Džordž Ricer

SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI

KORENI Preveli s engleskog jezika

Smiljana Skiba i Dušan Pavlović

C/ly>K5EHHi

Izvornik

George Ritzer

Contemporary Sociological Theory and Its Classic Roots :

T h e Basics 2d Edition

Copyright © 2007, 2003 by The McGraw-Hill Companies, Inc. All rights reserved.

Copyr ight © J P Službeni glasnik, 2 0 0 9 www.slglasnik.com

Sva prava pridržana

KRATAK SADRŽAJ

Predgovor srpskom izdanju 13 Predgovor autora 25 O autoru 29 1. Uvod u sociološku teoriju 31 2. Klasične sociološke teorije (1) 49 3. Klasične sociološke teorije (2) 89 4. Savremene grand-teorije (1) 111 5. Savremene grand-teorije (2) 173 6. Savremene teorije svakodnevnog života 215 7. Savremene integrativne teorije 263 8. Savremene feminističke teorije

(zajedno s Patrišom Madu Lengerman i Džilijan Nibruk). . 295 9. Postmoderne grand-teorije 339 10. Teorije globalizacije 393

Rečnik 437 Indeks 452

DETALJAN SADRŽAJ

PREDGOVOR SRPSKOM IZDANJU 13 PREDGOVOR AUTORA 25 O AUTORU 29 1. UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU 31

Kako nastaje sociološka teorija 31 Definisanje sociološke teorije 36 Nastanak sociološke teorije: jedno realističnije gledište . 37

Multikulturalna socijalna teorija 39 Pregled knjige 42 Sažetak 46 Literatura za dalje čitanje 47

2. KLASIČNE TEORIJE (1) 49 Emil Dirkem: Od mehaničke do organske solidarnosti. 49

Dve vrste solidarnosti 49 Promene u dinamičkoj gustini 50 Kolektivna svest 52 Krivično i restitutivno pravo 54 Anomija 55

Karl Marks: Od kapitalizma do komunizma 58 Ljudski potencijal 60 Otuđenje 61 Kapitalizam 63 Komunizam 67

Maks Veber: Racionalizacija društva 70 Društveno delanje 70

Ponašanje i delanje 71 Vrste delanja 73 Vrste racionalnosti 76 Protestantska etika i duh kapitalizma 78 Konfučijanizam, hinduizam i kapitalizam 80 Strukture vlasti i racionalizacija 81

Sažetak 87 Literatura za dalje čitanje 88

8 D Ž O R D Ž RlCER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

3. KLASIČNE TEORIJE (2) 89 Georg Zimi: Narastajuća tragedija kulture 89

Asocijacija 90 Forme i tipovi 90 Svest 91 Veličina grupe 93 Distanca i stranac 96 Distanca i vrednost 98 Objektivna i subjektivna kultura 99 Podelarada 100

Torsten Vehlen: Sve veća kontrola biznisa nad industrijom 100

Biznis 101 Industrija 102

Džordž Herbert Mid: Socijalni biheviorizam 105 Akt 106 Gestovi 107 Značajni simboli i jezik 108 Sopstvo 109 Ja i mene 113

Sažetak 115 Literatura za dalje čitanje 116

4. SAVREMENE GRAND-TEORIJE (1) 111 Strukturalni funkcionalizam 111

Funkcionalna teorija stratifikacije i njene kritike 119 Strukturalni funkcionalizam Talkota Parsonsa . . 122 Strukturalni funkcionalizam Roberta Mertona

Teorija sukoba 148 Rad Ralfa Darendorfa 148 Vlast 151 Grupe, sukob i promena 154 Opšta teorija sistema 155 Rad Niklasa Lumana 155 Samostvarajući sistemi 158 Diferencijacija 162

Sažetak 170 Literatura za dalje čitanje 172

D E T A L J A N S A D R Ž A J

5. SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) 173 Neomarksistička teorija 173

Kritička teorija i pojava kulturne industrije . . . . 174 Od fordizma do postfordizma 185

Proces civilizovanja 193 Primeri procesa civilizovanja 193 Objašnjavanje promena: produženje lanaca

zavisnosti 196 Studija slučaja: lov na lisice 198

Kolonizacija sveta života 199 Svet života, sistem i kolonizacija 200 Racionalizacija sistema i sveta života 203

Moloh modernosti 204 Moloh 205 Prostor i vreme 206 Refleksivnost 207 Nesigurnost i rizici 209

Sažetak 212 Literatura za dalje čitanje 213

6. SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA 215 Simbolički interakcionizam 215 Dramaturgija 220

Dramaturgija 221 Upravljanje utiscima

Etnometodologija i konverzacijska analiza 232 Definicija etnometodologije 232 Objašnjenja 234 Neki primeri 236 Ostvarivanje roda 239

Teorija razmene 240 Teorija razmene Džordža Homansa 240 Osnovne propozicije 245

Teorija racionalnog izbora 251 Model u najosnovnijim crtama 251 Osnove društvene teorije 255

Sažetak 258 Literatura za dalje čitanje 261

1 0 D Ž O R D Ž RlCER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

7. SAVREMENE INTEGRATIVNE TEORIJE 263 Jedna integrisanija teorija razmene 263

Odnosi razmene i mreže razmene 265 Moć - zavisnost 268 Integrativnija teorija razmene 269

Teorija strukturacije 270 Elementi teorije strukturacije 273

Kultura i dejstvenost 277 Habitus i polje 278

Prevazilaženje subjektivizma i objektivizma . . . . 280 Habitus 282 Polje 285

Sažetak 291 Literatura za dalje čitanje 293

8. SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE (napisano s Patrišom Madu Lengerman i Džilijan Nibruk) 295 Osnovna teorijska pitanja 296 Savremene feminističke teorije

Rodne razlike 301 Rodna nejednakost 303 Rodno ugnjetavanje 309 Strukturalno ugnjetavanje 318

Ka feminističkoj sociološkoj teoriji 329 Sažetak 337 Literatura za dalje čitanje 338

9. POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 339 Prelaz industrijskog ka postindustrijskom društvu . . . 339 Unapređenje veštine upravljanja (i druge grand-teorije) 344

Unapređenje veštine upravljanja 345 Ostale Fukoove grand-teorije 352

Postmodernost kao sazrevanje modernosti 354 Da li se učimo da živimo sa ambivalencijom?. . . 357 Postmoderna etika 359

Uspon potrošačkog društva, gubitak simboličke razmene i rast simulacija 361 Od proizvođačkog do potrošačkog društva 362

D E T A U A N S A D R Ž A J 1

Smrt simboličke razmene i porast simulacije . . . 367 Potrošačko društvo i nova sredstva za potrošnju 374 Dromologija 381 Feminizam ipostmoderna socijalna teorija 385 Sažetak 388 Literatura za dalje čitanje 390

10. TEORIJA GLOBALIZACIJE 393 Glavni socijalni teoretičari o globalizaciji 397

Entoni Gidens i „odbegli svet" globalizacije . . . . 397 Ulrih Bek i politika globalizacije 398 Zigmunt Bauman o posledicama globalizacije . . 400

Kulturna teorija 401 Kulturni diferencijalizam 402 Kulturna konvergencija 407 Kulturna hibridizacija 415

Ekonomska teorija 420 Transnacionalni kapitalizam 420 Imperija 423

Politička teorija 428 Ostale teorije 433 Sažetak 435 Literatura za dalje čitanje 436

REČNIK 437 INDEKS 457

PREDGOVOR SRPSKOM IZDANJU

Knjiga Džordža Ricera Sociološka teorija i njeni klasični ko-reni predstavlja jednu od tri autorove verzije pregleda sociološ­kih teorija koje je napisao od kraja 1980-ih godina. Najsveobu-hvatnija je trilogija koju čine: Classical Sociological Theory (peto izdanje 2007), Contemporary Sociological Theory (sedmo izdanje objavljeno 2007) i Postmodern Social Theory (prvo izdanje izašlo 1997). Ta trilogija, s preko 1.500 strana, ima i svoje dve kra-če verzije. Obimnija verzija, Sociological Theory (sedmo izdanje, 2007), ima 800 strana, a druga verzija je ova knjiga, ona u origi­nalu ima 315 strana (drugo izdanje objavljeno 2007). (Svi poda­ci o Ricerovoj produkciji i s najavama budućih izdanja njegovih knjiga mogu se naći na http://www.georgeritzer.com.)

Sociološka teorija i njeni klasični koreni namenjena je prven­stveno studentima početnih godina fakulteta koji su već uvedeni u sociološke koncepte i probleme, ali sada žele (ili moraju) da ih sagledaju iz jednog teorijskog ugla. Osim toga, ona je prilago­đena studentima kojima je znanje iz sociološke teorije i teorije društvenog ponašanja neophodno, iako sociologija nije glavni predmet njihovog izučavanja.

Ricerova Sociološka teorija karakteristična je po tome što ima jednu ideju vodilju koja prožima celu knjigu. Ricer poku­šava da izloži najvažnije savremene sociološke teorije, stavljajući naglasak na globalizovano društvo potrošnje i njegove posledice po društveno ponašanje i obrasce društvene interakcije. Pored toga, on savremene teorije želi da poveže s njihovim klasičnim korenima, to jest klasičnom sociološkom teorijom.

Ricer je glave 2 i 3 posvetio klasičnim sociološkim teore­tičarima (Dirkem, Veber, Marks, Vehlen, Mid i Zimel), a glave 4-10, savremenim teoretičarima. Tu su predstavljeni funkciona­lizam, teorija sukoba i sistemska teorija (glava 4), neomarksistič-ka teorija (glava 5), teorije svakodnevnog života (glava 6), inte­grativne teorije (glava 7), feminističke sociološke teorije (glava 8), postmoderne socijalne teorije (glava 9) i teorije globalizacije (glava 10).

1 4 D20RDŽ RlCER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

Iako Ricer funkcionalizam, teoriju sukoba, sistemsku teori­ju, dramaturgiju i etnometodologiju, o kojima govori u glavama 4-6, ubraja u savremene teorije, danas ih sve manje socioloških teoretičara koristi. Te teorije, kao i one klasične, sve više pred­stavljaju inspiraciju. Čini se da je njihov glavni nedostatak jed­nostranost u insistiranju na akterima ili na strukturama čemu je, uzgred, sociološka teorija sklona od samog početka. Na primer, funkcionalisti su potpuno zanemarivali delovanje pojedinaca van onoga što društvene strukture „propisuju", dok su etnometodo-lozi tvrdili da društeni poredak ne postoji.

Od kraja 1970-ih godina u sociološkoj teoriji nastaje jedan novi trend po kome je i aktere i strukture nužno uzeti podjedna­ko ozbiljno. Danas najveći broj teoretičara funkcioniše unutar paradigme koja se može nazvati integrativnom ili sintetičkom. Prema tome, može se reći da izlaganje savremene teorije počinje tek od glave 7 u kojoj se izlažu teorija razmene Ricarda Emer-sona, teorija strukturacije Entonija Gidensa, morfogenetski pri­stup Margaret Arčer i sociološka teorija Pjera Burdijea. S obzi­rom na to da i Arčer i Burdije kulturi pripusuju važno mesto u reprodukciji i elaboraciji društvenih odnosa, prava je šteta što se u ovoj glavi nije našlo mesta za „strogi program" kulturne socio­logije Džefrija Aleksandera koji na kulturu gleda kao na zasebnu promenjivu kojom objašnjava društvene promene i društveno ponašanje. Ova glava ukazuje na to da više nije moguće promi­šljanje bez pokušaja integracije makronivoa i mikronivoa (kako su to pokušavali funkcionalisti ili etnometodolozi), već da savre­mena sociološka teorija mora biti objedinjujuća.

Glava 8 posvećena je feminističkim pogledima na sociološ­ku teorijsku misao. S obzirom na to da je feministička sociološka misao u našoj sociologiji do sada bila zapostavljena, Ricerov udž­benik bi, ako ni zbog čega drugog, mogao biti vredan zbog toga što je feminističkoj sociološkoj teoriji posvećeno čitavo poglavlje. Glavni feministiki teorijski pristupi koji su ovde izloženi - kul­turni, biološki, institucionalni, interaktivni, fenomenološki, li­beralni, psihoanalitički, radikalni i socijalistički feminizam, kao i teorija intersekcionalnosti - ukazuju na multidisciplinarnost fe­minističke misli, ali ključna vrednost ove glave jeste u otkrivanju

P R E D G O V O R S R P S K O M I Z D A N J U 1 5

niti koja objedinjuje sve feminističke teorije čiji je cilj dovođenje u pitanje postojeće društvene strukture, čime se otvara pitanje položaja žena u njima.

U glavi 9 predstavljeni su najvažniji postmoderni socijalni teoretičari počev od Danijela Bela, preko Zigmunta Baumana, Mišela Fukoa i Zana Bodrijara. Ova glava ima za cilj da pokaže kako tri glavne karakteristike savremenog postmodernog druš­tva - moralni relativizam, društvo nadzora i kontrole, i porast potrošnje - utiču na društvene odnose i društvenu organizaci­ju. Osim toga, po prvi put se u jednom sociološkom udžbeniku na srpskom jeziku pojavljuje i dromologija Pola Virilija, do sada uglavnom nepoznata domaćoj akademskoj zajednici (izuzev teo­retičarima filma), iako je svoju najvažniju knjigu Virilio objavio još 1977. godine.

Budući da dobar deo ovdašnje društvene (ne samo sociološ­ke) akademske zajednice ima veliki otpor (ponekad, s pravom) prema postmodernistima i njihovom načinu teoretisanja, ova glava se - s obzirom na to da je pisana na jedan jasan i nepreten-ciozan način, što inače nije karakteristika nepotrebno zamršenog i pompeznog stila mnogih postmodernih mislilaca (uključujući tu i neke naše) - preporučuje upravo onim društvenjacima koji su oduvek gajili odbojnost prema postmodernizmu. Ako ovaj udžbenik imalo doprinese tome da se nove generacije studenata odškoluju a da pri tome ne izgrade otpor prema postmoderni-stičkoj misli, to bi se već moglo smatrati njegovom priličnom vrednošću.

Konačno, u 10. glavi, Ricer izlaže različite teorijske pristupe globalizaciji. Iako se izlažu različite teorije (političke i ekonom­ske), srž glave čine kulturne teorije globalizacije koje se, prema podeli koju Ricer preuzima od Jana N. Pitersena, mogu razvrsta­ti u tri grupe:

• kulturni diferencijalizam (po kome se svet sve više kul­turno razlikuje, što povećava šanse za globalni sukob);

• kulturna konvergencija (po kojoj svetske kulture sve više liče jedna na drugu); i

• kulturna hibridizacija (po kojoj svet sve više predstavlja hibridan spoj različitih kultura).

1 6 DžORDŽ RlCER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

Za Ricera, najvažnija su poslednja dva procesa. Kulturna konvergencija počiva na konceptu grobalizacije, a kulturna hi-bridizacija na konceptu glokalizacije. Analizom tih procesa, Ri-cer implicitno pokazuje kako je savremena sociološka teorija, u smislu teorijske rasprave, sve manje usredsređena na problem prevazilaženja dihotomije strukture i dejstvenosti (glava 7), a sve više na raspravu o tome u kojoj meri potrošačka kultura menja društvene strukture i svet u kome živimo. Teza za raspravu je, dakle, da li se savremeni svet sve više glokalizuje ili globalizuje. Ukoliko se glokalizuje, onda znači da teza o kulturnoj konver­genciji nije tačna, već je na delu kulturna hibridizacija. I obrnu­to, ukoliko se društvo grobalizuje, onda se pre može govoriti o procesu kulturne konvergencije, a ne o kulturnoj hibridizaciji.

Osnovna tvrdnja zastupnika glokalizacija i kulturne hibrid-zacije jeste da je svet pluralizovan, da su najvažniji akteri lokalni akteri, te da globalizacija izaziva specifične lokalne reakcije oda­kle nastaju posebne hibridne forme koje se odupiru homogeni­zaciji. (Kulturna hibridizacija se oslanja na postmodernu soci­jalnu misao, pa je stoga za razumevanje tog procesa od značaja razumevanje postmodernih socijalnih teorija koje Ricer izlaže u glavi 9.) Hibridizacija i glokalizacija nastaju kao posledica me-šanja globalnog s lokalnim, odnosno procesa u kome jedno im-plodira u drugo. Tako nastaje mešavina koju nazivamo glokalno (spoj globalnog i lokalnog).

Nasuprot tome, kulturna konvergencija počiva na konceptu grobalizacije (spoj privrednog rasta i globalnog rasta, pri čemu se prvi deo reči grobalizacija izvodi od engleske reči growth, što znači rast). Grobalizacija počiva na fenomenu eksplozije po kome kapitalizam ima neprestanu tendenciju širenja i rasta. U skladu s konceptualnim aparatom koji je razvio u knjigama McDonaldization of Society i Globalization of Nothing, Ricer se više bavi silama koje stvaraju konvergenciju kultura. Radi se o originalnim konceptima mekdonaldizacije i globalizacije niče­ga. Po sopstvenom priznanju, Ricer koncept mekdonaldizacije tek odnedavno vezuje za globalizaciju, dok je na početku (prvo izdanje knjige o mekdonaldizaciji društva pojavilo se 1996. go­dine) mekdonaldizacija bila razdvojena od globalizacije. Glavna

P R E D G O V O R S R P S K O M I Z D A N J U 1 7

ideja koncepta mekdonaldizacije jeste da se pokaže kako prin­cipi (efikasnost, isplativost, predvidivost i kontrola) na kojima počivaju velike privredne korporacije, poput Mekdonaldsa, sve više zahvataju ne samo privredni sistem, već mnoge druge usta­nove društvenog života u kojima organizacije igraju važnu ulo­gu - zdravstvo, obrazovanje, zabavu, kulturu, religiju, politiku itd. Ako ste primetili da više ne uživate u obrocima, to znači da se prvenstveno hranite u mekdonaldizovanim restoranima koji su dehumanizovali obrok. Ako ste primetili da vaš lekar nema vremena da vam posveti dovoljno pažnje (čak i ako odete kod privatnika i platite mu za njegovo vreme), to je zato što je čitavo zdravstvo sve mekdonaldizovanije. Ako ste ekspresno završili fa­kultet, a da ni jednom niste porazgovarali s profesorkom makar o jednoj temi koja vas je šire interesovala, jer profesorka nema vremena da se posveti svakom ponaosob (ili ako vas, zapravo, u četiri godine studiranja nikada ništa nije šire zainteresovalo), to znači da ste studirali na mekdonadizovanom fakultetu. Ako čitate novine u kojima je, da bi razumeli o čemu se radi dovoljno pročitati naslove i zaglavlja ili eventualno kratak tekst koji sledi, informišete se iz mekdonaldizovanih medija. Ako gledate tele­vizijski program na kome se nude zabavne i kulturne emisije u kojima nema kreacije, ali ima mnogo fraza, obrazaca i zalaženja u ljudsku intimu, gledate mekdonaldizovane medije.*

Po Riceru, mekdonaldizacija postaje sve više globalni feno­men: ne samo da se iz privrede preliva u druge oblasti društvenog života, već se preliva i u druga društva. Slično je i s globalizaci-jom ničega. Sadržaj glavnih globalnih proizvoda koji se ubrzano šire po svetu jeste ništa. Ljudi sve više konzumiraju proizvode koji nisu stvari {nonthings). Njih im prodaju neljudi {nonpeople), to rade na nemestima {nonplaces) kroz neuslugu inonservice). Ukazivanjem na rasprostranjenost takvih „sadržaja" koji se lako

* Ironično, na neki način i sam Džordž Ricer predstavlja verovatno naj-mekdonaldizovanijeg sociologa današnjice: svaku od svojih knjiga re­dovno ažurira, svaka je doživela nekoliko izdanja. Kao da je reč o čita­vom timu autora, a ne samo o jednom čoveku, na njegovom veb sajtu moguće je naći spisak s godinama kada će izaći naredna izdanja njego­vih knjiga. Na primer, treće izdanje knjige čiji prevod držite u rukama trebalo bi da se pojavi 2010. godine.

1 8 DžORDŽ RlCER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

globalizuju jer ih svako može lako razumeti, Ricer podupire svo­ju tezu o kulturnoj konvergenciji.

Mekdonaldizacija ima dve posledice koje radikalno menja-ju društvene odnose: prva je iracionalnost racionalnosti, a druga gvozdeni kavez racionalizacije. Četiri principa na kojima počiva mekdonaldizacija guraju organizacije ka sve većoj iracionalnosti; one se ponašaju kontraproduktivno, odnosno proizvode suprot­no od onoga što bi trebao da proizvode. To nas vodi do druge posledice - do gvozdenog kaveza. Umesto da nam služe, orga­nizacije nam svaki dan predstavljaju sve veći problem. Članovi savremenog društva zarobljenici su organizacija koje ne rade u njihovu korist, ali bez kojih život nije moguć. Iracionalnost raci­onalnosti i gvozdeni kavez racionalizacije predstavljaju deo naše svakodnevice koje vredi izučavati i u čemu sociološka teorija može da pomogne.

# # *

Navedene savremene teorije imaju svoje „klasične korene" (teorije koje Ricer izlaže u glavama 2-4). Vrednost Ricerove knjige jeste u tome što ona uspeva da povuče paralelu između njih. Recimo, teorije integracije (ili sinteze) aktera i struktura iz glave 7 imaju svoje temelje u funkcionalizmu (Dirkem i Parsons, u glavama 2 i 4), socijalnom biheviorizmu (Mid, glava 3), kao i interpretativnoj sociologiji (Veber, dramaturgija i etnometodolo-gija, u glavama 2 i 6).

Međutim, Ricer posebnu pažnju poklanja onim klasičnim teorijama koje veću ulogu daju mehanizmima kulturne repro­dukcije na kojima nastaje društvo potrošnje. Tako u glavi 3 po prvi put u jednom udžbeniku socioloških teorija (ako se izuz­me jedan paragraf u udžbeniku Jože Goričara, o kome će biti reči kasnije) nalazimo jednog klasika koji je neobično važan za razumevanje savremenih socioloških teorija kakve su Burdijeova ili Bodrijarova a koje akcenat stavljaju na razliku (distinkciju) i potrošnju. Radi se o Teoriji dokoličarske klase Torstena Veblena. (Ta knjiga izašla je 1899. godine, a u Srbiji je doživela svoje re-izdanje 2008. godine.) Ricer joj je posvetio dobar deo glave 3, a potom u glavi 9 pokazao kako se postmoderna misao oslonila

P R E D G O V O R S R P S K O M I Z D A N J U 1 9

na Veblenovu ideju upadljive potrošnje po kojoj ljudi ne kupuju dobra da bi preživeli, već da bi se razlikovali od drugih.

Veblenov slučaj pokazuje da Ricer, u načelu, iz svake klasič­ne teorije izdvaja samo ono što je bitno za razumevanje današ-njnice. Osim Veblena, kao pravi „proroci" savremenog društva izdvajaju se još Veber i Markuze. Tako je Veber u glavi 2, između ostalog, predstavljen kroz koncept „gvozdenog kaveza raciona­lizacije" koji je, kako je Veber već tada primećivao otvorio put ka iracionalnosti racionalnosti, što je koncept na kome Ricer te­melji svoju teoriju o mekdonaldizaciji društva (glava 10). Slič­no je i s Herbertom Markuzeom. Umesto da se izlaže celokupna Markuzeova ili neomarksistička misao, izvučen je samo koncept jednodimenzionalnog društva i naglašen značaj tog koncepta za savremeno društvo i društvenu iracionalnost. Konačan zaključak mogao bi da bude sledeći. Uprkos velikim ideologijama i grandi­oznim metanarativima koji su slavili ljudski razum, uprkos pro­gresu oličenom u idejama francuske buržoaske revolucije, čini se da je način na koji je ogranizovano savremeno društvo sve iraci-onalniji: ono je sve više usmereno protiv čoveka, a ne za njega.

Za razliku od ranih udžbenika socioloških teorija štampanih na srpskom jeziku, Ricerov udžbenik nema za cilj da klasifikuje različite sociološke pravce. Ipak, njegov udžbenik obuhvatio je najveći broj savremenih teorijskih pravaca, iako su zbog dužine udžbenika morali da se pomenu samo oni najvažniji. (Doduše, teorije koje ovde nedostaju ne pominju se ni u njegovoj trilogiji koja je pet puta obimnija.) Jedan važan skup teorija koji se ne nalazi ni u ovom udžbeniku ni u trilogiji, jesu evolutivne teori­je od kojih se u poslednje vreme posebno izdvaja sociobiološka teorija koja, prilikom objašnjenja društvenog ponašanja, pridaje značaj ljudskim emocijama. U glavi 10 nedostaje koncept dizni-zacije društva, a u glavi 6, sociološka teorija Remona Budona.

* * *

Zašto je ovaj prevod bio potreban? Akademskoj zajednici u Srbiji, u kojoj postoji nekoliko pregleda socioloških teorija, ne­dostaje jedan pregled koji bi izložio savremenu sociološku teori­ju, povezao je s klasičnim korenima, a studentima istovremeno

2 0 D Ž O R D Ž R ICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

ukazao na vezu između sveta u kome žive i sociološke teorije koja o tom svetu pokušava nešto da kaže. Ovaj pregled obuhva­ta najnoviji razvoj u sociološkoj teoriji, ali takođe studente upo­znaje s nekim ranim savremenim teorijama - pogotovo teorijom razmene i teorijom racionalnog izbora (glava 6) koje najveći deo domaće sociološke zajednice zbog metodološkog individualizma sistematski izbegava od 1967. godine kada je Džordž K. Homans objavio The Nature of Social Science.

Do sada je na srpskom jeziku objavljeno nekoliko pregleda socioloških teorija. Prvi je štampan 1932. godine u izdanju Izda­vačke knjižarnice Gece Kona. Radi se o knjizi Sociologija: savreme-ni pravci i teorije Pitirima Sorokina, američkog sociologa ruskog porekla. Sorokinov glavni cilj bio je da napravi jednu klasifikaciju ranih socioloških teorija i pokaže koja od njih je „naučno tačna". Sledeći poznati pregled preveden na srpski jezik priredio je Hari E. Barns pod nazivom Uvod u istoriju sociologije (BIGZ, 1982). On je pisan tokom Drugog svetskog rata. U njemu takođe nala­zimo pokušaj klasifikacije rane sociološke teorije i obilje teorija, ali ništa više od toga. Te dve knjige korisno su štivo samo za one koji se bave intelektualnom istorijom i istorijom socijalne i soci­ološke misli. Sorokinova Sociologija pisana je tako davno da se u njoj ne pominje čak ni Maks Veber, dok se kod Barnsa ne pomi-nje funkcionalizam. A ako postoje dve klasične teorije bez kojih je nemoguće razumeti savremenu sociološku misao, onda su to Veberova sociologija i funkcionalistička sociologija.

Nešto savremeniji bio je udžbenik Jože Goričara pod na­zivom Pregled socioloških teorija: od neposrednih prethodnika do

funkcionalizma. Taj pregled, iako pisan u doba kada je marksi­zam bio jedina ideologija jugoslovenske akademske zajednice, uspeo je dosta vesto da izbegne dogmatski pristup sociološkoj teoriji na nači koji nikada nije pošao za rukom domaćim au­torima koji su se bavili istorijom političkih teorija. Na primer, Radomir Lukić i Juraj Kolaković su u Istoriji političkih i pravnh teorija (1982), odnosno Historiji novovjekovnih političkih teorija (1981) svaku teoriju procenili s marksističkog stanovišta. Osim toga, Goričarov pregled bio je za klasu iznad mnogobrojih mar­ksističkih udžbenika opšte sociologije u kojima su se delimično

P R E D G O V O R S R P S K O M I Z D A N J U 2 1

obrađivale sociološke teorije. Njegova najveća mana sastoji se u tome što se završava funkcionalizmom i što, nakon poslednjeg izdanja iz 1969. godine, nikada nije dopunjavan.

Studenti socioloških teorija u Srbiji dugo su morali da se oslanjaju na Barnsov ili Goričarov udžbenik misleći pri tom da je funkcionalizam poslednja reč u sociološkoj teoriji. Prvi savre-meniji pregled napisao je Mihajlo Pešić pod nazivom Sociologi­ja I (Čigoja štampa, 1999). Savremenost te knjige, kako ćemo videti, samo je uslovna. Ta knjiga je nerazumljiva, a tekst štur i nepristupačan studentima. Teoretičara ima previše: obrađeno je oko 75 imena na 160 stranica, što znači da je svaki teoretičar dobio po dve stranice u prošeku. Za neka imena teško je razu-meti kako su se tu našla (Tojnbi, Frojd). Takođe, neki sociolozi predstavljeni su s manje važnim konceptima i idejama od onih po kojima su prepoznatljivi. Recimo, kod Roberta Mertona au­tor pominje „izvijanje zajedničkog normativnog obrasca" (valjda je hteo da pomene Mertonov koncept anomije?), ali ne pominje koncept nenameravanih posledica koji je neophodan za razume-vanje savremenih integrativnih teorija i koncepta dejstvenosti {agency) koji u njima zauzima važno mesto.

Načelno, Pešić se u svojoj knjizi previše (ponekad i doslov­no) oslanja na Barnsov Uvod u istoriju sociologije što je dovelo do toga da mnoge savremene teorije nisu pomenute ni u fusnoti, dok su obuhvaćene mnoge čiji je značaj za savremenu sociološku misao veoma mali (Vord, Zigele, Fon Vize, Vunt, Seler). Svrha pregleda socioloških (ili bilo kojih drugih) teorija nije u tome da on obuhvati sve teoretičare za koje je autor čuo, već da predstavi samo one koji su značajni za teme i probleme kojima se bavi sa-vremena teorija. Koje će to teorije biti, menja se u zavisnosti od toga u kom pravcu se razvija društvo. Recimo, interes za Vebleno-vu teoriju svakako se nije mogao javiti u periodu kada je svetska privreda (sredinom 20. veka) bila u ekspanziji, pa nije ni čudo što Barns, koji svoju Istoriju izdaje pola veka posle prvog izdanja Veblenove Teorije dokoličarske klase, tu knjigu uopšte ne pominje. To ne uviđa ni Pešić, koji oslonjen na Barnsa, propušta da po­mene čitav niz teorija od kojih su se neke (recimo, Gofmanova dramaturgija) javile još 1960-ih godina. „Najsavremenija" teorija

2 2 DŽORDZ R ICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

koja se pominje kod Pešića jeste ona Fukoova, i to iz njegove strukturalističke (dakle, početne) faze. Iako izdata 1999. godi­ne, knjiga prof. Pešića završava se teorijama postindustrijskog društva, dakle, teorijama kojima su se sociolozi bavili 1960-ih i 1970-ih godina. Zbog čega u knjizi nisu pokrivene teorije koje su se javile krajem 1970-ih i sredinom 1990-ih godina ostaje samo da se nagađa.

Potom je na srpski jezik preveden pregled socioloških teo­rija, Mišela Lalmana, u dve knjige, pod nazivom Istorija socio­loških ideja (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2004) koji se završava teorijom Pjera Burdijea, aktuelnom 1980-ih godina. Lalmanov pregled (objavljen 1993. godine) nema nikakvu ideju vodilju, već predstavlja prost pregled različitih socioloških teo­rija, pri čemu se Kontova teorija, kojom današnje istorije socio­loške teorije obično počinju, pojavljuje tek na 50. stranici. I kod Lalmana ima „padobranaca". Tako iz njegove istorije saznajemo da u preteče sociološke misli, osim Aristotela i Platona, spadaju Džon Lok i Žan-Zak Ruso.

Ako se izuzme Burdije, kome je posvećeno dovoljno pro­stora i koji je dobro obrađen (valjda zato što je Francuz, kao i autor), jedina savremenija teorija koja se pominje kod Lalmana (iako je prilično loše i nejasno obrađena) jeste Gidensova teori­ja strukturacije. Ni Lalman ni Pešić ne pominju morfogenetički pristup Margaret Arčer. Isto je s postmodernim teorijama (što je iznenađujuće za Lalmana, jer su postmodernisti uglavnom Fran­cuzi). O teorijama globalizacije da i ne govorimo.

Jedino delo koje bi se moglo okvalifikovati kao prihvatljiv pregled savremenih socioloških teorija jeste knjiga Sociologije svakodnevnog života, Ivane Spasić (Zavod za udžbenike i nastav­na sredstva, 2004). Ona ima jasnu ideju vodilju kojom objedi­njuje različite teorije izložene u knjizi na isti način na koji to radi i Džordž Ricer. Cilj te knjige jeste da sve teorije predstavi iz ugla svakodnevice, to jest da odgovori na pitanje šta one mogu da nam kažu o svakodnevnom životu. Međutim, ta knjiga - s obzirom na to da započinje od raspada „ortodoksnog konsenzu­sa" i pretpostavlja jedno solidno predznanje klasične sociološke teorije (od Konta do Parsonsa) - previše je napredna i obimna

P R E D G O V O R S R P S K O M I Z D A N J U 2 3

za početni nivo i verovatno je pristupačna samo studentima soci­ologije, (i to onima na višim godinama studija): ona nije pisana udžbenički, iako bi u nedostatku udžbenika mogla da posluži i u tu svrhu. Jedini skup teorija koji toj knjizi nedostaju jesu teori­je globalizacije, ali one opravdano nisu obrađene, jer je predmet autorkine knjige sociologija svakodnevnog života u šta teorije globalizacije i ne spadaju.

Kako vidimo, svi dosadašnji pregledi socioloških teori­ja (osim pregleda autorke Ivane Spasić) uglavnom ne pokrivaju teme koje se u ovoj Ricerovoj knjizi koju držite u rukama nalaze u poslednje četiri glave. Nedostatak savremene sociološke per­spektive i koncepata koji iz nje proizilaze - kao što su politika razlike i identiteta, refleksivnost, mekdonaldizacija i diznizacija društva, potrošačko društvo, društvo nadzora, ubrzanje, globali-zacija ničega itd. - odražava se i na to kako se sociološko znanje prenosi u jednoj akademskoj zajednici. To se vidi po znanju so­ciologije koje studenti donesu na fakultet iz srednje škole. Socio­logija je za najveći broj srednjoškolaca, blago rečeno, jedan od najneinteresantnijih predmeta koji danas ima sličan status onom koji je nekada imao marksizam i socijalističko samoupravljanje.

Raznolikost savremene sociološke teorije, koja se prepo­znaje kod Ricera, ne vidi se nigde u srednjoškolskom udžbeniku Sociologija za III razred stručnih škola i IV razred gimnazije koji su pisali M. Mitrović i S. Petrović (Zavod za udžbenike i nastav­na sredstva, 2000). Budući da je sociologija obavezan predmet u velikom broju srednjih škola u Srbiji, nije čudo što studenti na prve godine studija dolaze s velikim otporom prema sociologiji i sociološkoj teoriji. Ricer je napisao jedan praktičan udžbenik: ono što u njemu možete pročitati zaista se može povezati sa sve­tom koji vas okružuje. U njemu se prepoznaje raznolikost teorije koja je posledica raznolikosti društva.

Razume se, daleko od toga da je ovo idealan udžbenik iz istorije socioloških teorija. Kako je pomenuto na početku ovog Predgovora, ovo je udžbenik pisan za studente kojima je sociolo­gija neophodna, ali nije glavni predmet izučavanja. Od preloma veka objavljeno je nekoliko odličnih udžbenika, priručnika i enci­klopedija koji bi i te kako mogli da posluže izučavanju sociološke

2 4 D Ž O R D Ž R ICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

misli, samo što ih je potrebno prevesti. Pored Ricerove trilogije socioloških teorija, dobar kandidat su i dva izuzetna udžbeni­ka: The Emergence of Sociological Theory (šesto izdanje, 2006) i The Structure of Sociologial Theory (sedmo izdanje, 2002) autora Džonatana Tarnera. I Tarner i Ricer uredili su po jednu značaj­nu studiju u kojima se sažima sadašnje stanje sociološke teorije: Tarner Handbook of Sociological Theory (2006), a Ricer Encyclo­pedia of Social Theory (2002). Dobar kandidat za prevod takođe bi mogao biti i Contemporary Sociobgical Theory autorki Valas i Volf (šesto izdanje, 2005). Svi ovi udžbenici daleko su obimniji i složeniji, ali i značajniji od ove Ricerove kratke verzije trilogije. Bilo bi dobro da se, u svrhu još boljeg razumevanja sociološke teorije i njenog značaja za razumevanje sveta koji nas okružuje, na srpski jezik prevede i neki od ovih udžbenika.

Još nekoliko tehničkih napomena. Na kraju svake glave u ovoj knjizi nalazi se preporučena literatura za dalje čitanje. U originalu se na tom mestu nalaze đela na engleskom jeziku. Najveći broj tih đela za čitaoce u Srbiji je nedostupan. Stoga smo smatrali da je celishodnije da se navedu dela koja su objavljena na srpskom ili hrvatskom jeziku.

U knjizi se nalazi obilje primera i ilustracija koje su prila­gođene srpskom kontekstu ili potpuno izmišljene kako bi se stu­dentima tekst još više približio. Iako će tokom čitanja biti jasno koji su to primeri, ipak navodimo da se oni nalaze na stranama 97, 98, 112, 120, 143, 147, 216, 248 (na dva mesta), 271, 289, 343, 347, 363, 364, 365 i 408.

Konačno, neophodno je zahvaliti se Ivani Spasić koja je pročitala glave 6 i 7 i dala pregršt korisnih sugestija za neka pre­vodilačka rešenja, kao i Daši Duhaček koja je dala korisne ko­mentare za prevod glave osam.

Dušan Pavlović Fakultet političkih nauka Beograd, 21. jul 2009.

PREDGOVOR AUTORA

Iako je prvo izdanje knjige Savremeno. sociološka teorija i nje­ni klasični koreni dobro primljeno, njeno drugo izdanje pretrpelo je neke suštinske promene. Dve promene se izdvajaju u odnosu na ostale. Prva je vezana za strukturu knjige. Prvo izdanje imalo je veoma unikatnu, moglo bi se čak reći idiosinkratičnu struk­turu. Iako su mnogi predavači i studenti njome bili zadovoljni, neki su smatrali da je struktura knjige konfuzna. Zbog toga sam u ovom izdanju preuredio sadržaj (dok je najveći deo materijala ostao isti), čime sam knjigu približio konvencionalnoj strukturi klasičnog udžbenika.

Posle kratkog uvodnog poglavlja, glave 2 i 3 posvećene su najvažnijim klasičnim teoretičarima i teorijama. Glave 4 i 5 bave se savremenim grand-teorijama - teorijama velikog obima, tj. teo­rijama koje pokrivaju velike istorijske periode društvenog razvo­ja. Glava 6 bavi se mikroteorijama, tj. teorijama koje su usred-sredene na svakodnevni život (delanje i interakciju). Glava 7 takode se bavi savremenim teorijama. U toj glavi izdvojene su teorije koje predstavljaju pokušaj da se integrišu makroaspek-ti i mikroaspekti sociološke teorije. Glava 8, koju sam napisao s Patrišom Madu Lengerman i Džilijan Nibruk, uvodi čitaoca u jedan od najvažnijih tipova teoretisanja danas - feminističku teoriju. Glava 9 usredsreduje se na postmodernu teoriju. Konač­no, glava 10 predstavlja novinu u ovom izdanju. Ona je potpu­no nova i u njoj se izlaže teorija globalizacije.

U poslednjih nekoliko godina postalo je jasno da je najvaž­niji napredak u savremenoj sociološkoj teoriji ostvaren upravo na polju globalizacije. Globalizacija će nastaviti da se širi u godi­nama koje dolaze i imaće sve veći uticaj na živote studenata dok su oni još uvek na studijama, ali i nakon toga. Osećao sam da je stoga neophodno da se napiše posebna glava o teorijama globa­lizacije. Nadam se da će glava 10 u tom pogledu biti od pomo­ći. Osim toga, teoretisanje o globalizaciji u najboljoj je tradiciji kako klasične tako i savremene teorije (mnogi od velikih socio­loga - poput Karla Marksa, s njegovim konceptom kapitalizma ili

2 6 D Z O R D Ž R ICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

Maksa Vebera, s njegovim konceptom racionalizacije - mogu se po današnjim kriterijumima svrstati u teoretičare globalizacije, iako smo mi, naravno, navikli da ih vrednujemo po drugim teo­retskim doprinosima). Uistinu, ako govorimo o savremenim teo­retičarima, većina današnjih velikih imena u sociologiji (Entoni Gidens, Zigmunt Bauman i drugi) bavili su se upravo globali-zacijom u svojim poslednjim radovima. Teoretičari koji se bave globalizacijom bave se jednim od najvažnijih problema današ­njice. To njihove teorije svrstava u red najznačajnijih socijalnih i socioloških teorija.

U ovom izdanju se, pored okvira u kojima se predstavljaju bio­grafske i autobiografske skice i ključni koncepti, nalaze i okviri s primerima primene socioloških koncepata na savremeno društvo. Svaka glava (osim prve) završava se temom koja ima za cilj da nas, iz ugla teorije koja je obrađena u toj glavi, inspiriše da promislimo o fenomenu koji u savremenom društvu ima veliki značaj.

Iako su svi okviri važni, posebno naglašavam one koji su novi u ovom izdanju, pogotovo one koje se tiču aktuelnih tema: „Da li Marksova teorija ima bilo kakav značaj za postkomunistički svet?" (glava 2), „Da li smo postali opsednuti sobom?" (glava 3), „Da li je 'Rat terorizmu funkcionalan?' (glava 4), „Holivudski blok-basteri" (glava 5), „11. septembar 2001. godine i stigmatizacija muslimana" (glava 6), „Polje visokog obrazovanja u Americi da­nas" (glava 7), „Teri Sijavo" (glava 8), „Porast nadzora nad našim svakodnevnim životom" (glava 9), „Al-Džazira i globalizacija" (glava 10).

Osim novih okvira, izvršene su neke izmene u drugim tipo­vima okvira. U ovom izdanju mogu se naći nove biografske i au­tobiografske skice Zigmunta Baumana, Ralfa Darendorfa, Niklasa Lumana, Herberta Markuzea i Džordža Ricera. Ima i nekoliko novih okvira pod nazivom „Ključni koncepti", u šta spadaju: Vrste samoubistava, Eksploatacija, Prostor, Definicije situacije, Funkci­je društvenog sukoba, Situacija idealnog govora, Rizično društvo, Konceptualni doprinos Carlsa Hortona Kulija i Stigma. Osim toga, čitav niz novih termina dodat je u Rečnik koji se nalazi na kraju knjige. (Svi ovi koncepti takođe mogu da se nadu na dnu svake stranice na kojoj se koncept prvi put pojavljuje.)

P R E D G O V O R A U T O R A 2 7

Sažetak poglavlja nalazi se na kraju svake glave i pokriva naj­važnije tačke izložene u njoj. Da bih izbegao prekide toka narativa, u tekstu sam namerno izostavio citate i fusnote. Na kraju svakog poglavlja nalazi se kratak spisak literature za dalje proučavanje.

Cilj ovog novog izdanja jeste dvostruk. Prvi je da se struktu­ra knjige preuredi kako bi se studentima i predavačima olakšalo njeno korišćenje. Drugi je da se izvrši ažuriranje sadržaja knjige. Knjizi je dodat jedan broj teorija (glava 10) koje su postale po­pularne u oblasti sociologije u poslednjih nekoliko godina.

O AUTORU

Džordž Ricer uvaženi je profesor na Univerzitetu Meriland u Sjedinjenim Američkim Državama. Od važnijih nagrada koje je dobio mogu se izdvojiti počasni doktorat Univerziteta La Trob u Australiji, i nagrada za izuzetan doprinos predavanju koju dode-ljuje Američko sociološko udruženje. Bio je predsednik Odeljenja za teorijsku sociologiju Američkog sociološkog udruženja, kao i Odeljenja za organizaciju i profesiju. Objavio je nekoliko udž­benika za poznatu izdavačku kuću Makgro-Hil (McGraw-Hill), medu kojima su Klasična sociološka teorija, Moderna sociološka te­orija i Sociološka teorija (sva tri udžbenika imala su po šest-sedam izdanja). Potom, njegove knjige koje se bave metateorijom — So­ciologija: multiplikovana paradigma nauke i Metateorije u sociolo­giji, a njegove najvažnije knjige o primeni društvene teorije na savremeni svet i društvo jesu Mekdonaldizacija društva (nedavno se pojavilo peto izdanje), Očaravanje raščaranog sveta i Globali-zacija ničega. Izdavačka kuća Sejdž (Sage Publications) objavila je njegova novija dela u dve knjige. Jedna je teorijska, a druga se odnosi na primenu teorije na društvo, posebno na oblast potroš­nje. Tom temom više se bavio kao osnivač i urednik lista Journal of Consumer Culture. Uredio je i Blackwell Companion to Major Social Theorists, a bio je i kourednik Handbook of Social Theory. Uredio je i dvotomu Enciklopediju drušvene teorije, a trenutno ureduje Enciklopediju sociologije. Njegove knjige prevedene su na preko 20 jezika, a samo knjiga Mekdonaldizacija društva preve­dena je na više od 12 jezika.

GLAVA 1 UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU

Kako nastaje sociološka teorija Definisanje sociološke teorije Nastanak sociološke teorije: jedno realističnije gledište Pregled knjige Sažetak Literatura za dalje čitanje

Svakodnevno teoretišemo o savremenom svetu (kao i o mno­gim drugim prirodnim i natprirodnim pojavama). Na teoretisanje nas najčešće navodi razmišljanje o nekom društvenom problemu. Možemo, na primer, da razmišljamo o odnosu naših roditelja ili o šansama tima za koji navijamo da osvoji prvenstvo. Možemo, takođe, da procenjujemo da li će Kina izvršiti vojnu invaziju na Tajvan. Na osnovu takvih spekulacija možemo razviti teoriju o na­šim roditeljima (recimo, oni se dobro slažu u braku jer su slični), o timu za koji navijamo (verovatno neće osvojiti prvenstvo zato što mu nedostaje dobar timski rad ili dobar trener) ili o mogućnostima rata (Kina neće napasti Tajvan jer rat bi mogao da ugrozi privredni razvoj Kine). Te teorije bave se društvenom realnošću i društvenim odnosima kao što su, između ostalog: ličnosti naših roditelja i na­čin na koji ličnosti utiču na međusobne odnose; timski rad i spo­sobnost osvajanja prvenstva; priroda kineske države i odnos Kine i drugih nacija u dobu u kojem se pojedinačni privredni sistemi sve više prepliću stvarajući jedan globalni privredni sistem.

KAKO NASTAJE SOCIOLOŠKA TEORIJA

Socijalni teoretičari, uključujući i one o kojima će biti reči u ovoj knjizi, rade upravo takve stvari - oni spekulišu i razvijaju teorije, a njihove teorije bave se društvenom realnošću i društve­nim odnosima. Naravno, postoje mnoge razlike između svakod­nevnog teoretisanja i onog kojim se bave društveni teoretičari:

3 2 DZORDŽ R ICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

1. Socijalni teoretičari obično teoretišu na jedan disciplino-vaniji i samosvesniji način od običnih ljudi u svakodnev­nom životu.

2. Socijalni teoretičari obično teoretišu oslanjajući se na radove teoretičara koji su radili i stvarali pre njih. Prak­tično, svi socijalni teoretičari pažljivo proučavaju dela svojih prethodnika, dok najveći broj običnih ljudi stvara teorije bez oslanjanja na bilo čiji prethodni rad. Da para­fraziramo Isaka Njutna i sociologa Roberta Mertona: ako socijalni teoretičari razvijaju bolje teorije, to je stoga što su oni sposobni da se oslone i nadovežu na ideje koje su drugi, socijalni teoretičari, uobličili pre njih.

3. Osim toga, socijalni teoretičari često upotrebljavaju baze podataka koje su sakupili oni sami ili neko drugi. Te baze podataka govore nam nešto o društvenoj realnosti ili o odnosima kojima hoćemo da se bavimo. Obični ljudi možda imaju pristup nekim podacima kada teoretišu, ali ti podaci prikupljeni su na jedan nesistematičan način i nisu obimni kao podaci kojima raspolažu teoretičari.

4. Za razliku od običnih ljudi, socijalni teoretičari objavljuju svoje teorije (neki od glavnih primera takvih radova biće predmet upravo ove knjige). One mogu da se analiziraju kritički, da postanu predmet javne rasprave, da se upotre­bljavaju kao osnova empirijskog istraživanja koje će kasnije koristiti neki drugi teoretičari itd. Rigoroznost procesa u kojem vaš rad evaluiraju (procenjuju) neki drugi teoreti­čari, koji imaju slobodu da ga kritikuju i ukazu na njegove slabe tačke, dovodi do toga da se slabo razvijene ili neko-herentne teorije izbace iz upotrebe ili nikada i ne objave.

5. Najvažnije od svega, socijalni teoretičari ne razmišljaju (barem ne profesionalno) o odnosima svojih roditelja, svom omiljenom timu ili nekom pojedinačnom druš­tvu ili naciji kao o pojedinačnim slučajevima. Teoreti­čari razmišljaju o širokom spektru društvenih problema na jedan obuhvatniji način, za razliku od običnih ljudi koji verovatno spekulišu o mnogo užim, i često čak ve­oma ličnim problemima. Pojasnimo to na tri navedena

U V O D U S O C I O L O Š K U T E O R I J U 3 3

primera. Za razliku od običnog čoveka koji će verovatno spekulisati o odnosu svojih roditelja, socijalni teoretičar će, kada razmišlja o svojim roditeljima, nužno razmi­šljati o jednom opštijem problemu, recimo prirodi brač­nih odnosa na početku 21. veka. Drugim recima, on će predmet svog razmišljanja, ma koliko bio ličan, smestiti u jedan širi društveni kontekst. Slično tome, običan čo-vek koji razmišlja o šansi njegovog tima da osvoji šam-pionat, razlikovaće se od socijalnog teoretičara koji će se baviti pitanjem da li su odnosi tokom takmičenja na tom šampionatu pravedni, ako se uzme u obzir to da sporti-sti zarađuju velike svote novca i da novac ima veliki uti-caj u savremenom sportu. Konačno, umesto da teoretiše o Kini, socijalni teoretičar će najverovatnije razmišljati o Kini kao primeru savremene nacionalne države u eri glo­balnog kapitalizma (vidi glavu 10).

Iako društveni teoretičari razmišljaju u opštim crtama, to ne znači da su pitanja kojima se oni bave isključivo od akadem­skog interesa. U stvari, ta pitanja su odabrana često upravo zbog toga što su teoretičari za njih zainteresovani lično, odnosno zato što ona imaju veliku važnost za njihove lične živote. Problemi i napetosti u bračnim odnosima njihovih roditelja, ili čak njiho­vim sopstvenim, mogu da navedu sociologe da teoretišu o op-štem problemu savremene porodice i o problemima s kojima se ona suočava u savremenom društvu. Najbolje sociološke teorije često proističu upravo iz dubokih ličnih interesa teoretičara.

To, međutim, otvara jednu dilemu. Ako najbolja teorija proizilazi iz snažnog ličnog interesa, hoće li to iskriviti teori­ju; da li će teorija, usled uticaja ličnog iskustva, biti pristrasna? Loše iskustvo koje je teoretičar imao kao dete u svom domu ili u braku, može ga navesti da pristrasno sagleda probleme s kojima se savremena porodica suočava. Kao rezultat toga, on može da stvori jednu pogrešnu ili iskrivljenu sliku porodice. Takvo isku­stvo može teoretičara da odvede u pravcu oštre kritike koncepta nuklearne porodice. To je svakako moguće, čak i verovatno, ali teoretičari moraju da pokušaju da ličnu perspektivu i predrasude drže po strani i ne dozvole im da utiču na teoriju. Predrasude

3 4 D Ž O R D Ž R ICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

predstavljaju sveprisutnu opasnost koje teoretičari, kao i oni koji njihove teorije čitaju, moraju biti svesni kada pokušavaju da raz­mišljaju teorijski.

To što imamo jaka osećanja prema nekom problemu pred­stavlja snažan motiv za stvaranje teorije. Sociolozi koji imaju snažna osećanja o svojoj porodici ili bilo kojoj drugoj temi u so­ciologiji verovatno će predano raditi na toj temi i osećati nekakvu unutrašnju potrebu i energiju da pruže teorijske uvide u taj pro­blem. Dokle god se pristrasnost drži po strani, jaka lična oseća­nja mogu pozitivno da utiču na sociološku teoriju. Na primer, u ovom udžbeniku na nekoliko mesta pominjem Karla Marksa (1818-1883) i njegov pionirski rad o kapitalizmu (vidi glavu 2). Marksova teorija kapitalizma, na mnogo načina predstavlja jednu od najboljih u istoriji socijalne teorije. Ona je upravo bila motivi-sana Marksovim snažnim osećanjima o kapitalizmu i teškoj pozi­ciji radnika u njemu. Istina je da su ta osećanja zaslepela Marksa, koji zbog njih nije mogao da vidi neke od dobrih strana kapitali­stičkog sistema. Ali, protivteža je pronađena u činjenici da su ga ta osećanja odvela do moćne teorije dinamike kapitalizma.

Moguće je teoretisati o bilo kom aspektu društvenog sveta. Sociolozi teoretišu o pojavama o kojima očekujemo da teoretišu (politika, porodica), kao i o mnogim pojavama koje nas iznena­đuju, odnosno o kojima nikada nismo razmišljali. Na primer, ja sam napisao nekoliko radova o fenomenima kao što su restorani brze ishrane, kreditne kartice i tržni centri. Svaki aspekt društva, od najuzvišenijeg do najprizemnjeg, može biti predmet društvene teorije. Svaki sociolog ima svoju omiljenu temu i smatra da je baš ono čime se on bavi važnije i interesantnije od neke druge teme. Neki će smatrati da je najvažnije objasniti ponašanje kraljeva i predsednika. Drugi će misliti da treba istraživati svakodnevni ži­vot prosjaka i prostitutki. Neki treći, često najbolji socijalni teo­retičari, biće privučeni odnosima između uzvišenog i prizemnog ponašanja. Norbert Elijas (1897-1990) bavio se odnosom koji je, u periodu između 13. i 19. veka, postojao između ponašanja na kraljevskom dvoru i takvog prostodušnog ponašanja kao što je kopanje nosa za stolom, duvanje nosa ili puštanje vetrova (vidi glavu 5). Analizirajući svakodnevno i prostodušno ponašanje,

U V O D U S O C I O L O Š K U T E O R I J U 3 5

on je došao do zaključka da se, tokom vremena, praksa kopa­nja nosa za stolom, gledanja u maramicu nakon duvanja nosa i zvučnog i javnog puštanja vetrova polako gasila. To je povezao s promenama u ponašanju na kraljevskom dvoru što se kasnije raširilo medu običnim svetom. U osnovi, pripadnici kraljevskog dvora postali su zavisni od sve šireg kruga ljudi, zbog čega su morali da povedu računa o tome kako će njihovo ponašanje uti­cati na običan svet. Naposletku, to ponašanje pronašlo je svoj put medu niže slojeve društva. Ljudi su prestali da kopaju nos za stolom ili da zvučno puštaju vetrove pred drugima (iako ima pojedinaca koji to i danas rade).

Socijalni mislioci mogu da se fokusiraju na posebne tipove ponašanja zato što smatraju da su oni važni i interesantni. Ali to, takode, mogu da rade zato što im je tako lakše da steknu uvid u društvene odnose. Ideju je prvi izložio Georg Zimi (1858-1918). On je smatrao da je društvo sastavljeno od beskrajnog niza druš­tvenih odnosa (vidi glavu 3). Svaki društveni čin po tom gledištu predstavlja deo društvenog odnosa, a svaki od tih odnosa povezan je s drugim društvenim odnosima. Otuda, svaki dati čin ili odnos može predstavljati način pomoću kojeg se može steći uvid u to kako funkcioniše celina društva. Tako je Zimi izabrao novac i od­nos baziran na novcu kao poseban vid odnosa koji mu je pomo­gao da izvede zaključke o celovitosti modernog društva.

Iako postoji procep između socioloških teorija koje će biti predstavljene u ovoj knjizi i teorija koje stvaramo svaki dan, nema suštinske razlike između profesionalnog i svakodnevnog teoretisanja. Ako, nakon što pročitate ovu knjigu, prostudirate prethodna teoretisanja i potom teoretišete na jedan sistematičniji i organizovaniji način o opštim društvenim pitanjima, vi postaje­te socijalni teoretičar. Naravno, to što ste socijalni teoretičar neće automatski značiti da ste sposobni da proizvedete visokokvalitet­ne teorije. Vaš prvi napor verovatno neće biti onako dobar kao teorije o kojima ćemo govoriti u ovoj knjizi. U stvari, teorije o kojima ćemo govoriti predstavljaju najbolje od najboljih, dok ra­dovi mnogih socijalnih teoretičara, od kojih su neki bili veoma poznati u vreme kada su pisali, ovde uopšte neće biti razmatrani. Razlog za to je što neke od tih teorija nisu izdržale test vremena

3 6 D Ž O R D Z R ICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

i više se ne smatraju važnim socijalnim teorijama. Mnogi su po­kušali, ali samo neki su uspeli da stvore kvalitetne i važne teorije o kojima će biti reči u ovoj knjizi.

DEFINISANJE SOCIOLOŠKE TEORIJE

Glavni kriterijum kojim smo se rukovodili u odabiru teorija prikazanih u ovoj knjizi bio je taj što su to teorije koje su izdržale probu vremena. Drugi kriterijum je njihov širok obim primene. Recimo, one ne treba samo da objašnjavaju ponašanje u vašoj porodici, već u velikom broju sličnih porodica različitih naroda sveta. Još jedan kriterijum bio je taj da teorije moraju da se bave važnim društvenim pitanjima. Mnogi pitanje globalizacije (vidi glavu 10) i globalne privrede vide kao ključan problem današnji­ce, što privlači pažnju mnogih socijalnih teoretičara. Konačno, teorije o kojima će biti reči u ovoj knjizi predstavljaju plod rada sociologa i onih teoretičara iz drugih naučnih oblasti koje su so­ciolozi prihvatili kao važne. Na primer, iako ćemo u ovoj knjizi odvojiti dosta mesta za feminističku sociološku teoriju (glava 8), tek bi se za neke feminističke teoretičarke moglo reći da su so-ciološkinje (Doroti Smit, Patriša Hil Kolins), dok najveći broj socijalnih teoretičarki dolazi iz drugih naučnih oblasti. Bez ob­zira na to da li su teorije o kojima će ovde biti reči plod rada sociologa ili nekih drugih naučnika, one su važne za sociologiju, integrisane su u nju i izdržale su test empirijskog istraživanja.

Jedna formalnija definicija sociološke teorije mogla bi ova­ko da glasi: sociološka teorija predstavlja skup međusobno po­vezanih ideja koje omogućuju sistematizaciju znanja o društvu, objašnjenje tog društva i predviđanje njegove budućnosti. Dok neke od teorija koje ćemo sresti u ovoj knjizi u velikoj meri za­dovoljavaju sve ove kriterijume, neke druge ne ispunjavaju neki od ovih kriterijuma. Uprkos tome, smatramo da su sve one ra­zvijene i etablirane sociološke teorije. Bez obzira na to da li zado­voljavaju sve kriterijume ili ne, najveći broj sociologa smatra da

Sociološka teorija - skup međusobno povezanih ideja koje omogućuju siste­matizaciju znanja o društvu, objašnjenje drutšva i predviđanje njegove budućnosti.

G L A V A 1 U V O D U S O C I O L O Š K U T E O R I J U 3 7

teorije koje se nalaze u ovoj knjizi predstavljaju važne sociološke teorije. Možda najvažnije je to što se sve te teorije bave velikim idejama o problemima i temama koje se tiču svakoga ko živi u savremenom društvu.

NASTANAK SOCIOLOŠKE TEORIJE: JEDNO REALISTIČNIJE GLEDIŠTE

Do ovog trenutka smo o sociološkoj teoriji i o načinu na koji ona nastaje govorili iz jednog idealizovanog ugla. U poslednjih ne­koliko godina, veliki broj sociologa počeo je da kritikuje ovakvu sli­ku sociološke teorije i pokušao da stvori jednu realističniju sliku o tome kako teorija treba da izgleda i kako ona nastaje. Oni ukazuju na to da neki teoretičari pišu na jedan nedisciplinovan (iako ne sa­svim nemaran) način; da ne proučavaju uvek s dovoljnom pažnjom rad svojih prethodnika; da nisu uvek pažljivi i spremni da sakuplja­ju podatke koji su važni za njihove teorije; da ponekad objave svoje radove a da ih niko ne pregleda; da dopuštaju svojim ličnim isku­stvima i predrasudama da utiču na teorijske uvide itd. Sve u svemu, mnogi tvrde kako je proces stvaranja sociološke teorije daleko od savršenog procesa koji smo opisali u prethodnom odeljku.

Osim kritike rada pojedinih teoretičara, kritičari takođe napadaju opšte stanje u kojem se sociološka teorija nalazi. Oni tvrde da najbolje teorije nisu nužno one koje izdrže probu vre­mena, postanu uticajne i nađu se u knjigama kao što je ova. So­ciološka teorija je, prema ovom shvatanju, ista kao i društvo - na nju utiče širok spektar političkih faktora. Koja će teorija postati važna, a koja ne, zavisi od političkog procesa i odnosa političkih snaga u društvu:

1. Teoretičari koji su učili zanat s priznatim sociolozima, ljudima koji su zauzimali vodeće pozicije unutar sociolo­gije kao discipline, najverovatnije će postati važniji i ima­ti više uticaja u sociologiji od onih koji nisu bili te sreće da imaju tako moćne mentore.

2. Da bi neka teorija postala uticajna, važno je i to da li ona odražava dominantnu političku orijentaciju u društvu

3 8 D Ž O R D Z R ICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

u kome nastaje. Ako je teorija proizvod dominantne po­litičke struje, ona će pre postati deo sociološkog kanona od onih teorija koje su nastale unutar manje uticajnih političkih orijentacija. Recimo, u ne tako davnoj istoriji američke sociologije, politički konzervativne teorije (na primer, strukturalni funkcionalizam; vidi glavu 4) lakše su pridobijale svoje pristalice od onih teorija koje su na­stale unutar jednog radikalnog pogleda na svet (na pri­mer, teorije koje su nastale unutar marksističke perspek­tive; vidi glavu 5).

3. Teorije koje su vodile do čistih, empirijski proverljivih hipoteza, pre će biti usvojene, barem od sociologa koji pripadaju glavnim strujama, od onih teorija koje donose grandiozne zaključke neproverljive u praksi.

4. Teorije koje proizvode dominantne i uticajne društvene grupe (recimo, beli muškarci) pre će postati deo sociološ­kog kanona od onih koje stvaraju teoretičari koji pripada­ju manjinama. Radovi crnih teoretičara dugo su u SAD smatrani manje važnim i imali manje šanse da postanu deo kanona (s jednim izuzetkom; vidi okvir o Du Bojsu). Isto je važilo, barem donedavno, i za radove teoretičarki (vidi glavu 8). Teorijske ideje pripadnika kulturnih ma­njina (čikanosi ili homoseksualci) delile su istu sudbinu.

Tako dolazimo da zaključka da sociološka teorija (pogotovo način njenog nastanka) zapravo nikada ni približno nije izgleda­la onako idealno kako je opisano na početku ove glave. Među­tim, u poslednjih nekoliko decenija teoretičari su postali svesvni-ji procepa između idealnog i realnog. Kao posledica toga, veliki broj teorijskih perspektiva, kojima je pristup u središte sociološ­ke teorije bio zabranjen, u poslednjih nekoliko godina zadobio je centralno mesto u sociologiji. Tako su marksistička teorija (vidi glavu 2) i različite varijante neomarksističkih teorija (glava 5) postali deo opšte sociološke teorije, odnosno deo sociološkog kanona. Na sličan način je i feministička teorija sebi obezbedila vidljivo prisustvo u sociološkoj literaturi. Mi to ovde priznajemo ne samo time što je čitava glava 8 posvećena feminističkoj teoriji, već i time što se ona pominje i na drugim mestima u ovoj knjizi.

G L A V A 1 U V O D U S O C I O L O Š K U T E O R I J U 3 9

Uopšteno govoreći, savremena sociološka teorija karakteristična je po svojoj raznolikosti. Ona predstavlja jednu mešavinu razli­čitih teorija od kojih neke odgovaraju idealnom modelu teorije s početka ove glave, dok su neke proizvod manje idealističkog i rea­lističnijeg modela po kome teorija funkcioniše. Drugim recima, predstavnici teorijskih perspektiva koje su dugo bile isključene iz socioloških udžbenika „napeli su mišiće" i iskoristili svoju snagu unutar akademske zajednice da bi ojačali svoje pozicije i ubedili druge da je njihova teorijska perspektiva podjednako važna. Teo­rijske perspektive koje su u američkoj sociologiji dugo bile skraj-nute i zapostavljene sada zauzimaju centralno mesto u sociološ­koj teoriji s glavnim teorijama koje su već duže na toj poziciji.

Da bismo dali malo sadržaja ovoj diskusiji, u narednom odeljku razmotrićemo određen broj teorija koje su na putu da postanu kanon ili su već postale deo sociološkog kanona. Njih zajednički možemo nazvati „multikulturalna socijalna teorija".

Multikulturalna socijalna teorija

Uspon multikulturalne socijalne teorije nagovešten je poja­vom savremene feminističke sociologije 1970-ih godina. Femi­nistkinje su se žalile da je sociološka teorija dugo bila zatvorena za ženski pogled na svet. U narednim godinama, mnoge ma­njinske grupe ponavljale su ove pritužbe feministkinja. U stvari, kako ćemo videti u glavi 8, pripadnice manjina (Afroamerikanke i Latinoamerikanke) počele su da prigovaraju kako je pravo da se bave feminističkom teorijom rezervisano samo za bele žene koje pripadaju srednjoj klasi. One su zahtevale pravo da se feminiz­mom bave i pripadnici ostalih kulturnih grupa i manjina. Na taj način, feministička teorija postala je znatno diverzifikovanija, baš kao i sociološka teorija u celini.

