A.B. Daniel – Kraljica Palmire I

240. g.n.e. U času kada je Rimsko carstvo napadnuto sa svih strana, kada Bog prvih hrišćana proganja rimske bogove, jedna princeza susreće se sa Aurelijanom u strastvenoj i veličanstvenoj borbi bez milosti. Jedne noći, pod nomadskim šatorom, u pustinji nadomak Palmire, rađa se jedna devojčica. U času kada je prvi put zaplakala, plamena kugla obasjala je nebo i pala na zemlju. Na tom mestu izbila je voda iz peska. Zadivljen tim čudom koje će promeniti żivot njegovog plemena, njen otac joj daje ime Zenobija, ?dar Bożji?. U istom trenutku, na obalama Dunava, jedan mladi vojskovođa bori se sa svojim malobrojnim četama protiv dve hiljade varvara. Pobediće zahvaljujući podršci rimskih bogova. Iste večeri, nakon bitke, postaje mitski heroj koji je spasio Carstvo. Tada se ukrštaju sudbine onih koji će se uskoro boriti za najveću moć: Zenobija, kraljica Palmire poštovana na čitavim Istoku kao boginja, i poslednji veliki Imperator i ratnik.

Knjiga prvaPLESBOGOYARimsko Carstvo u vreme osvajačkih ratova u drugom veku nove ere, Granice nisu bilepouzdane, kako na istoku i jugu, tako ni uBritamji.Zenobiju, u času slave, uvek možemo zamisliti kako se kreće duž stubom Palmire. Njenalepota ravna je lepoti toggrada od kamena, preko koga su pustinja i vekovi nataložilitoliko usnule prašine da sam život ne pruža ništa više do izvesnost o jednom već davno

izbrisanom snu.Angus Farel Almanah NesvesticaPrvi deo SUDBINA

PUSTINJA TURAK AL'LABMlada nevesta je celim telom zadrhtala dok je čučala na ciglama za porodaj. Jedan grčprotresao ju je od butina do ramena. Širom otvorenih očiju i usta, zarila je nokte uzglobove egipatske dojilje, Ahemu. Ni najmanji dašak joj nije izlazio iz usta, a izgledaloje da njene poluotvorene oči ne vide ništa.Jedna stara babica klečala je ispred nje i masirala joj stomak.Ona zapovedi:- Hajde, kćeri moja, diši! Diši!U dnu šatora, dvanaestak žena nije skidalo pogled sa njih. Nesvesno, one su izvijale krsta,u nadi da će svojim naporom pomoći mladoj nevesti.Bila je to devojčica od jedva petnaest godina. Pošto je telom još uvek bila dete, činilo senemogućim da se njena bedra raširei puste život.Dah joj se vratio na usne. Koža na njenom stomaku pomodrelaje od trzaja. Jauk joj je zamro u grlu.Žene su grizle svoje usne da ne bi yrištale sa njom.Stara je zarežala :- Prestanite već jednom sa drekom. Nepotrebno je, to je nećepovratiti!Činilo se da devojka više ništa ne čuje. Lepljivi znoj oblivao joj je obraze i slepoočnice.Još snažnija kontrakcija zabacila ju je unazad. Jecaj je postao vrisak, tako oštar, da su sezatresli stubovi kedrovine pod kojim su se nalazili teški čaršavi šatora. Ahemu seposadila iza nje, da bi je bolje pridržavala.Kraljica PalwireU senci, žene su jednoličnim glasom ponavljale Balaminovo ime, preklinjale su ga zapomoć i za milost.Nastao je trenutak predaha. Širom otvorenih usta, upalih obraza od bola, devojka jegrabila vazduh velikim gutljajima.Noć se spustila, a da to niko nije primetio. Jedna žena je ustala. Pripalila je fitilje lojanicakoje su visile sa stubova. Dru-ga je dodala u mangal komadiće sasušenog izmeta kamile iraspalila je vatru lepezom od palminog lišća. Treća je dugačkom, dryenom varjačom,promešala veš koji je bio potopljen u ključa-lu vodu. Bile su to korisne radnje, sitnadelanja koja se čine radi opuštanja. Samo da strah ne bi zavladao šatorom kao kakavopori dim. Svaka od ovih žena je znala kolika je opasnost od porodaja u tim godinama.Ahemu je pomikwala čelo mlade neveste. Opipala je njen vrat i njena usta i prošaptala je:- Ne idi!Babica je Ijutito pogleda.- Prodrmaj je! Ne sme otići. Treba još da se napinje, inače neću moći da izvučem dete.Medu devojčinim kapcima zasjao je slabašni tračak, dok joj je znoj oblivao telo i stomak.Ahemu je priljubila njen tamni obraz o svoj i prošaptala par reči ljubavi i ohrabrenja.- Šta radiš Egipćanko? - ciknula je stara. - Nije vreme za izlive nežnosti!Ona je surovo zabila svoje grube prste u vrat mlade neveste.Žene koje su stajale iza njenih leda su zaćutale. Žena - dete se povratila. Iskolačenih očijuod užasa, ona je ščepala staricu za ruku.- Ne daj se! - progundala je babica, smanjujući pritisak svojih prstiju na njen vrat.- Ne pokušavaj da zaspeš da bi odagnala bol, jer ćeš tako umreti.Ples bogovaTurbani muškaraca bili su obasjani plamenom. Sedeli su oborenih čela. Niko nije želeo

da pokaže zebnju koja se videla na njihoyim licima.Samo je Abdonaj sedeo uspravno i pogledom obuhvatao čitav Turak Al'Lab, tamo gde suzvezde treperile u noćnoj tmini. Bilo bi sramotno da pogne glavu. Tamo pod šatorom jenjegova supruga urlala od bola.Krłci su na trenutak utihnuli, a tada se nastavili, tiši i pro-mukli. Isti kao cviljenjerasporene gazele. Jauci tako užasni da su se usecali u potiljke i bedra muškaraca poputoštrice kame.Od jutros su se babičine reči neprestano motale po Abdo-najevoj glavi. Bezuba starica ihje izrekla pre nešto manje od godinu dana, kada je izjavio da želi da mu žena rodi sina.- Tvoja volja Abdonaj! - rekla je tada oštro - Devojka nije kamila. Tvoja supruga jeisuviše mlada da bi ti podarila po-tomstvo. Kukovi su joj preuski. U tim godinama maloko može izdržati porodaj. Ali, to je tvoj izbor.Abdonaj je otvorio svoje srce Balaminu. Duše ispunjene brigom, ali sa poštovanjem, onse šapatom obratio svom bogu:- O, ti moćni medu moćnima! Gospodaru zemlje i očeva mojih očeva, spusti svoj pogledna onog koji ti služi od rodenja...Reči su zamrle na njegovim usnama pre no što je uspeo da izgovori molitvu: ono što jeugledao na noćnom nebu nikada do tada nije video.Nagonski je spustio ruku na zakrivljenu dršku svog bodeža. Deo sečiva skliznuo je izkorica.Konji iza šatora su se uznemirili. Zov je odjeknuo liticom koja je bila nagnuta nadlogorom.Poluglasno, začuden, Abdonaj je izgovorio:,Kraljica Palmire- Jedna zvezda se pomera! Pogledajte! Jedna zvezda se pomeraMuškarci su podigli glave i posmatrali su ga, ali ništa nisu razumeli. Neki konji su rzali iisprekidano njištali zajedno sa mladom nevestom. Abdonaj je upro prstom ka severu,medu hiljade svetlucavih zvezda i silovito ponovio:- Gledajte, otpada sa neba! Balamin skida zvezdu sa neba. Potom su je videli.To više nije bila zvezda, već jedan svetlosni rep. Beo, jedva krupniji od kakve bube. Prednjihovim očima, ona se ispružila i poprimila yeličinu ptice. Zatim se još jednompromenila. Fina i graciozna, lebdela je poput koprene na povetarcu. Još se uvećavala.Tako brzo! Yideli su je kako se pretvara u veliki plameni jezik, potom u nekakav repdivljeg konja.Južno od logora, kamile su počele da riču. U početku samo tek poneka, a onda svezajedno, kao što bi činile kada bi ih obuzimao strah. Kroz stene odjekivala je njihovapromukla dreka. Niko više nije čuo vrisku mlade neveste. Starci, žene i deca ubrzano suistrčałi iz šatora. Pokazivali su rukama nebo. Plamen zvezde jurio je sve brže i brže. Sveduži i duži, purpuran i zlatast. Majke su doziyale decu. Starija deca su se zabrinutołwatala za majčine haljine, a ona najmlada su se smejala i mlatarala rukama prednebeskim čudom.Abdonaj više nije napuštao pogledom plamen koji je parao nebo. Glasom punim užasa,prošaptao je za sebe:- Ide pravo na nas, Abdonaju! Balamin šalje zvezdu pravo na nas.Pod šatorom, žene su čule snažnu dreku kamila. Njihova radoznalost bivala je sve veća.Ne obraćajući više pažnju, one su ostavile mladu nevestu u ruke babice i Ahemu.Ples bogo vaA nevesta, ona više nije yrištala. Naponi su još uvek protresali njena bedra, ali nikakavjauk više nije prelazio preko njenih sasušenih usta. Bila je breme bez čvrstine koje je sadaležalo preko Ahemuinog trupa.

- Glupača! - procedila je stara kroz zube - Otišla je. Otvorila je devojčina usta i primaklaim svoj obraz na nekolikotrenutaka, pre nego što je ponovo spustila svoj dlan na otečeni stomak. Progundalaje:- Nepotrebno je što se mučiš da je pridržavaš. Ona nam nećeviše pomoći.Dok je Ahemu spuštala mladu nevestu na ćilime prekrivene rubljem, žene su utrčale podšator. Preneražene, dernjale su se sve do jedne:- Jedna zvezda se otkačila sa neba!- Ide pravo na nas! Pravo na nas!- To nije zvezda, već veliki plamen. Stara se napola uspravila i upitala ih:- Sta pričate? Jedna žena odgovori:- To je nebeski plamen sudnjeg dana! Balamin će nas osuditi!Podižući ruke, druga se proderala.- Sudnji je dan! Balamin stiže svojim plamenim kočijama! Ahemu pokaza na nevestu,ispruženu na podu:- A ona? Želite li je napustiti? Abdonajevu nevestu? Lica oblivenog suzama, jedna ženaje povikala:- Svi ćemo umreti! Zašto je poradati? Druge su već pobegle.Stara je pretila.- Ne bežite! Neka vas davo stigne, kukavice!Zavesa se spustila preko šatora, a reči su ostale prigušene. Babica je oklevala. Ahemu sepitala hoće li i ona pobeći. A na-polju je sve što je bilo živo i imalo usta urlalo i rikalo.nKraljica PaJmireStarica je uzdahnula. Posmatrala je izbećeno nevestino lice pod kojim se nazirao ružičastijezik i njene glatke desni. Kleknula je i sklupčala se, spuštajući glavu na napeti stomak.Ahemu zadrža dah. Ne gledajući je, babica izjayi:- Dete je živo.Otkopčala je kožni džepić iz postave svog kaiša. Uzano sečivo pojavilo joj se u ruci. Sjajizglačanog metala sevnuo je pod svetlošću lampi.Ona zapovedi:- Donesi rublje i toplu vodu. Ahemuino srce je zaigralo.- Ti nećeš...?- Požuri! Ona je već mrtva, ili će to uskoro biti. Želiš li da gledaš kako joj utroba truli?Napolju, Ijudi su prestali da vrište.Čak su i deca zaćutala.Nisu se čuli ni promukli jecaji kamila, niti njištanje pre-plašenih konja.Plamena zvezda padala je sve brže i brže. Narasla je u glavu nekakve divlje zveri, zlatnu ikrvavu koja je urlala nebom. Njen plameni rep se širio, ali je postajao sve kraći.Obasjavala je tako snažno ovu tminu, da su se sasvim jasno mogla razaznati lica, šatori injihove senke. Yideli su se prevoji i pukotine koje su utisnule svoje šare u stene. Ratniciiz oružane pratnje M'Tuba izvukli su sablje iz korica. Povijene oštrice su nemoćno visileiz njihovih ruku.Yatrena čeljust sada se otvorila pred njima. Niko više nije sumnjao u Balaminovu volju.Pojedinima se činilo da čuju zvuk nekih ogromnih usta koja gutaju vazduh. Dah smrtikoji juri pustinjom. Mnogi suPles bogo vapopadali na kolena, moleći se Balaminu da ih primi s blagošću. Drugi pak, potrbuške,grizli su zemlju i kamenje. Balaminovo ime odzvanjalo je svuda u vazduhu.To je ono što se čulo, ime svemogućeg boga univerzuma.

Balamin, Balamin, Balamin!≪ ≫

Abdonaj je smogao snage da baci pogled na šator gde se možda rodilo njegoyo dete. Da lije to bio dečak ili devojčica? Pomislio je da to nikada neće saznati. Svi mišići su mu biliuko-čeni i nije se mogao maknuti. Yatrena zver išla je suviše brzo. Jurila je pravo na njih,užareni rep joj se više nije mogao videti, samo bela zaslepljujuća svetlost koja je sveobasjavala.Abdonaj je učinio kao i ostali. Spustio se na kolena i kajao se zbog svojih grehova.Kada se svetlost zvezde probila kroz gusto platno šatora, sečivo je već raseklo meso.Kao i oni napolju, Ahemu je nesvesno mrmljala Balaminovo ime iako on nije bio njenbog. Nije mislila ni na šta sem na ono što je gledala. Krvavi staričini prsti razdvajali suivice stomaka mlade neveste i raspolovili ga kao nar. Drhtavih prstiju ona je razdvajalakožu majčine utrobe. A ispod, u lokvi sjajne krvi, pojayiše se očni kapci, usta i nosnovorodenčeta. Ono se mrdalo, sitnim trzajima. Ručica jedva nešto veća od zrna boba,ispružila se i zamahnula kao da je tražila da zgrabi vazduh.Napolju nije više bilo vriske. Samo šaptavo mumlanje od koga su podilazili žmarci.Babica je ustala i zateturala se. Otišla je do zavese šatora izgovarajući reči koje Ahemunije razumela. I onaje pobegla.Ahemu je bila nepomična. Sada se videlo kao po danu. Cak i jasnije. Jaka svetlostobasjala je unutrašnjost šatora kao dvadesetKraljica PaImiresunaca. Smrt je izobličila lepo lice mlade neveste. Usta su joj bila iskežena, onako kakoje niko nikada nije video. A u njenom stomaku, pak, malo biće se sve više i višepokretalo.Upravo tada, Ahemu je słwatila da se nešto zaista neverovatno dešavalo.Točak vremena se zaustavio. Ona je uronila svoje ruke u krv mlade neveste. Izvukla jenovorodenče. Pupčana vrpca zadržała je dete za njegovu mrtvu majku. Bez razmišljanja,ne tražeći sečivo koje je starica bila ispustila, Ahemu je zarila svoje zube u lepljivo meso.Pregrizla ga je kao lavica kada kolje svoju žrtvu. Beba, teška i živa, dospela je u njeneruke.Ahemu je zgrabila dete za noge, žustro ga prodrmala, istrčala iz šatora i počela se molitiBalaminu.Dok je Ahemu stopalima doticala hladnu zemlju, novorodenče je zaplakalo prvi put.Položila je dete na svoje grudi. Sablasni zvuk ispunio je nebo.Znala je da su žene bile u pravu. Svi će oni umreti.Svetlost je nestala.Sve je postalo crnilo.Tama gora od noći.Zayladala je tišina.Beskrajna savršena tama i beskrajan sayršen muk.Potom je zemlja zadrhtala.Pukla je i zatresla se sa toliko siline, da je Ahemu pala na kolena. Mislila je samo na tokako da zaštiti tek rodeno dete. Zalila je što ne može da ga uvuče u sopstvenu utrobu.Pri tom, u tišini koja je ponovo zavladala logorom, začuo se plač. Plač bebe, mirne ispokojne, koja tek započinje život.Oči priyiknute na tamu, razaznavale su nebo i zvezde. Neki su se uspravili sa osmesimana licima i nadom u srcu.: /.PJ'es bogovaPodigao se oblak peska, kamenja i smrdljive zemlje. Ubistveni nalet pepela oborio se onjih, šibao ih je po lectima, glavi, prodirao u nos i usta prilikom svakog udisaja.Sahranjivao ih je žive u ovo pustinjsko ništavilo.Ahemu se sklupčala sa bebom, potpuno izgubljena u tom oblaku propasti sveta.

Posle dugo yremena, na litici iznad logora, ratnici M'Tuba su se uspravili. Usta suzamotali kao za vreme pustinjskih oluja, da ne bi gutali pepeo. A on je leteo kroz yazduhi širio zastrašujući zadah truleži. Bila je to gusta tama. Logorske yatre se više nisu yidele.Ljudi su yikali samo da bi drugima obznanili da su živi.U podnožju, pak, samo su se kamile micale. Zvuk eksplozije odzvanjao je još uvek uušima, smrad je izazivao mučninu.Potom, kao i ostali, i sam Abdonaj je začuo dečiju dreku. Bio je siguran da je to njegoyodete.Začuo je doziyanje ratnika M'Tuba, ali nije pokušavao da im odgovori. Oko njega suIjudi mumlali i pljuvali. Zavezao je svoj turban oko usta, posrnuo kroz oblak pepela.Nasumice je pokušayao da dopre do dečjeg plača. Ispruženih ruku, opipayao je i gundao,spoticao se o one koji su se pridizali. Odjednom, plač je bio odmah tu, sa njegoye desnestrane. Njegovi prsti opipali su široka pleća. Žensko telo punačko i nepomično, sklupčanona zemlji, iznad zova novorodenčeta.- Ahemu!Egipatska dojilja drhtala je kao prut. Jecala je od straha, ali je ostala nepomična kada ježeleo da je pridigne.- Ahemu! To sam ja, Abdonaj!Ona je ispružila ruku kroz tamu, dodirnula je Abdonajeve obraze prekriyene pepelom.:1Kralj i ca Palmire- Jesi li siguran? - upitala ga je preplašenim glasom - Jesi li siguran? Nisi nekakay davo?- Ne govori gluposti! To sam ja Abdonaj!- Šta to tako strašno smrdi, ako ne davo?- Ja sam Abdonaj. Prepoznaješ li moj glas? Ustani i daj mi mog sina.On je povuče za ruku, ali ga ona snažno odgurnu.- Jesi li poludela? - ražesti se Abdonaj pokušavajući da ułwati bebu koja se pomicala naegipćankinom telu - Daj mi mog sina!- Ne, sačekaj! - uzdahnu Ahemu.Abdonaj ju je zgrabio za ramena. Borili su se suludo do tre-nutka kada je Egipćanka, kojaje pljuvala i kašljala, uspela da prošapće:- Abdonaju! Molim te! Ne daj mu da udahne ovu prašinu. To će ga ubiti...Bila je u pravu. Turban mu je spao sa usana i već je otežano disao. Abdonaj je ispljunuosmrtonosni mulj od kojeg mu je oticao jezik. Obmotavajući ponovo usta, on zapita:- Dečak ili devojčica?Ne odgovarajući mu, Ahemu uvuče bebu ispod haljine na svoje golo telo. Razum joj sepoyratio. Prestala je da se plaši, ali su je udovi toliko boleli kao da se borila. Ona obrisalice krajičkom svog rukava i progunda:- Misliš li da sam imala vremena da pogledam?- Sin je, siguran sam. Samo muško može biti toliko snažno da se rodi u ovakvomtrenutku.Oko njih, svi su stenjali i kašljali. Ljudi su se dozivali i dodi-rivali se. Prepoznavali su sesa olakšanjem. Bila je to mešavina sreće što su živi i zabrinutosti zbog ovog pepela kojiih je gušio.- Sklonimo se odavde - zapovedi Abdonaj. - Stavi dete u zaklon!P1 es bogo vaSada, kada su bili pod šatorom, stajali su kao bledi kipovi prašine, obasjani slabomsvetlošću lampi koje se nisu ugasile. Tada je Ahemu izvukla bebu iz svoje haljine da bijoj obrisala medunožje još uvek umrljano krvlju njegove majke. Yidelo se da jedevojčica, a ne dečak.- Ah! - kliknuo je Abdonaj.S gorčinom u ustima, gledao je kako dojilja najzad kupa dete sa ono malo mlake vode

koja je ostala.Devojčica!Balamin je oborio zvezdu na karavan i dao mu devojčicu!Da li je Balamin hteo sve njih da ubedi da Abdonaj prevozi demone na samarima svojihkamila?On primeti opruženo telo na ćilimu. U trenutku se gorko za-pitao da li mu možda ženaspava. Da, možda nije čak ni primetila da je zvezda sa neba pala na njih. Zlatasta svetlostobasjala je tamnu senku na stomaku, iskrivljena usta, razjapljena kao i oči koje više nećegledati. Tada shvati istinu.Iza njegovih leda, povijajući dete u meko rublje, Ahemu prozbori:- Mučila se i mučila. Moglo se predvideti. Stara je učinila što se moralo. Možda bismo,pak, svi morali umreti zbog zvezde.Abdonaj se ražesti.- Niko neće umreti. Pepeo će se spustiti. Biće malo više pra-šine u pustinji i to je sve.- A zašto onda toliko smrdi? Ko ti kaže da demoni neće izaći iz zemlje tamo gde jezvezda pala?- Ne govori budalaštine, Egipćanko! - nacerio se Abdonaj. Yeruješ li da Balamin palizvezdu na nebu samo da bi zabayiodemone?Kralfica PalmireKada je zavesa pala preko šatora, iza njegovih leda, Ahemu je privukla okruglu i toplubebinu glavu do svojih usana i prošaptala je:- Jadna moja kćeri! Šta uopšte zna tvoj otac o namerama svog Balamina?PJes bogo vaPUSTINJA TURAK AL'LABU zoru su saznali.Kako se razdanjivalo, ratnici M'Tuba su pronašli krater uda-Ijen od logora manje odjedne milje. Zvezda je razbila liticu kao udarcem malja i spržila stene. Potonula je užućkastu zemlju, ostavłjajući veliku levkastu rupu u pesku. Nesigurna padina bila jeprošarana jezičcima crne prašine.Hrabriji od putnika karavana, ratnici M'Tuba su se spustili u krater. Uzbudenorazmišljajući o tome kako da pronadu nestalu zvezdu, strasno su uranjali u prašinu ipesak u dnu kupe.Iznenada, jedan od njih prestrašeno je kriknuo. Njegove noge, butine i trup su skliznule inestale. Propao je tako brzo u pesak da se ostalima učinilo kao da ga nekakva zver vuče udno kra-tera. Pre nego što je iko uspeo da mu pomogne, još jedan ratnik pored njegapropao je u pesak sve do ramena. Ugledali su njegov izbezumljen i molećiy pogled.Pesak mu je došao sve do potiljka, talasasto se penjući sve do usta. Potom ga je progutaosablasnomlakoćom.Kratkog daha, razjapljenih usta, drugi ratnik M'Tuba počeo je oko sebe da iskopavaubitačni pesak. Uzvikujući kletve, muškarci su razmotavali svoje turbane. Duge plave,platnene trake šibale su lice nesrećnika u trenutku kada ga je bujica peska progutala.Pored Abdonaja je jedan čovek tihim glasom rekao:- Balamin je iskopao pesak demona.Kral/ica PaJmireAbdonaj je stisnuo pesnice. Bez reči je pogledao svoje ratnike kako istrčavaju iz kratera ukojem se pesak još uvek obrušavao u kratkim slapoyima.Zašto se Balamin okomio na njih? Nije li dovoljno to što mu je dao kćer, sahranioporodicu, prekrio njegove šatore i kamile smrtonosnim peskom?Kada su stigli do ivice kratera, ratnici M'Tuba su se zaustavili. Jedna ruka ščepala }eAbdonaja i pokazala mu dno peščane kupe.

Tamo gde su Ijudi upravo nestali, počela je da raste nekakva senka. Pepeo i pesak višenisu klizili. Mešali su se u neku vrstu mulja. Pojavila se tamna mrlja blata nalik sasušenojkrvi narublju.Svi su sada posmatrali. Neki su čak stavljali ruke na drške svojih noževa. Bili sun^kostrešeni od glave do pete i svi odreda su očekivali da ugledaju smrdljive balenekakvog demona kako proždire njihove drugove. Bili su, svi do jednoga, ubedeni da ćemu uskoro ugledati lice,Zatim se pojayio pl^yičasti odsjaj na površini mulja. Jedno tećno ogledalo. Odsjaj r\eba.Jedna reč im je stajal^ u grlu. Jedna tako neverovatna reč koju nisu uspevali da izgovore.A na mulju, odsjaj se proširio.Podrhtavao je kao mliada životinja koja se stresala posle dugog sna.Blistao je i prodirao l<rOz pesak, gutajući ga svojim odsja-jima.Još se protezao, sve življe i življe, probijajući se medu kamenje, otapajući prašinu,ispunjiavajući šupljine i izbočine.Više nije bilo zabune. Yidelo se što se videlo!Abdonaj je zario svoj e nokte u najbliže rame i zaurlao:- Voda! To je voda! B^lamin nam je poslao vodu!Ples bogovaVoda.Ovde u srcu pustinje Turak Al'Lab. Ovde gde nebo ogoljuje zemlju poput kosti lešine.Gde nebo prži bube. Gde bi čovek, na ovoj sprženoj zemlji, bez vode, mogao opstatisvega dva dana i dve noći, pre nego što bi se i sam istopio.Voda.Pesak ju je brzo gutao, ali ona je uspevala da napravi baricu od dvadesetak, tridesetak,stopa u dnu kratera.Deca su igrala i mlatarala ručicama, oponaśajući krivudavi let mušica. Žene su sesmejuljile i prekrivale svoja usta. Stari su plakali od sreće. Čitavo Abdonajevo pleme biloje tu: strogi Mazini, ravnodušni na suncu, sedeli su oko čitavog kratera koji je prednjihovim očima postajao oaza. Usta su šaputala i peyušila. Duše su bile srećne irazdragane.- Voda! Voda! Neka je blagosloven Balamin!Kada je sunce stiglo do zenita, krater je skoro do polovine bio ispunjen vodom. Joś uvekse niko nije usudivao da je dodirne.Tu i tamo, strmi unutrašnji zidovi kratera su se odronili. Čak se i jedna čitava stranaobrušila, tako da je voda potekla do stene koja se uzdizala iznad logora. To više nije bilabara, već jezerce koje se svakim časom sve više uvećavalo, poprimajući izgled cvetahibiskusa, modrog i providnog.Prvi put, otkako je sunce upeklo svom svojom jačinom, mogla se osetiti svežina vodekoja je strujala vazduhom i milovala im lica. Deca su bila toliko uzbudena da ih više nijedržalo mesto. Bilo je potrebno zabraniti im da ukaljaju čudesnu vodu.KraJ/ica PaJmireU tom trenutku Abdonaj je pomislio na svoju kćer. Jednim skokom banuo je ispredAhemu. Oteo je svoju ćerku iz njenih ruku i podigao je iznad glave kao kakav ludak.- Božji dar! - dernjao se - Božji dar! Pogledali su ga, začudeno.- Balamin mi ga je poslao. Poslao mi je vodu i poslao mi je kćer. Rodila se kada jezvezda pala. Rasporila je majčin stomak kao što je zvezda rasporila zemlju!Stari su se namrštili gundajući, malo uvereni u ono što Ab-donaj govori. Žene su vrteleglavom i smeškale se. Svi su mislili da je voda zaista bila najlepši i najpristojniji darBožji. Nije li to bio med za život koji je predstojao?Ali Abdonaj je, sa svojorn novorodenom ćerkom, držeći je još uvek iznad glave,razdragano igrao po obodu kratera. Smeh mu je parao grlo. Smeh se valjao po površini

vode, a kroz stene odjekivao je zvuk koji još niko nije čuo. Pojedini su, kasnije, biliuvereni da se u tom trenutku čuo Bałaminov smeh. Iznenada, Abdonajeva sandalaskliznula je preko peska. Posrnuo je ka dnu kratera.Svi su videli kako se odmotava bebin povoj. Svi su poyikali kada je majušno detetovotelo poletelo u vodu. Ružičasto telo, slično kamenu od mesa, poletelo je takvom lakoćomda se činilo da je ptica. U sledećem trenutku uronilo je u površinu vode kao strela. Tajudarac izbacio je majušan mlaz vode. Potom je telo nestalo.Abdonaj se otkotrljao niz padinu. I on je upao u vodu i utonuo. Upleo se u svoj ogrtač,pantalone su mu se naduvale. S mukom je uspeo da dode do obale. Pljuvao je i dahtaoprestrašeno, osećajući kako pesak izmiče ispod njegovih nogu. Mlatarao je rukama iudarao po površini jezera tako da je sve dublje uranjao.Muškarci su poleteli ka njemu bacajući svoje kaiševe i turbane.P1 es bogo vaU toj yelikoj pometnji, niko nije primetio, u podnožju litice, jednog sasvim malog dečakakako svlači svoju belu tuniku. Niko ga nije video kako uranja u vodu i gnjura vešto poputribe.Ponovo se pojavio na polovini jezerceta, baš u trenutku kada su izvlačili Abdonaja naobalu. Plivao je sa lakoćom. Njegova gusta kosa sijala se i talasala po površini vode.Desnom rukom je pridržavao Abdonajevu kćer, oslanjajući je na svoj obraz. Beba je bilasavršeno mirna. Držala se za kovrdže svog spasioca kao da ih je milovala. Nastala jeneobična tišina. Žene su grizle usne.Bez ikakvog napora, dečak je doplivao do Abdonaja. Zagazio je u pesak, stiskajući bebuna svoje telo. Izgledom je varao. Visok i snažan za svoj uzrast, nije mogao imati više odpet ili šestgodina.Nežnim pokretom, punim samilosti on spusti bebu u drhtave Abdonajeve ruke, a ovaj jepažljiyo priłwati.- Jeste li videli: ušla je u vodu i nije se udavila. Ono što govorim je tačno. Balamin je njuizabrao!Ovog puta, niko nije prozborio. Stari su se osmehivali po-gnute glave, a žene, očijuylažnih od suza, klimale su glavamapotvrdno.- To će biti njeno ime - reče Abdonaj potvrdno- Zenobija:dar Božji!Trenutak kasnije, njegova novorodena kćer bila je na sigur-nom, na Ahemuinim grudima.Abdonaj je odmeravao mladog spasioca. Bio je tako mlad da je imao izvestan osećajnelagodnosti. Da li se to Balamin još i nadmudrivao sa njim?On se poklonio dečaku i upitao ga za ime.- Havad, sin Iskelajev, sin Duram-Elajev.- Nisam te nikada video. Ti nisi iz mog tabora, Havade?Dečak se okrenuo ka litici, sa druge strane obale. Abdonaj je video tridesetak muškaraca,žena i dece, koje dotle nije primetio jer je kao i ostali bio isuviše uzbuden. Uzbudengledanjem vode koja je sve više ispunjavala krater.Svi muškarci, pa čak i žene, bili su isto obučeni, u duge bele haljine. Muškarci su nosilibradu, a žene su pokrivale svoju kosu. Stajali su uspravno, nepomični kao kakvi kipovi.- Moj otac i moji stričevi. - reče Havad.On pokaza prstom na veliku pukotinu u pravcu istoka. Na dva sata hoda, neka vrstaodrona vodila je do visoravni Turak Al'Lab- Spavali smo. Probudili smo se i videli upaljenu zvezdu kako pada. Kada je svanulo, mojotac je rekao: Veliki Arhandeo se vratio. Hajde da se sretnemo sa njim. Yideli smo≪ ≫kako voda izvire iz peska. Moj otac je rekao: Veliki Arhandeo nije došao u Ijudskom≪obličju, već je poslao vodu za pročišćenje od grehova. Ti si vikao i tvoja kćer je upala u≫

vodu. Yeliki Arhandeo je odlučio prvo nju da očisti od grehova. Ali tvoja kćer nije sanama. Ona he zna da pliva. Ako ne znaš da plivaš, onda te Veliki Arhandeo Vodi sasobom tokom pročišćenja tako da možeš ispunjavati njegovu volju na zemlji, meduIjudima. Onda sam zaplivao. Voda Yelikog Arhandela je, potom, mene očistila odgrehova.Dečačić je govorio sigurnim glasom i blistao od ponosa. Niko nije sumnjao da je detebilo dugo obučavano da tako govori. Šta god da su te reči predstavljale!- Dakle vi ste oni koji slede proroka Elkezaju?- Elkezaja je naš Yeliki Učitelj, onaj koji nas vodi Yelikom Arhandelu - potvrdilo je deteveoma ozbiljno.Elkezajiti! Mislio je Abdonaj. Eto ko su bili Elkezajiti: voda izyire pod njihovim nogama,u sred pustinje, čudo nad čudesima. A o čemu oni razmišljaju? O žedi, sreći karavana, oživotu, lepoti,P1 es b og o vacveću ili svežim noćima koje će uskoro imati ovde ukoliko voda ne ispari na ovomvrelom suncu? Ne. Elkezajiti ništa od ovog nisu sanjali. Mislili su samo na to kako da seočiste od svojih grehova!Od čega da se pročiste? Oni koji se nisu usudivali ni da se osmehnu, koji nikada nisuubijali, čak ni goluba niti pacova, u sred pustinje. Kako li su uopšte i decu pravili? Evojedne od najvećih misterija Stvaranja.Dečačić ga je uporno posmatrao, crnim očima odlučnog pogleda. Prozreo ga je, jer jeubrzo dodao, kao da je čitao Abdo-najeve misli:- To je voda kojom nas Prorok čisti od naših grehova. Ljudi puno greše, a da toga nisusvesni. Svuda se može grešiti. Pa čak i u pustinji. Moj otac to zna.Abdonaj je izrazio svoje mišljenje grimasom. Bio je tako mali, a usta su mu već bila punatog nerazumnog govora njegovih ludih proroka. Elkezajiti su bili sve brojniji u ovomništavilu Turak Al'Laba.Bio je razočaran.Bacio je pogled na Ijude u belim tunikama koji su stajali sa druge strane vode koja jenastajala. Oklevao je da im da neki znak. Mogao bi da ih pozove u svoje ime, da imzałwali tako što će podeliti hleb i radost zbog ovog zadivljujućeg dana. Ali Elkezajitiništa nisu delili sa pustinjskim plemenima. Naročito ne hranu. Možda bi im čak palo napamet da prisvoje izvor. Da zaključe da ih time njihov Yeliki Arhandeo dariva, iz nekogobičnog hira.Oklevao je. Šta da radi? Da li da ih napadne i povredi? Da pozove M'Tubovce da ihrazjure?Ne. Njihov dečak je spasio Zenobiju, novorodenče. Ne bi valjalo o tome razmišljati. Nijebio dan za mržnju onih koje Balamin koristi da bi ispunio svoju volju.- Kako si naučio tako dobro da plivaš? - upitao ga je.Kra 1/ica Pa ]m ire- Jedno veliko jezero nalazi se na istoku. Moj otac kaže da pod vodom treba da izdržimobrojeći do deset. U suprotnom Yeliki Arhandeo neće moći da nas blagoslovi.- A ti znaš da brojiš do deset?- Znam više. Mnogo više. Sa tvojom ćerkom bili smo u vodi do šesnaest.Abdonaj nije mogao a da se ne nasmeje. lako je bio Elkezajit, ovaj dečak nije bio kaodrugi. Budio je želju za slušanjem priča. Mali čovek, veoma sposoban da prenese poruku.- Dakle, zahvaljujući tebi, mali Havade, moju kćer je bla-gosloyio tvoj Yeliki Arhandeo!Idi i reci to svom ocu. Reci mu da mi je moj bog, Balamin, poslao zvezdu. Pala je na mojlogor, na deo pustinje koji sam zauzeo pre pola meseca jer je moja supruga trebalo da seporodi. Razumeš li to? Zvezda je pala u trenutku kada je moja kćer izlazila iz stomakasvoje majke. Eto šta treba da kažeš svom ocu. Zvezda je pala, kćer mi se rodila, voda jepotekla. Voda je prizvala moju kćer. Moja kćer te je pozvala da je Yeliki Arhandeo ne bi

odveo sebi. Reci to svom ocu. Moj bog Balamin i tvoj Veliki Arhandel su se složili. Recimu da može da se očisti od svojih grehova na izvoru moje kćeri kada to bude želeo. I titakode. Reci mu, da ja, Abdonaj, sin Malikuv, sin Nahimov, iz plemena Mazina, todopuštam.Dečak je priłwatio, ozbiljnog lica.- Ti si moj prijatelj, Havade. Reći ćeš takode svom ocu, da mu poklanjam i jednutrogodišnju kamilu i deset ovaca. Doći ćeš sa njim da povedeš kamilu kada on to budehteo. Zaista si je zaslužio, dečače moj.Havadovo lice se smračilo, grizući usne uozbiljio se još više.Ti misliš da me je tvoja kćer pozvala kada je bila pod vodom?- Naravno!Pl'es b og o vaAbdonaj se nasmejao, zadovoljan što se poigrao naivnim dečakovim mislima. Dodao jetajanstveno:- Bi li ti zaronio, bi li je pronašao u mutnoj vodi da te ona nijepozvala?Havad ga je pažljivo posmatrao i pokušavao da dokuči čime mu se on to ruga. Najzad seosmehnuo. Ali bio je to osmeh od koga je Abdonaju bilo neprijatno.^ - Dakle, ako me je tvoja kćer pozvala, ona koja još niti govori niti pliva, znači da jeYeliki Arhandeo odlučio da spoji našeduše.Abdonaj je u trenutku bio zaprepašćen; počeo je da se smeje,a Ijudi oko njih odmahivali su glavom.P1 e s b Offo vaSINGIDUNUM, DUNAYPodignuvši ruku, Aurelijan je naredio da svi ućute. Stari dekurion* je lagano smanjiopritisak. Konopac se odmotao, a da drvo nije zaškripalo, oslobadajući dršku katapulta.Gologlav, bez šlema, jedva prišavši do jame, Aurelijan je na-pola sklopio oči da bi boljeosluškivao.Zora se radala, a Ijudi su bili sanjivi. Magla gusta kao testo, prekrivala je sve, tako da senisu mogli razaznati ni zemlja ni nebo. Na manje od deset stopa, Dunav je tekao upotpunoj tišini, bez i najmanjeg žubora. Nevidljiva u magli, zemlja je odjednom postajalamokra. Nikakvog obronka, nikakvog žala, niti kamenite obale. Samo ova beskrajnabujica vode, teška i ledena.Ali Aurelijan ih je čuo.Tamo, uzvodno, na oko jednu milju severno sekira je udarala deblo. Udarci su odzvanjali,ujednačeni i snažni.Centurion'* Maksim se osmehnuo, sa olakšanjem.- Ponovo počinju. Splavovi im nisu dovršeni. Biće im potreban još jedan čitav dan.Aurelijan nije odgovorio. Stari dekurion je mrmljanjem po-tvrdio ovu izjavu. Njegovilegionari bili su iscrpljeni. Ništa drugo, sem odmora, nisu želeli. Namučili su se tokomcele noći, u tami i hladnoći, kopanjem rovova u koje su sakrili katapulte i koje su tuprebacivali deo po deo. varvari, sa očima kao u risa, nisu smeli ništa da posumnjaju. *objašnjenja stranih reči i pojmova nalaze se na kraju knjigeK'ra]/'ica PalmirePles bogo vaA tamo, u daljini, preko Dunava, udarci su bivali sve češći i jači.Magla, gusta i talasasta, klizila je po reci, svetlost se jedva probijala. Izgledalo je da poljai šumarci, na južnoj obali ni ne postoje. Kohorta* je bila skrivena i nevidljiva. Bili sunevidłjivi koliko i varvari u toj prostranoj močvarnoj šumi koja je prekriyala stotinemilja, sa druge strane Dunava!lako dobro skriyeni u toj magli Aurelijan ih je video. Hiljadu muškaraca kratkih brada,

okrutnog pogleda. Hiljadu muškaraca koji su, u ovom trenutku, zasigurno krvarili usvojim oklopima. Yideo je svečane pokrovce njihovih konja, zatezali su navlake svojihspathasa* te duge savitljive oštrice koje se nisu slamale ni pri udarcu mača sa dve oštrice.Hiljade veoma ponosnih ratnika koji nisu nosili štitnike. I spremnih da se suoče saneobuzdanom rekom.Varvari koji su obožavali demone i smrt, žedni mrcvarenja i ubijanja rimskog naroda,pustošenja zemlje i vrećtanja bogova!Hiljade njih! Dok su oni raspolagali samo njegovom kohortom od svega trista legionarakojom je trebalo da ih zaustave! Yeliki deo legije Aduitriks bio je udaljen odavde jedandan i jednu noć hoda.Trista muškaraca umreće danas, ako se ne vara.A sa njima umreće i on. Sa dyadeset osam godina.I dalje je osluškivao udarce sekirom.Bili su preterano ujednačeni. To nije bilo komešanje Ijudi koji u gomili, užurbano rade.- Možda će napasti večeras, malo pre mraka. - prošaputao je ponovo Maksim - Oni tovole. Oni veruju da se mi plašimo noćne borbe.- Najbolje bi bilo kada oni ne bi dovršili te svoje proklete splavove, pre sutrašnjeg dana.- negodovao je stari dekurion -Imali bismo vremena da nam stigne pojačanje izSingidunuma.Aurelijan ih je pogledao svojim plavim očima. Plavim kao nebo, hladnim kao zaledenavoda planinskog potoka. Pogledom sa kojim mnogi nisu želeli da se susretnu, a koji ječinio njegovo lice nezaboravnim, lice jednostavnih crta koje je izgledalo kao da je biloklesano navrat-nanos.- Ne - reče on - Sarmati nam se rugaju. Krenuće odmah kadase magla bude podigla.Ljudi u jarku posmatrali su ga začudeno.- Ovi udarci sekirom su zamka. Kada se magla bude podigla, oni će biti na reci, a tada ćeveć biti kasno.Jednim njemu svojstvenim pokretom, centurion Maksim zabacio je svoju dugu plavukosu. Ruke su mu bile neobično nežne, skoro ženske, a slepoočnica i deo desnog uva bilisu presečeni dvostrukim ožiljkom sa otokom na krajevima.- Kako možeš biti siguran?Maksimov glas bio je pun čudenja i poštovanja, ali ne isumnje.Aurelijan se osmehnuo. Ali taj osrneh ne dade njegoyom licunimalo blagosti.- Znam.Dekurion se uspravio, odbacio svoj vlažni ogrtač, kao da jetime želeo da odbaci i svoj umor.- Tribune mi smo spremni. Samo nam je potrebno sat vre-mena da zagrejemo ćupove...- U tom slučaju, počnite smesta - naredio je Aurelijan. Stari vojnik malo je oklevao.Pokazao je rukom na kože kojesu prekrivale tri obla ćupa.- Varvari nas ne smeju zavarati. Ako se ćupovi budu pregrejali, prsnuće čim se konopacbude olabavio.Lagani osmeh prešao je preko Aurelijanovih usana, dok je stavljao svoju crvenu kacigusa glavom vepra.- Budi bez brige, dekurione, Sarmati nestrpljivo čekaju da nas iseckaju na komade.13Kraljica PaJmireJednim udarcem mamuza, Aurelijan je poterao svog konja kroz maglu. Bio je to izdržljivpolukrvni iberijski konj, koji nikada nije okleyao u metežu bitke. Slobodno je kaskao

preko sveže potkresanog granja, dahćući kroz nozdrve, a onda ušao medu vojnike. lako jena tom mestu magla bila gusta kao i pored reke, yojnici su se pqjavljivali jedan po jedan,tako brižljivo poredani kao da su se nalazili u dvorištu nekakvog logora.Kao po običaju, Maksim je obayio izyanredan posao. Kacige su im bile prekriyeneyučjim glayama sa kuglicama od cryenog mermera na mestu očiju. Vrhovi pilum^"blistali su na modroj syetlosti. Koža na štitnicima bila je premazana syinjskom mašću dabi gajtani spathasa bolje klłzili. Niti jedna tunika nije bila umrljana blatom, niti jednačelična alka nije manjkala na pancirima. Debele oyčije kože prekriyale su im stopala ilistoye kako bi ih bolje štitili od vrhova strela koje će uskoro prekriti zemlju.Dostojanstyeno, lagano držeći uzde medu prstima, Aurelijan je graciozno poterao svogkonja pred yojnike. Ledeni vetar je pro-drmao gajtan slezove boje na opasaču njegovogoklopa i prešao preko platna njegoyih kratkih pantalona pod kožnim štitnikom kojim subile umotane njegove butine. Krajnje oštro, njegoy glas je zagrmeo:- Legionari, njih ima hiljadu, a vas jedva šačica. Oni imaju samo jednu želju: da vaša krvpoprska njihove oklope. Oni za-udaraju na mržnju i na lukavstvo. Rodeni su da bi vasklali i rasparali vaše utrobe. Nemaju niti pravila niti milosti. Gladni su yaših patnji.Ućutao je i pustio svog konja da slobodno kaska dublje kroz redove. Oči su mu bileprekrivene amoyima, optoćenim zlatom iPlessrebrom na kome su sijali orao i sunce. Prelazio je sa lica na lice. Najmladi legionariobarali su pogled.- Ima ih hiljadu, a vas, jedva šačica. Pa ipak, ja, Aurelijan, vaš tribun, obećavam vam daće pre mraka Sarmati biti poraženi. Oni su prepredeni, ali biće pobedeni lukavstvom. Onisu besni, ali vaš bes će ih smožditi!Konj mrdnu, načulji uši, zabrinutog pogleda, kao da ga je morio gospodarev glas.Pritiskom kolena, Aurelijan ga je ponovo poterao. Blago se nasmešio, usta su mu seskupila, ali je ipak to dugo, uzano i golobrado lice ostalo zamišłjeno.- Sinovi Rima, kažem vam: Duše naših očeva su sa nama, a bogovi nam poklanjajunajlepši dan našeg života. Jupiter će nas yoditi. Svemoguće Sunce uskoro će rasteratimaglu i ono će postati vaša krv. Kažem vam: yečeras će Mitrini gavranovi žderativarvare. A mi, mi ćemo piti sirmijumsko vino i slayićemo pobedu.Činilo se da se magla nikada neće podići.Od čekanja, mišići su im trnuli, a krsta se kočila. U Dunav se utapao svaki zvuk, semneprekidnih udaraca sekirom. Ta neprirodna tišina bila je strašnija od hladnoće.Aurelijan, okružen samo jednom malom grupom velita*, mladih i spretnih u bacanjupiluma, bio je na otvorenom, na poloyini brda, izmedu šume i reke. Jame sa katapultimabile su skriyene i zaštićene daskama. Još uvek nevidljiv, ostatak kohorte, pod zapovešćuMaksima i još dvojice centuriona, bio je na rubušume.Beličasto sunce se nije moglo nazreti kroz maglu. Hoće li se pojaviti danas? Je liAurelijan lagao yojnike? Hoće li ovo biti taj zlokobni dan kada rimski bogovi ostavljajuyojnike koji ih obožavaju, da umru.KraJjica PaJmirePles bo_gov_aDugo je Aurelijan posmatrao istok. Sve svoje misli usredsredio je na Svemoćnog Mitru,na uticaj Svemogućeg Sunca - bogove koji su odlučivali o sudbini njegovog oca, a koji ćedanas njemu podariti ili pobedu ili smrt.I bogovi odgovoriše. Iznenada se protegla bela senka. Jaka svetlost se probila kroz maglu,šireći svoje neopipljive resaste kolutove. Zaslepljujuća svetlost koja je padala do noguIjudi i stvari.AurełijanoY konj je zadrhtao i udario kopitama po vlažnoj travi. Jak vetar podigao jezlataste rese na prekrivaču sedla. Le-gionari su se uspravili, bolnih očiju.

A onda su svi prepoznali taj zvuk.Yazduh je zatreperio sa njihove leve strane. Zloslutan i samrtan šapat, još uvek nevidljiv.Plotun strela.Ne čekajući naredenje, veliti, prekrivajući se oklopima, na-praviše zid od drveta i kožeiznad svojih glava.Tri stotine, četiri stotine strela paralo je nebo. Bio je to samrtni let, tako zgusnut da jerastvorio providnu maglu. Poneki metalni vrhovi strela sijali su se kao sunčevi zraci.Činilo se da plotun ne može da dosegne vrh brda. No, za-njihao se kao da ga je nevidljivaruka bacala na tlo. Nekakvim divljačkim pucketanjem gvozdene glavice prekrile suzemlju i žbunove. Tako daleko da su se jedva razaznavala pera sa strela, iako je svetlostveć bila sve jača.Na više od sto koraka od velita, procenjivao je Aurelijan sa olakšanjem. Suviše daleko,suviše nisko i previše u levo. Bio je u pravu.I kao potvrda onome o ćemu je razmišljao, bogovi su razma-knuli zavesu koja jezaklanjala reku. Magla se vrlo brzo potpuno povukla, raspršena sunčevim zracima.Najzad su ih ugledali.Kao nekakva čudna zmija, drveni gmizavac načičkan ko-pljima, obložen gyoždem,Ijuljao se po sivkastoj površini reke. Stotinu, dve stotine splavova! Možda i više.Povezani konopcima, prenosili su mnogo strelaca koji su klečali na jednom kolenu. Izanjih stotine konjanika u dugačkim pancirima, sa zategnutim gYOzdenim kapuljačamakoje su bile prekrivene šiljatim kapama, pridržavali su za žvalu svoje niske azijske konjekojima su grudi bile zaštićene kožnim pregačama.Duž te drvene kolone, na desetine muškaraca upravljalo je grubim kormilom. Čvrstoprivezana dvostrukim kožnim uzi-cama, ova kolona splavova odolevala je ćudimabrzaka, posrćući prema yrtlozima koji su ih besno zapljuskivali, kopajući brazde istvarajući uzavrelu gustu penu. Tu i tamo, skupina se zlopatila, buncala, trpela snažneudarce. Trudili su se da kontrolišu splav pre nego što bi se konopci zategli i pre nego štobi ih rečna strujaponovo odnela.Sa lakoćom, ne pokazujući ni najmanji znak zabrinutosti, sarmatski strelci, konjanici ikonji pratili su te trzaje. Na južnoj strani obale, ispred njih, Rimljani su se jedva moglivideti. Tada se jedan urlik protegao, prekidajući zloslutnu tišinu. Dreka koja je izbijala izhiljadu grla, otvorila je vrata pakla. Urlali su i urlali. Divljački zadah, pun rnržnje, leteo jevazduhom snažnije negostrele, tren pre toga.Obrazi mladih velita upalili su se od straha. I sam Aurelijan, osetio je bol u bedrima, iakoje putanja kojom se kolona splavova kretala bila onakva kakvu je i predvidao. Nijepogrešio: brzak je mogao biti od koristi varvarima, ali ga nisu mogli preći onako kako suto želeli. Nevidena silina reke vukla ih je nizvodno prema širokom zavijutku. Nadali su seiskrcavanju na južnu obalu Dunava.Kraljica PalmireA upravo na tom mestu bile su iskopane jame sa kata-pultima!Konvoj splavova je usporavao. Aurelijan i njegova šačica yelita bili su u zaklonu,zaštićeni od naleta prvih strela. Na manje od stotinu stopa. Na dohvat velikih sarmatskihlukova. Nazirali su kožne rukavice i nabijene šlemove sa bronzanim šipkama koje suzaklanjale lica varvara. Sunce je obasjavalo metal na vrhovima njihoyih strela.Aurelijan je naredio povlačenje vojnika u trenutku kada su pukle yolujske žile.Strele su šibale po vazduhu. Silovitim galopom, Aurelijanov konj poleteo je do donjegtoka reke, dok su vojnici jurnuli do kraja polja.Nebo je blistalo od gomile treptaja, raskošnog sjaja. Ponovo se začulo samrtnopucketanje gvožda po jutarnjem vazduhu.Trava po kojoj su tek časak ranije gazili Aurelijan i njegovi legionari, obrasla gustim

šibljem kupina, bila je prekrivena slomljenim strelama sa kojih su štrčala raznobojna perapoput otrovnog cveća.A na reci, ratni pokliči pretvarali su se u podsmehe. Aurelijan je okrenuo svog konja uširokom luku i došao je do obale. Daleko odatle, raštrkani yojnici nisu znali šta im ječiniti. Čekali su naredenja. Njihov užas i zbunjenost bili su suviše vidljivi. Šačicasludenih dečačića, pred takvom silom!Aurelijan je lagano razvukao usne. Neka se varvari rugaju. Iznenadenje koje ih čeka bićeviše nego bolno.Bacio je pogled, da bi se uverio da je stari dekurion lagano otkrivao jame sa katapultima.Odmerio je još jednom brzinu splavova i izvukao je svoj mač iz korica. Podigao jesečivo. Sam naspram divljeg čopora koji je jezdio rekom.Moglo se pomisliti na tren, da će se sam boriti, sulud, beskrajno gord i nemoćan.Izuvijani splavovi sa mukom su seP1 es b ogo vaprobijali, ali su uspevali da ukrote brzak, protežući se prema plitkim, mirnim vodamareke. Sarmatski strelci su se uspravili, zgrabili su svoje lukove, dok su konjanici bestidnoigrali kraj svojih konja.U tom trenutku, zapovednik je spustio svoj mač.Gore, kao jecaj same šume, zatreperio je jedan snažan udarac0 bakar.Kao promuklo režanje, opustili su se do tada napeti kanapina katapultima.Aurelijan je začuo pucketanje strelaca. Tri obla ćupa su se uzdigla iznad reke. Triogromna, nespretna insekta vrtela su se po niskoj kružnoj putanji.Prvi se razbio o vodu. Drugi je prsnuo na trup kormila. Treći je okrznuo konje ikonjanike. Sva tri su se rasprsnula uz veliku buku.Tri lopte belog i zlatnog plamena prštale su po površiniDunava.Tri zlatasta snopa, tri plamene aždaje igrale su po vodi, dryetu1 pancirima.Kanapi katapulta ponovo su pukli. Druga tri ćupa gipko su se zayrtela. Razbili su se osplavove, konje i Ijude i razbacali iskričaye trake.Bolni urlici i crni dim izbijali su istovremeno.Započeo je užareni pakao katrana.Dva puta su joś katapulti izbacili ćupove. Još dva puta je meša-vina katrana, sumpora ipietm fulmine* eksplodirala, sejućihaos.Za tili čas, płamen je załwatio vodu Dunava. Brzo se širio po yrtlozima, załwataospojnice na splavovima, konjska kopita,Kraljica Pal miredrvo sa lukova i strela. Lepljiv i pohlepan, pržio je Ijudsko meso, proždirao plaštove ikožu sa šlemova, tobolce, pa čak i drške mačeva. Ništa mu nije moglo uteći. Plamen jeposkakivao sa grive na grivu, sa lica na lice, sa jednog splava na drugi poputpomahnitalog vetra. Iz grla se otimala bolna rika. Konji su se ritali i uspravljali kao da suželeli da polete kroz čadavi dim koji se spustio kao noć na zgarištu.Opori smrad stigao je do strmih obala. Stari dekurion i nje-govi legionari su izašli izrovova, prekrivali su nos i usta, zapre-pašćeni učinkom njihovih katapulta. Na nekolikohvati iznad njih, Aurelijan je pokušavao da umiri svog konja. A ovaj je posrtao, drhtećikao da ga łwata groznica, kolutao je očima, a niz kičmu su mu se penjali zebnja i samrtnivapaji.Čitava okuka Dunava bila je sada obuhvaćena. Splavovi su goreli uz snažno pucketanje.Nemoćni da pobegnu, sarmatski ratnici goreli su tako lako kao da su bili fitilji lojanica.

Pomahnitali od užasa, konji i Ijudi su skakali u plamenom zahvaćenu vodu. Kao buktinjekoje su izbijale iz podzemnog sveta, Ijudske glave, ispucale kože, pomaljale su se napovršinu reke. Usta skupljenih preko upaljenih zuba, konji su tonuli, udišući plamen.Veze koje su pridržavale debla su popuštale, kormila su se kotrljala, drobeći udove,parajući tela i utrobe, komadajući sve što je bilo živo. Smrt je bila posejana i već jeprekrivala nizvodni tok reke. Bezoblični komadi razbijenih splavova dogorevali su kaorazbacani plamičci koje je bujica odnosila.Uzvodno, pak, nepogodeni splavovi upali su u zamku. Varvari su se strašno mučili dapreseku veze kojima su debla bila spojena jedna za druge. S naporom su pokušavali daupravljaju kormilima, ali Dunav je bio snažniji od njih. Yeselo ih je vodio u pakaokatrana. Bila je to kazna rimskih bogova koju je ruka tribuna Aurelijana imala da izvrši.Ali, bili su to ipak Sarmati. Varvari rodeni da bi se rugali bogovima i izazivali samu smrt.Pl'es b offo vaAurelijan ih je gledao kako skaču na svoje pomahnitale ko-nje i bacaju se u reku. Videoje kako se krv sa strela sliva niz dragocene lukove koji su bili prebačeni preko njihovihtela i video je kako bez oklevanja skaču u vodu.Na desetine njih odnosili su virovi. Sputani oružjem, šlemo-vima i oklopima, tonuli su utren oka. Preturajući ih naglavačke, reka ih je izbacivala nešto dalje, u plamen i gomilepolomljenih gredica.Drugi, pak, obuzeti neverovatnom snagom uspevali su da drže usta i nos van vode.Poneki strelci grabili su kormila, koja su izbijala izvan vatre. Žestokim naporom, uspevalisu da izbegnu da ih voda odnese. Hvatali su se za uzde ili repove konja koji su plutali krajnjih. Mahnito su nastayljali da plivaju i nekim čudom dosezali su do rimske obale. Krozsamrtni dim koji je vetrić nosio na njega, stari dekurion ih je nazirao. Okrenuo se premaAurelijanu kako bi mu ukazao na to, ali ga je ledeni pogled mladog tribuna zaustavio.- Veličanstven posao, dekurione. Idi u zaklon sa svojim Iju-dima. Sada je moj red. -uzviknuo je Aurelijan.Konj se uzjogunio pre nego što je jurnuo uzvodnim tokom reke. Odsečnim, grubimglasom, Aurelijan je pozvao preneražene velite obuzete užasom. Mladi vojnici su pohitalida ponovo obrazuju kvadrat.Aurelijan je ponovo izvukao svoj mač. Iznad njih, iz roga kohorte odzvanjao je pozivponovljen pet puta. Cela kohorta pojavila se na šumskoj medi. Oklopna vojska seporavnala, obrazujući purpurnu ogradu, ispred koje su se poredali cen-turioni.Sada je Maksim isukao svoj kratki mač. Uperio je oštricu ka Aurelijanu i jednimodsečnim uzvikom poterao svog konja pravo na varvare.U savršenom redu, trideset odlično uvežbanih vojnika sjurilo se za njim, uzvikujućikoliko ih je grlo nosilo: ,,Rim! Rim! Rim!"Kral/ica PalmireOno što je preostalo da bi se savladali Sarmati bilo je skoroigra.Konjanici i konji postajali su lake mete, otežali od vode koja se slivala sa njihovihpancira i uvlačila u njihove navlake. Koža njihovih grudnih štitova ukrutila se odkvašenja. Dugim galo-pom, Aurelijan je udario na jednu grupu čiji su konji frktali sanamerom da zauzmu borbeni položaj.Izmaknuvši telo u stranu, izbegao je nespretno izbačena ko-plja. Dok su mu rame i ručnizglob bili u istom luku, svojim mačem rezao je grla i cepao glave. Čelik je sekao meso,isto kao što je malo pre toga plamen prelazio sa lica na lice. Trava je bila natopljenakrvlju pre nego što bi se prvi leševi Sarmata srušili.Iza njegovih leda, kohorta je ponovo zaurlala:- Rim! Rim!I vojnici i oficiri znali su da je njihov tribun bio u pravu kada je rekao da će večeras pitisirmijumsko vino. Bogovi su odlučili o pokolju varvara.

Uzbudeni, opijeni smradom Ijudskih tela i upaljenog katrana, oni su jurišali na iscrpljenepreživele Sarmate, koji su bežali ka strmini obale. Dok su veliti davili u blatu brojnestrelce, pre nego što bi oni uopšte stigli da razapnu svoje lukove, gomila teških kopaljasrušila se na slabine konja koji su uspeli da predu Dunav. Sa svih strana probijali subutine i krsta. Pri svakom udaru, slabašni drveni klin koji je pridržavao gvozdeni vrh zadrvo koplja, popuštao je. Ono se savijalo i postajalo klimava prepreka koja je primoravalaneprijatelja da u potpunosti odustane od borbe prsa u prsa.Medutim, nastao je zapanjujući trenutak.PJes bogovaMedu ratnicima koji su popadali sa svojih konja, jedan se uspravio. Bez oklevanja,iščupao je vrh koplja koji mu je probio butinu. Od bola, vrisnuo je tako jako i oštro, da jeAurelijan pogledao u njega. Podrhtavajući na pokidanoj nozi, Sarmat je stao ispred njega,sa mačem u ruci, odbacujući šlem sa koga je iskrivljeni metal sa nosa ran]avao njegovobraz.Zatim je Aurelijan ugledao nešto neverovatno.Žensko lice.Oči, usta, koža žene!Sarmati su bile žene!Ne nekoliko koraka iza njega, Maksim uzviknu:- Tribune! Sa tvoje leve strane!Iskoristivši trenutak njegove nepažnje, jedan Sarmat zabacio je koplje sa bronzanimvrhom iznad vrata njegovog konja. Aurelijan je ponovo nazreo žensko lice, priklještenogvozdenim šlemom. Lepo lice uprkos iskrivljenosti i usnama stisnutim odstraha.Aurelijan je naslutio koplje iznad svog ramena i nagonski je zamahnuo svojim mačem.Udario je kolenom svog konja i nagnao ga da se okrene. Iza njega, promuklo stenjući odmuke, ranjena ratnica zamahivala je svojim mačem ne bi li mu isekla nogu. Konjske sapisu je odgurnule te nije uspela da ostvari svoju zamisao. Mač joj je iskliznuo iz ruku.Sečivo je uz blagu škripu probolo olabavljeni pokrovac Aurelijanovog konja. Osetio jepod butinama kako konj podrhtava. Životinja se očajnički ritala, grizući usta. Kopitapogodiše Sarmaćanku, kidajući joj utrobuuz lomljavu drveta.Umrtvljen od bola, polukrvni iberijski konj pao je preko konja Sarmaćanke koja jesilovito jurišala. Aurelijan se zateturao preko njegovog vrata pre nego što je čuo snažnonjištanje životinje. Zakotrljao se naglavačke, ali uspeo je da vidi Maksimov mač kakoseče ruke Sarmaćanke koja se već pridigla i pokušavala da zabaci svoje koplje.Kralfica PalmirePomahnitao i nesvestan opasnosti on je izvukao svoje sečivo iz korica sa svog konja kojije umirao. Cvrsto stisnuvši dugu dršku, uzvikujući svakog časa ime Rima, on je pojurio ukrvavi metež. Klao je i muškarce i žene. Klao je i klao sve dokle god je bilo varvarskihSarmata na nogama.U sumrak, dok se sunce rumenilo iznad zagušljivog dima, oni su halapljivo pili vino izSirmijuma. Crnog lica od čadi, surovog izgleda kao da su se vraćali iz paklenog ponora,nektar pobede dražio je njihove malaksale udove i prolivao se po nji-hovim tunikama,okorelim od krvi.Obala i polja bili su blatnjavi od krvi koju Dunav nije mogao upiti. S vremena na vreme,poneki leš sa gomile, već zaudarajući na trulež, skliznuo bi sa tog kala, otkotrljao bi se ureku, a vodena struja bi ga odnosiła, lagano ga vrteći.Aurelijan je spustio ruku na Maksimovo rame. Samo je još plavetnilo njegovih očijusijalo na njegovom licu.- Prijatelju. - narugao se, promuklog glasa - Danas si me spasao od žena.Yeselo su se smejali. U njihovom pogledu bilo je zbunjenosti zbog te istine: naime, bilo

je puno žena medu ubijenim Sar-matima.Žene koje su savladale katran i Dunav. Žene koje su uperile svoja teška koplja u njihovegrudi.Kako je to moguće?Zene ratnici? Žene koje su se borile rame uz rame sa mu-škarcima.Da li su to bogovi napustili te bezdušne varvare i pomutili im razum kada su mogli učinitinešto tako besmisleno!Ples boeo vaZapravo, ova činjenica je pomutila ukus pobede. Ulivala ]e čudnu gorčinu i smušenost nakoju nije valjalo misliti.Maksim steže Aurelijanovu ruku sa neobičnim izlivomnežnosti.- Ne, ja tebi dugujem. Svi smo mi ovde tvoji dužnici. Pričao je žustro. Muškarci oko njihglasno su ga podržavali.Yojnici koje je vodio stari dekurion, zadužen za katapulte, zavitlali su svoje gudure ipehare od kalaja.- Živeo Aurelijane! Slava našem tribunu!- Rim je tvoj dužnik! - odgovorio je Maksim - Bez tvoje zamke našu krv i naše leševenosio bi noćas Dunav. A već sutra Sarmati bi silovali i drobili Singidunum. Za manje odmesec dana bili bi na vratima Rima.Aurelijan je podigao svoj pehar.- Pijem u tu čast, Maksime! Ali hvala je preterana. Ti za-boravljaš da bi to učiniliLaberius i Gemina III da ih mi nismozaustavili.Legionari su se podsmehnuli. Jedan vrlo mladi centurion, upalih obraza, užarenog lica,naglo ustade i prosu vino po MaksimoYom ramenu.- Ne tribune! Maksim je u pravu. Bez tebe, koga misliš da bi Laberius zaustavio.Sarmatske dečkiće? Ne verujem. Žene? Sa onim što smo danas videli, budi ubeden da nebi uspeo!Ljudi su se nasmejali. Aurelijan je oklevao da odgovori centurionu. lako nije želeo da muse laska, mladi oficir je hiljadu puta bio u pravu. Pogrešio bi da je otvoreno pokudiolegionarskog prefekta.Ponesen uzbudenjem, centurion je i dalje vikao.Tvoja ruka, samo tvoja ruka, tribune, sasekla je danas četrdeset sarmatskih žena imuškaraca. Dekurion Rufus i ja smo ih izbrojali! Četrdeset i osam, tribune. U jednomdanu, tokom samo jedne bitke!45KraJ/ica PalmireProlomio se poklič odušeyljenja. Maksim je skočio sa sanduka, podigao ruke iznad svojeglave i obratio se celoj kohorti.- Sinovi Rima! Danas je Aurelijan postao najyeći medu nama! Rim će to uskoro saznati,iako je ponekad gluv za ovakve vesti. Ali čuće nas. Na noge, kohorto!Nikada Aurelijan nije saznao kako su muškarci uspeli da prenesu izmedu sebe uzvike.Jednoglasno, pak, trista ustiju uzvikivalo je:,,Hiljadu, hiljadu, hiljadu glava smo odrubili!Ali samo je jedan čovek pobedio!Hiljadu, hiljadu glava smo odrubili.Hiljadu, hiljadu pehara vina poteklo je našim grlima.Ali niko ne može popiti onoliko vina koliko je Aurełijan prolio krvi."Af.Ples b ogo vaOAZA DINGIR-DUSAG

Vest se pronela po celoj pustinji. Od karavana do karavana, stigla je do plavih izvoraEufrata, do konačišta karavana u Ha-raksu, od Partanske Yologezijade do rimskogEmesa. Trinaesta godišnjica znamenitog dana, kada je Balamin, Abdonaju, sinuMalikuYom, sinu Nahimovom, iz plemena Mazina, podario u isto vreme dva neverovatnadara, i oazu i kćer Zenobiju. I jedna i druga rodile su se iz jedne zvezde i taj dan bićepraznovan takvim raskošem, koji još niko nije video.Tako je i bilo.U stvari, u pustinji ništa više nije bilo isto posle te neverovatne noći. Kada bi se nakondugog hoda po vrelom pesku ravnice stiglo do čudesnog jezera, uvučenog u šupljinujedne litice, niko nije sumnjao da pred njim vaskrsava lepota božanske moći.Količina vode se nije smanjivala, oaza se posle nekoliko godina ovenčala izobiljempalmi. Trava mekana kao jagnjeće runo, prekrivala je obalu. Medu palmama,božanstveno zelenilo trske, smokvi i nara izbijalo je iz ispucanog peska. Životinje sunagonski pronalazile put. Ptice su tu nosile jaja, a poneka divlja zver prilazila bi da senapije vode. U proleće cveće je nicalo, a da ga niko nije posejao. Karavan za karavanomje dolazio, a putnici se nisu mogli nadiviti tom čudu.Dingir-Dusag\,,Poljubac neba"! I tako je bilo nazvano, prastarim Avramovim jezikom, ovo parče raja,ne znajući se čija su usta prva izgovorilaovo ime.Kraljica PalmireIme koje, uistinu rečeno, nije moglo bolje priličiti Abdonaju.Tokom trinaest godina, čudesna voda koju je poslao Balamin, nije samo godila očima igasila žed. Načinila je Zenobijinog oca bogatim i veoma uvaženim.Ubrzo, karavani natovareni robom iz Persije i sa Dalekog Istoka, počeli su redovno danavraćaju u oazu. Dogovorena je trošarina, koja je za vreme vrelih letnjih dana iznosilačetrdeseti deo od yrednosti tovara. Tako je Abdonaj davao dozvolu da se kamile napoje.Uz dodatni trošak, Abdonaj je pružao zaštitu karavanima, pomoću svojih ratnika,M'Tuba, koji su ih štitili od saracenskih napada. Potom je predložio da M'Tubovi prateduge povorke sa robom do Palmire i Emesa u jednom pravcu, do Eufrata ili čak do sameobale Eritrejsog mora, u drugom. Najzad, uspeo je da kupi u Yologezijadi vredan tovar istotinu kamila za prevoz. Kada je stigao u Palmiru, preprodao ga je za četvorostruko većucenu od one kojom je kupio. Ovo bogatstvo bila je prva zlatna kapljica, a nakon njekapale su i druge.Od tada, karavani koji su dolazili da se okrepe u oazu Dingir-Dusag, nisu više imalizaštitu ratnika M'Tuba, jer su oni štitili samo Abdonajevu robu. Njegovi karavani suuspevali da stignu do odredišta mnogo brže i mnogo sigurnije od konkurencije, a trgovcisu rado trgovali sa njim.Zima za zimom, i Abdonajeva moć se povećavala. Njegoyo ime izazivalo je zavist, ali istrah. Od parćanskih obala do Eufrata, pa čak i do rimskih feničanskih luka. Trgovci su senavikli na njegovo lice i na njegov smisao za trgovinu. Za manje od deset godina,bogatstvo ga je načinilo vladarem yelikog plemena Ma-zina koji su verovali u Balamina igradili mu hramove od opeke i kamena po Palmiri.Danas više nego ikada, Abdonaj nije sumnjao da je Balaminova dobročiniteljska rukaodlučiyala o njegovoj sudbini i o sudbini,..i 8Ples boffo vaniegove kćeri Zenobije. Snovi su ga daleko nosili. Toliko daleko da o njima nije mogaogovoriti naglas.Pripreme za slavlje bile su dostojanstvene, bez zadnjih misli, tako da je prilično isprazniosvoje zlatne rezerye. Želeo je da bar malo daruje boga koji ga je ovako nagradio.Tokom poslednjeg meseca, u više navrata, dvesta jaganjaca je bilo dopremljeno do oaze.

