva da se na njih u principu ne može odgovoriti.Ovo je tačka u kojoj, smatram, moj argument tre-ba da se najpažljivije ispita. No, koliko ja uviđam,mišljenje jeste osnovna aktivnost.

Ako je mišljenje osnovna aktivnost, istinitostteze (III) povlači za sobom netačnost materijalizma,— mišljenje nije aktivnost mozga niti bilo kog te-lesnog organa. Jer osnovne atkivnosti bilo kog te-lesnog organa moraju biti merljive satom u Fizič-kom vremenu na način na koji mišljenje nije mer-ljivo. Nikakva fiziološka otkrića ne bi mogla utvrdi-ti da su se misli javile upravo tada kad su se javiliizvesni moždani procesi; i, a jortiori, sugestija dabi moždani procesi mogli biti identični s mislimane zaslužuje čak nikakvu dalju raspravu.

Materijalizam je, dakle, neistinit. Ali ne sledida je imaterijalizam istinit. Setićete se da je zasadašnje svrhe imaterijalizam uzet kao doktrina dačovek misli nekim svojim imaterijalnim delom, svo-jim duhom ili dušom. Nema neposrednog načinada se ovo izvede iz neistinitosti materijalizma. Akočovek ne misli nekim svojini materijalnim delom,ne možemo zaključiti da misli nekim imaterijalnimukoliko prethodno ne pretpostavimo da Čovek usvakom slučaju misli nekim svojim delom, materi-

CIME MISLIMO? 269

jalnim ili imaterijalnim. Zaista, teško je dati smi-sao izrazu »imaterijalni deo«, čak i ako umesto»deo« kažemo »konstituent«.

Pretpostaviti da se Čovek sastoji iz dva dela,tela i duše, koji se razdvajaju posle smrti, pred-stavlja puku predrasudu, predrasudu koja se samopovećava pojmovnom zbrkom kad se duševni deouzima kao imaterijalan. Platonova i Descartesovagenijalnost omogućile su nezasluženo trajanje ovepredrasude, koja je neke slučajne podrške dobilaiz jezika Svetog pisma, onog o telu i duhu recimo,— slučajne, jer je platonističko-kartezijansko tuma-čenje odgovarajućih delova Svetog pisma pogrešno,oko čega se sad već skoro svi tumači Biblije slažu.Uistinu, čovek jeste vrsta tela, ne telo plus nekoimaterijalno nešto, jer čovek je životinja, a životi-nja je neka vrsta živog tela, dok je mišljenje čove-kova životna aktivnost, ne aktivnost nekog njego-vog dela, materijalnog ili imaterijalnog. Jedino odr-živo shvatanje duše je aristotelovsko shvatanje du-še kao forme ili aktualne organizacije živog tela.Tako možete reći da čovek misli dušom ako podtim pozitivno podrazumevate da je mišljenje život-na aktivnost, aktivnost živog bića, dok s druge stra-ne, negativno izraženo, podrazumevate da se mišlje-nje ne obavlja nikakvim telesnim organom.

U sadašnjem iskustvu misao upoznajemo kaoaktivnost organizma. No pošto se misao u principune može locirati u fizičko-vremenski kontinuumkao što mogu vegetativne, a po mom mišljenju isenzitivne aktivnosti organizma, ostaje logički ot-vorena mogućnost da se misao javi nezavisno, na-ime ne kao aktivnost organizma^ Mislim da čakmožemo zamisliti i da postoje svedočanstva u pri-log ostvarivanja takve mogućnosti. Jer misao, kojaje samo kontingentno povezana sa fiziološkim pro-cesima u ljudskom telu, povezana je više nego kon-tingentno sa karakterističnim tvorevinama i izra-zom misli; posebno sa jezikom. Nekontingentnaveza misli i jezika, intrinsična razumljivost jezičkestrukture, pokazuje se u činjenici koju Wittgenstein

270 PETER T. GEACH

s pravom ističe a psiholozi često zanemaruju — dastarim recima možemo izraziti nove misli i da mo-žemo razumeti neki impromttt. Ništa ne bi bilo ne-prikladnije nego smatrati da su govor ili razumeva-nje jezika stvar »naučenih reakcija«. Ova intrinsič-na razumljivost jezika jeste ono što omogućava radmašina za prevođenje. Nastanak logičke struktureotelovljene u jeziku nije neko svedočanstvo u pri-log mišljenju, to jeste mišljenje; odnos mišljenjaprema jeziku je uzročnost formalne a ne eficijentnevrste. (Ne kažem da je to jedina vrsta mišljenja.)

Pretpostavljajući sve ovo, zamislimo da točakruleta tokom izvesnog vremena daje kao rezultatsamo brojeve od 1 do 26 i da ova sekvenca brojevapredstavlja izražavanje rečenica na engleskom pre-ma očiglednom kodu (A=l, B = 2, itd.). Zamislimodalje da se sve to nastavlja uprkos najobazrivijegpredupređivanja bilo kakvog fizičkog uticaja nakretanje ruletnog točka. Svakako, sve je ovo mo-guće i ne stvara nikakve pojmovne poteškoće. Pri-znajem da bismo u ovom slučaju imali nepobitnosvedočanstvo da tu nastaju misli koje se normalnomogu izraziti ovim engleskim rečenicama i jakosvedočanstvo da one nisu proizvedene od strane ne-kog živog organizma. Pitanje kako bi misli mogle»uticati« na točak ruleta meni izgleda neopravda-no. Već sam dovoljno opisao kako bi misli bile ote-lovljene u brojevima koje je pokazao točak i obič-na je greška pretpostavljati da moramo dodati ne-ku priču o paramehaničkom transferu paraenergije,ili da bi takav jedan dodatak bio shvatljiv.

Ovaj i slični primeri mogu da pokažu moguć-nost misli van tela, misli koja nije povezana ni sakojim živim organizmom. I neko izvantelesno mišlje-nje moglo bi biti u takvoj vezi sa mislima kojeimam ja, kao živi čovek, da takvo mišljenje pred-stavlja produžetak života kao preživljavanje »odvo-jene duše«. Sigurno je da takvo preživljavanje mo-ra izgledati dosta oskudno i nezadovoljavajuće, na-ročito ukoliko, kao sto sam sklon da smatram, ne-ma govora o osetima i toplim ljudskim osećanjima

CIME MISLIMO? 2 7 1

i mentalnim slikama, koji bi postojali odvojeno odživog organizma. Ja lično ne želim da naši izgledibudu tako sumorni. Delim mišljenje Tome Akvin-skog u pogledu preživljavanja »odvojenih duša«,kad u komentaru prve poslanice Korinćanima kažeda moja duša nisam ja i da ukoliko mi je jedinoduša spašena, ja nisam spašen, niti bilo koji čo-vek. čak i da hrišćani veruju da ima »odvojenih du-ša«, hrišćanska vera je slavno uskrsnuće tela, nepreživljavanje neke »odvojene duše«.

Dosad ništa nisam rekao o pripisivanju mišlje-nja mašinama. Što se toga tiče biću kratak. Maši-ne su očigledno beživotne, bez čula, bez osećanja,bez ciljeva sem onih koje im odrede njihovi tvorci,pa se i ne postavlja pitanje o tome da im se pripišeaktivnost mišljenja. Od mene se može tražiti da,recimo, definišem život, pošto kažem da su mašinebeživotne. Ali s logičke tačke gledišta ja nisam oba-vezan da odgovorim na taj zahtev; misliti da jesamznači jednostavno počiniti staru grešku — moglibismo je nazvati Sokratovom greškom — koja sesastoji u zaključivanju da ne postoji znanje o to-me da li data stvar jeste X ili nije, samo na osno-vu nesposobnosti da se pruži kriterij X-osti kojibi se mogao primeniti i u neobičnim i marginalnimslučajevima. Mi jednostavno znamo da mašine nisužive, kao što znamo da kraljica Ana nije živa, i tuslučaj nije neobičan ni marginalan.

Dokazivao sam da je mišljenje takva aktivnostkoja se ne može obavljati nijednim organskim de-lom živog organizma. No i kad bi to bilo moguće,mišljenje bi ostalo životna aktivnost koju jedinoživo biće može da obavlja. I mada čovek može dahoda pomoću veštačke noge, bila bi apsurdna fan-tazija zamišljati ga kako misli pomoću veštačkogDenkapparata koji mu je zamenio oštećen mozak.Čak i da je mozak taj koji misli, protetički »mo-zak« ne bi mogao misliti.

Argumenti koji se koriste u prilog suprotneteze često su lakomisleno rđavi. Na primer, navodise da mašine neki put iznenade svoje tvorce, Što

272 PF.TER T. GEACH

bi da navuče na pretpostavku da imaju vlastiti um.Ili, kaže se kako ništa ne smeta što su mašine ne-organske stvari, pošto, ukoliko je to prepreka da ihsmatramo živima, mogu da se za delove mašinaiskoriste drvo i plastika. Najzad, ukazuje se na či-njenicu da mašine pokazuju nešto nalik na taštoponašanje kada se, konstruisane da traže svetlosneizvore, kreću tamo-amo ispred ogledala (zbog slikeu ogledalu). Takvi argumenti ostavljaju utisak ho-timičnog samoobmanjivanja. I zaista deluje zlo-slutno kad oni koji se tako zavaravaju stvaraju sli-ke budućnosti u kojoj je čovek ne samo konstrui-sao mašine koje stvarno misle, već u kojoj onemisle mudrije od nas i mogu se na koristan načinkonsultovati u pogledu tako važnih stvari kao štosu broj beba koje smeju da budu rođene i trenutakkad treba početi masakr neprijatelja. To predstav-lja pravu Nemezu ljudske oholosti, da se ljudi takopripremaju za dela surove idolatrije, — da se po-nižavaju pred superiornim umovima za koje veru-ju, poput neznabožaca, da ih mogu navesti da na-stane nežive veštačke tvorevine.

S engleskog preveo: Miloš Arsenijević(1969)

SLOBODA I DELANJE

1S Svest i saznanje

Stuart Hampskire

SLOBODA DUHA

Moja je teza da bez obzira na to koliko je eks-perimentalnog znanja sakupljeno o prethodno ne-poznatim uzrocima koji određuju čovekova verova-nja, ono što čovek veruje, a takođe i ono što ciljai preduzima da postigne, ostaje na njemu da odlu-či uzimajući pri tom u obzir datu argumentaciju.Drugo, želim da ukazem na jednu opšte nepriznatuposledicu zastupanja učenja da fizička stanja or-ganizma jedinstveno određuju odgovarajuća stanjaduha. Navešću razloge koji pokazuju da, kada sesazna da ova uzročna zavisnost stanja duha od fi-zičkih stanja organizma postoji, onda zavisna sta-nja duha postaju, na osnovu saznanja ove zavisnos-ti, jedan oblik opažanja.

Neću pokušavati da opovrgnem, ili da ospora-vam, bilo šta što bi se s pravom moglo nazvati te-zom determinizma: npr. iskaz »Svaki događaj imauzrok« ili »Svaki događaj potpada pod neki pri-rodni zakon koji objašnjava to što se on javio uka-zivanjem na izvestan skup početnih uslova.« 0 ovimiskazima reći ću samo to da mi izgledaju nedopus-tivo opšti, i da su zbog toga prazni. Zato Što ne po-stoji ništa što bi važilo kao njihov protivprimer, nepostoji ništa što bi važilo kao dobar razlog da severuje da su ovi iskazi istiniti ili da su lažni. Prematome oni, kao i njihove negacije, neće igrati nikak-vu ulogu u mom argumentu. Ipak spreman sam da

18*

2 7 6 STUART HAMPSHIRE

se složim da, ako imamo bilo koje istinito tvrđenjeo činjenici o nekom stanju duha, — npr. da Jonesveruje da u susednoj prostoriji ima govornica, —onda mi uvek možemo potražiti, i možemo očeki-vati da ćemo napokon i naći, jedno objašnjenje ovečinjenice tako što ukazujemo na izvestan skup po-četnih uslova, koji će, u normalnim okolnostima,činiti dovoljne uslove za ovo Jonesovo verovanje.Takođe sam spreman da se složim da će ovaj zah-tev za objašnjenjem psihološke Činjenice, ako do-voljno i uspešno insistiramo na tom objašnjenju,uvek uključivati, kao jedan element celokupnogobjašnjenja, jedan eksperimentalno potvrđeni obu-hvatni zakon. Spreman sam da se složim da nepostoji apriorni razlog zašto ne bismo — pod uslo-vom da je dato da je neka psihološka činjenica bli-že određena jednom deskripcijom, i pod pretpo-stavkom da smatramo da je ova deskripcija ekspli-kanduma konstantna — našli neko objašnjenje ko-je bi potpadalo pod jedan eksperimentalno pot-vrđen obuhvatni zakon.

Uzmimo da je moje ime Jones i da govorim.Kažem: »Činjenica je da verujem da u susednojsobi postoji govornica.« Mogu vam navesti svojerazloge za to verovanje, za koje, u normalnom slu-čaju, verujem da su dobri razlozi, ili barem da nisusasvim rđavi. Navedem vam svoje razloge i zatimkažem: »Sada znate zašto ja verujem da u susednojprostoriji postoji jedna govornica; imate objašnje-nje mog verovanja.« Ja vam nisam rekao sve Štobiste eventualno hteli da saznate kada ste pitali za-što to Jones veruje. Nisam tvrdio da sam dao ob-jašnjenje koje bi bilo dovoljno da bliže odredi do-voljan uslov za to verovanje. Tvrdio sam samo dasam naveo jedan zanimljiv uslov za koji držim daje nužan uslov za taj zaključak, ili barem u ovomslučaju jedan uzrok. Obavezao sam se da prihvatimtvrdnju da bih — da skoro nisam bio u toj pro-storiji i tamo video nešto što liči na govornicu —bio manje siguran u postojanje govornice u sused-noj sobi nego što sam u stvari siguran, barem za

SLOBODA DUHA 277

izvestan period vremena. Navodeći svoj razlog danešto verujem, i tvrdeći da je taj deo moje auto-biografije istinit, iznosim jedno drugo verovanje iskicu argumenta koji je u izvesnom smislu već bioprisutan u mojoj svesti, ili koji bi mi se u svestipojavio da su mi zatražili razlog za to moje verova-nje; obavezao sam se takođe da prihvatim hipote-tičku tvrdnju da bih, ako bi se ovo verovanje i/iliskica argumenta pokazali pogrešnim, u stvari pre-ispitao, ili oslabio, to verovanje koje je njihova po-sledica. Kada sam vam ponudio razlog za svojeverovanje nisam se obavezao da prihvatim ništaviše od ovoga. Ali takođe, nisam se obavezao daprihvatim ništa manje. Prema tome, implicitno po-ričem da se dovoljni razlozi za moje verovanje ogovornici u susednoj prostoriji u to vreme, mogunaći u onim stanjima organizma, ili sredine, kojane uključuju verovanje i/ili skicu argumenta, kojipak predstavljaju razlog za ovo moje verovanje.Nisam se obavezao da poričem da u stanju orga-nizma, i sredine, postoje uslovi koji su nužni da bise objasnilo to što zastupam verovanje koje gapodržava ili to Što argument koji ga podržava sle-dim do njegovog zaključka. Ako ste, na primer,zainteresovani za uzročno objašnjenje Jonesove za-blude o predmetima u susednoj sobi, vi ćete moždanaći adekvatno objašnjenje u nekom stanju njego-vog organizma. Isto tako ako vas zanima Jonesovaiznenađujuća sposobnost da dođe do istinitih vero-vanja o predmetima u susednoj sobi, vi biste moglinaći neko adekvatno objašnjenje u određenom sta-nju njegovog organizma i njegove okoline. Mani-pulisanjem i menjanjem relevantnih stanja orga-nizma i okoline, vi biste time mogli menjati njego-va istinita verovanja u lažna i njegova lažna vero-vanja u istinita. Ali ako je Jonesov prikaz razlogaza njegovo verovanje istinit, onda su stanja orga-nizma i okoline bili nužni, ali ne i dovoljni, usloviza njegovo verovanje.

Kako Jones zna šta je, ili šta je bio, razlog zanjegovo verovanje da u susednoj prostoriji postoji

278 STUART HAMPSHIRE

govornica? Ponekad, naravno, on to ne zna, i toposebno u ovakvim opažajnim situacijama; ali po-nekad on to zna. U jednom jedinstvenom tipu slu-čajeva on zna razlog za svoje verovanje upravo za-to što prihvata neki iskaz pod izvesnim uslovom iliogradom, i, ako ga upitamo, taj će uslov on navestikao svoj razlog. Ako ga upitamo da li u susednojsobi postoji govornica, on bi mogao odgovoriti:»Da, postoji, ako je prostorija iz koje sam upravodošao susedna ovoj, kao što verujem da jeste, i akoje ona visoka stvar koju sam video u uglu govor-nica, kao što verujem da jeste.« Ovde je on tačnou pogodbenom obliku izložio svoje verovanje za-jedno sa razlogom za to verovanje. Uopšte uzev, midolazimo do verovanja koja smo spremni da pro-menimo ako se za druga verovanja koja zastupamopokaže da su lažna. Jedno verovanje je uslovljenodrugim verovanjem i nekim procesom zaključiva-nja, koji na svakom koraku opet uključuje jednoverovanje. U izvesne svrhe svoja verovanja moguizložiti kao lanac verovanja koja su povezana zak-ljučivanjem, prema tome u pogodbenom obliku, ibez odvajanja konsekvensa od antecedensa. Kadadolazim do svojih verovanja u uslovima neizvesno-sti, ona mi se predočavaju zajedno sa nekim odsvojih uslova. Ako se od mene traži da iznesem svojrazlog za neko verovanje koje zastupam, i koje samsam izdvojio, onda se od mene traži da rekonstrui-šem deo lanca uslova od kojih to verovanje zavisi.Da bih se, u ovoj rekonstrukciji, uverio da sampronašao nužan uslov mog izdvojenog verovanja nemoram da se pozivam na neki opšti obuhvatni za-kon. To je zato što znam da je ovo verovanje na-stalo u zavisnosti od drugih verovanja. Isto to mo-že biti slučaj kada stvaram neku nameru ili kad pri-hvatam neki cilj. Mogu stvoriti neku nameru iliprihvatiti neki cilj pod izvesnim uslovima koje mo-gu, ili bliže odrediti u pogodbenom obliku, ili paknavesti kao svoje razloge za stvaranje te namereili prihvatanje tog cilja. U slučaju kada imam uslov-nu nameru da ako bude padala kiša krenem rano,

SLOBODA DUHA 279

kiša može biti moj razlog za rani polazak, ako jeto bilo ono Što sam napokon učinio. Slično je i uslučajevima kad se nešto ustanovi na osnovu po-smatranja, onda se zapažanja koja otuda nastajumogu navesti kao moji razlozi za verovanje. To sujednostavni slučajevi, koji pokazuju mogućnost dase bez pozivanja na obuhvatni zakon sazna da jeimplicirani pojedinačni hipotetički iskaz istinit.

Ne tvrdim da čovek ne može da pogreši u iz-laganju svojih razloga za verovanje ili za prihvata-nje izvesnog cilja. On može pogreŠiti i on čestogreši. Argument na osnovu paralelnih slučajevamože nas dovesti do zaključka da njegove tobož-nje razloge treba smatrati racionalizacijama, kojeuopŠte ne objašnjavaju njegovo verovanje ili nje-govu nameru. Argument na osnovu paralelnih slu-čajeva može biti dovoljan da nas uveri da verova-nje i/ili zaključivanje koje pruža podršku ovomverovanju, nije nužan uslov za verovanje koje iztoga nastaje: da on u ovom slučaju ni za trenutakne bi napustio ili ublažio svoje verovanje koje tunastaje ako bi se verovanje i/ili zaključivanje kojeovom pruža podršku pokazalo pogrešnim. Samotvrdim da nam nije potreban induktivni, eksperi-mentalni dokaz da bismo s pravom bili sigurni daje to-i-to razlog za neko verovanje ili nameru.

Ova gruba skica opisa onoga Što »čini moj raz-log da verujem p« može se uopštiti, i u jednakojmeri primeniti na moje razloge za želju, moje raz-loge za delanje, i moje razloge za to što imam iz-vestan stav prema nekom predmetu, ili za to štoprema tom predmetu imam izvesnu emociju. Kadgod tvrdim »Ovo je moj razlog, i to je moj jedinirazlog«, onda to uvek povlači za sobom jedan po-jedinačan hipotetički iskaz. Pretpostavimo da jemoj razlog za neku radnju određen verovanjem onekim karakteristikama te radnje, npr. njenim po-sledicama: »To činim zato što će to pomoći momprijatelju.« U tom slučaju hipotetički iskaz koji seovde implicira jeste »Ako ne bih verovao da će topomoći mom prijatelju, kolebao bih se barem za


izvesno vreme da to uradim; razmotrio bih stvarponovo.« Ako se navodi kao moj razlog u prošlosti(»Moj razlog da to uradim bio je...«), onda je im-plicirani hipotetički iskaz sledeći: »Da nisam vero-vao da će to pomoći Jonesu, ponovo bih razmotrioda li da to uradim; to jest, barem izvesno vremebih se vize kolebao da li da to uradim.« Ovaj sehipotetički iskaz može dovesti u sumnju ukazujućina neko induktivno svedočanstvo; ali subjekt možebiti u pravu kada tvrdi da zna da je on istinit samona osnovu toga Što se seća svojih procena u to vre-me. Tako »X je njegov razlog da učini <£« povlačihipotetički iskaz »Ako bi mu se pokazalo da X uk-ljučuje neko pogrešno verovanje, on bi postao ne-odlučniji da li da učini 4> ili ne« ili »on bi ponovorazmotrio da li da učini 4> ili da to ne učini.«

Proces razmišljanja kojim postajem neodlu-čan da H da učinim ili ne učinim 4>, kada su raz-lozi na svom mestu, isto je što i ponovno razma-tranje. Naime, postati siguran da hoću da uradimto-i-to, da verujem to-i-to, da se toga-i-toga plašim,zapravo znači odlučiti; odlučiti, u tom smislu da,ako sam prvo bio nesiguran da li hoću da uradimto-i-to, da li i to verujem, da U želim to-i-to, da lise plašim toga-i-toga, a zatim to i razmotrim, činje-nica da, iz nekog razloga, postajem siguran, dovodido toga da nameravam da uradim to-i-to, da Želimto-i-to, da se plašim toga-i-toga, da verujem to-i-to.Tako dobijamo niz hipotetičkih iskaza: ako u iz-vesnoj meri izgubim pouzdanje u valjanost razlogakoji objašnjavaju moje verovanje, moju nameru,stav ili emociju, onda donekle gubim pouzdanje daje to moja namera, želja, stav ili emocija. Gubećipouzdanje prestajem da nameravam, da želim, daverujem, da se plašim, itd. Razlozi za nameru, že-lju, strah, verovanje, mogu, u ovim slučajevimapromišljanja, ući u potpuno određenje namere,želje, straha ili verovanja. U tom smislu je razlogsastavni deo stanja duha, iako on takođe može bitii delimično objašnjenje stanja duha. Klasifikovatimoje stanje kao strah od toga-i-toga, ili gnev zbog

SLOBODA DUHA 281

toga-i-toga, u suštini već znači delimično objasnitito poremećeno stanje duha.

Nejasna je tvrdnja da objašnjenje stanja du-ha pomoću razloga predstavlja različitu vrstu ob-jašnjenja od objašnjenja pomoću uzroka, a, onoli-ko koliko je jasna, ona je nedokazana. Ali postojirazlika između dveju vrsta hipotetičkih iskaza kojise mogu uvesti u objašnjenje; prva vrsta ne zahte-va podršku nekog obuhvatnog zakona kad god nekotvrdi da zna istinito objašnjenje, mada ovakvi iska-zi mogu dovesti u sumnju pozivanjem na dovoljnoutvrđen obuhvatni zakon. Druga vrsta objašnjenjazahteva pozivanje na obuhvatni zakon, ili barem nasvedočanstvo paralelnih slučajeva, da bi se tvrdnjada se tu radi o saznanju uopšte mogla opravdati.Razmotrimo sledeće iskaze:

1. »Ta osoba mi se ne bi sviđala da nema toposebno svojstvo.«

2. »Ako su uklonili kasino ne bih tamo želeoda odem.«

3. »Juče ne bih otišao u operu da nije pevalaCallasova.«

4. »To ne bih verovao da nisam imao njegovizveštaj kao očevica.«

5. »Ne bih se plašio da se vozim tim liftomkada bi on bio veći.«

U svakom od ovih slučajeva uslov koji se iz-laže u rečenici sa ,ako' pruža razlog koji će poslu-žiti kao delimično objašnjenje. U isto vreme, zauslov koji se tvrdi može se smatrati da potpunijeodređuju nameru, želju, strah, verovanje, stanjeduha. Mogu se naprosto prisetiti da je moja name-ra da odem u operu bila uslovna na taj način. Alimože se i pokazati da su razlog i delimično objaš-njenje samo jedna racionalizacija. Induktivni doka-zi na osnovu paralelnih slučajeva mogu me navestida posumnjam da je iskaz o mom razlogu prihvat-ljiv, to jest da je implicirani hipotetički iskaz isti-nit; isto tako induktivni dokaz na osnovu paralel-nih slučajeva može me navesti da posumnjam da jeneuslovljeni iskaz o nameri istinit, čak i ako u

2 8 2 STUART HAMPSHIRE

prilog tvrdnje o nameri ne moram da navedem in-duktivno svedočanstvo koje pokazuje da ću stvar-no pokušati da izvršim dotičnu radnju kad za todođe vreme. Pitanje »Kako znaš da je to bio tvojrazlog?«, pa čak i pitanje »Kako znaš da je to tvojrazlog?«, neobično je i zahteva poseban kontekstu kojem bi se moglo postaviti; ali su pitanja »Dali si siguran da je to bio tvoj razlog?« i »Da li sisiguran da je to tvoj razlog?« normalna. Vrednoje primctiti da u ovom kontekstu mogu unaprednavesti ono što bi bilo moj razlog da nešto učinimi pre nego što sam odlučio da li da to učinim iline učinim, a slično je i u slučaju verovanja. Odme-ravajući različite razloge za verovanje ili nevero-vanje u priču koja mi je ispričana, mogu reći da bioni bili moji jedini razlozi za verovanje u tu pričučak i onda kad nisam siguran da li verujem ili ne.U slučajevima ove vrste razlozi za verovanje, ili zadelovanje, ili za osećanje, jesu nepotpuna objašnje-nja; uvek se možemo pitati zašto su u određenomtrenutku ti razlozi delovali na tebe a nisu uticalina druge koji su ti slični u relevantnom smislu, ilizašto na tebe nisu uticali u drugim relevantno slič-nim situacijama.

Razmotrimo situaciju nekoga ko neko verova-nje ima upravo tad kad postoji svedočanstvo da ustanju fizičkog organizma postoje dovoljni uslovi(sa svim uobičajenim ogradama koje se moraju po-staviti u vezi sa ovim izrazom) da se zastupa to ve-rovanje. Postoje dve mogućnosti: prvo, da on nezna da se njegovo verovanje može adekvatno objas-niti fizičkim stanjem organizma; drugo, da on sa-znaje da se njegovo verovanje može adekvatno ob-jasniti fizičkim stanjem organizma. Verovanje kojese može objasniti pomoću hipnoze bilo bi primerprvog, kada bismo poznavali mehanizam od kogazavisi uspeh hipnotičke sugestije. Pretpostavimo daposedujemo ovo znanje. Svaki razlog koji medijumnudi kao delimiČno objašnjenje svog verovanja podhipnozom biće racionalizacija. Ovi razlozi neće bitideo objašnjenja njegovog verovanja, i neće se desi-

SLOBODA DUHA 283

ti da će, ako se pokaže da njegovi razlozi sadrže za-bludu, on za trenutak preispitati ili da će za trenu-tak postati nesigurniji u svoje verovanje. On će tajrazlog jednostavno zameniti nekim drugim razlo-gom, čvrsto se sve vreme držeći sugerisanog verova-nja. Ostaviću po strani pretpostavku da sva našaverovanja, kao i sve naše namere, mogu na ovajnačin, da počivaju na racionalizacijama i neću po-staviti pitanje da li je to koherentna pretpostavka.U najmanju ruku znamo za neke očigledne slučaje-ve racionalizacije.

Vratimo se slučaju kada subjekt zna adekvat-no objašnjenje svog verovanja. U tom slučaju se zanjega neizbežno postavlja pitanje da li postoji ko-relacija između fizičkog stanja organizma i njego-vog verovanja da je određeni iskaz o kojem je rečistinit; to jest, on se mora pitati da li postoji ra-cionalna veza između izvesnog stanja njegovog or-ganizma i činjenice da u susednoj sobi postoji go-vornica. Drugim recima, on mora da odredi vred-nost otkrivenih uzroka svog već postojećeg vero-vanja kao svedočanstva za istinitost tog verovanja.Za vreme dok procenjuje vrednost uzroka svog pret-hodnog verovanja kao svedočanstva o istinitosti,njegovo verovanje je privremeno ukinuto i postaloje samo sklonost da se veruje. Naime, ako on kaže(sebi ili drugima) »Sada znam zašto sam to vero-vao, ali još uvek ne znam da li su ti uzroci razloziza verovanje ili nisu«, on ne izražava sadašnje ve-rovanje. Pretpostavimo da on smatra da doista po-stoji korelacija između dcjstva ovih uzroka i nje-govog prihvatanja nekog istinitog verovanja; u tomslučaju on je shvatio kako zna, ili zašto veruje, dau susednoj prostoriji postoji govornica, pošto jeshvatio koji mehanizam ovde dejstvuje. Tako čovekmože celog svog veka biti u stanju da procenjujerazdaljine i veličine predmeta, posmatranih sa veli-ke visine, a da pri tom ne poznaje mehanizam kojitu dejstvuje i u tom smislu da ne zna kako zna, ilizašto veruje, da je u izvesnom slučaju neki pred-met udaljeniji od nekog drugog predmeta. On pre


toga nije bio u stanju da navede svoj razlog za ve-rovanje da je toranj dalje nego most, i, pošto nijebio u stanju da navede taj razlog, ima smisla rećida on nije imao razlog za to verovanje; naime danije postojao nijedan istiniti hipotetički iskaz kojegje on svestan ili koji bi na zahtev mogao bliže od-rediti i koji bi imao sledeći oblik: »Da nisam ve-rovao to-i-to, ja bih bio ponovo razmotrio da li jetoranj dalji od mosta.« Mi ovde imamo mogućnostizbora: jezik nam podjednako dopušta da kažemoda on naprosto ima određeno verovanje bez ikakvograzloga, a takođe i da kažemo da tu zapravo posto-ji razlog za koji on nije znao i koji je sada doznao.Tako se za nekog poznavaoca umetnina koji na prvipogled može da odredi starost izvesnih umetničkihdela, ali ne može da kaže na osnovu čega to čini,možemo reći da ima razloga, koji bi se mogli otkri-ti uskraćivanjem podataka koje on prima. Uskra-ćujući mu neke podatke koje je ranije dobijao takoda on nije jasno svestan ni tog uskraćivanja ninjegovog dejstva, možemo otkriti karakteristikekoje »koristi« a da nije svestan da ih »koristi«. Ilise, pak, može reći da on može da proceni a da uop-šte nema nikakav razlog za to.

Ali zanimljiva razlika jeste ona koja se pojav-ljuje njegovim dolaženjem do saznanja o tome kakostvara svoja verovanja, ili odakle izvodi svoja sa-znanja. Pred njega se tada opet postavlja pitanje oproceni vrednosti svedočanstva, kao i pred onogkoji je otkrio da postoji jedno fizičko stanje orga-nizma koje je dovoljan uslov za njegovo verovanje.Poznavajući sada taj mehanizam, on mora posta-viti pitanje da li postoji pouzdana korelacija izme-đu određenog fizičkog stanja organizma i istinitostiodgovarajućeg verovanja. Ako otkrije da postoji ne-ka takva korelacija, onda je on stekao razlog dasada, i ubuduće, sledi sklonost da veruje, kad godje ova praćena prisustvom određenog fizičkog sta-nja organizma. Ako u onoj meri u kojoj on to možeotkriti, ne postoji nikakva takva pouzdana korela-cija, onda njegova sklonost da veruje, koja će sada

SLOBODA DUHA 285

biti stanje njegovog duha, neće za njega više bitirazlog za stvarno verovanje. Žrtva hipnotizera, ko-ja se podjednako može dovesti do toga da verujei u lažne kao i u istinite iskaze, ne zna, budući daje hipnotizirana, adekvatno objašnjenje svog vero-vanja. Ako bi ona, za vreme dok je pod uticajemhipnotizera, znala da se njena verovanja adekvatnoobjašnjavaju hipnotizerovim sugestijama, kao posebi dovoljnim uslovima, i da te sugestije nisu do-voljna svedočanstva za njihovu istinitost, onda binjena verovanja bila samo sklonosti da veruje. Na-ime, iskazi »Verujem p« i »Sklon sam da verujemp« razlikuju se, kao izveštaji o stanju duha, upra-vo po implikaciji (ne logičkoj implikaciji) koju imaupotreba glagola u prvom licu, ali ne i upotreba udrugom i trećem licu — naime, implikaciji »p tre-ba verovati«.

Razmotrimo sledeću skicu jednog eksperimenta.Neko ko se bavi reklamom želi da svojim pokuša-jima da utiče na verovanja neke klase potrošačada izvesne naučne temelje. On želi da sazna kojisu dovoljni, ili, pod normalnim uslovima, skorodovoljni, uslovi da potrošači poveruju da pate odizvesne fizičke slabosti i da im je potrebna izvesnavrsta sredstva za okrepljenje. On prema tomepriprema jedan pažljivo razrađen eksperiment dabi procenio delotvornost svojih metoda »ispiranjamozga«. Njemu je dopušteno da varira nadražajeokoline i stanja organizma, pod jednim jedinimuslovom da ne dovede do onog stanja stvari zakoje želi da njegovi ispitanici veruju da postoji.Moja pretpostavka je da ako zatim zatraži od gru-pe izložene ovim nadražajima da saopšti promeneu svojim verovanjima, pošto je već promenio sta-nje njihovog organizma i nadražaje iz okoline, onmora da se uzdrži od toga da im kaže Šta čini. Akoim kaže šta čini onda će oni moći izvestiti samo opromenama u svojim »verovanjima«, u jednom pre-nesenom smislu, i njihova promenjena stanja duhabiće prikladnije opisana kao njihove sklonosti daveruju. Eksperiment drugačije ne bi mogao da se

286 STUART HAMPSIIIRr

sprovede do kraja. Ispitanici su prinuđeni da, pre-ma smislu pojma verovanja, svoje izveštaje o ve-rovanjima smatraju izveŠtajima o sklonostima daveruju, ukoliko ne veruju da se za promene u nji-hovim organizmima i okolini može pokazati da susredstvo izoštravanja njihove moći otkrivanja.

Prisustvo karakteristika čijom upotrebom ne-svesno dolazimo do svojih istinitih verovanja o fi-zičkim predmetima biće, uzeto zajedno sa normal-nim stanjem organizma, dovoljan uslov za stvara-nje ovih verovanja. Kada sam na osnovu naučnogispitivanja opažanja upoznao ovaj mehanizam, mo-gu to saznanje upotrebiti da se zaštitim od greške,i tako da primenim metod zaključivanja koji miranije nije bio dostupan. Moja verovanja, čak i unormalnim slučajevima, imaće onda različito objaš-njenje od onoga koje su imala pre, samo na osnovuove nove predostrožnosti protiv greške: ovde se ja-vio još jedan Činilac. Da nisam već verovao da jeovaj mehanizam delovao normalno, i to svojimstandardnim putem do otkrića istine, sada ne bihprihvatio tu sklonost, koja je posledica dejstva me-hanizma, da verujem; da je ovaj hipotetički iskazistinit mogu neposredno znati. Kada je moje vero-vanje zasnovano na zaključivanju, i kada sam donjega došao posle mera predostrožnosti za otkla-njanje mogućnosti greške, onda uvek postoji hipo-tetički iskaz koji se može navesti u cilju određenjajednog od nužnih uslova za moje verovanje.

Prema tome, možemo videti zašto izraz »uzro-ci verovanja« zvuči čudno, ako se »uzroci« ovde tu-mače kao dovoljni uslovi (sa neophodnim ograda-ma). Cim subjekt postane svestan tih dovoljnihuslova i veruje da nisu pouzdani pokazatelji istine,dovoljni uslovi za verovanje se odmah preobraćajuu dovoljne uslove za jednu sklonost da se veruje;ili, pak, kada subjekt postane svestan tih uslova iuzima ih za pouzdane pokazatelje istine, tada do-tadašnji dovoljni uslovi za verovanje postaju raz-lozi za verovanje. Ali to ne znači da je izraz »uzrociverovanja« neprikladan ili da ne mogu postojati

SLOBODA DUHA 287

dovoljni uslovi za pojedinačna verovanja, kako isti-nita tako i lažna. Posmatrajući nanovo verovanjakoja sam ranije zastupao, ili koja sada zastupajudrugi, svakako da mogu nastojati da ih adekvatnoobjasnim, kao Što mogu nastojati da objasnim bilokoju drugu pojavu. Ali uvek se mora uzeti u obzirčinjenica da će porast subjektovog saznanja o či-niocima koji određuju, i koji objašnjavaju njegovasadašnja verovanja, sam po sebi promeniti opis raz-loga koji će biti navedeni kao objašnjenje zašto seto veruje.