Dobar primer sve veće diverzifikacije sociološke teorije je i uspon queer sociološke teorije. Danas je opštepoznato da klasična sociološka teorija dugo vremena nije imala šta da kaže kako o sek­sualnosti uopšte, tako i o homoseksualnosti posebno. Dok su se klasični teoretičari bavili širokim spektrom pitanja iz oblasti mo-dernosti, oni nisu imali ništa da kažu o tome kako se konstruišu

4 0 D Ž O R D Ž R ICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

moderna tela i moderna seksualnost. Čekalo se sve do 1970-ih godina, to jest do radova Mišela Fukoa (glava 9) i njegovih ideja o odnosima moći, znanja i seksualnosti da bi teoretske studije o seksualnosti i homoseksualnosti počele da se pojavljuju u većoj meri i postanu dominantnije. Fukoovi radovi doveli su do gle­dišta po kome homoseksualnost može da podrazumeva subjek­tivnost i identitet koji postoji naporedo s heteroseksualnim sop-stvom i identitetom.

VRB.DuBojs Biografska skica

Za razliku od ostalih crnih lidera (npr. Bukera T. Vošingtona) i intelektualaca kasnog 19. veka i s počerka 20. veka, V. E. B. Du Bojs (1868-1963) roden je kao slobodnjak na američkom

Severu. Pohađao je Harvard i na njemu odbranio doktorat. (Kasnije je takode studirao na Berlinskom univerzitetu.) Poznat je u sociologiji po važnim do­prinosima u oblasti urbane etnografije sadržanim u knjizi Filadelfijski crnčuga (1899) i u oblasti rasne ekonomske isto­rije opisane u knjizi Crna rekonstrukcija Amerike 1860-1880 (1935). Du Bojs

je takode bio polemičar i političar (to se manifestovalo tako­de u njegovim akademskim delima), što se snažno odražava u knjizi Duše crnih naroda (1903). Pored objavljenih radova, jedno od najvažnijih njegovih dostignuća rokom 20. veka je­ste snažno suprotstavljanje Bukeru T. Vošingtonu i ustupcima koje je on činio belcima. Du Bojs je osnovao N A C C P (Na­tional Association of Child Care Professionals, 1909) i bio njegov glavni portparol tokom druge decenije 20. veka. On je takode bio voda harlemske renesanse tokom 1920-ih godina i dobio mnoga svetska priznanja kao vođa panafričkog pokre­ta. Tokom 1950-ih godina suprotstavljao se američkoj vladi i makartijevskom gonjenju bilo koga za koga se verovalo da je komunista. Tokom 1960-ih godina odselio se u Ganu gde je počeo da radi na projekru Encyclopedia Ajricana. Du Bojs je

GLAVA 1 UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU 41

umro 1963. godine uoči marša na Vašington i uspona Martina Lutera Kinga do mesta lidera crnog pokreta. Njegova pasio­nirana briga za težak položaj crnih Amerikanaca nastavlja da utiče na univerzitetske profesore, studente, političare, aktiviste i mnoge druge.

Stiven Sidman, međutim, tvrdi da ono što odlikuje queer teoriju jeste odbacivanje bilo kakvog singularnog (jedinstvenog, nepodeljenog) identiteta, uključujući i homoseksualnost. On tvrdi da su svi identiteti multiplikovani i kompozitni (sastavljeni iz više delova), te su otuda nestabilni i isključivi. Svako od nas u svakom trenutku predstavlja skup čitavog niza identiteta kao što su seksualna orijentacija, rasa, klasa, nacionalnost, rod i starosno doba. Te komponente mogu se kombinovati i ukrštati na mnogo različitih načina. Kao rezultat, Sidman odbacuje dihotomiju ho­moseksualno—heteroseksualno, a queer teoriju usmerava u prav­cu jedne opštije socijalne teorije.

Bez obzira na to, queer teorija načelno se uzima kao primer teorije koja ima vrednosno gledište, tj. kao teorija koja gleda na svet s jednog posebnog stanovišta (vidi glavu 8). Može se očeki­vati da će u 21. veku doći do jedne prave erupcije multikultural-nih teorija koje zauzimaju specifično gledište.

Unutar skupa multikulturalnih teorija nalazimo čitav niz različitih oblika koji se razlikuju od queer teorije. Neki od pri-mera su afrocentrička teorija, domorodačka američka teorija, pa čak i teorije maskuliniteta. Navešćemo neke od najvažnijih ka­rakteristika multikulturalne teorije:

• Multikulturalna teorija odbacuje univerzalističke teorije koje imaju tendenciju da podrže one koji su na vlasti; ume-sto toga, ona pokušava da osnaži one koji nemaju moć.

• Ona pokušava da bude inkluzivna (ukljućujuća) i artikuli-še stanovište obespravljenih grupa.

• Multikulturalni teoretičari nisu vrednosno neutralni. Oni često teoretišu u ime onih koji nemaju moć i posao, ali žele da promene društvene strukture, kulturu i budućnost pojedinaca.

4 2 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

• Multikulturalni teoretičari pokušavaju da razruše jedinstvo ne samo društvene, već i intelektualne zajednice; oni time žele da zajednicu načine otvorenijom i diverzifikovanijom.

• Multikulturalisti odbijaju da povuku jasnu liniju između teorije i drugih oblika narativa.

• Multikulturalna teorija obično ima kritičku oštricu; ona je samokritična, ali kritikuje i sve druge teorije i, što je najvažnije, kritikuje društvo.

• Multikulturalni teoretičari prihvataju gledište po kome je njihov rad ograničen i uslovljen posebnim istorijskim, društvenim i kulturnim kontekstom u kome žive.

Multikulturalna teorija proizvod je rada atipičnih teoretiča­ra (između ostalog i po tome što imaju specifičan pristup teore-tisanju) koji se usredsreduju na do sada zanemarene i ignorisane teme. Multikulturalna teorija u načelu, kao i nekoliko posebnih varijanata multikulturne teorije, ubrzano postaje deo kanona so­ciološke teorije.

PREGLED KNJIGE

Ova knjiga se na prvom mestu bavi savremenom sociološ­kom teorijom. Ipak, niti je moguće naći kriterijume jasne po-dele, niti odrediti tačan datum koji bi jasno odelio klasičnu od savremene sociološke teorije. Bez obzira na to, kao početnu tač-ku klasične sociološke teorije možemo da uzmemo rani 19. vek kada je Ogist Kont, francuski socijalni mislilac koji je skovao reč sociologija (1839), počeo sociološki da teoretiše. (Uzgred, misli­oci su dugo pre toga, i u zapadnim i u drugim kulturama, razvili idejne sisteme koji su imali mnogo zajedničkih elemenata sa so­ciološkom teorijom.) Dvadesete i tridesete godine 20. veka (što je period koji se poklapa sa smrću Maksa Vebera) označavaju za­vršetak klasičnog perioda. Do tog vremena sa scene je praktično nestala prva generacija sociologa, a njeno mesto zauzela je nova generacija. Iako se koreni savremene teorije mogu pratiti nekoli­ko decenija unazad, najveći broj teorija stvoren je u drugoj polo­vini 20. veka i ostaje značajan i nastavlja da se razvija početkom 21. veka.

GLAVA 1 UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU 4 3

Glave 2 i 3 bave se glavnim teorijama i teoretičarima klasič­nog doba sociologije. Ono otprilike obuhvata kasni 19. vek i rani 20. vek. Glava 2 govori o tri mislioca - Emilu Dirkemu, Kar­lu Marksu i Maksu Veberu - koje mnogi smatraju najvažnijim teoretičarima u istoriji sociološke teorije. Glava 3 počinje Geor-gom Zimlom, teoretičarem koji se često s prethodnom trojkom svrstava u najvažnije klasične teoretičare. Ta glava takođe se bavi jednim američkim misliocem (Dirkem je bio Francuz, Marks, Veber i Ziml bili su Nemci) - Torstenom Veblenom - koji je, kao i pomenuta trojica, razvio jednu veoma široku socijalnu teoriju. Njegova teorija je u poslednjih nekoliko godina dobila na večem značaju zbog sledeće činjenice: dok su se ostale gorepomenute te­orije uglavnom bavile društvenim problemima vezanim za proi­zvodnju, Veblen se bavio potrošnjom i predvideo njenu sve veću važnost (poznata je njegova ideja o „upadljivoj potrošnji") u 20. i ranom 21. veku. Kako će se videti iz glava 5 i 9, prelazak iz pro­izvodnog u potrošačko društvo predstavlja glavno obeležje savre-menih teorija o modernom i postmodernom društvu. Poslednji mislilac koga pominjemo u kategoriji velikih klasičnih teoretiča­ra je još jedan Amerikanac, Džordž Herbert Mid. Midova teori­ja dosta se razlikuje od teorija njegovih prethodnika. Mid se više bavio svakodnevicom (iako su mnogi mislioci koji se pominju u glavama 2 i 3 takode imali da kažu ponešto o svakodnevici), a manje širim socijalnim fenomenima i društvenim promenama.

Glave 4 i 5 započinju našom glavnom temom - savremenom sociološkom teorijom. Te dve glave bave se savremenim grand-teorijama. Grand-teoriju definišemo kao širok, veoma ambicio­zan pokušaj da se ispriča priča o velikom vremenskom odsečku ljudske istorije i/ili o velikom delu društva. Prema definiciji koju upotrebljavam u ovoj knjizi, svaka teorija je grandiozna ukoliko opisuje prelazak (promenu, transformaciju) iz jednog tipa društva u drugi tip. Grandioznu teoriju nalazimo kod Dirkema (prelazak iz primitivnog u savremeno društvo), Vebera (prelazak iz feudal­nog u kapitalističko društvo), ali i kod postmodernih teoretičara kao što su Fuko (promene u funkcionisanju zatvorskih struktura)

Grand-teorije - širok, veoma ambiciozan pokušaj da se ispriča priča o velikom vremenskom odsečku ljudske istorije i/ili o velikom delu društva.

44 D20RD2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

ili Bodrijar (društvo proizvodnje koje ustupa mesto društvu po­trošnje). Po svakoj grand-teoriji moguće je utvrditi makar jednu presudnu karakteristiku na osnovu koje se može reći po čemu se ta dva tipa društva razlikuju. U stvari, sve teorije koje pominje-mo u glavama 2 i 3 mogu se shvatiti kao grand-teorije. Među­tim, fokus našeg interesovanja u glavama 4 i 5 jesu savremene grand-teorije.

Predmet glave 4 jesu dve uticajne savremene teorije: struk­turalni funkcionalizam i teorija sukoba. Ovoj drugoj teoriji još pridodajemo teoriju sistema koja je u poslednje vreme doživela uzlet i izazvala veliko interesovanje zbog doprinosa savremenog nemačkog mislioca Niklasa Lumana. Glava 5 bavi se još jednom dobro poznatom savremenom teorijom - neomarksističkom teo­rijom. Ispitaćemo njene tri najuticajnije varijante: proces civili-zovanja (Norbert Elijas), kolonizaciju životnog sveta (Jirgen Ha­bermas) i Moloh modernosti (Entoni Gidens).

Grand-teorija nije jedini tip teorije u savremenoj sociologiji. Teorije svakodnevice koje nalazimo u glavi 6 predstavljaju suprot­nost grand-teorijama. Dok se grand-teorije mahom usredsreduju na društvene strukture i društvene promene, glava 6 se usredsre-duje na teoriju svakodnevnog života: simbolički interakcionizam (koji se snažno oslanja na teoriju Džordža Herberta Mida, iznetu u glavi 3), dramaturgiju (pogotovo doprinos Ervina Gofmana), etnometodologiju (kojom se najviše bavio Harold Garfinkel), teo­riju razmene (ovde pominjemo teoriju Džordža Homansa) i teo­riju racionalnog izbora (verziju Džejmsa Koulmena).

U glavi 7 bavimo se najvažnijim pokušajima da se integrišu teorije koje se bave društvenim strukturama (iz glava 4 i 5) sa sva­kodnevnim problemima malog obima (koje srećemo u glavi 6). Počinjemo razmatranjem teorije razmene Ricarda Emersona koja nastoji da poveže probleme na mikronivou s makrostrukturama. Potom prelazimo na niz sveobuhvatnijih integrativnih teorija, uključujući tu i teoriju strukturacije (koja predstavlja najvažniji

Teorije svakodnevnog života - teorije koje se bave svakodnevnim i naizgled trivijalnim aktivnostima kao što su individualno mišljenje i delanje, in­terakcijom dvoje ili više pojedinaca i malim grupama koje nastaju kao posledica takve interakcije.

GLAVA 1 UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU 4 5

teoretski doprinos Entonija Gidensa sociologiji), pokušaj Mar­garet Arčer da integriše kulturu i dejstvenost i ambiciozni poku­šaj Pjera Burdijea da integriše „habitus" i „polje".

Mnoge teme koje se pojavljuju u prethodnim glavama ta-kode se pojavljuju u glavi 8 (sastavile Patriša Madu Lengerman i Džil Brentli), koja se bavi feminističkom teorijom. Ta teorija je, međutim, veoma obimna, obuhvata veliki broj mislilaca i to­liko je značajna da iziskuje posebnu glavu. Glava pokriva četiri varijante savremene feminističke teorije — teorije rodne razlike, teorije rodne nejednakosti, teorije rodnog ugnjetavanja i teorije strukturalnog ugnjetavanja.

Glava 9 bavi se najuzbudljivijim teorijskim razvojem kasnog 20. veka koji jednim imenom nazivamo postmoderne grand-te­orije. U toj glavi biće reči o prelasku iz industrijskog u postindu-strijsko društvo o kome u svojoj teoriji govori Danijel Bel. Zatim prelazimo na Mišela Fukoa i njegov koncept unapređenja veštine upravljanja. Nakon njega razmatramo rad Zigmunta Baumana, čija je glavna ideja da postmodernost predstavlja sazrevanje mo-dernosti. S tim je povezan i rad Zana Bodrijara o usponu potro­šačkog društva, kao i moj rad o novim sredstvima za potrošnju. Potom na red dolazi Pol Virilio i njegova dromologija ili sve veća dominacija brzine u postmodernom svetu. Naposletku, ukratko se razmatra složena veza između feminističke i postmoderne teorije.

Glava 10 bavi se onim što je u ranom 21. veku postalo naj­važnije područje novog sociološkog (i drugog) teoretisanja - teo­rijom globalizacije. Počinjemo kraćom analizom nekoliko važ­nih savremenih teorija globalizacije - teorija Entonija Gidensa, Zigmunta Baumana i Ulriha Beka. Ostatak ove glave posvećen je trima važnim tipovima teoretisanja o globalizaciji. Najpre raz­matramo kulturnu teoriju koja je sama podeljena na tri podtipa. Kulturni diferencijalizam usredsređuje se na dugotrajne (mada ne i večne) razlike među kulturama na koje globalizacija nema uti-caja. Glavni primer tog pristupa nalazimo u radovima Samjuela Hantingtona i njegovoj teoriji o sukobu civilizacija (kultura). Kul­turna konvergencija usredsređuje se na aspekte u kojima kulture postaju sve sličnije. Moj rad o mekdonaldizaciji kao globalnoj sili i sve većoj grobalizaciji „ničega", predstavlja primer takvog pristupa

46 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

globalizaciji. Konačno, kulturna hibridizacija vidi globalizaciju kao jedinstveni spoj globalnog i lokalnog. Apadurajev rad o glo­balizaciji, a posebno njegovo razmišljanje o razdvojenosti „prede-la" ovde je uzet kao dobar i važan primer tog pristupa. Druga je ekonomska teorija. Iako postoji čitav niz radova iz te oblasti, ovde ćemo razmotriti neomarksističke pristupe - analiziraćemo teoriju Leslija Sklera o transnacionalnom kapitalizmu i ideje Mišela Har-ta i Antonija Negrija o imperiji. Naposletku, reći ćemo nešto i o političkoj teoriji globalizacije, pozivajući se na primere Džejmsa Rozenaua i njegov rad o „udaljenoj blizini" i „fragmegraciji".

Sažetak

1. Svi teoretišemo, ali postoji čitav niz karakteristika koje odvajaju teoretisanje sociologa od teoretisanja običnih ljudi.

2. Fenomeni kojima se bave sociološke teorije obično imaju veliki lični i društveni značaj.

3. Svaki aspekt društva, od onog najuzvišenijeg do onog najjedno­stavnijeg i svakodnevnog može biti predmet društvene teorije.

4. Društveni mislioci mogu se usredsrediti na posebno ponašanje zato što smatraju da je ono važno i interesantno, ali to takođe mogu da urade zato što im ta ponašanja omogućuju ulazak u analizu širih društvenih struktura.

5. Teorije koje se pominju u ovoj knjizi imaju čitav niz zajedničkih karakteristika, uključujući i to da su izdržale test vremena i da imaju širok obim primene, da se bave najvažnijim društvenim pi­tanjima i da su rezultat rada sociologa ili onih teoretičara koji su u sociologiji ostavili značajan trag.

6. Jedna formalnija definicija sociološke teorije, iako tek nekoliko teorija u potpunosti odgovara takvoj definiciji, mogla bi da glasi: to je skup međusobno povezanih ideja koje omogućuju sistema­tizaciju znanja o društvenom svetu, objašnjenje tog sveta i pred­viđanje njegove budućnosti.

7. Iako postoji idealizovana slika načina na koji sociološka teorija funkcioniše (na primer, najbolje ideje postaju deo sociološkog kanona), činjenica je da je realnost često sasvim drugačija i da politički faktori igraju važnu ulogu u nastanku i funkcionisanju teorije, a pogotovo u njenoj društvenoj prihvaćenosti.

GLAVA 1 UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU 4 7

8. Kritika idealnog modela i otkrivanje realnog sveta sociološke te­orije omogućili su čitavom jednom nizu teorijskih pristupa, koji su prethodno bili marginalizovani (na primer, marksizam, femi­nistička i multikulturalna teorija), da dođu u prvi plan i da čak postanu sastavni deo sociološkog kanona.

9. Ova knjiga bavi se savremenom sociološkom teorijom (i njenim klasičnim korenima) koju smo podelili na nekoliko oblasti - kla­sične teorije, grand-teorije (uključujući postmodernu), teorije svakodnevnog života, integrativne teorije, feminističke teorije i teorije globalizacije.

Literatura za dalje čitanje

Barns, H. (1982). Uvodu istoriju sociologije. Ii II. Beograd: BIGZ. Bugle, Seiesten (1940). Sta je sociologija? Beograd: Knjižara Dositej

Obradović. Bruce, Steve (2005). Sociologija. Kratki uvod. Sarajevo: Sahinpašić. Elias, Norbert (2007). Stoje sociologija? Zagreb: Antibarbarus. Kalanj, Rade (2005). Suvremenost klasične sociologije. Zagreb: Politička

kultura. Kuvačić, Ivan (2004). Uvod u sociologiju. Zagreb: Golden marketing. Lalman, Mišel (2004). Istorija socioloških ideja. Ii II. Beograd: Zavod

za udžbenike i nastavna sredstva. Mils, Sesil Rajt (1998). Sociološka imaginacija. Beograd: Plato. Marinković, Dušan (2007). Uvodu sociologiju. Novi Sad: Mediterran

Publishing. Pešić, Mihajlo (1999). Sociologija. Predmet, metod i teorije. Beograd:

Cigoja štampa. Ritzer, George (1997). Suvremena sociološka teorija. Zagreb: Globus. Tripković, M. (1992). Sociološke metode. Novi Sad: Institut za filozofi­

ju i sociologiju.

GLAVA 2 KLASIČNE TEORIJE (1)

Emil Dirkem: Od mehaničke do organske solidarnosti Karl Marks: Od kapitalizma do komunizma Maks Veber: Racionalizacija društva Društveno delanje Sažetak Literatura za dalje čitanje

Ranim velikanima socijalne teorije bavimo se zbog njihovih grand-teorija. Te teorije, kako smo definisali u glavi 1, predstavlja­ju ambiciozne intelektualne napore da se ispriča priča koja zahvata veliki deo društvene istorije i pokriva čitavu društvenu strukturu. One su doživele procvat u periodu kada su autori koji su ih stvarali živeli (kraj 19. veka i početak 20. veka). Karakteristika tog perioda su brojni i veliki društveni problemi. Grand-teorije koje predstav­ljamo u ovoj glavi otuda treba posmatrati u jednom specifičnom kontekstu: one su, velikim delom, posledica pokušaja teoretičara da svojim teorijama reše te društvene probleme.

EMIL DIRKEM: OD MEHANIČKE DO ORGANSKE SOLIDARNOSTI

Emil Dirkem (1858-1917) nadovezao se na rad francuskog so­cijalnog teoretičara Ogista Konta, ali postao je daleko značajniji au­tor od samog Konta. Zapravo, neki sociolozi smatraju da je upravo Dirkem najvažniji teoretičar u istoriji sociologije. Veliki broj socio­loških teorija i danas nosi pečat Dirkemovog načina razmišljanja.

Dve vrste solidarnosti

Dirkemova grand-teorija osvetljava problem istorijske trans­formacije primitivnih mehaničkih društava u moderna organska društva. Ono što suštinski razlikuje ta dva tipa društva jeste dru­gačije poreklo njihove solidarnosti, kao spone koja ih povezuje

50 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

i drži na okupu. Ključni pojam za razumevanje tog problema jeste društvena podela rada. Pripadnike društava koja karakte-riše mehanička solidarnost povezuje činjenica da svi obavlja­ju iste poslove (kao što su lov ili sakupljanje plodova). Drugim recima, u primitivnim društvima ljude na okupu drži nerazvi­jena podela rada ili, još bolje rečeno, njeno odsusrvo. Za razli­ku od toga, u savremenim društvima, koja odlikuje organska solidarnost, javlja se razvijena podela rada u kojoj sve veči broj ljudi obavlja specijalizovane poslove (na primer, jedni prave ci­pele, drugi peku hieb, treći podižu decu itd.). Solidarnost ovde proizilazi iz različitosti; da bi ljudska zajednica funkcionisala i preživela, potreban je doprinos većeg broja ljudi.

Tako je Dirkem zamišljao istorijski preokret od mehaničke ka organskoj solidarnosti. Njegov model jasno se razlikuje od onog Kontovog, koji podrazumeva prolazak kroz tri faze: teološku, me­tafizičku i pozitivističku. Ipak, najveća razlika između ova dva te­oretičara verovatno je u tome što je Kont imao na umu promene u idejnoj sferi, u načinu na koji ljudi nastoje da objasne svet oko sebe. Za razliku od njega, Dirkema su zanimale promene u mate­rijalnom svetu, u načinu na koji delimo i obavljamo naše poslove.

Promene u dinamičkoj gustini

Sta uzrokuje smenu mehaničke solidarnosti organskom soli-darnošću? Dirkemov odgovor je da do nje dolazi usled povećane dinamičke gustine društva. Za dinamičku gustinu društva važna su dva činioca. Prvi je sam broj pripadnika društva: on se nepre­kidno uvećava. Međutim, porast stanovništva sam po sebi nije dovoljan da prouzrokuje promene u podeli rada, jer pojedinci

Mehanička solidarnost - u Dirkemovoj teoriji, ideja da primitivna društva na okupu drži nerazvijena podela rada i činjenica da svi obavljaju istu vrstu poslova.

Organska solidarnost — Dirkemova ideja da u savremenom društvu, usled razvi­jene podele rada, solidarnost proizilazi iz različitosti; da bi društvo funkci-onisalo, pa čak i preživelo, potreban je doprinos većeg broja pojedinaca.

Dinamička gustina - broj ljudi i učestalost njihove interakcije. Povećanje di­namičke gustine dovodi do transformacije mehaničke u organsku soli­darnost.

KLASIČNE TEORIJE 51

i manje skupine ljudi m o g u živeti relativno odvojeni jedni od drugih i tako nastaviti da budu svaštari sposobni da obavljaju ra­zličite vrste poslova. D r u g i m recima, čak i u društvima s bro jnom populaci jom svaki pojedinac može nastaviti da obavlja najveći deo potrebnih poslova samostalno. Prema tome, potrebno je da se desi još nešto što će uvećati d inamičku gustinu, a p o t o m do­vesti do promena u podeli rada: neophodno je da dode do pove­ćanja interakcije (medudejstvovanja) koja se odvija između većeg broja pripadnika društva. Kada sve veći broj ljudi češće stupa u interakciju, dinamička gustina društva će porasti i dostići tačku u kojoj dolazi do preobražaja mehaničke u organsku solidarnost.

Emil Dirkem Biografska skica

Emil Dirkem postavio je temelje za razvoj konzervativne socio­logije i danas se smatra političkim konzervativcem. Ipak, u svo­

je vreme Dirkem je smattan liberalom. Potvrda za to je zapažena javna uloga koju je imao u odbrani Alfreda Drajfusa, Jevreja, vojnog kapetana čije je izvođenje na sud zbog izdaje, po mišljenju mnogih, bilo zasnovano na antisemitizmu nekih delova francuskog društva. Dirkem je bio duboko pogođen Draj-fusovom aferom, naročito njenim an­

tisemitizmom. Ali on taj antisemitizam nije pripisao rasizmu francuskog naroda; on ga je video kao simptom moralne bolesti s kojom je suočeno francusko društvo kao celina. Govorio je:

„Kada društvo prolazi kroz krizu ono ima potrebu da pronađe nekoga koga može smatrati odgovornim za svoju bolest i kome se može svetiti za svoje nesreće. Oni koje je javno mnjenje već diskriminisalo i progla­silo ih parijama prirodno su predodređeni da odigraju ulogu žrtvenog jegnjeta. Ono što me uverava u ovu interpretaciju jeste način na koji je 1894. godine dočekan ishod Drajfusovog suđenja. Izlivi radosti pre­plavili su bulevare. Ono što bi trebalo da bude povod za javnu žalost, ljudi su proslavljali kao trijumf. Bar su znali koga da krive za ekonom­ske nevolje i moralnu bedu u kojoj su živeli. Nevolje su dolazile od

52 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Jevreja. Optužnica je bila zvanično dokazana. Samim tim, izgledalo je da će stvari krenuti nabolje i ljudi su se osećali utešenim".

Dirkemov intetes za Drajfusovu aferu proističe iz njegovog du­bokog i doživotnog interesovanja za moralnost i moralne krize s kojima se suočava savremeno društvo. Za Dirkema, odgovor na Drajfusovu aferu i slične krize leži u okončanju moralne bolesti društva. Pošto se tako nešto nije moglo postići preko noći, Dirkem je predlagao konkretnije mere, kao što su oštro suzbijanje javne mržnje ili napori vlasti da ukaže javnosti da je obmanjena. On je pozvao ljude da „budu hrabri i glasno i javno obznane svoje mišljenje i da se ujedine kako bi ostvarili pobedu u botbi protiv opšteg ludila".

Zašto povećanje dinamičke gustine društva dovodi do potre­be za drugačijom podelom rada? Naime, što u društvu ima više ljudi, intenzivnije je takmičenje oko upotrebe oskudnih resursa, kao što su zemljište, divljač, voće i povrće. Pošto se svi nadmeću oko svega, rastu društveni neredi i sukobi. Nasuprot tome, ra­zvijena podela rada donosi podelu odgovornosti u raspolaganju resursima. To vodi smanjenju sukoba i jačanju harmonije u druš­tvu. Sto je još važnije, veća specijalizacija u obavljanju pojedinih zadataka doprinosi većoj efikasnosti i, konačno, većoj produk­tivnosti. Sledstveno, usložnjavanjem i razvojem podele rada biće više svega za rastuću populaciju. Veći mir i prosperitet posledica su razvoja podele rada, ili je barem Dirkem tako mislio.

Kolektivna svest Drugi važan aspekt Dirkemovog argumenta o preobražaju

organske solidarnosti u mehaničku solidarnost jeste tvrdnja da je taj preobražaj praćen dramatičnom promenom u onome što on naziva kolektivnom svešću. Nju čine verovanja i osećanja koja su zajednička članovima neke grupe, plemena ili društva. Ona su kolektivna u smislu da ih nijedan pojedinac ne zna i ne posedu-je u celini. Kolektivna svest mehaničkih društava razlikuje se od kolektivne svesti organskih društava.

Kolektivna svest - verovanja i osećanja koja su zajednička članovima neke grupe, plemena ili društva.

KLASIČNE TEORIJE 53 U mal im, neizdiferenciranim društvima, povezanim me­

haničkom solidarnošću, kolektivna svest utiče na svakoga i od velikog je značaja za zajednicu. L j u d i m a su kolektivne predstave veoma važne. O n e deluju veoma snažno, pa će ljudi verovatno postupat i u skladu s nj ima. Takode , kolektivne predstave prilič­no su rigidne i obično povezane s religijom.

U velikim, izdiferenciranim društvima, povezanim organ­skom solidarnošću, manje ljudi je p o d uticajem kolektivne svesti. D r u g i m recima, veći broj ljudi je spreman da je izigra, del imično ili u potpunost i . Kolektivna svest nije više toliko važna i čini se da većini ljudi nije m n o g o stalo do nje. O s i m toga, daleko je sla­bija i ne vrši ni približno tako jaku kontrolu nad l judima; m n o ­go je fleksibilnija i prilagodljivija i manje je povezana s r igidnim nač inom razmišljanja (kao što je , recimo, religija).

N a primer, u primit ivnim društvima koja se zasnivaju na mehaničkoj solidarnosti, l judi smatraju da je važno aktivno uče­stvovati u vel ikom broju plemenskih aktivnosti, uključujući tu i izbor novog poglavice. Pojedinac koji ne bi želeo da učestvuje u p lemenskim aktivnostima bio bi obeležen o d strane kolektiva i ostali članovi bi ga gledali popreko. Nasupro t tome, u savreme-n im društvima povezanim organskom solidarnošću, interesova-nje za takvu političku participaciju (na primer, glasanje za pred-sednika države) nije ni približno toliko jako. O d ljudi se zahteva da glasaju, ali razlog koji se za to navodi nije dovol jno jak. M o ž ­da je važno da neka zemlja dobi je predsednika, ali usled razvije­ne podele rada i veće nezavisnosti pojedinca od kolektiva, veliki broj ljudi smatra da izbor predsednika nije o d presudne važnosti za njihov život. O s i m toga, u savremenim društvima nije m o ­guće uspostaviti efikasnu kontrolu nad svim članovima društva. Č a k i kada bi svi smatrali da je glasanje važno, činjenica da neko nije glasao lako može da promakne komši jama. A k o niko ne zna da li ste glasali ili niste, niko vas ne može ni osuditi za vaše neu-čestvovanje u t o m j a v n o m poslu.

54 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Krivično i restitutivno pravo

Kako da znamo da li je bilo prelaska mehaničke solidarnosti u organsku solidarnost, jake kolektivne svesti u slabu kolektivnu svest? Dirkem objašnjava da te promene možemo opaziti posma-trajući transformaciju pravnog sistema. Mehaničku solidarnost karakteriše krivično pravo. To je oblik prava u kome se prestu­pnici oštro kažnjavaju za svaki postupak koji čvrsto integrisana zajednica doživljava kao prekršaj snažne kolektivne svesti. Krađa domaće životinje, recimo, može dovesti do odsecanja ruku krad­ljivca. Slično tome, bogohuljenje može rezultirati odsecanjem jezika bogohulniku. Ljudi su toliko vezani za moralni sistem, da će svaki njegov prekršaj verovatno naići na žustro i oštro kažnja­vanje prestupnika. Takve reakcije dokaz su da se krivično pravo primenjuje, a postojanje prava nije ništa drugo do materijalni odraz postojanja jake kolektivne svesti i društva povezanog me­haničkom solidarnošću.

Kao što smo videli, s vremenom je mehanička solidarnost ustupila mesto organskoj solidarnosti i postepenom slabljenju kolektivne svesti. Pokazatelj postojanja slabe kolektivne svesti i organske solidarnosti jeste restitutivno pravo. Umesto da poje­dince surovo kažnjava i za naizgled beznačajne prekršaje kolek­tivne moralnosti, savremeno društvo će od njih zahtevati da se drže zakona ili da se oduže onima kojima su naneli štetu. Reci­mo, od nekoga ko ukrade domaću životinju može se zahtevati da 100 sati radi na farmi oštećenog, plati kaznu, ili da se oduži druš­tvu tako što će provesti kraći period u zatvoru. To je očigledno daleko blaža reakcija od odsecanja ruke lopovu. Razlog za takvu reakciju nalazi se u tome što kolektiv nije duboko i emocional­no vezan za opštu moralnost koja predstavlja osnovu tog prava. Umesto kolektiva, za sprovođenje prava, a time i uključivanje morala u društvo, staraju se izabrani službenici (policajci, sudski

Krivično pravo - obeležje mehaničke solidarnosti. Oblik prava u kojem će prestupnici verovatno biti oštro kažnjeni za svaki postupak koji čvrsto integrisana zajednica doživljava kao prekršaj snažne kolektivne svesti.

Restitutivno pravo - obeležje organske solidarnosti i slabe kolektivne svesti. Taj oblik prava od prestupnika zahteva da se drže zakona ili da nado­knade štetu onima koje su povredili svojim postupcima.

KLASIČNE TEORIJE 55

činovnici). Zajednica se tako može distancirati od tog problema, sa znanjem da o njemu brinu plaćeni ili izabrani službenici.

Osim toga, po svoj prilici, pojave u savremenim društvima poput blasfemije (bogohuljenja) proći će nezapaženo i nekažnje­no. Pošto poseduju daleko slabiju kolektivnu svest i ne pridaju veliku važnost religiji, ljudi će na blasfemiju uglavnom reagovati blago ili čak uopšte neće reagovati na nju. A vlasti, zauzete dale­ko većim problemima kao što su suzbijanje kriminala i zloupo­treba narkotika, verovatno neće uopšte obraćati pažnju na blas­femiju, čak i kada je protivzakonita.

Anomija

Na jednom nivou, čini se da Dirkem opisuje i objašnjava istorijsku promenu od jednog tipa solidarnosti ka drugom tipu. Dva tipa solidarnosti samo naizgled su različita, a jedan tip ne čini se ni boljim ni lošijim od drugog. Iako ni mehanička soli­darnost nije oslobođena problema, Dirkema više brinu problemi vezani za organsku solidarnost i pitanje njihovog rešavanja. Or­gansku solidarnost prati nekoliko problema, ali Dirkema najviše zanima anomija. Kao i ostale probleme, Dirkem je anomiju po-smatrao kao patološku pojavu, čime je nagovestio da ona može da se izleći. Dijagnozirajući društvene bolesti i tražeći lekove za njih, Dirkem i teoretičari poput njega (Kont, Spenser, Marks), veoma su podsećali na lekare.

Ključni koncept Društvene činjenice

Za razumevanje Dirkemove misli i razvoja moderne sociologi­je presudan je koncept društvenih činjenica. Dirkem je ovaj koncept razvio boreći se da sociologiju, kao tada novu discipli­nu, odvoji od već postojećih disciplina, psihologije i filozofije.

Društvene činjenice - po Dirkemu, društvene činjenice su predmet prou­čavanja sociologije. Društvene činjenice treba tretirati kao stvari koje su za pojedince spoljne i prinudne, i treba ih proučavati empirijski.

5 6 DŽORDŽ RiCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Dok su filozofi razmišljali o apstrakcijama, Dirkem je tvrdio da sociolozi društvene činjenice treba da tretiraju kao stva­ri. Kao takve, društvene činjenice proučavale bi se empirijski. Ta praksa razlikovala bi sociologe od filozofa koji su samo spe-kulisali o apstraktnim pitanjima, bez zalaženja u stvarni svet i bez prikupljanja činjenica o konkretnim društvenim pojavama. Dirkem je tvrdio i to da društvene činjenice na pojedince de-luju eksterno i prinudno. Time ih je razlikovao od psiholoških činjenica koje proučavaju psiholozi. Jer, za razliku od društve­nih činjenica, psihološke činjenice su za pojedince unutrašnje, a ne spoljne, i nisu neophodno prinudne za njih. Takođe, Dirkem je pravio razliku između dve vrste društvenih činjenica. Prva vrsta su materijalne društvene činjenice. To su društvene činjenice materijalizovane u spoljnom svetu. Primer takvih je struktuta učionice u kojoj se pohađa nastava. Učioni­ca je materijalna realnost (možemo dodirnuti zidove, stolove, tablu) i, kao takva, ona je za nas spoljna i prinudna. Struktu­ra prostorije može podsticajno uticati na studente da pažljivo prate predavanje i hvataju beleške. Takode, ona je tu da nas spreči da, recimo, igramo fudbal u prostoriji dok je predavanje u toku. Postoje i nematerijalne društvene činjenice. One su takode spoljne i prinudne, ali nemaju materijalnu formu. Najpozna­tiji primer nematerijalnih društvenih činjenica u sociologiji su norme i vrednosti. Drugim recima, mi smo sprečeni da u amfiteatru igramo fudbal dok je predavanje u toku i zbog ne­pisanih i široko prihvaćenih pravila koja defišu ponašanje u učionici. Štaviše, naučeni srno da visoko cenimo i vrednujemo obrazovanje, što nas sprečava da radimo bilo šta što bi se mo­glo smatrati njegovim nepoštovanjem. Ali, iako možemo da vidimo kako nematerijalne društvene činjenice na nas deluju prinudno, na koji način su nam one spoljne? Odgovor leži u tome što su norme i vrednosti društva u zajedničkoj svojini kolektiva. Neke, možda i mnoge od njih, usađene su u pojedinca procesom socijalizacije, ali nijedan pojedinac ne poseduje ništa što ga približava tim normama

Materijalne društvene činjenice - društvene činjenice koje imaju materijalan (opipljiv) oblik (recimo, amfiteatar).

Nematerijalne društvene činjenice - društvene činjenice koje su spoljne i pri­nudne, ali koje imaju nematerijalan oblik (na primer, norme i vrednosti).

KLASIČNE TEORIJE 5 7

i vrednostima. Ceo skup normi i vrednosti poseduje isključi­vo kolektiv. Dirkem u knjizi Pravila sociološkog metoda piše: „Kad vršim svoju dužnost brata, supruga ili građanina, kad izvršavam obaveze koje sam ugovorio, ja ispunjavam dužno­sti koje se nalaze van mene i mojih postupaka; ja ispunjavam dužnosti koje su definisane pravom i običajima. Čak i onda kada su one u skladu sa mojim sopstvenim osećanjima i kad u sebi osećam njihovu stvarnost, stvarnost ne prestaje da bude objektivna, jer ih nisam ja stvorio, već sam ih vaspitanjem primio". U tom smislu, možemo reći da su za nas društvene činjenice spoljne. Mnogi sociolozi i danas usmeravaju svoju pažnju na društvene činjenice. Međutim, retko se koristi taj, sada zastareo, izraz. Sociolozi se radije usredsređuju na, društvenu strukturu (mate­rijalne društvene činjenice) i društvene ustanove (nematerijal­ne društvene činjenice). Jasno da je u svojim naporima da raz­dvoji sociologiju od psihologije i filozofije, Dirkem nastupio sa isuviše uskom i ograničenom definicijom sadržaja sociolo­gije. Kao što ćemo videti, danas mnogi sociolozi proučavaju mnoštvo pojava koje se ne bi mogle podvesti pod Dirkemove društvene činjenice.

Anomiju možemo definisati kao stanje u kojem pojedinci ne znaju šta se od njih očekuje. Takvo stanje javlja se u trenuci­ma slabljenja kolektivne svesti u organskim društvima. U takvim situacijama postoji samo nekoliko jasnih i snažnih kolektivnih predstava. Kao rezultat toga, ljudi se suočavaju s nizom dilema. Zamislite da šetate putem i naiđete na izgubljenu ovcu. U dobro uređenom društvu s jakom kolektivnom svešću, potražićete pa­stira i vratiti mu ovcu. U anomičnom društvu, međutim, veće su šanse da ćete pokupiti ovcu i pobeći s lica mesta. Dirkem tvrdi da takvo ponašanje nastaje jer u anomičnim situacijama ljudi ne znaju šta se od njih očekuje i prepušteni su sami sebi, bez jasnog i sigurnog uporišta. Takvo stanje se ne može zateći u društvima u kojima postoji mehanička solidarnost. Članovi takvih društava

Anomija - stanje u kojem pojedinci ne znaju šta se od njih očekuje i prepu­šteni su samima sebi, bez jasnog i sigurnog uporišta. Javlja se u organ­skim društvima.

58 D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

dobro poznaju verovanja zajednice i potpuno im je jasno kakvo se ponašanje od njih očekuje u svakoj situaciji. Ljudi znaju gde im je mesto, zbog čega ova društva ne pate od anomije.

KARL MARKS: OD KAPITALIZMA DO KOMUNIZMA

Najvažnija i estetski najsavršenija (usled činjenice da su analiza, zaključci i preporuke za rešenje društvenih problema precizno izvedeni iz osnovnih premisa) teorija klasičnog doba je­ste teorija koju je razvio nemački socijalni mislilac i politički ak­tivista, Karl Marks (1818-1883). Ta tvrdnja možda predstavlja iznenađenje za čitaoce koji su ranije imali prilike da se upoznaju s kritičkim pogledima na Marksa i na njegovu teoriju. Mnogi misle da je Marks bio ludi radikal koji je razvio skup ideja koje su mnoga društva, uključujući Sovjetski Savez i mnoge države Istočne Evrope, odvele ka stranputici ustoličenja totalitarnih ko­munističkih režima. Skoro svi takvi režimi već su propali ili su u procesu postepene transformacije u kapitalistička društva. Neu-spesi ovih društava i velike zloupotrebe vlasti koje su se u njima dešavale (na primer, sistem zatvoreničkih logora u Sovjetskom Savezu - arhipelag gulag - u kojima su umrli milioni ljudi) pri­pisivani su Marksu i njegovim luđačkim idejama. Ali, iako su se vođe tih društava često pozivale na Marksa, a sebe, kao i Marks, nazivali komunistima, tip društva koji su oni stvorili Marks bi sigurno kritikovao zbog nehumanosti. Činjenica je da ono u šta su se ta društva pretvorila nije imalo mnogo veze s onim što je Marks mislio da bi komunističko društvo trebalo da bude.

Ključni koncept Anomično i ostali tipovi samoubistva

Koncept anomije odigrao je središnju ulogu u Dirkemovom proslavljenom delu Samoubistvo, U tom delu Dirkem je tvr­dio da su ljudi skloniji samoubistvu ako ne znaju šta okolina, od njih očekuje. U takvoj situaciji, regulacija ponašanja ljudi

KLASIČNE TEORIJE 5 9

je niska, a ljudi uglavnom mogu da se ponašaju nekontrolisa-no i rade šta požele. Ta nekontrolisana i neobuzdana sloboda uskoro postaje štetna za pojedince i rezultira u povećanoj stopi samoubistava, pogotovo anomičnog samoubistva. Ali, šta je uzrok povećanoj stopi anomičnog samoubistva? Naj­važniji uzrok je, smatra Dirkem, socijalni poremećaj, odnosno poremećaj u stepenu regulacije ponašanja pojedinaca. Interesan­tno je, međutim to, da stopa samoubistava raste kako u vreme­nima pozitivnih poremećaja, tako i u vremenima negativnih po­remećaja. Drugim recima, i privredni rast i privredna stagnacija mogu da prouzrokuju porast stopa anomičnih samoubistava. Pozitivni i negativni poremećaji mogu podjednako negativno da utiču na sposobnost kolektiva da kontroliše pojedinca. Bez rakve kontrole, ljudi će se verovatno osećati neukorenjeno i neće znati šta treba da rade u okruženj trpkoj e se stalno i brzo menja. Nelagodnost koja zbog toga nastaje navodi ljude da mnogo če­šće dižu ruku na sebe nego u stabilnim vremenima. Dirkem je smatrao da je anomično ubistvo samo jedan od četi­ri tipa samoubistava. Do egoističnog samoubistva dolazi kada ljudi nisu dobro integrisani u kolektiv. Prepušteni sami sebi, oni se osećaju beskorisnim i beznačajnim. Veliki broj takvih ljudi pre ili kasnije prihvati gledište po kome su (moralno) slo­bodni da urade šta god žele, uključujući i to da izvrše samou-bistvo. U slučaju altruističkog samoubistva, ljudi su previše integrisani u kolektiv i ubijaju se u većem broju jer ih grupa podstiče, čak i prisiljava na takvo ponašanje. Konačno, fatali-stičko samoubistvo nastaje u situacijama prevelike regulacije

Anomično samoubistvo - veća je verovatnoća da će ljudi izvršiti samoubistvo kada ne znaju šta se od njih očekuje, kada je regulacija njihovog pona­šanja niska i kada su uglavnom slobodni da rade sve što požele. Ta ne­kontrolisana i neobuzdana sloboda uskoro postaje štetna za pojedince i rezultira u povećanoj stopi anomičnih samoubistava.

Egoistično samoubistvo - kada ljudi nisu čvrsto integrisani u zajednicu i kada su prepušteni sami sebi, osećaju se beskorisnim i beznačajnim. Ve­ćina takvih ljudi oseća moralnu slobodu da izvrši samoubistvo.

Altruističko samoubistvo - kada su ljudi prejako integrisani u zajednicu, ve­rovatno će u većem broju izvršavati samoubistva, jer ih grupa podstiče, čak i prisiljava na takvo ponašanje.

Fatalističko samoubistvo - u situacijama prevelike regulacije (na primer, rop­stvo) ljudi su obično toliko utučeni i pritisnuti nedostatkom slobode da češće sebi oduzimaju živote nego pod normalnim okolnostima.

60 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

(na primer, ropstvo) kada su ljudi obično toliko utučeni i pri­tisnuti nedostatkom slobode da češće sebi oduzimaju život nego pod normalnim okolnostima. Dirkemova teorija samoubistva je, prema tome, zasnovana na dva kriterijuma: na stepenu regulacije (nizak stepen regulaci­je vodi ka anomičnom samoubistvu, a visok stepen ka fata-lističkom samoubistvu) i na stepenu integrisanosti u kolektiv (nizak stepen integrisanosti vodi ka egoističnom samoubistvu, a visok stepen integrisanosti ka altruističnom samoubistvu).

Ljudski potencijal

Početnu tačku Marksove teorije nalazimo u skupu pretpo­stavki o ljudskom potencijalu u pravim istorijskim i društvenim okolnostima. U kapitalističkim i pretkapitalističkim društvima ljudi ni izbliza nisu imali takav potencijal. U pretkapitalističkim društvima (recimo, u kamenom dobu ili u srednjem veku), ljudi su bili previše zauzeti pronalaženjem hrane i skloništa da bi ra­zvijali svoje kapacitete. Iako u kapitalističkom društvu ljudi lakše mogu da dođu do hrane i zaklona, represivna i eksploatatorska uloga tog sistema (o kojoj ćemo govoriti u ovoj glavi) sprečava najveći broj ljudi da žive život u skladu sa svojim potencijalom.

Za Marksa su ljudi, za razliku od životinja, obdareni svešću i sposobnošću da svoju svest povezu s delanjem. Ljudi, recimo, mogu da planiraju ono što će uraditi, prilagođavaju se preprekama koje im se nađu na putu i usaglašavaju svoje aktivnosti s drugim ljudima. Ali, ljudi bi nestalo ako bi se ceo njihov potencijal sveo samo na razmišljanje. Oni moraju da delaju. To često podrazu-meva da je neophodno da prirodu prilagođavaju svojim potreba­ma kako bi preživeli. Ljudi prisvajaju prirodu - to jest, prisvajaju njene delove kao što su sirovi materijali, voda, hrana i sklonište - i prilagođavaju je sebi. Ljudi su to radili i u ranijim društvima, ali na jedan primitivan i neefikasan način tako da nisu mogli da raz­viju svoje kapacitete, pogotovo kapacitet razmišljanja.

U kapitalizmu, ljudi se malo bave pokušajem da izraze svo­je kreativne kapacitete u procesu aproprijacije prirode. Umesto toga, oni su usredsređeni na posedovanje stvari i zarađivanje novca pomoću kojeg je moguće steći te stvari. Kapitalizam je bio

KLASIČNE TEORIJE 6 1

važan za Marksa zato što je omogućio tehnološke i organizacione inovacije koje su neophodne za nastanak komunističkog društva. U komunizmu će, verovao je Marks, ljudi po prvi put biti slo­bodni da izraze svoje pune kapacitete. Oni će se osloboditi svoje želje da poseduju stvari i biti sposobni da, pomoću tehnologije i organizacije koja je razvijena u kapitalizmu, ispolje pun ljudski potencijal (to jest, postaće „rodna bića").

Otuđenje

Ideja da ljudi aproprijacijom iz prirode moraju uzeti ono što im je potrebno, povezana je s gledištem da ljudi, po Markso-vom shvatanju, moraju da rade. Rad je pozitivan proces u ko­jem ljudi upotrebljavaju svoje kreativne kapacitete i dalje ih šire u proizvodnim aktivnostima. Međutim, rad koji većina ljudi u kapitalizmu obavlja ne omogućava im da izraze svoj ljudski po­tencijal. Drugim recima, umesto da se izraze kroz rad, ljudi se u kapitalizmu od njega otuđuju.

Da bismo razumeli kako je Marks shvatao otuđenje, neop­hodno je prethodno razumeti šta je on podrazumevao pod ljud­skim potencijalom. U okolnostima u kojima ljudi postižu puni ljudski potencijal (komunizam), postoji prirodna međupoveza-nost ljudi i njihovih proizvodnih aktivnosti, proizvoda koje oni proizvode, radnika s kojima ih zajedno proizvode i onoga što su oni potencijalno sposobni da postanu. Otuđenje (alijenacija) predstavlja slom te prirodne međuzavisnosti. Umesto da su pri­rodno povezani sa svim tim stvarima, ljudi su odvojeni od njih.

Prema tome, umesto da radnici sami izaberu svoje proizvod­ne aktivnosti, te aktivnosti za njih biraju njihovi vlasnici - kapita­listi. Kapitalisti odlučuju šta će se raditi i kako će se to raditi. Oni radnicima (u Marksovoj terminologiji, „proletarijatu") nude nad­nicu. Ako je radnici prihvate, oni moraju da obave posao na način na koji kapitalisti to od njih zahtevaju. Radnici zauzvrat dobijaju nadnicu koja bi trebalo da im omogući zadovoljenje sopstvenih

Otuđenje - slom prirodne povezanosti ljudi s njihovim prozvodnim aktivno­stima, proizvodima koje proizvode, radnicima s kojima ih proizvode i sposobnostima koje bi potencijalno mogli da razviju.

6 2 DžORDZ RiCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN I

potreba. Budući da kapitalisti kontrolišu proizvodne aktivnosti, radnici su od njih odvojeni i nesposobni da se u njima izraze.

Drugo, kapitalisti poseduju proizvod. Kada je proizvod za­vršen i spreman da izađe na tržište, on ne pripada radnicima. Ta­kode, malo je verovatno da će ga radnici upotrebiti da bi zado­voljili svoje osnovne potrebe. (To mogu da urade jedino ako ga kupe na tržištu.) Proizvodi pripadaju kapitalistima koji ih mogu upotrebiti za lične potrebe ili raditi s njima što god žele. Uzima­jući u obzir profitnu orijentaciju kojom je moguće definisati ka­pitalizam, to skoro uvek znači da će kapitalisti pokušati da pro­daju proizvode da bi uvećali profit. Radnici su potpuno odvojeni od proizvoda koji su proizveli i nemaju apsolutno nikakvo pravo da odlučuju o tome šta će se s njim desiti. Osim toga, najveći broj radnika uopšte ne razume koji je njihov doprinos finalnom proizvodu. Radnici rade za pokretnom trakom i obavljaju veo­ma specifične zadatke (recimo, zavrću šrafove) što ih sprečava da vide širu sliku onoga što proizvode, odnosno da razumeju kako njihov doprinos proizvodnji utiče na celokupan proizvodni pro­ces i finalni proizvod koji će se naći na kraju pokretne trake.

Treće, radnici su obično odvojeni jedni od drugih. Po Mar-ksovom gledištu, ljudi su inherentno socijalni. Kada bi bili pre­pušteni samima sebi i mogli sami da odlučuju, oni bi odlučili da u saradnji s ostalim radnicima proizvode ono što im je ne­ophodno za život. Međutim, u kapitalizmu, radnici, čak i kada rade s drugim radnicima, svoje zadatke obavljalju samostalno i repetitivno. Ljudi koji se nalaze oko njih predstavljaju strance koji samo obavljaju slične izolovane zadatke. Ponekad je još gore od toga. Kapitalisti često okreću radnike jedne protiv drugih da bi ustanovili ko može najviše da proizvede za najmanju nado­knadu. Oni koji prežive u toj bici, zadržaće svoja radna mesta, barem neko vreme; oni koji izgube, verovatno će morati na uli­cu. Prema tome, umesto da rade zajedno u harmoniji, radnici, prisiljeni da se bore na život i smrt, počinju da mrze jedni druge. Čak i ako ne učestvuju u borbi za opstanak, jasno je da su radni­ci u kapitalizmu odvojeni jedni od drugih.

Konačno, umesto da kroz svoj rad izraze puni ljudski potenci­jal, ljudi se sve više od njega udaljavaju. Oni se sve manje ponašaju

K L A S I Č N E T E O R I J E 6 3

kao ljudi, a sve više kao tovarne životinje ili mašine. Kako se od­nosi s drugim l judima i pr i rodom postepeno prekidaju, njihova svest postaje sve manje aktivna i konačno biva uništena. Posledica kapitalističkog načina proizvodnje jeste masa otuđenih radnika koji su nesposobni da izraze svoje suštinske ljudske kvalitete.

Kapitalizam

K a o što smo videli, otuđenje se javlja unutar kapitalističkog sistema. Kapitalizam je , u suštini, dvoklasni sistem koji čine kapi­talisti i proletarijat. U tom sistemu jedna klasa (kapitalisti) eksplo-atiše drugu klasu (proletarijat). Kl juč za razumevanje obe klase leži u onome što Marks naziva sredstvima za proizvodnju. Kako samo ime kazuje, to su stvari koje su neophodne za proizvodnju (oruđa, mašine, sirovine i fabrike). U kapitalizmu, sredstva za proizvodnju posedujukapital ist i . Prema toma, akopripadnici proletarijata žele da rade, oni moraju da zakucaju na vrata kapitaliste i traže o d nje­ga da ih zaposli. Radnicima je neophodan pristup sredstvima za proizvodnju, jer bez njih ne m o g u da rade. N j i m a je takođe potre­ban novac da bi preživeli u kapitalizmu, a kapitalisti i njega imaju (kao i sposobnost da ga neprekidno uvećavaju). Kapitalisti, dakle, imaju sve ono što je proletarijatu potrebno (sredstva za proizvod­nju, novac za nadnice), ali, šta radnici m o g u da im ponude zauz­vrat? Radnici imaju nešto što je kapitalistima neophodno: radnu sposobnost i vreme koje je neophodno da bi se radilo i proizvo­dilo. Kapitalista ne može da proizvodi i ne može da pravi novac i profit bez proletarijata. Tako se dolazi do sporazuma. Kapitali­sta omogućava proletarijatu pristup sredstvima za proizvodnju i plaća m u nadnicu (visoku tek onoliko koliko je neophodno da bi

Kapitalizam - ekonomski sistem, najvećim delom sastavljen od kapitalista i proletarijata, u kojem jedna klasa (kapitalisti) eksploatiše drugu klasu (proletarijat).

Sredstva za proizvodnju - predmeti koji su neophodni za proizvodnju (oru­đa, mašine, sirovine i fabrike).

Kapitalisti - klasa ljudi koji u kapitalizmu poseduju sredstva za proizvodnju i stoga su u položaju da eksploatišu radnike.

Proletarijat - klasa ljudi koji moraju da prodaju svoje radno vreme kapitali­stima jer je to jedini način da pristupe sredstvima za proizvodnju.

6 4 D Ž O R D Ž R ICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

proletarijat počeo da radi). Zapravo, Marks kaže da se radnicima plaća nadnica za preživljavanje. To je suma taman dovoljna da bi radnik mogao da preživi i izdržava porodicu i decu. Sistem je lu­kavo zamišljen, jer kada radnik onemoća i više ne bude mogao da radi, njega će na poslu zameniti njegova deca. U zamenu za to, proletarijat kapitalistima daje svoje radno vreme i sve proizvodne sposobnosti i kapacitete koji se vezuju za to vreme.

Taj sporazum na prvi pogled izgleda pravedno: i kapitalisti i proletarijat dobijaju ono što nemaju i što im je neophodno. Međutim, po Marksovom gledištu, to predstavlja jedan nepra­vedan dogovor. Zašto je to tako? Da bi se došlo do odgovora na to pitanje, potrebno je razumeti još jedan Marksov koncept - radnu teoriju vrednosti. Marks smatra da sva vrednost dolazi od rada. Proletarijat radi, kapitalisti ne rade. Kapitalisti mogu da investiraju, planiraju, upravljaju, prave sheme itd., ali za Marksa to nije rad. Marksova definicija rada glasi ovako: rad predstavlja proizvodnju stvari iz sirovog materijala koji se nalazi u prirodi. To može da sprovede samo proletarijat, iako u kapitalizmu si­rovine obezbeđuje kapitalista, a ne dirketno priroda. Najed-nostavnije rečeno, pošto proletarijat radi, a kapitalista ne radi, proletarijatu bi trebalo da pripadne praktično sve što proizađe iz procesa proizvodnje, a kapitalisti skoro ništa.

Karl Marks Biografska skica

Nakon što je diplomirao na Berlinskom univerzitetu, Marks je počeo da piše za jedne radikalne liberalne novine i nakon deset meseci postao njihov urednik. Međutim, vlada je uskoro zatvo­rila te novine zbog političkih stavova koji su u njima iznošeni. Rani radovi koje je Marks objavio u tom periodu odslikavali

Nadnica za preživljavanje - nadnica koju kapitalista plaća radniku a koja je taman tolika da radnik preživi i zasnuje porodicu, kako bi ga deca, kad onemoća, zamenila na njegovom radnom mestu.

Radna teorija vrednosti — Marksova teorija po kojoj sva vrednost proizvoda dolazi iz rada utrošenog u procesu proizvodnje, iz čega proizlazi da je stvaralac vrednosti u kapitalizmu proletarijat.

K L A S I Č N E T E O R I J E 65

su poziciju koja će voditi Marksa kroz ceo život. U njima se moglo naći nešto od demokratskih principa humanizma i mladalačkog idealizma. On je odbacio apstraktnost filozofije, naivno sanjare­nje komunista-utopista, kao i aktivnosti koje su pozivale na ono što je on smatrao preranom političkom akcijom. U odba­civanju tih aktivnosti, Marks je postavio

osnov za svoje životno delo.

Razume se, situacija u kapitalističkom društvu upravo je obrnuta. Kapitalista dobij a lavovski deo nagrade, a radnici nad­nicu koja im jedva omogućava da prežive. Proletarijat stoga predstavlja žrtvu eksploataci je . Ironično je to da ni kapitalisti, ni radnici nisu svesni eksploatacije. I jedni i drugi su žrtve lažne svesti. Radnici misle da dobij aj u poštenu nadoknadu za urađeni posao ; kapitalisti misle da su nagrađeni ne zbog toga što eksplo-atišu radnike, već zbog toga što su pametni , što su m u d r o inve­stirali, što su izmanipulisali tržište, itd. Kapitalisti su prezauzeti uvećanjem profita da bi ikada bili u poziciji da istinski razume-ju eksploatišuću prirodu svog odnosa s radnicima. M e đ u t i m , za razliku o d kapitalista, proletarijat je u stanju da to shvati, deli-mično i zbog toga što je toliko eksploatisan i osiromašen da više ništa ne može da prikrije realnost onoga što se dešava u kapita­l izmu. Rečeno Marksovim rečnikom, kucnuće čas kada će prole­tarijat steći k lasnu svest. Z a razliku od proletarijata, kapitalisti to nikada neće biti u stanju.

Klasna svest preduslov je za revoluciju, a revoluciju potpo­maže dinamika kapitalizma. N a primer, u kapitalizmu se vodi sve žešća borba za prevlast nad tržištem, cene se obaraju, a sve veći broj kapitalista biva izbačen s tržišta i pretvara se u proletarijat.

Eksploatacija - u kapitalizmu, kapitalista dobija lavovski deo nagrade, a rad­nici nadnicu koja im jedva omogućava da prežive, iako bi po radnoj teoriji vrednosti trebalo da bude obrnuto.

Lažna svest - u kapitalizmu, i proleteri i kapitalisti imaju lažnu svest o sebi, o svom međusobnom odnosu i o načinu na koji kapitalizam funkcioniše.

Klasna svest - sposobnost klase, prvenstveno proletarijata, da prevazide lažnu svest i istinski razume prirodu kapitalističkog sistema.

6 6 D Ž O R D Ž R ICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

Naposletku, proletarijat će drastično narasti, dok će se kapitalistička klasa svesti na mali broj ljudi koji održava svoje pozicije zbog toga što se pokazao sposobnim da eksploatiše druge. Kada ovako nara­stao proletarijat konačno dosegne klasnu svest i odluči da stupi u akciju, neće biti takmičenja, jer će mali broj kapitalista koji je preo­stao jednostavno biti zbačen s vlasti, nasilnim ili mirnim putem.

Ključni koncept Eksploatacija

Po Marksu, kapitalizam po svojoj prirodi vodi do eksploatacije, pogotovo do eksploatacije proletarijata ili radničke klase. Nje­gova razmišljanja o eksploataciji izvedena su iz njegove radne teorije vrednosti, odnosno iz koncepta viška vrednosti. Višak vrednosti deflniše se kao razlika između vrednosti proizvoda kada se on proda na tržištu i vrednosti elemenata utrošenih u njegovu proizvodnju (uključujući radnikov rad). Po radnoj teoriji vrednosti, višak vrednosti, kao i celokupnu vrednost, stvaraju radnici. On bi, sledsrveno tome, trebalo da pripad­ne njima. Međutim, u kapitalističkom sistemu lavovski deo te vrednosti pripada kapitalisti. Stepen u kome kapitalista zadržava višak vrednosti i upotrebljava ga za sopstvene cilje­ve (uključujući širenje svog kapitalističkog posla) jeste stepen u kome kapitalizam predstavlja jedan sistem eksploatacije. U živopisnoj metafori, Marks opisuje kapitaliste kao „vam­pire" koji sisaju rad proletarijata. Sto više proleterske „krvi" kapitalisti isisaju, to će biti veći, uspešniji i bogatiji. Oni koji zaslužuju da budu bogatiji (proletarijat) u kapitalizmu postaju sve siromašniji, dok oni koji ne zaslužuju da prođu bolje (ka­pitalisti) postaju sve bogatiji.

Kapital izam neće biti uništiten, a komunizam neće moći da nastane ukoliko proletarijat nešto ne preduzme. Proletari­jat mora da preduzme konkretnu akciju, ono što Marks naziva

Višak vrednosti — razlika između vrednosti proizvoda kada se on proda na tržištu i vrednosti elemenata utrošenih u njegovu proizvodnju (uključu­jući tu i ljudski rad).

K L A S I C N E T E O R I J E 6 7

praksisom. Nije dovoljno razmišljati o tome kako je kapitalizam iskvaren ili stvarati velike teorije o tome kako će uskoro nestati; ljudi moraju da izađu na ulice i dokrajče kapitalizam. To ne zna­či nužno da ljudi moraju da budu nasilni, već da ne mogu samo sedeti u kućama zavaljeni u svoje fotelje i čekati da se kapitali­zam sam od sebe raspadne.

Komunizam

Marks nije sumnjao u to da će dinamika kapitalizma dove­sti do revolucije, ali posvetio je malo vremena opisu komunistič­kog društva koje bi trebalo da zameni kapitalizam. Po Marksu, prioritet je da se razume način na koji kapitalizam funkcioniše i da onda ta poruka nađe svoj put do proletarijata, pomažući mu tako da stekne klasnu svest. Marks je bio kritičan prema veli­kom broju mislilaca koji su protraćili svoje vreme sanjareći o ne­kom budućem utopijskom društvu. Neposredan cilj trebalo je da bude zbacivanje otuđujućeg i eksploatišućeg sistema. Onim što dolazi nakon toga, bavićemo se kasnije, kada revolucija uspe. Neki kažu da je taj nedostatak plana postavio temelje za debakl komunizma koji je usledio u Sovjetskom Savezu i njegovim sate­litima krajem 20. veka.

Marks je imao nekoliko specifičnih ideja o budućnosti komu­nizma. Njih ćemo bolje shvatiti ako se načas vratimo Marksovim osnovnim pretpostavkama o ljudskom potencijalu. Iz tih pretpo­stavki možemo da zaključimo da je komunizam društveni sistem koji po prvi put omogućava izražavanje punog ljudskog potencija­la. Zapravo, komunizam je antisistem, svet u kome sistem nije ni­šta drugo nego skup socijalnih odnosa medu ljudima koji ga čine. Marks je opisao tranzicionu fazu od kapitalizma ka komunizmu u kojoj bi postojale šire strukture (na primer, diktatura proletarijata) i koja bi uskoro bila zamenjena istinskim komunizmom. (Iskustvo Sovjetskog Saveza posle revolucije 1917. godine pokazuje koliko

Praksis - ideja da ljudi, naročito proleteri, moraju da preduzmu konkretnu akciju kako bi uspeli da prevazidu kapitalizam.

Komunizam - društveni sistem koji će ljudskoj vrsti po prvi put u istoriji omogućiti da izrazi svoj pun potencijal.

68 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

je ovo gledište bilo naivno, kao i to da nije bilo moguće eliminisati šire strukture koje eksploatišu i otuđuju ljude.)