Dvanaest kamila, natovarenih voćem i povrćem kupljenim u Palmiri, pristiglo je sadvadesetak drugih koje su prenosile obilje pšenice iz Egipta. Džakovi tamjana stigli su izHaraksa. Platno za šatore, ćupovi vina i meda, začini, ćilimi, ogromne kotarice drvenogugłja i još čitava gomila poslužavnika, krčaga, goblena i bakarnog i srebrnog posuda,stvorena je tokom cela dva dana na samoj granici njegovog poseda, daleko od Dingir-Dusaga, kako ne bi privlačila poglede.Na ledima mula ili u dvokolicama dolazile su brojne sługe i robovi, kako muški tako iženski. Iz severnih gradova Sukheneha i Tajbeha pristigle su žene vešte u šminkanju,plesačice, za-bavljačice i krojačice.Logor se produžio za pola milje. Nastale su krivudave uličice izmedu šatora. Uskoro su teulice vrvile od muškaraca koji su prenosili i podizali stubove šatora namenjenih za gozbu.Neki su klali stoku i pripremali meso. Žene su mlele žito, mesile testo, raspaljivale vatruu kojoj je trebalo ispeći hiljade medenjaka i drugih dakonija. Devojke su svojim nežnimprstima uvijale i motale gomile urmi i punjenih smokvi, ječmene kolače sa se-rnenkamanara, činijice blagog meda sa pistaćem i bademima, palačinke punjene kozjim sirom izačinjene cvetom pomo-randže.Kral/ica PalmireU jutro petog dana pristigli su novi karavani. Sve su to bili gosti.Kada su ušli u logor, robovi i sluge su istrčali pred njih, noseći bakarne lavoriće do vrhaispunjene vodom sa jezera. A ona je bila tako bistra poput vode nekakvog planinskogbrzaka. Mogli su da se umivaju do mile volje.Posle toga, pod hladom baldahina, poslužen im je kineski čaj razblažen mentom. Dodelilisu im potpuno opremljene šatore, tako da nisu morali sami da podižu svoje logore. Čak ioni koji su očekivali puno raskoši nisu mogli sakriti svoje zaprepašćenje.Abdonaj i njegova mnogobrojna porodica, u pratnji trista M'Tuba, pojayili su se teksutradan; obučeni po palmirskim običajima, u napumpanim pantalonama i tunikamaprivezanim velikim kožnim kaiševima. Muškarci su jahali fine feničanske konje, dok supovijena sečiva njihovih sabłji bila u kožnim navlakama.Žene su doputovale kočijama od vrbinog drveta, pričyršćenim na leda jednogrbih kamila.Odevene u savršeno sašivene haljine od sirove svile ili damasta iz Parte isticale su lepotusvoga stasa. Njihoyu kosu prikupljao je turban čiju je uvijenu spiralnu resu bilo teškonapraviti i što je bila njihova tajna. Pločice od srebra i korala hal'razh-a. svetlucale su imna čelu, isto kao i njihove tamno našminkane oči. Prstenje, narukvice, lančiće, broševe iokićene kaiševe na njihoyom struku bilo je nemoguće izbrojati.Ali ona koju još niko nije video, bila je Zenobija. Svako je nagadao da se ona nalazi izazelenih i purpurnih velova jednih kočija koje su se lagano njihale gibanjem jedne belekamile. Da li je u njima bila skriyena dragocena Abdonajeva kći?50P1 es b ogo va- Šta to moj otac zamišlja? Da se čitavu noć i dan znojim pod šatorom? Da ne smem daizadem?Zenobijin glas škripao je od besa, a pogledjoj je plamteo. Samo što su se smestili u logor,kad se vest pronela. Žrtva Balaminu, koja je ujedno bila i godišnjica, održaće se tekprekosutra.Dva astrologa, jedan Grk i jedan Jevrej, imaJi su zadatak da tačno izračunaju vreme kojebi odgovaralo vremenu pada zvezde od pre trinaest godina. Dvojica Ljudi, velikinaučnici, ipak nisu uskladili svoje proračune. Grk je uveravao da bi žrtvovanje trebalo dazapočne odmah drugog sata sledeće noći. Jevrej je pak smatrao da je zvezda pogodila tloTurak Al'Laba sedmog sata prekosutrašnjeg dana.Posle dugog oklevanja Abdonaj je ipak priłwatio mišljenje jevrejskog astrologa. To jepomeralo proslavu z,a jedan dan, ali time je izbegnuto da proslava bude neuspešna zbogmraka i hladnoće.

- Ono što on želi, - 6dgovori Ahemu sa uzdahom zamora - ti dobro znaš, kao i ja. Niko tene sme ugledati pre vremena koje bude astrolog naznačio. I tako je.- Pitam se samo zašto! Čak ni moj otac to ne zna. Ako bih ga pitala, gledao bi me iuzdisao. Lepog li odgovora! I molim te ne pričaj gluposti. Ti blesavi astrolozi ne odlučujuni o čemu. Čak bih i ja mogla da gledam u zvezde čitave noći i pričam koješta. Nije toteško. I na kraju, uvek je isto, moj otac odlučuje po svojojZenobija se vrtela oko Ahemu i izbacivala psovke kroz zube. Egipatska dojilja, nimaloiznenadena, nastavljala je da raspakuje kovčege.Strgnula je veo sa svoje glave, tako da su češljići od srebra i slonovače popadali. Gustakosa čije su tamne kovrdže posedovaleKral/ica PaJmireneobične zlataste pramenove, prekrila je njene obraze, crvene od besa tako da joj jeglatka koža postala zagasitija. lako se kreveljila, usta su joj ostala tako fina da su se činilapoput usana nekakvog kipa. Bila su to usta žene, već previše savršena usta za jednudevojku i upravo su ona davala njenom licu privlačnu lepotu.Ponekad i zastrašujuću.- On zaista misli da ću ja ostati zaključana ovde. Kunem ti se da ponekad pomislim da sesa onom Balaminovom zvezdom on rodio!Razmirice i svade izmedu oca i ćerke postajale su sve ne-prijatnije nakon poslednje zime.Sve češće i češće, Ahemu, koja je bila odgovorna za Abdonajevu kćer od prvog trenutkanjenog rodenja, imala je utisak da drži uzde divljeg konja; ili da zapravo ne drži višeništa. Ona se lagano uspravi.- Smiri se! Svetkovina će se održati. I ti ćeš slušati svog oca. Osim ako ne misliš da on,po ko zna koji put, krivicu ne svali na mene.Uprla je prstom u Zenobiju. Bio je to pokret koji je trebalo da pokaže prisustvo autoriteta,a bio je samo trenutak slabosti. Možda i nežnosti. Tako je bilo i nikako drugačije.Abdonajeva kći bila joj je sve, kao da je to dete bilo stvoreno od njenog mesa, a svakinjen pokušaj da bude stroga prema Zenobiji kao da nije bio u skladu sa čudom koje sedesilo prilikom njenog rodenja.Zenobija joj se osmehnula.Ahemu se nadala da će dovršiti raspakivanje bez daljeg razgovora.- Dobro. - promrmljala je Zenobija, bacajući se na divan -Radićemo kao inače. Pravićemose da smo poslušne i svi će biti zadovoljni.Ahemu je bila zadovoljna i napućila je usta.U stvari, Abdonaj nikako nije uspevao, kao ni drugi, da se složi sa svojom ćerkom. Većdugo, Zenobija je pronalazila način kakoV;Ples bogo vada ,,uskladi" očeva naredenja onako kako je to njoj odgovaralo. Vika i pretnje nisu imaleni najmanje dejstva. Ovih dana više nego ikada, telo deteta je iščezavalo. Zenobija jepostajala žena.Trinaest godina života, a činilo se da ima dve do tri više! Lepo i zdravo oblikovano telo,snažno i surovo kao u životinje. Izdužene jagodice kao u azijskih žena. I ta usta žene,koja će ubrzo postati!Oh! Da, Ahemu je savršeno znala zbog čega je Zenobija bila toliko nestrpljiva. Rumenilona njenom licu, dugo ćutanje, ta usta koja su podrhtavala! Nije to bilo zbog rodendana!Sve se to dešavalo zbog jednog imena: Havad.Havad, njen spasilac. Havad, Elkezajit koji ju je izvukao iz vode pre trinaest godina. LepiHavad, nežne puti i pronicljivog pogleda, prefinjenih usta i ruku. Osamnaestogodišnjimomak sa odmerenošću pustinjskog mudraca.Čak i kada je te noći Ahemu osetila dodir tunike na svojoj ruci, probudila se ni maloiznenadena.Zadržavajući dah, poluotvorenih očiju, opazila je Zenobijinu siluetu koja je krajnje

obazrivo sklanjala zavesu šatora. Trebalo je da viče i preti, ali ona se nije ni pomerila.Ipak se, čitavim svojim srcem molila svojim egipatskim bogovima, kao i samomBalaminu, samo da joj usliše molbe. Neka paze da Zenobija bude pažljiva i tiha. Neka jenijedan ra-tnik M'Tuba ne opazi u ovoj tami, neka ne zaurla i neka ne probudi sablazni!Molila se grizući usne, zadržavala suze i gutala sav svoj jed. Jer, znala je ona. Znala je daće ovo noćno bekstvo proizvesti jedno yeliko dobro, koje čak ni Zenobija nije mogla dazamisli.Zenobija se provlačila izmedu šatora veoma mudro i sa. puno snage. Nije smela dapotrči! Mesec je bio visoko na nebu, a ratnici M'Tuba imali su prodorne oči.Kamp Elkezajita bio je malo dalje, južno od oaze. Veoma stroga pravila njihove verezabranjivala su im ne samo da podele osmehe u radosti proslave, nego i da udahnu mirisekuhinje! Nije bilo sumnje gde može pronaći Havada. lako se nisu videli već dve godine,ona je znala gde će je on čekati.A šta ako...Ako su Elkezajiti prihvatili poziv njenog oca, uprkos svojimstrogim pravilima.Ako je Havad bio sa njima.Ako je i on, kao i ona bio nestrpljiv.Ako je umirao od želje da joj vidi lice, da joj čuje glas, da oseti njen miris, dajednostavno bude pored nje, da zadrhti od milovanja njegovih ruku.Ako je sanjao da se nalazi sa njom u sličnim noćima u nekom drugom životu, ispunjenomsanjarenjem, željom i maštanjem, ali da taj život bude isto toliko istinit kao pravi život.Ako je uspeo da se izvuče iz šatora uprkos strogom očevomnadzoru.Ako, i naročito ako, nije postao pravi Elkezajit!Ako...Toliko "ako" pritiskalo joj je telo poput kamenja.Ne otvarajući usta, Zenobija je preklinjala Balamina da joj pritekne u pomoć. ,,O, timoćni medu najmoćnijima, ti koji si me želeo, ti koji čak i nisi njegoy bog, učini daHavad bude tamoUskoro bi trebalo da sazna. Stigla je do poslednjih šatora logora a da nijedan ratnikM'Tuba nije dao uzbunu. Ostalo joj je samo da prede jedno parče peščanog tla pa da seuvuče u zeleni obruč oaze. Čvrsto pridržavajući skute svoje haljine, kao da je letela a nehodala po zemlji, na kraju puteljka se probila kroz raštrkano granje nara.Niti jednog uzvika. Niko je nije opazio.Trenutak kasnije ona se sklupčala ispod jedne račvaste palme.Nekakav zid od krupnih stena bio je podignut upravo tu naobali, i jednim svo)im krajem uranjao ]e u jezero. Bilo je to jednoblago i skrovito mesto gde je voda žuborila kada je duvao vetarsa severa.Havad i ona su tu provodili čitave dane još kada su bili deca i kada su s lakoćom uspevalida pobegnu od svakog nadzora. Havad se tu kradom rugao Elkezajitima, a Zenobija sepretvarala da spava, glavom oslonjenom na n)egovo telo.Njihovo mesto.Bila je noć i bilo je pusto.Mesec se kupao u jezeru, a njegovi tanani odsjaji obasjavali supalme. Yidelo sa kao u sred dana.Havad nije bio tu. Havad nije došao.Sva ona ,,ako" koja su je odvela do Havada, sada su bili fatamorgana Turak Al'Laba.Dingir-Dusag nije posedovao nikakve čini niti je Balaminuslišio Zenobijinu volju!Ona bolno uzdahnu, nesvesna toga. ]edan se kamen otkotrlja. Bela figura, kao stena od

soli, odvoji se od drugih stena. Opazi jednog muškarca, čija je toga lepršala kao krilanekakvog andela.Pomisli da to ne može biti niko drugi i da je bila luda što jeuopšte sumnjala. Prošaputala je: - Havade!vKral/ica PaJmireZagrljeni, telo uz telo, grudi uz grudi, opijeni uzbudenjem. Spojeni svojim mirisima,beskrajno nežnom toplotom svojih tela. Konačno, konačno ujedinjeni! Nepokretni kao istene koje su ih okruživale, srca su im ludo lupala. Onda je Havad spustio svoje ruke.Ustuknuo je korak unazad. Ali njena ruka još uvek je čvrsto držala njegovu tuniku.Zenobija umilno prošaputa: - Znala sam da ćeš biti tu.Bio je još lepši od slike koju je čuvala u svojim uspomenama. Nos mu je bio finiji, ustapunija i odlučnija. Izgledao je ozbiljniji. A njegoye oči, tako crne da se iris nijerazaznavao od zenice! Mlečno plava pod odsjajima meseca, koža na njegoyim jagodicamase činila kao stvorena samo za poljupce i milovanja. Bilo je to sada lice pravogmuškarca.Grizla je svoje usne da bi umanjila svoju radost. Odvajajući se od njega, ona pride dosame obale jezera kako bi se sada on uverio da ni ona više nije bila ta koju je napustio.Osećala je njegov pogled na svojim ramenima, na svom licu, haljini i vitkom telu koje jenespretno skrivala. Medutim, senka koja mu je zaklanjala oči onemogućila je Zenobiji davidi njegovo iznenadenje.Iznenada, u logoru se začuše galama i dozivanja. Okrenula je glavu i načuljila uvo. Da lije Ahemu opazila praznu postelju?Ne. Tišina se ponovo sklopila tu pod zvezdama. Osetila je hladnoću. Ponovo ju jeobuzela nezasita želja da bude u Hava-dovom naručju. Ali Havad se sklupčao u podnožjustena.Pridružila mu se ne izgovarajući nijednu reč. Oprezno je pružila svoju ruku dodirujući ga.On svoju nije. Nije uzdrhtaoPJes bogo vapod njenim milovanjem, nije poželeo da promrsi svoje prste medu njene.Glasom za koji je želela da bude sigurniji, ona ga upita:- Da li ti se čini da sam se promenila?Učinilo joj se da je on nije čuo. Posle izvesne ćutnje koja joj je pritiskala telo, on laganoprozbori:- Malo.Jedan čudan i neočekivani talas zahvatio joj je telo. Mimosvoje volje, ona prošaputa:- Malo. To je sve?Od razočarenja je osetila snažan grč u stomaku. Jake suze kao udarci pesnicom sprečavalisu je da diše. Oholost joj je nalagala da ih zgazi silinom svog besa.Tih i jecav glas treperio je kao kanap na luku:- Ne bih rekla, mnogo se stvari promenilo! Sada se prema meni ophode kao premapravoj princezi. U vreme dok smo živeli u našoj kamenoj kući u Palmiri, Ijudi su mi sekłanjali, pa čak i starci. Oslovljavali su me ,,Boginja Dingir-Dusaga"Ne samo da ove reči nisu ostavile snažan utisak na Havada, već mu se lepe usnerazyukoše u jedan lagan osmeh. Zastrašujući osmeh, isti kao i tišina. Prezriy, koji ga jeudaljavao.Za koga je on smatra? Za devojčurka?Da, sigurno. Eto šta je on mislio o njoj. Da je ona još uvek bila ono negdašnje detence!Od poniženja, u utrobi je osećala bolan plamen.Zašto je onda došao ovde?Je li on gledao svojim očima i razmišljao svojom glavom? Je li on i dalje bio Havad?

Ustala je stidłjivo se osmehnuvši. Prstima je zgrabila najvišu kopču svoje tunike izgužvala tkaninu.- Mesec lepo obasjava. Pogledaj i videćeš šta se promenilo. Havad poskoči kao da ga jezmija ujela.Kral/ica Palmire- Jesi li poludela?Ščepao ju je. Snažno joj je stegao zglobove ruku. Beonjače su mu zasvetlucale snažnijenego zvezde. Usta su mu se rastvorila kao pustinjska ruža. Drhtao je. Tog trena ona jeznala da je on zaigrao, varao i izgubio.Bes je iščeznuo istom brzinom kao i kada se pojavio. Obmotala se oko njega smejući se.Njene usne su kroz hrapavu tkaninu toge tražile golo Havadovo telo.Ubrzo se više nije opirao. Naprotiy, privio ju je na svoje grudi. Osetila je nekakvo čudnokomešanje u stomaku. Tiho režanje kao u risa. Ona se još jače pripila uz njegovo mršavotelo, kako joj ne bi izmakao niti jedan delić topline njegovog tela. Kao kada se ulazi uvodu koju je sunce ugrejalo. Ne misleći više ništa, ona je konačno osetila zagrljaj koji jeoduvek želela. Taj trenutak najzad je stigao. Nežnost, tako blaga, tako jednostavna, da jeona prosto mogla da se stopi sa Havadovim telom.On je uhvati za ramena svojim grubim prstima. Odgurnu je.Posmatrali su se kao da te dve godine, tokom kojih su bilirazdvojeni, nisu nikada ni postojale. Kao da od dana Zenobijinogrodenja nikada nisu prestajali da se razumeju uprkos svemu ibogovima i beskrajnoj pustinjskoj udaljenosti.Njihali su se tako priljubljeni jedno uz drugo. Blagi povetarac ih jedva razdvqji,unezverene, svesne da bi jedan jedini pokret mogao da ih ponese u nepoznatu, opasnuradost.Zenobija je shvatila da treba rasterati čini. Pokuša da se naruga:- Hajde, ne plaši se. Ti dobro znaš da ja to neću učiniti, Neću se svući gola!Ona ščepa Havadovu ruku koja joj je još počivala na ramenu. Položila je na nju svojeusne i ne ispuštajući je sela, primoravajući ga da zauzme mesto pored nje.Posle trena tišine, mnogo smirenija, ona izjavi:Ples bogo va- Ahemu kaže da će mi otac uskoro naći muža.Havad je sklopio oči. Sav vazduh iz njegovih pluća, prešao je preko njegovih usanajednim bolnim uzdahom.Kasnije, u noćima kada joj san nije dolazio na oči, Zenobija je izmedu ostalog, iznovamislila i na ovaj trenutak. Na trenutak tišine koji se činio tako dugačkim. Havad nijeodgovarao, ali je svoju ruku ostavio u njenoj i stezao je tako snažno da je ona pomodrela.Oči su mu sevale na mesečevim odsjajima i on najzad suvo izjavi:- Istina je. Promenila si se. Mnogo stvari se promenilo. Kao i tvoj otac. O njemu se krozcelu pustinju govori. Ali nas Elkezajite, ne uče da pridajemo mnogo važnosti tombeznačajnom sjaju. Eljkezaja, naš prorok, rekao je: "Nemojte da vam oči plamte oddragulja. Ne gledajte te velelepne kuće i raskošne šatore, bogatstvo, sliku izobilja iispraznih zadovoljstva. Nemojte uka-Ijati svet Yelikog Arhandela tim lepotama koje sutrulež u rukama Ijudi, a koje rimski bezbožnici obožavaju!"Zenobija se skamenila i ponovo izgubila svaku nadu.Očigledno je da Havad nije odstupao.Postajao je sve više Elkezajit, sve ludi i ludi, kao i ostałi. Ni-šta se u njemu nijepromenilo, naprotiv, postajalo je još gore. Ponavljao je jedno te isto, ali su sada ta pravilazvučala mnogo strašnije i gluplje. Zabranjivala su svaku sreću! Prezirala su lepotu isnove. Pravila koja su mrzela sve ono što je ona volela i verovatno i ono što je ona bila.On nije želeo njen svet.Kako je on mogao biti toliko slep? I kako je ona uopšte mogla ičemu da se nada?

Kao da je čitao njene misli, Havad je izvukao svoje prste i povukao je svoju ruku. I,tonom koji je ona poznavala, potpuno hladan, jednim tupim pobožnim mrmljanjem, ondodade:- Elkezaja kaže da je Hrist najavio veliko blagostanje. Svet će uskoro dostići svoj krah,ali i svoje savršenstvo. Neće više bitiKral/ica PaJrnJreniti bogatih niti siromašnih, niti moćnih niti potlačenih. Samo odabranih i onih ostalih.Oni koji budu počivali u čistoti primiće najveće, večno blagostanje. I blistaće u rajuodabranih.Skripeći zubima od bola i prezira, bujica reči izletela je iz Zenobijinog bića, a da nijemogla da se uzdrži:- Šta pričaš? Najveća radost? Šta vi uopšte znate o sreći. Vi Elkezajiti, vi čak ne umete nida se nasmejete. Sve što je vama odvratno, meni se svida. Očigledno da ja neću biti jednaod vaših odabranih! Svida mi se da posedujem lep nakit. Svida mi se da budem princezaa ne nekakva pustinjska vašljivica. I da jedem jagnjetinu, da pevam, igram, da budem utvom naručju, ako baš hoćeš da znaš. Sve što je lepo i prijatno, vaš prorok zabranjuje. Onje lud, a vi ste još ludi što ga slušate. Kako možete verovati u ono što je on govorio? Onnije čak ni bog. Samo jedan običan maloumnik koji je posejao svoje besede po pustinjikao što kamila ostaylja svoju balegu, eto šta je on bio. Jedan blesan, nimalo zabavan.Dosadan kao kamen. A ti, ti ćeš to postati onda kada...Ona je ućutala, a srce samo što joj nije iskočilo.Oduvek su se svadali u vezi sa ovom pričom. Ali uvek je bilo beznačajno. Dečjerazmirice. Havad je znao i da pogazi zakon Elkezajita, kada je bio sa njom i kada ga nikonije mogao videti. Ali danas.-.Danas više nisu bili deca. Ni ona, ni on. To vreme jeprošlo.- Oh! Havade, nemoguće je da ne razumeš!Ali bilo je uzaludno. Ona je bila moćna, ali nedoyoljno da bi mogla da se bori protiv rečinjegoyog Elkezaje. Sve što je mogla reći Havad je već znao.On će ustati i yratiti se u očey logor.Napustiće je. Neće sačekati prvu žrtvu Balaminu, napustiće oazu. A ona... ona ga višeneće videti.Ples bogo vaAli ne.Havad se nije maknuo.Oči su mu plovile po mesečevom odsjaju, ostao je još malo pogrbljen, a onda se uspravio.- Da. - dodao je - To je ono što ti misliš o meni. Onaj ko ne veru)e u prorokove reči,njemu se čini glupim i prostim ono što on najavljuje. Ja, kada gledam tvog oca kako pečegomile jaganjaca u smoli tamjana i kako podiže ruke ka nebu da bi se załwalio vašemBalaminu, ja takode mislim da je on lud.Glas mu je bio smiren, bez srdžbe.Zenobija ga je začudeno posmatrala. Bio je to spokoj koji ona kod njega do tada nijevidela. Pomalo zbunjeno, ona je pognula glavu.- Istina je. Oprosti mi...Htela je da doda nešto, ali joj Havad ne dade vremena. On načini jedan lagan pokretrukom kao da je želeo da rasturi svoje reči po površini jezera.- Ni ja više nisam isti. - nastavljao je - Kažu da posedujem iscełiteljski dar. Mogu daspustim ruke na bolno mesto i da učinim da bol nestane. Mogu da izvučem zlo iz telaonih koji pate.Okrenuo se prema njoj podrugljivo.- Moj otac i moji stričevi tvrde da je to od onog dana kada sam te izvukao iz vode. Nisuželeli da ja to uvidim. Smatrali su da sam suviše mlad. Danas, kada podižemo šatore, onišire vest po logoru i karavanima da ja mogu pomoći bolesnicima. Oni kod mene dolaze

bolesni, a odlaze izlečeni. Više niko se ne ruga Elkezajitima niti ih smatraju budalama.i.Kraljica PalmlreZenobija se nasmejala, presrećna što je čula njegov glas sa toliko blagosti i što se on nijeuvredio zbog njene opaske. Ali uistinu, bila je i veoma začudena.- Ti ih zaista lečiš?Havad potvrdi klimanjem glave.- Juče sam lečio jednog ratnika M'Tuba tvog oca. Hramao je zbog stare rane. To je sadaisceljeno.- Ali kako to činiš?- Prislonim moje dlanoye tamo gde Ijude boli i zatvorim oči.- To je sve. Da li te boli mesto njih?- Ne, - odgovorio je Havad - Spuštam svoje ruke na njihovu kožu i zatyorim oči. Mestokoje dodirnem postaje veoma toplo. Ponekad mi se učini da, kada bih jače pritisnuorukom, mogao bih proći kroz njihovu kožu.Premda jako iznenadena, Zenobija je prozrela koliko je on bio ponosan što joj govori osvom daru. Ščepala ga je za ruke i okrenula ih kako bi mu mesečina obasjala dlanove. Azatim ih podigla i na njih prisloniła svoje lice.Havad joj se prepustio.Nada se vratila. I lude misli.- Kada bih bila bolesna, ti bi me, dakle, mogao izlečiti. On izvuče ruke iz njenih, alinežnost preplavi njegovo lice.- Kad bi zaista bila bolesna, mogao bih. Ona se radosno nasmejala.Skrenuo je svoj pogled da ne bi bio ponesen njenim smehom, Krenula je da mu senaruga, ali je jedan životinjski urlik odjeknuo kroz palme tako da ih je čak i zatresao.Malo dalje od njih, na obali jezera se čula buka, nekakva borba i živo komešanje.- Ris! - prozbori ona.U nekoliko skokoya, mačka nestade. A tišina se ponovo spu-stila na hladnu pustinjskunoć.- Otac mi je obećao da će me jednog dana naučiti da ih lovim.r-,,'P1 es b ogo vaHavad nije odgovarao. Kroz mlečne mesečeve odsjaje videlo se njegovo lepo lice i bilo jeskoro bolno posmatrati ga. Nijedan čovek na svetu mu nije bio ravan.Kako bi ona mogla uopšte živeti daleko od njega?- Znam da ti i dalje izgledam kao devojčurak. - izustila je stegnutog grla - Ali nisam višedete. Otac želi da me uskoro uda. Obećao je da će uvažiti moje mišljenje. Reći ću mu:,,Želim Havada. Niko drugi ne može biti Zenobijin muž. Sam Balaminga je odabrao."Stajao je nemo. Čak se nije ni osvrnuo prema njoj. Ona ništa drugo nije mogla učiniti,sem da izbaci čitavu bujicu reči koje je toliko dugo u sebi skrivala:- Nema jutra kad se probudim, a da ne pomislim na tebe. Ahemu ništa ne sluti: svakenoći iskradam se iz postelje i hitam tebi. Gde god da krenem, ti si pored mene. Osećam teu svom naručju, u svom srcu i svom telu. Kada sam sama ja ti govorim. Vidim tvoje lice.Čekam tvoj odgovor. Uvek ozbiljan i dosadan, ali ja sam srećna. To je istina. Želim bititvoja žena. Svakog dana kada se sunce bude podizalo, želim da se budim kao Havadovasupruga. I neću prihvatiti nikog drugog. Nisam više dete. Znamśta hoću.Havad nije odgovarao. Savio se kao da je nekakva sila počela naglo da pritiska njegovpotiljak. Mislila je da će on i dalje ćutati. Ali on je progovorio. Sasvim tiho.- Ponekad dok se molim ili besedim Elkezajeve reči, sećanje na tebe mi navire. Ti nisimoj bog, a ipak si u mojim mislima i u mom srcu, više nego Elkezaja i Hristovi andeli.Kada bi moj otac i moji stričeyi saznali to, napustili bi me i ostayili u pustinji bez ijedne

kapi vode. I imali bi pravo. Neka mi oproste, ako je moguće!On je ućutao. Zenobija je znala da treba da ćuti.63Zatvorila je oči da bi on nastayio sa pričom bez bojazni da se sretne sa njenim pogledom.Ali je čula kako se on pridiže. Cula je hod njegovih bosih stopala po mekanoj travi dok jeprolazio. Voda je zažuborila. Shvatila je da on kvasi čelo i usne.Izustio je nekoliko reči molitve.Obavljao je nekakav obred pročišćenja kakav su izvršavali Elkezajiti kada bi prekršilipravila svoje vere.Nanovo se uplašila da će on otići. Otvorila je oči i videla ga sklupčanog na nekolikokoraka od nje. Ovog puta govorio je gledajući je:- Ne mogu biti tvoj muž. Ti si bogata, a ja sam siromašan.- Ne. Naprotiy. - pobuni se Zenobija - Bogata sam za dvoje! On je odmahivao glavom,zahvatajući i presipajući malo peskasa dlana na dlan.- Tvoj otac ne misli na mene, a moj ne misli na tebe. Jedan Elkezaja ne ide za ženom izplemena Mazina. Ti to dobro znaš- Sa tobom, to nije isto. Moj otac je tvoj veliki dužnik.- Ne toliki da bih se oženio njegovom kćeri.- Havade!Usiljeno se osmehnuo.- Havade, moj otac čini što poželim. On je ponovo zavrteo glavom.- Ali ne i moj. Moj otac ne čini ništa što se kosi sa našim pravilima. Odreći će me se.Težina ovih reči bila je ogromna kako za njega tako i za nju. Havadov ton postao jepodrugljiv.- U svakom slučaju, treba biti luda da bi se postalo ženom jednog Elkezajita. Muškarackoji nije duhovit, koji se ne smeje, koji ne voli blistava bogatstva koja ti voliš. Kakva bito dosada bila za tebe!Zenobija je ustala i, pre no što je on uopšte mogao da reaguje, pripila se uz njega,stiskajući svoje telo i spuštajući svoj obraz na njegove grudi.64Ples bogo va- Šta ti uopšte o tome znaš? - upita ga ona sigurnim glasom - Ja sam Zenobija. Rodenasam kao što se niko nije rodio i biću onakva kakva želim da budem.U tišini, Havad je stidljivo pomilovao Zenobijino rame. Pod svojim obrazom osećala jenjegove ubrzane otkucaje srca. Uz-dahnula je ponosno i uzbudeno.- Prekosutra će se proslavljati dan mog rodenja. Moj otac je sve predvideo. Svi će videtida ja nisam devojka kao druge. A ti, ti ćeš se ponositi mnome.P1 es bogo vaSIRMIJUMSunce se približavalo zenitu kada je Aurelijan opazio dvo-struku kolonadu belogmermera, pod kojim su se zatyarala vrata Karakala. Četiri ili pet milja ga je delilo odSirmijuma. Umor koji ga je pratio od zore, iznenada je nestao.Ništa se nije promenilo u njegovom rodnom gradu. Žbunovi gloga i stabla bagrema širilisu snažan miris niz padinu glaynog druma. Jato lastavica leteło je visoko na nebu. Ylatiraži i pšenice prekrivale su polja nežnim zelenilom, dok su na obližnjim viso-raynima,kroz nepreglednu zemlju koja se prostirala preko niskih brda i yelikih dolina, grubi puteyiyodili sve do gradskih yrata.Bujica snažnih osećanja obuzela je Aurelijana. U čast njegovog poyratka, bogovi su mupoklonili blistavi prolećni dan! Posle sedam godina će yideti svoju majku! I Klaudiju.Hoće li uspeti da prepozna svoju yoljenu sestru?Odbacio je svoje sprege i krenuo je lakšim kasom. Optio'* je ubrzo izdao naredenje.

Konjanici su sa yisine gledali njegova bojna kola. I u trenutku su zauzeli čitav put kaSirmijumu. Slemovi i oklopi su blistali, perjanice i kaputi su se yijorili, bili suveličanstveni, upravo onakvi kakvi su trebali biti Rimski vojnici.Sa osmatračnice su opazili njegov purpurni ogrtač i zlatne odsjaje njegovog šlema, baš utrenutku kada je stizao do nagiba koji je yodio do malenih hramova uzdignutih yisoko doyrataKraJjica PalmireKarakala. Rog se oglasio. Yojnici su poskočili. Stali su u savršen dvostruki red, sakopljima kraj nogu, dok im je jedan centurion, dečačkog lica, iśao u susret.Kruto je pozdravio, stisnuvši pesnicu na svoj oklop.- Centurion Ilelirijus po vašem naredenju, legatu! Dobrodošao u Sirmijum.- Załwaljujem ti se na dočeku, centurione. Moje ime je Au-relijan, legat sam XX LegijeYaleria Victrix. Moja poseta nije zyanična. Dovoljna mi je moja oružana pratnja te jenepotrebno da uznemiravaš svoje Ijude radi mene.Trčeći sada kraj bornih kola, centurion je ponovo lupio svojom desnom pesnicom ooklop.- Kako zapovediš, legate.Neki prolaznici su prošli kapiju. Izlazili su iz grada u ma-lobrojnim skupinama. Neki suposmatrali zapregu, premda se većina, strogog lica, udaljavala ni ne obraćajući pažnju.Aurelijan je usporio svoju zapregu kako bi mogao dosto-janstveno da prode medulegionare. Huka klompi i jeka točkova po kaldrmi najzad je prestala. Kao i Ijudi iznjegove pratnje, Aurelijan je zadrhtao. Vika je dopirala sa visokog zida utvrdenja. Bilo jeteško razaznati da li se radilo o vrištanju muškaraca ili žena, ali je sablasno odzvanjalokroz blagi vazduh ovog prolećnog dana.- Šta se ovde deśava? - odsečno upita Aurelijan - Ima li kakvih nevolja na ulicama?Centurion je oklevao. Konji iz pratnje udarali su nogama njegova leda, tiskajući ga dotočkova dvokolica.- Hrišćani, legate. Trebalo je od jutra da prinesu žrtvu bogo vima, kao i svi slobodnigradani ili pak oslobodenici i to prema novom zakonu. Ali ti ludaci odbijaju. Govore danjihov bog zabranjuje žrtvovanje.Mladi centurion tresao je glavom. Tražio je Aurelijanov pogled, nadajući se odobravanju.Ples bogova- Neće ništa da čuju, nastavljao je. Mišljenja su da postoji samo jedan bog, njihov Hrist.U podne su se čelnici okupili i yećali su o njihovoj kazni. I trebalo je.Aurelijan nije želeo da potvrdjuje reči mladog centuriona. Predstava kojoj je trebalo daprisustvuje prolazeći gradom biće neugodna. Radost što ponovo prolazi ulicama ubrzo sepomutila.On opali kožnim uzdama konjske sapi. A kada je prešao tremyelike kapije tutnjava kola dobila je prizvuk besa.Išli su duž pijace, prolazeći kraj nekoliko kovačnica. Podu-pirači su bili spušteni, a drvenikapci zaključani vełikim gvozde-nim katancima. Kaldrma je na pojedinim mestima bilatoliko izlokana, da je Aurelijan morao da uspori kako bi točkovi mogli da prečtu prekonje, a da se ne zaglave.Prošli su kraj dve insulae* na tri sprata. Bila su to nova, ali osrednje izidana zdanja. Nizskromnih stanoya, koliba za siromašne čiji se malter krunio medu parolama ispisanimkre-čom crne i zelene boje, i koje su tu stajale još od poslednjihizbora.Ovde, uostalom kao i u drugim delovima grada, ulice su bile puste. Tek na prilazu trgu,nakon što su obišli hram Stroge Septime, moglo se opaziti mnoštvo. Toge bogatihgradana mešale su se sa zakrpljenim haljinama zanatlija. Lepo očešljane matrone sapundama, okružene svojim pristojno obučenim slu-gama, mimoilazile su se sa kaputimaod kudelje i sa robovima u kratkim suknjama. Muškarci i žene, a mogla se videti i poneka

bezuba njuška, psovali su se rumeni u licu od uzbudenja. Drugi su stezali usne, ne znajućida li to čine iz zgražavanja ili iz radoznalosti.KraJ/ica Pa 1 mireNešto zemlje i slame prekrivalo je popločani trg. Aurelijan je poterao konje. Yikao jeiznad životinja koje su jurile. Crvene perjanice na njihovim glavama talasale su se prigalopu. Dyojica konjanika iz pratnje išli su ispred njega ne bi li mu prokrčili put. Gužvase rastvarala kao da je platno koje se cepa. Nastala je tišina dok su Ijudi sa čudenjem istrahom posmatrali ovu povorku.Krajičkom oka Aurelijan je nazirao gradske oce na stepe-nicama Jupiterovog hrama. Itamo je poveća grupa vidno zabrinutih Ijudi posmatrala metež koji je povorka izazvala.Ali on na njih nije obraćao pažnju.Čak je i sve ostale poželeo da ne vidi. Žene, kako stare tako i mlade, bile su yezane zastubove, koje su Hadrijan i Trajan bili zaveštali. Bile su polugole, i toliko raskrvavljene,da su se samo svojim stasom mogle razaznati. Sa druge strane trga par konja je galopomvuklo za sobom pokidana tela. A ispred kupola, u kojima je goreo tamjan čije sucrvenkaste žiške prštale po stepenicama i belom mermeru do samih gradskih oca,legionari su neke od hrišćana šibali, kidajući im kožu sa leda.Ne usporavajući svoja kola, on je poterao konje jednom ulicom koja se protezala dužhrama i kraj kupatila. Na tom mestu bilo je manje Ijudi. Medu uzdignutim ivičnjacima,put se sužavao, pločnik je i na tim mestima bio užlebljen zbog brojnih kola koja su timputem prolazila. Aurelijan je usporio konje, a pratnja se rasporedila ispred i iza njega.Ovde su se prolaznici zaustavljali kako bi ih gledali. Posmatrali su mu lice, ukrase nanjegovom šlemu, zlatasta obeležja na oklopu, veličanstvenost moćnog ofi-cira koju čak nidrmusanje kola nije umanjivalo. Ljudi su šaputali i saginjali glave.Napokon, legat se uputio jednom uzbrdnom ulicom od utabane zemlje. I tu su dućani bilizatvoreni, prašnjavi kapci spušteni. Ali nova gomila Ijudi se tiskala. Niko nije bio praznihruku. Jedni su nosili korpe sa voćem, drugi džakove zrnevlja,PJes b ogo vaneki su mlateći rukama držali zečeve i živinu. Jaganjci su blejali na snažnim ramenima.Preplanulih lica od prolećnog sunca, devojke rumenih obraza odevene u skromne tunike,žene izbo-rane poput sasušene jabuke. Ogromni buketi poljskog cveća koje su nosiliispred svojih grudi ulepšavali su prizor.Aurelijan se osmehnuo. Dečurlija u pregačama ga je posma-trala, preneražena od čuda,širom otvorenih očiju, kao da su ugledali nekakvog boga u Ijudskom obličju. Čitavagomila ga je opazila. Uzmicali su ispred povorke. Ugledao je uzane stubove hrama izlatni zabat iznad vrata sa likom Kralja-Sunca, koji su se pojavili iznad glava. Jednimznakom, on izda zapovest naredniku da se pratnja odmori. Skidajući šlem, gologlav ikaputa prebačenog preko ramena, on je sišao sa kola i prepustio se mnoštvu koje ga jeokruživalo i koje je kretalo da se pokloni istoj sveštenici kao i on.Jedva se malo promenila. Pod širokom grimiznom haljinom velike sveštenice, telo joj jebłlo nešto mršavije. Stajala je uspravno ispod velikog zlatnog diska Sol-Invictus-a* kojije ukrašavao uzdignuti oltar u srcu hrama. Dok je oko nje lepršao dim tamjana, predočima Aurelijana prikazivala se ista slika. spokoja i moći koju je poneo sa sobomgodinama pre. Njena je lepota i dalje bila tako upečatljiva, tako privlačna. A danas setome mogla dodati i značajna tajanstvenost njene bele kose. Teški uvojci bili su vezanipod providnim velom, tako da su formirali blistavu auru oko njene glave. Okrugli obrazi ipotiljak sačuvali su draž jedne mlade žene. Oko punih i oblih usana pojavilo se samonekoliko novih bora.- Aurelijane, sine moj!Julija Kordelija je grubo odgurnula mlade sluškinje koje su joj pomagale oko žrtvenika.Gomila koja se nestrpljivo tiskałaKral/ica PaJmire

napolju, postepeno je ispunjavala unutrašnjost hrama, u do-stojanstvenoj povorci,strpljivo i sa poštovanjem. Svako je čekao svoj red kako bi spustio cveće, svoj džak sazrnevljem ili mesom iz prepunih korpi. Začudeni pogledi pratili su veliku sveštenicu kojaje iznenada sišla sa stepenica oltara i pohitala oficiru u svečanoj uniformi. Oklevala ječasak, usporila je kao da je posu-mnjala da je ono zaista bio Aurelijan. Podigla je svojeblede ruke sa prstenjem na skoro svakom prstu i u isto vreme se osmehnula. Zgrabila gaje za lice.- Toliko je puno yremena prošlo!On je osetio blagost njenog milovanja, toplotu njenih dlanova preko kratke brade koja muje prekrivala obraze.- Pusti da ti vidim lice.Osećanje koje je bio zaborayio, tako davno, prošlo mu je kroz telo.- Kako si se promenio. - prošaputala je Julija Kordelija dok je on primicao njene prstekako bi ih poljubio.Osećanje iznenadenja, a potom i sreće, prostrujalo je kroz zenice njegove majke.- Imaš već sede vlasi po bradi, sine moj. Ali plavetnilo tvojih očiju i dalje je divno.Narod koji je bio oko njih, posmatrao ih je. Oni koji su čuli njihove reči, ponavljali su ih.Žagor se proneo kroz redove Ijudi koji su stajali u blizini: velika sveštenica NepobedivogSunca dočekala je svog sina. Mnogi su potom izgovarali njegovo ime.Pojedini su tiho pričali kako se sveštenica, u jednoj apsidi hrama, poklanja nekakvomoltaru koji je samo njemu posvetila. Svetiljke i tamjan su neprestano goreli ispodnekakvog zlatnog lika, uglavljenog u jedan visoko uzdignuti kamen, taman kao što jetamna noć. Nije se manjkalo u veoma skupim i veoma retkim dobrovoljnim prilozima.Julija Kordelija se nije obazirala na šaputanja kao ni na po-glede. Pritisnula je obemarukama Aurelijanov oklop, razmakla je srebrne pločice sa likom rimskih vućica i orJova.72P1 es bogo va- Kakva divna odora! Znači li to da si postao general?- Ne majko. Ne još. Samo legat. Zapovedam samo jednom legijom.Julija Kordelija je pognula glavu, poluotvorenih očiju. Usne su joj zadrhtale od oholosti.Ona prošaputa:- Jednog dana sve će biti pod tvojim nogama. Tvoj bog to želi i takvu ti je sudbinunamenio.Aurelijan se nasmejao, ispunjen osećanjem nelagodnosti, ra-zdraganosti i zadovoljstva. Utome se Julija Kordelija nije ni malo promenila. Nijedna majka nije bila tako ponosna nasvog sina. Ali, Julija Kordelija je podigla obrvu strogo stisnutih usta:- Je si li video šta se dešava na trgu?- Preko njega sam prošao.Pokretom ruke pokazala je na gomilu koja se gurala oko njih, u hramu.- To su oni koji su se povinovali Carevoj volji. Prineli su žrtve koje hrišćani odbijaju daispune. Doneli su svoje darove božanskom Decijusu i izgovorili su reči koje on zahteva.A, ipak pogledaj! Yečeras oni hitaju ruku punih novih poklona iako su tek izašli izJupiterovog hrama. Neki su bili prinudeni da isprazne svoje ćupove, svoja spremišta, daizvrnu svoje džakove kako bi došli ovde. Toliko i toliko ih dolazi da ne znamo gde višeda ih smestimo. Ali, ništa ih ne može sprečiti. Suviše se plaše zla koje mogu naneti rečiizgovorene pred bogom u koga ne veruju!Aurelijan nije želeo da odgovori. Ali je njegova majka nasta-vila:- Decijus se vara ako misli da će vernike pridobiti tako što će ih zastrašiti. Ne ide se uhram bičevan.- Majko! Nijedan čovek u ovoj zemlji ne može poreći či-njenicu da )e bilo boljih carevaod Decijusa. Niko nije iskreniji niti hrabriji. Evo kako dvadeset godina u bojuuzvikujem ,,Rim! Rim!". Ali, samo za Avguste i Cezare koji nisu vredeli više od sablasni.

Danas, ja sam ponosan na lik i na dušu cara koga brani moj mač. Naravno, preziremkoliko i ti ono što se dešava naral/ica Palmjretrgu. Na žalost, hrišćani su preterali! Zar ne mogu da ispoštuju svog gospodara? Čemuvredanje rimskih zakona? Ne idu li svuda usta punih priče kako postoji samo jedan Bog ito njihov? Mi znamo da je to netačno. Ti prva, majko! Decijus je u pravu kada ihproganja. Ako ne žele da se povinuju, to znači da su protiy carstva. Protiv nas. Protivsvega što Rim čini veličanstvenim.Tih i grub od besa mimo njegove volje, Aurelijanov glas posedovao je odsečnu grubostyojničkog prekora. Julija Kordelija ga je posmatrala, suznih očiju, poluotvorenih usta oddrhtaja. Trebalo mu je nekoliko časaka da shvati da se ona smeje.- Rim, Rim, Rim! Eto to se kod tebe nije promenilo, sine moj. Trebalo bi da budemIjubomorna na taj Rim više nego ijedna žena. On mi te uzima već toliko godina!- Oprosti mi, majko...Ona mu snažnim pritiskom prstiju zatvori usta,- Ne, bez ikakvih izvinjenja. Naročito ti. Ti izgovaraš reči koje priliče tvojoj sudbini.Ona pokaza na oltar kod koga se gurala svetina.- Kasnije ćemo o tome pričati. Još sam potrebna ovde. Idi kog Klaudije u letnjikovac.Pridružiću vam se pre noći.Dok je on potvrdivao, ona je popravila svoj veo i dodala jednim značajnim osmehom kojiAurelijan nije razumeo:- Tvoja će te sestra iznenaditi. Ali, samo izgledom. I dalje ne može naći čoveka koji binalikovao njenom bratu!Ples boffo va74OAZA DINGIR-DUSAGPromukli zov iz ovnovskih rogova odzvanjao je jedan sat po svanuću. Abdonajevi gostipojavili su se ispred šatora. Muškarci, žene, deca, svi su bili tu, obučeni najsvečanije štose moglo. Ukrašeni draguljima, rumeneli su se na tananom suncu. Sluge i sluškinje,pratili su ih na odstojanju i bili nestrpljivi i radoznali.Prolazili su kroz redove palmi i zauzimali mesta oko čitavog jezera. Na strmoj obali,ugljevlje pripremljeno za žrtvu već je plamtelo. Dvadeset belih golubica uzaludno jepokušavalo da izleti iz korpi u koje su bile zatvorene. Okruženi velikim ba-karnimkoritima u kojima je goreo tamjan, jaganjci vezanih nogu blejali su do iznemoglosti.Ugledni starci Mazina, glava prekriyenih visokim filcoyanim kapama, bacali su u vatruzrnevlje mirte i olibana*, potpuno ravnodušni zbog nastalog meteža. Pri svakoj bačenojšaci, kolu-tovi mirisnog dima širili su se jezerom. Malo po malo, sveti miomirisi su gaprekrili izmaglicom koja se raštrkala po granama palmi prodirući u grla i tela poputsvetog soka.Svi su tražili da vide Abdonaja i njegovu veličanstvenu kćer. Cekalo se da sunce stignedo sedmog sata, kad ih čudnim šapatom najaviše.Abdonaj je laganim korakom vodio jednu belu kamilu dok su mu kožne uzde bileprebačene preko ramena. Na kamili je uspravno sedela Zenobija, ruku skrštenih na sedlu,ponosnog izgleda. Nosila je tuniku od purpurno plave svile iz Azije. SaKraljica PaJmirepredivnog vela koji joj je prekrivao glavu, jedna niska sedefastih pločica i koralnih perlispuštala se niz leda. Samo jedna zlatna pletenica koja je bila opletena oko njenog turbana,obrnotavala se oko njenog mladog stomaka i uvijala oko tela poput kaiša. Iza nje, četirimlada Mazina prenosili su splav od trske, četvrtast i gust, sa snopom kopalja prilično jakozabodenih u samo središte.Gomila se razmakla kako bi oni prošli. Žamor divljenja pre-tvorio se u zapanjujući tajac,kada je Abdonaj, napokon, nateravši kamilu da klekne, uzeo ruku svoje kćeri i poveo je

do splava.Zenobija se popela i čvrsto se uhvatila za koplja. Mladići su odgurnuli čamčić na vodu.Držeći ga samo jednim kanapom od konoplje oni su ga već gurali ka središtu jezera.Njišući se po površini laganim talasima, splav se blago okrenuo, kao da ga je zahvationeki mali vir. Izmaglica tamjana se nežno rastvorila, zakolutala i uzdigla u vazduh.Svi su bez daha posmatrali jednostavnu lepotu koju je njihov bog izabrao pre trinaestgodina.Stojeći na lepršavom čaršavu, Zenobija iznenada nije više bila ni dete ni žena. Ovenčanaodsjajima jezera po kome je plesao dim tamjana, ona je imala neki čudan lik koji Ijudskabića obično nisu imala.Abdonaj se laganim koracima, približio obali. Ušao je u vodu i pokyasio samo krajnogavica svojih širokih pantalona. Podigao je dlanove iznad glave i, prekidajući tišinu,izgovorio prve reči svoje molitye:- Balaminu! Moćni medu moćnima, bogu mojih očeva i očeva mojih očeva, moj život tipripada. O, Balaminu, ti koji daješ i uzimaš, ti koji pružaš svoju ruku dobročinstva nadsvetom i stvaraš dan i noć, mi smo tvoje sluge. Mi ti se klanjamo, stvo-ritelju dana inašeg rodenja, nebeska voljo. Zaštiti nas od nevolja, slabosti i siromaštya. Smiluj se nadnama. Spusti svoj pogled na nas. O, moćni medu moćnima, pogledaj onu koja blista kaovakakvo pustinjsko ogledalo koje si nam ti podario. Zenobija je tvoj dar. Zaštiti je svojomrukom za sva vremena. Sva grla jednoglasno su ponavljala:- Balaminu! Oče dana i našeg rodenja, nebeska voljo, sačuvaj nas od nevolja, slabosti isiromaštva. O, Balaminu, Zenobija je tvoj dar, zaštiti je svojom rukom za sva vremena!Stari Mazini bacali su šake tamjana u žar. Od glasa svetine, Abdonajeve reči se više nisučule. Molitva se pojačavala i odzva-njala po površini jezera, odbijala o stene i letela kaovetar po ogoljenoj pustinji Turak Al'Lab.Naspram odsjaja vode u kojoj se sunce sve više i više kupalo, Zenobija je stajalauspravno, pri kraju splava. On jedva da se zanjihao u trenutku kada su prerezane gušejaganjaca i golubica. Žrtyena krv snažno je šiknula u vodu a crvenkasta senka dospela jesve do krajeva njene haljine.}eza joj je prostrujala niz kičmu. Glasni pev je odzvanjao kroz glave i utrobe svihprisutnih Ijudi. I dok im je kroz nozdrve prolazio smrdljivi dim tamjana pomešan samesom i sagorelom mašću, Zenobija se pojavila kao dragulj uglavljen u vredni prstenoaze. Činilo se da je nekakva čarolija drži uspravnom. Isto čudo koje je učinilo da vodapoteče pustinjom. Ista misterija postojanja koja je mogla biti samo volja bogova.Mnogo kasnije, tek nakon što su se strasti i žagor molitvi utišali, Abdonaj je zatražiotišinu.- Ja, Abdonaj, pred vama izjavljujem, na današnji dan, na trinaestu godišnjicu njenogrodenja: Zenobija će uskoro postati kraljica Palmire. Yeliki Egzark Odenat, sin Matabolai rimski upravnik Palmire, želi u svojoj postelji, najlepšu pustinjsku zve-zdu. On želimoju kćer Zenobiju, on želi da Mazini i Matabolci77obrazuju samo jedno veliko pleme, gospodara karavana od Eufrata do rimskih luka, odHaraksa do Antiohije. Zatražio mi je Zenobiju po našim, i priłwatiće Balamina prekonjenih milovanja. Ja, Abdonaj, njen otac, priłwatio sam. Govorim pred vama u ovomdanu: kada njena krv žene poteče, Zenobija, kćer Balamina, kćer Abdonajeva, postaćeOdenatova neyesta!Muškarci su se osmehivali, a žene poklapale rukama usta yriskajući od sreće. A tamo najezeru, svako je mogao videti splav kako se Ijulja pod Zenobijinim nogama. Iznenada,ona se činila manje božanstvenom, činila se devojkom zaglušenom rečima svog oca.Jedan snažan talas zapljusnuo je splav i talasićima do-veo ga do obale. Pojedini su mislilida će ona upasti u vodu kao i onog dana kada se rodila. Ahemu, koja nije skidala pogled

sa nje, pružila je svoje ruke kako bi je prilwatila.Mladi Mazini povlačili su kanape konoplje da bi je dovukli do obale. Otežao i natopljenvodom, splav se njihao i tonuo. Bledih obraza, stisnutih usana, Zenobija se uhvatila zakoplja ka-ko ne bi izgubila ravnotežu. Nije ni pogledala gomilu koja je klicala. Činilo seda ih čak ni ne čuje, dok se Abdonaj smejao i zahvaljivao na čestitkama.Stari Mazini bacali su nove šake tamjana u žar. Žene su piskayo pozdrayljale svadbu,odmotayajući svoje marame. Oaza, Dingir-Dusag, oaza Nebeskog Zagrljaja, tako dobronazvana, odzyanjala je od žagora sreće. Čemu je boljem mogla da se nada deyojčica odtrinaest godina, osim obećanom mužu i yladayini svim pustinjskim bogatstvima?78PJes bogo vaSIRMIJUMLetnjikoyac je bio na svega četiri milje od Sirmijuma. Njegove zidine su se pružale iznadbogatih polja i yoćnjaka rasutih po dolini koja se izvijala daleko ka severu, sve doDunava. Dug pe-ščani put vodio je do kuće. Pri poslednjoj milji, oiyičen žbunovima ukojima su crvčali bezbrojni zrikayci, put se ispravljao kao nekakay lenjir. Niko se nijemogao približiti, a da iz daleka ne bude opažen. I već na tom mestu, Aurelijan je svojimdolaskom sa pratnjom izazyao pravo komešanje.Elkan, stari upraynik, otyorio je krila yelikih yrata obloženih gyoždem. Potrčao je putem,urlajući koliko je glasnije mogao:- Aurelijane! Aurelijane!Širom otyorenih usta sa ono malo zuba što su mu preostali, on nije sačekao da Aurelijanside sa svojih kola već mu je čyrsto zgrabio ručne zglogoye, u svoje ruke, onako kako sučinili vojnici kada bi preživeli bitke.- Aurelijane, dečače moj!Ruka mu je bila snažna kao kandža. Godine su mu razjele samo kosu i zube. Rodio se naobalama Britanije pre šest decenija i pred tim telom kolosa drhtalo je više od jednekohorte, u vreme nemira u Galiji. Baš kao i kod gladijatora u areni, široki kožni kaišstezao mu je ravan stomak. Šiljata kapica oslobodenika, filcovana zimi i lanena u leto,uvek je prekrivala tu ćelavu lobanju.- Julija Kordelija me je uveravala da ćeš doći. Neka mi Mitra oprosti, sumnjao sam!Danas duvaju takvi vetrovi da treba biti obazriy.Kralfica PaJwireAurelijan se nasmešio, bacio je uzde na dvokolicu i zagrlionegdašnjeg slugu svog oca. Bio je dirnut više nego što je želeoda pokaže. Elkan mu je davno ispričao čitave priče o svojoj porodicii o svom poreklu. Nekadašnji porobljeni varvar, postaoje rob Aplijusa Aurelijanusa i samog oslobodenika domus-a*Aurelijanusa. Bogovi su želeli da Elkan bude najbliskiji prijateljsvom gazdi, njegova najveća potpora. Bio je toliko odan da oddana kada je prekoračio prag njihove kuće, više je nikada nijenapustio. Čak nakon Aplijusove smrti postao je privržen JulijiKordeliji, njenom sinu i njenoj ćerci.Nije bilo niti jednog dana, tokom dvadeset godina, a da ih nije brižno čuvao i uspešnovodio poslugu.Aurelijan je primetio blage osmehe na licima Ijudi iz pratnje. Oslobodio se njegovogzagrljaja. Elkan se nije mogao obuzdati od radosti. Zadivljeno je posmatrao Aurelijanovoklop, bez pre-mišljanja prepoznao ;e poderanu grimiznu traku na kožnom poprsju.- Legat, samo to!Iznenada mnogo ozbiljnijim glasom, tiše, kao da je njegove reči trebalo da čuje samoAurelijan, Elkan prošaputa:- Evo šta bi učinilo srećnim Aplijusa. Ako bogovi znaju ono što znaju, neka dopuste tvom

ocu da te ugleda, kao što te ja sada gledam, dečače moj.,,Dečače moj"! tako ga je nekada Elkan oslovljavao. Nikada sa ,,gospodaru moj" niti,,sinu mog gospodara". Aurelijanu je to prijalo isto koliko i vežbe mačevanja, taktike,teške pripreme za boj kojima ga je Elkan obučavao, nikada mu ne dopuštajući dapoklekne.- Ti takode možeš biti ponosan. Brižljivo sam sledio tvoje savete, da su se varvaripokajali više puta!Elkan se nasmejao i oči su mu svetlucale.- Mogao bih te ja još ponešto naučiti, ne sumnjaj u to! 80Ples bogo V3Da bi obuzdao emocije koje su ga preplavile, on zaurla, za-povedajući. Užurbani roboviodmah su dotrčali sa praga. Elkan ie zagrmeo kako bi pozdravili svoga gospodara sapoštovanjem. Yećina njih błla je kupljena nakon njegovog odlaska, tako da ga nisupoznavali.- Evo Aurelijana, sina vaše gospodarice, gomilo neznalica! Pognite glave!Aurelijan je dobacio svoj kaput jednom dečaku iz Egipta koji ga je zadivljeno posmatrao.- Vidim da još nisi izgubio svoju dobru narav, dragi moj Elkane!- A zbog čega bih je izgubio? - smeškao se Elkan - Da li si ti zaboravio prvu od mojihmaksima?- Oh ne, nikako!I samo što je stari to izustio, on je već ponavljao rečenicu sa kojom je posle smrti svogaoca, Elkan ukrotio njegov bes i njegovu bol:- Čemu služi dobra narav kada sunce obasjava isukani mač i kada se samo njime i krvljusvog nepńjatelja možemo osloboditi lošeg raspoloženja?Elkan namignu.- Dodi. Još neko zna za tu tajnu. Klaudija će me saseći na komade ako sazna da sam tezadržavao.- Moja sestra će morati da bude strpljiva. Treba prvo da pozdravim oca.Kad se prede prag yelikih gvozdenih vrata, prvo dvorište letnjikovca je bilo oivičenoprostranim tremom koji je vodio ka štalama, kuhinji, pećnici, muljači i spremištima. Naprvi pogled, Aurelijan je opazio nekoliko novina. Sobe za robove suKral/Jca PaJmirebile prislonjene za spoljne zidove i zauzimale su uprkos tome čitav sprat iznad jednog odtremova. U središtu dvorišta, čelična cisterna uzdizala se iznad jednog ozidanog postolja.Bočno su śtrčale cevi i bile su ukopane ispod ploćica na kakłrmi. Elkan podrugljivoprimeti.- Tvoja sestra nije štedela prilikom uredivanja. Julija Kordelija ništa joj ne odbija, a ti sene možeš načuditi. Makar je lararium* još uvek na starom mestu!Oslobodenik je pokazao na susedna, iskrivljena kuhinjska vrata. Aurelijan ih prede,prolazeći pored slugu okupljenih pod tremom. Iza svojih leda, začuo je topot konjskihkopita koji su sada utrčavali u dvorište. Gromki Elkanov glas odzvanjao je, zapovedajućisvakome da se vrati svom poslu.Ruku visoko uzdignutłh, kako mu se kaput ne bi vukao po zemlji, egipatski rob pratio jeAurelijana poput senke. Pobrinuo se za njegov šlem, kao i za opasač sa zlatnimškoljkama sa koga je yisio pamzonium*. Teturao se pod težinom. Kratki bodež zarivaomu se u bradu, ali mali rob se trudio da to niko ne primeti. Aurelijan se ovlaš osmehnuo,prstom je dotakao njegov obraz i najzad je ušao u lararium.Sav pod jednim svodom, ukopan u zemlju kao pećina, lararijum nije bio velik. Dve uljanelampe su slabo osvetljavale unutrašnjost. Žeravica je iz glinenog ognjišta svetlela crvnimsvetlom. Aurelijan je zapalio jednu baklju zakačenu za bronzanu alku. Nekoliko zlatastihvarnica zapalilo je smolu. Iznad oltara, mermerno Aplijusovo lice se pojavilo, na časakuspravno i izazivački. Slike koje su prekrivale zidove pojavljivale su se iz tame. Ybćnjak

okupan suncem, zlatnih grana koje su se pružale oko jednog malog hrama glomaznihstubova. Ispred crkvene porte, nespretno se uvijala zmija, dobri duh doma. Dvojicamuškaraca zadignutih haljina predstavljali su čuvare kuće. Naslikani u svom nebeskomplesu, pružali su rogove izobilja 82Pl'es boffo vaprema Yesti, boginji bujne kovrdžave kose. Njeno lice uvek je Aurelijanu ličilo namajčino.U dnu, na drugom zidu bili su predstavljeni preci Julije Kordelije i Aplijusa. Boje su napojedinim mestima izbledele od ylage, a na drugim su bile razjedene šalitrom, kao da suzidovi uzimali natrag svet koji su stvorili, zauvek ga odnoseći u ponor, mimo voljebogova.A nasuprot ovome, uzdižući se u središtu larariuma, bista od crvenog mermera činila semnogo življom. Nešto šire lice od AurelijanoYOg, oblijih usana i sitnije vilice. Golobradiobra-zi i zalizana kosa bili su u modi na dvoru u vreme rimskog cara SeverijusaAleksandrijusa. Ali čelo i brada izražavali su volju i nepopustljivost, istu ona koju je injegov sin posedovao. Istovetna upornost i slična okrutnost, govorili su pojedini.Aurelijan je osetio u svom telu onu staru neobuzdanu željuza osvetom.Dok je bio dete, prema svom ocu gajio je ljubav punu divljenja i oduševljenja. Njegovasmrt bila je isto što i izdaja. Aplijus je sve učinio kako bi mu sin postao veliki rimskivojnik i gradaninRima.Zakopavši svoju prošlost roba, bezgraničnom yoljom da bude najprimereniji oslobodenigradanin Carstva, neprestano je učio Aurelijana o moći Rima.Jednog dana, sunčanog i mirnog kao što je bio i današnji, posle praznika Sibeli YelikeMajke, on je umro. Jedanaestog sata u danu. Bez uzvika, bez silovitosti, na svojoj ležaljciza obedo-vanje.Umro je kao čovek koji okreće leda svojoj porodici i odlazi.Nije čak ni mahnuo rukom da se oprosti. Nije čak ni razmenio taj pogled koji na krajubitke spaja onog koji umire sa onim koji ga ubija.Nije sačekao da mu Aurelijan pokaže svoje vrednosti.•:Kraljica PalmireOd tada, Aurelijan nikada više nije osetio Aplijusovo prisustvo. Nikada mu otac nijedolazio u snove niti ga je bodrio u metežu bitaka. Još manje je bio prisutan upobedničkim pokličima, u počastima i burnim pozdravljanjima, koji su tokom vremenaodveli sina iznad očevih očekivanja.Aurelijan se poklonio i zahvatio iverje kedrovine i mirte iz bronzane kupe uglavljene udnu oltara. Ispraznio je šaku u žar. Mirišljavi dim se podigao, okrepljujuć i nežan. Kadase uspravio, mahinalno je pročitao tri reči urezane u kamenu u dnu biste njegoyog oca.YIRTUS, PIETAS, FIDESTri dobro znane reči, tako mnogo puta ponavljane i slušane, savršeno isklesane mišljukoje su postale poput senki bez gneva i krvi. A ipak, Aurelijan je zadrhtao kao da je čuoda ih glas njegOYOg oca, u ovom trenutku, jasno izgovara.Yirtus, Pietas, Fides!,,Vrlina, dužnost, yernost."Temelji Yelikog Rima!Tri reči koje su izrodile sjaj Republike, potom i Carstya. Reči koje su Cezara, Avgusta iliHadrijana načinile gospodarima sveta i Ijudskog roda i koje su bogovi odabrali pre negošto su ih neukost, glupost i ludost njihovih naslednika učinile nečujnim.Osim za Aplijusa, koji ih je posejao u dušu svog sina kao seme koje žudi da proklija.Tri, tako dobro poznate reči, tako mnogo puta ponovljene i saslušane:Yirtus, Pietas, Fides!

Nehotično, Aurelijan je tražio reči na usnama svog oca.I čuo ih je. Izgedalo je da ih šaptavo izgovara svod lara-rijuma.Da li je to bio znak koji je tako dugo iščekivao? Da li je Aplijus konačno prestajao daokreće leda svom sinu?Gluposti! Aurelijan je iznenada postao svestan besmislenostisvojih osećanja.On, čovek od trideset i sedam godina, koji je svojom rukom pobio tri ili četiri stotineneprijatelja, oficir čiji su podvizi rasplamsali duše legionara, vapio je za očevim glasomsa usanakamenog kipa!Pouka je bila u njegovom srcu i njegovoj krvi. Nisu mu bilepotrebne nikakve čini.On podiže desnu ruku do visine Aplijusovih mermernih očiju, ruku koja je bez oklevanjatukla neprijatelje Rima.- Uprkos tvom ćutanju,ništa nisam zaboravio,oče.Iz jednog kožnog džepića koji je bio zakopčan na njegovom opasaču, izvukao je zlatnunarukvicu i stavio je na mermernu glavu. Ponosno, on je prošaputao:- Uzeo sam je za tebe sa ruke jednog velikog Sarmatskog varvara. Zapovednika više odhiljadu Ijudi sa kojima sam se bo-rio i koje sam pobedio, samo sa jednom kohortom.Neka bogovi, neka Svemoćno Sunce, neka Mitra učini da čuješ moj glas i neka bogoviučine da budeš ponosan na tvog sina Aurelijana, slobodnog gradanina Rima.Sklopio je oči, skamenjen od jednog silovitog uzbudenja kojega je ubrzo skrhalo.Začuo je korake sandala na pragu lararijuma istovremenokad i šapat.- Aurelijane!On je prepoznao njen glas kao što se prepoznaje dodir.- Aurelijane , to sam ja, Klaudija.,Nosila je haljinu dyostrukih skuta, jednog grimiznog, a drugog narandžastog, ukosonabranu i sa dubokim izrezom. Koža na njenim razgolićenim grudima bila je veomableda i nežna. Ona ispruži svoje ruke, prepune zlatnih i srebrnih narukvica.- Aurelijane!Nabori na tunici padali su joj preko bokova, ocrtavajući otmenost koja je ostavilaAurelijana bez daha. Svetlost je igrala na njenim ramenima, izrazito crnoj kosi, kratkopodšišanoj i pričvršćenoj na čelu trakama od žute svile spojene sa dva bisera, Usta, puna inapućena, široko su se osmehiyala, usta koja je hiljadu puta sanjao. Osmeh je bio pomalozbunjen, blag, ali i krut kao čelik bodeža. Možda je samo zbog svojih visoko uzdignutihjagodica ličila na njihovu majku. Izrazito crvenom mašću namazala je usta dok je finipuder prigušivao svetlost koja je padala na izvajan nos. Plavetnilo njenih očiju bilo je isada bistro i divlje kao nekada. Oči su bile iste kao njegoye, tako da se svima činilo kaoda su to jedne te iste oči, fascinantne i zagonetne.Verovao je da će ga vreme i duga razdvojenost osloboditi njihovog zanosa. Uzalud! Podkožnim štitnikom, njegovo telo ratnika treperilo je od nekakvog uzbudenja koje ga jeuvek obuzimalo uoči bitaka.Neka ga bogovi zaštite! Stasala je u ženu. Ništa od moći koje je posedovala i kojima jevešto upravljala, nije se umanjilo, čak naprotiv!Njegova sestra Klaudija je i sada, kao i pre, bila jedina koja je umela da izbriše njegoyprezir prema ženama.Ona se grlato nasmejala.- Zar me ne prepoznaješ? 86PJ'es bogo va

- Naravno da te prepoznajem. Kako bih te mogao zaborayiti, sestro moja?Pružila mu je ruku. Narukvice su zveckale dok je primicala svoje prste na usne svogbrata.- Deset godina te nije bilo, Aurelijane. Napustio si ovu kuću pet dana nakon mojihnayršenih osamnaest godina. Nikada nećeš znati koliko sam se bojala da te više nećuyideti. Usnila sam hiljadu snoya u kojima si ginuo u boju. Budila sam se toliko putayerujući da sam te ubila tim misłima.Suze zablistaše u njenim očima.- Oh! Nemoj me nikada više ostaviti daleko od sebe!Imala je na sebi nepoznat parfem, pomalo opor, koji je podsećao na Istočnjačke tamjane.On se podrugljivo nasmeja.- Nisam bio ubijen. Evo me. Ja sam taj koji je ubijao.Ona se ne uvredi zbog njegovog oholog tona. Naprotiy, sklopi oči obuzeta snažnimzadovoljstvom.- Da! O ovome sam sanjala! Gledala sam te kako pobečtuješ i pobeduješ. Iz tvojih pisamasmo čitali o podvizima koje si izyršio. Majka i ja smo iščitavale svako po stotinu puta.Ona zgrabi njegove ruke i prinese ih svojim usnama. Bilo je to previše za njega. On jojrastyori dlanove i uroni svoje lice u njih.- Nedostajala si mi, Klaudija. Oh! Nedostajala si mi! Njihoyi toliko slični pogledi proželisu se, pre no što su sezagrlili, obraz o obraz, telo prilepljeno o oklop, kao deca ili Iju-bavnici bez reči kojima biiskazali žar svoje sreće. Aurelijan je tako snažno stisnuo Klaudiju da je ona pritisnulasvoje grudi na znamenje Rima. Bila je to istinska sreća. Ona je osećala njegovo drhtanje inasmejala se, najzad spokojna.Kral/ica Pa 1 mirtElkan je bio u pravu. Udobna, ali rustična vila koju je njegoy otac sagradio, dobrimdelom je nestala. Bila su dozidana nova krila. Nameštaj je bio raskošniji, zidovi ukrašenizadiyljujućim freskama.Vrt, sav u žutim ružama, sada je bio poyezan sa stuboyima atńjum-a* i triclinium-a*,nekadašnjom dneynom sobom. Ne-kada mračna i uzana soba sada je bila preuredena uprostranu prostoriju. Ležaljke za ručavanje, presvučene žutom svilom iz Antiohije, bile sunove. Mali ozidani krov bio je spušten tako da je pravio blagu senku. Yisoki prozori,zaštićeni pokretnim parayanima i širokim kapcima, gledali su na tri strane i štitili su kakood vetra zimi, tako i od yelikih yrućina.Klaudija je objasnila da je leti uprkos yrućini moguće osvežiti se u Kibelinom bazenu.Aurelijan je bio začuden. O kakvom je to bazenu ona goyorila? Klizeći više nego što jehodao po yelikom mozaiku na podu koji je bio ukrašen pticama i afričkim životinjama,ona ga je dovukla do prozora koji je gledao na zalazak sunca.- Pogledaj!Stari zid kojim je yoćnjak bio ograden je nestao. Smanjen na visinu obične ogradice, tajzid je zadržayao vodu u jedan dug bazen kružnog oblika u kojem se ogledala kolonada.Podignuti na puteljku popločanom žućkastim mermerom, dvadesetak stubova bilo je pridnu ukrašeno spiralnim ornamentima, Yodili su do Kibelinog hrama, dovršenog tokomzime. Njegov fronton nadnosio se nad veličanstvenim redom dolina. Izmedu isturenihlovora, reJjef od štukature, obojen živim bojama, predstavljao je Magna Pater*,uspravljenog na kolima koja je vukao Mitrin bik. Aurelijan je bio zabezeknut. Najzad,tonom koji je odavao zaprepašćenje, on upita:Ples bogo va- Jesmo li mi to postali bogati?Klaudija se nasmejala, pripila uz njega, stiskajući svoju dojku0 njegovu ruku. Smeh njegove sestre treperio je do njegove utrobe. Aurelijan je pomisliona avgustovsko voće, koje je kipelo od života i opijalo.