Slična složenost prati objašnjenje čovekovihintencionalnih radnji. Ako je dato određenje name-re nekog čoveka da u neko određeno vreme delana određen način, i pod pretpostavkom da smatra-mo da je ovaj opis konstantan, možemo ići za timda nađemo adekvatno objašnjenje ove činjenice unekom obuhvatnom zakonu koji će takvu namerudovesti u vezu sa izvesnim početnim uslovima, a tipočetni uslovi normalno obuhvataju i one želje iverovanja koje bi subjekt naveo kao svoje razloge.Ali porast subjektovog saznanja o činiocima, razli-čitim od onih razloga koje bi on sam izneo, kojiobjašnjavaju njegove namere, na ovaj ili onaj na-čin mora njegove namere da učini još složenijim.Pretpostavimo da je subjekt saznao da, pored onihrazloga koje bi on bio naveo u objašnjenju svojenamere, postoje i izvesni drugi nužni uslovi koji semogu uočiti kako u stanju njegovog organizma takoi u podacima koji objašnjavaju ovo stanje organiz-ma. On je saznao da na način na koji je postupione bi postupio da se ovi uslovi nisu ispunili. Naosnovu ovog saznanja može se dati bar jedan opisnjegove namere, koji se može primeniti čak i uslučaju da se njegova prvobitna namera nije pro-menila na neki drugi način: a to je, da on namera-va da dopusti da njegovo ponašanje bude određenoovim činiocima.

Ako se prihvati, kao što to ja prihvatam, da seu opsegu naučnog objašnjenja ne mogu postavitinikakve apriorne granice, mora se još primetiti da


opis pojave koja treba da bude objašnjena morada bude nepromenljiv od početka istraživanja donjegovog zaključenja. Ako neko dođe do uverenjada je njegovo stanje pouzdanja u kvalitet svog izvo-đenja u potpunosti objašnjeno pilulom za postiza-nje pouzdanja koju je popio, on neće i dalje bititako siguran u kvalitet svog izvođenja. Stanje spo-kojstva će ostati; ali promena u subjektovom ve-rovanju o njegovim uzrocima predstavi jace i pra-menu u stanju njegovog duha. Osobenost objaš-njenja intencionalnih stanja — verovanja, namera,stavova svesti, želja — sastoji se u tome da subjek-tovo sticanje saznanja o objašnjenju, ili promena unjegovim verovanjima o objašnjenju, menja opiseprimenjive na objašnjavane pojave, a menja tako-đe, i samo objašnjenje. Ovo ne daje osnova za obu-stavljanje traganja, ili obeshrabrenje u traganju zanaučnim razumevaniem mentalnih stanja bilo kojevrste. Naprotiv, ukoliko više saznajemo o mehaniz-mima koji mogu objasniti prošle pojave ovih sta-nja, utoliko više sam u stanju da ih anticipiram, paonda i da ih ublažavam ili pojačavam, već kakoizaberem.

Ovu složenost objašnjenja intencionalnih sta-nja shvatićemo najjasnije ako u potpunosti izloži-mo implikacije jedne tradicionalne devetnaestove-kovne materijalističke hipoteze. Pretpostavimo daza svako posebno stanje duha, i naročito zasvako posebno osećanje, označeno u svakidaš-njem govoru, postoji jedno posebno fizičko stanjeorganizma koje je u nepromenljivoj vezi sa njim.Bilo bi neobično kada bi se ispostavilo da je ovahipoteza istinita, ili čak približno istinita, makari samo zato Što su razlike između osećanja označe-nih u svakidašnjem govoru stvorene, i to postepe-no, da služe u razne, sasvim različite, izvanteorijskesvrhe. Ali nemojmo se obazirati na neverovatnostove hipoteze, formulisane ovako grubo. Dovoljnoje, naime, razmotriti jedan jedini mogući slučajkoji potpada pod ovu opštu hipotezu: na primer, daje sa osećanjem ljutnje nepromenljivo povezano jed-

SLOBODA DUHA 289

no stanje organizma, koje se može izazvati izves-nim fizičkim nadražajem ili se pak otklanjati nekimdrugim fizičkim nadražajima, i koje izaziva odgova-rajuće neposredne efekte na to osećanje. Ove kore-lacije sa ljutnjom subjekta bi se morale pretposta-viti i pored varijacija u samim objektima i u odre-dljivim razlozima subjektove ljutnje. U svim slu-čajevima u kojima su izvršene odgovarajuće fizičkepromene našli bismo da subjekti prestaju da se lju-te na x, i to da se ljute na x zbog v; oni y smatra-ju za razlog da se ljute samo onda kada se nalazeu odgovarajućem fizičkom stanju; a kada se nalazeu takvom fizičkom stanju, oni uvek nađu neki raz-log da budu ljuti na nekoga. Kada bi otkrili da sučinjenice upravo takve kao Što je pretpostavljeno— što je, naravno, krajnje neverovatno — moralibismo reći da su razlozi koje su ljudi prethodnonavodili, kao objašnjenje zašto su ljuti, bili zapra-vo racionalizacije. Jer mi bismo bili otkrili da suimplicirani hipotetički iskazi — »Da se takva-i-tak-va uvreda nije, kao Što smatram da jeste, desila, nebih, barem neko vreme, bio tako ljut« — lažni;bio bih isto tako ljut ako i samo ako postoji odgo-varajuće fizičko stanje, i odmah bih našao nekidrugi razlog da budem ljut. Hipoteze radi, pretpo-stavićemo, iako je to neverovatno, da se ljutnjasastoji samo u posedovanju izvesnih osećanja i sklo-nosti prema određenim načinima ponašanja, i daza sobom ne povlači i neko subjektovo verovanjeu naročite razloge za tu sklonost. Tako smo otkrilida se stanje ljutnje, kad god se pojavi, ne menja uskladu sa promenama u subjektovim verovanjimakoje je on nezavisno od toga utvrdio o toj situaci-ji, već se menja samo sa promenom u njegovomfizičkom stanju.

Zanemarite, ako hoćete, ogroman broj svedo-čanstava, dobijenih iz iskustva, koja imamo i kojanam govore protiv ove hipoteze: svedočanstava do-bijenih iz iskustva da se naša ljutnja ponekad za-ista menja kao rezultat neke argumentacije kojanas uverava da ne postoji ništa zbog čega bi se tre-

19 Svest i saznanje


balo ljutiti, i to se menja na takav način da pred-stavlja dobar razlog da verujemo da je neko vero-vanje bilo nužan uslov za pojavu ljutnje. Ako bi seona ncverovatna hipoteza potvrdila, rekli bismo daje stanje, koje smo nazvali ljutnja — opažanje iz-vesnog fizičkog stanja; kada smo ljuti, mi u stvariopažamo neku modifikaciju našeg tela u njegovojinterakciji sa okolinom. Mi opažamo, ili osećamo,ovo stanje u istom smislu u kome osećamo udaracili težak predmet na našim leđima; a osećanje ovevrste je isto što i opažanje, u onoj meri u kojojsmo u stanju da odmah i pouzdano na osnovu is-kustva zaključimo da postoji neka promena u sta-nju tela. Ukoliko je postojao fizički uzrok prome-ne u telesnom stanju, čije prisustvo je odmah i ne-posredno izvedeno iz jednog unutrašnjeg osećaja,možemo govoriti o opažanju nekog spoljašnjegpredmeta. Utoliko ukoliko se miris cveča koji ose-ćamo u sobi smatra opažanjem da tu ima cveća,bilo koji sličan neposredni i pouzdani zaključak naosnovu nekog oseta o određenom fizičkom uzroku,koji deluje na telo putem jednog razumljivog, pra-vilnog procesa, smatraće se opažanjem tog uzroka.Ako smo našli da je izvesno osećanje, koje smoprethodno povezivali sa izvesnim verovanjima i raz-likovali kao jednu od emocija, bilo u stvari pouz-dano povezano sa fizičkim nadražajem određenevrste fizičkog predmeta, trebalo bi da kažemo daopažamo tu vrstu predmeta, onda kada se to oseća-nje javi: opažamo u jednom Širem smislu reci ukome je i mirisanje opažanje. Kada razumemo fi-zički mehanizam kojim se proizvodi ovaj efekat,imamo pouzdan metod neposrednog zaključivanjao prisustvu njegovog uzroka; a zaključivanje vre-menom postaje navika do tog stepena da se toviše i ne smatra za zaključivanje.

Opširno sam se zadržao na ovoj spinozistiČkojposledici ozbiljnog shvatanja jedne verzije materi-jalističke hipoteze zato što ona otkriva poslediceučenja i saznavanja mehanizma od kog zavisi jav-ljanje određenog stanja duha. Neko je možda ube-

SLOBODA DUHA 291

đen da bi posledica takvih otkrića bila bespomoć-nost, ili osećaj bespomoćnosti: kao da bi ljudi ot-krili obeshrabrujuću činjenicu da je njihova spo-sobnost da menjaju i kontrolišu svoja vlastita ve-rovanja, želje i osećaje, kako to smatraju za shod-no — u stvari ravna, ili skoro ravna, nuli. To je po-grešno. Saznanje o mehanizmu uzroka izvesnihodredljivih vrsta stanja duha omogućava jedan me-tod zaključivanja koji kao premise ima stanja duhaa kao zaključak neki spoljašnji uzrok. Saznanjeuzročnog mehanizma pretvara se u saznanje stvar-nosti izvan duha. Ličnost je instrument koji beležiefekte nadražaja i promene koje slede u telesnimstanjima, u iskustvu psihičkih stanja; ali ličnostje takođe instrument koji čita, i tumači, svoje vlas-tite zabeležene rezultate, a, čitajući i tumačeći ih,ona te rezultate u izvesnom smislu menja. Jer, za-beležen rezultat u jednom pshičkom stanju, kojisubjekt tumači u svetlu novog saznanja o objašnje-nju tog stanja, ima za subjekta drugačiji značaj, iprema tome predstavlja, zbog misli koje ga prate,jedno drugačije stanje; upravo to je intencionalnakomponenta u psihičkim stanjima. Stanje koje po-činje kao ljutnja na Jonesa zbog nečega što je ovajučinio, postalo je sada svest o promenjenom fizič-kom stanju, za koje je Jonesov postupak bio samojedan nebitni povod. Budući da subjekt ne verujeviše da je Jonesov postupak nužan element u ob-jašnjenju njegovog stanja, sasvim je smisleno rećida on nije više ljut na Jonesa zbog onog što jeovaj učinio; u tom smislu saznanje objašnjenjapromenilo je stanje duha. Ali naučnik može posma-trati stanje duha prosto kao jedan doživljaj, ap-strahujući od subjektovih vlastitih verovanja o nje-govom objašnjenju; i može se desiti da on ekspe-rimentalno dokaže da ovaj doživljaj, identifikovankao doživljaj koji čovek ima kada zbog neznanjapretpostavlja da je ljut, treba objasniti kao jasnoodredljivo fizičko stanje. Subjekt će, čim postaneubeđen u istinitost naučnikovog objašnjenja, još

19*


jednom preispitati svoj stav p r e m a Jonesovom po-stupku.

Zbog toga postoji izvesna nejasnoća, ili čakdvosmislenost, u inače prihvatl j ivom tvrđenju dase pojava bilo kojeg stanja duha u pr incipu možeobjasniti kao i svaka druga p r i r o d n a pojava, upu-ćivanjem na eksper imentalno potvrđen obuhvatn izakon, koji j ednu takvu pojavu dovodi u vezu sanekim skupom početnih uslova. Ova tvrdnja možebiti istinita kada se doda jedan uslov koji se možezahtevati isključivo kod intencionalnih stanja: daće i samo subjektivno saznanje objašnjenja na os-novu obuhvatnog zakona promenit i objašnjavanostanje, Čak i ako se ne prekine zakonomerna vezaizmeđu početnih uslova i istog tog stanja d u h a ka-ko je ono identifikovano prvobi tnim opisom upo-trebljenim u odgovarajućoj nauci; ali intencional-ni opis, koji uključuje subjektovu misao o uzroku,neće se promenit i , ako se subjektova verovanjapromene. Otkriveni fizički uzroci l jutnje su uzrocionog stanja koje se može nezavisno identifikovatii koje je subjekt p r e toga klasifikovao kao ljut-nju, objašnjavajući t ime to stanje na način za kojisada zna da je bio pogrešan. Uzroci onog s tanjakoje je on p r e toga klasifikovao kao l jutnju nećeviše biti uzroci l jutnje. To je razlog zašto uzročnoobjašnjenje intencionalnih stanja i procesa nijeprosta stvar. Refleksno saznanje uzročnog meha-nizma predstavlja j e d n u p r o m e n u u efektu. A tasloženost stvara mesto, kao što je sugerisao Spino-za, za slobodu duha.

(1965) S engleskog preveo: Jovan Babić

G. E. M. Anscombe

NAMERA

Po Čemu se razlikuju namerne radnje od onihkoje to nisu? Odgovor koji se sam nameće jeste dasu to radnje za koje se vezuje izvestan smisao pita-nja »Zašto?«; taj smisao se određuje kao onaj kodkojeg odgovor, ako je pozitivan, navodi razlog zadelanje. Međutim, time gotovo ništa nismo objas-nili, jer su pitanja: — »Koji je relevantan smisaopitanja 'zašto'« i »Sta se podrazumeva pod 'razlo-gom za delanje'?« — jedno te isto pitanje.

Da bismo razumeli o kakvim je teškoćama ovdereč, razmotrimo pitanje: »Zašto si srušio šoljicusa stola?« na koji sledi odgovor: »Učinilo mi se davidim nečije lice na prozoru i zato sam naglo pos-kočio.« U ovom slučaju ne možemo reći da će tošto se u odgovoru pominje biti uzrok a ne razlog sa-mo zato što to prethodi pomenutoj radnji, jer akopostavimo pitanje: »Zašto ste ga ubili?«—odgovor:»On je ubio moga oca« svakako predstavlja pre raz-log nego uzrok, — pa ipak ono što se pominje pret-hodi naznačenoj radnji. TaČno je da kada govorimoo razlogu za delanje obično ne mislimo na slučajkada nas nešto iznenada trgne. Može se reći da »iz-nenada se trgnuti« nije delanje u onom smislu nakoji nas upućuje izraz »razlog za delanje«. Stoga,mada obično kažemo, na primer: »Koji je razlogšto ste se tako jako trgnuli?«, to je potpuno razlici-

294 G. E. M. ANSCOMBC

to od: »Koji je razlog što ste tog i tog čoveka is-ključili iz testamenta?«, ili »Koji je razlog što stepozvali taksi?«. Ali, u čemu je ta razlika? Zašto slu-čaj kada se zbog nečega trgnemo ili ubrzano diše-mo nije »radnja«, dok pozvati taksi ili preći ulicujeste? Ne možemo odgovoriti: »Zato što se odgovo-rom na pitanje 'zašto?' u poslednjem slučaju navo-di razlog«, jer se i odgovorom u prethodnom slu-čaju isto tako može »navesti razlog«; isto tako, nemožemo reći: »Da, ali ne razlog za delanje«, jerbismo se vrteli ukrug. Treba da utvrdimo razlikuizmeđu ove dve vrste »razloga« nezavisno od razma-tranja »delanja«, i ako to možemo, možda ćemoonda otkriti i šta se podrazumeva pod »delanjem«kada o njemu govorimo sa tim posebnim naglas-kom.

Gotovo ništa nećemo razjasniti ako kažemo daje »u slučaju iznenadnog trzaja 'razlog' uzrok«. Akogovorimo o uzročnosti, dolazi do velike zbrke; svešto znamo jeste da je to jedan od slučajeva u koji-ma upotrebljavamo reč »uzrok«. Ali mi isto takoznamo da je to donekle neobičan slučaj uzročnosti;subjekt može da navede uzrok misli, osećanja ilitelesnog pokreta na isti način kao što može da ut-vrdi mesto gde oseća bol ili položaj svojih udova.Takvi iskazi se ne zasnivaju na posmatranju.

Isto tako, ne možemo da kažemo: »'Razlog*pokreta je uzrok, a ne razlog u smislu 'razloga zadelanje', kada je pokret nehotičan, ali je razlognasuprot uzroku, kada je pokret voljan i nameran«.To je delimično zbog toga Što je predmet celokup-nog istraživanja da se odrede takvi pojmovi kaošto su voljno i namerno, a delimično zbog toga štoneko takođe može da navede »razlog« koji je samo»uzrok« za ono Što je voljno i namerno. Na primer:»Zašto hodaš gore-dole?« — »Zbog vojne muzike;uzbuđuje me.« Ili: »Šta vas je navelo da ipak pot-pišete taj dokument?« — »Misao 'to je moja duž-nost' me je stalno saletala sve dok nisam sebi re-kao: 'Ne mogu drugačije da postupim', i tako sampotpisao.«

NAMERA 295

Sada vidimo da su slučajevi u kojima nastajeova teškoća upravo oni u kojima sam uzrok, quauzrok (ili bi se možda pre reklo samo uzrokovanje),spada u klasu stvari koje ne saznajemo na osnovuposmatranja.

Ovu vrstu uzroka o kojoj je reč nazvaću men-talni uzrok. Mentalni uzroci postoje ne samo zaradnje (»vojna muzika me uzbuđuje i zato hodamgore-dole«), već i za osećanja, pa i misli. Kada raz-matramo radnje treba razlikovati mentalne uzrokeod motiva, a kod razmatranja osećanja, kao što sustrah ili bes, treba razlikovati mentalne uzroke odobjekta osećanja. Da bismo ovo bolje razumeli,razmotrićemo sledeće slučajeve:

Neko dete je ugledalo komad crvene tkaninena zavijutku stepeništa i upitalo šta je to. Ono jemislilo da mu je dadilja rekla da je to bio Satana izbog toga se strašno uplašilo. (Ona mu je bez sum-nje rekla da je to bilo parče satena.) Ono od čegase dete uplašilo bilo je parče tkanine, a uzrok nje-govog straha bila je dadiljina opaska. Objekt stra-ha može da bude uzrok straha ali, kao što Wittgen-stein primećuje,1 on kao takav nije uzrok straha.(Neko užasno lice koje se pojavi na prozoru bi na-ravno moglo da bude i uzrok i objekt i zato se todvoje lako brka.) Ili opet, možemo biti ljuti zbognečijeg postupka, pri čemu je ono što nas ljuti ne-što što nas podseća na taj postupak ili ono što namneko o njemu kaže.

Ovu vrstu uzroka osećanja ili reakcije možeda saopšti sama osoba, kao što može da je prepo-zna i neko drugi, čak i onda kada taj uzrok nijeisto što i objekat. Treba zapaziti da ova vrsta uz-ročnosti ili smisao »uzročnosti« do te mere nijeu skladu sa Humeovim objašnjenjima, da bi jeljudi koji veruju da je Hume prilično dobro obra-dio pitanje uzročnosti potpuno ispustili iz svojihračunica. Ako bi ovu vrstu uzročnosti uopšte zapa-zili, oni bi mogli da tvrde da je reč »uzrok« tu ne-

1 Fitosofska istraživanja

296 G. E. M. ANSCOMBE

podesna ili prilično dvosmislena, ili bi možda po-kušali da daju hjumovsko objašnjenje tog slučajauzročnosti bar što se tiče prepoznavanja uzroka odstrane nekog drugog posmatrača. Ali teško da bito učinili i u slučaju prepoznavanja uzroka od stra-ne samog subjekta.

Neko će možda misliti da se o mentalnom uz-roku radi i onda kada se na pitanje »Zašto?« od-govori time što se navede namera s kojom nekaosoba nešto čini. Naime, zar se to ne bi moglo ova-ko preinačiti: »Zato Što sam hteo ...« ili »Iz željeda...«? Ako osećam želju za jabukom i ustanem iodem do kredenca gde mislim da ih ima, mogaobih da odgovorim na pitanje šta me je navelo natu radnju pominjući želju koja me je na to nave-la.. . i tako dalje. Međutim, ne može se u svimslučajevima »Učinio sam to-i-to u nameri da...«dopuniti sa »Osećao sam želju da...«. Na primer,čujem da neko kuca na vrata i siđem dole da ihotvorim a da pri tom ne osećam nikakvu želju tevrste. Ili pretpostavimo da iz osećanja zlobe premanekome uništim poruku koja je ovome ostavljena,tako da on propusti neki sastanak. Ako ovaj svojpostupak objasnim rekavši: »Htela sam da ga spre-čim da ode na taj sastanak«, to nužno ne znači daje moja misao bila »Ako učinim to, on će...« i daje to potaklo u meni želju da izazovem to što je do-velo do moje radnje. To se može dogoditi, ali nijenužno. U ovom slučaju se moglo dogoditi samo sle-deće: pročitala sam poruku i pomislila: »Taj uža-san čovek!« s osećanjem mržnje, a zatim sam po-cepala poruku i nasmejala se. Ako bi mi tada po-stavio pitanje: »Zašto ste to učinili?« neko ko jas-no traži od mene da mu navedem mentalne uzroke— to jest, šta se dešavalo u mojoj svesti i proistek-lo u mom postupku — ja bih možda dala takvoobjašnjenje. Ali u običnoj situaciji odgovor ne bibio takav. Ovakvo podrobno ispitivanje se ne vršitako Često i neću da tvrdim da uvek i postoji odgo-vor u slučajevima gde je ono moguće. Neko bi sle-gao ramenima ili rekao: »Nije mi poznato da se tu

NAMERA 297

radilo o nekoj tako određenoj situaciji o kojoj Vipričate«, ili »Prosto mi je palo na pamet...«

»Mentalni uzrok«, naravno, nije nužno mental-ni događaj, to jest, misao, osećanje ili predstava;on može biti i kucanje na vratima. Ali ako nijementalni događaj on mora biti nešto što osobakod koje se javlja može da opazi — na primer, ku-canje na vratima mora da se čuje — tako da akoneko kaže da je on uvek mentalni događaj u ovomsmislu, nemam Šta tu da zamerim. Mentalni uzrokje ono Što bi neko opisao ako bi mu postavili spe-cifično pitanje: »Sta je izazvalo tu radnju, misaoili osećanje kod vas, to jest, šta ste videli. Čuli iliosećali, ili koje su se ideje ili predstave javile uvašoj svesti i dovele do te radnje?« Izdvojila samovaj pojam mentalnog uzroka zato što postoji ova-kvo pitanje sa ovom vrstom odgovora i zato štohoću da razlikujem mentalni uzrok od uobičajenogznačenja »motiva« i »namera«, a ne zato Što onsam po sebi ima neku veliku važnost. Ja lično sma-tram da ima veoma malu važnost. Međutim, važnoje imati jasnu ideju o mentalnom uzroku delimičnozbog toga što je sama prirodna koncepcija »moti-va« da je on ono što pokreće (sama reč na to uka-zuje) — ono »Što uzrokuje« Čovekove radnje itd.A o tome »šta ih uzrokuje« onda se može mislitikao o događaju koji izaziva određenu posledicu.Međutim, kako se to događa •— to jest, da li gatreba smatrati nekom vrstom potiskivanja u ne-kom drugom medijumu, ili na neki drugi način —ostaje naravno potpuno nejasno.

U filosofiji se ponekad pravila razlika između»motiva« i »namere kod delanja« a oni se odnosena potpuno različite stvari. Covekova namera jeono na šta on cilja ili ono šta izabere, a njegov mo-tiv je ono što određuje taj cilj ili izbor. Pretpostav-ljam da ovo »određuje« ovde mora biti druga rečza »uzrokuje«.

Obično se ne smatra da su »motiv« i »namera«toliko različiti po svom značenju. Na primer, govo-ri se o »motivu za sticanjem«. Neki filosofi su tvrdi-

298 G. E. M. ANSCOMBE

li da je takav izraz eliptičan — sticanje je namera,a želja za sticanjem motiv. Upitan za motiv, nekobi mogao da kaže »Hteo sam to...«, što bi zado-voljilo te filosofe, ili »Učinio sam to s nameromda ...«, šio ih ne bi zadovoljilo. Međutim, značenjeove dve rečenice je ovde identično. Kada nečije mo-tive proglasimo za dobre, to može biti isto što iproglasiti njegove namere za dobre — na primer,»On je samo hteo da izmiri svoje rođake«.

Pri svem tom, postoji i popularno razlikova-nje između značenja »motiva« i značenja »name-re«. Na primer, ako je neka osoba ubila čoveka,za nju se može reći da je to učinila iz ljubavi i sa-žaljenja ili iz mržnje, Što se zaista može izraziti iu ovom obliku: »da bi ga oslobodila tih užasnihmuka« ili »da bi se otarasila te svinje«. Međutim,iako su ovo oblici izražavanja koji ukazuju naciljeve, oni možda pre ukazuju na stanje u kome jeČovek počinio ubistvo nego što opisuje cilj za kojije ubistvo bilo sredstvo — ono buduće stanje stva-ri koje ubistvo proizvodi. Ovo nam pokazuje deorazlike koja postoji između popularnog značenjamotiva i namere. Mi bismo rekli: u popularnomsmislu, »motiv za neku radnju« ima stvarno širui raznovrsniju primenu nego »namera s kojom jeradnja izvršena«.

Kada neko kaže kakav je bio njegov motiv, go-voreći popularno i u smislu u kome se »motiv« nemože zameniti sa »namerom«, on ne navodi »men-talni uzrok« u smislu koji sam ja dala tom izrazu.Činjenica da su mentalni uzroci bili takvi i takvimože doista da doprinese razumljivosti njegovetvrdnje. Zatim, mada on može da tvrdi bez razmiš-ljanja i laganja da je njegov motiv bio ovakav ilionakav (to jest, da pri tom ne kaže šta on zna ilidelimično zna da je neistinito), razmatranje različi-tih stvari, u koje mogu da spadaju i mentalni uzro-ci, bi moglo da navede i njega i druge ljude da pro-sude da je njegova izjava o sopstvenom motivu bilalažna. Međutim, čini mi se da mentalni uzroci čestopredstavljaju veoma trivijalnu stavku među stvari-

NAMERA 299

ma koje ima smisla razmatrati. Što se tiče važnostirazmatranja motiva neke radnje, za razliku od raz-matranja namere, drago mi je što se ovde ne bavimetikom niti književnom kritikom, gde ovo pitanjezapravo spada.

Motivi mogu da nam objasne radnje, ali to neznači da oni »određuju« radnje u smislu da ih uzro-kuju. Mi govorimo: »Njegovo istinoljublje je uzrokšto on ...« i slične stvari, i nema sumnje da zbogtakvih izraza mislimo da je motiv taj koji stvaraili uzrokuje izbor. Međutim, ova rečenica pre znači:»On je to učinio zato što je voleo istinu« — onatumači čovekovu radnju.

Neko ko uviđa tu zbrku pri radikalnom razlikova-nju između motiva i namera i kod određivanja moti-va kao determinanti izbora, može biti sklon da negirada postoji nešto kao što je mentalna uzročnost, a da»motiv« ne znači ništa drugo osim »namera«. Me-đutim, to je pogrešno. Mi ćemo napraviti zbrku akone uočimo a) da postoje fenomeni koji zaslužuju dase nazovu mentalna uzročnost, jer mi možemo dapitanje »Zašto?« pretvorimo u zahtev za onomvrstom odgovora koju sam razmatrala pod nazivom»mentalna uzročnost«; b) da mentalna uzročnostnije ograničena na izbore, voljne ili namerne rad-nje, već da ima širu primenu; ona se odnosi na širuoblast stvari koje čovek saznaje ne kao posmatrač,tako da uključuje i neke nevoljne radnje; c) damotivi nisu mentalni uzroci, i d) da postoji prime-na reci »motiv« koja se razlikuje od primene izraza»namera s kojom čovek dela«.

Osveta i zahvalnost su motivi; ako ubijem čo-veka iz osvete, mogu da kažem da sam to učinilada bih se osvetila, ili da je Osveta bila moj cilj.Međutim, osveta nije neka naknadna stvar koja sepostiže ubistvom čoveka, već je sam čin ubistvaosveta. Na pitanje zašto sam ubila čoveka, odgo-varam: »Zato što je on ubio moga brata.« Moglibismo da uporedimo ovaj odgovor, koji opisujekonkretan prošli događaj, sa odgovorom koji po-nekad dajemo u iskazima o ciljevima, a koji opi-

300 G. E. M. ANSCOMDE

suje konkretno buduće stanje stvari. Isti je slučajsa zahvalnošću, kajanjem i sažaljenjem povodomneke određene stvari. Ovi motivi se razlikuju, re-cimo, od ljubavi, radoznalosti ili očajanja upravona ovaj način: nešto što se dogodilo (ili se sadadogađa) navodi se kao razlog za delanje ili uzdrža-vanje od delanja koje je dobro ili loše za osobu(to može da bude i sam čovek kao u slučaju kaja-nja) na koju je usmereno. Ako hoćemo da objasni-mo na primer osvetu, reći ćemo da je nekome na-neto zlo zato što je on nekome naneo zlo. Nije po-trebno da tome dodamo neki opis osećanja koja suizazvala tu radnju ili misli koje su je pratile. Me-đutim, reći da neko nešto čini, recimo, iz prija-teljstva, ne može se objasniti na taj način. Osvetu,zahvalnost, kajanje i sažaljenje ću nazvati »naprošlost usmereni« motivi za razliku od motiva-uop-šte.

Motiv-uopšte predstavlja veoma težak prob-lem, koji neću detaljno da razmatram. Razmotri-mo tvrdnju da je jedan od motiva za moje potpi-sivanje peticije bilo divljenje prema njenom po-kretaču, X. Upitana: »Zašto ste je potpisali?«, mo-gla bih da kažem: »Pa, zato Što je X, koji je po-krenuo, uradio...« i da sa divljenjem opišem štaje uradio. Mogla bih da dodam: »Naravno, znamda to nije razlog za potpisivanje peticije, ali sigur-na sam da je to bila jedna od stvari koja je namene najviše uticala« — što ne mora da znači: »Nato sam izričito mislila pre potpisivanja«. Kažem:»Razmotrimo ovo« u stvari s namerom da kažem:»Ne razmatrajmo to ovde«. Suviše je komplikova-no. Objašnjenje motiva koje je popularizovao pro-fesor Ryle ne izgleda zadovoljavajuće. On preporu-čuje da se »On se hvalisao iz taštine« protumači kao»on se hvalisao... i takvo njegovo ponašanje zado-voljava postavku koja ima oblik zakona i kojaglasi da kad god ima prilike da kod drugih izazovedivljenje ili zavist, on čini sve za šta smatra da ćeizazvati to divljenje ili zavist«.2 Ovaj navod je pri-

1 The Concept of Mind, str. 89.

NAMEKA 301

lično neobičan i na okolišan način saopštava onošto izgleda da tvrdi; ali, ja ga ne razumem osimako ne implicira da se za nekoga ne bi moglo rećida se hvališe iz taštine ako se on uvek ne ponašarazmetljivo, ili je bar to veoma često činio. Među-tim, izgleda da to nije istina.

Navesti motiv (onu vrstu koju sam označilakao »motiv-uopšte« za razliku od »na prošlost us-merenih« motiva i navika) znači reći nešto kao:»Osmotrite tu radnju u ovom svetlu«. Objasnitisvoje sopstvene radnje razlozima koji ukazuju namotiv znači prikazati ih u izvesnom svetlu. Pitanje»Zašto?« često izmamljuje ovu vrstu objašnjenja.Pitanje da li je svetio u kome neko prikazuje svojpostupak istinsko svetio jeste, kao što je opšte po-znato, teško pitanje.

Motivi divljenja, radoznalosti, zlobe, prijatelj-stva, straha, istinoljubivosti, očajanja i mnoštvodrugih su ili ove izuzetno složene vrste ili su »nabudućnost usmereni« motivi, ili su pak mešoviti.Motiv nazivam »na budućnost usmereni« ako je onnamera. Na primer, reći da je neko nešto učinio izstraha o d . . . često je isto što i reći da je to učinioda se ne b i . . . ili u cilju d a . . . se ne bi dogodilo.

Ostavimo sada pitanje motiva-uopšte ili »inter-pretativnog« motiva i vratimo se »na prošlost us-merenim« motivima. Zašto je kod osvete, zahval-nosti, samilosti i kajanja prošli događaj (ili sadaš-nja situacija) razlog za delanje, a ne samo mentalniuzrok?

Ono Što najviše pada u oči kod ova četiri mo-tiva jeste način na koji se dobro i zlo sadrže u nji-ma. Na primer, ako sam nekome zahvalna, to jezato što mi je učinio neko dobro, ili ja bar mislimda jeste, i svoju zahvalnost ne mogu da pokažemnečim čime nameravam da ga povredim. Kod kaja-nja, mrzim nešto što je za mene dobro; ne bih mo-gla da izrazim kajanje time Što ću sebi priuštitimnoga zadovoljstva, ili zbog nečega što nisamsmatrala rđavim. Ako nešto učinim iz osvete — Štoje u stvari više korisno nego štetno za mog neprija-

302 C. E. M. ANSCOMBE

telja, moj postupak, s obzirom da je opisan kaokoristan za njega, jeste nevoljna radnja.

Ove činjenice predstavljaju ključ našeg sadaš-njeg problema. Ako za neku radnju njen izvršilacmora da smatra da je dobra ili rđava na neki načini da je stvar u prošlosti dobra ili rđava, da bi tastvar u prošlosti bila razlog za tu radnju, ondaovaj razlog ne pokazuje mentalni uzrok već motiv.To će se pokazati u detaljnijim odgovorima izvrši-oca radnje na pitanje »Zašto?«.

Može izgledati da to nije najvažnije, već da jevažno to što se o naumljenoj radnji mogu postav-ljati pitanja i što se u odgovorima pominje neštoprošlo. »Ubiću ga« — »Zašto?« — »On je ubio mo-ga oca«. Ali, da li mi ipak znamo kakav je naumtog postupka? — Drugačiji od predviđanja kojeopravdava onaj ko predviđa, ako ga opravdava, ti-me što pominje razloge za delanje? A značenjeizraza »razlog za delanje« mi upravo sada pokuša-vamo da razjasnimo. Može li se desiti da se men-talni uzroci i njihove posledice ne predvide? Ili dase ne predvide Čak ni njihove posledice i nakon jav-ljanja uzroka? Na primer: »To će me naljutiti«.Ovde je vredno zapaziti da je pogrešno misliti dane možemo da izaberemo da li ćemo delati iz mo-tiva ili ne. Ono što Platon kaže svom robu: »Izu-darao bih te da nisam besan«, predstavljalo bi ta-kav slučaj. Ili, nečiji stav može biti da nikada nepravi opaske o izvesnoj osobi, jer o njoj ne bi mo-gao da govori bez zlobe ili divljenja.

Napravili smo razliku između motiva »usme-renog na prošlost« i mentalnog uzroka i našli da jeono što izvršilac radnje navodi u odgovoru na pi-tanje »Zašto?« u svakom slučaju razlog za delanjeako ga on, smatrajući ga kao razlog za delanje,shvata kao nešto dobro ili rđavo, a za svoj sopstve-ni postupak da čini dobro ili rđavo. Ako bismo, naprimer, mogli da pokažemo da je radnja zbog kojese on osvetio, ili pak ona u kojoj se osvetio, bilasasvim bezopasna ili korisna, on više neće nuditirazlog, izuzev onog koji počinje sa »Ja sam mislio«.

NAMERA 303

Ako je to naumljena osveta, on onda ili odustajeod nje ili menja svoje razloge. Nijedno takvo otkri-će ne bi uticalo na tvrdnju o mentalnoj uzročnosti.Da li uopšte dobro i zlo igraju bitnu ulogu u pojmunamere, to je nešto što tek treba otkriti. Do sadasmo o dobru i zlu govorili kao o onome po čemuse jasno razlikuje »na prošlost usmeren« motiv odmentalnog uzroka. Kada se na pitanje »Zašto?« upogledu neke sadašnje radnje odgovori opisom ne-kog budućeg stanja stvari, ovo se već razlikuje odmentalnog uzroka upravo po tome što je buduće.Sve do sada izgleda nije bilo potrebe da se nameraokarakteriše kao ono za šta je bitno dobro ili zlo.