Marks je verovao da je komunizam sistem koji omogućava ljudima da izraze svoju promišljenost, kreativnost i društvenost koje su uvek postojale kao mogućnost, ali koje su u prethodnim sistemima (na primer, feudalizam, kapitalizam) bile potiskivane i uništavane. Komunističko društvo trebalo je da iskoristi i proši­ri tehnološke i organizacione mogućnosti kapitalizma, ali ne po cenu ugrožavanja ljudske kreativnosti. Marks je komunističko društvo zamišljao kao društvo u kome će tehnologija i organi­zacija čoveku omogućiti da bude ono što je, bar potencijalno, oduvek mogao da bude.

Primena socioloških koncepata na savremeno društvo Da li Marksova teorija ima bih kakav značaj

u postkomunističkom svetu?

Ima onih koji smatraju da je urušavanjem Sovjetskog Saveza i njegovih savezničkih država kasnih osamdesetih godina 20. veka, propao ne samo komunizam, već i Marksova teorija na kojoj je on naizgled bio utemeljen. Smatralo se da će marksi­stička teorija konačno završiti na dubrištu propalih teorija. Uistinu, ranih 90-ih godina mnogo se pričalo o kraju marksi­stičke teorije. Ipak, Marksova teorija, kao i mnoge druge neo-marksističke teorije koje su iz nje izvedene (glava 5), ne samo da su preživele prelaz iz 20. u 21. vek, već su danas, po mno­gim mišljenjima, značajnije i upotrebljivije nego ikad ranije. Činjenica je da je Marks veoma malo rekao o komunizmu. On je, zapravo, bio teoretičar kapitalizma. S padom sovjetskog komunizma (i transformacijom kineskog komunizma u veo­ma živu kapitalističku privredu koja nastavlja da postoji s ko­munističkom državom), kapitalizam je slobodniji nego ikada u poslednjih sto godina (od nastanka sovjetskog komunizma 1917. godine), da se zavuče u svaki kutak zemljine kugle. U periodu između 1917. i 1989. godine komunizam je ogra­ničavao ekspanziju kapitalizma na različite načine. Prvo, veliki broj država, uključujući neke od najvećih i najvažnijih, bile su komunističke ili su bile u savezu s komunističkim blokom.

KLASIČNE TEORIJE 6 9

Kao rezultat toga, kapitalističkoj privredi bilo je teško ili čak nemoguće da prodre u te delove sveta. Drugo, globalni sukob između kapitalizma i komunizma, pogotovo hladni rat koji je započeo ubrzo nakon završetka Drugog svetskog rata, sprečio je razvoj i globalno širenje kapitalizma. To se dogodilo zbog toga što su veliki vojni troškovi napravljeni tokom hladnog rata (na primer, u vreme Korejskog i Vijetnamskog rata) iscrpli resurse koji su mogli da se uporrebe za ekspanziju kapitalizma. Kako je komunizam brzo nestajao iz pamćenja ljudi (osim na Kastrovoj Kubi i, barem retorički, u Kini) kapitalizam je oslo­bođen mnogih globalnih ograničenja i sada se ubrzano širi po celoj zemljinoj kugli. To se najbolje vidi u bivšim komunistič­kim državama koje su postale ključne destinacije kapitalistič­kog ekspanzionizma. Zapadni kapitalisti užurbano su krenuli u bivši sovjetski blok i tamo započeli svoje poslove. Isto se de­silo i u Kini, s tim što je tamo došlo do razvoja jedne poseb­ne domaće vrste kapitalizma. Zapravo, po nekim mišljenjima, pitanje više nije da li će Kina smeniti SAD na mestu vodeće kapitalističke zemlje, već kada će se to desiti. Marks nije samo predvideo činjenicu da će kapitalizam postati globalni fenomen, već i činjenicu da on to mora postati. Ka­pitalistički poslovi danas, mnogo više nego u Marksovo doba, moraju da se šire ili, u suprotnom, propadaju. Otuda, oni ne­prekidno moraju da traže nova tržišta budući da stara postaju sve manje sposobna da proizvedu nove poslove i uvećaju pro­fit. Marksova predviđanja nisu se u potpunosti ostvarila u 20. veku zbog globalnog sukoba kapitalizma i komunizma (kao i zbog drugih faktora kao što su dva razarajuća svetska rata). Međutim, u poslednje dve decenije globalno širenje kapitaliz­ma, koje je Marks predvideo, ponovo se pojavilo. Zbog toga su Marksove ideje, njegova analiza kapitalizma, a po­gotovo globalnog kapitalizma, danas relevantnije nego ikada ra­nije. Zapravo, neki od najvažnijih radova o globalizaciji napisani su iz marksističke perspektive (vidi glavu 10). Time ne želimo da kažemo da su Marksove ideje svete i nedodirljive. Mnoge od njih su sumnjive, čak ponegde potpuno pogrešne, a neke moraju da se promene, prilagode ili odbace. To, u stvari, mnogi današ­nji marksistički teoretičari i rade. Bez obzira na to, oni kao svoju početnu poziciju uzimaju Marksove teorijske ideje o kapitalizmu

7 0 D20RD2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

i nadograđuju se na njih da bi dodatno osvetlili globalni uspeh kapitalizma kao posledicu propasti komunizma. Da odgovorimo konačno i na pitanje koje se nalazi u podna­slovu ovog okvira: Marksove ideje danas su relevantnije više nego ikada!

MAKSVEBER: RACIONALIZACIJA DRUŠTVA

Ako je Karl Marks najvažniji mislilac sa stanovišta socijalne misli u načelu, kao i sa stanovišta političkog razvoja s kraja 19. veka, onda se može tvrditi da je njegov nemački kolega, Maks Veber (1864-1920), najvažniji teoretičar sa stanovišta sociologi­je (drugi kandidat je Emil Dirkem). Veberova misao bila je veo­ma složena. Iako je nastala na početku 20. veka, ona je ugrađena u temelje savremene sociologije. Njegov najznačajniji teorijski doprinos nalazimo u konceptu sve veće racionalizacije zapadnog društva. Taj koncept zasniva se na Veberovoj teoriji delanja, po­gotovo racionalnog delanja.

Društveno delanje

Veberova teorija društvenog delanja godinama je privlačila veću pažnju od teorije racionalizacije, koja se danas smatra sre­dišnjom tačkom njegove teorijske orijentacije. Razlog za to je rad jednog drugog klasičnog teoretičara, Talkota Parsonsa (s kojim se srećemo u glavi 4). Naime, tridesetih godina dvadesetog veka Parsons je američku publiku upoznao sa klasičnom evropskom teorijom u celini, kao i s Veberovom teorijom posebno. On je to učinio sa nizom sada uveliko prepoznatljivih predrasuda. Jedna od njih je njegova vlastita teorija delanja koja ga je navela da pre-naglasi značaj Veberove teorije delanja (koja je imala presudan uticaj na ranu Parsonsovu teoriju).

KLASIČNE TEORIJE 71

Ponašanje i delanje

Veberova teorija delanja zasniva se na razlikovanju pona­šanja i delanja, koje je veoma značajno za sve sociologije sva­kodnevnog života (vidi glavu 6 ) . I ponašanje i delanje odnose se na svakodnevne ljudske aktivnosti. Međutim, za razliku od delanja, koje je posledica svesne namere, ponašanje nastaje bez prethodnog razmišljanja. Ponašanje je usko povezano s bihevio-rizmom, teorijskim pravcem koji je odigrao važnu ulogu u ra­zvoju socioloških teorija svakodnevnog života, a koji se uglav­nom povezuje sa psihologijom. Recimo, Veber bi sklanjanje ruke s vrele ringle ili automatsko otvaranje kišobrana kada počne kiša, nazvao ponašanjem, a ne delanjem. To otuda što su obe te rad­nje nesvesne, i više mehaničke.

Maks Veber Biografska skica

Maks Veber rođen 2 1 . aprila 1864. godine u nemačkom gradu Erfurtu, u porodici koja je pripadala srednjoj klasi. Izražene

razlike koje su postojale medu njegovim roditeljima ostavile su duboke posledice kako na njegovu intelektualnu orijenta­ciju, tako i na njegov psihološki razvoj. Veberov otac bio je birokrata koji je na-predovao do relativno uticajne političke pozicije. Pošto je pripadao političkom establišmentu, zazirao je od svake aktiv­

nosti ili idealizma koji bi zahtevali ličnu žrtvu ili bi ugrozili položaj koji je zauzimao u sistemu. Osim toga, Veberov otac bio je čovek koji je uživao u ovo­zemaljskim zadovoljstvima, što je bila samo jedna od mno­gobrojnih osobina po kojima se razlikovao od svoje supruge. Naime, Veberova majka bila je predana kalvinistkinja, žena

Delanje - ljudski postupci koji nastaju svesno; ponašanje kome pojedinci pri­pisuju smisao i značenje.

Ponašanje - ljudski postupci koji se više ili manje javljaju nesvesno. Biheviorizam — proučavanje ponašanja, uglavnom povezano s psihologijom.

72 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

koja je težila asketskom životu uveliko lišenom zadovoljstava za kojima je žudeo njen muž. Njene brige bile su mahom ono-zemaljske. Uznemiravale su je nesavršenosti koje su ukazivale na to da nije predodređena za spasenje. Te nepremostive razli­ke među supružnicima prouzrokovale su tenziju u njihovom braku. Same te razlike, ali i tenzija koje su one prouzrokovale, ostavile su dubok trag na Veberu. Pošto nije mogao da se ugleda na oba roditelja, Veber se još kao dete suočio s jasnim izborom. U početku se činilo da se odlučio za očev način života, ali se kasnije priklonio majči­nom. Ali, koji god izbor da je načinio, tenzija pruzrokovana pottebom da bira između dve potpune suprotnosti, negativno je uticala na Veberovu psihu. Tokom osam godina provedenih na Berlinskom univerzitetu, gde je doktorirao i postao advokat, Veber je finansijski zavisio od svog oca. To mu je sve manje odgovaralo. Istovremeno, sve više se priklanjao majčinim životnim vrednostima, a odbojnost prema ocu postepeno je rasla. Vremenom je razvio jedan asket­ski način života, potpuno utonuvši u svoj rad. Tokom jednog semestra, njegova radna navika ovako je opisana: „Nastavljao je sa rigidnom radnom disciplinom, regulisao život časovnikom, deleći dan na precizne delove posvećene različitim predmetima, štedeo je na sebi svojstven način, večerajući u svojoj sobi pola kilograma sirove, sitno iseckane govedine i četiri pečena jajeta". Veber je, ugledavši se na svoju majku, postao asketa i opsesivni radnik - ono što se danas naziva radoholičar. Posvećenost poslu dovela je Vebera 1896. godine do položaja profesora ekonomije na Hajdelberškom univerzitetu. Među­tim, 1897. godine, dok mu je univerzitetska karijera ubrzano napredovala, Veber je imao žesroku raspravu s ocem, nakon koje je otac uskoro umro. Ubrzo nakon toga, Veber počinje da pokazuje simptome bolesti koji su završili nervnim slomom. Cesto nesposoban da spava ili radi, on je narednih šest-se-dam godina proveo u skoro potpunom kolapsu. Posle dugog oporavka, neke od sposobnosti počele su da mu se vraćaju 1903, ali tek 1904. godine, kada je u SAD održao svoje prvo predavanje posle šest i po godina, bio je spreman da se vra­ti aktivnom akademskom životu. Ubrzo nakon toga (1904. i 1905. godine), izdao je jedan od svojih najpoznatijih radova Protestantska etika i duh kapitalizma. U tom radu, Veber je, na

KLASIČNE TEORIJE 73

teorijskom nivou, proglasio superiornost religije kojoj je pri­padala njegova majka. Mada lično nije bio religiozan, Veber je veliki deo svog života posvetio proučavanju religije.

Budući da Vebera ponašanje nije interesovalo, on je svoju pažnju usredsredio na delanje koje podrazumeva da se između stimulusa i reakcije na stimulus odvija misaoni proces. Drugim recima, Vebera su interesovale situacije u kojima ljudi pridaju značenje svojim postupcima; interesovale su ga samo radnje ko­jima su akteri pripisivali neko značenje i smisao. Nasuprot tome, ponašanje je vrsta radnje koja ne nastaje kao posledica prethodno uspostavljenog značenja; ono se javlja bez prethodnog razmišlja­nja. Veberova definicija delanja glasi ovako: „To je ljudsko pona­šanje (bilo spoljašnje ili unutrašnje činjenje, uzdržavanje od rad­nje ili trpljenje), ako onaj ili oni koji delaju povezuju s njim neko subjektivno značenje". A društvenim delanjem treba da se naziva takvo delanje „koje se po smeranom značenju dovodi u vezu sa ponašanjem drugih i u svom toku orijentisano je prema ovome". Kako vidimo, ono što je važno jesu svesni procesi. Staviše, znače­nje koje ljudi pridaju situaciji mnogo je važnije za razumevanje njihovih postupaka od stvarne situacije u kojoj su se našli.

Na teorijskom nivou, Vebera je interesovalo delanje jedne osobe, ali ga je daleko više interesovalo delanje dve ili više oso­ba. Sociologija se najviše mora posvetiti pravilnostima u delanju dvoje ili više pojedinaca. Iz te zainteresovanosti za društveno de­lanje, Veber je izveo svoju definiciju sociologije. To je nauka koja hoće da razume i tumači društveno delanje i time objasni ono što je uzročno u njegovom toku i njegovim posledicama.

Zapravo, kada je Veber govorio o kolektivima (na primer, kalvinisti, kapitalisti), on je tvrdio da se oni mogu posmatrati samo kao rezultat delanja dvoje ili više pojedinaca. Samo ljudi mogu delati. Zato se sociolozi moraju usredsrediti na aktere, a ne na kolektive. Sociolozi mogu da govore o kolektivima, ali samo iz praktičnih razloga. Kolektiv nije ništa više do skup pojedinač­nih aktera i delanja.

74 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Vrste delanja

Veber je napravio, sada već čuvenu, razliku između četiri vrste delanja. Afektivno delanje (koje Vebera nije preterano za­nimalo) je delanje koje je uzrokovano emocijama. To je neracio­nalno delanje. Na primer, afektivno postupate kada ošamarite dete u naletu besa. Sledeće, takođe neracionalno, jeste tradici­onalno delanje, koje se javlja kada neka osoba dela po navici ili u skladu s običajima (na primer, crkveno krštenje ili slava). Iako je Veber pokazivao interesovanje za tradicionalno delanje (po­gotovo u vezi s tradicionalnom vlašću), njega su ipak, u skladu s njegovim interesovanjem za racionalizaciju, daleko više zani­mali vrednosno-racionalno i ciljno-racionalno delanje.

Vrednosno-racionalno delanje javlja se onda kada akter bira najpogodnije sredstvo za ostvarenje svoga cilja oslanjajući se na skup nekih viših vrednosti. Iako taj izbor ne mora nužno biti i najbolji, on je racionalan sa stanovišta vrednosnog siste­ma kojem akter pripada. Recimo, ako pripadate nekom kultu čiji pripadnici veruju u ritual pročišćenja prethodnog obroka pre nego što počnu sa narednim obrokom, onda taj ritual morate da ponavljate prilikom svakog obeda, čak i ako bi vam pročišćenje nanelo štetu, pa možda i upropastilo sledeći obrok. Takvo dela­nje racionalno je sa stanovišta vrednosnog sistema tog kulta.

Ciljno-racionalno delanje javlja se onda kada akter teži ostvarenju cilja koji je sebi postavio; njegovo delanje nije odre­đeno nekim velikim vrednosnim sistemom. Umesto toga, ono je određeno akterovom percepcijom okruženja u kojem se nalazi, uključujući ljude i objekte u njemu. Drugačije rečeno, kada bira najefikasnije sredstvo za ostvarenje svog cilja, akter mora uzeti

Afektivno delanje — neracionalno delanje koje je uzrokovano emocijama. Tradicionalno delanje - delanje po navici ili u skladu s običajima. Vrednosno-racionalno delanje — delanje koje se javlja kada akter najpogodni­

je sredstvo za ostvarenje svog cilja bira oslanjajući se na skup nekih viših vrednosti. Iako taj izbor ne mora nužno biti i najbolji, on je racionalan sa stanovišta vrednosnog sistema kojem akter pripada.

Ciljno-racionalno delanje - težnja aktera da ostvari cilj koji je sebi postavio; njegovo delanje nije određeno nekim velikim vrednosnim sistemom, već percepcijom okruženja u kome se nalazi, uključujući i ljude i pred­mete u njemu.

KLASIČNE TEORIJE 75

u obzir situaciju u kojoj se nalazi. Na primer, kada na žurci pri-metite osobu s kojom biste želeli da plešete, najpre morate da odlučite koji je najbolji način da joj priđete, uzimajući u obzir prirodu situacije (možda su na žurci samo parovi), objekte (mož­da će vam sto preprečiti put) i druge ljude (možda neko već ple­še s tom osobom). Uzimajući sve to u obzir, izabraćete najbolje sredstvo da ostvarite svoj cilj i dobijete ples koji želite.

Pomenute četiri vrste delanja jesu idealni tipovi. Činjenica je da se u stvarnosti retko može, ili se čak uopšte ne može, pro­naći delanje koje u potpunosti odgovara jednom od ovih ideal­nih tipova. Pre će biti da je svako delanje kombinacija dveju ili više vrsta ideal-tipskih delanja.

Veber je ponudio jedan pristup za proučavanje društvenog delanja i teorijsko oruđe za njegovo proučavanje. Mnogi sociolo­zi smatraju da je njegov rad veoma koristan.

Ključni koncept Verstehen

Nemačka reč Verstehen znači razumevanje. U teoriji društvenog delanja pojmom verstehen označava se nastojanje istraživača da razume misaoni proces aktera, njegova značenja i motive, kao i to kako oni utiču na delanje (ili interakciju) koje se proučava. Veber je jasno naznačio da razumevanje nije ni lakši, ni manje naučan metod od, recimo, eksperimentalnih metoda koje ko­riste bihevioristi. Za Vebera, razumevanje nije puka intuicija, već sistematičan i temeljan metod proučavanja mišljenja i dela­nja. Zapravo, služeći se razumevanjem, istraživač je u prednosti nad onima koji su uobrazili da su ozbiljni naučnici koji kori­ste pozitivističke metode. Prednost leži u činjenici da socio­lozi, zahvaljujući tome što je predmet njihovog proučavanja čovek, mogu razumeti šta je to što se događa u svesti ljudi što

Razumevanje (nem. verstehen) - metodološka tehnika koja podrazumeva po­kušaj istraživača da razume misaoni proces aktera, njegova značenja i motive, kao i to kako oni utiču na delanje (ili medudejstvo) koje se proučava.

7 6 DžORDZ RiCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

ih nagoni da se ponašaju na određeni način. Fizičar koji pro­učava nuklearne čestice nema mogućnost da razume te česti­ce. Zapravo, čestice se ne mogu razumeti na isti način na koji se mogu razumeti ljudi. Za razliku od mišljenja i delanja koji se metodom introspekcije mogu proučavati iznutra, čestice se mogu proučavati isključivo spolja. Ali, na koji način je ovaj metod, odnosno način razumevanja aktera i delanja, povezan sa Veberovom grand-teorijom o odno­su između kalvinizma i duha kapitalizma. Postoji više odgovora na ovo pitanje. Neki tvrde (ne bez osnova) da je Veber pokuša­vao da razume šta je to što se događa u svesti jednog kalviniste što ga navodi da postupa na način koji doprinosi pojavi duha kapitalizma. Međutim, drugi smatraju da je Veber razumeva-nje koristio kao metod po kome je neophodno zamisliti se u poziciji drugog. Sledstveno, da bi razumeli jednog kalvinistu, neophodno je staviti se u njegov položaj i razumeti kulturni kontekst u kome on živi, kao i to šta ga navodi da se ponaša na kapitalistički način (po kome je trka za profitom najviša vred-nost). U ovom slučaju, istraživač istražuje spoljašnje okruženje, tj. kontekst aktera, a ne mentalni proces, tj. njegovu svest. Po trećem gledištu, verstehen se bavi odnosom između individu­alnih mentalnih procesa i šireg kulturnog konteksta. Zapravo, sva tri pristupa imaju jaku potporu. Međutim, jedna prihvatlji­va interpretacija glasila bi da je razumevanje metod analiziranja delanja sa stanovišta individualnih mentalnih procesa.

Vrste racionalnosti

Dok Veberova teorija delanja počiva na tipologiji delanja koju smo izložili u prethodnom odeljku, njegova šira teorija ra­cionalizacije počiva na tipologiji racionalnosti koju ćemo izložiti u ovom odeljku. (Kako će se videti, te dve teorije delimično se preklapaju.)

Veber razlikuje nekoliko vrsta racionalnosti. Praktična racio­nalnost je ono što svako od nas radi svaki dan kada pokušava da stigne s jednog mesta na drugo. Uzimajući u obzir realne okolnosti

Praktična racionalnost — ono što svi svakodnevno radimo kada pokušavamo da stignemo s jednog mesta na drugo.

KLASIČNE TEORIJE 77

u kojima se nalazi, svako od nas pokušava da izađe na kraj s postojećim teškoćama i pronađe najefikasniji način da ostvari sopstvene ciljeve. Na primer, ako je put kojim obično idemo na posao blokiran saobraćajnom nezgodom, krenućemo sporednim putem. Ljudi koji žive na Zapadu nisu jedini koji se služe prak­tičnom racionalnošću, svi ljudi u svim društvima kroz istoriju koristili su ovu vrstu racionalnosti.

Teorijska racionalnost podrazumeva sposobnost da se real­nost spozna kognitivno kroz razvoj apstraktnih koncepata. Dakle, cilj je racionalno razumevanje sveta, a ne preduzimanje racional­nih radnji u njemu. Primena teorijske racionalnosti na saobraćaj­ne probleme podrazumevala bi angažovanje odgovarajućih struč­njaka, s ciljem da se dođe do dugoročnog rešenja saobraćajnih zastoja. Kao i praktična, i teorijska racionalnost javlja se u svim istorijskim društvima.

Vrednosna racionalnost, kao i praktična, podrazumeva di­rektno delanje. U ovom slučaju, izbor najpogodnijeg sredstva za ostvarenje cilja vođen je višim vrednostima, a ne svakodnevnim iskustvima i praktičnim mišljenjem. Ako, recimo, rituali u ne­kom plemenu nalažu da, pre nego što krenete u lov, morate da zakopate koplje pod zemlju, onda to morate da uradite svaki put pre nego što krenete u lov. Sa stanovišta praktične racionalnosti, gubljenje vremena na zakopavanje koplja očigledno nije racio­nalno, ali, posmatrano sa stanovišta vrednosnog sistema pleme­na to jeste racionalno. Ono što se dešava u jednom plemenu (ili jednom vrednosnom sistemu) nije ni manje ni više racionalno u odnosu na ono što se dešava u nekom drugom. Prema tome, ako jedno pleme od vas zahteva da pre lova zakopate koplje ispod humke, a drugo da učestvujete u ritualnom kupanju, i jedno i drugo je racionalno u svom kontekstu. Kao i prethodne dve, i vrednosna racionalnost javlja se u svim civilizacijama i svim istorijskim epohama.

Teorijska racionalnost - sposobnost da se realnost spozna kognitivno kroz razvoj apstraktnih koncepata. Cilj je racionalno razumevanje sveta, a ne preduzimanje racionalnih radnji u njemu.

Vrednosna racionalnost - izbor najpogodnijeg sredstva za ostvarenje cilja vo­den je višim vrednostima, a ne svakodnevnim iskustvima i praktičnim mišljenjem.

78 D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Konačno, Veber se najviše bavio formalnom racionalnošću. U ovom slučaju izbor najpogodnijeg delanja zasniva se na pravili­ma, propisima i zakonima koji se primenjuju na svakoga. Tipičan primer formalne racionalnosti jeste moderna birokratija u kojoj pravila organizacije određuju najracionalniji smer delanja. Sled-stveno, ako pravila nalažu da svaki put kada od opštine tražite da vam izda izvod iz matične knjige rođenih morate da popu­nite šesnaest formulara, onda to ne možete da izbegnete čak ni onda kada poznajete nekoga od zaposlenih u opštini. Nekome ko ne radi u opštini to se može činiti neefikasnim i neracionalnim; ipak, sa stanovišta opštinske birokratije, to je sasvim racionalno. Za razliku od ostalih tipova racionalnosti, formalna racionalnost javila se samo na Zapadu s pojavom industrijalizacije (iako danas sve više postaje sastavni deo društvenih odnosa širom sveta).

Vebera je stoga prvenstveno interesovala formalana racio­nalnost. On je želeo da odgovori na pitanje zbog čega se ona javila baš na modernom Zapadu, a ne na nekom drugom mestu, u neko drugo vreme. To ga je navelo da proučava činioce koji su pospešili racionalizaciju na Zapadu i prepreke koje su za nju po­stojale na svim drugim mestima. Glavna prepreka i glavni pod-strek racionalizaciji jeste religija.

Protestantska etika i duh kapitalizma

Protestantizam je odigrao odlučujuću ulogu u rastu raciona­lizacije na Zapadu. Vebera je prvenstveno interesovala racionaliza­cija privrednog sistema, a najracionalniji privredni sistem svakako je kapitalizam. Veber je smatrao da je kapitalizam racionalan na različite načine, ali najviše zbog njegovog insistiranja na stvarima koje se mogu meriti, što se najbolje vidi u načinu na koji se ka­pitalizam razvija, kao i u sve većoj upotrebi modernog računo­vodstva. Zbog toga je Veber svoju pažnju usmerio na odlučujuću ulogu koju je protestantizam, a posebno kalvinizam odigrao u pojavi kapitalizma. S druge strane, druge svetske religije, poput

Formalna racionalnost - izbor najpogodnijeg delanja zasniva se na pravilima, propisima i zakonima koji se primenjuju na svakoga. Ta vrsta racional­nosti karakteristična je za moderni Zapad.

KLASIČNE TEORIJE 7 9

konfučijanizma u Kini ili hinduizma u Indiji, sprečile su da se racionalizacija, a naročito kapitalizam, jave u tim društvima.

Vebera je prvenstveno interesovala kalvinistička protestant­ska etika. Kalvinsti su verovali u predestinaciju, to jest u to da je unapred određeno da li će neko ići u pakao ili u raj. Iako nije postojao nijedan način na koji bi kalvinisti direktno mogli uticati na svoju sudbinu, postojali su određeni znaci na osnovu kojih su mogli saznati da li su medu odabranima ili nisu. Jedan od glavnih pokazatelja da pripadaju spašenima bio je uspeh u poslu. Zbog toga su kalvinisti bili veoma zainteresovani da postignu poslovni uspeh, što je podrazumevalo stvaranje većeg i profitabilnijeg po­sla. To je takode podrazumevalo da su kalvinisti novac, umesto da ga troše na prolazna lična zadovoljstva, morali da štede i ponovo ulažu u posao kako bi ga (posao) učinili još unosnijim. Na ovu, ponekad bezobzirnu težnju za profitom, podsticalo ih je uvere-nje da je njihova moralna dužnost da se ponašaju na takav način. Takode, njima su pri ruci bili marljivi radnici koji su na sličan način tražili znakove uspeha; a biti dobar radnik bio je jedan ta­kav znak. Konačno, kalvinističke preduzetnike nije mučilo to što su, za razliku od svojih radnika, bili toliko uspešni. Uostalom, sve je unapred određeno. Oni koji nisu medu spašenima, neće biti uspešni. Ako među radnicima ima onih koji će biti spašeni, pros-periraće ekonomski. Bio je to jedan izuzetno ohrabrujući sistem za one koji su već stekli bogatstvo ili težili da ga steknu.

Sva ta uverenja o ekonomskom uspehu među kalvinistima vodila su do protestantske etike. Veber je protestantsku etiku po­vezao s duhom kapitalizma, sistemom ideja koji je konačno do­veo do stvaranja kapitalističkog privrednog sistema. U različitim

Protestantska etika — budući da su verovali u predestinaciju, kalvinisti nisu mogli da znaju da li će ići u pakao ili u raj niti su direktno mogli da uti­ču na svoju sudbinu. Međutim, postojali su određeni znaci na osnovu kojih su mogli saznati da li su medu spašenima ili nisu. Jedan od glav­nih pokazatelja da pripadaju spašenima bio je uspeh u poslu.

Duh kapitalizma - na Zapadu, za razliku od drugih delova sveta, motiv ljudi da postignu ekonomski uspeh nije bila pohlepa već moralni sistem koji je isticao neprekidnu težnju ka ekonomskom uspehu. Duh kapitalizma sadtži niz komponenti uključujući racionalnu i sistematičnu težnju za profitom, štedljivost, tačnost, čestitost i sticanje novca kao legitimno i samo sebi cilj.

8 0 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

delovima sveta i u različitim istorijskim epohama ljudi su težili postizanju ekonomskog uspeha, ali na modernom Zapadu nji­hov motiv nije bila pohlepa, već moralni sistem koji je isticao ekonomski uspeh. Težnja za profitom bila je odvojena od mo­ralno sumnjive pohlepe i usmerena prema duhu koji se smatrao moralno ispravnim.

Duh kapitalizma podrazumeva više elemenata uključujući i nama najinteresantniju racionalnu i sistematičnu težnju za profi­tom. Druge ideje povezane s duhom kapitalizma uključuju štedlji­vost, tačnost, čestitost i sticanje novca kao legitimnu radnju koja je cilj samoj sebi. Iznad svega, neprekidno uvećavanje bogatstva i eko­nomski prosperitet smatrani su dužnošću ljudi. Duh kapitalizma više nije bio pitanje lične ambicije, već je postao moralni imperativ.

Očigledna veza koja postoji između protestantske etike i duha kapitalizma ogleda se u tome što je protestantska etika po­mogla razvoj kapitalizma. Dokaz za tu tvrdnju Veber je pronašao proučavajući one evropske države u kojima koegzistira više reli­gija. Otkrio je da su lideri privrednog sistema u ovim državama - poslovni lideri, posednici kapitala, visokokvalifikovani radnici i tehnički naprednije i poslovno obučeno osoblje - u ogromnoj većini bili protestanti. To je značilo da je protestantizam odigrao značajnu ulogu u izboru tih zanimanja i, obrnuto, da druge religi­je nisu uspele da stvore idejne sisteme koji bi podsticali ljude da se bave ovim pozivima. Drugim rečima, katoličanstvo nije stvorilo, a nije ni moglo da stvori, duh kapitalizma. Zapravo, katoličanstvo je sprečavalo razvoj takvog duha. U tom pogledu, ono se na Zapadu nije razlikovalo od konfučijanizma i budizma na Istoku.

Konfučijanizam, hinduizam i kapitalizam

Kina je, kao i Zapad, imala preduslove za razvoj kapitalizma, uključujući tu tradiciju jake želje za prisvajanjem i bezobzirnog ta­kmičenja. Kinezi su imali razvijenu proizvodnju i ogromnu radnu sposobnost. Postavlja se pitanje zašto Kina, sa svim ovim i drugim prednostima na svojoj strani, nije podlegla sveobuhvatnom pro­cesu racionalizacije, ili još konkretnije, zašto se u Kini nije razvio kapitalizam? Iako su neki elementi kapitalizma u Kini bili prisutni

KLASIČNE TEORIJE 81

(zajmodavci, poslovni ljudi), nedostajalo joj je tržište i drugi raci­onalni elementi kapitalizma. Postoje brojni razlozi zbog kojih su Kinezi propustili razvoj kapitalizma, ali glavni razlog Veber je vi­deo u konfučijanizmu i njegovim karakteristikama.

Konfučijanizam je kao preduslov za sticanje položaja i zado-bijanje statusa isticao knjiško obrazovanje. Na ceni je bio prosve-ćen i načitan čovek. Takode, cenile su se bistrina i dosetljivost. Konfučijanci nisu vrednovali rad i prepuštali su ga potčinjenima. Iako se bogastvo cenilo, smatralo se neprihvatljivim raditi za nje­ga. Konfučijanci su bili nezainteresovani za privredu i privred­ne aktivnosti. Aktivno učešće u poduhvatima čiji je cilj sticanje profita smatralo se moralno sumnjivim i neprikladnim za jednog konfučijanskog vlastelina. Osim toga, konfučijanci nisu bili ori-jentisani ka bilo kakvoj vrsti promene, uključujući tu i ekonom­sku promenu. Cilj konfučijanizma bilo je održavanje postojećeg stanja. Možda je još važnije to što nije bilo nikakve napetosti između religije konfučijanaca i sveta u kojem su konfučijanci živeli. Stoga nije bilo potrebe za preduzimanjem mera koje bi re­sile tu napetost. Nasuprot tome, u kalvinizmu je tenzija između predestinacije i želje da se zna nečija sudbina dovela do ideje da uspeh u poslu može biti znak spasenja i razrešenja te tenzije.

Hinduizam je u Indiji takode predstavljao prepreku racio­nalizaciji i kapitalizmu. Na primer, hinduisti veruju da su ljudi rođeni u onoj kasti (nepromenljiv položaj u sistemu društvene stratifikacije) koju su zaslužili vrlinama svog ponašanja u pret­hodnom životu. Vernom privrženošću ritualu kaste, hindu ver-nici stiču zaslugu za sledeći život. Spasenje treba dostići vernim poštovanjem pravila. Inovacije, naročito u oblasti privrede, nisu mogle voditi u višu kastu u sledećem životu. Aktivnost u ovom svetu nije smatrana bitnom, jer je ovaj svet samo prolazno prebi­valište i prepreka duhovnom istraživanju hinduista.

Strukture vlasti i racionalizacija

Racionalizacija se kao tema provlači kroz mnoge aspekte Veberovog rada, ali mi ćemo je izučavati u domenu vlasti. Vlast je legitimna dominacija, tj. dominacija zasnovana na pristanku.

8 2 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Postavlja se pitanje: šta daje legitimitet nekim ljudima da izdaju naredbe koje će drugi ljudi verovatno slediti? Postoje tri osnove legitimiteta vlasti: tradicija, harizma i legalnost. Držeći se svo­je teorije racionalizacije, Veber je predvideo dugoročni trend u pravcu trijumfa racionalno-legalne vlasti.

Tradicionalna vlast zasniva se na verovanju sledbenika da su neki ljudi (na osnovu porodičnih, plemenskih ili rodbinskih veza) od pamtiveka ovlašćeni da vladaju. Vode tvrde da su oni pravi predstavnici svetih i prastarih pravila i sila, a sledbenici u to ve-ruju. Različiti oblici tradicionalnog autoriteta uključuju vladavinu starijih, vladavinu naslednih voda i si. Veber je i feudalizam sma­trao jednom vrstom tradicionalne vlasti. Strukture tradicionalne vlasti nisu racionalne i sprečavaju nastanak racionalizacije. Mada se u savremenom svetu još uvek mogu naći ostaci tradicionalne vlasti (pogotovo u manje razvijenim društvima), ona je uglavnom nestala ili postala nevažna. Engleska monarhija primer je ostatka tradicionalne vlasti koja očigledno nema nikakvu moć.

Ključni koncept Idealni tip i birokratija

Veber je osmislio niz značajnih metodoloških koncepata, a je­dan od najvažnijih je koncept idealnog tipa. Treba odmah na­glasiti da Veber pod idealnim tipom nije podrazumevao neku vrstu utopijske ili najbolje* moguće pojave. On je idealan u tom smislu što predstavlja jednostrano preuveličavanje uglavnom ra­cionalnih komponenti određene pojave. Takva jednostrana pre­uveličavanja postala su koncepti koje je Veber koristio za analizu društva u svim njegovim istorijskim i savremenim varijantama.

Tradicionalna vlast — vlast koja se legitimise verovanjem sledbenika da su neki ljudi od pamtiveka ovlašćeni da vladaju. Vode tvrde da su oni pravi predstavnici svetih i prastarih pravila i sila, a sledbenici u to veruju.

Idealni tip - jednostrano prenaglašavanje uglavnom racionalnih komponenti određene pojave, koje služi kao koncept koji se koristi za analizu druš­tva u svim njegovim istorijskim i savremenim varijantama. Idealni tip je jedinica mere koja se koristi za poređenje posebnih primera društvenih fenomena bilo da se oni nalaze u različitim kulturama ili u različitim vremenskim periodima.

KLASIČNE TEORIJE 83

Idealni tip je jedinica mere koja se koristi za poredenje različi­tih primera društvenih fenomena bilo da se oni nalaze u razli­čitim kulturama ili u različitim vremenskim periodima. Jedan od najpoznatijih Veberovih idealnih tipova je idealni tip birokratije. Ovo su njegove glavne karakteristike: 1. Činovnici su lično slobodni, ali se pokoravaju objektivnim

službenim dužnostima. 2. Oni se postavljaju (a ne biraju) po strogo utvrđenoj hijerar­

hiji sa strogo određenim kompetencijama. 3. Svaka služba ima obavezu i ovlašćenje da izvršava svoje duž­

nosti, kao i sredstva prinude pomoću kojih može da izvrši svoje obaveze.

4. Svaki službenik ima stručne kvalifikacije koje se proveravaju ispitom i dokazuju diplomom. „,

5. Činovnci se odnose prema svojoj službi kao prema jedinom i glavnom zanimanju.

6. U svom radu, službenici imaju sredstva za upravljanje, ali ih ne poseduju.

7. Službenik ne može prisvojiti službenu poziciju. 8. Najveći deo pravila kojima se reguliše birokratski aparat

(odluke, pravila, norme) u pisanom su obliku. Nijedan idealni tip, pa ni ovaj, nigde nije u potpunosti ostva­ren. Iako ga je Veber stvarao po ugledu na birokratiju kakva postoji na modernom Zapadu, čak ni tamo nijedna konkretna organizacija ne poseduje sve te karakteristike u zadovoljava­jućem obimu (tj. u obimu koji bi dopustio da tu organizaci­ju nazovemo idealnim tipom). Veber je ovaj idealni tip (kao i sve ostale) koristio za istorijsko-uporednu analizu, u ovom slučaju, organizacionih, odnosno birokratskih oblika. Veber je uporedio birokratsku organizaciju sve tri vrste vlasti i zaključio kako organizacije koje se povezuju s tradicionalnom i hariz-matskom vlašću ne poseduju mnoge od tih karakteristika; one nisu birokratije i ne funkcionišu ni približno tako dobro kao birokratske ustanove racionalno-legalne vlasti. Idealni tip takode se može koristiti za poredenje konkretnih organizacija u savremenom svetu u smislu stepena u kome od­govaraju idealnom tipu. Istraživač može koristiti idealni tip da bi precizno odredio kolika su odstupanja od idealnog tipa, a zatim pokušati da objasni ta odstupanja. Razlozi zbog kojih

84 DŽORDŽ RicER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

konkretne organizacije ne zadovoljavaju idealni tip mogu biti raznovrsni. To su dezinformacija, strateške greške, logičke za­blude, emotivni činioci ili, jednostavnije rečeno, bilo koja ira­cionalnost koja je sastavni deo organizacije.

Harizmatska vlast legitimiše se verovanjem sledbenika u izu­zetnu svetost, hrabrost ili primeran karakter vođe. Ta ideja očigled­no sadrži, sada čuveni, koncept harizme. Harizmatična osoba je ona osoba za koju se veruje da poseduje vanserijske ili nadljudske sposobnosti. Iako u svakodnevnoj upotrebi ovim terminom opisu­jemo izuzetne osobine neke osobe, Veber je naglašavao to da drugi definišu osobu kao harizmatičnu. To vodi do važnog zaključka da neko ne mora imati nikakve vidljive izuzetne osobine da bi ga drugi definisali kao harizmatskog vođu. Za Vebera, harizma je jedna veo­ma važna revolucionarna snaga. Kroz istoriju, harizmatske vođe se ističu i svrgavaju tradicionalne, čak i racionalno-legalne strukture.

Bitno je zapamtiti da harizmatska vlast nema racionalne osnove (ona, kao i religija, počiva na veri ljudi), pa je stoga ne­pogodna za svakodnevne zahteve upravljanja društvom. Zapra­vo, to gotovo odmah postaje jasno i sledbenicima harizmatskog vode. Ubrzo nakon dobijanja vlasti, njegovi sledbenici preduzi-maju niz mera koje imaju svrhu da osposobe režim za obavljanje uobičajenih upravljačkih poslova. Oni to rade kroz proces koji je Veber nazivao rutinizacija harizme. Drugim recima, vođini sledbenici teže da preoblikuju izuzetne i revolucionarne karak­teristike svog režima kako bi on uspešnije mogao da obavlja sva­kodnevne poslove. Oni to, takode, rade da bi se pripremili za dan kada će harizmatski vođa otići s političke scene i omogućiti im da ga naslede. Ako ne preduzmu te mere, izgubiće vlast čim

Harizmatska vlast - vlast koja se legitimise verovanjem sledbenika u izuzetnu svetost, hrabrost ili natprirodni karakter vode.

Harizma - izuzetne (natprirodne) osobine koje drugi pripisuju nekoj osobi. Ta osoba ne mora zaista posedovati te osobine da bi bila tako definisana.

Rutinizacija harizme - pokušaj sledbenika harizmatskog vladara da preobli­kuju izuzetne i revolucionarne karakteristike svog režima kako bi on us­pešnije mogao da obavlja svakodnevne poslove. Sledbenici pribegavaju rutinizaciji i da bi se pripremili za dan kada će harizmatski voda otići s političke scene i omogućiti im da ga naslede.

Kl_A5ICNE TEORIJE 85

vođa umre. Prema tome, sledbenici se nadaju da će procesom rutinizacije uspeti da harizmu prenesu na pristalice ili upravljač­ku organizaciju koju čini grupa pristalica.

Tu se javlja jedna velika protivrečnost. Pokušavajući da ru-tinizuju harizmu, vođini naslednici učiniće sve što je potrebno kako bi omogućili funkcionisanje harizmatske vlasti na dnev­nom nivou i njen nastavak i nakon vođine smrti. Ali, ako uspeju u tome, potkopaće same temelje harizmatske vlasti - više neće biti izuzetni ili ih sledbenici neće posmatrati na taj način. Kako vidimo, uspešna rutinizacija harizme na kraju uništava samu ha­rizmu i vlast je na putu da se preobrazi u jedan od preostala dva oblika vlasti - racionalno-legalnu ili tradicionalnu.

Kao što smo rekli, harizmatska vlast je jedna revolucionarna snaga. Ona funkcioniše tako što menja ljude iznutra; oni menja-ju način svog razmišljanja i odlučuju se da prate harizmatskog vođu, misleći da on može da reši sve društvene probleme. Mada je harizma važna revolucionarna snaga, ona bledi u poređenju s onim što Veber smatra najvažnijom revolucionarnom snagom u istoriji - sve većom racionalizacijom i nastankom racionalno--legalne vlasti. Racionalno-legalna vlast legitimise se činjenicom da je vodstvo svoj položaj steklo pridržavajući se niza kodifikova-nih pravila i propisa. Primer racionalno-legalne vlasti jeste pred-sednik SAD; njegova vladavina legitimise se činjenicom da je pobedio na izborima i dobio najviše glasova elektorskog koledža.

Dok harizma menja način na koji ljudi razmišljaju - menja ih iznutra - racionalizacija menja ljude spolja, menjajući strukture u kojima žive. Najvažnija struktura povezana s racionalno-legalnom vlašću jeste moderna birokratija (vidi ključni koncept Idealni tip i birokratijd). I ostali oblici vlasti imaju svoje organizacije, ali one ne mogu da se porede s birokratijom i nemaju ni približan uticaj na ljude kao birokratija. Birokratija je bila toliko važna za Vebera da ju je on smatrao ne samo središnjom tačkom racionalno-legalne vlasti, već i modelom za proces racionalizacije na Zapadu. Veber je birokratiju opisivao ne samo kao racionalnu, već i kao moćnu strukturu. Ona vrši snažnu kontrolu kako nad onima koji rade

Racionalno-legalna vlast - racionalno-legalna vlast legitimise se činjenicom da je vodstvo svoj položaj steklo tako što se pridržavalo niza kodifikova-nih pravila i propisa.

8 6 DžORDZ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

u birokratiji, tako i nad onima koji se samo služe njenim usluga­ma. Birokratija predstavlja vrstu kaveza koji menja način na koji ljudi razmišljaju i postupaju. Jednom rečju, ona bitno utiče na društveno ponašanje.

Veber je smatrao da racionalizacija ima odlike kaveza. Nema sumnje u to da racionalizacija, i uopšte racionalno-legalna vlast donose sa sobom niz pogodnosti za društvo, ali Veber je bio ve­oma svestan problema koji su povezani s njima. Veberovu teori­ju, zapravo, usko vezujemo za koncept gvozdenog kaveza racio­nalizacije - sliku moćne strukture nalik kavezu iz koje je skoro nemoguće pobeći. To je bio način na koji je Veber razmišljao o porastu racionalizacije na Zapadu. On je cenio uspehe raciona­lizacije, ali je bio razočaran sve većom kontrolom koju je ona imala nad ljudima. Veber se plašio da će širenjem racionalizacije na sve veći broj delova društva, ljudi sve teže moći da pobegnu u delove društva koji nisu racionalizovani. Ljudi će se naći zaklju­čani u gvozdenom kavezu racionalizacije.

Veber nije smatrao da samo racionalizacija osvaja Zapad, već da to čini i racionalno-legalna vlast. Ona je uspešnija od tradicio­nalne vlasti koja joj, vremenom, mora ustupiti mesto. Harizmatske revolucije javljaće se i dalje, ali jednom rutinizovana, organizacija harizmatske vlasti slaba je u poredenju s racionalnom birokrati-jom. Jednom kada se rutinizuje, harizma biva uništena, a struktu­ra vlasti je na putu da prede u neki drugi oblik. Iako taj novi oblik može biti tradicionalna vlast, veća je verovatnoća da će na moder­nom Zapadu to biti racionalno-legalna vlast. Pored toga, kada se moderni harizmatski pokreti jave, sve je veća verovatnoća da će naići na gvozdeni kavez racionalizacije i racionalno-legalne vlasti. Taj kavez, osim što „zaključava" ljude, postaje sve nepropustljiviji na spoljne nasrtaje i sve sposobniji da harizmatskog vodu i gomilu koja ga sledi drži podalje od sebe. Kao posledica toga, u moder­nom svetu harizmatski tip vlasti i tradicionalni tip vlasti sve manje odgovaraju zahtevima modernog društva i imaju sve manje izgle­da da se održe. Racionalno-legalna vlast, racionalizacija i gvozdeni kavez racionalnosti jesu ono što pobeduje.

Gvozdeni kavez racionalizacije - moćna, nevidljiva sila organizovanja društve­nih oblika (pogotovo organizacija) nalik kavezu iz koje je skoro nemogu­će pobeći, a koja utiče na društvene odnose i društveno ponašanje.

«LASICNE TEORIJE 87

Sažetak

1 . Klasične sociološke grand-teorije predstavljaju široke, veoma am­biciozne pokušaje da se ispriča priča o velikom vremenskom od-sečku ljudske istorije i/ili o velikom delu društva.

2. Teorija Emila Drikema bavi se promenljivom prirodom podele rada i prelaskom iz mehaničke solidarnosti u organsku solidar­nost.

3. Osnovni činilac u toj transformaciji jeste promena u dinamičkoj gustini društva.

4. Prelazak iz mehaničke solidarnosti u organsku solidarnost praćen je drastičnim slabljenjem kolektivne svesti.

5. Pokazatelj te promene jeste transformacija krivičnog prava u re-stitutivno pravo.

6. Glavna patologija koja se vezuje za organsku solidarnost i njenu slabu kolektivnu svest jeste anomija.

7. Teorija Karla Marksa bavi se istorijskim korenima kapitalizma, samim kapitalizmom i priželjkivanim prelaskom u komunizam.

8. Marksova kritika kapitalizma zasniva se na nizu pretpostavki o ljudskom potencijalu. Razvoj tog potencijala sprečava kapitalizam koji vodi do otuđenja, pogotovo do otuđenja među radnicima.

9. Kapitalizam je, u suštini, dvoklasni privredni sistem u kome jed­na klasa (kapitalisti) poseduje sredstva za proizvodnju, a druga klasa (proletarijat) mora da prodaje svoje radno vreme da bi ima­la pristup tim sredstvima.

10. Marks prihvata radnu teoriju vrednosti, po kojoj sva vrednost pro­izvoda dolazi iz rada utrošenog u njegovu proizvodnju. Sledstveno tome, on zaključuje kako kapitalisti eksploatišu proletarijat.

11. Proletarijat i kapitalisti nisu u stanju da vide tu realnost zbog laž­ne svesti. Međutim, proletarijat će naposletku uspeti da dosegne klasnu svest i shvati na koji način funkcioniše kapitalizam.

12. Da bi se kapitalizam zbacio, proletarijat mora da preduzme kon­kretnu akciju, ono što Marks naziva praksisom.

13. Komunizam je društveni sistem koji po prvi put omogućava puno izražavanje ljudskog potencijala.

14. Maks Veber pravio je razliku između četiri tipa racionalnosti -praktične, teorijske, vrednosne i formalne - ali se najviše bavio formalnom racionalnošću, odnosno načinom na koji je njena do­minantnost vodila do racionalizacije Zapadnog društva.

88 D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

15. Protestantska etika igrala je središnju ulogu u racionalizaciji Za­pada, pogotovo racionalizaciji privrede. Ona je bila presudan či­nilac u razvoju duha kapitalizma i, konačno, uspona kapitalistič­kog privrednog sistema.

16. Veber je takode proučavao činioce koji su unutar konfučijanizma u Kini i hinduizma u Indiji sprečavali racionalizaciju i kapitalizam.

17. Veber je razlikovao tri tipa vlasti - tradicionalnu, harizmatsku, racionalno-legalnu - i tvrdio kako je ova poslednja u savreme-nom društvu najdominantnija vrsta vlasti.

Literatura za dalje čitanje

Barns, H. E. (1982). Uvodu istoriju sociologije 1-II. Beograd: BIGZ. Veber, Maks (1976). Privreda i društvo 1 i 2. Beograd: Prosveta. Veber, Maks (1997). Sabrani spisi iz sociologije religije I—III. Sremski

Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Veber, Maks (1998). Duhovni rad kao poziv. Sremski Karlovci: Izda­

vačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Dirkem, Emil (1963). Pravila sociološkog metoda. Beograd: Savremena

škola. Dirkem, Emil (1972). O društvenojpodeli rada. Beograd: Prosveta. Dirkem, Emil (1982). O religioznim oblicima društvenog života. Beo­

grad: Prosveta. Dirkem, Emil (1997). Samoubistvo. Beograd: B IGZ. Đurić, Mihajlo (1987). Sociologija Maksa Vebera. Zageb: Naprijed. Gidens, Entoni (1996). Dirkem. Beograd: XXvek . Comte, August (1989). Kurs pozitivne filozofije. Nikšić: Univerzitetska

riječ. Korać, Veljko (1987). Marksovo shvatanje čovjeka. Zagreb: Naprijed. Marinković, Dušan [priredio] (2008). Emil Dirkem 1858-2008. Novi

Sad: Mediterran Publishing. Marks, Karl. Kapital, (bilo koje izdanje) Marks, Karl. Prilog kritici političke ekonomije, (bilo koje izdanje) Mimica, Aljoša (1992). O radikalskoj sociologiji. Niš: Gradina. Minoa, Zorž (2008). Istorija samoubistava, dobrovoljna smrt u zapad­

nom društvu. Novi Sad: Mediterran Publishing. Cvjetičanin V. i Supek R. (2003). Emil Dürkheim i francuska sociološka

škola. Zagreb: Naprijed. Weber, Maks (1989). Metodologija društvenih znanosti. Zagreb: Globus. Weber, Maks (1968, 1989). Protestantska etika i duh kapitalizma. Sa­

rajevo: Veselin Masleša.

GLAVA 3 KLASIČNE TEORIJE (2)

Georg Zimi: Narastajuća tragedija kulture Torsten Vehlen: Kontrola biznisa nad industrijom Džordž Herbert Mid: Socijalni biheviorizam Sažetak Literatura za dalje čitanje

Ova glava predstavlja nastavak prethodne glave i bavi se radom druga tri glavna klasična teoretičara. Prvi, Georg Zimi predstavlja nesporan izbor jer se sve više smatra, s Marksom, Ve-berom i Dirkemom, jednim od osnivača i najvažnijih autora kla­sične sociološke teorije. Izbor druga dva teoretičara atipičan je i kontroverzan. Torsten Veblen je Amerikanac i uglavnom se bavio ekonomijom. Međutim, on zaslužuje da se svrsta u red velikih klasičnih socioloških teoretičara zato što je: (1) stvarao ideje koje su takođe bile sociološke; (2) razvio grand-teoriju ekonomskih promena koja je po svom usmerenju i obimu slična ostalim teo­rijama klasičnih teoretičara (od kojih su svi imali da kažu pone­što o ekonomiji); (3) anticipirao da će u kasnom 20. veku doći do transformacije privrede koja je bila definisana proizvodnjom u privredu koja se definiše potrošnjom. Još jedan Amerikanac, Džordž Herbert Mid, predstavlja takode pomalo neobičan izbor za raspravu u ovoj glavi. Iako se Mid manje od drugih bavio ve­likim socijalnim promenama i problemima svog vremena, on je stvorio teoriju koja je omogućila neuporediv uvid u individual­nu svest (uključujući „svest" i „sopstvo"), delanje i interakciju.

GEORG ZIML: NARASTAJUĆA TRAGEDIJA KULTURE

Georg Zimi (1858-1918) još jedan značajan nemački soci­jalni teoretičar. Zimi je smatrao da je izučavanje tragedije kulture prvi zadatak sociologa. Međutim, pre nego što dođemo do tog problema, moramo se pozabaviti nekim osnovnim konceptima Zimlove teorije.

9 0 DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

Asocijacija

Iako je Georg Zimi tvorac jedne važne grand-teorije o tra­gediji kulture, njegova rana, a donekle i kasnija slava, zasnivaju se na njegovim teorijama svakodnevnog života. Zapravo, Zimla su, više nego ostale klasične mislioce, zanimala naizgled banalna svakodnevna ponašanja, kao što su zajednička večera više ljudi, traženje uputstava od drugih ili oblačenje da bi se udovoljilo dru­gima. Te oblike interakcije Zimi naziva asocijacijama; njihova svrha je da povezu ljude jedne s drugima. (Otuda bi se asocijacija mogla prevesti još i kao povezivanje.) Asocijacije se neprekidno stvaraju, razrađuju, nestaju, a zatim zamenjuju drugim oblicima asocijacije. Za Zimla, ti oblici asocijacije predstavljaju samo de-liće društvenog života koje treba proučavati mikroskopski. Ovaj deo Zimlove teorije jasno se može razgraničiti od njegovih raz­mišljanja o tragediji kulture.

Zimi je, poput Vebera, pokušao da definiše sociologiju kao studiju o svakodnevnom životu: sociologija treba da proučava društvo, a društvo nije ništa drugo do zbir individualnih inte­rakcija koje ga čine.

Forme i tipovi

Zimi je napravio bitnu razliku između formi interakcije i tipova učesnika u interakcijama. (Otuda se ponekad njegova te­orija naziva formalizam.) Ljudi se svakodnevno suočavaju s ve­likim i zbunjujućim mnoštvom interakcija i s još većim brojem učesnika u njima. Da bi uspešno izašli na kraj s tom konfuzijom, ljudi društveni svet svode na mali broj formi interakcija i tipova učesnika u interakcijama. Prisetimo se primera žurke iz glave 2 i velikog broja interakcija koje se na njoj odvijaju. Kada vas neko pita: „Sta te je dovelo na ovakvu žurku?", tu formu interakcije možete protumačiti na najmanje dva načina: kao običan „zahtev

Asocijacija - po Zimlu, odnosi medu ljudima, ili interakcija. Forme - obrasci koje ljudi i naučnici primenjuju na veliko i zbunjujuće

mnoštvo interakcija, kako bi lakše izašli s njima na kraj. Tipovi - obrasci koje ljudi i naučnici primenjuju na veliki broj učesnika u

interakcijama, kako bi ih sveli na ograničen broj kategorija.

KLASIČNE TEORIJE 91

za informacijom" ili kao „želju da se započne odnos". Ako ste raspoloženi da započnete jedno novo poznanstvo, odgovorićete: „Šansa da upoznam nekoga poput tebe". Ako mislite da bi osoba koja vas je to pitala mogla da vam dosađuje, odgovorićete joj: „Autobus gradskog saobraćaja". Dakle, pošto se oko nas odvija veliki broj interakcija, uvek težimo da ih redukujemo na ograni­čen broj formi, kako bismo lakše izašli s njima na kraj.

Isti proces se ponavlja kada treba da izađemo na kraj s veli­kim brojem ljudi s kojima potencijalno možemo stupiti u inte­rakciju. Da bismo što više olakšali susrete s njima, redukujemo ih na ograničen broj tipova učesnika u interakcijama. Na žur-ci nas neko koga nikada ranije nismo sreli i neko o kome ništa konkretno ne znamo pita zašto smo tu. Kako da odgovorimo nekome koga ne poznajemo? Tako što ćemo, pre nego što odgo­vorimo, tu osobu svrstati u jedan od mnogobrojnih tipova koje smo prethodno stvorili. Da li je osoba koja nam je uputila pita­nje ozbiljna ili samo želi flert? Da li je dosadna ili je šarmantna? Naš odgovor zavisiće od toga u koju kategoriju smo, na osnovu prvog utiska, smestili tu osobu. Možda ćemo kasnije uvideti da je naš prvobitni sud bio pogrešan i da smo tu osobu svrstali u pogrešnu kategoriju. Ipak, s obzirom na to da se u svakodnev­nom društvenom životu susrećemo s ogromnim brojem ljudi, prinuđeni smo da ove tipove koristimo kao prve aproksimacije koje nam služe da bismo započeli (ili prekinuli) interakciju.

Zimi je verovao da je neophodno da i sociolozi, a ne samo obični ljudi, svakodnevno razvijaju forme i tipove. Iz tog razlo­ga, Zimi je napisao niz eseja o formama interakcije (na primer, podređenosti i nadredenosti) i o tipovima učesnika u interakciji (na primer, stranac).

Svest

Zimlovo proučavanje asocijacije bilo je povezano i oblikova­no njegovim proučavanjem svesti. On je polazio od pretpostav­ke da se ljudsko delanje odvija svesno. Ljudi u interakcije ulaze s različitim motivima, ciljevima i interesima; oni koriste kreativnu svest. Zimi je takođe verovao da ljudi mogu da se suoče sa sobom

92 DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

mentalno, tj. da sebe posmatraju odvojeno od svojih postupaka. Drugim recima, ljudi mogu da procenjuju stimuluse koji utiču na njihovo ponašanje, razmotre različite načine na koje mogu da reaguju, pa tek onda odluče kako da delaju. Zbog tih mental­nih sposobnosti, ljudi nisu potčinjeni spoljašnjim stimulusima ili spoljašnjim strukturama. Međutim, svest takođe ima sposobnost da te stimuluse ili strukture ispuni realnim postojanjem; koristeći sociološki rečnik, taj proces kojim strukturama dajemo sadržinu nazivamo reifikacija. Ljudi takođe imaju sposobnost da stvaraju uslove koji ih ograničavaju. Pomoću svojih mentalnih procesa ljudi se mogu osloboditi ili ograničiti, odnosno, što je verovatni-je, napraviti kombinaciju jednog i drugog.

Georg Zimi Biografska skica

Georg Zimi bio je marginalac, „stranac" u nemačkom akadem­skom svetu svog vremena. Iako se danas smatra jednim od veli­

kana sociološke teorije, on je tokom svog života zauzimao beznačajne akademske pozicije. Najveći deo vremena nije čak mogao da zaradi ni redovnu platu, već je zavisio od studentskih stipendija. Zimi je, međutim, stvorio impresivne teorije i lično poznavao veliki broj značajnih in­telektualaca (npr., Maksa Vebera) koji su o njemu imali visoko mišljenje. Zašto je

onda Zimi bio marginalan? Mogu se izdvojiti dva razloga. Prvo, on uglavnom nije pisao o onome što je u njegovo vreme smatrano legitimnim akadem­skim traktatom. Umesto toga, pisao je eseje s popularnim na­slovima koji su često bili objavljivani u novinama i magazinima. Činilo se da mu takav vid rada i izraza više odgovara od masiv­nih tomova knjiga (iako je pisao i njih), ali birokratija nemačkih univerziteta nije znala šta će s takvim radovima. Drugo, Zimi je bio Jevrejin u jednom akademskom svetu koji je obilovao an­tisemitizmom. U jednom izveštaju ministru prosvete, Zimi je

Reifikacija - proces u kojem društvenim strukturama dajemo sadržinu.

KLASIČNE TEORIJE 9 3

opisan kao „jedan potpuni Jevrejin, po svojoj spoljašnosti, po svom ponašanju i po svom načinu razmišljanja". Uzimajući u obzir ovaj izveštaj i antisemitizam tog vremena, nije ni malo čudno što Zimi nije mogao da nade stalno akademsko name-štenje. To je uspeo tek pred kraj svog života, premda na jed­nom manje značajnom nemačkom univerzitetu.

Veličina grupe

Jedan od najsnažnijih aspekata Zimlove sociologije svakod­nevnog života jeste način na koji svakodnevne interakcije prelaze u šire društvene strukture. To se najbolje može uočiti u njego­vom čuvenom radu o dijadama i trijadama. Najjednostavnije re­čeno, dijade su grupe od dva člana, a trijade grupe od tri člana. Na prvi pogled čini se da je razlika između ovih grupa neznatna ili da je uopšte nema. Uostalom, može li uopšte biti neke razlike ako se dvočlanoj grupi priključi još jedan član? Zimi ovde daje iznenađujući i veoma značajan odgovor: on smatra da prisustvo još jedne osobe pravi ogromnu razliku. Štaviše, presudna soci­ološka razlika jeste razlika između dvočlanih i tročlanih grupa. Nijedno kasnije povećanje grupe (s tri člana na četiri, s devet članova na deset članova itd.) ne čini ni približno toliku razliku kao priključivanje trećeg člana dijadi. Za razliku od svih ostalih grupa, dijada, za dvoje ljudi koje se nalaze u interakciji, nema nikakvo drugo značenje van onog koje ima kao dijada. Jer, u di­jadi ne postoji mogućnost stvaranja posebne grupne strukture koja prevazilazi odnos dvoje ljudi; ona se jedino može sastoja­ti od dvoje ljudi koji se nalaze u interakciji. Ta dva pojedinca zadržavaju visok nivo individualnosti. Pošto nije moguće da se unutar dijade naprave podgrupe, ne postoji kolektivna pretnja pojedincima koji čine dijadu.

Dijada - grupa od dva člana. Trijada - grupa od tri člana.

94 DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Ključni koncept Tajnovitost

Zimi je tajnovitost definisao kao situaciju u kojoj jedna osoba nešto namerno prikriva, dok druga pokušava da otkrije šta je to. Da bismo ušli u interakciju, moramo znati nešto jedni o drugi­ma (recimo, moramo znati ko je u pitanju: prijatelj, rođak, tr­govac itd.). Iako o drugim ljudima možemo znati mnogo toga, nikada ih ne možemo poznavati u potpunosti, tj. nikada ne mo­žemo poznavati sva njihova razmišljanja, raspoloženja itd. U svim aspektima našeg života, susrećemo se ne samo s isti­nom, već i s neznanjem i greškama. Međutim, u interakciji s drugim ljudima neznanje i greške dobijaju poseban karakter. To se odnosi na unutrašnji život ljudi s kojima ulazimo u inte­rakciju. Ljudi, za razliku od bilo kojeg drugog objekta sazna­nja, imaju sposobnost da namerno otkrivaju istinu o sebi ili da lažu i prikrivaju svoje pravo lice. Čak i onda kada bi ljudi želeli da otkriju sve o sebi (a oni to rade veoma retko), ne bi uspeli, jer bi previše informacija mo­glo da izludi druge ljude. Zato svako mora da odluči koje in­formacije će podeliti s drugima. Posmatrano sa stanovišta Zi-mlovog interesovanja za kvantitet, drugima otkrivamo samo delove našeg unutrašnjeg života. Staviše, biramo koje delove ćemo prikriti, a koje otkriti. Prema tome, u svim interakci­jama otkrivamo samo deo sebe, a koji će to deo biti zavisi od načina na koji biramo i priređujemo delove koje smo odlučili da otkrijemo. Laž je forma interakcije u kojoj neka osoba namerno prikriva istinu od drugih. Laž podrazumeva ne samo to da su drugi prevareni, već i to da je postojala namera da se drugi dovedu u zabludu. Zimi je laž razmatrao u okvirima socijalne geometrije, poseb­no u odnosu na koncept distance. Na primer, lakše prihvata-mo i lakše se mirimo kada nas lažu oni koji nam nisu bliski (s kojima smo na distanci). Zbog toga nam nije teško da pri­hvatimo da nas političari ponekad lažu. Nasuprot tome, kada

Tajnovitost - po Zimlu, situacija u kojoj jedna osoba namerno prikriva nešto dok druga pokušava da otkrije šta je to.

Laž — oblik interakcije u kojoj pojedinac namerno prikriva istinu od drugih.