- Da, jesmo! Mi smo bogati. Majka nas čini bogatim! Nema nijedne važne porodice uSirmijumu koja ne veruje u njena pred-skazanja. I ne samo u Sirmijumu! Dolaze sa svihstrana. Iz čitave Panonije, Mezije, pa ćak i iz Dalmacije. Moglo bi se pomisliti da čitavoCarstvo dotrčava u hram Sol-Invictus u Sirmijumu kako bi slušali reči yelike svešteniceJulije Kordelije!Dok se on i dalje divio, ona se udaljila, prešla prag koji je vodio ka bazenu, i krenula dužstubova do Kibelinog hrama. Sunce1 senka poigravali su se na njenom potiljku, osvetljavajući je i prigušujući nabore njenetunike. Njen odraz plesao je po vodi bazena koja se talasala na povetarcu.Zabacila je nekoliko pramenova kose koji su joj pali preko obraza. Njene plave očisvetlucale su jače i od svetlosti dana.- Nije li legat Aurelijan zadovoljan što vidi kakva je sada vila njegovog oca?Odjekujući po vodi, njen glas posedovao je istu oštrinu kao i njen parfem. Aurelijan jebio nem. U tom trenutku, tim stavom i u tom potpuno savrśenom dekoru, ispunjenasvojom lepotom i svojom moći, Klaudija mu se činila otelotvorenjem boginje Kibele.- Dodi. - reče ona - Tvoja kupka je spremna. Moći ćeš da se opustiš pre večere jer imamjoš mnogo toga da ti ispričam.Voda u kadi bila je vrela. Svetlost koja se probijala kroz četiri otvora na zidu bila jeprigušena od vlažnog vazduha parnog'J_caJPalmirekupatila. Ti otvori bili su zatvoreni tankom staklenom piočom prevučenom patinom.Okružen tihim slugama nepoznatih lica koji su donosili ulja, mirise i rublje, Aurelijan jekrenuo ka najdubljem delu bazena. Para se cepala kao dronjak, pred njegovim telom.Slika bradatog i trbušastog Neptuna, sa trozupcem u ruci, pojavila se pod vodom. Yelikausta boga, krivila su se pod talasanjem vode. Kao i ostatak kuće, caldarium* itepidarium* bili su potpuno obnovljeni. Marljivo uraden mozaik, sa slikom ogromnogsunca, prekrivao je svod i bacao svoje zlaćane zrake sve do poda od opeke. Para iprigušena svetlost davali su čudnu mračnu boju.Aurelijan obema rukama zahvati vodu i poprska lice. Umor mu je odjednorn pritiskaoramena i leda, umor zbog napornog dana. Zaplivao je prsno, zaronio, ostao kratko podvodom, puštajući da tečnost miluje njegovo golo telo.Pri vrhu stepenica jedan sluga ga je čekao sa raširenim peškirom. Aurelijan mu je naredioda ga spakuje u jastučić kako bi spustio glavu i odmarao se na ivici bazena, plutajući povodi. U tom položaju, tako nepokretan, nošen opojnom toplotom, trudio se da izbaciKlaudiju iz misli.Samo na tren je zaspao. Nije čuo kada su robovi napustili kaldarijum. Otyorio je oči itrgao se kada je osetio prste kako mu miluju čelo.Klaudija je čučala odmah tu pored njegovog lica. Skut njene haljine plivao je na površinivode. Obrazi su joj bili rumeni od toplote. Sitne graške znoja slivale su joj se niz nozdrve.- Opasno je zaspati u kadi - prošaputa ona. Aurelijan se postiden naglo okrenuo nastomak. Ona se osmehnula, uspravila se i uzela novi peśkir spakovan na polici. Polu tamau parnom kupatilu ju je na trenutak progutala, kao nekakva utvara.90PJes bogo va- Hajdemo u tepidarijum, ja ću te masirati uljima. - rekla je kada se vratila.Aurelijan se pretvarao da je začuden.- Nema li sluge koji bi to mogao učiniti?Klaudija napući usne kao što je to činila kada je bila dete, a što je on skoro zaborayio.- Hajde, veliki moj brate, prepusti se! Jesi li zaboravio da niko ne ume bolje da te masiraod tvoje sestre?- Nismo više deca, Klaudija.Ona ga je izazovno odmerila od glave do pete. Glas joj je podrhtayao od sarkazma, ali i

od tuge kada ga upita:- Da li je to moj brat postao ravnodušan? Da li je zaboravio na ljubav koju mi je dokazaopre nego što me je napustio?Aluzija ga je ošinula preko leda kao kakav vrh mača. Klau-dija se približila do same ivicebazena. Iznenada, potpuno neočekiyano, ona ščepa Aurelijana za kosu.- Da nisi sreo neku devojku koja bi ti postala žena? -Ne.- Zenu koja bi bila toliko sayršena łjubaynica, sposobna da me postidi?Sa onoliko blagosti koliko je mogao, Aurelijan joj je zgrabio ruku i rastyorio joj prste.- Ne govori tako, Klaudija. Odavno je trebalo da imaš muža. Ona se nasmejala ilinadurila, nije znao. Kosa joj je padalapreko lica kao noćni skuti. Pri slaboj svetlosti, njene inače crvene usne izgledale su crne.- Ne računaj na to, Aurelijane. Ja se držim obećanja koje sam dala kada sam bila sasvimmala devojčica. Ne želim nikog drugog za muža sem mog brata.Aurelijan se osmehnuo, ali mu je bilo neprijatno. Njegoy ud, u dnu vrele vode, seuspravio, a da to nije mogao sprečiti.- Nisi više dete! - negodovao je.Kraljica Pa ImireGledala ga je pravo u oči. On je svoje zatvorio, u nadi da će izbeći njen pogled. Čuo jekako otpakuje peškire kojima bi ga umotala.Učinio je to. Ustao je i penjao se stepenicama. Nag, pred njom. Požudan pred njom.Izylačio je iz vode svoje telo koje sem istine ništa drugo nije pokaziyalo. Bio je pobedensvojom svešću i svojom krajnjom slabošću. Uvek je odstupao i popuštao sestri.On koji, istinu reći, nikada nije imao snage da se bori protiv svoje lude sestre, ali koju jetoliko voleo.Oh! Da li će bogovi moći da mu oproste neoprostiyo?Klaudija je obmotala platno oko njegovih krsta, spretnošću služavke. Upijajući kapljicevode njeni prsti su klizili po Aure-lijanovom ramenu. Ona primeti:- Na tvom telu ima samo novih ožiljaka koje ja ne poznajem. Goyorila je istinu. Klaudijaje uvek govorila istinu.Prsti su joj prelazili preko neraynog ožiljka koji je otekao od toplote. Na to mesto jepriljubila svoja usta i on je osetio vrh njenog jezika kako pratł neravnine.- Ovaj ne poznajem. - prošaputala je - Dok si bio u yodi videla sam i drugi na tyojojbutini. Dva nova ožiljka. To je jako malo za toliko bitaka. Da nije glas o tebi samolegenda?On je odgurnu smejući se. Uputio se prema tepidarijumu. Para kupatila sada ga je gušila.Sa nadom da će se osloboditi uzbudenja koje ga je porazilo, koje ga je dayilo koliko ipreterano mirisna para, on ponosno izjavi yojničkim tonom:- Oba sam zadobio istog dana! U Mogontacijumu na Rajni. XXII Primigenia bila je podmojom zapovešću, ali to me nije sprečilo da pobedim Alemane. A oni koje je moj mačudario, više ne žive da bi yidali svoje rane. Na meni ih više nećeš naći. Po legijama segovori da nikada nijedan rimski yojnik, pa čak ni Cezar, nije svojom rukom ubio tolikoIjudi, a da je tako malo svoje krvi pustio!Ples bogovaOAZA DINGIR-DUSAGPopodnevno sunce je upeklo. Bučna praznična graja lebdela je nebom iznad čudesne oazeDingir - Dusag. Melodične pesme na fruli i citrama, pesme praćene bubnjevima,odzvanjale su medu pukotinama stena i polako nestajale u prostranstvu Turak Al'Laba.Na trenutak utihnuo bi smeh muškaraca, iscrpljenih nepodnošljivom yrućinom. PraznikZenobijinog rodendana bio je u punom sjaju. Ali ne i Zenobija.Ona, ona je yrištala, zadihana od besa, komešajući toplivazduh ispod šatora:- Obećao mi je! Obećao mi je da će me pitati!

Iscepala je haljinu i zlatnu pletenicu, kidala je svoju odeću, žestoko besna. Naga, kaoonog dana kada se rodila, skupčala se na ležaju. Nakon toga, još malaksala od toplote ibez ijedne suze,grdila je:- On više nije moj otac. Nikada mu više neću verovati. Ba-lamin je sa mnom. Balaminpruža svoju ruku Zenobiji, a ne njemu. Nikada mu neću oprostiti.Ahemu je desetak puta ponoyila iste bljutave reči, iste razloge koje ponavljaju žene imajke u ovakvim trenucima. Njen otac joj je želeo samo dobro. Neće li postati kraljica?Da li je neko mogao nečem yećem da se nada?- Smatraš li me budalom? - odgovorila je Zenobija prezriyo - Moj otac mi ne želi dobro.On želi zlato i moć. |a, ja mu ne značim ništa. Ne predstavljam ništa više od nekakvekamile za prodaju.93J caPal m jreAhemu se bunila osećajući tegobu u duši. Pokušavala je da svom glasu da jedanuverljiviji ton iako ga nije posedovala. Nisu li to stvari koje su se dešavale izmedu oca ikćeri, izmedu svih očeva i kćeri, od postanka sveta? Da li je ona zamišljala da može to dapromeni? Zenobija je odsečno opovrgnula njene reči bolnom ironijom.- Ja nisam devojka kao druge. I on sam to govori! Trebalo je da me pita. Mogao je datraži od mene da izigravam kozu tamo na vodi! Obećao mi je da će me pitati. On je jedanobičan lažov, kradljivac. Ne dariva njega Balamin, već mene!Ahemu je onda dodala još gluplje reči. Yenčanje će se održati tek kada njena krvpotekne. To neće biti sutra. Kroz dve godine, možda i više. Do tada će Zenobija imativremena da se privoli toj zamisli, videće dobru stranu.Zenobijino cerekanje ju je rastužilo.Abdonajeva kćer bila je na svojoj ležaljci, šireći ruke, nudeći svoju golotinju i svojunevinu čast, čast žene koja se u njoj radala.- Nesrećna ludo! Dobru stranu? - Uzviknula je uz suze koje nije mogla obuzdati - Ne znaššta govoriš. Od danas, moji dani i moje noći zaudaraće na Odenata, pre nego mi se i budeprimakao. On je star, star, star! A ja, pogledaj me. Zamisli šape tog starca na meni! Oh!Da, nesumnjivo je da ću se privići! Videću dobru stranu!Ovog puta, Ahemu je oborila glavu ne odgovorivši. Grizla je svoje usne da Zenobija nebi videla kako drhti. I kao završni udarac, Zenobija se bacila kao ptica preko njenogširokog tela, onako kako je činila kada je bila detence.- Zaboravlja da je tako već ubio moju majku, Ahemu -prošaputala je bezbojnim glasom isa užasavanjem - On ne želi ništa da słwati!PIes b offo vaVeličanstvena proslava koju je Abdonaj obećao, do večeri je širila žamor i divotu krozcelu oazu, ali Zenobija u njoj više nije učestvovala.Ispružena na ležaljci, odbijala je da se obuče i napusti šator. Nije odgovarala naAhemuine molbe.- Ne možeš tako ostati. Moraš se pridružiti ocu. Svi te čekaju. Moraju te yideti. Samo natrenutak. Strašno ga vredaš.Ona nije popuštala, ni nakon poziva slugu koje je njen otac poslao po nju.Najzad, on je lično došao do šatora u koji nije mogao ući jer je njegova kćer bila uporna unameri da sedi gola. Pretło je, izvildvao strahote kroz platno ne bi li je zastrašio. Iskrenoobeća da će baciti Ahemu pustinjskim hijenama sutra još. Ona nije odgovarala. Trebalomu je da izmisli nekakav izgovor kada se bude ponovo pojavio pred starim Mazinima isvojim gostima.A ovi su se od srca smejali. Svi su znali kakvo je bilo raspo-loženje devojke koja jeupravo saznala ko će joj biti muž. Zenobija je samo pokazivala kakvu joj je naravBalamin podario zajedno sa plamenom njene zvezde.

Ali iznenada, malo pre sumraka, Zenobija je presrela jednu služavku koja je završavala saposluživanjem kolača. Zatražila je njenu tuniku i njenu maramu, siloyito požurujućijadnu devojku da se svuče.Ahemu uzviknu:- Šta to radiš? Šta to radiš?Ne odgovarajući joj, u jednom trenu Zenobija se ogrnula smedim lanenim platnom iprikupila kosu pod zeleno crnu služavkinu maramu.- Gde ideš?Plesbge o va- Ne moźeš izaći pred oca tako odevena! Zenobija je nežno odgurnu.- Briga me je za mog oca. Ti dobro znaś gde ja idem.- Zenobija!- Pusti me - naredi joj Zenobija izmičući rukama uplašene Egipćanke - 1 nemoj mepratiti, jer me više nikada nećeš videti.U smešnoj odeći služavke, mogla je neopaženo da prode kroz logor.Proletela je kao strela kroz redove palmi. Ostavljala je za sobom jezero i kameni zid krajkoga je pre dve noći pronašla Havada, Krenula je kamenitim putem koji je vodio dopodnožja pukotine. Nije imala drugog izlaza, sem da ode do belih šatora Elkezajita iglasno izvikuje njegovo ime:- Havade! Havade!Slogovi su odzvanjali kao lavež kroz uzvišenja i stene visoravni.- Havade!Nekakva deca dotrčaše. Potom muškarci i žene. Stajali su na odstojanju, nepokretni ićutljivi. Nisu prelazili granice logora.On nije bio medu njima. Tražeći njegov lik primicala se bliže, ali se nije usućtivala daprekorači tih dvadesetak hvati koji su ih delili. Iščekivala je ono što je morala. Ponovopoče da viče:- Ja sam Zenobija! Hoću da vidim Havada! Moram ga videti. Molim vas!Ljudi su okleyali. Žene su se okretale prema muškarcima. Jedan od njih iskorači napred.- Moj sin nije ovde, kćeri Mazina.- Jeste! - usprotivi se Zenobija, suznih očiju- Jeste, ovde je. Molim vas, dopustite mu dapride, moram govoriti sa njim.96Havadov otac poćuta neko vreme, a potom odgovori:- Nije ovde, otišao je pre najjačeg sunca. Možeš mi verovati. Nije lagao.Mislila je da će se srušiti.- Otišao gde? - Uzdahnu ona.- Tamo gde treba da se nauči vrlini svoje sudbine. Nema svrhe da ga čekaš, Abdonajeyakćeri. Ni danas, kao ni sutra. Vrati se medu svoje.PJes b ogo vaSIRMIJUMBlaga syežina tepidarijuma za samo jedan trenutak ga je umi-rila. Prostorija je bila mala,uzana, opremljena sa dve ozidane klupe, prekriyene zelenim čaršavima. Izmedu dvaudubljenja na zidu, koja su bila ispunjena bočicama mirisnih ulja, jedna freskapredstavljala je golog šumskog boga Pana sa svojim impozantnim polnim udom. Rukomje nehajno skidao veo sa zadnjice jedne uspavane bahantkinje.Oklevajući, legao je potrbuške, puštajući Klaudiju da mu od-mota peškir opasan okostruka, istom onom spretnošću sa kojom ga je i umotala. Već pri prvom dodiru požuda jeprožimala celo njegovo telo, čak i više nego što je želeo. Krajnje prigušenim glasom,govorio je:- Desilo mi se da se borim protiy žena. Sarmatskih varvarki. Žena odevenih u oklope,naoružanih poput muškaraca, koje su se borile isto dobro kao i muškarci. Cak možda i

okrutnije. Nudile su svoje grudi mačeyima ne trepnuvši, a umirale su smejući se. Ko bimogao zamisliti tako nešto?Sada su se Klaudijini dlanoyi, premazani bademoyim uljem prilagodavali očyrslimmišićima njegovih leda. Posle trenutka tišine, ravnodušnim glasom, neobično mirnim,ona primeti:- Majka tvrdi da te Sol-Invictus obasjava. Yradžbine to po-tvrduju. Tvoja sudbina nije dapogineš u borbi. Ni sutra, ni prekosutra.Sklopljenih očiju, obraza na rublju, Aurelijan je progundao, nepoverljiv. Nije sumnjao uto da je njegova majka preispitivala'ica Palmirenjegovu sudbinu kroz drob mnogih živina i četvoronožaca koje je preklala svojimbodežom! Medutim, šta god da je pročitala, bila je kao i sve majke, slepa pred sudbinomsinova. Bogovi Rima, više čak i od Klaudijinih milovanja, znali su da poremetepronicljivost i najmudrijih.- U boj se kreće da bi se pobedilo ili poginulo. - promrmljao je on - Ne treba sebezamišljati Ijubimcem bogova. To su gospodari iluzija. Njihovom voljom, mł smo samoigračke.- Nije yaljda da više ne veruješ u naše bogove?- Yerujem u Mitru. On je od onih bogova koji poklanjaju milost i zaštitu. On je moćnikkoji se hrani yatrom Neustrašivog Sunca, krvlju i semenom Prvobitnog Bika. Zato je onbog ratnika, a ne žena i običnih gradana. Verovati u postojanje i moć Mitre, znači neprihvatati ugodna predskazanja, već imati čast da se bude smrtnik,Klaudija je ponovo zaćutala. Aurelijan začu buku napolju, negde iz daljine koja kao da jedolazila izvan dvorišta. Sa ola-kšanjem je osećao kako se u njegoyom telu plamen požudegasi. - Sol-Invictus nudi predskazanja, ali ne i Mitra. - odgovorila je Klaudija sigurnimglasom, - Majka nikada ne greši. Ti ćeš ispuniti svoju sudbinu. Tako je.Aurelijan je uzdahnuo. Uprkos svemu, Klaudijino milovanje ga je opuštalo. No, naravnoda ni ona ni njihova majka nikada neće posumnjati u mračne tajne predskazanja.- Šta kažu ta predskazanja? - upita on.- Da ćeš postati gospodar Rima. Avgust i Cezar! On se okrenu, iznenaden.Pri slaboj svetlosti tepidarijuma, Klaudijin pogled je blistao. Tunika joj je bila polurazmaknuta na drhtavom telu, tkanina vlažna od pare, prilepila se za njen obli stomak ibutine, ne-pristojnije od same golotinje. Poigravala se njegovim pohotnim očima,pritiskala mu stomak kako bi ostao da leži na ledima. JOOPl'es b ogo vaUopšte se nije opirao.- Šta te toliko čudi? Ja sam to znala. Odavno i mnogo pre majčinih predskazanja.Avgust i Cezar! Majčinski san. Klaudijin san i ludost. Dlanova premazanih uljem, nežnouhvati njegov muški ud. Aurelijan se prepusti zanosu. Toj ludoj želji koja mu je drobilaudove, koja ih je uzdizala iznad tih zabranjenih milovanja. U trenutku, po-želeo je višenego iko na svetu Klaudijine usne na svojoj koži, Klaudijinu ruku na svom udu. Zeleo jeda prodre u nju i udavi se u njenom telu. Da je zgrabi, ponese, raširenih bedara podsilinom svoje moći, da guta bradavice njenih dojki i da se opije njenim pogledom dok biona umirala od naslade!Zatvorenih očiju, suvog grla, dahtao je kao životinja pred žrtvovanje. Potom se naglouspravi i zgrabi zglob svoje sestre.-Ne.Namrštila je obrve. Obuzdana želja učinila je da njeno lice izgleda nekako čudno.Istovremeno i ozbiljno i detinjasto, a pomalo izgubljeno. Ona prozbori:- Zašto? Tvoja želja je ista kao i moja. -Ne.- Već smo to uradili i to više nego jednom. Šta se promenilo?- Nećemo to više raditi. Brat i sestra nisu ljubavnici.

- Ne budali. Bogovi su to činili. Niko ih nije osudio.Sa njenih mrkih usana, glas je izbijao kao da je dolazio iz srca zemlje, silovit, moćan.Aurelijan se podsmešljivo cerekao. Sko-čio je sa ležaljke i prekrio svoje telo togom.- Maločas si želela da budeš sestra jednog imperatora, a sada već želiš da živiš poputbogova!Pre no što je Kłaudija uspela da reaguje, začuli su se uzvici. Elkanoy glas izdavao jenaredenja. Teška vrata vile koja su se okretala oko svojih šarki od bronze, prigušila subuku i tutnjavu točkova po popločanom dvorištu. Zvuk se zatim izgubio u ustajalomvazduhu prostorije.KraJ/i￡aPa / m jreKlaudija se povratila.- Majka stiže. Pripremila sam togu za tebe. Biće srećna ako je budeš obukao za yečerom.Veoma je retka. I možda ćeš prihvatiti da čuješ iz njenih usta ono što ne prihvataš izmojih.Medutim, samo što su se smestili u ležaljke za obedovanje, kad jedan rob pozva Elkana.Stari nastojnik je progundao i ustao sa svog otomana, izvinjavajući se. Trenutak kasnije,on se vratio i izvestio ih da dvanaestak konjanika galopira puteljkom prema vili.- Oni su brzi i neće im dugo trebati da budu ispred vrata, Aurelijan je potražio pogledsvoje majke. Ona je vrtela glavom,mnogo više radoznala nego zabrinuta.- Nikoga ne očekujem. Moji Ijudi nikada nisu u tolikoj žurbi da bi došli galopom.- Bilo bi bolje da dodeš i sam pogledaš. - predložio je Elkan, sa znakom poštovanjaprema svojoj gospodarici.Julija Kordelija se ogrnula i razočarano uzdahnula dok su se oni udaljavali.Iz odbrambene osmatračnice u udubljenju na zidu iznad velikih vrata, Aurelijan jeugledao oblak prašine koji su konji podizali. Svetlost predvečerja guste oker bojeprelivala se iznad maslinjaka.Elkanove oči bile su dobroćudne. Začudeno reče.- Odežde Jegionara. Šlemovi i oklopi i gJasonoša.- Prepoznaješ li glasonošu?- Još ne.Aurelijan je strpljivo čekao da bi se uverio u ono što je slutio.Potom je prepoznao kobilu belih i sivih pega, šlem bronzano zlatastih traka sa belimperjem, bronzanog medveda glasonoše.102PJes b og o vaOn se opusti i snažno stisnu Elkanovo rame.- Ne brini. To je tribun moje legije.Elkan promrmlja kako je potreban valjan razlog za iscr-pljivanje konja ovakvomjurnjavom i naredi da se podigne ograda.Aurelijan je stigao do zasvodenog trema jedva par časaka pre Maksima. A Maksim, kao injegovi Ijudi, bio je prekriven prašinom. Bale su se slivale niz vratove, a znoj je klizio saivice sedala iznurenih konja.Pre nego što je uopšte i spustio noge na tlo, Maksim uzviknu:- Decijus traži tvoju pomoć.Julija Kordelija i Klaudija stigle su do ivice predyorja atrijuma. Maksim je otkačio kožnufutrolu sa svog opasača i izvadio papirus. Pružio ga je Aurelijanu.Dok je dovršavao čitanje, Aurelijan je začuo glas svoje majke koja je pitala šta sedešavalo i Maksima kako se predstavłja. Podiže pogled sa carskog pisma i primeti bljesakradoznalosti koji je plamteo u Klaudijinom pogledu dok je Maksim skidao svoj šlem.Malo je žena bilo ravnodušno prema privlačnosti njegovih ruku, suviše nežnih za jednogratnika. Kao i prema njegovoj plavoj kosi ili velikom ožiljku urezanom u njegovu

slepoočnicu, silovito ističući njegovu besprekornu lepotu.- Šta se dešava, Aurelijane? - ponovo upita Julija Kordelija.- Potreban sam Imperatoru.Goti su bili u Filipolisu, odmah nadomak Crnog mora. Pu-stošili su i globili, a da nisunailazili na pravi otpor. Decijus nije sumnjao da će oni krenuti na sever, natovareniraskošnim zlatnim plenom i robovima.- Što znači, treba ih usporiti i onesposobiti. Decijus i njegov sin Etruskus, već su na putui ubrzano grabe prema Filipolisu.Imperator želi da im se XX Yaleria Victrix i ja pridružimo. Treba smesta da krenemo.Klaudija i Julija Kordelija se pobuniše; još nisu večerali, a i onima koji su pristigli posleovakve trke bilo je potrebno od-mora.- Smrkaya se. - insistirala je Klaudija - Sačekajte zoru.- Daleko je zora. - mrgodio se Aurelijan.- Daj im bar vremena da piju i jedu. - dodade Julija Kordelija. Aurelijan ukrsti pogled saMaksimom- Moji Ijudi i ja možemo i bez odmora, Aurelijan. Ali konji neće moći da izdrže više oddeset milja.- Uzećete životinje koje vam trebaju iz štale, uveravala je Julija Kordelija. A što se tičeImperatora i Gota, moći će da sačekaju jedan sat više.PJesvaBila je to kratka večera tokom koje je Aurelijan bio tih i veoma nestrpljiv. Maksim seraspričao, deleći komplimente čas Klaudiji, čas Juliji Kordeliji, nasmejao je sve prisutne iučinio da se zaboravi na vreme koje je jurilo.Pre nego što se potpuno smrklo, Aurelijan je otišao da zameni svoju togu oficirskomodeždom. Dok mu je mali egipatski rob pomagao da utegne oklop i opasač, Klaudija jeiznenada banula. Pokazujući na dečaka, ona ga upita.- Hoćeš li ga povesti sa sobom? Umire od želje da te prati.- Yraćam se u boj. Šta bih tamo radio sa detetom?Klaudija se saglasila. Razvukla je svoje usne u gorku gri-masu.- A šta bi radio sa sestrom, zar ne?Aurelijan se okrenuo kako bi dečak mogao da veže pantljike njegovog kožnog pektorala.Klaudija napravi jedan korak, zgrabi roba za vrat i odgurnu ga do praga sobe. 104- Briši, ja ću se pobrinuti oko toga. Nisi više potreban svom gospodaru, ni sada nikasnije.Aurelijan se nije ni pomerio dok su Klaudijini prsti šnirali kožne vrpce.- Ne želim više biti razdvojena od tebe, Aurelijan.Ona je šaputala. Aurelijan je želeo da joj odgovori ne podižući glas.- Znaš da je to nemoguće.- Naravno da nije, moguće je. Mogla bih da ti se pridružim u tvom taboru. Dovołjno je dasamo izdaš jedno naredenje.- Tebi je zaista stalo da umreš? Da budeš silovana i prodata kao roblje? Mezija je uplamenu i krvi. Rimski gradovi su opustošeni. Danas nema nesigurnijeg mesta odlegionarskog logora. Šta bi ti tamo radila?- Bila bih sa tobom.UzdahnuYŠi srdito, on se oslobodio, zgrabio svoj kaput i bacio ga preko ramena.- Ako ne u Meziji, - nastayi Klaudija - možda negde drugde. Borbe uvek bivajuokončane. Mogli bismo da se sretnemo sledeće jeseni. Nemoj mi reći da je nemoguće.Supruge i ljubavnice prate oficire, ja to znam. Čak i kurve imaju svoje mesto.- Ti nisi ništa od toga!Klaudija se nasmejala. Bio je to glasan i jasan smeh. Iza-zivački.- Kada bi samo znao da bih sve to mogla biti odjednom, dragi moj brate!

Pokazala je na baklje koje su gorele napolju.- Tvoj tribun Maksim ništa više ne bi želeo osim da pazi na mene. Sigurna sam da se nebi bunio zbog mog prisustva.- Nemoj uplitati Maksima u svoju ludost! - zarežao je besno.- Da li je oženjen?Aurelijan se uzdržao da joj ne odgovori.- Toliko je lep da čak ni naša majka nije bila raynodušna.Kral/ica Palmire- Ućuti, Klaudija! Dosta si toga rekla yečeras. Ostavi me samu sa tvojim bratom.Julija Kordelija stajala je na pragu. Glas joj je posedovao onu jednostavnu odlučnost kojuAurelijan nije znao opisati. Tada, iz prkosa, pre nego što je napustila sobu, Klaudijazgrabi njegovo lice i priljubi njegoye usne o svoje.Kada se ćerka izgubila u tami, Julija Kordelija se približila svom sinu i spustila blagusvežinu svojih prstiju na njegova usta. Kao da je želela da zadrži Klaudijin poljubac.- Proći će je. - reče ona blago - Potrebno joj je da te voli, a nema ničeg dragocenijeg daispuni njeno srce osim slave njenog brata. Nemoj joj zameriti.Posmatrali su se nemo. Aurelijan se pitao da li je majka znala za pravo Klaudijino ludilo.I kao da je čitala njegove misli, Julija Kordelija zavrte glavom.- Sta god da uradi, nemoj je se plašiti. Tama i bes bogova neće doći zbog nje.- Šta time želiš da kažeš?- Ja poznajem tvoju sudbinu. On se zlobno nasmešio.- Klaudija mi je pričala. Ti znaš da je ne yerujem u tvoja predskazanja.- Misliš da sam zaslepljena zato što sam tvoja majka. Grešiš, sine moj. Ti si slep sa timsvojim ispraznim razmišljanjem. Ti sebe još ne poznaješ. Ti misliš na svog oca, misliš nasvoje pretke koji su bili robovi, misliš na svoju majku, oslobodenicu Juliju Kordeliju. Tizaboravljaš da si ti slobodan čovek, jedan iz kojih se crpi sudbina carstva. Tvojaodušeyljenost Rimom toliko je velika da sanjaš kako ćeš mu služiti do veka. Alizaboravljaš da najveći medu njima, ako želi, uzima titulu Avgusta. Oglušuješ se o voljubogova jer ne znaš šta ti za njih predstavljaš. Zadovoljavaš se krvlju svoga mača, dok onidugo čekaju, mnogo dugo. Ali jednog dana słwatićeš. Tog dana bićeš Aurelijan Avgust.P1 es b ogo va- Majko!- Ne buni se, slušaj me pažljivo i seti se mojih reči. Lovorov venac pašće preko tvogčela. Ne sutra niti preko sutra. Drugi će koristiti i zloupotrebiti grimiz, pre no što ti Rimbude klicao kao što nije klicao od slavnih daynašnjih yremena. Tvoj neprijatelj biće ineprijatelj bogova. Biće ponečega nepoznatog, nečega sa čime se još nijedan čovek nijesuočio, nečega što bogovi ne mogu yoleti.Ona je zaćutala, oštrog pogleda. Nem, Aurelijan je posmatrao tamu svojim zenicama kaoda je tražio svetlost u beznadu medu zvezdama. Ona se nasmejala i veoma nežno spustilaruku na njegoy potiljak.- Ići ćeš da se boriš. Ne plaši se. Pobedićeš. Ali ti, samo ti, jer ratoyaćeš za jednogimperatora koga su bogovi osudili.- Majko!- Decijus će umreti, Aurelijan. Niko to ne može sprečiti, čak ni ti. Tada ćeš znati da jetvoja majka goyorila istinu. Budućnost je takva; onakva kakyom je besmrtni bogoyi žele.Oni će utabati tvoj put yelikom i lepom putanjom.A zatim dodade, skoro šaljiyim tonom:- I nemoj se plašiti žena, sine moj. Preko jedne žene, bogovi će te učiniti slavnim.P ] e sva10DURA EUROPOS

Persijski oficir rasterao je vrhom svog štapa prašnjave radnike koji su ga okruživali.Očima je tražio siluetu sve dok je nije otkrio na nekoliko koraka od sebe. Dečaka tananogtela i nežnog lica, sa kapuljačom i velikim kaputom umrljanim blatom. Ravnodušanprema metežu oko sebe jeo je tvrdo žito začinjeno kamiljim lojem, iz male činije.Oficir je urlao:- Kuno, žderaćeš kasnije! Ovi glupaci su zaboravili lampu u dnu rudnika. Idi potraži je,pre nego što se upale podupirači!Bez reči, dečak je pognuo glavu i spustio svoju činiju na jednu kožnu mericu u kojoj subile strele. Obrisao je usta nadlanicom. Bila je to sitna ruka, ranjavih dlanova i noktiju,kao ruke svih onih koji su ovde mesecima kopali zemlju i prenosili drvo za rudnike.Bilo je tu dve ili tri hiljade Persijanaca okupljenih u podno-žju yisokih bedema DuraEuroposa. Ovaj znamenit i bogat grad Nabukodonosor je osvojio vekovima pre a zatimga je porobio Aleksandar Yeliki. Nakon njega se tu smestio imperator Trajan kada jepomerio granice Rima sve do Eufrata. Dura Europos plaćao je i dalje porez Rimu injegovom savezniku Odenatu, yladaru Palmire. Ali danas je grad bio predmet pohlepePersijskog kralja Hapura. Kralj kraljeva želeo je da pobedi Rimljane. A da bi pobedioRimljane trebalo mu je da opkoli Dura Europos.To uopšte nije bio lak posao. Opsada se odužila. Kraj drskog Eufrata, grad je sa tri stranebio prirodno zaštićen purpurnimKraljica Palmirekamenim stenama, veličanstvenim i nepristupačnim. Na zapadu, naspram ravnice koja seprotezala do Tigra, jedan izvanredan zid ga je opasivao i štitio. Rimljani i Palmirani su gagodinama ojačavali dozidivanjem te su sada sa njega strelci mogli bez muke da gadajunapadače. Bile su podignute kule sposobne da izdrže jaku paljbu iz katapultova, a koje sui same na vrhu ima-le katapultove. Dulad bi uništavala napadače pre nego što bi postavilirampe.I posle nekoliko meseci teške opsade otpor grada nije jenja-vao. Napadači su podiglimnoštvo logora, priyremenih koliba i jednostavnih slamnatih skloništa. Sve se toprostiralo u nedogled na velikoj raynici. Ljudi i žiyotinje, yojnici i trgoyci, lake devojke ismerne supruge žiyeli su izvan pokolja.Zamisao za uspešno okončanje opsade zahtevala je yeću mudrost. Budući da je bilonemoguće zauzeti utyrdenje Per-sijanci su odlučili da sruše zidine.Dugi hodnici obloženi kožom i na pojedinim mestima oja-čani ciglama spajali su kampsa brežuljcima zemlje koji su se gomilali ispred utyrdenja. Tovari drveta bili su doyučeniiz šuma Tal'Afara, udaljeni na oko dvadeset dana hoda. Bilo je doyedeno na hiljade Ijudisa obala Tigra, Mosula i Hatra. Oni su iskopali na dubini oko deset stopa prolaze koji suyodili ispod zidina. Tu su bile iskopane i dobro poduprete veće odaje. Odaje koje su bileisto toliko i lukavo smišljene zamke. Bilo je dovoljno zapaliti yatru na potporama da bi setlo na površini obrušilo zajedno sa neosvojivim zidinama.Pa ipak, Rimljani i Palmirani, videvši gomile zemlje kako se odronjavaju shyatili suspletku: unutrašnji prostor izmedu bedema i najbližih kuća bio je ubrzo ojačan nasipomzemlje u koji su bile pokopane najbliže gradske kuće. Branioci su sa svoje stranepotkopavali tlo u nadi da će preseći persijske podzemne puteljke. I jedni i drugi su radilitako dobro da je posle godinu 110Pl'es bogo vadana ludila i nadljudskih napora okolina Dura Europosa ličila na jednu čudoyišnu jamupustinjskih pacoya. Prostor je sa svih strana bio izrovan razbacanim rovovima, kaoogromnim krti-čnjacima!Uskoro će pastł veče. Možda će baš večeras početi poslednja noć iščekivanja. Po celompersijskom taboru se o tome šuškalo. Tuneli su konačno doprli do zidina. Bilo je pitanjesata kada će napasti. Napadači, kao i napadnuti, svakog trena su se plašili rušenja iznadsvojih glava koje ne bi preživeli. Dugi i uzani prolazi su bili tako krhki da bi loše

manevrisanje moglo slomiti poslednju odbranu grada ili potpuno uništiti pet meseciosvajačkog napora.Pre nego što je dečak uskočio u tunel oficir ga je uhvatio za rukav.- Požuri, Kuno. Nije veče za odugovlačenje.Persijanac se krvoločno nasmejao, a zubi su mu zablistali pod dugim brkovima.- Pobrini se da budeš nečujan. Ove Rimske svinje su odmah iza donjeg zida. Nemojpokvariti lepo iznenadenje koje ih čeka!Ovde su je zvali ,,Kuno" ne vodeći mnogo računa o njenom pravom imenu i polu. Prošlaje kroz red ratnika sa kožnim štitnicima pre nego što je uronila u zemlju.Prolaz je bio takve visine da se jedva moglo stajati uspravno, i već posle nekoliko korakasvetlost dana je iščezavala. Ubrzo se više nije čula ni spoljašnja vreva. Mogla se samonačuti škripa drvenih oblica koje su pridržavale ogroman teret teške gomile zemlje.Yazduh je bio zagušljiv i ustajao pa je bilo neprijatno udisati ga. Na trenutke pesak ješuštao i slivao se tu i tamo izmedu dasaka.KraJ/ica PaJmireDa bi uspela da se privikne na tamu, ona je zastala na nekoliko trenutaka. Poznavala jesvaki ćošak jame. Na desetine drvenih kotarica peskovite zemlje je prenela tokom celogmeseca, a malo ko se pokazao tako spretnim da se na slepo kreće kroz ovaj lavirint.Ispruženih ruku krenula je napred, orijentisala se ovlaš do-dirujući drveni plafon ne bi lipronašla put. Nakon desetak koraka svetlost lampe koju su zaborayili saperi zasvetlila jeu tami kao prsten narandžaste svetlosti. Hodnici su vodili nepravilnom okukom na levo.Pijuci sapera iskopali su jamu koju je trebalo ojačati.Ne gledajući kosture koji su ostali zaglavljeni ispod drvenih gredica, ona krenu brže,mnogo sigurnijim hodom.Svetiljka privezana jednim čvorom visila je sa stuba. Osve-tljavala je nekakvu kružnuprostoriju široku pet do šest hvati. Fitilj je visio i goreo, plamen se smanjio i činilo se daće se ugasiti.Persijski oficir je bio u pravu kada se plašio nesmotrenosti radnika. Ponekad, bezupozorenja, iznenadni potresi su uzdr mavali gredice tako snažno da bi svetiljkepopadale. Zapaljeno ulje moglo se proliti po daskama i grančicama pripremljenim zanapad.U trenutku kada je krenula da otkači svetiljku, štiteći fitilj rukom, nekakvi glasovi počelisu da odzvanjaju jako blizu, prigušeni zemljom.Glasovi su govorili jezikom Palmire pomešanim sa latin-skim.Persijanac je bio u pravu. Opkoljenici su bili sa druge strane zida.Čuo se smeh vojnika. Smeh kojim se ohrabruje. Umesto da se vrati kanalom, Zenobija jeugasila plamen lampe svojim prstima.112P1 es bogovaSlabašan tračak svetlosti pojavio se kroz zid zemlje. Zlatasta svetlost izbijala je izpukotine jedva veće od malog prsta!Ona je prislonila oko, zadržala dah i ugledala prostoriju veću i bolje ojačanu od one ukojoj je bila. Desetak svetiljki je gorelo osvetljavajući mnoštvo vojnika u pancirima sakratkim rimskim mačem za pojasom.Njihovi štitnici i kratki pilumi bili su uspravno naslonjeni na zidove.Dašak vazduha okrznuo joj je obraz. Noktom, veoma pažljivo, ona je raskopavala zemljui povećavala otvor.Na desnoj strani, duž podupirača, nalazio se crni prolaz jednog hodnika koji je vodionajverovatnije na drugu stranu bedema. Na ulice Dura Europosa!Nije dugo razmišljala. Potražila je gredicu pipajući po mraku, dovoljno laku, koju bimogla da podigne.Trebalo je da požuri. Ako bude mnogo kasnila persijski oficir će poslati nekog vojnika da

je potraži. Ona prisloni uz telo kolac od kedrovine i zakači ga za rame. Kapuljača joj sesmaknula tako da je mogla bolje da udiše zagušljivi vazduh iz jame.Zenica prikovanih na sićušnu svetlu tačku koja se probijala kroz tamu, ukočenih mišića,ne obraćajući pažnju na teret koji joj je gnječio rame, Zenobija skoči napred.Greda je pala preko zida uz zaglušujuću škripu koja je sve prodrmala. Ali ona nijeodustajala. Smogla je snage i ponovo gurnula svojim telom. Zemlja sa zida odjednom jepopustila. Zenobija se zateturala unapred, odgurnuta gredicom. Buka, sve-tlost i kricisprečili su je da oseti snažan udarac drveta i kamenja koji su joj izubijali kuk i leda.Kraljica Palmi reJedva da je uspela da vidi lica preneraženih vojnika. Vazduh je strujao kroz grede.Svetiljke su se iznenada ugasile. Tama je preplavila prostoriju i hodnike kao da jedolazila iz samog sre-dišta zemlje. Yojnłci su uplašeno vikali. Odbacujući svoj kaputnapunjen šutom, Zenobija se bacila u stranu. Videla je jedno udubljenje trenutak ranijekada je osmatrala ulaz u jamu. Moleći Balamina da je ne napusti ona je poletela napredskupivši ruke ispred sebe, spremajući se za napad.Iza njenih leda urlici su se i dalje ćuli. Zaslepljeni i izgubljeni u prostoru yojnici su segurali, udarali o grede, posrtali uz dreku. Škripa metala značila je da su mačevi biliisukani. Ali kako se stišavala gungula, Zenobija je znala da nije pogrešila; prolazila jekroz jedan uzan hodnik. Molila se da je taj puteljak odvede van.Dok je hodala tako povijena, rukama i šakama ispred sebe, srce joj je tuklo kao ludo.Trčala je sitnim koracima. Drveni če-šljići koji su joj pridržavali duge kovrdže podkapicom, otpali su. Pramenovi puni prašine lepili su joj se za obraze. Znoj joj se lepio zaoči. Nesvesno je izgovarala Balaminovo ime. - Ne napuštaj me! Ne napuštaj me sada! Izanjenih leda se još snažnije yikalo. Možda su se persijski yojnici sastali sa rimskim?Začula se tutnjava. Snažna i kratka. Zatim se tlo zatreslo. Potporne grede iznad nje supopucale, zaškripale su kao što nikada do sada nisu pucale i škripale. Ona je słwatila štase dešava i potrčala je veoma brzo. Prestravljeni krici čuli su se iz dubine zemlje. Huka ihje nosila kroz lepljivi vazduh koji se pripio za Zenobijinu tuniku. Putem kojim se kretalarušili su se zidovi. Zatrpana odronjenim zidom prostorija se survala.Zenobija je potrčala još brže ne razmišljajući o gredama koje su joj sekle ramena igredicama koje su joj izgrebale dlanove dok je pokušayala da se snade. Zadah smrti lediojoj je krv.PJes bog o vaSnažno je lupila unutrašnju stranu zida sa koga je otpadala zemlja i odbila se o jednugredu ispred sebe. Više nije osećala noge. Usta je zabila u zemlju. Jedva je stigla daprisloni ruke na svoje lice pre nego što je oblak prašine i šuta prešao preko nje.Trebalo je yremena da se zemłjina utroba smiri. Grede su i dalje pucale, ali su još dobropodupirale. Brujanje odrona odzvanjalo je u daljini. Mora biti da su se i drugi hodniciobrušili. Ljudske krike više nije čula.Još uvek u tunelu ona se uspravila, zakašljala i pljunula. Krenula je napred teturajući se,bolnog tela. Tek što se naslonila na unutrašnji pregradni zid, zemlja kao bujica vodegrunu pod njene prste. Prašina je prodirala sa svih strana i ulazila u oči koje je jedvauspevala da otvori. Prašina koja se yrtela po zemlji kao kakva životinja, bila je gusta.Pomišljala je da se prolaz nesumnjivo urušio pred njom. Da će možda umreti, tu, ugušenau ovoj jami.Pa neka!Balamin joj je pružao ruku.Otvarajući bolje oči, videla je sa svoje leve strane veoma slab tračak bele svetlosti. Nekavrsta okruglog oblaka jasnog u noći.Svetlost dana!Nit koja je izbijala van. Na deset ili petnaest koraka!Ona je potrčala vrišteći od sreće poput životinje dok joj je grlo bilo puno prašine. Izide na

svetlost dana i oseti svež vazduh, mada je bila zaslepljena i praćena kolutima prašinenalik dimu tamjana.Nije bila ni na kakvoj ulici već u dvorištu neke kuće. Kuće polu zatrpane zemljom. Jedanglas uzviknu:-Hej! Pogledajte! Neko izlazi.Kraljica PaJwireDve siluete su joj se približile, probijajući se kroz sivilo prašine. Muškarci. Jedan rimskioficir, besprekorne odore, oklopa jedva potamnelog i jedan vojnil< Palmire crnih zuba.Obojica su je iznenadeno pogledala. Bili su podjednako zaprepašćeni.Rimljanin upita:- Ko si ti? Drugi izjavi:- Centurione! To je žena!Zenobija se privikavala na svetlost. Od nadraženosti očiju krenule su joj suze koje su jojpročistile oči. Ona nije odgovarala, tražeći mutnim pogledom gde da pobegne. Primetilaje u jednom uglu naspram dvorišta hodnik koji izgleda niko nije čuvao.Centurion je uhvati za ruku.- Šta radiš ovde? Jesi li persijanka? Gde su ostali, ispod? Palmirski vojnik se cerekao:- Evo persijske hrabrosti! Poslati ženu da sruši rudnike! I možeš biti siguran da je onašpijun!Novi huk odzvanjao je hodnikom. Potom još jedan, nedaleko od kuće. Na krovovimakuća su neki muškarci vikali. Zenobija je primetila dvadesetal< naoružanih yojnika kojisu gestikulirali.- Ruši se kula! To je kula centurione!Rimljanin podiže pogled. Zenobija to iskoristi i jurnu izmedu dvojice muškaraca.Palmirski vojnik ipak je bio mnogo okretniji nego śto je ona pomislila. Uhvatio je za skuttunike i pokušao da je veže.- Hopa, slatkišu! Ne trči tako brzo!Divljački, bez griže savesti, Zenobija ritnu kolenom vojnika medu noge. On širom otvoriusta ne ispuštajući glasa. Držao je i dalje njenu tuniku, ali ne da bi je zadržao već da biostao na nogama.Ona povuče tkaninu svom snagom. Tunika, već pohabana, pocepala se na šavovimarazgolićujući je sve do pojasa. YbjnikPlespresta de se bori. Trepćući očima pogledao je zadivljeno, ali i bolno.- Svih mi bogova, ova furija je zaista žena!Rimljanin se nije divio njenim grudima. U ruci je već držao mač. Zenobija se istrglasvom snagom koja joj je preostala, oslobodila se i potrčala ka hodniku, ostavljajući deotunike u vojnikovoj ruci.Balamin je još jednom odlučivao o njoj. Izbezumljeni urlici dopirali su sa krova:- Persijski strelci se postavljaju.- Centurione, Persijski konjanici zauzimaju svoj položaj!- Katapultom ih ne možemo gadati, kula je srušena! Pri-premaju se za napad.- Centurione! Oni formiraju redove!Zenobija baci pogled preko svog ramena. Centurion i palmirski vojnik okrenuše joj leda.Trebalo je šibati druge zveri, a ne nekakvu prašnjavu špijunku.PIes b^ggo vai!ABRITUS, RIMSKA MEZIJAMač ]e leteo yazduhom u yelikom luku. Bronzani vrhovi zabili su se u śtitnik na obrazuGota. Krv pomešana sa zubima i kostima šikljala je iz razbijenih varvarovih usta.Obamrlost od potresa sprečila ga je da podigne svoj mač. Uvrnuvši zglob, Aurelijan jezarnahnuo maljem preko čeličnog šlema. Varvarove oči se širom otvoriše, koliko od bola,toliko i od iznenadenja. Zenice mu se raširiše od užasa.

Od udarca maljem spala mu je kaciga. Pojayila se raščupana kosa. Sečivo mača sestropoštalo. U metežu bitke jedva se moglo čuti pucanje kostiju. Aurelijanoya ruka jezadrhtala kada se mač zabio u mozak, probijajući kosti nosa i brade.Ratnikovo lice biło je preneraženo, čak i tako raspolovljeno. Ruke su mu se uzdigle ujednom jedinom drhtaju poput treperenja jesenjeg lišća. Srušio se kao klada. Yeštoizmaknuvši kuk, Aurelijan ga je izbegao. Ratnikoy mozak se rasuo po lepljivoj travi.Aurelijan ga nije ni pogledao. Levom rukom je već uspravljao malj, pogledom tražećisledećeg neprijatelja.Išao je po bojnom polju već satima i borio se. Rano junsko sunce padalo je na oklope išlemove preživelih. Yunena postava njihovih pancira bila je natopljena znojem. Zora sebudila i ku-pala u vlatima raži, mirišljavim cvetovima bagrema uz plotove, ali uprkossvemu zaudaralo je na pakao. Urlici su se jedva čuli koliko je vazduh njima bioprezasićen.Kraljica PalmireOko sedmog sata, dok se sunce dizalo na istoku, Aurelijan je izgubio svog konja. JedanGot, snažan poput diva, razbio mu je glavu od čela do nozdrve jednim udarcem malja.Rascopane glave, životinja se srušila, a Aurelijan je izbegao da padne pod nju. Klečećijoš uvek izbacio je svoj mač i rasporio Gotovu utrobu na delu gde su se spajale bronzaneploče njegovog oklopa. Izvlačeći svoj mač iz leša, Aurelijan je zgrabio malj kojim jenjegov konj bio ubijen. Trenutak kasnije, on je njime razbijao glave varvara.Tačno u središtu meteža bitke on više nije morao da juriša. Goti su mu dolazili kao leptiriprivučeni plamenom baklje. Obuzeti divljačkim besom, oslobodeni svake brige i zamisli,gazili su preko leševa svojih savladanih saboraca, kako bi dopreli do tog Rimljanina kojiih je i dalje mrvio.Ispunjen istom tvrdoglavošću, istim samrtnim ludilom, Aurelijan je mačem odbacivaosečiva. Malj je zviždao vazduhom, šlemovi su poskakivali, a lobanje padale pod oštricomsa koje se slivao mozak i krv. Retko kad bi promašio. Pod maljem se lomilo rame, bok ilipotiljak. Potom je mač sekao ruku, ubadao se u Iłce, ne prodirući u celosti. Lica i tela sakojih se slivala krv Aurelijan nije video. Video je samo glave koje su padale podnjegovim udarcima. Disao je sa sve više i više odvratnosti, ali ravnodušan premasmrdljivom vonju utroba, sprženih na suncu. Pri svakoj smrti oštrica je sve jače yitlala unjegoyoj ruci.Najzad, na polovini osmog sata, slično iscrpljenom brujanju, Gotski rogovi su odjeknuli.Jedan dug zov, praćen sa tri kratka poziva.Ispred Aurelijana, jedan varvarin je oklevao sa povlačenjem preko gomile leševa. Počeoje čudno da se ponaša. Krenuo jePles bogovai poćeo da se smeje. Ludački smeh. Zatim se okrenuo i visoko poskakivao iznad Ijudikoji su ležali na zemlji.Za tili čas Gotska vojska povlačila se putem koji je vodio do močvarnog dela Dunava.Ostale su samo sablasne gomile mrtvihi ranjenih.Nagonski, Aurelijan je potražio konja i rog kako bi pozvao na gonjenje. Krajičkom okaugledao je Maksima zacrvenjenog od sveže krvi. Smejao se, mlatarao obeležjem legije,pozivao preživele da krenu ka njemu.Aurelijan se takode nasmejao. Yitlao je svojim mačem držeći ga za oštricu, drške uvazduhu. Uz promukli urlik on ga je za-bio izmedu svojih nogu, u travu medu mrtve. Izgrla hiljade legionara otimali su se povici radosti zbog pobede i slave. Bilo je gotovo.Novost je stigla do njih za manje od jednog sata, dok su se prali od krvi u jednom potoku.Sveža voda jedva da je uspevala da utiša groznicu od koje su goreli. Udovi su im drhtalikao udovi starih žena. Pojedini više nisu mogli pomaknuti ruke, a da ne jauknu. Jednavelika posekotina bila je na levom Maksimovom ramenu.

Iza starih visokih šuma, spokojna tišina i smrad mrtvih koji su već trulili na suncuprigušivali su jauke ranjenih. Yazduhom su ponovo letele i brujale bube, roj belih leptiraplesao je na olistalim bagremima. Ptice su letele pod sunčevim zracima i sletalezaklonjene mladim lišćem. Prvi mišari i gavrani lešinari sekli su plavetnilo neba. Oninajoholiji su već proždirali mesopobedenih.Jedan dekurion se pojavio i poterao svog konja do same reke. Pred njim su se ukazali golioficiri, te je za trenutak oklevao.121KraJjica PalmireZatim podiže štap privezan purpurnom trakom koja ga je označayala Imperatovimglasonošom.Maksim odgurnu centuriona koji mu je previjao rame.- Pridi, dekurione. Koga tražiš?- Od Imperatora Decijusa Avgusta, za legata Aurelijana, lično izrečeno.Pred Aurelijanom, glasnik jedva uspe da pozdravi.- Legate, Imperator te obaveštava da je odbio Gote na dve miłje zapadno od Abritusa.Varvari su gledali da opkole kamp yelikim trupama, dobro vodenim i brojnijim od našihlegija. Ali sami su osujetili napad.Aurelijan je potvrdio klimanjem glave. Osim preplanulosti lica i podlaktica, kožanadražena trenjem vunene postave nje-govog oklopa bila je skerletna.-1 sada se penju na sever? - upita on, pažljivo sušeći telo.Bila je to više tyrdnja nego pitanje. Dekurion ga je posmatrao ne usudujući se daodgovori.Aurelijan je čuo Maksimovo mrmljanje. I jedan i drugi sum-njali su na istu stvar. Kniva,zapovednik Gota, bio je prepredeniji od svih opakih lisica. Njegova zamisao sada je bilaočigledna. Ne bi trebalo da je bio mnogo oslabljen.Uputio je ratnike protiv njih na pet do šest milja od Abritusa, žrtvujući svoje najslabijesaborce kako bi se verovalo da namerava da opsedne logor i ambare Nove. Tako, dok jeXX Yaleria Vitrix bila zaustavljena, daleko od Decijusa i njegovog sina Etruskusa, velikideo Gotskih trupa grabio je na sever sa svojim pleriom, probijajući se do ušća Dunava.Tamo gde nijedna ozbiłjna bitka nije mogla da se vodi, a da se ne zaglibi u gusto blatomočvara.Toliko smrskanih glava za toliko malo!Aurelijan se nagnuo nad reku. Krsta su mu obamrla od umora. Žubor vode sprečio ga jeda čuje glasnika. Kada se uspravio, ugledao je preneraženost na Maksimovom licu.Ples boffo va- Sta si rekao, dekurione?- Imperator Decijus Avgust te obaveštava da je njegov sin, Cezar Herenijus Etruskus,poginuo dok je V Macedonia bila pod njegovim zapovedništvom.- Etruskus? Svih mu gromova!Začuctujuće, Aurelijan oseti jedno snažno olakšanje.Prva pomisao bila je u vezi sa zlokobnim predskazanjem njegove majke koje ga je morilonoćima od prolaska kroz Sir-mijum. Julija Kordelija je pogrešila. Bogovi su svoj besskrenuli sa oca na sina. Sa Avgusta Imperatora na mladog Cezara.Neka su hvaljeni Mitra i večno Providenje!Hladnim glasorn, Aurelijan je upitao gde se nalazi DecijusAvgust.- U taboru Abritusa. Sa zapovednikom Mezije i svojomyojskom. On te poziva.- Neka mi brzo pronaćtu konja.Aurelijan je već navlačio svoju tuniku natopljenu krvlju. Pokretnom rukom Maksim je

zgrabio oklop koji se sušio naobali potoka.- Uzmi moju kobilu. Ona nije išla u boj, odmorna je. Osimako ne želiš da i ja krenem.- Ne. Leči se. Pazi na zaraze koje haraju ovim krajem. Potre-ban mi je tvoj život,prijatelju, rie zaboravi to. Vrati u red naše centurije. Neka budu spremni u sledeću zoru.Počinjemo sve iznova: današnja bitka bila je samo obmana.Bio je uveden u Imperatorovu odaju, a ne u onu čuvenu ve-liku salu pretorijuma gde suse obično održavali prijemi. Tribun koji ga je vodio stao je kraj vrata i najavio ga nepodižući glas.Kral/ica PalmireZidovi prostorije bili su obojeni plavim i crvenim kosim trakama. U uglovima, reljefnistubovi pridržavali su lovorove vence. Bio je tu i jedan izvajani nag Jupiter koji je bacaosvoje koplje u uznemireno gnezdo zmija. Jedan krevet i jedan sanduk bili su savnameštaj. Kristalčići mitre i ambre cyrčali su u jednoj darovnoj kupoli koja je stajala nadrvenom oltaru. Decijus je, sklopljenih očiju i glave nagnute ka dimu, nosio generalskuodoru, a ne carsku togu. Yisoke jahačke čizme prekrivale su mu listove sve do kolena.Korice njegovog parazonijuma bile su veličanstvene. Sedefasta zmija završavala se navrhu zlatne glave lava. Drška mača bila je napravljena od srebrnih kuglica sa berilom ismaragdom, umetnutim u dršku i prikovanim za jednu zlatnu alku.Okłop mu je zaškripao kada se uspravio. Oklop iz ranijeg doba, iz jedne celine. Mnogi suverovali da se radilo o kopiji oklopa koji je nosio veliki Trajan kada je proširio Carstvodo Korzike, šireći granice Rima sve do severa. Ukrašen besnom Meduzom i Yučicama,majkama Rima, njegove izbočine prila-godavałe su se grudnim i trbušnim mišićima.Oklop je snažno stezao Decijusovo telo i malo muškaraca njegovih godina je bilosposobno da ga nosi.Sa navršenih šezdeset godina njegova kosa bila je proredenija i više seda od njegovebrade. Posedovao je držanje i moć zrelog čoveka. Čak i po danu kao što je bio današnji,Aurelijan nije primećivao nikakvu iznemoglost na njegovim licu. Na usnama nije bilo nituge ni gorčine. Surovo lice generala. Uobičajen stav jednog yojnika.Skupivši pesnicu na grudi kao znak odavanja poštovanja Aurelijan je postao svestanprizora koji je pružao. Prekriven udarcima, njegov oklop bio je rdavo zatvoren; loše sepridržavao za pocepane remene, njegova prikačena pregača visila je kao dronjak. Čizmesu mu bile natopljene krvlju i prašinom. Čak je i njegova brada širila smrad bitke.Ples bogova- Oprosti mi zbog neuredne odeće, Decijuse Avguste. Decijus je jednim pokretom rukeodmahnuo na njegovaizvinjenja.- Osećaš se na pobedu i neprijateljev beg, legate! Ko bi semogao mrštiti?- Moj bol ne može olakšati tvoj. Ali snažan je i iskren. Yoleo sam Etruska. Dva puta smose borili rame uz rame na Dunavu. Bio je hrabar više od mnogih mladih Cezara.- Pravo govoriš. Bio je.Glas mu je bio tegoban ali nije trepnuo očima. Pogledavši Aurelijana, on je prodro unjegovu dušu mnogo snažnije i mnogo bolnije nego bilo koje Gotsko oružje.- Sta je život jednog čoveka? Da li je on bio moj sin? Aurelijan nije pronalazio reči daodgovori.- Sta je život jednog čoveka da bi Rim poštovao njegovu moć. Herenijus Etruskus jeumro kada je trebalo da umre. To je volja bogova. To je dobro. Nemoj o meni misliti dasam čovek bez srca ili da sam okrutniji nego što si ti sam, legate. Seti se ovoga:Rimljanin, bio on Cezar ili ne, samo je kamen jednog ogromnog zida carstva. A ja,Decijus Avgust, ja sam taj koji čuva zid na-spram mračnog varvarskog sveta. Zlo i nered

su izvan njega i obitavaju oko njega kako bi srušili Rim. Rim graden više od pet vekova.Yirtus, Pietas, Fides! Samo to vredi. Samo to i ništaviše.Nesvesno, Aurelijan je počeo da drhti. Njegovi prsti, usne, njegove misli su podrhtavale.Groznica i umor nisu dolazili od borbe. Decijusove reči zanele su njegovo srce i njegovrazum.Yirtus, Pietas, Fides! Reči Rima. Reči koje je njegov otac uklesao na oltar ispod svojebiste u lararijumu Sirmijuma.Ali iz Decijusovih usta postajale su sam dah bogova. To je značilo biti Imperator. JedanAvgust posedoyao je moć koja nije dolazila samo od sjaja njegovog oklopa. Rimskibogovi stapali suKraljica Palmirese sa njegovim Ijudskim obličjem kako bi ga učinili plemenitijim i svetijim.Tako su dakle bogovi čuvali sudbinu Rima i njegovih naroda, kalendu za kalendom, izbitke u bitku. Kao što se pri svakoj zori neustrašivo sunce podizalo nad pločom svetakako bi potisnulo tamu i zlo.Decijusovo lice je smekšalo. Prozreo je njegove misli. Položio je osećajno prste na tunikunatopljenu smrću varvara.- Živ si i pobednik si, Aurelijane. To je jedino što je važno. Dugujemo załwalnostbesmrtnim bogovima.Aurelijan je klimnuo glavom.- Pobedio sam, Avguste. Ali ova previše laka pobeda samo je deo Kniyinog lukavstva.Neće ga naročito onemoćati prilikom bekstva.- Ni mrtvi mu više neće pomoći. Budi u to siguran. Imperator se okrenuo, zgrabio sauzanog kreveta opasač ikorice mača koji je Aurełijan prepoznao. Etruskov mač! Decijus je izvukao oštricu izkožne navlake.- Primi ovaj mač iz mojih ruku, Aurelijane.Bilo je to veličanstveno oružje. Gvožde je dolazilo iz kova-čnica Damaska, koje su jedinebile sposobne da učine jedno oružje tako laganim i tako moćnim, isto toliko nežnimkoliko i otpornim. Po ugledu na persijske mačeve, posedovao )e ojačanje: dva gavranovakrila, graciozno povijena na spoljnu stranu, iskovana od čelika namotanog zlatnimvlaknima. Drška, široka i jednostavna, bila je istovetna dršci Decijusovog parazonijuma.Dragulj, boje zelene vode, bio je uglavljen u srebrnu alku. Na navlaci, sazvežda Mitre,Gavrana, Marsa, Lava i Heliosa bili su izvezeni srebrnim i zlatnim nitima, zapanjujućomveštinom. Koža je bila dvostruko ojačana sa dve čelične oštrice tako da je i sama bilaoružje, ako je bilo nužno.- To je mač tvoga sina...P1 es bogo vaMač je ležao u njegovim rukama. Nije se usudivao da ga vrati u korice. Decijus ga je jošuvek pridržavao svojom šakom. Preko oružja, podrhtavanje njegovog snažnog dahaprenelo se na legatove dlanove.- Prihvati ga, Aurelijane. Niko neće umeti da ga oživi sem tebe. Pogledaj ove korice.Etruskus je bio veran Mitri, a ja znam da je on tvoj bog. Ko ga je dostojniji od tebe?Želim da se to zna. Želim da ovog trenutka opašeš ovaj mač, pre nego što se pridružimoostalima u yełikoj odaji.- Decijuse Avguste, nemam niti jednu reč da izgovorim o svojoj vernosti.Decijus je prihvatio i potvrdio njegovo priznanje treptajem očiju. I jedan i drugi suzaćutali, skupljenih pesnica na oružju poginulog mladog Cezara. Aurelijan je znao da subogovi za-pečatili jedan dogovor koji je samo smrt mogla uništiti.Decijus je grubo povukao ruke sa korica mača. U trenutku, postao je drugi čovek- Naš dobri zapovednik Mezije želi da iskoristi smrt moga sina da bi nastavio svoju

politiku: da poklanja tovare zlata Knivi kako bi njegovi Goti prešli preko Dunava, a da sene bore sa našim legijama. Taj veliki slabić Trebonijan savetuje mi da dam sebi dovoljnoyremena da sahranim mladog Cezara pre nego što krenem na Rajnu! On će se pobrinutioko mira i o svemu ostalom. Ali ne i o bitkama, o tome ne. Baciće otkupninu za Rim podnoge Gota! Možeš li verovati? On se usuduje, usuduje se! Onog trenutka kada varvaribeže pred nama, natoyareni opljačkanim plenom iz Filopolisa!Decijus je grdio tako snažno da su iskrice tamjana počele da lepršaju. On ih je raspršiorukom, a kolutove dima odbacio je o zidove.Kraljica Palmire- Ova propast ishod je politike jedne ništarije. Ali Trebonijan ne ume drugačije. Otkakozapoveda tom regijom sve ide iz gorega u gore. A drugi, legate. Drugi ne vrede mnogoviše! Legije Kajusa Prokuluma i Liliusa Finitusa pale su pred deset hiljada Gota. Još uvekžmirkaju očima. Etruskova smrt još više ih nagoni da budu obazrivi, umesto da zapalinjihov bes. Budem li ih pustio dovešće Rim do toga da trguju sa varvarima, samo da ne bišto pre ispraznili svoje sanduke. Da li je to sve što je preostalo od naše oholosti?Od besa, jedna ogromna žila iskočila mu je na čelu. Aurelijan je na trenutak zaćutao prenego što ga je upitao:- Koja su tvoja naredenja?- Napašćemo varvare, kolłko noćas. Primoraćemo Knivu da se bori, pre nego što stignedo Dunava. V Macedionia biće pod mojom ličnom zapovešću...Aurelijan nije mogao da se ne namršti, što je Decijus pri-metio.- Šta? I ti sumnjaš?- Ne, Avguste, ne sumnjam! Tvoja odluka je dobra, treba da napadnemo Knivu kolikosada. Gotski narod okupljen je na severu, oko Duostoruma. Pljačkajući, prigrabiće gomileoružja i oklopa, strahovito će se proširiti, jači nego ikada ranije. I to na našim granicama.U pravu si, treba ih zaustaviti. Nema drugog rešenja.-Ali?- Ali Kniva je otelotvorenje lukavosti. Pogledaj put kojim se kreće da bi stigao do reke.On ide ka močvarama. Tamo gde ga mi ne možemo pobediti.- Naprotiv! Prikolice natovarene zlatom zaglibiće se u blato i usporiće ga. Zarobljenici ćemoći da pobegnu.- Može biti, Ayguste!- Ne veruješ mi?P1 es bogova- Ono što verujem, a to je da Kniva ne bi krenuo močvarnim putem, ako nije razmislio daje to dobro za njega.- Znaš li da si izgovorio istu rečenicu kao i debeli Trebo-nijan.- Yeruj mi da je ne izgovaram sa istim razlogom.- Šta predlažeš?- Da se popnemo više i brže od tih gotskih varvara. Ako zaobidemo močvare, bićemobrži. Žustrim hodom od jedne noći i jednog dana. Iznenadićemo ih kada se budupribližavali Duostrorumu, puštajući ih da veruju da su pobedili. Poznajem ih. Kada misleda su pobednici, varvari ne odolevaju radostima pijanstva. Njihova brojnost biće njihovaprepreka.- Moraćeš da predeš Dunav, i to preko tri rukayca. -1 oni će morati, Ayguste.- Dvadeset hiljada varvara, koliko ih ima, zayeslaće tamo gde, na žalost, mi imamo jedvadve legije.- Neće nam biti potrebna vesla. Mi ne prevozimo kola na-tovarena zlatom. Brodovi ćebiti naši mostovi.- Kada budeš prešao reku, sa druge strane će te napasti oni koji čekaju Knivu na severu.- To je slabašan rizik. Biće to veliko iznenadenje. Kada u Duostrorumu budu svesninašeg prisustva, biće isuviše kasno za njih.

Decijus je ćutao, sumornog lica, očiju prikovanih za Etru-skusov mač koji je Aurelijan idalje držao u rukama. Sa ra-zočaranjem, Aurelijan je prozreo ogromnu želju za osvetomkoja je ispunjavala Imperatorove misli.On, koji se trenutak ranije činio tako jakim, krio je svoj bol sa tolikim prezirom. Nijesudio o položaju vojske kao zapoyednik, već kao otac i poniženi car. Hteo je da izbrišesmrt svog sina krvlju. Yečeras ili sutra, što je brže bilo moguće. Koliko god da košta.Kraljica PalmireObuzela ga je neprijatna jeza, majčin glas ponovo je proganjao Aurelija: ,,Decijus ćeumreti, sine moj. Nećeš to moći da sprečiš. Budućnostje takva: onakva kakvu je želevečni bogovi."Na tren je oklevao. Da li da upozori Decijusa? Da mu kaže istinu o opasnosti,suočavajući se sa njegovim prezirom. Da rizikuje i na sebe navuče njegovu mržnju. Većje čuo njegoy divljački smeh. On, Imperator, da se čuva nekakvih predskazanja jednesveštenice, oslobodenice iz Sirmijuma! Hajde, nisam li možda pogreśio kada sam tipoklonio mač moga sina?Decijus sklopi svoje prste na njegoye, gnječeći ih o oštar čelik Damasa. Povrativši se izsvojih misli, Aurelijan zadrhta, progutan pogledom starca koji mu je toliko verovao.- Znam o čemu razmišljaš, prošaputa Decijus. Ipak je tako. Bogovi treba da odluče omojoj sudbini i moći Rima. Evo šta ću zapoyediti: VMacedonia pratiće Gote krozmočvare dok ćeš im ti preseći put na severu. Kajus Prokulum će me podržati i njegovaVII Claudia Pia Fidelis.Ledeni osmeh prešao mu je preko lica na kome više nije bilo nikakve emocije.- U pravu si što navaljuješ, Aurelijane. Ta zamisao je bolja od prethodne. Neće senaročito svideti Trebonijanu, a to je dobar znak!PJes bogo va12DURA EUROPOSUžas je vladao gradom. Sa svih strana se čula vriska zbog napada Persijanaca.Opšti haos je omogućio Zenobiji da neopaženo prode, sva odrpana i prljava da se čovekuplaši.Skupljajući skute tunike na telo, trčala je, nasumice ulicama, kako bi se što više udaljilaod vojnika. Ali niko je nije pratio, niko se nije brinuo za nju. Stopila sa sa metežom kojiju je okruživao, pomešala sa ženama koje su plačući gurale svoju decu, ne znajući gde, samuškarcima koji su se dozivali da bi preneli vodu, hranu, da bi zatvorili vrata i prozore.Svako je želeo da pobegne sa ulica na kojima će uskoro pljuštati gomile strela. Hitali suiza svojih vrata sa nadom da su doyoljno jaka.Trube su odzvanjale upozoravajući. Muškarci u skromnim tunikarna, opremljeništapoyima, koljem styrdnutim na plame-nu i džakovima kamenja, sa naporom su sepenjali kroz layirinte stepenica koji su yodili do terasa kuća, skakali su sa krova na krov.Sada je trebalo da ga pronade.Ispunila je najteže, ali trebalo je da ga pronade.Brzo. Pre noći. Pre nego što Persijanci opkole grad.Rečenica koja joj se mesecima motala po glavi, dode joj na usne: ,,Onaj koga tražiš je uDuri. Uči sa sledbenicima boga Hrista." Bile su to reči jednog starog putnika karavanakod koga se Zenobija raspitivala, svaki put kad se yraćao sa puta.131KraJ/ica PaJmireTrebalo je da pronade hrišćansku kuću. Kroz ceo Istok bili su hvaljeni hramovi i kućekoje su stanovnici Dura Europosa bili sagradili i ukrasili za rimske i palmirske bogove, zaJevreje, pa čak i za nove vernike jedinog boga, hrišćane. Svako ih je ovde moraopoznavati. Kad ude u Palmiru, neko će je sigurno uputiti na mesto gde se nalazio Havad.Prvo je upitala žene koje su unosile ćupove ulja u jedno dvorište. Činilo se da nisu čak ni

čule njeno pitanje. Okuša svoju sreću nešto dalje, nabacivši učtivi osmeh.- Hrišćanska kuća? - pitala je - Pokažite mi samo ulicu, molimP1 e s b ogo vavas.Ponovo joj niko nije odgovorio. U ritama i pocepanoj tunici, njen osmeh ličio je nagrimasu. Gledali su je kao ludu. Jadnu devojku kojoj je zvuk oružja poremetio mozak.Prolazila je iz ulice u ulicu, ne znajući da li treba da ide ovuda ili onuda. Grad je biosagraden prema jednom veoma strogom pravilu. Ulice su se ukrštale i sekle pod velikimpravim uglovima. Kuće su bile zbijene. Sve su ličile jedna na drugu, naročito u ovomludilu. Izgubila se, a haos oko nje nije joj dopuštao da zapamti bilo kakvo obeležje.Najzad, vrteći se oko konačišta za karavane, Zenobija se sudarila sa jednom napuštenomstaricom koja je sa neobičnim spokojem posmatrala metež oko sebe. Njene staračke siveoči spustile su se na nju sa blagošću. Možda je u njima bilo i tračka osmeha?- Ti tražiš hriśćansku kuću, kćeri moja?Bez oklevanja, njena sasušena šaka zgrabila je Zenobijinu ruku. Odvukla ju je do jedneraskrsnice, pokazala joj gomilu rojnika koji su se tiskali pod zidinama. I to odmah poredkuće iz koje je Zenobija, trenutak ranije, izašla iz Persijskih tunela!- To je tamo, upravo preko puta. Nisi daleko. Ali tamo nećeš ništa videti.Stara se okrenula ne izgovorivši više nijednu reč.Zenobija se obazrivo yratila putem kojim je došla. Mesto je vrvelo od vojnika. Čuli su sepovici, Ijudi su se nervozno gurali.Ubrzo je shvatila šta je starica želela da kaže. Ovde više nije bilo kuća. Kao i sve kućekoje su bile naslonjene na utvrdenje, kuća hrišćana bila je zatrpana ispod ogromnognasipa zemlje koji su podigli opkoljenici.Mogla se razaznati samo preko vidljivih fresaka sa jednog srušenog zida koji se uzdizaoiznad svoda napola zatrpanog zemljom. Zenobija prepozna ribe na trakama, pastira koji jenosio ovcu preko ramena, životinje i likove kojima su posebno bili priyrženi sledbeniciHrista svuda u istočnom Carstvu.Htela je da krene napred. Ljudi oko nje jurili su nemilice. Bilo je besmisłeno da nekogazaustavlja i pita bilo šta. Niko ovde ne bi bio sposoban da joj kaže gde se nalazi Havad,sin Ihamov i vernik Elkezaje i Hrista.Od razočaranja kolena su joj klecala. Zateturala se. Talas umora iznenada se spustio nanjeno telo i dušu.Jedina misao, mesecima, davala joj je snagu i hrabrost. Toliko snage i toliko hrabrosti dase osećala neuništivom. Pronaći će Havada ovde, uskoro, za tren!Tokom četiri godine nije imala drugog cilja. Naučila se strpljenju i smernosti. U tajnostije dobila pomoć od putnika iz karavana svog oca. Svuda gde bi se uputili, u pustinje kao iu gradove, oni bi zapitkivali da li neko poznaje yernika Elkezaje, po imenu Havad, sinaIhamovog. Za tri godine i pet meseci, dobijala je jedan te isti odgovor: „ Niko ne zna zanjegovo ime, niko za njega nije čuo."A onda, prošlog leta, jedan starac izgovorio je čarobnu rečenicu: „ Onogkoga tmžišje uDuri. Uči sa sledbenicima Boga Hrista."Kraljica PalmireJedna noć joj je bila potrebna da pripremi svoje bekstvo iz Palmire gde je živela sasvojim ocem. Nije čak ni poljubila jadnu Ahemu, plašeći se njenog plača. Egipćanka jesigurno verovala da je Zenobija negde umrla. Abdonaj još više.Trpela je Persijance, njihove gluposti i njihoyu oholost. Podno-sila je iscrpljujući posaosa kopačima. Ni za šta!Oh! Da, toliko napora ni za šta!Bilo je i suviše kasno. Prekasno. Sigurno je hrišćanska kuća bila ispražnjena odmah napočetku opsade. Havad odavno nije bio u gradu.Zašto na to nije pomislila?