Međutim, razmotrimo ovaj slučaj:— Zašto ste to uradili?— Zato što mi je on to rekao.Da li je ovo uzrok ili razlog? To izgleda umno-

gome zavisi od toga kakva je bila radnja ili kakvesu bile okolnosti. Mi bismo često odbili da pravimobilo kakvu razliku između toga što je nešto razlogi toga što je to uzrok u smislu o kome je reč. Na-ime, uzrok je već objašnjen kao ono što se tražikada se onaj ko dela zapita šta je dovelo do njego-vog postupka i u njemu proisteklo — a to bimoglo da bude navođenje razloga za delanje i nje-govo prihvatanje. A kako bismo razlikovali uzrokod razloga u slučaju kada obesimo šešir na kukuzato što je domaćin rekao: »Obesite šešir na kuku«?Isto tako, ne bi bilo ispravno reći da je to razlog ane mentalni uzrok, zato što je razumevanje tihreci proisteklo u povinovanje tom predlogu. Ovdebi neko pokušao da razlikuje ovaj slučaj od, reci-mo, slučaja kada se okrenemo pošto smo čuli daneko kaže »Bu!«. Ali, ovaj slučaj se u stvari ne bi mo-gao svrstati ni na jednu ni na drugu stranu. Kada bi-smo bili prisiljeni da kažemo da li je taj zvuk biorazlog ili uzrok, verovatno bismo se odlučili naosnovu toga koliko je nagla bila reakcija. Zatim,pitanje razumevanja same rečenice ne postavlja seu sledećem slučaju: »Zašto si kažiprste stavio po-red slepoočnica kao rogove?« — »Zato što je on to

304 G. E. M. ANSCOMBF.

radio«. Ali ovo se ne razlikuje mnogo od slučajakada smo okačili šešir zato što je domaćin rekao:»Okačite šešir«. Grubo rečeno, ako b i smo bili pri-nuđeni da i dalje pravimo neku razliku, ukoliko seradnja više opisuje kao pros ta reakcija, uto l iko višenaginjemo reci »uzrok«. Međutim, ukoliko se rad-nja više opisuje kao odgovor na nešto Što ima nekiznačaj o kome razmišlja izvršilac radnje, ili kaonjegova reakcija koju okružuju njegove misli i pi-tanja, utoliko više naginjemo reci »razlog«. Ali umnogim slučajevima ovo razlikovanje ne bi imalosmisla.

To, međut im, ne znači da o n o nikada nemasmisla. Slučajeve na kojima s m o isprva zasnivaliovu razliku mogli b i smo nazvati »jasno određenim«,na primer, slučaj osvete s j e d n e s t rane i slučaj ukojem me je neš to natera lo da poskočim sa stolicei srušim šoljicu sa stola, s druge s trane. Grubo re-čeno, t ime se ustanovljava nešto kao razlog da seprigovori onome što se čini, ali ne tako što bismorekli: »Zvuči te ne bi nateral i da tako skočiš; zarne bi bilo dobro da odeš kod lekara?«, već na na-čin na koji tu radnju povezuje sa motiv ima i na-mcrama. »To si uradio zato što ti je on to rekao?Ali zašto radiš to Što on kaže?« Odgovori kao štosu: »On je mnogo učinio za mene«, »On je mojotac«, »Bilo bi gore po mene da to nisam uradio«obezbeđuju prvobi tnom odgovoru mesto m e đ u raz-lozima. Tako su ja sno određeni slučajevi upravo onikoje treba razmatrat i da bi se uočila razlika izme-đu razloga i uzroka. Međutim, valja pr imeti t i da nijeistina ono Što se obično kaže, da su razlog i uzroksvuda strogo razgraničeni pojmovi.

(1957) S engleskog prevela: Mirjana Joanović

David F. Pears

SKICA KAUZALNE TEORIJEHTENJA I DELANJA

Postoje tri problema u vezi sa htenjem i dela-njem koji su tako usko povezani da bi rešenjeprvog sadržalo rešenje drugog, a ovo, opet, reše-nje trećeg problema. Prvi problem se odnosi na ve-zu između htenja da se nešto uradi i same radnje.Da li je ta veza kauzalna? Ako jeste, može se pret-postaviti da mora biti moguće opisati uzrok bezpominjanja posledice, a posledicu bez pominjanjauzroka. Ali, da li se zaista uzrok i posledica moguopisati nezavisno jedno od drugog? Drugi problemse odnosi na razlog koji onaj ko dela ima za svojuradnju. Kada subjekt iznosi razlog svoje radnje, dali njegov iskaz povlači za sobom neki opšti iskazkoji obuhvata i taj pojedinačni slučaj? Ako je toiskaz o kauzalnoj vezi, trebalo bi da ga povlači, ma-da je, u stvari, teško naći ma kakav opšti iskaz zakoji bi subjekt smatrao da ga obavezuje. Trećiproblem je u tome što onaj ko dela skoro uvekneposredno zna šta hoće da učini ili, pak, zaštoje učinio ono što je učinio, a nije lako shvatiti ka-ko se ova činjenica može uskladiti sa činjenicomda ono što on zna nije ograničeno na sadašnji tre-nutak, ili sa teorijom prema kojoj ono što zna uk-ljučuje i uzročnost.

Izgleda da ove teškoće proizlaze iz pokušaja dase znanje onog ko dela uklopi u kauzalni sistem.Možda je to pogrešno. Svaka stvar je to što jeste,

20 Svest i saznanje

3 0 6 DAVID F. PEARS

a ne nešto drugo. Veza između želje i radnje nijeisto što i veza između sile i kretanja. Subjektovopredviđanje vlastitih radnji nije isto što i njegovopredviđanje vremena pomoću barometra, niti jenjegovo naknadno saznanje o razlogu vlastite rad-nje isto što i njegovo saznanje o uzroku požara.Zar onda ne bi bilo bolje da se sve ove stvari opišuonakvim kakve jesu, da se one ne izjednačavaju sadrugim stvarima, da se o njima ne teoretiše?

Ali, ovo je isuviše uprošćena dijagnoza, i to zatošto jedan od navedenih problema nije svojstven sa-mo kauzalnoj teoriji, već je neraskidivo vezan za či-njenice ma kako ih tumačili. Neposredno znanje onečemu, koje nije ograničeno na sadašnji trenutak,samo po sebi teško je razumeti. Tačno je da ostaliproblemi proizlaze iz kauzalne teorije. Ali, svakipokušaj da se činjenice shvate neminovno vodi ne-koj teoriji, a na nekim ključnim mestima izgleda danema nijedne teorije alternativne u odnosu na ka-uzalnu. Ako veza između želje i radnje nije kauzal-ne prirode, kakva bi ona mogla da bude? Moždausvajanje kauzalnog sistema nije pogrešan izbor, nezato što je valjan, već zato što nema druge moguć-nosti izbora, i možda bi u stvari trebalo razmotritikako bi se činjenice uklopile u taj sistem. U tomsmislu razmotriću tri navedena problema. Tamogde kritičari dokazuju da kauzalni sistem ne odgo-vara, ja ću pokušati da dokažem suprotno, da jeodnos između činjenica i kauzalnog sistema složeni da su sve teškoće u tome da se ta složenost paž-ljivo i detaljno ispita.

Neću pokušavati da razmotrim sve teškoće,već samo one tri koje su pomenute. Tako je ovošto se izlaže samo skica kauzalne teorije. Celovitateorija trebalo bi da sadrži kauzalnu analizu vezeizmeđu htenja i delanja. Ova skica nastoji da utvrdisamo to da, uprkos trima navedenim teškoćama, taveza mora da odgovara izvesnom kauzalnom obras-cu. Ali opis kauzalnog obrasca koji ću dati nećebiti potpun. Opis se neće odnositi samo na onu vezuizmeđu htenja i delanja koja je karakteristična za

SKICA KAUZALNE TEORIJE IITENJA I DELANJA 307

namerno delanje, već i na druge vrste veza međunjima. Neću pokušavati da upotpunjujući tu anali-zu isključim te druge vrste veza. Niko još nije re-sio taj problem koji je sličan problemu kauzalneteorije opažanja. Ali, izgleda da nema razloga da seon smatra nerešivim.

DEO I

Da li je čovekova želja da izvrši određenu rad-nju uzrok izvršenja te radnje? Ako bi se ovo istopitanje odnosilo na vezu između biološke potrebenekog nižeg organizma i pokreta tela koji dovodido njenog zadovoljenja, odgovor bi bio potvrdan.Ali čovekova delatnost je složenija, pa, prema to-me, ako je i u ovom slučaju veza uzročna, onda ćeto biti složeniji slučaj uzročnosti. Ova izuzetna slo-ženost potiče uglavnom otuda što proces ne otpoči-nje sa potrebom, već sa željom da se izvrši određe-na radnja. Jer takve želje su gotovo uvek svesneili potencijalno svesne, pa su tako i podložne uti-caju premišljanja o njima. Subjekt zna Šta hoćeda učini i on je u stanju ponovo da razmotri svojuzamisao i da je eventualno izmeni. Često se doka-zuje da se složene pojave ovakve vrste ne mogukauzalnu objasniti.

S druge strane, ovo preispitivanje je retko ka-da beskonačno i, kada se ono okonča, zaista izgledada je poslednja želja subjekta uzrok njegove rad-nje. Jer, čini se da ne postoji nijedna druga vezakoja bi mu pružila znanje da on hoće da izvrši turadnju. Ovo znanje je najupečatljivije kada je za-snovano na odluci, jer je u takvim slučajevimaŽelja konačna, bilo zato Što se pretpostavlja da jenesumnjiva, bilo zato što ie promišljena, pa je takoizvesnost subjekta u pogledu njegove buduće rad-nje veća. Ali, kako on može da bude tako siguranu svoju buduću radnju ako nju njegovo sadašnjestanje na neki način ne uzrokuje? Njegova sigur-nost se očigledno, za razliku od predosećanja, za-

20*

308 DAVID F. PEARS

sniva na nečemu sadašnjem. Moglo bi se sugerisatida je odluka subjekta nekauzalno povezana sa nje-govom budućom radnjom. Ali, Čak i kad bi bilojasno kakva je to »nekauzalna veza«, ovaj opis izo-stavlja neke značajnije veze. Zelja subjekta izazi-va i njegovu odluku i njegovu radnju, a bez togaveza između njegove odluke i njegove radnje bilabi vrlo slaba. Tačno je da vi možete da učinite ne-što samo zato što ste u svom podsetniku pribeležilisvoju odluku da to učinite. Ali takav slučaj bio biizuzetak, a normalno je da linija koja povezujeodluku sa radnjom otpočinje sa prethodnom traj-nom željom. Prerna tome, osnovno je pitanje kakosubjekt zna da je ona još uvek dovoljno jaka i daće takva i ostati. Ne može se odgovoriti tako Štobi se reklo da je to znanje subjekta zasnovano nanaknadnoj odluci da svoju radnju usaglasi sa svo-jom prvobitnom odlukom — to bi vodilo u beskona-čan regres. Zapažanje da je za ljude karakterističnoda neposredno znaju šta će učiniti nije nikakvo ob-jašnjenje. Prema tome, čini se da smo prisiljeni dazaključimo da mora postojati kauzalna veza izme-đu želje i radnje, zato što, izgleda, nema druge teo-rije koja odgovara pojmovima.

Ovaj zaključak zasniva se na argumentu poj-movne prirode: veza između želje i radnje možese shvatiti jedino pomoću pojma uzroka. Najsnaž-niji prigovor tom zaključku je isto tako pojmovnogkaraktera: teorija do koje na taj način dolazimonije koherentna. U tom pravcu idu oni koji doka-zuju da bi, ako je želja da se izvrši određena rad-nja stvarni uzrok te radnje, trebalo da bude mogu-će da se uzrok opiše nezavisno od posledice, a po-sledica nezavisno od uzroka i da, pošto takve opi-se nije moguće dati, ta veza ne može da bude ka-uzalna.

Prihvatljivost ovog prigovora zavisi od togašta je precizni smisao zahteva na kome se on za-sniva. Kakva vrsta nezavisnosti se tu zahteva?Pretpostavimo da je navodni uzrok opisan kao »že-lja da se učini A«, gde »A« označava određenu rad-

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA 309

nju. Tada je A navodna posledica koja se pominjeu opisu vlastitog uzroka, što znači da uzrok i po-sledica nisu opisani nezavisno jedno od drugog.Ali, mada se u teoriji koja se ovde osporava A po-smatra kao posledica, u opisu želje za koju setvrdi da je uzrok toga A, ono nije određeno kaoposledica. Ono je određeno samo kao objekt teželje. Postavlja se pitanje da li nas ovaj neuspehda se uzrok i posledica opišu nezavisno jedno oddrugog onemogućuje da ono što je opisano smatra-mo uzrokom stvarnog javljanja objekta te želje.Odgovor je, izgleda, negativan. Jer, nije teško pro-naći slučajeve psiholoških stavova .koji su opisanitako da se u opisu pominju njihovi objekti, a za testavove se ipak tvrdi da su uzrok javljanja samihtih objekata. Na primer, tvrdi se da kod nekih ljudistrah od mucanja izaziva mucanje, a u nekim bajka-ma želja za izvesnim objektom, propraćena određe-nim ritualom, stvara taj objekat. Ono što se u timprimerima navodi kao posledica pominje se u opisupsihološkog stava koji se navodi kao uzrok, ali seodređuje samo kao objekt tog stava. Sve dok sepsihološki stav tako određuje nema ničeg pogreš-nog u tome što se tvrdi da je on uzrok predmetakoji je na taj način određen.

Ako razmotrimo razlog kojim se rukovodi pro-tivnik kauzalne teorije kada postavlja zahtev dauzrok i posledicu treba opisati nezavisno jedno oddrugog, možemo da uočimo da on u jednom smislutraži premalo, a u drugom — previše. On tvrdi dase pomenuti psihološki stavovi mogu smatrati uz-rocima stvarnog javljanja objekata na koje se od-nose samo ako se ti stavovi mogu opisati tako dase ne pominju njihovi objekti. Ali njegov zahtevmože da se shvati dvojako. Možda se htelo reći sa-mo to da kada želimo da ukažemo na psihološkestavove možemo da koristimo mnoge određene opi-se u kojima se uopšte ne pominju objekti tih sta-vova i da, kad to ne bi bilo moguće, ne bismomogli da ih smatramo uzrocima stvarnog javljanjanjihovih objekata. Na primer,. strah bismo mogli

310 DAVID F. PEARS

da opišemo kao osećanje koje je dominiralo kodgovornika dok se penjao na govornicu. Ali, ako jeto smisao zahteva protivnika kauzalne teorije, ondase njime traži premalo. Naravno, svaki psihološkistav se može opisati sa više takvih određenih opisa,a neki od njih će nam biti poznati. Ali, psihološkistav koji je uzrok stvarnog javljanja objekta nakoji se odnosi mora da zadovolji strožiji zahtev. Na-ime, mora biti moguće da se taj stav opiše takoda pripada klasi čijeg svakog člana prati član samojedne klase kojoj pripada posledica. Ova interpre-tacija čini zahtev interesantnijim zato što ga obraz-laže. Ideja je u tome da bi bilo samoprotivrečnopretpostaviti da uzrok ne mora da pripada nekojtakvoj klasi i da, ako neko ne bi mogao da ga od-redi kao člana takve klase, on ne bi mogao da gaprepozna niti da predvidi njegovu posledicu u dru-gim slučajevima.

Kad bi ostao ovakav, zahtev bi bio prihvatljiv.Ali, protivnik kauzalne teorije dodaje uslov da se utom opisu psihološkog stava — koji se može uop-Štiti — uopšte ne sme pominjati objekt tog stava. Atime se zahteva previše. Jer »X-ov strah od muca-nja« može da bude jedini uopštljiv opis koji odgo-vara psihološkom stavu X-a. i, što je još očiglednije,to može da bude jedini uopštljiv opis poznat psiho-logu koji na osnovu tog stava predviđa napad mu-canja kod X-a. Prema tome, ni jedan ni drugi raz-log da se navedenom zahtevu doda ovaj uslov nijevaljan.

Ako modif ikuj emo dodatni uslov, dobij amoprihvatljiviju formulaciju zahteva prema kojemuzrok i posledicu treba opisati nezavisno jedno oddrugog. Umesto zahteva da se uzrok može uopštlji-vo opisati tako da se uopšte ne pominje njegovaposledica tražimo samo to da se uzrok može uop-štljivo opisati tako da se u tom opisu ne implicirada je on uzrok svoje posleđice. Ovaj zahtev je pri-hvatljiviji, jer on dopušta da se u uopštljivom opi-su uzroka pominje njegova posledica pod uslovomda se ona pri tom ne određuje kao njegova posledi-


ca. Dva primera koji protivreče ekstremnoj verzijizadovoljavaju ovu verziju zahteva, jer se u timuopštljivim opisima psiholoških stavova poslediceopisanih stavova određuju samo kao njihovi objek-ti, pa se tako zadovoljava umereniji zahtev.

Postoje i uverljivi razlozi za usvajanje ovogumerenog zahteva koji se odnosi na nezavisno opi-sivanje uzroka i posledice. Ako je sugestija da uz-rok ne mora da pripada klasi čijeg svakog članaprati član samo jedne klase kojoj pripada posledicasamoprotivrečna, onda ne bismo ništa dobili akopokušavamo da tu protivrečnost otklonimo takošto tvrdimo da se uzrok može pripisati klasi stvarikoja uzrokuje svoju posledicu. Čak i ako veza iz-među izvesnog uopštljivog opisa uzroka i izvesnoguopštljivog opisa njegove posledice treba da budesamo generalna, a ne univerzalna, takvim odgovo-rom ne bismo ništa dobili. Na to se, u stvari, mislikada se za uzrok kaže da je »okultan«. Kad bi ovotvrđenje značilo samo to da opšti opis uzroka slu-čajno nije poznat onome ko govori ili možda nje-govim savremenicima, to ne bi bila tako ozbiljnastvar. Jer uzrok bi se, po svoj prilici, mogao netri-vijalno opisati nekih uopštljivim opisom, a jedinateškoća bila bi u tome što onome ko govori, a mož-da i njegovim savremenicima, taj opis ne bi biopoznat. Ali još uvek bi postojali određeni opisi zakoje se zna da odgovaraju uzroku. U protivnom,ljudi ne bi mogli čak ni da ga identifikuju, a uzrokkoji bi bio okultan u tom smislu, bio bi naprostonepoznat uzrok.

Na primeru se može pokazati prihvatljivost oveumerene verzije zahteva za nezavisno opisivanjeuzroka i posledice. Razumljiv nam je sud istražnogsudije da je čovek umro od smrtonosne doze barbi-turata zato što se ona može odrediti tako da setime ne implicira da ona uzrokuje smrt kod ljudi,— možda kao količina od dvadeset grena. Naravno,osoba koja je našla mrtvog čoveka mogla bi dakaže da je taj čovek umro zato što je uzeo sve pi-lule iz flašice kraj svoga kreveta, a ni ona ni bilo

312 DAVID F. PEARS

ko drugi ne mora da zna koja je doza tih pilulasmrtonosna. Ali, ako ne bismo verovali da je nekanezavisno odredljiva doza barbiturata smrtonosna,mi bismo sud istražnog sudije smatrali lažnim, aako bi se pokazalo da ni on sam ne veruje u istini-tost svog suda, smatrali bismo da je njegovo mi-šljenje o tom slučaju samoprotivrečno i, stoga, ne-shvatljivo. Ako se dogodilo samo to da je uzroksmrti okultan za očevica događaja u tom smislušto mu nije poznato koja je nezavisno odredljivadoza barbiturata smrtonosna, on u drugim prilika-ma ne bi mogao da prepozna uzrok i predvidi nje-govu posledicu. Ovo bi bila ozbiljna praktična te-škoća, ali to ne bi imelo nikakvu nekoherentnost umišljenje očevica događaja.

Ovaj prikaz funkcionisanja umerenog zahtevamože se proveriti pomoču dva primera koji pro-tivreče ekstremnom zahtevu. »X-ov strah od mu-canja« je opis u kome nema čak ni prikrivene im-plikacije da taj strah izaziva mucanje. Čak i kadbismo ovu implikaciju tvrdoglavo uneli u značenjeopisa pošto smo primetili da kod X-a. strah od mu-canja zaista izaziva mucanje, mogli bismo još uvekda se vratimo prvobitnom značenju opisa i da takozadovoljimo umereni zahtev za nezavisno opisivanjeuzroka i posledice. Isto tako, nema nikakve sumnjeu to da opis u svom prvobitnom a ne prenosnomsmislu pruža psihologu adekvatnu osnovu za pred-viđanje. Očigledno je da želja propraćena magij-skim ritualom isto tako lako zadovoljava pomenutiumereni zahtev.

Moglo bi se pomisliti da je drugi deo razlogakojim se opravdava umereni zahtev za nezavisnoopisivanje uzroka i posledice manje značajan odprvog. Jer sve dok postoji nezavisan uopštljiv opisuzroka, teorijski nije važno da li ga je več nekootkrio. U stvari, naučni realizam polazi od toga dasu početne identifikacije stvari Često površne, a tekkasnije se otkrivaju njihova bitnija i možda suštin-ska svojstva. Ali, izgleda da se ova ideja ne možeprimeniti u nekim oblastima filosofije duha. Bez

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA 3J3

sumnje, kauzalna teorija želje i radnje zasniva sene samo na činjenici da postoji, već i na tome daje subjektu dostupan uopštljiv opis njegove želje daučini A koji zadovoljava pomenuti umereni zahtev.Naravno, subjektovo predznanje o vlastitoj budućojradnji je neposredno, ali po ovoj teoriji ono bi biloneshvatljivo ako on ne bi mogao da induktivnooredvidi svoju radnju na osnovu svoje želje kojuje identifikovao nekim nezavisnim uopštljivim opi-som.

Međutim, ovaj deo kauzalne teorije je sporan,pa ćemo ga kasnije braniti. Sada bi valjalo zapazi-ti da postoji opŠti razlog za pretpostavku da sesvojstva koja se pominju u nekim običnim identi-fikacijama mentalnih entiteta ne mogu smatratipovršnim. Razlog je u tome što neka od tih svoj-stava čine osnovu prednaučne teorije o prirodi čo-veka, koja funkcioniše tako dobro da je stvorila(pojmovni) okvir u kojem se odvija naš život. Sto setiče psihičkih svojstava kojima se identifikuju že-lje, ovo je očigledno tačno. Ova svojstva nam omo-gućuju da sistematišemo sva ispoljavanja željaonog ko dela, uključujući i njegove radnje, i daih u mnogim slučajevima po vežemo sa njegovim po-trebama. Ako je ovaj sistem nedovršen i neuređen,neke nepravilnosti se mogu ukloniti time što bi sepretpostavile nesvesne želje.

Možda bi neurološka teorija, koja uzroke rad-nji subjekta utvrđuje na način koji nam još nijedostupan, pružila još jasnije objašnjenje tih rad-nji. Ali, ako bi tačke na kojima se pokazuje da jeza neurološku teoriju nemoguće da se podudara sapsihološkom postajale sve brojnije, mi bismo sesve više protivili tome da neuralne uzroke radnjiizjednačimo sa željama i da tvrdimo da smo otkri-li pravu prirodu želja. Ovo protivljenje ne bi izra-žavalo samo neku konzervativnu naklonost premaprednaučnim kriterijima za identifikaciju želja ko-ji su, (možda zajedno sa nesvesnim željama) nera-do primljeni u sistem. Jer, postoji ubedljiviji raz-log da se subjektova identifikacija vlastitih želja


smatra osnovnom identifikacijom tih želja, kojaotkriva njihovu suštinu i koja se, prema tome, nemože napustiti. Želje subjekta stalno upravljajunjegovim radnjama i ako mu te želje ne bi biledostupne (ako on ne bi mogao da ih sazna), toupravljanje bi bilo uspešno samo u stereotipnimnizovima radnji, i to samo onda kada ne bi bilo po-trebe za saradnjom sa drugim ljudima. Ali, do tihželja subjekt može da dođe jedino posredstvompsiholoških opisa. Kada se želje tako identifikuju,subjekt može da planira svoje radnje, drugi moguda računaju na njih i svako ih može razumeti. Pre-ma tome, prednaučni kriteriji za identifikaciju že-lja su manje podložni promenama od prednaučnihkriterija za identifikaciju zlata.

Da li odista postoji upečatljiv opis želje sub-jekta da učini A koji je dostupan subjektu i kojizadovoljava umereni zahtev za nezavisno opisiva-nje uzroka i posledice? Ovo pitanje je složeno, pabi možda bilo bolje otpočeti sa pitanjem o onomeŠto se navodi kao posledica. Jer, to pitanje je jed-nostavnije, a njegovo razmatranje može da osvetliprobleme koji se odnose na navodni uzrok.

Ako je radnja A posledica subjektove želje daizvrši tu radnju, ona će moći da se opiše i na nekidrugi način. Postavlja se pitanje: Na koji drugi na-čin mora biti moguće opisati tu radnju da bismoje mogli smatrati posledicom subjektove želje?Prvo, očigledno je da mora postojati opis te rad-nje koji zadovoljava najblažu verziju zahteva zanezavisno opisivanje uzroka i posledice. Jer posle-dica mora da ima i neka druga svojstva uz to štoje posledica svoga uzroka. A ovaj zahtev se lakozadovoljava iz mnoštva raspoloživih fizikalnih opi-sa radnje A. Ona je određeni pokret tela koji tajsubjekt vrši u određeno vreme i na određenommestu. Ali, da li mora da postoji fizikalni opis rad-nje A koja je, pored toga Što zadovoljava najblažuverziju navedenog zahteva, uopštljiva i poznata sub-jektu? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, mora-

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA 3 1 5

mo da razmotrimo opšte iskaze koji, prema kauzal-noj teoriji, osiguravaju vezu između želje i radnje.

Ako je ova veza kauzalna, onda će želju izves-ne vrste (Ki) uvek pratiti radnja odgovarajuće vrste(K2). Prema prethodnom argumentu, »Kj« mora dabude opis koji je poznat subjektu i koji zadovo-ljava umereni zahtev za nezavisno opisivanje uzro-ka i posledice, iako nije bilo pokušaja da se prona-đe opis koji zadovoljava postavljene uslove. Da lise može upotrebiti sličan argument da bi se doka-zalo da i opis »K:« mora da bude poznat subjek-tu? Prvo moramo da odredimo kakav treba da bu-de opis »K2«. Na sreću, to nije tako teško kao što jebilo kod opisa »Ki«. Pošto se opis »Kj« pojavljujeu opštem iskazu kojim se osigurava kauzalna veza,on mora da zadovolji umereni zahtev za nezavisnoopisivanje uzroka i posledice. Prema tome, »K2«će biti fizikalni opis one vrste pokreta tela i njiho-vih posledica koji bi se smatrali radnjama tipa Akad bi bili prouzrokovani željom da se izvrši radnjatipa A. Prirodno, često će postojati znatna fleksi-bilnost u opisu »K2«, jer će pokreti tela i njihoveposledice koji bi se, ako je data kauzalna veza,smatrali radnjama tipa A, varirati od situacije dosituacije. Prema tome, neće uvek biti neophodnoda se »K2« u potpunosti izrazi. Ali, uvek mora bitimoguće da se izrazi onaj deo opisa »Kj« koji je re-levantan za situaciju u kojoj se nalazi onaj ko dela.

Ali, da li onaj ko dela mora da bude u stanjuda izrazi taj deo opisa »K2«? Po svemu sudeći, nemora. Jer kada on planira svoju radnju i izvršavataj plan, njegove zamisli o fazama te radnje obič-no neće odgovarati opisima kao što je »K2«, opisi-ma koji zadovoljavaju umereni zahtev za nezavis-no utvrđivanje uzroka i posledice, već onom tipuopisa radnje koji implicira da će njegove želje iza-zivati faze te radnje. U stvari, u mnogim slučaje-vima onaj ko dela ne bi mogao da pruži opis kaošto je »K2« ili bar ne bi mogao da iznese takavopis a da svoju radnju ne analizira mnogo detaljni-je no što je to po pravilu potrebno. Prema tome.

316 DAVID F. PEARS

argument koji je upotrebljen da se dokaže da opis»Ki« mora da bude poznat onom ko dela ne doka-zuje da mu i opis »K2« ili relevantni deo K2 takođemora biti poznat. Pa ipak, ako se radnja ne bimogla opisati tako da se zadovolji umereni zahtevza nezavisno opisivanje uzroka i posledice, bilo bineshvatljivo tvrđenje da je ona posledica želje onogko je vrši. Prema tome, ma kakve opise radnji dakoristi onaj ko dela ili ma ko drugi, osnovu tihopisa moraju da čine opisi kao što je »K2«.

Sada bismo mogli predložiti dalju razraduzahteva za nezavisno opisivanje uzroka i posledice.Pošto određeni pokret tela može da bude prouzro-kovan na dva načina — ili željom da se učini takavpokret ili nečim sasvim drugačijim, refleksnim lu-kom — moglo bi se pretpostaviti da se uvek, kaošto se razlikuju uzroci, moraju razlikovati i posle-dice i da mora biti moguće da se ta razlika opišebez pominjanja uzroka. Ali, izgleda da nema nikak-vog razloga da se pretpostavi da zaista mora posto-jati ta razlika među posledicama. Istina, navedenarazlika može da postoji i često će postojati, a kadapostoji mora biti moguće da se opiše bez pominja-nja uzroka. Ali, ta razlika ne mora da postoji zatošto je, uopšteno rečeno, moguće da dva ili višenezavisnih prethodno dovoljnih uslova izazovu istuposledicu. Pa ipak, kada je posledica neki pokrettela — koji (u zavisnosti od toga Što ga je prouzro-kovalo) može, a ne mora da bude radnja — tadaće se u navedena dva slučaja posledice skoro uvekrazlikovati, a neki nizovi telesnih pokreta su takosloženi da njih mogu da uzrokuju jedino želje.Ali postojanje razlika među posledicama nije nuž-no, a kada ta razlika zaista postoji ni onaj ko delani bilo ko drugi ne mora da je bude svestan. Ka-uzalna teorija, bez sumnje, ne implicira da se na os-novu posledica uvek može zaključiti o uzroku.

Prema tome, u kauzalnoj teoriji o odnosu že-lje i radnje postoje tri nesumnjive razlike izmeđuopisa uzroka i opisa posledice. U opštem iskazu ko-jim se osigurava njihova veza opis »Kt« se odnosi


na uzrok, a opis »K2« na posledicu. Razlika je naj-pre u tome što isti uzrok ne može da izazove razli-čite posledice, dok različiti uzroci mogu da imajuistu posledicu. Prema tome, ne može da postoji bi-lo kakva razlika među posledicama želja koje u pot-puno sličnim okolnostima zadovoljavaju uslove opi-sa »Ki«, a može postojati razlika između uzrokapokreta tela koji u potpuno sličnim okolnostimazadovoljavaju uslove opisa »K2«. Jer uzrok može dabude ili želja da se izazove pokret tela ili refleksniluk. Drugo, ako se telesni pokreti K2 u ova dvaslučaja ne razlikuju, niko neće moći da na osnovuposledice zaključi o uzroku, dok će svako ko zna zaželju Ki moći da zaključi o njenoj posledici. Treće,subjekt je u stvari najčešće svestan svojim vlastitihželja, pa na osnovu tih želja može da zaključi onjihovim posledicama, a te posledice svako možeda opazi. Prema tome, iako su i »Ki« i »K2« neop-hodni i iako oba zadovoljavaju umereni zahtev zanezavisno opisivanje uzroka i posledice, »Ki« mo-ra, a »K2« ne mora da bude poznato onom ko dela.

Kada se pođe od navedenih razlika, teže je dase shvati kakvoj će vrsti opisa pripadati »Ki« nošto je to slučaj sa opisom »K2«. Prema kauzalnojteoriji, »Ki« je opis želje onog ko dela, opis koji nesamo da ispunjava umereni zahtev za nezavisnoopisivanje uzroka i posledice, već je i poznat onomko dela. Ova druga odredba otežava iznalaženjeodgovarajućeg opisa. Umereni zahtev za nezavisnoopisivanje uzroka i posledice bez ove dodatne od-redbe mogao bi da se ispuni pozivanjem na neuro-loške činjenice koje tek treba otkriti. Jer, po svojprilici, postoji neki neurološki opis subjektove že-lje koji ispunjava postavljeni zahtev, iako ga jošniko ne zna. Ako je tako, onda je to dovoljno danam kauzalna teorija postane razumljiva. Ali, tajopis ne ispunjava naredni zahtev prema kome »Ki«treba da bude poznat subjektu. Izgleda da bi jedininačin da se ispuni ovaj zahtev bio da se opis »Ki«izvede iz onoga što se događa u psihi subjekta.Ali, nevolja je u tome što je to mnogo ograničeniji

3)8 DAVID F. PEARS

izvor podataka od fizikalnog aspekta telesnih po-kreta subjekta. U stvari, postoje dva vida ograni-čenosti ovog izvora. Prvo, u svesti subjekta se zbi-va malo tog što bi bilo relevantno za taj opis. Dru-go, i ono što se zbiva izgleda da obuhvata tzv. po-sledice te želje kao kriterij svog sopstvenog posto-janja, tako da izgleda nemoguće da se zadovoljiumereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka iposledice. Kritičari one verzije kauzalne teorije ko-ja se ovde zastupa često su smatrali da je ova teš-koća nerešiva. Ta teškoća bi bila umanjena, a mož-da bi čak i nestala kad teorija ne bi sadržala pose-ban zahtev da opis »Ki« treba da bude poznatonom ko dela.

Da li može da se zadrži ovaj poseban zahtev ada se savlada teškoća koja iz tog proizlazi? Ovdepostoje tri stvari o čijim je međusobnim odnosi-ma reč:

(1) Iskrena izjava onog ko dela da on, poštoje sve uzeo u obzir, želi da učini A.

(2) Njegova želja da, pošto je sve uzeo u ob-zir, učini A.

(3) Njegovo izvršenje A.Postoje teškoće oko kriterija za (1), ali sam

subjekt skoro uvek zna da li je njegova izjava is-krena. A kakav je odnos između (1) i (2)? Premateoriji koju ću označiti sa »Ti«, iskrenost subjekto-ve izjave povlači za sobom istinitost te izjave, pa,prema tome, kada postoji (1) postoji i (2), A pre-ma drugoj teoriji, koju će označiti sa »T2«, posto-janje (2) nužno povlači za sobom da će, pod odre-đenim uslovima, uslediti (3).

Ako su uslovi navedeni u T2 pojedinačno odre-đeni i ako se pokaže da svakom od uslova odgova-ra nezavisan kriterijum, očigledno je da se teori-je Ti i T2 onako kako su ovde predstavljene ne mo-gu objediniti. Jer, uzete zajedno, one bi impliciraleda je pojmovno nemoguće da, pod datim uslovima,(1) postoji, a da ga ne prati (3). Ali, to bi bilo ap-surdno. Više što bismo mogli učiniti u tom pravcubilo bi reći da je to u stvari mogućnost koja se


nikada ne ostvaruje. Jer, iako je možda osnovnaodlika ljudske prirode da, pod datim uslovima, (3)uvek prati (1) i mada naš pojmovni sistem moždapočiva na njoj, sam sistem teško da može da jegarantuje.

Ali, da li je realno da se u tom pravcu ide takodaleko? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, po-trebno je da tačno odredimo uslove koje bi treba-lo navesti u teoriji T2. Ovi uslovi su trojaki. Prvo,ako se (1) javlja znatno pre izvršenja radnje, očitoje da se kao uslov mora postaviti to da subjektovaželja da, uzevši sve u obzir, učini A ne srne u me-đuvremenu da oslabi, bilo zato što .je subjekt pot-puno promenio svoje mišljenje bilo iz nekog dru-gog manje očiglednog razloga. Drugi uslov odnosise na mogućnost radnje: ne smeju da postoje bilofizičke bilo psihičke nepremostive prepreke subjek-tovom izvršenju radnje. Trećim uslovom obezbeđu-je se činjenička obaveštenost subjekta: on mora dabude svestan toga da je u stanju da izvrši radnju,i kada nastane povoljna prilika za njeno izvršenje,mora da bude svestan da je to ta prilika. Pojedino-sti u vezi sa ovim uslovima mnogo su složenije nošto to nagoveštava ovaj veoma šematski prikaz pro-vere (2) na osnovu ponašanja. Ali, iz tog prikazaproizlazi nešto što ima poseban značaj. Postoje ne-zavisni kriteriji na osnovu kojih se može utvrditi dali je ispunjen svaki od tri navedena uslova i, madaje ponekad teško ustanoviti da su ispunjena prvadva, ima mnogo slučajeva kada se, van svake ra-zumne sumnje, može nezavisno od (3) utvrditi dasu ispunjena sva tri uslova. Pitanje je onda da lije možda realno tvrditi da u svim takvim slučaje-vima (3) uvek prati (1) (mada je to i dalje samojedna kontingentna činjenica).

Očigledno je da (3) prati (1) u velikom brojutakvih slučajeva, ali je isto tako očigledno da se tone dešava uvek. Da se to ne dešava uvek najlakšeje pokazati navođenjem primera kada subjekt nevrši radnju A, pa se na osnovu toga zaključuje daje on preuveličao jačinu svoje želje da učini A, mo-


žda zato što je želeo da ostane dosledan izvesnojpredstavi koju ima o sebi, mada to ne mora dačini neiskreno. Ali, vredi postaviti pitanje na osno-vu Čega se pretpostavlja da ljudi znaju da je ovakvainterpretacija tih primera tačna. Jer sve što im jepoznato u ovakvom slučaju jeste činjenica da upr-kos tome što su ispunjena sva tri uslova (3) neprati (1). Zašto oni ne bi mogli da zaključe da jeprekinuta veza između (2) i (3), a ne veza između(1) i (2)? Ako je Ti dvostruko netačna teorija zatoŠto poriče pojmovnu mogućnost nečega što ne sa-mo da nije nemoguće s pojmovne tačke gledišta većse i stvarno događa, možda je i T2 dvostruko ne-tačna teorija.