KLASIČNE TEORIJE 95

nas slaže neko. ko nam je blizak, to smatramo nepodnošljivim. Laž supružnika, ljubavnika, roditelja ili deteta daleko nas više pogađa od laži ministra kojeg poznajemo samo s T V ekrana. Izraženo uopštenije i kroz koncept distance, sva svakodnevna komunikacija kombinuje elemente poznate i jednoj i drugoj strani s elementima koji su poznati samo jednoj strani. Zahva­ljujući ovom poslednjem, distanca je prisutna u svim društve­nim odnosima. Zapravo, Zimi je tvrdio da društveni odnosi zahtevaju kako elemente koji su poznati i jednom i drugom (ili «-tom) učesniku interakcije, tako i one koji su poznati samo jednom od njih. Drugim recima, čak i najintimniji društveni odnosi zahtevaju i distancu i bliskost, odnosno uzajamno po­znavanje i uzajamno prikrivanje. Iz tog razloga, tajnovitost je sastavni deo svih društvenih odnosa, iako može doći do preki­da odnosa ako jedna strana otkrije tajnu koja se od nje skriva. Zimi je objašnjavao da u braku, kao najintimnijoj i najiskre­nijoj formi asocijacije, postoji iskušenje da se partneru sve ot­krije i da ne postoje tajne. Međutim, Zimi je verovao da je to jedno pogrešno mišljenje. Svi društveni odnosi zahtevaju isti­nu i laž. Još konkretnije rečeno, potpuno samootkrivanje (pod pretpostavkom da je tako nešto uopšte moguće), učiniće brak prozaičnim i otkloniti svaku mogućnost pojave neočekivanog. Konačno, većina nas ima ograničene kvalitete i svako njihovo otkrivanje i pokazivanje drugima umanjuje našu zanimljivost drugima. Samo neki od onih koji poseduju veliki izvor ličnih talenata mogu pružiti brojna otkrića supružniku. Svi ostali, ne-umerenim samootkrivanjem postaju ogoljeni i nezanimljivi.

Stvari se radikalno menjaju kada se pređe s dijade na trija­du. Pridruživanje treće osobe dijadi, tj. stvaranje trijade, omo­gućava nastajanje nezavisne grupne strukture, to jest podgrupe. Stvaranjem trijade, javlja se mogućnost grupnog ugrožavanja individualnosti. Staviše, priključivanjem trećeg člana dijadi, niz društvenih uloga koje ranije nisu bile moguće, to postaju. Sled-stveno, jedan član trijade može uzeti ulogu posrednika ili sudi-je u sporu između druga dva člana, a može i iskoristiti taj spor kako bi stekao moć. Takođe, moguće je da se dva člana grupe bore za naklonost trećeg ili da treći podstiče svađu među njima

96 DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

kako bi lakše vršio kontrolu nad oba člana. Prema tome, u trijadi se sistemi autoriteta i stratifikacije, koji u dijadi nisu bili moguć i , m o g u javiti na različite načine. Stvaranje trijade neophodno je za razvoj društvenih struktura koje m o g u da se odvoje od pojedina­ca i preuzmu dominaci ju nad nj ima. Tragedija kulture, ko ja za­uzima središnje mesto u Zimlovoj grand-teoriji , postaje m o g u ć a tek onda kada se razviju grupe sastavljene o d barem tri člana.

Z imi je imao niz interesantnih ideja u svom razmišljanju o veličini grupe. Tako je, naizgled protivrečno, smatrao da uporedo s rastom veličine grupe raste i individualna sloboda. Male gru­pe će verovatno imati ogromnu kontrolu nad pojedincem, jer je u mal im grupama kontrolu koju vrše ostali članovi grupe teško izbeći. M e đ u t i m , u velikim grupama pojedinac ima veću moguć­nost da postane manje uočljiv i podložan kontroli grupe. U veli­k im društvima, a naročito u velikim gradovima, postoji mnoštvo različitih grupa, a pojedinac je član mnogih od njih. Posledica toga je da svaka pojedinačna grupa može da kontroliše samo mali deo ponašanja svojih članova. Međut im, u velikim društvima, pojedinci postaju podložni drugoj vrsti kontrole, o čemu će biti više reći u odeljcima o tragediji kulture. Staviše, mase su m n o g o podložnije kontroli putem najjednostavnije ideje. Fizička blizina velikog broja ljudi, naročito u modernim gradovima, čini poje­dince m n o g o prijemčivijim i spremnij im da slede najjednostavni­je ideje i postupaju nepromišl jeno i emotivno.

Distanca i stranac

Zimi se takođe interesovao za problem distance. N a primer, stranac, društveni tip koji smo ranije pominjal i , definisan je po­m o ć u distance. Stranac je neka osoba koja nije ni suviše blizu, ni suviše daleko. A k o ta osoba pride suviše blizu, neće više biti stranac, već član grupe. M e đ u t i m , ako se previše udalji , preki-nuće svaki kontakt s g r u p o m . Prema tome, uloga stranca zahteva kombinac i ju blizine i distance.

Stranac — jedan od Zimlovih društvenih tipova definisan distancom: neko ko nije ni previše blizu, ni previše daleko.

KLASIČNE TEORIJE 9 7

Ključni koncept Prostor

Dok je Zimlovo razmišljanje o konceptu distance široko po­znato, manje je poznata njegova teorija o prostoru. Zimi se bavio važnošću granica u prostoru. Njihova važnost otkriva se posebno onda kada su granice beskonačne i nejasne. Beskrajne granice javljaju se kada grupa nije ograničena na svoje poli­tičke granice (na primer, masa ljudi u širem prostoru). Kada se grupa nalazi na otvorenom, ona postaje podložna impulsi­ma, entuzijazmu i manipulaciji. To naravno može da se poveže s takvim pojavama kao što su neredi i si. Nejasan prostor po­javljuje se kada je grupi prostor nejasan, recimo kada se grupa nalazi u potpuno crnom prostoru. To će, između ostalog, ve-rovatno voditi do povećanog grupnog fantaziranja. Neki od Zimlovih najinteresantnijih uvida o prostoru povezani su s onim što je imao da kaže o mostu i vratima. Na primer, dok most uvek povezuje, vrata mogu da povezuju (ako su otvorena), ali i da razdvajaju (ako su zatvorena). Prema tome, on zaključuje da vrata pružaju bogatije mogućnosti od mosta. Pravac nije od značaja kada pričamo o mostu, ali postoji ogromna razlika iz­među ulaska i izlaska kroz vrata. (Naravno, most i vrata ovde ne treba shvatiti bukvalno: to su metafore kojima se objašnjavaju društveni odnosi, odnosno društveni obrasci.)

Posebna vrsta distance koja postoji između stranca i grupe dovodi do nekih neobičnih obrazaca u njihovoj interakciji. Na primer, u interakciji s članovima grupe stranac može da bude mnogo objektivniji. Manjak unetih emocija omogućuje mu da bude nepristrasniji u proceni i u odnosu s članovima grupe. Osim toga, pošto je u pitanju stranac, ljudima je prijatnije da ukazu poverenje njemu nego onima koji su im bliži i koji su čla­novi iste grupe. Ljudi se često slobodno poveravaju strancu, jer pretpostavljaju da to što su mu rekli neće stići nazad do članova grupe. (Recimo, često se dešava da ispričate nešto poverljivo iz vašeg života slučajnom putniku koga ste sreli u vozu ili taksisti, a ne bliskom prijatelju. Razlog za to je što ni jednog, ni drugog

98 D2ORD2 RicER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

verovatno nećete nikada ponovo sresti, niti je verovatno da će bilo ko o d tih stranaca doći u kontakt s drug im članovima grupe i to im ispričati). Nasuprot tome, ljudi se retko odlučuju da ta­kve informacije podele s nekim članovima grupe iz straha da će ih i ostali članovi ubrzo saznati.

Stranac nije samo socijalni tip. O konceptu stranca moguće je raspravljati i kao o obliku interakcije između dvoje bliskih ljudi. Re­kli smo već da je koncept stranca nemoguće razumeti bez distance. Distanca ulazi u naše najintimnije odnose s drugima i od bliskih ljudi pravi strance. Uzmimo, recimo, brak. Iako je uobičajeno vero-vanje da su supružnici bliski, postoje brakovi u kojima, u nekim as­pektima, postoji distanca. Jedna strana ima svoju ekipu za preferans ili fudbal u koju je drugoj strani, uslovno rečeno, zabranjen pristup. Druga strana takode ima (za prvu stranu) svoju zabranjenu terito­riju (npr. odlazak sa prijateljicama u šoping). Zapravo, da bi brak bio zanimljiviji i uspešniji, Zimi smatra da između supružnika mora postojati određen stepen distance koji ih čini strancima.

Distanca i vrednost

Jedno od Zimlovih najinteresantnijih zapažanja o distanci odnosi se na vrednost. Njegovo shvatanje vrednosti predstavlja al­ternativu Marksovoj radnoj teoriji vrednosti. Zimi je smatrao da je vrednost stvari funkcija njihove udaljenosti od nas. Stvari koje su nam i suviše blizu, to jest lako su dostupne, za nas nemaju veliku vrednost. Recimo, iako ne možemo da živimo bez njega, vazduhu ne pridajemo veliku vrednost, jer je pristupačan i nalazi se svuda oko nas. Naravno, kako stanovnici pojedinih gradova dobro zna­ju , vazduh može biti veoma vredan ako ga ima malo (na primer, ako ga je zagađenje učinilo teškim i opasnim za udisanje) ili je do njega teško doći (na primer, ako neko ima emfizem pluća). Su­protno tome, stvari koje su previše udaljene od nas, to jest koje su nam teško dostupne, nemaju veliku vrednost. Recimo, osvajanje M o n t Everesta za većinu nas nema veliku vrednost, jer je za većinu ljudi ono nedostižno. N e samo što je teško popeti se na njega, već je takva avantura preskupa. Najviše vrednujemo stvari koje su do­stupne, ali je za njihovo dobijanje potrebno uložiti određeni trud.

K L A S I Č N E T E O R I J E 9 9

Objektivna i subjektivna kultura

Kako je već spomenuto , Z imi je veliku pažnju posvećivao tragediji kulture. Tragedija kulture zasniva se na razlici između subjektivne (ili individualne) i objektivne (ili kolektivne) kulture. Ob jekt ivna kul tura obuhvata sve što se može smatrati proizvo­d o m ljudske delatnosti (umetnost , nauka, filozofija). Individual­na kultura odnosi se na sposobnost pojedinca da stvori, usvoji i kontroliše elemente objektivne kulture. Tragedi ja kulture nastaje usled toga što objektivna kultura raste velikom brzinom, a indi­vidualna kultura i sposobnost da se proizvodi objektivna kultura rastu i suviše sporo. S vremenom, l judska kreativnost je uvećana tek samo malo , ako uopšte i jeste. Ipak, ukupni iznos l judskog stvaralaštava bukvalno je eksplodirao.

Najpre , apsolutna veličina objektivne kulture neprekidno raste. To se najjasnije može uočiti na primeru nauke. Danas po-sedujemo daleko potpuni ja znanja o medicini, astronomiji , fizici i sociologiji nego ikada ranije, a svakim sledećim d a n o m znamo sve više. D r u g o , broj različitih elemenata objektivne kulture ta­kođe raste. Iako donedavno nije ni postojao, Internet postaje sve važniji deo objektivne kulture. O n jemu svakog dana možemo da naučimo nešto novo. Konačno , i možda najvažnije, različiti ele­menti objektivne kulture sve više se povezuju u moćne , samoo-građene svetove koji nam svakim d a n o m postaju sve neshvatljiviji i izmiču kontroli onih koji su ih stvorili.

Tragedija kulture naziv je za stanje u kojem naše nedovoljne individualne sposobnosti ne mogu da prate naše kulturno stvara­laštvo. Osuđeni smo da sve manje razumemo svet koji smo sami stvorili. Još važnije, osuđeni smo da sve više potpadamo p o d kon­trolu tog sveta. N a primer, Internet trenutno ima veliku kontrolu

Objektivna kultura - sve ljudske tvorevine koje se smatraju delom kulture. Individualna kultura - sposobnost pojedinca da stvori, usvoji i kontroliše

elemente objektivne kulture. Tragedija kulture - pojava koja nastaje usled toga što objektivna kultura raste

velikom brzinom, a individualna kultura i sposobnost da se proizvodi objektivna kultura rastu i suviše sporo. Naše nedovoljne individualne sposobnosti ne mogu da prate korak s našim kulturnim stvaralaštvom. Kao rezultat toga, osuđeni smo da sve manje razumemo svet koji smo sami stvorili i da sve više potpadamo pod kontrolu tog sveta.

100 DŽORDZ R ICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

nad našim životima. Čini se da je neizbežno da će ta kontrola još više rasti i postajati sve uticajnija i složenija. Iako ga sve manje razumemo, Internet nam je sve potrebniji.

Podeia rada

Ključni činilac za tragediju kulture jeste usložnjavanje pode-le rada. Povećana specijalizacija dovodi do povećane sposobnosti za proizvodnju sve složenijih i savršenijih elemenata objektivnog sveta. Ali, istovremeno s tim procesom, visokospecijalizovani po­jedinci gube osećaj za totalnu kulturu i sposobnost da je kontro-lišu. Recimo, neko može biti vrhunski programer, ali utonuvši potpuno u detalje proizvodnje konkretnog programa, ili samo jednog njegovog dela, on gubi predstavu o računarskoj tehnolo­giji, o Internetu, ili o Internet kulturi uopšte. Kako objektivna kultura raste, individualna kultura opada.

Naravno, postoje i pozitivni aspekti svega toga. Specijaliza­cija je dovela do velikog broja otkrića koja neizmerno poboljša­vaju naš svakodnevni život. Imajući u vidu ogromno i ekspanziv­no mnoštvo stvari dostupnih u objektivnoj kulturi, svi mi danas imamo neuporedivo veći izbor nego ikada ranije. Ali sve to ide na račun pojedinaca koji osećaju da su sve manje važni u pore-denju s objektivnom kulturom. Oni svakodnevno moraju da se suočavaju i nose s objektivnom kulturom. U tom procesu, poje­dincu je suđeno da bude gubitnik. Još gore, tom procesu nema kraja i osuđeni smo na to da postepeno gubimo značaj u odnosu na objektivnu kulturu, odnosno da sve više potpadamo pod nje­nu kontrolu. Budućim stanovnicima našeg društva suđeno je da budu daleko tragičnije ličnosti od nas.

TORSTEN VEBLEN: SVE VEĆA KONTROLA BIZNISA NAD INDUSTRIJOM

Diskusiju o klasičnim grand-teorijama nastavljamo s Ameri­kancem, Torstenom Veblenom (1857-1929). Središnji problem kojim se Vehlen bavio bio je sukob između biznisa i industrije. Iako danas mislimo da su ta dva pojma usko povezana, Veblen

K L A S I Č N E T E O R I J E 101

je smatrao da između njih postoji oštar kontrast, pa i inherentan sukob. D o k razvoj industrije vodi do sve veće industrijske proi­zvodnje, interes biznisa sastoji se u tome da se industri jska pro­izvodnja ograniči kako bi se cene i profit držali na v i sokom ni­vou. Veblenovo najvažnije delo je Teorija dokoličarske klase (prvi put š tampano 1899 ) .

Biznis

Vehlen daje detaljan opis istorijskih promena u prirodi bi­znisa (poslovanja) i poslovnih lidera. Prvi lideri bili su preduzet-nici koji su bili stvaraoci, graditelji, poslovođe i finansijski direk­tori. Bilo je izvesno da će oni zaraditi svoj dohodak jer se, barem del imično, taj d o h o d a k izvodio iz nj ihovog direktnog doprinosa proizvodnji (industriji) . Današnj i poslovni lideri skoro se isklju­čivo bave finansijskim poslovima i, prema tome, barem p o Ve-blenovom mišljenju, ne zarađuju svoj dohodak . Razlog tome je to što finansije ne predstavljaju direktan dohodak industriji (za­pravo, ako uopšte nešto rade, finansije sputavaju industri ju ume-sto što joj doprinose) . Dal j i razvoj događa ja vodio je ka rutini-zaciji finansijskih poslova i, kao rezultat toga, prelasku finansija u ruke velikih finansijskih organizacija (na primer, investicionih bankara ili investicionih fondova) . N a taj način, poslovni lideri ostavljeni su kao posrednici između industrije i finansija, uprkos tome što nisu imali p u n o znanja ni o j e d n o m , ni o d rugom.

Biznis je definisao svet u ko jem je Veblen živeo, pogotovo interese viših klasa. Biznis m o ž e m o da definišemo kao novčani pristup privrednim procesima, t j . kao proces u k o m e je sticanje novca glavni interes. Biznis se ne zanima za interes šire zajednice, već s amo za profitabilnost organizacije. Položaji onih koji ima­ju poslovni (biznis) interes podrazumevaju svojinu i prisvajanje. Takve položaje zauzima klasa dokoličara. Sledstveno tome , indu­strijski lideri, kao i nadzornici solventnosti (investicioni bankari, finansijeri koji ranije ili kasnije p o d svoju kontrolu stavljaju in­dustrijske magnate) , imaju poslovnu (biznis) orijentaciju. Pošto

Biznis - novčani pristup privrednim procesima, usmeren na dobit, novac i profitabilnost, a ne na interes šire zajednice.

102 DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

je neproizvodna, Vehlen je smatrao da je poslovna orijentacija parazitska i eksploatatorska. Umesto proizvodnje, poslovni lideri strpljivo čekaju da im se ukaže prilika da nepoštenim poslovima, manipulacijama i monopolisanjem tržišta uvećaju svoj profit.

Vehlen je priznavao poslovnim liderima sposobnost da uveća­vaju produktivnost, ali njegov najpoznatiji zaključak jeste da takvi lideri narušavaju i ograničavaju produktivnost barem isto onoli­ko koliko je uvećavaju. Veblen je modernu korporaciju posmatrao kao tip biznisa. Sledstveno, njen interes svodi se na finansije (to jest, profit i prodaju), a ne na proizvodnju i stručnost.

Industrija

Industrija se povezuje s razumevanjem i korišćenjem meha-nizovanih procesa svih vrsta u velikom obimu. Industrijska ori­jentacija vezuje se za one koji se nalaze u procesu proizvodnje i stručnosti. Budući da je radnička klasa najviše uključena u te ak­tivnosti, ona ima industrijsku orijentaciju. Nažalost, industrija je pod kontrolom poslovnih lidera koji uglavnom nemaju nimalo razumevanja za nju, a jedino što umeju da rade jeste da zarađuju novac finansijskim intrigama i tržišnim malverzacijama. Glavni interes tih lidera je da ograniče proizvodnju i slobodno funkcio-nisanje industrijskog sistema kako bi cene i profit držali na viso­kom nivou. Zbog toga je, po Veblenu, glavni zadatak poslovnih lidera da opstruiraju, uspore i sabotiraju funkcionisanje industrij­skog sistema. Bez takvih opstrukcija, vanserijska produktivnost industrijskog sistema progresivno bi spustila cene i profit.

Ključni koncept Upadljiva potrošnja i upadljiva dokolica

Ono što izdvaja Veblena od drugih klasičnih teoretičara, nije to što je razvio značajnu teoriju proizvodnje, već što je stvorio teo­riju potrošnje. Njegova teorija o odnosu između društvene klase

Industrija - razumevanje i produktivno korišćenje mehanizovanih procesa svih vrsta u velikom obimu, prvenstveno od strane radničke klase.

KLASIČNE TEORIJE 103

i potrošnje i danas je značajna. Na prelomu 20. veka, Vehlen je tvrdio da se motivacija za potrošnjom čitavog niza dobara (usluge još uvek nisu bile na ceni u vreme kada je Vehlen pi­sao) ne sastoji u potrebi za opstankom, već u stvaranju zavisti medu ljudima. Posedovanje takvih dobara donosi veći status onima koji ih poseduju. Drugim recima, dokoličarska klasa ostvaruje upadljivu potrošnju, a upadljiva potrošnja dokoli­čarske klase pre ili kasnije pogađa svakog u stratifikacijskom sistemu. Kada donose odluku o tome na šta će trošiti novac, ljudi u svim drugim socijalnim klasama pre ili kasnije počinju da kopiraju ponašanje klase dokoličara koja se nalazi na vrhu stratifikacijskog sistema. Ukus te klase ranije ili kasnije spušta se niz stratifikacijsku lestvicu, iako većina ljudi imitira način prisvajanja klase koja se nalazi neposredno iznad nje u stratifi-kacionom sistemu. Vehlen je pravio razliku između upadljive potrošnje i upadljive dokolice. On je tvrdio da dokolica ili neproizvodno trošenje vremena predstavlja prvobitni način da se među ljudima stvori zavist; drugim recima, ljudi su nekada upadljivo traćili vreme da bi uzdigli svoj društveni status. U savremenom dobu ljudi upadljivo troše (tj. traće dobra umesto vremena) da bi stvorili razlike koje učvršćuju društveni status. Kupovanje skupih do­bara u situacijama u kojima bi daleko jeftinija dobra postigla isti cilj predstavlja primer traćenja u oblasti dobara. U modernom svetu, elite će pre pristati na upadljivu potrošnju nego na upadljivu dokolicu. Razlog tome je to što je potrošnja vidljivija, a vidljivost je od suštinske važnosti ako vam je cilj da uvećate sopstveni status i da vam drugi zbog toga zavide. Kada po gradu ili naselju u kome živite vozite novi „rols rojs", mno­go je verovatnije da ćete biti viđeni nego ako opušteno provo­dite sate ispred plazma televizora koji ste platili 2000 evra.

Upadljiva potrošnja - potrošnja čitavog niza dobara (proizvoda) koja nije motivisana potrebom za opstankom, već postizanjem višeg statusa onih koji te proizvode troše i tako stvaraju osnovu za zavist i razlike medu ljudima.

Upadljiva dokolica - neproizvodno trošenje vremena; traćenje vremena kao način da se stvori zavist među ljudima i podigne status onih koji su u mogućnosti da raspolažu vremenom na taj način.

104 DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Industrijski sistem koji je sve više međuzavisan ne samo da je pogodniji za zajedničko preduzetništvo, već ga ta karakteristika čini mnogo ranjivijim u odnosu na napade koji dolaze iz sveta biznisa i u odnosu na poslovne lidere koji žele da ga sabotiraju. Ta sabotaža može biti svesna, a može biti i posledica činjenice da poslovni lideri sve više zanemaruju način na koji industrija funk-cioniše. U svakom slučaju, to stvara probleme za zajednicu u vidu nezaposlenosti, zatvorenih fabrika i protraćenih resursa. Vehlen čak ide tako daleko pa tvrdi da poslovni lideri svesno izazivaju privredne depresije: oni smanjuju proizvodnju jer pod određenim tržišnim uslovima osećaju da ne mogu da izvuku ono što smatra­ju razumnim profitom za uložena dobra. Po Veblenu, takva stvar kao što je prevelika proizvodnja, sa stanoviša šire zajednice, ne može da postoji. Međutim, čak i uz aktivnosti poslovnih lidera koje dovode do privredne depresije, industrijski sistem još uvek je dovoljno efikasan da može da omogući poslovnim liderima i njihovim investitorima da zarade ogromne profite.

Torsten Vehlen Biografska skica

Vehlen je, najblaže rečeno, bio neobičan čovek. Mogao je da sedi satima u društvu, a da uopšte ne učestvuje u razgovoru.

Njegovi prijatelji i poštovaoci omogućili su mu da postane predsednik Američ­kog privrednog udruženja, ali on je tu ponudu odbio. Naredni odlomak, koji je napisao jedan prodavač knjiga, doča­rava nam malo bliže složenu strukturu Veblenove ličnosti: „Čovek se pojavljivao svakih šest ili osam ne-delja sasvim regularno. Bio je asketa i miste­

riozna osoba. Imao je dugu kosu. Pokušao sam da ga zainteresujem za ekonomiju... Jednom sam čak pokušao da ga nagovorim da započne pisanje Teorije dokoličarske klase. Objasnio sam mu kakav bi to veliki doprinos imalo za društvenu svest. Pažljivo je slušao sve što sam mu govorio i topio se kao snežna pahulja ispred vrata. Jednog dana naručio je knjigu o latinskim crkvenim pesmama. Rekao sam mu da ću zapisati

104 DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Industrijski sistem koji je sve više međuzavisan ne samo da je pogodniji za zajedničko preduzetništvo, već ga ta karakteristika čini mnogo ranjivijim u odnosu na napade koji dolaze iz sveta biznisa i u odnosu na poslovne lidere koji žele da ga sabotiraju. Ta sabotaža može biti svesna, a može biti i posledica činjenice da poslovni lideri sve više zanemaruju način na koji industrija funk-cioniše. U svakom slučaju, to stvara probleme za zajednicu u vidu nezaposlenosti, zatvorenih fabrika i protraćenih resursa. Veblen čak ide tako daleko pa tvrdi da poslovni lideri svesno izazivaju privredne depresije: oni smanjuju proizvodnju jer pod određenim tržišnim uslovima osećaju da ne mogu da izvuku ono što smatra­ju razumnim profitom za uložena dobra. Po Veblenu, takva stvar kao što je prevelika proizvodnja, sa stanoviša šire zajednice, ne može da postoji. Međutim, čak i uz aktivnosti poslovnih lidera koje dovode do privredne depresije, industrijski sistem još uvek je dovoljno efikasan da može da omogući poslovnim liderima i njihovim investitorima da zarade ogromne profite.

Torsten Veblen Biografska skica

Veblen je, najblaže rečeno, bio neobičan čovek. Mogao je da sedi satima u društvu, a da uopšte ne učestvuje u razgovoru.

Njegovi prijatelji i poštovaoci omogućili su mu da postane predsednik Američ­kog privrednog udruženja, ali on je tu ponudu odbio. Naredni odlomak, koji je napisao jedan prodavač knjiga, doča­rava nam malo bliže složenu strukturu Veblenove ličnosti: „Covek se pojavljivao svakih šest ili osam ne-delja sasvim regularno. Bio je asketa i miste­

riozna osoba. Imao je dugu kosu. Pokušao sam da ga zainteresujem za ekonomiju... Jednom sam čak pokušao da ga nagovorim da započne pisanje Teorije dokoličarske klase. Objasnio sam mu kakav bi to veliki doprinos imalo za društvenu svest. Pažljivo je slušao sve što sam mu govorio i topio se kao snežna pahulja ispred vrata. Jednog dana naručio je knjigu o latinskim crkvenim pesmama. Rekao sam mu da ću zapisati

KLASIČNE TEORIJE 105

njegovo ime i da ćemo knjigu ekspresno naručiti. Bojim se da nećemo za takvu knjigu još dugo vremena imati publiku, a on mi je na to odgo­vorio, uzdišući pre nego govoreći, 'Moje ime je Torsten Vehlen'."

Moderni industrijski sistem toliko je efikasan da omoguću­je povraćaj na uloženo daleko preko onoga što je potrebno da bi se pokrili troškovi, č ime se omoguću je razuman povraćaj vlasni­c ima i investitorima. Taj dodatni povraćaj izvor je onoga što Ve­hlen naziva s lobodnim d o h o t k o m , a taj s lobodan dohodak odla­zi poslovnim liderima i njihovim investitorima, a ne radnicima (ovo podseća na Marksovu teoriju eksploatacije). Sve u svemu, industrijske vode i dokoličarska klasa (čiji su oni važan deo) i njihova novčana orijentacija, vezuju se za traćenje resursa. Pod-stičući takvu praksu, dokoličarska klasa dolazi u sukob s potre­b a m a modernog industri jskog društva.

DŽORDŽ HERBERT MID: SOCIJALNI BIHEVIORIZAM

Džordž Herbert M i d ( 1 8 6 3 - 1 9 3 1 ) predstavlja verovatno najznačajnijeg teoretičara svakodnevnog života u istoriji soci­ologije. Iako je predavao na filozofskom odeljenju Univerziteta u C ikagu , M i d je odigrao kl jučnu ulogu u razvoju jedne važ­ne savremene sociološke teorije - s imbol ičkog interakcionizma (vidi glavu 6 ) . M i d o v a sociološka teorija, kao i sve teorije koje smo prešli u prethodnoj glavi, sadrži grandiozni aspekt. M e đ u ­t im, M i d o v najveći doprinos razvoju sociološke teorije predstav­lja njegova sociologija svakodnevnog života, to jest istraživanje društvenih obrazaca koji se odigravaju na mikronivou.

Zanimljivo je, međut im, to da je M i d - dok je proučavao proces mišljenja, delanje i interakciju - naglašavao kako je istraži­vanje važno započeti od nivoa grupe, ili, još uopštenije, od onoga što je on nazivao društvom. Umesto da započne s pojedincima, a onda se penje do nivoa grupe, analiza bi trebalo da započne o d organizovane grupe, a onda da se spušta do nivoa pojedinca. Indi­vidualno mišljenje, delanje i interakciju treba objašnjavati grupom, a ne obrnuto; celina ima prednost u odnosu na delove koji je čine.

106 DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Mid je sebe nazivao socijalnim bihevioristom. Ipak, njego­vu teoriju nije uvek lako razlikovati od psihološkog bihevioriz-ma. Iako je, u osnovi, priznavao mehanizam stimulus-reakcija, smatrao je da je ljudsko delanje mnogo složenije od tog jedno­stavnog mehanizma. Jednostavnije rečeno, između stimulusa i reakcije odvija se misaoni proces; za razliku od životinja, ljudi razmisle pre nego što nešto urade (delaju).

Akt

Raspravljajući o aktu, kao osnovnom elementu svog teorij­skog sistema, Mid se najviše približio psihološkom biheviorizmu. On nije smatrao da ljudi reaguju automatski i bez razmišljanja, već da se svaki akt sastoji od četiri zasebne faze. Ali, budući da je i on, poput Marksa, razmišljao dijalektički, svaka faza povezana je s ostalim fazama i nije nužno da se akt odvija po navedenom redosledu.

1) Impuls. Pojedinac reaguje na neki spoljašnji stimulus (na primer, glad ili opasna životinja) i oseća potrebu da uradi nešto po tom pitanju (pronađe hranu ili pobegne).

2) Percepcija. Pojedinci svesno reaguju na stimuluse (putem čula sluha, ukusa, mirisa itd.) koji su povezani s impul­som. Ljudi ne reaguju automatski na stimuluse, već razmi­šljaju o njima, biraju odgovarajuće stimuluse, razlikujući bitno (životinja reži) od nebitnog (životinja ima lepe oči).

3) Manipulacija. Ova veoma značajna faza obuhvata mani-pulisanje percipiranim objektom. Ona prethodi reakciji i angažuje dve glavne ljudske karakteristike: svest i sposob­nost da se nešto uhvati rukom. Otuda, gladan čovek može

Akt - osnovni koncept Midove sociološke teorije; obuhvata impuls, percep­ciju stimulusa, manipulisanje percipiranim objektom i zadovoljenje izvornog impulsa.

Impuls - prva faza akta; akter reaguje na neki spoljašnji stimulus i oseća po­trebu da uradi nešto po tom pitanju.

Percepcija — druga faza akta; pojedinci putem čula reaguju na stimuluse ko­su povezani s impulsom.

Manipulacija - treća faza akta; podrazumeva manipulisanje percipiranih objektom.

KLASIČNE TEORIJE 107

ubrati pečurku u šumi, ispitati je prstima, i razmisliti ima li ona karakteristike otrovne pečurke. Nasuprot tome, mnoge gladne životinje verovatno će bez prethodnog raz­mišljanja i ispitivanja zgrabiti pečurku i pojesti je.

4) Konzumacija. U ovoj fazi preduzimaju se konkretne mere kojima se zadovoljava početni impuls (čovek pojede pe­čurku ili ustreli životinju). Zbog svoje sposobnosti da razmisle pre nego što delaju, ljudi su daleko uspešniji u konzumaciji od životinja. Za razliku od ljudi, životinje moraju da se oslone na daleko neefikasniji metod poku­šaja i pogrešaka.

Gestovi

Jedan akt uključuje samo jednu osobu ili jednu životinju. Međutim, i ljudi i životinje ulaze u interakciju s drugima. Najne-razvijeniji oblik interakcije su gestovi - pokreti jednog učesnika interakcije koji služe kao stimulus drugom učesniku. I ljudi i ži­votinje prave gestove i vode konverzaciju gestovima. Gest jedne osobe ili životinje nesvesno izaziva odgovarajući gest druge. Re­cimo, u borbi pasa, rezanje jednog psa može automatski izazvati rezanje drugog. Nešto slično može da se dogodi i u bokserskom meču: kada jedan bokser zauzme gard, to odmah čini i drugi. U oba slučaja, reakcija je instinktivna, a gestovi beznačajni, jer ni bokser ni pas nisu razmišljali kako da reaguju. Dok bezna­čajne gestove koriste i ljudi i životinje, značajne gestove koriste samo ljudi. Značajni gestovi su gestovi koji nastaju kao posledica svesne misaone aktivnosti.

Mid je veliku važnost pridavao vokalnim gestovima. Jedan deo ljudskih (hrkanje) i svi životinjski vokalni gestovi (rezanje)

Konzumacija - poslednja faza akta, to jest preduzimanje konkretne mere ko­jom se zadovoljava izvorni impuls.

Gestovi - pokreti jednog učesnika interakcije (čoveka ili životinje) koji služe kao stimulus drugom učesniku.

Konverzacija gestovima — gestovi jednog učesnika interakcije koji nesvesno izazivaju odgovarajuće gestove drugog učesnika.

Značajni gestovi — gestovi koji nastaju kao posledica svesne misaone aktivno­sti; samo ljudi koriste značajne gestove.

KLASIČNE TEORIJE 107

ubrati pečurku u šumi, ispitati je prstima, i razmisliti ima li ona karakteristike otrovne pečurke. Nasuprot tome, mnoge gladne životinje verovatno će bez prethodnog raz­mišljanja i ispitivanja zgrabiti pečurku i pojesti je.

4) Konzumacija. U ovoj fazi preduzimaju se konkretne mere kojima se zadovoljava početni impuls (čovek pojede pe­čurku ili ustreli životinju). Zbog svoje sposobnosti da razmisle pre nego što delaju, ljudi su daleko uspešniji u konzumaciji od životinja. Za razliku od ljudi, životinje moraju da se oslone na daleko neefikasniji metod poku­šaja i pogrešaka.

Gestovi

Jedan akt uključuje samo jednu osobu ili jednu životinju. Međutim, i ljudi i životinje ulaze u interakciju s drugima. Najne-razvijeniji oblik interakcije su gestovi - pokreti jednog učesnika interakcije koji služe kao stimulus drugom učesniku. I ljudi i ži­votinje prave gestove i vode konverzaciju gestovima. Gest jedne osobe ili životinje nesvesno izaziva odgovarajući gest druge. Re­cimo, u borbi pasa, rezanje jednog psa može automatski izazvati rezanje drugog. Nešto slično može da se dogodi i u bokserskom meču: kada jedan bokser zauzme gard, to odmah čini i drugi. U oba slučaja, reakcija je instinktivna, a gestovi beznačajni, jer ni bokser ni pas nisu razmišljali kako da reaguju. Dok bezna­čajne gestove koriste i ljudi i životinje, značajne gestove koriste samo ljudi. Značajni gestovi su gestovi koji nastaju kao posledica svesne misaone aktivnosti.

Mid je veliku važnost pridavao vokalnim gestovima. Jedan deo ljudskih (hrkanje) i svi životinjski vokalni gestovi (rezanje)

Konzumacija - poslednja faza akta, to jest preduzimanje konkretne mere ko­jom se zadovoljava izvorni impuls.

Gestovi - pokreti jednog učesnika interakcije (čoveka ili životinje) koji služe kao stimulus drugom učesniku.

Konverzacija gestovima - gestovi jednog učesnika interakcije koji nesvesno izazivaju odgovarajuće gestove drugog učesnika.

Značajni gestovi - gestovi koji nastaju kao posledica svesne misaone aktivno­sti; samo ljudi koriste značajne gestove.

108 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA l NJENI KLASIČNI KORENI

jesu beznačajni. Međutim, najveći deo ljudskih vokalnih gesto-va čine značajni gestovi, a najvažniji od njih uključuju upotrebu jezika. Upravo je sistem značajnih gestova omogućio izvanredan napredak ljudskog društva (ovladavanje prirodom, nauku).

Između vokalnih i fizičkih gestova postoji ogromna razlika. Kada napravimo neki fizički gest, ne možemo da vidimo na koji način smo ga izveli (osim ako se ne nalazimo ispred ogledala). Ali, kada napravimo neki vokalni gest, možemo da ga čujemo na isti način kao i osoba kojoj je upućen. Prema tome, gest identič­no utiče kako na govornika, tako i na slušaoca. Osim toga, ljudi imaju daleko veću kontrolu nad vokalnim gestovima. Ako im se ne dopada ono što su izgovorili i čuli mogu jednostavno zastati ili se ispraviti na polovini rečenice. Kako vidimo, ono što razlikuje ljude od životinja nije samo sposobnost da razmisle pre nego što reaguju, već i sposobnost da kontrolišu svoje ponašanje.

Značajni simboli i jezik Jedan od najpoznatijih Midovih, i socioloških pojmova uop-

šte, jeste pojam značajnog simbola. Značajni simboli jesu sim­boli koji izazivaju istu vrstu odgovora (koji nije nužno identičan) i kod osobe koja ih koristi i kod onih kojima su upućeni. Mada i fizički objekti mogu biti značajni simboli, najvažniji značajni simboli ipak su vokalni gestovi, a naročito jezik. Konverzacija gestovima uključuje samo gestove kojima se komunicira. Jezička konverzacija uključuje gestove, to jest reči, i što je još važnije, značenja tih reči.

Jezik, i značajni simboli uopšte, izazivaju istu reakciju i kod slušaoca i kod govornika. Kada izgovorim reč „pas", oboje ćemo imati istu mentalnu sliku psa. Osim toga, izgovorena reč će nas verovatno navesti na istu ili sličnu reakciju. Ako u prepunom pozorištu uzviknem: „Požar!" oboje ćemo, što je pre moguće, pokušati da napustimo pozorište.

Jezik, takode, omogućava presudno važnu sposobnost ljudi da misle. Mišljenje se, kao i svest, jednostavno definiše kao razgovor

Značajni simboli — simboli koji kod osobe koja ih koristi izazivaju istu ili sličnu vrstu odgovora koju nameravaju da izazovu kod onih kojima su upućeni.

Svest — razgovor koji ljudi vode sa samima sobom koristeći jezik.

KLASIČNE TEORIJE 109

koji ljudi vode sami sa sobom koristeći jezik. To je razgovor poput onog s drugim ljudima. Slično tome, Mid je verovao da društveni procesi prethode mentalnim procesima; da bi postojala svest, mo­raju postojati značajni simboli i jezik. Svest nam ne omogućuje samo to da u sebi prizovemo reakciju jedne osobe (onoga ko je uzviknuo „Požar!" u pozorištu), već i reakciju cele zajednice. Ako će uzvikivanje reči „Požar!" spasiti živote ljudi koji su se zatekli u pozorištu, možemo misliti i na javno priznanje koje ćemo dobiti zbog toga što smo uradili. S druge strane, ako napravimo pogreš­nu procenu, očekivana reakcija zajednice (na primer, negodova­nje ili prekor što smo bez razloga prekinuli pozorišnu predstavu) može nas odvratiti od tog postupka. Staviše, razmišljanje o reak­ciji čitave zajednice navodi nas da smišljamo mnogo organizova-nije reakcije od onih do kojih bismo došli kada bismo razmišljali 0 reakciji velikog broja zasebnih pojedinaca.

Sopstvo Drugi najvažniji Midov koncept je koncept sopstva, ili spo­

sobnosti da na sebe gledamo kao na objekat. Sopstvo i svest dija­lektički su povezani i jedno bez drugog ne mogu postojati. Niko sebe ne može doživeti kao objekt (misliti o sebi) bez upotrebe sve­sti i niko ne može posedovati svest, tj. voditi razgovor sa samim sobom, bez sopstva. Naravno, nemoguće je stvarno razdvojiti svest 1 sopstvo, jer je sopstvo mentalni proces.

Osnova sopstva jeste refleksivnost ili sposobnost da se stavimo u položaj drugih, to jest da razumemo način na koji oni misle i po­stupaju. Ta sposobnost daje nam mogućnost da posmatramo sebe i svoje ponašanje na isti način na koji nas posmatraju drugi ljudi. Da bismo uspeli u tome moramo biti u stanju da, takoreći, barem mentalno izađemo iz sebe samih. Na taj način, prema sebi možemo da zauzmemo isti stav kao i drugi ljudi. Mi usvajamo posebno gledi­šte prema sebi koje može biti specifično individualno gledište ili gle­dište grupe kao celine. (O ovom ćemo kasnije govoriti detaljnije.)

Sopstvo - sposobnost da sebe vidimo kao objekt. Refleksivnost - sposobnost da se stavimo u položaj drugih, to jest da mislimo

kako oni misle i postupamo kako oni postupaju.

110 D 2 0 R D Ž RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Mid je verovao da se sopstvo razvija u dva ključna perio­da detinjstva, u periodu igranja (engleski, play stage) i u perio­du igre (engleski, game stage). U periodu igranja, deca se igraju tako što sebi dodeljuju uloge drugih. U toj igri dete može da se stavi u ulogu doktora, Harija Potera, majke ili oca. Na taj način, deca uče da vide sebe i kao subjekt (dete) i kao objekt (Hari Po-ter) i počinju da razvijaju sopstvo. Međutim, to sopstvo veoma je ograničeno, jer dete može preuzeti samo ulogu različitog i po­sebnog drugog (Hari Poter, majka). Preuzimajući ulogu majke ili Harija Potera, dete može da vidi i proceni sebe onako kako zamišlja da to rade Hari Poter ili majka. Međutim, detetu nedo­staje potpuniji i organizovaniji osećaj sopstva.

Džordž Herbert Mid Biografska skica

Većina teoretičara koji se pominju u ovoj knjizi najveće prizna­nje stekla je svojim pisanim delom. Međutim, Džordž Herbert

Mid je bio podjednako značajan i kao predavač i kao pisac. Njegove reči osta­vile su snažan uticaj ne mnoge ljude koji su kasnije postali značajni sociolozi dva­desetog veka. Jedan od njegovih stude­nata je zapisao: „Razgovor je bio njegov najbolji medij, pisanje je za njega bilo od drugorazrednog značaja". Drugi njegov student, poznati sociolog Leonard Ko-

trel, ovako je opisao Mida kao profesora: „Za mene su predavanja profesora Mida bila jedinstveno i nezabo­ravno iskustvo. Profesor Mid je bio krupan čovek, prijateljskog izgle­da s veličanstvenim brkovima i bradom poput Van Ajkove. Na licu je uvek imao dobroćudan, pomalo stidljiv osmeh usklađen sa trep­tanjem njegovih očiju kao da je uživao u tajnoj šali koju je izvodio pred publikom. Dok je predavao, uvek bez beleški, profesor Mid je u ruci držao komad krede i predano ga posmatrao. Kada bi izvlačio neki posebno značajan

Period igranja — prvi stadijum u razvoju sopstva; deca se igraju tako što dode­ljuju sebi uloge drugih.

KLASIČNE TEORIJE 111

zaključak, letimično bi pogledao preko naših glava, sa stidljivim, goto­vo pokajničkim osmehom, ne gledajući ni u koga direktno. Njegova predavanja su tekla i uskoro smo naučili da pitanja i komentari stu­denata nisu dobrodošli. Zaista, kada bi neko bio dovoljno smeo da postavi pitanje, začuo bi se žamor neodobravanja studenata. Oni su se protivili svakom prekidu toka dragocenog predavanja. Njegova očekivanja od studenata bila su skromna. Nikada nije držao ispite. Glavni zadatak svakog studenta bio je da napiše što je moguće bolji pismeni rad. Te radove profesor Mid je pažljivo čitao, a ono što je mislio o njima predstavljala je ocena. Neko bi mogao pomisliti da su studenti radije čitali literaturu nego pri­sustvovali njegovim predavanjima, ali nije bilo tako. Studenti su uvek dolazili i nikada im nije bilo dovoljno profesora Mida".

U periodu igre, dete počinje da razvija sopstvo u pravom smislu te reči. D o k u periodu igranja dete preuzima samo jednu ulogu, ulogu posebnog drugog, u periodu igre preuzima ulogu svih onih koji u njoj učestvuju. Svaki od tih učesnika ima tačno određenu ulogu u igri. D a bi to ilustrovao, M i d je koristio primer fudbala.* D o k igra fudbal, dete može da ima samo jednu ulogu (recimo, ulogu levog krila), ali, istovremeno, mora da zna koja su zaduženja ostalih deset igrača i šta oni očekuju o d njega. Kao levo krilo, dete mora da zna kakva je uloga golmana, bekova, veznih igrača, centarfora i desnog krila. O n o takode mora da zna i šta je uloga sudije, trenera, selektora, ali i publike koja sedi na tribina­ma. Dete ne mora istovremeno da bude svesno svih uloga, ali u svakom trenutku može biti svesno uloge barem tri ili četiri igrača (koliko je otprilike dovoljno da biste postigli gol ili ga odbranili) . Zahvaljujući toj sposobnosti da istovremeno preuzmu više uloga, deca vremenom stiču sposobnost da učestvuju u g rupnom životu; ona postaju sposobna da bolje shvate šta se od njih očekuje i koja je njihova uloga u društvenoj grupi. D o k igranje zahteva samo nepotpuno sopstvo, igra zahteva po tpuno razvijeno sopstvo.

Period igre - drugi stadij um u razvoju sopstva; umesto da preuzima ulogu diskretnih drugih, dete preuzima ulogu svih onih koji u igri učestvuju. Svaki od tih učesnika ima posebnu ulogu u igri. Napomena prevodioca: Mid je, u stvari, upotrebio primer bejzbola, ali pošto su na Balkanu pravila te igre uglavnom nepoznata, odlučili smo se za fudbal.

112 DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Ključni koncept Definicija situacije

V. I. Tomas (1863-1947) sa svojom suprugom Doroti S. Tomas stvorio je koncept definicije situacije: ako ljudi definišu situaciju kao realnu, onda su te definicije realne u svojim posledicama. Ne postoji objektivna realnost ili objektivna situacija; postoji samo situacija onako kako je pojedinci mentalno definišu. Definicija, a ne objektivna realnost, navodi ljude na to da se ponašaju na određen način; da neke stvari urade, a neke druge propuste da urade. Ilustrovaćemo to na primeru rudbala. Pretpostavimo da igrate levo krilo i definišete situaciju u kojoj verujete da možete sami da predriblate kompletnu protivničku odbranu i postignete gol. (Ovo je ponekad, na neobjašnjiv način, polazilo za rukom legendarnoj levoj polutki i krilu Crvene zvezde, Milošu Šesticu.) Taj vaš postupak zavisio je od vaše procene, odnosno definicije situacije u kojoj ste ubedili sebe da protivnička odbrana nema pojma i da ste vi dovoljno sposobni da je sami predriblate i po­stignete gol. Prema tome, vaša definicija imala je realne posledi-ce. Vi ste zaista pokušali da predriblate celu protivničku odbra­nu. Ako vam to uspe (kao Šesticu), sledi slava. U suprotnom, sledi kazna - odbrana će da vam oduzme loptu, vaši saigrači će vikati na vas u znak protesta, a trener će vas poslati na klupu. U mnogim oblastima naših života način na koji definišemo situ­aciju često je važniji od same realnosti.

Još jedan Midov čuveni koncept je koncept uopštenih drugih. Uopšteni drugi, za razliku od posebnog drugog, predstavlja stav čitave zajednice ili, u slučaju fudbala, stav čitavog tima. Potpuno izgrađeno sopstvo moguće je tek onda kada dete, umesto da preuzi­ma uloge pojedinačnih značajnih drugih, počne da preuzima uloge uopštenih drugih. Za ljude je takode značajno da steknu sposobnost da procenjuju sebe i svoje postupke sa stanovišta grupe kao celine, a ne samo sa stanovišta bliskih pojedinaca. Uopšteni drugi takode

Definicija situacije - ako ljudi definišu situacije kao realne, onda te definicije imaju realne posledice; one, drugim recima, utiču na naše ponašanje.

Uopšteni drugi — stav čitave zajednice ili bilo kog kolektiva u koji je akter uključen.

KLASIČNE TEORIJE 113

omogućuje apstraktno mišljenje i objektivnost, jer pojedinac razvija daleko objektivniju poziciju kada se oslanja na uopštene, a ne na posebne druge. Da bi osoba razvila sopstvo, neophodno je da bude član zajednice i da bude usmerena opštim stavovima zajednice.

Sve ovo, a posebno uopšteni drugi, može nekoga navesti na pomisao da su Midovi akteri konformisti kojima nedostaje indivi­dualnost. Međutim, Mid je jasno naglasio da je svako sopstvo jedin­stveno i razvijeno u kontekstu posebnog životnog iskustva. Osim toga, pošto u društvu postoji mnogo grupa, ne postoji samo jedan uopšteni drugi, već mnogo njih. S obzirom na to da ljudi pripa­daju različitim grupama i imaju mnogo uopštenih drugih, postoji i više od jednog sopstva. Staviše, ljudi ne moraju prihvatiti zajednicu i uopštene druge onakvim kakvi su, i mogu raditi na tome da ih pro-mene. Ponekad u tome uspevaju, menjajući zajednicu, uopštenog (generalizovanog) drugog, i konačno - same sebe unutar zajednice.

Ja i mene Činjenica da sopstvo podrazumeva i prilagođavanje i indivi­

dualnost ogleda se u Midovom razlikovanju dva aspekta sopstva -ja i mene (engeski, li me). Mada izgleda kao da ova dva aspekta čine delove ili strukturu sopstva, Mid ih je zapravo video kao pro­cese koji su deo jednog većeg procesa, tj. procesa stvaranja sopstva.

Primene socioloških koncepata na savremeno društvo Kako postajemo opsednuti sami sobom?

Džordž Herbert Mid imao je nekoliko značajnih zapažanja o prirodi sopstva, ali bi se verovatno iznenadio da je poživeo do­voljno dugo da vidi stepen u kome se sopstvo transformisalo, postajući glavni predmet interesovanja, čak i opsesije, u savre-menom svetu. Danas živimo u svetu u kome sve više razmi­šljamo o različitim stvarima. Internet i globalizacija u naš život uneli su niz novina i tema o kojima moramo svakodnevno da razmišljamo. Zapravo, mi moramo da razmišljamo o njima zbog toga što će veliki broj tih stvari (na primer, globalne pri­vredne promene ili rizici po zdravlje) verovatno imati ozbiljan

114 DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

uticaj na nas. Tema o kojoj danas razmišljamo više nego rani­je, jesmo i mi sami. (Mid je bio veoma zainteresovan za odnos između sopstva i refleksivnosti.) Iako se samorefleksija pojavljivala i u prošlosti, ljudi su bili ma­nje sposobni da razmišljaju o sebi (barem u razvijenim zemlja­ma) nego danas. Razlog za to je jednostavan: ljudi su često bili prezauzeti preživljavanjem i nabavkom svakodnevnih potrepšti­na da bi se upuštali u samorefleksiju. Osim toga, ljudi su živeli u kulturi koja je bila zasnovana na materijalnom postignuću, a obezvređivala samorefleksiju i zaokupljenost samim sobom. Na te pojave gledalo se kao na nepotreban višak koji ne pospe-šuje materijalna dobra koja su ljudima i društvu potrebna. Me­đutim, Entoni Gidens, savremeni sociolog o kome ćemo više govoriti u glavama 7 i 10, ukazuje na to da je sopstvo za veliki broj ljudi postalo projekat, možda čak i najvažniji životni proje-kat. Uzrok toga je to što se sopstvo više ne pojavljuje, već ga mi aktivno stvaramo. Ko smo mi? Šta mislimo da smo? Sve to nisu više date karakteristike ili nešto što je uobličeno u detinjstvu kroz proces socijalizacije (kako je mislio Parsons), već je to nešto što svesno i aktivno stvaramo tokom naših života. Sopstvo nije stvoreno jednom za svagda, već se ono neprekidno uobličava i menja (ponekad čak na dramatičan način). Sledstveno tome, sopstvo postaje nešto na šta svi treba da pa­zimo, da ga nadgledamo i menjamo kada je to neophodno. To od nas pravi osobe koje su daleko fleksibilnije i prilagod-ljivije. Međutim, na mnogo načina to takode predstavlja za­strašujući i težak proces. Drugim recima, dok pre sto ili dvesta godina ljudi nisu mnogo brinuli o sebi, sopstvo danas pred­stavlja neprekidan izvor brige. Postali smo preokupirani sobom i načinom na koji sebe treba da prilagodimo neprekidno pro-menljivim okolnostima savremenog društva i našoj isto tako promenljivoj poziciji u tom društvu. To nije lak zadatak; on je pun poteškoća i tenzija. Postoji mnogo prednosti kada je čovek u skladu sa samim sobom, ali i to ima svoju cenu.

Ja je neposredna reakcija na okruženje, odnosno na ono što drugi rade. O n o je nemiran, nepredvidiv i kreativan aspekt sop­stva. Ljudi ne m o g u s uspehom predvideti kako će. ja postupiti .

Ja — neposredna reakcija sopstva na okolinu; nemiran, nepredvidiv i kreativan aspekt sopstva.

KLASIČNE TEORIJE 115

U slučaju fudbala, igrač ne može sa sigurnošću znati kako će njegov tim igrati. Možda pruži briljantnu igru; možda potpuno podbaci. Nikada ne možemo u potpunosti poznavati svojeg, pa ponekad svojim postupcima iznenadimo sami sebe. Za Mida je ja značajno iz četiri razloga. Prvo, ono je glavni izvor noviteta u društvenom svetu. Drugo, uja su sadržane naše najvažnije vred-nosti. Treće, ja predstavlja realizaciju sopstva, a svi mi težimo da realizujemo sopstvo. I konačno, Mid je razmatrao dugoročni evolutivni proces od primitivnih društava, u kojima su ljudi bili pod dominacijom mene, ka savremenim društvima u kojima ja igra daleko značajniju ulogu.

Unutar sopstva, ja je suprotstavljeno meni. Mene je, u osno­vi, prihvatanje i percepcija uopštenog drugog od strane pojedin­ca. Za razliku od ja, ljudi su veoma svesni mene, oni veoma do­bro znaju šta zajednica od njih želi i očekuje. Svi imamo izraženo mene, ali oni koji su pod potpunom dominacijom mene jesu kon­formisti. Društvo nas kontroliše preko mene. Takode, mene ljudi­ma omogućava udobno funkcionisanje u društvu, a ja omogućuje promene u društvu. Društvo na taj način dobija dovoljno konfor­mizma kako bi moglo da funkcioniše, ali takode prima neophod­nu dozu inovacije koja mu omogućava da ne stagnira. I društvo i pojedinci bolje funkcionišu zahvaljujući spoju ja i mene.

Sažetak

1. Georg Ziml bavio se asocijacijom ili interakcijom. 2. Da bi izašli na kraj s velikim i zbunjujućim nizom interakcija,

sociolozi i obični ljudi razvili su forme interakcije. 3. Da bi izašli na kraj sa zbunjujućim mnoštvom učesnika u interak­

ciji, sociolozi i obični ljudi razvili su tipove učesnika u reakcijama. 4. U pogledu problema veličine grupe postoji velika razlika između

dijada (grupa od dva člana) i trijada (grupa od tri člana). Prisustvo treće osobe u trijadi omogućuje nastanak nezavisne grupne struk­ture. Dalje uvećavanje veličine grupe nije toliko važno koliko pre­lazak iz dijade u trijadu, to jest priključivanje treće osobe dijadi.

5. Sto je grupna struktura veća, pojedinac je slobodniji.

Mene - prihvatanje i percepcija uopštenog drugog od strane pojedinca; kon­formistički aspekt sopstva.

116 DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

6. Ziml je bio zainteresovan za problem distance. Taj interes mani-festovao se u njegovoj raspravi o društvenom tipu strancu, koji niti je previše blizu ni previše daleko od grupe. Distanca je pove­zana i sa socijalnim formama, što znači da poseban oblik udalje­nosti i otuđenosti ulazi u sve društvene odnose.

7. Distanca se takode vezuje za Zimlovo razmišljanje o vrednosti. Vredne su one stvari koje nisu ni predaleko ni preblizu.

8. Zimlova grand-teorija bavi se tragedijom kulture. 9. Tragedija kulture razmatra rast objektivne kulture i njenu sve

veću prevlast nad subjektivnom kulturom. 10. Veblenova grand-teorija bavi se sve većom kontrolom biznisa nad

industrijom i negativnim efektima koji iz toga proizilaze. 11. Mid je bio socijalni biheviorista koji nije bio samo zainteresovan

za ponašanje koje je zasnovano na mehanizmu stimulus-odgovor, već i za ljudsku svest koja deluje između stimulusa i odgovora; ljudi razmišljaju pre nego što nešto urade.

12. Četiri faze akta su impuls, percepcija, manipulacija, konzumacija. 13. Iako ljudi i životinje koriste gestove i konverziraju gestovima, samo

ljudi mogu da koriste značajne gestove, značajne simbole i jezik. 14. Uopšteni drugi je stav čitave zajednice. 15. Sopstvo ima dva aspekta koji se nalaze u stalnoj tenziji: ja (nepo­

sredan, nepredvidiv i kreativan aspekt) i mene (usvajanje uopšte­nog drugog koje vodi ka konformizmu).

Literatura za dalje čitanje

Lukić, Radomir D. (1987). Formalizam u sociologiji. Zagreb: Naprijed. Marinković, Dušan [priredio] (2008). Georg Zimi (zbirka tekstova Ge-

orga Zimla). Novi Sad: Mediterran Publishing. Mead, George Herbert (2003). Um, osoba i društvo. Zagreb: Naklada

Jesenski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo. Simmel, Georg (2001). Kontrapunkti kulture. Zagreb: Naklada Jesen­

ski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo. Spasić, Ivana (1998). Interpretativna sociologija. Beograd: Zavod za

udžbenike i nastavna sredstva. Veblen, Torsten (1966). Teorija dokoličarske klase. Beograd: Kultura. Veblen, Torsten (2008). Teorija dokoličarske klase. Novi Sad: Medi­

terran Publishing. Zimi, Georg (2004). Filozofija novca. Sremski Karlovci: Izdavačka

knjižarnica Zorana Stojanovića.

GLAVA 4 SAVREMENE GRAND-TEORIJE (1)

Strukturalni funkcionalizam Teorija sukoba Opšta teorija sistema Sažetak Literatura za dalje čitanje

U ovoj i sledećoj glavi okrečemo se savremenim sociološkim teorijama koje se, kao i klasične teorije koje smo obradili u pret­hodne dve glave (s mogućim izuzetkom Midove teorije), mogu okvaliflkovati kao grand-teorije. U ovoj glavi obradićemo tri usko povezane teorije - strukturalni funkcionalizam, teoriju sukoba i opštu teoriju sistema. Teorija sukoba nastala je kao reakcija na ne­kada dominantnu (barem u SAD) teoriju strukturalnog funkcio-nalizma. Teorija sistema takode je usko povezana sa strukturalnim funkcionalizmom. Zapravo, koncept sistema često se upotrebljava u teoriji strukturalnog funkcionalizma. Međutim, kao što ćemo videti iz diskusije o radu najvažnijeg savremenog sistemskog teore­tičara, Niklasa Lumana, to su sada dve sasvim različite teorije.

STRUKTURALNI FUNKCIONALIZAM

Kao što sam naziv govori, strukturalni funkcionalizam usredsreduje se na društvene strukture i njihov funkcionalni značaj (pozitivne ili negativne posledice) za druge strukture. U nazivu ove teorije termini „strukturalni" i „funkcionalni" ne moraju se nužno koristiti zajedno (negde je, recimo, odomaćeniji naziv funkciona­lizam), mada je to već uobičajeno. Možemo da analiziramo druš­tvene strukture, paternizovane društvene interakcije i postojane

Strukturalni funkcionalizam - sociološka teorija koja se usredsreduje na društvene strukture i na njihov funkcionalni značaj (pozitivne ili nega­tivne posledice) za druge strukture.

Strukture - u društvu, paternizovana društvena interakcija i stalni društveni odnosi.

118 DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

društvene odnose, a da se istovremeno ne bavimo funkcija­ma (vidljivim posledicama koje omogućuju svakom poje­dinačnom sistemu da se adaptira na svoje okruženje) koje one imaju za druge strukture. Slično tome, možemo istraživati funk­cije čitavog niza društvenih procesa koji nisu strukturirani (na primer, ponašanje gomile). Pa ipak, strukturalni funkcionali­zam odlikuje usredsredenost na oba ova elementa (i strukture i funkcije). Iako postoji više tipova strukturalnog funkcionalizma, među sociološkim strukturalnim funkcionalistima dominantan je socijalni funkcionalizam, pa će on, shodno tome, biti pred­stavljen u ovoj glavi. Socijalni funkcionalizam prvenstveno se bavi društvenim strukturama i ustanovama, njihovim međusob­nim odnosima i prinudnim dejstvom koje one imaju na aktere.

Strukturalni funkcionalista bavi se međusobnim odno­som društvenih struktura (na primer, odnosom između privred­nog sistema i obrazovnog sistema). Pri tome, naglasak se stavlja na funkcije koje jedna struktura obezbeđuje drugoj. Na primer, obrazovni sistem obezbeđuje obučeno osoblje koje je potrebno za popunjavanje profesionalnih položaja u privredi. Zauzvrat, privreda obezbeđuje te položaje onim pojedincima koji steknu odgovarajuće obrazovanje. Zahvaljujući tome, obrazovni sistem i studenti pred sobom imaju cilj koji treba da ostvare na kraju obrazovnog procesa. Mada ovo daje sliku pozitivne i tesne po­vezanosti struktura, ne mora obavezno da bude tako. U vreme Vijetnamskog rata i studentskog pokreta krajem 1960-ih i po­četkom 1970-ih godina prošlog veka, obrazovni sistem stvarao je ogroman broj radikalnih studenata koji se nisu dobro uklapali u strukturu zanimanja koja su im bila nuđena na tržištu. Iako takva napetost između struktura često postoji, strukturalni funkciona­lizam nastoji da se usmeri na pozitivnije i funkcionalnije među-strukturalne odnose. Naredni odeljak bavi se jednim od najpo­znatijih radova u istoriji strukturalnog funkcionalizma i u njemu nalazimo jednu intrigantnu i veoma kontroverznu sliku društva.

Funkcije - vidljive posledice koje omogućuju svakom pojedinačnom sistemu da se adaptira (prilagodi).

Socijalni funkcionalizam - vrsta strukturalnog funkcionalizma koji se usred­sreduje na velike društvene strukture i ustanove društva, njihove među­sobne odnose i prinudno dejstvo koje one imaju na aktere.

S A V R E M E N E G R A N D - T E O R I J E 119

Funkcionalna teorija stratifikacije i njene kritike

Kingsli Dejvis i Vilbert M u r izložili su svoju teoriju stratifi­kacije u tekstu p o d nazivom „Neki principi stratifikacije" objav­l jenom u American Sociological Review, 1945 . godine . Ta teorija jasno pokazuje da su njeni autori stratifikaciju smatrali univer­zalnom i nužnom. N a i m e , Dejvis i M u r tvrdili su da nestratifi-kovana i besklasna društva nikada nisu postojala. Stratifikacija je , p o nj ihovom mišl jenju, funkcionalna nužnost. Sva društva imaju potrebu za j ednim takvim s i s temom zbog čega sistem stra­tifikacije i postoji . Dejvis i M u r sistem stratifikacije posmatra ju kao strukturu socijetalnih nivoa, naglašavajući da se stratifikacija odnosi na društvene položaje (na primer, zanimanja p o p u t rad­nika i upravljača), a ne na pojedince u s istemu stratifikacije. O n i se bave činjenicom da različiti položaji unutar strukture nose sa s o b o m različite stepene prestiža, a ne pi tanjem kako pojedinci stižu do tih položaja. D r u g i m recima, akcenat je na strukturi društvene stratifikacije i funkci jama koje ona obavlja.

Teori ja . Kl jučno pitanje za Dejvisa i M u r a jeste kako druš­tvo motiviše i raspoređuje pojedince na odgovarajuće položaje u s istemu stratifikacije. Tu se javljaju dva problema. Prvo, na koji način društvo pravim pojedincima uliva želju da popune odgovarajuće položaje? D r u g i m recima, zašto bi neko želeo da bude čistač kada je to loše plaćen posao ili, pak, hirurg kada je to veoma odgovorna pozicija? D r u g o , kada pojedinci već zauzmu odgovarajuće položaje, na koji način ih društvo podstiče da ispu­njavaju dužnosti koje ti položaji zahtevaju?

Odgovarajuće popunjavanje položaja u društvu problematič­no je iz tri razloga. Prvo, neki društveni položaji mnogo su pri­jatniji i poželjniji od drugih. Ni je problem pridobiti ljude da za­uzmu prijatne položaje, ali je s neprijatnim položajima potpuno drugačije. M n o g i bi hteli da budu uspešni fudbaleri, televizijski producenti ili folk zvezde, ali retko ko bi hteo da bude dubretar ili rudar. O s i m toga, neki položaji važniji su za opstanak društva od nekih drugih. Iako je važno da se svi položaji popune, posebno je važno, čak neophodno, da su popunjeni oni najvažniji. Konačno, različiti društveni položaji zahtevaju različite sposobnosti i talente. Problem je pronaći siguran način da prave osobe stignu do pravih

120 DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

položaja, kako bi se postigla podudarnost između individualnih sposobnosti i zahteva koje iziskuju položaji. Najjednostavnije re­čeno, folk zvezda mora da ima sluha da bi mogla da peva. Pod nekim drugačijim okolnostima, možda sluh nije neophodan, ali je onda barem neophodna seksualna privlačnost. Ako, međut im, osoba nema ni jedno ni dtugo , a ipak se našla na poziciji folk zve-zde, strukturalni funkcionalista bi rekao da sa s istemom popunja­vanja društvenih položaja nešto nije u redu.