Knedla joj je stajala u grlu i nije mogla da diše. Oko nje se kovitlala prašina pri svetlostisumraka.Svi su vikali, svako svoje slutnje. Da će Persijanci napasti za jedan sat bakljama, akobude trebalo. Da će zapaliti grad upa-Ijenim strelama koje će izbacivati džinovskimlukom. Da će napasti u zoru jer ih njihovi bogovi ne štite u noćnim borbama. Da su nekeočajne žene sa svojom decom poskakale sa stena u veliku reku...Zenobija se rugala tom užasu. Nije želela ništa da čuje o tim sitnim nesrećama. AkoPersijanci sravne Dura Europos, šta se to nje tiče?Neka je zadave ako ih to bude veselilo. Pustiće ih da to učine.Brojni vojnici navirali su nadomak hrišćanske kuće. Sa njene desne strane bio je srušenzid. Ostavljen je prolaz i iz njega se videlo zapanjujuće spokojno dvorište sa jednompalmom i vełikom tamarisom. Bilo je očigledno da je kuća napuštena. Ušla je u todvorište.Pl 'esvaOdmah je ugledala fontanu pod tremom. Voda nije izvirala ali je ostalo malo u dnukorita. Savila se da bi pokvasila sasušena i bolna usta. Voda nije bila za piće. Promućkalaje njome usta pre no što ju je ispljunula.Bila je žedna i gladna. Ali čemu napiti se i najesti kada će svejedno umreti?Srušila se ispod fontane, sklupčala se i drhtala od svežine koju je nosila noć. Nebo je bilosve tamnije i tamnije. Komešanje sludenog grada činilo se da najzad jenjava. Ona je jošjednom pomislila na jednostavne rečenice koje bi izrekla Havadu:„ Noć i dan, ti si u mom srcu. Idem tamo gde ti ideš. Neću se udati za Odenata. Tebe samodabrala. Od trenutka mog rodenja i zauvek, ja sam te odabrala. Tebe Havade i nikogadrugog. Danas sam žena, zaista nisam više dete. Mogu da radam i usrećim jednogmuškarca. Donela sam odluku. Šta mi znači da budem kraljica? Odenat je želja mog oca,ali ne i moja. Biću tvoja kraljica, Havade voljeni moj, tvoja sreća biće moje kraljevstvo.Sama pomisao da ne mogu osećati tvoje ruke na mom łicu, ubija me. Četiri godine, ništadrugo nisam mislila osim da upijam dah s tvojih usana i budem tvoja žena. Ako to mojotac sazna, tražiće moju smrt. Ali otići ćemo jako daleko. Otići ćemo u Grčke zemlje.Naučila sam njihov jezik, a ti ćeš učiti onako kako oni to čine. Postaćeš čovek velikemisli, onakav kakvi su łjudi tamo. Filozof, učitelj. Sve sa tebe će sijati u očima drugih.Adbonaj nikada više neće pronaći svoju kćer. Zaboraviće je."Reči su izyirale. Prošaputala ih je kao da je želela da ih prenese u jedan blistavi svet ukojoj bi je Havad pronašao, zapanjen i srećan.Kada je zaćutala, iscrpljena, ponovo je čula zvonjavu kraj zidina utvrdenja. Rat sepribližavao. Prilično je poznavala ne-strpljivost Persijanaca, pa je znala da će napastinoćas. Zapaljeni grad biće njihovo sunce.Nesvesno je zaspala, utoljujući žed svojim suzama.Kraljica PaJmireKoliko li je yremena spavala? Jedan sat, nekoliko sekundi? Pola noći? Nikada nijesaznala. Dok se budila činilo se da sanja. U senci, kraj jednog stuba, glas je govorio:- Nećemo imati vremena, Havade! Persijanci su tu, pogledaj nebo!Zenobija je širom otvorila oči kao da su te reči bile njoj upućene. Ugledala je crveneplamene obrise na nebu. Da, Persijanci su napadali.- Ne budi tako nervozan, druže moj. Ako Bog želi, On će nam pomoći. Ne sumnjaj u to.Taj glas, siguran, miran. Ona ga je prepoznala. Svaki slog odzvanjao je u njenoj utrobi.Sva ukočena, pomislila je: ,,Oh! Havade, Havade, ti si tu? Jesi li to zaista ti?"Havadov glas reče još:- Zapalimo baklje da bismo mogli da yidimo gde koračamo. Zenobija je osetila hladnuzemlju ispod svojih leda, iviculavora prislonjenog na njene noge. Nije sanjala. Treba da ustane, da se pokaže. Uzyikne

Havadovo ime.Neko je yrisnuo, bio je to Havadov prijatelj koji ga je odgurnuo. Dve upaljene streleletele su nebom. Sasvim blizu. Pale su na susedni krov. Oni koji su najavili napad prekonekakvih sprava bili su u pravu. Nisu to bile male strele. Bila su to koplja uvijena krpamanatopljenim katranom koje su kao kiša padale na grad. U ovom trenutku, urlici sa bedemaotkrivali su da se vodila bitka prsa u prsa.- Brzo! Nestrpljivo je nastayljao Havad. Nemoj se plašiti!Zenobija je ustala i yrisnula:Ples bogova- Havade!Havadov prijatelj umalo se nije onesvestio od iznenadnog straha.- Havade, to sam ja! Zenobija! Zar me ne prepoznaješ? Prstenoyi syetlosti koji su izbijaliiz bakłji slabo su ga osvetljavali,ali plamen koji je dosezao do greda sa krova, davao je doyołjno syetlosti da serazaznaju lica.Uprkos bradi, nešto dužoj kosi, on se nije izmenio. Prepoznala bi ga medu hiljadamadrugih.Prepoznala je čak i njegoy način da se čudi, da se namršti, da podigne svoju lepu rukukako bi zaštitio oči od zaslepljujućih plamenoya i potraži onoga ko je bio tu, u noći.Ona se nasmejala:- Narayno da me ne prepoznaješ, vidi u kakvom sam stanju. Uronila je svoje ruke ufontanu da bi zahyatila malo vode dapokyasi lice.- Bila sam sa Persijancima celog jednog meseca, yikala je. Htela sam da ti se pridružimnešto ranije ali sam uspela da predem ogradu tek yečeras.Reči su izyirale iz njenih usta, praćene piskayim smehom koji nije mogla da zaustavi.- Kopala sam za njih. Mislili su da sam dečak. Zvali su me Kuno.Ona poskoči. Novo koplje uletelo je u jedan ugao dvorišta. Plamen se prośirio, bacajućiplamičke sve do trema.- Treba da krenemo - ječao je Havadov drugar - Svi ćemo izgoreti!- U pakao će otići, podli i podmukli. - režao je Havad prezrivo - Beži ako hoćeš da bežiš.Havad izvuče iz kragne svoje tunike jedan srebrni medaljon na kome je bila predstavljenariba i njime zamahnu.- Bog će se setiti! - urlao je.Kraljica PalmireP]es bogov aKoliko li je vremena spavala? Jedan sat, nekoliko sekundi? Pola noći? Nikada nijesaznala. Dok se budila činilo se da sanja. U senci, kraj jednog stuba, glas je govorio:- Nećemo imati vremena, Havade! Persijanci su tu, pogledaj nebo!Zenobija je širom otvorila oči kao da su te reči bile njoj upućene. Ugledala je crveneplamene obrise na nebu. Da, Persijanci su napadali.- Ne budi tako nervozan, druže moj. Ako Bog želi, On će nam pomoći. Ne sumnjaj u to.Taj glas, siguran, miran. Ona ga je prepoznala. Svaki slog odzvanjao je u njenoj utrobi.Sva ukočena, pomislila je: ,,Oh! Havade, Havade, ti si tu? Jesi li to zaista ti?"Havadov glas reče još:- Zapalimo baklje da bismo mogli da vidimo gde koračamo. Zenobija je osetila hladnuzemlju ispod svojih leda, iviculavora prislonjenog na njene noge. Nije sanjala. Treba da ustane, da se pokaže. UzvikneHavadovo ime.Neko je vrisnuo, bio je to Havadov prijatelj koji ga je odgurnuo. Dve upaljene streleletele su nebom. Sasvim blizu. Pale su na susedni krov. Oni koji su najavili napad prekonekakvih sprava bili su u pravu. Nisu to bile male strele. Bila su to koplja uvijena krpama

natopljenim katranom koje su kao kiša padale na grad. U ovom trenutku, urlici sa bedemaotkrivali su da se vodila bitka prsa u prsa.- Brzo! Nestrpljivo je nastavljao Havad. Nemoj se plašiti! Zenobija je ustala i vrisnula:- Havade!Havadov prijatelj umalo se nije onesvestio od iznenadnog straha.- Havade, to sam ja! Zenobija! Zar me ne prepoznaješ? Prstenovi svetlosti koji su izbijaliiz baklji slabo su ga osvetljavali,ali plamen koji je dosezao do greda sa krova, davao je dovoljno svetlosti da serazaznaju lica.Uprkos bradi, nešto dužoj kosi, on se nije izmenio. Prepoznala bi ga medu hiljadamadrugih.Prepoznala je čak i njegov način da se čudi, da se namršti, da podigne svoju lepu rukukako bi zaštitio oči od zaslepljujućih plamenova i potraži onoga ko je bio tu, u noći.Ona se nasmejala:- Naravno da me ne prepoznaješ, vidi u kakvom sam stanju. Uronila je svoje ruke ufontanu da bi załwatila malo vode dapokvasi lice.- Bila sam sa Persijancima celog jednog meseca, vikala je. Htela sam da ti se pridružimnešto ranije ali sam uspela da predem ogradu tek večeras.Reči su izvirale iz njenih usta, praćene piskavim smehom koji nije mogla da zaustavi.- Kopala sam za njih. Mislili su da sam dečak. Zvali su me Kuno.Ona poskoči. Novo koplje uletelo je u jedan ugao dvorišta. Plamen se proširio, bacajućiplamičke sve do trema.- Treba da krenemo - ječao je Havadov drugar - Svi ćemo izgoreti!- U pakao će otići, podli i podmukli. - režao je Havad prezrivo - Beži ako hoćeš da bežiš.Havad izvuče iz kragne svoje tunike jedan srebrni medaljon na kome je bila predstavljenariba i njime zamahnu.- Bog će se setiti! - urlao je.137Kral/ica PalmireDečak je oklevao, očiju uprtih u metal. Potom u Zenobiju koja se lagano približavala,potpuno nesvesna opasnosti. Odlučio se, potrčao koliko su ga noge nosile i nestao u kući.Zenobija je bila sasvim blizu Havada. Oh! Kako je bio lep! Lepši i snažniji nego što ga sesećala. Umirala je od želje da spusti svoje ruke na njega, ali se nije usudila.- Ti govoriš grčki, a ja te razumem isto kao i na našem jeziku, reče ona blago. Otac mi jedoveo dobrog učitelja. Htela sam da učim da bih govorila na grčkom sa tobom!Havadov pogled je treperio. Oči mu je preplavio jedan blag talas. Njegova usta ponovo subila usta nekadašnjeg Havada. Najzad, najzad ju je zaista prepoznao.- Ti si luda! Šta radiš ovde? Misliš li da je čas?- Havade!Havadov pogled goreo je kao plamen koji je proždirao krov susedne kuće. Njegovi prstistiskali su srebrnu ribu koja je visila oko njegovog vrata.- Nemam vremena. Treba da... Nemam vrernena za tebe. Ne ostaj ovde, opasno je! Beži!- Havade, slušaj me. Treba da...- Kasnije, ako Bog to bude želeo!On je više nije slušao. Potrčao je ka kući. Preko ramena i dalje je vikao:- Gubi se!Tonom kojim se teraju psi.Zenobija je ostala skamenjena u sred dvorišta, obasjana plamenovima sa svih strana,nesvesna borbi koje su se vodile na nekoliko koraka od nje.U podnožju zidina, odbrana Rima i Palmire odstupala je pod pritiskom Persijanaca.Pl'es bogo va

Nesumnjivo je i dalje bila u tom položaju kada su je ugledali. Usamljena devojka koja jestajala u sred drorišta, ravnodušna na zvuke borbe oko nje, okružena plamenom koji segasio sam od sebe.Možda su i oni kada su je ugledali u tim prnjama i nepokretnu, pomislili da je luda.Ali ono što su takode videli, pored svog buktanja okolo, bila je njena lepota.. Uprkosdronjcima, uprkos blatnjavom licu. Lepota žene kakvoj verovatno nikada nisu prišli, akamoli je pomilovali.Bilo ih je četvorica. Borbe prsa u prsa su se nastavljale na obližnjim ulicama, ali činile suse lakim. Mogli su se već nasladiti SYOjłm prvim plenom. Jedari od njih uzyiknuo je:- Hej, deyojko, šta radiš tu? Čekala si nas?Drugi su se smejali.Ono što nisu očekivali, bila je snaga i bes koji je pokazala kada su pokušali da je dotaknu.Oslobodila se tako dobro da je kidala obraze, usne i oči. Uprkos svojoj brojnosti, nisuuspeli da je savladaju. Urlala je, opirala se i grebala. Izgledalo je da se nikada nećeumoriti.U toj borbi, ona je brzo ostala bez ono malo tunike što joj je preostalo. Njena golotinja,kao i njen bes, još više su dražili Persijance, ako je to bilo moguće. Bila je tako lepa,toliko lepa, prosto demonska! Poigravali su se njenim besom kako bi bolje videli sjaj uplamenu koji je plesao. Plamenu nalik blistavoj krvi. Čvrstina njenih grudi, tananostnjenih bedara, obla zadnjica, njen ženski rascep, sve im je plamtelo u glavi. Ali takode imržnja, želja da se poseduje i snažno ukalja njena lepota. Znali su dobro da je bogovinisu njima namenili i da je nikada neće posedovati.Kraljica PaJmireDa, ništa nije više yredalo od te lepote! Bila je to, uprkos svemu, samo jedna devojka ujednom gradu koji je trebalo uništiti do pepela.Jedan od njih skočio je izgubivši strpljenje i zgrabio je svoj mač. Udario je pljosnatimdelom Zenobijinu slepoočnicu. Ona se stresla i sklopila oči. Iznenada krhka, čineći se jojviše nagom nego ranije. Yojnik je udario ponovo.Onesvešćena pre nego što je dotakla tlo, ona se sručila i našla se u takvom položaju, da jeizmamila osmeh radosti nje-nim silovateljima. Ona) koji ju je udario zažalio je zbog tenepromišljenosti jer mu je zadovoljstvo bilo umanjeno.Havad je nije odmah ugledao.Izleteo je iz kuće kao ludak. Noseći veliku kožnu torbu krcatu yrednim uvijenimpapirusima na ramenu, kose i brade osmudene od yreline plamena, mislio je samo nabekstvo.Na ulicama, Rimłjani su uzvraćali napad. Grad koji je bio u plamenu odzvanjao je odborbenih pokliča. Havad je potrčao ka procepu u zidu. Tek tada je primetio telo nagežene na zemlji.Prvo je pomislio da se radi o snažnim prłvidenjima koje je Zlo moglo širiti. Hteo je daskrene pogled.Drugi glas mu šapnu Zenobijino ime.Potom je ugledao. Golu kakvu je nikada nije video, ali strašno krvavu i rastrzanu. Golukao napušteni leš. Kasapljenje je bilo učinjeno.- Zenobija, Zenobija!Njene ruke su još uvek stezale pocepanu tuniku. Kroz besne odsjaje vatre ugledao jetragove crne krvi na njenim butinama i njenom stomaku. Shvatio je.- Oh! Svemoćni Gospode Bože!Pao je na kolena kao što se pada pred mrtvacem. Ali ona nijePlesbila mrtva. Disala je. Njene grudi, njen stomak podrhtavali suisprekidanim dahom.Uspeo je samo da zgrabi svoj srebrni medaljon, ribu gospoda

Hrista, šapćući:- Zašto si došla? Zašto?Ali Zenobija nije otvarala oči, nije odgovarala.Setio se da ima iscelitełjske ruke. Oklevao je. Nije znao gde da spusti svoje dlanoye. Nijeznao da li da se usudi. Gospod Bog mu je tada pritrčao u pomoć.U tom trenutku začula se dernjaya i topot kopita na pločnikudyorišta:- Šta radiš tu, ti?Bio je to rimski yojnik. Prolazio je kroz rupu na zidu, polu naslonjen na vrat svog konja,držao je istom rukom i uzde i svojmač.Havad je ustao, drhteći kao list. Rimljanin je bio ranjen. Vrhkoplja je virio iz njegove butine.Bez oklevanja, Havad se bacio na njega. Ovaj je zaurlao od bola, ali ga je Havad bacio nazemlju. Uzeo je njegov kaput kako bi uvio Zenobiju i položio je preko konja koji jetapkao u mestu od straha i kolutao svojim krupnim očima prema plamenu kojije załwatio krov.Rimljanin je psovao, vikao i puzao kako bi se domogao svog mača. Havad ga je šutnuoposred lica, ošinuo konja po zadnjici i poterao ga do prolaza na zidu.Iza njegovih leda, Rimljanin se drao kako će ga pronaći, kako će ga ubiti po stotinu puta ikako ga rimski bogovi nikada neće zaboraviti. Sagoreće ga u paklu.141PJe s b ogo va13ABRITUS, RIMSKA MEZIJAOvako su se stvari odvijale. Aurelijan je otišao na sever da bi presekao put Gotima, aDecijus je krenuo sa osvetom u srcu prateći ih do močvara. I tako se desila propast.Dok se XX Yaleria Victńx spremala da prede poslednji rukavac Dunava, jedan glasnik gaje sustigao, lica iznurenog od umora koliko i od vesti koju mu je nosio.- Legate! Decijus je mrtav!- Sta govoriš?- Istinu, legate: Decijus Avgust je mrtav. Goti su ga ubili. Pao je u zamku u srcu močvara.V Macedonia sa svojih pet hiljada yojnika svela se na njih svega stotinjak. Ništa nijebolje prošla ni VII Claudia koja im je pritekla u pomoć.Zamka, tako jednostavna, da ga je i dete moglo sprečiti! Aurelijan je saznao pojedinostitek u sumrak, nakon što je iscrpeo dva konja da bi stigao u Novu.Goti su bili u prednosti i zauzeli sigurne i čvrste položaje na ulazima u močvare. lako suim kola bila izložena opasnosti, veliki broj ratnika bio je odreden za borbu i vraćali su senatrag. Domišljato, umesto da brane puteve po kojima su im se kretala kola, oni supostavili zasedu ispred najblatnjavijih delova močvara kako bi zavarali Rimljane. Njihovizastrašujući strelci su se postayili oko cele kałjuge. Decijus je pomislio da su trupe koje jeugledao ispred sebe bile saterane u tesnac, da su u opasnosti i lak plen za njegovu vojsku.Yolja za osvetom je u njemu izbrisalaKralfica Palmiresvaku pronicljivost. Njegovi generali, u strahu da ga ne rasrde ili iz čiste gluposti, takodeje nisu pokazali.Nakon prividne borbe, Gotske trupe su odstupile. Lenjo su se dali u bekstvo bez ikakvogreda, ali su se ponovo skupili u muljaku močvara izazivajući Decijusa da ih prati. Tada,kada su se sandale legionara zaglibile, kada konji više nisu mogli da podignu svojakopita, kada su Ijudi, pod težinom svojih oklopa sve više tonuli, Gotski strelci sunagrnuli. Šta je moglo biti lakše od toga da se ustrele legije u blatu.Pokušaj Kajusa Proculuma da pristigne u pomoć Decijusu sa V Klaudijom bio je

uzaludan. Imperator je već bio mrtav, potonuo u smrdljivo blato močvara. Tada je i Kajuspoginuo. Legija se povukla pre nego što je bila desetkoyana u potpunosti.Rimska vojska Azije bila je pobedena.Već sutradan vest se proširila po celom kraijevstvu.Na svakom putu, u svakom hramu, svuda gde je dosezao Rimski narod reči su se uvlačileu kuće, po poljima, sa istom onom lakoćom kojom se širi kuga. Decijus Avgust bio jemrtav, ubijen od Gota! Carstvo, jedino na svetu, po prvi put je bilo na kolenima, glaveodrubljene u jednoj močvari! Prvi put, bogovi nisu spasili Rim od varvarske prljavštine.- Gde je? - začudio se, gledajući oko sebe - Gde je Imperatorovo telo?Dvorište pretorijuma šuštalo je od šapata. Prestrašeni yojnici nisu se usudivali dapogledaju jedni druge. Nigde, medutim, Aurelijan nije video samrtnu postelju mrtvogImperatora.Guverner Mezije, onaj koga je Decijus zvao "taj debeli slabić Trebonijan" odgovorio jena njegovo pitanje.- U močvarama, verovatno, legate. Nema sumnje da su ga već raskomadali gavrani ilivodeni pacovi.Ples bogo va- U močvarama? Niste poneli njegovo telo?Ogromno Trebonijanovo telo zadrhtalo je prividnim nema-rom, što je naravno mogao bitii lagan smešak.- Trebalo ga je prepoznati u blatu medu hiljadama učmalih leševa. Ima ih toliko u tojblatnjavoj bari da je nemoguće pre-poznati i jedno lice.- Nemoguće? Ali ne radi se o jednom licu, guverneru! Radi se o Decijusu Avgustu,rimskom Imperatoru!Aurelijan nije mogao verovati ni svojim očima, ni ušima. Ispred njega nalazilo seotelotvorenje same propasti Imperije. Bio je to debeli Trebonijan. Glava mu se stapala saramenima koja su se utapala u stomak, u jedan ogroman stomak, tako da je održavaoveliku razdaljinu naspram svojih sagovornika. Ipak te oči, zlataste i sjajne, ukrašenedugim ženskastim trepavicama, bile su žive. U tom trenutku su snažno svetlucale. Ne odplača, niti od tuge. Od uzbudenja. Loše prikriveno zadovoljstvo čiji razlog Aurelijanu nimalo nije bio nepoznat.Tonom koji nije pokazivao nimalo poštovanja, Aurelijan je jošjednom uzyiknuo:- Želiš li da kažeš, guverneru, da niko u ovom trenutku ne traži Decijusove posmrtneostatke? Naš Imperator neće imatipogreb?Nimalo uvreden, kroz Trebonijeve punačke usne prešao jejedan lagan uzdah.- Zbog čega tražiti ono što se ne može naći? Uvek možemo zadovoljiti naše bogovenašim žrtvama, kako bi primili duh tog sirotog Decijusa, u nedostatku plamena njegovogtela. Ima važnijih stvari: Rimu je potrebna glaya. Legijama je potreban zapoyednik.Treba proglasiti novog Aygusta pre sledeće zore.Oko njih je nastao tajac. Trebonijanova ambicija bila je očigledna i bez tajni. Nikada nijeprestao da se protivi Deci-jusovim odlukama, ovde kao ni u senatu. Danas, ubivši onogkojiKraljica Palmireje vladao skoro cele dve godine, Goti su mu poklonili najlepši poklon. Eto zašto suTrebonijanove oči tako silovito sijale!U jednom trenutku Aurelijan se zapitao nije li možda zamka koju je Kniva postavio bilaplod pokvarenog prefektovog uma. Ništa ga manje ne bi iznenadilo da je to istina.Ali Knivi nisu bile potrebne ničije lukavštine.U stvari, Trebonijan je trebalo samo da stoji u zaklonu kampa i da čeka da Decijusova

zaslepljujuća osveta ispuni svoj zadatak.Besnom zbog nemoći, Aurelijanu je zastala knedla u grlu. Udovi su mu bili ukočeni odtuge. Umor mu je savijao kičmu. On je skupio svoje pesnice, osećajući kako mu prstidrhte. A zbog čega prebaciti kriyicu na Trebonijana?Nije li Decijusova smrt bila i njegova greška? Nije li njegov zadatak bio da bude krajsvog Imperatora, da ga štiti, da ga odyrati od zamke?Da nije raspravljao o Decijusovoj strategiji možda bi uspeo da izbegne zamku? Bio je tonjegov zadatak, njegoy jedini zadatak! Ali oholost ga je prevarila. Hteo je da pokažeImperatoru i legatima da je on najlukaviji. Hteo je sam da ubije Knivu. Ta lažna pobedakoju je hteo da posveti Decijusu, a koji ga je skoro smatrao sinom, koštala ga je poraza inajvećeg poniženja.Gorka žuč pomešala se sa njegovom pljuvačkom. U stomaku je osećao mučninu. Potpunporaz, bez ispravke. Uvreda od koje su lica oko njega prebledela. Osim Trebonijanovog.Aurelijan se usprayio. Pritisnuvši o svoj oklop mač koji mu je Decijus poklonio i kojimse još nije bio borio uzviknu gromkim glasom punim prezira, ali dovoljno glasnim da gasvako dobro čuje:- Guverneru Trebonijane, dokle god telo našeg Imperatora ne bude ležalo ovde, u središtuovog dvorišta, vreme neće teći. Rim neće disati. Znam da si nestrpljiv da na svoje ćelospustiš146Pl'es b ogo valovorov venac. Ali u ovom času znamenje Carstva još uvek je u blatu močvara. Našibogovi čekaju i gledaju nas. Misliš li da će te podržati ako se oglušiš o njihovu volju?Guvernerova usta su se izgubila u ogromnom licu. Kada je odgovorio, samo serazaznavao njegov ružičasti jezik.- A kakva je volja bogova, legate, kada ne odvraćaju našeg Avgusta od toliko glupezamke, u koju je dozvolio sebi da upadne?Aurelijana je pratilo svega dvadesetak legionara. Maksim je odbio da ostane u kampu.Bez reči, ranjene ruke koja je krvarila na njegovom oklopu, on je jahao sa njim domočvara.Trulež Ieševa osećala se u vazduhu na više od jedne milje od ustajałih voda. Ovo nijeličilo ni na jedno dosad videno bojno polje. Sve je bilo pomešano. Glib, blato i tela. Crnakrv i skoro nepokretni tok, trske i strele. Voda je proždrala ono malo čistog vazduhačudovišnom halapljivošću. Yeliki zeleni mehuri drobili su travu i trula tela. Svetlost danaiščezavala je u ovoj ogromnoj ravnici, jedva uzdignutoj tu i tamo užasom hiljadenagomilanih tela načičkanih ukaljanim vrhovima strela, slomljenim drvetom strela.Poneka gomila telesa bila je tako priklještena da ni sami strvinari nisu mogli da se spustekako bi se predali svom piru. Yrteli su se i obletali, krečeći. Borili su se nad ranamaleševa sa kljunovima koji su štrčali iz utroba.I tako u nedogled, do okuke jednog rukavca Dunava, daleko na severu.Svako je, već pri prvom pogledu, znao da nikada neće pronaći Imperatorovo telo. Ipak,Aurelijan je sjahao sa svog konja i za-koračio kroz blato bez oklevanja.Prvo je hteo da izbegne da gazi po mrtvima. Ali nije se mogla spustiti čizma, a da se nezgazi neki ud, neki stomak, nekiKraljica Palmirepotiljak. Obema rukama on okrenu prvo lice i obrisa blato sa očiju i sa usta. Zatim sesavio prema još dvojici. Maksim se približio.- Nemoguće je, Aurelijane. Jedini put, guverner je u pravu. Zbog čega tražiti ono što sene može naći?Ne gledajući ga, Aurelijan odgovori:- Pronaći ću ga. Neću napustiti ovu močvaru sve dok Deci-jusovo telo ne bude u mojimrukama.

Počela je da se spušta noć a oni još nisu pronašli njegovo telo.Legionari su uspevali tek tu i tamo da pronadu još po neki leš. Trojica medu njima supovraćala creva i utrobu. Sad su bili na svojim konjima, ledima okrenutih užasu i gledalisu da zaborave smrad koji se uylačio čak ispod kože.Maksim nije napuštao Aurelijana. Pratio je zabrinuto njegove pokrete. I jedan i drugi suse udaljavali sve dalje od obala mo-čvare. Čas su išli na jednu stranu, čas na drugu, vrtelisu se, okretali tela i lica bez kraja. Nijedne oči, usta, čelo koje se pojavljivalo nijepripadalo Decijusu.Ponekad bi se zabili do pojasa, teturali po rupama ispunjenim vodom. Uspevali su da seizvuku tako što su łwatałi napuštene leševe koji su padali po njima. Maksima je bolelarana. Ponovo je prokrvarila, a njegova rumena krv mešala se sa crnom krvlju kojom jesve bilo ulepljeno. Njegova divna plava kosa bila je prljava kao grudi divljeg vepra. Alinije pomišljao da se buni.Aurelijan je bio blatnjav i gnevan. Samo plavetnilo njegovih očiju nije bilo ukaljano.Borio se sa pticama i pacovima. Izvukao je Etruskov mač kako bi njime mahao iznadglave, a levom rukom je obrtao lice za licem. Brisao je oči, usta, dalje i dalje. Zatim ih jeprepuštao gavranima.PJes b ogo vaOko petnaestog sata, Maksim reče:- Uskoro će pasti noć. Treba da dodemo do obale, ili ćemo se izgubiti u tami. Sutra,zorom, moći ćemo...- Zapali baklje. Dve po čoveku.- Aurelijane...- Baklje, tribune Maksime.Legionari su bili poslušni. Kao da su se plašili ludila svog zapovednika isto onolikokoliko su se plašili pomahnitalosti bogova.Gutajući svoje gadenje i svoj užas, sa bakljom u svakoj ruci, obrazovali su obruč okoAurelijana. Spojene baklje načinile su jedan čudan svetlosni mehur na površini močvare.Usamljen, majušan u beskonačnoj tami, on se pomerao sporo poput bube.U središtu ovog prstena koji kao da je lebdeo ka nepoznatim Ijudskim svetovima,Aurelijan je okretao lica pobedenih.Tokom noći, bar su strvinari napustili svoju gozbu.Tonuli se sve dublje u ustajali glib. Činilo se da je nemoguće pronaći Decijusov leš.Koliko su dugo ovako uzaludno išli? To više niko od njih nije znao. Nisu znali da li sekreću levo ili desno, napred ili nazad.Možda su se vrteli u krug. Aurelijan je u svojoj pomahnitalosti možda satima okretao istalica mrtvih.Kraljica PaJmireUmor ih je iscrpljivao. Uprkos smradu i mučnini, bili su gladni. Noge su im se mehaničkipokretale izvan njihove volje. Baklje su se gasile. Nestrpłjivo su čekali da se potpunougase. lako su se plašili mraka, okruženi leševima, tama je najzad na-terala legataAurelijana da se zaustavi.Iznenada, jedan se legionar okliznuo i sručio. Njegova baklja pala je preko tela.Odjednom se začulo nekakvo zaglušujuće šu-štanje, eksplozija bez siline. Plavkastiplamen, kratak kao vuna na ćilimu, raširio se oko njih.Neprekidnim šištavim šumom plamen se uvećao. Na njihovo zaprepašćenje proširio se usvim pravcima, bezobličnim trakama, neobičrio živahnim.Za trenutak je zahvatio celu močvaru. Noć je bila obasjana plavičastom svetlošću.Morskim plave-tnilom, gustim i divljim. Plavi plamen prevukao se preko tela, biljaka,blata. Podigao je noć kao pokrov koji potiskuje težak vazduh sa izgriženih telesa.Kasnije se po kampu govorilo da je to plavetnilo, jasno i bistro, bilo uprayo isto onoplavetnilo očiju legata Aurelijana.

Jedan vojnik je vrisnuo od užasa, potom još jedan. Pobegli su što su brže mogli, padali uplamen koji ih nije sagorevao već samo gušio. Teturali su se i kašljali, posrtali pomrtvima. Svoje živote dugovali su samo drugovima koji su ih usptavljali.Zatim je divovski plamen počinjao da se gasi. Izgledalo je kao da ga močvara gutavelikim gutljajima. Nestajao je mestimično, onako kako se i pojavio.Maksim je spustio umornu ruku na Aurelijanoyo rame. - Ovo je dovoljno. Bogovi suvideli tvoju bol i uzeli su De-cijusovu dušu. Ova močvara biće njegova lomača, alinjegov duh neće lutati. Možemo se vratiti u tabor.Sve oko njih ponovo je postalo tama. Ostao je samo slabašni i treptavi tračak plamena nabuktinji koju je Aurelijan držao u svojoj ruci.Pl'es b ogo vaNakon duge ćutnje, on prozbori:- Decijusa sam voleo više od svog oca. Ali kao i moj otac, otišao je i ostavio me samog.Da li to žele bogovi? Je li moja sudbina da gledam kako umiru i napuštaju me oni kojimogu da me vode? Ili je moja majka u pravu?- Ona je predvidela Decijusovu smrt. Tb je ispunjeno, pro-šaputa Maksim. Moraćeš setoga sećati.Aurelijan ga je odmerio pogledom ne odgovorivši. Baklja je osvetljavala njegovezakrvavljene oči. Maksim nije znao da li ga je ovaj uopšte čuo.U logor su se vratili tek u zoru. Ličili su na čudovišta od sasušenog blata, sablasnosmrdljivi. Medutim, pre nego što su otišli da se okupaju i odmore u kaldarijumu, saznalisu za novost.Tokom noći, ono što je preostalo oficira i legionara iz V Macedoniae i VII Claudijaeklicali su Treboniju, dok je spuštao lovorov venac Rimskog Carstva na SYOJU ogromnuglavu. Rim je imao novog Avgusta. I novu politiku.Već u sledeću zoru, Trebonijan je naredio tajnim izaslanicima da odu kod Knive,Gotskog kralja, kako bi ga uveriłi da ga Rimłjani više neće goniti i kako može zadržatisvoj plen kao dokaz dobre volje Carstva. Novi Imperator bi bio srećan da ga uskoro primii lično mu uruči nekoliko sanduka zlata u zamenu za ovaj mir.Oko šestog sata, dok su se povratnici iz močvare odma-rali, Aurelijana probudiše. Uručilisu mu ploču za poruke ispisanu Trebonijanovom rukom.XX Yaleria Victrix treba da napusti kamp pre noći i uputi se visoko na Dunav, gde će bitiod veće koristi za sigurnost Rima. Ovde u Meziji, rat protiv varvara bio je okončan.P1 es b ogo va14OAZA DINGIR-DUSAGU oazu su stigli još prethodnog dana. Mali karavan sa tri-desetak kamila iz Udruha,natovarenih sa malo bakra. Deca su se igrala na stenama iznad vode. Oni su prvi ugledalisenke na treperavom pustinjskom horizontu.Neko se primicao. Samo jedan konj, čudno. Možda izgubljena kamila.Ne, bio je to konj. Sa dva jahača na jadnoj životinji.Da, jedan muškarac i jedna žena. Sami, bez pratnje, bez mule ili kamile sa samarom.Izvežbane oči muškaraca ubrzo su opazile rimski prekrivač na konju. I kaput rimskogvojnika koji je prekrivao ženu. Bili su zaprepašćeni, ali tek kada su je prepoznali, nju,Zenobiju.Pustinjska Zvezda. Abdonajeva kći, nestala već mesecima, za koju se mislilo da je mrtva.Vest je proletela svuda, iz šatora u šator. Žene su pohitale kako bi postavile špalir za njenulazak u kamp. Uzvikivale su krike dobrodošlice. Ali ti uzvici brzo su zamrli u njihovimgrlima pre nego što su im muškarci davali znak da prestanu.Svi su podrhtavali kao da je pustinjska toplota bila ledena.Muškarac je na sebi imao tuniku oblivenu krvlju. Brada mu je bila suviše duga zanjegove godine, a pogled mu je goreo od groznice. Abdonajeva kći bila je umotana u

kaput, privezana za njega kožnim kaišem. Lice joj je bilo bledo, oči sklopljene. Moglo sepomisliti da je mrtva.Kra 1/ica PalmireŽene su jecale, ali svako se držao po strani, ne usudujući se da izusti bilo kakvu reč, dapostavi ikakvo pitanje.Konj se zaustavio tik do jezera. Muškarac je odmotao kaiš i ne tražeći pomoć spustioZenobiju na zemlju. Ona je otvorila oći. Bio je to zastrašujući pogled. Žene su grizlesvoje usne. Deca su posmatrala kao da su znala da će ono što sada gledaju, pamtitizauvek.Zenobija je silovito odgurnula muškarca koji je doveo i koji je još uvek želeo da jojpomogne. Ne brinući se što je gledaju ona se oslobodila kaputa, bacajući ga daleko odsebe. Naga, pohitala je u vodu jezera i tamo nestala.Zaronila je i niko je za dugo vremena nije video. Toliko dugo da su se talasi na površinismirili, a Ijudi počeli da se brinu. Potom joj se pojavila kosa, njišući se poput alge.Približila se obali i svi su mogli videti kako se prekriva blatom.Grabila je muljak iz jezera punim šakama, trljala celo svoje telo takvom grubošću da sečinilo kao da želi da iskida svoju kožu.Uskoro, bila je cela prekrivena od stopala do korena kose. Tek tada se smirila.Sela je u vodu, samo joj je glava yirila.Muškarac koji je dopratio nije se nijednom rečju obratio putnicima karavana. Nije ih čakni pogledao. Otkačio je svoju kožnu torbu sa sedla konja i spustio je na svoje rame.Udaljio se i smestio ispod palmi, sa druge strane jezera. Nekim ženama se učinilo daplače. Bilo je bolno gledati njegovo lice obraslo bradom i njegove plamteće oči.Muškarci su ga prepoznali. Svi su pomalo poznavali učtive običaje Elkezajita. Ako ga jeBalamin želeo ovde, bilo je dobro. Ako je Havad, sin Iskelajev, želeo tišinu, i to je bilodobro.Zgrabili su konja da bi se pobrinuli za njega i tiho su zborili.PJ'es bof>o vaSvi su mislili na jednu te istu stvar. Balamin je doneo Zeno-biju, vratio je ovde kako bibila u njegovoj ruci.Balamin, Moćnik postanka, on koji je Abdonaju poklonio kćer i izvor, odlučivao je oonima koje je odabrao. Neka je blago-sloven.Do yečeri Zenobija nije izašla iz vode. Pomerala se samo da bi se bolje prekrila blatom.Žene su joj prišle da bi je upitale je li gladna. Kako nisu dobile odgovor, počele su daplaču.Muškarci su ih udaljili. Zaklinjali su se da treba pustiti Ba-lamina i Zenobiju da učine štosu morali učiniti. Glad nije bila najvažnija. Ne još.Kada se noć spustila oni su zapalili vatru na obali jezera da ne bi bilo potpuno mračno.Smenjivali su se tokom noći kako bi održavali vatru do zore.Zenobija se nije pomerila. Niko nije znao da li je spavala jer su joj oči bile širomotvorene.Dan je bio miran kao i noć. Zenobija nije odgovarala ni kada su joj žene ponovo ponudilejelo. One su bile zabrinute. Muškarci su im govorili da čekaju, a decu koja su se tuskupljala, razjurivali su.Ono što se ovde videlo nije bilo za njihove oči.Tokom noći, dok je gorela vatra koju su održavala dva mu-škarca iz karavana, Havad jeušao u yodu. Muškarci su oklevali,Kra Jji ca Palmireali se nisu usudivali da ga spreče. Primakao se sasvim blizu nje i kleknuo.Naslućiyali su ono što joj je govorio, ali nisu mogli čuti njegove reči. Ništa od njegovihmolbi nisu čuli. Zašto je trebao da spasi te Božije knjige, da ih izvuče iz kuće koja jegorela? Knjige koje su bile starije od svih Ijudskih sećanja, koje su već bile spašene u

valjanoj hrišćanskoj kući pre nego što je ona bila pokopana. Knjige koje su sadržayale rečjedinog Boga, Oca Ijudi čak i pre nego što je On poslao Hrista na zemlju. Knjige kojenisu bile ispisane Ijudskom rukom, već Božjim srcem. On, Havad, trebaJo je da ih spasi.Zenobija je morala to da razume! Nije smela da mu zamera što je odabrao da spasi Božjureč umesto da spasi nju. Morala je da razume i oprosti. Šta je Ijudsko meso u rukamaSvemoćnog?Da li ga je slušala? Havad nije znao. Na rumenoj svetlosti plamena njeno lice bilo jeodsutno, skamenjeno, iako su joj oči bile širom otyorene.Havad je i dalje preklinjao. Zenobijo! Zenobijo! Nije mi srce od kamena. Nisam tezaborayio. Ali kako je mogla pomisliti da će on pobeći sa njom onog trenutka kada jeonako banula, kroz plamen opsednutog grada?- Oh! Zenobijo, zar ne želiš da shyatiš? Bilo je nemoguće pobeći daleko od te kuće satobom bez Božjih knjiga!Pod debelim slojem blata, Zenobijin vrat, obrazi, usta, bili su kao u kipa.Havad je grmeo, grla iskidanog od jecaja. Podsetio ju je kako je dospela u dyorište. Kakoje ukrao Rimljaninu konja i kako je załwaljujući njemu prešla persijske položaje.- Učinio sam što sam mogao. Sve što sam mogao! Umro bih za tebe ako bi trebalo. Umom si srcu od kako si se rodila. Ali ja sam u rukama mog Boga. Potreban sam mu. Tomoraš razumeti.156Ples bogo vaAli da li ga je čula?On je prestao da govori. Savio se i uronio glavu u jezero, pre nego što je prošaptao jednumolitvu svom Bogu. Ona je sadržayala reči oproštaja i kazne.Potom, putnici karayanima su ga ugledali kako ustaje, izlazi iz vode i nestaje u tami.U zoru, kampom se yriskalo: Padala je kiša.Sitna i raynomerna kiša. Kiša koja je poskakiyala po jezeru, zatamnela žućkastupustinjsku zemlju koja je ubrzo zasjala kao ulje. Ponegde su se prayile barice. Deca suskakutala i piskala od sreće.Kiša je neprestano padala do yečeri.U suton Zenobija je ustala, uspravna i dalje prekrivena blatom, toliko puno da se njenagolotinja nije yidela. Ona je zakoračila ka vodi, puštajući kišu da pada po njoj.Uprkos sloju crnog muljaka kojim je bila prekriyena, njena lepota ostayila je muškarce isve žene bez daha.Zatim je ponovo uronila u jezero. Yideli su je kako pliya po poyršini vode kao nekakvačudna žiyotinja.Malo pre noći, ona se prekrila sa još blata kako bi napravila što deblji sloj. Žene su jeponovo pitale da li bi želela da jede. Nanovo bezuspešno. Ali jedan starac reče.- Neće se više zabaviti sada.Nisu znali kako je mogao biti tako samouveren, ali nisu ni sumnjali da je bio u pravu.Sutrašnji dan nije bio nalik nijednom prethodnom. Odmah u zoru, pustinja je ozelenela.Kral/ica PalmireProredene nežne vlati trave nikle su u toku noći. Rasuti, tu i tamo majušni beli cvetićitreperili su na povetarcu. Pri hodu, stopala su joj uranjala u zemlju i jedva da se moglavideti ta nežna trava. Gledajući horizont, lice bi vam se ozarilo: Pustinja je ozelenila.Medu putnicima karavana samo su se najstariji sećali ovakve divote.Kada se sivo nebo poderalo, kada su se oblaci rasturili voljorn sunca, Zenobija se pojavilaiz jezera. Okrenula se ka obali. Pri-metili su da je u rukama držala jedan dugačak crnikamen, ravnih ivica, uglačan i besprekoran.Kamen isti kao ogroman crni dijamant, dužine i širine ruke deteta.Svi su na istu stvar pomislili: Zenobija je držala zvezdu koju je Balamin poslao u pustinjuu noći njenog rodenja kada je iskopao rupu izvora!

Potom je svako razumeo zašto je ona ostala tri dana i tri noći u vodi jezera. Došla je daispuni Balaminovu volju!Yrištali su od sreće i podizali su ruke ka nebu.Držeći kamen na svom blatnjayom stomaku, Zenobija je krenula ka ženama. One suuzmicale pomalo uplašene. Jedva razgovetnim glasom, kao da je jedva mogla da pokrećevilicu, ona reče:- Treba da me operete, da mi priprernite jednu kobu \ jednu belu kamilu. Treba da odem uPalmiru i udam se za Odenata.Drugi deoDANI OGNJA256-258 godina n.e.Pl'es b ogo va15PALMIRAPrvi su ih ugledali khansovi koji su bili van grada. Deca su prestala da se igraju ispodpalmi i otrčala su na put Haraksa ne bi li videli njihovo približavanje.Yrelina se presijayala i rasipala svoje uljane obrise na sasušenoj kori pustinje. Pogled jevarao, a karavan je bio samo nit koja je treperila na horizontu.Desetak životinja, možda petnaestak, ne više. Suviše mali karavan da bi bio trgovački.Nikakvo stado ih nije pratilo. Nešto je trebalo da se dogodi.Rukama štiteći oči, deca su se igrala pogadanja. Ko su bili stranci? Možda su preživelipljačku ili su to bili pobedeni i ra-njeni ratnici koji su dolazili da umru u Palmiri.Kada su siluete bile dovoljno velike da su se mogle razaznati i videti njihova boja, uvidelisu da se radi o jednoj ženi prekrivenoj velikim velom plavih traka. Činilo se da ide ispredbele kamile.Već sledećeg trena, jedan dečak uzviknu da žena ne hoda, već da jaše magarca. Zatim susvi zajedno opazili crveni kovčežić pričvršćen za samar kamile. Jednoglasno su zaurlali:- Kobal Kobal Koba će biti unesena u grad!Vest se śirila na sve strane pod svodovima konačišta za ka-ravane koji su bili dužogromnih redova palmi. Širila se kroz kuće duž vrtova, brana i jaraka na obalama ouadiKubura. Za tili čas muškarci su prekinuli isprazne priče. Napuštali su svežinu svojihdućana dok su žene izlazile iz svojih kuhinja i prestajale sa tkanjem.Kraljica PalmireDeca nisu lagala. Koba od divne crvene kože njihala se na grbi jedne kamile. Svako ježeleo da vidi ko je bila ona koja je prenosila sveti predmet. Veo koji je prekrivao bio jetoliko širok da se nisu mogle nazreti čak ni njene čizmice. Iza nje su išli ra-tnici. Dugesablje su im bile isukane, a oštrica se jasno videla na njihovim butinama. Svi su ih ubrzoprepoznali. Deca su uzvikivala i zyiždala:- Ratnici M'Tuba! Muškarci su se namrštili. M'Tubovci bogatog Abdonaja! Neko je idalje vikao:- Pogledajte obeležje na kamili!Na belom krznu životinje, odmah iznad ramena bio je utisnut žig zvezde koja upada uvodu.- Abdonajeva kći! - Yrisnu jedna žena. - To je Zenobija, žena pod velom!Ona Zenobija za koju su svi mislili da je mrtva!Mesecima se šuškalo o njenom nestanku, iz večeri u veče, ispred šatora. Mesecima su svišaptali: Balaminoya ruka se sklo-nila sa Abdonaja i njegove kćeri. Putnici nekogkaravana pronašli su pocepanu haljinu u pustinji Turak Al'Lab. Zenobijinu haljinu.Pustinja ju je proždrala ili su je raskomadale divlje zveri. Osim ako je nisu oteli persijskivojnici. Ili plemena sa juga, Ijudi nepoznati bogovima. Kako bilo, Balamin je bio sitdavanja to-likog bogatstva i moći Abdonaju i njegoyoj kćeri.Pričalo se takode da je Yeliki Odenat, Svemoćni kralj Palmire, postao udovac pre nego

što je uopšte i priredio pir za svoje venčanje. Ponayljalo se da je sve to bio loš predznakza Palmiru. Ali eto, pogrešno se govorilo.Grla su im gorela od uzbudenja. Žene su podizale svoje dlanove ka nebu i uzvikivale:- Zenobija! Zenobija je živa! Balamin je yratio Zenobiju svom ocu.PJes bogo vaHitali su ka magarcu i ženi pod velom. Pevalo se Zenobijino ime sve dok se jedna rukanije izvukla ispod vela i razmaknula ga. Prekriveno lice se ukazalo. Zavlada mukRetki su bili oni koji su to lice videli. Svi do jednog su bili zadivljeni lepotom koju suugledali. Najlepše lice žene koje su bogovi podarili.U prostranom triklinijumu, zidova prekrivenog freskama, ležaljki ukrašenih zlatom isedefom, nagomilanih mekanim jastucima u koje su čak i najpunačkija tela moglauranjati, Ab-donaj se pripremao da podeli svoj obrok sa trgovcima iz Emesa. Yriska jeprekinula duge łwale njegovih gostiju. Pomislio je da se napolju neko svada. Abdonaj senamršti. Počinjao je da se Ijuti. Pre nego što je otvorio usta, sluge se pojaviše iza Ahemu.Dojilja se gušila od sopstyenog uzbudenja.- Stiže tvoja kćer! Zenobija stiže, konačno izusti.Abdonajeyi obrazi su prebledeli. Umalo nije udario egipćanku. Od Zenobijinog nestankaniko nije smeo da izgoyori njeno ime u kući. Čak je i reč kći bila zabranjena.lako je bio potpuno ukočen od besa, Abdonaj je uspeo da prikrije Ijutnju. ŠirokoAhemuino lice sjalo se kao svetiljka u hramu. Obrazi su joj brideli, suze tekle do usta, austa podr-htayala.- Šta to pričaš? - procedio je Abdonaj.- Hvaljena bila Izida, hyaljen bio Balamin! Hvaljeni bili svi bogoyi univerzuma. O,gospodaru moj, Zenobija je živa. Tvoja kćer nam se vraća. Umakla je iz pustinje!Abdonaj je preneraženo ćutao. Uporno je gledao svoje goste i sluge kao da nije razumeosmisao reči lcoje je slušao. Najstariji rob više nije mogao da se uzdržava:Kraljica Palmire- Gospodaru, dojilja priča istinu! Gospodarica Zenobija stigla je na beloj kamili.Dečurlija je videla na putu za Haraks, kraj palmi.- Ne, nije na kamili, dodade drugi, ona je na magarcu.- Zato što kamila nosi kobu\ Nestrpljivo upade treći.- Uskoro će biti ispred velikih stubova!- Kobul Začudio se jedan gost iz Emesa.- Da, da, prečasni trgovče, sveti kovčežić. Ali ne znamo šta se u njemu nalazi.- Kažu da je pastiri i trgovci koji nisu iz našeg grada, prate uz pesmu i muziku!Ponesena srećom zbog ove yesti, jedna služavka koja je držala težak krčag za umivanjegostiju usudila se da doda:- Prava Zenobija, Gospodaru! Prava, ona za koju si mislio da je mrtva!Ahemu, očiju blještavih kao žeravica, nastavljala je:- Nisi hteo da mi veruješ ali bila sam u pravu. Znala sam da je živa i da će se yratiti.- Mir, ućutite! -- Prasnuo je Abdonaj pljeskajući rukama. Gubite se i natrag na posao.Iznenadenje je nestalo. Poyratio je prisebnost. Osmehnuo se trgovcima iz Emesa ipokazao na sto krcat jelima.- Jedimo i pijmo. Ako se moja kćer zaista yratila, yidećemo je kasnije. Njen će otac znatida je dočeka kako dolikuje.Ahemu je širom razrogačila oči. Ona je ščepala Abdonaja za ruku i odmaknula ga malood gostiju.- Jesi li lud? Tvoja se kćer yraća, a ti želiš da joj i dalje zameraš?- Moja kćer je pobegla iz moje kuće, ciknu Abdonaj, skupljajući usta od besa. Moja kćerme je osramotila. Ukaljala se pred bo-govima i Yelikim Odenatom! Ukaljale je i meneisto toliko, mene, njenog oca, Abdonaja, sina Malikoyog, sina Našinuvog,PJes b ogo va

zapovednika Mazina i Balaminivog izabranika! Ako nije umrla u Turak Al'Labu, ondamože slobodno tamo i da se vrati. Yeruj mi, neće je zamerke dočekati. Mnogo gore ...- Zenobija, ukaljana? Jesi li izgubio razum?- Ta devojka će doći pred mene, a ja ću je najuriti iz moje kuće! Eto šta ću učiniti.- Ako ti je ostala makar trunčica mudrosti, Abdonaju, ućuti i trči joj u susret.- Ostavi me na miru.- Zar me nisi čuo? Je si li ograničen? Zenobija ulazi u grad sa kobom, a ti želiš da jekazniš? Balamin ti je vraća sa jednim svetim darom, a ti želiš da je najuriš? Ko si ti daideš protiv volje tvog boga?- Dosta je! Probijaš mi uši svojim jadikovkama. I tebe ću najuriti. A vi, oslobodite meove brbljivice.- Odlično! Idem da se derem ulicama kako se Abdonaj od-rekao svoje kćeri, one koju jeodabrao Balamin. One kojoj duguje svoje bogatstvo!Yikala je. Reči su odzvanjale prostranom odajom.Trgovci iz Mesa osećali su se neprijatno. Tada najstariji, koji je bio i najbogatiji, spustiSYOJU tešku ruku na rame svog domaćina.- Ono što govori dojilja nije nerazumno, Abdonaju. Naša glad može sačekati. Bićezadivljujući čin videti oca koji ponovo nalazi kćer za koju je mislio da je izgubljena.Karavan je izašao iz palmi koje su se protezale duž zida kraj koga je tekla vredna vodauadi Kubura. Zenobija je, bez vela na licu, uspravna, sedela hladnokrvno na svommagarcu. Žene su trčale za njom. Sada su se već čule i frule, a deca su lupala uKraljica Palmirebubnjeve. Nešto malo dalje, ali podjednako nestrpljiyi, pristizali su muškarci. Kao i ženepre njih, uzvikivali su Zenobijino ime:- Božji dar je na njoj! Zenobija je i dalje odabrana. Oh, odsjaju Dingir-Dusaga, oh,Zenobijo, ti koja si se rodila iz Balaminove zvezde...Najzad pristigoše do yelikog svoda pod kojim se pružalo srce grada. Zakon Palmirezabranjivao je da se životinje kreću uli-cama. M' Tubovci nateraše svoje jednogrbekamile da lcleknu. Blagim udarcem u slabine Zenobija je sišla sa svog magarca. Gomilase ućutala. Svi do jednog osmatrali su njene pokrete.A ona je malo više razmaknula veo sa svojih ramena. Pojayio se gospodski vrat, yisokouzdignute jagodice pustinjske devojke. Zlatne rninduše su zasvetlucale. Pogled je i daljebio isti. I dalje prodoran i nedokučiy, čak i kada je zgrabila kožni ular yezan oko njuškekamile. Ona pucnu jezikom, naredi životinji da je prati do kapije čiji su lukoyi i svodovibili ukrašeni oblim kamenjem, geometrijskim ukrasima i trakama lišća nepoznatog upustinji.Rimski yojnici koji su je čuvali, zabrinuti zbog čitave ove gomile koja je htela da nagrneu grad, njihali su svojim kopljima. Yojnici M'Tuba ubrzo su stali ispred Zenobije.Promuklim latinskim i bez preteranog ulagiyanja, pesnicama stisnutim na oružju, zatražilisu prolaz za kćer presvetog Ab-donaja, zapovednika Mazina. Pokazali su kobu na ledimakamile. Svaki stanovnik Palmire, ili bar oni koji su bili rodeni u Carstyu, trebalo je daznaju da kobo. sadrži dar bogova. Samo je bela kamila mogla da je nosi do vrata hrama.Taj hram bi tim činom, i od tada, bio slavljen.Legionari nisu imali yremena da odgovore. Ne obraćajući pažnju na njihova koplja,Zenobija se približila kapiji. Gomila se strahoyito gurala oko nje, gurajući tih nekolikoyojnika. Pesma se nastayi kada su prošli ispod senke visoke kolonade.PJes b ogo vaDuga dve hiljade stopa, protezala se u dva niza od osam stotina stubova čiji je, samodonji deo, bio pet puta viši od čo-veka. Bila je to najčudesnija sveta ulica Sirije. Upoloyini visine svakog stuba, kameni podupirač pridržavao je kipove od bronze. Osamstodvadeset moćnika. Trgovaca, ratnika, ili sveštenika, Oni su čuvali blistayost grada.Iznad na spojnici stubova i njihovih kapitela ukrašenih gro-zdoyima i łišćem akante, na

širokoj prečki od kamena, nalazio se nosač krova od kedroyine obojene u plavo, purpurnoili zeleno, kao i krov od ćeramide, koji je bio dovoljno prostran da baca senku tokomčitayog dana duž cele ulice.Zenobija se uputila tamo praćena kamilom. M'Tubovci su bili tu da odgurnu radoznalcekoji su pristizali iz obližnjih dućana. Štavioci, sarači, zlatari i merači zlata, obućari,mešinari, svi su ostayili svoje posloye kada su začuli frule i bubnjeve. Iz svih usta izbijaoje isti uzvik zaprepašćenja: Zenobija, Balaminoy dar, Abdonajeva kćer i ona koja jeobećana Odenatu, nije bila mrtva!Balamin je nije napustio, naprotiy. Pojedini su izgovarali: "Srela je Balaminoyog andelau pustinji, on ju je poveo do izyora njenog rodenja, u Dingir-Dusag!"Strastyeni i opčinjeni pogledi klizili su po ovoj tako lepoj devojci sa kobom koja seIjuljala na ledima kamile. Njena yatreno crvena boja kože blistala je u senci stubova kaosrce kada treperi.U pratnji svojih gostiju, Abdonaj je koračao ispred Ahemu. Snažnom rukom razgrtao jegomile dućandžija i besposličara koji su se gurali ispred njih. Čuli su muziku tek kada sustigłi ispod senke koja se poigravala svetlošću i bacala svoje šare prekoKral/ica PaJmirereda stubova. Iznenada, svetina se razdvoji. Abdonaj iznenada zastade. Ahemu posrnupreko njegovih lećta.Zenobija je bila na desetak stubova ispred njih. Veliki, belo plavi veo lelujao se okonjenih nogu pri svakom njenom koračaju. Kosa joj se oslobodila češljića i njene dugelokne, bakarnog od-sjaja, padale su preko tela. Kamila joj je bila za petama, koračala jepovijenog vrata, pogleda zabrinutog, ali laganog hoda, kao da je bila svesna yrednostikovčežića privezanog za njenu grbu.Pred tolikom veličanstvenošću Abdonajev bes je iščezao. Ćerkino ime mu se yratilo nausne. Hteo je da pohita. Ahemu ga je zgrabila za skut tunike i prozborila zabrinutogglasa:- Ne, ne približavaj se! Nemoj joj se približavati.Abdonaj je hteo da se ogluši o njen savet. Ahemu ga zadrža, drhtavih usana.- Pogledaj joj oči! Zar ne vidiš? Nešto se desilo! Pogledaj! Abdonaj se namrštio.Egipćanka je bila u pravu. Zenobijinolice više nije bilo isto. Mnogo lepše nego što ga se sećao. U stvari, toliko lepo kao da gaje gledao prvi put. Uzano, odlučno, gospodstveno. Obris njenih usana bio je savršen, kaoi njene bademaste oči, fine ujednačene obrve iznad nešto snažnijeg nosa, pomalokljunastog, ali nežnih nozdrva kao latice jasmina. Da, njegova kćer Zenobija bila jeotelotvorenje lepote. Ali, ona više nije bila ista.Abdonaj je poznayao sve njene ćudi, od prikrivenog besa do burnih izliva radosti. Izrazkoji joj je u ovom trenutku skamenio lice, njega on još nije video. Pogled lišen sjaja inežnosti. Pogled hladan poput čelika mača. Lice zatvoreno kao šlem gladijatora u časuborbe. Činilo se da ne vidi ni oca ni svetinu.Egipćanka je bila u pravu. Nešto se desilo. Abdonaj je bacio zabrinut pogled na kobu odcrvene kože. Neosporna istina ga je brinula. Očigledno, ono što se dogodilo Zenobiji,tokom njenog boravka u pustinji bilo je Balminova tajna!Abdonaj se ukočio. Ne obraćajući pažnju na izraze čudenja svojih gostiju iz Emesa, on jeodgovorio na drhtavi pritisakP1 es b ogo vaAhemułne ruke. Stisnutih usta zbog uzburkanih misli i srca, on je podigao pogled naobojeni krov kolonade. Iskren, onoliko koliko je to mogao biti, on je preklinjao Balaminada mu oprosti. Bio je ipak otac. Kada mu je kćer pobegla, ona koja je bila tako vredna, aliposedovala silovitu narav, on je verovao da se radilo0 ludosti ili pak kapricu."Oh, Balaminu, mesecima živim pod ruševinama svog doma, hranim se i napijam samo

podsmesima i lošim vestima. Oh, Balaminu, ko je mogao verovati da je ona bila u tvojojmilosti i pod tvojom voljom?"Zenobija je prošla pored njega ne pokazujući ni najmanji znak da ga prepoznaje. Nije čaknimalo pognula glavu. Isto se ponela1 prema Ahemu.Gomila ih je gurala bez imalo poštovanja, gužvajući lepu Abdonajevu odeždu. Skorooboriše njegov turban na kojł je bio prikačen zlatni lanac i pod kojim je bila prikupljenauljem pre-mazana kosa, a što je pak bio dokaz njegovog položaja.Prešavši dve trećłne kolonade, Zenobija više nije bila u senci. Povela je svoju kamilu ulevo, jednom širokom ulicom koja je vodila do Balaminovog hrama. Dvorište, grobnice isvetilište su bili opasani zidom od lakirane opeke. Sedam stepenika vodilo je do velikihvrata. Šest izbrazdanih stubova podupirali su zabat iznad vrata grčkog stila, savršenoukrašenog suncem sa dvanaest zraka i istim znakom koji je bio utisnut na vratu belekamile.Zenobija se zaustavila u podnožju stepenica, a sa njom i čitavo mnoštvo pratilaca. Frule ibubnjevi su zamukli. Dva sveštenika u pantalonama po persijskoj modi, dugih mantijaružičaste svile, zadivljujućeg veza od bisera, obraza glatko izbrijanih, primakli su setremu. Na čelu su im bile krune od gipsa sa umetnutim zlatnim lišćem.Kra 1/ica PalmireIskoristiyši taj kratki trenutak mira, Abdonaj se progurao ra-menima kroz gužvu. Pohitaoje do sveštenika koji su stajali na stepeništu. Grub Zenobijin glas koji je zapovedio kamilida klekne, zaprepastio ga. Kao i ostali, on je ugledao kako se ži-yotinja pokorava. Tiho jemuknula i nežno poput velikih ptica, savila je svoje noge.Zenobija je odvezala kaiševe kojima je koba bila privezana. Sa kovčežićem na grudima,napravila je nekoliko koraka, a sveštenici su se pomerili sa vrata hrama. Najviši,muškarac veoma mrkog lica i skoro crnih ustiju, podigao je ruku i upitao:- Gde ideš, kćeri? Balaminov hram nije otvoren za žene ovog dana.Abdonaj je uspeo da dode do daha. U pratnji Ahemu, oni su se primakli kako biposredovali. Bilo je nepotrebno. Svi su mogli čuti Zenobijin glas, grub koliko i njenpogled.- Moćni Malko, znam ko si ti, a i ti bi trebalo da znaš ko sam ja. Mene, Zenobiju,Balamin je doneo na ovaj svet pre se-damnaest godina i tada je bacio zvezdu sa neba upustinju. Tokom ovih nekoliko nieseci, poveo me je sa sobom. Odveo me je do zvezde izkoje se rodio izvor Dingir-Dusag. Danas ja donosim ovaj kamen sa neba u hram bogovaMazina. Danas ja donosim Balaminov dar u Palmiru.Zenobija se okrenula svetini. Skinula je poklopac sa kobe. Na postolju od crvene kožeukazao se dugačak crni kamen. Osam ravnih ivica, zaslepljujuće se presijavalo na suncupoput hiljadu puta uglačane bronze. Dug žagor oduševljenja prenosio se sa usta na usta.Dakle, to je bilo to! Balamin je poveo Zenobiju do zvezde njenog rodenja!Ljudi podigoše ruke, očiju uprtih u nebo.

O moćni Balaminu! Hyaljeno bilo tvoje dete Zenobija!≪ ≫Preneraženi koliko i pokolebani, sveštenici su se izmakli.Pl e s b ogo vaPresveti Malko ugledao je Abdonajeve od radosti suzne oči. Reči nisu bile potrebne da bise razumeli. Sa ovim svetim ka-menom, Mazini, veliki putnici karavanima, od sada suimali svu moć koja je bila ravna moći drugih palmirskih bogova: Zeus-Belu kraljaOdenata, ili Sol-Invictusu moćnih porodica Emesa, ili Antiohije, bogovima bliskih Rimui vladaru Imperije, onih koji nisu bili rodeni na vrelom pustinjskom pesku.Medutim, uprkos njihovom zadovoljstvu na licima im se ocrtayala ista zabrinutost. Da lije Zenobija došla samo da do-nese kamen Zvezde u svetilište? Da li je konačno bilavoljna da se uda za Odenata?Svetina je bila isuviše brojna. Yećina je stajala van hrama, izyijajući vratove ne bi li

videli Zenobiju kako prelazi preko praga. Sveštenici Balamina, dotrčali su iz yelikogdvorišta. Svi, mladi kao i stari prosti pomoćnici oko žrtvenika kao i moćni vračevi. Očijuprikovanih za crnu zvezdu koju je Zenobija nosila, strastveno su joj krčili put dosvetilišta. A ona je koračala ne trepnuvši.Onako kako je zakon nalagao, sa kamenom stisnutim na telu, ona je obišla oko palatečetiri puta pre nego što je ušla.Bilo je to čudno mesto, prostorija od kamena, sva u skulptu-rama, stubovima, frontonimai izbočinama na gornjim sprato-vima, podignutim ka unutrašnjem delu zidova hrama. Naobe strane, iznad vrata, uzdizala su se dva zabata sa prostranim udubljenjima u zidu.Izmedu finih stubova nalazila su se dva predivna kipa od mermera protkana crvenom izelenom bojom. Sa leve strane, Aglibol, boginja Meseca, bila je jedva prekrivena yelom,golih i sayršenih grudi, bedara i butina. Polu zavaljena na stolici, sa strelama noći u ruci,posmatrala je beskonačnost.Kraljica PalmlrePJes bogo vaSa desne strane, u mermeru tamne oker boje, uspravan u dvokolicama koje su vukla četirigrifona sa glavom lava, i tela opasanog rimskim oklopom, ukrašenog zlatnim lišćem,Glasnik- Malkabel nosio je ponovno rodenje na putu koji se činio beskrajnim, dok su muužareni sunčani zraci izbijali sa čela.U središtu je tkanina od svile i lana povezivala stubove, i njome je bila ogradenaBalaminova odaja. Presveti Malko učinio je pokret rukom. Dva mlada sveštenika podiglasu zastor, a nabore su uvukli kroz bronzane alke. U kamenu tako čistom da se činioprozirnim, Balamin je izgledao živo kao da je bio od krvi i mesa. Sedeo je za tronom,držao u ruci klas žita kao obeležje plodnosti, svetlosna dijadema bila mu je u kosi, širokatoga ratnika spala mu je sa levog ramena, a pogled mu se spuštao na one koje su nailazili.Koluti oporog dima lelujali su se pri razmicanju zastora i na trenutak su prekrili njegovolice. Kraj njegovih nogu bilo je pregršt pehara iz kojih je kuljao dim tamjana, a drugi subili prepunjeni darovima.Sveštenici su oborili pogled, presveti Malko kao i Abdonaj. Zenobija je držala visokouzdignutu glavu, nimalo zadivljena onim što je ugledala, a što je malo očiju yidelo.Poklonila se pred darovima i spustila kobu u jedno udubljenje prošarano sunčevimzracima koji su se probijali kroz gipsani prozorčić kraj oltara. Tamne uglačane površinekamena ponovo su zasvetlucale kao da se iz njega radala nekakva nova svetlost bezimena i razbijala tamu.Zenobija je uspravila lice prema Balaminu.- O Balaminu, ti me vodiš. Ti upravljaš mojom voljom od prvog časa mog rodenja. Ti sikrv i duša koji daju život. Od tebe potiču dobro i zlo, bol i patnja, kao melem kojim secelivaju rane. O Balaminu, spusti svoju ruku na mene. Ja sam Zenobija, ona koju sidarivao Mazinima Turak Al'laba. Potreban si mi. I zbog tebe, kao i tvojom voljom,postaću kraljica Palmire.Njene reči odzvanjaie su kroz kameno svetilište. Abdonaju se oteo uzdah sa usana.Presveti Malko duboko je uzdahnuo sa izvesnim olakšanjem. Nisu sačekali da dovršisvoju molitvu niti da se uspravi i izade na svetlost dana. Trčali su dvorištem hrama glasnouzvikujući novost. Abdonaj je poveo svoju kćer Zenobiju, Balaminovu izabranicu,boginju Dingir-Dusaga, u kuću Yelikog Odenata, kralja Palmire i rimskog senatora!Te večeri Zenobijino ime bilo je na usnama svih stanovnika Pustinjskog Bisera. Ona jebila u njihovim srcima, njihovim osmesima, pa čak i u njihovim ludilima.PJes b ogo vaL6LAURICIJUM LIMES NA RAJNIVeć deset dana, šume i polja Germanije bili su prekriveni oblacima tamnijim od noći.Neumorna kiša izlivala se poput šuštave zavese koju je severac talasao. Slivala se po

sveže podignutim nasipima, izlokala ih i napravila blatnjave slapove. Ispunjavala je jamei plavila polja. Putevi su nestajali, a kola su se gubila u kaljugama, te se više nisu moglavoziti već su se sve češće prenosila. I konji bi se zaglibili te su bili od male koristi. Avolovi suviše teški, kratkih nogu, tonuli su. Legionari su urlali od besa, mokrog lica,ogrnuti kaputima koji su bili teški kao olovo, odavno natopljenim ovim potopom. Bilo jeneophodno neprekidno podmazivati gvozdeno oružje i kožu koja se stvrdnjavala kao staripapirus.Aurelijan je stajao već satima na balkonu jednog malog utvr-denja, ne višeg od dyadesetpet stopa. Zadovoljno je posmatrao stravično polje i smešio se. Pred njegovim očimagubilo se sivilo kaljuge, a beskonačnł plot na Dekumatskim poljima bio je dovršen.Odbrambeni zid, dug dvesta pedeset milja, spajao je Dunav sa Rajnom, protezao se dužplanina i šuma, presecajući reke. Bio je sagraden od debala širih od Ijudskog trupa. Sajednog kraja na drugi bio je ojačan nasipom i dvostrukim jarcima, svakim dovoljnodubokim da se u njega mogla smestiti zaseda. Odbrambeni zid je razdvajao varvare odrimskog naroda kao što grabulje razdvajaju pšenicu od kukolja tokom žetve.Kralfica PaJmireNa udaljenosti od jedne milje, nalazila se kula sa koje je bilo omogućeno nadgledanje. Nasvakih pet do deset milja bile su tvrdave u kojima su živeli legionari i granične službe.Uza sve to protezao se popločani put, neophodan za brzo i uspešno kretanje legija.Bile su potrebne tri legije, VII Augusta, XXII Primigenia i XI Claudia. Yalerijan, noviImperator, poverio mu je zapovedništvo. Po odlasku iz Rima, Aurelijan je obećao da ćeposao biti dovršen pre jakih januarskih mrazeva. Svako od osamnaest hiljada pri-sutnihIjudi radije je strepeo od njegovog besa nego da gaca po ledenom blatu Germanije. Nivremenski uslovi ni uznemiravanja varvara nisu ih mogli usporiti. Kroz četrdeset ilipedeset dana, njegovo obećanje biće održano.- Hoćeš da umreš od zapaljenja pluća, legate?Maksim je otvorio vrata kule udarcem noge. Aurelijan mu je odgovorio grimasom.Maksim je stezao svoj kaput i oklevao da se približi.- Kakvo pasje vreme! Žele li to bogovi da nas pretvore u svinje ili ribe? Pogledaj ovo, oniviše ne mogu valjano raditi...Bradom je pokazao na gomile Ijudi koji su zabijali drvene stubove u rupe. Rupe su sepretvarale u blatnjave jame. Legi-onari su pod teretom psovali i vredali se medusobno.Sve im je izmicalo, klizilo iz ruku, kotrljalo se i pretilo da ih zgnječi. Zemlja seobrušavala u jame i do pola ih punila te su bili primorani da kopaju bez prestanka. Čekrcisu propadali u preterano raz-mekšano tlo. Kanapi su se zatezali zbog velike vlage.Drvene koturače nabrekle od vode su se zaglavljivale. Kada bi, najzad, ne znajući sekojim čudom, zaobljeni panjevi upali u svoje ležište, bujice blata jurnule bi na Ijudepretvarajući ih u kipove izbljuvane od ilovače.A u obližnjim šumama, drveće koje je jesen ogolila, padalo je, red za redom, poputiznurene vojske. Potkresano, zašiljeno,PJes bogo vanatovareno manje-više dobro, dospevalo je do podnožja utvr-denja i svaki put bi bilopobodeno tamo gde je to volja Rima zahtevala.- Sve će ovo mnogo bolje izgledati u proleće. - primetio je Aurelijan - Kada se zemljaosuši, postolje utvrdenja biće čvrsto poput kamena.Maksim je nerazgovetno mumlao. Umorno je brisao lice. Njegovi dugi pramenovi cedilisu mu se po bradi i vratu. Smršao je, a lice mu postalo koščatije, ivice usana naglašenije.Njegov ružičasti ožiljak je pod uticajem hladnoće poprimao sedefastu nijansu. Osećao jeAurelijanov ispitivački pogled te odgovori umornim glasom.- Znaš li da mi se često dešava da sanjam Aziju? Kako napuštam ovo prokleto blato iodlazim da pružim svoj mač Imperatoru pod Sirijskim suncem...- Prekasno. Zaboravi svoje snove. Naš Avgust je napustio Istok i pridružuje nam se.