Može se nekome učiniti da ova sugestija sas-vim razvodnjava kriterij na osnovu kojeg se utvr-đuje da li postoji (2). Ali ponovno razmatranje po-stupka ublažavanja tog kriterija može da poka-že da to zaista nije tako. One dve teorije od kojihsmo pošli, naime teorije Ti i T2, bile su tako kruteda je njihovo objedinjavanje dovelo do apsurda.Otuda bi svako ko bi se pridržavao obeju moraoda modifikuje bar jednu od njih, zamenjujući vezupojmovne prirode kontingentnom vezom. Jer, u naj-boljem slučaju, kontingentna je istina da (3), akosu ispunjena tri navedena uslova, uvek prati (1).Ali, u stvari, to nije čak ni kontingentna istina bezizuzetka, a izuzeci nalažu temeljnije menjanje barjedne od ovih dveju teorija: jedna od tih dvejuveza ne može da bude univerzalna, već samo gene-ralna kontingentna veza. Ali, zar ne postupamosasvim proizvoljno ako ne izvršimo isto tako te-meljnu promenu i druge teorije?

Moglo bi se odgovoriti da (2) mora da budepojmovno vezano ili za (1) ili za (3). Inače, (2) biklizilo duž linije koja označava kontingentnu vezuizmeđu (1) i (3), pa izjava subjekta o (2) ne bi ima-la jasan smisao. U stvari, moglo bi se tvrditi da jeočigledno da je veza između (2) i (3), a ne između(1) i (2), pojmovne prirode. Jer, ako subjekt imasvu relevantnu činjeničku informaciju, njegova že-


lja se toliko sukobljava sa činjenicama da je jediniuzrok nedelanja koji se može zamisliti nemoguć-nost tog delanja. Time se objašnjava zašto ljudi,kada se dogodi (1) bez (3), a (3) nije nemoguće isubjekt ima neophodnu informaciju, zaključujuda je on bez sumnje netačno izjavio da postoji (2).

Ali, ovaj odgovor je isuviše jednostavan. Prvo,trebalo bi razlikovati slučajeve (2) u kojima sub-jekt ima relevantnu činjeničku informaciju, a u ko-jima ipak ne dolazi do (3), što možemo da objasnimotime što na osnovu nezavisnog kriterija utvrđuje-mo da je radnja nemoguća, od slučajeva (2) u ko-jima subjekt takođe ima relevantnu činjeničku in-formaciju i u kojima ne dolazi do (3), ali koje mo-žemo da objasnimo jedino tako što ćemo reći daje radnja svakako bila nemoguća na neki načinkoji još uvek ne možemo da utvrdimo na osnovunezavisnog kriterija. Ova druga vrsta slučajeva nedaje upotrebljiv pojmovno nužan uslov za (2). Hi-poteza prema kojoj je radnja na neki način bilanemoguća je neodređena i ono što ona pruža nijekriterij kojim se može utvrditi da je radnja nemo-guća, samo jedna obveznica koju ćemo možda, jed-nogo dana, moći da zamenimo za jedan takav kri-terij. Ali, ako protivnik pribegne prvoj vrsti sluča-jeva (2) u kojima subjekt ima relevantnu činjenič-ku informaciju, a u kojima ne dolazi do (3), on nemože da tvrdi da je na osnovu nezavisnog kriterijapojmovno nužno da (3) bude nemoguće. Jer, to jekontingentno neistinito. Prema tome, ako se ogra-ničimo na ono Što sada možemo da upotrebimo kaokriterij, evidentno je da mi, pod datim uslovima,vezu između (2) i (3), kao i vezu između (1) i (2),smatramo za generalnu, a ne za univerzalnu. S dru-ge strane, stalni izgovor, tj. pretpostavljena nemo-gućnost radnje, nam odista dopušta da slučajeve(1) u kojima subjekt ima relevantnu činjeničku in-formaciju, a u kojima ne dolazi do (3), objasnimotako da ne okrivljujemo subjekta da nas je po-grešno obavestio o svojoj želji; naš izbor izmeđuove dve alternative — naime pogrešnog subjekto-

21 Svest i saznanje

322 DAVID F. PEARS

vog saopštenja o vlastitoj želji i nemogućnosti rad-nje — ako se uopšte osećamo sposobnim da ga iz-vršimo — zavisi od našeg znanja o konkretnomslučaju.

Izgleda da nema nikakvog opšteg prigovorapojmovima čiji su kriteriji slični onim koji su ovdeizneti kao kriteriji pojma (2). Newtonov pojam silemože da klizi duž linije koja označava vezu izmeđudrugih promenljivih u njegovim zakonima, a zna-čenje tog pojma je ipak dovoljno određeno. Tačnoje da psihološki pojam ima svojstva koja nema fi-zikalni pojam. Jer, psihološki »zakon« koji, poddatim uslovima, povezuje (1) sa (3) ne važi bezizuzetaka, kada je mogućnost delanja utvrđena ne-zavisnim kriterijom. Sem toga, psihološki pojamje ugrađen u prednaučnu teoriju koja je stvorilapojmovni okvir našeg života, tako da je manje ve-rovatno da će nova otkrića dovesti do usavršava-nja starog pojma no što je to slučaj sa fizikalnimpojmovima. Ali, ovo obrtanje normalnog redosle-da važnosti je razumljivo, a izuzeci u odnosu napsihološki »zakon« nisu tako brojni da bi pojamučinili neupotrebljivim, mada ga je ponekad mno-go teže upotrebiti no fizikalne dispozicionalne poj-move.

Ako je ovaj prikaz kriterija za (2) tačan, ondamožemo da identif i kujemo opis »Ka« koji se odno-si na (2), koji je poznat subjektu, a pojavljuje se uopštem kauzalnom iskazu kojim se, pod datim us-lovima, povezuje (2) sa (3) i koji, ipak, zadovoljavaumereni zahtev za nezavisno opisivanje uzroka iposledice. »Ki« je »psihičko stanje subjekta kojegotovo uvek izaziva (1)«. Postoje dva razloga štose izraz »gotovo uvek« unosi u ovaj opis. Naime,(1) može da bude netačno ili, pak, (2) može da po-stoji, a da subjekt toga ne bude svestan. U tokuprethodnog razmatranja iskorišćena je mogućnostda nas subjekt netačno obaveštava o svojoj željida učini izvesnu radnju, ali i ova druga mogućnostje isto tako značajna. Nije nam bila namera da Či-njenicom da Ki izaziva (1) pružimo analizu znače-

SKICA KAUZALNE TEORIJE UTENJA 1 DELANJA 323

nja (1). To bi, u najmanju ruku, zahtevalo da sepodrobnije odredi priroda veze između (Kj) i (1).

Jasno je da postojanje »Ki« omogućuje da setvrdi da pod datim uslovima (2) uzrokuje (3) i dapoznavanje tog opisa, onom ko dela omogućuje daon, pod datim uslovima, na osnovu (2) induktivnopredvidi (3). Tako je teorija prema kojoj je odnosizmeđu (2) i (3) kauzalne prirode usklađena ne sa-mo sa činjenicom da je (3) objekt (2), već i sa či-njenicom da je (3) jedan od momenata koji služeda se na osnovu datih kriterija utvrdi povezanost(2) sa svetom- [ . . . ]

DEO II

Do sada uopšte nije pominjana mogućnost daonaj ko dela možda želi da učini A zbog nekih dru-gih razloga, već je iskaz »Zelja subjekta da, poštoje sve uzeo u obzir, učini A« bio jedini opis njego-ve želje koji je korišćen. Ali, subjekt može da vodiračuna o više stvari i da ne čini A samo zato štoželi da učini 4, a njegova razmišljanja o vlastitomprojektu mogu da budu više od oglednih proba umašti. Premišljanje često unosi jedan ili više po-sebnih opisa projekta od kojih se svaki odnosi naneki dalji cilj subjekta. Te opise nazivani »dija-gnostički« zato što se u njima navode razlozi sub-jektove radnje i daje ono objašnjenje koje čestonazivamo »racionalnim« objašnjenjem. Naravno,može da se dogodi da subjekt nije imao nijedandrugi cilj i da je učinio A samo zato Što je želeoda to učini. U tom slučaju sam opis »A« biće dija-gnostički, i ma ko da je dao, trebalo je da navededa isključuje druge dijagnostičke opise. Jer, zapa-žanje »On je učinio A zato što je želeo da to učini«ne treba da izražava ništa više sem da je A biloradnja, a ne samo pokret tela, i da je, prema opi-su »A«, ona izvršena namerno i možda slobodnomvoljom subjekta. Ako bi se htelo reći nešto više, tobi trebalo naznačiti umetanjem reci »samo« ispred

2\*

324 DAVID F. PEARS

reČi »zato Što« ili nekako slično i tada bi bilo jas-no da opis »A« sjedinjuje dve funkcije: identifiku-je pojedinačnu namernu radnju i racionalno objaš-njava tu radnju. Međutim, uobičajenije je da razli-čiti opisi imaju ove različite funkcije, kao što je uopisu »Učinio sam A zato što sam želeo da postig-nem B (jer sam verovao da je postizanje B-a onošto sam želeo)*.

Ima mnogo problema u vezi sa razlikom izme-đu dijagnostičkih i nedijagnostičkih opisa radnji.Ako je »A« opis prema kome je radnja izvršena na-merno, u čemu je onda razlika između dijagnostič-kog i nedijagnostičkog opisa »A«? Dokle sve trebada ide praktičko rasuđivanje pa da dođe do onogaŠto se smatra ciljem i do koje mere dijagnostičkiopis treba da poveže radnju sa ciljem? Želim da seusredsredim na pitanje o opštim iskazima koje ob-jašnjenja povlače za sobom, a navedena pitanja ćuizbeći tako što ću birati one opise koji bi se prisvakom razmatranju pokazali kao dijagnostički. Naprimer, neko glasa za laburističkog kandidata ili,pak, upošljava najsposobnijeg čoveka. I u prvom iu drugom slučaju opis je dijagnostički zato Što setrenutne radnje povezuju sa daljim ciljem onogko dela. On glasa za Smitha zato što Želi prisustvolaburista u parlamentu; on se odlučuje za Jonesazato što želi da uposli najsposobnijeg čoveka. Po-stavlja se pitanje: Da li ova racionalna objašnjenjaradnji povlače za sobom neke opšte iskaze koji seodnose na pojedinačni slučaj?

Pre no što se može razmotriti ovo pitanje ne-ophodna je izvesna preliminarna analiza. Subjektkaže »Učinio sam A zato što sam želeo da postig-nem B«. Ali, kako se ova njegova želja odnosi pre-ma njegovoj želji da učini A, u slučaju koje je onuzeo u obzir sve što je relevantno? Da je rekao»... zato što sam želeo da postignem B i C«, on bipod tim podrazumevao da su te dve želje kompo-nente njegove želje da učini A, u slučaju koje jeuzeo u obzir sve što je relevantno. Prema tome,kada subjekt kaže »... zato što sam želeo da postig-


nem B«, on navodi jedinu komponentu te želje. Ugraničnom slučaju, kada subjekt čini A samo zatošto želi da to učini, Želja — u slučaju koje je uobzir uzeo sve što je relevantno — da učini A je jedi-na komponenta te njegove želje, pa je ona, prematome, atomska želja. Neophodno je takođe da sepojam »želja-komponenta« proširi kako bi se nji-me obuhvatili i složeniji slučajevi u kojima subjektkaže »Učinio sam A zato što sam hteo da postig-nem Đ, uprkos tome što nisam hteo da postignemD«. To znači da je druga komponenta umanjila in-tenzitet njegove ukupne želje da učini A. Jer, kadaje odbojnost komponenta neke želje, ona je minusa ne plus deo u želji. U oba slučaja činjenička oba-veštenost subjekta uvek povezuje komponentu že-lje sa ukupnom željom subjekta.

Iako je ova preliminarna analiza samo približ-na, ona nam omogućuje da razlikujemo više tipo-va racionalnog objašnjenja radnji. Na primer, akosubjekt izjavi »učinio sam A samo da bih postigao£«, on hoće da kaže da je njegova želja da postig-ne B bila jedina komponenta njegove ukupne željeda učini A, i ako je on zaista učinio A, da je takomponenta bila dovoljna da njegovu želju da uči-ni A intenzivira onoliko koliko je bilo potrebno.Ali to ne implicira da je samo ta komponenta biladovoljna da izazove datu radnju bez ičije pomoći.Jer, subjektivno izvršenje radnje zavisi i od togada li su ispunjena ona dva uslova koji su određeniu I delu, tj. od toga da li je radnja moguća i odtoga da li subjekt ima relevantnu činjeničku infor-maciju. Ali, izjava subjekta zaista implicira da nje-gova želja da postigne B nije bila pojačana nekomdrugom željom i da je, prema tome, ona sama biladovoljna da izvrši ulogu koja je namenjena »želja-ma-komponentima«. Da je subjekt rekao »Nebih učinio A da nisam želeo da postignem B«, onbi pod tim podrazumevao da je ta komponenta bi-la nužna za njegovo izvršenje radnje A. Prema to-me, ova dva tipa racionalnog objašnjenja imajuprecizan smisao. Oni, međutim, nisu tako česti kao

326 DAVID F. PEARS

iskaz »Učinio sam A zato što sam želeo da postig-nem B« koji je prikladno neodređen i možda neznači ništa više no da bi u datom kontekstu najvaž-nije bilo pomenuti komponentu B. AH čak i ovakvatvrđenja moraju da budu u saglasnosti sa izvesnomshemom u kojoj funkcionišu pojmovi dovoljnog inužnog uslova. Na primer, ova neodređena tvrdnjačesto znači da je želja da se postigne B bila najvaž-nija, nedovoljna, ali nužna komponenta skupa »že-lja-komponenti« koji nije bio nužan, već dovoljanda bi subjekt učinio A (tj. poseban slučaj J. L.Mackieovog I. N. U. S. uslova1).

Ovaj prikaz smisla racionalnih objašnjenja rad-nji ukazuje na to da ta objašnjenja za sobom po-vlače opšte iskaze koji su nam poznati i koji se mo-gu svakodnevno koristiti. Jer, ako je želja-kompo-nenta dovoljna da u jednoj prilici izazove radnju,trebalo bi da ona bude dovoljna za to i u nekoj dru-goj, sličnoj prilici; trebalo bi takođe da bude mo-guće da se odredi šta se smatra sličnom prilikomi da se na taj način proveri subjektovo objašnjenjevlastite prvobitne radnje uočavanjem onoga šta ončini u novini sličnim prilikama. Sem toga, bilo bimoguće da se na simetričan način proveri navodnanužnost želje-komponentc. Sa »T3« označiću onuteoriju prema kojoj su ove mogućnosti i ostvarene.

Ti opŠti iskazi ponekad pružaju odlučujući ar-gument protiv subjektivtnog racionalnog objašnje-nja vlastite radnje. Čak i kad nije odlučujući, tajargument je često dovoljan da nas uveri da je iz-java subjekta bila lažna. Bez sumnje, ima isto takomnogo slučajeva kada je naš zaključak samo ve-rovatan. Ali, zadatak nam je da postavimo najve-rovatnije racionalno objašnjenje niza radnji kojeje izvršio određeni subjekt i, ako smo se često mo-rali zadovoljavati najverovatnijom hipotezom, to jepoteškoća na koju smo se već navikli.

1 Causes and Conditions«, American Phitosophicat Quarterty, 2.U 1965. g.

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DEIJVNM 327

Pa ipak, u osnovi predimenzioniranog stavaprotivnika ovog gledišta postoji nešto Što predstav-lja valjan prigovor. Postoje, naime, mnoga racional-na objašnjenja radnji koja se na taj način ne moguproveriti i mnoga objašnjenja u prilog kojih ova-kav argument može pružiti veoma slabo svedočan-stvo. Čak i kod onih povoljnih primera koji su opi-sani postoje dva značajna izvora neizvesnosti kojihnema prilikom istraživanja čisto fizičke uzročnosti.Prvo, nemogućnost radnje je granični slučaj teško-će u nastojanju da se ona izvrši, i kada je teškoizvesti radnju trebalo bi uzeti u obzir činjenicu dasubjekt to zna i da možda misli da projekat nijetoliko vredan, dok kod čisto fizičkih zbivanja budućeprepreke ne umanjuju, već samo ometaju delova-nja postojećih uzroka. Drugo, kada proveravamoponašanje subjekta, kako znamo da se njegove že-lje nisu u toj meri promenile da bi ta provera bilabezvredna? Na primer, možda je čovek koji vršiizbor u periodu između prijema prvog i odbijanjadrugog kandidata prosto promenio svoje principeizbora. U primerima koji nisu tako povoljni, u ko-jima subjekt nije naveo kako će se ponašati u tipusituacije, koji se ponavlja postoje i drugi izvori ne-izvesnosti. U mnogim takvim slučajevima nije jas-no čak ni to Šta bi trebalo da znači »potpuno navo-đenje onih želja-komponenti koje deluju u subjek-tu«, a u mnogim drugim slučajevima ne bi bilomoguće izgraditi koherentnu teoriju o stalnimvrednostima koje on pridaje objektima tih želja.Slična teškoća može da se pojavi u nekim slučaje-vima čisto fizičke uzročnosti, ali, ako se zaista po-javi, ta teškoća ne mora da bude nesavladiva. Jer,uvek se mogu pronaći novi načini identif i kovanja imerenja fizičkih činilaca, a retko kada to isto mo-žemo da učinimo i sa psihičkim činiocima; pone-kad se to može učiniti, a da se ne promeni karakterprvobitne teorije.

To su ti valjani prigovori; teorija T3 može sebraniti jedino ako se oni usvoje i ako se učinipokušaj da se objasne, a da se pri tom ne

3 2 8 DAVID P. PEARS

napusti teza prema kojoj racionalna objašnje-nja radnji za sobom povlače opšte iskaze iz-građene na osnovu poznatih, prednaučnih činje-nica. Nije potrebno objasniti to što se racionalnaobjašnjenja ne uklapaju u prepoznatljiv determi-nistički okvir, jer to ne čine u potpunosti čak ninajčistija objašnjenja čisto fizičkih zbivanja. Onošto treba objasniti jeste činjenica da se racionalnaobjašnjenja radnji mnogo više zasnivaju na utiskusubjekta o njegovoj sopstvenoj motivaciji, nego štose objašnjenja čisto fizičkih zbivanja uopŠte zasni-vaju na neposrednoj svesti posmatrača o uzročnos-ti. Bez sumnje, da bismo objasnili tu činjenicu, bi-će neophodno da se pokaže zašto su, kada je rečo motivaciji, opšti iskazi koje povlače objašnjenjanesigurniji i neodređeniji. Ali, klasični argumentiprotiv psihološkog determinizma ovde nisu relevan-tni. Na primer, Čak i kad bi subjekt, pošto je Čuoza predviđanje vlastite buduće radnje, uvek mogaoda pokaže da je ono netačno, to gotovo uopšte nebi doprinelo rešavanju ovog problema pošto u stvar-nom životu na subjekte retko utiče nemogućnostpredviđanja njihovih radnji. Ovde bi trebalo opi-sati brojne jasno uočljive razlike između uobiča-jenog kauzalnog objašnjenja čisto fizičkih događa-ja i uobičajenih racionalnih objašnjenja radnji. Toće biti opis razlika između dva tipa objašnjenja —onakva kakve ih znamo i koristimo — pre njiho-vih eventualnih poboljšanja. Opis mora da se za-sniva na poznatoj građi racionalnih objašnjenjaradnji i ne srne da se oslanja na neurološke po-datke ili na spekulacije. Jer ovde nema razlike iz-među spoljašnjeg i suštinskog.

Prva i možda najočevidnija razlika između ovadva tipa objašnjenja je u tome što kod racionalnogobjašnjenja postoji posebna teškoća da se utvrdida li subjekt, kada se proverava dejstvo njegoveželje na njegovu radnju, ima sve potpuno iste rele-vantne želje-komponente ili se one bar nisu tolikopromenile da bi obezvredile tu proveru. Kako zna-mo da se, u navedenom primeru, kod onoga ko vrši

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA 3 2 9

izbor između primanja prvog i odbijanja drugogkandidata nije pojavila neka nova odbojnost? Za-što on ne bi tvrdio da je u prvom slučaju zaistanaveo sve svoje želje-komponente, tako da bi nje-gova sadašnja odbojnost morala da bude neštonovo? Ili, uzmimo drugi oblik iste teškoće, pret-postavimo da subjekt, umesto tvrđenja da ima no-vu odbojnost, daje drugačije objašnjenje, po komeje jedna od njegovih prvobitnih želja-komponentioslabila. Kako možemo da ustanovimo da li je ovoobjašnjenje istinito ili lažno? I u čisto fizičkomsvetu ima slučajeva kada je prilikom krucijalnogeksperimenta teško ustanoviti koji- uzročni Činiocideluju i u kom stepenu deluju. Ali, u toj oblasti nepostoji opŠti izvor neizvesnosti, dok izgleda da smo,kada se radi o ponavljanju subjektovih želja-kom-ponenti, u većini slučajeva nesigurni. Možda se čaki čini da bi se negativan ishod provere ponašanjasubjekta uvek mogao objasniti hipotezom da su senjegove želje promenile do te mere da je proverabesciljna. Čak i ako bismo Često bili protiv usvaja-nja takvog objašnjenja. [...]

Međutim, sva ova svedočanstva su dvojako po-sredna, pa, prema tome, ona ne vrede onoliko ko-liko vredi najbolje svedočanstvo o delovanju čistofizičkih kauzalnih činilaca prilikom krucijalnogeksperimenta. Prvo, intenzitet želje-komponenteuvek se procenjuje prema njenim posledicamapošto je ona dispozicionalni entitet za koji nemane-dispozicionalne osnove koja nam je već pozna-ta. Želja-komponenta se po tome razlikuje od uz-ročnih činilaca u fizičkom svetu koji su ili ne-dispo-zicionalni ili pak imaju ne-dispozicionalne osnove,kriterije pomoću kojih se može dokazati da ti či-nioci postoje. Drugo, svedočanstva se ne smeju sa-kupljati za vreme provere, jer bi se tada do njihmoglo doći jedino postavljanjem pitanja subjektu,a njegov odgovor ne bi bio nezavisan od rezultatate provere. U slučajevima čisto fizičke uzročnostinema ovakvog ograničenja.

330 DAVID F. PEARS

Navedena razlika između motiva i fizičkih uz-roka delimično objašnjava zašto se mi više oslanja-mo na utisak subjekta o njegovoj vlastitoj motiva-ciji nego na neposrednu svest posmatrača o fizič-koj uzročnosti. Slabost provere izjave onog ko de-la o razlogu njegove radnje je u tome što je teškoutvrditi kako bi trebalo interpretirati njen negati-van ishod, a to nam omogućuje da pridamo većiznačaj utisku onog ko dela. Međutim, ovo ne ob-jašnjava zašto se na to odlučujemo i stvarno prida-jemo veći značaj njegovom utisku. Jer, mogli bi-smo se složiti sa tim da vrlo često ne znamo štamotiviše naše vlastite radnje, a ni radnje drugihljudi. [...]

Objašnjenje ove činjenice zasniva se na doživ-ljaju motivacije. Ovo je, svakako, grub opis poja-ve budući da sugeriše suviše blisku analogiju sadoživljajem fizičke uzročnosti. Ali, ako subjekt ose-ća da njegova radnja proizlazi iz njegove želje, onoseća da se to događa u njemu, pa je otuda njegoviskaz o događaju neposrednije vezan za sam doga-đaj no što je to slučaj kod fizičke uzročnosti. Tonas, ipak, ne sprečava da razlikujemo događaj isvest subjekta o tom događaju, niti nas, naravno,činjenica da on često ne zastane da razmisli spre-čava da razlikujemo automatsku reakciju od dobropromišljene izjave. Možda je reč »doživljaj« čestosuviše nejasna da bi bila prikladna. Ali, to bi seisto moglo reći i za izraz »doživljaj fizičke uzroč-nosti«. Ako se, pak, s druge strane prigovori da jeuzrok radnje nužni deo opisa same radnje, odgo-vor je već poznat: radnja se može (ponovo) opisatikao pokret tela ili se, pak, želja može (ponovo) opi-sati tako Što bi se navele njene komponente. Izgle-da da ne postoje opravdani prigovori tezi da sub-jekt oseća da njegova radnja proizlazi iz njegoveželje, a prosta činjenica da se to dešava u subjek-tu delimično objašnjava naše poverenje u njegovutisak o sopstvenoj motivaciji. Na taj utisak se neoslanjamo samo faute de mieux, već za to imamostvarni razlog.

SKICA KAUZALNE TEORIJE HTENJA I DELANJA 33 J

Ali, stvarni razlog što ut i sku subjekta o vlasti-toj motivaciji pr ida jemo poseban značaj mnogo jejači od onoga Što je rečeno. Jer, kada subjekt ose-ča da njegova radnja proizlazi iz njegove želje, onskoro uvek svoju želju identifikuje na način kojimse objašnjava povezanost te želje sa njegovom rad-njom. TaČno je da se to ne događa uvek, jer željamože da b u d e prikrivena, a njen identitet nepoznatsamom subjektu. Ali u većini slučajeva, želje kojedeluju subjekt identifikuje tako da se nj ima objaš-njavaju radnje, kao »želju da se učini A« ili kao»želju da se postigne J3«, gde je B neki dalji cilj zakoji subjekt misli da se može postići ako se učiniA. Tako su želje r e t k o kada nedokučivi uzroci, zarazliku od uzroka u fizičkom svetu koji su Čestotakvi zato što p o s m a t r a č može da ih identifikuje sa-mo na način koj im se ne objašnjava veza tih uzro-ka sa njihovim posledicama. Ovo povećava vero-dostojnost subjektovog ut iska o vlastitoj motivaci-ji. Jer, ne m o r a m o samo da se oslanjamo na ne-ubedljiv a rgument p r e m a kome je taj utisak vrloverovatno taČan zato što je to ut isak o uzročnostikoja postoji u subjektu. Tome možemo da dodamoda u s istemu želja i radnj i i površni opisi su opisikoji neš to objašnjavaju. Ovde je spoljašnost sušti-na, a redosled važnosti odgovara redosledu otkrića,dok je u fizikalnim n a u k a m a obrnuto . [ . . . ] 2

(1974) S engleskog preveo: Zlatko MiloSev

1 Rad je skraćen sa dozvolom autora. (Prim. ured.)

PAMĆENJE I LIČNI IDENTITET

C. B. Martin i Max Deutcher

PAMĆENJE

I UVODNA RAZGRANIČENJA

Ovde želimo da odredimo šta to znači pamtiti.Naš pregled obuhvata neposredno pamćenje doga-đanja, pamćenje informacija i pamćenje kako senešto radi. Između ove tri vrste pamćenja postojerazlike. Neko se može sećati kako se pliva a daipak ne pamti one okolnosti pod kojima je naučioda pliva. Čovek dvadesetoga veka može stvarno dakaže da se seća da je Julije Cezar napao Britaniju.Nemoguće je, međutim, da on pamti Cezara kakonapada Britaniju. Postoje razlike između »On pam-ti izlaske na plivanje«, »On pamti da je bio na pli-vanju« i »On pamti kako se pliva.«

Pamćenje »kako«

Reći da neko pamti kako se pliva je, u najma-nju ruku, i reći da je naučio kako se to radi. Mož-da je bio samouk, ili ga je neko naučio. To istoznači, pošto je učio kako se pliva, da on još uvekposeduje odgovarajuću veštinu potrebnu za pliva-nje. On ne mora biti u stanju da pliva; može bitiparalizovan ili nesposoban da upražnjava naučenuveštinu. Objašnjenje ovim obuhvaćene uzročne ve-ze ne bi bilo isto kao ono koje ćemo dati za pam-ćenje, ali o tome sada nećemo raspravljati. Nekiljudi insistiraju na tome da se za osobu, koja na

336 C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER

primer, može dati dobar opis načina kako se pli-va, može reći da pamti kako se pliva, iako za to neposeduje nikakvu veŠtinu. Možda je ovde bolje go-voriti o pamćenju pokreta ruku pri plivanju, negoo pamćenju njihovog izvođenja. Razlika izmeđupamćenja i pamćenja kako se nešto radi najboljese može videti u slučaju kada je samo plivanjeprimer pamćenja a ne, kao što je to obično, pri-mer pamćenja kako se nešto radi.

Recimo da neko nije nikad »kučeći« plivao. Vi-zuelno predstavljanje mu ne ide od ruke a nikadanije naučio reci kojima bi se plivanje moglo opi-sati. Da bi predstavio čoveka koga je jednom pri-likom video da pliva »kučeći«, on bi, u stvari, mo-rao i sam tako da zapliva. Možemo ga zamislitikako pokušava da se seti čudnih pokreta koje jeovaj izvodio u vodi. On to ne može ni da opiše ani da sebi stvori predstavu toga. To ne može pri-zvati u sećanje. Ulazi u vodu, malo eksperimenti-še, dok odjednom ne pogodi pravi način i ne us-klikne: »Hej, pa to je to!« Svakome ko ima nekuprimedbu da ne postoji neki način proveravanja daje pokret upamćen, ukoliko taj proces ne može dase vizuelno predstavi ili opiše, ukazujemo da isto-vetna teškoća prati i odgovor na pitanje: »Cimeneka osoba utvrđuje da su njen opis ili vizuelnapredstava u mislima tačne?«

Dva tipa pamćenja »Da«

Neko može pamtiti da se nešto desilo iako jeto bilo pre nego što se rodio, ili se pak desilo zanjegova života, ali to sam nije doživeo. U istomsmislu možemo reći za nekog da pamti da je prvugodinu života proveo u određenom gradu mada jeu ovom slučaju doživeo ono što pamti. Ipak, tre-ba odvojiti ova dva sasvim različita tipa pamćenjada p. U prvom slučaju dovoljan razlog zašto za ne-koga možemo reći da samo pamti da se X desilojeste to da on sam to X nije doživeo. Drugi dovo-

PAMĆENJE 337

ljan razlog bi bio da njegovo predstavljanje doga-đaja nije (na način koji ćemo opisati u VI i VIIdelu) rezultat njegovog doživljavanja istog. U tak-vom slučaju on je to prethodno zaključio ili ječuo o tome sasvim nezavisno od njegovog prvobit-nog opažanja događaja. Kada govorimo o ovomprvom tipu slučaja, reći ćemo da neko pamti da\nešto.

U drugom tipu slučaja, razlog zašto možemoreći da neko pamti jedino nešto što se desilo, samoje nedostatak detalja u njegovom neposrednompamćenju. Stoga je drugi tip sasvim različit odpamćenja »dai«, gde izvor informacija nije njego-vo vlastito prošlo iskustvo onoga o Čemu govori.Sada ćemo govoriti o tome da on pamti »da2« ne-što. Neko, upitan da li pamti šta je radio prošlogpetka u vreme ručka može biti u stanju da kažeda je išao ulicom. Teško da on može biti u stanjuda kaže kako pamti stvarno hodanje ulicom. Onošto mu je potrebno da bi bio u stanju da kaže dapamti šetnju ulicom jeste, u najmanju ruku, detalj-nije pamćenje »da2« su se izvesne stvari desile dokje išao ulicom. Kao Što ćemo kasnije tvrditi, i ovododavanje detalja mora da proizlazi iz sopstvenogprvobitnog opažanja. Ali, nikakvo detaljno pamće-nje raznih događaja koji su se desili za vreme šet-nje nema veze sa pitanjem da li on pamti šetnjuukoliko ovo pamćenje tih događaja nije pamćenjedrugoga tipa. Sasvim analogni smisao možemo na-ći u vezi sa konstrukcijom »pamtiti šta se desilo«ili »pamtiti kako je nešto bilo«, tako da ćemo naisti način kao oznake upotrebiti brojeve t i 2. Dru-ga primena pamćenja da (ili Šta) dopušta nam daopišemo slučajeve pamćenja u kojima se možemoprisetiti veoma malo detalja, iako ono nije ograni-čeno samo na takve slučajeve. Priličan deo pamće-nja da2 sadržan je u pamćenju događaja.

Reći da neko pamti neku činjenicu kao što jeCezarov napad na Britaniju znači reći više od togada je on ispravno predstavlja (kasnije ćemo razma-trati »predstavljanje«). To znači isto Što i reći da je

22 Svest i saznanjs

3 3 8 C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER

ta činjenica ili njena predstava ušla u domen nje-govog iskustva, ili da je do nje sam došao. To zna-či i više od ovoga, jer to što je on učio neku činje-nicu u prošlosti, može da nema nikakve veze sa sa-dašnjim predstavljanjem te činjenice. Coveku nemora ništa ostati od Školskih gradiva i da do togaon dođe na osnovu različitih stvari koje je nedav-no pročitao. Tako se prilikom pamćenja činjenicanaučenih u školi ipso facto ne sećamo procesa nji-hovog učenja, njihov sadašnji opis mora se datina osnovu prethodnog učenja. Zanimljivo je da oso-ba možda nije morala da prihvati (kao tačno) onočemu su je učili, ili Što je doživela ili do čega jesama došla u prošlosti, ali kasnije može pamtiti daje to bilo tačno. Na primer, možda je bila takoraspoložena da iracionalno odbaci ono čemu su jeučili. Kasnije jednostavno može da se toga seti ada nije dobila nikakvu novu informaciju.

Tvrdimo da se za osobu može reći da pamtinešto što se desilo, ili uopšte, da nešto neposrednopamti, samo ako je to zapazila ili doživela. Ovo netreba mešati sa pogrešnom doktrinom da uvek pam-timo samo ono što nam se desilo.1 Svakako da ne-ko može da se seća kako se njegov brat ženio iakose to nije njemu samom dogodilo. Ali, ipak, ukolikoon to nije video. Čuo, ili na neki drugi način opa-zio kako se to događalo, pogrešno bi bilo reći dapamti kako mu se brat ženio.

Ako neko pamti dai p, onda je neki drugi izvorinformacija osim njegovog sopstvenog opažanja to-ga p, deo uzroka njegovog sadašnjeg opisa onogašto je saznao. Ukoliko mu je nešto pogrešno reče-no, onda se za njega prirodno ne može reći dapamti da je to bilo tako. To niukom slučaju nijekod njega nedostatak pamćenja (vidi u delu IIIanalogno i potpunije razmatranje ove vrste proble-ma) — za njega sasvim ispravno možemo reći dapamti ono što mu je rečeno, bilo to tačno ili ne.

1 Cf. A. Flew. »Locke and Personal Identity<, Phitosophy, XXVI(1951), 56.

PAMĆENJE 339

Obično se niko ne trudi da razgraniči da lipamti ono što mu je rečeno dan ranije ili pre go-dinu dana, ukoliko je u pitanju ista činjenica. Ipak,ukoliko bismo želeli da ga podvučemo, osnova zatakvo razgraničenje postoji, i štaviše, može posto-jati i razlog da insistiramo na tom razgraničenju— i to tada kada uzimamo u obzir i odgovornost zaprihvatanje onoga Što je rečeno. Na primer, pre go-dinu dana nekom je iz pouzdanih izvora saopštenaneka Činjenica, a pre nedelju dana prihvatio je istutu činjenicu od nekoga kome nije imao razloga daveruje. U ovom slučaju pitanje da li on pre pamtiono šta mu je rečeno pre godinu dana, ili isto takopamti i ono Što mu je rečeno pre nedelju dana, uti-cače na odgovor na drugo pitanje: »Da li on sadaneodgovorno prihvata ono što mu je rečeno prenedelju dana?«. Ako bismo napravili predloženorazgraničenje, onda, ako ova osoba treba da upam-ti ono što joj je u određeno vreme rečeno, tada sa-opštenje dato u to vreme mora da stoji u uzročnojvezi (koju ćemo odrediti u V, VI i VII delu) sanjegovim predstavljanjem onoga što mu je reče-no. Ovde moramo istaći šta se zahteva od predstav-ljanja sadržanog u pamćenju onoga šta je bilo re-čeno. Nije nužno imati predstavu saopštavanja, ni-ti Činjenice koja je saopštena, jer lo uopšte ne mo-ra biti činjenica. Pamćenje da2 je neposredno pam-ćenje, i stoga će naša rasprava o uzročnoj vezi uV, VI i VII delu automatski obuhvatiti i ovaj po-jam.

Proživljavanje onoga što se desilo u prošlostii uloga mentalnih predstava

Iako je pogrešno insistirati na tome da osobamora imati mentalne predstave onoga Što pamti,one su značajne iz više razloga. Kao prvo, ljudi kodkojih je imaginacija veoma živa i dobro razvijenainsistiraju na tome da se oni »stvarno« ne sećajunečega ukoliko to u mislima ponovo ne mogu da

22*


vide ili da čuju. Štaviše, izvesne stvari koje pamti-mo bilo bi izuzetno teško i opisati. Na primer, akoneko u sebi ne može da stvori mentalnu predstavuzvuka cor anglais, ili izraza brižne pažnje na neči-jem licu, ili predstavu ukusa avokada, tada ne biuopšte bio u stanju da se sličnih stvari priseti nabilo koji način.