Dejvis i M u r bavili su se funkcionalno najvažnijim polo­žaj ima u sistemu društvene stratifikacije. Pretpostavlja se da su visokorangirani položaji u sistemu stratifikacije manje prijatni, ali važniji za preživljavanje društva, te da stoga zahtevaju naj­veće sposobnost i i talente. D a bi odgovarajući broj pojedinaca poželeo da ih zauzme i da bi oni koji ih zauzimaju marljivo ra­dili, neophodno je da društvo t im položa j ima dodeli vredne i privlačne nagrade. Dejvis i M u r pretpostavljali su suprorno, ali o tome nisu raspravljali: oni su smatrali da nisko rangirani položaji u s istemu stratifikacije pružaju veću prijatnost (to je neobično gledište - može li zaista pozicija radnika biti prijatnija i poželj­nija od pozicije j ednog upravnika velike korporacije?) , ali imaju manji značaj , te da zahtevaju manje sposobnost i i talenta. Tako­de, manja je potreba društva da ti položaji b u d u popunjeni i da oni koji ih popunjava ju savesno izvršavaju svoje dužnosti .

Sledstveno tome , društvena stratifikacija hijerarhijski je or-ganizovana struktura koja ima funkciju da podstakne prave lju­de da učine sve što je potrebno da bi stigli do visokorangiranih položaja koji su najvažniji za opstanak i funkcionisanje društva. Dejvis i M u r ne tvrde da društvo, da bi bilo s igurno da će visoki položaji biti adekvatno popunjeni , namerno razvija sistem stra­tifikacije. Umes to toga, oni smatraju da je stratifikacija meha­nizam koji nastaje neplanirano. M e đ u t i m , oni tvrde da je svako društvo stratifikovano, i da takvo mora biti kako bi preživelo.

D a bi društvo bilo sigurno da će pravi pojedinci zauzeti visokorangirane položaje, ono za njih mora obezbediti različi­te nagrade, kao što su prestiž, visoka plata i dovoljno s lobodnog vremena. Rec imo, ako želite da u društvu bude dovoljno lekara, sudija, profesora ili visokih oficira, neophodno je da im ponudite

SAVREMENE GRAND-TEORIJE 121

ove i mnoge druge nagrade. Dejvis i Mur smatraju da ne mo­žemo očekivati da se pojedinci prihvate mukotrpnog i skupog procesa medicinskog obrazovanja ako im ne ponudimo ovakvu vrstu nagrada. Čini se da ovaj stav sadrži tvrdnju da pojedinci koji zauzimaju visoke položaje moraju dobiti odgovarajuće na­grade za svoj rad. U suprotnom, ti položaji ostaće nepopunjeni i društvo će ispaštati, a možda čak i propasti.

Kritike. Od 1945. godine, kada je prvi put objavljena, strukturalno-funkcionalistička teorija stratifikacije bila je izlože­na mnogobrojnim kritikama. Jedna od osnovnih kritika glasi da funkcionalistička teorija stratifikacije održava privilegovan polo­žaj onih koji već imaju moć, ugled i novac. Ona to radi tako što tvrdi da ti ljudi zaslužuju svoje nagrade, odnosno da im je za dobrobit i napredak društva potrebno ponuditi te nagrade.

Takode, funkcionalističku teoriju stratifikacije moguće je kritikovati zbog toga što, na osnovu činjenice da su stratifikova-na društva postojala u prošlosti i postoje u sadašnjosti, pretpo­stavlja da ona moraju postojati i u budućnosti. Međutim, budu­ća društva mogu biti organizovana na drugačiji, nestratifikovan način. Moguće je stvoriti strukture koje će vršiti iste funkcije kao i stratifikacija, ali bez štetnih efekata koje stratifikacija podrazu-meva (poput velikih nejednakosti).

Osim toga, može se tvrditi da je ideju funkcionalnih polo­žaja koji se razlikuju po svom značaju za društvo, teško podržati. Da li su đubretari zaista manje značajni za opstanak društva od neke reklamne agencije? Zapravo, đubretari su, uprkos nižoj pla­ti i manjem ugledu, možda i važniji za preživljavanje društva. Čak i onda kada se za neki položaj može reći da ima veći značaj za funkcionisanje društva, veće nagrade ne moraju nužno da idu tim važnijim položajima. Medicinske sestre su možda značajnije za društvo od filmskih zvezda. Ipak, one raspolažu s daleko ma­nje moći, ugleda i prihoda od filmskih zvezda.

Da li zaista ima malo ljudi koji su sposobni da popune visoke položaje? Zapravo, iako poseduju sve potrebne sposobnosti, mno­gi ljudi nisu u mogućnosti da steknu obuku koja im je neophod­na da bi stigli do prestižnih položaja. U medicinskoj profesiji, na primer, postoji stalna težnja da se ograniči broj lekara. Uopšteno

122 D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

govoreći, mnogi talentovani ljudi nikada ne dobiju priliku da pokažu da li su sposobni da upravljaju na visokim položajima, pa čak ni onda kada za njima i njihovim doprinosom postoji očita potreba. Oni koji se nalaze na visokim položajima imaju jasan interes da sačuvaju malu brojnost i veliku moć.

Konačno, može se tvrditi da pojedincima ne moramo po­nuditi moć, ugled i prihod da bismo ih podstakli da zauzimaju visoke položaje. Ljude podjednako može motivisati zadovoljstvo koje donosi uspešno obavljanje posla ili mogućnost da budu ko­risni drugima.

To je način na koji je strukturalni funkcionalizam shvatao strukturu i funkcionisanje sistema društvene stratifikacije. Me­đutim, to je jedno veoma konzervativno i kontroverzno shva-tanje. Postoje i drugi načini da društvo motiviše svoje članove da obavljaju važne društvene uloge. Drugim recima, moguće je zamisliti drugačiju vrstu društvene stratifikacije, kao i društvene organizacije uopšte.

Strukturalni funkcionalizam Talkota Parsonsa Najpoznatiji strukturalni funkcionalista, Talkot Parsons

(1902-1979), napisao je veliki broj teorijskih radova. U ovom odeljku bavićemo se kasnijom fazom njegovog strukturalnog funkcionalizma izloženog u knjizi Društveni sistem (1951), od­nosno u knjizi Privreda i društvo (koju je s N. Smelserom obja­vio 1956. godine). Njegova teorija počiva na četiri funkcionalna imperativa (zahteva) svih sistema delanja (čuvena shema APIL U ovom odeljku, izložićemo Parsonsove četiri funkcije i analizi­rati njegove ideje o strukturi i sistemu.

APIL. Proučavajući funkcije, Parsons se usredsredio ns skupove aktivnosti usmerenih ka zadovoljenju višestrukih pc-treba sistema. Parsons je tvrdio da četiri funkcije predstavljaju imperative, to jest da su nužne i karakteristične za sve sisten Da bi preživeo, svaki sistem mora da zadovolji četiri impera:.-va usmerena ka zadovoljenju njegovih potreba. Ti imperativi su adaptacija (A), postizanje cilja (P), integracija (I) i latentnost. L održavanje obrasca (L). Zajedno, ta četiri imperativa poznata rii kao shema APIL.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE 123

Adaptaci ja podrazumeva da se sistem mora prilagoditi svom okruženju i da okruženje mora prilagoditi svojim potrebama. Pre­ciznije rečeno, sistem mora uspešno da izađe na kraj sa spoljašnjim opasnostima i nepredviđenim situacijama. Sistem ne može dugo da opstane ako nije usklađen sa svojim okruženjem. Ako dođe do nesklada, sistem će se naći u velikoj opasnosti i rizikovaće svoj nestanak. N a primer, ako se jedno zemljoradničko pleme nade u okruženju u kome je zemljište neplodno i nepogodno za uzgajanje voća i povrća, ono neće moći da preživi osim ukoliko se njego­vi pripadnici ne prilagode novom okruženju. D a bi preživeli, oni moraju da se sa zemljoradnje preorijentišu na lov i ribolov. Savre-meni primer jesu Sjedinjene Američke Države, koje ne m o g u da nastave s proizvodnjom velikog broja automobila, pogotovo onih koji troše m n o g o benzina, u svetu u kojem su rezerve nafte sve manje. S A D će morati da počnu da razvijaju alternativne načine za prevoz svog stanovništva, prilagođavajući se tako spoljnoj real­nosti u kojoj fosilno gorivo predstavlja ograničen resurs.

Sistem takode može nastojati da svoj im potrebama prilago­di okruženje. Pomenuto pleme tako može da preduzme niz mera koje imaju svrhu da okrepe zemljište i učine ga pogodni j im za uzgajanje useva. Zavisne od ograničenih količina nafte koja do­lazi iz inostranstva, Sjedinjene Američke Države m o g u da pod-staknu druge države da traže dodatne zalihe nafte ili im čak po­m o g n u da pronađu zamenu za fosilno gorivo.

Konačno , sistem mora da se prilagodi spol jašnjim opa­snost ima i nepredviđenim situacijama. N a primer, na vrhuncu hladnog rata sa Sovjetskim Savezom, Ronald Regan (američki predsednik u per iodu 1 9 8 1 - 1 9 8 9 ) predložio je stvaranje antiba-lističkog raketnog sistema osmišl jenog tako da uništi nadolazeće sovjetske rakete pre nego što one eksplodiraju na američkom tlu. Iako takav sistem nikad nije izgrađen, sama ta mogućnos t imala je svrhu da poveća ulog i cenu trke u nuklearnom naoružanju između S A D i bivšeg Sovjetskog Saveza. Sovjetska nesposobnost

Adaptacija - prvi od Parsonsova četiri funkcionalna imperativa. Sistem mora da se adaptira na okolinu i da je prilagodi svojim potrebama. Sistem mora uspešno da izađe na kraj sa spoljašnjim opasnostima i nepredviđe­nim situacijama.

1 2 4 D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

da nastavi trku nesumnjivo je bila jedan od činilaca koji je ubr­zao raspad SSSR-a. (Drugi činioci uključuju različite unutrašnje probleme i krize, poput nesposobnosti komandne ekonomije da proizvede i raspodeli potrebne proizvode.) Napor SAD da se prilagodi sovjetskoj pretnji doveo je do okončanja te pretnje. To predstavlja primer jedne uspešne adaptacije.

Postizanje cilja odnosi se na potrebu sistema da definiše i ostvari svoje osnovne ciljeve. Krajnji cilj svakog sistema nije samo da preživi u budućnosti, već i da se poveća, unapredi i ra­zvije. Svi društveni sistemi imaju taj cilj, ali i niz drugih konkret-nijih ciljeva. Na primer, univerzitet je sistem koji ima dva različi­ta osnovna cilja: da podučava studente i da omogući profesorima da vrše osnovna istraživanja, neophodna za dalje unapređivanje znanja. Međutim, univerzitet, kao i svi drugi sitemi, ne može prosto da definiše svoje ciljeve jednom za sva vremena i da se potom više nikada ne vrati na taj problem. Okolnosti se menjaju i odluke koje su nekad omogućavale postizanje cilja mogu po­stati nedelotvorne i prevazidene. Unutar univerziteta, na primer, cilj podučavanja studenata i cilj vršenja istraživanja često dolaze u sukob. Ako moraju samo da se bave podučavanjem studena­ta, profesori nisu u mogućnosti da posvete dovoljno vremena i energije istraživanjima. S druge strane, ako profesori previše vre­mena troše na istraživanja, neće imati dovoljno vremena za rad sa studentima, zbog čega će obrazovanje studenata trpeti. Prema tome, da bi mogao da ostvari oba cilja u odgovarajućoj meri, univerzitet mora neprekidno da traga za balansom između njih, i da ga, kada ga postigne, održava u zadovoljavajućem obimu.

Kroz integraciju sistem nastoji da reguliše odnose izme­đu svojih delova. Da bi pleme iz našeg primera uspešno stvori­lo održiv zemljoradnički sistem, ono mora pokušati da poveže zemljoradnju i lov. Pleme mora da alocira (rasporedi) dovoljno vremena, energije, ljudstva i resursa u obe te grane. Slično tome,

Postizanje cilja - drugi Parsonsov funkcionalni imperativ koji se odnosi na potrebu sistema da definiše i ostvari svoje osnovne ciljeve.

Integracija - treći Parsonsov funkcionalni imperativ koji se odnosi na potre­bu sistema da reguliše odnose između svojih delova. Integracija takođe obuhvata i upravljanje međusobnim odnosima tri preostala funkcional­na imperativa (APL).

SAVREMENE GRAND-TEORIJE 125

uprava univerziteta mora biti sigurna da istraživanja i nastava nisu postali potpuno razdvojeni jedno od drugog. Zato je važ­no da rezultati profesorskih istraživanja budu integrisani u nji­hova predavanja i da se studenti, kad god je to moguće, uključe u istraživačke projekte. Takvi međusobni odnosi pomažu da se izbegne neusaglašenost između nastave i istraživanja, čineći ih povezanijim. Integracija takođe obuhvata i upravljanje među­sobnim odnosima tri preostala funkcionalna imperativa (APL).

Četvrti funkcionalni imperativ Parsons naziva latentnost ili odr­žavanje obrasca. Latentnost se odnosi na potrebu sistema da stvara, održava i obnavlja motivaciju pojedinaca. Održavanje obrasca više se odnosi na potrebu sistema da obezbeđuje, održava i obnavlja kul­turne obrasce koji stvaraju i potkrepljuju individualnu motivaciju.

Latentnost je ugrađena u već razmatranu funkcionalnu teo­riju stratifikacije. Cela struktura sistema, koja podrazumeva veće nagrađivanje onih koji zauzimaju visoke položaje, osmišljena je tako da motiviše pojedince da se potrude da napreduju na stra-tifikacijskoj lestvici i zauzmu visoke položaje. Ne samo da sistem mora da stvori i održava tu motivaciju, već s vremena na vreme mora i da je obnavlja da bi sistem opstao, a pojedinci nastavili da se trude. Na primer, s vremena na vreme, u medijima čuje­mo ili pročitamo priče o izvanrednom uspehu pojedinaca koji su se, velikim naporom ili svojom genijalnošću, brzo uspeli na sam vrh sistema. Takve priče posebno su prisutne danas, u vremenu uzleta računara i Interneta i velikog broja ljudi koje je uspeh u toj oblasti brzinom svetlosti odveo na vrh. Najbolji primer je Bil Gejts koji je kao mlad čovek, za samo nekoliko godina, postao najbogatiji pojedinac u Americi. Prepričavanje Gejtsove priče, kao i priča nekih drugih računarskih i Internet milijardera, ima svrhu da osnaži motivaciju kod ljudi da se potrude da stignu do vrha stratifikacijske lestvice.

Održavanje obrasca bavi se gotovo istim problemom, ali na makronivou, a ne na mikronivou. Da bi se očuvao sistem društvene

Latentnost - prvi aspekt Parsonsovog četvrtog funkcionalnog imperativa; odnosi se na potrebu sistema da stvara, održava i obnavlja motivaciju pojedinaca.

Održavanje obrasca - drugi aspekt Parsonsovog četvrtog funkcionalnog im­perativa; odnosi se na potrebu sistema da obezbeđuje, održava i obnavlja kulturne obrasce koji stvaraju i potkrepljuju individualnu motivaciju.

126 D Ž O R D Ž R ICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

stratifikacije, a ljudi održali u svojim nastojanjima da stignu do vrha sistema, neophodno je uspostaviti i održavati norme i vred-nosti koje podržavaju takav sistem i takva nastojanja. Uspeh, naročito onaj ekonomski, visoko se ceni u SAD. Takav vredno-sni sistem pomaže očuvanje sistema stratifikacije i podržava one koji žele da napreduju u njemu. Međutim, norme i vrednosti nisu statične i moraju se menjati da bi odražavale novu društve­nu realnost. Recimo, nekada je u Americi vladalo uverenje da je dovoljno da budete uporni i da se dobro potrudite da biste se popeli na više pozicije na stratifikacijskoj lestvici, ali da je nužno da na tom putu prođe neko vreme. Brzo su uspevali samo gang­steri i mafijaši. Međutim, nastankom takozvane nove ekonomije (računari, Internet, biotehnologija), nove norme, barem kada je ekonomija u pitanju, podrazumevaju da uspeh u karijeri treba da dođe brzo i rano: mladi su razvili svest i sposobnosti za po­stizanje uspeha u novoj ekonomiji. Nove norme imaju svrhu da podrže nove načine uspinjanja na vrh sistema stratifikacije.

Kulturni sistem

-' Po&PJUĆl ::^

Crtež 4.1 Struktura opšteg sistema delanja

Iako je shema APIL razmatrana uopšteno kao i na nekim posebnim primerima, Parsons ju je osmislio tako da može da se primeni na sve nivoe njegovog teorijskog sistema. Ona se može primeniti i na najopštiji i sveobuhvatni sistem delanja koji se sastoji od četiri dela: ponašajućeg organizma, sistema ličnosti, društvenog sistema i kulturnog sistema. Sva ova četiri sistema odnose se na delanje, ali je svaki od njih prvenstveno usmeren na ispunjavanje jednog od četiri funkcionalna imperativa.

Ponašajaći organizam (engleski, behavioral organism) sistem je delanja koji rukovodi funkcijom adaptacije, prilagođavajući

Ponašajaći organizam - Parsonsov sistem delanja koji rukovodi funkcijom adaptacije, tako što prilagodava i menja spoljni svet.

S A V R E M E N E G R A N D - T E O R I J E 127

i menjajući spoljni svet. Sistem ličnosti ispunjava funkciju po­stizanja cilja, definišući ciljeve sistema i mobilišući resurse za nji­hovo ostvarenje. Društveni sistem ispunjava funkciju integracije, vršeći kontrolu nad delovima sistema. Konačno, kulturni siste-m ispunjava funkciju latentnosti, propisujući norme i vrednosti koje aktere motivišu da delaju. (Videti crtež 4.1 koji pokazuje strukturu opšteg sistema delanja.)

Do sada smo se upoznali s dva Parsonsova strukturalno-funkcionalna prikaza - četiri funkcionalna imperativa i četiri sistema delanja, kao i s funkcijom svakog od njih. Celoj stvari može se pristupiti i iz jednog drugog ugla, iz ugla informacione hijerarhijske kontrole i energetskog uslovljavanja. Na crtežu 4.2 vidimo jedan hijerarhijski odnos između podsistema. Na toj she­mi moguće je videti na koji način sistemi delanja utiču jedan na drugi, odnosno u kakvom su međusobnom odnosu. S jedne strane, informaciona hijerarhija nam pokazuje da kulturni sistem utiče na društveni sistem (snabdevajući informacijama društve­nu strukturu), da društveni sistem informaciono reguliše sistem ličnosti, a da sistem ličnosti reguliše ljudski organizam. Nasu­prot tome, sistemi na dnu lestvice mogu se razumeti kao sistemi koji obezbeduju biološku energiju neophodnu za funkcionisanje viših sistema. Drugim recima, organizam obezbeđuje energiju neophodnu za funkcionisanje sistema ličnosti, a sistem ličnosti organizovan u društveni sistem obezbeđuje uslove neophodne za kulturni sistem. Odnosi između sistema su, kako vidimo, reci­pročni, jer sistemi razmenjuju informacije i energiju.

Sistem delanja. Parsons je očigledno imao jasnu predstavu o nivoima društvene analize i njihovim međusobnim odnosi­ma. Hijerarhijski raspored sistema delanja je jasan, a nivoi su u Parsonsov sistem integrisani na dva načina. Prvo, svaki niži nivo

Sistem ličnosti - Parsonsov sistem delanja koji vrši funkciju postizanja cilja, tako što definiše ciljeve sistema i mobilise resurse za njihovo ostvarenje.

Društveni sistem - Parsonsov sistem delanja koji vrši funkciju integracije, tako što kontroliše delove sistema; skup pojedinaca koji ulaze u među­sobne interakcije u fizičkom okruženju.

Kulturni sistem - Parsonsov sistem delanja koji vrši funkciju latentnosti, tako što obezbeđuje norme i vrednosti koje aktere motivišu na delanje.

128 DZORDŽ R ICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N

obezbectuje uslove, to jest energiju potrebnu višim nivoima. Dru­go, viši nivoi kontrolišu one nivoe koji su u hijerarhiji ispod njih.

Skladište informacija Skladište informacija (kontroliše)

t Hijerarhiju

uslovljavajućih faktora

1. Okruženje delanja: vrhovna realnost 2. Kulturni sistem 3. Društveni sistem 4. Sistem ličnosti 5. Bihevioralni organizam 6. Okruženje delanja: fizićko-organsko

okruženje

(kontroliše)

Hijerarhiju uslovljavajućih

faktora

Skladište energije (uslovljavanje)

Skladište energije (uslovljavanje)

Crtež 4.2 Struktura opšteg sistema delanja

Kada je u pitanju okruženje sistema delanja, najniži nivo. fizička i organska okolina, uključuje nesimboličke aspekte ljud­skog tela, njegovu anatomiju i fiziologiju. Najviši nivo, vrhovna stvarnost, ima metafizički prizvuk. Ali, smatra se da se Parsons nije zaista interesovao za natprirodno, već za univerzalnu ten­denciju društva da simbolički izlazi na kraj s teškoćama ljudske egzistencije (poput nesigurnosti i tragedije) koje predstavljaju pretnju smislenom životu i smislenoj društvenoj organizaciji.

Kako je već napomenuto, središnju tačku Parsonsovog teo­rijskog rada predstavljaju njegova četiri sistema delanja. U njego­vim pretpostavkama o sistemima delanja, nailazimo na problem poretka, to jest pitanje kako je u društvu moguće eliminisari sukob, devijantnost i neslaganje, a uspostaviti saradnju i repro­dukciju. Pitanje poretka suštinski zavisi od koncepta društvene kontrole, odnosno od zajedničkih vrednosti koje prihvataju čla­novi društva. Problem poretka bio je najvažniji problem koji je Parsons želeo da reši svojom teorijom. Kasnije je upravo taj deo

Problem poretka - pitanje kako je u društvu moguće eliminisati sukob, de­vijantnost i neslaganje i uspostaviti saradnju i reprodukciju. Pitanje po­retka suštinski zavisi od koncepta društvene kontrole, odnosno zajed­ničkih vrednosti koje prihvataju članovi drušrva.

S A V R E M E N E G R A N D - T E O R I J E 1 2 9

njegove teorije izazvao najviše reakcija kritičara. Po Parsonsovom mišljenju, hobsovski problem poretka, ili pitanje kako sprečiti rat svih protiv sviju, raniji mislioci nisu resili na zadovoljavajući način. Parsons je svoj odgovor na rešenje tog problema pronašao u strukturalnom funkcionalizmu koji, po njegovom mišljenju, funkcioniše pod sledećim skupom pretpostavki:

1. Sistemi imaju svojstvo reda i nezavisnosti delova. 2. Sistemi teže samoodržavanju reda ili stanju ravnoteže. 3. Sistem može biti statičan ili uključen u organizovan pro­

ces promene. 4. Priroda jednog dela sistema ima uticaj na oblik drugih

delova sistema. 5. Sistemi održavaju granice sa svojom okolinom. 6. Alokacija i integracija predstavljaju dva osnovna procesa

neophodna za održavanje dostignutog stanja ravnoteže sistema.

7. Sistemi teže samoodržavanju koje podrazumeva održa­vanje granica i odnosa između delova i celine, kontrolu varijacija koje se nalaze u okruženju i kontrolu pokušaja da se sistem promeni iznutra.

Ove pretpostavke navele su Parsonsa da strukture poretka društva postavi na prvo mesto u svojoj analizi. Baveći se poret­kom, Parsons je, barem na početku karijere, malo vremena po­svetio pitanju društvene promene ili stvaranju grand-teorije. Njegov prioritet bile su različite kombinacije društvenih pro-menljivih. Tek kada se te kombinacije prouče i opišu, moguće je baviti se pitanjem kako se one menjaju tokom vremena.

Budući da je bio žestoko kritikovan zbog svoje statične ori­jentacije, Parsons je sve više pažnje posvećivao konceptu druš­tvene promene. Međutim, opšte je uverenje da je čak i njegov rad posvećen društvenoj promeni veoma statičan i strukturiran. U stvari, ključni elementi Parsonsovog modela društva ne po­stoje u stvarnom svetu, već predstavljaju analitičko sredstvo za proučavanje i promišljanje stvarnog sveta.

Društveni sistem. Parsonsova koncepcija društvenog siste­ma započinje na mikronivou, interakcijom između ega i alter ega, koju on smatra najosnovnijim oblikom društvenog sistema.

130 DŽORDŽ RiCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Parsons analizi tog nivoa nije posvetio mnogo prostora, mada je smatrao da su odlike ovog sistema interakcije prisutne u mnogo složenijim oblicima društvenog sistema. Parsons definiše druš­tveni sistem kao skup pojedinaca koji ulaze u međusobne inte­rakcije u fizičkom okruženju. U tim situacijama akteri teže da optimalizuju svoje zadovoljstvo. Njihovi međusobni odnosi i nji­hove društvene situacije definisani su i posredovani zajedničkim kulturnim simbolima. Ova definicija određuje društveni sistem pomoću nekih Parsonsovih ključnih koncepata kao što su akteri, interakcija, okruženje, optimalizacija zadovoljstva i kultura.

Parsons je društveni sistem posmatrao kao sistem interakci­je. Ipak, kao osnovnu jedinicu za proučavanje društvenog siste­ma, Parsons nije uzeo interakciju, već dihotomiju status/uloga. Ona se ne odnosi ni na aktere, ni na interakciju, već predstavlja strukturalnu komponentu društvenog sistema. Status se odno­si na strukturalni položaj u društvenom sistemu, a uloga je ono što akter radi na tom položaju, posmatrano u kontekstu njegovog funkcionalnog značaja za sistem. Akter nije sposoban za mišljenje i delanje, već (barem kada je u pitanju njegov društveni položaj u sistemu) njegovo ponašanje predstavlja proizvod statusa i uloge, odnosno normativnih očekivanja koja se za njih vezuju.

U svojoj analizi društvenog sistema, Parsons se prvenstveno interesovao za njegove strukturalne komponente. Pored statusa i uloge, Parsonsa su interesovale komponente društvenog sistema kao što su kolektiv, norme i vrednosti. Međutim, u svojoj analizi društvenog sistema, Parsons nije bio samo strukturalista, već i funkcionalista. On je naveo tačan broj funkcionalnih preduslova za društveni sistem (koji su, uzgred, određeniji od četiri funkcio­nalna preduslova [APIL] koja važe za svaki sistem delanja).

1. Društveni sistemi moraju biti strukturirani tako da funk-cionišu u skladu s drugim sistemima.

2. Da bi preživeli, društveni sistemi moraju imati nužnu podršku drugih sistema.

3. Sistem mora zadovoljiti većinu potreba svojih aktera.

Status - strukturalni položaj unutar društvenog sistema. Uloga - ono što akter radi na nekom položaju, posmatrano u kontekstu nje­

govog funkcionalnog značaja za veći sistem.

S A V R E M E N E G R A N D - T E O R I J E 131

4. Sistem mora podsticati odgovarajuću participaciju svojih članova.

5. Sistem mora imati barem minimalnu kontrolu nad po­tencijalno remetilačkim ponašanjem.

6. Ako sukob postane dovoljno remetilački mora se staviti pod kontrolu.

7. Da bi preživeo, društvenom sistemu potreban je jezik.

Iz Parsonsove rasprave o funkcionalnim preduslovima druš­tvenog sistema lako se zaključuje da su njegova primarna inte-resovanja bili veliki sistemi i njihovi međusobni odnosi (otuda naziv socijetalni funkcionalizam). Cak i onda kada je rasprav­ljao o akterima, Parsons je to činio sa stanovišta sistema. Takođe, pomenuta rasprava odražava Parsonsov interes za očuvanje reda unutar društvenog sistema.

Međutim, dok je raspravljao o društvenom sistemu, Parsons nije potpuno ignorisao pitanje odnosa između aktera i struktura. U skladu s njegovim središnjim interesovanjem za društveni sistem, od ključnog značaja za ovu integraciju su procesi internalizacije i socijalizacije. Socijalizacija je proces u kojem pojedinci prihvataju osnovne vrednosti koje su neophodne da bi se u društvu uspostavio vrednosni konsenzus. Parsonsa je zanimalo na koje načine se nor­me i vrednosti sistema prenose na pojedince. U uspešnom procesu socijalizacije te norme i vrednosti se internalizuju, to jest postaju sastavni deo akterove svesti. Posledica toga je da pojedinci, težeći da ostvare sopstvene interese, u stvari, služe interesima sistema kao celine. Tokom perioda socijalizacije akteri stiču vrednosne orijen­tacije koje u velikoj meri odgovaraju dominantnim vrednostima i osnovnoj strukturi uloga u društvenom sistemu.

Parsons je smatrao da su akteri u procesu socijalizacije pa­sivni primaoci vrednosnih obrazaca. Tokom socijalizacije deca (budući akteri) ne uče samo kako treba da se ponašaju, već se takođe upoznaju s normama i vrednostima koje čine sastavni deo društvenog morala. Socijalizacija je koncipirana kao konzer­vativni proces u kojem dispozicije prema potrebama (engleski,

Socijalizacija - proces u kome pojedinci prihvataju osnovne vrednosti neop­hodne da bi se u društvu uspostavio vrednosni konsenzus.

Dispozicije prema potrebama - nagoni oblikovani drušvenim okruženjem.

1 3 2 D Ž O R D Ž R ICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

needs-dispositions; nagoni i potrebe koje oblikuje društvo) vezuju decu za društveni sistem, koji obezbeduje sredstva kojima te dis­pozicije mogu da se zadovolje. Za kreativnost ima malo prostora ili ga uopšte nema. Potreba za zadovoljavanjem (gratifikacijom) vezuje decu za postojeći sistem. Parsons socijalizaciju vidi kao doživotni proces. Pošto su norme i vrednosti koje se usvajaju u detinjstvu uglavnom veoma uopštene, one ne pripremaju decu za mnoge specifične situacije s kojima će se sresti kao odrasli ljudi. Prema tome, potrebno je da se socijalizacija tokom celog života dopunjuje nizom specifičnijih socijalizujućih iskustava. Uprkos toj potrebi, koja dolazi kasnije u životu, norme i vrednosti koje su usvojene u detinjstvu ostaju stabilne, i uz povremeno blago osnaživanje, ostaju u primeni tokom celog života.

Uprkos konformizmu prouzrokovanom doživotnom socija­lizacijom, unutar sistema postoji čitav niz individualnih razlika. Uzimajući u obzir potrebu sistema za redom, postavlja se pitanje zbog čega te razlike ne predstavljaju glavni problem za funkci-onisanje društvenog sistema? Jasno je da postoji niz društvenih mehanizama kojima se može obezbediti konformizam, odnosno redukovati devijantnost. Međutim, za Parsonsa, društvena kon­trola predstavlja isključivo drugu liniju odbrane. Sistem najbolje funkcioniše kada se društvena kontrola koristi umereno. Osim toga, sistem mora biti sposoban da toleriše određen stepen ra­zličitosti i devijantnosti. Fleksibilan društveni sistem jači je od onog koji ne prihvata nikakve devijantnosti. Naposletku, druš­tveni sistem bi trebalo da obezbedi veliki broj uloga koje razli­čitim ličnostima omogućavaju da se izraze, a da istovremeno ne dovedu u pitanje integritet sistema.

Socijalizacija i društvena kontrola glavni su mehanizmi koji sistemu omogućavaju da sačuva ravnotežu. Sistem može pod-neti umerene količine individualnosti i devijantnosti. Ali, ako dođe do uvećane individualnosti koja bi mogla da rezultira ši­rom devijantnošću, sistem mora da primeni ekstremnije meha­nizme koji bi ga vratili u ravnotežu. Na taj način, društveni red ugrađen je u strukturu Parsonsovog društvenog sistema. Visok stepen devijantnosti uvek ugrožava sistem, ali sistem je često u stanju da se odbrani prilično jednostavnim mehanizmima koji

SAVREMENE GRAND-TEORIJE 133

deluju na nivou nesvesnog i nenameravanog. Recimo, u svakom sistemu postoje postupci koji se nagrađuju i oni koji se kažnjava­ju. Ponekad sistem nagrada i kazni može biti vezan za tradiciju, a ponekad za moralne vrednosti ili pravni sistem.

Ponovimo još jednom, Parsonsa je najviše interesovalo to kako funkcioniše sistem kao celina. Iz tog razloga, njega je ak­ter zanimao samo kao deo sistema, a ne sam po sebi; Parsons je istraživao kako sistem kontroliše delanje, a ne kako akteri stvara­ju i održavaju sistem. To najbolje pokazuje u kojoj meri je Par­sons bio strukturalni funkcionalista.

Društvo. Iako pojam društvenog sistema obuhvata sve vr­ste zajednica, specifičan i posebno značajan društveni sistem je društvo. Društvo je relativno samodovoljna zajednica u čijim okvirima njegovi članovi mogu da ostvare svoje pojedinačne i zajedničke potrebe. Kao strukturalni funkcionalista, Parsons je u društvu razlikovao četiri strukture ili podsistema u zavisnosti od toga koje funkcije obavljaju. Kako vidimo iz crteža 4.3 svaki podsistem obavlja iste četiri funkcije koje smo sreli u opštem si­stemu delanja, prikazanom na crtežu 4.1 (adaptacija, latentnost, integracija i postizanje cilja), s tim što sada imamo posla s podsi-stemima društvenog sistema koji predstavlja samo jedan od pod­sistema opšteg sistema delanja.

Staratelj ski poredak

Društvena zajednica

Privreda Politički sistem

Crtež 4.3 Struktura opšteg sistema delanja

• Privreda je društveni podsistem koji za društvo obavlja funkciju adaptacije okruženju. S jedne strane, vlasnici, upravljači i radnici moraju da se adaptiraju na svoje okru­ženje. Na primer, ako nafta više ne može da se eksploatiše, proizvođači goriva moraju da se preorijentišu na rudnike

Društvo - u Parsonsovoj teoriji, relativno samodovoljna zajednica. Privreda - podsistem društva koji za društvo obavlja funkciju adaptacije

okruženju.

134 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

uglja. S druge strane, proizvođači mora ju da prilagode okruženje potrebama društva. N a primer, ako određene vrste poljoprivrednih proizvoda ne m o g u da se nađu u n e k o m društvu, a potrebne su m u , neophodno je da se uvezu ili uzgaje. Privreda kroz rad prilagođava okruženje potrebama društva i pomaže društvu da se prilagodi spolj-noj realnosti.

• Politički s istem (engleski, polity) vrši funkciju postizanja cilja tako što ostvaruje društvene ciljeve i mobilise aktere i resurse koji su neophodni za njihovo ostvarenje. N a pri­mer, 1957. godine S A D su bile potpuno zatečene pojavom sovjetskog Sputnjika — prve rakete u svemiru. Nekol iko godina kasnije, predsednik Kenedi izjavio je da postoji opasan jaz u svemirskoj tehnologiji između S A D i S S S R - a i uspešno mobil isao l jude i resurse kako bi S A D pretekle Sovjetski Savez u istraživanju kosmosa . Cil j je bio posti­gnut kada su S A D postale prva, i još uvek jedina država, koja je poslala čoveka na Mesec.

• Staratel jski poredak (engleski, fiduciary system) u koji spadaju škola i porodica, vrši funkciju održavanja obrasca (funkciju latentnosti) tako što prenosi kulturu (norme i vrednosti) na pojedince i brine se o njenoj internalizaci-ji. Roditelji i nastavnici socijalizuju decu tako što na njih prenose vrednosti , kao što je ekonomski uspeh, ili norme, kao što su sticanje dobrog obrazovanja i mukotrpni rad čime je moguće postići taj uspeh.

• Društvena zajednica (engleski, societal community) vrši funkciju integracije tako što koordinira različite delove druš­tva. Zakoni koji se odnose na privredni, politički i kulturni sistem treba da obezbede da svaki od njih funkcioniše kako

Politički sistem - po Parsonsu, podsistem društva koji vrši funkciju postiza­nja cilja tako što ostvaruje društvene ciljeve i mobilise aktere i resurse koji su neophodni za njihovo ostvarenje.

Starateljski poredak - po Parsonsu, podsistem društva koji vrši funkciju la­tentnosti i održavanja obrasca tako što prenosi kulturu (norme i vred­nosti) na aktere i brine se o njenoj internalizaciji.

Društvena zajednica - podsistem društva koji vrši funkciju integracije tako što koordinipa različite delove društva.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE 1 3 5

je planirano i da su međusobno dobro povezani. Na primer, zakon o obaveznom osnovnom obrazovanju ne obezbeđuje samo pune klupe učenika, već pruža sigurnost da će oni, kada stasaju da zauzmu društvene pozicije, postati barem dobro obučeni radnici, koji će istovremeno biti sposobni da razumeju osnovne principe funkcionisanja političkog i pri­vrednog sistema kako bi u njemu mogli da učestvuju.

Pošto smo videli iz čega se sastoji društveni sistem, vraćamo se na ostale podsisteme opšteg sistema delanja (kulturni sistem, sistem ličnosti i ponašajući organizam) kojima ćemo se baviti do kraja ovog odeljka.

Iako su sve strukture društvenog sistema važne, Parsons je najveći značaj pridavao kulturnom sistemu. Kulturni sistem na­lazi se na vrhu njegovog sistema delanja, a Parsons je sebe nazi­vao kulturnim deterministom.

Kulturni sistem. Parsons je kulturu video kao glavnu snagu koja povezuje različite elemente društva, odnosno njegovim jezi­kom rečeno, elemente sistema delanja. Kultura posreduje u inte­rakciji između aktera u društvenom sistemu i integriše ličnost i društvene sisteme. Kultura ima naročitu sposobnost da postane, barem delimično, sastavni deo drugih sistema. Tako je u druš­tvenom sistemu kultura ugrađena u norme i vrednosti, dok je u sistemu ličnosti procesom internalizacije postala sastavni deo ak­terove svesti. Ali, kulturni sistem nije samo deo drugih sistema, već takođe ima nezavisnu egzistenciju u obliku društvene zalihe znanja, simbola i ideja. Ti aspekti kulturnog sistema stoje na ras­polaganju društvenom sistemu i sistemu ličnosti, ali ne postaju deo tih sistema.

Parsons je kulturni sistem (kao i ostale sisteme) definisao u svedu njegovog odnosa s drugim sistemima delanja. Kulturu je Parsons shvatao kao paternizovan, uređeni sistem simbola koji akterima služe kao objekti orijentacije. Kultura predstavlja inter-nalizovane aspekte sistema ličnosti i institucionalizovane obrasce društvenog sistema. Pošto je uglavnom simbolička i subjektivna, kultura se lako prenosi iz jednog sistema u drugi. Ona se iz jednog u drugi društveni sistem može preneti difuzijom (širenjem), a iz jednog sistema ličnosti u drugi sistem, učenjem i socijalizacijom.

136 D Ž O R D Ž R ICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

Međutim, simbolički (subjektivni) karakter kulture daje joj još jednu karakteristiku — mogućnost da kontroliše ostale sisteme delanja. To je još jedan od razloga zbog kojih je Parsons sebe smatrao kulturnim deterministom.

Sistem ličnosti. Sistem ličnosti je ne samo pod kontrolom kulturnog, nego i društvenog sistema. To ne znači da Parsons nije priznavao određeni stepen nezavisnosti sistema ličnosti. On ima jedinstvene karakteristike usled jedinstvenosti ljudskog životnog iskustva. Iako slab, sistem ličnosti nije beznačajan u Parsonsovoj teoriji, mada je očigledno da je njegov status u njoj sekundaran i zavisan.

Parsons definiše ličnost kao organizovan sistem koji aktera orijentiše i motiviše na delanje. Osnovni element ličnosti i naj­značajniji aspekt motivacije jesu dispozicije prema potrebama. Dispozicije prema potrebama treba razlikovati od nagona koji su izvedeni iz urođenih sklonosti. Zbog fiziološke energije povezane s njima, nagoni omogućuju delanje. Drugim recima, nagoni su deo biološkog organizma. Dispozicije prema potrebama takode su definisane kao sklonosti, ali sklonosti koje pojedinci stiču u društvu, a ne svojim rođenjem. Drugim recima, dispozicije pre­ma potrebama jesu nagoni oblikovani društvenim okolnostima.

Dispozicije prema potrebama podstiču aktere da prihva­te ili odbace predmete prisutne u njihovoj okolini, odnosno da pronađu nove ukoliko oni koji im već stoje na raspolaganju ne zadovoljavaju njihove potrebe. Dispozicije prema potrebi usme-ravaju čoveka da se ponaša na određeni način u vezi s nekom potrebom, ali on je ne mora nužno zadovoljiti. Drugim recima, čovek može odustati od zadovoljenja potrebe ili ga odložiti. Par­sons je razlikovao tri osnovne vrste dispozicija prema potrebama. Prva vrsta podstiče aktere da u svojim društvenim odnosima teže ljubavi, odobravanju i si. Druga vrsta obuhvata internalizovane vrednosti koje aktere navode da poštuju različite kulturne stan­darde i norme. Konačno, očekivanja od uloga vode aktere dava­nju i traženju odgovarajućih reakcija.

Iz ovako shvaćenih dispozicija prema potrebama proizla­zi jedno prilično pasivno shvatanje aktera. Čini se da su akteri

Ličnost - organizovan sistem po kome se pojedinac (akter) orijentiše i moti­više na delanje.

S A V R E M E N E G R A N D - T E O R I J E 137

u stanju da urade nešto jedino ako ih na to pokreće nagon ili ako je to propisano i ustanovljeno kao norma unutar kulturnog sistema, odnosno, još češće, ako ih na to pokreću i nagon i kul­tura (što, u stvari, predstavlja suštinu koncepta dispozicije prema potrebi). Pojedinac kao da ne može da se odupre prirodnim na­gonima koje može da zadovolji samo unutar unapred definisa-nog skupa vrednosti i društvenih uloga. Pasivni sistem ličnosti očigledno predstavlja slabu kariku u Parsonsovoj teoriji. Parsons je verovatno bio i sam svestan toga. Na drugim mestima, on je pokušavao da koncipira ličnost kao aktera koji ima stvaralačke moći. Pa je tako tvrdio da su ljudi, na primer, sposobni da kultu­ru, dok je internalizuju, modifikuju na različite načine. Uprkos tim kasnijim gledištima i dodacima svojoj teoriji, najveći broj kritičara smatra da je koncept ličnosti unutar Parsonsove teorije veoma pasivan i suprotan konceptu aktera.

Parsonsovo naglašavanje dispozicija prema potrebama otvara i druge probleme. Pošto izostavlja mnogo važnih aspekata ličnosti, taj sistem je osiromašen. Može se reći da Parsons, čak i onda kada je izučavao sistem ličnosti, nije zaista bio zainteresovan za njega. To se odražava na različite načine kojima Parsons povezuje ličnost sa društvenim sistemom. Prvo, akteri moraju da nauče da vide sebe na način koji je u skladu s položajem koji zauzimaju u siste­mu. Drugo, za sve uloge koje pojedinci obavljaju postoje određe­na očekivanja koja oni moraju da ispune, bar u najvećoj mogućoj meri. Akter takode mora da internalizuje vrednosne orijentacije, da se nauči samodisciplini, itd. Sve te snage ukazuju na integraciju sistema ličnosti s društvenim sistemom, što je Parsons naglašavao. On je takode naglašavao mogućnost loše integracije ova dva siste­ma, što predstavlja problem koji sistem mora da prevazide.

Drugi aspekt Parsonsovog rada - proučavanje internalizacije kao dela sistema ličnosti u procesu socijalizacije - takode odraža­va pasivnost sistema ličnosti. Naglašavajući ulogu internalizacije i super ega, Parsons je još jednom potvrdio svoju koncepciju si­stema ličnosti kao pasivnog i spolja kontrolisanog.

Mada je u svojim ranim radovima bio spreman da rasprav­lja o subjektivnim aspektima ličnosti, Parsons je s vremenom na­pustio tu perspektivu. Na taj način, ograničio je moguće uvide

138 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

na sistem ličnosti. Parsons je jasno naznačio da je svoju pažnju skrenuo daleko od unutrašnjeg značenja koje ljudsko delanje može imati.

Talkot Parsons Biografska skica

Robert Merton bio je Parsonsov student baš kada je Parsons započinjao svoju profesorsku karijeru na Hardvardu. Merton,

koji je i sam značajan sociološki teoreti­čar, jasno je naglasio da u to vreme post-diplomci nisu dolazili da studiraju kod Parsonsa, već kod Pitirima Sorokina, sta­rijeg profesora na fakultetu, koji će po­stati najveći Parsonsov protivnik:

„Od prve generacije postdiplomaca koji su dolazili na Hardvard baš niko nije dolazio da studira kod Parsonsa. Za to je postojao veoma jednostav razlog: Parsons 1931. godine nije bio poznat kao sociolog. Iako smo mi studenti dolazili da studiramo kod slavnog Sorokina, neki od nas ostali smo da studiramo kod ne­poznatog Parsonsa".

Mertonova razmišljanja o Parsonsovom prvom teorijskom pred­metu, takode su interesantna, posebno zato što je taj materijal obezbedio jednu od najuticajnijih teorijskih knjiga u istoriji so­ciologije. „Mnogo pre nego što je Parsons postao jedan od najvećih sociologa, za nas je bio veliki mladi čovek. Njegova blistava karijera započela je prvim predmetom koji je predavao i iz koga je nastala knjiga Struk­tura društvenog delanja koja se pojavila tek pet godina nakon njego­vih prvih usmenih predavanja".

Iako se neće svi složiti s Mertonovom ovako pozitivnom oce-nom Parsonsa, mnogi će priznati da je: „Smrt Talkota Parsonsa označila kraj jedne ere u sociologiji. Kada nova era započne sigurno će biti učvršćena velikom tradicijom socio­loške misli koju nam je on ostavio".

Iako je ponašajući organizam jedan od četiri sistema dela­nja, Parsons mu nije posvetio mnogo prostora u svojoj teoriji.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE 139

Razlog što se ponašajući organizam našao medu sistemima de­lanja jeste u tome što on predstavlja izvor energije za ostala tri sistema. Iako je genetički zasnovan, na njegovu organizaciju uti­ču procesi učenja i uslovljavanja koji se odvijaju tokom ljudskog života. Ponašajući organizam je očigledno preostali sistem u Par-sonsovom radu, no Parsonsa treba pohvaliti barem zbog toga što ga je uvrstio u svoju sociologiju, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što je predvideo interesovanje nekih kasnijih sociologa za sociobiologiju i sociologiju tela.

Tako je Talkot Parsons iz svoje strukturalno-funkcionalistič-ke perspektive ponudio korisno shvatanje društva, pogotovo svo­jom APIL shemom funkcionalnih preduslova sistema i opisom četiri podsistema delanja. Sada ćemo se okrenuti radu Parsonso­vog najpoznatijeg učenika, Roberta Mertona (1910-2003) koji je takođe stekao svetsku slavu. Iako je i sam bio strukturalni funkci­onalista, Merton je poznat po svojoj kritici funkcionalizma. Cilj te kritike bio je da se funkcionalizam načini jačim i otpornijim na kritike. Merton je uočio da je za uspešniju strukturalno-funk-cionalisičku analizu društva potrebna jasnija i bolja predstava strukturalnog funkcionalizma. On je kritikovao neke ekstremne i neodbranjive aspekte strukturalnog funkcionalizma. Uspeh Mer-tonove kritike, koju izlažemo u narednom odeljku, omogućio je adaptaciju funkcionalizma i produžio njegovo trajanje.

Strukturalni funkcionalizam Roberta Mertona

Iako se i Parsons i Merton smatraju strukturalnim funkci-onalistima, medu njima postoje značajne razlike. Za razliku od Parsonsa koji je podržavao stvaranje sveobuhvatnih, grand-teori-ja, Merton je smatrao da sociolozi treba da stvaraju tzv. teorije srednjeg obima. To su teorije koje ne pokušavaju da objasne ceo društveni sistem, već samo neke njegove delove (društvene gru­pe, društvenu pokretljivost, fomiranje društvenih normi itd.). Ta-kode, Merton je bio mnogo otvoreniji za marksističke uticaje od

Teorije srednjeg obima - teorije koje se bave delovima društvenog sistema, na primer, društvenim grupama, društvenom pokretljivošću, fomira-njem društvenih normi itd.

140 DŽORD2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Parsonsa. Zapravo, može se smatrati da su Merton i neki njegovi studenti (pogotovo Alvin Guldner) doprineli pomeranju struk­turalnog funkcionalizma ka levoj političkoj orijentaciji.

Strukturalno-funkcionalistički model. Merton je kritiko-vao tri, po njegovom mišljenju, osnovna postulata funkcionalne analize. Prvi je postulat o funkcionalnom jedinstvu društva. Po tom postulatu, sva standardizovana društvena i kulturna vero-vanja i prakse funkcionalni su kako za drušvo kao celinu, tako i za pojedince koji ga čine. Implikacija takvog gledišta jeste da različiti delovi društvenog sistema moraju pokazivati visok ste-pen integrisanosti. Po Mertonovom mišljenju, ta generalizacija možda važi za mala, primitivna društva, ali se ne može proširiti na veća i složenija društva. Drugim recima, u modernim društvi­ma mogu postojati strukture koje nisu nužno funkcionalne niti za društvo, niti za pojedince koji mu pripadaju. Primer za to su različite strukture poput fabrika i autoputeva koje prouzroku-ju raznovrsna zagađenja okoline i koje nisu funkcionalne ni za društvo, ni za pojedince izložene tom zagađenju. Slično tome. nisu svi delovi društva visokointegrisani. Na primer, američko slabo finansirano i neadekvatno osnovno i srednje obrazovanje nije sposobno da snabde ljude veštinama koje su im potrebne da se uklope u svet visokih tehnologija.

Drugi postulat je postulat univerzalne funkcionalnosti. Po njemu, sve standardizovane društvene i kulturne forme i struk­ture imaju pozitivnu funkciju. Merton je smatrao da je to u su­protnosti s onim što nalazimo u stvarnom svetu. Nemaju sve strukture, običaji, ideje, verovanja itd., uvek pozitivnu funkciju. Recimo, u svetu u kojem se svakodnevno uvećava nuklearno na­oružanje, agresivni nacionalizam ili fanatična religioznost mogu biti potpuno disfunkcionalni.

Treći postulat koji Merton kritikuje jeste postulat neophod­nosti koji tvrdi da svi standardizovani aspekti društva ne samo što imaju pozitivnu funkciju, već takođe predstavljaju nezamen-ljive delove celine. Taj postulat dovodi do zaključka da su sve funkcije i strukture funkcionalno neophodne za društvo. Nijed­na druga struktura ili funkcija ne može funkcionisati tako do­bro kao one koje već postoje. Merton, međutim, smatra da se u

S A V R E M E N E G R A N D - T E O R I J E 141

savremenom društvu uvek mogu pronaći različite strukturalne i funkcionalne alternative. Recimo, tvrdnja da je sistem socijalne stratifikacije nezamenljiv za društvo, ne mora nužno biti tačna. Moguće je zamisliti sistem stratifikacije u kome su ljudi i dalje motivisani da zauzimaju najviše pozicije, ali da osnovu njihove motivacije ne predstavlja nagrađivanje koje dolazi s obavljanjem korisnih usluga za društvo.

Merton je smatrao da se svi ovi funkcionalni postulati osla­njaju na neempirijske tvrdnje zasnovane na apstraktnim, teorij­skim sistemima. Najmanje što jedan sociolog može da učini jeste to da svaki taj postulat prouči empirijski. Mertonovo uverenje da su empirijski testovi, a ne teorijske tvrdnje presudne za funk­cionalnu analizu, navelo ga je da razvije svoju paradigmu funkci­onalne analize, kao uputstvo za integraciju teorije i istraživanja.

Merton je od samog početka jasno naglasio da se struktural-no-funkcionalna analiza usredsređuje na grupe, organizacije, druš­tva i kulture. Smatrao je da svaki objekt koji može biti podvrgnut strukturalno-funkcionalnoj analizi mora biti standardizovana, od­nosno repetitivna (ponovljiva) i paternizovana jedinica. Merton je pod tim jedinicama podrazumevao pojave kao što su društvene uloge, institucionalni i kulturni obrasci, društvene norme, organi­zacija grupe, društvene strukture i mehanizmi društvene kontrole. Drugim recima, Merton je bio socijetalni funkcionalista.

Rani strukturalni funkcionalisti nastojali su da se gotovo u potpunosti usredsrede na funkcije jedne društvene strukture (ili ustanove) za drugu. Međutim, po Mertonovom mišljenju, ti rani analitičari bili su skloni mešanju subjektivnih motiva pojedinaca s funkcijama struktura ili ustanova. Središte pažnje struktural­nih funkcionalista trebalo bi da bude na društvenim funkcija­ma, a ne na individualnim motivima. Funkcije, prema Merto­novom mišljenju, predstavljaju uočljive posledice koje pomažu nekom pojedinačnom sistemu da se adaptira (prilagodi) okruže­nju. Međutim, u isključivom fokusiranju na adaptaciju nalazi se očigledna ideološka pristrasnost, jer posledice uvek moraju biti pozitivne. Važno je primetiti da jedna društvena struktura može

Funkcije — uočljive posledice koje pomažu nekom pojedinačnom sistemu da se adaptira (prilagodi).

142 D Ž O R D Ž R ICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

imati negativne posledice za drugu društvenu strukturu (setimo se primera zagađivanja). Da bi ispravio ove ozbiljne propuste ranog strukturalnog funkcionalizma, Merton je razvio koncept disfunkcije. Baš kao što strukture ili ustanove mogu doprineti održanju drugih delova društvenog sistema, one mogu imati i negativne posledice po njih. One mogu nepovoljno uticati na sposobnost ovih delova da se adaptiraju ili prilagode. Recimo, ropstvo na Jugu SAD u 18. i 19. veku imalo je jasne pozitivne posledice za bele stanovnike Juga, kao što su jeftina radna snaga koja se koristila za proizvodnju pamuka i društveni ugled. Ali, ropstvo je takode imalo disfunkcije kao što je prevelika zavisnost Juga Amerike od poljoprivrede i nespremnost za industrijaliza­ciju koja je dolazila. Uzrok dugotrajne razlike između Severa i Juga u stepenu industrijalizacije može se, bar delimično, utvrditi disfunkcijama ustanove ropstva na Jugu Amerike.

Robert K. Merton * Autobiografska skica

„Dugo sam želeo, i još uvek želim, da unapredim sociološke teo­rije o društvenoj strukturi i kulturnoj promeni koje će nam

pomoći da razumemo kako su drušrve-; J ne ustanove i način života postali onakvi

kakvi su. Interesovanje za teorijsku soci­ologiju navelo me je da izbegnem jednu vrstu specijalizacije koja je postala (po mom mišljenju, uglavnom, opravdano) pravilo u današnjoj sociologiji, kao i u drugim disciplinama koje su u razvoju.

Za mene je proučavanje različitosti socioloških tema bilo od suštinske važnosti. Od tog mnoštva različitih oblasti, samo je jedna od njih — sociologija nauke — trajno zaokupljala moju pažnju. Tokom 1930-ih godina gotovo u potpunosti sam se posvetio prou­čavanju društvenog konteksta nauke i tehnologije, naročito

Disfunkcije - uočljive posledice koje nepovoljno utiču na sposobnost pojedi­načnog sistema da se adaptira (prilagodi).

S A V R E M E N E G R A N D - T E O R I J E 143

u Engleskoj 17. veka i usredsredio se na nenameravane posle-dice planiranog društvenog delanja. Kako su se moja teorijska proučavanja širila, tokom 1940-ih godina okrenuo sam se pro­učavanju društvenih uzroka nekonformističkog i devijantnog ponašanja, proučavanju funkcionisanja birokratije, ubedivanja masa, komunikacije u složenom savremenom društvu i ulo­zi intelektualca unutar ili izvan birokratskog aparata. Tokom 1950-ih godina usmerio sam se na razvijanje sociološke teorije osnovnih jedinica društvene strukture. Zaključio sam da ljudi ne biraju skup uloga, statusni skup i modele uloga da bi ih imitirali, već kao izvor vrednosti koje se usvajaju kao osnova samoevaluacije (ova poslednja odvela me je do teorije referen­tnih grupa). Takođe sam se, s Džordžom Riderom i Patrišom Kendal, posvetio sprovođenju prve velike sociološke studije o medicinskom obrazovanju kako bismo otkrili na koji način su različite vrste lekara socijalizovane u istim medicinskim škola­ma, što je vezano za zasebni karakter profesije kao vrste profe­sionalne aktivnosti. Tokom 1960-ih i 1970-ih godina vratio sam se na intenzivno proučavanje društvene strukture nauke i njene interakcije s kognitivnom strukturom; te dve decenije bile su vreme u kojem je sociologija nauke konačno postala ozbiljna disciplina, a sve pre toga bilo je samo uvod. Tokom ovih proučavanja prvenstveno sam se orijentisao na poveza­nost sociološke teorije, metoda istraživanja i supstancijalnog empirijskog istraživanja."

* Robert Merton je preminuo 2003. godine.

Mer ton je takode razvio koncept nefunkcije koji je defini-sao kao posledice koje su nevažne za proučavani sistem. Tu se m o g u svrstati društvene forme koje su preživele iz prošlosti . Iako su u prošlosti mogle imati pozitivne ili negativne posledice, u sa­vremenom društvu one nemaju nikakav značajan uticaj . Primer za to je, iako se neki možda neće složiti, Savez udruženja boraca narodnooslobodi lačkog rata. Iako je u svoje vreme ta organizaci­ja imala značajnu ulogu u srpskom (i jugoslovenskom) društvu, jasno je da danas nema nikakav uticaj .

Nefunkcije - posledice društvenog delanja koje su nevažne za proučavani si­stem.

144 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Da bi dao odgovor na pitanje da li pozitivne funkcije preo-vladuju nad disfunkcijama ili je obrnuto, Merton je razvio kon­cept neto balansa. Taj koncept podrazumeva da najpre moramo da izmerimo koristi i štete od svake ustanove, a potom utvrdimo da li je razlika pozitivna ili negativna. Međutim, usled činjenice da je svaki problem složen i zasnovan na subjektivnoj proceni koja ne može tako lako da se izračuna i izmeri, nikada ne mo­žemo prosto sabrati pozitivne funkcije i disfunkcije i objektivno odrediti koje od njih preovlađuju. Upotrebljivost Mertonovog koncepta proizilazi iz načina na koji se usmeravamo na pitanja od relativnog značaja. Vratimo se na primer ropstva. Da li je rop­stvo za Jug Amerike, kad se sve sabere i oduzme, bilo funkcional­no ili disfunkcionalno? Takvo pitanje je još uvek suviše uopšteno i zamagljuje niz drugih pitanja. Recimo, možemo da kažemo da je za američku privredu u celini ono bilo disfunkcionalno, ali je za bele robovlasnike s Juga ono bilo i te kako funkcionalno.

Da bismo uspešno resili probleme poput ovih, Merton sma­tra da stvari moramo sagledati iz različitih nivoa funkcionalne analize. Funkcionalisti su se generalno ograničavali na analizu društva kao celine, ali Merton je jasno naznačio da se analiza može sprovesti i na organizaciji, grupi ili bilo kojoj standardizovanoj i ponovljivoj društvenoj pojavi. Dakle, kada je u pitanju ropstvo na Jugu SAD, neophodno je da razlikujemo nekoliko nivoa analize i postavimo pitanje funkcionalnosti i disfunkcionalnosti ropstva za grupe i aktere koji se nalaze na različitim nivoima: crnačke porodi­ce, belačke porodice, crnačke političke organizacije, belačke poli­tičke organizacije itd. Za svaku od ovih grupa ropstvo ima različit značaj. Izraženo u terminima neto balansa, ropstvo je verovatno bilo funkcionalno za određene delove drušva, a disfunkcionalno za neke druge. Upućivanje ovog pitanja na posebne nivoe, pomaže izučavanju funkcionalnosti ropstva za Jug u celini.

Merton je u sociologiju uveo i koncept manifestnih i laten­tnih funkcija. Ta dva pojma takođe predstavljaju značajan doprinos

Neto balans - razlika između funkcija i disfunkcija. Nivoi funkcionalne analize - funkcionalna analiza može da se sprovede na

bilo kojoj standardizovanoj i ponovljivoj društvenoj pojavi, počev od društva u celini, pa do organizacija, institucija ili grupa.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE 145

funkcionalnoj analizi. Jednostavno rečeno, manifestne funkcije su nameravane, a latentne funkcije nenameravane posledice neke po­jave. Manifestna funkcija ropstva bilo je povećanje ekonomske pro­duktivnosti Juga, a latentna funkcija, stvaranje najniže klase koja je imala svrhu da unapredi društveni status južnih belaca, kako bo­gatih, tako i siromašnih. Ta ideja povezana je s drugim Mertono-vim konceptom — konceptom nenameravanih posledica. Strukture imaju i nameravane i nenameravane posledice. Ropstvo je možda bilo uvedeno da pomogne privredni razvoj Juga, ali je njegova ne-nameravana posledica bila prespora industrijalizacija i, konačno, privredno slabljenje tog dela države. Dok su nameravane posledice svima poznate, od sociološke analize se očekuje da otkrije nename­ravane posledice. U stvari, za neke je baš to suština sociologije. Piter Berger je taj proces nazivao razotkrivanjem. To znači da u analizi moramo da otkrijemo šta je stvarna posledica neke ljudske radnje, odnosno da gledamo iza (preko) izraženih namera.

Ključni koncept Društvena struktura i anomija

Jedan od Mertonovih najznačajnijih doprinosa strukturalnom funkcionalizmu i sociologiji uopšte, jeste njegova analiza odno­sa kulture, strukture i anomije. Merton je kulturu definisao kao organizovan skup normativnih vrednosti koje dele pripadnici neke grupe ili društva, a koji određuje njihovo ponašanje. Dru-štena struktura predstavlja organizovan skup društvenih odnosa u kojima učestvuju članovi grupe ili društva. Anomija se javlja onda kada postoji ozbiljan prekid između društvene strukture i kulture, odnosno između strukturalno stvorenih mogućnosti ljudi da deluju u skladu s kulturnim normama i ciljevima i

Manifestne funkcije - svesne i nameravane pozitivne posledice. Nenameravane posledice - neočekivane pozitivne, negativne i nevažne po­

sledice. Anomija - po Mertonu, situacija u kojoj postoji ozbiljan prekid između druš­

tvene strukture i kulture, tj. između strukturalno kreiranih mogućnosti ljudi da delaju u skladu s kulturnim normama i ciljevima i vlastitim normama i ciljevima.

146 D Ž O R D Ž R ICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I KOSE*

vlastitim normama i ciljevima. Drugim recima, zbog svog po­ložaja u društvenoj strukturi, neki ljudi nisu u mogućnosti da postupaju u skladu s normativnim vrednostima. Anomija nastaje kada kultura (od pojedinaca) zahteva vrstu ponašanja koje društvena struktura onemogućava. Američka kultura, na primer, visoko ceni materijalni uspeh. Međutim, zbog svog položaja u društvenoj strukturi, mnogi ljudi nisu u mogućnosti da postignu takav uspeh. Pojedinac j koji je rođen u nižoj klasi može, u najboljem slučaju, steći samo srednje obrazovanje; njegove šanse za postizanje eko­nomskog uspeha na opšteprihvaćen način veoma su slabe ili ih čak uopšte nema. Može se reći da u ovakvim okolnostima (a one su široko rasprostranjene u savremenom američkom društvu) postoji anomija i, kao njena posledica, tendencija ka devijantnom ponašanju. U ovom kontekstu, devijantnost obič­no dobija oblik alternativnih, neprihvatljivih i ponekad nele­galnih sredstava za postizanje ekonomskog uspeha. Bavljenje preprodajom droge ili prostitucijom radi postizanja ekonom­skog uspeha primer je devijantnosti izazvane razlikom između kulturnih vrednosti i društveno-strukturalnih sredstava za po­stizanje tih vrednosti. To je način na koji strukturalni funkcio-nalizam pokušava da objasni kriminal i devijantno ponašanje. U ovom primeru strukturalnog funkcionalizma, Merton je po-smatrao društvene (i kulturne) strukture, ali se nije prvenstve­no interesovao za funkcije ovih struktura. Merton je, u skladu sa sopstvenom funkcionalnom paradigmom, uglavnom bio zaokupljen disfunkcijanja - u ovom slučaju, anomijom. Još konkretnije, kao što smo već videli, Merton anomiju povezuje s devijantnošću, zbog čega tvrdi da nesklad između kulture i strukture ima disfunkcionalnu posledicu pojave devijantnosti i unutar društva. I U Mertonovom radu o anomiji može se uočiti njegov impli- | citno kritički stav prema društvenoj stratifikaciji (na primer, 1 onemogućavanje nekih ljudi da postignu drušrveno poželjne 1 ciljeve). To nam pokazuje da funkcionalisti imaju različite sta- i vove o stratifikaciji. Dejvis i Mur su o stratifikovanom društvu 1 pisali pozitivno. Za razliku od njih, Mertonov rad pokazuje j da možete biti strukturalni funkcionalista, a ipak kritikovari 1 društvenu stratifikaciju i društvene nejednakosti. J

S A V R E M E N E G R A N D - T E O R I J E 147

Merton je jasno naglasio da nenameravane posledice i la­tentne funkcije nisu isto. Latentna funkcija je vrsta nenamerava­ne posledice koja je funkcionalna za određeni sistem. Ali, tu su još dve vrste nenameravanih posledica — one koje su disfunkcio-nalne i one koje su nefunkcionalne.

Objašnjavajući dalje funkcionalnu teoriju, Merton je nagla­šavao da neka struktura može nastaviti da postoji, uprkos tome što je disfunkcionalna za sistem kao celinu. Neko može izneti dobre argumente za to da je diskriminacija crnaca, žena i ostalih manjinskih grupa disfunkcionalna za američko društvo, ali, upr­kos tome, ona i dalje postoji, jer je funkcionalna za deo društve­nog sistema i neke društvene grupe. Na primer, diskriminacija žena u načelu je funkcionalna za muškarce. Međutim, ti oblici diskriminacije imaju i neke disfunkcije, čak i za grupe za koje su funkcionalne. Muškarci ispaštaju zbog diskriminacije prema ženama; slično tome, belcima u Americi i u Evropi ide na štetu diskriminatorsko ponašanje prema crncima ili Romima. Moglo bi se tvrditi i da oblici ove diskriminacije nepovoljno utiču na one koji diskriminišu, jer održavaju veliki deo stanovništva ne­produktivnim i neefikasnim (možda se među crncima ili Romi­ma krije neki novi Ajnštajn ili Mocart) i povećavaju verovatnoću društvenog sukoba.