- Ne rugaj se Aurelijan. Ozbiljno, razmišljam o tome!- Gundaj koliko ti je volja, tribune. - zabavljao se Aurelijan - Kroz jednu nedełju bićemona putu za Mogontijacijum, a kroz mesec dana moći ću da objavim da sam ispunio našzadatak.Mahnuo je rukom kroz vazduh pokazujući od severa ka jugu.- Osam tvrdava, dvesta šezdeset osmatraćnica i devet utvrdenja sagradenih od letos!Ponosan sam na sve nas, Maksime. Možeš da objaviš legijama da će im plata bitiudvostručena. Imaće svoje zlato za decembarske ide. Legat Aurelijan im za to jemči.Maksim je pognuo glavu nimalo ubeden.- Makar jednom, ova tegleća marva neće potrošiti sve od-jednom. Biće preteranoiscrpljeni za to.Aurelijan je posmatrao Maksimovo lice, tražio na njemu prekor, ali video je samopodrugljivost i umor.Kraljica PalmireKao da je čitao njegove misli, Maksim upita:- Možemo li ući na trenutak? Želeo bih da popričamo na suvom.U unutrašnjosti kule postojala je samo jedna gola prostorija sa kamenim ognjištem,poklopcem na podu i merdevinama koje su povezivale tlo sa spratom. Trojica muškaracasu se grejala i grdila, jer je drvo bilo suviše mokro, pa je błlo više dima nego plamena.Pozdravili su sa poštovanjem i nestali kroz vratanca. Maksim je skinuo kaput i ponovostao da gunda:- Ovaj dim će nas pre nadimiti kao šunku nego što će osušiti našu odeću. Više se čak nine sećam kakav je osećaj imati čistu i suvu tuniku.- Govorio si o Siriji i o Imperatoru - prekinu ga Aurelijan -Primio sam poruku odYalerijana. Biće ovde za dva meseca i želi da me vidi u Agripinensijumu. Hoće da obideutvrdenje.- A želi li da se okupamo u Persiji? - podrugljivo dodade Maksim.- Vrlo je moguće. Hapur je opustošio Dura Europos. Možemo sumnjati da nameraya dakrene i na Emes pa čak i Antiohiju. Ako umem da čitam izmedu redova njegovog pisma,Imperator razmišlja da mi poveri zapovedništvo nad jednom legijom na Istoku.Maksim ga je sada uzeo za ozbiljno.- Evo najlepših vesti kakve odavno nisam čuo. Aurelijan se složio, posmatrajući vatru.- A naš Cezar, Galijen, gde će on biti?- U Galiji. I on bi trebalo da dode u Agripinensijum da vidi svog oca. Galija i bretonci sudaleko od toga da budu pokoreni. Galijenov zadatak nije niti lak niti dovršen. Maksim jeodobravao klimanjem glave.- Sve će se uskoro promeniti, prijatelju Maksime. - bio je uporan Aurelijan - Gotovo jesa brukom i trgovinom sa Varva-Pl'es b ogo varima. Već sledećeg proleća Rim će konačno biti poštovan! Yalerijan je starac. Ne možese sumnjati u njegoyu hrabrost, a njegova mudrost veoma je nedostajala Decijusu.Aurelijan je strastveno govorio. Čitavo telo mu je podrhta-valo. Maksim se zakaśljaozbog dima. Posle trenutka tišine, on primeti:- Ne sumnjam u vrlinu našeg Avgusta niti o tome da brine o tebi. Neophodan si mu i onto zna. Svestan je i tvoje odanosti.Maksim je oklevao, prekinuo svoju rečenicu, pa dodao:- Odanost kojom se Cezar jedva može pohvaliti, on koji samo sanja da postane moćnijiod svog starog oca. On te vidi na svom putu. Trebalo je bolje da o tome razmisliš...- A gde će me to odvesti?- Ko zna?Njegove usne su prebledele, pogled mu je bio oštar poput oštrice mača. Maksim jepodigao ruku kako bi ga umirio, ne pokazujući ni zabrinutost ni srdžbu.

- Kako ti odlučiš, legate. Uostalom nisam o tome želeo da ti govorim. I ja sam primiojedno pismo.Iz jednog kožnog džepa svog štitnika, on izvuče uzani papirus sa koga je Aurelijanprepoznao rukopis.- Tvoja sestra Klaudija me moli da se zauzmem za nju. Uverava me da ti je poslala šestpisama, a da joj nisi odgovorio ni na jedno.- Zato što nemam šta da joj odgovorim.- Ona želi da ti se pridruži. Piše: Tamo gde je on, meni je mesto. Time žele bogovi da≪spoje naše sudbine. Aurelijan ne može da se oglušuje o njihovu volju. Reći će ti da samluda. No previše seplaši da bi o tome ti sam mogao prosuditi, tl, njegov prijatelj. Posle≫ovoga, moli me da ja posredujem o ovoj stvari kod tebe.Aurelijan je okrenuo glavu, otišao do vrata i širom ih otvorio gledajući kišu koja nijeslabila.Kraljica Palmire- Šta ti misliš o tome?- O njenom ludilu?- O tome i o svemu ostalom.- Sto se tiče ludila, uvek sam u tim stvarima bio loš sudac. Klaudłja je najlepša žena kojusam ikada video. Nažalost, ona misli na svog brata, a ne na mene! Da nije tako, ne bihoklevao da je podržim u njenom zahtevu.- Sve bolje i bolje umeš da ne odgovoriš na pitanje. - narugao se Aurelijan.Maksim se ogrnuo kaputom i približio do praga.Bez reči su posmatrali haos na polju, prigušenu syetlost koja kao da se pridizala sa blata.Maksim se blago podsmehnuo. Svojim nehajnim tonom dodao je:- Kako bilo, ova klima suviše je loša za jednu lepu ženu. Izgubiće ovde svoj šarm i svojezdravlje.P1 es bogo va17PALMIRAStari zakoni Palmire nalagali su da buduća nevesta napusti očevu kuću pre venčanja iprede u kuću svog izabranika. Tokom devet meseci, trebalo je da živi pod nadzorom ženakojima bi uskoro bila gospodarica.Plašeći se ćudi svoje kćeri isto koliko i prevrtljivosti bogova, odmah nakon izlaska izBalaminovog svetilišta, Abdonaj je izjayio da će Zenobiju odvesti Odenatu, kolikosutradan.Tokom te jedine i poslednje noći koju je provela pod očevim krovom, Zenobija ganijednom nije pogledala niti mu uputila ijednu reč. Čak ni radoznalost koja je mučilaAhemu nije bila zadovoljena.Pitanja su izvirala iz egipćankinih usta, a da nije mogla da ih zaustavi. Kako je Zenobijaznala da je Balamin doziva? Zašto nikoga nije obavestila o svom odlasku? Zašto je njenoodsustvo bilo toliko dugo? Nakon svega, kada je jednom za svagda znala gde je kamen,bilo da je to zvezda, nisu bili potrebni meseci da bi se prenela u Palmiru! I ko je bioandeo o kome se govoriło na ulicama? Da, da! Govorilo se o nekakvom andelu koji ju jedoveo, na konju, ni od kuda do izvora Dingir-Dusaga.- Je li to istina?Jedino je muk bio odgovor. Zenobija nije čak ni pokazivała da sluša njena pitanja.Malo kasnije dok su baklje dogorevale, ona zapovedi da joj se napuni velika kada kako bise okupala.Kraljica Palmire- Da se okupaš sada? - začudila se Ahemu - Zagrevati vodu u ovo doba? Treba za to pitatitvog oca.Zenobija je ćutala i čekala da se izvrše njena naredenja. Na-ravno da je Abdonaj, bez

oklevanja, priłwatio i da se zapali vatra i da se ugreje voda, sve što je njegova kćer želela.No, sa grčem na licu, upitao je Ahemu:- Nije se valjda predomislila? Sutra u zoru vodim je Odenatu, htela to ona ili ne. Bude litrebalo čak i u lancima, budi uverena.- Neće biti potrebno. Yratila se zbog tog venčanja.- Oh! To... - procedi Abdonaj - Pazi je. Ovog puta motri pažljiyo na nju.Egipćanka je slegnula ramenima.- Nema potrebe da brineš. Ići će. Druga me stvar brine.- Šta još?- Nije ista ona od ranije.- Malo je luda? Baš me briga. To se naročito ne vidi. -zacerekao se Abdonaj.- Ne, nije luda. Drugačija je. Kao da više nema radosti u njoj. Samo nekakva senka.Abdonaj je uzdahnuo sa olakšanjem. U sledeću zoru, Zeno-bijina narav biće slatko bremeYelikog Odenata.- Vere mi, - reče dok je ispijao pehar vina, - biti u božjim rukama, to mora da te izmeni.Cak i devojku poput Zenobije. Balamin je trebalo da joj pokaže ko je gospodar.Ahemu nije navaljivala. Abdonajevo slepilo bilo je bez granica. Uostalom, da li se radiloo njihovim kćerima ili o njihovim suprugama, muškarci su bili slepi kao magarci kojiobrću dolap. A kao i magarci, zadovoljavali su se time.PIes b ogo vaZenobija je dugo ostala u vodi. Kosa i telo su joj plutali, poput duge alge, obasjaneplamenom svetiljki.Ahemu je diskretno zagledala nije li susret sa Balaminom ostavio beleg na njenom telu.Ali ne. Koža joj je bila svežija i devičanski čista kao nikada do sada. Lepota i savršenstvobili su jedini znak koji su bogovi Mazina ostavili na njoj.Da li je neko video gipkije noge? Oblije kukove? Nežne kao blage Egipatske peščanedine. Pupak joj je bio poput bisera sedefastog odsjaja. Koliko bi se žena ponudilodernonima Turak Al'Laba samo da bi posedoyale grudi savršene visine, oble i nežne kaokapljica mleka? Savršene dojke koje nikada nijedan vajar ne bi umeo tako da izvaja? Oh,divnih li srazmera na ovom telu! Oh! Plamen koji bi pokorio bedra muškaraca pri samojpomisli na ove divote!Jecaji sreće i tuge gušili su Ahemu. Najzad je pronašla svojedete!Gorela je od želje da ude u vodu, da bezbroj puta poljubi Zenobiju, kao što je to činilanekada. Ali ta vremena su prošla. Zenobija joj ne bi dopustila čak ni da je pomiluje.Znala je da nema svrhe čak ni da priupita.O Gospo Izido, Kraljice medu kraljicama, šta je ostalo od mog deteta? Šta se todogodilo?Ahemu je razmišljala o onome o čemu je već hiljadu puta razmišljala tokom poslednjihnedelja. Mislila je na sutrašrrji dan, i na ne tako dalek dan venčanja. Razmišljala je omuževnosti Yelikog Odenata, muškarca od četrdeset godina, maljavog tela, veoma crnebrade i ratničkog hoda. Zamišljala je njegovu ruku lovca na tako dražesnim grudima,njegova pohlepna usta na bisernom pupku njenog deteta. Reči su joj nadolazile na usta, ada o njima nije ni pomislila:Kralfica Palmire- Bilo je strašno ne znati ništa, znaš. Svi su mislili da si mrtva. Ali ne i ja. Govorila samsebi: to nije moguće. U početku, bila sam ubedena da si otišla onom Elkezajitu. Govorilasam: zbog njega to čini, sve to, zbog Havada. Zatim sam mislila: ako je tako, nema veze.Bolje da si sa njim nego da si mrtva. Ali na kraju su pronašli tvoju haljinu u pustinji.Pokazali su je tvom ocu. Ja, ja nisam htela da je pogledam. Čemu? Oh! Zenobijo, detemoje, toliko sam se brinula. Razbojnici, parćani ili zmije. Svi pustinjski užasi. Noćimasam sanjala da su te zli łjudi oteli. Kakve gluposti! A gle sada, ti si tu. To si zaista ti. Živa

si. Nikada nisi bila lepša. Nikada!... Samo tvoje oči. Tvoje oči su sumorne i plaše me.Reklo bi se da je u njima tama iz tvog srca. Trebalo bi da odeš na terasu. Svuda su vatreupaljene večeras. Svi logori oko grada su osvetljeni. Ljudł pevaju i igraju sa tvojimimenom na usnama... Narayno, čeka nas sutrašnji dan. Kad bi znala koliko je YelikiOdenat bio tužan kada je saznao da si mrtva! Bio je besan na tvog oca, na njega posebno,ali ne i na tebe. Priča se da je tražio od svih svojih ukućana da ti namene ručak za pokojduše. On sutra još neće biti tu. Yerujemo da već hita pustinjom. Imaćeš yremena da senavikneš na novu kuću do njegovog povratka. Potom, devet meseci odmora pre nego...Zašto me gledaš tako surovim očima?- Ućuti dojiljo.- Dete moje!- Ućuti. Nisam više dete. Ako hoćeš da ostaneš sa mnom, nikada mi viśe nemojpostayljati pitanja o mom odsustvu.Glas joj je bio odsečan, zao. Ahemu je grizla usne.Zavladala je tišina u kojoj se Ahemui učiniło da su sve njene more postale stena, tamnijaod kamena zvezde koja je počivala tamo, u BalaminoYom hramu.Zenobija je uronila u vodu, a sa njom i njena bujna kosa. Kada joj je lice izronilo,pogledala je pravo u Ahemu. Jedva malo manje grubim glasom dodade:Ples boffo va- Nema ničeg više da se zna od onoga što sam rekla u BalaminoYom svetilištu. BogMazina ispunio je svoju volju. To je sve. Nema više o čemu da se brine. Ono što morabiti, biće. Ispuniću svoju obavezu.lako je izmedu Adbonajeve kuće i palate Yelikog Odenata, sina Vabalatovog, sinaNazorovog, senatora Rimskog Carstva i kralja Palmire, bilo manje od jedne milje, oni suse tamo upu-tili dvokolicama, spuštenih zastora. Mnoštvo radoznalaca ih je pratilo, uzpesmu i blagosiljanje. Svi zajedno uzvikivali su Bala-minovo i Zenobijino ime.Bila je to najlepša i najveća palata u gradu. Sve je odisalo raskošem, mirom i uživanjem.Popločana dvorišta protezala su se duž Cesareuma, a tremovi iznad agore*, i tako sve doobale ouadi Kubura. Iz vrta u vrt, išlo se kao kroz jedan biljni lavirint ogromnih razmera.Bazeni, fontane i kanali, noću i danju su žu-borili dragocenim śaputanjem vode. Tremovii peristili* bacali su senku na brojne odaje. Zidovi su posvuda bili ukrašeni čudesnimfreskama sa prizorima lova ili ljubavi, bogovima ili predelima sa grčkog Olimpa ilirimskog Panteona. Bilo je toliko svežine, toliko bujnog zelenila, retkih biljaka i senovitihodaja, da se zaboravljalo da je pustinja okruživala grad koji je mogla jedna strelaprebaciti.Huloj Hara ih je dočekao. Bio je posle Gospodara, domaćin palate. Bio je to veoma starčovek, vrlo visok i mršav. Seda brada i kosa prekrivale su mu lice. Sav je bio obučen ubelo, sem kape koja je bila plava i izvezena zlatnim filigranom. Ruke su mu počivale navisokom štapu od maslinovog drveta, ukrašenim na vrhu zlatno-srebrnim prstenom,optočenim svetlucavim ka-menjem i širokim, potpuno izuvijanim ovčijim rogom.KraJjica PalmireTek ovlaš bacio je pogled na Zenobpiju i jedva se poklonio pred Abdonajem. Pri svakomnjegovom pol°l<retu, činilo im se da će se slomiti.Izjavio je ono što su svi već znalii^ Presveti je bio odsutan. Jetkom sumnjičavošću, shulojprimetiii:- Presveti je sa nestrpljenjem očeki'ivao tvoju kćer, Abdonaju. Nije mu se svidelo kada jesaznao za nnjenu smrt pre nego što je uspeo da ubere njen prvi pogled neye^ste. Sta ćepomisliti, kada bude saznao da se yratila medu žive?Abdonaj pomirljivo podiže obrvu.- Moja kćer mu je davno obećana, ]-Hara- Abdonajevo obećanje je što i Balaminovoobećanje. Svi zna￡Ju da Mazini nikada nisu porekli svoju reč.Huloj uzdahnu. Lupio je štapom ° tlo. Lagano je trepnuo očima, što je trebalo da bude

znak da s ;e slaže da su ovozemaljske stvari teške. Abdonaj je izjavio da su-1 samo≪bogovi gospodari vremena i dogadaja, a da njihove želije obični Ijudi nikako ne mogusłwatiti.- Balamin je uzeo moju kćer, vrati(P je isto čistom kao i kada se rodila. Presveti će bitisrećan, može.'š mi verovati.Hara pokaza svoje ogoljene i ružiča: §te desni. Bio je to možda osmeh.- Ako ti tako kažeš!Usne su mu se skupile i napućile^ Ponovo je lupio svojim štapom o tlo.- Zapoyedniku Mazina, trebalo bi da se stvari yrate u svoj tok, a tvoja ćerka počnerazumno da s^ ponaša.Abdonaj je potvrdio sa oduševljenj^m- Uspravio se i glasom za koji se nadao da jedovoljno glasan d& bi ga čak i na ulici mogli čutu uzviknu:- Ja, Abdonaj, sin Malikov, sin NaHirriov, voljom Balamina, Moćnika nebesa, voljomboga Bela, b>rata moćnog Balamina,PJesvadolazim da poverim moju lcćer Zenobiju ženama ove kuće, ženama Yelikog Odenata,sina Vabalatovog, sina Nazorovog, senatora Rimskog carstva i kralja Palmire, kako bi jeprimio u svoju postelju sedmog dana Quintillis-ovih ida.Nastao je tajac.Stari Hara, oslonjen na svom štapu, lagano je zadrhtao. Sna-žan Abdonajev glas ga jepoljuljao, ali nije pognuo glavu. Yrhom jezika prešao je preko svojih bezubih desni.Njegove ogrubele usne izdadoše promuklu zapovest. Naslonio je svoj štap na rame, dokmu je ovčiji rog trljao lobanju i lupio je dlanovima. Gomila slugu doletela je, čudesno,kao da su izvirali iz zidova.Trenutak kasnije, bez ikakvih ceremonija, Zenobija i Ahemu su se našle u ženskomdvoru, u unutrašnjosti palate koja je posedovala sopstvene vrtove, bazene, terase, odaje ipopločano dvorište.Tu je živela rodbina, robovi i sluge. Nesumnjivo da je bilo i onih čiji je jedini zadatak bioda udovolje vatrenosti velikog Odenata. Govorilo se da je ta yatrenost bila ogromna, sobzirom na to da je toliko dugo bio udovac.Za buduću nevestu bile su predvidene četiri odaje. Jedna od njih, zidova ukrašenihtrakama i pticama koje su letele iznad cveća koje je bilo u dnu zida, bila joj je namenjenasamo za odmor. Opremljena sa četiri tabureta, mangalom za vatru i dva ležaja. Jednaložnica sa redom polica na kojima su bile složene kupe, čaše, lampe od kalaja i bakra,nalazila se u dnu prostorije.Robovi su raspremali kovčege sa odećom i posudem do-nesenim iz Abdonajeve kuće.Veoma mlade služavke dotrčale su sa napicima i hranom kao znakom dobrodošlice.Uzbudene i nasmejane, one su potajno zagledale stas i držanje svoje buduće gazdarice,tako mlade, tako lepe, tako tajanstvene. Pre nego što se svaka predstavila kao što je običajnalagao, jedan glas ciknu, snažan i odsečan, da su se svi razbežali po dvorištu.- Dakle to si ti, ta devojka Mazina, koja je napravila toliku buku pre nego što je došla daizigraya mladu?Kraljica PalmireŽena koja je stajala na pragu odaje nije bila visoka. Njene sitne crne oči, pak, posedovalesu nadmenost svojstenu sposobnim ženama. Zenobija ju je pogledala, okrenula se i selana jedan od kreveta.Uvredenim izrazom lica ona je skupila svoje punačke usne.- Znaś li ti da me deyojke iz ove kuće pozdravljaju oborenog pogleda?Glas joj je zbog godina škripao. Bio je to glas kao peščani vetar u lošim zimskim danima.Deset ili petnaest godina ranije, mora da je imala lepo lice. Danas, pak, bila je samo ženaizboranog vrata, obraza i slepoočnica. Stas, kao i grudi, gubili su se pod bre-menom

godina, ali i gurmanluka. Njena divna tunika i naduvane pantalone nisu ništa mogleprikriti. Lepota nakita koji joj je prekriyao grudi i ruke samo je još više naglašavalaružnoću nje-ne kože koja je ostala bez ikakve draži.Uz zveckanje ogrlica, okrenula se ka Ahemu.- Evo dojilje? Egipćanka. Nije trebalo u to da sumnjam. Ni ti isto nemaš predstaye kosam ja?Ukočeno od sramote, Ahemuino lice je pocrvenelo. U atriju-mu su sluge gledale u pod odružičastog i zelenog mermera sa finim geometrijskim oblicima. Ahemu je takode gledalau pod. Zavladao je tajac u kome bi čak i treptaji krila jednog leptira napravili buku.- Ja sam Ofala, kćer Matanajeya, kćer Nurbelova! Moja sestra Gardalaja bila je suprugaPresvetog. Ona danas počiva kraj bo-gova, a ja upravljam ovom kućom. Yieliki Odenatmi je poverio tu moć. Moraćeš devojko moja, da naučiš da me slušaš.Ahemu je potajno bacila pogled na Zenobiju. Ona je sada bila poluopružena na krevetu.Nasmejala se. Široko se nasmejala. BioPlesje to prvi osmeh koji se mogao videti otkako se vratila. Svojim mednim glasom onaodgovori:- Onda, płemenita Ofalo, budući da je to tvoje ime, znaj da nisam devojka . Ja sam≪ ≫Zenobija. Kao što si rekla, uskoro ću postati supruga Yelikog Odenata. Šta ćeš ti tada biti,ko to možeznati?Ofaline usne su prebledele. Tihi huk potresao je gomilu zla-tnih pločica na njenimogrlicama. Lakoćom koja se nije mogla očekivati od njenog ogromnog tela, ona senadnela nad Zeno-bijom. Zabola je svoj oštri nokat medu njene jedre grudi.- U ovom času, ti si samo jedna mrtva devojka koja je upra-vo vaskrsnula. Ništa više. Nezanosi se mišlju da ćeš ti ovde sprovoditi zakone. Ako je Odenat toliko glup da dopustida ga nasamare tvoja prenemaganja i tvoj pustinjski kamen, ja nisam. Dovoljno mi je date pogledam i da vidim laži koje izviru satvojih usana.Jedan ružan kez izobličio joj je obraze te su se ukazali zubi oštećeni od prevelikeupotrebe slatkiša.- Ovde u ženskim odajama, zapamti, zapovedam ]a! I danju i noću. I ne računaj da će teBalamin, Aglibol niti Alat štititi. Ne plašim se bogova. Oni znaju ko sam ja!Uspravila se, a butine su joj podrhtavale pod talasastim poru-bima tunike. Upaljenihobraza je zakolutala očima i zamlatarala svojim kratkim rukama zveckajući narukvicama.- Vi ostali nemate šta da radite?Robinje i sluškinje su se raspršłle na sve strane. Njene sandale sa zlatnim pletenicamalupkale su po popločanom podu. Yelika dvostruka vrata koja su gledala na ženski dvorotvorila su se pre nego što je i došla do njih. Ona ih zalupi da su se zidovi zatresli. Začuose zvuk ključa u bravi.- Ona nas je zaključala! - uzdahnula je Ahemu, preneražena - Neka nas Izida štiti. Demonje upravo pokazao svoje najgoreP a J m ireP1 es bogo vaobličiicje.L8ANTIOHIJA- Moje pustinjsko ime je Havad, sin Iskelajev, sin Duram'Elaje. Moj otac je slediozapovesti proroka Elkezaje. Učio me je tim besedama još kada sam bio dete bez moćirasudivanja. Ali tek sam u Cezifonu, dok sam čitao prave rukopise Hristovih apo-stola,shvatio da smo živeli u jeresi. Od tada, želeo sam samo da pročistim svoju dušu i da

izbacim iz svog tela laži kojima sam bio ukaljan.- Dakle, bio si u Cezifonu? Mislio sam da si došao iz Dura Europosa?- U vreme kada smo podigli naše šatore u Turak Al'Labu, otac me je poslao u Cezifon,presvetom episkopu. Hteo je da izučim rukopise starih Hebreja kako bih širio lažnu rečnjego-vog velikog Arhandela. Bog to nije dopustio. Otvorio mi je oči. Potom sampobegao iz zemlje persijanaca. Prihvatili su me u jednoj hrišćanskoj kući u DuraEuroposu i tamo su me podu-čavali rukopisima apostola.Bili su u jednoj potpuno jednostavnoj prostoriji, golih zidova. lako je kuća bila jedna odnajyećih i najlepših u Antiohiji, ova prostorija bila je opremljena tek sa jednim stolom inekoliko stolica. Episkop Dimitros sedeo je na jednoj od njih.Bio je nizak čovek, punačak, veoma svetle puti, sivih, pažljivih i smirenih očiju. Imao jegrčko lice, široki nos i obraze, mala usta koja su se jedva nazirala ispod brade. Njegoviprsti, dodirima nežnim poput milovanja, prelazili su preko papirusa koji mu jeKraljica PaJmireHavad dao pre nego što je kleknuo na pod. Pojedini listovi bili su jedva čitljivi koliko suredovi bili zbijeni.Zauzet čitanjem, činilo se da je episkop zaboravio na Havada, isto kao i četvoricamuškaraca koji su stajali kraj njega. Dvojica njih su se predstavila kao sinovi episkopa.Imali su sive oči i svetlu put svog oca. Druga dyojica bili su sličnih godina kao Havad.Samo po plavom vezu ribe, u visini srca na njihovoj tu-nici, bio je jasan njihov položajdakona.Dimitros podiže pogled, nasmejan. Izgledao je začuden kada je ugledao Havada još uvekna kolenima.- Ustani, dečače moj. Nema nikakvog razloga da klečiš preda mnom u ovoj sobi.Havad je nerado poslušao.- Koje jezike umeš da čitaš i pišeš?- Grčki, latinski i hebrejski. Govorim i persijski i proste jezike kojima govore kamilari upustinji.- Dakle, ti znaš šta sadrže ovi spisi? - upita dalje Dimitros, spuštajući svoj dlan napapirus.- Znam ih napamet, presveti episkope. Mogao bih da ih prepišem bez čitanja. Ima triArsinujova pisma, dva Yalentina Aleksandrijskog, jedno Militijadovo, napisano za vremenjegovog putovanja sa Pavlom, dve kopije Pavlovih pisama na temu loših običajaHebreja i još jedno Metijino na istu temu. Najduže je Irinejevo koje upozoravastanovnike Dure na jeresi Istoka. Na-ročito na paganske i perverzne običaje Mitrinihsledbenika koji se usuduju da osvešćuju hleb i vodu u svojim pećinama tame.Podražavaju žrtvovanje Hristove krvi i tela u svom nakaradnom kultu, a da mi trebasvuda da ih proglašavamo lažnim prorocima. Ovo je na latinskom i na grčkom... Kako simogao videti, ima ih još nekołiko za koje se ne zna ko ih je napisao ili diktirao. Pisamapisanih u Laodicenu i u Aleksandrincu. Nisam dovoljno učen da bih tvrdio, ali bojim seda su samo žuč onda kada je Hristova reć bila med.Ples bogovaHavadova sigurnost, jasnoća njegovog glasa i prodornost njegovog pogleda odzvanjali suprostorijom i privlačili su pažnju. Kada je ućutao, dakoni su ga posmatrali pažljivije i saviše poštovanja. Dimitrosoyi sinovi videše oca kako se zagonetno osmehuje. Episkop jeizvukao nekoliko rukopisa iz svežnja. Listovi su bili stvrdnuti, progoreni i pocrneli.- Čini se, da si ih izvukao iz plamena.- Persijanci su opsedali grad mesecima. Hrišćanska kuća bila je pod bedemima, apalmirski i rimski vojnici su je zatrpali. Mislili smo da da je biblioteka na sigurnom ususednoj kući, ali persijanci su zapalili krovove. Vatra se u trenutku proširila.- Prošao si kroz plamen da bi spasio ove spise?- Spasio sam što sam mogao. Ono što sam smatrao važnim.

- I uspeo si da pobegneš persijancima? - uzviknuo je oduševljeno jedan Dimitrosoysin.Havad je oborio glavu.- To i nije neki podvig. Gospod Bog bio je sa mnom, vodio me je na sigurno.- Ostatak biblioteke je dakle izgoreo? -- upitao je jedan ctakon.- Da, na žalost. Ali ono što sam ostavio iza sebe bile su samo kopije nekakvih lažljivihpisama. Naročito u vezi sa Hristovom majkom.Dimitros je klimnuo glavom. Kao i njegovi sinovi i dakoni, posmatrao je posetioca sajednim čudnim osećanjem.Ono što je gledao, retko se vidalo. Ono što je čuo u glasu ovog mladića, nikada dosad niječuo. To nije bila samo vera i ljubav prema Hristu. Pod iznošenim odelom putnikakaravana nalazilo se telo od dvadeset i pet godina koje je već izgledalo da ne posedujegodine. Lice mu je bilo obraslo retkom i prašnjavom bradom i imalo je čvrstinu stene.Usta su mu bila lepa, obla, ali veoma tužna. Nos mu je bio oštar, a njegove upaljenejagodiceKraljica Palmirebile su veoma izražene. Na prvi pogled, episkop je posumnjao na jednog od onihvidovnjaka koji idu pustinjom. Sprženog uma od sunca, smatrali su da kroz njihoya tela ikroz njihov lik ponovo oživljava Sin Božji, Isus Hrist. Ali ovaj nije bio jedan od tih.Posedovao je nekakvu drugu vrstu vere. Njegova pobožnost bila je ista kao i njegov bes,njegovo strpljenje isto kao i njegov prezir. Reči je izgovarao sa lakoćom kao oni kojimasu one bile u krvi. Ali on nije bio sazdan samo od reči. Njegovom telu Bog je podariosnagu koja je priylačila, a koje je u isto vreme sprečavalo da na njega obraćamo pažnju.Možda je Bog dariyao jednog svog izaslanika, crkvi u Antiohiji. Episkop blago upita:- Šta očekuješ od mene?- Tvoj blagoslov, presyeti episkopu. Krštenje koje će izbrisati krštenje koje mi je dao mojotac i koje je ukaljano Elkezajitskom jeresi. Hoću da sledim Hristoyu reč. Čitayim svojimbićem i svom svojom snagom, onako kako bi to naš Bog zahteyao. Moja volja jebezgranična u tome da ga sledim.Dimitros je prozreo bolnu naklonost svojih sinova i dvojice dakona. I oni su takodeosećali njegovu snagu i silinu.Nastojao je da svom glasu da nešto podrugljivosti, pa čak i zajedljivosti:- Osim śto čitaš i govoriš svim tim jezicima, šta znaš da radiš?- Umem da lečim.- Da lečiš? Travama i melemima?Havad odmahnu glavom iznenada zatečen. Protrljao je sve do jednog svoje duge prste.- Ne. Dovoljne su mi ruke. Spuštam ih na boljku i ona nestaje.Ovlaš se osmehnuo te se njegovo grubo lice iznenada pro-lepšalo.PJ'es bogo va- To je nešto što sam dobio kada sam bio dete. Moj otac je smatrao da je to dar YelikogArhandela. Tako su se pravili bogohulni pustinjski kultovi kojima se hrane neznalice unedogled.- Ali ako zaista lečiš bolesne, to je onda čudo! - uzviknuo jejedan dakon.Havad se okrenuo prema njemu i prodorno ga je pogledao.- Ne. Samo je Sin Božji činio čudesa, jer je želeo da pokaže plemenitost carstva svogaOca. Ja spuštam ruke, bol nestaje i to je sve. Iz toga ne treba ništa izvlačiti, niti o tomemnogo larmati.Dakon je oborio čelo, porumenevši od neprijatnosti. Episkop je zavrteo glavom i upitaoga:- Umeš li da patiš?Havad je oklevao. Usta su mu zadrhtala i prvi put činilo se da ga je pitanje pomelo.

Dimitros objasni blago:- Onaj koji želi da služi Bogu Spasitelju ne sme da se plaši patnje. Kako telesne tako niduševne. Mnogo je onih koji bi nas ućutkali i koji žele naš nestanak. Služe sezaplašivanjem i mučenjem. Ništa ne znaju o Hristovom učenju. Ali onaj koji želi da služimora biti izdržljiv. Rim nas ponovo proganja. Yalerijan, novi Imperator, prezire hrišćane.Odlučio je da bude surov, a naša braća u Rimu već pate. Sutra ćemo to biti mi. Treba dabudeš svestan toga, mladi Havade. Nikada se nećemo pokloniti paganskoj volji Rima.Širićemo našu reč kroz Carstvo.Havad je sklopio oči. Kada ih je ponovo otvorio i odgovorio, na njegovom licu kao i unjegovom glasu nije bilo uzbudenosti.- Ne bojim se patnje, presveti episkope. Nikada se nisam plašio, a danas se bojim samoda me bog ne napusti.Dimitros neprimetno klimnu glavom. Kao i njegovi sinovi i dakoni, smatrao je da seHavad hvalisao. Ali od odgovora i pre-velike mirnoće bilo mu je neprijatno. Namrštio sei prekorio ga:Kraljica Palmire- Yidim da si jako mršav. Da li si postio? Ti znaš da je naš Gospod Isus odbijao da posti?Havad se ponovo osmehnuo.- Da, presveti episkope, znam. Apostol Matija napisao je da su farizeji postili. Hrist je onjima rekao: Ne rukovodite se njihovim delima, jer oni govore ono što ne čine! Nisam≪ ≫postio. Samo sam dugo hodao putem koji vodi iz Palmire u Antiohiju.Dimitros je uzdahnuo, nasmejao se i klimnuo glavom. Sada su se nasmejali i sinovi idakoni, kao da su želeli da skinu sa tela breme koje je Havad već neko vreme spuštao nanjih.- Dodi. - reče episkop dok je ustajao - Daćemo ti tvoje hrišćansko ime.Voda se slivala po njemu. Oblivala ga je, tekla po njegovom čelu, usnama, tekla je ponjegovom golom telu.Čista voda. Potpuno čista, sveža i bistra.Voda koja nije bila ista kao voda koju je njegov otac prosipao po njemu. Voda u kojoj stese davili, ali iz koje ste se ponovo radali. Voda u kojoj je nestajalo vreme, sve Ijudskeslabosti, svi strahovi i poniženja. Najzad se pročistio od onoga što je bio. Najzad je bremespadalo sa njegovih ramena, slivalo se duž njegovog tela, niz njegovu kićmu. Najzad jeukaljana koža onog koji je bio Havad nestajala.Jedva je čuo dakonov glas koji je izgovarao molepstvije: Pomiluj me, Bože, po velikom≪milosrdu Svome i po obilju milosti Svojih... Jedva je čuo episkopov glas: Tebi≫ ≪Jedinome sagreših i zlo pred Tobom učinih, a Ti si pravedan u rečima Svojim i čist uSudu svome... Nije prepoznavao šaptaje svih onih koje su Dimitrosovi sinovi okupili u≫velikoj crkvenoj Sali. Nije video njihove poglede na svom golom telu do pola uronjenomuPles bogovabazen. Nije video njihove poglede na svom mršavilu, svom licu uzdignutom ka nebesima.Mislio je samo na prljavštinu koju je spirao sa sebe. Osećao ie zgure koje su se kidale priribanju svete vode krštenja. A sa njima su se rastvarali i lažni prizori iz njegovog sećanja.Zvezda koja je probijala zemlju, tamnu vodu izvora u koju je zaronio da bi spasio jednubebu. Zenobijino lice ga je napuštalo. Zenobijin osmeh, połjupci, milovan]a, lepota,Zenobijina koža. Sve što ga je morilo noćima i noćima, mesecima i mesecima, kidalo se,komadići njegovog sećanja koje je sveta voda pročistila. I laž i nasilje. Krv, sramotu,blato Dingir-Dusaga, Zenobijino telo izyajano u blatu, sve to je svemoć Božje vodespirala.Osećao je kako mu se mišići opuštaju, kako mu je srce konačno dovoljno ogoljeno,dovoljno čisto da sledi misao i želju da bude u carstvu Božjem.Najzad je postajao pravi on. Ono što je bio dosada nikada više neće biti. Reči, misli i

prizori, mrtvi i istruleli u zaboravu.Smešio se i svi koji su bili oko kade videli su njegov osmeh. Dečji osmeh, čiste radostiolakšanja. Osmeh životu koji počinje, koji ne sumnja i sija svom svojom snagom.Otvorio je oči i susreo se sa episkopovim pogledom. Dimitros je pognuo glavu u stranu.Imao je lice sreće. Zgrabio je sa uzanog stočića beli epitmhilj* izvežen ribama, palmamai groždem na grozdovima. On ga spusti na Havadova ramena i povede ga izbazena.Jedan dakon mu je potom spustio u ruke jednu tananu drvenu lepezu. Dimitros mu jepotom pokazao srebrnu čašu, napunjenu vinom, staklenu kupu plavičastih i sedefastihobrisa u kojoj su bile azime*. Jednim pokretom ruke naredio mu je da uzme svete darove.Zanesen svojim mislima i snovima, Havad je oklevao. Po-smatrao je episkopa, sto,prisutne osobe. Zavrteo je glavom.1Q7Kral/ica PalmirePružio je ruke i malim udarcem lepeze zaljuljao je površinu svetog vina.- Ovo je telo našeg Boga, Spasitelja i njegovog Svetog duha. - izjayio je episkop glasomkoji je odzvanjao praznom salom.Muškarci i žene ponayljali su ove reči dok je Dimitros uzeo kupu sa azimama kako bijednu stavio u Havadova usta. Zatim mu pruži čašu.- Ovo je krv Sina Božjeg. Pij, ti koji hoćeš da služiš čistog uma. A kada budeš popio,tvoje ime na zemlji i u carstvu svemoćnog Gospoda Boga biće Simeon. Krstim teimenonm Simeonovim, Simeon, kao sin Jonasov zauvek i neka te pomiluje Onaj koji daježivot, smrt i vaskrsnuće.Ples bogo vaPALMIRANoć je bila veoma tamna, a svetiljke su odavno bile ugašene. Zenobija je ležala širomotvorenih očiju. Slušala je, tu odmah pored sebe, hrapav Ahemuin dah. Egipćanka jeodmah zaspala, iscrpljena uzbudenjima iz prethodnog dana. Zenobija? Ne, onanije spavala.Slušala je zujanje buba u vrtu, neprekidno žuborenje vode, šuštanje palmi i lišća koje jepustinjski vetar s vremena na vreme talasao. Bila je budna ne zbog novog kreveta nitizbog nove sobe. Bilo je uspomena i patnje koje blato i izvor Dingir-Dusag nisu mogli dazatrpaju ni da speru. San joj je vraćao deliće lošihsnova.Na žalost, dok je tako ležala, u potpunoj tišini noći, uspevala je da vidi ono što niježelela. Havadovo lice. Havadove oči. Njegove usne u trenutku kada ju je odgurnuo uzapaljenom dyorištu kuće u Dura Europosu. Njegove usne kada je molio da mu oprosti,dok je bio povijen na izvoru Dingir-Dusaga. Do ovog časa, ništa od ovih prizora joj nijebilo pred očima. Pa ipak njene oči su gledale, a uši osluškivale. Danas, na njenu najvećunesreću, onase sećala svega.Havad je pobegao. Nesposoban da razume njenu ćutnju.Havade, Havade!Tako ponosit da je želeo da sve bude njegova krivica. Njegovakrivica, ili makar njegovog boga!Gde li je bio? Šta li je radio, kakvu li je kaznu sebi odredio?1 OQKralfica PalmireJer nije sumnjala da je živeo kao mučenik. Yeliki i beskrajni mučenik. Budući da je bioHavad, a da je njegov bog bio još veći i strašniji!Ne! Ona nije trebalo na to da misli.Nije trebalo ni na šta da misli. Trebalo je da zaboravi Havada. Da ga izbriše iz svog srca,

onako kako to pustinja ume, jednim dahom, kao kada briše tragove onih koji njomeprolaze.Potpuno oslobodena od suza, ali i od besa. Čak i od najmanje želje da voli, ali ispunjenamrskim uspomenama. Eto šta je trebalo da postane.- Gospodarice?Zenobija poskoči. Osetila je lagane korake sandalom. Šuškanje tkanine. Ona se osloni nalakat.- Gospodarice? Spavaš li?Jedna senka u tami okleyala je na pragu njene sobe. Oprezno, Zenobija prošaputa:- Ko si ti?- Ja sam Dina.- Ne poznajem nijednu Dinu. Jesi li služavka?- Ne...Zenobija je sad bolje videla, razaznavala je njen stas koji je svetlost zvezda obasjavala.- Šta želiš?- Da pričamo.- U sred noći i u mraku?- Bolje je da druge ne čuju.Govorila je toliko tiho da joj se glas jedva čuo.- Pridi.Zenobija je osetila njen fini parfem. Malo jasmina pomešanog sa limunom ali i sa punoambre.- Oprosti mi gospodarice. Nisam htela da te uplašim- Šta je tako hitno?PJes bogo va- Ofala. Treba da znaš neke stvari.Zenobija se osmehnula. To je dakle bilo to. Život žena na dvoru već je počinjao, sasvojim tajnama, Ijubomorama i zaverama.Zašto da ne? Biće mnogo zabavnije od brčkanja po talogucrnih misli.- Sedi blizu mene. Zapali jednu lampu. Mora da ima negdekremena.- Ne, ne? To će probuditi tvoju dojilju.Zenobija je htela da navali, ali osetila je istinski strah u devojčinom śaputanju.- Sedi. - naredi joj ponovo.Dina je posluša. Slatkasta svežina njenog parfema bila je prilično prodorna. Čak i priličnoopora. Jedva da se krevet po-merio kada je sela kraj nje. Devojka je bila lagana, mirisnanit, obris, jedva prava žena, pomislila je Zenobija.Tražila je ruku nepoznate, dodirnula je nežnu i toplu tkaninu, pronašla je duge, veomatanane prste. Bili su hladni i drhtavi.- Ako nisi sluškinja, šta radiš ovde?Druga ne odgovori odmah. Htela je da izvuče svoju ruku. Kao da joj je bilo neprijatno odtog dodira. Zenobija joj steže još jače prste.- Dolazim iz Emesa. Moj otac je tamo trgovac. Poseduje brodove koji plove čak do Rimai Egipta. On je prijatelj sa Pre-svetim. Jednog dana Presveti me je video i smatrao me jelepom. Moj otac mu je rekao: Uzmi je. Ona je moja najmlada, najlepša od mojih kćeri.≪Poklanjam ti je.≫- OhL.Obe su ćutale nekoliko trenutaka. Zenobija je upita: I ti ćeš se udati za njega?- Ne, ne!Dina se smeškala, podrugljivošću finom kao i njen parfem.Kral/ica PaJnu're

- Mene on ne može oženiti.- Zašto?- Zato što Presveti poštuje rimske zakone. Imaće samo jednu ženu.- Nije obayezan. - pobunila se Zenobija - On je kralj Palmire i kralj Komreta. Komreti iMazini imaju iste zakone. Ako mu-škarac poželi više žena, niko mu to ne može zabraniti,a svakako ne Rimljani.Dina je zavrtela glavom. Njena kosa, koja je bila veoma du-gačka, okrznula joj je butine injihove obgrljene ruke.- Moj otac je Jevrej. Nije važan čovek kao tvoj otac. Odenat ne mora da me oženi.Dovoljno je da budem u njegovoj kući,Devojka dodade:- U svakom slučaju, ti si nešto drugo. Tebe je tvoj bog odabrao. Ti nisi devojka kaodruge.Zenobija je zinula da odgovori. Ali se ućutala. Nije imala šta da odgovori.- Nisam Ijubomorna ni najmanje. Ne pomišljaj da ću to łkada biti. Naprotiv, veliko mi jezadovołjstvo što ćeš biti moja gospodarica. Bila sam tako srećna kada sam te videla danaspo podne. Toliko si lepa da smo te odmah zavoleli! Možeš biti uverena da sve devojkemisle kao ja.- Ali šta će biti s tobom?- Oh! Ja ću biti...Ali ona to nije rekla. Nije bilo potrebe.Iznenada je bilo teško izgovoriti reči. Čak i u tami.Dina se uspravila. Povukla je svoju kosu slobodnom rukom. Njen parfem lebdeo je kroztamu. Ona odgovori na pitanje koje se Zenobija nije usudivala da postavi.- Presveti me još nije pozvao sebi. Mada je već godina dana od kako sam napustila očevukuću. Dobar je ali me izbegava. Možda me smatra suviše mladom. Ili možda nedovoljnolepom, sada kada zna da ćeš ti postati njegova supruga?Ples bogo va- Sumnjam. - zabavljala se Zenobija - Mora da i dalje veruje da sam mrtva!Obe su se smeškale. Ali Dina se brzo uozbiljila. Podigla je njihove spojene ruke ipritisnula ih je o svoje telo. Zenobija je osetila dve čvrste dojke, mnogo snažnije nego štoih je mogla zamisliti.- Treba da se čuvaš Ofale. — uzdahnula je zabrinuto Dina -Kada želi zlo, ništa je nemože zaustayiti.- Zašto bi mi poželela zlo?- Ti si njen neprijatelj. Yidela si je maločas...- Zbog čega sam ja njen neprijatelj? Samo što sam stigla i...- Ne, ne. - pobunila se Dina, odlučnijim glasom - Moraš razumeti. Ti još nisi bila u ovojkući proteklih meseci a već pri samoj pomisli na tvoj dolazak, Ofala je poludela. Bićešsupruga Presvetom! Ona to ne želi.- A zbog čega? Ne namerava yaljda ta matora mešina da mu postane žena?- Oh! Ne. - prsnu u smeh Dina - Ne, ono što nju brine, je da ne podariš sina Presvetom.- Ah! Sina... - prošaputala je Zenobija, iznenada potrešena.- Naravno. Ofala želi da Hajran, sin njene sestre Gardałje, mrtve kraljice, bude jedininaslednik.- Odenatu nije dovoljan samo jedan sin?- Ovaj, naročito ne. Prezire ga.- Svog rodenog sina?- Smatra ga veoma lošim ratnikom i ... mnogo je tu drugih stvari.Dina je zaćutala, uzdahnula, a potom je odmahnula svojom slobodnom rukom, ponovošireći oko sebe svoj parfem.- Razumećeš kada ga budeš yidela. U svakom slučaju, Pre-sveti nema poverenja u njega.

Da Ofala nije tu, odavno bi se on okrenuo protiv njega. Zato se Ofala plaši tebe. AkobudešKr a Ij J ca Pa 1'm ir epodarila Yelikom Odenatu sina, Hajran više neće biti ni od kakve važnosti.Zenobija je sedela i nije ništa odgovarala. Maločas dok je razmišljala u mraku, yarala se.Život nije bio isprazan, bio je pun gluposti, zla i mučenja. A možda je bilo i nežnosti,poput parfema i srca ove devojke koja joj je čvrsto držala ruku, drhteći od brige dok jegovorila:- Ne veruj da je Ofala pričala u vetar kada ti je onako pre-tila... S proleća jedna devojkaiz Peluze, najlepša medu nama, zatrudnela je sa Presvetim. Čim je to primetila, Ofala jojje dala nekakvu snažnu drogu, ovde u ženskim odajama, pred svima nama, čak se ni nekrijući i uz pomoć dečaka koji se motaju oko Hajrana. Te iste večeri devojka iz Peluze jepobacila. Četiri dana posle je umrla, jer nije prestajala da krvari.U tami, one poskočiše nakon jednog uzvika. Ahemuin krevet je zaškripao. Promuklimglasom, Egipćanka izjavi:- Ah! Rekla sam, rekla sam! Demon je pokazao svoje obiičje. Neka nas Izida zaštiti.Ples bogo va20KLAUDIJA ARA AGRIPINENSIJUM- Mitra! Mitra! Oh! Provictenje, oh, Fortuno, dodeli mi Mi-steriju, koju samo ja moguprimiti! Ja, Yalerijan, Otac bića na zemlji, Rima i njegovog naroda. Preko tvogArhandela, oh, Svetlosti tyari, daj mi moć Orla da mogu na nebesima da se uzdignem nadtvojim dahom i tvojim plamenom.Piskav i promukao glas starog Imperatora odzyanjao je iznad svoda pećine. Yazduh je biozagušljiv od dima zapaljenih bakłji, obilja tamjana i zadaha mokraće.Iza Yalerijana je bilo desetak oficira. Ležali su na yojničkim ležajima prekrivenimmekanim dušecima. Ispruženi, posmatrali su Imperatorovo lice.Aurelijan je golih grudi stajao uspravno pred jednim bikom. Pred jednom divljom zveriod četiri godine, crne i sjajne dlake, koju su šest dekuriona s mukom pridržavala. Rogovayezanih o jedno teško postolje od drveta prepunog kamenja, nogu okovanih, on je mukao.Malene zlatne trake koje su mu poyezali oko glave i vrata, zaslepljiyale su ga i pojačavalenjegoy bes. Zvončići yezani oko njegoyih testisa zyeckali su mahnito. Obuzet drhtanjemiz njegoyih grudi otimalo se teško dahtanje. Cvetne trake koje su ukrašayale njegoya ledakidale su se, a latice su padale kraj nogu Mitrovog kipa. Kip je bio isklesan u purpurnommermeru, uglačan kao bronza. Bio je to ovekovečen isti ovakav prizor: Mitra koji žrtvujebika od samog postanka.Centurion je izvukao jednu gyozdenu šipku iz usijanog žara sa ognjišta. Na užarenojoštrici bio je utisnut nekakav znak,Kral/ica PaJmiremalen, jedva nešto veći od novčića: sunce utisnuto medu četiri strane sveta.Stisnute šake, centurion je utisnuo gyožde u rame bika. Crno sunce pušilo se na dlaci.Životinja je rikala i ritala se. Potiljkom je uspela da podigne činiju sa poda. Ona seprevrnula uz tresak koji je odzvanjao duž čitavog svoda.lako su rogovi divlje zveri okrznuli njegove grudi, nije se ni pomakao. Sa rukama nasvom maču, pustio je da se urlik životinje utiša.U tišini koja je zavladala, glasom koji je jedva podrhtavao, on uzviknu:- Ja, Aurelijan, sin Julije Kordelije, unuk Hipse Domicije, sin sluškinja Sol-Invictusa,pred tobom sam, Početku svakog početka. Pred tobom sam, oh Telu sazdanom odsvetlosti, besmrtna tvari. Pruži mi čistotu jednog sunca, meni koji sam roden izpokvarenosti svih stvari. Dopusti mi da se uzdignem u nebesa sa plamenom Sunca kojenikada ne umire, ja kojim se Smrt hrani.Svi, oficiri, dekurioni, pa čak i Imperator, nisu mogli da obuzdaju iznenadenje zbog

brzine kojom je Aurelijan obavio ovaj čin. Snagom kojom je stotinu puta izašao predneprijatelja, on podiže oštricu svoje kame i zari je u vrat bika.Metal preseče zlatne niti. Zabio se uz škripu u ružičasto meso. Ruke, ramena, trup, čitavonjegovo telo se streslo. Oštrica probi kosti dok je životinja mukala i grčila se, Trojicudekuriona koji su pokušavali da ga zadrže, odbaci na zid ukrašen veličanstvenimzvezdama.Mišića još uvek napregnutih, Aurelijan se i dalje upinjao. Osetio je kosti i hrskavicu kakose drobe pod gvoždem. Zaurlao je i kao životinja se bacio svom svojom težinom na mač.Mukanje smesta presta. Oštrica je prerezala grlo. U nekakvoj čudnoj ti-šini, udoviživotinje su se umirili. Malaksalo je klonula unazad. Lagano, jednim poslednjim ropcem,njeno izvanredno telo palo 206P1 es b ogo vaje sa jedne, a glava sa druge strane. Sluge pohitaše sa peharima kako bi sakupili krv kojaje curela i šikljala pri poslednjim otku-cajima srca.Aurelijan se uspravio, lica i tela oblivenog krvlju. Podrhtavao je ]oš uvek zbog uloženognapora. Obuzdao je svoju želju da se okrene i pogleda u oči Yalerijana i njegove Ijude.Čuo je njihovo isprekidano dahtanje i video opčinjene poglede.Sklopio je oči, duboko udahnuo smrdljivi vazduh, i sačekao da ga huka Ijudi koji su sepoklanjali Mitri obuzme.Yrisnuo je, a za njim i Imperator i oficiri.Huka diyljih zveri koja je dolazila sa beskonačnih nebesa.Urlali su svi skupa. Krik snažan, ujednačen, da je izgledalo da će razbiti pećinumithmceuma.Kada su odjeci utihnuli, Aurelijan je ponovo otvorio oči. Sluge su mu pružale pehar krvi.Zgrabio ga je svojim dlanovima, okrenuo se prema starom Imperatoru čija se ćekwalobanja sijala kroz kolutove dima.- Ayguste, dušo sazdana od vrlina, simbolu živog i besmrtnog boga, zaštiti me odnečistote i truleži.Yalerijan mu se osmehnuo. Klimnuo je svojim uzanim i po-tpuno izboranim licem. Izanjega, oficiri su se uspravljali na svojim ležaljkama. Zajedno sa Aurelijanom su šaputali:- Oče naš, Yalerijane, Gospodaru Mitrinih Misterija, prvo-bitni ognju!Imperator je pružio svoj zlatni pehar. Aurelijan ga ispuni krvlju.Yalerijan ga iskapi.Malo krvi neprimetno se slilo sa uglova njegoyih usana. Stavio je hleb u jednu staklenukupu plavičastih obrisa, pokidao ga, i podigao jedan komadić, yisoko da bi ga svakomogao videti.Kraljica Palmire- Mitra je krv, seme i hrana. Mitra je život, iz plamena i semena. Mitra je naše bogatsvo.Žvakao je zalogaj. Iza njegovih leda su svi prisutni oficiri podelili ostatak.Iz jedne jednostavne korpe od trske, izvukao je sveže ispleten lovorov venac. Spustio gaje na njegovo čelo. Kroz njegova sku-pljena usta, ponovo je izbijao promukli glas:- Neka Aurelijan bude naš Helios. Neka bude naš zapo-vednik i naš glasnik predrimskim narodom i besmrtna volja Sol-Invictus-a. Neka se čuje daleko, dokle svetlostdoseže nad univerzumom i neka se to zna. To je Mitrina volja, Valerijanova volja, vašegOca medu Ijudima.Aurelijan je osetio miris usijanog gvožda pre nego što se okrenuo. Centurion koji ga ječasak ranije utisnuo u bika, pružao mu je vrh koplja sa užarenim obeležjem. Bio je tojedan mladi oficir. Užas se ogledao na njegovom licu i drhtavim usnama. Aurelijan jespustio kupu sa krvlju u ruke jednog sluge.- Daj.Sunce utisnuto medu četiri strane sveta zacvrčalo je na levoj strani njegovih nedara. Gustimiris sprženog mesa zabazdio je i izazvao mu je iznenadnu mučninu.

Okretao se oko svoje ose kako bi svi mogli videti Mitriri pečat na njegovom telu: sunce ičetiri strane sveta. Pehari su bili podignuti, a usta su zavijala.Trenutak kasnije, bol od opekotine proširila mu se do potiljka, kidala ga je kao igličastazmija. Ne obraćajući pažnju na njega, Aurelijan je ponovo uzeo pehar. Topla krv bikapotekla rnu je niz grlo, opora i jaka kao hiljade vina.Kada su izašli iz pećine, ostao je samo jedan sat dana. Sneg je ponovo vejao. Od sinoć jedebelim slojem prekrio prostrano polje Agripinensijuma.208Ples bogo vaĆelava Valerijanova lobanja je nestala ispod jednog šlema, oiačanog odranom kožomlava, zlatastih očiju i opakih očnjaka. Šape trofeja, uspomene iz jednog lova u Siriji,lupkale su po niegovim ramenima, te je Avgust više ličio na nekakvog vrača, nego nayojnika. U brojnim legijama, ova smešna odežda, slična onoj koju su nosili barjaktari, nanjegovom sitnom stasu, bila je predmet mnogih pošalica. Sve do dana, kada supodrugljivci po svojoj meri procenili starčevu hrabrost i lukavstvo.Jednim pokretom ruke pokazao je oficirima koji su ga pratili da želi da bude sam saAurelijanom- Hajdemo do reke, duxe. Prijaće ti, a ono što imam da ti kažem ne sme niko više čuti.Aurelijan je zadrhtao. Kao i Imperator, ogrnuo se jednim debelim krznenim kaputom, aligroznica koja ga je ułwatila u mitreumu nije prestajala.Okrenuli su leda širokim alejama logora i krenuli prema reci. Pretorijanska garda, naizvesnoj udaljenosti, pratila ih je iako im nijedna zapovest nije bila izdata. Čizme su imškripale po snegu. Pahulje su padale po njihovim trepavicama i bradama, po perima nanjihovim šlemovima i pločicama njihovih oklopa.- Sutra u zoru odlazim u Argentorum. - izjavio je Yalerijan - Obećao sam Galijanu da ćupodeliti gozbu sa njim. Gozba izmedu oca i sina. Retko nam se puža prilika, a dugo jeponovo nećemo imati.- Nije pametno putovati po ovakvom snegu. - primetio je Aurelijan- Bilo bi mudrijesačekati nekoliko dana.- Sta ima da brinem! Tvoje mede su izvanredne, da čak ni varvarski zec ne bi mogao dase provuče kroz njih.Aurelijan se opustio. Pohvala je bila iskrena. Imperator mu je još u toku dana čestitao,obasipajući ga počastima pred svim oficirima Rajne koji su bili okupljeni u pretorijumu.Yalerijan jeste bio lukav ali nikada se nije poneo kao podlac pred onima koji su gapoštovali.Kraljica PaJmire- Onog bika si čudesno ubio - nastavljao je stari car. - Kakay udarac! Nikada nisam videonešto slično.- Gvožde mog mača je sigurno - osmehnu se Aurelijan - To mi je puno pomoglo.Ne usporayajući, Yalerijan je razmaknuo Aurelijanov kaput. Pažljiyim pokretom ruke,izyukao je mač iz korica da bi se divio oštrici iz Damasa i predano ukrašenoj dršci.- Zadivljujuće! Zadivljujuće! To je Etruskusoy mač, zar ne? Priča se da ti ga je Decijuspoklonio pre nego što je umro?Aurelijan je potvrdno klimnuo glavom. Vetar koji je duvao kraj reke bio je leden. Tolikobi toga dao Aurelijan za jednu toplu kupku, da zažmuri i ne misli ni na šta. Nekimčudom, čin u mitreumu umesto da mu je dao moć lišio ga je svake snage. Nadao se samoda to nije bio loš predznak.Oštrog oka, Imperator je prozreo njegovu neprijatnost. Yratio mu je mač, zadiyljenimgrohotom- Ne brini, vodo. Mitra te voli koliko i ja. Opekotina uvek ostaylja veličanstven utisak,koji ne možemo ni da zamislimo. I mnogo više boli, nego što se govori.Aurelijan je znao da Imperator nije izdržao beleg. Primiti gyožde bila je odluka koliko i

dokaz, ali ne i prinuda. Medutim on koji je podneo ujed ovog plamena nije više bio kaoostali.Napravili su nekoliko koraka u tišini. Sneg se taložio po layljoj grivi, zlataste očipostajale su još više neobične kao i Valerijanove koje si bivale još zajedljivije. Namalenoj adi u rukavcu Rajne, ugledali su prve baklje na osmatračkim kulama, uzdignutimkraj starog grada. Imperatorov ispucali glas, zamišljeno je nastavio:- Steta što Galijan nije ubio bika tako dobro kao ti. Aurelijan nije želeo da odgovori. Svelegije na Rajni, znale suda je Cezar iz četiri, možda pet pokušaja, uspeo da ubije Mitrinu zver.- Dakle, od sada vas je dvojica koji preko mene sledite Mitrine zapoyesti, dvojicaHeliosovih glasnika. Moj sin i ti.Ples- Svestan sam te časti i tvog poverenja, Avguste.- Nadam se Aurelijane. Yideću koliko sutra.- Tvoje zapovesti su moje zapovesti.- Zapoyesti su jedna stvar. Izvršenje, vernost i poverenje sudruga.- Yalerijane, ja sam ti odan. U potpunosti i beskrajno, isto kao što sam bio odanDecijusu. Posle ovog dana, posle onoga što smo podelili u mitreumu kunem ti se predSol-Invictusom da moj mač i moje srce pripadaju tebi sve do moje smrti.Bili su veorna blizu reke te su mogli yideti sante leda po obali. Sneg se taložio pre negošto bi ga lagane vodene struje odnosile. Imperator se zaustavio. Na deset koraka od njih istraža je to isto učinila. Yelerijan je još jednom rastresao sneg koji se gomilao nakandžama šapa. Morao je da podigne bradu kako bi mogao gledati Aurelijana. Odnjegoyih zažarenih očiju nije se primećivao njegov nizak rast- Nameravam da te na jesen imenujem Istočnim dux majorumom. Otkako su zaposeliDura Europos, persijski varvari ne prestaju da napadaju trgovačke puteve u Siriji. Nemadovoljno naših legija. Treba da zaštitimo Antiohiju, Emes, možda čak i Palmiru. Nisamsiguran da su oni koji čuvaju te gradove verni. Ako Persijanci budu nakupili zlata, Rimim se neće činiti tako dalekim. Stanovnici Istoka su slabašni i lako ih je iskvariti!- Ne zaboravi da su Persijanci takode i dobri ratnici. Poseduju hrabrost i yeštinuratovan]a. Jako ih često potcenjujemo.- Možda imaš pravo. Kako bilo, promenio sam mišljenje.Vraćam se u Antiohiju.Yalerijan je ućutao, merkao je njegovo iznenadenje, očekivao je možda čak i bes koji nijeugledao.- Ići ću lično ja, jer tamo ima i opasnijih od persijskih varvara. Hrišćana! Ponovo yredajunaśe zakone i naše bogove kao što su to činili u vreme Decijusa. Odbijaju da prilažu žrtvuRimu. Šire se kao zaraza. Znaš li koliko ih je u ovom času u211Kraljica PalmireRimu koji se klanjaju svom, tobož jedinom bogu? Znaš li da ih ima i medu nekimporodicama senata? Pišu čak i knjige kako bi privukli svom ludilu plemiće iz Carstva!Kažem ti, Aurelijane, ima ih svuda. U dućanima, na trgovima, medu zanatlijama, naputevima. Ko bi ga znao, ima li ih možda i u našim legijama!Jednim besnim pokretom pokazao je na zdanja na poljima, na bele ulice koje su vodile dopretorijuma. Ledeni vazduh nosio je njegov mahniti glas, škripay kao i led koji je rekanosila.- Ti hrišćani su bogati. Znaš li da je u Kartagini, poslednjih oktobarskih kalenda, samojedna od tih budala ne trepnuvši platila otkupninu za stanovnike čitavog jednog sela kojesu varvari sa mora zarobili? Dvesta hiljada zlatnika! Iznos koji ja, Yalerijan, nikada nebih mogao da izvučem iz Carskog Trezora. A znaš li ti zašto su tako bogati, ti Hristovi

sledbenici? Zato što potkradaju Rim! Da! Kriju svoja blaga kako bi izbegli porez, da biposle bolje mogli da ratuju protiv nas. Oh! Nisu dovoljno hrabri da se bore sa oružjem uruci! Ne. To su podmukla bića. Njihovi bodeži i njihove strele su reči. Čitava jednagomila laži, izvučena iz njihovog blesavog verovanja. Laži i neprekidno oglušavanje onaše zakone. I povrh svega, sve su brojniji! Nisu kao jevreji, doyoljni sami sebi. Njima jepotrebna brojnost. Uvek više! Oni su kao skakavci. Hrane se svačim, besramno. Žene,deca, starci, bolesni, siromašni. Sve što im padne pod ruku, dobro je za njihovu sektu.Aurelijane! Zamisli tu u mitreumu: žene i decu!Imperatorov smeh bio je piskav koliko i njegov glas.Pomislio je: "Ko god da ga je video u ovom času ne bi više imao želju da se ruganjegovom stasu i njegovom smešnom odelu." Smejao se nimalo srdačno. Uprkoshladnoći, opekotina koju mu je gvožde nanelo obuzimala mu je celu stranu. Grub lannjegove tunike pojačavao je bol pri svakom pokretu.- Sta želiš sa njima da radiš?- Da ih istrebim! Dobio sam od senata nove zakone. Ništa više iz Carstva ne može sežrtvovati hrišćanskom bogu. SvakoPles bogoko bude šurovao sa njima biće osuden na smrt. Gotovo je sa njihovim kvazi prorocima, sanjihovim episkopima i dako-nima koji kaljaju i najmanji grad Carstva! Bez milosti.≪ ≫ ≪ ≫Bez suda. Bez izuzetka! Smrt i zaplena n)ihovih dobara, eto šta će dobiti na svom putuoni koji se nazivaju hrišćanima. Carski Trezor će time samo dobiti. Ako žele da žive,moraće da se odreknu svog Hrista. Još uvek su dobri Deci]usovi zakoni: neka prinosežrtve Rimskim bogovima ili neka umru.- Ti zakoni su propali Avguste. Hrišćani su se njima poslužili da bi zadhdli narod. Smrt ihprivlači. Od svog mučeništva prave predstavu te njihovi redovi postaju još moćniji.- To se desilo zato što je debeli Trebonijan bio previše slab nakon Decijusove smrti. Utome kao uostalom i u mnogim drugim stvarima. Prestao je da sprovodi zakon. Mislio jeda će mu hrišćani biti zahvalni i da će uspeti da ih opčini. Oni su to samo iskoristili. Nekami Mitra bude svedok: ja neću imati tu slabost. }a ću učiniti da njihov izvor presahne.Udariću po njima tamo gde se šire poput kuge: na Istoku. Eto zašto moram da idem uAntiohiju, duxe Aurelijane.Zaćutali su na trenutak, kao da su obojica želeli da ledeni vetar oduva ovaj carski bes.Ubrzo je zavladala tama. Centurion iz straže naredio je da se ode po baklje. Dvojicalegionara udaljavala su se prema kampu trčećim korakom.- Pretpostavljam da Cezar odobrava ovu odluku. - na kraju je izjavio, malo podigavši svojteški kaput kako bi olakšao telu.Pod lavljim očnjacima, Yalerijan ga je posmatrao iskosa.- Ti znaš da mi zajednički donosimo odluke. On mi je sin isto koliko je i Cezar izapovednik vojske u Galiji i na Rajni. Tokom mog boravka na Istoku, biće moja reč predsenatom.Aurelijan je potvrdio klimanjem glave, ali nije mogao dazadrži jedan blagi osmeh.- A šta planiraš sa mnom, Avguste? Da me vratiš na Dunav?213Kraljica PalmireYalerijan se ukočio s prezirom na usnama. Jagodice su mu nestale izmedu očnih kapaka iobrva na kojima se taložio sneg. Lavlji očnjaci na čelu sijali su preteće. Više nego ikadaličio je na vešca, nepredvidive ćudi.- Znam, Aurelijane! Znam da moraš da pričaš! Ne voliš rnog sina i sumnjaš u njega. Ipak,ja te volim i poštujem isto koliko i Galijana.- Grešiš, Avguste. Poštujem Cezara kao što poštujem i tebe. Na žalost, primoran sam davidim da me Galijen ne voli. Izbe-gava me bez razloga.

Yalerijan je zarežao i łjutito zavrteo glavom.- Bez razloga! Hajde, nema potrebe da budeš toliko obazriy. Vi se medusobno mrzite.Galijen je Ijubomoran na tebe, istina je. A ti mu zayidiš što mi je sin! Ah! Zašto mi Mitrane pomogne? Meni, kome ste potrebna obojica, a ne da budete jedan protiv drugoga.Aurelijane! Aurelijane!Jednom rukom, Imperator je zgrabio Aurelijanov kaput, a drugom pokazao savršenoprave ulice u logoru, dućane, zanatlije, kuće, bolnice, kupatila i hramove. Čitav jedangrad yojnika koji su bakljama osvetljavali svoje osmatračnice i kapije dok se noćspuštala.- Nema legionara, nema dekuriona, centuriona na ovom polju i duž čitave ove mede naRajni i Dunavu koji te voli manje od biio kog drugog rimskog generala. Svi te dubokopoštuju. Evo skoro dvadeset godina kako pevaju tvoju pesmu kada izdaš naredenje:

Hiljade, Hiljade, Niko ne može popiti onoliko vina koliko Aurelijan može proliti≪varvarske krvi!≫Iz Valerijanovih usta pesma se pretyarala u graktanje.-1 ja je znam. Pevao sam je još kada sam bio legat.Iza njih je reka bila tek jedna crna rupa izmedu modrih obala. Yalerijan je primakao svojelice. Lavlje krzno očešalo je Aurelijanoy obraz.Ples bogova- Kada bi naredio, Ijudi ovog logora već u zoru bi prešli Rajnu pliyajući. Ustali bi protiyCezara. Eto istine. Rimske legije vole tebe, a ne vole Galijena.- Rimski yojnici vole one koji ih vode ka pobedi. Galijen pobeduje po Galiji i bićeuskoro na Rajni. To mu je doyoljno da bi bio yoljen isto koliko i ja.Yalerijan mu nije odgoyorio. Odmaknuo se i odgurnuo je jednog yojnika koji je doneobaklju i koji se suviše primakao.- Makni se odatle, yojniče. Ne plašim se mraka!Nastavio je da hoda ali se ovog puta primicao logoru bržim korakom. I on je bio slećten.Okrenuo se prema Aurelijanu i uz-yiknuo bez obazriyosti:- Galijen želi da njegoy sin, Salonijus, bude proglašen dux majorumom yojske na Rajni.Od iznenadenja, Aurelijan je zadrhtao, kao da je odjednom bio u groznici.- Želi ili... zahteva?- Nfije bitno - mumlao je Yalerijan. - On je Cezar. Obećao sam tebi tu službu. Ali eto, nemogu da održim obećanje. Bogovi to ne žele. Mitra to ne želi... I Cezar to ne želi.Hodali su u tišini. Sloj snega bio je doyoljno dubok da priguši i uspori njihove korake.Mnogo grubljirn tonom nego što je to želeo, Aurelijan je upitao:- Treba da lečim ranu pre nego što se zarazi, Ayguste. Možeš li mi reći šta hoćeš odmene?Yalerijan ga je pogledao pravo u oči. U trenutku jedan odsjaj zlatastog oka sa lavljegkrzna učinio se živim, a Imperatoroy promukli glas kao da je izašao pravo iz utrobe divłjezveri.- Zelim tvoje obećanje. Tvoju yojničku reč: nećeš krenuti na Galijana. Želim da miobećaš, kao što to čini jedan dux svom Aygustu. Obećanje Heliosovog glasnika svomocu, redom kojiKraljica PalmireMitra uspostaylja. Želim da budem siguran da mogu otići na Istok smatrajući vassinovima i svojom podrškom i da će mir yladati medu vama. Eto šta hoću, Aurelijane:tvoje obećanje.P/es boffo vaIPALMIRAPre samog povratka Yelikog Odenata, Zenobija je morala da se povinuje obavezamabuduće supruge. Bili su to dugi dani, ispunjeni nezanimljivim dužnostima i podmuklim

spletkama.Zenobija se naučila veštini češljanja svoje duge kose na dvadeset različitih načina,naučila je da koristi kreme i meleme za kožu u boji, mlrisnu šminku, naučila je da sakrijesvoj zveckavi nakit čak i ispod haljina. Haljine je isprobavala svakodnevno i to uveknove, pa čak i po nekoliko u toku jednog dana. Tunike po rimskoj modi, po grčkoj modi,ili pak egipatskoj. Čak i palmirskoj. Pantalone, uzane ili široke, toliko ogromne da se unjima nije moglo hodati, uvek izvežene raskošnim ukrasima. Ponekad je bilo takvogpreterivanja da je haljina bila teśka isto koliko i Yojnički pancir.Činilo se da robovi zaduženi za tkanje, i tako reći zaključani u radionicama palate, nisuimali drugog zadatka sem da proizyedu toliko odeće kao da je njome trebalo obući čitavgrad. Zenobija je bila začudena zbog tog preterivanja. Odgovorili su joj da je to bioobičaj u kući Presvetog. Njegoya supruga morala je da se pojavi pred njim tako da senjemu ne učini da je već jednom video njenu odeću. Taj običaj je nadgledao lično HulojHara i morao je da bude ispoštovan.- U tom slučaju - primetila je Zenobija prezriyo - Ofala i nije tolika gospodarica ženskogdvora kakvom želi da se predstavi.Dina koja je sa yelikim zadovoljstvom učestvovala u ovoj novoj zabavi i koja više nijenapuštala Zenobijine odaje, bila jeKraJfica Palm//obazriva. Nesumnjivo, u odsustvu Presvetog, starac je bio pravi gospodar kuće. I znao jeda bude nemilosrdan.- Ne izgleda tako kada ga pogledaš tako starog i tako krhkog, ali svi ga se plaše. I tolikoje odan Odenatu da bi za njega bio živ spaljen. Ofala pazi da mu se ne zameri. Ali budiuverena da ključa od besa kada vidi sve zauzete sluge koje ti dolaze sa novom odećomNeke robinje su me uveravale da uveče, pre nego što zaspi, Ofala se moli i tajno prinosižrtve pustinjskim demonima.- Mnogo joj to pomaže - ciknu Zenobija. - Neka se kuva zajedno sa njima u yelikomloncu. Guzica joj je toliko masna da bi mogli tokom cele zime da se nasladuju.Ahemu se nasmejala zajedno sa njom, ali se Dina brzo uozbiljila.- Nema potrebe da priziva demone, dovoljno je i sama zla. Treba da je se čuvaš. Kada senajmanje čuje tada je najopasnija.Zenobija se smešila više zabavljena nego zabrinuta.- Možda je mrziš više nego što to zaslužuje.- Zar nisi yidela kako se mota oko tebe svaki put kada čuje da se sluge dive tvojoj lepotidok se ti presvlačiš u odeću nove supruge?- Radoznala je. Zašto ne. I više mi se ne obraća, što mi odgovara.- Ne, tebi ništa ne kaže. - dodala je Ahemu - Ali svaki put nade povoda da kazni jadnedeyojke koje te služe. Dina je u pravu. Ima toliko podvala u njenom umu koliko i sala nanjenim bokovima.U stvari, kako su dani odmicali, njena maltretiranja postala su redovna, te se ubrzosluškinje više nisu usudivale da izgovore niti jednu pohvalu pred budućom suprugomPresvetog. Malo po malo, ushićenje i radost kojom je Zenobija bila obasipana po svomdolasku, sada su se pretvorili u otyoreno i hladnoP1 es bogo vaoklevanje. Mlade ili stare, robinje ili oslobodenice, sluškinje su se na hiljadu načinaopirale da je slušaju.Jednog jutra, nakon što je čitave noći duvao severni vetar, temperatura je pala da je skorobio mraz. Zenobija se probudila cyokoćući. Mangali su se ugasili. Niko dugo nijeodržayao vatru. Nisu joj bili doneseni dodatni pokrivači. Ne znajući gde sama da ih nade,ona je pozyala, besna, oštrog tona. Pojayile su se dve sluškinje. Devojke njenih godina,odgovorile su joj da njihov zadatak nije bio da održayaju vatru u mangalu.- Gospodarica Ofala je rekla da to treba tvoja dojilja da radi.