Stoga se može pomisliti da je pojam proživlja-vanja prošlih događaja, kao nešto više od samogsećanja na njih, koekstenzivan sa javljanjem živihmentalnih predstava ovih događaja, pod pretpos-tavkom da su ispunjeni ostali uslovi za pamćenje.Ovo ipak nije tačno. Za dve osobe koje živo ras-pravljaju o nečemu u čemu su obe učestvovale, mo-že se reći da proživljavaju događaj, iako pri tomnemaju mentalne predstave o događaju. Nešto odnjihove prošle povezanosti sa događajima kojepamte probija u njihova trenutna osećanja i načinopisivanja događaja. Ipak, iako proživljavanje ne-čega ne predstavlja i pamćenje toga, proživljavanjene mora u sebi da sadrži bilo kakav povratak proš-lih emocija i osećanja koje smo upravo opisali. Unajmanju ruku, izgleda da bi moralo doći bilo dojavljanja mentalnih predstava ili povratka starihemocija o događaju, od kojih bi svaki pojedinačnobio dovoljan da možemo da govorimo o proživlja-vanju kao o nečem višem od samo pamćenja.

Za dva stara ratna druga može se reći da pro-življavaju prošle događaje kada o njima pričaju ilikada prave šale na račun strašnih stvari koje suzajedno proživeli. Ovi stari ljudi ne moraju imatini mentalne predstave događaja a ne mora posto-jati ni onaj prvobitni užas. U takvom slučaju, višesmo skloni da kažemo da se oni samo prisećaju.

Treba napraviti i jedno poslednje malo razli-kovanje pre nego što počnemo sa glavnom raspra-vom. U našoj analizi tvrdimo da je pamtiti, u naj-manju ruku, činiti nešto. Ipak, za osobu koja spa-va neko može reći: »Njegovo pamćenje je veomadobro. Seća se detalja svih kola koja je ikad imao.«Razlika između ovog značenja pamćenja i onoga o

PAMĆENJE 341

kome raspravljamo nije razlika između dve vrstepamćenja. Ona samo odražava razliku između pam-ćenja i sposobnosti za pamćenje. Kako razumeva-nje takve opšte sposobnosti neposredno zavisi odrazumevanja stvarnih slučajeva kada se javlja pam-ćenje, najviše pažnje poklonićemo analizi ovih dru-gih. Naše razmatranje će se prvenstveno baviti slu-čajevima pamćenja. S vremena na vreme ćemo,ipak, istaći kako neka od naših zapažanja važe i zaslučajeve pamćenja da su se izvesne stvari dogo-dile.

II PREDLOŽENA ANALIZA

Ako neko nešto pamti, bilo da je to »javno«kao što je saobraćajna nesreća, ili »lično« kao svra-bež, moraju biti ispunjeni sledeći uslovi:

1. Da unutar izvesnih granica tačnosti on pred-stavlja prošli događaj.

2. Ako je događaj bio »javan« tada je opazioto što on predstavlja. Ako je bio »privatan* tadase njemu desio.2

3. Njegovo prošlo iskustvo toga delotvorno jeu izazivanju stanja ili niza stanja u njemu koja sukonačno dovela do izazivanja njegovog predstav-ljanja događaja.

Ove tri tvrdnje izlažu uslove za koje smatramoda je svaki posebno nužan a zajedno dovoljni dabi događaj bio slučaj pamćenja. Glavni deo ovograda posvećen je razjašnjenju i argumentaciji uprilog nužnosti i dovoljnosti ovih uslova. Videće-mo da se trećem uslovu moraju dodati još dva od-ređenja koje ćemo uvesti i objasniti, kada se za toukaže potreba. Očigledno da je potrebno i objaš-njenje prvog kriterija, a tom prilikom ćemo tako-đe, govoriti i o »granicama tačnosti«, »predstavlja-nju«, »podsticanju« i »delotvornom«.

1 Vid. Deo IV, 2 par.

3 4 2 c - B MARTIN I MAX DEUTCHER

III VEROVANJE I PAMĆENJE

Može se reći da ova lista nije potpuna. Lockeu svom Ogledu o ljudskom razumu (Knj. II, pogl.X, odelj. 2) i Russell u The Analysis oj Mind (Ana-lizi svesti; odelj. IX) tvrde da ako osoba nešto pam-ti tada mora i da veruje da se to desilo. Isto tako,Furlong u svojoj nedavno objavljenoj knjizi AStudy in Memory (Studija o pamćenju; str. 73, 75,93) i Harrod u* članku »Memorv« (»Pamćenje«;Mind LI, 1942, 53) smatraju neophodnim da osobaverujc da se nešto desilo pre nego što se za nju mo-že reći da to pamti. Ovi filosofi drže se toga kao ne-čega očiglednog a ne nečega što bi trebalo tvrditi idokazati. Izgleda da i Hume takođe zahteva vero-vanje kao kriterijum. Russell i Harrod se oslanja-ju na verovanje kao na jednu od potreba logičkograzlikovanja imaginacije i pamćenja. B. Benjamin(Remembering — Pamćenje; Mind LXV, 1956,321, 322) jedan je od retkih koji je osporio gledišteda ako se pamti onda se mora i verovati. Nedavnoje J. T. Saunders (Does Ali Memory Imply Fac-tual Memory — Da li ovo pamćenje implicira pam-ćenje činjenica?; Analysis, Supplement, 1965, 109),kritikujući gledište profesora Normana Malcolmatvrdio da je pamćenje mogućno i bez verovanja.

Ako se filosofi nađu u solipsističkim teškoćamai introspektivnom raspoloženju pri pokušaju da de-finišu pamćenje, tadaćeosetiti da razliku izmeđupravog i obmanjujućeg pamćenja moraju naći unu-tar svog sopstvenog iskustva. U tom slučaju gotovosigurno će pretpostaviti da nije mogućno da nekonešto pamti ukoliko ne veruje da se to dogodilo.Zajedno sa Humeom, pitaće se koja od njihovih pri-vidnih mentalnih predstava stvarno predstavljaprošlost, ali nijednu od predstava neće izabrati kaoprimer pamćenja akof u najmanju ruku, ne veru-ju da je to »kopija« prošlog događaja ili da ga onapredstavlja. Ovo očigledno ne pokazuje da filosofičija stanovišta kritikujemo nisu u pravu, ali toadekvatno objašnjava njihovu pretpostavku.

PAMĆENJE 343

Može izgledati očigledno da se osoba ne sećanečega ukoliko ne veruje da se to desilo. Ovo »oči-gledno« stvara neprilike. Ako ništa drugo, ljudi si-gurno kažu »Ne znam da li to pamtim ili samouobražavam«, sugerišući time da možda pamte ne-što, iako niti veruju niti ne veruju da se to desilo.Može izgledati još očiglednije da, ako i verovanjenije nužno pri pamćenju, odsustvo neverovanja tosigurno jeste. Ali, razmotrimo naredni slučaj:

Recimo da neko zamoli slikara da naslika ne-ku izmišljenu scenu. Slikar se složi i, smatrajućida slika neku sasvim izmišljenu scenu, naslika de-taljnu sliku seoskog dvorišta, uključujući i izvesnuobojenu kuću određenog oblika, likove raznih lju-di, određene delove odeće, itd. Roditelji slikara ta-da prepoznaju sliku kao veoma vernu predstavuzbivanja koje je on samo jedanput video u detinj-stvu. Likovi i boje su isti kao oni koje je slikarsamo jednom video na farmi koju je sada prikazaona slici. Možemo pružiti još veći broj dokazakoji ukazuju na zaključak da se ono što jeslikar uradio nije desilo čistom slučajnošću. Iakoslikar iskreno veruje da je njegova slika sasvimizmišljena, i da ne predstavlja neku pravu situaci-ju, zapanjeni posmatrači imaju sve Što je potrebnoda se utvrdi da on u stvari pamti scenu iz detinj-stva. Šta drugo bi moglo da objasni to da je nje-gova slika toliko slična onome što je video?

Pristupimo sada pitanju sa druge strane. U sva-kodnevnom životu je sasvim uobičajeno opisati do-gađaj a onda ne biti siguran da li je to opis nečegašto pamtimo, ili se on zasniva na nečemu što namje rečeno posle događaja. Da je nemoguće pamtitia istovremeno verovati da ne pamtimo, izbegli bi-smo neugodnu pomisao da smo autori neke melo-dije ili argumenta i kada to nismo. Sada možemodokazati da ako neko može da pamti X, ali i da neveruje da pamti X, tada je moguće i da neko pam-ti X a da ne veruje da se X desilo.

Recimo da:1. A pamti X, i A ne veruje da pamti X.

3 4 4 c - B. MARTIN I MAX DEUTCHER

U nastavku možemo lako pretpostaviti da je Apripravan da veruje da se prošli događaj desio sa-mo ako on veruje da ga pamti, ili, veruje da muje neko rekao da se desio, ili je do toga sam došaona osnovu nečega što mu je rečeno. (Da bismo skra-tili, recimo da u poslednje dve alternative verujeda mu je to bilo »rečeno«.)

To znači:2. A veruje da se X desilo jedino ako, ili on

veruje da pamti X, ili, ako veruje da mu je rečenoda se X desilo.

Sada: A priča nešto iz svoje prošlosti, i ta pri-ča je, u stvari, istinita, iako on to ne zna. Pita seda li se stvarno seća toga što priča, ali misleći daje to malo verovatno, odbacuje tu mogućnost. Izistog razloga, odbija i pomisao da mu je to nekoispričao.

To možemo izložiti kao:3. A niti veruje da pamti X, niti veruje da mu

je rečeno da se X desilo.Iz (3) i (2) dedukcijom dolazimo do toga da A

ne veruje da se X desilo. Povezavši to sa (1) može-mo zaključiti da A ne veruje da se X desilo, ali, dato ipak pamti. Uzevši da ove tri premise mogu iz-ražavati kontingentne istine, i da su uzajamno kon-zistentne, ne možemo poreći da može biti tačno daA nešto pamti, ali ne veruje da se to desilo. Istotako je nemoguće poreći da svaka premisa možeda izražava kontingentnu istinu. Ovaj skup, kao Štostoji, formalno je konzistentan i ne pretpostavljaništa o analizi pamćenja. Samo neko ko prostopretpostavlja da iz (1) sledi da A veruje da se Xdesilo, može da dokaže njegovu nekonzistentnost.

Sugerisali smo da bi introspekcija kao sred-stvo otkrivanja prirode pamćenja, najverovatnijenavela na pomisao da je ideja da je pamćenje, unajmanju ruku verovanje, neizbeŽna. S druge stra-ne, ako usvojimo nekritički lingvistički pristuptom predmetu, možemo isto tako biti navedeni napogrešan put, jer reći »Ja pamtim X ali ne veru-jem da se X desilo« mora biti nekoherentno. Sa

PAMĆENJE 345

takvim izrazima verovanja u prvom licu sadašnjegvremena kao što je »Imam čizme na sebi, aliverujem da ih nemam« moramo biti oprezni. Ovoje isto tako nekoherentno, ali nekoherentnost nedokazuje da, ako na sebi imam čizme, ne moguda verujem da ih nemam.

Nekoherentnost bilo kog izričaja te rečenicevažan je problem koji zaslužuje znatno razmatra-nje. U ovom radu, međutim, moramo se zadovoljitisledećim zapažanjima:3 Opšte je prihvaćeno da »Apamti događaj X«, za sobom povlači »Događaj Xse desio«. Otuda nekoherentnost tvrdnje »Ja pam-tim X ali X se nikad nije desio« ne xahteva poseb-no objašnjenje; to je nekoherentnost same protiv-rečnosti. Stoga, kada neko tvrdi da pamti X, onošto kaže može biti istina samo ako se X desilo. Odovoga možemo nastaviti sa objašnjenjem zašto jenekoherentno »Ja pamtim X, ali verujem da se Xnije desilo«. Kada neko kaže da veruje u nešto, po-stoje dva široka puta da se sa njim raspravlja —a to su, ili da on ne veruje u to što kaže da veruje,ili, alternativno, da greši, verujući u ono u šta ve-ruje. Verujući nešto osoba može samo biti u pravu,ili, ne biti u pravu. Nekoherentnost u »Pamtim dasam išao u šetnju, ali ne verujem da sam išao ušetnju« sasvim je očigledna. Samo ako se X desiloosoba može biti u pravu kada tvrdi »Pamtim X«.Samo ukoliko se X nije desilo, ona može biti upravu kada veruje da se X nije desilo. Sto-ga je nemoguće da je neko istovremeno upravu i u svojoj tvrdnji da pamti X i u verova-nju da se X nije desilo. Ma kakve da su činjenice,ta osoba ne može nikako da bude u pravu. Poštoono Što ta osoba govori može da bude istina, iakoona neizbežno greši, to nije isto što i protivreč-nost, mada na nju veoma liči. Stoga možemo objas-niti zašto je »Pamtim da sam išao u šetnju, ali ve-rujem da nisam išao u šetnju« nekoherentno a da

1 Za dalje primedbe o ovoj temi videti: Max Deutscher, »A noteon Saying and Disbelieving« (»Napomena o iskazivanju i neverovanju«),Analysts (1965), 53—57.


se ne pretpostavi da pamtim znači, u najmanju ru-ku, i verovati.

Kako u našu analizu pamćenja nije uključenoverovanje, izbegavamo zagonetke one vrste kojegđica Anscombe pravi u svome članku »The reali-ty of the Past« (»Stvarnost prošlosti«, u Philoso-phical Analysis, urednik Max Black). Ona izlaže slu-čaj nekoga ko je jednom video voštanu figuru zakoju je smatrao da je čovek. Kasnije kaže — a dane laže — da pamti da je tada video nekog čove-ka. Ono što kaže mora biti pogrešno. Ali, kao Štogđica Anscombe kaže, za to nije krivo njegovo pam-ćenje. Von Levden, u svojoj nedavno objavljenojknjizi Remembering (Pamćenje; New York, 1961),opisuje sličan slučaj (str. 60) i nastoji da ovu veo-ma zagonetnu stvar reši tako što dolazi na pomisaoda niko ne može da pamti fizičke stvari, već samosvoje sopstvene doživljaje. Pošto mi ne zahtevamoda osoba ako pamti X, treba da veruje da se X de-silo, ne tražimo ni da njeno verovanje bude isprav-no. Tvrdimo da čovek, u slučaju gđice Anscombe,može da pamti kako je video voštanu figuru, iakoveruje da je video Čoveka.

Bilo kako bilo, jedan takav slučaj za nas stva-ra sledeći problem: Da li je ispravan prvi naš kri-terij? Da li osoba ispravno predstavlja ono štopamti? Može se pomisliti da nije tako. Složili smose da, ako neko kaže da je video čoveka, iako je, ustvari, video voštanu figuru a ne čoveka, to nijegreška u njegovom pamćenju. Ali, iako njegovopamćenje ne greŠi, za njega se ne može reći da pam-ti kako je video čoveka, iz prostog razloga što u tovreme tamo nije bilo čoveka kojeg bi on mogaoda upamti. Naš kriterij zahteva samo da osoba is-pravno predstavlja ono što ona pamti. Šta možemoreći da ovde osoba pamti? To bi zavisilo od drugihdetalja ovog slučaja koji nisu pomenuti ni kod gđi-ce Anscombe ni kod von Levdena. U zavisnosti odtoga kako je to videla, mogli bismo reći da osobapamti kako je izgledala voštana figura — naime,kao čovek — pretpostavljajući da je kasnije ispri-

PAMĆENJE 347

čala da je videla čoveka. Dalje, moglo bi se reći daona pamti oblik nosa onoga što je videla, oči, po-ložaj figure, itd.

Pa ipak, nema li tu neke teškoće za prvi krite-rij? On može reći i: »Sećam se oblika čovekovognosa. Bio je kriv i dosta kratak.« On ne predstav-lja tačno ono šta je video, jer ono što je video bioje nos voštane figure, i prema prvom kriteriju, onto ne pamti. Ovo bi, međutim, bio nesporazum. Onočega se taj čovek seća jeste oblik nosa nečega Štoje u stvari bila voštana figura. Ako to kažemo, mo-žemo isto tako reći da on ispravno predstavlja ob-lik nosa nečega Što je u stvari voštana figura. Tošto on može ispravno da predstavi oblik nosa nijeni na koji način ugroženo Činjenicom da on nije upravu Što se tiče materijala od koga je nos naprav-ljen, ili prirode njegovog vlasnika.

IV ZAKLJUČAK UVODNIM RAZGRANIČENJIMA

Može se pomisliti da nam naš postupak u slu-čaju gđice Anscombe dozvoljava da govorimo o ne-kom ko pamti više nego što je ikada video. (Ovo bibilo u suprotnosti sa našim drugim kriterijom.) Mo-že se tvrditi sledeće: »Ako A vidi B pokrivenogčaršavom i kasnije se seti toga, iako to ne mora daveruje, ono šta on pamti jeste da je B bio pokri-ven belim čaršavom. Ali, od svega toga A je videosamo beli Čaršav.« Međutim, to je samo ekvivoka-cija reČi »šta« u izrazima »šta on pamti« i »šta jevideo«. Isto kao što možemo reći da je ono što onpamti čovek pokriven belim čaršavom, iako u tone veruje, možemo reći i da je ono šta je video,iako u to ne veruje, bio čovek pokriven belim čar-šavom. Jednako tako »striktno« govoreći možemoreći da je u oba slučaja ono što je video ili šta pam-ti bio beli čaršav. Sve dotle dok se ne primenjujedvostruki standard, kriterij nije ugrožen.

Za dovoljnost naše liste kriterija ne možemoponuditi druge argumente sem da ne uspevamo.

3 4 8 C. B. MARTIN I MAX DEUTCHER

posle ispitivanja slučajeva, da nađemo za potrebnoda imamo neku dužu listu. Zatim, pokušavamo dadokažemo nužnost uslova koje smo naveli. Krite-rijem (1) se tvrdi: on predstavlja prošli događajunutar izvesnih granica točnosti. Neispun javan jeovog kriterija je najtipičniji neuspeh pamćenja. Ne-ko je možda video događaj, ali dok ga ne predstavisam sebi, pričajući drugima ili predstavljajući gana neki drugi način, on to, grubo rečeno, ne pamti.Čak i da je tačno, kao što to neki psihoanalitičaritvrde, da smo u pogodnim okolnostima u stanjuda se setimo svega što smo ikada doživeli, niko ustvari ne pamti ništa dok ne dođe do trenutka pred-stavljanja na neki način onoga što je doživeo ili za-pazio. Naša je namera da izraz »predstavljati proš-li događaj« bude neodređen. U vezi sa pamćenjembez verovanja, opisali smo već primer gde je slika-nje bilo slučaj pamćenja. Na samom početku ovogčlanka predložili smo da čak i plivanje može bitioblik predstavljanja.

Ono što smo rekli o načinima predstavljanjaprošlosti nije dovoljno, i ovo je pre tvrdnja negopriznanje, jer želimo da ukažemo na to da nijednofilosofsko delo o pamćenju nije čak ni primetilopostojanje ovog problema. Nijedno shvatanje pam-ćenja ne poriče da za pamćenje nije dovoljno što jeneko zapazio ili doživeo nešto u prošlosti. On mo-ra da učini nešto i u sadašnjosti. »Šta bi to osobatrebalo da uradi u sadašnjosti da bi se za nju mog-lo reći da pamti?« teško je i vrlo opŠte pitanje. Onoje slično pitanju »Šta bi to osoba trebalo da uradida bi u nečemu imala, ili nemala pravo?«, i samoza sebe, to pitanje zahteva potpunu obradu.

V KAUZALNI KRITERIJ

U svom članku »The Empiricist Theory of Me-mory« (»Empiristička teorija pamćenja«; Minđ,LXIII, 1954, 474), Holland tvrdi da su sledeći uslo-vi dovoljni da odrede da li neko nešto pamti:

PAMĆENJE 349

(a) Ono o čemu neko govori stvarno se desilo,postoji, itd.

(b) U isto to vreme nije bio obaveštavan otome šta se desilo, šta postoji, itd.

(c) Bio je svedok onoga što sada iznosi.Očigledno je da (b) nije nužan uslov za pam-

ćenje, jer neko može da pamti a i da bude obaveš-ten o događajima koje pamti.

Isto tako, mora biti jasno da Holland nije daoadekvatnu analizu. Treba samo pomisliti na slučajčoveka koji vam može reći šta mu se desilo kadaje imao tri meseca, a to može da učini samo zatošto mu je to majka ispričala. Kao i- Hollandovo iRvleovo shvatanje pamćenja (The Concept of Mind— Pojam duha; New York, 1949, str. 272—279) neostavlja mesta pravoj sumnji u to da li neko prepamti događaj nego što pamti ono Što mu je o to-me rečeno, do čega je sam došao ili što je izmislio.Već smo pokazivali da nije nužno da osoba verujeu ono što pamti ili da veruje da to pamti, čak i dasu takvi uslovi nužni, oni, zajedno sa prva dva kri-terija, ne bi bili dovoljni za pamćenje.

U daljoj argumentaciji u prilog nužnosti tre-ćeg kriterija, počinjemo sa njegovom odredbom(a). Kasnije ćemo pokazati zašto se moraju dodatii odredbe (b) i (c).

Odredba (a). Da bi pamtio događaj neko mo-ra ne samo da ga predstavi i da ga je doiiveo,već i njegovo iskustvo toga mora biti delotvor-no za izazivanje onih stanja ili niza stanja unjemu, konačno delotvornih za izazivanje nje-govog predstavljanja događaja.Covek, koga ćemo nazvati Kent, doživljava sao-

braćajnu nesreću i, zbog mesta na kome se nalazi,vidi razne njene detalje. Kasnije, Kent doživljavajoš jedan udes u kome dobije težak udarac po gla-vi, usled čega zaboravi određeni deo svog života,uključujući i prvu nesreću. On više ne može da is-puni prvi kriterij pamćenja te nesreće. Neko vremeposle druge nesreće, popularni i prilično neodgo-voran hipnotizer ima predstavu. On hipnotiše veći

350 C. B. MARTIN I MAX DEUTCHttl

broj ljudi i sugeriše im da će verovati da su u od-ređeno vreme i na određenom mestu imali saobra-ćajnu nesreću. Hipnotizer nije nikada ništa čuo nio Kentu, niti o detaljima njegovog udesa i, sasvimslučajno, vreme, mesto i detalji koje iznosi poklapa-ju se sa onima iz Kentovog prvog udesa. Kent jejedan iz grupe hipnotisanih. Sugestija uspe, i na-kon završetka, Kent ponovo zadovoljava kriterij(1). Čvrsto veruje da je doživeo udes. Udes, kakoon to veruje, potpuno je sličan prvom udesu kojije stvarno doživeo. Naravno, on sve vreme zadovo-ljava i kriterij (2). Tako, iako je sasvim jasno daon zadovoljava prva dva kriterija, veoma je neiz-vesno da on to pamti.

Da je Kentov gubitak pamćenja nastao iz psi-holoških razloga, lako bi bilo pretpostaviti da je uslučaju opisane hipnoze u stvari povratio svojepamćenje. Ali ipak Kent ne ponavlja ništa drugoiz izbrisanog perioda svog života; on ponavlja sa-mo ono što i ostali iz grupe ponavljaju. Kent sigur-no »tačno opisuje« prvu nesreću, kao i svi ostali, alinjegova priča o prvoj nesreći, čak ni delimično, neproishodi iz onoga što je video. Kao i ostali, to štogovori on govori samo usled hipnotičke sugestije.Iz tog razloga za njega se ne može reći da pamtiudes, uprkos Činjenici da tačno iznosi ono što jevideo. Stoga su prva dva kriterija neadekvatna. Akoopis onoga što je neko video bar delimično ne pro-ishodi iz toga Što je on video, za njega se ne možereći da pamti ono što je video. Ako neko pamtiŠta je video, njegovo izlaganje mora delom proizla-ziti iz toga Što je on to video. Svako ko odbacujeovo kauzalno tumačenje mora da objasni njegovusnagu. Na kraju ovoga članka iznećemo razlogeprotiv Malcolmovog pokušaja da to i objasni.

Ryle u The Concept oj Mind (str, 278) i Benja-min (op. cit., str. 323, 324) izričito su porekli da jebilo kakav kauzalni kriterij deo definicije pamće-nja. Autori kao Harrod (op. cit.), i Furlong (op. cit.),i Holland (op. cit.) ga prenebregavaju. Jasno je dami ne tvrdimo da je neka kauzalna veza logička

PAMĆENJE 351

veza. Sve što tvrdimo jeste da postoji uzročna vezaizmeđu prošlog opažanja nekog X od strane A injegovog sadašnjeg predstavljanja Xt i logička vezaizmeđu »Prošlo opažanje nekog X od strane A jekauzalno povezano sa njegovim sadašnjim pred-stavljanjem AT« i »A pamti X«.

Malcolm (Knowledge and Certainty — Znanje iizvesnost; Englewood Cliffs, 1963, str. 237, deo 2)smatra da bi onaj ko daje kauzalno objašnjenjepamćenja morao da kaže da neka tvrdnja o stvar-nom kauzalnom mehanizmu o kojem je reČ slediiz »A pamti X«. On kaže da »naše korišćenje jezikapamćenja ne implicira ništa o našoj unutrašnjoj fi-ziologiji«. Možemo se s njim složiti, jer ono što mitvrdimo u našem kauzalnom objašnjenju jeste današa upotreba »jezika pamćenja« implicira samo dapostoji neki stalni kauzalni proces. Isto tako, dase poslužimo Benjaminovim izrazom, mi ne zahte-vamo da ta stvarna kauzalna veza koja postoji bu-de »poznata ogromnoj većini ljudi«. Benjamin ka-že da je neobično da su ljudi sigurni da se nekiproces odigrava a da ne znaju kakav je to proces.Nama takvo tvrđenje ne izgleda nimalo čudno. Toje upravo ono što mnogi rade kada kažu da okre-tanje broja telefona dovodi do toga da telefon za-zvoni na drugom kraju linije. Oni misle da postojineki proces koji povezuje njihovu radnju sa posle-dicom, ali imaju samo malo ili nimalo pojma kakavje to proces.

I sledeće argumente iznosimo u prilog opšteverzije kauzalnog kriterija. Uzmimo primer slika-ra koji smo ranije izneli. Oni koji su videli slikubili su prinuđeni da zaključe da slikar pamti neštošto je video u detinjstvu. Bilo bi nerazumno da mi-sle da bi slikar uradio ono što je učinio a da nijebilo nekog posebnog zapažanja u prošlosti. Krite-riji (1) i (2) bili su ispunjeni, ali ovo samo po sebinije pokazalo da je to slučaj pamćenja. Ono što ko-načno pokazuje da je to slučaj pamćenja, što je je-dino razumno objašnjenje činjenice da su detalji,boje, ljudi i ostale stvari na slici iste kao što ih je


slikar samo jednom video u detinjstvu, jeste činje-nica da on tu scenu pamti iz detinjstva. (Govorimonaravno, o »jedinom razumnom objašnjenju« u opi-sanom slučaju. Ne želimo da kažemo da uopšte uzevne postoji alternativno objašnjenje.) Kada bi pam-ćenje nekog događaja bilo samo njegovo predstav-ljanje i ranije opažanje, tada bi bilo apsurdno po-kušavati Činjenicu da je neko dao opis koji se po-klapa sa onim Što je video, objasniti tvrdnjom daon mora to i da pamti.

Da bismo utvrdili ovaj tok argumentacije izne-ćemo jedan od mnogih sličnih slučajeva iz stvarnogživota. Neko se prividno seća nečega iz ranog de-tinjstva i pita se da li to stvarno pamti. Njegoviroditelji mu mogu reći da se ono Što opisuje stvar-no desilo, i da je on bio svedok toga, ali se raspra-va o tome da li to stvarno pamti nastavlja. Pitajuse da li to što je bio svedok događaja ima nekeveze sa njegovom sadašnjom pričom, ili se njegovopis može potpuno objasniti onim Što je kasniječuo. U donošenju odluke da li on stvarno pamtitaj događaj učestvuje i to da li mu se u međuvre-menu o tome pričalo, koliko je bio tada star, i dali je vrlo slične situacije video više puta. Ove činje-nice su istovetne sa onima koje se koriste pri odlu-čivanju da li bi on, ili ne, to ispričao da to nijevideo u detinjstvu. Doneti odluku da on to ne biuradio, znači i odlučiti da je to Što je on bio sve-dok toga u prošlosti kauzalno nužno za njegov sa-dašnji opis. (Videćemo da uzrok ne mora da budenužan uslov. Naravno, u takvim slučajevima je te-ško proveriti da li neko pamti ono Što iznosi.)

Još jedan dodatni dokaz može se izvesti iz sle-dećih razmatranja: Benjamin (op. cit., str. 324)tvrdi da ne postoje stroga pravila o određivanju dali je dovoljan određen stepen tačnosti opisa opaže-nog događaja. Harrod (op. cit., str. 54, 56) kažeda ne postoje stroga pravila za razgraničenje izme-đu mašte, snova itd., i pravog pamćenja. Nijedanod njih ne bi sasvim shvatio svu neodređenost pra-

PAMĆENJE 353

vila, kada ne bi postojali drugi kriteriji pamće-nja osim onih koje prihvataju u svojim analizama.

Neko ko govori o događaju iz ranog detinjstvamože biti sasvim precizan u detaljima tog događa-ja. Ali, kao što smo videli, on ne mora stvarno daga pamti, nego samo da pamti da su mu se tadadesile izvesne stvari. Recimo da neko vidi nekuscenu sa samo jednom neuobičajenom odlikom.Kasnije je zamoljen da opiše šta je tada video. Je-dino što tačno opisuje jeste ta neuobičajena odlika.Ovde imamo dobar razlog da kažemo da on pamtitu jednu odliku, čak i kada je ostatak njegovog opi-sa pogrešan. Ta odlika je bila neuobičajena, tako daje malo verovatno da bi je stavio u opis da je nijevideo. Korisno je primetiti da nešto slično važi i uodnosu na prvi tip pamćenja da. Ako nekome ka-žemo da zapamti broj telefona (prilagodimo takoprimer iz Benjaminovog Članka) i on posle navedetačno samo jednu cifru čitavog broja, ne bi posto-jao razlog da mislimo da on pamti čak i tu jednucifru. Pretpostavimo, ipak, da je bio u stanju dakaže da je poslednja cifra 7, i da je to sve Što mo-že da kaže. Tada bismo možda dopustili da on stvar-no pamti ono što kaže, jer bi bilo srazmerno maloverovatno da je slučajno bio u pravu.

Izgleda da su naša »pravila« o tome koliko ne-ko treba da je u pravu da bi se za njega moglo rećida nešto pamti sasvim zbrkana, ukoliko ne koristi-mo više kriterija od onih koje koriste filosofi kojekritikujemo. Čak i odredba (a) kauzalnog kriterijauvodi neki red u ovaj haos. Ona, na primer, rešavaHarrodove teškoće kod razlikovanja mašte i snovaod pravog pamćenja. Ono što smatramo za izmiš-ljeno nekad može biti pamćenje, ali obično nije. Uonim slučajevima kada za sebe smatramo da ne-što zamišljamo, i uzrok našeg »zamišljania« je (nanačin koji ćemo objasniti) neko prethodno iskus-tvo ili opažanje, i tada je to pamćenje, bez obzirada li mi to smatramo ili ne. Ukoliko je Malcolm usvojoj knjizi Dreaming (Sanjanje) u pravu, snoviponekad mogu isto tako biti i sećanje. Ono što ho-

23 Sve si i saznanje


ćemo da pokažemo jeste da niko ne može očekiva-ti da uvek bude u stanju da sam za sebe napravirazliku između ovih stvari.

VI NU2NI I DELOTVORNI USLOVI

Kada filosofi govore o nužnim uslovima, uglav-nom misle na opšte nužne uslove. Stoga, kada kažuda je C nužno za E, oni govore o tipovima doga-đaja, a ne o događajima. Reći da je C uglavnomnužno za E znači da bez događaja tipa C ne posto-ji neki drugi način da se dovede do događaja tipaE. 0 većini se, ipak, govori kao o određenim doga-đajima nužnim za druge određene događaje. Za pa-ljenje vatre nije opšte nužno da neko upali šibicu.Ali ipak, u određenoj situaciji, paljenje Šibice možebiti nužno za paljenje nečije cigarete u trenutkukada ne postoji drugi način da se zapali cigareta.

Gornje razgraničenje se može povući čak i akoje određeni slučaj C nužan za E, samo ako nekiopis C važi za C, a neki opis E' važi za E, ta-ko da je univerzalni zakon »Ako E' onda C«. Zbogtoga, kada razmatramo nužne uzročne uslove u izu-čavanju zbivanja pamćenja, nas interesuju samouslovi zbivanja koji su uzročno nužni za druge us-love. Kada razmatramo pitanje da li prilikom pam-ćenja prošlo iskustvo mora biti uzročno nužno zanjegovo kasnije predstavljanje, neće nas intereso-vati da li je to prošlo iskustvo onog tipa koji jeopšte nužan za tipove događaja čiji je ovo primerkasnijeg predstavljanja.

Može se pomisliti da smo, pošto branimo kau-zalni kriterij, prinuđeni da kažemo da je prošloiskustvo kauzalno nuino za kasnije predstavljanje,pošto je jasno da prošlo iskustvo nikad nije idovoljno za to. Postoje, ipak, uzročni uslovi kojinisu ni nužni, niti dovoljni.

Na primer, ako se neko upravo sprema da is-priča nešto a neko drugi ga prekine i sam ispričato isto, tada činjenica to što je i on sam to isto

PAMĆENJE 353

opazio u istom trenutku nije nužno da bi on to iispričao. Ovo još uvek ne znači da on ne pamti pro-šli događaj, ukoliko, pošto je bio prekinut, ode iispriča ga nekom drugom. Samo onda kada ne biispričao ono Što jeste, ili kada ne bi doživeo onoŠto je doživeo, njegovo prošlo iskustvo bi bilo uz-ročno nužno za to Što je sada ispričao. Da nijedoživeo ono što jeste, još uvek bi pričao isto, jerbi prihvatio priču svog, poverenja dostojnog prija-telja. Ipak, izgleda malo verovatno da se on nebi sečao događaja pošto ga je prijatelj prekinuo ida bi pamtio samo ono što mu je on rekao.

Postoji drugi tip slučaja u kome se za nekogamože reći da pamti nešto, iako njegovo opažanjetoga nije uzročno nutno za ono što on sada izlaže.Recimo, desilo se da je neko pogledao unaokolo iprimetio majmuna kako se prevrće preko glave. Ne-ko drugi je to isto primetio i mogao bi mu rećida se majmun prevrnuo preko glave, u slučaju daovaj nije video kako to majmun čini. Pretpostavlja-jući da svi ljudi mogu kasnije da kažu da se maj-mun prevrnuo preko glave (drugi tip pamćenja»da«), bilo bi pogrešno reći da je njegovo sopstve-no viđenje toga uzročni nužni uslov njegove sposob-nosti da kasnije kaže da se majmun prevrnuo pre-ko glave. (Naravno, njegovo doživljavanje onogašto priča jeste uvek logički nužni uslov za njegovokasnije pamćenje toga).

U oba tipa opisanih slučajeva nije verovatnoda bi osoba iznela ono što jeste, u sasvim isto vre-me, da nije sama videla ono o čemu je kasnije priča-la. Može se pretpostaviti da bi se pri nekom stepenutaČnosti moglo otkriti vremensko neslaganje. BilotaČno ili ne, to je sasvim irelevantno. Unutar istihgranica tačnosti koje koristimo da bismo odlučiliu kom trenutku su se desili događaji opisanog tipa,možemo reći da bi osoba ispričala to isto, i u istovreme, ali da bi za to postojali drugi uzroci.

Da bismo govorili o uzročnom uslovu koji mo-že biti nužan ili dovoljan, ali ne mora da bude ni-jedno od toga, uvodimo termin »delotvoran«. Uslov

356 C, B. MARTIN I MAX DEUTCHER

može biti delotvoran u izazivanju drugog uslova,čak kad bi se rezultat mogao postići u isto vremenekom drugom metodom, da nije bilo tog delotvor-nog uslova.

Da bismo potpuno razmotrili potrebu za ovimterminom treba razmotriti slučajeve u kojima izgle-da da možda postoje dva istovremeno prisutna uslo-va sa sasvim istom kauzalnom ulogom. Sigurno senijedan ne bi mogao opisati kao nužan. Ali, bilo biveoma neugodno da moramo reći da su oba ili sva-ki od njih, delotvorni. Iz naših sadašnjih razmatra-nja moramo isključiti raspravu o ovom teško re-šivom problemu.

Čak i uključivanje odredbe (a) — da bi pam-tio događaj neko mora ne samo da ga predstavi ida ga je doiiveo, već i njegovo iskustvo toga morabiti delotvorno u izazivanju stanja ili niza stanjau njemu, konačno delotvornih u izazivanju njego-vog predstavljanja događaja — u listu kriterijapamćenja, dozvoljava uvođenje neželjenih slučaje-va. Videćemo da odredba (b), koju ćemo uvesti, is-ključuje ovakve slučajeve.