Merton je smatrao da nisu sve strukture društvenog sistema podjednako nezamenljive za njegovo funkcionisanje. Neki delo-vi društvenog sistema mogu biti eliminisani. Taj stav pomogao je funkcionalnoj teoriji da prevaziđe još jednu od svojih konzerva­tivnih predrasuda. Priznajući da su neke strukture neupotreblji­ve, strukturalni funkcionalizam je oslobodio prostor za smislenu društvenu promenu. Američko društvo, na primer, može nasta­viti da postoji (čak i da se poboljša) eliminacijom diskriminacije različitih manjinskih grupa.

Mertonovo objašnjenja veoma su korisna sociolozima koji žele da se bave strukturalno-funkcionalnom analizom.

148 DžORDZ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

TEORIJA SUKOBA

Razvoj teorije sukoba može se, bar delimično, posmatrati kao reakcija na strukturalni funkcionalizam. Međutim, treba na­pomenuti da teorija sukoba ima i druge osnove, kao što su mark­sistička teorija i Zimlov rad o društvenom sukobu (kojim se ovde nismo bavili). Pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, teorija su­koba predstavljala je alternativu strukturalnom funkcionalizmu, ali je bila potisnuta brojnim neomarksističkim teorijama (glava 5). U stvari, jedan od glavnih doprinosa teorije sukoba bio je na­čin na koji je ona u Sjedinjenim Američkim Državama postavila osnove za razvoj teorija koje su daleko vernije odslikavale Mar-ksov rad, teorija koje će kasnije privući širu sociološku javnost. Osnovni problem za teoriju sukoba jeste to što ona nikada u potpunosti nije uspela da se odvoji od svojih strukturalno-funk-cionalističkih korena. Ona je više bila neka vrsta strukturalnog funkcionalizma „okrenutog naglavačke", nego prava kritička te­orija društva. Kao takva, teorija sukoba, kao i strukturalni funk­cionalizam, nudi jedno specifično shvatanje društva.

Rad Ralfa Darendorfa

Kao i funkcionalisti, teoretičari sukoba usmereni su na prou­čavanje društvenih struktura i ustanova. Teorija sukoba predstav­lja malo više od niza tvrdnji koje se često direktno suprotstavlja­ju funkcinalističkim stavovima. Te antiteze moguće je najbolje uočiti u radu Ralfa Darendorfa koji osnovama funkcionalističke teorije protivstavlja osnove teorije sukoba.

• Za funkcionaliste, društvo je statično ili se, u najboljem slučaju, nalazi u stanju dinamičke ravnoteže; za Daren­dorfa i teoretičare sukoba, svako drušvo u svakom trenut­ku nalazi se u procesu promene.

• Dok funkcionalisti naglašavaju elemente poretka i stabil­nost društva, teoretičari sukoba u svakom delu društvene« sistema vide neslogu i sukob.

• Funkcionalisti (ili barem rani funkcionalisti, pre Merto­na) smatraju da svaki element društva doprinosi njegovoj

SAVREMENE GRAND-TEORIJE 149

stabilnosti; za razliku od njih, pobornici teorije sukoba smatraju da mnogi društveni elementi doprinose dezinte­graciji i promeni društva.

• Funkcionalisti su skloni shvatanju da se društvo održava neformalnim normama, vrednostima i običajnim moralom. Teoretičari sukoba veruju da svaka vrsta poretka u društvu proizilazi iz prinude koju sprovode oni na njegovom vrhu. Dok se funkcionalisti usredsreduju na koheziju proisteklu iz zajedničkih društvenih vrednosti, teoretičari sukoba na­glašavaju ulogu moći u održavanju poretka društva.

Darendorf je bio glavni zagovornik tvrdnje da društvo ima dva „lica" (sukob i konsenzus) i da bi sociološka teorija zbog toga trebalo da se podeli na dve oblasti - teoriju sukoba i teoriju kon­senzusa (jedan oblik teorije konsenzusa je strukturalni funkciona­lizam). Teoretičari konsenzusa proučavali bi vrednosnu integraciju u društvu, a ovi drugi sukobe interesa i prinudu koja drži društvo na okupu uprkos tim sukobima. Darendorf je smatrao da društvo ne može postojati bez sukoba i konsenzusa, koji su jedan drugom preduslov. Ne možemo imati sukob ako pre toga nije postojao konsenzus. Recimo, gotovo je neverovatno da francuske sobarice i čileanski šahisti dođu u sukob, jer medu njima nema kontakta, a samim tim ni integracije kao osnove za izbijanje sukoba. Obrnu­to, sukob može dovesti do konsenzusa i integracije. Primer je savez između SAD i Japana koji se razvio nakon Drugog svetskog rata.

Uprkos povezanosti između konsenzusa i sukoba, Daren­dorf nije bio optimističan kada je u pitanju razvoj jedinstvene sociološke teorije koja bi obuhvatala oba procesa. Izbegavajući jedinstvenu teoriju, Darendorf se posvetio stvaranju zasebne teo­rije sukoba.

Ralf Darendorf Biografska skica

Ralf Darendorf (1929-2009) poznat je u sociologiji po svojoj teoriji sukoba koja je nastala pod velikim uticajem marksistič­ke teorije. Njegova bogata karijera javne ličnosti kulminirala

150 D20RD2 RicER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

je kada mu je 1993. godine kraljica Eli­zabeta II dodelila titulu barona. Roden u Hamburgu u Nemačkoj, Darendorf je proživeo fascinantan život. Kao tinejdžer suprotstavio se nacistima i bio zatvoren (kao i njegov otac). Rane 1945. godine zatvoren je u koncentracioni logor iz ko­ga ga je ubrzo oslobodio SS oficir kada

su Rusi počeli da se približavaju Nemačkoj. Studirao je na Univerzitetu u Hamburgu gde je i doktorirao, a potom je još jednom doktorirao na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke (London School of Economics and Political Science). Predavao je na raznim nemačkim univerzitetima. Kasnije je postao javna ličnost. Medu pozicijama koje je zau­zimao izdvajaju se sledeće: član nemačkog parlamenta, državni sekretar u nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova, komesar u Evropskoj komisiji u Briselu i upravnik Londonske škole za ekonomiju i političke nauke. Britanski državljanin postao je 1988. godine. Iako je njegova teorija pisana pod velikim uticajem marksistič­kih ideja, Darendorf nikada nije bio marksista. Za sebe je go­vorio da je liberal. Bez obzira na to, on se nalazio pod snažnim uticajem marksističkog koncepta jedinstva teorije i prakse. Zapravo, vodio je život u kome je razvijao teoriju i primenji-vao je na praktične stvari u akademskom svetu i, još važnije, u društvu.

Darendorf je bio pod snažnim uticajem strukturalnog funk­cionalizma. On je napominjao da funkcionalisti smatraju da društveni sistem na okupu drže dobrovoljna saradnja ili opšti konsenzus, ili i jedno i drugo. Međutim, po mišljenju teoretičara sukoba, ono što društvo drži na okupu jeste prisilno ograniča­vanje (engleski, enforced constraint). Te tako, neki položaji svo­jim nosiocima donose vlast i autoritet nad drugima. Ta činjenica društvenog života dovela je Darendorfa do teze da su društveni sukobi uvek generisani nejednakom raspodelom vlasti.

Ü . ^ M E N E G R A N D - T E O R I J E 151

Vlast

Darendorf se, poput socijalnih funkcionalista, bavio širim društvenim strukturama. Najvažnija ideja za njegovu tezu jeste da različiti položaji unutar društva nose različitu količinu vlasti. Mast ne pripada pojedincima, već položajima. Darendorf je bio zainteresovan ne samo za strukturu ovih položaja, već i za sukob koji medu njima postoji. Strukturalno poreklo ovih sukoba tre­ba tražiti u odnosu između položaja onih koji imaju vlast i onih koji su potčinjeni vlasti. Za Darendorfa, prvi zadatak analize teo­rije sukoba jeste identifikacija različitih uloga koje u društvu obavljaju funkciju vlasti (engleski, authority roles). Osim što se zalagao za proučavanje širih društvenih struktura, poput sistema uloga za koje je vezana vlast, Darendorf se suprotstavljao nauč­nicima koji se usredsreduju na nivo pojedinca. Na primer, on je kritikovao naučnike koji se usmeravaju na psihološke ili bihevi-oralne karakteristike pojedinaca koji zauzimaju takve položaje. Darendorf je otišao toliko daleko da je tvrdio kako oni koji pri­hvataju takav pristup nisu sociolozi.

Vlast vezana za položaje predstavlja ključni element Daren-dorfove teorije. Vlast uvek podrazumeva i nadređenost i podre­đenost. Od onih koji zauzimaju nadređene položaje očekuje se da kontrolišu podređene; drugačije rečeno, oni ne dominiraju zbog svojih psiholoških osobina, već zbog toga što podređeni to očekuju. Kao i u slučaju vlasti, ta očekivanja vezuju se za položa­je, a ne za ljude. Vlast nije opšta društvena pojava; ona se odnosi samo na unapred određena fizička i pravna lica. Konačno, pošto je vlast legitimna, protiv onih koji joj se ne povinuju mogu se primeniti negativne sankcije.

Darendorf je smatrao da vlast nije konstantna, jer je pove­zana s položajima, a ne s ljudima. Prema tome, pojedinac koji ima vlast u jednom okruženju, ne mora nužno imati imati vlast u nekom drugom okruženju. Slično tome, pojedinac koji ima podređen položaj u jednoj grupi, može imati nadteđen polo­žaj u nekoj drugoj grupi. To sledi iz Darendorfovog argumenta da je društvo sastavljeno od mnoštva delova koje je on nazivao

1 5 2 DŽORDŽ RiCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASICNI KORENI

imperativno koordinisana udruženja. Ona se mogu posmatrati kao udruženja pojedinaca kontrolisana hijerarhijom vlasti. Pošto društvo sadrži mnogo takvih udruženja, pojedinac može zauzi­mati nadređen položaj u jednom udruženju, a podređen položaj u drugom udruženju.

Unutar svakog udruženja vlast je dihotomna. Usled toga, u svakom udruženju mogu se oformiti isključivo dve konfliktne gru­pe. Oni na položajima vlasti i oni na podređenim položajima ima­ju suprotstavljene interese. Ovde se susrećemo s još jednim ključ­nim pojmom Darendorfove teorije sukoba - interesom. Grupe na vrhu definisane su zajedničkim interesima, koji se razlikuju od interesa koji je zajednički grupama koje se nalaze na dnu. Darendorf je zauzeo čvrst stav da čak i oni interesi za koje se čini da imaju psihološku osnovu, u osnovi predstavljaju fenomene ši­rih razmera. Drugim recima, interesi su povezani sa društvenim položajima, a ne sa psihološkim karakteristikama pojedinaca koji zauzimaju te položaje.

Ključni koncepti Funkcije društvenog sukoba

Iako su u ovoj knjizi strukturalni funkcionalizam i teorija su­koba predstavljeni odvojeno i na mnogo načina su suprotstav­ljeni, o te dve teorije moguće je raspravljati postavivši ih za­jedno. Ovde ćemo, govoreći o funkcijama društvenog sukoba, pokazati kako je to moguće. Sukob može poslužiti da učvrsti labavo strukturiranu grupu. U društvu koje se dezintegriše, sukob s drugim društvom može da obnovi integrativno jezgro raspadajućeg društva. Koheziv-nost izraelskih Jevreja može se, barem delimično, objasniti du­gotrajnim sukobom sa Arapima na Srednjem istoku. Mogući j kraj sukoba između Jevreja i Arapa mogao bi da pogorša posto- j jeće napetosti u izraelskom društvu i da oslabi društveno jedin- | srvo. Ideju o tome da sukob može služiti kao činilac integracije |

Imperativno koordinisana udruženja - udruženja pojedinaca kontrolisana hijerarhijom vlasti.

Interesi - stvari koje su obično zajedničke mnogim ljudima.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE 1 5 3

društva prećutno prihvataju mnogi političari čiji je zadatak da izmisle neprijatelja čak i tamo gde ga nema ili da od potenci­jalnog neprijatelja naprave stvarnog neprijatelja. Sukob s jednom grupom može služiti proizvodnji kohezije, vodeći tako do saradnje s drugim grupama. Na primer, sukob s Arapima doveo je do saradnje između SAD i Izraela; smiriva­nje izraelsko-arapskog sukoba moglo bi da olabavi veze izme­đu SAD i Izraela. Unutar jednog društva sukob može neke izolovane pojedin­ce da ohrabri da preuzmu aktivnije društvene uloge. Recimo, protest zbog Vijetnamskog rata u Americi sredinom 1960-ih godina motivisao je mlade ljude da po prvi pur preuzmu aktiv­nu ulogu u američkom političkom i javnom životu. S okonča­njem tog sukoba u američku omladinu vratio se duh apatije. Sukob rakođe ima funkciju komunikacije. Pre sukoba grupe mogu biti nesigurne u pogledu pozicije njihovog neprijatelja, ali kao rezultat sukoba pozicije i granice između grupa često postaju jasnije. Pojedinci su, prema tome, sposobniji da do­nesu odluku o odgovarajućem smeru i o toku delovanja u po­gledu svojih protivnika. Sukob takode omogućava stranama u sukobu da uvide kolika je njihova relativna snaga. To može uvećati verovatnoću pomirenja ili mirnog saživota. Gledano iz teorijske perspektive, moguće je spariti funkcionalizam i teoriju sukoba analizirajući funkcije društvenog sukoba. Ipak, mora se prihvatiti činjenica da svaki sukob takođe ima disfunkcije.

Unutar svakog udruženja, oni koji imaju nadređene položaje teže da održe postojeće stanje, dok oni koji zauzimaju podređe­ne položaje teže da ga promene. Sukob interesa unutar udruženja postoji sve vreme (barem kao latentan), što znači da je legitimitet vlasti uvek neizvestan. Taj sukob interesa ne mora da bude ekspli­ciran da bi nadređeni i podređeni učestvovali u njemu. Interesi nadređenih i podređenih jesu objektivni u smislu da odražava­ju očekivanja (uloge) povezane s položajima. Pojedinci ne mo­raju da internalizuju ta očekivanja, niti da ih budu svesni da bi postupali u skladu s njima. Ako pojedinci zauzimaju određene položaje, ponašaće se na očekivani način. Pojedinci su prilagođe­ni svojim ulogama kada doprinose sukobu između nadređenih

154 DŽORDZ RicER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

i podređenih. Darendorf je ove nesvesne interese nazivao laten­tnim interesima. Manifestni interesi su latentni interesi kojih su pojedinci postali svesni. Darendorf je analizu povezanosti la­tentnih i manifestnih interesa video kao glavni zadatak teorije sukoba. Ipak, akteri ne moraju biti svesni svojih interesa kako bi delovali u skladu s njima.

Grupe, sukob i promena

Darendorf je razlikovao tri opšte vrste grupa. Prva vrsta su kvazigrupe ili mnoštvo pojedinaca koji zauzimaju položaje na osnovu kojih imaju isti interes. One predstavljaju osnovu za dru­gu vrstu grupa: interesne grupe. Interesne grupe su prave gru­pe u sociološkom smislu te reči; one imaju ne samo zajedničke interese, već i strukturu, cilj i članstvo. Interesne grupe imaju sposobnost da učestvuju u grupnom sukobu. Iz svih tih intere­snih grupa nastaju konfliktne grupe. To su grupe koje stvarno učestvuju u sukobu.

Darendorf je smatrao da su koncepti latentnih i manifestnih interesa kao i koncepti kvazigrupe, interesne grupe, i konfliktne grupe ključni za objašnjenje sukoba. Pod idealnim okolnostima, nikakve druge promenljive nisu potrebne. Međutim, pošto uslo-vi nikada nisu idealni, mnogi različiti činioci utiču na sukobe. Darendorf je spominjao tehničke uslove (kao što je odgovaraju­će osoblje), političke uslove (kao što je opšta politička klima), i društvene uslove (kao što je mogućnost komunikacije među čla­novima grupe). Po Darendorfu, način na koji se ljudi regrutuju u kvazigrupe predstavlja još jedan važan društveni uslov. Ako je regrutovanje posledica slučajnosti, mala je verovatnoća da će se

Latentni interesi - interesi kojih pripadnici grupe nisu svesni. Manifestni interesi - latentni interesi kojih su pripadnici grupe postali svesni. Kvazigrupa - mnoštvo pojedinaca koji zauzimaju položaje na osnovu kojih

imaju isti interes. Interesne grupe — za razliku od kvazigrupa, interesne grupe su prave grupe u

sociološkom smislu te reči; one imaju ne samo zajedničke interese, već i strukturu, cilj i članstvo. Interesne grupe imaju sposobnost da učestvu­ju u grupnom sukobu.

Konfliktne grupe — grupe koje stvarno učestvuju u sukobu.

SAVREMENE GRAND-TEORUE 155

iz kvazigrupe razviti interesna ili konfliktna grupa. Za razliku od Marksa, Darendorf nije smatrao da će lumpenproletarijat (masa jako siromašnih ljudi koja se u kapitalističkom sistemu nalazi u lošijem položaju i od samog proletarijata) na kraju oformiti konfliktnu grupu, jer je regrutovanje pojedinaca u tu grupu slu­čajno. Međutim, kada je regrutovanje u kvazigrupe strukturalno determinisano, one obezbeduju plodno tie za nastanak intere­snih grupa, ili, u određenim okolnostima, konfliktnih grupa.

Poslednji aspekt Darendorfove teorije sukoba jeste odnos sukoba i promene. Tu je on odao priznanje značaju rada Luisa Kozera koji je proučavao funkcije sukoba u održavanju statusa quo. Međutim, Darendorf je smatrao da je konzervativna uloga sukoba samo jedan deo društvene realnosti; sukob takođe dovo­di do razvoja i promene.

Ukratko, Darendorf je smatrao da konfliktne grupe, kada nastanu, učestvuju u aktivnostima koje dovode do promena u društvenoj strukturi. Kada je sukob intenzivan, promene koje se javljaju su radikalne. Kada je sukob praćen nasiljem, struktural­ne promene će biti iznenadne. Kakva kod da je priroda sukoba, sociolozi moraju biti svesni odnosa između sukoba i promene, kao i odnosa između sukoba i postojećeg stanja. Drugim recima, sociolozi moraju da imaju osećaj za dinamične odnose između različitih elemenata ovako shvaćenog društva. Prema tome, te­orijsko shvatanje ne mora nužno biti statično. Ideja će biti još jasnija u narednom odeljku koji se bavi sistemskom teorijom.

OPŠTA TEORIJA SISTEMA*

Rad Niklasa Lumana

Najpoznatiji sistemski teoretičar u sociologiji bio je Niklas Luman (1927-1998). Luman je razvio sociološki pristup koji kombinuje elemente Parsonsovog strukturalnog funkcionalizma

Lumpenproletarijat - masa jako siromašnih ljudi koji se u kapitalističkom sistemu nalaze u lošijem položaju i od samog proletarijata.

* Ovaj deo napisan je u koautorstvu s Daglasom Gudmanom i Matajasom Jungeom.

1 5 6 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

s opštom teorijom sistema i nekim konceptima kognitivne bio­logije i kibernetike. Luman je kasne Parsonsove radove shvatao kao opštu teoriju koja je dovoljno složena da predstavlja osnovu novog sociološkog pristupa koji preuzima neke uvide o funkcio-nisanju sistema iz bioloških i kibernetskih istraživanja. Međutim, on kod Parsonsa primećuje dva problema. Prvo, u Parsonsovoj teoriji nema mesta za samoreferentnost, tj. sposobnost društva da se u svojim operacijama odnosi na samo sebe. Samoreferen­tnost je, po Lumanu, ključna za naše razumevanje sistema. Dru­go, Parsons ne prihvata kontingentnost (slučajnost). Budući da Parsons nije u stanju da vidi kakvo bi društvo moglo da bude, on ne može na adekvatan način da sagleda kakvo ono zaista jeste. Uzmimo jedan primer iz Parsonsove teorijske matrice da bismo to objasnili. Shema APIL ne bi trebalo da se razume kao činjeni­ca, već pre kao model mogućnosti. Ona pokazuje da podsistemi koji za cilj imaju adaptaciju i postizanje cilja mogu da budu me­đusobno povezani na različite načine. Prema tome, cilj analize je da shvati zašto sistem proizvodi određeni odnos između ta dva podsistema u bilo kom trenutku. Luman pokušava da odgovori na ta dva problema u Parsonsovom radu, razvijajući teoriju koja uzima samoreferentnost kao najvažniju karakteristiku sistema i koja se usredsređuje na kontingentnost, tj. činjenicu da su stvari mogle biti drugačije.

Sistem i okruženje. Ključ za razumevanje Lumanovog shva-tanja sistema jeste razlika koju je Luman pravio između sistema i njegovog okruženja. Razlika se, u suštini, svodi na nivo slože­nosti. Sistem je uvek manje složen od svog okruženja. Uzmimo za primer jedno preduzeće koje proizvodi automobile. To pre-duzeće predstavlja jedan sistem koji se nalazi unutar veoma slo­ženog okruženja koje obuhvata mnogo različitih vrsta ljudi, ne­prekidno promenljivo fizičko okruženje i mnoge druge različite sisteme. Međutim, unutar sistema, ta složenost predstavljena je u mnogo jednostavnijem obliku. Kada je proizvođaču automo­bila potrebna sirovina (čelik, guma, itd.), obično mu nije važno odakle ona dolazi, kako se ona proizvodi i ko će mu je isporu­čiti. Sva ta složenost okruženja redukovana je na informaciju o ceni i o kvalitetu sirovine koju proizvođač želi da kupi. Slično

SAVREMENE GRAND-TEORIJE 157

tome, brojne i različite navike mušterija tog preduzeća redukuju se samo na one navike koje direktno utiču na njihovu odluku da li će kupiti automobil.

Pojednostavljenje složenosti podrazumeva da ste prisiljeni da birate između najmanje dve opcije (proizvođač brine o tome kako se proizvodi sirovina, ali ga možda nije briga za političku situaciju u zemlji u kojoj je ona proizvedena). Svaki izbor po­drazumeva kontingentnost zbog toga što se uvek može izabrati drugačije (proizvođač bi mogao da se raspita o političkoj situaci­ji), a kontingentnost podrazumeva rizik. Te tako, ako proizvođač odluči da ne prati političku situaciju u zemlji gde se proizvodi sirovina, može se dogoditi da proces proizvodnje bude prekinut ili narušen nekom pobunom, oružanim sukobom ili privrednom krizom unutar te zemlje. To će prekinuti snabdevanje sirovinom.

Sistem jednostavno ne može da bude složen kao njegovo okruženje. Sistem koji bi to pokušao podsetio bi nas na Borheso-vu priču o kralju koji je naredio kartografu da mu nacrta mapu njegove kraljevine koja će biti savršeno tačna. Kada je kartograf završio, mapa je bila isto onoliko velika kao i teritorija same dr­žave, pa je otuda bila neupotrebljiva. Mape, kao i sistemi, mora­ju da redukuju (smanje) složenost. Kartograf mora da odabere one osobine koje su važne. Različite mape istog područja mo­guće je izraditi zbog toga što je odabir onih karakteristika koje će biti predstavljene na mapi kontingentan. To je nužno, ali i rizično, jer oni koji izrađuju mape nikada ne mogu biti sigurni da li su izostavili nešto što će se kasnije ispostaviti kao bitno za korisnika. Uzgred, taj zaključak se primenjuje na sve teorije (ili mape) koje su predstavljene u ovoj knjizi. Iz svake od njih izvu­čeno je nekoliko aspekata, što neizbežno ostavlja nepokrivenim neke druge aspekte teorije. Da biste zaista znali šta su, recimo, Dirkem, Veber ili Parsons svojim teorijama hteli da kažu, morali biste da pročitate njihova kompletna dela koja imaju nekoliko hiljada stranica ponekad teško razumljivog teksta (čak i za ne­koga ko ima doktorat iz sociologije). Takvo studiranje trajalo bi nekoliko decenija i ne bi imalo smisla.

Iako sistemi nikada ne mogu da budu isto onoliko slože­ni kao njihova okruženja, njihova složenost se ipak neprekidno

158 DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

uvećava. Drugim recima, sistemi neprekidno razvijaju nove podsi-steme i uspostavljaju različite odnose između tih podsistema da bi efikasno izašli na kraj sa svojim okruženjem. Kada to ne bi radili, složenost okruženja predstavljala bi ozbiljnu pretnju po stabilnost sistema. Na primer, proizvođač automobila mogao bi da otvori odeljenje međunarodnih odnosa koje bi se bavilo praćenjem po­litičkih događaja u državi iz koje nabavlja sirovine. To novo ode­ljenje bilo bi zaduženo za informisanje proizvođača o tome koliki je politički rizik u zemljama iz kojih stižu sirovine, a potom i za pronalaženje alternativnih izvora u slučaju da dođe do političkih turbulencija i prekida dotoka sirovine. Tako na paradoksalan na­čin dolazimo do sledećeg zaključka: složenost je moguće smanjiti samo ako je uvećamo.

Samostvarajući sistemi

Luman je najpoznatiji po svom konceptu o samostvaranju. On se odnosi na diverzifikaciju sistema. Iako Luman smatra da su svi sistemi takvi (počev od bioloških ćelija do društvenog si­stema), on koncept samostvaranja primenjuje na sisteme kao što su privredni, politički, pravni i naučni sistem, kao i na birokrati-ju i mnoge druge sisteme. Samostvarajući sistemi imaju sledeće karakteristike:

1. Samostvarajući sistem proizvodi osnovne elemente koji čine sistem. To je možda paradoksalno. Kako sistem može da proizvodi sopstvene elemente, one elemente koji ga čine? Razmislite o savremenom privrednom sistemu i njegovom osnovnom elementu - novcu. Mi kažemo da je novac osnovni element zato što vrednost svih stvari u pri­vrednom sistemu može da se izrazi kroz novac. Međutim, veoma je teško reći koliko je novac sam po sebi vredan. Značenje novca, njegova vrednost i upotreba determi-nisani su samim privrednim sistemom. Novac, u današ­njem značenju tog pojma, nije postojao pre privrednog sistema. Savremeni oblik novca i privredni sistem nastali

Samostvarajući sistemi - samoreferentni i zatvoreni sistemi koji sami proizvode svoje osnovne elemente i sami određuju svoje granice i svoju strukturu.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE 159

su zajedno i zavise jedan od drugog. Savremeni privredni sistem bez novca teško je zamisliti. Novac bez privrednog sistema samo je bezvredan komad papira ili metala.

2. Samostvarajući sistemi su samoorganizujući i to na dva na­čina. Oni definišu sopstvene granice i organizuju unutraš­nje strukture. Sopstvene granice definišu praveći razliku između onoga što se nalazi u sistemu i onoga što se nalazi u okruženju. Na primer, u privredni sistem ubrajamo sve što je oskudno i čemu možemo da pripišemo cenu. Pošto se vazuduh nalazi svuda u izobilju, ne možemo da kaže­mo koliko on košta. Stoga on nije deo privrednog siste­ma. Vazduh je, međutim, neophodan sastojak okruženja sistema. Ono što se nalazi unutar ili van samostvaraju-ćeg sistema determinisano je samoorganizacijom sistema, a ne, kako misle strukturalni funkcionalisti, funkcional­nim nužnostima sistema. Ostale snage će možda ograničiti obim samostvarajućeg sistema. Recimo, kapitalistički privredni sistemi imaju tendenciju da neprekidno šire svoje granice da bi unu­tar njih uključili prodaju seksualnih usluga i zabranjenih droga. To se dešava čak i u slučajevima u kojima politič­ki sistemi usvajaju zakone koji seksualne usluge i drogu treba da drže van legalnog tržišta. Ali umesto da izuzmu ove proizvode iz privrednog sistema, ti zakoni utiču na cenu seksualnih usluga i zabranjenih droga unutar pri­vrednog sistema. Njihova ilegalnost samo im uvećava cenu, obeshrabrujući tako njihovu kupovinu. Međutim, unutar privrednog sistema, visoka cena koja obeshrabru­je kupovinu takođe ohrabruje prodaju. Ako možete da zaradite puno novca prodajući seksualne usluge i drogu, ponuda tih usluga će se zadržati unutar privrednog si­stema. Prema tome, zakoni koji pokušavaju da drže pro­izvode podalje od privrednog sistema utiču na njihovu cenu unutar privrednog sistema.

Unutar svojih granica, samostvarajući sistem proizvodi sopstvenu strukturu. Recimo, usled činjenice postojanja novca, tržište je strukturirano na bezličan način. Banke

160 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

postoje da bi čuvale i pozajmljivale novac, razvio se kon­cept kamate itd. Ako privredni sistem ne bi imao za svoje osnovne elemente tako apstraktne i lako prenosive enti­tete kao što je novac, njegova unutarnja struktura bila bi potpuno različita. Recimo, ako bi se privreda zasnivala na robnoj razmeni, a ne na novcu, ne bi bilo banaka i ne bi bilo kamate. Umesto toga, postojalo bi tržište u okvi­ru kojeg bi kupovina i prodaja dobara bila strukturirana na sasvim drugačiji način.

3. Samostvarajući sistemi su samoreferencijalni (oni se sva­kom operacijom odnose na same sebe). Na primer, pri­vredni sistem koristi cenu kao način da uputi na samog sebe. Pripisujući fluktuirajuću monetarnu vrednost deo-nicama neke kompanije, berza predstavlja primer takve samoreferentnosti unutar privrednog sistema. Cene na berzi ne određuje bilo koji pojedinac, već privredni si­stem. Slično tome, pravni sistem ima zakone koji se od­nose na pravni sistem (na primer, zakonski propisi koji uređuju primenu ili tumačenje nekog zakona).

4. Samostvarajući sistem jeste jedan zatvoren sistem. To znači da ne postoji direktna veza između sistema i nje­govog okruženja. Umesto toga, sistem mora da se bavi predstavama elemenata koji se nalaze u okruženju. Re­cimo, privredni sistem, po opštem shvatanju, odgovara materijalnim potrebama i željama ljudi. Međutim, te želje i potrebe utiču na privredni sistem samo u obimu u kojem mogu da se predstave preko novca. Pa tako pri­vredni sistem odgovara materijalnim potrebama i željama bogatih ljudi, ali u veoma maloj meri odgovara potreba­ma i željama siromašnih ljudi.

Još jedan primer nalazimo u birokratiji velikih organizacija kao što je birokratija uprave javnih prihoda. Uprava se nikada stvarno ne bavi svojim klijentima. Ona se bavi isključivo pred­stavljenim klijentima. Poreski obveznici predstavljeni su u vidu formulara koji pošalju službi ili u obliku dosijea koji uprava o njima vodi. Stvarni poreski obveznici imaju uticaj na birokra-tiju samo ako uspeju da poremete birokratsko predstavljanje.

SAVREMENE GRAND-TEORUE 161

Oni koji prouzrokuju poremećaj (popunjavajući pogrešne for-mulare, šaljući protivrečne ili pogrešne podatke) često nailaze na žestok odgovor uprave zbog toga što ugrožavaju sistem.

Iako je samostvarajući sistem zatvoren i nema direktnu vezu s okruženjem, okruženju se mora dopustiti da poremeti unutraš­nje predstave sistema. Bez tih poremećaja, sile iz okruženja uni­štile bi sistem. Recimo, cene akcija na berzi menjaju se dnevno. Razlika između cene akcija nekog preduzeća u rasponu od dva-tri dana ne mora da ima mnogo veze s realnom vrednošću pre­duzeća - tj. s njegovom aktivom ili profitom - već sa stanjem u kojem se berza nalazi. Berza može biti u usponu, odnosno prola­ziti kroz period rasta u kome su cene akcija daleko više nego što bi trebalo da budu, uzimajući u obzir stanje preduzeća o čijim deonicama je reč. Međutim, tokom dužeg perioda cene deonica trebalo bi da odslikavaju aktuelni status preduzeća ili će se sistem raspasti. To se desilo kada je 1929. godine propala Njujorška berza - sistem je zapao u krizu zbog toga što cene deonica nisu imale veze s njihovom stvarnom vrednošću. Da bi dobro funk-cionisala, berza kao sistem mora s vremena na vreme da dozvoli svom okruženju (realni uslovi u kojima se nalaze preduzeća) da je poremeti.

Zatvoreni društveni sistem razlikuje se od pojedinaca koji, na prvi pogled, predstavljaju njegov deo. Prema Lumanu, u ta­kvim sistemima pojedinac čini deo okruženja. Vratimo se pono­vo na primer birokratije. Ne samo da su klijenti deo okruženja, već su to i ljudi koji rade u birokratiji. Posmatrano iz ugla biro­kratije, ljudi koji rade u njoj su spoljašnji izvor složenosti i ne-predvidivosti. Da bi predstavljala jedan zatvoren sistem, birokra-tija mora da pronađe način da čak i sopstvene radnike predstavi pojednostavljeno. Umesto da se posmatra kao ljudsko biće, rad­nik se posmatra kao upravnik, računovođa itd. Stvaran čovek, tj. ljudsko biće, može da utiče na birokratiju samo ako poremeti njene predstave, odnosno ukoliko poremeti predstave kojima si­stem definiše okruženje.

162 DZORDZ R ICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

Diferencijacija

Posmatrano sa stanovišta Lumanove teorije sistema, glavna karakteristika modernog društva jeste sve veća sistemska diferen­cijacija kojom sistem izlazi na kraj sa složenošću okruženja. Dife­rencijacija je pokušaj da se unutar sistema preslikaju razlike koje postoje između sistema i okruženja; to znači da unutar diferenci­ranog sistema postoje dve vrste okruženja. Jedno okruženje koje je opšte (zajedničko) za sve podsisteme i drugo okruženje koje je različito unutar svakog podsistema. Na primer, proizvođač auto­mobile, kao što je Ford, gleda na druge proizvođače, kao što su Dženeral motors i Dejmler Krajsler, kao na delove svog okruže­nja. Fordovo odeljenje za međunarodne odnose (koje predstavlja jedan podsistem unutar Forda) takođe gleda na Dženeral motors i Krajsler kao na nešto što je van njega i predstavlja deo njegovog okruženja. Međutim, odeljenje za međunarodne odnose takođe vidi druge podsisteme unutar Forda (kao što je, recimo, raču­novodstvo, koje takođe predstavlja jedan podsistem unutar For­da) kao podsisteme koji se nalaze van podsistema međunarodnih odnosa i koji, prema tome, za odeljenje međunarodnih odnosa, predstavljaju deo okruženja. Ostali podsistemi (računovodstvo), predstavljaju unutrašnji deo organizacionog sistema kao celine, ali se nalaze u okruženju podsistema međunarodnih odnosa, što ih otuda čini unutrašnjim okruženjem. Slično tome, podsistem ljudskih odnosa gleda na druge proizvođače kao na deo svog okruženja, ali uz to, vidi i druge podsisteme (ovoga puta uklju­čujući i podsistem međunarodnih odnosa) kao deo sopstvenog okruženja. U skladu s tim, svaki podsistem ima različit pogled na unutrašnje okruženje sistema, što čini jednu veoma složenu i dinamičnu unutrašnju strukturu.

Diferencijacija unutar sistema jeste način kojim se sistem bavi promenama nastalim u okruženju. Svaki sistem mora da održi svo­ju granicu koja ga odvaja od okruženja. Kada to ne bi bio u stanju, bio bi potučen složenošću svog okruženja, što bi moglo da dove­de do njegovog sloma ili čak potpunog nestanka. Da bi preživeo,

Diferencijacija - proces u kojem sistem preslikava unutar sebe razlike koje postoje između njega i njegove okoline.

S A V R E M E N E G R A N D - T E O R I J E 163

sistem mora da bude sposoban da izađe na kraj s raznovrsnošću u okruženju. Na primer, dobro je poznato da se svaka velika organi­zacija kao sistem sporo prilagođava promenama u okruženju (na primer, potražnji u javnosti, političkim promenama ili čak tehno­loškim promenama, kao što je upotreba računara). Međutim, orga­nizacije se razvijaju; one evoluiraju stvarajući diferencijaciju unutar sistema. Drugim recima, promene u okruženju će se preslikati u strukturu organizacije. Dobar primer za to jeste preduzeće za pro­izvodnju automobila koje otvara novo odeljenje čiji je zadatak da se bavi novom situacijom kao što je prisustvo računara na radnom mestu. Kao rezultat toga, zaposliće se novi radnici, obučeni da upravljaju novom tehnologijom; izabraće se i novi upravnik, itd.

Diferencijacija je sredstvo kojim se uvećava složenost si­stema, budući da svaki podsistem može da ostvari različite veze s drugim podsistemom. Ona omogućava veću raznovrsnost unu­tar sistema što predstavlja odgovor na raznovrsnost koja se nalazi u okruženju. U prethodnom primeru, novo odeljenje, kao i sva­ko drugo odeljenje birokratskog sistema, predstavlja okruženje za ostala odeljenja, ali svako novo odeljenje uvećava organiza­cionu složenost sistema jer se njegovim prisustvom uspostavlja­ju i omogućuju novi i dodatni odnosi između odeljenja. Novo odeljenje, uspostavljeno da bi bilo na usluzi radnicima koji rade s računarima, bolje će odgovoriti na buduće promene u računar­skim tehnologijama i biti od pomoći čitavoj organizaciji prili­kom integrisanja tih novih kapaciteta. Osim toga, ono će mož­da omogućiti nove veze između postojećih odeljenja time što će omogućiti odeljenju za računovodstvo da se centralizuje ili pro-davcima da neposredno pristupe inventaru.

Raznovrsnost stvorena diferencijacijom ne samo da omogu­ćava bolju reakciju na izazove koji dolaze iz okruženja, već omo­gućava bržu evoluciju. Evolucija je proces selekcije (odabira) iz raznovrnosti. Sto je veća raznovrsnost, kvalitetniji je odabir. Me­đutim, Luman tvrdi da se razvilo samo nekoliko oblika unutrašnje diferencijacije. On ih naziva segmentirana diferencijacija, stratifi­kacija, centar-periferija diferencijacija i funkcionalna diferencija­cija. Te diferencijacije uvećavaju složenost sistema kroz repeticiju

Evolucija - proces odabira iz raznovrsnosti.

164 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

(ponavljanje) diferencijacije između sistema i okruženja, unutar si­stema. Kada je u pitanju njihov evolucioni potencijal, ti oblici di­ferencijacije imaju različitu sposobnost da proizvedu raznovrsnost i, sledstveno tome, omoguće kvalitetniji odabir u procesu evolu­cije. Složeniji oblici diferencijacije imaju sposobnost da ubrzaju evoluciju sistema.

Niklas Luman Biografska skica

Ime Niklasa Lumana, kao sistemskog teoretičara, skoro uvek se usko vezuje za Talkota Parsonsa. Kako smo videli ranije u ovoj

glavi, Parsons je puno pisao o sistemima, a njegove ideje uticale su na ideje Niklasa Lumana u njegovoj kasnijoj fazi. Osim toga, Luman je upoznao Parsonsa kada je studirao javnu administraciju na Har-vardu 1960-1961. godine. Zbog toga ga mnogi povezuju sa strukturalnim funk-cionalizmom. Budući da je strukturalni funkcionalizam izašao iz mode kasnih 1960-ih godina, Lumanova veza s njim

uslovila je da ima manje uticaja nego što bi ga možda imao, pogotovo u SAD. Međutim, u poslednjih nekoliko godina postalo je jasno da Luman, iako jeste sistemski teoretičar, nije strukturalni funkcionalista. Osim toga, on ima veoma različito shvatanje strukture od Parsonsa i odbacuje Parsonsovu usred-sredenost na vrednosni konsenzus u društvu i na društveni poredak. Sto se više oslobađao uticaja strukturalnog funkcio-nalizma, Lumanova sistemska teorija postajala je sve uticajnija širom akademskog sveta.

Segmentirana diferencijacija konceptualno razdvaja delove sistema na osnovu potrebe da neprekidno ponavljaju iste funk­cije. Na primer, proizvođač automobila ima funkcionalno slične

Segmentirana diferencijacija - razdvajanje delova sistema na osnovu potrebe da neprekidno ponavljaju iste funkcije.

S A V R E M E N E G R A N D - T E O R I J E 165

fabrike za proizvodnju automobila na mnogo različitih lokaci­ja. Svaka lokacija organizovana je na sličan način, svaka ima istu strukturu i obavlja istu funkciju - proizvodnju automobila.

Stratifikacijska diferencijacija je vertikalna diferencijacija prema kojoj se rang ili status u sistemu shvataju hijerarhijski. Sva­ki rang ispunjava određenu i posebnu funkciju u sistemu. U au­tomobilskoj firmi nailazimo na različite rangove. Upravnik novog odeljenja za međunarodne odnose zauzima vrhovni položaj unutar hijerarhije tog odeljenja. Njegova funkcija je da upotrebi moć da bi upravljao poslovima odeljenja. Niže rangirani radnici unutar ode­ljenja vrše čitav niz posebnih funkcija. Uz to, upravnik odeljenja za međunarodne odnose ima poziciju unutar stratifikacijskog siste­ma proizvođača automobila. Predsednik preduzeća zauzima najviši rang. On je na višem položaju i od upravnika odeljenja za međuna­rodne odnose i nalazi se u poziciji da mu izdaje naređenja.

U segmentiranoj diferencijaciji, nejednakost je posledica slučajnih razlika u okruženju (kao što je, recimo, situacija kada se više automobila proda u jednoj geografskoj oblasti nego u drugoj), ali ona nema sistemsku funkciju. U stratifikaciskoj di­ferencijaciji nejednakost je od suštinske važnosti za sistem. Kon-kretnije rečeno, moguće je uočiti međuodnos jednakosti i nejed­nakosti. Svi članovi koji zauzimaju isti rang su u osnovi jednaki, dok se različiti rangovi razlikuju po nejednakosti. Više pozicije (na primer, šefovi odeljenja) imaju bolji pristup resursima i veću sposobnost da postanu akteri uticajne komunikacije. Sledstveno tome, stratifikovan sistem se više bavi blagostanjem onih koji za­uzimaju više pozicije, dok se nižim pozicijama, načelno govo­reći, bavi jedino ako oni ugrožavaju one koji se nalaze na višim pozicijama. Međutim, svi rangovi zavise jedni od drugih, a druš­tveni sistem može preživeti jedino ako sve pozicije, uključujući i najniže, uspešno obavljaju svoju funkciju.

Činjenica da su oni na nižim položajima značajni za sistem a ipak ne uspevaju da se nametnu kao akteri uticajne komunika­cije, stvara strukturalni problem koji ograničava složenost siste­ma. Kada oni koji rukovode sistemom postanu previše udaljeni

Stratifikacijska diferencijacija - vertikalna diferencijacija prema kojoj se rang ili status u sistemu shvataju kao hijerarhija.

166 D Ž O R D Ž R ICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

od onih na najnižim pozicijama, sistem ima tendenciju da kola­bira zato što se važne funkcije koje treba da se obavljaju na nižim pozicijama ne obavljaju na odgovarajući način. Da bi imali neki utkaj na sistem, niži položaji moraju da pribegnu sukobu.

Treći tip diferencijacije nazivamo diferencijacija centar--periferija. Ona predstavlja vezu između segmentirane i stratifi-kacijske diferencijacije. Recimo, neka preduzeća za proizvodnju automobila sagradila su fabrike u drugim zemljama. Bez obzira na to, sedišta tih firmi ostaju u centru koji upravlja i, u određe­nom obimu, kontroliše preduzeća koja se nalaze na periferiji.

Funkcionalna diferencijacija jeste najsloženiji oblik dife­rencijacije i oblik koji dominira savremenim društvom. Svaka funkcija unutar sistema dodeljena je jednoj određenoj jedinici sistema (njegovom delu). Recimo, proizvođač automobila ima funkcionalno izdiferencirana odeljenja, kao što su proizvodnja, administracija, računovodstvo, planiranje i osoblje.

Funkcionalna diferencijacija fleksibilnija je od stratifikacij-ske diferencijacije, ali ako jedan sistem ne uspe da ispuni svoj zadatak, čitav sistem će imati problema da preživi. Međutim, dokle god svaka jedinica (deo sistema) obavlja svoje funkcije, ra­zličite jedinice mogu da ostvare veći stepen nezavisnosti. Zapra­vo, funkcionalno izdiferencirani sistemi složene su mešavine ne­zavisnosti i zavisnosti. Na primer, iako je odeljenje za planiranje zavisno od računovodstva, dokle god se na računu podudaraju aktiva i pasiva, odeljenje za planiranje ne mora da brine o tome kako se u računovodstvu obrađuju podaci.

To ukazuje na dalju razliku između oblika diferencijacije. Kod segmentirane diferencijacije, ako deo sistema ne uspe da ispuni svoju funkciju (na primer, jedna od fabrika proizvođača automobila ne može da proizvede automobile zbog štrajka rad­nika), to ne ugrožava sistem. Međutim, kod složenijih oblika di­ferencijacije, kao što je funkcionalna diferencijacija, feler može da proizvede probleme za društveni sistem, pa čak i da dovede

Diferencijacija centar-periferija - diferencijacija između centra sistema i nje­govih perifernih elemenata.

Funkcionalna diferencijacija - najsloženiji oblik diferencijacije i oblik koji dominira savremenim društvom. Svaka funkcija unutar sistema dode­ljena je jednoj određenoj jedinici sistema.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE 167

do njegovog sloma. Na jednoj strani, rast složenosti uvećava spo­sobnost sistema da se bavi svojim okruženjem. Na drugoj strani, složenost uvećava rizik sloma sistema ako se funkcija ne vrši na odgovarajući način.

U najvećem broju slučajeva, ta uvećana krhkost nužna je cena koja mora da se plati za usložnjavanje odnosa medu različi­tim podsistemima. Veći broj vrsta mogućih odnosa između podsi-stema stvara veći asortiman mogućih odgovora na promene koje dolaze iz okruženja. U segmentiranom sistemu odnosi između različitih podsistema nisu strukturno različiti. Na primer, odnosi između bilo koje dve fabrike, u osnovi, su isti. U stratifikovanom sistemu, odnosi između različitih položaja, u osnovi se razlikuju od odnosa između istih položaja (tj. položaja istog ranga). Reci­mo, odnos koji fabrika ima sa svojim sedištem različit je od ono­ga koji ima s drugom fabrikom. Takođe, odnos između upravni­ka i čistača u fabrici, nije isti kao odnos između čistača i vratara. U funkcionalno izdiferenciranim sistemima različiti odnosi se multiplikuju. Odnosi računovodstva i odeljenje za proizvodnju razlikuju se od odnosa između računovodstva i odeljenja za istraži­vanje, a ovi su pak potpuno različiti od odnosa između proizvod­nje i istraživanja. Funkcionalna diferencijacija omogućuje proizvo­đaču automobila veću fleksibilnost. Sledstveno, u preduzeću koje se nalazi u okruženju u kome tehnički napredak pruža šanse za ekonomski napredak, najveću težinu imaće odeljenje za istraživa­nje. Ali, ako se preduzeće nalazi u okruženju u kome je ekonomski napredak posledica neprekidnog ponavljanja jednog istog procesa, najveći uticaj verovatno će imati računovodstvo.

Složeniji oblici diferencijacije ne isključuju manje složene oblike. Zapravo, oni mogu da zahtevaju manje složene oblike. Recimo, sistem proizvođača automobila jeste jedan stratifikovan sistem, ali on ipak sadrži pojedinačne fabrike koje predstavlja­ju segmentirani oblik. To je važno pošto mi obično govorimo o funkcionalno diferenciranim sistemima unutar modernog druš­tva da bismo opisali njegov dominantni oblik diferencijacije. Bez obzira na to, drugi oblici nastavljaju da postoje.

168 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Primena socioloških koncepata na savremeno društvo Da lije „Rat terorizmu "funkcionalan?

Posle 11. septembra 2001 . godine, SAD započeo je takozvani Rat terorizmu. Kao društveni fenomen, taj rat se može analizi­rati iz čitavog niza teoretskih perspektiva, uključujući i struk-turalno-funkcionalističku perspektivu koju smo predstavili u ovoj glavi. Rat se kvalifikuje za takvu vrstu analize zato što predstavlja jednu strukturu koja je ponavljajuća i paternizova-na. Kao dobar primer može da posluži američko Ministarstvo unutrašnjih poslova uspostavljeno posle 2001 . godine. Prvi problem o kome može da se raspravlja jeste „funkcija" ovog rata, način na koji je on pomogao SAD da se prilago­de realnosti u kojoj postoje spoljni neprijatelji koji su sposob­ni i voljni da nanesu znatnu štetu zemlji. Osama Bin-Laden, vođa Al-Kaide koji stoji iza napada od 11. septembra, nalazi se u bekstvu i prisiljen je da se skriva, što ga u velikoj meri neutralise. Sadam Husein, čovek za koga se pogrešno pretpo­stavljalo da je saveznik i da podržava Al-Kaidu, uklonjen je s vlasti i pogubljen. Različite vrste sigurnosnih mera osmišljene su i primenjene unutar SAD i oko SAD. Što je glavno, posle 11. septembra nije bilo terorističkih napada unutar SAD. (Ta­kvih napada bilo je na drugim mestima, kao što je podmetanje bombe u madridskim i londonskim vozovima.) Prema tome, može se reći da je rizik u nekoj meri otklonjen. Međutim, postoji takode •jedan broj „disfunkcija" koje vezuje­mo za Rat terorizmu. Medu njima je visoka ekonomska cena koja se plaća za vođenje tog rata. Ona je posebno izražena u okupaciji Iraka i borbi s onima koji se suprotstavljaju američ­kom prisustvu u toj zemlji. Razume se, ekonomski trošak je mali u odnosu na gubitak ljudskih života u Iraku. Takode, tu su i brojni neprijatelji koje su SAD stvorile svojim vojnim ak­cijama u Iraku i Avganistanu, kao i drugim akcijama, kao što su hvatanje i otmica hiljade ljudi i njihovo držanje u zatvoru Gvantanamo na Kubi i na drugim mestima. Postoje i mnoge naizgled indirektne disfiinkcije, kao što je gajenje maka u Av­ganistanu koje je dramatično naraslo nakon što je fundamen-talistički i represivni talibanski režim uklonjen s vlasti. Time je

SAVREMENE GRAND-TEORIJE 169

uvećan izvor kokaina za nelegalnu prodaju u mnogim zemlja­ma, uključujući i SAD. U SAD, mnogi programi - socijalna pomoć, potrošnja na infrastrukturu itd. - dramatično su skre­sani zbog toga što se novac troši na vođenje Rata terorizmu. Prema tome, može se postaviti sledeće pitanje koje se tiče neto balansa: da li funkcija tog rata premašuje njegove disfunkcije ili je obrnuto? Za neke grupe rat je svakako funkcionalan (na primer, investitori koji sklapaju ugovore o rekonstrukciji Iraka s američkim Ministarstvom odbrane), a za druge je disfunkci-onalan (najveći broj Iračana, američki građani koji zavise od socijalne pomoći). Ali, šta može da se kaže o SAD kao celi-ni? Sistematska analiza funkcija i disfunkcija Rata terorizmu ne može da proizvede jednostavan odgovor za državu kao celi-nu, ali ona nudi jedan sistematičniji način razmišljanja o tome kako bi takav odgovor mogao da izgleda.

Pomoću koda razlikujemo elemente sistema od elemenata koji mu ne pripadaju. Kod je osnovni jezik funkcionalnog sistema. Svaki sistem ima svoj kod. Kodovi mogu biti istina (nasuprot nei­stini) za sistem nauke, plaćanje (nasuprot neplaćanju) za privredni sistem i legalnost (nasuprot ilegalnosti) za pravni sistem itd.

Kod se koristi da bi ograničio vrstu legitimne (dozvoljene) ko­munikacije. Svaka komunikacija koja ne koristi kod nije legitimna i ne može se upotrebljavati. Unutar naučnog sistema obično ćemo naići samo na komunikaciju koja je utemeljena u kodu istine. Na primer, ako se sretnu predsednik Nacionalne aeronautičke i svemir­ske administracije i predsednik Nacionalnog instituta za zdravlje da bi razgovarali o činjenicama o starenju koje su otkrivene u svemir­skom letu Džona Glena iz 1998. godine, tema razgovora biće deo naučnog sistema koji koristi kod istine i neistine. Ako bi se isti ti ljudi sreli da rasprave ko će da plati koji deo istraživanja koje je obavljeno u tom svemirskom letu, tema razgovora biće deo eko­nomskog sistema koji koristi kod plaćanja ili neplaćanja.

U Lumanovoj sistemskoj teoriji, ni jedan sistem ne koristi i ne razume kod drugog sistema. Ne postoji način da se kod jed­nog sistema prevede u kod drugog sistema. Budući da su sistemi

Kod - način razlikovanja elemenata koji su deo sistema od elemenata koji ne pripadaju sistemu. Kod je osnovni jezik funkcionalnog sistema.

170 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

zatvoreni, oni m o g u da reaguju samo na pojave koje se dešavaju u nj ihovom okruženju (pod uslovom da je ono što se dešava u okruženju dovol jno „ b u č n o " da ga sistem primeti) . Ali sistem ta dešavanja u okruženju mora da opiše u odnosu na sopstveni kod. To je jedini način da se o n o m e što se dešava prida neki smisao, odnosno neko značenje. Rec imo, privredni sistem vidi naučni sistem jedino kroz to da li on pravi novac (omogućuje buduća plaćanja) ili zahteva investicije (zahteva inicijalna plaćanja pre nego što se ona otplate) .

Sažetak

1. Strukturalni funkcionalizam je teorija koja se bavi strukturama društva i njihovim funkcionalnim značajem (pozitivnim ili nega­tivnim posledicama) za druge strukture.

2. Jedan tip strukturalnog funkcionalizma jeste socijalni funkciona­lizam koji se bavi društvenim strukturama i ustanovama, njiho­vim međusobnim odnosom i načinima na koji one ograničavaju ponašanje aktera.

3. Za strukturalne funkcionaliste, stratifikacija je funkcionalna nuž­nost. Sva društva imaju potrebu za jednim takvim sistemom zbog čega sistem stratifikacije i postoji. Oni sistem stratifikacije posma-traju kao strukturu socijetalnih nivoa, naglašavajući da se stratifika­cija odnosi na sistem položaja (na primer, zanimanja poput radni­ka i upravljača), a ne na svakog pojedinca u sistemu stratifikacije.

4. Ljudima se moraju ponuditi veće nagrade kako bi se motivisali da zauzmu najznačajnije i najvažnije položaje unutar stratifikacij-skog sistema.

5. Funkcionalna teorija stratifikacije našla se pod udarom mnogo­brojnih kritika. Osnovno pitanje koje su kritičari postavili jeste da li je ljude moguće motivisati bilo čime drugim osim natpro-sečnim nagradama.

6. Za Parsonsa svaki sistem ima četiri funkcionalna imperativa. To su: adaptacija, postizanje cilja, integracija i održavanje obrazaca (ili latentnost).

7. Postoje četiri podsistema sistema delanja (po redosledu odozgo nadole): kulturni i društveni sistem, sistem ličnosti i ponašajući organizam.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE 171

8. Robert Merton razvio je složen model strukturalno funkciona-lističke teorije koji se, osim funkcijama, bavio disfunkcijama, nefunkcijama, neto balansom, nivoima funkcionalne analize, ma­nifestnim i latentnim funkcijama i nenameravanim posledicama.

9. Teorija sukoba razvila se kao reakcija na strukturalni funkciona-lizam i na mnogo načina predstavlja njegov odraz u ogledalu, jer se usredsreduje na promenu (a ne na ravnotežu), suprotstavljanje i sukob (a ne na poredak), sile koje doprinose dezintegraciji (a ne integraciji), te prisilu (a ne norme i vrednosti) koja drži društvo na okupu.

10. Darendorf se najviše bavio konceptom vlasti koji uvek podrazu-meva podređenost i nadređenost. Organizacije u kojima možemo naći pozicije vlasti nazivamo imperativno koordinisana udruženja.

11. Grupe unutar tih udruženja definišu se s obzirom na njihov interes; svaka od nadređenih i podređenih grupa ima zajednički interes.

12. Unutar imperativno koordinisanih udruženja moguće je identi-fikovati tri različite grupe, pogotovo među onima koja se nala­ze na podređenim pozicijama. Kvazigrupe čini mnoštvo pojedi­naca koji zauzimaju položaje na osnovu kojih imaju isti interes. U njima se regrutuju interesne grupe koje imaju sposobnost da se uključe u sukob između grupa. Iz svih tih interesnih grupa nasta­ju konfliktne grupe, ili grupe koje stvarno učestvuju u sukobu.

13. Sukob može dovesti do promene sistema. 14. Ključ za razumevanje Lumanove distinkcije između sistema i okru­

ženja jeste činjenica da je sistem uvek manje složen od njegovog okruženja.

15. Iako sistem nikada ne može da bude složen kao njegovo okruže­nje, on stvara nove podsisteme i odnose među njima, da bi izašao na kraj s okruženjem i njegovom složenošću.

16. Samostvarajući sistemi imaju nekoliko osnovnih karakteristika: oni sami proizvode svoje sastavne delove; sami povlače svoje gra­nice i organizuju unutrašnju strukturu; oni su samoreferencijal-ni; i, naposletku, oni su zatvoreni.

17. Diferencijacija je pokušaj da se unutar sistema preslikaju razlike koje postoje između sistema i okruženja; to vodi do sve veće slo­ženosti sistema.

18. Četiri tipa diferencijacije su segmentirana, stratifikacijska, funk­cionalna i centar-periferija diferencijacija.

19. Funkcionalna diferencijacija najsloženiji je oblik diferencijacije. To je diferencijacija koja dominira društvom.

172 D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

20. Kod je jezik koji omogućuje razlikovanje elemenata sistema od elemenata koji ne pripadaju sistemu.

Literatura za dalje čitanje

Kozer, Luis (2007). Funckije društvenog sukoba. Novi Sad: Mediterran Publishing.

Kuvačić, Ivan (1987). Funkcionalizam u sociologiji. Zagreb: Naprijed. Luhman, Niclas (1981). Teorija sistema. Zagreb: Globus. Luman, Niklas (2001). Društveni sistemi — osnovi opšte teorije. Sremski

Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Merton, Robert (1979). O teorijskoj sociologiji. Zagreb: Pitanja. Merton, Robert (1998). O teorijskoj sociologiji. Beograd: Plato Milić, Anđelka i grupa autora (1990). Sociologija društvene akcije Tal-

kota Parsonsa. Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozof­skog fakulteta u Beogradu.

Mils, Rajt (1998). Sociološka imaginacija. Beograd: Plato. Mouzelis, Nicos (2000). Sociologijska teorija. Stoje pošlo krivo? Zagteb:

Naklada Jesenski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo. Parsons, Talkot (1988). Društva — evolucijski i poredbeni pristup. Za­

greb: August Cesarec. Parsons, Talkot (1992). Moderna društva. Niš: Gradina. Redklif-Braun, A. R. (1982). Struktura i funkcija u primitivnom druš­

tvu. Beograd: Prosveta. Zeman, Zdenko (2004). Autonomija i odgođena apokalipsa. Zagreb:

Hrvatska sveučilišna naklada.

GLAVA 5 SAVREMENE GRANDTEORIJE (2)

Neomarksističke teorije Civilizacijski proces Kolonizacija sveta života Moloh modernosti Sažetak Literatura za dalje čitanje

U ovoj glavi predstavićemo još četiri važne moderne grand--teorije. Počećemo s neomarksističkom teorijom koja obuhva­ta širok spektar teorija, ali mi ćemo se usredsrediti samo na dve najvažnije - kritičku teoriju i teoriju transformacije od fordizma ka postfordizmu. Potom se okrećemo grand-teorijama koje se vezuju za savremene teoretičare — civilizacijskom procesu Nor-berta Elijasa, kolonizaciji sveta života Jirgena Habermasa (koji je kasnije postao kritički teoretičar) i teoriji modernosti, Entonija Gidensa. Teorije kojima se bavimo ovde i u glavi 10 predstavlja­ju samo mali deo savremenih grand-teorija.

NEOMARKSISTIČKA TEORIJA

Mnogi sociolozi dugo su sledili Marksa. Međutim, iz mark­sizma se tokom godina razvio čitav niz različitih socioloških pra­vaca, što je omogućilo nastanak većeg broja neomarksističkih te­orija. Iako nisu sve neomarksističke teorije ponudile grandiozni narativ, neke od njih, uključujući i dve teorije kojima ćemo se baviti ovde, slede Marksa u tome što zahvataju veliki istorijski period i ukazuju na jedan specifičan društveni problem za koji bi sociologija kao nauka trebalo da pronađe rešenje.

174 DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Kritička teorija i pojava kulturne industrije

Prve verzije kritičke teorije javile su se 1923. godine na In­stitutu za društvena istraživanja u Frankfurtu. Međutim, tokom 1930-ih godina, Institut su preuzeli nacisti, a teoretičari koji u na njemu radili bili su prisiljeni da napuste Nemačku. Mnogi od njih doselili su se u SAD, gde su i nastale neke od najvažnijih ideja kritičke teorije. Po završetku Drugog svetskog rata, mnogi od ovih teoretičara vratili su se u Nemačku.

Kako samo ime kazuje, kritički teoretičari su društveni (i in­telektualni) kritičari. Oni u tom pogledu slede Marksa koji je i sam bio kritičar kapitalizma. Glavni predmet Marksovog rada (teorijskog i praktičnog) bio je kapitalistički privredni sistem. Razlog tome je to što je u doba u kome je Marks živeo (doba u kome je industrijska revolucija bila na svom vrhuncu) ekonomi­ja imala ogromnu važnost za ljudske odnose. Međutim, kritička teorija zasnovana je na ideji da je u rasponu od pola veka koji je protekao između objavljivanja Marksovog Kapitala i trenut­ka kada su počele da se objavljuju prve studije koje su proizašle iz kritičke škole, kapitalizam kao sistem prošao kroz dramatične promene. Najvažniji aspekt promene sastojao se u tome što je sve veći značaj počela da dobija kultura, a ne ekonomija. Lju­di su sve više potpadali pod uticaj i kontrolu kulturnog, a ne ekonomskog sistema. Otuda se kritička škola ne usredsreduje na ekonomiju (na šta su mnogi Marksovi sledbenici i danas usme-reni), već na kulturu.

Marks i njegovi sledbenici smatrali su da kultura i država predstavljaju superstrukturu koja se uzdiže nad ekonomskom bazom. Drugim recima, smatrali su da ekonomija ima primaran značaj, a da se sve drugo u društvu zasniva na njoj i izvodi iz nje. Oni su tvrdili da je kapitalistička privreda naročito moćna i da igra središnju ulogu u determinisanju procesa i odnosa unutar države i kulturnog sistema. I kulturu i državu posmatrali su kao

Superstruktura - po Marksu, superstrukturu čine sekundarne društvene pojave kao što su država i kultura koje izrastaju na ekonomskoj osnovi i koje ekonomska osnova definiše. I više od toga, ona ih potpuno determiniše.

Baza — Marks je smatrao da je ekonomija osnova, jer ona uslovljava, čak u potpunosti determiniše sve što u društvu postoji.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) 175

mehanizme kojima kapitalisti manipulišu da bi unapredili svoje ekonomske interese. Međutim, kritički teoretičari su tvrdili da je kultura, kao i oni koji njome upravljaju, s vremenom uspela da postane nezavisna od kapitalista i kapitalističkog načina proi­zvodnje. Usredsredujući se na kulturu i kulturnu industriju, kri­tički teoretičari zauzeli su poziciju koja ih radikalno razlikuje od praktično svih marksista koji su pisali pre njih.

Kultura. Na najopštijem nivou, kritički teoretičari najviše su se bavili kulturnom industrijom i njenom sve većom dominaci­jom nad društvom i pojedincima. Oni su posebno bili osetljivi na uspon onoga što danas nazivamo masovnom kulturom. U peri­odu kada pripadnici kritičke škole objavljuju svoje prve radove, glavna sredstva za širenje masovne kulture bile su dnevne novine, magazini, filmovi i radio-programi. Ti mediji su još uvek važni, ali danas postoje savremenija i daleko moćnija sredstva masovne kulture. U njih na prvom mestu spadaju televizija i Internet. Iako su kritički teoretičari očigledno imali mnogo razloga da industriju masovne kulture uzmu za glavni predmet svoga istraživanja, čini se da danas imamo još više razloga da se njome bavimo.

Zbog čega su se kritički teoretičari toliko bavili kulturom? Prvo, kultura je sveprožimajuća; njen uticaj na naše živote daleko je snažniji od uticaja koji ima rad. Posledice rada uglavnom oseća-mo dok smo na radnom mestu. Ali, uticaj kulture oseća se 24 časa dnevno, sedam dana nedeljno. Drugo, uticaj kulture je neprime-tan - kultura postepeno, ali sigurno, krči sebi put u ljudsku svest, menjajući način na koji ljudi razmišljaju, osećaju i delaju. Treće, dok rade (u kancelariji ili u fabrici) ljudi znaju da su potčinjeni svom šefu ili nekome ko zauzima viši položaj na hijerarhijskoj le-stvici. To se jasno vidi kada dobijaju naređenja, kada ih tehnologi­ja prisiljava da neprekidno ponavljaju određene radnje (kao što je rad na pokretnoj traci) ili kada dobiju otkaz i izgube posao. Uticaj radnih odnosa na društveno ponašanje je, dakle, vidljiv. Među­tim, kada se radi o uticaju kulture na ljude, kontrola je uglavnom

Kulturna industrija - pojam kojim kritički teoretičari označavaju vrstu indu­strije u koju spadaju filmska, radijska i njima slične industrije, čiji je cilj da kulturu u društvu učini važnijim činiocem od ekonomije.