- Moja dojilja!Zenobija nije verovala svojim ušima.- Ahemu nije moja dojilja već godinama! Besnela je. Nestr-pljenje koje se ogledalo nasluškinjama odyratilo je od toga da nastayi.- Ovde u ovim odajama, vaša gospodarłca nije Ofala, već ja- ciknula je jetko.Ali to je takode bilo nepotrebno.- Ne Ijuti se na te sirote devojke - upala je Ahemu. - One rade šta smeju. I imaju prayo.Nisu tvoje robinje. Odenat ti ih još nije dao, ako to uopšte bude uradio. Ofala je njihoyagospodarica, a ako ne budu pokazivale da te preziru, naš masni demon će im od žiyotanapraviti pakao.Zenobija je slegnula ramenima.- Baš me briga. Ne treba mi ni njihoyo ushićenje niti njihova privrženost.- Grešiš. Ti ćeš od sada ovde žiyeti i treba da postaneš gospodarica ovog doma. Ofala tene može sprečiti da postaneš Odenatoya supruga, ali ti može zagorčati život ako je budešpustila.- Ne plašim je se. Ahemu je zavrtela glavom.Kralfica Palmire- Zato što nemaš predstave o zlu koje ti može naneti. U kući tvoga oca, prema tebi smose ophodili kao prema kraljici, pa čak i kao boginji. Ja prva.- Zato što to i jesam - prekinula je Zenobija.Ahemu je zinula od čuda, ne uspevajući da razazna ozbiljnost od ironije u Zenobijinojgrimasi.- U ovom trenutku još uvek nisi kraljica Palmire. Kada to budeš postala, vrlo je mogućeda ćeš vladati pustinjom, ali ne i u sopstvenom domu. To se već dešavalo, ne samojednom. Ofala će naterati robove da te uhode, raširiće zlobne glasine i vesti da će teprezirati sve do Balaminovog hrama! Sa malo spretnosti, gorčina će biti toliko otrovna daće te se tvoj muž kloniti. A on tada može narediti da te prate, živećeš u skučenomzatvoru, i onog časa kada se bude pojavio makar jedan dan radosti, Ofala će ga smožditi.Dina govori istinu. Ofala ti je objavila rat, a u tom ratu ti moraš pobediti.Zenobija je prezrivo napućila usta, a Ahemu je bila previše uzbudena da bi o tomebrinula.- Treba da budeš lukayija od nje. Moraš imati saveznike. Ne smeš dozvoliti da Ofalavodi igru. Na tetke i sestre Presvetog ne možeš računati. Nijedna nije došla da ti sepokloni. Malo sam načuljila uši. One koje su malo bistrije, plaše se koliko moćnagospodarica možeš postati. A što se tiče drugih, Ofala ih je dovela do toga da joj jedu izruke. Biće krajnje oprezne. Ne, moraš da se osloniš na služavke.- Upravo je to nemoguće.- A zbog čega?Ahemu se široko osmehnula sa iskricom u oku i nastayila:- Robovi su verni samo po potrebi. Budi dobra sa njima, ophodi se bolje prema njima odOfale.- Prema njima, prema onima koje ne žele čak ni da me pogledaju.Ples bogova- Danas da, ali ne i sutra.- A kakvim to čudom?- Zato što ćeš im pokazati koliko ih poštuješ.Ahemu se veselila, blistala, ispunjena tolikom srećom, da se Zenobija podrugljivoosmehnula.- Žalila si se što imaš toliko lepe odeće, toliko nakita, toliko svega - nastavljala jeegipćanka - da ne znaš šta ćeš sa svim tim styarima. Dobro onda, biće od koristi.Poklonićeš ih. Puno i to koliko sutra.

Ahemuina zamisao zgranula je Dinu. Razmišljala je još par trenutaka a zatim prsnula usmeh i pokazala svu svoju pronicljiyost.- To je dobra ideja. Ali Zenobija ne može pokloniti svojehaljine.- Šta pričaš? - Ijutila se Ahemu, već spremna da se potuče.- Naravno da može.- Ne. Huloj neće dozvoliti. Zenobija mora bar jednom daobuče svoje haljine. To je običaj.Dina blago pomilova ruku egipćanke koja se krivila od jeda.- Nema veze! To je dobra zamisao. Hara će zabraniti to darivanje, ali će sluškinjerazumeti. Znaće da ih Zenobija voli i da želi da im udovolji. Eto, to je bitno. Site suponižavanja koje im Ofala prireduje bez ustručavanja. Preziru je koliko je se i plaše, te ćebiti veoma srećne što je Zenobija pažljiva prema njima. Da,to je dobra ideja.Tako je i bilo. Uz poglede nepoverenja, ali i oduševljenja, Zenobija je otvorila svojekovčege, ona sama je delila tunike, lančiće, sandale ili kaiševe od svile, jednima padrugima, diveći se njihovoj lepoti, smejući se sa njima. Bila je to pomalo luckasta221Kraljica Palmirezabava u kojoj je svaka nešto ućarila i verovala da se radi o nekakvom snu.Ofala se nije pojavila, verovatno je bila obaveštena od neke robinje ulizice koja i nijetoliko verna. Ipak, kako je predvidela Dina, stari Hara, udarajući po podu svojim visokimštapom, posetio je ženske odaje nekoliko dana kasnije. Ofala je cupkala oko njegovesenke, željna da prva vidi Zenobiju kako trpi Hulojev prekor.- Moraš shvatiti šta si dala, kćeri Mazina - izjavio je jedno ličnim glasom nakon što jelupio svojim štapom po kaldrmi dvorišta. - U stvari, ti ništa nisi dala. Ta odežda je poklonkojim te je Presveti darivao. Prema zakonima ove kuće, biće tvoja tek onda kada joj setvoj muž bude divio dok te bude gledao u njoj.Kao po običaju, Hara je držao glavu pognutu u stranu, te se tako činio krhko, ali i odavaoje izgled dosade. Ofala se saglasi odlučno klimnuYŠi glavom.- Huloj, ti si mi svedok, ova devojka pljuje po Odenatovim poklonima. Isto toliko i ponjemu pljuje.Huloj je na trenutak zaćutao. Zatim se strogog pogleda okrenuo prema Ofali, koja seosećala ohrabrenom da nastavi svoj napad.- Moraćeš o ovoj stvari da obavestiš Presvetog! Neka nam bogovi oproste. Da li je ikadaovako nešto videno? Dati venčane haljine robinjama! Treba se zapitati, šta ova devojkatraži u ovoj kući.Tanane Hulojove usne su bile napućene kao onog dana kada je došla. Njegov štapskliznuo mu je medu prste, a rog ovna zanjihao se preteći. Ipak, u sivim očima koje sugodine smanjile, osušile i ovlažile, Zenobija je opazila bljesak veselosti. Možda čak izadovoljstva. Osim ako je svetlost nije prevarila.- Svakako ne, draga Ofala - prošaputao je najzad - Ne pitamo se šta ova devojka traži uovoj kući, to znamo.Ples boffo vaOfala širom otvori usta, spremna da vrisne. Hara je nagnuo svoi štap prema njoj kako biućutala. Otkrio je svoje bezuberužičaste desni.- Ja takode Zenobijo, ja bih takode bio srećan da te vidim u toj odeći pre nego što jepoldoniš robovima. Rekli su mi da je tvoja lepota poput jutarnjeg sunca okupanog u dnumalihpeščanih dina.- Huloj! - razbesni se Ofala - Šta pričaš?

Hara se okrenu prema njoj sa svojim izrazom krhke dosade.- Draga Ofala, ja sam kao i naš dobri gospodar. Yeoma srećan što bogovi spuštaju tolikomladosti i lepote u ovaj dom.- Ne govori u ime Presvetog! - cijuknu Ofala - To nije tvoj posao. A šta on misli,znaćemo kada se bude vratio. Kada bude saznao kako je ova mrtva devojka vaskrsnula dabi došla ovde.- Oh! On to zna, draga Ofala. Poslao sam mu poruku. Već je na putu povratka, nestrpljivda vidi svoju buduću suprugu, u to možeš biti uverena.Ovaj užurbani povratak Presvetog doveo je grad u uzavrelo stanje. Pronela se vest davladar Palmire dolazi sa jezera Tibenijade i Libanskih brda sa hiljadu divljih konja. Doksu se uz veliku buku podizale ograde i gradili parkovi na medama oaze, svo zdravopovrće je iskopano iz vrtova koji su bili duž uade. Desetine prikolica žita i ulja bile suistovarene u kuhinje palate. Tavani prepunjeni darovima, velike sale koje se nisu koristilebile su razastrte ćilimima. Ležaljke za obedovanje prekrivene novim jastucima, a hiljadu ijedan posao bio je užurbano obavljan. Dim tamjana uzdizao se i noću i danju prozirnimzimskim vazduhomiznad hramova i oltara.U ženskim odajama sluškinje su više nego ikada trpele Ofalin jaram. To ih medutim nijesprečavalo da se krajičkom usana223KraJjica Palmireosmehnu Zenobiji kada bi ona pozvala pomoć. Haljine i nakit, poklonjeni pa vraćeni,ostali su im u sećanju poput obećanja. Ali i dalje su bile oprezne. Bilo je suviše ranoodlučiti se da li će Zenobija ili sestra pokojne kraljice biti kovač sreće ili nesreće kućnihrobova. Hulojeve reči i Ofalino poniženje, bili su pak često prepričavani. Niko nijesumnjao da će biti protiv udarca, da je ovaj rat bio tek na početku i da će povratakPresvetog biti od velike važnosti.Zenobija je ipak ostala hladna u svom ovom uzbudenju. Svakog dana bivala je hladnija, amisli su joj lutale. Ahemu je primetila da je noću držala širom otvorene oči. Bez mukena-slutila je da Ofala nije bila uzrok tih nesanica. Mnogo puta, ne dobivši odgovor,prošaputala bi:- Spavaj, ništa ti ne znači da unapred o tome razmišljaš.Ipak, Zenobija nije mogla da ne misli. Nedeljama se silila da ne razmišlja. Ali bilo jenemoguće zavarati samu sebe.Kako će prihvatiti onog za koga je toliko dugo odbijala da se uda? Da li će biti tolikoružan i star kakvim ga je zamišljala? Šta će raditi? Da, šta će ona raditi?Hoće li umeti da sakrije svoju zebnju? Hoće li umeti da pokaže, onako kako to budućanevesta treba, radost i strpljenje koje nije posedovala? Ne, naravno da ne. To je već znala.Biće nemoguće. Ona će znati da pokaže samo gadenje.A pogled na Odenata neće biti ništa u odnosu na prvu bračnu noć koja će neminovnodoći.Mora da je bila luda kada je zamišljala da je dovoljno jaka d,a se uda za njega. Bilo jestvari bez imena koje su joj zabranjivale da mu postane nevesta. Obuzeta životom u kući,Dininom i Ahemuinom nežnošću, blesavim sukobom sa Ofalom, umalo nije zaboravilaono što se nikada ne zaboravlja.Sutra ili prekosutra, Odenat će biti pred njom. Tražiće svoje pravo muža i nijedan bogneće moći da joj pomogne. Nijedan!Ples bogovaBogovi su bili samo isprazne reči. Reči koje je svako želeo da čuje poput deteta koje tražida čuje, pred spavanje, lagariju iz bajke. Dokaz je bio na njenom telu. Balamin ju jenapustio. Yraćajući se u Palmiru, izrekla je pohvale o tom bogu ali to je bila samomaska.

Balamin ju je napustio u zapaljenom dvorištu Dura Europosa. Crni kamen Dingir-Dusagabio je samo kamen njenog srca; nije bio zvezda, nije bio dokaz Balaminove svemoći,kako su svi želelida veruju.Jedno vreme, verovala je da je hrabra, očvrsla koliko i taj dijarnant noći. Sposobna dasruši sve prepreke koje je podigla samo da protiv svoje volje ne postane kraljica Plamire.Kraljica moćna koliko i njen muž. Nepopustljiva koliko i jedan rimski car predvarvarima. Sposobna da osveti zlo koje je još uvek peklo njena bedra, nesposobna daotopi led koji se stvorio Havadovomizdajom.Ali danas-sutra, kada bude morala da se suoči sa Odenatovim pogledom, i sa svimostalim na šta su sve žene iz palate sumnjale, ne imenujući ga, šta će tada raditi?- Radost ]e dodirnuti tvoje telo, kraljice moja. Radostpomilovati dragulj.Maserkin šaptaj bio je odan i pun poštovanja.Zenobija se sa zahvalnošću prepustila prstima koji su leteli preko njenih leda. U blagimmirisima kupatila, gde se zaboravljalo na hladnoću, vreme za masiranje bio je jedinitrenutak spokoja. Najzad, pod čarobnim prstima persijske robinje, pitanja bez odgovoraprestajala su da je proganjaju.Brbljanja torokuša i radoznalost rodaka Presvetog nestajala su u pari bazena. U odajipopločanoj mermerom, bazen se punio225Kral/ica Palmirepročišćenom vodom iz ouadi Kubur, a jedna rimska peć prila-godena za paljenjekarniljeg izmeta gorela je svakog dana po dva sata.Suvonjavog tela i tiha, maserka je govorila malo i često se osmehivala, te joj je se licepretvaralo u neverovatnu gomilu bora. Posle izvesnog okleyanja Zenobija je uspela da seprepusti njenom umeću, grubom koliko i nežnom, na trenutke sposobnom da iz njenogtela iščupa ružne uspomene i teške boli, nevidljive ali zastrašujuće.- Kraljica, to još uvek nisam - prozborila je.- Oh! To je samo još nekolłko meseci. Kakav će to divan trenutak biti!Persijanka trepnu nežno. Ali ugleda tamnu senku u dnu Zenobijinih očiju pre nego što ihje sklopila. Posle duge tišine šaptala je drugim tonom:- Veoma si besna. Yeliki, daleki bes. To nije zbog Ofale i ti to znaš.- Zašto to govoriš?- Osećam to na vrhovima mojih prstiju.- Grešiš, Yeoma se radujem dolasku Presvetog. Persijanka prelete prstima prekoZenobijinih bedara i dodadekao da je nije čula:- Plašiš se, ali savladaćeš svoj strah. Tvoje telo zna da odluči o tome šta želi, a šta ne.Pomoći će ti, Mnogo si hrabrija i snažnija nego što to zamišljaš.Pod svojim dlanovima je osetila koliko se Zenobija ukočila. Pogledale su se. Osmehrazumevanja obasjao je istrošeno maserkino lice.- Ne slušaj me. Govorim kao luda. Oprosti mi, kraljice moja. Zenobijina napetost nestade,a Persijanka se ućuta. Trenutak kasnije kada je završila sa masiranjem izvukla jemirišljavu mast iz jedne kotarice. Obilato premaza ruke preP1 es b ogo vanego što je pokušala, sa poštovanjem koliko i sa odlučnošću, da raširi Zenobijine butine.- Šta radiš?- Zenobija se naglo uspravi i odgurnu je silovito. Persijanka promrmlja izvinjenje ipokaza na mast koja se slivala sa njenihprstiju.

- Nije to ništa, kraljice moja! Ne boli. To je krema od ruže...Blaga je?Sa damarima u slepoočnicama Zenobija se već prekrivalasvojom tunikom.- Nema potrebe.- Ali to je zbog tvog devičanstva, treba...-Ne.Maserka je pogleda zbunjeno.- Uvek to činimo. To je dobro za tebe! Pomada omekšava, to će... Oh! Znaš... Device sutako nežne pre...Maserka ućuti ne usudujući se da pogleda Zenobiju u oči. Sluškinje oko bazena nisu ih nina tren gubile iz vida.- Nisi mi više potrebna, maserko. Možeš da pokupiš svojemeleme.- Gospodarica Ofala mi je naredila da pripremim mast zatebe - šaputala je i dalje Persijanka.Zenobija se povratila čuvši njen zbunjeni glas. Smirenije, reče joj:- Ništa ti ne zameram. Nikakvu grešku nisi počinila. Seti se samo da je Ofala tvojagospodarica, ali ne i moja. Ako te bude prekorila prenesi joj moje reči, bez brige. Reci jojda nema potrebe da neko priprema Zenobijino telo za zadovoljstva njenog budućeg muža.797Kral/jca PaJmi'reUveče, kada se noć spuštala nad ženskim odajama, Dina se uvuče u Zenobijinu sobu gdeje gorelo par svetiljki.- Ofala je napustila kuću i otišla je na sestrin grob. Obavestila je Huloja da si je uvredila ida treba da se pročisti pre povratka Presvetog.Zenobija se blago osmehnu.- Mnogo mučenja, ali već u begu!- Nemoj se previše opustiti. Ona se sakriva pod kamenjem i vreba priliku da napadne. Toje jedna škorpija.- Jedna ljigava i glupa škorpija! - gundala je Ahemu sa ga-denjem.- Žrtvovaće se i kukaće nad oltarom svoje sestre Gardalaje kako bi što brže i boljeraširila užasne glasine - objasnila je dalje Dina - Sposobna je da plače i žali se i noć i danispružena nad žrtvenim korpama. Kada je reč o laganju, niko nije veštiji od nje. Sutra ćese već po celom gradu šaputati njene laži.- Trebaće joj puno da izmišlja - bunila se Ahemu - Nema ničeg strašnog da ispriča.Dina zbunjeno pogleda Zenobiju.- Po gradu pojedini govore da si ti lagala. Da te Balamin nije poveo u pustinju. Pričaju dakamen iz kobe nije ništa drugo sem običnog kamena. Da je sve to jedna obmana na kojute je otac primorao zato što je trebalo sakriti tvoj greh.Ahemu je razgoračila oči, zaprepašćena. Nešto blažim tonom, Dina dodade sležućiramenima:- To i nije toliko važno. Palmira je velika, a Ijubomornog sveta ne manjka. Tvoj otac jebogat i ima puno neprijatelja.Zavladao je neprijatan tajac. Ahemu se okrenu ka Zenobiji, spremna da čuje njen bes.Ona pak ugleda bledo lice, nesigurno, malaksalo i ravnodušno.228PJe s b og o va- Nema veze ako Presveti dopusti da ga u to uvere. Izbaciće me i to je sve. Šta ja tumogu?Ahemu skoči i umalo ne obori jednu lampu.- Jesi li ozbiljna? Naravno da to nećemo dopustiti! Sve te laži

su...- Ako me Odenat najuri - prekinu je Zenobija - postaćuBalaminova sveštenica. Razmišljala sam o tome ovih dana, neće mi biti neugodno.- Ona je ponovo poludela, ječala je Ahemu bezbojnim glasom.- Zašto bih se tukla da postanem nevesta jednog starca koji kleči pred tom debelomglupačom?Dina ščepa Zenobijinu ruku.- Presveti nije starac, niti čovek koga je lako prevariti. Ona zna šta hoće Ofala. Biće lakodokazati da ona širi samo laži.Zenobija nije odgovarala.- Neka te Izida počuje, kćeri moja - uzdahnula je Ahemu -Oh! Neka te počuje!Pi'es b ogo va22KLAUDIJA ARA AGRIPINENSIJUM- A to obećanje, naravno da si mu dao?- Da li mi je bilo drugo činiti?Maksim je pažljivo spustio oblogu od trave i svinjske masti na otečenu opekotinu koja jepalila Aurelijanovo telo. Podigao je obrvu rugajući se.- Moglo se i očekivati.- Hajde Maksime! Nikada neću biti deo tog smrdljivog čopora koji cepa Carstvo iz zavistiili iz Ijubomore. Stari Imperator traži moju pomoć: dobiće je i zato što ga volim i zato štoje Avgust. Tako zahteva Rim, ako želimo da Rim opstane.- Da li ti tu žrtvu traže Rim i stari car ili Cezar, sin našeg Aygusta i miljenik senata?≪ ≫- Ah! Maksime...- U redu! U redu! Ućutaću. Prestani da se pomeraš, nisam završio.Tri mangala bila su dovučena iz susedne ložnice prostranog triklinijuma, koje je gradićpoklonio Aurelijanu za vreme nje-govog boravka u logoru. Bilo je daleko od toga dabude hladno u odaji. Ipak, onako golih grudi, zadrhtao je. Groznica ga nije popuštala.Maksim je, svojom dugom kosom koja mu je milovala obraze i prekrila mu ožiljak,završavao sa premazivanjem rane. Obrisi sunca utisnutog u četiri strane sveta polako sunestajali pod debelim slojem melema.Ako se sve bude dobro odvijalo biće potrebni četiri ili pet dana da se njegova opekotinasasuši i počne da srasta. Ništa'ica PaJmirenije bilo duže i opasnije od zacelivanja opekotina gvožda. Brojni oficiri, poklonici Mitre,koji su ovim znakom obeleženi, trpeli su ove rane mesecima. Ponekad su bile tolikobolne da nisu mogli da se bore. Dešavalo se da se stanje povrede pogorša, da zabazdi kaosmrdljivo trulo meso. Smrt je nastupala lagano, bolno i prodorno kao da je gvožde malopo malo proždiralo čitavo telo. Smrt koja se tada naziyala Mitrinim usudom! Kako bilo,Aurelijan nije želeo da vidi lekara u logoru. Da Maksim nije navałjivao, on bi se samlečio.Maksim spusti čistu oblogu na oblogu. Održao je pritisak jednim zavojem dok je preyijaonjegove grudi, vodeći računa da ga ne pritiska suviše jako. Tek što je dovršio, kada trifranačke robinje udoše u prostoriju, noseći na poslužavnicima hranu, krčage vrućeg vinazačinjenog medom i cimetom, kao i veliki bakarni sud za umiyanje.Bile su to devojke mlade od dvadeset godina, veoma svetle puti i kose. Njihove tunikebile su tako kratke i tako duboko izrezane da su otrivale krhka tela i mlada bedra. Strahpomešan sa željom da se dopadnu ocrtavao je na njihovim nezrelim licima obris nežnostii čulne zavodljivosti,Čim su spustile poslužaynike i krčage na niske stočiće, pore-daše se kraj zastora,oborenih očiju. Maksim brižljiyo opra ruke u umivaoniku i potom zapoyedi jednoj robinjida se približi.

- Zaboravila si da poneseš rublje kako bih mogao da se obrišem - primetio je blagimglasom.Osmehnuo se. Osmeh ožive njegoy ožiljak, čineći njegovu lepotu žiyotinjski siloyitom.Deyojka pocrvene. Promrmlja izvi~ njenje, šapućući da će ispraviti svoju grešku.Pre no što je uspela da se udalji, Maksim je ščepa za butine i privuče je sebi.- Ne mrdaj, mala. Donela si nešto mnogo bolje od rublja. Nećeš biti kažnjena.Ne prestajući da se smeje, dugim milovanjima je obrisao svoje dlanove i vlažne prste onežnu kožu robinje.232P1 es bogovaDevojka je grizla svoje usne. Maksimove ruke, koje se ona niie ćak ni usudivala daodgurne, dopreše joj do zadnjice i medunožja. Okrenula je lice, očiju iznenada sjajnih odsuza. Milovanja su postala strastvena toliko da su joj ramena silovito drhtala. Jeknula je.Druge robinje kraj zastora posmatrale su je ogoljenu. Zabrinuto, ili pak unezvereno.Maksim istom onom grubošću kojom je ščepao sada odgurnu devojku udarcem po guzici.- Dobro je. Zahvaljujem ti. Da li su ti ove lepote potrebne? Aurelijan zapovedi da mupomognu da navuče svoju tuniku ipotom raspusti robinje. Kada se zastor ponovo navukao, Maksim prasnu u smeh.- Znaš li da ti ih Cezar lično šalje? Trebalo bi noćas da zadržiš jednu kraj sebe. Ako nebudeš našao šta da radiš sa njome, mogla bi bar da pazi na tvoj zavoj da ga ne bi iskidaou snu.Aurelijan nije odgovarao. Na iskap je popio dva velika pehara. Mlako i slatko vino najzadispraše gadnu oporost krvi bika. Toplota je obuzela njegovo telo, umanjujući ujed rane.Spuštajući se na udobne jastuke svog ležaja ponovo napuni svoj pehar i sada ga ispilagano i sa uživanjem.- Kako su čudni ti vaši običaji, vi poklonici Mitre! - uzdahnuo je Maksim - Da li je zaistaneophodno da se žigošete na taj način, kao životinje? Zašto sebi nanositi takve rane kadanam varvari pružaju toliko prilika da ih zadobijemo?Ne otvarajući oči, Aurelijan se osmehnuo.- Ne sudi o onome što ne poznaješ, Maksime, prijatelju. Dodi sa mnom u mitreum irazumećeš.- Nikako! Jupiter i Mars dovoljni su mojoj duši. Nije mi srce toliko veliko da bih mogaovoleti jednog boga više od samog sebe.- Doći će dan kada ćeš słwatitł da ti je Mitra potreban -uveravao je blago Aurelijan -Yelikom vojskovodi je uvek po-treban. Slava ne dolazi bez Mitrine ili Sol-Invictus-ovepomoći.- Možda.Maksim prizna Aurelijanu sa jedva prikrivenom ironijom.- Ako treba da te sledim u mitreum, to će biti samo onog dana kada ti, najzad, rimskelegije budu klicale kao Avgustu!Aurelijan otvori oči, krutog lica, skupljenih i stisnutih usana. Maksim je veoma dobropoznavao taj besni izgled da bi mogao da bude zadivljen. On proli vino, pruži drugi peharsvom prijatelju i doda:- Doći će dan kada će se proročanstvo tvoje majke obistiniti, Aurelijane. Nije li onoobećanje vašeg boga, Sol-Invictusa i Mitre?- Badava otvaraš usta, Maksime, potreban mi je odmor. Maksim odmahnu na prekorjednim nehajnim pokretom inastavi istim drskim glasom:- On odlazi ne rekavši ti da je velika ljubav kojom te Imperator obasipa samo jednozavaravanje? Yalerijan koristi tvoja snažna osećanja samo da bi te bolje zavarao iposlužio se tobom u korist svoga sina? Cezar mu je obećao da te neće udaljavati odpobeda i počasti?

- Počasti i zasluge, Yalerijan mi ih je lično dao, maločas -odvratio je Aurelijan suvo. Duxmajorum legija donjeg toka Dunava kao zamenik Upijusa Krinutusa koji je onemoćaozbog godina i bolesti. Zapovednik donjeg toka Dunava, čini li ti se to kao priličnoblistava radost?- Oh!...- svirnuo je Maksim iznenadeno. Dux majorum! Imaš li zapovesti i nad konjicom?- Imam.Maksim klimnu glavom kao znak odobravanja. Oduševljenje na njegovom licu već sepretyaralo u ruganje.- Lepo zapovedništvo, a i dovoljno je daleko od Rima i senata. Najdalje moguće odGalijana, takode. Ne računajući to što Cezar postavlja svog sina izmedu sebe i tebe.Balavca od sedamnaest godina koji će vladati gornjim tokom Dunava! Na najbogatijimzemljama: Iliriji, Panoniji, Dalmaciji... Dobro odigrano. Yidećeš 234P'J'es b ogo vada neće mnogo vremena proći a da ćemo kod nas imati uhode, kako sinovljeve, tako iočeve. Možda čak i dedine? Kakvog lepog nasleda! Rim je u dobrim rukama.- Dosta, Maksime - prekinu ga Aurelijan ozbiljno - Misliš H da sam budala. Poznate sumi sve Cezarove spletke. Prozreo sam i Valerijanove. Ali grešiš što im toliko zameraš.Zašto bih trebao da im zameram što tako čvrsto vladaju carstvom? Nije li to njihovzadatak. Da li si upoznao makar jednog Avgusta koji nije želeo da osnuje dinastiju i davlada Rimom do sudnjega dana? Hajde! Želiš da podem na Cezara. Neću to učiniti. On injegov otac misle da sam Ijubomoran. Oni se yaraju. Želim samo jedinstvo i veličinuRima. Ako to budu i zamišljali, imaće moj mač i moju dušu. U suprotnom... Govorićemoo tome.Gledali su se nekoliko trenutaka. Aurelijan se blago nasmešio. - U svakom slučaju, nijeda mi se ne svida da se vratim na Dunav. Knivin sin želi da nastavi putem svoga oca i dapovede Gote sve do grčkog mora. Svršićemo sa njima, obećavam ti. Nijedna pobeda nemože nam naškoditi. Čak i one nad Var-varima sa gornjeg Dunava usrećiće me.Maksim je kratko posmatrao Aurelijana i nije odgovarao. Njegovo lice nije imalo nipodrugljiyosti ni drskosti. Lepa usta su mu samo na kratko bila stisnuta, sa razočarenjemkoje ubrzo izreknu uz jedan mirni osmeh.- Verovatno si u pravu. Moći ćeš uskoro da se załwališ Cezaru na ovoj radosti. Nije namsamo poslao lepe robinje. Očekuje nas sutra u pretorijumu na večeri.Ne pogledavši Maksima, centurion najavi: - Cezar je u svom kupatilu. Naredio mi je da tesa tribunom povedem odmah kada budeš stigao.Kra 1/ i ca Pa 1 mi r>Išao je ispred njih kroz jedan lavirint hodnika, predsoblja i stepeništa. PretorijumAgripinensijuma, namenjen za prijem najmoćnijih zapovednika Rima tokom zime, bio jesačinjen od tri prostorije. Zidine su bile veoma visoke kako bi se Franci i Alemani moglidiviti sa druge strane Rajne, ali i da ih se plaše. Kupatilo je bilo najlepše ikada podignutoizvan Rima.Bilo je sazdano od niza podzemnih prostorija, sa tavanicama koje su pridržavali stuboviraznobojnog mermera. Kroz oblake pare i dima tamjana, lojanice uramljene srebrnimogledalima bacale su čudnu svetlost. Zadivljujući mozaici prekrivali su zidoye, pod i,naravno, unutrašnjost bazena. Na njima je bio ožiyljen svet divljih zveri, nimfa, cveća imorskih životinja koje su izbijale iz vodenih dubina u kojima su samo bogovi obitavali.Dok ih je centurion uvodio u prvi od kaldarijuma, vlažna toplota oblila je njegovo lice,teška kao i rublje. Žagor, smeh i žubor vode bili su zaglušujući. Iz susedne sale dopiralisu uzvici Ijudi koji su radili vežbe. Vojskovode su sedele na mermernom stepeništubazena, bučno pozdrayljajući Aurelijana i Maksima. Neke robinje dotrčale su da uzmunjihove kabanice dok su franačke devojke prilazile sa napicima. Samo su im grudi ibutine bile prekrivene pamučnim trakama koje je vlaga učinila providnim. Aurelijanskinu kaput uzdržavajući se da se ne namršti. Opekotina ga je i dalje bolela, a zavoji nisu

bili doyoljni da bol umine.Dok je Maksim skidao svoj oklop, centurion izjavi da su Cezar i njegove zyanice u odećiza kupanje. Da li su i dux i tribun hteli da im se pridruže?- U tom slučaju, dobićete ogrtače u svlačionici.- Odyedi nas Cezaru - odgovorio je suvo Aurelijan. Cezaroy tepidarijum bio je razdyojenod ostalog dela kupatilajednim hodnikom, salama za masažu i jednim sudatorium-om. Graja iz obližnjegkupališta gubila se iza njih pre nego što su novi zvuci vode, glasovi i smeh izbijali u dnujednog uzanog prolaza kroz koji ih je vodio centurion.236Ples bogo vaOn odgurnu kožni zastor sa srebrnim pločicama i školjkama. Jylaksim i Aurelijan našli suse iznenada u mirišljavoj pari jednog slapa. Voda je tekla po masivnim stenama prirodnonaslaganim, a huka se širila po svodovima i padala je pušeći se, u bazen. Neke žene supliyale, druge sedele na mermernim stepenicama boje purpura ili su pak ležale naklupama, prepuštene rukama masera. Nijedna nije bila više odevena od robinja koje su ihokružiyale, ali njihoye pregače i njihovi strophii bile su od svile. Nežne svile, boje skoroiste kao koža, tako da se činilo da sugole.Sa druge strane bazena Cezar i neki od njegovih omiljenih vojskovoda igrali suharpastres. l oni su bili opasani u pregače. Aurelijan je bio iznenaden kada je ugledao daje Galijanoya bila u bojama njegoyog senatorskog ranga: boje šafrana i purpura.Galijan zgrabi tešku kožnu kuglu ispunjenu peskom dok je centurion najavljivaoposetioce.- Dux majorum! Brate moj pred Mitrom!Bez ijedne reči, bacio je tešku kuglu kao neki kamenčić na Aurelijana. Izbačaj je biosnažan i spretan. Iznenaden i sputan syojom opekotinom, dyoumio se da li da yeštoizmakne sramotu i bolni udarac. Maksim pruži ruku. Njegovi tanani prsti sldopiše se bezimalo napora na koži.Cezar se osmehnuo ne gledajući u tom trenutku Maksima.- Dobrodošao u ovo skroyište čistote, dux majorume. Sirom otvorenih ruku zgrabio jenjegove ručne zglobove ipozdrayio ga načinom legionara. Snažnih nogu i trupa, Galijan je nasledio od oca niskirast. Guste i kovrdžave malje prekriyale su njegove grudi i stomak malo izbočen, ali ijedno i drugo bili su marljiyo brijani nekoliko puta nedeljno. Na isti način i njegova bradabila je potkresana oko usana sve do brade, naglašavajući uzana i neobično šiljata usta.Čak i kada se smejao crte njegoyog 'ica zadržavale su neku čudnu mešavinu hladnesurovosti i umnosti. Lukavi Galijan znao je često da jedno sakrije drugim.237PIes b ogo vaGrleći Aurelijana jednom rukom vratio se na svoje mesto, gledajući vojskovode.Pritisnuo je svoj kažiprst na ožiljak u obliku sunca utisnutog u četiri tačke sveta koji jekrasio njegovu levu stranu grudi.- Divićete se uskoro i Aurelijanu i istom ovom znaku. Ovo je dar moga oca i Mitre onimakoje divljači vole! Dux, zar ne želiš da svučeš svoju tuniku i zavoj? Ništa bolje neumiruje opekotinu gvožda od bazena, možeš mi verovati.Aurelijan jednim znakom pokaza da to ne želi.- Moj ožiljak nije još dovoljno lep da bi se mogao uporediti sa tvojim, Cezare. Biće boljeda bude prekriyen, tvoji gosti ga ne moraju gledati. Uostalom, yrelina gyožda sada jepodnošljiva.- Istina je, istina je! Zaborayio sam da je Aurelijan najizdržljiviji medu nama!Galijan se ponovo nasmeja. Osmeh hrapav kao i Imperatorov. Najzad, okrenuo se prema

Maksimu kao da ga je tek sada ugledao.- Tebe, tribune, ne pozivam da se svučeš. Gospe koje se kvase u ovom bazenu biće uopasnosti. Glas o tebi širi se tako brzo da ga ne možemo pratiti.Zbijale su se šale. Maksim se udari po grudima. - Taj glas je više nego preteran, Cezare.Gospe iz ovog bazena nemaju razloga da se plaše. Nijedan bog, na žalost, ne može sakritiružnoću ožiljaka koje su Goti iscrtali po meni.Cezar hladnim pogledom ošinu Maxima, a u tom času žene su uzvikivale iz bazena daCezar ne treba sam da prosuduje o lepoti. Maksim im se pokloni, pristojno ihpozdravljajući. Pogledom je preleteo preko nekoliko lica dok se nije zaustavio na jednom.Kraj njega, Aurelijan uskliknu iznenadeno. I on je takode prepoznao Klaudiju medukupačicama. Ona im mahnu i krenu ka stepenicama kade, dok je Galijan izjavljivao: 238- Dux majorum, hteo sam ovaj poklon lično da ti urućim kako bih zapečatio ovu divnuzajednicu pod rukom moga oca. Ali takva je Mitrina volja: tvoj poklon se lično pokazao.Klaudija je izašla iz vode. Maksim, zadiyljen, gledao je kako prilazi da uhvati ruku kojujoj je Cezar pružao. Blistava voda se slivala niz njeno savršeno telo, obasipajući njenusvetlu kožu bisernim kapljicama. Tamni vrhovi njenih grudi nazirali su se pod svilom. Nanjenim bedrima, ispod polu providne tkanine ocrtavao se njen pubis. Oficiri su gledaliKlaudiju zadivljeno koliko i on.Aurelijan je bio ukočen, lica prebledelog od besa. Klaudija mu se pobednički osmehnu.- Dux, tvoja sestra me je zamolila da joj budem naklonjen jer je znala da si ti suviše strogi da se ne bi složio - zabavljao se Galijan. Ona želi da te prati na tvoj novi položaj. Ko bimogao imati tako hladno srce i ko bi mogao odoleti želji jedne takve žene?Njegovo lice bilo je mirno i bezizražajno. Puštajući Cezarovu ruku, Klaudija krenu kasvom bratu i pomilova ga, od čega se on još više ukoči. Blagim glasom, ali kako bi je svičuli, ona upita:- Jesam li pogrešila što sam zatražila pomoć od Cezara kada moj rodeni brat ne želi višeda odgovori na moja pisma? Cak ni u času kada mu je potrebna moja nega?Maksim se uplašio reči koje je Aurelijan mogao izgovoriti. Ali jednim kezom koji jeskoro mogao biti i osmeh, on izjavi:- Svakako, Cezare, tvoje srce je mekše od moga i ja sam ti dužnik. Sumnjam da mojasestra može biti tolika isceliteljka i da J°j se može poveriti jedna Mitrina rana, ali ako jeto njena volja kao i tvoja, pretrpeću kaznu koju budete zahtevali sve do obala Dunava.Dvosmislenost njegovog odgovora prouzrokovala je tišinu pre nego što je Cezar dao znakza smeh. Smejući se i dalje, naredi ravn°dušno da je vreme za večeru.K ral/ i ca Palmire- Aurelijane, dodi da mi ispričaš šta ti je moj otac poverio, a što je od mene sakrio.Robovi su već donosili ugrejane ogrtače. Dok je navlačila svoj, Klaudijine oči sretoše sesa Maksimoyim. Bio je to pogled koji izaziva i poziva, kao promukli zov divlje životinje,obećanje za jednu dugu borbu ushićenja i divote. Više nije čuo jeku u bazenu niti prštanjevode, video je samo Klaudijina usta, njena obla ramena koja su se gubila pod ogrtačem,sjaj njenog izduženog potiljka.Nasmejao se onako kako se smeje kada stavlja oklop pred bitku, u času kada oružje višenije dovoljno.Ples bogo va24023PALMIRAYeliki Odenat stigao je sa svojih hiljadu diyljih konja. Huka se širila poljima čak i prenego što su deca uspela da se popnu na Um-Beki, veliku stenu koja se nadnosila iznadPalmire. Ugledali su prašinu na pustinjskom putu.Stigavši do zidina, Presveti je krenuo galopom sa palmirskom gospodom koja mu je pošlau susret, a on, pak, pokazivao im je lepotu životinja koje je dovodio. Potom, okružen

rimskom gardom koju je njegov položaj Azijskog senatora zahtevao, ušao je u grad.Kretao se dostojanstveno duž visokih stubova, stigao do Belovog hrama, naredio slugamada polože veličanstvene darove i dugo se zahvaljivao bogu.Pre nego što je nestao u lične odaje svoje palate podelio je siromašnima, koji su mu hitaliu susret, pune šake milostinje i proćaskao šaljivo sa głavama velikih kuća. Tek tada suprimetili da Zenobijin otac, zapovednik Mazina, nije tu. Jedan dobro obavešteni čovekreče im da je Abdonaj otišao u Antiohiju iz poslovnih razloga, jer je Yalerijan, rimski car,najavio svoj skorašnji dolazak.Odenat nije izgledao uyreden zbog njegovog odsustva, ali je bio iznenaden zbogAvgustovog povratka. Upitao je centuriona, ^oji je zapovedao gardom koja mu je došla ususret, da li je to sigurno.Vojnik je odgovorio da je to poslednja vest. Naš tribun, Elijus, takode je otišao uAntiohiju. Guvernerova tražila je da on bude tamo pre dolaska našeg Avgusta.741P ] e s b Offo v aOdenat se raspitao za novosti a zatim prešao na druge zanimljivosti. Naredio je Huloju daprebroji broj zvanica koje su se najayile. Izjavio je da bi konačno želeo da večera kako bimogao yideti svoju buduću nevestu. I to pre nego što dnevno svetlo bude suviše slabo iumanji mu njegovo zadovoljstvo.Odenat je voleo da obeduje po rimskoj modi. Triklinijum njegove palate bio je prostran,širom otvoren sa svih strana, mada su u ovo doba godine visoki drveni paravani, ukrašeniduborezom, bili podignuti kako bi štitili od promaje. Ležaljke su bile rasporedene okojednog yelikog okruglog stola koji su robovi poslužiyali. Melodija je bila lagana, a čuli bise i poneki pevači. Po Zenobijinom ulasku larma je prestala. Sto zbog iznena-denja, štozbog zaprepašćenja, takode.Krenula je prema preneraženim zvanicama - dvadesetak muškaraca sa izuzetkom Ofale,-- prekrivena zadivljujućom tunikom, ali ogromnom da se ništa od njenih oblina niti telanije moglo razaznati, čudnih svilenih ukrasa i veza. Kosu je pričvrstila češljićima od zlatai školjke a plavi i žućkasti velovi nisu dozvoljavali da joj se vidi liceHuloj je prvi reagovao, lupio je svojim visokim štapom po kaldrmi.- Čekaj! Čekaj, kćeri Mazina! Šta to radiš? Ne možeš se predstayiti Presvetom, licaprekrivenog velovima!Ne pomerivši svoje krhko telo pucnuo je jezikom i uperio vrhom ovnovskog roga uZenobiju. Dva roba su pohitala, ruku već pruženih da podignu velove. Desilo se drugoiznenadenje u tom času: glas velikog Odenata ih zaustavi. -Ne!Robovi i zvanice okrenuli su se ka njemu zaprepašćenog po-gleda. Hara je uzdisao.Presveti čiji su obrazi bili prekriveni crnom kudravom bra-dom, trepavica povijenih kaslepoočnicama poput lastinih krila,242primetio je, svojim glasom naviknutim da ga svi slušaju čak i u metežu lova ili bitke:- Žašto si se sakrila pod velove? Zar ti nisi Zenobija? Plašiš li se da pokažeš svoje lice?Velovi su se talasali, mogao se primetiti nagoveštaj dubokog poštovanja.- Ne krijem ništa od tebe, Presveti. Ja sam Zenobija i ako želiš moći ćeš da vidiš mojelice. U času našeg prvog susreta, pomislila sam da je moj izgled manje bitan mome mužuod mog srca i mojih misli.Sramni šaptaju čuli su se sa ležaljki. Ofala je izvijala vrat kako bi bolje čula te reči kojesu velovi prigušivali. Cerekajući se, okrenula se prema jednom mladiću od dvadesetakgodina kose očešljane u pundu i pričvršćene zlatnom alkom. Nakit se sijao na njegovomvratu i ušima, pa čak i na njegovim obrazima. Oko očiju imao je debeli sloj bele šminke,a nepomična usta su mu bila potamnjena crvenilom. Smejao se kiselo i nervozno.- Možda je u pravu što se prekrila velovima, oče. Govori se da mrtvi to čine kada sevraćaju da proganjaju žive ogavnošću podzemnog sveta. Ne zaborayimo da je ova

deyojka koja treba da postane moja majka već mrtva!Prasnuo je u smeh, povlačeći svojim graktanjem druge oša-mućene mladiće koji su kao ion bili odeyeni u dve ili tri tunike priyezane dragocenim kaišeyima.Ofalino cerekanje se pojačalo. Ostali gosti izgledali su zate-čeni čekajući na reakcijuPresvetog.Njegoya desna ruka se uspravi, jedva se pokrenuvši.- Onog koga si upravo čula, Zenobijo, zove se Hajran. Bogovi i nisu uvek vičnisavršenstvu, napravili su tog mog sina. Ovog puta, sa nekih drugih ustiju čuli su sepodsmesi. Odenatponovo podiže ruku, namršti se i reče:- Ali ono što Hajran kaže u ovom trenutku nije netačno. Na °vorn kreyetu već samoplakiyao tvoju smrt, a sada, evo te. SvaKralfica PaJmireobavijena velovima, u stvari, kao da se vraćaš iz velike podzemne pećine.- Uvek sam bila živa, Presveti. Oni koji su ti rekli da sam mrtva grešili su ili nisu umelida vide.- Zašto si onda pobegla iz kuće svoga oca? A samim tim i iz moje?- Nisam pobegla ni iz jedne ni iz druge.- Nisi pobegla, a opet nisi došla u ovu kuću kada je trebalo.- Ti već znaš razloge, Presveti. Balamin me je oteo. Odenat nije spuštao pogled saZenobijinih velova. U ovomčasu njegove crne oči su blještale. Zgrabio je jedan pehar, napunio ga i nakon što jesmočio svoje usne, klimnuo je glavom.- To je, u stvari, ono što se priča. Pričaj. Zelim da slušam iz tvojih usta.- Balamin je došao jedne noći, jedan sat pre svitanja. Probudio me je i naredio mi je da gapratim.Čulo se šaputanje, osećala se zbunjenost i začudenost, ali nije bilo sumnjičavosti. Odenatzapita:- Kako je izgledao?- Ne znam, Presveti, nisam ga videla.Ofala se smejuckala, spremna da se naruga, ali je Huloj pukao jezikom nagnuvši svoj štapprema njoj. Nije izgledao ni star ni slabašan. Odenat primeti:- Balamin dolazi po tebe, ali ga ti ne vidiš?- Ne, Presveti. Njega ne možete videti niti ćuti, on nije od krvi i mesa.- Kako onda možemo znati, u tom slučaju, da je on tu?- Jednostayno, znamo. On nema ruku, a ipak osećamo kada nas uzme za ruku. Nema usta,ali čujemo ono što nam zapoveda. Treba da ustanemo i ispunimo njegovu volju. Ne trebačiniti ništa drugo, sem ga slušati.74/1Šaptaji su zamrli na širom otvorenim ustima. Nastao je tajac. Duge Odenatove trepayicebile su toliko iwijene da se činilo da je jedna jedina linija nacrtana sa jedne slepoočnicena drugu.- A šta ti je naredio da činiš?Zenobija je oklevala. Vełovi su podrhtavali, njene ruke su se pojavile uvijajući se jednapreko druge.- Poveo me je do mesta gde se ne poznaje radost življenja, tamo gde kuće gore i gdeništa ne zavrećtuje poštoyanje. Tamo gde muve sleću na krvave leševe, gde psi grabeudove onih koji još nisu mrtvi, tamo gde se sve ruši, a da se čak ratnici ni ne mogu boriti.Poveo me je tamo gde žene odbijaju da idu. Tamo gde gube svoje telo i svoj osmeh.Tamo gde više ne mogu ractati i gde postaju tek suza na velikoj pustinjskoj suši.Gosti su zadržavali dah. Hara je stezao svoj dugi štap, nervozno tiskajući usta po svojimogoljenim desnima.

Ofala je zabrinuto uzdahnula, a onda naslonila svoju glavu na porube svoje tunike.Hajran je ščepao ruku svog suseda mašući preko Zenobijinih velova kao da će iz njihizleteti pravcatezmije.- Neka me tvoj bog blagoslovi, kćeri Mazina! - uzviknuo je Odenat glasom u kome su svimogli čuti ton poštovanja - Zašto te je odveo u to leglo demona?- Da bi me što bolje zaplašio i ubedio da treba da postanemtvoja supruga, Presveti.Odenat širom otvori oči zaprepašćeno.- Zato śto ti to nisi želela?- Sta može želeti devojčica od trinaest godina koja nikada nije videla Ijudsko zlo? Štamože poželeti devojka od sedamnaest godina koja još nije videla lice onoga koga treba davoli? Kako bi °na mogla poželeti sreću onome koji je želi, ne znajući pri tom šta samaželi od nje?Ples b ogo vaTegoba koje je pritiskala tela nestala je, žagor i osmesi su se povratili. Sam Veliki Odenatje ciknuo. Njegove krilate trepavice su se rastvorile.- Da li te je ubedio?Da li možda iz poštovanja, ali Zenobija je pred tim rečima zatreperila. Velovi su serazleteli i trebalo je načuljiti uši da bi je mogli čuti- Balamin mi je pokazao da je moj put, put po kome ti koračaš. Pokazao mi je da treba date podržim, sutra i do kraja mog života. Balamin mi je obećao da ćeš postati moćan.Naredio je meni, Zenobiji, da spustim moju ruku na tvoju i da budem ona iz koje ćešcrpeti snagu. A kao dokaz njegove volje, poverio mi je crni kamen sa neba koji se sručiona pustinju onog dana kada sam se rodila.Poslednje Zenobijine reči Odenat je saslušao klimajući gla-vom. Kada je ućutala,nasmešio se neobično nežno za jednog tako moćnog muškarca. Hara, koji je stajaopovijene glave i polu otvorenih očiju, pucnuo je zvonko svojim jezikom kao da se prenuoiz sna.Odenat je grubo spustio svoj pehar tako da se vino prolilo. Naglo je poskočio sa kreveta,gurnuo sto i krenuo je prema Zenobiji odgurujući robove. Ona se uplašila i ustuknula jejedan korak. Već je zgrabio jedan veo, hvatao drugi, snažno ih zadizao bacajući ih prekosvog ramena.Uzdahnuo je sa olakšanjem, a možda i od iznenadenja. Posmatrao je. Dugo, bez reči.Svaka bora na njegovom licu bila mu je okupana srećom. Niko se nije usudivao daprogovori. Niti Ofala niti HajranOdenat je povukao svoje ruke sa velova, oklevao je da ih sve počupa kako bi se diviokosi svoje buduće neveste. Uzdržao se sa poštoyanjem. Sjaj koji je zaiskrio u njegovimzenicama Zenobiji je bio poznat. Znala je šta joj priznaje.246Nekako nespretno, Presveti se izmakao.- Sa brda Tiberijade doneo sam ti poklon koji bi trebalo da ti se svidi. Yidećeš ga sutra.Evo Nurbela. On će ti ga pokazati.Pokazao je jednog ćelavog muškarca, sa kapom od kože i zlata. Brada mu je bila urednopotkresana, a njegove razmaknute oči bile su iskošene kao kod Ijudi koji dolaze iz dalekeAzije. Širok kožni opasač prekriven srebrnim pločicama stezao mu je tunikuveličanstvenog veza. Drška njegovog bodeža bila je rezbarena. Otkako je Zenobija ušla,nasuprot drugima, on nije trepnuo. Nije se osmehnuo niti uzdahnuo. Odenat, namignuvšikao oduševljeno dete, pojasnio je:- Septimus Nurbel Zabdilaj je zapovednik moje vojske. On zapoveda u ratu i u lovu. Onje kao prsti na mojim šakama. Možeš imati poyerenja u njega.Onog trenutka kada je Zenobija napustila triklinijum, kako je nalagala pristojnost, Ofala

izjavi:- Ova devojka laže, Presveti. Laže čim zine, laže. Huloj lupi svojim štapom o pod.- Ženo, drži jezik za zubima.- Reći ću istinu, Huloj! Ova devojčura te je već zavela, onako kako bi želela da zavede iPresvetog. Dolazi pred nas u svim tim velovima i sa svim tim svojim bajkama, a viupijate njene reči kao da više ne razlikujete istinu od laži. Prestar si, Hara. Ne možeš višezaštititi Presvetog onako kako bi trebao!Odenat se nije obazirao na Ofaline žaoke. I dalje se smešio onim istim smeškom kao itrenutak ranije, dok je Zenobija nestajala iza paravana. Besno Hulojevo puckanje jezikomtrglo ga je iz tog zadovoljstva. Zamotao je jedno parče mesa od gazele u kiseli list vinoveloze začinjen mentom i probao. Tonom izrazite dosade, upitao je:KraJjica Palmire- A šta je po tvom mišljenju prava istina, Ofala?- Da bogovi nisu povod njenog nestanka. Nikada nisam poverovala u tu priču o zvezdi iizvoru kojom se Mazini kite. Koještarije koje su omogućile Abdonaju i Balaminovimsvešte-nicima da se obogate pod zidinama Palmire. A koji se smatra moćnim koliko i ti,Presveti. Eto to je sve.Odenat je pognuo glavu, pripremao je sebi drugo parče mesa. Zvanice su činile isto.Hajran se cerekao dok mu je jedan od njegovih drugara davao da jede potpunopripremljen zalogaj, otvarajući mu usta svojim masnim prstima.- Izvor Dingir-Dusag, crni kamen! - začudio se Odenat - Oni su ipak tu, pravi su i moguse videti isto koliko i stena Um-Beki, uzdignuta nad zidovima Palmire.- Tu su, da - dodala je Ofala prezrivo - Da li oni od Abdonajeve ćerke prave išta više odjedne pustinjske devojčure? Sve su one prevrtljive i lažljive. Njen otac se obogatio na tojprevari. Oprosti mi što sam iskrena, Presveti, ali sam ubedena da te i njegova ćerka lažeisto toliko. Mene ne mogu prevariti. Suviše sam toga yidela da bih mogla da poyerujem ute budalaštine.Krešteći kao kokoška, Hajran je nazdravljao sa svojim dru-štvom, pili su na iskap, robovisu im punili iznova pehare, a oni su ih ponovo praznili. Hara je lupio svojim štapom,vrteo svojom starom glavom i uzdisao sa gadenjem.- U šta ti yeruješ, draga Ofala? - promrmljao je - Eto to je ono što se odavno pitamo.- Yerujem u ono što yidirn, Huloju. Ne verujem u tamo nekakve bogove koji nemaju nitelo ni glavu. Yerujem u tuniku koju su putnici karavana pronašli. Ne yerujem u laži kojeova deyojka širi po ženskim odajama otkako je došla! Spletke, lu-kavstva, pretnje, to jeono što nju zanima! Oh! Može ona da se krije pod velovima. Ima ona śtošta da sakrije.Dovoljno je videti joj lice da bi se pogodilo...Ples- Ah! Da, njeno lice! Istina je tetka! - prekinu je Hajran pijano - Da nikada nije bilamrtva, to se vidi, ha. Nikako mrtva. Igrala je sa demonima po kamenju. Da, to da. Ja jevidim golu golcatu sa dlakavim demonima i...Hara udari svojim štapom na Hajranov krevet. Rog ovna lupio je o postelju odmah poredn]egove butine. Odenatoy sin je poskočio i pao na kolena, lica iskreveljenog od straha, alii od besa. Huloj je novim udarcem štapa ućutkao njegovo nepristojnocijukanje.- Goyoriš o budućoj nevesti svoga oca, Hajrane.Nurbel, zapoyednik yojske, klimnuo je glavom svom susedu sa kojim je delio ležaljku,jednom oficiru kožne tunike koji je odmah ustao. Uz pomoć nekoliko robova poveo jeHajrana i njegoyo društvo iz sobe za obedovanje, gluv na njihove pijaneprepirke.Opreznim glasom Ofala je molila:- Ne zameraj svom sinu, Presveti. On je kao dete, ne ume da sakrije ono što mu je u dnusrca. Ni ja ne mogu ništa da sakrijem od tebe. To je moja uloga u ženskom odajama, da

pazim na onu koja treba da postane tvoja nevesta. I da te na nju upozorim pre nego štobude prekasno.- Ledenog Hca, Odenat je upitao:- Imaš li dokaz o onome što ističeš?Debelo Ofalino telo pokrenulo se pod gomilom svile, glavu je izvlačila kao kada se zmijapriprema da napadne.Pažljivo je osmotrila Nurbela i starog Šaru, stalaje zbunjeno što ih je još više nateralo daje pažljivo saslušaju.- Postoje ženske stvari koje ne mogu lagati - prošaputala je.- Ako ne možeš da pričaš, onda ućuti.- Neprijatno je za ženu, Presveti.- Odavno mi nije poznato da je tebi od nečega neprijatno,Ofala.249Kraljica Palmire- Odbila je da joj maserka razmekša kožu onako kako se čini budućoj nevesti.Odenatove jagodice blago su se zarumenele. Ofala je oborila oči, liznula je usne.- Maserka nije mogla da se uveri da je ona još uvelc... dostojna tebe.Zavladala je tišina. Potpuni tajac.Hara ga je prekinuo. Lupio je svojim dugim štapom, zatvorenih očiju i bezbojnim glasomte je odjednom ličio na slepca.- Dakle, draga Ofala, ti optužuješ ovu devojku da je napustila očevu kuću iz loših namerai da je nečista ušla u dom Presvetog. Ti poznaješ naše zakone. Ako to dokažeš, Zenobijaće umreti kamenoyana i bičeyana. To će joj se dogoditi.- Oh! Dovoljno je da... - počinjala je Ofala.Jednim pokretom ruke Odenat ih je učutkao. Okrenuo se Nurbelu, svom povereniku.Pogledali su se onako kako su se gledali već dvadeset godina usred bitke i lova. Ono štosu po-gledima govorili niko nikada nije uspeo da sazna.Odenat je skrenuo svoj pogled sa Nurbela, zgrabio je svoj pehar i lagano pio.- Zenobija će postati moja žena tokom aprilskih ida, po rimskom kalendaru. Svaka rečprotiv nje biće reč protiv mene. To isto važi i za tvog sestrića, Ofala. Posavetuj ga da mese kloni ako želi da ostane moj sin. Previše sam video i čuo u poslednje vreme.Konj je bio čudo. Izrazito crn i sjajan, belih nogu, potkolenica i kolena, nešto belićastihtragova visoko na obrazima, prednjem delu glave od čela ka nozdrvama i uglovimavilice. Griva i rep bili su mu mlečno beli, svileni i lepršavi kao magla. NjegoviPles boffo vaći, mladi i nestrpljivi, plesali su pod kožom podsećajući na peśčane dine kojima se igrapustinjski vetar.)edan vojnik pridržavao ga je za uzde, iako je on pokazivao nervozu i zabrinutostposkakujući kraj zida od opeke kojim jebio ograden vrt.Iznenada, a da ga niko nije povredio, naglo se trgao, bacao ćifte na nešto nevidljivo iuzdizao se u malim skokovima dok mu se kičma pcwijala. Uzde su povukle vojnika, apotom mu izmakle iz ruku. Konj je skakao, okretao se i kopitama kopao peskovituzemlju. Yojnik mu je nešto naredio. Konj je odgovorio škrgutanjem zuba, podigao svojnos i otrčao na suprotni kraj dvorišta uvijajući svoju bledu grivu oko noge. Ubrzo sevratio, graciozan, lagano igrajući zadnjim delom tela, oka strogog, uva pažljiyog inepokretnog.Zenobija se nasmejala. Bio je to veseli smeh koji niko nije čuo od kako je stigla u palatu.Konj se ukočio, posmatrao je svojim širokim začudenim zenicama, trzao nozdrvama dokje udisao parfem ovog osmeha.- Svida ti se? - pitao je Nurbel.

- Da, da, veoma!Ne pomerivši se, pružila je ruku ka životinji. Ona je izdužila svoj vrat, drhtave donjeusne. Yojnik je hteo to da iskoristi, prišao mu je lagano s leda kako bi ulwatio kožneuzde. Konj je to naslutio i izmakao, živo poskočivši i zanjištao podrugljivo, oštro iizazivački. Zenobija se ponovo nasmejala.- Ovo je divno. Reći ćeš Presvetom da me je njegov poklonostavio bez daha.Zapovednik vojske potvrdio je lagano trepnuvši očima.- Mlad je i neće trpeti nikoga na svojim ledima. Hoćeš liumeti da ga obuzdaš?Zenobija je klimnula glavom, ne napuśtajući pogledomkonja.Kral/icaPalm Jr e- Naučila sam sa ratnicima M'Tuba. Oni jašu samo napola ukroćene konje. Misle da setako niko neće usuditi da ih ukrade!Nurbel je potyrdio i prstima prešao preko svoje brade, skri-vajući osmeh. Nešto mu sesvidalo kod ove devojke. Nije znao šta. To nije dolazilo od njene lepote niti od njenenaravi koja uostalom, očigledno, nije bila ništa mirnija od ćudi ovog mladog konja.- Treba mu dati ime.- Jedkhdn! Odgovorila je Zenobija bez oldevanja - Jedkivin, Onaj koji nije tu ! To će≪ ≫mu ime pristajati.Nurbel je na trenutak posmatrao životinju koja se poigravala sa Yojnikom tako što munije davala da uhvati uzde. Zatim je otišao do središta ogradenog dvorišta i snažnozazviždao. Konj je stao, načuljio uši i svojim krupnim začudenim očima pogledaozapovednika. Nurbel je pružio dlanove i počeo je govoriti. Tihe reči koje Zenobija nijemogla da razume. Konj je oklevao. Kičma mu je zadrhtala. Ošinuo je po yazduhu belimrepom. Nurbel mu se lagano primicao. Stopala jedva da je podizao sa zemlje. Kao da ihje vukao, neprekidno nešto šapćući.Konj je povio vrat, klatio se, uzmicao nogom i stao u stranu. Zenobija je pomislila da ćeon poskočiti i zagaiopirati ka suprotnom zidu.Ali zapovednikov glas i ruke su ga očarali. Podigao je usnu i pokazao svoje bele zube.Uši su mu podrhtayale. Nurbel mu je bio veoma blizu, toliko blizu da se mogao ogledatiu krupnim toplim očima koje su ga posmatrale. Primakao mu se još malo i dalje pevušećineke reči i pružajući dlanove. Konj ponovo uzmaknu, klateći se. Nurbel je bio skoro krajnjega, jedva uspevajući prstima da pomiluje drhtavi vrat. Okrznuo je kožni remen irazmaknuo svetlucave dlake magličaste grive. Na 252Ples boffo vatrenutak je bio nesiguran. Jedkivin otvori usta otkrivajući sve svoje okrutne zube. Skočioje.Bio je to maleni, veseli skok, povukao je malo uzde, izgubljen, prekidajući zabavu.Nurbel ga je pratio, uzda čvrsto stisnutih u šaci i iz svojih sitnih udova pod kožnomtunikom uzvikivao: "Hoj! Hoj! Jedkivine! Polako, hoj, Jedkivine!"Zenobłja je pljeskala rukama. Nurbel pruži uzde vojniku krajnje.- Šta si mu govorio? Govorio si toliko tiho da nisam mogla:uti, ali on, oh! Kako te je slušao! Upale zapovednikove oči ponosno su svetlucale.OdgOYorio je nehajno- Reči! Reči za konje.- Naučićeš me?Nurbel je ćutao. Očł su mu se skupile. Njegov odgovor błlo jepitanje:- Da li lažeš, kćeri Mazina! Da li lažeš Yelikog Odenata? Zenobija prihvati zapovednikov

izazov.- Moje reči su istinite, Nurbele. Moja sudbina je sudbina Presvetog. Biću njegov mač injegova streła, on će postati moćan. Mnogo moćniji nego što je danas. Posmatraćeš me ipoštovaćeš me.- Njegov mač i njegova strela? Šta hoćeš da kažeš?- Ništa drugo sem reči.- Ofala ne greši kada kaže da tvoje reči zbunjuju.- Ofala je samo gomila mesa koja više ne ume da razlikuje dan od noći.Nurbel se blago osmehnu ali se nije raznežio.- Njegov mač i njegova strela. - ponovio je - Hoćeš li se boriti za njega?Zenobija potvrdi klimnuvši glavom.KraljicaPa 1'm ir eP/es bogo va\ \- Ali ti si.... ti ćeš mu postati žena. Jedna žena se ne bori.- Ja da. Ja sam kraj njega zbog toga. To je Balaminova volja. Zapovednikovo liceprebledelo je od zaprepašćenja.- To je nemoguće.- U tom slučaju neću se udati za njega.Yojni zapovednik pažljivo ju je posmatrao i oštro je mahnuo rukom.- Zaboravi na tu ludost! Nikada Presveti to neće dozvoliti. Poznajem ga koliko i samogsebe.- Onda ćeš mi pomoći da ga ubedim.Nurbel se ućutao. Lice mu je bilo poput kamena sa velike kolonade. Konj je stajaonedaleko od njih, slušao ih je i vrebao očima.- Sta hoćeš od mene? Jedva je izgovorio Nurbel.- Da me naučiš veštini streljaštva. Nurbel je jedva trepnuo.- Niko sem tebe ne mora da zna. - blago je dodala Zenobija - Ti si glavni ratnik, njegovvojni zapovednik. Moći ćeš daprosudiš da li lažem.25424ANTIOHIJANije bilo lepšeg dožiyljaja od posmatranja Antiohije u smiraj dana. Blagi svodovi Orontauzdizali su se ka nebu. Stabla limuna i narandži krasila su vrtove carske vile. Jarkasvetlost se gubila, zadržana medu granama borova i kedrova. Yazduh je treperio kaožagor bogova. Smiraj vrelog dana je napokon obuzimao łjude. Iskonski čist trenutaksreće.Od svog dolaska sa granica Rajne, Yalerijan je bio okrepljen. Kako je smogao hrabrostida ode na više od pola godine? Pitao je ovo sam sebe. Pri samoj pomisli na logor uAgripinijensijumu kosti bi mu se sledile. Ta hladnoća i taj sneg. Ta mračna reka koja jenosila led i smrt! Ako se dobro seća, čak i krzno lava ga je jedva grejalo.Ništa nije pokazao. Cak ni Aurelijanu, a ponajmanje Cezaru. Jedan car ne pokazuje svojaosećanja, naročito ne svom sinu, pogotovo kada ona mogu ličiti na slabost. Neka muNeptun oprosti, mrzeo je sve te reke koje su ličile na čudovišta i za koje se nikada nijeznalo odakle su crpile taj svoj mračni izgled!Nije ni čudo što ti severni krajevi vrve od varvara. Bogovi su od postanka sveta okrenulileda tim zemljama. Može li se uopšte zamisliti Apolon kako baulja po blatu? Junonu iliCeru, umotane u velove kako igraju po tim kaljugama? Minervu kako hita tim rnračnimšumama, poklanjajući nekim polugolim divljacirnaduhoynu radost?Valerijan se nehotično nasmejao. Robinja koja mu je masirala butine bademovim ułjem

prestala je sa svojim milovanjem, zabri-K r a 1/i c aPalm irePIes b ogo vanutog pogleda. Njena obla usta, zadivljujuće puna, podsećala su na usta Bauba kojim sunekadašnji grčki hramovi bili ukrašayani i iz kojih je, govorilo se, dopirao šaptajbožanskih zapovesti. Usta koja su posedoyala erotsku priylačnost. Sposobna da samaponovo zapale čak i vatre koje su se odavno ugasile.Pomilovao je obraz robinji, a svoje prste provukao je pod rastvoreni skut tunike, dodirnuoje oblu dojku a na bradavicu je spustio svoj palac.- Nastayi Iflaya, nastayi. Tvoji dlanovi su nežni, tvoje dojke su moje medno cveće, atyoja usta su u mojim snovima.Mlada žena skupila je usta i napućila ih u nekakvu yrstu poljubca, a potom nastayilasvoja miloyanja po staračkom telu. Staračko telo koje se zapravo sećalo želje mnogo višenego što je moglo imati želju. Ali Iflaya je posedovala veliko umeće i strpljenje kojim gaje zadovoljavala.Eto šta je imao Sever: sve, pa čak i butine robinja, podsećale su ga na godine! Galija,Germanija, Mezija, tamo si samo bivao istrošen. Starilo se mnogo brže nego što je to isama priroda želela. Franačke robinje kojima je njegov sin bio veoma naklo-njen bile supreviše grube. Siloyite, ali suviše nestrpljiye! Čak i neukroćene. Sever nije posedovaoonu drsku silinu koja bi pružala zadovoljstvo.A ovde, pak, Cerera je styorila svaku voćku, svaki hlad, svaki izvor da bi dočekalamuškarce. Nije li Mitra ovde roden?Medu razlozima svog odlaska u Antiohiju koje je naveo Aurelijanu, prećutao je da žurida se ponovo vrati u lepote grada. Da leži na terasi palate, da ga suton Ijulja i da želispretne Iflavine ruke.Ali kako je jedan čovek kao što je dux Aurelijan mogao razumeti uzvišene moćimilovanja jedne žene? Govorilo se za njega da čak ni ne spava sa svojim robinjama.Pojedini su pričali 256da oseća strast samo prema svojoj sestri. A možda je sve to bilo i zbog onog lepog tribunakoji ga nikada nije napuštao i čijeg se imena Yalerijan nije mogao setiti.Ono što mu je ipak ostalo u sećanju, bio je način na koji je Aurelijan presekao vratMitrinog bika. Svih mu bogova, to nije mogao zaboraviti! To ga je još više ispunjavaloužasom. Ni sam Mitra ne bi mogao biti strašniji.Taj isti Aurelijan koji je gledao njega, Aygusta, očima sina koji voli svoga oca. Na žalost,sina je već imao. Lošijeg i koga je manje voleo. Galijena Cezara.Kako će njih dvojica, medusobno obuzeti Ijubomorom, vo-diti poslove sada kada on nijetamo? Samo su bogovi znali. Aurelijan će održati svoje obećanje. Ali ne i Cezar. Cezar sesvojim obećanjima poigravao isto onako kako se poigravao i sa franačkim devojkama.Onako kako je njemu odgoyaralo.Uljem premazani dlanovi Iflave sada su prelazili preko njegoyog uda. Pokušao je da nemisli na Sever, na svog sina Galijena, na Aurelijana.Lastavice su letele kroz poslednje plamene zrake neba nad vrtom. Preletale su kroz dimkoji se dizao sa oltara na kome su goreli darovi, tako da se miris tamjana i sagorelogmesa širio svuga pa čak i pod Iflavinom tunikom.Svu decu je Yalerijan naučio da posmatraju let lasta. Sulude arabeske koje su one prayilepo nebu bile su vidljive. To nije bilo obično komešanje. Posedovalo je suptilnost. Redkoji je postojao u svim OYozemaljskom stvarima. Bogovi su na njih motrili. Onako kakoje uostalom i on motrio na red medu Ijudima, kako bogoyi ne bi bili uvredeni. Samo jetako mogao da se održava red u Rimu.Iflava je spustila svoja usta na njegove prste. Medutim, rijanoyo zadovoljstvo iznenada jepomutilo osećanje kaja-nja.Nesumnjivo bi bilo mudrije da je ostao. Da bude izmedu ta dva bika. Da stoji kraj

Cezara, na obalama Dunava, a da Aurelijana pošalje ovde, u Antiohiju.Hoće li mu bogovi zameriti?Oh! Kako je zadovoljstvo brzo nestajalo. Naročito ona naj-yrednija. Evo još jednog užasastarosti.Odgurnuo je nežno Iflavu.- Vračevi mora da su završili sa predskazivanjima, dete moje. Idi i kaži im da ihImperator čeka. I Makrijenu takode.- Džigerica ovna, džigerica ćurke, džigerica šarenog jagnjeta. Slezina ovna, gušteračajagnjeta...- Poštedi me nabrajanja iznutrica, Akstekse. - promrmljao je Yalerijan - Trideset godinate slušam, znam da se volja bogova ne čita sa kopita konja! Cekam odgovore na mojapitanja.Sveštenici-predskazivači ni najmanje nisu prikrivali svoje negodoyanje. Bilo ih jedvojica, jedan mlad i jedan star, svaki sa po jednim dugim štapom zaobljenog vrha, što jeoznačavalo njihovu službu. Stariji koji je bio Valerijanov poverenik, pognuo je glavuuzdišući. Mladi je primetio:- Mnogo stvari mogu se pročitati sa konjskih kopita, Avguste. Zavisi od...Prokurator Makrijan, visok čovek uvek poluzatvorenih oćiju kao da ga je svetlost danazaslepila jednom zauvek, zanjihao je svoje koščate ruke.- Odgovore, samo odgovore, augurii*1.Yalerijan mu je pokazao da je zadovoljan. Makrijen nije bio naročito veran, ali je znaoslužiti.Aksteks se uspravio, Poravnavajući svoju togu okićenu zele-nim žirovima ućutao je natrenutak, a onda je izjavio: 258Ples bogova, Na prvo pitanje predskazanja nisu niti dobra niti loša. Režnjevi su zdravi na severu kao ina jugu. Bogovima odgovara, bio ti ovde ili tamo. Možeš da ideš gde ti je volja.- Jedan Avgust je uvek na pravom mestu po celom Carstvu. - naglasio je Makrijan a očimu se potpuno sklopiše.- Na drugo pitanje. - nastavljao je Aksteks naglašavajući svoje reči - gornji režnjevidžigerice su bez bitnijih promena. Zdravlje ti je odlično. Dugo ćeš još živeti. Bogovi sumilostivi prema tvom telu. Snaga i zdravlje, to je uredno.- Załwaljujem im?Yalerijan se osmehnuo Iflavi koja je naredila slugama da do-nesu sveže napitke i pečenuribu, punjenu smokvama i začinjenu paprikom, za kojom je ludovao.- Makrijane, - dodao je na prokuratorov račun - treba sutra da kreneš po darove. I nekabudu bogati isto koliko i današnji.- Na treće pitanje, nestrpljivo je čekao Aksteks, odgovor nije jasan.- Šta hoćeš da kažeš?- Ćureća džigerica se suviše lako zgnječila. - dodao je mladi vrač - Džigerica ovna imalaje masne žilice koje su mimo reda bile u malom režnju i...- Jasne odgovore! - ciknuo je Yalerijan - Treba łi da pošaljem legije na Hapura ili ne?Danas ili sutra?Aksteks je podigao svoje izborane dlanove.- Znam da si nestrpljiv, Avguste. Ništa više nego što imaš običaj. Ali to je činjenica.Odgovor nije jasan. Predskazanja nisu dobra što se tiče vojske, ali...-Ali?- Ali jedan znak može značiti i nešto drugo, kao što znaš. Bogovi su naklonjeni borbi. Dali ti treba da predvodiš bitku? To e sasvim drugo pitanje.- Ti ga nisi postavio?KraljicaPa Irn ireTi sam ga nisi postavio. Tvoja pitanja su moja pitanja Nikako drugačije, Avguste,

oduvek.- Kako bilo. - dodao je mladi vrač - glas bogova je slab. Postoji jedno neslaganje izmedionog unutra i onog napolju.Sluge su se povukle onog trenutka kada su postavili poslu-žaynike i napitke na malenisto. Iflava je spustila jednu smokvu sa ribom na srebrnu činijicu i pružila je Yalerijanu.Nije je ni pogledao, iznenada obuzet sve većim besom.- Unutra ili napolju? Samo ti razumeš svoje reči, augurus-el- To znači da će se rat voditi unutar granica Carstva ili izvan, Ayguste. - šaputao je mladivrač. Raspoloženje bogova nije isto za ono unutra kao za ono izvan.Yalerijanu se vratio onaj izgled koji je imao u lošim danima. Aksteks je podigao svojpovijeni štap i uperio ga u nebo.- Noćas ćemo napraviti jedan templum* - uveravao je po-mirljivim izrazom - U takvimtrenucima zvezde jače sijaju od predvidanja.Raspustio ih je jednim pokretom ruke. Nakon što su otišli, zavladala je kratka tišina. Zato vreme, Yalerijan se zapitao još jednom nije li pogrešio što se prepustio telesnimuživanjima, a ne politici.Iflaya je šapatom navaljivala da on konačno proba filoyanu smokvu koju mu je pružala.Ukusnu, naravno. Ukusnu kao što su bila i Iflavina usta koja su delila užitak sa njim.Prokuratora nije poslužio. Makrijanovo mršavilo samo je goyorilo kolika bi to šteta bila.Nije ponudio ni drugu dvojicu vojskovoda koji su stajali nešto dalje. Oni su trebali da sezadovolje time što su izbJiza mogli videti Imperatora.Pio je iz pehara vino zasladeno medom i njime je gasio Ijutinu paprike, posmatrao jesluge koji su užurbano palili baklje i svetiljke. Smokve sa ribom bile su ukusne kaobožanstvena Iflavina usta, ali njega je morio Agripinensijum. Mislio je da je 260Ples bogovanačinio grešku, a sve to zbog glupih predskazanja. Čitayog ga je obuzimalonezadovoljstvo.- Da li je Hrišćanin tu? - pitao je guvernera prezriyim glasom.Makrijan je klimnuo glavom.- Da. On čeka. Ali ako dopuštaš, Ayguste... Guverner se okrenuo jednom mladomvojskovodi.- Ovo je Elijus Sihdjus. Tribun Palmirskih kohorti. Donosi ti pozdraye i dobrodošlicu uime kralja Palmire.Yalerijan je okleyao, bez želje da bude naklonjen nekom od tih Ijubirnaca kojima seMakrijan yešto okruživao. Ali na ime Palmire, zaustayio se. Zbog tribunovog izgledatakode. Manje od trideset godina, učtiyog lica, pametan, lepo oblikoyanog tela, sa ranomna desnoj nozi od butine do lista.- U boju? — zanimalo je Yalerijana dok je upirao prstom uožiljak.- U Dura Europosu, Ayguste. Kada je Hapur, na žalost, osvojiograd.Yalerijan je sa užiyanjem jeo smokvu dok se palatom širio miris hrskave ribe začinjeneprijatnim mirisima voća, ublaža-vajući napadni i divlji ukus paprike.- Elijus se izvukao iz opsade i zapalio ono što je preostalo od grada. - objašnjavao jeMakrijen sa takvim oduševljenjem da je oči jedva otyarao. -Goyorio sam ti o tompodvigu, Avguste.Yalerijan klimnu glavom smeškajući se.- Cini mi se da se sećam.Tribun se rumeneo od zadovoljstva.- Ti si dakle u Palmiri?- Prenosim tvoju reč kralju Palmire, Ayguste.- Podseti me na titulu tog Odenata, prokuratore.