U okviru druge priče o Kentu sklonom udesi-ma, recimo da je on ispričao i svom prijateljuGrayu ono što je video od udesa koji je doživeo.Kent ima drugi udes u kome dobije udarac po gla-vi koji mu izbriše pamćenje nekog perioda u pro-šlosti, uključujući i prvi udes. Kada Gray otkrije dase Kent više ne seća prvog udesa, ispriča mu sveone detalje koje mu je Kent ispričao u vremenuizmeđu prvog i drugog udesa. Posle izvesnog vre-mena Kent zaboravi da mu je bilo ko pričao oprvom udesu, ali još uvek pamti ono što mu jeGrav rekao. Jasno je da on ne pamti sam udes. Za-mislite kako bi Gray primio Kentove tvrdnje daponovo pamti prvi udes. On zna da Kent, posledrugog udesa, nije uopšte bio u stanju da kaže ne-što o tome i kada mu je on, Gray, to ispričao, Kentnije pokazivao bilo kakve znake prepoznavanja.Kentu je priličan deo prošlosti izbrisan i sada nemože ništa da kaže o tom periodu osim onoga Što

PAMĆENJE 357

mu je Gray rekao. Stoga nemamo razloga da kaže-mo da je Gravovo prepričavanje prvog udesa stvar-no oživelo Kentovo pamćenje. Kent je bio svedokprvog udesa, sada može da ispriča ono šta je tadavideo, ali ga ne pamti. Da su kriteriji (1) i (2) i od-redba (a) dovoljni, trebalo bi da kažemo da on pam-ti prvi udes. U upravo opisanom slučaju, kauzalnilanac između Kentovog doživljavanja i opažanjaprvog udesa i njegovog kasnijeg tačnog izlaganja(pošto mu je Gray rekao) jeste ovaj: Kentovo opa-žanje prvog udesa je imalo za posledicu to što jeGray ispričao opis udesa kako ga je on opazio idoživeo. Grayovo slušanje Kentove- priče imalo jeza posledicu Gravovu priču Kentu o prvom udesu,onako kako ga je Kent video. Kentovo slušanjeGrayove priče o udesu imalo je za posledicu daKent kasnije prepričava opis prvog udesa.

To znači da je u opisanom slučaju Kentovoopažanje prvog udesa bilo delotvorno u izazivanjunjegovog kasnijeg opisa događaja. Uprkos tome,Kent ne pamti, i stoga se mora uvesti neka dodat-na odredba. Uslov da prošlo opažanje treba dabude delotvorni uslov za sadašnje prepričavanjedogađaja, za sada je ispravan, ali je isuviše slab.Pooštravanje kriterija tako da prošlo opažanje mo-ra biti uzročno dovoljan uslov za sadašnje iznoše-nje bilo bi isuviše jako. Bezbroj drugih činilaca idogađaja uvek je nužno da bi došlo do predstav-ljanja nečeg opaženog u prošlosti. Da je sve što seo uzročnim uslovima može reći to da su oni pro-sto delotvorni ili dovoljni — uopšte, ili tek u odre-đenim okolnostima, ova teškoća bi bila nepremo-stiva.

Najprostije pravilo kojim se može otpisati ne-zgodni, upravo opisani slučaj, a koje odgovara či-njenicama našeg sveta, jeste da uzročni lanac izme-đu opažanja iz prošlosti i sadašnjeg predstavljanjatreba da se nastavi bez prekida unutar tela osobeo kojoj je reč. U nezgodnom slučaju kauzalni la-nac ide od Kenta do Graya i ponovo nazad do Ken-ta. Ovaj kriterij ipak isključuje neke slučajeve pam-


ćenja koje možemo zamisliti. Ne želimo da kažemoda možemo zamisliti da samo ljudi pamte. Sigurnoje moguće zamisliti da ćemo možda pronaći bićakoja će biti u stanju da predstavljaju prošlost istotako efikasno kao i mi, na iste razne načine koje imi koristimo, ali koja se od nas razlikuju u slede-ćem: ona sa sobom nose metalnu kutiju, i ako seod nje odvoje, ne pamte ništa, ma kako skoro se todesilo. Sa tom kutijom se ne rađaju. Kutije se praveu fabrici i daju im se prilikom rođenja, posle čegaova bića postepeno razvijaju sposobnost pamće-nja. Ona ne pitaju kutiju o prošlosti, već povezanisa njom pamte na isti način kao i mi. Ovaj slučajpokazuje da predloženi kriterij nije strogo uzevnužan.

Isto tako možemo da pokažemo da predloženidodatni kriterij ne isključuje druge, lažne slučaje-ve pamćenja, i u tom smislu nije dovoljno jak. Re-cimo da student ne može da zapamti2 za ispit onošto je pročitao u udžbeniku hernije, i sa zagreja-nom iglom to utisne sebi na dlan. Na ispitu onispiše tačne formule prateći prstima ureze na svomdlanu. Ovde se uzročni lanac ne proteže izvan telaosobe, a ipak on ne pamti2 ono što je pročitao uudžbeniku hernije, već samo ono što je upisao nasvom dlanu. (Ideju za ovaj slučaj dugujemo profe-soru J. L. Mackieu.) Promene koje predlažemo zakauzalni kriterij rešavaju na odgovarajući način iove probleme.

Iako su pravila, ono koje smo upravo ispitali,kao i sledeće koje ćemo tek proveriti, samo kuleod karata, važno je videti da ona nisu ispravna irazumeti zašto. Da ispitamo dodatak kauzalnom kri-teriju:

»Kasniji striktni ili potpuni podsticaj u vezisa stvari koja se pamti nije uzročno nužan zanjeno kasnije predstavljanje.«»Potpun podsticaj« je tehnički termin i objaš-

njava se na sledeći način:

PAMĆENJE 359

Podsticaj je potpun kada osoba, od onoga štose u prošlosti desilo, ne može da tačno iznese ništaviše od onoga Što je dobila podsticajem.

Recimo da je neka osoba podstaknuta kad godopaža ono što je ranije videla ili opaža predstavutoga, bilo da je neko namerno ili nenamerno pod-strekava. Osoba je podstaknuta ako se desi da pro-čita opis nečega što je nekad uradila, ili ako pro-čita izmišljenu priču koja se slučajno slaže sa ne-čim iz njene vlastite prošlosti, ili ako vidi nekidogađaj koji je veoma sličan nečemu što je ranijevidela, ili vidi predmet u istom stanju kao što ga jei ranije videla.

Jedna veoma važna razlika postoji između ver-balnog podsticanja i podsticanja putem opažanjanečeg što predstavlja nešto već ranije viđeno. Akoneko vidi nešto što je ranije već video, tada, Čak iako ne može da iznese nikakav detalj onoga što jeranije video, a što nije dobio podsticajem, njego-vo podstaknuto iznošenje sadrži ideju da je stvar-no nešto slično ranije video. Bez obzira koliko jedetalja dobio posmatranjem kopije onoga što jeranije već video, u takvim slučajevima uvek postojidodatni »detalj« prepoznavanja. Samo ako je nekoverbalno podstaknut, on može u vrlo strogom smi-slu biti »sasvim« podstaknut. Ako je tako verbalnopodstaknut, da mu je čak i rečeno da je ranije doži-veo ono o čemu ga sada obaveštavaju, možemo re-ći da je striktno podstaknut.

Važno je shvatiti da, prilikom verbalnog pod-sticanja, subjekt ne mora da to predstavlja kao dase desilo u prošlosti. Ako mu nije rečeno da je tobilo u prošlosti, i on to ne kaže kada iznosi onona šta je bio podstaknut, tada je sasvim, ali ne istriktno podstaknut. Ali ako mu je rečeno da seto desilo nekad u prošlosti i on tome ne može višeništa da doda, tada je bio striktno podstaknut.

Veza između striktnog i lingvističkog podstica-nja je sledeća: samo lingvističko podsticanje možebiti striktno podsticanje, ali ono može biti i potpu-no a da ne bude striktno. Predloženo pravilo se uk-

3 5 0 c - B - MARTIN I MAX DEUTCHER

lapa u drugi slučaj udesa, jer Kent je mogao daispriča o prvom udesu tek pošto mu je Gray po-novo rekao sve o tome, a i tada nije mogao da ka-že ništa više o udesu od onoga što mu je Gray re-kao. Pravilo, takođe, dopušta da bića sa kutijamapamte. Još više, ono se slaže sa zdravorazumskimmišljenjem da neko ko nešto pamti ne mora to po-novo da vidi, ili da vidi nešto slično, ili da čujepotpun opis toga, da bi o tome mogao da govori.

VII RAZGRANIČENJE IZMEĐU DELOTVORNOGU DATIM OKOLNOSTIMA I DELOTVORNOG ZA

STVARANJE TIH OKOLNOSTI

Uprkos prividnog uspeha prethodno opisanemodifikacije, ona je isuviše uska da bi se uzela kaoopšte pravilo. Sada nam je potreban kriterij kojidopušta mogućnost da neko ko je bio sasvim, iličak striktno podstaknut, može ili ne mora da pam-ti. Ako pronađemo takav kriterij, to će nam, ustvari, omogući da kažemo za osobu — koja morabiti striktno podstaknuta — da li pamti ili ne pamtikada iznosi ono na šta je podstaknuta. Slučajevi kojećemo opisati da ovo pokažemo, u stvari će nas dovestido tačnog pravila. Vrlo Često se osoba mora podstak-nuti pre nego Što može da se seti; ovu činjenicu,izgleda, isključuju predloženi dodatni kriteriji iakose mnogi slučajevi podsticanja u ovo mogu uklopi-ti jer je potrebno da samo potpuni ili striktni pod-sticaj ne bude uzročno nužan. Bilo kako bilo, pra-vilo se ne može koristiti iz razloga sledeće vrste:Recimo da neko pokušava i ne može da se setikoju je vrstu palačinki jeo u restoranu gde služepedeset vrsti palačinki. Pošto mu je rečeno, ilisugerisano, da je jeo palačinke sa bananama, onkaže »Ah, da, sada se sećam*. AH, ne može da do-da nikakav detalj. Možda nas vara, možda vara sa-moga sebe, ali ta mogućnost samo ističe da jemožda i u pravu i da nikoga ne vara. Možda pamtida2 je jeo palačinke sa bananama, a ne pamti samodai je jeo palačinke sa bananama, iako je bio štrik-

PAMĆENJE 361

tno podstaknut. Uzmimo drugi slučaj. Neko nepamti šta je radio prethodnog popodneva. Tada muse ispriča dugačka priča o vožnji kroz određenegradove, o takvim i takvim jelima koje je jeo naizletu, itd. Na to on kaže »Sada mi se sve vrača« iispriča ćelu priču. Pretpostavimo da mu je pričaispričana na tako potpun način da ne postoji ništašto bi razumno moglo da se doda. Mnogo ubedlji-vije bi bilo da on može da doda važne detalje, alisama činjenica da je u stanju da ponovi tako du-gačku priču, obično bi ukazivala da on stvarnopamti mnoge stvari koje je tog popodneva radio.Bilo bi malo verovatno da takvu priču može daponovi u detalje da sam, stvarno, nije bio na tomputu. (Naravno, ako ta osoba poseduje vrlo dobrokratkotrajno pamćenje, njegova sposobnost da is-priča priču reč po reč ne bi otklonila našu sumnjuda on pamti bilo Šta drugo osim priče koja mu jeupravo ispričana.)

Čak i kada se osoba mora striktno podstaknutimalo je verovatno da bi ona sledila ovaj podsticajsa svojom vernom kopijom opisa da nije postojalonjeno opažanje onoga o čemu je reč. U takvomslučaju obično imamo jake dokaze da osoba pamtidogađaj a ne podsticaj. čak i u tako jednostavnomslučaju kao onom gde neko »pamti« samo da2 jejeo palačinke sa bananama, možemo naći dokazei za i protiv pravog pamćenja. Ako nekome damospisak sa nazivima petnaest vrsti palačinki, međukojima se nalaze i one kojih pokušava da se seti, ion izabere baš te, onda to uzimamo više kao dokazpamćenja nego kao stvar slučaja.

Pojaviće se i slučajevi striktnog podsticanjagde nećemo znati da li bi, bez opažanja onoga štose opisuje, ovo podsticanje bilo praćeno tačnim opi-som, ili ne bi, U takvim slučajevima nećemo bitiu stanju da odredimo da li osoba pamti, ali, to neosporava našu teoriju, već sasvim obrnuto. Jednaod grešaka nedavno izloženih analiza pamćenja je-ste da one ne ostavljaju dovoljno prostora pravojsumnji u pogledu toga da li neka osoba nešto


pamti ili ne. Poznata je činjenica da se može sum-njati da li osoba koja daje istinit opis svoje vlasti-te prošlosti u stvari pamti. Na primer, kao što smoto već ranije izneli, ne možemo uvek imati dovolj-no dokaza za odluku da li neko ko daje istinit opisdogađaja Iz svog detinjstva, to pamti, ili samo po-navlja ono što su mu ispričali roditelji.

Sada koristimo odredbu (b) kriterija 3, kojaglasi:

U onim slučajevima gde je podsticaj delotvo-ran za predstavljanje, nečiji prošli doživljajstvari koja se predstavlja delotvoran je u iza-zivanju stanja (ili sukcesivnog skupa stanja)u njemu, koja su konačno dovela do izazivanjanjegovog predstavljanja u uslovima u kojimaje podstaknut.

Prošli doživljaj ne bi smeo biti delotvoran samoza podsticaj nekoga.

Ovo može da izgleda zastrašujuće. Ono štomoramo da razjasnimo jeste razlika između:

E (doživljaj) koji je delotvoran za stvaranjeuslova P (podsticaj), što doprinosi da dođe doR (predstavljanja) iE .(doživljaj) koji je delotvoran u uslovu P(podsticaj), što doprinosi da dođe do R (pred-stavljanja).

Ako je A delotvorno za B a B delotvorno za C, ta-da možemo reći da je A delotvorno za uslov B ko-ji je delotvoran za C. Ako je A delotvorno zaB i Bdelotvorno za C, a međutim, jednako kao što je ovoA delotvorno za faktor B' različit od B koji delujezajedno sa B da dođe do C, tada ćemo reći da jeA delotvorno za C u (kao i za) uslov B, koji je de-lotvoran za C. Očigledno, A može biti delotvornokako za uslove B koji doprinosi pojavi C, tako idelotvorno u tim uslovima.

Odredba (b) na sledeći način rešava problema-tičnu verziju slučaja udesa: Kent je bio uključenu prvi udes i zato je Grayu pričao o tome. Poštomu je bilo ispričano Gray je priču preneo nazadKentu kada je ovaj u drugom udesu izgubio pam-

PAMĆENJE 363

ćenje. Tako je Kentovo prvobitno opažanje udesabilo činilac koji je doveo do konačnog opisa kojion pruža. Njegovo opažanje udesa, ipak, nije bilodelotvorno za iznošenje (kroz sukcesivni niz sta-nja) njegovog opisa nesreće, u uslovima kada je biopodstaknut. Iz tog razloga ne kažemo da on pamtiudes. Stvar možemo postaviti i na drugi način.Možemo reći da njegovo prošlo opažanje udesa ni-je bilo delotvorno u izazivanju njegovog predstav-ljanja udesa, na podsticaj. Isto tako, možemo to iovako predstaviti: njegov prošli doživljaj nije de-lotvoran u izazivanju njegovog predstavljanja ude-sa pod uslovom da je on podstaknut.

VIII IDEJA 0 TRAGU PAMĆENJA

Ćak i kada neko iznosi nešto iz sopstvene pro-šlosti i kad je njegovo prošlo iskustvo deo uzrokanjegovog predstavljanja toga uz podsticaj, ipak, onne mora da pamti bilo Šta od toga. Recimo da ne-ko vidi nešto i kao rezultat toga postane sugestibi-lan za sve vrste »podsticaja« pravih ili lažnih, u od-nosu na ono što je opazio ili uradio. Da skratimo,reći ćemo da je ovaj njegov prošli doživljaj izaz-vao u njemu »sugestibilno« stanje. On je striktnopodstaknut za nešto što je stvarno video, i usledsugestibilnog stanja koje je u njemu izazvalo toprošlo opažanje, on prihvata taj podsticaj. Premasvim kriterijima koje smo do sada postavili, onpamti ono što je video. Ali svakako, upravo iz opi-sanog slučaja ne proizlazi da on pamti bilo šta dru-go osim priče kojom je bio podstaknut.

Ako prihvatimo ovo gledište, može izgledati oči-gledno da iz opisa slučaja sledi da on ne pamti ništaosim priče kojom je bio podstaknut. Može se po-misliti da, ako neko nešto pamti, on mora biti ustanju da razlikuje tačne od netačnih podsticaja.Ako u njemu postoji sugestibilno stanje tada onpodjednako spremno prihvata i ispravne i pogrešnepodsticaje. Suočen i sa jednim i sa drugim on ne


mora biti u stanju da izabere, i podložan je da pri-hvati kako pravi tako i pogrešan podsticaj. Ako senalazi u takvom stanju, onda, iako on može tačnoda nešto predstavlja jer je to video, iz toga ne pro-izlazi da on to i pamti. Videćemo, međutim, da iztoga ne sledi ni da on to ne pamti.

Ova poslednja teškoća proizlazi iz slučaja ukojem nečije predstavljanje uključuje i verovanjeu nešto iz prošlosti. U stvari, sasvim analoganproblem nastaje u onim slučajevima u kojima ne-čije iznošenje nečega ne uključuje verovanje, kaošto je to bio slučaj slikara u III delu ovog rada.Logički je moguće da neko nešto vidi i kao rezultattoga stekne sposobnost vrlo vernog kratkotrajnogpamćenja. Tada može ispričati priču kojom je biopodstaknut, zahvaljujući sposobnosti stvorenoj unjemu njegovim sopstvenim prošlim opažanjemtoga o čemu priča. Na taj način on bi zadovoljiosve kriterije koje smo do sada utvrdili. Ali, iz togane proizlazi da on pamti bilo šta izvan priče kojomje bio podstaknut. Dokazi za pretpostavku da onpamti samo priču a ne i prošli događaj mogli bi sedobiti ako utvrdimo da istina o događajima iz nje-gove prošlosti nije imala nikakvog uticaja na nje-govo iznošenje tih priča, pošto je njima prethod-no bio podstaknut. Moramo da pazimo i da kaže-mo da iz takvog slučaja ne sledi da on pamti; aline smemo da kažemo da iz toga sledi da on ne pam-ti. Naše rešenje problema izazvanog »sugestibilnim«stanjem resice ujedno i ovaj problem.

Lako je videti zašto bi bilo pogrešno reći daneko ne može da pamti u slučaju ako je prošli do-življaj koji mu je ispričan izazvao u njemu sugesti-bilno stanje. Ponekad, da je ostavljen na miru, mo-gao bi sasvim dobro da pamti. Njegovo prošlo is-kustvo možda mu je ostavilo dobro pamćenje ono-ga što je doživeo, ali je isto tako moglo da izazovesugestibilno stanje usled koga on prihvata svakiverovatni podsticaj. Stoga je mogućno da, kada muje potreban potpun podsticaj, taj podsticaj oživinjegovo pamćenje, iako bi, usled svog sugestibil-

PAMĆENJE 365

nog stanja, podjednako spremno prihvatio i lažanpodsticaj.

Izgleda da to čini naš problem nerešivim. Akone isključimo sugestibilno stanje kada definišemopamćenje, mi smo, izgleda, prinuđeni da prihvati-mo i neprihvatljive slučajeve. Ako, pak, postavimopravilo da osoba ne sme biti u sugestibilnom sta-nju isključujemo i prihvatlijve slučajeve.

Može se misliti da pravilo koje sledi rešavastvar:

Ako podsticaj izazove nečije predstavljanje ne-čega na osnovu »stanja pamćenja« (pre negoiz »sugestibilnog stanja«), tada bi A i u slučajukada bi lažan podsticaj u to vreme izazvao po-grešno predstavljanje događaja, stanje komebi odgovarao ovaj lažan podsticaj moralo bitirazličito od stanja koje je dovelo da neko tač-no predstavlja događaj, nakon ispravnog pod-sticaj a.Iz ovog zdravorazumskog rešavan j a teškoće

ipak proističe jedna druga teškoća. Nazovimo sta-nje pamćenja, zajedno sa sugestibilnim stanjem,stanjem M'. Tada možemo reći da je M' osnova ne-čijeg predstavljanja vlastite prošlosti, pošto je nato bio podstaknut, iako bi osnova za nečije pogreš-no iznošenje prošlosti, na osnovu lažnog podstica-ja, bilo isto to stanje M'. Stoga, predloženo pravilonije svrsishodno, jer neko može da pamti i kadanjegovo predstavljanje prošlosti, uz podsticaj, pro-izilazi iz M\ Po predloženom pravilu on to ne bimogao da pamti. Besmisleno je pokušavati branitiovo pravilo i stoga:

»Ne budimo glupi! Ako je deo pamćenja u sta-nju M' odgovoran za nečije predstavljanje pro-šlosti, a sugestibilno stanje nije delotvorno zato predstavljanje, tada on pamti, a obrnuto,ne.«Odbrana je besmislena, jer pravilo jednostav-

no ne uspeva da pruži efikasni prikaz razlike izme-đu dva dela M' stanja — stanja pamćenja i sugesti-bilnog stanja.

3 5 6 C - B - MARTIN I MAX DEUTCHER

Sada normalno sledi pokušaj protivčinjeničkogopisa stanja pamćenja:

Stanje pamćenja za neko X je ono stanje unekome, izazvano njegovim prošlim doživljava-njem X, koje ga navodi da prihvati ili izaberetačan podsticaj, i koje je takvo da ukoliko nebi postojalo nikakvo drugo stanje koje bi ganavodilo da prihvati lažan ili tačan podsticaj zaX, on bi prihvatio ili izabrao samo tačan pod-sticaj za X.Ovo pravilo u najmanju ruku izbegava teškoće

izazvane uvođenjem tog stanja M'. M' nije stanjepamćenja, jer nije tačno da bi neko, ukoliko u nje-mu ne postoji nikakvo drugo stanje značajno zaprihvatanje podsticaja, izabrao tačan umesto laž-nog podsticaja. To je zato što je M' kombinacijastanja pamćenja i sugestibilnih stanja. Ovo pravi-lo, međutim, ima mnogo korenitiji nedostatak odprethodnog, koje je bilo samo neadekvatno. Komože da kaže šta bi čovek uradio da u njemu nepostoji nikakvo drugo stanje odlučujuće za njegovizbor podsticaja, bilo tačnih ili lažnih? Nije neve-rovatno da bi bio imbecil.

Problem se može resiti pribegavanjem ideji otragu pamćenja. Ova je ideja nerazdvojni deo našepredstave pamćenja. Kada već jednom prihvatimokauzalni model pamćenja isto tako moramo prihva-titi i postojanje neke vrste traga, ili strukturnoganaloga, onoga što je bilo doživljeno. Čak kad bineko i savladao mnoge raznovrsne teškoće koje ok-ružuju predstavu dejstva na udaljenosti, ne bi bilotačno reći da neko pamti neki događaj ako ga nje-govo prošlo doživljavanje tog događaja, i poredvremenskog razmaka, navodi da ga on ispriča. Po-stoji neminovno pribegavanje metaforama o skla-dištenju našeg prošlog iskustva, u našim idiomimai mišljenju o pamćenju, štaviše, ako bi naše prošloiskustvo sada moglo neposredno da deluje na nas,više ne bi postojao nikakav razlog da pretpostavi-mo da možemo da pamtimo samo ono što smosami iskusili. Sve dok se držimo opisa pamćenja

TA MĆ KN J E 367

kao »skladišta« ili »traga«, iz toga proizlazi da mo-žemo pamtiti samo ono Što smo doživeli, jer u na-šem prozi vi javan j u tih događaj a, oni »ulaze« uskladište. Da to ne smatramo, zašto ne bismo pret-postavili da bi događaji koji su se desili godinamapre nego Što smo se rodili mogli da prouzrokujuda pričamo o njima?

Neki filosofi su skloni da misle da se zastupa-njem shvatanja da je kauzalna veza deo predstaveo pamćenju, jednovremeno zastupa i gledište da jestvarna kauzalna veza deo predstave o pamćenju.(Vidi sledeći deo, o profesoru Normanu Malcolrau.)Shodno tome oni bi, bez sumnje, mislili da nas našposlednji potez još više vezuje za ideju da opšteshvatanje pamćenja sadrži ideje koje se mogu naćisamo u specijalizovanim oblastima znanja, kaošto je neurofiziologija. Ali, to nije slučaj. OpŽti zah-tevi za neki trag pamćenja mogu se shvatiti iakoljudi imaju malu ili nikakvu predstavu o specifič-noj prirodi takvog traga. Oni se mogu osloniti natako prosto objašnjenje kao Što je otisak novčićau vosku, ili mogu da, kao VVittgenstein, koriste pri-mere strukturne analogije između muzike i žlebana gramofonskoj ploči. Za svaki viši ton postojiveći broj ureza po jedinici dužine žleba. Za svakiglasniji deo postoji povećanje nagiba žleba, itd.Jedino bi »savršeni« strukturni analog imao sistemrazlika koje bi odražavale kao u ogledalu svaku po-jedinačnu razliku sa originala. Možda je besmislenaideja o odražavanju svih odlika nečega, jer moždanema smisla u ideji o postojanju svih obeležja biločega. Ali za našu svrhu dovoljno je što možemo daosmislimo ideju o analogu koji sadrži u najmanjuruku isto onoliko odlika koliko i detalja koje nekaosoba može da ispriča o nečemu što je doživela.

Sada možemo izravno da se latimo problemarazlikovanja između sugestibilnog stanja i stanjapamćenja. S jedne strane, mora biti jasno da nekomože da ne pamti nešto, ako ga je proživljavanjenekog prošlog događaja dovelo u sugestibilno sta-nje u kome je sklon da prihvati i istinite i lažne

3 5 8 c - B - MARTIN I MAX DEUTCHER

podsticaje, jer ovo sugestibilno stanje ne mora bitistrukturni analog onoga što je opaženo od prošlogdogađaja. U isto vreme, naše prošlo iskustvo doga-đaja moglo je da ostavi trag pamćenja u nama, kaoi sugestibilno stanje. (Ovo ima za posledicu da, akosmo dovedeni u oba stanja i ako nam je potrebanpotpun podsticaj, nije moguće proveriti da neštopamtimo na podsticaj, bez pozivanja na onu vrstufizioloških saznanja koje za sada niko ne poseduje.Isto tako, može izgledati moguće da je i sam tragpamćenja sugestibilno stanje. Ova sugestija ipakobiluje teškoćama i ne nameravamo da je daljerazvijamo.) Stoga odredba (c) kriterija 3 zaokružujenašu analizu pamćenja:

Stanje ili skup stanja izazvanih prošlim doživ-ljavanjem mora predstavljati takav strukturnianalog onoga što se pamti, u onoj meri da tomože taČno da predstavi ono što se pamti.

IX MALCOLM O PAMĆENJU

Pošto je veći deo ovog članka već bio napisan,profesor Norman Malcolm objavio je važan dopri-nos o pitanju pamćenja u tri poglavlja svoje knji-ge, Knowleage and Certanity (Znanje i izvesnost;Englewood Cliffs, 1963). Naše objašnjenje razliku-je se od njegovog na više načina.

Malcolm tvrdi da osoba B pamti da p, ako, isamo ako B zna da p, jer je već znala da p. Ovadefinicija ima tri elementa: sadašnje znanje da p,prethodno znanje da p, i odnos između sadašnjeg iprethodnog znanja izražen tvrdnjom da B zna dap, jer je prethodno znao da p. Elementi su svakiza sebe nužni a zajedno i dovoljni uslovi za pravopamćenje činjenica. Razmatraćemo ova tri uslova,jedan za drugim.

Prethodno znanje

Recimo da neko vidi nešto ali pomisli da imahalucinacije. Neko vidi nešto, ali stoga što ne pri-

PAMĆENJE 369

hvata da to stvarno vidi propušta da sazna da jeto tu, ispred njega. Kasnije sazna da je u to vremesa njim sve bilo u redu i da je stvarno video onoza šta je mislio da mu se privida. U stanju je dapruži detaljan i veran opis onoga Što je video. Po-grešno je insistirati na tome da on ne pamti onošto je video prosto zato Što tada nije verovao svo-jim očima. Pitanje da li pamti da nije imao pove-renja u svoja čula, sasvim je različito od pitanja dali on pamti ono što je video. Naravno, ovaj slučajrazlikuje se od onoga koji je opisao Malcolm kaomoguću teškoću za svoju analizu (str. 223). U slu-čaju koji mi predlažemo, osoba nije dobila nikak-vu novu informaciju o onome što je videla. Kadaotkrije da joj se tada nije ništa priviđalo, sigurnoće reći: »Pa, svakako, u tom slučaju, pamtim dasam videla...« Ovo ne može da se shvati kao jed-na od Malcolmovih »eliptičnih« upotreba izraza»ona pamti«.

Malcolm misli da neko može znati da ima od-ređeni osećaj samo ako vlada jezikom kojim ćeizraziti tu činjenicu. Raspravljanje o ovome bi nasodvelo suviše daleko, ali kako Malcolm zahtevaprethodno znanje za pamćenje, stoga u sledećempasusu prihvata kao »zanimljivu posledicu« onošto mi smatramo za reductio ad absurdum,

»Ne verujem da bi se u bilo kom smislu mogloreći za psa, ili za malo dete da znaju da imajuneki osećaj. Prihvatam posledicu da se za psane može reći da pamti da ga je bolelo uvo, iisto tako, još zanimljiviju posledicu da se zaljudsko biće ne može reći da pamti tako ne-što, ako je to bilo pre no Što je znalo dovoljnojezika da bi bilo u stanju da to nekome kaže.Ovo je u vezi sa onim Što VVittgenstein kaže oBallardu VVilliama Jamesa.« — (Filosofska istra-iivanja, paragraf 342).Pitamo se, Šta bi Malcolm rekao za odraslu glu-

vonemu osobu.

24 Svest i sa/nanjV

3 7 0 C- B - MARTIN I MAX DEUTCHER

Sadašnje znanje

Već smo raspravljali o tome da verovanje u sa-dašnjosti nije nužan uslov za pamćenje (deo III).Jasno je da se ovi argumenti odnose i na Malcol-movu tvrdnju da je sadašnje znanje nužni uslov.

Odnos označen sa »jer«

Malcolm iznosi argumente protiv kauzalnog tu-mačenja »jer« u »on sada zna da p, 'jer' je pret-hodno znao da p.« Ako su ovi argumenti ispravni,tada je svaka kauzalna analiza pamćenja pogreš-na.

Malcolm izjavljuje da ne razume šta bi moglada označava kauzalna zavisnost i pogledu pamće-nja. On kaže:

»Šta bi moglo da popuni prazninu? Spomenuosam tri kandidata: trajno fiziološko stanje iliproces; neprekidno razmišljanje o onome Štose pamti; neprekidno nesvesno razmišljanje oonome Što se pamti. Vidimo da se iz različitihrazloga nijedan od ovih kandidata ne možeubrojati u istinosne uslove za tvrdnje oblika:»A pamti da p«. Ne verujem da imamo koncep-ciju nečeg drugog Što bi moglo da popuni praz-ninu. Stoga, na neki način i ne znamo šta ovdeznači govoriti o nekoj praznini« (str. 238).

Izgleda da je Malcolm izneo sledeći nevaljani argu-ment: »P« ne povlači »Q«. »P« ne povlači »JR«. »p«ne povlači »S«. Dakle, »P« ne povlači »Q ili R iliS«.

Bilo da je Malcolm u pravu ili ne, i bez obzirada li su njegova tri elementa u stvari jedini zami-slivi, on nije pružio nijedan valjan argument da po-kaže da »B pamti da p« ne povlači i postojanjenekog neprekidnog kauzalnog procesa.

Naše gledište je da odnos između »Postoji nekikauzalni proces« i »ovaj pojedinačni proces posto-ji« nije istovetan odnosu između disjunkcija tvrd-

PAMCENJK 371

nji da ti pojedinačni procesi postoje i bilo koje odovih tvrdnji. On smatra da je Čista maštarija zahte-vati da postoji neka (nepoznata) neprekidna kau-zalna veza. On kaže: »Taj osećaj misterioznosti pam-ćenja, ukoliko ne pretpostavimo trajno stanje iliproces između prethodnog i sadašnjeg znanja dajejedan metafizički aspekt problemu pamćenja.« (str.237, 238). Ovo je vrlo čudno. Obična pomisao naautomat u koji se ubacuje novčić, logički uključu-je i pomisao na aparat u kome se neki mehanizamstavlja u pogon preko ubačenog novca i koji naneki način isporučuje određenu robu. Da li je ovapomisao samo »jedna maštarija«? Iako većina obič-nih ljudi ne zna na koji način radi automat, oni tone bi zvali automatom kada bi se otvorio i utvrdi-lo da unutra ne postoji nikakav mehanizam. Daparodiramo Malcolma: »Taj osećaj misterioznostiautomata koji radi na novčić, ukoliko ne pretpo-stavimo neprekidno stanje ili proces između uba-civanja novčića i pojavljivanja cigarete daje nekimetafizički aspekt problemu automata koji rade nanovčić.«

Dokazano je da Malcolm misli da i sama ka-uzalna tvrdnja »X uzrokuje Y« mora da povlačitvrdnju oblika »U sličnim okolnostima, kad godX tada i Y« (str. 232, 236; ci. deo VI ovoga članka).On zbog toga misli da je nemoguć kauzalni opispamćenja. (Sto se toga tiče, on sam prihvata kao»stvarno kauzalan« (str. 237) slučaj u kome nijeništa lakše formulisati zakonitost nego u slučajevi-ma koje odbacuje. Ovaj njegov propust sugerira daje shvatanje uzroka koje on sada koristi, mnogoliberalnije od onoga koje izlaže. On nigde ne kažeda ne postoji zakon koji se odnosi na prošlo i sa-dašnje znanje, u slučajevima pamćenja, u »sličnimokolnostima«. S obzirom na neodređeni izraz »u slič-nim okolnostima« uopšte nije očigledno da ne po-stoji zakon koji se odnosi na nečije znanje nečegau jedno vreme i znanje toga istog u kasnije vreme,u sličnim okolnostima.) On isto tako ne pruža ni-kakve sveže argumente u prilog rešavanja dobro

24*

3 7 2 c - B - MARTIN 1 MAX DEUTCHER

poznatog spora o tome da li se kauzalne tvrdnjemogu uopšte analizirati kao vid regularnosti. Mal-colmov stav, »B sada zna da p, jer je znao da p«jeste:

»Osoba B pamti da p iz vremena t, ako i samoako B zna da p, i da je B znala da [p u t, aako B ne bi znala u vremenu t da p, tada ne biznala da p.«Ova tvrdnja je istovremeno i suviše jaka i su-

više slaba. Suviše je jaka iz razloga navedenih uVI delu (str. 355). Osoba koja nešto pamti mo-že imati i drugi nezavisni izvor informacija. Naovo je nedavno skrenuo pažnju Stanlev Munsat (»ANote on Factual Memorv«, Philosophicat Studies,XVI, 1965, 33). Ovaj razlog je suviše slab iz razlo-ga sličnih onima koji su dati u VI delu (str. 356).Uzmimo slučaj u kome osoba zna da p u vre-menu t, i to zapiše u dnevnik, zatim to potpunozaboravi i posle ponovo sazna da p iz onoga što jezapisala u dnevnik. Da tada nije imala drugi izvorinformacija ne bi znala da p, da nije znala da p uvremenu t. Ali iz toga ne sledi da ona pamti da pod vremena t. Često će samo da pamti da p odvremena kada je to kasnije pročitala u dnevniku.

X ZAKLJUČAK

U zaključku moramo da se čuvamo izvesnihpogrešnih tumačenja naše analize pamćenja. To jeovo:

»Uzmimo bilo koji slučaj u kome A opaža do-gađaj E, P je podsticaj, a i? je A-ovo predstav-ljanje E; P je deo uzroka R. U takvom slučaju,kada A iznosi R on ne samo da pamti E negose, prema datoj kauzalnoj analizi pamćenja zanjega može reći da pamti P isto kao i E stogašto je bilo koje predstavljanje E ipso factopredstavljanje bilo kog predstavljanja E. Stoganeko pri pamćenju događaja, hteo ili ne hteo,

PAMĆENJE 373

pamti i svaki podsticaj koji je deo uzroka nje-govog sadašnjeg predstavljanja prošlog događa-ja. Ali, to je apsurdno i stoga je analiza naneki način neispravna.«

Takva primedba se zasniva na nerazumevanju. Raz-motrimo slučaj ljubitelja ptica koji je pri posma-tranju ptica video žuto-ćubastu senicu. Takvu prenikada nije video i stoga je opiše u svom dnevni-ku. Recimo da je njegovo čitanje dnevnika mnogogodina kasnije deo uzroka njegovog potonjeg opi-sa onoga što je prvobitno video. Takva pretpostav-ka ni najmanje ne implicira da je njegovo čitanjednevnika deo uzroka njegovog predstavljanja svogčitanja dnevnika, iz prostog razloga što on ne pred-stavlja sopstveno čitanje dnevnika. Postoji razlikaizmeđu pamćenja okolnosti kada je prvi put videožuto-čubastu senicu i njegovog pamćenja kako čitaono Što je zapisao u dnevnik. Neko može vrlo jasnoda pamti kako je video pticu, a da ipak ne pamtičitanje onoga Što je zapisao u dnevnik. Ili, možesa velikom tačnošću da pamti ono što je zapisao udnevnik, a da, ipak, ne pamti kako je video pticu.