Masovna kultura - kultura koja je svima dostupna i popularna u širokim ma­sama (na primer, različiti TV kvizovi).

176 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

nevidljiva. Zapravo, stiče se utisak da se potreba ljudi za masov­nom kulturom neprekidno povećava. Ljudi žele da provode još više vremena uz televiziju i Internet, ne shvatajući pri tome na koji način njima dominira masovna kultura. Kritički teoretičari su sto­ga došli do zaključka da ljudi, u stvari, traže dominaciju, tj. da dobrovoljno ulaze u odnose u kojima neko nad njima dominira.

Kultura dominira ljudima na različite načine. Najpoznatiji način jeste „opijum za mase". Uljuljkan u polusvest konzumaci­jom kulturne industrije, proletarijat će izgubiti sposobnost da ra­zume revolucionarne poruke. To je veoma prijatan i efikasan način kontrole. Umesto da se kontrola vrši otvorenom upotrebom sile (recimo, pretnjom oružjem), ona se vrši tako da to uopšte ne pri-mećujemo. Zamislite da se nalazite u 1930-im. Ljudi su tada bili neprekidno bombardovani holivudskim filmovima B produkcije koji nisu doprinosili poboljšavanju kulturnog ukusa, već su svo­dili ljude na masu, nudeći im najmanji zajednički imenitelj. Osim toga, postojao je čitav niz noćnih radio-programa koji su slušao-cima nudili sate jeftinih komedija, drama i takmičenja ove ili one vrste. Radio je takode u domove ljudi doneo masovni sport. Kao rezultat toga, ljudi su provodili sate i sate u slušanju radio-prenosa i navijanju za omiljene klubove. Ljudi koji su nekoliko sati dnevno odvajali na zabavu, izgubili su svaki otpor ili neprijateljstvo koje su eventualno imali prema kapitalističkom sistemu. Osim toga, količina vremena koja se trošila na slušanje radija ili odlazak u bi-oskop, zajedno sa satima provedenim na radnom mestu, ostavljala je malo prostora za čitanje revolucionarne literature i razmišljanje, a kamoli za revolucionarno delanje.

Danas, razume se, drugi mediji igraju središnju ulogu u ,,nar-kotizaciji" masa. Televizija tokom dana pušta sapunice koje be­skrajno dugo traju, da bi uveče prešla na kvizove i reality show pro­grame, koji se smenjuju jedan za drugim. Ovi poslednji su, barem u prvoj deceniji novog milenijuma, medu najgledanijim programi­ma na svim kablovskim televizijama širom sveta. Milioni gledalaca odvajaju nekoliko sati nedeljno na gledanje ljudi koji se takmiče da bi zaradili novac koji im je potreban, a da istovremeno ne mo­raju da se zaposle ili obavljaju neku funkciju unutar kapitalistič­kog privrednog sistema. Umesto da se bune protiv kapitalističkog

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) 177

sistema, kako je to Marks očekivao, gledaoci sede prikovani ispred televizora i sanjaju šta bi sve mogli da rade sa novcem koji bi dobi­li kada bi pobedili u „Velikom bratu" ili u „Milioneru".

Međutim, kulturna industrija (bilo ona iz 1930-ih ili ova današnja), igra mnogo neposredniju ulogu u održavanju kapita­lizma tako što preobraća sve veći broj ljudi u potrošače. Kao po­trošači proizvoda masovne kulture, ljudi igraju još jednu ključ­nu ulogu u kapitalističkom sistemu (prva je bila uloga radnika). Njihova potrošnja predstavlja važan pokretač kapitalističke pro­izvodnje. To je početkom 20. veka prepoznao jedan od najus-pešnijih kapitalista svog vremena, Henri Ford. On je svojim radnicima davao platu koja je bila dovoljno visoka da mogu da kupuju njegove proizvode, kao i proizvode drugih kapitalističkih preduzeća. Naravno, da bi sve to bilo moguće, morala je da se razvije reklamna industrija. Radio je postao svemoćni novi medij za reklamiranje, dok su magazini i novine s velikim tiražima (po­sebno tabloidi) preuzeli ulogu tradicionalnijeg medija za rekla­miranje. Podstaknuti takvim agresivnim reklamiranjem, ljudi su počeli da troše sve više vremena na kupovinu. Potpuno suprotno Marksovim očekivanjima, umesto da svoje slobodno vreme troše da bi planirali kako da pokrenu društevnu revoluciju, ljudi su postajali sve pasivniji revolucionari, ali sve aktivniji konzumenti proizvoda masovne kulture. Osim toga, narastajuće potrošačke potrebe podsticale su ih da rade sve više kako bi sebi mogli da priušte sva kulturna dobra koja su se reklamirala svuda oko njih. To je često podrazumevalo prekovremeni rad ili nalaženje još jednog posla. Sve više vremena provodilo se u radu, što je dodat­no sužavalo vreme potrebno za revolucionarne aktivnosti. Vreme provedeno na poslu i energija koja se tamo trošila rezultirali su time da proletarijat ima manje energije za revoluciju. Radnicima je na kraju radnog dana i radne nedelje ostajalo otprilike taman toliko snage da se dovuku kući, upale radio i malo odremaju.

Tako je Amerika izgledala 1930-ih godina. Ona još više tako izgleda u prvim godinama 21. veka. Kulturna industrija je u me­đuvremenu postala moćnija i neuporedivo razvijenija. Retko ko od nas će tokom noći upaliti radio, ali praktično svi svaki dan gledamo televiziju; štaviše, mnogi od nas drže televizor upaljen po ceo dan,

178 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

čak i kada ga ne gledaju. Mi i dalje s vremena na vreme odemo u bioskop, ali sa pojavom video i DVD plejera sve manje imamo potrebu da izađemo uveče da bismo pogledali neki film na velikom platnu. Magazina ima sve više; oni izgledaju mnogo spektakularni­je i privlačnije od svojih prethodnika. Dnevnih novina ima sve ma­nje; one koje su ostale na tržištu imitiraju USA Today, Sun, Daily Mirror, Das Bild i postaju sve atraktivnije i sve zavodljivije.

Danas takođe postoje kućni računari i Internet. Iako oni predstavljaju efikasna oruđa za obrazovanje, najveći broj ljudi ko­risti ih za zabavu (pogotovo za video igrice), a sve više i za kupo­vinu. Budući da je kupovina najomiljenija dokoličarska aktivnost Amerikanaca, tržni centri su vikendom puni ljudi. Mnogi kupu­ju čak i kada su na godišnjem odmoru, odlazeći na takva mesta kao što su brodovi za krstarenje, Diznilend ili kazino-hoteli u Las Vegasu. Današnji opijati su daleko brojniji, prisutniji i savršeniji od onih koje su kritikovali kritički teoretičari. Metodi koji stoje na raspolaganju reklamnim agencijama sve su razvijeniji, a njiho­va mogućnost da manipulišu nama i našom potrošnjom svakim danom sve više raste. Sve više je mesta gde možemo nešto da ku­pimo, bez obzira na to da li su ona realna ili virtuelna. Sve to, razume se, znači da se ljudi sve manje interesuju za revolucionarno mišljenje i delanje, i da imaju sve manje vremena za njega. Zapra­vo, u današnjim SAD ne postoji nijedan znak koji bi ukazivao na to da je bilo ko zainteresovan za revoluciju. Kako bi se kritički teo­retičari izrazili, ljudi su pod jakom anestezijom masovnih medija, prezauzeti kupovinom i radom da bi uopšte razmišljali o revoluci­ji, a kamoli da bi te svoje misli sproveli u delo.

Tako je bilo sredinom 20. veka kada je kritička teorija bila na svom vrhuncu. Čini se da danas može još bolje da se pokaže kako je glavni izvor dominacije nad ljudima kulturni, a ne ekonom­ski sistem. Rad je počeo da igra manje važnu ulogu u ljudskim životima, dok je kultura, tj. konzumacija kulturnih dobara, po­stala dramatično značajna. Ukratko, tržni centri su danas važniji nego fabrike (pogotovo u razvijenim zemljama kao što su SAD), a potpuno ograđen tržni centar (koji nije postojao u vreme kada su pisali pripadnici kritičke škole) predstavlja središte savremene ma­sovne kulture. Unutar ogromnog tržnog centra, kao što je Mall of

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) 179

America koji se nalazi nadomak Mineapolisa, smešten je zabavni park. Pored toga, tržni centar obuhvata radnje u kojima se nalaze poslednji modni trendovi, bioskope, video i DVD klubove, Dizni-jeve prodavnice, igrališta za decu, restorane brze hrane, obrazovne centre, religijske objekte itd. Poseta tržnom centru stoga predstav­lja sveobuhvatnu konzumaciju savremene masovne kulture. Tu vrlo retko može da se nađe revolucionarna svest ili revolucionarna praksa. Tržni centar i revolucija su nespojivi.

Moderna tehnologija. Kritikujući kulturnu industriju, kri­tička škola napada i modernu tehnologiju. Očigledno je da mnogi ključni elementi današnje kulturne industrije - televizija, računari, Internet — predstavljaju rezultat tehnološkog napretka koji je usle-dio nakon perioda u kome je kritička škola bila na svom vrhuncu. Ipak, kritička škola se suprotstavljala novim tehnologijama (kao što je na primer radio) koje je videla kao tehnološku silu u kojoj leži glavni izvor kontrole nad ljudima. Umesto da ljudi kontrolišu nove tehnologije, događa se suprotno: nove tehnologije kontroli­šu ljude. Glavni argument pripadnika kritičke škole nije to da je tehnologija po sebi problem, već da je problem način na koji se tehnologija u kapitalizmu upotrebljava. Kapitalisti koriste tehno­logiju kako bi kontrolisali ljude, umrtvili njihove kritičke kapaci­tete i ograničili njihovu sposobnost da se bune protiv inherentno eksploatišućeg sistema. Kritički teoretičari su verovali da u nekom drugom ekonomskom sistemu (recimo, socijalizmu) tehnologija može da se iskoristi da bi ljudi bili svesniji, kritičniji i otporniji na sistem eksploatacije kakav je kapitalizam. Otuda, umesto da emi-tuje mediokritetske programe koji su uglavnom osmišljeni tako da podstiču prodaju određenih proizvoda, radio bi mogao da emituje programe koji bi bili stimulitivni i obrazovni.

Herbert Markuze Biografska skica

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) 179

America koji se nalazi nadomak Mineapolisa, smešten je zabavni park. Pored toga, tržni centar obuhvata radnje u kojima se nalaze poslednji modni trendovi, bioskope, video i DVD klubove, Dizni-ieve prodavnice, igrališta za decu, restorane brze hrane, obrazovne centre, religijske objekte itd. Poseta tržnom centru stoga predstav­lja sveobuhvatnu konzumaciju savremene masovne kulture. Tu vrlo retko može da se nađe revolucionarna svest ili revolucionarna praksa. Tržni centar i revolucija su nespojivi.

Moderna tehnologija. Kritikujući kulturnu industriju, kri­tička škola napada i modernu tehnologiju. Očigledno je da mnogi ključni elementi današnje kulturne industrije - televizija, računari, Internet - predstavljaju rezultat tehnološkog napretka koji je usle-dio nakon perioda u kome je kritička škola bila na svom vrhuncu. Ipak, kritička škola se suprotstavljala novim tehnologijama (kao što je na primer radio) koje je videla kao tehnološku silu u kojoj leži glavni izvor kontrole nad ljudima. Umesto da ljudi kontrolišu nove tehnologije, događa se suprotno: nove tehnologije kontroli­šu ljude. Glavni argument pripadnika kritičke škole nije to da je tehnologija po sebi problem, već da je problem način na koji se tehnologija u kapitalizmu upotrebljava. Kapitalisti koriste tehno­logiju kako bi kontrolisali ljude, umrtvili njihove kritičke kapaci­tete i ograničili njihovu sposobnost da se bune protiv inherentno eksploatišućeg sistema. Kritički teoretičari su verovali da u nekom drugom ekonomskom sistemu (recimo, socijalizmu) tehnologija može da se iskoristi da bi ljudi bili svesniji, kritičniji i otporniji na sistem eksploatacije kakav je kapitalizam. Otuda, umesto da emi-tuje mediokritetske programe koji su uglavnom osmišljeni tako da podstiču prodaju određenih proizvoda, radio bi mogao da emituje programe koji bi bili stimulitivni i obrazovni.

Herbert Markuze Biografska skica

Herbert Markuze (1898-1979) pripadnik kritičke škole koji je najviše doprineo njenoj slavi. Pošto su njegove ideje bile veoma interesantne revolucionarima, pogotovo studentima koji su pro-testovali protiv Vijetnamskog rata i različitih oblika sistemskog

180 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

ugnjetavanja, Markuze postaje vodeći jav­ni inelektualac u SAD i u Evropi tokom 1960-ih i 1970-ih godina. On je kritiko-vao svaki vid represije, a naročito represi­ju u razvijenim kapitalističkim društvima i njen negativan uticaj na ljude. Ovom temom Markuze se najviše bavio u svojoj najpoznatijoj knjizi Čovek jedne dimenzije (1964) koja je objavljena upravo pre po­

jave revolucionarnih pokreta kasnih 1960-ih u Evropi. Knjiga je snažno uticala na te pokrete. Na drugoj strani, Markuze je kri-tikovao modernu tehnologiju, pogotovo televiziju (da je danas živ verovatno bi na isti način govorio o računarima i Internetu) zbog njenog dorinosa represiji, a naročito zbog njene sposob­nosti da tepresiju predstavi kao jednu prijatnu stvar. Televizija i druge savremene tehnologije porobile su pojedinca i uspele da ga svedu na biće „jedne dimenzije". Više ili manje, ljudi postaju ono što im te represivne, ali prijatne i ugodne tehnologije nala­žu da budu. U tom procesu oni gube svoju najvažniju dimen­ziju — sposobnost da kritički razmišljaju o društvu u kome žive i tehnologijama koje ih pritiskaju. Rešenje se, prema Markuzeu, ne nalazi u tome da se moderne tehnologije eliminišu (one će opstati i biće sve uticajnije i jače), već u tome da se kontrola nad njima oduzme represivnim snagama i vrati u tuke slobodnih ljudi. Jasno je da su takva kritika i politički program bili veoma atraktivni za studentske (i druge) radikale iz kasnih šezdesetih, i da za neke one ostaju privlačne i danas u svedu kontinuiranog napretka i razvoja u televizijskoj tehnologiji i razvoja u novim tehnologijama (na primer, ajpod i eksboks) koje represiju čine nezaobilaznim delom naših života.

Baveći se ulogom tehnologije, kritički teoretičar Herbet Markuze tvrdio je da se ona koristi da bi se stvorilo, kako on to naziva, jednodimenzionalno društvo. Markuze je, poput Marksa

Jednodimenzionalno društvo - po Markuzeu, slom dijalektičke povezanosti ljudi i velikih struktura dovodi do sve većeg potpadanja ljudi pod kon­trolu tih struktura. Gubi se sposobnost ljudi da stvaraju te strukture i aktivno učestvuju u njima. Individualna sloboda i kreativnost postepeno blede u ništavilo. Kao rezultat toga, ljudi gube sposobnost da kritički i negativno razmišljaju o strukturama koje ih kontrolišu i ugnjetavaju.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) 181

i mnogih njegovih sledbenika, smatrao da u idealnom svetu posto­ji dijalektička veza između ljudi i širih struktura koje oni stvaraju (kao što je tehnologija). Drugim recima, u procesu stvaranja, upo­trebe i menjanja tehnologija ljudi bi trebalo da ispunjavaju svoje potrebe i ispoljavaju svoje mogućnosti. Na taj način, napredovali bi i ljudi i tehnologija. Međutim, u kapitalizmu je to pretvoreno u jednostran odnos. Ljudi stvaraju tehologiju, ali tehnologiju pose-duju i kontrolišu kapitalisti. Oni je koriste u sopstvenu korist da bi kontrolisali i eksploatisali radnike. Otuda, umesto da se ispoljavaju kroz upotrebu tehnologije, ljudi postaju duhovno sve siromašniji i sve više potpadaju pod kontrolu tehnologije. Individualnost je ugušena jer se svi prilagođavaju zahtevima tehnologije. Individual­na sloboda i kreativnost postepeno blede u ništavilo. Kao rezultat toga, ljudi gube sposobnost da kritički i negativno razmišljaju o tehnologiji, kao i o društvu koje ih kontroliše i ugnjetava. Bez te sposobnosti, ljudi nisu u stanju da se bune protiv kapitalističkog sistema i da ga sruše. Rešenje tog problema, Markuze je video u stvaranju društva u kome će ljudi (tj. proletarijat) kontrolisati teh­nologiju, a ne tehnologija njih.

Tehnologija koju upotrebljavaju kapitalisti, kao što je po­kretna traka, veoma je racionalizovana. Ta činjenica povezana je sa drugom najvećom brigom kritičkih teoretičara. Pišući pod velikim uticajem ne samo Marksa, već i Maksa Vebera, kritički sociolozi su tvrdili da savremeno društvo postaje sve racionalizo-vanije. Neki od njih uvideli su da je sve veća racionalizacija, a ne kapitalizam, glavni problem današnjice. Naime, racionalizacija podupire ne samo tehnologiju, već i kulturnu industriju. I jedna i druga postaju sve racionalizovanije.

Po mišljenju pripadnika kritičke škole, sve veća racionalnost dovodi do pojave tehnokratskog mišljenja. Pod tehnokratskim mišljenjem podrazumeva se težnja ljudi da budu što efikasniji, tako što pokušavaju da pronađu najbolja sredstva za ostvarenje svojih ciljeva, ne razmišljajući niti o sredstvima, niti o ciljevima. Cesto navođeni primer takvog načina razmišljanja jeste stvaranje

Tehnokratsko mišljenje - težnja ljudi da postignu što veću efikasnost, tako što pokušavaju da pronađu najbolja sredstva za ostvarenje svojih ciljeva, ne razmišljajući niti o ciljevima, niti o sredstvima.

182 DŽ0RD2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

koncentracionih logora u nacističkoj Nemačkoj (s obzirom na to da su kritički sociolozi došli iz Nemačke, mnogi su smatrali da su oni u svojim teorijama anticipirali užase koje je proizveo nacizam). U tim logorima, nacisti su svu svoju pažnju i energiju usmerili na cilj da unište što veći broj Jevreja, koristeći najefika­snija moguća sredstva za to (gasne komore). Tehnokratsko mi­šljenje služi interesu onih koji su na vlasti.

U kapitalizmu se i kapitalisti i proletarijat nalaze pod domi­nacijom tehnokratskog načina razmišljanja. Međutim, kritički teoretičari najviše su zabrinuti za proletarijat. Uzmimo, na pri­mer, pokretnu traku. Jedina briga koju ima radnik zaposlen na pokretnoj traci jeste da radi što je moguće efikasnije. Nepreki­dan pritisak pokretne trake ostavlja radnicima malo vremena da razmisle o tome kako obavljaju svoj posao i koliko je iscrpljujeće i zaglupljujuće to što svaki dan iznova ponavljaju jednu te istu radnju. Osim toga, on im ostavlja još manje vremena i energije da misle o ciljevima procesa proizvodnje ili o njegovim posledi-cama koje, recimo u automobilskoj industriji podrazumevaju hi­ljade ljudi koji svake godine stradaju u saobraćajnim nesrećama, zagađivanje vazduha, trošenje vrednih prirodnih resursa itd.

Ključni koncept Industrija znanja

Kritička škola žestoko je napadala industriju znanja. Na sli­čan način kao i kulturna industrija, taj koncept odnosi se na one delove društva koji se bave proizvodnjom i širenjem zna­nja, prvenstveno na istraživačke institute i univerzitete. Kao i kulturna industrija, ta mesta su unutar društva obezbedila sebi visok stepen autonomije koji im omogućuje da se redefinišu.

Industrija znanja - pojam kojim kritička teorija označava delove društva koji se bave proizvodnjom i širenjem znanja, prvenstveno istraživačke insti­tute i univerzitete. Kao i kulturna industrija, ta mesta su unutar društva obezbedila sebi visok stepen autonomije koji im omogućava da se re­definišu. Umesto da služe interesima celog društva, oni se usredsređuju na sopsrveni interes. Njihova jedina namera je da prošire i uvećaju svoj uticaj nad društvom.

SAVREMENE GRAND-TEORUE (2) 183

Umesto da služe interesima celog društva, oni se usredsreduju na sopstveni interes. Njihova jedina namera jeste da prošire i uvećaju svoj uticaj nad društvom. Istraživački instituti pomažu proizvodnju tehnologija koje su neophodne kulturnoj indu­striji, državi i kapitalistima. Na taj način, oni pomažu kapita­listima da ojačaju svoje pozicije i da još više učvrste svoju pre­vlast nad društvom. Univerziteti su počeli da služe nizu sličnih interesa. Sto je možda još važnije, oni ohrabruju tehnokratsko mišljenje koje zanemaruje razum. Univerzitetima dominiraju tehnokratski upravnici koji njima upravljaju kao i bilo koja druga birokratija. Oni studentima i profesorima nameću pra­vila. Osim toga, univerziteti dolaze pod sve veći uticaj poslov­nih ljudi, profesionalaca i tehničara koji u upravljanju fakulte­tima primenjuju tehnokratsko mišljenje. U njima sve više slabi uticaj liberalne filozofije i političke teorije koja naglašava upo­trebu razuma. Sve se podređuje tehnologiji. Konačno, ume­sto da podstiču studente na razmišljanje, univerziteti počinju sve više da liče na fabrike koje proizvode horde studenata. Cilj više nije da se od studenata naprave razumna ljudska bića, već da se proizvede što više studenata na što efikasniji način. Uni­verziteti su počeli da proizvode studente na isti način kao što fabrike proizvode automobile ili kobasice.

Ono što je izgubljeno u savremenom kapitalističkom društvu i u kapitalističkoj kulturi, a što predstavlja alternativu tehnokrat-skom mišljenu, jeste razum. Upotreba razuma omogućva lju­dima da sredstva koja upotrebljavaju za ostvarenje svojih ciljeva procenjuju u svedu vrhunskih ljudskih vrednosti kao što su prav­da, sloboda i sreća. Razum je za kritičke mislioce nada humanosti. Aušvic je, na primer, bio jedna racionalna zamisao, ali svakako ne i razumna. Da su nacisti upotrebljavali razum, a ne tehnokratsko mišljenje, holokaust se verovatno nikada ne bi desio, jer se sama njegova zamisao kosi sa svim postojećim ljudskim vrednostima. Nešto slično moglo bi se reći i za kapitalizam: on je veoma raci­onalan, ali ne i veoma razuman. Za kritičke teoretičare, nada se

Razum - upotreba razuma omogućava ljudima da sredstva koja upotreblja­vaju za ostvarenje svojih ciljeve procenjuju u svetlu vrhunskih ljudskih vrednosti kao što su pravda, sloboda i sreća.

L

184 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

nalazi u stvaranju društva kojim će vladati razum, a ne tehno­kratsko mišljenje, to jest društva u kome će humane vrednosati imati prioritet nad efikasnošću.

Drugim recima, uprkos prividnoj racionalnosti, kapitalizam je sistem protkan iracionalnostima. To nas dovodi do koncepta iracionalnosti racionalnosti, koji nam govori da racionalni sistemi neizbežno porađaju čitav niz iracionalnosti. U racionalnom svetu kapitalizma iracionalno je da sistem bude destruktivan za pojedin­ce i njihove potrebe i sposobnosti; da tehnologija od njih pravi „jednodimenzionalna bića"; da ih kulturna industrija kontroliše umesto da im pomaže da izraze svoje najsuptilnije želje i sposob­nosti; i da, uprkos postojanju sve većeg opšteg nivoa apsolutnog bogatstva, sistem stvara sve veći broj siromašnih, potčinjenih i ek-sploatisanih ljudi i ljudi nesposobnih da ispune svoje živote.

Pesimističan pogled na budućnost. Sve ovo, a posebno usredsređenost na povećanu racionalizaciju, dovelo je kritičke te­oretičare do jednog pesimističnog pogleda na budućnost, kome Marks i većina marksista nisu bili skloni. Kritički teoretičari nisu verovali da će doći trenutak kada će proletarijat zbaciti kapita­liste s vlasti. Umesto toga, oni su predviđali kontinuiranu i sve ekspanzivniju racionalizaciju u kulturi, tehnologiji i industri­ji znanja. Ne samo da se očekivalo da će svaka od ovih oblasti postajati sve racionalnija, već i da će postajati sve važnija. Bu­dućnost je otuda viđena kao neka vrsta gvozdenog kaveza koji se sastoji od sve racionalnijih kulturnih, tehnoloških i obrazovnih sistema koji sadejstvuju u kontroli ljudi i prave od njih jednodi­menzionalna bića. Takva slika budućnosti ima mnogo više zajed­ničkog s pesimističkim pogledom na savremeno društvo koji je izložio Maks Veber, nego s optimističkim pogledima na buduć­nost o kojima su govorili Marks i većina neomarksista.

Ovakva vrsta pesimističkog ramišljenja o budućnosti nije kri­tičke teoretičare približila drugim marksistima. Jer, marksisti ne bi trebalo da budu samo mislioci, već i ljudi od akcije, tj. ljudi koji pokušavaju da povezu svoju teoriju s revolucionarnom praksom. Pesimizam kritičkih teoretičara činio se nespojivim s mogućnošću

Iracionalnost racionalnosti - ideja da racionalni sistemi neizbežno porađaju čitav niz iracionalnosti.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) 185

delanja, a kamoli s revolucijom. Proletarijat je bio ostavljen da čeka na svoju neizbežnu sudbinu - zatvaranje u gvozdeni kavez racionalnosti usled konzumiranja dobara koje proizvodi kulturna industrija. Međutim, masa ovo uopšte nije doživljavala kao neku neprijatnu sudbinu. Zapravo, gvozdeni kavez je napravljen da bude vrlo prijatan i udoban. On je lepo uređen i opremljen na-meštajem. U njemu se mogu pronaći različita poželjna dobra kao što su časopisi Glorija ili Story; kućni aparati, kao što su mašine za pranje sudova ili mikrotalasne rerne; televizori, DVD-plejeri, muzički diskovi i filmovi koje ste oduvek želeli da imate. Tu su takođe računari na kojima neprekidno možete da igrate video igre ili pomoću kojih, ako se priključite na Interent, možete da idete u kupovinu. Ljudi su zavoleli svoje kaveze i žele da ih napune što većim brojem dobara koje kapitalistički sistem neprekidno izba­cuje na tržište. Međutim, prema kritičkoj teoriji, upravo u tome leži problem. Zaljubljeni u svoje kaveze i igračke koje se u njima nalaze, ljudi ne vide razlog za protest; zaista, oni više uopšte nisu u stanju da shvate da postoje problemi kao što su eksploatacija i kontrola. Konačno, ti privlačni i prijatni metodi kontrole daleko su efikasniji od represivne kontrole kapitalista koja je karakterisala rani kapitalizam.

Od fordizma do postfordizma

Druga neomarkistička grand-teorija opisuje i analizira pre­lazak društva od fordizma u postfordizam.

Fordizam je pojam koji se odnosi na ideje, principe i siste­me koje je postavio Henri Ford u ranom 20. veku. Ford je postao poznat po tome što je u svoju fabriku automobila uveo mehani­zam pokretne trake, nakon čega su automobili počeli masovno da se proizvode. Uspeh Fordove inovacije naveo je mnoge druge

Fordizam - pojam koji se odnosi na ideje, principe i sisteme koje je početkom 20. veka postavio Henri Ford, a čiji je izraz stvaranje pokretne trake u njegovoj fabrici automobila, nakon čije upotrebe su automobili počeli masovno da se proizvode. Uspeh Fordove inovacije naveo je mnoge dru­ge proizvođače da i oni uvedu mehanizam pokretne trake kako bi mogli da ispune potrebe proizvodnje i postignu masovnu proizvodnju dobara.

186 D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN!

proizvođače da prilagode mehanizam pokretne trake potrebama svoje proizvodnje i otpočnu masovnu proizvodnju dobara.

Taj sistem uspešno je funkcionisao kroz najveći deo 20. veka, ali je počeo da opada tokom 1970-ih godina, naročito na­kon naftne krize iz 1973. godine, uspona japanske automobilske industrije i saznanja da američke automobilske kompanije mora­ju da promene način proizvodnje. Kada je bila na svom vrhun­cu, masovna proizvodnja koja se zasnivala na konceptu pokretne trake došla je pod veliki udar kritičara, pogotovo neomarksistič-kih teoretičara. Pokretna traka je viđena kao ekstreman primer kapitalističkog mehanizma pomoću kojeg se eksploatišu i kon-trolišu radnici.

Ovo su glavne karakteristike fordizma:

1. Sistem masovne proizvodnje orijentisan je na proizvod­nju homogenih proizvoda. Parafrazirajući Henrija Forda, možemo da kažemo da su potrošači na prelomu prošlog veka mogli da kupe svoj model T „forda" u bilo kojoj boji dokle god je ta boja bila crna. Tokom godina, potro­šačima je ponuđen veći izbor opcija, ali su to bile zane-marljive varijacije, a automobili su u suštini ostali isti.

2. Fordistički sistemi bili su zasnovani na nefleksibilnim tehnologijama kao što je pokretna traka. Budući da su na tržište neprekidno izbacivali isti proizvod i da su hteli da obezbede što je moguće veću uniformnost među au­tomobilima, proizvođačima automobila bila je potrebna nefleksibilna tehnologija. Fleksibilnije tehnologije vodile bi ka neželjenim varijacijama u proizvodima. Iako je ne­fleksibilnost obezbeđivala uniformnost proizvoda, ona je stvarala čitav niz problema. Recimo, bilo je teško da se pokretna traka adaptira na proizvodnju dobara kada su uvedeni proizvodi s više opcija i varijacija. Osim toga, kada bi došlo vreme da se uvede novi model (to se obič­no dešavalo svake tri godine), proizvodna traka morala je da se preuredi za njegovu proizvodnju. To je zahtevalo da proizvodna linija bude zatvorena mesecima.

3. Kao dopuna nefleksibilnosti tehnologije, stvorene su stan-dardizovane rutine koje su potom nametnute radnicima.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) 187

To je doprinosilo još većoj uniformnosti proizvoda. Me­đutim, to je takode stvaralo probleme. Radnici koji su bili naučeni da isprate standardnu rutinu nisu znali kako da izađu na kraj s nepredviđenim situacijama i vanred-nim stanjima. Nadalje, budući da je zahtevana sve veća raznolikost u proizvodima, radnici koji su obrazovani za nefleksibilne tehnologije nisu bili u stanju da se brzo pri­lagode fleksibilnosti koja je bila neophodna da bi se izaš­lo na kraj sa sve većom diverzifikacijom.

4. Fordistički sistemi bili su orijentisani na progresivno po­dizanje produktivnosti: osnovni cilj bio je proizvodnja više dobara uz niže troškove. Povećanje je postizano na različite načine. Cilj je bio da se postigne ekonomija obi­ma tako što će se u istim uslovima proizvoditi veći broj proizvoda. Sto je više proizvođeno, to se trošak proizvod­nje svakog narednog proizvoda sve više smanjivao. Pro­duktivnost se takode uvećavala putem „dekvalifikacije" radnika. Svaki radnik imao je zaduženje da neprekidno ponavlja jedan te isti jednostavan zadatak. Proces proi­zvodnje neprekidno je unapređivan i ubrzavan da bi se produktivnost još više podigla. Produktivnost jeste dra­matično porasla, ali je jedna stvar u takvom ubrzanom sistemu morala da trpi: kvalitet proizvoda. Tako se po­četkom sedamdesetih godina kvalitet američkih automo­bila znatno srozao, što je njihove proizvođače dovelo u podređen položaj u takmičenju s arogantnim japanskim proizvođačima automobila.

5. Paralelno s visokobirokaratizovanim fordističkim proi­zvodnim sistemima nastali su masovni radnički sindika­ti koji su funkcionisali na sličan, birokratizovan način. Nezadovoljni platama i dekvalifikovanim poslovima koji su od njih vrlo malo zahtevali, kao i ubrzanom proi­zvodnjom koja im je ostavljala sve manje vremena za od­mor, fordistički radnici su se masovno okrenuli velikim sindikatima. To je dovelo do perioda konfrontacije iz­među velikih sindikata i velikih korporacija, nakon čega su usledili dugački i skupi štrajkovi. Moćni sindikati

188 D Z O R D Ž R ICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

(na primer, Ujedinjeni automobilski radnici) uspeli su da obezbede lukrativne ugovore za svoje članove, iako su plate i drugi uslovi bili jedinstveni za različite tipove rad­nika u celoj industriji. Drugim recima, nagrada za radni­ke koji su bili iznad prošeka bila je mala ili je uopšte nije bilo. To je rezultiralo minimalnim zalaganjem na poslu i uvećalo problem kvaliteta s kojim su se suočili proizvo­đači automobila i druge kompanije.

6. Homogenosti u proizvodnji odgovarala je homogenost u potrošnji. To je bilo jasno iz Fordove najave crnog T-mo-dela. Iako su potrošači dobili veći izbor, ne samo među automobilima već i među mnogim drugim proizvodima, suština fordističkog sistema ostala je masovna proizvodnja i prodaja homogenih proizvoda koji liče jedni na druge. Na primer, tinejdžeri su imali veoma sužen izbor prilikom kupovine patika. Jedan tip je korišćen u praktično svim sportskim aktivnostima. Radnici u fordističkoj industriji morali su da se bave neinspirativnim, repetitivnim poslo­vima. Isti ti ljudi su kao potrošači imali „izbor" između neinspirativnih potrošnih dobara koja se nisu razlikovala od svega onoga što su kupovali drugi ljudi.

Postfordizam. U poslednjih nekoliko decenija postfordizam je zamenio fordizam u mnogim oblastima proizvodnje. Taj novi sistem zasniva se na čitavom nizu karakteristika koje, kao što se vidi iz samog imena, predstavljaju oštar kontrast fordizmu:

1. Postfordistički sistemi orijentisani su na proizvodnju či­tavog niza visokospecijalizovanih proizvoda. Umesto da se proizvodi jedan tip crnog automobila, automobilske kompanije sada proizvode automobile u čitavoj lepezi boja. Osim toga, ti automobili imaju pregršt novih opci­ja. Nadalje, iako je Fordov T-model bio veoma funkcio­nalan, on nije bio najbolje stilski osmišljen. (Kasniji auto­mobili imali su stilske nedostatke i bili su lošeg kvaliteta.)

Postfordizam - sistem proizvodnje koji je, za razliku od fordizma, orijenti-san na proizvodnju heterogenih, prilagođenih proizvoda koji zahtevaju fleksibilnije tehnologije i fleksibilnije radnike i koji dovode do veće he­terogenosti u potrošnji.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) 189

Postfordistički sistemi orijentisani su na proizvodnju do­bara koja zadovaljavaju najviše kriterijume, kako u pogle­du stila, tako i u pogledu kvaliteta.

2. U želji da proizvedu što veći broj različitih proizvoda, postfordistički proizvodni sistemi postali su veoma flek­sibilni. Proizvodni tokovi uglavnom su kratki, a prebaci­vanje na različite stilove mora da se obavi brzo i relativ­no jeftino. Na primer, ista tehnologija trebalo bi da ima mogućnost da se brzo premesti s proizvodnje patika za trčanje na prizvodnju patika za košarku. Međutim, dok se nalazi u jednom proizvodnom toku, tehnologija mora da bude u stanju da na tržište izbaci čitav niz identičnih proizvoda. Čak i u postfordističkom sistemu nema pro­stora za neželjene varijacije u proizvodnji.

3. Kao i tehnologija, fleksibilniji moraju da budu i radnici. Radnici su u fordističkom sistemu stalno obavljali jedan te isti zadatak iz početka; u postfordističkom sistemu radnici dobijaju priliku da obavljaju čitav niz različitih zadataka kad god proizvodnja mora da se prebaci s jed­nog proizvoda na drugi. Radnik može da obavlja jedan skup zadataka na proizvodnji patika za trčanje, ali i dru­gi tip zadataka kada se proizvodnja prebaci na patike za košarku. Fleksibilnost u poslu takode zahteva sposobnost da se radnici brzo i neprekidno prilagođavaju nepredvi-divim situacijama i vanrednim stanjima. Osim toga, u postfordističkom svetu stilovi i ukusi potrošača menjaju se veoma brzo. Zbog toga radnici moraju da budu spo­sobni da se prilagode proizvodnji različitih proizvoda iz nedelje u nedelju i iz meseca u mesec.

4. Iako visok nivo produktivnosti ostaje norma i u postfor­dističkom sistemu, trend ka dekvalifikaciji je usporen, pa čak i obrnut. Umesto radnika koji poseduju samo jednu veštinu, postfordistički sistemi zahtevaju radnike koji poseduju čitav niz različitih veština. Nadalje, ume­sto radnika-mašina koji neprekidno ponavljaju isti zada­tak iz početka, ovi sistemi zahtevaju kreativnije i misleće radnike koji su sposobni da izađu na kraj s promenama

190 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOR

i nepredviđenim situacijama. Iako se proizvodni tok o vija bez problema i zastoja, od radnika se zahteva da rat isto tako brzo kao i njihovi prethodnici. Poslovi u po; fordističkom sistemu daleko su zahtevniji od onih iz fc dističkog sistema.

5. Zamenom masovnog radnika specijalizovanim radnikor veliki birokratizovani radnički sindikati izgubili su sv i ju privlačnost. Kao rezultat toga, radnički pokret u SA dramatično je oslabio, uglavnom ostavljajući radnike c sami izađu na kraj s poslodavcima kako znaju i umej posledica toga bila je manja sigurnost posla od one ko je postojala u fordističkoj eri. Međutim, u postfordistii kom svetu radnici imaju mogućnost da lako napuste pc sao i nađu novi. Oni sada mogu lako da pređu s jedne posla na drugi posao i zbog toga su možda manje zabr nuti kada izgube posao. Međutim, dok to svakako va: u nekim privrednim granama, postoje i privredne grar u kojima to nije moguće. Otuda i postfordistički sister predstavlja jedno zastrašujuće i preteče profesionaln okruženje.

6. Konačno, heterogenost u proizvodnji povezana je sa slic nom heterogenošću u potrošnji. Ovo se ponekad nazrv procesom patikizacije (engleski, sneakerization). Umest jednog ili nekoliko tipova patika, današnji potrošač mogu da biraju između nekoliko stotina različitih tipc va patika. Patike su prošle kroz takvu specijalizaciju d danas postoje posebne patike za svaku aktivnost koja s može zamisliti: postoje patike za džogiranje, za aktivni hodanje, za šetnju, fudbal, košarku, rukomet, patike z kišu, zimu, leto, za otvoren i zatvoren prostor itd. Osin toga, patika koja se nekada nije odlikovala nekim poseb nim stilom, sada je postala prepuna stilskih varijacija Postfordistički potrošač, kao i postfordistički radnik, živ u jednom diverzifikovanijem svetu.

Patikizacija - kao što u savremenom svetu postoji čitav niz različitih vrsta pa tika dostupnih potrošaču, postfordističko društvo odlikuje slična vrst; heterogenosti u mnogim drugim oblastima potrošnje.

190 DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

i nepredviđenim situacijama. Iako se proizvodni tok od­vija bez problema i zastoja, od radnika se zahteva da rade isto tako brzo kao i njihovi prethodnici. Poslovi u post­fordističkom sistemu daleko su zahtevniji od onih iz for-dističkog sistema.

5. Zamenom masovnog radnika specijalizovanim radnikom, veliki birokratizovani radnički sindikati izgubili su svo­ju privlačnost. Kao rezultat toga, radnički pokret u SAD dramatično je oslabio, uglavnom ostavljajući radnike da sami izađu na kraj s poslodavcima kako znaju i umeju; posledica toga bila je manja sigurnost posla od one koja je postojala u fordističkoj eri. Međutim, u postfordistič­kom svetu radnici imaju mogućnost da lako napuste po­sao i nađu novi. Oni sada mogu lako da pređu s jednog posla na drugi posao i zbog toga su možda manje zabri­nuti kada izgube posao. Međutim, dok to svakako važi u nekim privrednim granama, postoje i privredne grane u kojima to nije moguće. Otuda i postfordistički sistem predstavlja jedno zastrašujuće i preteče profesionalno okruženje.

6. Konačno, heterogenost u proizvodnji povezana je sa slič­nom heterogenošću u potrošnji. Ovo se ponekad naziva procesom patikizacije (engleski, sneakerization). Umesto jednog ili nekoliko tipova patika, današnji potrošači mogu da biraju između nekoliko stotina različitih tipo­va patika. Patike su prošle kroz takvu specijalizaciju da danas postoje posebne patike za svaku aktivnost koja se može zamisliti: postoje patike za džogiranje, za aktivno hodanje, za šetnju, fudbal, košarku, rukomet, patike za kišu, zimu, leto, za otvoren i zatvoren prostor itd. Osim toga, patika koja se nekada nije odlikovala nekim poseb­nim stilom, sada je postala prepuna stilskih varijacija. Postfordistički potrošač, kao i postfordistički radnik, živi u jednom diverzifikovanijem svetu.

Patikizacija - kao što u savremenom svetu postoji čitav niz različitih vrsta pa­tika dostupnih potrošaču, postfordističko društvo odlikuje slična vrsta heterogenosti u mnogim drugim oblastima potrošnje.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) 191

Međutim, u prihvatanju teze da smo prešli iz fordizma u postfordizam, moramo da budemo oprezni. Nije moguće jasno odrediti trenutak kada je fordizam ustupio mesto postfordizmu. Čak i ako prihvatimo ideju da se današnji svet može precizno opisati konceptom postfordizma, mnogi elementi fordizma op-staju i danas. Pokretne trake s kratkim proizvodnim tokovima i dalje su pokretne trake. Mnogi uslužni poslovi koje danas po­vezujemo s postfordizmom organizovani su po principu fordi-stičkih pokretnih traka. Oni koji nam spremaju hamburgere ili pice u restoranima brze hrane, često to rade na isti način kao što radnici u fabrici automobila sklapaju automobile na pokretnoj traci. Samo što umesto da sklapaju automobil ili patiku, oni u hamburger ili u picu dodaju različite sastojke. Zbog sličnosti iz­među elemenata fordizma i industrije restorana brze hrane, taj proces nazvao sam mekdonaldizmom (glava 10). Proces je sličan fordizmu, jer se zasniva na homogenim proizvodima, rigidnim tehnologijama, standardizovanim radnim rutinama (dekvalifika-ciji), homogenizaciji radnika i potrošača itd.

Da li postfordizam predstavlja rešenje za probleme koje je radnicima stvorio fordizam? Zapravo, postoje značajni dokazi da postfordistički radnici rade brže i teže od svojih predhodnika, da su pod još većim stresom i da su eksploatisaniji od fordističkih radnika.

Ključni koncept Moderni svetski sistem

Imanuel Volerstin (1930) izabrao je drugačiju jedinicu analize od onih koje su koristili mnogi marksistički mislioci. On nije analizirao radnike, klase i države, jer je smatrao da oni pruža­ju preuzak okvir za ono što on hoće da dokaže. Umesto toga, Volerstin analizira ekonomske entitete koji počivaju na podeli rada koja nije ograničena političkim ili kulturnim granicama.

Mekdonaldizam - proces koji se prvo javio u industriji brze ishrane i sličan je fordizmu jer se zasniva na homogenim proizvodima, rigidnim tehnolo­gijama, standardizovanim radnim rutinama, dekvalifikaciji i homogeni­zaciji radnika i potrošača.

192 DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORE*J

On zaključuje da je glavna jedinica analize svetski sistem: to je samodovoljan društveni sistem sa skupom granica i konač­nim životnim vekom (on ne traje večno). Iznutra, sistem se sastoji od različitih društvenih struktura i društvenih grupa. Volerstin je smatrao da se takvi sistemi održavaju pomoću či­tavog niza sila koje se nalaze u inherentnoj tenziji. Te sile uvek imaju potencijal da sistem rasture u paramparčad. Volerstin je tvrdio da su do sada postojala samo dva tipa svet-skog sistema: prvi je svetska imperija (recimo, Rimsko carstvo), a drugi moderna kapitalistička svetska ekonomija. Svetska im­perija bila je zasnovana na političkoj (i vojnoj) dominaciji, dok je kapitalistički svetski sistem zasnovan na ekonomskoj domi­naciji. Kapitalistički svetski sistem stabilniji je od svetske im- • perije iz nekoliko razloga. On ima širu bazu, jer obuhvata više država. Osim toga, on ima ugrađen proces ekonomske stabili­zacije. Posebni politički entiteti unutar kapitalističkog svetskog sistema sposobni su da apsorbuju sve gubitke koji nastaju, dok ekonomska dobit odlazi u privatne ruke. Volerstin je predvideo mogućnost pojave trećeg svetskog sistema, socijalističke svetske vlade. Dok kapitalistička svetska privreda razdvaja političku i ekonomsku sferu, socijalistička svetska privreda ih reintegriše. Unutar kapitalističkog svetskog privrednog sistema postoji centar, tj. dominantna geografska oblast koja eksploatiše osta­tak sistema. Periferija se sastoji od onih oblasti koje snabdeva-ju centar sirovinama i koje on uveliko eksploatiše. Poluperiferi-ja je rezidualna kategorija koja obuhvata skup regiona koji se nalaze između onih koji etčsploatišu i onih koji su eksploatisani. Za Volerstina, međunarodna podela eksploatacije se ne definiše državnim granicama nego ekonomskom podelom rada u svetu.

Svetski sistem - ogroman privredni entitet koji počiva na podeli rada i koi nije sputan političkim i kulturnim granicama. To je društveni sistem sastavljen od različitih društvenih struktura i društvenih grupa. On c uglavnom samodovoljan, ima skup granica i određen vek trajanja.

Centar - geografska oblast koja dominira kapitalističkom svetskom privi­dom i eksploatiše ostatak sistema.

Periferija - oblasti kapitalističke svetske privrede koje snabdevaju centar sL-> vinama i koje on uveliko eksploatiše.

Poluperiferija - rezidualna kategorija kapitalističke svetske ekonomije kos obuhvata skup regiona koji se nalaze između centra (eksploatatora . periferije (eksploatisanih).

SUVREMENE GRAND-TEORIJE (2) 193

PROCES CIVILIZOVANJA

Najvažnije delo Norberta Elijasa (1897-1990) jeste studi­ja o dugom istorijskom razvoju koji on naziva procesom civi-lizovanja. Elijas započinje svoje istraživanje u srednjovekovnoj Evropi. Predmet tog istraživanja jeste svakodnevno ponašanje. Izvor informacija koje Elijas koristi najvećim delom su knjige o manirima pisane između 13. i 19. veka. Proučavajući te knjige on je uočio dugotrajne promene u manirima i u svakodnevnom ponašanju. Naime, svakodnevno ponašanje koje je nekada bilo prihvatljivo, tokom vremena postaje sve neprihvatljivije. Danas mnogo više obraćamo pažnju na svakodnevna ponašanja drugih ljudi, bolje ih razumemo i, možda najvažnije od svega, mnoga od njih smatramo nepodnošljivim. Ono što smo nekada sma­trali normalnim, sada nas uznemirava ili se možda toga stidimo; ono što je nekada bilo javno, sada se krije. Kada primetimo da drugi smatraju da je neka vrsta svakodnevnog ponašanja uvred­ljiva, pokušavamo da ga sakrijemo od javnosti.

Primeri procesa civilizovanja

Razmotrimo neke primere o obedovanju za stolom. U 13. veku, većina ljudi smatrala je prihvatljivim da se, tokom ručka, kosti životinja oglođu, a potom vrate u tanjir za serviranje. Tek kada bi ih drugi upozorili da je to uvredljivo ponašanje oni bi toga postajali i sami svesni. Većini ljudi takode je morala da se skrene pažnja da je neprihvatljivo da čačkaju nos dok jedu. Činjenica da :e postojala potreba da se ljudi opominju zbog takvog ponašanja, asno pokazuje da je ono mnogima od njih bilo potpuno normal­no. Mnogi se tog ponašanja nisu stideli, jer nisu znali da bi ono moglo da predstavlja necivilizovano ponašanje. Međutim, kako sa decenije i vekovi prolazili lekcije su naučene, a sve veća pažnja posvećivana je knjigama o manirima koje nam objašnjavaju zbog čega za stolom nije pristojno čačkati nos. Kada je čačkanje nosa konačno postalo radnja koju ljudi (osim male dece) obavljaju kada Si ruko ne gleda, pažnja se okrenula drugom, manje šokantnom ponašanju. Na primer, neki dokumenti iz 16. veka opominju ljude

194 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREM

da tokom jela ne oblizuju prste i da ih ne umaču u sos da bi ga promešali. Danas se za stolom to više ne radi.

Sličan trend nalazimo i kod raznih prirodnih funkcija, kao što je puštanje vetrova. U jednoj knjizi za školsku decu iz 14. veka nalazimo razne savete o takvom ponašanju:

• Bolje je ispuštati vetrove bez zvuka. • Međutim, bolje je da se vetar ispusti uz zvuk nego da se

zadrži. • Da ne bi uvredio druge dok ispuštaš zvuk, čvrsto stisni

zadnjicu. • Da bi prikrio zvuk koji nastaje prilikom ispuštanja vetra.

najbolje je da se istovremeno glasno nakašlješ.

Kao što smo već rekli, postojanje potrebe da se ponudi savet 0 lepim manirima jasno ukazuje na to da je javno ispuštanje ve­trova, često veoma bučno, nekada bilo uobičajena pojava. Jasno je da u civilizovanijem, 21. veku, ne bi bilo potrebe za takvim dokumentima ili takvim upozorenjima. Danas mali broj ljudi glasno ispušta vetrove u javnosti, izuzev ako to baš ne može da iz-begne ili ako misli da nema nikoga u okolini. Kako to Elijas kaže. granica srama se pomerila, obuhvatajući i ispuštanje vetrova.

Duvanje nosa išlo je istim putem. U nekim knjigama o lepom ponašanju iz 15. veka, ljudi se upozoravaju da ne mogu da duvaju 1 brišu nos istom rukom kojom jedu meso. U sličnim knjigama iz 16. veka ljudi se opominju da ne otvaraju maramicu nakon što su u nju izduvali nos, i da zatim s čuđenjem gledaju u njen sadržaj. Međutim, iako su se saveti o duvanju nosa delili i u 18. veku, takvo ponašanje je uglavnom nestalo, jer su ljudi počeli da ga se stide.

Ista sudbina zadesila je i seksualne odnose. U srednjem veku nije bilo neuobičajeno da muškarci i žene, koji su možda bili tek malo više od poznanika, provedu noć zajedno u istoj sobi i spava­ju nagi. Takode, nakon što bi neko srednjovekovno venčanje bilo završeno, čitava povorka ljudi pratila bi mladu i mladoženju do kreveta u kome bi mladenci trebalo da provedu prvu bračnu noć. Deveruša bi potom obnažila mladu. Da bi se brak smatrao važe­ćim, mlada i mladoženja su morali zajedno da legnu u krevet u prisustvu drugih. Sve to, naravno, danas nije uobičajeno, a mlada i mladoženja provode svoje prve bračne noći daleko od očiju sveta.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) 195

Norbert Elijas Biografska skica

Norbert Elijas imao je interesantnu i poučnu karijeru. Najvažni­ja dela napisao je 1930-ih, ali je u to vreme, kao i godinama na­

kon toga, bio ignorisan. Tokom Drugog svetskog rata, i skoro čitavu deceniju ka­snije, Elijas nije imao stalni posao, osta­jući marginalac u britanskim akadem­skim krugovima. Međutim 1954. godine Elijas dobija ponudu za dve akademske pozicije i prihvata jednu od njih, na Le-steru. Elijas započinje svoju formalnu akademsku karijeru u 57. godini života! Njegova karijera procvetala je na Leste-ru, gde je objavio čitav niz važnih rado­

va. Međutim, ubrzo se razočarao profesurom, jer nije uspeo da institucionalizuje razvojni pristup koji je trabalo da predstav­lja alternativu tada dominantnom statičkom pristupu (koji su branili Talkot Parsons i drugi). Takode je bio razočaran time što je samo nekoliko studenata prihvatilo njegov pristup; ostao je usamljeni glas u divljini Lestera, gde su ga studenti smatrali ekscentrikom iz prošlosti. Prisećajući se tog osećaja autsajder-stva, Elijas navodi san koji je neprekidno sanjao tih godina. U snu, Elijas razgovara telefonom i čuje glas s druge strane žice koji ponavlja: „Možeš li da pričaš glasnije? Ne mogu da te čujem". Tokom svih godina koje je Elijas proveo na Lesteru, ni jedna njegova knjiga nije prevedena na engleski, a tek je ne­koliko engleskih sociologa toga doba moglo da čita nemački. Međutim, na kontinentu, posebno u Holandiji i u Nemačkoj, sociolozi su počeli da otkrivaju Elijasov rad tokom 1950-tih i 1960-tih godina. Tokom 1970-ih, Elijas je počeo da dobija ne samo akademska, već i javna priznanja u Evropi. Do kraja svog života, dobio je veliki broj značajnih akademskih nagrada.

196 DZORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

Objašnjenje promena: produženje lanaca zavisnosti

Elijas je opisao istorijske promene u svakodnevnom ponaša­nju. Međutim, na koji način je on objasnio te promene? Iako je Elijas objašnjavao promene u svakodnevnom ponašanju (mikro-nivo), ono što objašnjava te promene nalazi se, barem na početku, na makronivou, to jest na nivou države. Ključni razvoj Elijas je video u pojavi jakog državnog vladara, tj. kralja. S kraljem se poja­vio stabilni centralni upravljački aparat kojim je bilo moguće kon-trolisati prikupljanje poreza i vođenje ratova. Oko kralja se razvio i dvor, na kome je moć bila relativno jednako raspodeljena. Pojava dvora od presudne je važnosti za Elijasov argument.

Pre pojave dvora, najveću važnost imali su ratnici. Oni su mogli da upotrebe silu zato što su sa ostatkom društva bili po­vezani onim što Elijas naziva kratki lanci zavisnosti. Drugim re­cima, relativno mali broj ljudi zavisio je od ratnika, a i oni sami zavisili su od malog broja ljudi. Sledstveno, kada su ratnici pri-menjivali silu, to je pogađalo one kojima je ta sila bila namenje-na, kao i relativno mali broj drugih ljudi. Na neki način, ratnici su bili slobodni da upotrebe silu, budući da to nije pogađalo ih remetilo njihove veze s većim delom društva. Za razliku od njih, dvorski plemići razvili su dugačke lance zavisnosti, koji su spre­čavali upotrebu nasilja. Naime, dvorani su bili zavisni od onih koji su ih snabdevali potrebnim dobrima i uslugama (ratnici su imali daleko manje potreba i želja od dvorana), a drugi su zavisi­li od dvorana zbog istog tog posla. Da su dvorani primenili silu, to bi pogodilo veliki broj ljudi, možda čak i društvo kao celinu. Dugački lanci zavisnosti prisilili su plemiće da obraćaju sve više pažnje na potrebe i očekivanja drugih. Vodeći računa o drugima (neplemićima), plemići su se uzdržavali od upotrebe sile protiv njih. Čak je bilo manje verovatno da će primeniti silu protiv onih koji su uvredili ljude koji su se nalazili u njihovim lancima zavisnosti. Još jedan činilac koji je sprečavao plemiće da upotre­bljavaju nasilje bio je taj što kralj nije kontrolisao samo novac neophodan za kupovinu oružja, već i samu upotrebu tog oružja.

Lanci zavisnosti — lanci veza koji obuhvataju one ljude od kojih je pojedinac zavisan, kao i međusobna zavisnost ljudi jednih od drugih.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) 197

Sada se postavlja sledeće pitanje: kakve veze ima pramena na vrhu društva (među plemićima i unutar njihovih lanaca zavisno­sti) s kopanjem nosa i puštanjem vetrova? Odgovor je da su situa­cija u kojoj su se nalazili ljudi s dvora i njihovo ponašanje postali realnost za sve veći broj ljudi u čitavom društvu. Drugim recima, ponašanje se s dvora „prelilo" na ponašanje u društvu. Lanci zavi­snosti bili su sve duži za sve veći broj ljudi. Kao rezultat toga, veći­na ljudi, kao i dvorani sami, počela je da izlazi u susret potrebama ljudi koji ih okružuju. Svako je počeo da brine o svakom. Duži lanci zavisnosti značili su da bi svako necivilizovano ponašanje prema drugima pogodilo ne samo ljude u njihovom neposrednom okruženju, već i veliki broj ljudi koje možda nikada nisu videli, ali koji takode predstavljaju deo istog tog dugačkog lanca zavisnosti i nalaze se na njegovom kraju. Prema tome, ukoliko bi neko kopao nos za stolom ili puštao vetrove na balu, veliki broj ljudi bi napo-sletku saznao za takvo ponašanje. Saznanje o toj novoj realnosti i sve veća osetljivost za nju navela je ljude da budu sve obazriviji prilikom puštanja gasova ili kopanja nosa u javnosti.

Tokom vremena, ljudi su sve više brinuli kako se odnose prema svojim biološkim potrebama u javnosti. Počeli su sve bo­lje da ih kontrolišu. Mogli bismo da mislimo da je to odličan razvoj. Zar nam nije svima bolje kada su ljudi manje nasilni ili se uzdržavaju od puštanja vetrova u našem prisustvu? Život je po­stao manje opasan, manje prost, manje nepredvidiv; ali je takode postao manje uzbudljiv i interesantan. Budući da im je zabra­njeno da se ponašaju kako im padne na pamet, ljudi osećaju sve veći pritisak, nespokoj i dosadu.

Ključni koncept Figuracije

Elijas je pokušao da prevazide tendenciju sociologa da po­vlače razliku između pojedinaca i društva. Da bi ostvario svoj integrativni cilj (vidi glavu 7), Elijas je predložio koncept figu­racije. To je ideja koja nam omogućava da prevaziđemo našu nesposobnost da o ljudima istovremeno razmišljamo i kao o pojedincima i kao o društvima.

198 D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Figuracije bi, pre svega, trebalo da se shvate kao proce­si. Zapravo, Elijas je kasnije, da bi opisao svoj rad, počeo da upotrebljava pojam procesna sociologija. Figuracije su društve­ni procesi koji podrazumevaju međuzavisnost i isprepletanost ljudi. Figuracije nisu strukture koje na ljudske odnose deluju eksterno i prisilno; one su same ti međuodnosi. Pojedinci su, po Elijasu, otvoreni i međuzavisni, a figuracije se sastoje od takvih pojedinaca. Moć je od ključnog značaja za društvene figuracije, a one su, kao posledica toga, neprekidno u protoku. Figuracije nastaju i razvijaju se, ali uglavnom na jedan nevid­ljiv i neplanirani način.

Od središnjeg značaja za ovu diskusiju jeste činjenica da se ideja figuracija primenjuje na sve društvene fenomene iz­među malih grupa i društava, pa čak i na Kinu koja ima preko milijardu stanovnika.

Elijas odbija da se bavi odnosima između pojedinaca i društva. Drugim recima, i pojedinci i društva (kao i svaki druš­tveni fenomen između njih) podrazumevaju ljude - ljudske od­nose. Koncept lanaca međuzavisnosti trebalo bi da pruži dobru ilusrarciju onoga što Elijas želi da izrazi konceptom figuracije koji predstavlja suštinu njegove sociološke misli. Njega interesu-je na koji način se ljudi povezuju i zašto te veze nastaju. Njegov koncept figuracije povezan je s idejom da su pojedinci otvoreni za odnose s drugim pojedincima i da se nalaze u me­đuzavisnom odnosu s njima. On tvrdi da najveći broj sociolo­ga upotrebljava koncept izolovane individue koja je potpuno nezavisna od drugih ljjjdskih bića. Takva slika nije pogodna za teoriju figuracije. Da bi figuraciona socilogija bila moguća, neophodna je slika otvorenog i međuzavisnog aktera.

Studija slučaja: lov na lisice

Pored analize dugog istorijskog perioda, Elijas takode prime­njuje svoje ideje na posebne oblasti kao što je, recimo, sport, naro­čito lov na lisice. On smatra da se kroz istoriju može primetiti opšte

Figuracije - društveni procesi koji podrazumevaju isprepletanost ljudi koji se posmatraju kao otvoreni i nezavisni. Moć ima ključni značaj za društve­ne figuracije; one su neprekidno u protoku. Figuracije nastaju i razvija­ju se, ali uglavnom na jedan nevidljiv i neplaniran način.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) 199

opadanje nasilja u sportu. Lov na lisice u početku je bio veoma nasilan sport. Uobičajeni ritual sastojao se u tome da se lisica najpre ubije, a potom pojede. Međutim, tokom godina, lov na lisice postajao je sve civilizovaniji. (U Velikoj Britaniji on je za­branjen zakonom iz 2005. godine). Na primer, umesto da ljudi ubiju lisicu, ubijaju je lovački psi. Pored toga, više nije obavezno da ljudi na kraju lova pojedu lisicu. Međutim, s takvim razvo­jem sporta dolazi dosada. Lov na lisice i mnogi drugi sportovi postali su manje interesantni i manje uzbudljivi nego što su to nekada bili. Potreba za većim uzbuđenjem odražava se u porastu nasilja koje često izbija na evropskim, a posebno na britanskim fudbalskim utakmicama. Osim toga, nasilje nije sasvim nestalo iz društvenog života. Ono se po pravilu može naći po kafanama i na ulicama, kao i u čarkama ili otvorenim ratovima između dr­žava. Moguće je da ima istine u tvrdnji da bi dozvola da u spor­tu bude više nasilja i da sport bude manje civilizovan dovela do smanjivanja nasilja u drugim društvenim odnosima. Uopšteno govoreći, Elijas ne smatra da je civilizacija nužno dobra. Manje civilizovana društva imaju mnoge prednosti nad civilizovanijim društvima. Sve veća civilizovanost često podrazumeva gubitak drugih aspekata života koji su ljudima važni.

KOLONIZACIJA SVETA ŽIVOTA

Jirgen Habermas (1929) je neomarksistički teoretičar. Za­pravo, u mladosti, on je kao naučnik direktno povezivan za kri-ričku školu. Iako je dao značajan doprinos kritičkoj teoriji, Ha­bermas je s vremenom marksističku teoriju integrisao s mnogim drugim teorijskim uvidima da bi došao do posebnog skupa teo­rijskih ideja. Plod te integracije jeste njegova grand-teorija o sve većoj kolonizaciji sveta života.

Razumevanje Habermasovog koncepta kolonizacije sveta üvota zahteva prethodno razumevanje koncepta sveta života i si­stema kao njegovog kolonizatora.

2 0 0 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Svet života, sistem i kolonizacija

Koncept sveta života (nemački, Lebensiveli) skovao je Alfred Sic (s ostalim pripadnicima fenomenološke sociologije) da bi opi­sao svet svakodnevnog života. Sic se prvenstveno interesovao za intersubjektivne odnose unutar sveta života. Habermas, među­tim, tom konceptu želi da priđe na jedan drugačiji način. On je prvenstveno zainteresovan za interpersonalnu komunikaciju koja se odvija u svetu života. Idealno gledano, ta komunikacija trebalo bi da bude slobodna i otvorena, tj. lišena ograničenja bilo koje vrste. Za Habermasa, slobodna i otvorena komunikcija znači ra­cionalizaciju komunikacije unutar sveta života. Iako je koncept racionalizacije uglavnom korišćen u negativnom smislu (u kome će ga i sam Habermas kasnije često koristiti), unutar sveta života i komunikacije, racionalizacija poprima pozitivnu konotaciju. Oni koji se nalaze u međusobnoj interakciji racionalno su motivisani da postignu slobodnu i otvorenu komunikaciju, koja vodi uzaja­mnom razumevanju. Da bi se postigao konsenzus, upotrebljavaju se racionalne metode. Do konsenzusa će se stići, a razumevanje će se postići ako pobedu odnese bolji argument. Drugim recima, nikakva spoljna sila, kao što je na primer veća moć jedne strane u komunikaciji, ne srne da igra bilo kakvu ulogu u postizanju kon­senzusa. Ljudi raspravljaju o problemima i do konsenzusa dolaze isključivo na osnovu bolje argumentacije.

Sistem ima izvorište u svetu života, ali on razvija svoje po­sebne strukture kao što su porodica, pravni sistem, država i privre­da. Razvijajući se, te strukture postaju sve udaljenije i odvojenije od sveta života. Sistem i njegove strukture, isto kao i svet života, prolaze kroz progresivnu racionalizaciju. Međutim, racionalizacija sistema poprima različit oblik od racionalizacije sveta života. Ra­cionalizacija ovde znači da sistem i njegove strukture postaju sve diferenciraniji, složeniji i samodovoljniji. Sto je još važnije, moć

Svet života - po Sicu, svet zdravog razuma, svet svakodnevnog života, obični svet; mesto gde se događa intersubjektivnost; Habermasa na prvom me-stu interesuju međupersonalni odnosi u svetu života.