- Presveti Septimus Odenatus, sin Yalabatoy, sin Nazoroy, senator i kralj Palmire,Ayguste. Porodica koja je postala rimskavoljom Septimusa Severijusa, kada je osvajao Istok, evo već pedeset godina tome.Odenat je senator. Senator koji nikada nije kročio preko praga Jupiterovog hrama naKapitolu, to se samo po sebi razume. Možeš zamisliti tog čoveka, Avguste. Spretan naledima kamile, bogat trgovac, poklonik nekakvih čudnih bogova koji obitavaju u pustinji.Makrijan je dovršio svoje primedbe širokim pokretom ruke koji je značio da o tome imajoš da se priča.- Da li je tako, Elijuse? - pitao je Yalerijan, ophodeći se prema njemu nehajnomprisnošću pri izgovoru prvog imena mladog vojskovode.Baklje su veoma dobro osvetljavale prostoriju pa su se mogle videti tribunove oči kakosijaju. Makrijan to opazi.- Da, Avguste. Ali Odenat nije glup.- Prinosi li žrtvu Rimskim bogovima?- Kad treba, Presveti dariva naše hramove. Čak mi se čini da iskreno poštuje Apolona.- A tebe, voli li te?Prvi put, Elijusu je bilo neprijatno. Yalerijan je sumnjao da je bilo zbog MakrijanoYogprisustva.- Ja sam samo tribun, Avguste. Jedva da postojim za njega. Na meni poštuje samo Rim.Pažljivo sluša savete koje mu dajem, ali retko imam priliku. Ja sam...Tribun ponovo pogleda Makrijana.- Ja sam, pak, prilićno blizak sa njegovim sinom, Hajranom. Dečak mnogo drugačiji odsvog oca. Snašao bi se u bilo kom gradu Carstva.- Dobro. Koja je dakle poruka Presvetog Odenata?- Da se nada da si srećan pod nebom Antiohije, Avguste. Da te voli i da te podržavaonako kako podržava volju rimskih bogova.- Što znači?P1 e s b offo vaElijus se osmehnuo.- Da zna ko će izmedu tebe i Hapura biti jači, kada dodje tajčas.- Hoće li se boriti na mojoj strani?- Tribun je oklevao i lagano olakšavao stajanje na svojojranjenoj nozi.- On je gradanin Rima, Avguste; a u raskoši, prikazivanju i pokazivanju svog ogromnogbogatstya po gradu. Prefekt je u pravu: za ostalo je naročiti čovek iz pustinje. Lov mu jepod-jednako važan koliko i rat.- Ovi Ijudi su takvi, Avguste - dodao je Makrijan - Palate, čak i ulice Palmire, izgledajukao da smo u Rimu ili Atini. Ali iza zidina Palata život nije ništa drugačiji od života ukaravanima. Veruj mi, poznajem ga. U dnu duše on je varvar i to se brzoprimeti.Yalerijan je ispijao novi pehar vina.- Pitanje je, tribune, prosto: možemo li se osloniti na njega?- Ja mislim da možemo, Avguste. Savezništvo je za Odenata isto kao i vetar koji podižepeščane dine. Menja se s vremena na vreme. Medutim, samo pronicljivi Ijudi znaju daprežive u pustinji. Zna da čuva svoje mesto i svestan je ko može biti jači od njega. Osimtoga, Palmira je njegov dragulj. Pre će urnreti nego što će je prepustiti persijancima.- Dakle, poštuje me i voli me. - zakljućio je Yalerijan uzosmeh.Ovaj tribun mu se svidao. Živog duha, lukav i ambiciozan, verovatno i hrabar. AliMakrijenu nimalo nije godilo što je njegov štićenik bio dopadljiv. To je za njegov duhbilo isto što i

so na ranu.- Znaš li kakav bih mu odgovor trebao dati, Elijuse?- Ima... Ima jedan, Avguste...- Slušam te.- Odenat će se ponovo oženiti. Prva žena, majka njegoyog sina je umrla. Nova je jednadevojka koju Ijudi Palmire smatraju skoro boginjom...Makrijan ga je prekinuo nasmejavši se začudujuće duboko za jednog tako mršavogčoveka.- To je bolest u ovim krajevima, Avguste. Njima se bogovi, boginje i proroci radajuposle svake oluje.Ovaj sarkazam začepio je Elijusu usta i on se nije usudivao da nastavi. Yalerijan mu jepokazao rukom da nastavi.- Boginja?- To je čudna priča, Avguste. Priča se da je u trenutku njenog rodenja njihov bog pogodiozvezdom njihove šatore u pustinji. A na mestu gde je zvezda nestala u pesku, izbio jeizvor.- Da li je to tačno?- Video sam izvor. Jedno veoma lepo mesto, Avguste. U stvari, jedna oaza u kojoj boravekaravani kako bi se odmorili i napojili njihove kamile. Na njihovom jeziku nazvano je

Poljubac neba . Ali priču o tome kako se ona zaista rodila, niko ne zna.≪ ≫- Bajke tog sadržaja, Ayguste, šire se po svim pustinjskim puteyima mnogo brže negošto buva uspe da se popne na leda kamile - podsmevao se prokurator.- Ono što je očigledno. - nastavljao je tribun ne pogledavśi Makrijana - je da Odenat, naosnovu te bajke, želi da ta devojka bude njegova nevesta kada stasa za udaju. Svadba jetrebala da ss održi letos. Ali je devojka, iznenada, jedne noći nestala.Yalerijan podiže obrvu. Prisutnima se činilo da ga ovo zanima, da ga priča zabavlja.Godila mu je Makrijanova Ijubomora.- Pričaj, Elijuse.- Njen otac je mislio da je ona mrtva. Čitav grad, Ijudi iz karavana, svi su verovali da jebila prožderana u pustinji. Da su je možda trgovci oteli, prodali neprijatelji njenog oca,možda čak persijancima. Takve stvari se dešavaju. Ipak, tokom septem-264P1 es b o go va^arskih ida ona se pojavila. Misteriozno kako je i nestala. Njen ulazak u Palmiru dočekanje sa zaprepašćenjem. Svi su želeli da vide čudo. Čitav grad je dotrčao pevajući i urlajući:

Zenobija! Zenobija!≪ ≫- Zenobija?- To joj je ime, Avguste. Znači dar Božji . Ne samo da je ta Zenobija bila živa, već se≪ ≫vraćala svom ocu sa tim kamenom, zvezdom koju je izvukla iz jezera oaze.- Zaista?- To je ono što se pretpostavlja. Dug, crn. i sjajan kamen koji ne liči ni na jedan drugipustinjski kamen.- Ti nisi bio tada tamo?- Ne, Avguste. Bio sam ovde, u Antiohiji. Uilo je to onog dana kada sł odlazio u Rim.Yalerijan je potyrdio jednim znakom.- Od tog trenutka počele su glasine. Žene su šaputale da je ta Zenobija boginja koju jebog pozvao sebi i dao joj kamen. Takve stvari...Makrijan je već počeo da se smeje, ali je Yalerijan na njega bacio leden pogled,- Bogovi su bogovi, Makrijane. Ono što su oni u stanju da učine ti ne znaš, kao ni ja.Uostalom, samo onog hriščanskog Rim osuduje... A ta Zenobija, Elijuse, jesi li j^ yideo?- Na žalost ne, Avguste. Onog dana kada se yratila, bio sam ovde, u Antiohiji. Od tada,ona živi u Odenatovoj palati. Stranci je u toj kući ne mogu videti.

- Lepa, misliš li?- Kažu da je neobično lepa.Yalerijan se zamisli. Blago je savio glavu i pogledao Iflavu, svoju lepu boginju. Ona ništanije propustila u vezi sa tribuno-vom pričom i verovatno nijednog trenutka nijeposumnjala u istinitost te bajke.KraJfica Palrnj're<Dar Božji . - prozborio je - Zanimljivo ime, zar ne, Makrijane?≫- Bajka, Avguste. Prava bajka.- Nemoj da ti presahne i duša kao što ti je presahlo telo, Makrijane. Ovde, pod ovimnebom, ima izobilja božjih darova. Zašto ta deyojka ne bi bila jedan od tih darova?Pokazao je tribunu poslednju smokvu punjenu ribom.- Probaj, tribune Elijuse. Ovo je takode dar bogova.Sa zadovoljstvom je posmatrao Makrijanoy očaj i nelagodnost mladog tribuna koji je bioiznenaden carskom ponudom koliko i paprikom koja mu je već pekla jezik.- Dakle, poklon za svadbu kralja Odenata. - odgovorio je. Eto na šta si pomišljao,Elijuse?- Da... Avguste.-- Popij ovo vino, tribune. Ljutina paprike ublažava se medom. Imaš li ideju o tompoklonu?Elijus se ohrabrio da odgoyori pre nego što je počeo da pije:- Jednu legiju, Ayguste.- Jednu legiju?Tribun je spustio lagano svoj pehar,- Znak da Rim poznaje moć Palmire i da Imperator podržava i štiti svog kralja od Hapura.- Jednu legiju koju bih uzeo odakle, tribune? Znaš da ovde imam malo kohorti da bihkrenuo na Hapura.- Nije potrebno da bude cela, Avguste. Ako se dodaju onim trima kojima zapovedam, petkohorti bi bilo dovoljno. Uz pomoć onih iz Egipta ili Kapadose, ako treba. To su dobrikonjanici i dobri strelci, a i dobro bi se uklopili sa palmirskim ratnicima. A za persijanceće to biti znak da ti čvrsto čuvaš granice Carstva.- To će skupo koštati.- Odenat i bogate porodice Palmire dobro će to platiti, kao što uostalom već i čine.Ples- Poklon koji plaća onaj koji ga dobija? Zabavljao se Valerijan.Elijus se blago osmehnuo. Lice mu je bilo manje lepo, alilukayije nego ikada.- Taj znak vredi više od cene, Ayguste. Osim toga, Presyeti Odenat, po svom činusenatora, biće na čelu te legije.- Suviše brzo prelaziš na stvar, Elijuse! • uzyiknuo je Makrijan. Kakve su tonepromišljenosti? Ako nam Odenat nije yeran, okrenuće kohorte protiv nas...Yalerijan ga prekinu.- Mislim da nisi razumeo ono na šta misli tribun, prokura-tore. Odenat će imati zvanje.Zapovedništvo. A u suštini, biće tribunova odgovornost.Tribun Elijus nije mogao da se makne, uprkos Makrijanovomgundanju.- Uostalom, bude li trebalo, te kohorte braniće grad čak i u slučaju Odenatoyog lošegvodstva, zar ne, Elijuse?- Svakako, Ayguste.- Mogli bismo, kako bi stvar bila jasna, da te imenujemoprefektom rimskog logora?Bio je lukay i ambiciozan, ali je znao da se dobro vlada, taj mladi Elijus. Prihvatio jeimenoyanje ne trepnuvši, gledao Impe-ratora prayo u oči i kao da mu je govorio:

Avguste, biću ti≪krajnje odan≫- Šta ti misliš, prokuratore? Hoće li biti sposoban?- Da łi bih ti ga predstayio da sam sumnjao u njega, Ayguste? Nasmejao se krajičkomusana Makrijan.- Dakle sredićeš to. Potpisaću jedno pismo za Presvetog Odenata. Napuni i jedan kovčegnakitom za tu Zenobiju. A sad, dosta je bilo sa ćaskanjem. Neka mi dovedu toghrišćanina.Elijus, lica obasjanog srećom pri syetlosti buktinja, pozdravio je udarajući pesnicom ooklop. Yalerijan ga zadrža.- Ne idi još, prefekte. Uvek je zabavno sluśati te hrišćane.Kraljica Palrnii-eDvojicu muškaraca, a ne jednog, gurali su na terasi. Skoro da je bila već duboka noć. Prislaboj svetlosti baklji i lampi, Yalerijan je morao da izoštri pogled kako bi ih mogaorazaznati.Prvi je ličio na bilo kojeg patricija Carstva. Obrijanog lica, dobrog zdravlja i svežepodšišan, uzdržanog pogleda. Njegova toga bila je dobrog kvaliteta, čista i finoporubljena. Drugi se nije tako dobro nosio, iako je tkanina njegove toge bila pristojna.Bio je mršav, kože bez sjaja. Onakva kakvu je imaju muškarci iz Sirije. Zastrašujuće kosei brade, sa prezirom na usnama. Imao je više od dvadeset godina. U stvari, na njegovomlicu više nije bilo godina, samo su njegove oči plamtele takvom silinom da se sa njimanije mogao uporediti ni plamen buktinja.Yalerijan je osetio kako mu njegova stara i žestoka mržnja prema hrišćanima pali utrobu itelo, čak snažnije nego što je to maločas mogla učiniti Iflava. Bilo je dovoljno da vidi tudvojicu i da oseti gorčinu i svoje nerve kako trepere poput strune na luku,Nije znao šta, ali bilo je nešto nepodnošljivo na njima. Ta mešavina blagosti i ponosa.Čak i prezira. Jedna bezgranična arogancija! Kao da nisu bili Ijudi medu svetom, već nezna se šta. Kao da su bili ravnodušni pri svakom dahu, pri svakom pogledu, i kao da je zanjih, ovde na Zemlji, postojao samo jedan koji je bio odabran od bogova.- Koji je od vas dvojice voda hrišćana? Patricije je oborio čelo.- }a, Avguste.- Tvoje ime?- Dimitros. Ja sam episkop hrišćana Sirije.- Ko je onda ovaj?Ples boffo va- Simeon, moj dakon, Avguste.- Briga me je za zvanja koja sebi nadevate. Zašto je ovde? Ako si ti voda sekte, tvojeprisustvo je dovoljno.- Bradati čovek podigao je ruke i sklopio ih je na grudi.- Ovde sam jer je to moj zadatak pred Bogom da budem krajNjegovog episkopa.- Ti nisi pred tvojim bogom! Osim ako ga ne čuješ. Ti si pred Imperatorom, preda mnom,Yalerijanom Avgustom.- Ja sam pred tobom i pred Bogom. - bio je uporan hrišćanin.Episkop je podigao ruku i spustio je na Simeona, smirujućiga-- Mi smo pred tobom, Avguste. Želeo si da me vidiš i ja samdošao.Yalerijan ustade sa svoje fotelje, obamrlih udova. Bacio je pogled na Elijusa. Noviprefekt je izgledao opčinjen mladimhrišćaninom.- Ti ništa ne znaš o pretnjama koje gradu upućuje Hapur Persijsld?- pitao je potpuno se

približavajući episkopu.Dimitros je trepnuo očima.- Znaš da čitaš. - nastavljao je Yalerijan - Yideo si zapovest sa mojim pečatom koja jeokačena po zidovima grada. Svaki gradanin Antiohije mora da pomogne. Svoju ruku ilisvoj novac, je li tako? Medutim, saznao sam da niko iz tvoje sekte nije priložio niti jednoniti drugo.Naš nam Bog zabranjuje da nosimo oružje, Avguste - pro-šaputao je episkop, neusudujući se da ga pogleda.- Izvući ćemo se bez vašeg mača i bez vaše hrabrosti. - cerekao se Yalerijan. Platićete.Pet stotina zlatnika po glavi.Dimitros je zinuo. Yalerijan mu nije dao yremena da sepobuni.- Koliko ih ima u gradu, prokuratore? Tri stotine, pet stotina?269Kral/ica Pa 1 wireViše, Ayguste. - uzdahnuo je Makrijan - Svakog dana sve više i više ima tih yernika. Askrivaju se i kriju neke od njih, to znam. Rekao bih dve hiljade.Možda zbog treperenja baklje, osmeh se pojavio na usnama onog koji se zvao Simeon.Jedan od onih odvratnih osmeha punog prezira.Valerijanov glas postajao je sve oštriji.- Ti si bogat, Dimitrose! Imaš najyeću vilu u Antiohiji, zemlje i robova više nego što ihimam ja. Ti si bogat. To je vaš bog. Zlato!Zlobno se nasmejao i konačno ugledao Elijusa.- Zato su hrišćani uzeli ribu kao znamen, prefekte: kako bi bolje plivali u svom moruzlata!- Ayguste, možemo...- Da me slušaš, Dimitrose! Nema šta da se priča. Ti si pred Imperatorom. Možeš samo darne slušaš.- Mi slušamo samo Boga. On je naš gospodar i niko drugi. On i Hrist, Njegov sin koji jeumro na rimskom krstu, oni nas uzimaju ili nas ostavljaju, po Njihovoj volji.Onaj drugi je govorio. Kosmati Simeon, bradati suludih očiju. Spokojnim glasom koji senije mogao zamisliti. Smešeći se čak da bi dodao:- Boga se ne tiču poslovi Rima.Makrijan je glasno izdao naredenje. Koplja stražara bila su uperena u leda hriśćana.Episkop je zakolutao očima prestrašen. Drugi se nije ni pomakao. Ni osmeh mu nijenestao sa lica. Pogleda i dalje uvredljivog.Sada se Yalerijan nasmejao, premda obazrivo. Bes mu je stigao do vrha prstiju. Zgrabioje episkopa za kosu. Glas mu je bio veoma blag, onoliko koJiko je bio u stanju da budeblag.- Preobrati ovog ludaka, Dimitrose. Njega kao i ostale koji te slede. A mene, mene nezanima vaš bog, isto koliko ni Jupiter. 270P1 es b ogo vaKroz četiri dana, prokurator će me obavestiti da li je izbrojao tvoj novac. Petsto hiljadazlatnika. Ili će svakog dana jedan od vaših biti zatvoren. I svakog dana biće spaljen nalomači.Dimitros je bio zabezeknut od užasa. Glas drugog se zatim čuo.- Grešiš, rimski caru. Grešiš. Ne treba da se ophodiš na taj način prema nama. Mi se neplašimo srnrti i svako naše žrtvovanje čini moć Hristovih reči još moćnijom.Yalerijan je uspeo samo još časak da zadrži mir, onda je bes izbio. Ruka koja je držalaDimitrosovu sedu kosu poletela je prema mladiću kao da zamahuje mačem. Srebrnobronzana narukvica koja mu je bila oko ruke udarila je hrišćana u slepoočnicu. Simeon sezateturao i pao preko jednog legionara koji mu je stajao iza leda. Zadržao je u sebi bolni

jecaj. Vrh koplja pocepao mu je togu. Na tkanini se ukazala crvena mrlja. Ali pre negošto je hršićanin ustao, prefekt Elijus je skočio na njega, zgrabio ga i grubo podigao.- Ja tebe poznajem!Čovek po imenu Simeon ga je pogledao prikrivajuči bol. Nijeodgovarao.- Ne sećaš se? - besneo je Elijus - Dura Europos! Poznajemte.Hršćanin je ščepao Elijusove ruke, odgurnuo ga je silinom nezamislivom za tako ispijenotelo.- Ne budi samouveren, Rimljanine. Samo me moj bogpoznaje?Yalerijan nije mogao da se uzdrži od toga da ne prsne u smeh. Medutim, dok je sadaElijus obuzet besom krenuo da udara, Yalerijan je uzviknuo:Pusti ga, prefekte! Nagradi ga zbog hrabrosti i zbog tog odličnog odgovora. I ne brini:ovaj ovde biće prvi koga ćemo ugrabiti ako ne plate zlatom ono što duguju Carstvu.T71Kraljica Pa 1 mj'rtDok su stražari odvodili hrišćane mračnom terasom Elijus je vrteo glavom, rukomtrljajući ožiljak na svojoj butini.- Poznajem tog ludaka, Avguste. Siguran sam. Isti pogled, ista kosa i brada, isti glas. Bioje u Dura Europosu. Ukrao mi je konja kada sam bio ranjen. To se ne može zaboraviti.Bio je sa jednom devojl<om koju su persijanci silovali.Plesva25272PALMIRAKonj je na vreme opazio prepreku koja se jedva videla. Uko-čio se, podigao dugi vrat iošinuo repom. Ležeći preko njegovog vrata, prstiju uronjenih u grivu mlečno bele boje,Zenobija je prošaputala:- Jedkivine! Jedkivine, ti si najlepši! Ti si moj konj. Ti možeš sve... hajde, hajde!Jedkivin je krenuo u galop divno uskladenim pokretima tela. Maleni zid od opeke sadaim se sve brže i brže približayao. Zenobija je pokušavala da nade potporu na širokomporubu prekrivača za svoja kolena, uvlačila je svoje telo kao da je želela da i Jedkivinuvuče svoje.- Vaj! Vaj, Jedkivine!Urlala je nesvesna da to uopšte čini. Maleni zid je sada bio pred njima. Ona ščepa grivu.JedkMn se pružao zadnjim noga-ma. Njihov udarac o zemlju protresao je čitavoZenobijino telo i jeza joj se popela do vrata. Jedkivin je jurnuo svom snagom. Uzdigli suse. Kičma konja se toliko povila da ona umalo nije pala. Jedkivinova glava bila je tolikoispružena da su joj uzde izmakle iz prstiju, ali uspela je da ih uhvati samo zato što ješčepala kožni kaiš sa okovratnika. Silila se da ne zažmuri. Struna luka koji joj je bioprebačen preko ramena sekao joj je telo. Ostala je bez daha. Ali Jedkivin je već uspevaoda galopira.Povratila se tek pošto je čula Nurbelovu viku. Lutka pre-svučena kožnon tunikom, sva ukoži, sa kacigom i napunjena vunom bila je nadomak njih. Prošaputala je:Kral/ica Palmire- Dobro je, Jedkivine. Lepi moj konju, lepi moj...Uspravila se i ponovo zauzela sedeći položaj. Olabavljenih uzdi oko zgloba, ona je levomrukom uspela da povuče luk na svoje rame,Čitava lepota konja sada je blago igrala oko njenih butina. Ona je pak samo poskočila tenije bilo potrebe da pritiska petom Jedkivina koji je sada svoju trku nastavio dugim

kasom.Ukočene leve ruke, razvlačeći drvo luka onoliko daleko koliko je to mogla učiniti rukomi ramenom, Zenobija je nameštala urez strele u strune. Zabacila je ramena unazad,stiskajući konja bokovima i butinama i naprežući se da ukoči ramena i vrat, onako kakoju je Nurbel učio.Oči je uprla u obris lutke. Bio je sve bliži, ali je samo snagom svoga uma mogla još višeda mu se približi. Trebalo je da vidi kožnu pločicu sa trupa lutke na vrhu svoje strele.Tako blizu, tako blizu da je mogla da je dotakne.Krajnjim naporom, ona je razyukla strunu. Jedkivin je jurio savršeno pravo, blagomnizbrdicom naspram lutke. Sada! Pustila je prste.Olabayljena struna luka zatreperila je kroz mišiće ruke. Neki gluvi zvuk odzvanjao joj jekroz telo. Kraj strele sa crvenim perom poleteo je yazduhom kao kakva ogromna buba.Poletela je levo od lutke. Polomila se o kamenje, nešto dalje, podižući prašinu.- Jaooo!Zenobija je cikala od besa i povukla je snažno ular. Prebacila je nogu preko Jedkivinovogvrata čak pre nego što je konj stao.Kada su joj noge dotakle zemlju, nova strela već je bila za-denuta za strune luka.Uspravila je ramena, ukrućena koliko i drvo kedrovine luka koji je razvukla svom svojomsnagom. Ali leda i kukovi su joj bili još uvek ustreptali.Pustila je prste sa kanapa. Źuti kraj strele, ovog puta, zasvirao je yazduhom. Čuo seudarac neglačanog metala kako se zabija974Ples bogo vau kožu i vunu, zabijajući se u drvo koje je držalo okačenu lutkukao metu.Tamo na ledima svog konja, na drugom kraju polja, Nurbel sesmejao. Bio je to podrugljiyi smeh ratnika.- Ako lav bude hteo da te sačeka, umreće! - dobacio joj je.- Zašto? - uzyiknula je Zenobija - Gde grešim?Nurbel je sačekao da se približi pre nego što je odgoyorio. Svirnuo je tiho da bi seJedkiyin okrenuo ka njemu i nešto jećućorio sa njime.- Nema dovoljno snage u tyojim rukama. Nema doyoljno snage u tvojim butinama,ramena ne postavljaš pravilno. Ali skok je lep. Jedkivinu je zadovoljstvo kada ga jašeš.To je dobro.Zenobija je odmahivala glavom- Neću uspeti.- Moraćeš da se zadovoljiš gadanjem sa zemlje, ili u mirnomstayu. Imaš osećaj za to, za sada.- Ti se ne zadovoljavaš time! Nijedan od tvojih strelaca se ne bi time zadoyoljio. -besnela je Zenobija.- Oni nisu žene.Zenobija ga je mrko pogledala i odgurnula Jedkiyina koji je došao da očeše svoj obraz onjenu ruku. Nurbel je blago skupio svoje bademaste oči.- Htela ti to ili ne, ali postoje stvari koje jedna žena ne može raditi kao muškarac. Rat jejedna od tih styari.- Prestani da govoriš styari koje ti ne priliče. Pomiloyala je Jedkłvinovu glavu. Brzo jepostao konj željanmiloyanja. Terala ga je da se okrene kako bi skinula tobolac sa strelama koji mu bio jepričvršćen oko vrata. Skinula je potom pokrovac sa njegovih znojavih leda. Jedkiyin jeosetio taj znak pažnje, otvorio je usta i snažno zamahnuo glavom tražeći još malo pažnje,ali je ona prestala da mu je poklanja.

Nurbel je sve to posmatrao bez reči. Zenobijini prsti bili su živi i precizni. Isti kao i kadaje gadala sa zemlje. Njeno poslednje275gadanje, iskreno, bilo je savršeno. Više nego što je ona toga bila svesna.Bila je u pravu. To što je žena nije ništa menjalo. Bila je stvo-rena za luk, a možda i zarat. Tokom celog ovog meseca nije pokazala ni najmanji znak slabosti. Trpela je padovene buneći se, podnosila grčeve koje je luk u početku izazivao u njenim šakama, ramenimai rukama. Posekotine toliko bolne da je noćima stiskala zube.Njene pretnje i njen prkos bili su samo bes zbog poraza i zbog sporosti u napredovanju. Aipak, u svom burnom životu ratnika, Nurbel nikada nije video nikoga, pa čak ni sebesamoga, da je tako brzo naučio da pogodi lutku u samo srce. Činilo mu se da je to bilo unjenoj krvi. Kao da se duša najyećih strelaca radala u njenom telu.Kao da bajke, koje su se od njenog povratka širile po Palmiri i nisu bile bajke. Kao da jeono što je rekla pred Presvetim o svom putovanju sa Balaminom imalo mnogo više istinenego što je on hteo da poveruje.Kao da je duša i telo Alate, velike boginje rata i pustinje, bila njena duša.Ta misao ga je zbunjivala i bilo mu je neprijatno, njemu koji, ponekad, ipak nije mogao ada je ne gleda kao ženu. Čak i sada, u ovoj odeći, bez vidljivih obrisa njenog tela,skrivenih pod kožnom tunikom, vezane kose pod filcovanom kapicom palmirskihstrelaca. Čak i sada kada joj je lice bilo musavo, prašnjavo, sa podočnjacima i znojavekože. Njena draž izbijala je iz očiju, pomalo zaobljene brade, pune gornje usne. Ali sva tadraž postajala je oštrica kada bi je obuzimao bes. Kao i u ovom trenutku kada se okrenulaka njemu i ironično ga upitala:- Dosadila sam ti, Nurbele? Zamaram te? Sramota te je da brineš o jednoj devojci?276P1 es bogo va- Ti nisi devojka, ti si buduća nevesta Presvetog. - odgovorio joj je suvo - Ja to nezaboravljam, a ne bi trebalo ni ti da zaboraviš.- Kako bih mogla, Nurbele? Neće me na to naterati jedanluk.Okrenuo se i nameštao žvalu u ustima svog konja.- Neki persijski konjanici koriste punjene pokrovce koji se pričvršćuju za remen ispodkonjskih grudi. - dobacio je iza ra-mena - Oni poseduju nekakvu vrstu kaiša u koji sespuste noge i omogućayaju da se uzdigneš pri gadanju. To je došlo od Ijudi sa Dalekogistoka. Dobaviću jedan, moći ćeš da ga probaš.Nezadovoljstvo je nestalo sa Zenobijinog lica.- Ali moraćeš još kamenja da nosiš, ruke su ti suviše slabe. Luk se ne može saviti. Strelase brzo krivi i ne leti kako valja.- Misliš li da će mi trebati puno?- Bolje da ne bude?- Sta hoćeš da kažeš?Nurbel je posmatrao ružičastu liticu koja ih je okruživala. Bili su na jednu i po milju odPalmire, u jednoj prostranoj klisuri zaštićenoj od pustinjskog vetra, gde su strelci i ratniciYelikog Odenata imali običaj da dodu i vežbaju. Osmehnuo se tiho i podrugljiyo što jeoduševljavalo Zenobiju.- Hajran i njegova tetka bili su kod Presvetog da ga obaveste da kujemo zaveru protiynjega.- Oh!...- Njena je priča da od mene praviś pajaca ništa strašnijeg od onog našeg prijatelja tamo. Ida ćeš uskoro zayesti i samog Presvetog...- Kako je saznala?Nurbel je slegnuo ramenima.

- Ništa se ne može sakriti u ženskim odajama.- Zenobija je izjavila da odlazi da dresira Jedkivina u društvu Nurbela. Ali jedna služavkaje primetila kožnu tuniku, kapu koju nose strelci, kaiš i muške pantalone, Pohitala jeOfali da joj poveri ono što je otkrila i da dobije njenu milost.- Robinja koja mora da nije dobila poldon. - primetio je Nurbel prezrivo.Pokazao je na gomile stena na litici,- Ofala je govorila sa Hajranom, koji mora da je poslao nekog od svojih Ijubimaca da nasprati. Lako nas može posmatrati sa te yisine.- Šta je relcao Presveti Odenat? - pitala je bezbojnim glasom Zenobija.Nurbel je uzeo pokrovac iz Zenobijinih ruku. Rastresao ga je kako bi uklonio prašinu ivratio ga na leda konja.- Pozvao me je i naterao da slušam Ofalino blebetanje. Posle toga, ja sam mujednostayno rekao istinu.- Istinu?- Nikada nisam slagao Presvetog, Ponekad ćutim, kao što sam učinio s tobom. Ali ako mepita, ne treba računati na mene da ću da lažem.- Jesam li tražila da lažeš?- Ono što ti tražiš, samo bogovi znaju. Ja sam rekao istinu koju sam znao, a Presveti sesmejao. Pogledao je Ofalu i smejao se. Rekao je Hajranu: Zašto ne bi i ti krenuo sa≪njom, sine moj? Bilo bi ti veoma potrebno. Zbog te rečenice budi sigurna da će te≫Hajran mrzeti do kraja svog života.- To će mi goditi. A Ofala?- Skripala je kao stara vrata. OkomiJa se na mene. Presveti joj je rekao: Misliš li da ću≪posumnjati u Nurbela, posle dvadeset godina lova i borbi? Grešiš što se zamerašZenobiji. Moja buduća 278Ples bogo važena je boginja. Zašto ne bi bila i veliki strelac? Grci su imali boginje koje su bile leperatnice? Mi yredimo koliko i Grci. Nurbel se ponovo nasmejao. Zatim se uozbiljio i≫postao hladan.- Kada smo ostali nasamo, pitao me koliko imam poverenja utebe. Pitao me je zašto želiš da naučiš da gadaš. Odgovorio sam mu da u dnu svog srcanisam našao odgovor. Da znaš lepo da se služiš rečima, ałi da su kao oni velovi sa kojimasi se predstavilapred njim.Bili su jedno kraj drugog. Zenobija je pokušavala da ga pogleda u oči, ali on je skrenuosvoj pogled. Bez pomoći, laganim skokom, popela se na Jedkivina.Nurbel je dodao:- To je istina i moje najdublje uverenje.Zenobija je okrenula svog konja. Laganim udarcem gurala ga je stopalima i terala gaprema vunenoj lutki. Iza svojih leda čula je kako se Nurbel penje na svog konja. Za trenje bio kraj nje. Krenuo je laganim galopom i stigao do pajaca pre nje, čupajući u prolazuposlednju strelu koju je izbacila. Grubo je povukao svog konja kako bi joj napraviomesta, uspravan i pogleda oštrog poput oštrice mača.- Presveti je takode želeo da zna da li bi bila sposobna da ideš u lov na lava sa nama.- Sta si odgovorio?- Rekao sam: "Zenobija će te iznenaditi, Presveti!"- Blago je vrisnula kao divlja zver što je iznenadilo Jedkivina.- Ne budi samouverena. Lov je težak. Šest dana, najmanje. Na konju od jutra do večeri.Jedkivin ti neće biti dovoljan, imaćeš četiri konja, kao svi mi. A Presveti će paziti na tebe.Učila si, ali nisi spremna.Zenobija je došla do njega. Ščepala je strelu.- Biću.

Kral/ica PaJmir- Za manje od jednog meseca.- Biću, Nurbele, Ti to znaš.- Divlju životinju koja trči nije lako stići kao ovog pajaca od vune.- Dolaziću ovde svakog dana da vežbam. Sad je to moguće, budući da ne moram više dase krijem.Ičupala mu je streJu iz ruku i veselo se nasmejala a potom poteraJa Jedkivina u galop,vičući:- Yolim te, Nurbele! Volim te svim svojim srcem.Dugo nakon tog trenutka, kada je stigao na palmirskom putu, Nurbel je primetio:- Ne treba mene da voliš, već Presvetog.- Za njega ću se udati. Štitiću ga i načiniti moćnim, Održaću obećanje.- 1 treba da ga voliš.- Biću mu verna, Nurbele. Možeš mi verovati.P1 es b ogo vaPresrećna što može izazivati Ofalu, nije se ni potrudila da se presvuče dok je prelaziJaženskim dvorima. Kada je ušla u atrijum koji je vodio do Dinine sobe primetila je neštoneuobičajeno. Bila je čudna tišina. Sluge koje je trebalo da se začude i narugaju njenojodeći, jedva da su je pogledali.Ahemu nije bila u njihovim odajama. Zenobija je uznemireno prolazila hodnicima.Upitala je jednu robinju za Dinu. Služavka je odgovorila jednim pokretom ruke, nestajućipre nego što je Zenobija uspela da joj postavi nova pitanja.Ahemu se najzad pojavila, sludena kada je videla u ovoj odeći.- Da li si izgubila razum? Ako Ofala...- Šta se dešava?280Egipćanka je već odvlačila prema njihovim sobama.- Pusti! Ofala zna, ali i Presveti. To više nije važno. Ahemu je skupila usta.- Neka nas Izida štiti...- Izida čuva tebe. - nasmejala se Zenobija - Gde je Dina? Pričaću vam...- Ahemu je tresla svojim debelim obrazima.- Dina je bolesna.- Od čega?- Kada bih samo znala! Ostala je plačući u svom krevetu. Nemoguće je izvući joj bilokakvu reč. Ne želi lekara i nemoguće je saznati od čega pati, da li je telesno ili duševno...- Šta kažu sluškinje?- Ništa. Nešto znaju, ali i od njih se ne može izvući niti jedna reč.Zenobija se uputila prema Dininoj sobi. Iza njenih leda, Ahemu je gundala:- Mora da je Ofala uplela svoje prste! Samo da je nije otro-vala. Oh! Neka nas Izidin duhzaštiti od te zle žene!Zenobija je stala na prag sobe. Dina je bila sklupčana, okrenuta prema zidu. Toliko jesnažno vukla tkaninu svoje tunike oko tela da se činilo da će šavovi popucati. Ramena ileda su joj oštro podrhtavala. Nije se čuo plač već samo otežano disanje.- Kada bi makar progovorila. - prošaputala je Ahemu - Ali ne dopušta ni da je dotakneš.Ledena struja prošla je Zenobijinom kičmom. Jedno predo-sećanje. Jedna odvratna misaokoja nije posedovala ime. Najurila je Ahemu.- Ostavi nas. Zabrani služavkama da ulaze.Ahemu se pobunila, zabrinuta, ali je poslušala s negodo-vanjemKraljica Pa 1 mireZenobija je sačekala da se Egipćankini koraci izgube. Prišla je do Dinine postełje. Dahmlade jevrejke penjao se duž zida, škripay kao da je noktima gulila boju.Zenobija je polako klekla. Blago, naprežući se da prikrije svoje drhtave prste i mučninu

koja joj je stajala u grlu, ona je skinula svoju kapicu i pustila kosu.- To sam ja, Dina.Bio je to jedva čujan šapat. Zenobija je, pak, bila ubedena da je Dina čula.- Leći ću kraj tebe. - reče joj - Neću te dotaknuti. To je i učinila i nije se pomerala.Dugo, veoma dugo je slušala jecaje koji su postajali sve glasniji i sve češći. Dininootežano disanje sada je postalo šištanje. Kao da je bol postajao veći, kao da je bio oštricakoja se postepeno zariyala u telo.Zenobija je snažno držala zatvorene oči i odbacivala je svaku misao koja nije imalanežnosti prema Dini, deyojci koja se borila protiy zla, tu, kraj nje.Jeyrejka je konačno potražila njenu ruku.Trebalo joj je još dosta vremena da počne pravilno da diše i da dopusti da joj Zenobijapomiluje leda.Ležala je obamrla, potpuno izgubljena u užasu koji je proži-mao. Bol se povratio. Ponovoje ostala bez daha i jecala kao da će srce da joj iskoči. Ovog puta je ščepala Zenobijinuruku.Zeriobija se borila da ne odbaci tu ruku. Tu preveliku, suviše blisku i odvratnu patnju.Zatim je progovorila.- Hajran je... Ne mogu, Zenobijo!- Tu sam Dina. Tu sam.- Toliko me je sram.- Ne stidi se, Dina! Naročito se mene nemoj stideti. Hajran je preko robova naredio daona ode kod njega, sinoć,kada je bila duboka noć i kada je čitav ženski dvor spavao. ToP'/'es b o go vase već nekoliko puta desilo. Hajran i mladići koji su bili sa njim yoleli su da piju sve dokse ne bi napili. Dešavalo se potom da požele neku ženu koja bi igrala pred njima dok bioni nastayljali da se opijaju. Obično su se zadovoljavali robinjama. One su mrzele to, jerse Hajran i njegovi Ijubimci nisu mogli obuzdati u ruganju ženskoin telu. Što bi više pili,to su bivali obesniji. Ali samo na rečima. Posle jednog ili dva plesa, postajali su obuzetisobom i zadovol]avanju medu muškarcłma. Robinje su čekale taj trenutak da bi seiskrale, a mladići ne bi ni primetili. Ali sinoć, Hajran je naredio robovima da dodu saDinom. Kako nije priłwatila, Ofala je lično došla i primorala je da ode.- Kada sam došla, Hajran je rekao roboyima da odu. Nije bio pijan. Ni ostali.Dina je ućutala, brada joj je podrhtavala, nesposobna da nastavi.Zenobija je sačekala da se ona pribere i da obe počnu lakše da dišu. Potom je nastayilaumesto n]e.- Hajran ti je postayljao pitanja u vezi sa mnom. Da li ti poyerayam tajne, šta radim saNurbelom...Pitao te je da li si mi prijateljica. Odgoyorila si potvrdno, zar ne?Dina je klimnula glavom, ali su joj zubi ostali čvrsto stisnuti.- Pobesneo je. - prošaputala je nakon nekoliko trenutaka - On... On je hteo da zna da li siti... Kako si pronašla kamen zvezde.- Hteo je da zna jesam li žena ili ne.- Zašto si pobegla od oca. Budući da nisam znala šta da mu odgoyorim, krenuli su svida...Nije mogla da nastayi.Cekale su, kao da je spoljašnji vetar upijao reči od kojih je yazduh u sobi zaudarao.- Hteli su da svučem tuniku. Odbila sam. To ih je nasmejalo. Pokušala sam da pobegnem.Uhvatili su me i svukli golu.Kraljica PaJmireJoš neko vreme je prošlo. Nokte su zarivale u svoje spojene ruke pa je bol bivala sve jača.- Hajran?- pitala je Zenobija odsečnim glasom. Dina je odmahnula glavom.- On je gledao. Smejao se i goyorio: Moj Presveti otac te još nije probao ali mu nećemo≪

upropastiti zadovoljstvo. Nłkada ne prolazi ovuda...≫Dina se gušila, a onda se stresla. Duboko je uzdahnula, bol je postajao bes.- Čak ne onako kako se čini sa ženom, možeš zamisliti? Zenobija je uporno gledala unaslikano cveće kojim je bioukrašen ugao sobe iznad kreveta, nije odgovarala. Dina je dodala:- Bio je samo jedan. Ostali su rekli da se gade. Kako suviše glasno plačem i kako me točini detetom, te da ih to ne uzbuduje. Hajran im se rugao, ali ni on...Kasnije je Zenobija tražila da sazna tačno ko se to usudio.- Onaj po imenu Edaj. Uvek nosi ogromne zlatne minduše,Umreće. • uveravala je Zenobija - Umreće, ja ti to obećavam.PJ'e s b og o vaNIKOPOLISKlaudija se gromko smejala. Na pozornici se glumac prerušen u pohotnog Papisa uvijaoneodoljivim plesom. Posedovao je svu lakoću mladosti, ali maska starca, ogromnih očijui raščupane kose, davala je sliku zapanjujuće groteske.Na nekoliko koraka od njega, Mandukulus proždrljivac je trčkarao oko jedne Galkinjeogromnih grudi. On je uz yrisku zadizao njenu tuniku, pokazivao ono što je bilo mogućevideti na njenom telu ili zadnjici, a sve je to činio uz neprestano proždiranje kolača kojisu, nekim čudom, uvećavali njegovstomak.lako je sedela odmah do pozornice, u redovima koje su bili za patricije, Klaudija nijeuspevala da prepozna podvalu. Kostim Galkinje ništa manje lukavije nije bio napravljen.Ulogu je glumio jedan muškarac, niko u to nije sumnjao. Kada bi Mandukulus zadigaotuniku, umesto da se pojave maljave butine jednog muškarca, ugledale bi se vitke ženskenoge. Činjenica je da je glumac nameravao da se podsmeva ženskim butinama, aliposedovao je fine noge na kojima bi mu mnoge žene mogle pozavideti. I naravno, sva tavriska i negodovanje, bili su tako smešno napadni, kao krajnje gluposti, ali su po ko znakoji put izazivali ludački smeh gledalaca.Samo je Ulpijin osmeh više ličio na osećaj neugodnosti i neprijatnosti nego nazadovoljstvo.Klaudija je bacila pogled na svoju mladu susedu. Nije bilo sumnje da je Ulpiji biloneprijatno što prisustvuje jednoj ovakvojPles bogof ,7predstayi. Crvenilo na njenom licu, oči koje su često bile oborene i usne koje su oklevale,bile su uprkos svemu nevine. Stidljiva, pomalo glupa, ali neodoljiva. Predivan kontrast saonim što se odvijalo na pozornici, ali ni manje gluplji, mislila je zlobno Klau-dija.A uprayo na pozornici, Mandukulus je Galkinju nesumnjivo obasipao svojimmilovanjima. Stari Papis je ludački besneo, skakao sa poda predivnim skokovima dok muje perika lelujala oko glave. Pantalone su mu se naduvale, a na kraju pocepale. Ogromniružičasti falus je izbio. Plebejci iz srednjih redova su pocrveneli, dok su gore, u vrhupozorišta, robovi bili van sebe od radosti, kao da je pojavljivanje ogromnog uda od krpa ivune bilo njihovo delo.Podigavši pesnicu koja je označavala kraj jednog dar-mara, Mandukulus se okrenuopohotnom starcu. Klaudija je odlično yidela njegove bele oči kako kolutaju izmeduotvora maske. Papis je yriskao kao kada se kolje svinja mlatarajući svojim udom. JadnaGalkinja želela je da se pomeri, ali Mandukulus je zaskočio, pocepao joj tuniku i ostavioje tobož golu u jednom sanduku sa koga je mladi andelčić skinuo poklopac.Gledaoci koji su već odavno znali šta će se dogoditi, počinjali su da urlaju, uzvikujuimena likova, jedni Mandukulusovo, drugi Papisovo.Pohotni starac pozdravljao je svoje obožavaoce i dao sebi vremena da usmeri svoj falus,krut i dug poput štapa, u pravcu nekih gledateljki iz prvih redoya. Zatim je ponovo

poskočio, obrnuo se i siloyito napao Madukulusa.Proždrljiyac je tada pao na dupe i otkotrljao se kao lopta. Smeh i pljeskanje odzvanjali supo kamenim zidovima pozorišta. Mandukulus se već usprayio i besno psovao. Uperio jepesnicu ka roboyima koji su gore zviždali sa oduševljenjem. Andelak se odvojio odsvirača, dok je pak rnešina Mandukulus čupao rukave kostima na sebi i trpao ih u usta.286Nastala je na trenutak tišina. Klaudija je kao i ostali uporno gledala Mandukulusoystomak koji je pri svakom zalogaju sve yiše i više rastao, a nikako se nije znalo kojimčudom!I... Pljaaaaas!Snažnim udarcem u drvo Mandukulusov stomak je prsnuo. Čitavo Mandukulusovo telo jeobamrlo uz lelujayi crveni dim.Novom akrobacijom, stari Papis se izyukao iz dirna. Podigao se naglavačke. Jednom.Dva puta. Izgubio je svoj ud. Krpeni falus se pocepao, a iz njega je sada izbijao prediynisneg od belog perja koji se podizao yisoko u yazduh. Nežno guščije paperje letelo je čakdo gledalaca iz pryih redoya.Lepa Galkinja iskočila je iz sanduka u kostim koji je odavao izgled golotinje. Novašminka na licu, kike priyezane kariranom trakom. Iz svojih ogromnih grudi yadila jejedno dugačko pero pauna sa utisnutim sedefastim suncem.Čuo se žagor oduševljenja njenom ženstyenošću i izaziyanjem požude. Vrhom svoga perabudila je srušerio Mandukulusoyo telo. Ponovo se začuo yrisak iznenadenja. Proždrljiyacje sada zaista bio go, a na mestu njegovog uda bio je prilepljen zlatni list kupusa. lako jebio prekriven debelim slojem nekakye masti u boji, moglo se yideti telo mladićabesprekorne lepote.Uzvici odušeyljenja gledateljki bili su praćeni aplauzima i kricima pohyale kojima seKlaudija oduševljeno pridružila. Bio je to kraj predstaye. Glumci su skinuli maske.Galkinja je bila bradata.Klaudiji su išle suze na oči. Smeh mlade Ulpije čiji su obrazi bili crveniji od senatorsketoge jedva se čuo. Piskavi zvuci frule i bubnjeva zagušili su žamor. Najavljen jeintermeco.Klaudija se nagnula nad Ulpijom.- Tebi se ovo ne dopada, zar ne? Devojka se blago namrštila.- Jako je bučno. Ja nemam običaj da ...^-LĔjLL￡a_PaJm ir eKlaudija nije čula njen odgovor do kraja. Zvuk frule izavao je kod plebejske publikejedno veliko odušeyljenje. Obučeni po Istočnoj modi i na kamilama, dva persijskavarvara pojavila su se na visokim svodovima kulisa. Kretali su se ka pozornici i vuklijednu žirafu sa sobom. Trepćući, oka uznemirenog, životinja se Ijuljala pri uzvicima.Klaudija je Ulpiji pokazala najbliže ste-penice vomitorium-a*. Gomila koja je čas ulazila,čas izlazila, gurala se na tom mestu,- Dodi, reče Ulpija, nema potrebe da vidiš kraj. Ulpija se široko nasmejala u znakzahvaljivanja. Da je ne bi izgubila u gužvi, ona je ułwatila skut Klaudijine tunike satoliko jačine kao da je nosila neka besna reka.U jednoj od obližnjih krčmi prikačenih poput bradavice za spoljašnje stubove pozorišta,Klaudija je kupila dva kolača od badema punjenih smokvama. Ulpija je sa uživanjem jelasvoj. Prirodno je unosila uživanje u sve što je radila.Jedna pored druge, one su se šetale vrtom koji je vodio iz pozorišta do hramova Apolonui Dijani. U blizini se stepenište pružalo prema gradu. Bio je lep prolećni dan. Stablatrešnje i mušmula u cvetu bila su okružena nežnim letom leptira. Bube su zujale okoograda od čempresa sa kojih je vetar nosio polen u malenim zlatastim oblacima. Vrapci ilaste leteli su nebom, treperavim od vriske i smeha koji se uzdizao čak do visokihsvodova pozorišta. Izgledalo je da su glumci zamenili životinje. Klaudija se ponovo

nasmejala setivši se groteskne scene koju je yidela. Uzdahnuvši reče:- Kakva šteta što ti se glumac nije svideo. Nije bio baš tako prost.- Oh! Zabavila sam se malo! - bunila se Ulpija, stidljivo pućeći usta - Samo je nemamnaročito običaj...288Ples bogo vaNjene krupne, svetle oči tražile su nešto po vrtu što bi joj pomoglo da izgovori reči kojenije uspevala da prevali preko usta. Najzad.- ...nemam običaj da gledam takve stvari. najzad je prozborila.- Kako si obazriva! - narugala se Klaudija. Ulpija je pogleda prekorno.- Moj otac je mrzeo te farse. Uvek je odbijao de me vodi da ih gledam. Govorio je da jeto pozorište za narod i robove. Voleo je samo predstave u kojima su glumili Grci i to nagrčkom jeziku.Klaudija se zaista glasno i podrugljiyo nasmeja.- Tvoj otac bio je veliki vojnik Rima, ali jedan stari gospodin! Ti nemaš ni dvadesetgodina.- Oh! Veoma sam srećna što sam došla s tobom - odgovorila je Ulpija, prikrivajućinelagodnost kada je čula sa koliko površnosti ona govori o njenom ocu.- U svakom slučaju, - uporno je nastavljala Klaudija — bilo je zabavno videti oveglumce. Rob koji je glumio Mandukulusa, kada se svukao i bez svojih prnja, bio je takosladak. Slažeš li se sa mnom?Ulpijino crvenilo odgovorilo je umesto nje.- Nemoj mi reći da ti se ne svidaju muškarci?- Ne znam. Ako... Oh! Zašto govoriš takve stvari? Neprijatno mije.Klaudija joj pomazi obraz.- Ne Ijuti se na mene! Zadirkujem te. Nema zlobe.Ulpija se jedva osmehnula. Klaudija je uhvati za bradu i prošaputa na uvo:- Nikakve zlobe, uveravam te. Yolim te i zadirkujem kao starija sestra!Kada su se udaljile, Ulpijine oči su sijale nekom nadom, a Klaudija je bez muke čitala iznjih koliko ona voli da budu sestre.•raUlpija je bila zgodna. Bila je prilično niska i tek je mogla ramenom da dodirne Klaudijinegrudi. BiJa je tanana i nežna ali prejakih bokova. Treperila je od zadovoljstva pri pomislida spušta lice na rame svoje starije sestre Klaudije, samo ako bi dopustila. Bila je≪ ≫mladunče još nesvesno čudesa koje joj Vene poklanja.U meduvremenu je odbacila svoju stidljivost. Bezbrižno je koračala u ovom intimnomokruženju, zajedno sa čitavim po-rodicama koje su hitale ka pozoriśtu, nestrpljive daništa ne propuste od poslednjih dnevnih farsi.Kada su se popele stepenicama, Klaudija se zaustavila. Beo i crven trg okružen uzanimulicama ali prostranim, tipično rimskim kućama raskošnih vrtova, bio je središteNikopolisa, grada koji se pružao duž Dunava i mogao se nazreti kroz zelene šume topola.Kraj širokog i sporog rukavca koji je već vodio ka ušću.- Evo kako sam već četiri meseca ovde i ne možeš zamisliti koliko sam srećna! Ovaj gradje mnogo lepši od Sirmijuma u kome sam rodena. I toliko je življi. Neprestano sedešavaju nove stvari. Pozorište, trke, muzika...Ulpija se ponovo uozbiljila, čak pomalo i nadurila. Posmatrala je predeo bezoduševljenja.- Ja u tome ne nalazim ničega zadivljujućeg. Dosadno je kao i na drugim mestima. Leti jepretoplo, dok zimi ne prestaje da bude hladno.Glas joj je bio nalik glasu umorne starice ali imala je dečija usta i duh deteta, pomisJila jeKlaudija razdragana. lako ona toga verovatno nije bila svesna, njena pomalo prostasvežina činila je veoma privlačnom.

Ipak, Ulpija je prozrela Klaudijinu ironiju. Ugrizla se za usne i dodala malo iskrenije:- Možda tako mislim zato što sam rodena ovde. Moj otac nije preterano voleo Nikopolis.Uveravao me je da je moja majka, do 290Pl'es bogo vakraja svog života mrzela da provodi zime ovde. Možda je to i bio uzrok njene bolesti.- Sećaš li je se? - upitala je Klaudija razneženo.- Veoma malo. Bila sam suviše mala kada je ona umrla.- Sirota Ulpijo... Sirota mala Ulpijo! Ulpija je okrenula lice, suznih očiju.- Iskreno sam mislila ono što sam ti juče rekla, znaš. - rekla ie Klaudija nežno. Sada, kadasi ostala sama, želela bih da našu porodicu smatraš kao svoju. Hoću reći, Aurelijana imene. Mada bi verovatno obožavala moju majku kada bi je poznavala. U stvari...Klaudija je ućutala, lagano je poljubila njene oči i povela je stepenicama držeći je zaruke.- Znaš li da se Aurelijan vraća? - nastavila je - Pobedio je Gote u četiri borbe.- Oh! Da, čula sam! - uzviknula je Ulpija odušeyljeno - Priča se takode da će bitisagradena dva nova tabora za gotske robove, koliko ih je porobio.Klaudija potvrdi osmehujući se.- Sta misliš o njemu? - Upita je.- O njemu?- O Aurelijanu . Dux Aurelijanu ... -Oh!Ponovo je pocrvenela. Ali mnogo manje nego malopre od srama, kada su pričale o golomglumcu prekrivenog mašću.- Moj otac ga je mnogo voleo. Voleo ga je, ali mislim da mu se još više divio. Čak samčula da je govorio da za života nikada nije upoznao boljeg vojnika Rima. Pre nego što jeumro, kada je saznao da je Imperator njega imenovao za njegovog naslednika, zahvaliose bogovima i priložio yelike darove.Ulpijino lice više nije bilo detinjasto, već naprotiv mudro i veorna zrelo, kao da je nasvoje lice prenela neke od očevih crta.KraJ/ica Palmire- A ti, Ulpijo, - reče Klaudija - a ti? Šta ti misliš o njemu? Morale su da sidu još nekolikostepenika pre nego što jeusledio odgovor, tih i ispunjen osećanjima.- Mislim da je poput onih heroja koji se crtaju na zidovima. Mislićeš da je to glupo ali jao njemu ne mogu misliti kao o običnom čoveku.Klaudija je oklevala da li da se nasmeje ili da bude zbunjena.- Možda si u pravu. Moja majka... To je tajna koju u ovom trenutku ne smeš nikome rećijer će Aurelijan pobesneti.Ulpija je pogleda sa puno zahvalnosti i uzbudenja.- Možeš mi reći, znam da čuvam tajnu, - prozborila je.- Moja majka tvrdi da će on postati car jednog dana. I za-hvaljujući jednoj ženi, velikiAvgust je pajac koji se pojavljuje i nestaje već sledeće godine.- Nisam u to sumnjala, - tiho je izgovorila Ulpija, veoma uverena - To se vidi iz njega.Klaudija je potvrdila jednim znakom, posmatrajući Ulpijino lice i bez muke videla je nanjemu san koji se radao. Nasmejala se podrugljivo kako bi prekinula ushićenje.- A kao muškarac, svida li ti se?- OhL.- Njegovo lice, njegovo telo... On je od krvi i mesa kao svi Ijudi.Pokušayala je da iskuša Ulpiju svojim zadirkivanjem, ali osim crvenila ništa drugo nijedobila. Mnogo, mnogo crvenila još jednom.- Hajde, Ulpija, ne budi dete. Mi smo žene. Ti si žena. I to lepa, moram da kažem.Mnogo lepša nego što misliš. A mi, žene, mi imamo uvek mišljenje o izgledu muškarca.Aurelijan je takode muškarac, u to te mogu uveriti.

- Šta to hoćeš da kažeš?- Sta misliš o tome da se udaš za njega, Ulpija?70?razgorači oči pogledom deteta, zad,vljenog deteta. se osmehnula. N.ko n,je sumniao da bimlada , nevinaUlpija volela da se uda za heroja.Pl'es bogo vaANTIOHIJA- Prokuratore Makrijane! Tri dana!Hrišćanski episkop ništa više nije mogao učiniti kod ovog bogatog i negovanog patricija.Dug skut njegoye toge vukao se po zemlji. Kršio je ruke, preklinjao, od užasa usne su muprebledele. Pomahnitalo je gledao čas lomaču čas uzano lice guvernera Elijusa koji jepogadao da će na najveće Makrijanovo zadovoljstvo ovaj konačno biti na kolenima.Pod šlemom i oklopom ratnika, preširokim za njegovo telo, stajao je ukočeno nadvokolicama sa kojih nije sišao od kako je ušao u hrišćanski grad. Samo je čvrsto stiskaousne i otvoreno pokazivao svoj prezir.- Prekasno, Dimitros. Prekasno. Danas nije sutra, a tvoje rukesu prazne.- Ne budi nepravedan, prokuratore! Nedostaje samo pedeset hiljada zlatnika. Ostalo, sveostalo dao sam tvojim skupljačima novca. Četiri stotine i pedeset hiljada. Novcem Emesakoji je najbogatiji zlatom. Znaš...- Cetiri stotine i pedeset hiljada, Dimitros, ne pet stotina.- Za tako kratko vreme! Gde bih ga mogao tako brzo nabaviti? Kunem ti se mojimBogom. Traži samo još tri dana odImperatora...Čula se vriska pod tremom koji je prekrivao prostrano dvorište sa puno bazena iprocvetalih stabala agruma. Legionari su okupljali stanovnike ove kuće, mlade stare,gospodare i'rai/ica PaJ miresluge, robove i rimske oslobodenike. Bilo je potrebno i nekoliko udaraca bičem. Žene supiskavo yrištale. Metež. Elijus umalo nije naredio vojnicima svoje pratnje da pripomognuprokuratorovim legionarima. Ali jedan čovek se odvojio od skupine, sam, i gurao je odsebe one koji su ga zadržavali isto koliko i Rimljane koji su ga vukli. Napravio je desetakkoraka, sačekao da ga legionari opkole.Elijus ga je odmah prepoznao. Makrijan takode, koji je sa svojih dvokolica zadovoljnouzdahnuo:- Najzad, evo ga! Znao sam da je još uvek kod tebe, Dimi-trose.Dimitros se okrenuo. Prebledeo, gledao je onog koga su legionari gurali ka njima.Hrišćani pod tremom su uzvikivali:- Simeone! Simeone! Neka te bog čuva!Makrijan je očigledno zadovoljan namignuo Elijusu. Vrhom svog biča je ošinuoDimitrosove ruke kako bi ga naterao da se okrene.- Šta ti znače ta tri dana? - pitao je radoznalo.Na Dimitrosovorn licu, užas je nestajao i ponovo se vraćala nada.- Moji brodovi, prokuratore! Čitava řlota, šest brodova, dvo-strukih paluba. Dolaze izAleksandrije. Kroz tri dana, uploviće u luku Antiohije.Makrijan se namrštio. Neodredeno je napućio usta. Osećao je da ga Elijus gleda izacerekao se:- Naš Avgust je u pravu, prefekte. Ova bagra bogatija je nego što mislimo.Dimitros je takode opazio znak oklevanja na Makrijanovom licu. Odlučnijim glasom,sigurnošću trgovca koji pregovara o ozbiljnoj stvari, uhvatio se za točkove Makrijanovihdvokolica.

P1 es bog o va- Njihov tovar vredi više od pet stotina hiljada zlatnika. U ulju, tkaninama, vinu i pšenici.Čitava moja flota biće tvoja, guverneru Makrijane. Nije to ništa, tri dana. Bićeš bogat.- Dimitros se okrenuo Elijusu i dodao: -1 ti, prefekte. Naravno...To je ono što je možda navelo Makrijana da odluči. Njegove upale oči su zasvetlucale.Nije voleo ništa da deli.- Prekasno, Dimitros. Tvoji brodovi trebalo je danas da uplove. Ako ikada budu stigli uAntiohiju.Drškom svoga biča, pokazao je na zatvorenika koji im se približavao. Legionari su gapridržavali uz pomoć koplja pro-vučenog ispod njegovih laktova yezanih iza leda, takoda je hodao povijeno.- Lomača je odavno u tvom dvorištu. Ovaj će goreti.Kako je Elijus i predvideo, Dimitrios pade na kolena. Nije imao vremena da moli.- Ne! Ne, episkope! Ustani! Ne na kolenima, ne pred njim! Sitni kukovi su se tresli,braneći se od pesnica legionara,Simeon je podigao glavu, usta iskriyljenih od besa.-Ne huli, Dimitros! Ne zaboravi da samo pred Njim možemo kleknuti!Dimitros je ustao. Bez daha, sa suzama u očima.- Simeone, spaliće te.- To je Božja volja, Dimitros. Doveo me je ovde iz tog razloga. Preklinjem te. Ti si našepiskop. Nemoj klečati nikada pred Rimljanima. Nikada!Dimitros je kukao. Mladić mu je dobacio još spokojnije:- Ne budu slab. Ne odstupaj više. Nemoj ništa više platiti. Ništa ne dugujemoRimljanima, naročito ne naše živote.Dimitros je hteo da mu se približi. Makrijanov bič spretno je ošinuo i poderaoepiskopovu togu.Ples bogo\/J[- Dosta Dimitros. Ne očekuj ništa više od mene. Yodite ga ostalima.Kada je dekurion zgrabio Dimitrosa, pridržavajući ga više nego što ga je gurao, Elijus jeopazio osmeh na licu hrišćana. Uprkos bradi i kosi koje su davale izgled ludila, njegovpogled je bio spokojan. Potpuno zadovoljan, miran i bezbrižan. Čak zamišljen. Kao damu je svaki pokret, svaki uzvik ili svaka reč odgovarala.Mnogo više za sebe nego Makrijanu, Elijus reče:- Nema sumnje, to je on.Prodorni hrišćaninov pogled ispunio se ironijom. Blistavi prezir koji je zaiskrio u očimakradljivca konja u Dura Europosu. Pogled koji ga je dugo morio nakon što mu je oteokonja i udario u času kada nije mogao da se bori.Elijus je zadovoljno dočekao taj talas mržnje koji ga je pro-žimao. Izvukao je svoj mač iuperio ga u hrišćaninovo grlo.- Obećao sam ti, sećaš se? Kada si me zbacio sa konja da bi pobegao sa tom devojčuromkoju si silovao...- Ne!Simeon je zaurlao i tako silovito odskočio da su vojnici jedva uspeii da ga zadrže. Ali utoj gužvi sečivo mača probilo mu je obraz.- Ne? - zapitao je Elijus smeškajući se.- Ne, Rimljanine! Tvoji su je silovali. To je vaše delo! Elijus je oklevao. Uostalom, nijebilo nemoguće.- Ali tebi sam obećao da ćeš goreti u paklu. Evo nas, ja držim obećanje.Elijus se okrenuo Makrijenu i snažno se zacerekao.- Nije li ovo smešno, prokuratore? Ovaj čovek mi je ukrao konja da bi umakao plamenu,a evo sad će ga osetiti. Njegov bog ga neće još dugo štititi.298

Ovog puta, Simeon nije trepnuo. Ravnodušan zbog krvi koja mu je curela niz usta,glasom ponovo spokojnim ali i izazivačkim, rekao je:- Grešiš, Rimljanine. On je ovde. Štiti me, zahvaljujući Njemu tvoj plamen će mi bitinežan poput milovanja.Ukočenih udova od besa, Elijus je zgrabio srebrni medaljon u obliku ribe yezanog okokožnog gajtana koji je visio na SimeonoYom vratu.- Sačuvaću ga u znak sećanja na tebe.- Sećaj se naročito mog imena. Simeon iz pustinje. Čućeš još o njemu. Ako ga budešzaboravio, Gospod Bog će te podsetiti.- Koji bog? - cerekao se Elijus - Ne osećam ga niti ga vidim. Umrećeš, a on te napušta.Poklanja ti samo suze tvojih.- Ti ništa ne znaš o životu i o smrti, Rimljanine. Svet u kome živiš, ne poznaješ. Okovaosi Gopoda Isusa na drvo, a On je još uvek živ. Zato se Njegov život prenosi sa života naživot, iz usta u usta. Ti to ne možeš sprečiti. Tvoj Imperator je glup! Želi da nas ubije, apoklarija nam snagu da trpimo patnju.Zaustavio se da bi se nasmejao. Uprkos bolnorn položaju u kome se nalazio dok su gayojnici držali, njegov smeh bio je nehajan i veseo. Njegova brada, sada ulepljena od krvi,kao i njegove crne svetlucave oči, davale su mu izgled zastrašujućeg ludila. Okrenuo seMakrijenu.- Ubij me, rado ću dočekati smrt. U stvari, ti mi poklanjaš jedan veći i moćniji život.Jadan ti, slep i gluv za pravi život.Makrijan udari drškom svog biča o dvokolice i zapovedi:- Dosta! Neka ga odvedu na lomaču. Yidećemo da li će i dalje imati glasa za svojebudalaštine.Dodao je uzdahnuvši sa izrazom dosade, gledajući u Elijusa:- Ovi hrišćani su demoni brbljanja, prefekte. Osim zlata oni vole jedino još reči.PJes b ogo vaVeć nekoliko dana je lomača kao znak pretnje bila postavljena u srcu Dimitrosove kuće.Makrijan je naredio da je hrišćani lično podignu i napakuju slamu, katran i drva.Kažnjenik je stajao uspravno u sred dima. Lica uzdignutog, nije predstavljao nekoga kose plaši već sliku upornosti koja prelazi u ludilo. Nešto dalje, ostali hrišćani, u ovom časusvi na kolenima iza Dimitrosa koji im se pridružio su se molili i pevali.To nije bila jedna od onih predstava koje je Elijus naročito voleo. Podrugljivo prisustvoMakrijana nije mu ipak dozvoljavalo da se okrene.- Je li ti ovo prva lomača, prefekte?Svaki put kada bi to izgovarao, Makrijan je davao prizyuk podsmeha toj tituli. Elijus jeklimnuo glavom.- Za sve postoji prvi put - uveravao ga je Makrijan kezeći se tako da mu se mršavo licenaboralo.Jedna strana lomače raspalila se za tili čas, odbacujući plamičke. Ubrzo, videvši vatru,pevanje hrišćana je zamuklo. Simeonov glas odzvonio je silovito da su se najbližilegionari udaljili.- Ja sam Alfa i Omega,rekao je Gospod Bog. Onaj koji jeste, koji je bio i koji će biti.Svemoćni!U horu, hrišćani su uzviknuli amin \ nastavili da pevaju pomalo drhtavog glasa što im jedalo neku novu ozbiljnost.- Zar ti nisam rekao? - reče Makrijan - Nesposobni su da ućute.Plameni jezičci krenuli su suprotnim stranama lomače. Malim trzajima, počeli su da jeproždiru sa svih strana.- Ubrzo će gore biti veoma toplo - dodao je Makrijan - Uvek 300sam se pitao da li bagra umire od gušenja pre nego što ih plamen potpuno sprži.- Ne bih znao da ti odgovorim, guverneru.