Rezime

Kao i uobičajena razlikovanja između pamće-nja kako se nešto radi, pamćenja da se nešto desiloi pamćenja zbivanja ili predmeta, mora se napravi-ti razlika između dva različita načina korišćenja»pamtiti da«. I pored ovih raznih primena »pamti-ti« one liče jedna na drugu po svome zahtevu zaprošlim opažanjem, po tačnosti onoga što je biloopaženo ili saznato i po kauzalnoj vezi izmeđuprošlog opažanja i kasnijeg predstavljanja onogašto je opaženo, ili Što je dobijeno opažanjem. Izu-zetak je, da pri pamćenju kako se nešto radi, zah-tev u sadašnjem vremenu pre može biti da se onošto je naučeno ponovo izvede a ne da se verbalnopredstavi. Pažljivo ispitivanje svega što je potreb-no za kauzalnu vezu na površinu iznosi složenu i

374 C. B, MARTIN 1 MAX DEUTCHER

delimično teoretsku prirodu našeg uobičajenogshvatanja pamćenja.

Analiza pamćenja koju smo dali može da sekoristi kao odgovor na neka skeptična pitanja opamćenju, a i od važnosti je i za druge problemeo saznanju, ali bi istraživanje ovih implikacija pred-stavljalo poduhvat sasvim različit od ovog našeg.

(1966) S engleskog preveo: Slavoljub Milekić

Bernard Williams

JA I BUDUĆNOST

Pretpostavimo da postoji neki proces kome bidve osobe, A i B, mogle da budu podvrgnute a tobi imalo za posledicu to da bi za njih moglo da sekaže — uzimajući kao dokazano ono što tek trebada se dokaže — da su razmenile tela. To će reći —uzimajući manje toga kao dokazano — da postojiizvesno ljudsko telo koje je takvo da, kad smo pret-hodno bili s njim suočeni, bili smo suočeni s oso-bom A, izvesni iskazi koji su poticali od njegaizražavali su sećanja na .A-ova pređašnja iskustva,izvesni njegovi pokreti delimično su konstituisaliA-ove radnje i smatrani su izrazima A-ovog karak-tera i tako dalje; ali sada, pošto je proces obav-ljen, iskazi koji potiču od tog tela izražavaju onoŠto se čini da su upravo ona sećanja koja smoprethodno identifikovali kao sećanja na prošla is-kustva 5-a, njegovi pokreti delimično konstituišuradnje koje izražavaju S-ov karakter i tako dalje;a obrnuto je slučaj sa B-ovim telom.

Ima izvesnih važnih filosofskih ograničenja na-činu na koji se ovakvi imaginarni slučajevi konstru-išu i kako da se shvate kad se konstruišu na raznenačine. Pomenuću dva glavna ograničenja, ne dabih ih ovde dalje sledio, već upravo da ih sklonimsa puta.

376 BERNARD VVILLIAMS

Postoje izvesna ograničenja, posebno u pogledukaraktera i manira, naše sposobnosti da zamislimotakve slučajeve čak i u najužem smislu naše sprem-nosti da potonje radnje onog tela koje je prethod-no bilo A-ovo smatramo izrazima B-ovog karakte-ra; ako su pređašnji A i B bili fizički i psihičkimeđusobno krajnje različiti, i ako su, recimo, uzto bili i suprotnog pola, moglo bi da bude veomateško da se B-ove dispozicije otkriju u ma kojimmogućim radnjama A-ovog tela. Zaboravimo naovo i u sadašnju svrhu uzmimo samo da su A i Bdovoljno slični (ma kolika sličnost trebalo da bu-de) da do ove teškoće ne dođe; posle eksperimen-ta, osobe koje dobro poznaju A i B zaprepašćenesu B-ovskim karakterom postupaka povezanih saonim što je prethodno bilo A-ovo telo, i obratno.Pokušaj da se zamisli razmena tela pretpostavlja setako kao mogućan u najužem smislu. Ali, postojijoš jedno ograničenje koje mora da se prevaziđe,ako pokušaj treba da bude ne samo moguć u naj-užem smislu, već takođe i da ima ishod koji smo,posle ozbiljnog razmišljanja, spremni da opišemokao zamenu tela između A-a i B-a — to jest, ishodgde smo, suočeni sa onim što je prethodno biloA-ovo telo, stvarno spremni da kažemo da smo sadasuočeni sa B-om.

Čini se da bi, da tako postupimo, bilo nužnoda se iskazi koji potiču od tog tela smatraju istin-skim izrazima sećanja na Bovu prošlost. Ali seća-nje je kauzalan pojam; i onako kako ga stvarnoupotrebljavamo, da bi sadašnje znanje o X-ovimranijim iskustvima predstavljalo sećanje na ta is-kustva, čini se da je nužan uslov da kauzalni lanackoji povezuje iskustva i znanje ne srne da izađe vanX-ovog tela. Stoga, da bi se iskazi koji potiču oddatog tela smatrali izrazima sećanja na B-ova is-kustva, mora da postoji neka podesna kauzalna ve-za između odgovarajućeg stanja tog tela i prvobit-nog dešavanja tih iskustava B-u. Jedan radikalannačin da ovaj uslov obezbedi u zamišljenom sluča-ju zamene tela jeste da se pretpostavi, kao što je

JA I BUDUĆNOST 377

uradio Shoemaker1, da su mozgovi A-a i B-a pre-mešteni. Tako radikalan uslov ne mora da nam bu-de neophodan. Tako, pretpostavimo da je mogućeda se iz mozga nekog čoveka izvuku informacije ismeste u neku napravu, dok se njegov mozak po-pravlja ili Čak obnavlja, i zatim da se vrate natrag.Insistirati da tako dobijeni čovek ne može da imasećanja koja je imao pre operacije izgledalo bi pre-terano. S obzirom na naše znanje o vlastitoj pro-šlosti, povlačimo razliku između toga da li se pro-sto prisećamo nečega, ili nas neko na to podseća,ili to ponovo saznajemo, i ova razlikovanja odgova-raju (otprilike) razlikama između odsustva novoginputa, delimiČno novog inputa i potpuno novoginputa u pogledu informacije o kojoj je reč; i činise da je jasno da se upravo zamišljen slučaj vraća-nja »izvađene« informacije ne bi računao kao pri-manje novog inputa u smislu nužnom i dovoljnomza »ponovno saznavanje«. Stoga možemo da slučajzamene tela zamislimo pomoću ideje o informacija-ma koje su izvučene iz mozgova A-a i B-a u takvenaprave i vraćene u tuđi mozak; ovu vrstu modelaću imati na umu, a čini mi se da to neće biti pri-strasno u pogledu sadašnjeg argumenta.

Zamišljamo sledeće: Postoji napred pomenutiproces; recimo, dve osobe mogu da uđu u neki apa-rat i da izađu na odgovarajući način promenjene.Ako s u > l i B osobe koje ulaze, nazovimo osobe ko-je izlaze osoba-sa-telom-A i osoba-sa-telom-B: osoba--sa-telom-A je ona osoba (ma ko to bio) s kojom samsuočen kad sam, posle eksperimenta, suočen sa te-lom koje je prethodno bilo i4-ovo telo — to će re-ći, ona osoba za koju bi neko, ko upravo vidi tuosobu, ko je dobro znao kako A izgleda i ko ne znada se eksperiment odigrao, prirodno smatrao da jeto A. Opis eksperimenta koji ništa ne bi uzimaokao dokazano dok se to ne dokaže, ostaviće otvo-renim pitanje koja je od osoba A i B osoba-sa-te-Ionwl (ukoliko je to i jedna od njih); »osobe za-

' SelfKiwwledge and Se!f-Identiiy (Ithaca, N, Y., 1963), str. 23i dalje.

3 7 8 BERNARD V/ILLIAMS

menjuju tela« kao opis eksperimenta implicira, na-ravno, da je osoba-sa-telom-A u stvari B.

Uzećemo dve osobe na kojima će se obavitiovaj proces. (Možemo da pretpostavimo, priličnoneodređeno, da su one voljne da im se ovo dogodi;u ovoj fazi, podrobnije ispitivati zašto bi bile volj-ne ili nevoljne, Čega bi se plašile i tako dalje, anti-cipiralo bi neka kasnija sporna pitanja.) Dalje, ob-javićemo da će, posle eksperimenta, jedna od dvetako dobijene osobe, osobe-sa-telom-A i osobe-sa--telom-5, dobiti 100.000 dolara, dok će druga bitipodvrgnuta mučenju. Tada ćemo tražiti od A i £-ada izaberu kako da se postupi sa osobama koje na-staju iz eksperimenta, s tim da one to izaberu (akoje moguće) iz razloga sebičnosti.

Pretpostavimo da A izabere da osoba-sa-telom--B treba da dobije prijatan tretman, a osoba-sa-te-\om-A neprijatan; a da B bira obrnuto (to bi mogloda naznači da oni misle da je »zamena tela« zaistadobar opis ishoda ovog eksperimenta). Eksperimen-tator ne može da postupa u skladu sa oba skupa prefe-rencija, onih koje je izrazio A i onih koje je izra-zio B. Stoga postoji jasan smisao u kojem A i Bne mogu oboje da dobiju ono što žele: naime, akoeksperimentator, pre eksperimenta, objavi A-u iB-u da namerava da tretira (na primer) osobu-sa--telom-B neprijatno, a osobu-sa-telom-A prijatno, —tada A može s pravom da kaže »To nije ishod kojisam ja izabrao«, a B može s pravom da kaže »Toje upravo ishod koji sam ja izabrao«. Očevidno,svako od njih dvoje može tako da dozna, pre ekspe-rimenta, da li će se ishod koji je izabrao desiti iline, i u tom smislu A i B mogu da dobiju, ili da neuspeju da dobiju, ono što su želeli. Ali, kad posleeksperimenta eksperimentator postupi u skladu sajednom od preferencija a ne sa drugom, da li jeisto tako istina da će tada jedan od njih dobiti onošto je želeo, a drugi neće?

Čini se da postoje vrlo dobre osnove da odgo-vorimo potvrdno. Jer pretpostavimo da eksperimen-tator, pošto je od A i B dobio njihove preferencije,

JA I BUDUĆNOST 3-79

ništa ne saopšti A-u i B-u o tome šta će da učini;pretpostavimo, da izvede eksperiment; i tada, naprimer, osobi-sa-telom-B, da neprijatan tretman aprijatan tretman osobi-sa-telom-A Tada će se oso*ba-sa-telom-B ne samo žaliti na neprijatan tretmankao takav, već će se (pošto ima A-ova sećanja) ža-liti kako to nije ishod koji je izabrala, jer je iza-brala da se sa osobom-sa-telom-B treba lepo dapostupa; i pošto je A svoj izbor izvršio iz sebičnihrazloga, može da doda da je tako izabrao upravozato što nije želeo da se neprijatne stvari dogodenjemu, U međuvremenu će osoba-sa-telom-A da iz-razi zadovoljstvo otud Što je primila 100.000 dolara,a takođe i zato što je eksperimentator odlučio da po-stupi na način koji je on, B, tako mudro izabrao.Ove Činjenice pružaju Čvrstu osnovu da se kaže daje eksperimentator doveo do toga da B na krajudobije ono što je želeo, a da A to ne dobije. Prematome, to je čvrsta osnova da se kaže da je osoba--sa-telom-B stvarno A, a da je osoba-sa-telom-,4stvarno B; i prema tome, da se kaže da je sameksperiment stvarno proces zamene tela. Iz istihrazloga bi se činilo da su A i B, u našem eksperi-mentu, stvarno mudro izabrali i da A nije imao sre-će jer ono što je on ispravno izabrao nije bilo ostva-reno, a B je imao sreće jer se ono što je on isprav-no izabrao — ostvarilo. Čini se da ovo pokazujeda briga oko toga šta mi se dešava u budućnostinije nužno briga oko toga šta se dešava ovom telu(ovom koje sada imam); a ovo bismo, sa svoje stra-ne, mogli da smatramo kako pokazuje da smo, unekom smislu Descartesove nejasne fraze, ja i mo-je telo »stvarno različiti« (mada, naravno, ništa uovim razmatranjima ne bi podržalo ideju da bihmogao da postojim uopšte bez ikakvog tela).

Kad razmotrimo slučajeve u kojima A i B vršedrugačije izbore u pogledu ishoda eksperimenta,ove sugestije izgledaju još ubedljivije. Pretpostavi-mo da A bira da osoba-sa-telom-^4 treba da dobijenovac, a osobi-sa-telom-B da se nanese bol, i da Bbira obrnuto. Ni ovde ne može da postoji ishod ko-

380 UP.RNARD \V1LUAMS

ji bi odgovarao izraženim preferencijama obojice:ne mogu obojica da dobiju ono što žele. Pre ekspe-rimenta, eksperimentator objavljuje da će osoba-sa--telom-A da dobije novac, a da će osobi-sa-telom--B da se nanese bol. Tako A sada dobija ono štoželi (ishod koji je objavljen odgovara njegovoj iz-raženoj preferenciji). Posle eksperimenta, podelase vrši onako kako je objavljeno. I osoba-sa-telom--A i osoba-sa-telom-B će morati da se slože da jeono što se dešava u skladu sa preferencijom kojuje A prvobitno izrazio. Osoba-sa-telom-B prirodnoće da izrazi ovo priznanje (pošto ona ima .4-ovasećanja) rekavši da je to podela koju je izabrala;ona će se prisetiti između ostalog, da je eksperi-mentator objavio ovaj ishod, da ga je ona potvrdi-la kao svoj izbor i tako dalje. Međutim, izvesno jeda se njoj (osobi-sa-telom-B) ne sviđa ono što jojse sada dešava i da bi više volela da dobije onošto osoba-sa-telom-A sada dobija — naime, 100.000dolara. S druge strane, osoba-sa-telom-A će se pri-setiti da je izabrala drugačiji ishod, a ne ovaj, aliće držati za svoju sreću da eksperimentator nijeučinio ono što se seća da je izabrala. Tada izgledakao da je osoba-sa-telom-A dobila ono što je želela,ali ne ono Što je izabrala, dok je osoba-sa-telom-Bdobila ono što je izabrala, ali ne ono Što je želela.Tako još jednom izgleda kao da su one ipak B i A,i da u ovom slučaju ni A-ov ni B-ov prvobitni iz-bor nije bio mudar.

Pretpostavimo, najzad, da pri prvobitnom iz-boru A postupa kao u prvom slučaju, a B kao udrugom: to jest, A bira da osoba-sa-telom-A trebada dobije novac, a da se osobi-sa-telom-B nanesebol, a B bira upravo to isto. U ovom slučaju, čini-lo bi se da se eksperimentator nalazi u srećnoj si-tuaciji da obema osobama priušti ono što žele —ili bar, kao što Bog to čini, ono što su izabrale. Uovom slučaju, osobi-sa-telom-B se sviđa ono Što do-bija, priseća se da je to izabrala i čestita sebi namudrosti (kako ona kaže) »svog« izbora; dok se oso-bi-sa-telom-A ne sviđa ono što dobija, priseća se da

JA I BUDUĆNOST 381

je to izabrala i prisiljena je da prizna da (kako onakaže) »njen« izbor nije bio mudar. Tako se još jed-nom čini da dobijamo rezultate u skladu sa suges-tijama izvedenim iz prvog slučaja.

Razmotrimo sada pitanje ne o tome da A i Bbiraju izvesne ishode koji će se odigrati posle eks-perimenta, već o njihovoj spremnosti da uopšteučestvuju u eksperimentu. Ukoliko su od početkabili skloni da prihvate »zamenu tela« kao opis eks-perimenta, tada bi jedna od stvari koje bi ih intere-sovale bile osobine tela druge osobe. Takođe i uovom pogledu, ono što bi se desilo posle eksperi-menta izgledalo bi da navodi na zaključak da je»zamenjivanje tela« dobar opis eksperimenta. Akosu A i B pristali na eksperiment, svaki od njih za-dovoljan izgledom, telesnim oblikom i tako dalje,tela druge osobe, posle eksperimenta mogli bismoda zateknemo kako osoba-sa-telom-B kaže otprili-ke: »Kad sam pristao na ovaj eksperiment, misliosam da je B-ovo lice sasvim privlačno, ali sad, kadse pogledam u ogledalu, nisam više tako siguran«;ili bi osoba-sa-telom-yl mogla da kaže: »Kad sampristao na ovaj eksperiment, nisam znao da A imadrvenu nogu; ali sad, pošto je sve gotovo, otkrivamda imam tu drvenu nogu i hoću da se vratim nastanje pre eksperimenta.« Moguće je da bi osoba--sa-telom-4 mogla dalje da kaže kako nalazi da jenoga veoma neudobna, i da bi osoba-sa-telom-B mo-gla da odgovori, na primer, kako se seća da je upočetku noga i njoj bila veoma neudobna ali da sena to čovek privikne; ali možda bi o fiziologiji pri-vikavanja na veštačke udove trebalo znati više odmene da bi se znalo da li bi osoba-sa-telonrM našlada je noga neudobna; najzad, to telo je tu nogu nasebi imalo već neko vreme. Ali, ovakve pojedinostina stranu, opšti obris ishoda eksperimenta posma-tranog sa ove tačke gledišta, izgleda da potvrđujenaše prethodne zaključke o ovom eksperimentu.

Pretpostavimo sada da, kada se eksperimentpredloži (na način koji ništa ne pretpostavlja kaodokazano), A i B više razmišljaju o onom Što je za

382 BERNARD WILLIAMS

njih u psihološkom pogledu povoljno ili nepovolj-no. A prvenstveno misli na izvesnu vrstu strepnjekojoj je veoma sklon, dok B-a zaokupljaju zastra-šujuća sećanja na njegova prošla iskustva koja gajoš uvek muče. Svaki od njih se nada da će ekspe-riment, na neki način, imati za posledicu to da ćebiti u stanju da se oslobode ovih stvari. Na njih sučak mogoli da utiču filosofski argumenti o tome daje telesni kontinuitet u najmanju ruku nužan uslovza lični identitet; A, na primer, zaključuje da, podpretpostavkom da eksperiment uspe, osoba sa ko-jom je on u telesnom kontinuitetu neće patiti odstrepnje, dok će druga osoba, nema sumnje, patitiod neke strepnje — možda, u izvesnom smislu, nje-gove strepnje — ali da barem ta osoba neće bition. Eksperiment je obavljen i eksperimentator (ko-me su A i B prethodno u poverenju otkrili svojeteškoće i nadanja) pita osobu-sa-telom-v4 da li seoslobodila svoje strepnje. Ova osoba, smemo dapretpostavimo, odgovara da ne zna o čemu ekspe-rimentator govori; ona nikad nije patila od takvestrepnje ali je imala neka veoma neprijatna seća-nja a seća se i da je uzela učešća u eksperimentuda bi ih se oslobodila, i razočarana je Što otkrivada ih još uvek ima. Osoba-sa-telom-B će na sličannačin reagovati na pitanja o svojim bolnim seća-njima, skrećući pažnju na to da još uvek pati odte svoje strepnje. Čini se kao da ovi rezultati još vi-še potkrepljuju »razmenu tela« kao opis eksperi-menta. A svi rezultati navode na zaključak da bijedino racionalno bilo da, suočeni sa ovakvim eks-perimentom, sebe poistovetimo sa svojim sećanji-ma itd. a ne sa svojim telom. Čini se da su filosof-ski argumenti, zamišljeni da pokažu kako je telesnikontinuitet ako ništa drugo bar nužan uslov ličnogidentiteta, prosto pogrešni.

Razmotrimo sada nešto na izgled različito. Ne-ko, u čijoj se vlasti nalazim, kaže mi da ću sutrada budem podvrgnut mučenju. Ja sam prestravljeni sa velikom zebnjom očekujem sutrašnjicu. On do-daje da se tada neću sećati da mi je rečeno da ću

JA I BUDUĆNOST 3g3

biti mučen, pošto će, neposredno pre mučenja, na-da mnom biti urađeno nešto što će učiniti da zabo-ravim to obaveštenje. Izvesno je da me ni to nećeutešiti, pošto savršeno dobro znam da mogu da za-boravljam, i da doista postoji mogućnost da bu-dem podvrgnut mučenju koje ne očekujem zatošto sam zaboravio — ili što mi je urađeno neštošto je učinilo da zaboravim — predskazivanje mu-čenja; to što, dokle god znam za predskazanje, sastrahom očekujem još uvek će biti mučenje. Ontada dodaje da će moje zaboravljanje ove vesti bitisamo deo jednog šireg procesa: kad dođe vrememučenja, neću se sećati nijedne od stvari kojihsam sada u stanju da se sećam. Ni ovo ne može dame uteši, pošto lako mogu da zamislim, na primer,da mi se desila neka nezgoda posle koje se budimu stanju potpune amnezije i sa teškim bolovima;izvesno je da bi to moglo da mi se dogodi, da nebih voleo da mi se to dogodi, niti da znam da ćemi se to dogoditi. On sada još dodaje da, u trenut-ku mučenja, ne samo da neću pamtiti stvari kojesam sada u stanju da pamtim, već ću imati druga-čiji skup utisaka o prošlosti, potpuno različit odsećanja koje sada imam. Ne mislim da bi me i ovoutešilo. Jer mogu da zamislim makar mogućnost,ako ne i konkretnu realnost, da potpuno poludim ida možda mislim kako sam ja George IV ili nekotakav; i to Što bi mi se saopštilo da će mi se do-goditi nešto slično uopšte ne bi imalo tendencijuda smanji užas koji osećam jer mi je autoritativnosaopšteno da ću biti mučen, već bi samo povećalogrozu. Niti vidim kako bi me osoba u čijoj samvlasti dovela u bolje raspoloženje dodavši na krajuda će utisci o prošlosti, koje ću dobiti uočimučenja, potpuno odgovarati prošlosti neke dru-ge, sada žive, osobe i da ću te utiske doista stećitako Što će (na primer) informacije koje su sadau njenom mozgu da budu prenete u moj. Sigurnoje da bi strah još uvek bio prava reakcija: i tostrah ne zato što ne znam šta će se dogoditi, većzato što, bar u jednom važnom pogledu, znam šta

384 BERNARD VVILLIAMS

će se dogoditi — mučenje koje mogu da očekujemda se doista dogodi meni samom i da mu takođeprethode izvesni mentalni poremećaji.

Ako je ovo tačno, ćelo pitanje se sada činipotpuno zagonetnim. Jer ovo što smo upravo pre-tresli je, naravno, samo jedna strana, drugačije pri-kazana, eksperimenta koji smo već razmotrili; on jesada prikazan kao posve odvratna mogućnost, doksu ga prethodna razmatranja prikazala kao neštošto bi neko racionalno, možda čak sa radošću, mo-gao da izabere iz pruženih opcija. Naravno, on jerazličito prikazan, i to u dva značajna pogleda; alikad pogledamo ove razlike u prikazu, možemo listvarno da se uverimo da je drugi prikaz eksperi-menta netačan ili da nas obmanjuje, oslobađajućitako put prvoj verziji koja se u svoje vreme činilatoliko ubedljivom? Sigurno je da ne možemo.

Prva razlika sastoji se u tome što je, u drugojverziji, mučenje stalno prikazano kao nešto što ćese desiti meni: »ti« uporno ponavlja čovek u čijojsam vlasti. Tako on nije sasvim neutralan. Ali dali bi trebalo da bude neutralan? Ili, da kažemo todrugačije, da li njegova upotreba drugog lica jed-nine ima samo emotivan i retorički efekat na rne-ne, plašeći me onda kad bi mi dalje razmišljanjepokazalo da nemam nikakvog razloga da se plašim?Izvesno je da ovo nije očigledno. Problem upravo ijeste u tome što se čini da sam u stanju da dobrorazumem svako njegovo predskazanje. A ako raz-mislim o tome da li mi ono Što je rekao pruža os-nove da se plašim da ću biti mučen, mogao bih dasmatram da u osnovi mog straha leži neki principsličan ovome: moje trpljenje fizičkog bola u bu-dućnosti nije isključeno nikakvim psihološkim sta-njem u kojem mogu u to vreme da se nalazim, satrivijalnim izuzetkom onih psiholoških stanja kojapo sebi isključuju doživljaj bola, na prvom mestunesvesnost (ako je to uopšte neko psihološko sta-nje). Posebno, to koje utiske imam o prošlosti nećeimati nikakav uticaj na to da li trpim bol ili ne.Ovaj princip izgleda dovoljno pouzdan.

JA I BUDUĆNOST 385

Važna činjenica je da nije sve ono što bih,kako stvari sada stoje, smatrao za neko zlo neštočega bih racionalno trebalo da se plašim kao nekogzla, kad bi mi predskazali da će mi se to u buduć-nosti dogoditi i da ću u međuvremenu pretrpetiznačajne psihološke promene. Jer činjenica da tajdogađaj smatram, kako stvari sada stoje, za zlomože da zavisi od činilaca verovania ili karaktera,koji i sami mogu da budu modifikovani pomenu-tim psihološkim promenama. Tako, ako sam preko-merno podložan akrofobiji, i ako mi se kaže da ćuse u bliskoj budućnosti naći na vrhu strme litice,ja ću se u toj meri i plašiti; ali ako mi se kaže daću u međuvremenu biti psihološki promenjen natakav način da ću se osloboditi svoje akrofobije (iako, isto kao i u prvo predskazanje, ja u to veru-jem), tada nemam nikakvog razloga da se plašimpredskazanog događaja, ili bar nemani isti razlog.Opet, ponovan susret sa izvesnom osobom mogu daočekujem bilo uznemiren, bilo uzbuđen zbog seća-nja na naše pređašnje odnose. U izvesnoj meri,

ova sećanja, zajedno sa mojim osećanjem, delujune samo na sadašnjost, već i na ono što se nalaziu budućnosti: sam susret obojen prisustvom ovihsećanja je ono što očekujem. Ako sam ubeđen da,u to vreme, neću imati ova sećanja, tada nemamone iste razloge kao ranije, da taj susret očekujemsa jednim osećanjem a ne sa drugim. (Uzgred, činise da spiritualizam sadrži verovanje da imam teiste razloge koje sam imao i pre, za dati stav pre-ma ponovnim susretima sa ljudima posle mojesmrti: uz jednu izmenu, da mogu da budem sigu-ran da će sve biti veoma Iepo.)

Međutim, fizički bol, primer koji sam uzeozbog jednostavnosti (a ne iz nekog opsesivnog raz-loga), apsolutno minimalno zavisi od karaktera iliverovanja. Čini se da nikakva promena mog karak-tera ili verovanja ne bi suštinski uticala na nepri-jatnost muka koje trpim; u skladu sa tim, nikakavstepen predskazane promene mog karaktera i ve-

25 Svest i saznanje

386 BERNARD WILUAMS

rovanja ne može da iskoreni strah od mučenja kojemi se, zajedno sa tim promenama, predskazuje.

Uopšte ne želim da sugerišem da je jedina os-nova, ili čak jedina racionalna osnova, za strah predovim predskazanjima to Šta će se desiti i u kakvomće to odnosu biti sa psihološkim stanjem u kojemću se tada nalaziti. Prosto skrećem pažnju da jeovo jedna komponenta, a ne i jedina. Jer izvesno jeda ćemo se plašiti promena ili ih na neki drugi na-čin odbaciti, ili bismo, u mnogim slučajevima, tomogli da učinimo. Otuda jedan od starih paradok-sa hedonističkog utilitarizma; kad bi neko imaojemstvo da bi mu podvrgavanje izvesnim operacija-ma i priključivanje na neki aparat pružilo, za ceoživot, neprekidan niz divnih i raznovrsnih doživlja-ja, ipak bi mogao da tu opciju odbaci i da sa stra-hom reaguje, kad bi mu neko predložio da ovajpostupak prinudno primeni; i to što se čini da su udrugom slučaju strah i groza primerene reakcije,može da pomogne da se diskredituje interpretacija(ako neko ima smelosti da je predloži) da bi razlogda se voljno odbaci ova opcija bila svest o dužno-stima prema drugim ljudima koje bi čovek, u svomhedonističkom stanju, ostavio neispunjenim. Mno-gi (možda ne i svi) ljudi nalaze da je mogućnost za-dovoljnog ludila ili vegetiranja nešto užasno, Štoočigledno nije u funkciji toga kako bi im stvari ta-da izgledale, jer im tada ne bi izgledale užasno. Uslučaju o kojem sada raspravljamo, čini se da ovavrsta razmatranja samo razjašnjava da predskaza-nja čoveka u čijoj vlasti je subjekt pružaju dvostru-ku osnovu za grozu: od mogućnosti mučenja i odmogućnosti promena u karakteru i u utiscima oprošlosti koje će mu prethoditi. A izvesno je, daponovimo ono što je već bilo rečeno, izgleda damogućnost ovog drugog sigurno ne pruža nikakvuosnovu za odbacivanje ili nemanje straha od mo-gućnosti onog prvog.

Rekao sam da postoje dve važne razlike izme-đu prvog i drugog prikaza naše situacije. Prva raz-lika, o kojoj smo upravo nešto rekli, bila je da je

JA I BUDUĆNOST 3 3 7

taj čovek predskazao mučenje meni, psihološkiveoma promenjenom »meni«. Tek treba da prona-đemo razlog da kažemo da to nije trebalo da učini,ili da stvarno ne bih mogao da ga razumem kad bito učinio; izgleda da mogu isuviše dobro da ga ra-zumem. Druga razlika se sastoji u tome Što tajčovek u tom prikazu ne pominje drugu osobu, osimu ponešto sporednoj ulozi porekla utisaka o proš-losti koje ću ja na kraju imati. On je uopšte nepominje kao nekog ko će na kraju imati utiske oprošlosti koji će poticati od mene (i, uzgred, tako-đe i 100.000 dolara — nešto što će me, u raspolo-ženju prikladnom ovoj verziji, samo učiniti zavid-nim).

Ali zašto bi trebalo da pomene tu osobu i onošto će se sa njom dogoditi? Moja sebična briga je-ste da mi se kaže šta će se dogoditi meni, i sadato znam: mučenje kome prethode promena karak-tera, operacije na mozgu, promene u utiscima oprošlosti. Znanje da će neka druga osoba, ili nijed-na, ili više njih, biti na sličan način zlostavljanamože da utiče na mene na neki drugi način: izazi-vajući simpatiju, povećavajući grozu od moći ovogtiranina i tako dalje; ali sigurno ne može da utičena to što ja očekujem mučenja? Ali — reći će neko— to znači izostaviti baš onu odliku u kojoj se, ka-ko je prvi prikaz pokazao, i sastoji sva razlika: jerto znači izostaviti osobu koja ćeš, kako je prvi pri-kaz pokazao, biti ti. To ne znači prosto izostavitiodliku koja bi na fundamentalan način uticala natvoja strahovanja, to znači izostaviti upravo onuosobu za koju osećaš strah. Naravno, reći će onajko ovo zamera, u tome i jeste sva razlika.

Ali da li je tako? Razmotrimo ovaj niz slučaje-va. U svakome treba da pretpostavimo da će, posleonog što je opisano, A, kao i ranije, da bude mu-čen; takođe treba da pretpostavimo da je osoba Aprethodno obaveŠtena da će joj se baš te stvari, zakojima sledi mučenje, dogoditi:(i) A je podvrgnut operaciji koja izaziva potpunu

amneziju;

23*

3 3 8 BERNARD 1V1LLIAMS

(ii) kod A je izazvana amnezija, a drugi uticajivode izvesnim promenama u njegovom karak-teru;

(iii) proizvedene su promene u njegovom karakte-ru, a istovremeno su u njemu izazvana izvesnaverovanja o »sećanjima«; ona su potpuno fik-tivna i ne odgovaraju Životu nijedne stvarneosobe;

(iv) isto kao i (iii), osim što su karakterne crte iutisci o »sećanjima« napravljeni tako da odgo-varaju drugoj stvarnoj osobi, B-u;

(v) isto kao (iv), osim što je rezultat ostvaren takošto su u .4-ov mozak unete informacije iz moz-ga B-a, metodom koji ostavlja Đ-a onakvimkakav je bio i ranije;

(vi) A-u se dešava isto što i u (v), ali B nije ostaoisti, pošto se slična operacija izvodi i u obr-nutom smeru.

Držim da niko ne bi sporio da A ima razloge, i tosasvim neposredne razloge, da se plaši bola kad senalazi pred situacijom (i); Čini se da se ne možezamisliti nikakav razlog zašto to ne bi važilo i zasituaciju (ii), a situacija (iii) sigurno ne može dauvede nikakvu razliku u pogledu principa — onaupravo izgleda kao situacija za koju imamo višenego jedan razlog da je se plašimo, kao što smo toveć sugerirali. Situacija (iv) barem uvodi osobu B,koja je bila u žiži prigovora o kome sada rasprav-ljamo. Ali ne Čini se da se u ovoj situaciji B javljana neki način koji bi predstavljao materijalnu raz-liku; ako mogu da očekujem bol i pored transfor-macije koja obuhvata nove utiske—»scćanja«, či-ni se, u odnosu na ovo, kao čisto sporedna činjeni-ca to što su utisci—»sećanja« imali neki model.Niti je u (iv) zadovoljen kauzalni uslov, koji samna početku članka pomenuo, nužan da bi »sećanja«stvarno bila sećanja; mada možemo da primetimoda bih, kad bi posao bio temeljito obavljen, od oso-be-sa-telom-A lako mogao da dobijem onu vrstuodgovora o njenim prethodnim očekivanjima o eks-perimentu — odgovore koji bi odgovarali prvobit-

JA I BUDUĆNOST 389

nom B-u — koji su nas tako impresionirali u prvojverziji priče. Slično, biću siguran da je to tako i usituaciji (v), u kojoj može, štaviše, plauzibilno da seprimeni kauzalni uslov.

Ali, o ovoj situaciji treba da primetimo dvestvari. Prvo, ako se usredsredimo na A i osobu-sa--telom-A, ne čini se da smo dodali bilo šta što je,sa tačke gledišta njenog straha, od nekog stvarnogznačaja; kao što, u koraku od (iii) na (iv), nije biloni od kakvog značaja to što su novi utisci — »seća-nja«, koji prethode bolu, imali neki model, istotako je, u koraku od (iv) na (v), sve što smo dodalisamo to da oni imaju model koji je takođe i nji-hov uzrok: i još uvek je teško videti zašto bi to, zaonoga ko iščekuje bol, moglo da predstavlja razli-ku između očekivanja bola i neočekivanja bola. Daovo ilustrujemo na primeru karaktera: ako je Au stanju da očekuje bol, u stanju je da očekuje bolkome prethodi promena u A-ovim sklonostima —a za ovo očekivanje ne može da bude ni od kakvogznačaja da li je ta promena u njegovim sklonosti-ma uobličena prema — ili čak i posredno prouzro-kovana — sklonostima neke druge osobe. Ako A--ova strahovanja mogu, tako da kažemo, da se od-nose na ono što je sa one strane promene, pitanječime je ta promena izazvana izgleda kao puki uk-ras. Druga stvar koju treba da zapazimo o situaciji(v) jeste da, ako je ključno pitanje za A-ova straho-vanja o tome šta će snaći osobu-sa-telom-.A to da liosoDa-sa-teIom.<4 jeste ili nije osoba B2, onda ovajuslov još nije zadovoljen u situaciji (v): jer ovde,pored osobe-sa-telom-A, imamo i neospornog B-a,i izvesno je da njih dvoje nisu ista osoba.

Ali, u situaciji (vi), izgledalo je da mislimo, toje, konačno, ono što on jeste. Ako su 4-ova prvo-bitna strahovanja mogla da se odnose na ono štoje sa one strane očekivanih promena u (v), kao štosu to mogla u (iv) i (iii), tada je izvesno da to mo-gu i u (vi). Doista, sa tačke gledišta A-ovih očeki-

1 Ovo, naravno, ne mora da bude središnje pitanje, alj izgled.kao dobar način da se odgovori na ovaj prigovor

3 9 0 BERNARD VV1LLIAMS

vanja i strahovanja, postoji manja razlika između(vi) i (v), nego između (v) i (iv), ili između (iv) i(iii). U tim prelazima, postojale su u najmanju ru-ku razlike — mada nismo mogli da vidimo da suto stvarno relevantne razlike — u sadržaju i uzrokuonoga što mu se događalo; u sadašnjem slučaju ne-ma apsolutno nikakve razlike u onom što mu sedogađa, budući da je jedina razlika u onome što sedogađa nekom drugom. Ako može da se plaši bo-la kad mu je predskazano (v), zašto bi prestao dase plaši kad mu je predskazano (vi)?

Mogu da vidim samo jedan relevantan načinda se koraku od (v) na (vi) prida veći značaj; i onsadrži znatnu teškoću. On bi se sastojao u tome dase porekne da, kao Što sam to ja rekao, korak od(v) na (vi) sadrži puko dodavanje nečega što se de-šava nekom drugom; ono Što taj korak sadrži, re-ći će se, jeste ponovno uvođenje samog A kao oso-be-sa-telom-B; pošto se ponovo javio u ovom obli-ku, na tu će osobu, a ne na nesrećnu osobu-sa-te-\om-A, da se odnose A-o\a očekivanja. U stvari, toznači ponovno potvrditi gledište naglašeno u prvomprikazu eksperimenta. A sigurno je da ovo imaposledicu da A ne treba da strahuje za osobu-sa-te-\om-A koja se javljala u situaciji (v). Jer, po ovomargumentu, osoba-sa-telom-A iz (vi) nije A; to jeosoba-sa-telom-B. Ali, osoba-sa-telom-A iz (v) je pokarakteru, prošlosti, svemu, potpuno ista kao ©so-fa a-sa-telom-A iz (vi); tako, ako ova poslednja nijeA, to nije ni ona prva. (Nema sumnje da nas ovoohrabruje da govorimo o razlici koja nastaje sa(vi) kao o — po ovom gledištu — ponovnom uvo-đenju A-a.) Ali niko drugi iz (v) nema više pravada se smatra j4-om. Tako u (v), čini se, A zapravo ine postoji. To bi, izvesno, objasnilo zašto Ane bi trebalo da strahuje od stanja stvari u (v) —mada bi lako mogao da strahuje od načina na kojise do ovog stanja stvari stiže. Ali ranije je pre iz-gledalo kao da bi Iako mogao da strahuje od stanjastvari u (v). Međutim, dopustimo da je to bila ilu-zija i da A stvarno ne postoji u (v); da li on tada

JA I BUDUĆNOST 391

postoji u (iv), (iii), (ii) ili (i)? Čini se veoma teškoda se to porekne za (i) i (ii); da Ii možda da grani-cu povučemo između (iii) i (iv)?

