ZELENO UVENUĆE Verticillium albo-atrum, V. dahliae

Autor: Aleksandra Savić

Zeleno uvenuće je široko rasprostranjeno oboljenje povrtarskih biljaka familije Solanaceae. Patogen naročito zahvata papriku i paradajz. Javlja se na 200 vrsta zeljastih i drvenastih biljaka, pre svega vrste familije Solanaceae (paprika, paradajz, plavi patlidžan, krompir), Cucurbitaceae (krastavac, lubenica, dinja) i druge. Najveće štete kod nas su zabeležene u dolinama reka Save, Morave, Nišave i Timoka. Simptomi Opšti simptom bolesti je uvenuće biljaka. Ono najčešće nastaje tokom vegetacije pri čemu biljka zadržava zelenu boju, pa se zato i naziva “zeleno uvenuće” Simptomi zavise od vrste biljke domaćina, patogenosti soja i otpronosti sorti. Dakle, karakterističan simptom oboljenja je uvenuće biljaka ili pojedinih njenih delova, koje se manifestuju najpre gubljenjem turgora lišća. U prvim fazama zaraze infekcije biljke nakon noći ili navodnjavanja povrate svežinu, ali parazit se razvija, zaposeda sudovno tkivo biljke ometajući njegovu funkciju, što dovodi do potpunog uvenuća biljaka u roku od nekoliko dana.

Na uzdužnom preseku prizemnog dela stable uočava se mrka obojenost sudovnog tkiva,

što predstavlja karakterističan simptom zelenog uvenuća.

Zaražene biljke imaju skraćene internodije i žbunast izgled.

Na lišću ovakvih biljaka uočavaju se simptomi nekroze ivice

koja sve više zahvata lisno tkivo.

Simptomi opisani kod paprika slični su i na plavom patlidzanu.

Na paradajzu nema pojave uvenuća biljaka, niti se remeti njihov porast i razviće u takvoj meri kao kod paprika.

Tek na starijem lišću nastaju hlotrotične pege koje potom nekrotiraju.

Mrka obojenost sudovnog sistema, uočljiva na uzdužnom preseku prizemnog dela stable,

karakteristicčan je znak zelenog uvenuća paradajza.

Patogen se održava u zemljištu trajnom micelijom (telo gljive), V. albo-atrum i mikrosklerocijama (tvorevine gljiva koje su otporne na nepovoljne uslove i služe za održavanje gljiva), V. dahliae na biljnim ostacima ili korovskim biljkama. Micelija i konidije (spore, jednoćelijska ili višećelijska reproduktivna jedinica gljive koja je sposobna da klija i da proizvede nove individue), imaju slabu konkurentnu sposobnost prema mnogim zemljišnim mikroorganizmima, tako da se van biljke domaćina u njemu kratko održavaju, oko šest meseci. Patogenu pogoduju vlažna zemljišta i temperature od 21-27°C.

Mikrosklerocije u zemljištu mogu održati vitalnost do 15 godina, ali to je najčešće do dve godine. Infekciju korena mladih biljaka ostvaruje micelija direktno kroz epidermis ili korenove dlačice i kroz povrede. Micelija najpre kolonizira parenhimsko tkivo, a odavde prodire u ksilem. Tek u ksilemu nastaje njen intezivan porast. Iz sudovnog tkiva micelija dospeva na površinu lišća i duž lisnih nerava obrazuje konidije i konidiofore.

Konidije se rasejavaju kišnim kapima i tako dospevaju u zemljište. U njemu, u kontaktu sa korenovim sistemom domaćina, ostvaruje sekundarne zaraze. U povoljnim uslovima zaraza se sa lokalnih žarišta može proširiti na ceo usev. U obolelim biljnim organima micelija formira V. dahliae formira mikrosklerocije, a V. albo-atrum trajnu miceliju, čime se ciklus završava. Mere zaštite Kao preventivne mere zaštite obavezno primenjivati pravilan plodored, upotreba otpornih sorti , uklanjati obolele biljne ostatke, vršiti dezinfekciju supstrata pri proizvodnji rasada. Papriku na istoj površini treba gajiti tek svake pete godine, a u plodosmeni uvoditi biljne vrste koje nisu domaćini opisanom patogenu (žitarice, kukuruz, soja, šećerna repa, a od povrća pasulj, boranija, grašak i kupus). Biljne ostatke posle žetve ili berbe treba uništiti. Zemlja za gajenje biljaka u zatvorenom prostoru termički ili hemijski treba dezinfikovati. Direktne mere zaštite biljaka primenom fungicida nemaju veći praktični značaj, samo neki fungicidi sistemičnog delovanja primenjeni zalivanjem na bazi (benomila ili propamokarb-hidrohlorida) imaju uticaj na parazita. Oni ne sprečavaju infekciju, već samo zaustavljaju razviće gljive dok traje delovanje aktivne materije preparata, a po njemom razlaganju gljiva nastavlja da se razvija. Zeleno uvenuće je bolest koja se najčešće javlja pred samu berbu. Biljka se inficira tako što gljiva preko korena ulazi i zauzima provodne snopove i sprečava snabdevanje nadzemnih delova vodom. U početku, biljke tokom dana izgledaju kao da su zahvaćene sušom a kasnije se povrate u normalno stanje. Bolest brzo napreduje pa lišće počne da žuti, vene i otpada. Nakon infekcije bolest se ne može suzbiti te su efikasne jedino preventivne mere od kojih je plodored najbolji.

literatura: Mijatovic, M., Obradovic, A., Ivanovic, M., Zaštita povrća, Beograd

http://www.agropress.org.rs/tekstovi/15081.html