Bilo je malo Ijutnje u Elijusovom glasu. Makrijan ga je za-jedljivo pogledao.- Naš Avgust je bio izričit da budeš prisutan. Misliš da si oštećen, ali na ovo treba dagledaš kao na vrstu poklona.Odjednom, dim je počeo da kulja. Jako žut i veoma taman, dizao se širokim oblacimaiznad drva. Nije bilo vetra da ga oduva. Pre nego što se uzdizao ka nebu sa koga su pticepočele da beže, činilo se da guta plamen.Hrišćanin je bio samo obris. Makrijan i Elijus su ga čuli kako kašlje.- Možda ima mnogo drva i katrana na ovoj lomači - primetio je Makrijan. - Moguće je daje varao dok je pripremao ovu lomaču. Da bi se ugušio pre nego što počne da se peče.Nisam siguran da je to dobar izbor. Mislim da će imati vremena da oseti vatru.U tom trenutku, Simeonov glas odzvanjao je kroz dim, jasnijii jači nego ikada:- Ja sam Simeon, onaj koji je zgrešio u pustinji. Ja sam Simeon koji Ti dolazi, sinu Božji,Tebi koji kažeš...Jak napad kašlja prekinuo je njegove reči. Ponovo je zaurlao:- Ne zaboravite! Gospod naš, Hrist, kaže: Ratovaću... Rat... Oštricom Svojih usta!...- Čak ih ni ovaj dim ne sprečava da se dernjaju - začudio se Makrijan, zadivljen.Sada je plamen zahvatio i najniža debla. Dim je postao još crnji. Krici su i dalje izbijali,promukli i zastrašujući:- Ti kome su oči poput plamena!... Ti kome su noge poput bronze... Oh!... Sedam dana...Nije dovršio rečenicu. Čulo se samo pucketanje vatre, plač ipevanje.Mimo svoje volje, Elijus nije mogao a da ne čuje još jedan krik. Postao je svestanpriyeska koji je strgao sa vrata hrišćanina i koji je i dalje stezao u svojoj ruci. Uvukao gaje pod oklop sa odvratnošću.U ovom času, dim se uzdizao pravo do plavog neba Antiohije. Makrijan, koji je još uvekbio kraj njega, pročistio je grlo i izjavio:- Yeoma si vešt sa Imperatorom, prefekte. U styari, ti si veoma vešt sa čitayim svetom.To je tvoj šarm, moram da primetim.- Smem li to da protumačim kao zamerku, prokuratore? Makrijan nije odmah odgovorio.Hrišćani su tamo pod stražomlegionara, skakali jedni preko drugih, urlali, nesposobni dasačuvaju mir i nastaye sa pevanjem. Legionari su ih zadržavali.Udarci štapova su pljuštali.Makrijan se uverio da su stražari oko njih suviše zauzetimučenikom i da ih ne slušaju pa je zaškripao zubima:- Ne budi toliko sujetan, Elijuse. Još uvel< sam ti potreban. Yalerijan voli mladevojskovode ali ne i njihovu nežnost. Obazriy je više nego ikada. Stalno zamišlja nekakvezamke. Sposoban je da promeni mišljenje izmedu večeri i jutra. Naročito kod novihobećanja.- Ne zaboravljam ono što ti dugujern, Makrijane, ako je to što te brine - promumlao jeElijus.- Možeš računati na mene. Jesam li te do sada izneyerio?Sada je plamen bio toliko jak da se toplota osećala čak na dvadest koraka od lomače.Makrijan se cerio, pokazujući bradom na zgarište.- Svi Ijudi se menjaju kad tad, Elijuse. Pogledaj ovoga. Više se ni ne razaznaje.Potom je, tiše, dodao:- Računam na tebe kao što Dimitros očekuje svoje brodove. Nimalo uveren da će stićionda kada su mu potrebni.302Ples b ogo vaElijus je okrenuo leda zgarištu. To je uostalom bila zapaljena lomača kao i sve ostale.- Biću tu kada to bude trebalo, prokuratore. Da postanem prefekt Palmire dobro je za

tebe koliko i za mene.Makrijan je ućutao. Hrišćani su dotrčavali do žara, ponovo padajući na kolena iizgovarali svoje molitve. Pojedini su bili tako blizu da se moglo očekivati da im kosabude zalwaćena vatrom. Guverner je mahnuo glavom sa gadenjem.Šapatom je upitao:- Da li je istina da ponekad deliš postelju sa tim Hajranom? Sinom lcralja Palmire?Elijus se jedva osmehnuo.- Jedan Rimljanin nikada ne deli postelju sa jednim slobodnim muškarcem, Makrijane.- Ovaj je pre varvar nego što je Rimljanin, Sin kralja ili ne. Tvoj greh neće biti takovelik...- Hajran je Odenatoy sin jedinac. Biće kralj Palmire. Tog dana bićeš ponosan na mene,prokuratore Makrijan.Makrijan ga ošinu pogledom.- Zar nisi javio Yalerijanu da se Odenat ponovo ženi?- Ako Odenat bude imao novog sina, taj se još nije rodio. A doći će posle Hajrana.Obojica su zaćutala, slušali su poslednje brujanje plamena, plač hrišćana i poziyelegionara koji su se yraćali u redove za pokret.Elijus doda blago:- Stvari će se odyijati po tvojoj želji, prokuratore. Odenat nije obazriy, a njegoy sin sanjasamo o tome da zauzme njegoyo mesto. Isto koliko i ti sanjaš da zauzmeš mesto Aygusta,- Taj dan još nije došao, prefekte. Ne budali kao ovi ludi hrišćani koji se zadovoljavajurečima. Tvoj kraljevski sin je tek jedan nestrpljivi mladić, a naš Aygust će svakako brzoumreti.Elijus je klimnuo glavom.P1 es b ogo va- Imaj poverenja, prokuratore. Ako si mogao da pobed Aksteksa i njegove vračeve,bogovi će uvek biti uz nas.Slabost koju je Makrijan posedovao pojavila se iznenada na njegovom izboranom licu.- Zapleni Dimitrosove brodove - dodade Elijus još oštrije i sa prizvukom besa - Ko te utome sprečava? Biće to zlato, a nev/-\fiireci.304JEZERO HARBANurbel je dva puta odsečno zazviždao. Eukom je pokazao na žbunove akacija koji suprekrivali uzani puteljak i kraj koga je bio sklupčan.Upozorenje nije bilo potrebno. Zenobijaga je već ugledala.Daleko, medu uvenulim łišćem i sasušenim granama, jedno prošarano krzno dva puta sepojavilo.Potom je nestalo.Zenobija se ukočila, pogledom je preletala preko žbunova, tražeći put kojim je zvernajverovatnije krenula. Ovog puta ugledala je jednu smede zlatastu mrlju mečtu lišćem.Trnje je zapucketalo na kamenju koje je prekriyalo obalu jezera. Dve ćubaste svrake, uzgraktanje, preletele su preko jezera.Nurbel je ponovo zazviždao, oponašajuči guktanje grlice. Dao je Zenobiji znak da gaprati. Lagano i tiho, krenuo je prema konjima, vezanim za oborena stabla sto stopa izanjih. Zenobija je krenula putem na kome su se nalazili tragovi penušave vode jezera. Srcejoj je snažnije lupalo.Bilo je krajnje vreme, a Nurbelovo strpljenje bilo je na izmaku.Tokom ovih devet dana od kako su napustili Palmiru, ona nije izbacila niti jednu strelu,nije ubila niti jednu životinju, kako pernatu, tako čak ni neku sa krznom.Svi ostali, Presveti, Hajran i njegovi Ijubimci, petnaestak članova dvorske gospode i

Nurbel sam, svi su pokazali svojuspretnost. Yećina je uspela da ubije gazelu, risa, lisicu ili divljeg vepra, a sve to uzneophodnu izmenu konja.Tokom tih devet dana, otišli su daleko od Palmire, istočnom stranom jezera Harba, obalasasušenih kao usta žednog čoveka. Čitav ovaj podułwat bio je ispunjen novinom. Prvi putje jedna žena pratila Presvetog u lov. Udvostručio je broj slugu. Nešto dalje odmuškarčevih, šatori žena podizani su svake večeri uz nadzor ratnika Presvetog. Ahemu jebila na tom putovanju kao i dvanaestak robinja. Dina, koliko i Zenobija, nisu je hteleostaviti samu pod Ofalinom mržnjom i pod njenom zapovešću.Zenobija je bila jedina žena koja se već u zoru pridruživala muškarcima. Nurbel ju jeupozorio da nijedan drugi muškarac sem Presvetog i njega samog ne mogu da joj seobraćaju.Ali Odenat to nije učinio. Presveti se zadovoljio time da je posmatra takvom pažnjomkojom se posmatra svaki kamen, svaka senka i svaki žbun. Strpljivim i proračunatimpogledom lovca.Zenobija je imala utisak da on pokušava da u njoj otkrije iste one skoro nevidljivetragove koje su za sobom, po prašini i šikarama, ostayljale žiyotinje.Medutim, jedino što je ona uspela da pokaže, tokom ovih devet dana, bilo je daleko odtoga da se svida Nurbelu. Razočarenje yelikog ratnika bilo je toliko veliko da ga tokomovih devet dana više nije prikrivao. Pogled mu se smrko, a lice posivelo. Upućivao joj jesamo znake ili je zviždao. Jahao je sve dalje i dalje od nje. Uveče, nakon što bi skidalaprekriyač sa Jedkwina, nedaleko od ostalih konja o kojima se on sam brinuo, on nije višerazmišljao o tome da joj čak poželi laku noć. Znala je zbog čega. Nurbel je ipak bio upravu.Devet dana, a da nije izyukla niti jednu jedinu strelu iz svoje kožne navlake!306P1 es bogo vaNekoliko puta su gazele bile dovoljno blizu da je mogla poterati Jedkivina za njima.Hajran i njegovi Ijubimci svaki put su se pridruživali lovu. Svaki put su minduše siledžijeEdaja sijale pred njom. Znala je da ako njeni prsti budu izyukli jednu strelu iz korica, bićeiz razloga da bude zabijena u Edajey potiljak.Svaki put joj je nekakay glas mudro šaputao: Ne tako, ne sada.≪ ≫Onda bi povukla uzde i naterala Jedkivina na kratak galop, ostayljajući iza sebe yelikideo učesnika u lovu.Dan pre, jedna hijena bila je na samom nišanu njenog luka. Ona čak nije ni povuklastrune.Nurbel se okrenuo, crven od zaprepašćenja.Pomislio je da ona ne voli krv i zamke. Da se plašila trke, pa čak i same borbe.Možda je i sam Yeliki Odenat to primetio i o tome govorio sa Nurbelom te večeri, tokomduge večere oko vatre.A ona, ona je o tome razmišljala svake noći kada njeno telo nije moglo da se opusti posledugog jahanja. Razmišljala je o propuštenim prilikama. Razmišljala je o novom danu kojibi joj dao hrabrosti. Hrabrosti koja će joj trebati.Ne da bi ubila nekakvu životinju, već da bi ubila Edaja.U tami šatora, bivalo joj je svaki put muka kada bi se setila zlatnih minduša.Čak i pre no što bi stigli do obala jezera Harba, Hajran i njegovi Ijubimci više se nisutrudili da prikriju svoj podsmeh. Oni su već ulovili svoju divljač. Edaj je jahao sa punookretnosti i veoma samouveren. Gadao je tačno i veoma daleko. Tri puta je krenuogalopom na nju, gledajući da zapłaši Jedkivina. Piljio je u Zenobiju svojim sitnim očima,svetlucavim od šminke.Ona ga nijednom nije pogledala, samo je ukočeno držała svoj pogled na minčtušama kojejoj je Dina, sa tačnošću opisala.

Ponekad se veoma glasno smejao, gutajući je pogledom. Nije uopšte sumnjala u to daispreda kojekakve šale.Kraljica PaJmireNurbel im je u početku predočio da treba da se sa pošto-vanjem drže podalje od nje, alina kraju više se nije mešao. Bio je sumnjičav.Tog jutra je prvi put primetila trag srama u njegovim očima. Opazila je da su Dina iAhemu tog jutra kada su je ispratile bile zabrinute i ćutljive,Ali tek kada se primalda konjima, Nurbel se okrenuo. Ozbiljnog lica je prozborio:- Ovaj je tvoj, Zenobijo...- Uloviću ga, Nurbele.- Moraš ga uloviti, inače ću ispasti smešan u očima Pre-svetog.- Obećayam ti.- Neće se lako dati. Ženka je od četiri ili pet godina. Mora da teži više od sto livri. Moždačak i stotinu pedeset. Ako je tvoja strela promaši, okrenuće se i napašće te. Poželeće tvojusmrt isto koliko i ti njenu.Jedkivin je bio neryozan i pokaziyao je da je opazio zver. Zenobija ga je umirilamilovanjem po glavi, a potom je povukla uzde. Nurbel je još rekao:- Biću sa rezervnim konjima. Ne zaboravi da te Presveti posmatra.Zenobija se nasmejala. Ostali verovatno još više, pomislila je, udarivši petama Jedkivinau slabine.Ples bogo vaIPre nego što je zemlja zadrhtala pod Jedkivinovim kopitama, panter je bio svestan da jelov započeo.Duboki jarak bio je tik uz obalu jezera, a pred njom se otva-rala ogromna ravnicasasušene trave koja se malo po malo u daljini gubila i pretvarala u pustoš. Samo je naobalama bilo bogatog rastinja. Tu su se krili zečevi i ptice. Divlje zveri su tu 308dolazile da se napajaju, da love, da dremaju u hladu ogromnih źbunova koji su bili takozbijeni jedni do drugih da je u njima bilo moguće odlično se sakriti. Tu je bilo nemogućenastayiti inajslabiju trku.Nakon što je Jedkivin jurnuo slomivši grane akacija, panter je iskočio. Oštro, u nekolikoskokova poleteo je ravnicom. Ze-nobija je ošinula Jedkivinove sapi. Konji i konjanici suskoro istovremeno kad i panter stigli do spržene trave. Životinja je bila tek četvrt miljeispred, a Zenobija je imala bolji pregled situacije od ostalih koji su morali da se drže naodstojanju.Iza njih Nurbel je poterao konje duž jarka. Nešto malo u levo, ali na dobrom odstojanju,Odenat i njegova pratnja, podelili su se u manje skupine duž jezera. Bilo im je dovoljnoda čuju Nur-belove urlike, da vide }edkivinov obris i da shvate.Uz istu huku, poterali su svoje konje u galop, odvojivši se od uzdužne obale jezera, isprečili su pantera da pobegne južno.Zenobija je duboko disala i prestala je da misli na Edaja. Žar lova obuzeo joj je telo. Srcejoj se ispuni divljenjem pred pan-terovom lepotom. Trka je ličila na jedan snažni plamen.Na jednu divotu u kojoj je duša, govorilo se, pripadala onome ko je bio sposoban dapobedi.Ona je nameravala da pobedi.Ispuniće obećanje. Nurbel je se neće više stideti.Panter je prvo pokušavao da iscrpi konja suludim trkom. Neprestano je skakao kao da muje snaga bila neiscrpna.Zenobija je prekrila Jedkivina prekrivačem sa Istoka koji joj je Nurbel nabavio. Širokipunjeni prekrivač sa dugim kaiševima koji su se pričvršćivali u visini ramena konju i kojisu omogućavali konjaniku da tu provuče stopala. Na taj način bilo je moguće

napola se uspraviti, napinjući butine, a i pri galopu se smanjivao teret na ledima konja.Trčeći pravo niz jezero prema severu, panter se iznenada okrenuo ka istoku, gde ga ništanije sputavalo. Zenobija ga je pustila jedan trenutak. Rizikovala je da životinja bude upre-dnosti, ali je ona ipak i dalje bila na uzbrdici, udaljavajući se i sama od jezera.Zenobija je uzvikivala reči ohrabrenja Jedkivinu. Nadala se da će panter krenuti putanjomkoja je bila bliža njoj, kako bi mogla nesmetano da ga gada. Jedno gadanje koje jezahtevalo nevidenu spretnost. Umor koji je počeo da joj bolno kida butine i leda, sada jenestao.Jednom rukom na nežnoj Jedkivinovoj grivi, ona je skinula svoj luk sa ramena. Čak i samkonj pojačao je svoj kas, Duga trka činilo se da ga opija.Možda je panter primetio pojačani galop? Možda je Zenobija suviše glasno uzvikivalareči ohrabrenja?lako je pomahnitalo jurio, zaustavio se, podižući prašinu svojim kandžama.Za tren oka se ukočio. Slabine su mu podrhtavale, njuška razjapljena nad belimočnjacima. Oble, dlakave uši su se uspra-vile. Posmatrao je Zenobiju svojim zelenirnočima. Ugledao je u daljini Iovce i osetio kako se pod njihovim galopom zemlja trese.Zenobija je zapinjala luk i nameštala strelu.Jednim skokom panter je jurnuo suprotnim pravcem pravo prema jezeru. Sada već suvišedaleko da bi ga strela pogodila sa dovoljno jačine.Zenobija se nasmejala. Ležući na znojavi Jedkivinov vrat, na-stavila je trku.Pre nego što su napustili Palmiru, Nurbel je upozorio:310PJ'es b ogo va- Nemoj nikada zaboraviti da jedna zver nije samo lepa, već i pametna. Ona živi za lov,za krv i za smrt. Poznate su joj sve lukavosti. Ona razmišlja, čak i kada se trkomiscrpłjuje. Čak iako nikada nije bila gonjena, čak iako nikada strela nije prosvirala iznadnje, ona poznaje Ijudske misli i moć jedne strele.Ipak, Zenobija je bila uverena da je panter napravio grešku. Biće mnogo lakše na obalijezera.Razmišljala je da uspori ]edkivina, kako bi je stigao Nurbel i da u letu promeni konja.Ali iza Nurbela koji se približavao skupu lovaca, medu najbližima jezeru, ona je opazilajedan zlatni odsjaj. Edaj! Edaj koji bi, ako bi sada nastavio svojim putem, mogao stići uistom trenutku do jezera, kao i panter. Stala je da urla, da šiba Jedkivinovo rame uzdama.- Jaa! Jaa! Jaa Jedkivine! Sad lepi moj! Ne posustaj. Ti možeš sve!Panterova trka postala je łsprekidana.Stigavši do obale jezera, uputio se severno, pre nego što je ponovo krenuo istočno.Odjednom je bio sa leve Zenobijine strane i dovoljno blizu da ga pogodi strela. Ali i daljeje suviše brzo izmicao da bi pogodak bio precizan. Bio je svestan da će mu Zenobijapreseći put pri povratku i pobegao je ponovo ka jezeru.Isprekidanog daha, bolnog tela, Zenobija je znala da je bila u pravu. Panter koga jeiscrpljivanje počelo da zaslepljuje, uskočio je u zamku.Jedkivin je takode počinjao da pokazuje znake umora. Galop mu je postao otežan.Teturao se i žvakao žvalu umesto da pravilno diše. Zenobija ga je lupila petama i bacilaje pogled na lovce. Bili su dovoljno blizu da je mogla da im razazna lica.KraJ/ica PaJmirePred njom je u tom trenutku panter krenuo obezglavljeno da krivuda, a zatim se okrenuo istao naspram nje.Zenobija je pomislila da će je napasti.Yikala je i dalje, gonila Jedkhdna i zatyorila zamku.Panter, nesvestan, počeo je da tone u zemlju koju su zimske kiše i jezero razmekšali,izlokali i ispunili blatnjavom vodom. Ravnica se tu završavala kraj jedne strme stene.Obala još uvek uzana, ispunjena gustim rastinjem, na pojedinim mestima odronjena, bila

je ispunjena vodom. Našayši se pred Zenobijom, panter nije imao drugog izlaza; ili daskoči na nju ili da skoči u provaliju. Ili skočiti još jednom, pokušati beg različitimpravcima kroz šipražje.Još jednom je Zenobija opazila njegove zelene oči koje su je procenjivale. Još jednom jeusporavajući iscrpljenog )edkivina, bolnih leda, namestila strelu u strune luka. Jedva da jeimala yremena da zategne drvo. Prelepo krzno izgubilo se kroz rumeno lišće mirte.Krckanje grana oglasilo je da se panter bacio u dno jednog zaliva. Zenobija je povuklauzde i znažno trgla Jedkivina, udarala ga petama i očima zverala po žbunju.Jedkivin je drhtao i frktao dok je njegova crna koža bila natopljena Ijutim balama. Ustasu mu bila razjapljena tako da su desni bile vidljive. Noge su mu se ukočile, a kopitakliznula prema odronu. Sapi su mu podrhtavałe, kičma se povila, a onda je uspeo daizbedne pad. Obloženi pokriyač na kome je Zenobija pričvrstila jedno stopalo se pomerio,a kaiš koji je sve to pridržavao, odjednom je pukao. Ona je osetila da je više ništa nepridržava.Jedkivin je zamahnuo nogama, grabeći vazduh svojim kopitama. Ona je ipak imaladovoljno prisebnosti te je pustila uzde.Pala je na leda i ostala bez daha. JedkMn se izmaknuo, bolno zanjištavśi. Kamenje jepadalo pod njegovim kopitama, aPJes boeovaivica obale počela da propada povlačeći Zenobiju u svoj pustoš. Kotrljala se izgrebana,šibana granjem, a zaustavila se tek kraj stabla jedne mlade akacije, obrazom u blatu.Ne tako daleko začula je Nurbeloy zov i skoro istovremeno iriku pantera.Uspravila se u jednom skoku, zaboravljajući na bol ugrudima.Luk joj je i dalje bio u levoj ruci. Medu prstima je imala samodve strele.Bila je to zatim kao neka vrsta plesa kada vreme tako brzo proleti a da toga nismo svesni.Zenobija je potrčala kroz šipražje. Gacala je po blatu, a onda zagazila u vodu sve dolistova. Opazila je Nurbela na puteljku, ali nije podigla glavu prema njemu. Tražila jedivlju senku panterakroz žbunje.Čopori pasa lovaca koje je terao Odenat, poredali su se na uzvišenju. Panter je biounezveren. Nestao je kroz granje a zatim pomahnitalo uleteo u vodu sve do trbuha.Ukočio se, zadnje noge su mu podrhtavale, podigao je glavu ka lovcima i uverio se da ćemu oni onemogućiti bekstvo prekokamene ograde.Pogled mu se ponovo spustio na Zenobiju. Divan pogled, be-san i spokojan istovremeno.Povijeni brkovi su se tresli i priljubili se za obraze. Zarikao je.Bila je to duga i glasna rika. Razjapio je njušku dajući time svima do znanja da je željanda se bori. A iznad njega, zlatni odsjaj pojavio se na jednom ramenu. Siledžija Edaj sišaoje na zemlju. Smeškao se sa kratkom strelom u ruci i pogledom tražio pantera.Zenobija je znala da je Balamin čuva.Panter je povio leda, udahnuo vlažni i smrdljivi vazduh mo-čvare. Bube su letele okonjega i naterale ga da trepne očima. Šibao je repom i lupao po vodi. Napravio je nekolikokoraka ka Zenobiji. Ukočio se.Bili su na jedva dvadesetak koraka jedno od drugog. Možda čak i manje.Zenobija jeopazila ubitačni plamen njegovih zelenih očiju. Iznad ovog zadaha blata i trulih biljakaopazila je oštri dah divlje zveri.Panter je ponovo rikao.Lepota promuklog glasa ispunila je Zenobijino telo. Iznenada je nestao strah. Bio je topoziv koliko i pretnja.

Luk je već bio razapet. Meta joj je obuzimala razum i srce već dugo. Krenula je jošdublje u vodu grudima napred. Kolena je savila tako da su joj stopala klizila po blatu.Strela je poletela i zasvirala vazduhom. Edaj je vrisnuo. Metalni vrh probio je njegovukožnu tuniku, a potom se zabio u njegovo telo kao da kamen udara u zid. Zateturao se,krenuo napred, a onda se ranjen naglo srušio.Panter je naglo skočio. Voda je prštala pod njegovim šapama. Nurbel je urlao Zenobijinoime. Činilo se da panter leti, da cepa yazduh svojim šapama, njuškom i očnjacima.Drvo luka ponovo je zatreperilo. Druga strela imala je kraj sa zelenim i žutim perom.Zabila se u glavu ove divlje zveri kao nekakav cvet. Udarac je bio tako snažan i moćan,da je probio kosti glave i proterao strelu na drugu stranu.Životinja je umrla pre nego što je uspela da poskoči. To tako lepo telo se obrnulo izateturalo, kandžama grabeći ništavilo. Sručio se u vodu, istu onu u kojoj je bila Zenobijai koja je u trenutku nestala.Nurbel je video kako se bacila unatrag i kako je potonula u mrku yodu.314_____________'_________________________PJje_s__b_o_^o va\ yideo da se ponovo pojavljuje.Hajran je yikao, ali su ostali još uvek nemo posmatrali blatnjavu vodu.Yelikł Odenat, bez reči, namršten, posmatrao je nepomičnog pantera. Talasi koji su seusled borbe oko njega podigli, sada su se smirivali. Razmišljao je o onome što su mugoyorili o nje-govoj budućoj neyesti i o tom daru vode koji je obeležio njenorodenje.Hajran je kraj odrona podizao telo svog Ijubimca i urlao dok je pokazivao strelu koja muje probila srce.Nurbel, sa mnogo više ushićenja nego što je to želeo da pokaže, pokazao je prstom ipoyikao je:- Tamo! Ona je tamo, Presyeti!Na suprotnoj obali, sa lukom još uvek u ruci, ona se uspravi-la. Toliko prekrivena blatomličila je na kip Ałate, Yelike Ratnice koja je yladala nad pustinjskim borbama odIjudskog postanka.To je ono na šta su pomislili i Yeliki Odenat i Nurbel, smešeći se sa olakšanjemPotom kao i ostali, oni su se okrenuli Hajranu koji je posrtao i još uvek urlao, dok su muse suze slivale do usta:- Ona ga je ubila. Ubila je Edaja!Nešto kasnije, dok su se yraćali u logor, dok su svi lovci bili okupljeni oko Hajrana ikonja koji je nosio Edajeyo telo, Nurbel je napustio društvo Presvetog i došao je da jašekraj Zenobije.Brinuo se za stanje u kome se nalazio Jedkiyin. Yodila ga je držeći uzde. Yeomaiscrpljen, otežalog koraka i vrele glave, bio je pokriyen prekrivačem koji je Nurbeldoneo. Ali na njemu nije bilo rana.Nurbel reče kako treba da se pobrine oko njegove hrane, da ga okupa u jezeru i da netreba više da bude jahan do kraja lova. Potom je izjavio:- Evo ove dve strele zbog kojih će se o tebi govoriti po Palmiri, ako ti trebaju.Njegove upale oči su sijale. Zenobija nije odgovarala. Bila je iscrpljena i svi njeni mišićibiJi su okamenjeni.Nurbel je jahao, ne progovarajući neko vreme, potom je primetio:- Stopalo ti nije skliznulo.Bila je to primedba, a ne pitanje. Zenobija je potvrdila klimanjem glave.- Lepo gadanje.- nastavljao je Nurbel. Hitro i tačno. - Edaj je mogao samo umreti.Osim dhdjenja bilo je i dobrog raspoloženja u Nurbelovom glasu. Kako je Zenobija idalje ćutala, on je upita:- Da li je razlog bio valjan?

- Zlo koje je naneo čak ni smrt neće ublažiti. Ne očekuj da ti više nešto kažem.Nepotrebno je da se rečima ponovo kalja ono što je učinjeno. Ne brini. Tu prljavštinumoje telo ne nosi. Čak, da bi Hajran bio zadovoljan, ja sam bila ta koju je Edaj trebaopogoditi.Ućutala je. Nurbel je pogleda. Ona dodade:- Presveti može odlučiti da me kazni. Razumeću. Ali bolje bi bilo da ne pita za uzroke togpogotka. Hajran će uskoro prestati da cmizdri. I njemu će više odgovarati ćutnja.- Presveti ne sumnja da će Hajranova yriska uskoro prestati. Hteo je samo da zna da li tije stopalo skiznulo. Biće radostan ako bude saznao da nisi bila nespretna. Ipak, zbogglasina na dvoru, reći ćemo ipak da si zadrhtaJa i da ti se stopalo omaklo.Glasno se nasmejao veoma zadovoljan, pa dodao, odlazeći lakim kasom:316PJ'es b ogo va- To je najmanje što može da se desi jednoj ženi, da zadrhti malo kada panter želi da jeproguta!Kada su stigli u logor, Presveti je poslao Zenobiji jedan tobolac za strele od nežne crvenekože optočen biserima i dragim ka-menjem. Za razliku od dosadašnjih koje je kačila okovrata konju, ovaj je bio veličine korica bodeža koji se kači na remen.Medu strelama od zlata i slonovače, bila je smotana jedna mala stranica papirusa, nakojoj joj je Presveti pisao na grčkom:Zenobijo, ti koja si rodena na mestu Poljupca Neba, ličila si mi na Yeliku Alatu. Da li ćeona uskoro podańti sina koji će posedovati njen božanski dar i koji poput nje nikada nećeostati bez strela pred svojim neprijateljima.Pri svetlosti svetiljki i toploti koja je mirisala na tamjan, Ahemu i Dina su se smenjivale umasiranju Zenobije, ne bi li uljima opustile njene umorne mišiće.Ahemu nije prestajala da pišti i koluta očima, da se svojim ogromnim telom trese i dašapuće. O, kćeri moja! O, kćeri moja! Ti si poludela, kako si samo imala hrabrosti?Dina viśe nije plakala niti je više drhtala. Prestala je da govori koliko joj je załwalna.Koliko sva ta ljubav koju je osećala prema Zenobiji nije bila dovoljna da isplati taj dug.- Kako da ti vratim za ono što si učinila za mene?Više nije pitala hoće li je Presveti kazniti. Uprkos svim do-kazima, on nije imao ninajmanju želju da to učini. Više nije brinula o Hajranovoj osveti, niti o Ofalinom besukoji će oslo-boditi hiljade škorpija iz njene duše, što će biti stvoreno leglo zmija, lomačamržnje namenjena samo za nju.Kraljica PaJmJreViše nije želela da sluša o panterovom krznu, o lepoti njegovih pega koje su podsećale naigru svetlosti, na bistrinu i lepotu njegovih očiju niti o veličini njegovih kandži injegovirn očnjacima. Oh! Kako li se Zenobija usudila? Oh! Taj strah koji ju je obuzeo!Sada su one u tišini masirale njene butine tvrde poput palmi-nog drveta, milovale jojpotiljak i još uvek ukočena leda. Ćutale su kao i Zenobija, koja ih je oduševljavala i predkojom su bile postidene više nego ikada.Najzad ona je prošaputala:- Presveti je počeo da me voli onako kako muškarac treba da voli svoju ženu. Ali on tražii ono što žena treba da da svom mužu. To će biti nemoguće.Ahemu se ukočila, ponavljala je te reči u sebi i upitala je:- Šta hoćeš da kažeš?- Da nijedan muškarac ne može da me dotakne, pa čak ni Presveti.Dina i Ahemu su je posmatrale istim zbunjenim izrazom. Zenobija je lagano slegnularamenima, oči su joj svetlucale od umora ili do suza.- To je nemoguće. Nemoguće je da mu podarim sina koga očekuje, još uvek jenemoguće.

- Zenobijo! Ti se nećeš udati za njega? Zenobija je oklevala, odmahnula glavom iprošaptala više za sebe:- Verovala sam. Da, sve do danas sam verovala da ću imati snage.Ahemu naglo povuče ruke sa Zenobijinih butina. Yrisnula je prestrašeno. Dina jepromrmljala neku strašnu reć. Zenobija ih je gledala, sa istinom u očima.Osmehivala se i plakala.Bio je tajac. Tajac kada se reči koje se ne izgovaraju pojavljuju u vazduhu, prozirne iočigledne.318Ples b ogo va. Jao! Jauknula je Ahemu. To je dakle to! Znala sam. Odavno sam znala!7 \ QPl'es bogo va29NIKOPOLISAurelijanov trijumf slavio se tokom čitavog dana.Telo obloženo leptiricama i smotuljcima predstayljalo je bo-gove i Avguste, osam hiljadalegionara bilo je u redovima pred pretorijumom. Perjane kreste njihovih šlemova, brojne izbijene, u trenutku su podsećale na letnje cvetno polje, na pravilne geometrijske ńgurećilima ili na arabeske mozaika.Kohorta za kohortom, osam hiljada grla uzvikivalo je ime Lucijusa Aurelijanusa. Saglavama i ramenima prekrivenim ko-žama medveda, vukova, lavova i tigrova, pńdpales-isu nosili uglačano lično bronzano znamenje; orlove, bikove, divlje veprove i lovorovevence.Uz pisak truba, zveket štitnika i cingulum-a, lupali su kopljima po grbovima ukrašenimmunjom, kentaurom i Jupiterom. Bu-banj je neprestano odzvanjao dok je dve hiljadezarobljenih Gota bilo na kolenima, pred oltarom ispred koga je gorela mirta i masnoćaMitrinih bikova.I dalje se uzvikivalo njegovo i ime Rima, a u isto vreme leševi pet stotina varvara bili subacani u plamen pročišćenja.Osam hiljada grla, uz zveket mačeva i štitnika, pevalo je njegovu pesmu:

Hiljade i hiljade i hiljade glava smo odrubili! Ali on sam, on sam, odrubio je hiljadu!≪ ≫ Hiljadu Sarmata on je ubio! Hiljadu Gota on je ubio! Hiljadu Franaka on je ubio!≪

Konačno dajte mu hiljadu Persijanaca...≫Kraljica PalmireReči su strujale telima, treperile bedrima. Ptice su odavno nestale iznad logora kao štonestaju sa polja u toku teške bitke.Purpurna toga, izvežena dugim zlatnim listićima akante, bila mu je prebačena prekooklopa. Aurelijan je stajao na terasi pretorijuma i hiljadu puta odgovorio na pokliče.Izvukao je svoj mač iz korica, smerno se smeškao sa spokojem na licu. Ali usne su mupodrhtavale od zadovoljstva. Oči je na trenutke sklapao, kao da ga je oštri pisakzadovoljstva ranjavao.Kraj njega legati, prefekti i tribun, posmatrali su njegovu ruku i njegov osmeh, a onda suse i sami usudivali da pozdravljaju hiljade Ijudi koji su slavili svog voljenogzapovednika. Onoga koga su bogovi neprekidno i sa toliko lakoće vodili u pobede.Nešto malo zaklonjena, izbegavajući žagor, urlike pa čak i smrad lomača sa kojih je dimprekriyao plavo nebo, Klaudija se opijala trijumfom deleći svoje uzbudenje sa Ulpijom.Nežnom, nevinom Ulpijom. Tako nežnom u svojoj zelenoj haljini, krhkog vrata ali lepoizvajanog, razgolićenog i ukrašenog jednim lančićem od ćilibara i dragog kamenja.Punda i kosa na slepoočnicama bila je privezana uzanom zlatnom trakom.Kao i ostali, Ulpija je stajala širom otvorenih usta. lako je podrhtayala, pridružila seuzvicima.

Smrad leševa jedva da joj je nadraživao nozdrve. Ne trenutak bi ščepala Klaudiju za ruke,čas bi grlila svoju drugaricu prislanjajući svoje čelo na njen nežni obraz. Bez straha, bezbrige, bez gadenja. Jednostavno obuzeta zanesenošću koja je vladala logorom.Uspravljala se da bi zadivljeno pogledala Aurelijana. Ona, tako obazriva, tako stidljiva, uovom času bila je nesposobna da sakrije vatrenost, drhteći pod svilenom haljinom.Najzad, kada je Aurelijan izvukao svoj mač iz korica i tako ogoljenog ga podigao kanebu, naredio je da se prekine sa slavljem, isto kao što zapoveda kraj borbe i baš u tomčasu,Ples bogovaKlaudija se naslonila na Ulpijin potiljak. Poljubila ga je. Devojka je zadrhtala kao da jepretrpela ujed.- Kasnije, posle večere biće tvoj.Ulpija je pogleda izgubljeno. Klaudija se nasmeja.- Imaj poverenja. Lepa si. Savršena si... Noćas bogovi neće moći ništa lepše od tebe damu poklone, nežna Ulpijo!Yečera je bila veoma bučna i razdragana. Dvadesetak voj-skovoda bilo je na ležaljkama,porectanim sa obe strane stola natovarenog hranom i bokalima grčkog vina. Robovi ukratkim tunikama prošaranim plavičastom bojom bili su grčevito pre-strašeni. Još uvek seklicalo: "Dux Aurelijanus!" dok se pehar za peharom praznio. Aurełijan je pio je jednegotske krigle. Bio je to ustvari dugi rog optočen zlatom i srebrom, izgraviran neobičnimšarama i koji je donešen iz trezora kralja Knive. Cesto se mogao čuti ženski smeh. Sviračina flautama i harfama su svirali na pozornici sa spoljne strane triklinijuma, ali zvucimuzike jedvasu se mogli čuti.U srcu tog čitavog meteža, Ulpija je slabo pila i ništa nije jela. Posle svih uzbudenja kojeje doživela tog dana, ona se povratila u stvarnost. Aurelijan je samo jednom zamišljenopogledao. Malo začudeno. U svakom slučaju, pogled mu nije bio hladan. Ali bio je bezonog sjaja koji mu je blistao u očima od uzbudenja.Pogled bez imalo želje.Odjednom se zastidela tih svojih misli. Smešna zbog tolike zanesenosti i tolikobeskorisnih i grozničavih snova.Klaudija koja se živo zabavljala sa tribunom Maksimom ubrzo je otkrila razlog senkekoja je prekrila njeno lice. Ustala je i legla kraj nje, nudeći joj svoj pehar vina, milovalajoj je leda i butine svojim odlučnim dlanom, neprestano joj Ijubeći slepoočnice.323Kral/ica Pa 1 rnirt- Ne nadaj se da će ti Aurelijan prići. Nikada ne prilazi jednoj ženi, samo svojimneprijateljima. Ti treba da kreneš prema njemu. Pokaži mu da ga želiš isto kao štonavlaka želi mač. Ti si jedna predivna navlaka, nežna Ulpijo. Yidećeš, on neće dugooklevati!Ulpijini obrazi su porumeneli. Klaudija se glasno smejala, privlačeći pažnju svihprisutnih, te je devojci bilo još više ne-prijatno. Aurelijan ;e okrenuo glavu. Ulpija jeuspela da primeti da je on svoju sestru gledao zažarenih očiju, očima kojima nju nijeposmatrao.Bilo je pošalica i lepih reči na koje je Klaudija odgovarala lagano. Ulpija je čula smeh izasvojih leda. Slavljenici su se pitali hoće li se usuditi da mu pride. Hoće ii spustiti svojuruku na njegovu, tražeći uz izvesni osmeh dozvolu da pije iz njegovog roga. Samo su toiščekivali. Želeli su to da vide. Da utole svojim očima i svojoj mašti isto kao da su biliprisutni u sobi. Ali Ulpija nije bila Klaudija.Nije bila od tih žena, bučnog smeha i vriske. Za nju je to bilo nešto nemoguće.Razmišljala je samo o tome kako da pobegne sa ove duge, bučne, suviše ponižavajućevečere. Potom se to desilo. Tribun Maksim ustao je i uzviknuo:

- Ne! Ne pij!Zgrabio je Aurelijanov zglob i svojim dlanom pokrio kriglu.- Ne pij, duxe! Otrov je u tvom vinu.Klaudija je već ustala. I ostali, širom otvorenih usta, razro-gačenih očiju, posmatrali surog sa vinom koga je prestrašeni Aurelijan držao.Maksim izvuče svoj mač. Zgrabi kosu jednog roba, starijeg muškarca, ride i sede brade.Jednog koji je trenutak ranije punio pehare. Udarcem mača pocepao mu je tuniku.Na sićušnim grudima roba, mali kožni zamotuljak bio je privezan tananim kanapom.Maksim ga brzo iskida prstima i 324_PJ_es bogo vabaci Aurelijanu. Ovaj odmota uzicu i zamotuljak se otvori iznad iednog srebrnog tanjira.Fini smedi prah prekri uglačano dno.- Spretno je to uradio - rekao je Maksim - ali nedovoljno. Yideo sam ga.Klaudija zgrabi tanjir i prinese ga svom nosu. Pažljivo ga je pomirisala. Iznenada sezasmejala. Očima je prelazila preko lica koja su je okruživala.- Ima li možda medu vama nekoga ko nije zadovoljan pobedom dux LucijusaAurelijanusa? - upitala je.Neki su negodovali. Strah se ogledao u njihovim pogledima.Jednim udarcem kolenom u krsta, Maksim natera roba da klekne, položio je oštricu svogamača na njegovo grlo. Prebledeo, Aurelijan upita:- Ko te plaća?Čovek je čudno vriskao. Bale su mu curele niz usta od prestrašenosti. Malo krvi kanulo jena mač. On zagrme:- Ko je tvoj gazda?Čovek je ječao. Krv je curila niz sečivo. Širom je otvorio usta i urlao. Promuklo,neljudski. Maksim se uspravi.- Dux, on neće ništa reći! Nema jezik.Besnim pokretom, Aurelijan ščepa roba za bradu. Istina. Na mestu jezika, imao je samojedan kratki crni patrljak. Sa robovog vrata krv je sada sve jače izbijala i kvasila mugrudi. Prezrivo, Aurelijan je sasuo sadržaj roga u nemoćna usta.Izbečenih očiju, pljujući i gutajući istovremeno, čovek se umalo nije zadayio.Ulpija, kao ostali, nije mogla da ne gleda, sa grčom u stomaku od straha.Ramena roba su se tresla. Uprkos Maksimovoj pesnici koja je još uvek držala njegovukosu, glava mu je klonula. Dugo je snažno ječao, bez glasa ustima grabio vazduh kojiviše nijeX_￡J!_!LLca •PalmireI;mogao udahnuti. Maksim ga pusti, a on se uspravi, kidajući prstima svoje grudinatopljene krvlju. Jedan grč natera ga da klekne.Zateturao se kraj njegovih nogu. Još par trenutaka se njegoyo mršavo telo uvijalo krajuzglaylja ležaljki, tako silovito da je izgledao kao da ga nekakve nevidljive ruke lome.Pri poslednjem trzaju on se ukočio. Obrazi su mu poplaveli.Pl'es b offo vaTri lampe sa srebrnim ogledalima osvetljavale su njegovu poprilično malenu sobu.Bio je ispružen na svom krevetu, purpurna toga prekrivala ga je skoro celog. Kada jeKlaudija ušla on je nije ni pogledao.- Plašiš li se? Centurioni i dekurioni jedva su me pustili da prodem. I ovolike lampe?Aurelijan nije odgovarao.Ona sede pored njega. Na trenutak, ne govoreći, poravnavala je svilu i zlato njegove toge.Njeno milovanje krenulo je do Aurelijanovog vrata. Nije uzdrhtao. Nije sklanjao pogledsa onoga što se nije moglo videti izmedu odvojenih svodova na tavanici.- Kohorte su saznale da su želeli da otruju dux Aurelijanusa, iste yečeri kada je slavio

svoju pobedu - izjavila je Klaudija dok mu je milovala slepoočnice. - Bes ih je tolikorazjario da ti bi mogao povesti legije sve do Rima.- Da li se pominje neko ime?- Ne još.Klaudija priguši smeh.- Ni ja još nisam izgovorila nijedno ime. Ovog puta Aurelijan je pogleda.- Nećeš pomenuti nijedno - reče joj grubo. - Sutra ću obznaniti da smo zaustavili gotskešpijune i da su oni priznali.Oni su želeli da otruju dux Aurelijanusa. Goti. Ništa drugo neću da čujem.Pogledali su se.Klaudija se savila i poljubila ga u usta.- Zašto? - šaputala je.I dalje ga je Ijubila. Nije otvarao usta, ali ju je snažno odgu-rivao od sebe. Ona ga je jošjače Ijubila. Vrhom svoga jezika pokušavala je da mu rastvori usta. Uzalud.Usprayila se naslonivši glavu na njegove grudi. Sklopila jeoći.- To i nije tako loša zamisao - dodala je tiho - Na taj način on će verovati da se plašiš dakreneš na njega. Ili da si veoma glup.Čekala je Aurelijanov odgovor. On je ostao nem. Jetko jedodala:- Ne dozvoli da u ovom času tvoje legije misle da se bojiš otrova svojih neprijatelja.Uostalom, ne treba da brineś. Nećeš ovako umreti. Majčina predvidanja...Aurelijan podiže ruku. -Ućuti!Odgurnuo ju je, ostavio svoju togu, i krenuo da sedne za sto od cryenkastog mermera kojimu je služio kao radni sto.- Ostavi me. Imam posla. Klaudija se podrugljivo nasmejala.- Imaš posla?Približila se Aurelijanu i pritisnula svoj bok o njegovo rame.- Ulpija ti se čitavog dana divila. Drhtala je od uzbudenja i sanjala je ovo veče kada ćebiti tvoja nagrada. Krevet od mesa za dux Aurelija! Jadna Ulpija sada plače od sramote usvom kreyetu. Hi se plaši da si mogao umreti od onog otrova i da bi tada mogla više da tevoli mrtvog nego živog. Nije svesna koliko je želiš za ženu, jadna i mila Ulpija.Aurelijan se prayio da ništa ne čuje. Razmotao je mape, karte °d papirusa koje su mustigle i/ Rima.Kraljica Palmire- Narayno da je želiš. - nastayljala je Klaudija - Ti je želiš, jer ti je potrebna žena. Ali tose neće desiti ako joj ne budeš prišao. Milu Ulpiju otac je vaspitavao na starinski način.Ona smatra da njen budući muž treba da pokaže žestinu pa čak i malo strasti. Uostalom,ona te voli. Trebalo bi da misliš na to, mali moj brate. Iskreno. Yoleće te iskreno ipošteno čitavog svog života, ako budeš učinio ono što je potrebno. Ona je takva.Aurelijan je umočio pisaljku u mastilo i počeo da piše. Kla-udija se nasmejala.- Razmisli o tome. Malo obične ljubavi ti neće škoditi -prošaputala je pomilovavši mupotiljak pre nego što je izašla iz prostorije.Noć se spustila na pretorijum i vladao je potpuni mrak kada se uvukla do Maksimovogkreveta.Jedva da je spavao. Probudio se skočivši. Jedina svetlost dopirala je od baldji koje suslabo gorele u dvorištu i čija se svetlost probijala kroz prozor.Dok se nadvijala nad krevetom oštrica mača bila joj je uperena u grudi. Klaudija jezgrabila sečivo i prošaputala:- Ne. Ne tako. -Kositi?Potražila je Maksimovu ruku i prinela je svom licu.- Možeš li bar prepoznati moj parfem?

- Klaudija. Šta želiš? Šta je bilo?Ona se nasmejala. Osmeh joj je bio tih i treptav, a gušila ga je Ijubeći Maksimove prste.- Ništa. Samo sam ja. Došla sam da ti załwalim što si spasio život mom Ijubljenom bratu!I dalje se smejala, spustila Maksimovu ruku do svog vrata, milovala njome vrh svojihgrudi. Maksim se napola uspravio.328P'J'es bogo va- Klaudija!- Sutra će Aurelijan objaviti da su gotski špijuni želeli da ga ubiju.Maksim potvrdi.- Zašto da ne?Klaudija mu izvuče iz ruku kratki mač koji je još uvek držao i lagano nasloni njegovedlanove na svoje grudi.- Ti znaš ko? - upitala je.- Nisam siguran - uzdahnuo je Maksim, promuklim glasom.- A na koga sumnjaš?- Kao i ti. Na Cezara.Klaudija je sklonila svoje ruke sa Maksimovih, a onda je krenula smelo da ga miluje.- Ali nije mogao sam, zar ne? Ovde su mu bile potrebne vojskovode, tu oko nas.-Da.- Poznaješ li ih?Maksim nije odmah odgovorio.Pružila mu je svoj dlan kako bi ga Ijubio dok je on svojim prstima preletao preko njenogtela sve življe i sigurnije. Ona se odvoji od njega na trenutak, lagana i drhtava.- Mogao bih da saznam ko - prošaputao je najzad.Ona se pomerila, skinula je svoju tuniku i gole kože, tražila Maksimovo telo. Držala ga jeza kosu, puštajući da je miluje i dodiruje. Poigravala se njegovim besom zbog jednogtako dugog iščekivanja, smejala se njegovom nestrpljenju i odgurivala ga.Najzad kada je prodro u nju ona se ukočila.- Biću tvoja onoliko koliko ti to budeš želeo, ali samo pod dva uslova.-Da.- Potražićeš one koji su hteli da otruju mog brata i ubićeš ih.-Da.Kraljica Palmire- Klaudija je nazirala Maksimov osmeh.-1 pomoći ćeš mi da od Aurelijana napravim Avgusta. Kolika god bila cena.Ovog puta i on se smejao.Jednim trzajem bedrima naterao je Klaudiju da zastenje, privukao je svojim ustima,Ijubio joj je dojke i šaputao:- Da, naravno. Kolika god bila cena!P1 es b og o va30PALMIRAOnako kako je bilo predvideno i kako je nalagao običaj, u vreme Quintillis-kih ida, pirkoji je Yeliki Odenat priredio za svoju svadbu trajao je četiri dana.Svakog jutra Huloj Hara dočekivao je, istom umornom i str-pljiyom učtivošću, one zakoje je Presveti smatrao da su dostojni da udu u divote njegove palate i da jedu njegovuhranu.Svake večeri, neodreden i krući nego ujutru, Hara je pratio zvanice do velikih vrata kojasu robovi otvarali, lupajući tri puta svojim štapom po kaldrmi dvorišta.Gosti su tada hitali pod raskošni, sveti trem sa svojih osamsto stubova. Tu su se upuštali usvaku vrstu poznanstva, željni da saznaju što više.

Prvo su pričali škrto, samo oni koji su ponešto znali. Oklevali su i morali da sednu da bise odmorili od proslave. Lagano su saopštavali ono što su znali. Kasnije, kada je oko njihbio dovo-Ijan broj slušalaca, bujica uspomena bivala je sve smelija. Govorili su oraskośnim darovima koje je Yeliki Odenat dao bogovima. Žrtvu koju je Presvetisvakodnevno sam prinosio. Zatim su se kroz jekwnik podsećali raskoši pira, obilja vina inapitaka, lepote sluškinja, muzike i plesa, divote svilenih kreveta i jastučića, yeselja ilepih reči. Cak i ponekih glasina.U stvari su govorili puno i najyiše o onome što su mogli videti samo na tren, a što je bilonajvažnije u toku dana,U času kada je sunce bilo na zenitu, Zenobija bi se pojayila.Kraljica PalmireHaljina, tunika i velovi su bili zadivljujući. A njeno lice, mada zbunjeno, još veća divota.Zatvorena i kruta, posedovala }e neku vrstu silovitosti koja je podsećala na ono lice kojesu ugledali nekoliko meseci ranije u času kada se čudom pojavila na kapijama Palmire upratnji jedne bele kamile, noseći kobu sa BalaminoYom zvezdom.Dakle, svakog dana u isto vreme, dolazila je na svoj krevet. Krevet prekriven kožompantera koga je ona spretno i hrabro ubila.Ostajala je veoma kratko. Verovatno čak i manje od jednog sata. Usta nije otvarala, nijegovorila, nije jela niti pila. Nikoga nije gledala, pa čak ni Yelikog Odenata.Gosti su imali utisak da je pred pred njima kip, a ne žena od krvi i mesa.Tokom njenog prisustva, razgovori bi se utišali, čak i u potpunosti prestajali, zbunjeniprisustvom nekog tako velikog. Jedini koji se činilo da nije zatečen i možda svakog danasve manje zatečen bio je Presveti.Blago se osmehivao, sa tračkom sreće na svojim usnama i u sYojim očima. Drsko ihalapljivo, grickao je urme ili grožde što ga je činilo impozantnijim nego ikada.Potom je Zenobija ustajala. Odlazila je pred Presvetim, poklanjala mu se, a odelo na njojšuštalo je poput krila ptice u letu.Nakon toga, prolazila je prostranom salom, ostavljajući iza sebe muk, i nestajala onakokako se i pojavljivala.Medutim, svi su primetili da je Ofala napuštala veliku odaju nešto malo pre nego što biZenobija ušla. Primetili su i da se Zenobija prema Abdonaju nije ništa bolje ophodila. Svisu zapazili da je već posle drugog dana, Yelikog Odenata zamarao razgovor njegovogtasta, te da je odgovarao na njegovu Ijubaznost veoma kratko.P1 es bogovaNajzad, svi su yideli da Presveti sa puno poštovanja i naklo-nosti dočekuje onog koga jeImperator postavio za prefekta Palmire i koji je bio niko drugi do Elijus, bivši tribunkohorte. Za jedne, ovaj novi vojnik kao i dolazak jedne legije u grad, bio je iznenadenje,a za druge nije. Zli jezici govorili su o pažnji koju je Hajran poklanjao mladom prefektu.Najmudriji su ostale uveravali da Rim najzad poštuje Palmiru i njenog kralja, jer jeYelikom Odenatu data i titula zapovednika legije. Bio je tu i još jedan znak pažnje koji jecar Yalerijan hteo da pokaže Presvetom. Naime, poklanjao je iz ruku prefekta Elijusajedan skupocen koYČežić sa nakitom, namenjen njegovoj mladoj supruzi.Ono što niko nije video, bilo je zaprepašćenje prefekta Elijusa kada je spuštao draguljepred Zenobiju. Njegovo iznenadenje je bilo tako snažno da umalo nije uzviknuo: "Ali jate poznajem, video sam te!"Medutim, naviknut već odavno da bude gospodar svojih osećanja, ćutao je i sakrio bujicumisli koje su mu se iznenada vraćale u sećanje.Da li je grešio? Je li to bilo moguće?Kako uporediti lice jedne kraljice sa licem jedne raščupane špijunke? Ugledao je ponovotaj divlji pogled i tu lepotu na prašnjavom licu devojčure koja je iskočila iz zatrpanihbedema Dura Eroposa.Ne, nije grešio. To i nije bilo tako davno. Neka ga Jupiter smesta zgromi ako buduća

nevesta Yelikog Odenata nije bila ona špijunka.Ista ona koju je onaj hrišćanin poveo na konju otetom od njega, a koji je nešto ranije prednjim bio spaljen u Antiohiji!Učtivo se osmehnuYŠi, Elijus je pustio Zenobiju da raynodušno pogleda bisere i retkodrago kamenje koje se nalazilo u carskom koYČežiću. Vrativši se do Hajrana sa kojim jedelio ležaljku za obedovanje, ostao je zamišljen jako dugo i ravnodušan prema metežukoji se nastavljao.Kraljica PalmireKako je to bilo moguće? Odenat je već odavno znao kojom će se oženiti. Niko nijemogao biti obazriviji od kralja Palmire, kada je bilo reći o izboru žene koju je odlučio dastavi na tron kraj sebe.Dakie?Morao je da razmisli. Nije smeo ni jednog trenutka da kaže Presvetom da njegovanevesta nije bila ona za koju je želela da je smatraju.Koja je tajna ove veze? Tajna koju do ovog časa niko nije znao. Tajna koja će jednogdana biti vrednija od zlata za imperatora Yalerijana.Prevara koja će poslužiti Hajranu i njegoyoj tetki da se oslo-bode ove neveste. A koja će,više nego ikada, poslužiti poslovima guvernera Makrijana i ličnoj Elijusovoj ambiciji.Bogovi su bili sa njima, u to nije bilo sumnje.Misli su se oblikovałe u strategiju, dok je sam Elijus ostao miran sve do polovine obroka.Niko nije mogao nazreti, po-najmanje Zenobija, pretnju koja je obuzimala jedno telo,odmah tu kraj nje. Najpažljiyiji medu gostima samo su primetili jedan kratak razgovorizmedu Rimljanina i sina Presvetog. Nisu čuli reči, ali je bilo očigledno Rimljaninovonestrpljenje.Hajran, koji uopšte nije umeo da se ponaša kada mu je zapovednički Elijus naredio da setajno nadu pri kraju dana, treptao je očima, odušeyljen i sumnjičav.- Ne krevelji se! - grdio je tiho Elijus - Nije vreme za to. Svi nas mogu videti. Ono štoimam da ti kažem je veoma važno! Pobrini se da nam se pridruži i tvoja tetka Ofala.Hajran je bio preneražen Elijusovom grubošću, ali je klimnuo glavu naduren, aliposlušan. Gosti su se smeškali, uvereni da je sin Presyetog upravo bio grubo odbijen.Cak i kod Rimljana, raspoloženje i ukus su se mogli promeniti. Zadovoljstva koja sugodila jednom tribunu više nisu godila jednom prefektu.Ples boffo vaČetvrtog dana, Yeliki Odenat izgledao je svojim gostima yeseliji, ali i nervozniji negoobično. No, niko nije pokazao znak čudenja. Pilo se i smejalo sve više.Kada je Zenobija odbacila svoju kožu pantera da bi se na-klonila Presvetom, on je ustaosa svog otomana, te nasmejan i srećan uzvratio joj pozdrav. Uzeo je za ruku i poveoodajom kako bi ih svi yideli.Huloj Hara im se pridružio, snažno lupajući svojim yelikim štapom o pod. Saoduševljenjem neočekiyanim kao i njegove reči, on uzviknu:- Zenobijo, kćeri Abdonajeva, sina Malikovog, sina Nahi-movog, postani supruga!Postani kraljica Yelikog Odenata, našeg Presyetog, sina Valatovog, sina Nazoroyog,senatora rimskog carstya i kralja Palmire. Postani obožavana yelika kraljica Pal-mire!Ljudi su uzvikivali, a Odenat ih je smirio, namrštivši se. Zatim je srećnim glasom stegaoZenobijine ruke i veoma glasno poyikao:- Postala si! Zenobijo, kćeri Palmire, postala si moja supruga! Ponovo je počeloodušeyljenje i smeh. Komešanje je bilo takvoda zyanice kasnije nisu znale da odgoyore kakvo je bilo Zenobijino lice u tomtrenutku.Sa sigurnošću su se sećali kakav je bio Odenat kada je poveo svoju tek yenčanu ženu vansale. Sećali su se kako je Yeliki Odenat hodao poput mladića, uprkos težini zlatnog isrebrnog veza koji su tuniku i pantalone pretvorili u oklop.

Sećali su se pošalica koje su se izgoyarale usled pijanstva, na piru, onog trenutka kada sumladenci izašli.Ali Zenobijinog lica, Odenatoye neyeste i obožayane kraljice Palmire, ne. Njega se nisusećali.Kraljica PalmireOdenat je, ulazeći u svoju bračnu sobu, gde je već bila ona koja tek što mu je postala ženai koja je trebala da mu pride kao mužu, znao da ju je video. Da je video to lice.Čitavo njegovo iskustvo muškarca, lovca, ratnika, kralja, pa čak i rimskog senatora,potvrdivalo mu je da je ono što je video bilo najlepše lice, da je to bilo savršeno licekraljice o kome je mogao samo da sanja. Ali to nije bilo lice mlade žene, koja će podtežinom njegovog tela i strasti, postati njegova žena.Mnogo je pio, premda danas manje nego prethodnih dana. Od vina su mu čula bilaizoštrenija, manje obamrla. Samom sebi je govorio da ovaj yrhunac jednog perioda, oddana kada je Zenobija prvi put ušla u njegovu palatu, neće biti običan. Osećao je da ovaprva bračna noć neće biti kao druge.Ipak, trudio se da ne pokaže svoje misli. Pustio je da ga svuku, da ga okupaju sluškinje,što ga je nadražilo i povećalo njegovo nestrpljenje. Isprao je usta i obukao jednu dugutuniku od predivnog lana sa raznobojnim izvezenim bikovima i konjima. Prešao je rukompo postelji i, najzad, sve raspustio.Sa druge strane sobe, koja je gledala na bazene i saksije sa cvećem crvene boje, otvorilasu se jedna vrata. Zenobija je ušla, a iza nje, jedna devojka, služavka ili ko zna ko. Osobakoja svakako nije bila potrebna, mislio je Presveti Ijutito. Suviše je lepo odevena za jednuslužavku, pomisli. Njeno lice učini mu se poznatim.Odmah je primetio da se Zenobija nije presvukla. Pomislio je da se radi o hiru. Natrenutak je pomislio da se možda radi o nekakvoj vrsti neočekivane fantazije njegovežene. Ko zna, nekakva mašta, neočekivani naum za bračne igre, o kojima jeP1 es tioffo vaveć mesecima maštao. Ipak, dočekao je Zenobiju nežno, ali i značajno bacio pogled naslužavku.- Treba li ona da bude ovde?Zenobija je zaštitnički spustila ruku na devojčino rame.- Da.- uveravala je mirnim glasom - Ona se zove Dina, Presveti i ona ostaje sa tobom.Odenatu se učinilo da nije dobro čuo, namrštio se i upitao je:- Šta hoćeš da kažeš?- Dina je devojka koju si odabrao ti sam kod njenog oca u Emesu. Zar se ne sećaš?Da, sada se sećao. Jevrejski trgovac, veoma sposoban i devojka veoma mlada i veomajedra, a koja je u ovom času bila mnogo lepša nego što se sećao. Dok ju je ponovoispitivački posmatrao, oči su joj bile uznemirene i sijale se.-I?- Odabrao si je da ti bude ljubavnica, Presveti. Zato što se dopala tvojim očima i tvojojpožudi. I zato što si verovao da ćeš uz nju povećati zadovoljstvo sa svojom suprugom.Odenat je pokušavao da nade u njenom glasu neki skriveni znak koji nosi prekor iliIjubomoru. Nije ga pronašao i umalo nije ponovio pitanje: I onda? Ali ućutao je,≪ ≫uveren da ga predosećanje koje je imao trenutak ranije nije preyarilo.Uozbiljio se i pomalo loše raspoložen, šibajući Dinu pogledom, seo na krevet i izjavio:- Slušam te, ženo moja. I Zenobija je objasnila.Objašnjavala je kako je nijedno Ijudsko biće ne može do-dirnuti pa čak ni kralj, jer onanije bila tu, u ovoj palati i kraj svoga muža, čak ni u ovom gradu i u ovoj pustinji da biispu-njavala ono što sve žene, sa manje ili više umeća, ispunjavaju muškarcima.Kraljica PalmireOna je bila tu da uzdigne svoga muža do moći i veličine mnogo većih i bitnijih od onihputenih. Zato je Balamin, bog Mazina, odabrao nju onog dana kada se rodila, kao što su

svi znali. Zato je Balamin nju odredio da mu bude žena, njemu koji je bio pravi otacnjene sudbine, a ne Abdonaj koji je samo obličjem bio njen otac.Odenat je upijao reči u tišini, a onda je sa ironijom i loše prikrivenim razočarenjemupitao:- A koje su to moći i koja je to moć do koje ćeš me ti uzdignuti?- Slavno ćeš pobediti Hapura, persijskog kralja, postaćeš najyeći pustinjski ratnik, kakoSirije tako i Carstva. I bićeš slavljen kao Avgust ovde, kao i u Rimu.- U Rimu? Njihoy Aygust? - uzdahnuo je Odenat ledeno.- Sta misliš, zašto je Yalerijan ovde u Antiohiji? Zašto po-stavlja ovde jednog prefekta idovodi čitavu jednu legiju. Zašto, ako lično ne namerava da povede rat protiy Persije?Zašto, ako ne zbog bogatstva Palmire koja je danas Rimu dragocena ko-liko i bogatstyoEgipta? A venac pobede nad Hapurom, samo Imperator može spustiti na njegovo čelo.Misli na to, mužu moj, onako kako o tome, ja, već mesecima mislim...I u trenutku dok je govorila o politici i ratu Zenobija je bila ponesena nekakvomunezyerenošću, što je zapanjilo Odenata.- Gde si naučila da razmišljaš poput muškarca? - upitao je podignuvši obrvu.Zenobija se nasmejala.- Otac mi je makar dao dobre grčke učitelje. Oni svoje učenike teraju da koriste mozak!Nećeš se postideti kada bude bilo potrebno da podeliš svoje brige sa mnom.Baš kada je namerio da joj odgoyori, Zenobija se uozbiljila i dodala potpuno drugačijimtonom:- Ono što znam, to je zato što to želi Balamin i zato što me on vodi.Pi'es b ogo vaOdenat je posmatrao neodlučno. Najzad, zavrteo je glavom, misleći naglas saolakšanjem:- Ti si govorila sa Nurbelom! On ništa više ne voli od razgoyora o ratu, o Persiji i Rimu.- Govorila sam sa Nurbelom, ali ja sam Zenobija.Rekla je to sa neobičnim osmehom tako da se Odenat ponovo uznemirio.- A ja, Zenobija, od tebe ću načiniti onoga koji nosi lovorov yenac i pobedu Rimu. To jemoje obećanje, obećanje tvoje žene.Zbunjen, Odenat je bacio pogled na mladu jevrejku koja je gledala Zenobiju ne trepnuyši,potpuno očarana. Dina je bila lepa, a on je imao ukusa kada je nju odabrao za ljubavnicu.Lepota čulna, ali i mudra. Ali ipak lepota koja se nije mogla uporediti sa Zenobijinimsjajem.Zenobija ga je u ovom trenutku ostavila bez reči, strpljiya i sigurna u sebe. Rado jepoželeo da joj okrene leda i krene ka bazenu i cyeću koje je toplota poslepodneya činilamirišljavim.Toplota, miris, svetlost, sve u savršenom skladu za početak noći zadovoljstva. Pomislio jei na lov. Na završetak lova i kako je Zenobija ubila Hajranovog Ijubimca. Setio se u samojednom trenutku kako je u njoj yideo Alatu, boginju rata.Iza njega, sasvim blizu njegovog ramena, Zenobijin glas ga je trgao.- Ubila sam łjubimca tvoga sina, Presveti. -- prošaputala je, kao da je nekim uzyišenimčudom pročitala njegove misli ~ Ubila sam ga zato što je hteo da ukalja Dinu. Onu kojusi ti odabrao zbog svoje čistote. Moj zadatak bio je da je sačuyam za tebe. A tako će proćii svi ostali koji budu radili o tyojoj glavi i o tvojoj časti.Odenat se okrenuo. Raznežen, uronio je svoje oči u Zenobijin pogled.- Kako mogu znati da ne lažeś? Kako mogu biti siguran da smem da ti yerujem i dazaista želiš ono što goyoriš?Kral/ica Pa 1 mi re- Yidećeš na bojnom polju, Presveti. Tamo ćeš to lepo videti.- Ako me varaš, ako me slažeš ili me izdaš, umrećeš. Svi tvoji će umreti. Mazini ćezauvek biti proterani iz Palmire. Izvor iz koga si se rodila biće zatrovan kako bi podsećao

na izdaju.Zenobija se nasmejala mnogo više zabavljena nego zadi-yljena.- Sačekaj prvu bitku protiv Hapura i znaćeš.Odenat umalo nije popustio, kada mu je sinula jedna misao koja ga je dugo morila.- Treba mi sin, drugi sin. Zato se ženim tobom! Yidela si Hajrana. Potreban mi je sinkoga se neću stideti.- Imaćeš ga.Zenobijin glas bio je pomalo bezbojan, manje uverljiv nego trenutak ranije. Izobličio jojje lice. Ona ponovi:- Imaćeš ga, Presveti. A sutra ćeš moći da pokažeš krv na tvojim čaršavima.Zajedno sa njom, Odenat se okrenuo ka Dini. Mlada jevrejka je to potvrdila, nežnopocrvenevši. Uzdahnula je:- Biće to zadovoljstvo koje odavno čekam, Presveti. Nastao je jedan čudan trenutak.Odenat nikada kasnije nijebio siguran šta je to bilo. Činilo mu se da je u Zenobijinim očima video sjaj, nešto naliksuzama.Odlazeći iz sobe, zastala je i okrenula se:- Možeš verovati mojim rečima, Presveti. Kao što veruješ Nurbelovim rečima. A kao injemu, možeš verovati i meni, jer ja nikada ne lažem.Objašnjenja1. Dekurion (lat. decurio) - u vojsci starih Rimljana, zapo-yednik nad deset Ijudi, desetar2. Centurion (lat centurio) u vojsci starih Rimljana, zapo-yednik jedne centurije, tj. četeod stotinu, a kasnije od šezdesetyojnika3. Kohorta (lat. cohors) - kod Rimłjana predstavlja deseti deo legije, odnosno jedinicakoja se sastoji od šest centuriona4. Pilum (lat. pilum) - koplje5. Pietra Fulmine (gr.) - kamen, stena (lat. Fulmen) - munja,grom6. Optio (lat. optio ) - słobodna volja, izbor; izabrani pomoćnik,narednik7. Insulae (lat. insula ) - ostrvo ili iznajmljena kuća8. Sol-Invictus (lat. sol) - sunce; (lat. iiwictus) - nepodeden9. Domus (lat. domus ) - kuća, dom; otadžbina10. Lararijum (lat. lararium ) - domaća kapelica ili mesto kraj ognjišta11. Parazonijum (ital. parasole ) - štit, suncobran12. Atrijum (lat. atrium ) - stan ili kuća13. Triklinijum (lat. triclinium) - mesto za odmor14. Magna Pater (lat. Magnus pater ) - veliki otac, voda15. Kaldarijum (lat. caldarius ) - topla kupaonica16. Tepidarijum (lat. tepidus ) - prostorija sa mlakom vodom17. Agora (gr.)'- u starogrčkim gradovima bio je glavni trg18. Augurii (lat. augurium) - opažanje i tumačenje znakova po ptičjem letu; znamenje;proročanstvo; slutnja19. Templum (lat. templum ) - posvećeno mesto, hram, svetilište20. Yomitorijum (lat. yomitus, povraćanje) - prostorłja za po~ vraćanje koje su bogatiRimljani upražnjavali21. Principales (lat. principalis) - prvi, glavni22. Cingulum (lat. Cingulus) - pojas23. Oliban (lat. olibanum) - tamjan24. Peristili (gr.) - galerije sa stubovima25. Epitrahilj (gr.) - deo odežde pravoslavnih sveštenika koji se nosi oko vrata i stoji

ispod glavne, gornje odežde26. Azima (gr.) - jevrejski pashalni beskvasni hleb27. Sudatorijum (lat.) - soba za preznojavanje, sauna28. Dux majorum (lat.) - veliki vojskovoda, veliki yladalac29. Mithraceum (lat.) - svetilište boga Mitre30. Velit (lat.) - lako naoružan vojnik, član vojne trupeKraljica PalmireZlatni okoviKnjiga drugaKraljica PalmireKnjiga prva Ples bogova / A. B. DanijelIzdavač: SEZAM BOOK, ZrenjaninPlasman: Tel/fax: 023/896-592; 064/188-95-73Tiraž: 1000 ISBN: 86-86003-13-3CIP - KaTanornsauHJa y ny6jiHKauHJH Hapo/jHa 6n6jinoTeKa CpGiije, Beorpazi821.133.1-31MHHJEJl, AHToaH E.Kraljica Palmire, Knjiga prva, Ples bogova : roman / A. B. Danijel; [prevod DraganaMilosavljević]. - Zrenjanin : Sezam Book, 2006 (Beograd : Plavo slovo). - 341 str. ;21cmPrevod dela: La Dance des dieux / A. B. Daniel. - Tiraž 1.000. - Objašnjenja: str. 341.ISBN 86-86003-13-3 COBISS.SR-ID 131959820KRALJICA PALMIREPLES BOGOYA240. g.n.e. U času kada je Rimsko Carstvo napadnuto sa svih strana,kada Bog prvih hrišćana, proganja rimske bogove, jedna princeza susrećfse sa Aurelijanom u strastvenoj i veličanstvenoj borbi bez milosti.Jedne noći, pod nomadskim šatorom, u pustinji nadomak Palmire, raćtase jedna devojčica. U času kada je prvi put zaplakala, plamena kuglaobasjala je nebo i pala na zemlju. Na tom mestu izbila je voda iz peska.Zadivljen tim čudom koje će promeniti život njegovog plemena, njenotac joj daje ime Zenobija, "dar Božji".U istom trenutku, na obalama Dunava, jedan mladi vojskovoda borise sa svojim malobrojnim četama protiv dve hiljade varvara. Pobedićezałwaljujući podršci rimskih bogova. Iste večeri, nakon bitke,postaje mitski heroj koji je spasio Carstvo.Tada se ukrštaju sudbine onih koji će se uskoro boriti za najveću moć:Zenobija, kraljica Palmire poštovana na čitavom Istoku kao boginjai poslednji veliki Imperator i ratnik.Pod imenom A. B. DANI]EL, romanopisac Žan-Danijel Baltasat, sa svojimsaradnikom zaduženim za istorijska istraživanja, Bertranom Uetom,poklanja nam ovaj veliki roman o strastima i avanturama, zasnovan na veomadobro proučenim istorijskim činjenicama. Njihov prethodni roman INKE postigaoje ogroman svetski uspeh sa više od 500.000 primeraka prodatih u Francuskoji bio ie vreveden na 25 jezika.