Ovde će neko da kaže: ne smeš da insistiraš naoštrom razgraničenju — granični slučajevi su gra-nični slučajevi, i ne smeš da naše pojmove natežešpreko njihovih granica. Ali ovaj dobro poznat sa-vet, razuman kakav jeste u mnogim slučajevima,čini se da u sadašnjem slučaju sadrži jednu izvan-rednu teškoću. On može da pruži intelektualnu ute-hu posmatračima A-ove situacije; ali kako treba Ada ga shvati? Kazati mi da je buduća situacija gra-nični slučaj za pitanje da li sam ja onaj kome ćenaneti bol, da je pojmovno neodlučivo da li ću tobiti ja ili ne, jeste nešto s čime, izgleda, ja ništane mogu da učinim; posebno zato što se čini da tone može ni na kakav razumljiv način da bude pred-stavljeno u mojim očekivanjima i emocijama kojes njima idu.

Ako očekujem da će izvesna situacija, 5, danastane u budućnosti, naravno da postoji širokaskala emocija i briga, usmerenih na 5, koje mogusada da doživim zavisno od mog očekivanja. Uko-liko nisam izuzetno egoističan, uslov da bih bio za-brinut zbog ovih očekivanja, nije to da ja sam bu-dem uključen u S — gde moja »uključenost« u Sznači da se javljam u S kao neko ko tada nekakodeluje, ili nešto trpi, ili, opet, da S ima posledicepo mene u to ili neko potonje vreme. Međutim, po-stoje neke emocije koje ću osećati samo ako samuključen u S, i jedan očigledan primer jeste strah.

Opis pod kojim se S javlja u mojim očekiva-njima nužno će da bude, na razne načine, neodre-đen; a jedan od načina na koji može da bude ne-određen jeste da ostavlja otvorenim pitanje da liću ja da budem uključen u S ili ne. Tako, mogu daimam dobar razlog da očekujem da će neko odnas petoro da bude povređen, ali da nemam nika-kav razlog da očekujem da ću to biti ja pre negoneko od ostalih. Ova neodređenost na odgovaraju-ći način utiče na moje sadašnje emocije. Tako, dr-

392 BERNARD VVJLLIAMS

žeći se egoistične brige sadržane u strahu, verovat-no ću da budem nešto bolje raspoložen nego kadbih znao da ću to biti ja, nešto lošije raspoložennego kad bih znao da ću biti potpuno izostavljen.Strah će biti pomešan sa zebnjom i njom uslov-ljen, i tako dalje. Ove emocije se vrte oko misli oeventualnom određenju neodređenosti; momentičistog straha se usredsređuju na to da će se stvar-no pokazati kako sam stvarno ja taj, momentinade da će se pokazati da taj koji će biti povređennisam ja. Sve emocije se odnose na stvarno zbiva-nje onoga što očekujem: a ono Što očekujem uovakvom jednom slučaju prosto ne može da se do-godi a da se ne dogodi na ovaj ili onaj način.

Neodređena očekivanja mogu i na druge nači-ne da budu povezana sa strahom. Tako, mogu da(možda neurotično) očekujem da će nešto rđavoda mi se dogodi, doista da očekujem da će, kadmi se to dogodi, da se dogodi na neki određen na-čin, ali da ne budem u stanju da sada mislim onekom otvorenom ili zatvorenom skupu mogućnos-ti koje bi mogle da mi se tako dogode a o kojimabih sada mogao da razmišljam. Različit od ovogslučaja bio bi strah od nečeg radikalno neodređe-nog — strah (moglo bi se reći) od neke bezimenestrahote. Kad bi neko imao ovakav strah, moglobi se čak reći da ima, u nekom smislu, savršenoodređeno očekivanje: ako se ono što očekuje do-ista desi, o tome neće imati ništa određenije da sekaže posle događaja od onoga Što je rečeno dok sedogađaj očekivao. Ali ovi slučajevi su, naravno, slu-čajevi straha zato što je usred sve te neodređenostinepromenljivo verovanje da sam ja taj kome će seto dogoditi.

U središtu očekivanja situacije S je misao otome kako će S da izgleda kad se jednom dogodi— misao koja može da bude neodređena, da se od-nosi na različite mogućnosti i tako dalje. Kad samja uključen u S, postoji mogućnost za naročit ob-lik te misli: misao o tome kako će to meni izgle-dati, imaginativna projekcija mene kao učesnika

JA I BUDUĆNOST 393

u S.! O S ne moram da mislim na ovaj način, kadsam u nju uključen; ali mogu da budem u stanjuda to činim. (Moglo bi se čak sugerisati da jezikodslikava ovu mogućnost razlikovanjem »očekujemda budem povređen« od »očekujem da ću ja bitipovređen«; ali ovo mi izgleda veoma sumnjivo i, usvakom slučaju, nevažno.)

Pretpostavimo sada da postoji situacija S okojoj se iz pojmovnih razloga ne može odlučiti dali sam ja uključen u nju ili ne, kao Što je argumen-tom o kome raspravljamo predloženo za eksperi-mentalnu situaciju. Važno je da očekivanje S-a ni-je neodređeno ni na jedan od načina koje smoupravo razmotrili. Ono nije slično bezimenoj stra-hoti, jer je u tome slučaju bilo jasno da če se todogoditi subjektu, što njegovo stanje čini nedvo-smisleno strahom. Niti je slično očekivanju čove-ka koji očekuje da neko od njih petoro bude po-vređen; njegov strah je zaista bio višesmislen, aliu žiži straha, i u žiži očekivanja, bilo je da će se,kad se S dogodi, sigurno dogoditi na ovaj ili onajnačin. U sadašnjem slučaju, strah (od mučenja, ane od prvobitnog eksperimenta) ne izgleda ni pri-kladan, ni neprikladan, niti prikladno dvosmislen.S tim u vezi, subjekt ima nepremostivu teškoću ka-ko da misli o S. Ako se bavi projektivnim imagi-nativnim zamišljanjem (o tome kako će to njemuda izgleda), implicitno odgovara na pitanje na kojese nužno ne može odgovoriti; ako misli da ne možeda se bavi takvim zamišljanjem, isto tako izgledakao da na njega odgovara, mada u suprotnom smi-slu. Možda mora prosto da se uzdrži od takvogzamišljanja; ali da li se on prosto uzdržava, ako jenepopravljivo neodlučivo da li može ili ne moženjime da se bavi?

Može se reći da je sve Što ova razmatranjamogu da pokažu to da, u ovom slučaju, strah sva-kako nema svoje pravo uporište, ali da bi mogao

J Za podrobniji prikaz 5 ovim povezanih problema, vidi »Itnagi-nation and the Self«, u: Probkms of the Self (Cambridge, 1973), str.38 i dalje,

394 BERNARD WILLIAMS

da postoji neki drugi, ambivalentni ji, oblik brigekoji bi doista odgovarao ovom posebnom očekiva-nju, očekivanju pojmovno neodlučive situacije.Možda ima analognih osećanja koja se stvarno do-gađaju u stvarnim situacijama. Tako se materijal-nim objektima povremeno dešavaju zagonetnetransformacije koje bacaju pojmovnu senku na nji-hov identitet. Pretpostavimo da sam sentimentalnovezan za neki objekat kome se tada dogodi neštoslično; moglo bi se desiti da tada za njega ne bihmogao ni da osećam sasvim ono što sam prvobitnoosećao, niti da prema njemu budem potpuno rav-nodušan, već da pre imam neka druga, ambivalent-na osećanja. Slično, moglo bi se reći da za onogko može da očekuje bol — a između mene i njegasu relacije identiteta pojmovno nejasne — ne moguda osećam ono što bih osećao kad bi on izvesnobio ja, niti ono što bih osećao kad on izvesno nebi bio ja, već bih pre osećao neku sličnu ambivalen-tnu brigu.

Ali ova analogija malo doprinosi da se otklonionaj aspekt koji najviše zbunjuje u sadašnjem slu-čaju — aspekt koji se već javio u onome što je re-čeno o teškoći subjekta da, bilo projektivno bilone-projektivno, misli o toj situaciji. Jer, smatrationog ko može da očekuje bol sasvim sličnim pre-obraženom objektu osećanja, i zamisliti da je moieambivalentno očajanje zbog njegovog budućeg bolasasvim slično ambivalentnom očajanju zbog nekebuduće štete nanesene ovom objektu, znači, narav-no, ostaviti mene i njega međusobno jasno razdvo-jenim i tako premostiti senku koja je dovela dopojmovne nejasnoće sa njenog pravog mesta. Mo-ram da mu postanem bliži još više. Ali mogu li bli-že da mu priđem, a da ne očekujem njegov bol?Ako mogu, analogija nam to nije pokazala. Izvesno,ne možemo se više približiti očekujući, da tako ka-žemo, ambivalentni bol; nečem takvom uopšte ne-ma mesta. Čini se da postoji tvrdoglava smetnjada u svojim očekivanjima predstavim situaciju u

JA I BUDUĆNOST 395

kojoj je pojmovno neodlučivo da li se ja u njojjavljam ili ne.

Štaviše, čini se da se zbunjenost pretvara učistu apsurdnost, ako pređemo sa pojmovne neod-lučivosti na njenog bliskog prijatelja i suseda, kon-vencionalističku odluku. To se pokazuje kad raz-matramo drugi opis, otvoreno konvencionalisticki,niza slučajeva koji su dali povod sadašnjoj raspra-vi. Ovaj opis bi odbacio ono na šta sam se osloniou ranijem argumentu — naime da, ako poreknemoda je osoba-sa-telom-A iz (vi), A (zato što je to oso-ba-sa-telom-B^, tada moramo da poreknemo da jeosoba-sa-telom-A iz (v) A, pošto su one potpuno sli-čne. »Ne — može se reći — to znači upravo pretpo-staviti da mi isto kažemo u različitim vrstama situa-cije. Nema sumnje da, kad imamo vrlo dobrog kan-didata za A — naime, osobu-sa-telom-B, — ondaga zovemo A-om, ali to ne znači da ne bismo zvaliosobu-sa-telom-A A-om, u onoj drugoj situaciji ukojoj nemamo nikakvog boljeg kandidata. Različi-te situacije zahtevaju različite opise.« Ovaj načinrazmišljanja je ono što doista odgovara pravnici-ma koji odlučuju o vlasništvu nad predmetom kojije prošao kroz neki zbunjujući skup transformaci-

i'a; oni upravo moraju da donesu odluku na onoli-:o razumnim osnovama koliko to činjenice i zakon

dozvoljavaju, zato što u svakoj situaciji, pretposta-vimo, taj predmet mora nekome da pripadne. Alikao način da se izađe na kraj sa strahovanjima iliočekivanjima neke osobe o njenoj sopstvenoj bu-dućnosti, čini mi se da uopšte nema smisla. Ako,4-ova strahovanja mogu da se protegnu na ono štoće se dogoditi osobi-sa-telom-4 u (v), ne vidim ka-ko njegov interes može da se odvrati od sudbinepotpuno slične osobe u (vi) time što će mu se rećida bi neko u drugoj situaciji imao razlog, koji nebi imao u prvoj, da tu osobu nazove A-om.

Tako, da zaključimo, izgleda kao da postojedva prikaza našeg zamišljenog eksperimenta i snjime povezanog izbora, od kojih je svaki uverljivno koji vode suprotnim zaključcima. Staviše, ide-

396 BERNARD W1LLIAMS

ja da je situacija posle eksperimenta u relevant-nom pogledu neodlučiva čini se da nam ne poma-že, već pre da povećava zagonetnost, dok ideja (nakoju se tako često poziva u ovim stvarima) da jeona konvencionalno odlučiva izgleda još gora. Po-sle svega ovoga, nije mi ni najmanje jasno kojubi opciju bilo mudro izabrati, kad bi se one nekomponudile pre eksperimenta. Nalazim da je to prilič-no uznemirujuće.

Ma u čemu da je zagonetnost, postoji jednaodlika argumenata koji su do nje doveli, koju vre-di izdvojiti, pošto ona protivreči nečemu što se,mislim, često prilično nejasno pretpostavlja, čestose pretpostavlja da pitanja o osobama imaju dvaaspekta: »u prvom licu« i »u trećem licu«, i dapostoje nedoumice o njihovom međusobnom odno-su. Takođe se priznaje da su »mentalistička« raz-matranja (kako možemo nejasno da ih nazovemo)i razmatranja o telesnom kontinuitetu sadržana upitanju o ličnom identitetu (Što ne znači da posto-je mentalni i telesni kriterijumi ličnog identiteta).Primamljivo je misliti da dve razlike teku paralel-no: da, otprilike, pristup u prvom licu usredsređu-je pažnju na mentalistička razmatranja, dok pri-stup u trećem licu stavlja naglasak na razmatranjao telesnom kontinuitetu. Sadašnja rasprava ilustru-je upravo suprotno. Prvi argument koji je vodio»mentalističkom« zaključku da bi A i Đ razmenilitela i da svaka osoba treba da se identifikuje sasudbinom svojih sećanja i karaktera, bio je argu-ment potpuno izveden u trećem licu. Drugi argu-ment, koji je sugerirao identifikaciju pomoću teles-nog kontinuiteta, bavio se problemima onog štoA može da očekuje, problemima koji su izloženi uprvom licu. Čini mi se da ovo ima izvesnog značaja(mada o tome neću ovde da raspravljam).

Na kraju ću da predložim jedan prilično nepo-uzdan način na koji se može pristupiti rešavanjuproblema, koristeći se samo ograničenim materija-lom koji nam već stoji na raspolaganju,

JA r BUDUĆNOST 397

Prividno odlučujući argumenti u prvom prika-zu, koji su navodili na pomisao da A treba da seidentifikuje sa osobom-sa-telom-B, počivali su nakrajnjoj jednostavnosti situacije koja je zadovolja-vala, ako to ijedna može, opis »zamena tela«. Aliova jednostavnost je u osnovi veštačka; proizvodvolje eksperimentatora da stvori situaciju koja biod nas prirodno izmamila, sa minimumom okleva-nja, taj opis. Vrste metoda koje je koristio omo-gućavale su mu da se ranije zaustavi ili da nastavijoš dalje. Mogao je da se zaustavi na situaciji (v),ostavljajući B-a onakvim kakav je i bio; ili da na-stavi dalje i da proizvede dve osobe, obe sa karak-terom i sećanjima sličnim A-ovira, isto kao i jednuili dve osobe sa karakteristikama sličnim B-ovim.Da je uradio nešto od ovoga bili bismo u još većojnedoumici šta da kažemo; on je upravo izabrao danam što je moguće više olakša da nađemo nešto dakažemo. Sada, da imamo na raspolaganju neki mo-del osoba-sablasti koje se nalaze u telima i, u ne-kom smislu, stvarno pokreću ta tela koristeći se iz-vesnim postupcima, mogli bismo da posmatramonaš jednostavan eksperiment upravo kao efektivaneksperiment: metod koji stvarno ima za posledicuto da osobe-sablasti zamenjuju mesta, bez opasnostida budu uništene, razvejane ili šta već ne. Ali ova-kav model ne možemo ozbiljno da upotrebimo.Eksperimentator nije izazvao zamenu tela u smislukoji daje ovaj model; on je pre proizveo jednu odsituacija, iz lepeze podjednako mogućih situacija,koju bismo najrađe nazvali zamenom tela. Nasu-prot tome, princip da se čovekova strahovanja mo-gu protegnuti na budući bol ma kakve mu psiho-loške promene prethodile, izgleda sasvim jasan. Do-ista, možda on to nije, ali potrebno je da nam sepokaže šta s njim nije u redu. Dok nam se ne po-kaže šta s njime nije u redu možda bi trebalo da

398 BERNARD \V1LLIAMS

odlučimo: kad bismo mi bili osoba A, i kad bi od-luka trebalo da se donese iz sebičnih razloga, ondabi bol trebalo da prepustimo osobi-sa-telom-B, Tobi moglo da bude rizično: jedna od glavnih odlikaovog problema jeste upravo da ovde ima mesta zapojam rizika.

(1970) S engleskog preveo: Rastko Jovanov;,;

PODACI O AUTORIMA

Gilbert Ryle (Gilbert Raji) (1900 — 1976) bio je pro-fesor zadužbine Waynflet na Univerzitetu u Oxfordu iurednik poznatog filosofskog časopisa Minđ. Pored rado-va iz filosofije duha, u kojima pokušava da pobije karte-zijanski dualizam duha i tela, piše veoma značajne radoveo kasnijim Platonovim dijalozima i prikaze radova nekihnjemu savremenih filosofa.

Dela: The Concept of Mind (London, 1949), Dilemmas(Cambridge, 1954), Plato's Progress (Cambridge, 1966),Collected Papers (London, 1971. dva toma). On Thinking(uredio K. Kolenda, Oxford, 1979). Zbornik radova o Ryle-ovoj filosofiji, Ryle: A Collection of Critical Essays (Lon-don, 1970) uredili su O. P. Wood i G. Pitcher. Prevodi nasrpskohrvatski: »Filosofski argumenti«. Pitanja, br. 7—8(1978, Zagreb), »Oset«, Ideje, br. 2/1980 (Beograd), »Teorijaznačenja«, Theoria (Beograd, 1980. u štampi).

Predavanje pod naslovom »Filosofski argumenti«(»Philosophical Arguments«) je inauguralno predavanjeprofesora zadužbine VVavnflet koje je Ryle održao na Uni-verzitetu u Oxfordu 1945. godine. Esej »Mišljenje i raz-mišljanje« (»Thinking and Reflecting«) prvi put je objav-ljen u zborniku The Human Agent — predavanja Kraljev-skog instituta za filosofiju u Londonu (Macmillan, London,1966—67, tom 1).

Prevodi oba eseja rađeni su prema tekstovima objav-ljenim u Collected Papers (London, 1971, II tom).

Friedrich Waismann (Fridrih Vaisman) (1896 — 1959)rođen je u Beču gde je studirao matematiku. Od 1929. do1936. godine bio je asistent profesora Moritza Schlicka atokom VVittgensteinovog boravka u Beču sa njim se re-dovno sastajao. 1936. godine odlazi u Veliku Britaniju gdekasnije postaje University Reader iz filosofije matematike

400 PODACI O AUTORIMA

na Univerzitetu u Oxfordu i član Britanske Akademijenauka. Pored niza radova iz filosofije i matematike objav-ljenih za vreme njegovog života na nemačkom i engles-kom, posle njegove smrti objavljeni su i The Principles ojLingutstic Philosophy (London, 1965) kao i zabeleške raz-govora sa VVittgcnsteinom pod nazivom Wittgenstein undder Wiener Kreis (Oxford, 1967; prevod na engleski 1979).Posle njegove smrti objavljena su dva zbornika njegoviheseja How I see Philosophy and Other Essays (London,1968, ur. R. Harrć) i Philosophical Papers (Dordrecht, 1976,ur. B. McGuiness).

Esej »Kako shvatam filosofiju« (»How I see Philo-sophy«) prvi put je objavljen u zborndku ContemporaryBritish Philosophy, Third Series, (London, 1956. ur. H. D.Lewis). Prevod je rađen prema tekstu objavljenom u zbor-niku How I see Philosophy and Other Essays.

John L. Austin (Džon Ostin) (1910 — 1960) jedan odnajuticajnijih engleskih filosofa, posle II svetskog rata bio jeprofesor filosofije zadužbine VVhitea na Univerzitetu u Oxfor-du. Austinov način nazmatranja filosofskih problema je,zajedno sa Rvleovim, verovatno najviše doprineo pogreš-nom utisku da se posleratna filosofij'a u Velikoj Britanijibavi običnim ili svakodnevnim jezikom. Pored prevodaGrundlagen der Arithmetik, G. Fregea na engleski (1950)Austin je za života objavio samo nekoliko eseja. Njegovisu učenici, međutim, izdali njegove beleške za predavanjapod naslovom Sense and Sensibilia (Oxford, prvo izdanje1962. i drugo, prošireno izdanje 1978. ur. G. J. VVarnock) iHow to do Things with Words (Oxford, prvo izdanje 1962.i drugo, prošireno izdanje 1975. ur. J. O. Urmson i M.Sbisa). Pored ovoga pojavila se i zbirka njegovih ranije ob-javljenih eseja pod naslovom Philosophical Papers (Oxford,prvo izdanje 1961. i drugo, prošireno izdanje 1972. ur. G. J.Warnock i J. O. Urmson). U Sense and Sensibilia Austin nasistematski način podvrgava kritici teoriju čulnih data,dok u How to do Things with Words na srazmerno ne-sistematski način izlaže svoju teoriju govornih akata kaodeo jedne teorije značenja.

Pored niza studija o Austinovoj teoriji značenja, ob-javljeni su i zbornici radova o njegovoj filosofiji: A Sym-posium on J. L. Austin (London, 1969. ur. K. T. Fann) iEssays on J. L. Austin (Oxford, 1973).

Esej »Tuđe svesti« (»Other Minds«) prvi put je objav-ljen u zborniku radova Ariš totelijans kog udruženja u Lon-donu (Proceedings of Aristotelian Society, Supp(ementaryVolume XX) 1946. godine. Ovaj esej, u stvari, predstavljaAustinov odgovor profesoru Johnu VVisdomu u okviru sim-pozija o tuđim svestima; esej profesora VVisdoma je tako-đe kasnije bio objavljen u zborniku VVisdomovih eseja podnaslovom Other Minds (Oxford, 1962).

PODACI 0 AUTORIMA 401

Prevod je rađen p r e m a tekstu objavljenom u Austi-novim Philosophical Papers.

U vreme objavljivanja eseja »Da li je znanje oprav-dano istinito verovanje?«, Edmund L. Gettier (EdmundGetije) bdo je profesor filosofije na Wayne State Universityu saveznoj državi Michigan, Sjedinjenih Američkih Drža-va. Pored ovog rada koji se sada već ubraja u klasike sa-vremene teorije saznanja, urednik ovog zbornika nije us-peo da pronađe nijedan drugi objavljeni rad ovog autora.Prema podacima iz radova drugih filosofa, profesor Gettiersada predaje na Masachussetts Univerzitetu u Amherstu,SAD, i dalje se bavi problematikom teorije saznanja.

Esej »Da li je znanje opravdano istinito verovanje?«(»Is JustifiedTrueBelief Knowledge?«) prvi put je objavljenu časopisu Analysis, tom 23. 1963, Oxford. Prevod je rađenprema tekstu objavljenom u zborniku Knowledge and Be-lief (Oxford, 1967. ur. A. P. Griffiths).

Henry Paul Grice (Henri Pol Grajs) studirao je filoso-fiju na Univerzitetu u Oxfordu, gde je po završetku stu-dija neko vreme bio predavač i tutor iz filosofije. Do od-laska u penziju, 1980. bio je profesor na KalifornijskomUniverzitetu u Barkelevu, SAD. Pored radova iz teorijeopažanja, profesor Grice je objavio i niz eseja u kojimabrani veoma originalnu teoriju značenja, po kojoj se zna-čenje nekog izraza svodi na veoma složenu refleksivnu na-meru onoga ko govori. O čulnim datama profesor Gricepiše u eseju »Some Remarks on the Senses«, objavljenomu zborniku Analytical Philosophy (Oxford, 1962. ur. R, J.Butler). Osnovne elemente svoje teorije značenja H. P. Gri-ce izlaže u esejima »Meaning« (Časopis Philosophical Re~view, 66/1957), »Utterer's Meaning, Sentence — Meaningand Word — Meaning« (časopis Foundations of Language,1968; preštampano u Phiiosophy of Language, Oxford, 1971.ur. J. L. Searle), »Utterer's Meaning and Intentions« (časo-pis Philosophical Review, 1969) i »Logic and Conversation«(zbornik Syntax and Semantics, London, 1975. tom III,priredili P. Cole i J. L. Morgan).

Prevod eseja »Meaning« na srpskohrvatski: »Znače-nje«, Ideje 2/1979, Beograd.

Esej »Kauzalna teorija opažanja* (»The Causal The-ory of Perception«) objavljen je prvi put u zborniku Ari-stotelijanskog udruženja u Londonu (Proceedings of theAristotetian Society, Supplementary Valutne, 1961). Odgo-vor na ovaj rad je, u okviru simpozija o kauzalnoj teori-ji opažanja, napisao A. R. White. Oba rada su preštampanau zbirci The Philosophy of Perception, (Oxford, 1967. ur.G. J. Warnock). Prevod je rađen prema tekstu objavlje-nom u toj zbirci.

26 Svest i saznao}«

402 PODACI O AUTORIMA

J. M. Hinton je tutor i predavač iz fUosofije Worce-ster Collegea Univerziteta u Oxfordu. Većina njegovih ese-ja bavi se problemom čulnih doživljaja: »Experiences«(časopis The Philosophical Quarterly, 17/1967), »Perceptionand Identification« (Philosophical Review, 76/1967). J. M.Hinton je 1973. godine objavio iscrpnu studiju o tom prob-lemu — Experience$ (Oxford). Esej »Vizuelni doživljaji*(»Visual Experiences«) objavljen je u Časopisu Mind,1967.

Peter T. Geach (Piter GiČ), studirao je filosofiju naUniverzitetu u Cambridgeu a sada je profesor logike naUniverzitetu u Leedsu, Velika Britanija, i član BritanskeAkademije nauka. Od mnogobrojnih radova najpoznatijisu njegovi radovi iz filosofije logike i teorije značenja:Reference and Generality (Ithaca, SAD, 1962) i zbirka ese-ja Logic Matters (Ojcford, 1973). Geach je jedan od prire-đivača i prevodilaca na engleski Fregeovih eseja (Transla-tions from the Philosophical Works of G. Frege, Oxford,1952, i Logical Investigations, Oxforđ, 1978). Pored filoso-fije logike Geach se bavi j filosofijom duha (Mentat Acts,London, 1957. i God and the Soul, London, 1969) kao i teo-logijom i etikom (The Virtues, Cambridge, 1977, i Provi-dence and Evil, Cambridge, 1977). Zajedno sa svojom sup;rugom, profesor G. E. M. Anscombe, preveo je na engleskidela Descartesa (Philosophical Writings of Descartes, Lon-don, 1970) i napisao studiju o Aristotelu, sv. Tomi Akviu-skom i Fregeu — THree Philosophers (Oxford, 1961).

Esej »Cime mislimo?« (»What do we think with?«)objavljen je 1969. u zbirci Geachovih eseja God and theSoul.

Stuart Hampshtre (Stjuart Hempšajr) je WardenWadham Collegea Univerziteta u Oxfordu. Posle zavrSet-ka studija iz filosofije i klasične filologije jedno vre-me radi na Univerzitetu u Oxfordu, zatim postaje profesorlogike i filosofije na Univerzitetu u Londonu a kasnije iprofesor filosofije i šef katedre za filosofiju na Univer-zitetu u Princetonu, SAD. Doživotnu titulu viteza dobioje 1979.

Najpoznatiji su radovi Stuarta Hempshirea iz filoso-fije duha, metaetike i teorije delanja: Thought and Action,(London, 1959), Freeđom of the Individual (London, dru-go izdanje, 1975), Fre&dom of Mind (zbornik eseja, Oxford,1972), Two Theories of Morality (Oxford, 1977). Pored ovihradova, Stuart Hampshire je objavio i zapaženu studiju oSpinozi — Spinoza (Penguin Books, 1957) kao i niz esejasa područja književne kritike.

Predavanje »Sloboda duha« (»Freedom of Mind«)Stuart Hampshire je održao u okviru serije Luidlev Lee-

PODACI O AUTORIMA 403

tures na Univerzitetu u Kansasu, SAD, marta 1965. godine.Prevod je rađen prema tekstu objavljenom u zbirci Fre-edom of Mind.

G. E. M. Anscotnbe (Enskomb), profesor filosofije naUniverzitetu u Cambridgeu, bila je Wittgensteinov studenti jedan je od izvršilaca njegovog testamenta. Pored togašto prevodi i uređuje VVittgensteinova dela, profesor Ans-combe je napisala i zapaženu studiju o Wittgensteinovojranoj filosofiji — An Introduction to Wittgenstein's Trač-tat us (London, 1959). Profesor Anscombe je takođe autorjedne od prvih studija o problemu namere — Intention(Osford, 1957) u kojoj razvija neke od ideja kasnije Wit-tgensteinove iilosofije; napisala je i niz eseja iz teorijesaznanja i filosofije duha.

Esej »Namera« (»Intention«) prvi put je objavljen uzborniku Aristotelijanskog udruženja (Proceedings of theAristotelian Society, za 1956—1957. godinu); prevod je ra-đen prema tekstu objavljenom u The Philosophy of Action(Oxford, 1968. ur. A. R. White). .

D. F. Pears (Pers) je Universitv Reader iz filosofije naUniverzitetu u Oxfordu. Glavno područje njegovog intereso-vanja su teorija saznanja i filosofija duha i delanja; jedanje od pobornika kauzalne teorije kako htenja tako d opaža-nja. Iz oblasti teorije saznanja objavio je uvod u teorijusaznanja What is Knowledge? (London, 1972) a iz filosofijeduha zbiricu eseja Ouestions in the Philosophy of Mind(London, 1975). Pored toga, D. F. Pears je objavio studijeo Bertrandu Russellv (Bertrand Russell and the BritishTradition in Phitosophy, London, 1967) i Wittgensteinu(Ludwig Wittgenstein, London, 1971) a o Humeu je napisaonekoliko zapaženih eseja i priredio zbornik radova (Hu-me: A Symposium, London, 1963).

Esej »Skica kauzalne teorije htenja j delanja« (»ASketch for Causal Theorv of VVanting and Action«), doži-veo je niz prepravki pre nego Što je pod tim naslovom ob-javljen u zbirci Questions in the Phtlosophy of Mind, 1975.godme; prevod je rađen na osnovu teksta u ovoj zbdrci.

C. B. Martin je profesor filosofije na Univerzitetu uSydneyu, Australia. Pored radova iz teorije saznanja ob-javio i studiju iz filosofije religije — Retigous Belief (Itha-ca, SAD, 1959).

Max Deutcher (DojČer) je profesor filosofije na Mac-quarie univerzitetu u Australiji. Pored kauzalne teorijepamćenja, profesor Deutcher je izložio i kauzalnu teorijuzaključivanja (»A Causal Account of Inferring«, u zbornikuContemporary Philosophy in Australia, London, 1969, ur.R. Brown i C. D. Rollins).

Esej »Pamćenje« (»Remembering«) objavljen je u ča-sopisu Philosophical Review, 1966.

404 PODACt O AUTORIMA

Bernard WiUiams (Viljams) je donedavno bio profe-sor filosofije zadužbme Knightsbridge na Univerzitetu uCambridgeu. Njegovi najpoznatiji radovi bave se proble-mima ličnog identiteta i filosofije duha- Pored zbirke ese-ja Probtems of the Self (Cambridge, 1973) objavio je i stu-diju o Descartesu (Descartes: The Project of Pure Enqui-ry, Penguin Books, 1978); iz oblasti etike objavio je uvodu probleme etike, Morality; An Jntroduction (Cambridge,1972) i polemiku sa profesorom J. J. C. Smartom o utilita-rizmu, U tilitariansim: For and Against (Cambridge, 1973).Profesor VVilliams je bio predsednik vladine komisije za is-pitivanje štetnosti pornografije; jzveštaj ove komisije za-pažen je kako po svojoj logičkoj doslednosti tako i posumnjama izraženim u pogledu neke stvarne štetnosti por-nografije.

Esej »Ja j budućnost« (»Self and the Future«) prviput je objavljen u časopisu Phitosophical Review 1970.a preštampan je u zbirci eseja B. VVilliamsa Probtems ofthe Self; prevod je rađen na osnovu teksta objavljenog utoj zbirci.

GLOSAR

akt svestiČin volječiniti seČulni datum (množina:

Čulna data)delanjedelotvorandokazdokazi (u prilog ...)doživljajduhhotimičanhtenjeimaginacijaintencionalaniskaziskustvoizričajizgledati

izvesan, izvesnostizvrŠilaclični identitetnameranehotičannepogrešivnepobitanneposredno upoznatineutralan

an act of mindan act of willto seemsense-datum (sense-data)

actionoperativeproofevidence(an)experiencemindintentionalvolition, wantingimaginationintentionalproposition, statementexperienceutteranceto look, to appear, to

seemcertain, certaintyagentpersonal identityintentioninvoluntaryincorrigibleconclusiveto be acquainted withnoncommittal, neutral

406 GLOSAK

obuhvatan zakonodređen opisopozivodvojivopažanje

onaj ko delaosećajosećanjepamćenjeosjetilni datumpoimatipojampredskazanjeradnjasiguransklonostsećanjestanje duhastrepnjasvestsubjektsvedoČanstvosvedočenjetvrdnjatvrđenjeučinakverodostojanzamjetiti

covering lawdefinite descriptioncancellabledetachableperception, observation

(kod Austina i sensing)agentfeelingemotion, feelingremembering, memorysense-datum (data)to apprehendconceptpredictionan actionsure, certaininclination, dispositionmemorya state of mindanxietymind, consciousnessagent, subjectevidencetestimonystatementassertioneffectveridicalto observe

1 E n h From: BEKSTVO OD SLOUODE2. LeSek Kolakovski: FILOZOFSKI ESEJI3. Pjer FrankaUel: UMETNOST I TEHNIKA4. Sergej M. Aj^cnStajn: MONTA2A ATRAKCIJA5. COVEK DANAS, zbornik ogleda6. H. Rajhenbah: RAĐANJE NAUČNE FILOZOFIJE7. Nikola Miiošević: ANTROPOLOŠKI ESEJI8. Suzuki, From: ZEN BUDIZAM I PSIHOANALIZA9. Norbert Viner: KIBEKNETIKA I DRUŠTVO

10. Rože Kajua: IGRE I LJUDI11. Dejvid Risman: USAMLJENA GOMILA12. Klod Levi-Stros: DIVLJA MISAO13. Bertolt Brechi: DIJALEKTIKA U TEATRU14. M. Fnchand: ETIČKA MISAO MLADOG MARKSA15. Ernst Bloch: TOBINGENSKI UVOD U FILOZOFIJU16. Roman Jakobion: LINGVISTIKA I POETIKA17. M Bahtin: PROBLEMI POETIKE DOSTOJEVSKOG18. Adam Sat: MARKSIZAM I LJUDSKA JEDINKA19. Teodor Adorno: FILOZOFIJA NOVE MUZIKE20. Karl Manhajra: IDEOLOGIJA I UTOPIJA21. 2an Pijaie: PSIHOLOGIJA INTELIGENCIJE22. Jovan Hristić: OBLICI MODERNE KNJIŽEVNOSTI23. Srelen Marić: GLASNICI APOKALIPSE24. F. de Sosir: OPSTA LINGVISTIKA25. 2. P. Sartr: EGZISTENCIJALIZAM I MARKSIZAM26. Luj Allise: ZA MARKSA27. R. Bart: KNJIŽEVNOST, MITOLOGIJA, SEMIOLOGIJA28. 2an Pija*c: MUDROST I ZABLUDE FILOZOFIJE29. Fung Ju-Lan: 1STORIJA KINESKE FILOZOFIJE30. MiScl Fuko: RIJECI I STVARI31. Noam Comski: GRAMATIKA I UM32. D. Bom: UZROCNOST I SLUČAJNOST U SAVREMENOJ FIZICI33. Vemer Hajzenberg: FIZIKA I METAFIZIKA34. Ranko Bugarski: JEZIK I LINGVISTIKA35. Boris Ejhenbaum: KNJIŽEVNOST36. Mikel Difren: ZA COVEKA37. Stefan Barker: FILOZOFIJA MATEMATIKE38. Jan Kol; JEDENJE BOGOVA39. P. Francastel; STUDIJE IZ SOCIOLOGIJE UMJETNOSTI40. Tomas Kim: STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA41. Walter Benjamin: ESEJI42. Stefan Moravski: PREDMET I METODA ESTETIKE43. Fredrik Džcjmson: MARKSIZAM I FORMA44. Anri Lefevr: URBANA REVOLUCIJA45. Pol dc Man: PROBLEMI MODERNE KRITIKE« . G. H. von Wright: OBJAŠNJENJE I RAZUMHVANJB47 FENOMENOLOGIJA, zbornik4» it i fcn Habffno*: SAZNANJE I INTERES

NOLIT

aleksandar pavković (priredio) - svest i saznanje

Documents