Sistem - po Habermasu, strukture (kao što su porodica, pravni sistem, država i privreda) koje imaju izvorište unutar sveta života, ali koje razvijaju za­sebnu egzistenciju i postaju sve udaljenije i odvojenije od sveta života.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) 201

sistema i njegovih struktura raste, a s time raste i sposobnost siste­ma da usmerava i kontroliše ono što se dešava u svetu života. To ima mnoštvo kobnih posledica po svet života, od kojih je najvaž­nija njegova kolonizacija od strane sistema. Kolonizacija sveta ži­vota ima mnoge oblike, ali je najznačajnije to što sistem sam sebe nameće komunikaciji koja se odvija unutar sveta života. Umesto da se komunikacija odvija isključivo tako što pobedu odnosi bolji argument, sistem, koji dolazi spolja, ograničava sposobnost akte­ra da vode argumentovanu raspravu i postignu konsenzus unutar sveta života. Drugim recima, umesto da racionalne strukture si­stema uvećavaju kapacitet sveta života za komunikaciju i ostvare razumevanje i konsenzus, one te procese ugrožavaju namećući im spoljnu kontrolu. To je suština procesa kolonizacije.

Evo jednog primera za lakše razumevanje ideje kolonizacije. Pretpostavimo da se grupa bliskih prijatelja sastane da bi kroz otvorenu i slobodnu diskusiju odlučili kako da udruže snage da bi zaradili više novca. Takode, pretpostavimo da su svi oni dobro pozicionirani službenici u bogatim i velikim kompanijama, te da znanje koje su stekli na tim pozicijama požele da iskoriste da bi napravili akcionarsku društvo, a onda investirali u deonice ne­kih od tih kompanija. Međutim, oni ne samo da ne smeju to da urade, već ne smeju o tome ni da razgovaraju, jer je to zabranje­no zakonom o insajderskom trgovanju. Službenik iz jedne kom­panije ne sme drugim članovima grupe otkrivati informacije o tome kakve poslovne namere ima njegova firma ukoliko to može da utiče na cenu akcija te kompanije na berzi. Tako se zakonom zabranjuje slobodna i otvorena diskusija o tome na koje je načine moguće steći bogatstvo unutar sveta života ove grupe. Možemo da smatramo da insajdersko trgovanje treba zabraniti, ali ostaje činjenica da u ovom slučaju zakon zapravo zabranjuje postizanje konsenzusa kroz slobodnu i otvorenu komunikaciju.

Prema tome, Habermas tvrdi da su sistem i svet života, upr­kos tome što proističu iz istih korena, razdvojeni jedan od drugog.

Kolonizacija sveta života - budući da sistem i njegove strukture postaju sve diferenciranije, složenije i samodovoljnije, njihova moć raste, a s njom raste i njihova sposobnost da usmeravaju i kontrolišu ono što se dešava u svetu života.

2 0 2 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Budući da je tako, otvara se mogućnost da sistem kolonizuje svet života. Ta kolonizacija ima destruktivan uticaj na svet života uop-šte, a pogotovo na komunikaci ju unutar njega. Komunikaci ja po­staje sve rigidnija, osiromašenija i fragmentiranija, a sam svet živo­ta dolazi na ivicu raspadanja. Međut im, čak i kada je kolonizacija veoma opsežna, svet života opstaje i nastavlja da živi.

Jirgen Habermas Biografska skica

Habermas je počeo da radi na Institutu za društvena istraživa­nja u Frankfurtu 1956. godine. Odmah je postao pripadnik frankfurtske škole. Vrlo brzo je postao asistent-istraživač kod

Teodora Adorna, jednog od naj uticaj -nih članova te škole. Iako se smatra da je frankfurtska škola bila veoma homo­gena, Habermas se izdvajao svojim gle­dištima:

„Za mene nikada nije postojala jedna konzi-stentna teorija. Adorno je pisao eseje o kriti­ci kulture i organizovao seminare o Hegelu. On je predstavljao samo jednu marksističku struju - i to je bilo to".

Iako je bio vezan za Institut za društvena istraživanja, Haber­mas je od početka pokazivao svoju nezavisnu intelektualnu ori­jentaciju. Objavljivanje jednog teksta 1957. godine, dovelo ga je u sukob s najuticajnijim naučnikom Instituta, Maksom Hor-khajmerom. Habermas je zagovarao kritičku misao i praktično delanje, ali se Horkhajmer plašio da bi takva pozicija mogla da ugrozi javno finansirani institut. Horkhajmer je počeo da se za­laže za to da se Habermas otpusti sa Instituta. Tada je rekao o Habermasu: „On verovatno ispred sebe ima dobru, čak i bri­ljantnu karijeru kao pisac, ali će Institutu naneti veliku štetu ako ostane". Članak je na kraju ipak objavljen, ali ne pod okri­ljem Instituta. U njemu se praktično Institut nije ni pominjao. Nakon svega, Horkhajmer je uspeo da nametne Habermasu nemoguće uslove rada, posle čega je on napustio Institut.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) 2 0 3

Racionalizacija sistema i sveta života

Za Habermasa, problem je u tome što sistem i racionalizaci­ja koja je karakteristična za sistem, zadobijaju sve veću kontrolu nad svetom života i njemu svojstvenim oblikom racionalizacije. Rešenje tog problema, po Habermasu, leži u racionalizaciji i jed­nog i drugog - i sveta života i sistema. Potrebno je, kako vidimo, da se obave dve racionalizacije, ali svaka na svoj način. Sistemu i njegovim strukturama mora se omogućiti da postanu sve dife-renciraniji i složeniji. Na drugoj strani, svet života mora se rede-finisati tako da se približi idealu slobodne komunikacije u kojoj bolji argumenti uvek pobeduju. Puna racionalizacija sveta života i sistema, omogućila bi im da se ponovo sjedine na način kojim će se međusobno dopunjavati i obogaćivati. Time bi se uzajamna netrpeljivost medu njima iskorenila. Racionalniji sistem trebalo bi da se upotrebi da bi se obogatila racionalna argumentacija u svetu života. Ta argumentacija trebalo bi, zauzvrat, da se iskori­sti da bi se iz nje izvukli načini dalje racionalizacije sistema. Na taj način, dva sistema bi se uzajamno obogatila, umesto da, kao sada, sistem deformiše svet života.

Na primer, jedan racionalniji sistem mogao bi da omogući grupama ljudi da raspravljaju o razmeni određenih vrsta informacija koje su do sada bile smatrane insajderskom trgovinom. Takve gru­pe bi kroz otvorenu i bolju komunikaciju došle do boljih smernica u pogledu toga šta jeste, a šta nije insajdersko trgovanje. Drugim recima, ljudi bi sami odlučili da li je insajdersko trgovanje moral­no ili nemoralno, zakonito ili nezakonito, dobro ili loše. U društvu u kojem su i sistem i svet života racionalizovani, ti pogledi na nove smernice, uticali bi povratno na sistem, te vodili do promena i bo­ljeg shvatanja onoga što jeste i što nije insajdersko trgovanje.

Ključni koncept Situacija idealnog govora

Veliki deo Habermasove teorije zasniva se na konceptu slobodne i otvorene komunikacije (u svetu života) koju on naziva „situaci­ja idealnog govora". U najvećem broju slučajeva, moć određuje

2 0 4 D Ž O R D Ž RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

koji argument pobeduje, a koji gubi. Međutim, Habermasova situacija idealnog govora, oslobođena je svih spoljnih uticaja, a pogotovo uticaja moći. To je situacija u kojoj pobeduje bolji argument, a ne onaj iza koga stoji moćniji pojedinac ili moćnija grupa. Bolji argument je onaj koji, recimo, nudi bolje dokaze i može da se iznese na najubedljiviji način. Konsenzus se stvara nakon rasprave takvim argumentima, a takav konsenzus nam uvek kazuje šta je istina. Ptema tome, istina je istina zato što proizilazi iz konsenzusa, a ne zato što je kopija realnosti. Problem u savremenom svetu sastoji se u tome što je mali deo ljudske komunikacije slobodan i otvoren. Moć utiče na praktič­no celu našu komunikaciju, a rezultat takvog uticaja nije samo poremećena komunikacija, već i opšta nesposobnost da se stigne do pravog konsenzusa i, samim tim, do istine. U skladu sa svo­jom marksističkom orijentacijom, Habermas smatra da posto­ji skup praktičnih i političkih implikacija koje proizilaze iz te dijagnoze savremenih bolesti. Drugim recima, barijere slobod­noj i otvorenoj komunikaciji, a pogotovo moć koja je remeti, trebalo bi da se uklone tako da ljudi mogu slobodno da dodu do konsenzusa i istine.

MOLOH MODERNOSTI

Entoni Gidens (1938) sebe smatra modernim socijalnim teoretičarem. On tvrdi da mi i dalje živimo u modernom svetu, iako se nalazimo u njegovoj poznoj fazi. (Gidens je veliki deo svoje teorije izgradio kroz polemiku sa postmodernim teore­tičarima koji tvrde da živimo u postmodernom svetu.) On ne odbacuje ideju da ćemo u nekom trenutku možda preći u pos-tmoderni svet, ali njegovo viđenje tog sveta veoma je različito od viđenja postmodernih teoretičara (glava 9). Iako modernista, Gidens ima veoma različit pogled na moderni svet od klasičnih teoretičara modernosti, kao što su Marks ili Veber.

Situacija idealnog govora — govorna situacija koja je oslobođena od svih spoljnih uticaja, a pogotovo uticaja moći; situacija u kojoj pobeduje bo­lji argument, a ne onaj iza koga stoji moćniji pojedinac ili moćnija gru­pa. Konsenzus se stvara nakon rasprave takvim argumentima, a takav konsenzus nam uvek kazuje šta je istina. Istina nije kopija realnosti već proizilazi iz konsenzusa.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) 2 0 5

Moloh

Gidens vidi modernost kao Moloha, (engleski, juggernaut), snažnu silu koja se kreće napred rušeći sve pred sobom. Zamisli­mo jedan ogroman kamion veličine Titanika koji se kreće ulica­ma grada. Ljudi upravljaju Molohom, ali, s obzirom na njegovu veličinu i snagu, oni ne mogu potpuno da kontrolišu pravac ko­jim će se on kretati, niti brzinu koju će on dostići. Uvek posto­ji mogućnost da ljudi izgube kontrolu nad Molohom i da sve ono što je u njemu, ili u njegovoj blizini, bude uništeno. Onima koji ga kontrolišu, kao i onima koji mu se nadu na putu, Moloh može doneti velike nagrade (recimo, veliki kamion može da do­nese ogromne zalihe hrane i lekova koje su stanovništvu potreb­ne), ali i velike opasnosti, uključujući i stalan strah da oni koji njime upravljaju u svakom trenutku mogu izgubiti kontrolu i tako dovesti u opasnost živote mnogih ljudi.

Koncept Moloha jedan je prilično apstraktan koncept. Sta, zapravo, Gidens želi da kaže tom metaforom i opasnostima koje ona nosi? Moloh izražava rizike po ljudsko društvo koje su proi­zveli sami ljudi. Zamislimo veliki kamion koji raznosi lekove. Ka­mion možda raznosi lekove koji su ljudima potrebni i koji se čine ispravnim, ali to u budućnosti može proizvesti više štete nego ko­risti. To se dogodilo sa „fen penom", lekom za kontrolu težine koji je jedno vreme bio veoma popularan, ali je potom povučen 5 tržišta jer se saznalo da izaziva srčane probleme. Još jedan pri­mer kako ljudske tvorevine koje se čine vrednim mogu imati ra­zarajuće posledice, jeste razvoj nuklearne tehnologije (na primer, nuklearne centrale) i genetskog istraživanja. I jedno i drugo su proizvodi koje su stvorili ljudi i koji se nalaze pod njihovom kon­trolom. Međutim, ta kontrola je slaba i svakog dana postoji mo­gućnost uništenja koje može biti posledica topljenja nuklearnog rsaktora (što se desilo 1986. godine u Cernobilju) ili genetskih mutacija (koje mogu ugroziti budućnost ljudske vrste).

Moloh - Gidensova metafora kojom on opisuje moderni svet kao snažnu silu koja se kreće napred rušeći sve pred sobom. Ljudi upravljaju Molohom, ali uvek postoji mogućnost da će se on otrgnuti kontroli i uništiti one koji su ga stvorili i njihovu okolinu.

2 0 6 DZORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORES

Prostor i vreme

Naša sposobnost da kontrolišemo različite komponente sa-vremenog Moloha komplikuje se činjenicom da su te komponen­te sve udaljenije od nas u prostoru i vremenu. Tu pojavu Gidens naziva distancijacija. Dok su nam u premodernom društvu, ili čak u ranim modernim društvima, takve komponente bile fizički bli­zu, one se sada prostiru po ćelom svetu. Više nije neophodno da budete blizu nečega da biste na to izvršili nekakav uticaj. Recimo, nuklearna podmornica ogromne razorne moći može da bude uda­ljena hiljadama kilometara od onih koji njome upravljaju. Nukle­arna katastrofa u Cernobilju pogodila je ljude koji žive hiljadama kilometara daleko od mesta gde se desila nesreća. Isto to može da se kaže i za vreme. Stvari koje su napravljene u prošlosti (nuklearni otpad koji se gomilao više od pola veka) mogu imati katastrofalne posledice po nas koji živimo u današnjem vremenu. Slično tome, stvari koje danas stvaramo (na primer, genetska tehnologija) mogu imati štetne posledice u budućnosti.

Zbog svih tih promena u vremenu i prostoru, stanovnici modernog sveta primorani su da razvijaju poverenje u sisteme i ljude koji te sisteme kontrolišu i njima upravljaju. Recimo, ne­ophodno je da verujemo da odluka kapetana nuklearne podmor­nice da lansira raketu s nuklearnom glavom neće biti posledica njegovog kaprica ili da će oni koji obavljaju genetska istraživa­nja preduzeti sve mere predostrožnosti koje su potrebne da bi se zaštitile buduće generacije. Drugim recima, priroda modernog sveta zahteva od nas da verujemo ekspertima koji upravljaju si­stemima. U suprotnom, savremeno društvo ne bi bilo moguće.

Entoni Gidens Biografska skica

Gidens je kao teoretičar veoma uticajan u SAD, ali i u mnogim drugim delovima sveta. Interesantno je da je njegov teorijski rad

Distancijacija - tendencija različitih delova savremenog Moloha da se sve više udaljavaju od nas u prostoru i vremenu.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) 207

uvek bio slabije primljen u rodnoj Velikoj Britaniji nego u drugim zemljama. Ne-prihvatanja kod kuće može delimično da se objasni činjeniom da je Gidens uspeo da dobije teorijske sledbenike širom sve­ta, što mnogim drugim britanskim teore­tičarima koji su to pre njega pokušavali, nije pošlo za rukom: „Gidens je možda ostvario fantazije mnogih od nas koji su

se predali sociologiji tokom perioda intenzivne i uzbudljive de­bate iz koje se razvila teorija strukturacije." (Videti glavu 7). Gidensova karijera imala je nekoliko interesantnih obrta to­kom devedesetih godina prošlog veka. Sedmogodišnja terapi­ja dovela ga je do dubljeg istraživanja ličnog života, iz čega su proizašle knjige kao što su: Modernost i samoidentitet i Transfor­macije intimnosti. Terapija je Gidensu takode dala pouzdanje da prihvati aktivniju ulogu u javnom životu i postane savetnik britanskog premijera Tonija Blera. Dekan prestižne Londonske škole za ekonomiju i političke nauke (London School of Eco­nomics and Political Science) postao je 1997. godine. Tokom svog mandata, pokušao je da učvrsti akademsku reputaciju te institucije i ojača njen uticaj kako u Velikoj Britaniji, tako i ši­rom sveta. Neki veruju da je to negativno uticalo na Gidensov akademski rad, te da njegovim poslednjim delima nedostaju dubina i prefinjenost koje su krasile njegove ranije radove.

Refleksivnost

Međutim, u savremenom svetu ljudi nisu uvek voljni da stvari prepuste nepoznatim ekspertima. Ljudi su refleksivni. Oni neprestano razmišljaju o velikim problemima kao što su nukle­arna tehnologija i genetsko istraživanje, ali i o svemu onome što čini njihov svakodnevni život. Iako razmišljanje o velikim pro­blemima ima mali uticaj na te probleme, ono u ljudima izazi­va stalan osećaj nelagodnosti zbog posledica koje bi ti problemi mogli imati na njihove živote. Sto je još važnije, neprekidno pre­ispitivanje i menjanje sopstvenih postupaka kod ljudi stvara još

208 D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

veći osećaj nelagodnosti. Malo toga može da se uradi jednom za svagda. Umesto toga, svi naši postupci neprekidno su podložni preispitivanju, reviziji i modifikaciji. Gidens taj proces naziva re­fleksijom. To je proces u kojem preisipitivanje postupaka napo-sletku vodi do njihove promene.

Mi ne reflektujemo samo o našim postupcima, već i o na­šem razmišljanju o tim postupcima. To nam stvara još sveobu-hvatniji osećaj nelagodnosti od refleksije o pojavama kao što su opasnosti proizvedene nuklearnom tehnologijom.

Ključni koncept Rizično društvo

Iako ideja rizika zauzima značajno mesto u Gidensovom teorij­skom radu, ona predstavlja središnji koncept sociološke teorije savremenog nemačkog teoretičara, Ulriha Beka (roden 1944). Njegova najpoznatija knjiga zove se Rizično društvo (1992). Bek smatra da je savremeno društvo definisano rizikom i na­činima na koji rizik može da se spreči, minimalizuje ili kanali-še. Dok su prethodne generacije solidarnost postizale tako što su težile ostvarivanju velikih pozitivnih ciljeva (kao što je veća jednakost), ljude danas ujedinjuje negativan cilj koji im nalaže da ne izazivaju opasnosti povezane s različitim rizicima Mnogi današnji rizici proističu iz savremene industrije, ali ono što ih čini jedinstvenim nije samo to što su opasniji nego ikada ranije (nesreća u nuklearnoj centrali mnogo je opasnija nego nesreća izazvana u običnoj električnoj centrali), već i to što nisu prostorno i vremenski ograničeni. Na primer, nukle­arna katastrofa, kao ona u Černobilju 1986. godine, nije bila ograničena samo na geografski prostor u blizini centrale, već je pogodila mnoge delove sveta od kojih su neki bili prilič­no udaljeni od mesta nesreće. Osim toga, posledice te nesreće nisu bile ograničene samo na vreme kada se nesreća dogodila. Ljudi i danas osećaju posledice izloženosti radijaciji, pri čemu se kod nekih ljudi javljaju novi simptomi. Rizik je, kao i mnoge druge pojave u društvu, stratifikovan. Za razliku od siromašnih društava i nižih slojeva koji će skoro si­gurno biti izloženi riziku, bogata društva i viši slojevi verovatno

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) 2 0 9

će izbeći rizik. Štaviše, bogatija društva često izvoze rizik siro­mašnijim društvima. Takode, mnogo je veća verovatnoća da će rizik pogoditi oblasti u kojima živi niža, a ne viša klasa. Bez ob­zira na to, čak ni viši slojevi ne mogu biti potpuno lišeni opasno­sti rizika u savremenom svetu. Jedan od razloga za to je efekat bumeranga. Drugim, recima, rizik pogađa i više slojeve i bogata društva koji su najodgovorniji za njegovu proizvodnju. Bogata društva i viši slojevi nastoje da fabrike koje uništavaju čovekovu okolinu grade što je moguće dalje od mesta na kojima oni žive, ali mnogi od tih rizika vraćaju im se nazad u obliku zagađenog vazduha ili zagađane vode, sve veće rupe u ozonskom omotaču, globalnog zagrevanja i sličnog. Niko ne može, smatra Bek, da se sakrije od rizika ili izbegne život u rizičnom društvu.

Nesigurnost i rizici

Gidens smatra da „visoka modernost" u naše živote unosi velike rizike i nesigurnost. Odatle dolazi naša želja da smanjimo rizik i nesigurnost. Nesigurnost se prevladava socijalizacijom u detinjstvu. Ako je socijalizacija uspešna, ona nam omogućava da razvijemo sposobnost verovanja ne samo našim roditeljima, već osobama od autoriteta u načelu. Osim toga, naš svakodnevni ži­vot prepun je rutina koje stvaraju utisak da su naši životi sigurni. Ipak, uprkos rutinama i uspešnoj socijalizaciji, bolno smo svesni rizika koji nas okružuje. Ti rizici su globalni po prirodi i ne uklju­čuju samo fenomene o kojima je bilo reči u prethodnim paragra­fima, već i fenomene kao što su sve veća globalna ekonomska za­visnost i verovatnoća da će ekonomska kriza u jednom delu sveta prouzrokovati krizu u čitavom svetu. Mi smo takode svesni toga da eksperti, iako im načelno verujemo, ne mogu u potpunosti da kontrolišu Moloha. Mnogi potezi eksperata mogu da prouzroku-; u krize, a mere koje oni preduzimaju da bi izašli na kraj s takvim irizama lako mogu da dovedu do njihovog pogoršanja.

Efekat bumeranga — rizik pogađa više slojeve i bogata društva koji su najod­govorniji za njegovu proizvodnju.

2 1 0 DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

Gidens se pita: zašto nastaju rizici? Drugim recima, zašto Moloh preti da se otrgne kontroli? On nudi četiri odgovora:

1. Oni koji su stvorili Moloha i njegove različite sastavne delove napravili su greške; Moloh ima ugrađene felere. Na primer, stručnjaci koji su projektovali nuklearnu cen­tralu u Cernobilju (kao i sve druge nuklearne centrale ši­rom sveta), napravili su čitav niz grešaka koje su dovele do njenog uništenja.

2. Oni koji upravljaju Molohom prave greške; Moloh je podložan upravljačkim greškama. Prema tome, moguće je da je černobiljska katastrofa prouzrokovana fatalnim greškama koje su počinili ljudi koji su upravljali centra­lom iz dana u dan. U stvari, černobiljska katastrofa je bez sumnje rezultat kombinacije grešaka upravljača i sistem­skih felera.

3. Ne možemo uvek tačno da predvidimo posledice mo-difikovanja Moloha ili stvaranja njegovih novih delova. Takve promene često imaju nenameravane posledice. Na primer, mi se trenutno nalazimo na početku genetske revolucije, ali ne možemo da predvidimo sve posledice genetskih promena na kojima sada radimo. Slično tome, proizvođači leka „fen pen" nisu imali predstavu o tome da će njihov proizvod kod pacijenata prouzrokovati srča­ne probleme.

4. Ljudi u načelu, a posebno eksperti, neprekidno reflektuju o Molohu i u tom procesu stvaraju nova znanja o njemu. To novo znanje koje primenjujemo na Moloha omogu­ćava Molohu da se kreće različitom brzinom i u različi­tim smerovima. Međutim, nova brzina ili smer mogu da proizvedu čitav niz negativnih posledica. Na primer, u nekom trenutku američke finansijske vlasti mogle bi da podignu kamatne stope kako bi držale inflaciju pod kon­trolom. Međutim, dizanje kamatnih stopa otvara moguć­nost za privrednu recesiju.

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) 2 1 1

Primena socioloških koncepata na savremeno društvo Holivudski blokbaster

Kao što smo videli u ovoj glavi, kritički teoretičari smatrali su da su filmovi, pogotovo filmovi koji su u doba najveće popu­larnosti Holivuda nazivani filmovima B produkcije, pogodno sredstvo za kontrolu i zaglupljivanje ljudi. Posledica tog zaglu-pljivanja jeste to da ljudi nisu više sposobni da shvate da se izvori njihovih problema nalaze u širem društvu, a kamoli da nešto preduzmu kako bi to sprečili. Vremena su se promenila tako da danas više pažnje mora da se posveti uticaju televi­zije (pogotovo trenutnoj ekspanziji realiti šou-programa), In­terneta i eksboksa (naročito različitim igricama koje na njemu mogu da se igraju). Međutim, kakav je položaj filmova danas? Da li su oni više ili manje zaglupljujući, i da li mogu da se upotrebe za kontrolu ljudi? Kada su u pitanju kontrola i zaglupljivanje ljudi, filmovi su da­nas, na neki način, mnogo manje važni nego što su to bili, re­cimo, 1940-ih godina. Danas Holivud proizvodi manje filmo­va B produkcije nego ranije. Iako mnogi od tih filmova mogu da se gledaju na kanalima kao što je American Movie Classic, njih je uveliko zamenio televizijski program. Međutim, uticaj Holivuda ostao je snažan, pogotovo u proizvodnji i globalnoj distribuciji blokbastera. U stvari, Holivud je odavno počeo da proizvodi blokbastere — Rođenje nacije (1915), Prohujalo s vi­horom (1939), i Quo Vadis (1951) - zbog čega je časopis Va­riety izmislio pojam blokbaster (vrsta filma koji zarađuje puno novca). Ono što je danas različito jeste središnja pozicija koju blokbasteri u Holivudu zauzimaju, kao i tehnička razvijenost i čarobnjaštvo savremenih blokbastera. Danas se naglasak stav­lja na brze, glasne i nemoguće događaje koji mogu da se izraze samo kroz magiju filma, pogotovu upotrebom kompjuterizo-vane tehnike koja je još uvek u svom začetku. Prvi među ta­kvim blokbasterima bio je film Ratovi zvezda (1977), a jedan od najpoznatijih u poslednje vreme je Matriks (1999). Na koji način se savremeni blokbasteri mogu dovesti u vezu

1 s osnovnim idejama kritičke teorije? Prvo, iako je proizvedeno j| daleko manje blokbastera nego filmova B produkcije, mnogo

2 1 2 DŽ0RD2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORE*

veći procenat bioskopske publike odlazi u bioskope da gleda i blokbastere. Drugo, ne samo da više ljudi odlazi da gleda blo-kbastere, već oni ostvaruju mnogo veći uticaj na njih. Meta uticaja tih filmova nije intelekt, nego emocije. Savremena filmska industrija poznata je po tome što koristi planiranje i ekspertizu, koji su neophodni da bi se današnja bioskopska I publika manipulisala i kontrolisala. Konačno, i možda naj- \ važnije, najveći broj novih holivudskih blokbastera ima zaglu- j pljujući uticaj na publiku. Glavni cilj je da se snažno utiče na emocije gledalaca, od kojih se uglavnom traži da gotovo uop-šte ne razmišljaju. Lako može da se dokaže da su savremeni blokbasteri podigli praksu zaglupljivanja na jedan sasvim novi nivo, i da, sledstveno tome, doprinose da se održi status quo i u velikoj meri smanjuju mogućnost za kritičko razmišljanje i nezavisno (a pogotovo revolucionarno) delanje. ;

Sažetak

1. Kritička teorija najviše je zainteresovana za kulturnu industriju i sve veću kontrolu kulture nad ljudima. Presudnu ulogu u toj kon­troli ima masovna kultura, pogotovo ona koja se širi preko medija.

2. Kritički teoretičari kritikuju tehnologiju, pogotovo način na koji se ona upotrebljava u kapitalizmu.

3. Dominacija tehnologije proizvodi jednodimenzionalno društvo u kome ljudi gube sposobnost da kreativno i kritički misle.

4. Kritički teoretičari bave se uticajem tehnologije na ljudsko mi­šljenje. Pod uticajem tehnokratskog mišljenja, ljudi teže da pro­nađu najbolja sredstva za ostvarenje svojih interesa, ne razmišlja­jući niti o sredstvima, niti o ciljevima. Oni gube sposobnost da koriste razum, što doprinosi iracionalnosti racionalnosti.

5. Za razliku od marksista, kritički teoretičari usvajaju pesimističan pogled na budućnost. Oni u budućnosti predviđaju sve veću teh­nološku kontrolu i racionalizaciju.

. 6. Kapitalizam je prošao kroz transformaciju od fordizma ka post-fordizmu.

7. Osnovna karakteristika fordizma je masovna proizvodnja ho­mogenih proizvoda, nefleksibilna tehnologija, standardizovane radne rutine, progresivan rast produktivnosti, birokratizovani

SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) 2 1 3

proizvodni sistemi koji stvaraju velike sindikate i homogenost u potrošnji.

8. Osnovna karakteristika postfordizma je proizvodnja većeg broja proizvoda, veoma fleksibilni proizvodni sistemi, fleksibilniji i ve-štiji radnici, opadanje visokobirokratizovanih sindikata i hetero­genost u potrošnji.

9. Iako velike fabrike postaju sve više postfordističke, fordizam na­stavlja da živi u restoranima brze hrane.

10. Grand-teorija Norberta Elijasa bavi se procesom civilizovanja u kome je ono što se nekada radilo javno vremenom postalo neci-vilizaovano, a ljudi su to prestali da rade javno.

11. Promene medu običnim ljudima nastale su kao posledica imita­cije promena koje su nastale u aristokratiji. Promene u dvorskim manirima stvorile su lance zavisnosti koji su počeli da povezuju aristokratiju s običnim svetom.

12. Grand-teorija Jirgena Habermasa bavi se konceptom kolonizacije sveta života. Po toj teoriji, sistem kolonizuje svet života i time u njemu sprečava slobodnu i otvorenu komunikaciju.

13. Za Habermasa svet života predstavlja područje svakodnevne ko­munikacije.

14. Iako, po Habermasu, sistem ima svoje izvorište u svetu života, on vremenom počinje da razvija posebne strukture (porodica, pravni sistem, država i privreda itd.) koje postaju sve udaljenije i odvoje-nije od sveta života.

15. Grand-teorija Entonija Gidensa bavi se Molohom modernosti, velikom i snažnom silom koja, uprkos činjenici da njome uprav­ljaju ljudi, uvek ima mogućnost da se otrgne njihovoj kontroli.

16. Gidens smatra da se u faktore koji utiču na to da se Moloh mo­dernosti otrgne kontroli ubrajaju: ugrađeni feleri, greške u uprav­ljanju, nenameravane posledice i korišćenje novih znanja koja usmeravaju Moloha u nepredvidivom pravcu.

Literatura za dalje čitanje

Bek, Ulrih (2001). Rizično društvo. Beograd: Filip Višnjić. Elijas, Norbert (2001). Proces civilizacije. Sremski Karlovci: Izdavačka

knjižarnica Zorana Stojanovića. Fisk, Džon, (2001). Popularna kultura. Beograd: Clio. Gidens, Entoni (1998). Posledice modernosti. Beograd: Filip Višnjić. Gidens, Entoni (2005). Odbegli svet. Beograd: Stubovi kulture.

2 1 4 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Katunarić, Vjeran (1990). Teorija društva u frankfurtskoj školi. Zagreb: Naprijed.

Markuze, Herbert (1987). Čovjek jedne dimenzije. Sarajevo: Veselin Masleša.

Risman, Dejvid (2007). Usamljena gomila. Novi Sad: Mediterran Pu-bishing.

Ritzer, George (1999). Mekdonaldizacija društva. Zagreb: Naklada Je­senski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo.

Smit, Denis (2001). Uspon istorijske sociologije. Beograd: Zavod za udž­benike i nastavna sredstva.

Touraine, Alain (1998). Postindustrijsko društvo. Beograd: Plato. Vujović, Sreten [urednik] (2008). Društvo rizika. Promene, nejednako­

sti i socijalni problemi u današnjoj Srbiji. Beograd: Institut za soci­ološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Srbiji.

Wallerstin I. (1986). Suvremeni svjetski sistem. Zagreb: C E K A D E . Zeman, Zdenko (2004). Autonomija i odgođena apokalipsa. Zagreb:

Hrvatska sveučilišna naklada.

GLAVA 6 SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA

Simbolički interakcionizam Dramaturgija Etno metodologija i konverzacijska analiza Teorija razmene Teorija racionalnog izbora Sažetak Literatura za dalje čitanje

Prethodne dve glave bavile su se savremenim grand-teori-jama. U ovoj glavi ostajemo u oblasti savremenih teorija, ali se orijentišemo na teorije svakodnevnog života. Glavu započinjemo simboličkim interakcionizmom, teorijom koja se razvijala pod snažnim uticajem Džordža Herberta Mida (sa kojim smo se upo­znali u glavi 3). Nakon toga, prelazimo na dramaturgiju, koja društvo posmatra kao niz dramskih nastupa sličnih pozorišnim nastupima. Etnometodologija, s kojom se srećemo nakon toga, bavi se metodama koje koristimo da bismo u svakodnevici rea-lizovali naše živote. Nakon toga, srećemo se s teorijom razmene koja društvene odnose vidi kroz sravnjivanje nagrada i troškova i koja, između ostalog, tvrdi da svako od nas ulazi u odnos s dru­gima ukoliko je taj odnos nagrađujući, a prekida ga ukoliko ga on košta. Glavu završavamo teorijom racionalnog izbora koja se usredsređuje na aktere koji prave izbor i donose odluke s ciljem da maksimalizuju zadovoljenje svojih želja i potreba.

SIMBOLIČKI INTERAKCIONIZAM

Predmet proučavanja simboličkog interakcionizma, kao : drugih teorija koje srećemo u ovoj glavi, jeste društvena sva-iodnevica. Posebnost te teorije, kao što se može uočiti iz njenog

Simbolički interakcionizam — sociološka škola koja se, sledeći Mida, prven­stveno bavi simboličkom interakcijom.

2 1 6 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

imena, jeste usredsredenost na interakciju (na delanje i pojedince kao dejstvenike) i simbole (i njihovo značenje) koji su s interak­cijom čvrsto povezani. Suštinu ove teorije možemo razumeti ako izložimo neke od njenih osnovnih pretpostavki i principa.

Prvo, ljudsko delovanje usmereno je na stvari, ali samo ako te stvari za ljude imaju neko značenje. Sledstveno tome, naše de­lanje usmereno je, recimo, na zastavu Republike Srbije tako što je pozdravimo ili dignemo tri prsta. Taj naš postupak zasnovan je na značenju koje ta zastava ima za nas (tj. za našu domovi­nu), a ne samo na njenim fizičkim karakteristikama (tj. činjenici da ima tri boje i grb orla u sredini). To, takođe, znači da drugi ljudi prema istoj zastavi mogu da se odnose na drugačiji način (recimo, tako što će je spaliti ili je pocepati), zato što ona za njih može imati drugačije značenje (recimo, za neke ona može biti simbol srpskog imperijalizma i vojne agresije).

Drugo, značenja uvek proizilaze iz naših interakcija s dru­gim ljudima. Kroz interakciju koja se odvija u osnovnoj školi mi učimo kako je zastava pozitivan simbol. Ali, isto tako, ljudi koji ne vole Srbiju takode kroz interakciju u školi, porodici ili nekoj drugoj primarnoj grupi, mogu da nauče kako je zastava Srbije negativan simbol. Stoga, kakav god odnos imali prema zastavi, on se stiče kroz interakciju.

Treće, ljudi ne samo da internalizuju značenja koja su naučili kroz društvenu interakciju, već su takode sposobni da ih modi-fikuju kroz interpretativni proces. Sledstveno tome, iako je neko naučio da na zastavu Srbije gleda kao na pozitivan simbol, nezado­voljstvo srpskom spoljnom politikom ili načinom na koji srbijan­sko društvo tretira svoje etničke manjine može pojedince navesti da reinterpretiraju značenje zastave i da odbace pozitivna osećanja prema njoj, pa čak i da razviju potpuno negativna osećanja prema zastavi i prema svemu onom što ona simbolizuje. Suprotno tome, pretpostavimo da se promeni spoljna politika i politika prema ma­njinama. Oni koji su razvili negativne stavove prema zastavi mogu sada u svetlu te nove činjenice da promene mišljenje i počnu za­stavu Srbije da doživljavaju kao nešto pozitivno.

Četvrto, ljudi, za razliku od životinja, imaju jedinstvenu sposobnost da svesno upotrebljavaju simbole. Dok životinje na

SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA 2 1 7

stimuluse koji dolaze spolja reaguju direktno ili instinktivno, ljudi su sposobni da stimulusima daju značenje (da ih pretvore u sim­bole) i da onda delaju na osnovu tih značenja. Životinje reaguju instinktivno na objekte; mi prvo razmišljamo o njihovim znače­njima, pa tek onda delamo. Gladna životinja mogla bi da pojede otrovnu pečurku, ali mi smo sposobni da razmislimo da li je ta pečurka otrovna i da proverimo njenu jestivost, i tek onda odlu­čimo da li da je pojedemo ili ne. Kada životinjama dode vreme za parenje, one gledaju da tu svoju seksualnu potrebu zadovolje kako bi instinktivno osigurale produženje vrste. Najveći broj ljudi, međutim, bira s kim ide u krevet. Seksualni čin za ljude ima jedno simboličko značenje koje nadilazi značaj pukog produženja vrste.

Peto, ljudi postaju humani kroz društvenu interakciju, pogo­tovo tokom ranih godina socijalizacije unutar kruga porodice i u školi. Mi se rađamo sa sposobnošću da postanemo humani, ali taj potencijal može da se ostvari samo kroz ljudsku interakciju. Sled­stveno tome, deca koja su odrasla pored divljih životinja (na primer, vukova), ne mogu postati humana osim ukoliko se ne izdvoje iz ži­votinjske zajednice i počnu da ulaze u interakciju s drugim ljudima.

Robert E. Park Biografska skica

Robert Park nije imao tipičnu karijeru akademski školovanog sociologa: fakultet, poslediplomske studije, mesto na univerzi­

tetu. Umesto toga, on se bavio različitim stvarima pre nego što je postao sociolog. Uprkos tome što je kasno počeo, Park je dao značajan doprinos sociologiji urba­nih naselja. Njegovo bogato neakadem­sko iskustvo omogućilo mu je neobičnu orijentaciju u životu. Njegovi pogledi snažno su uticali na razvoj čikaške škole

u sociologiji, simboličkog interakcionizma i, konačno, drugih socioloških teorija. Park je roden u Harvivilu u Pensilavniji, 14. februara 1864. godine. Još dok je bio student Mičigenskog univerziteta na

1

218 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORE<J

njega su uticali veliki mislioci poput Džona Djuia. Iako je vo-leo teoriju i teorijske ideje, Park je smatrao da je neophodno da nešto uradi u realnom svetu. Jednom je rekao: „Odlučio sam da se bavim praksom zbog nje same... da bih u svoju dušu sakupio sve radosti i tuge ovoga sveta". Nakon završetka studi­ja počeo je da radi kao novinar, što mu je omogućilo da bude u kontaktu s realnim svetom. Posebno je voleo da pronalazi i istražuje kockarnice i sobe za opuštanje u kojima se puši opi­jum. Pisao je o gradskom životu na veoma živopisan način. Voleo je terenski rad, tj. da posmatra, analizira i beleži svoje opservacije. U suštini, on je obavljao vrstu istraživanja (nazva­nu naučno izveštavanje) iz koje se kasnije razvila urbana etno­logija koja koristi opservacione tehnike i koja je postala jedno od ključnih obeležja čikaške sociološke škole. Iako je tačan opis društvenog života bila jedna od njegovih strasti, Park je sve više postajao nezadovoljan radom u novina­ma jer ga to nije zadovoljavalo lično i, što je još važnije, to nije zadovoljavalo njegove intelektualne potrebe. Osim toga, činilo se da radom u novinama nije moguće unapređivati svet, a Park je imao duboku potrebu za društvenom reformom. Zbog toga je 1898, kada je imao 34 godine, napustio novinarstvo i upi­sao se na Harvard.

Šesto, kako je Džordž Herbert M i d objasnio (vidi glavu 3 -ljudi su svesni i sposobni da reflektuju o s amima sebi i o onome što rade i, prema tome, sposobni da obl ikuju svoje delanje i in­terakcije. Izraženo M i d o v i m rečnikom, ljudi poseduju „svest" ; „ sopstvo" . Posebno je značajna naša sposobnost da ulazimo u in­terakciju sa s a m i m a s o b o m da bi smo odlučili kako da ulazimo _ interakcije s predmet ima koji nas okružuju. Naše delanje je otu­da u velikoj meri au tonomno . Ali, mi svakako nismo potpuno

Terenski rad - metod koji koriste simbolički interakcionisti, ali i ostali socic-lozi. Podrazumeva odlaženje na teren (svakodnevni društveni svet) kak: bi se uočili i prikupili svi relevantni podaci.

Posmatranje - metod, usko povezan s terenskim radom, kojim simbolici. interakcionista (ili neki drugi sociolog) proučava društvo tako što pc~ smatra šta se u njemu dešava. U slučaju simboličkog interakcionizmi. posmatranje istraživaču omogućava da koristi metod saosećajne intros­pekcije i stavi se u položaj proučavanih aktera, kako bi razumeo njihov značenja i motive i posmatrao način na koji oni delaju.

SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA 2 1 9

slobodni da radimo šta poželimo - postoje mnoga eksterna (spoljna) ograničenja našeg delanja.

Sedmo, ljudi biraju svoje ciljeve s obzirom na to kakve su životne situacije u kojima se nalaze. Mi definišemo situacije, da­jemo im značenje i onda delamo s obzirom na ta značenja. Mi biramo ciljeve i onda pokušavamo da ih ostvarimo (iako ne uvek na uspešan ili linearan način, budući da često nailazimo na razli­čite barijere ili prepreke).

Ključni koncepti Konceptualni doprinos Čarlsa Hortona Kalija

Čarls Horton Kuli (1864-1929) najpoznatiji je po svom kon­ceptu sopstva u ogledalu. Taj koncept izražava ideju da pred­stavu o sebi formiramo ogledajući se u nekoj vrsti ogledala. Ali kakvog ogledala? Ogledalo na koje Kuli misli, zapravo jesu ljudi s kojima ulazimo u interakciju. Da bismo stvorili sliku o sebi i svom ponašanju koristimo druge ljude kao ogledalo. Posma-tramo njihove oči, govor njihovog tela i slušamo njihove reći. Ogledajući se u tom ogledalu, utvrđujemo da li smo onakvi ka­kvima želimo da se predstavimo, te da li naši postupci imaju željeno dejstvo i ostavljaju željeni utisak. U suprotnom, možda bi trebalo da preispitamo svoje postupke ili sliku koju imamo o sebi. Ako „ogledalo" nastavi da nam pokazuje odraz koji se ne slaže s našim doživljavanjem sebe, možda bi trebalo da izvršimo ponovnu procenu samodoživljaja ili izvršimo ponovnu procenu slike koju o sebi imamo. Koncept sopstva u ogledalu odražava interesovanje koje je Kuli, kao i ostali pripadnici simboličkog interakcionizma, gajio za razum, sopstvo i interakciju. Drugi ključni Kulijev koncept jeste koncept primarne grupe. To je intimni tip grupe u kojoj se ljudi suočavaju licem u lice.

Sopstvo u ogledalu — ideja da sliku o sebi formiramo koristeći druge ljude i njihove reakcije na nas kao ogledalo koje nam govori ko smo i kako se ponašamo.

Primarne grupe - intimne grupe u kojima se ljudi suočavaju licem u lice i koje imaju odlučujuću ulogu u povezivanju pojedinca s većim druš­tvom. Poseban značaj imaju primarne grupe iz perioda mladosti, prven­stveno porodica i prijatelji.

2 2 0 DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOKK

Ta vrsta grupe ima odlučujuću ulogu u povezivanju pojedin­ca s većim društvom. Poseban značaj imaju primarne grupe iz perioda mladosti (posebno porodica i prijatelji) u kojima se po­jedinac razvija u društveno biće. Sopstvo se uglavnom razvija u primarnim grupama, a dete, umesto da razmišlja isključivo o sebi, počinje da uzima u obzir i druge oko sebe. Kao rezultat te promene, dete počinje da razvija sposobnosti koje mu omo­gućavaju da postane koristan član društva. Kao što je Mid po­kazao svojim učenjem o periodu igranja i periodu igre (glava 3), dete mora da nauči da uzima u obzir očekivanja posebnih drugih i, konačno, generalizovanih drugih. Kuli je zaslužan za još jedan značajan metodološki doprinos. On je, kao i Mid, uvideo da se ljudi ne ponašaju tako jedno­stavno kako tvrde bihevioristi. Postupci pojedinaca posledica su svesnih radnji i niza različitih mentalnih procesa. Iako su bihevioristi privrženi eksperimentalnim metodama, pogotovo laboratorijskom eksperimentu, Kuli je naglašavao potrebu da se sociolozi stave u položaj aktera koje proučavaju da bi bo­lje razumeli način funkcionisanja njihovih mentalnih procesa. Kuli taj metod naziva saosećajna introspekcija. To znači da istraživač treba da se zamisli na mestu pojedinca kojeg prou­čava. Na taj način, istraživač može bolje da razume značenja i motive koji leže u osnovi ponašanja pojedinaca koje proučava. Iako je ovaj metod manje naučan od eksperimentalnog meto­da kojim se koriste bihevioristi, on i dalje, barem za određen broj sociologa, predstavlja jedan od osnovnih metoda prouča­vanja svakodnevnog života.

DRAMATURGIJA

Koncept sopstva nalazi se u samoj srži simboličkog interak-cionizma. Herbert Blumer definisao je sopstvo na jedan veoma jednostavan način: on je tvrdio da sopstvo predstavlja posledicu činjenice da ljudi mogu biti objekti sopstvenog delanja. Drugim

Saosećajna introspekcija - sociološki metod koji od istraživača zahteva da se uživi u poziciju aktera koje proučava. Istraživač treba na jedan saoseća-jan način da shvati ko su ti akteri i o čemu oni razmišljaju, i tako poku­ša da razume značenja i motive koji leže u osnovi ljudskog ponašanja.

SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA 2 2 1

recima, ljudi imaju sposobnost da delaju ne samo prema drugi­ma, već i prema sebi. (Recimo, ljudi mogu sami sebe da ukore kada shvate da su rekli nešto budalasto ili ako shvate da su ne­kom naneli zlo.) Oba tipa delanja zasnovana su na tome kako ljudi sami sebe posmatraju (da li na sebe gledaju u pozitivnom ili negativnom svetlu). Sposobnost delanja prema sebi samima omogućava ljudima de delaju na svestan način umesto da slepo reaguju na spoljne stimuluse. Ljudi ulaze u interakciju sa samima sobom da bi istakli stvari prema kojima delaju (prema kojima se odnose), ali i da bi istakli značenja tih stvari. Oni interpretiraju značenja stvari i menjaju te interpretacije u zavisnosti od situaci­ja u kojima se nalaze i u zavisnosti od toga šta žele postići.

Najvažnije delo o sopstvu u simboličkom interakcionizmu Kako se predstavljati u stvarnom životu Erving Gofman objavio je 1959. godine. Gofmanova koncepcija sopstva ukorenjena je u Mi-dovim idejama, posebno u njegovoj raspravi o tenziji između ja, spontanog sopstva, i mene, društvenih ograničenja unutar sopstva (Videti glavu 3). Gofman je tu tenziju video kao rascep između našeg spontanog i socijalizovanog sopstva, to jest, kao razliku iz­među onoga što želimo da uradimo spontano i onoga što drugi očekuju od nas da uradimo. Mi neprekidno nailazimo na zahte-ve da uradimo ono što se od nas očekuje. Ta očekivanja često ne ostavljaju prostor za dvoumljenje. Da bi se izborili s ovom ten­zijom i održali stabilnu predstavu o samima sebi, ljudi glume za svoju društvenu publiku. Interesujući se za takvu vrstu glume, Go­fman se usredsredio na dramaturgiju, to jest gledište da društveni život predstavlja niz dramskih nastupa sličnih onim u pozorištu.

Dramaturgija

Gofmanovo shvatanje sopstva oblikovano je njegovim drama-turškim pristupom. Za Gofmana, kao i za većinu simboličkih inte-rakcionista, sopstvo nije u posedu aktera; drugim recima, on nema nad njim potpunu kontrolu. Sopstvo (engleski, self) predstavlja

Dramaturgija - shvatanje društvenog života kao niza dramskih nastupa slič­nih pozorišnim nastupima.

Sopstvo — proizvod dramske interakcije između aktera i publike.

2 2 2 DŽ0RD2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

proizvod dramske interakcije između aktera i publike. Pošto je sopstvo proizvod dramske interakcije, ono, kao i glumci u pravoj pozorišnoj predstavi, negativno reaguje na prekide koji mogu da nastupe tokom izvođenja predstave. Recimo, ako publika u po-zorištu zviždi ili ne isključi mobilne telefone, glumci neće moći uspešno da izvedu svoju predstavu. Gofman je smatrao da se ve­ćina nastupa uspešno izvodi od početka do kraja, bez prekida. Ipak, glavni deo njegove teorije usmeren je na dramaturške ne-predvidivosti koje dovode do prekida nastupa. Gofman se bavi procesima i tehnikama koje sprečavaju ili saniraju takve prekide.

Gofman je pretpostavljao da ljudi, kada uđu u interakciju, žele da predstave određenu sliku o sebi koju drugi treba da pri­hvate. Međutim, čak i onda kada predstavljaju sebe, akteri su svesni da publika može da poremeti njihov nastup. Iz tog razloga akteri moraju da kontrolišu publiku, naročito one njene delove koji mogu da izazovu prekid. Akteri se nadaju da će slika o sami­ma sebi koju predstavljaju publici biti dovoljno ubedljiva da ih publika doživi onako kako oni to žele. Oni se takode nadaju da će nastup podstaći publiku da postupa onako kako oni žele. Gof­man je taj intetes aktera nazvao upravljanje utiscima. U njega spadaju tehnike koje akteri koriste da održe određene utiske upr-kos problemima s kojima se susreću, kao i metode koje koriste da bi prevazišli te probleme.

Pozornica. Sledeći analogiju s pozorištem, Gofman govori o pozornici (engleski, front stage; može se prevesti i kao bina ili prednji plan) kao delu nastupa koji uglavnom funkcioniše na jedan utvrđen i uopšten način, definišući situaciju za one koji posmatraju nastup. Profesor koji drži predavanje nalazi se na po-zorinci; na pozornici se nalazi i student koji je otišao na žurku ili predsednik države koji se obraća naciji pred TV kamerama. Unutar pozorinice, Gofman razlikuje okruženje i ličnu fasadu.

Upravljanje utiscima — tehnike koje akteri koriste da održe određene utiske uprkos problemima s kojima se susreću, kao i metodi koje koriste da bi prevazišli te probleme.

Pozornica — deo nastupa koji uglavnom funkcioniše na jedan potpuno utvr­đen i uopšten način, definišući situaciju za one koji posmatraju nastup.

SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA 2 2 3

Okruženje se odnosi na fizičku scenu koja uglavnom mora da postoji da bi akteri izveli predstavu. Bez nje, akteri obično ne mogu da izvedu predstavu. Na primer, hirurgu je potrebna operaciona sala, taksisti automobil, a klizaču na ledu klizalište. Lična fasada sastoji se od opreme koju publika poistovećuje sa izvođačima i očekuje od njih da je imaju sa sobom. Od hirurga se, tako, očekuje da nosi medicinsku odeću i ima odgovarajuće instrumente, a od vojnika da nosi uniformu, oružje itd.

Ličnu fasadu Gofman je podelio na izgled i manir. Izgled obuhvata one elemente koji nam otkrivaju izvođačev društve­ni status (na primer, dozvola za vožnju koju svaki taksista mora da ima ili oznaka vozila koja se nalazi na krovu automobila). Manir (na primer, izraz na hirurgovom licu koji uliva povere-nje) govori publici koju vrstu uloge izvođač namerava da igra u određenoj situaciji. U zavisnosti od toga da li je izraz lica grub ili blag, manir može da predstavlja pokazatelj potpuno drugačije vrste nastupa. Uopšteno govoreći, ako akter želi da ga publika shvati ozbiljno i da se predstava izvede do kraja (bez prekida), izgled i manir moraju da budu konzistentni i ubedljivi.

Iako je Gofman pozornici (prednjem planu) i drugim as­pektima svog sistema pristupio kao simbolički interakcionista, on je raspravljao i o njihovim strukturalnim karakteristikama. On je smatrao da pozornice imaju tendenciju da se institucio-nalizuju, tako da se vremenom stvaraju kolektivne predstave o onome što se događa na svakoj pozorinici. Dok igraju poznate uloge, akteri veoma često nailaze na pozornice koje su već pri­premljene za takve nastupe. Profesor koji drži predavanje u am­fiteatru stupa na pozornicu koju su pripremili mnogi profeso­ri i studenti pre njega. Kada studenti udu u amfiteatar, oni već znaju šta mogu da očekuju od profesora koji će ući posle njih

Okruženje - fizička scena koja obično mora da postoji da bi akteri izveli predstavu.

Lična fasada - oprema koju publika poistovećuje s izvođačima i očekuje od njih da je nose sa sobom.

Izgled - način na koji izvođač izgleda kada nastupa pred publikom; posebno se odnosi na one elemente koji otkrivaju izvođačev društveni status.

Manir - način na koji se izvođač ponaša pred publikom; govori publici koju vrstu uloge izvođač namerava da igra u određenoj situaciji.

2 2 4 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

i započeti svoje predavanje. Posledica toga je, objašnjavao je Gof­man, da se pozornice obično biraju, a ne stvaraju. To nas dovodi do mnogo strukturalnije slike od one koju bismo očekivali od većine simboličkih interakcionista.

Uprkos ovakvom strukturalnom gledištu, Gofmanova naj­interesantnija razmišljanja ostaju na području interakcije. Kako je već rečeno, najvažniji proces koji se odvija unutar interakcije aktera s publikom jeste upravljanje utiscima kako bi se izbegli prekidi. Pošto se pojedinci trude da u svojim predstavama na pozornici predstave sebe u idealizovanom svetlu, oni neizbežno osećaju da moraju prikriti neke elemente u svojim nastupima:

1. Tokom nastupa akteri mogu prikrivati neka svoja tajna zadovoljstva ukoliko smatraju su ona nespojiva s njiho­vim nastupom. Recimo, profesor koji konzumira alkohol pre predavanja, (uglavnom) izbegava da dođe pripit na predavanje. Isto se odnosi na određene aktivnosti koje su upražnjavane u prošlosti. Lekar koji je nekada bio zavi-snik o drogama, sigurno neće svojim pacijentima govori­ti o tom periodu iz svoje prošlosti. Umesto toga, pričaće im o onim delovim svoje prošlosti koji osnažuju sliku o njemu kao kvalifikovanom lekaru (recimo, o tome kako je doktorirao na Harvardu). Akteri izbegavaju da publi­ci predstavljaju aspekte svoje ličnosti koje su nespojive sa njihovim natupima.

2. Akteri teže da prikriju greške koje su napravili priprema­jući predstavu kao i mere koje su preduzeli da isprave te greške. Recimo, hirurg može prikriti činjenicu da se pri­premao za operaciju na šlepom crevu, iako je imao za­kazanu operaciju srčanog mišića. Profesor koji je na pre­davanje poneo pogrešne beleške primoran je da tokom predavanja improvizuje kako bi to prikrio.

3. Akteri smatraju da je neophodno da pokažu samo kona­čan proizvod, a prikriju pripremni proces koji je pretho­dio. Na primer, profesor je možda proveo samo nekoliko sati pripremajući predavanje. Ali kada izađe na binu, on se obično ponaša kao da oduvek poznaje materiju.

SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA 2 2 5

Ključni koncept Distanca prema ulozi

Gofmana je takode interesovalo u kom stepenu je pojedinac obuhvaćen nekom ulogom. Po njegovom viđenju, usled činje­nice da ljudi danas moraju da obavljaju veliki broj uloga, retko ko od njih se može potpuno posvetiti svim ulogama. Distanca prema ulozi odnosi se na stepen do kojeg se pojedinci odva­jaju od uloga koje igraju. Na primer, ako se starija deca igraju na vrtešci, ona će verovatno biti svesna da su suviše stara da bi uživala u takvoj vrsti zabave. Jedan od načina da izađu na kraj s takvim osećanjem jeste da se distanciraju od svoje uloge tako što će na podsmešljiv i nezainteresovan način izvoditi naizgled opasne pokrete dok se nalaze na vrtešci. Izvodeći tu predsta­vu, starija deca pokazuju publici da se nisu udubila u igru kao mlada deca, a ako ipak jesu, to je zbog toga što na njoj izvode neke naročito komplikovane pokrete. Jedna od Gofmanovih najvažnijih tvrdnji jeste da je distanca prema ulozi funkcija nečijeg društvenog statusa. Ljudi koji za­uzimaju visoke položaje obično pokazuju distancu prema ulo­zi iz drugačijih razloga od ljudi koji zauzimaju niže položaje. Na primer, ugledni hirurg u operacionoj sali može pokazati distancu prema ulozi kako bi smanjio napetost operacionog tima. Isto tako, čistači toaleta mogu obavljati svoj posao na nezainteresovan način, pokazujući tako okolini kako to, u stva­ri, i nije njihov nivo.

4. Za aktere je ponekad neophodno da od publike sakriju prljave poslove koji su bili uključeni u stvaranje krajnjeg proizvoda. Prljavi poslovi obuhvataju nemoralne, nele­galne ili degradirajuće postupke. (Na primer, ministar policije će se truditi da od javnosti sakrije podatak da je u mladosti jednom obio kiosk.) Pekari će od sanitarne inspekcije prikrivati činjenicu da rade u prljavim prosto­rijama i da u testu od koga mese hieb mogu da se nađu različiti sastojci koji nisu zdravi za ishranu.

Distanca prema ulozi - stepen do kojeg se pojedinci odvajaju od uloga koje igraju.

2 2 6 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

5. Da bi naglasio neke aspekte predstave koji su mu važni, akter može, u izvođenju predstave, da snizi druge stan­darde. Na primer, da bi ispunio sve obaveze koje zgusnu­ti hirurški raspored nalaže, hirurg možda neće uspeti da nade dovoljno vremena za čitanje nove naučne literature koja je mu je neophodna da bi pratio inovacije u svom poslu. To potvrđuje narodnu poslovicu da u životu sve ima svoju cenu. Profesor fakulteta će možda savršeno znati materiju koju treba da predstavi studentima, ali bi cenu za to mogao da plati njegov izgled: on na predava­nje može doći neočešljan, izgužvan, pocepan itd.

6. Naposletku, akter će verovatno smatrati neophodnim da sakrije sve uvrede, poniženja ili kompromise koje je mo­rao da napravi ili kroz koje je morao da prođe da bi pred­stava mogla da se nastavi. Hirurg može poželeti da sakrije činjenicu da su ga pretpostavljeni kritikovali što ne prati nova naučna otkrića i dostinuća, kao i to da će biti sus-pendovan ako ne dokaže da je sposoban da reorganizuje svoj hirurški raspored kako bi imao dovoljno vremena za stručno usavršavanje.

Uopšteno rečeno, akteri imaju jasan interes da od publike sakriju sve pomenute elemente kako ne bi došlo do prekida nji­hovog nastupa.

Dramaturgija ima još aspekata. Akteri na pozornici često pokušavaju da stvote utisak da su mnogo bliži publici nego što to zaista jesu. Akteri mogu pokušati da izazovu utisak da je uloga koju trenutno izvode njihova jedina ili čak najvažnija uloga. Re­cimo, dobra lekarka uspeva da kod svakog pacijenta stvori utisak kako je on njen najvažniji pacijent i kako je u svakom trenutku spremna da mu posveti punu pažnju. Da bi u tome uspeli, izvo­đači moraju da budu sigurni da je njihova publika razdvojena tako da netačnost tog utiska ne može da bude otkrivena. (Nije moguće da se lekari potpuno posvete samo jednom pacijentu, ali nama je mnogo lakše ako verujemo da to zaista jeste tako. To je, međutim, mnogo izvodljivije ako nismo svesni da postoje i drugi pacijenti od kojih možemo da saznamo da našem lekaru nismo jedini i najvažniji.) Čak i ako shvati da to nije istina, objašnjava

SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA 2 2 7

Gofman, publika će pokušati da se sama nosi s tom neistinom, izbegavajući tako da sruši idealizovanu sliku o akteru. Recimo, pacijenti mogu da ubede sebe da lekarka i dalje obavlja svoj po­sao na ispravan način, bez obzira na to što im ne posvećuje punu pažnju i što nisu jedini na svetu kojima pokušava da pomogne. Sve to upućuje na jedan interaktivni karakter predstave. Uspeh predstave zavisi od učešća svih koji su u nju uključeni.

Još jedan primer upravljanja utiscima predstavlja akterov pokušaj da stvori utisak da su baš ta predstava i njegov odnos s publikom jedinstveni. Recimo, prodavač automobila može po­kušati da stvori utisak da mu se određeni kupac stvarno dopada i da će mu ponuditi daleko bolje uslove za prodaju nego bilo kom drugom kupcu. Publika takode želi da oseti da prisustvuje jedin­stvenoj predstavi. Kupac automobila želi da veruje da mu njegov prodavač ne priča priču koju priča svakom ko uđe u radnju i da ima poseban odnos s prodavcem.

Postoje uloge u kojima akteri nastoje da budu sigurni da su svi delovi predstave usklađeni jer nesklad i greške mogu sku­po da ih koštaju. Predstave se razlikuju po tome kolika se do-slednost i preciznost od njih zahteva. U nekim slučajevima samo jedan pogrešan korak može da prekine predstavu. Lapsus koji sveštenik napravi dok vernicima čita molitvu može potpuno pre­kinuti predstavu. Međutim, taksista koji napravi jedan pogrešan zaokret, verovatno neće uništiti celu predstavu.

Sledeća tehnika koju izvođači koriste jeste tehnika mistifi-kacije. Akteri obično zbunjuju svoju publiku, ograničavajući kontakt koji imaju s njom. Oni ne žele da publika vidi šta je sve prethodilo predstavi. Profesor može spremiti predavanje koristeći ee beleškama svoje koleginice koja predaje isti predmet na dru­gom fakultetu, ali će to sigurno pokušati da sakrije od studenata : ponašati se da kao da dobro poznaje materiju od ranije. Stva­rajući društvenu distancu sa publikom, izvođač pokušava da kod publike stvori osećaj strahopoštovanja. Od studenata se očekuje da duboko poštuju stepen profesorovog znanja i lakoću s kojom on može da upotrebi mnoštvo informacija u jednom predavanju.

Mistifikacija - nastojanje izvođača da zbuni publiku ograničavajući kontakt koji ima s njom; prikrivanje svega onoga što je prethodilo predstavi.

2 2 8 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

To strahopoštovanje, zauzvrat, odvraća publiku od toga da dovo­di predstavu u sumnju. Gofman je isticao da publika uključena u ovaj proces često i sama teži da očuva kredibilitet predstave tako što održava distancu s izvođačem. U navedenom slučaju, studenti ne žele da znaju kako se profesor spremao za predavanje, jer bi to moglo da demistifikuje ceo proces.

Gofman se takode interesovao za timove. Za Gofmana, kao simboličkog interakcionistu, usredsredenost na individualne ak­tere prikriva važne činjenice o interakciji. Kako vidimo, osnov­na jedinica analize za Gofmana jeste tim, a ne pojedinac. Tim je bilo koji skup pojedinaca koji saraduje izvodeći neku uobičajenu aktivnost ili rutinu. Prethodno vođena rasprava o odnosu publi­ke i izvođača, u stvari, predstavlja raspravu o timovima. Svaki član tima upućen je na drugoga, jer prekid predstave najlakše nastaje ako je tim neusklađen i ako akteri nisu svesni da pred­stavu izvode zajedno. Gofman smatra da tim predstavlja neku vrstu društva ili grupe. Grupa studenata jedne generacije može da oformi takvo društvo, a njegovi članovi sarađuju sa profeso­rima čineći svako predavanje kredibilnom predstavom. Narav­no, povremeno profesor napravi toliko lapsusa ili pokaže toliko nedostataka (slabosti) da studenti više ne mogu da ih ignorišu i predstava se prekida ili čak propada.

Svlačionica i spoljašnjost. Videli smo kako stvari izgledaju kada akteri stupe na binu i izvedu predstavu. Kao i u pravom pozorištu, akteri vreme pre i posle nastupa provode u sobi za od­mor ili u svlačionici. U svlačionici se akteri ponašaju potpuno drugačije nego na bini; tamo do izražaja dolaze razni oblici ne­formalnog ponašanja koji na bini nikada ne mogu da se vide. Svlačionica se nalazi blizu bine, ali je odvojena od nje. Izvođači mogu pouzdano očekivati da se nijedan član publike koji sedi ispred bine neće pojaviti u svlačionici. Staviše, da bi bili sigurni u to, izvođači pribegavaju različitim oblicima upravljanja utisci­ma. Ako akteri ne mogu da udalje publiku od svlačionice, velika

Tim - svaki skup pojedinaca koji saraduje izvodeći neku predstavu. Svlačionica - mesto gde do izražaja dolaze razni oblici neformalnog ponaša­

nja koji na bini nikada ne mogu da se vide. Svlačionica se obično nalazi blizu bine, ali je odvojena od nje. Izvođači mogu pouzdano očekivati da se nijedan član publike koji sedi ispred bine neće pojaviti u svlačionici.

SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA 2 2 9

je verovatnoća da će izvođenje predstave biti otežano. Lekarov kabinet predstavlja svlačionicu u odnosu na ordinaciju (pozor­nicu) u kojoj prima pacijente. U svom kabinetu kao svlačionici, lekar može o svom pacijentu, ekspertizi ili nastupu reći ono što nikada ne bi rekao pacijentu u ordinaciji. Na bini doktor go­tovo nikada neće reći pacijentu da mu se ne dopada, da ne zna od čega boluje ili da ne zna kako da mu pomogne. Međutim, u svlačionici on nekom svom kolegi može da se požali kako ne zna šta da radi s tim pacijentom.

Ključni koncept Stigma

Gofman se interesovao za procep koji postoji između onoga što bi neka osoba trebalo da bude, virtuelni društveni identitet, i onoga što ona zaista jeste, stvarni društveni identitet. Svako ko oseća takav oblik procepa jeste stigmatizovan. Gofman se usredsredio na dramaturšku interakciju između stigmatizovanih i „normalnih" ljudi. Priroda te interakcije zavisi od toga koju vrstu stigme akter ima. U slučaju diskreditovane stigme, akter pretpostavlja da su razlike između njega i „normalne" osobe poznate ili uočljive članovima publike (na primer, paraplegičar ili neko ko je izgubio ruku). U slučaju potencijalno diskreditu-juće stigme razlike nisu ni poznate, ni uočljive članovima publike (na primer, neko ko ima kolostomiju ili homosek­sualne sklonosti). Za nekoga ko ima diskreditovanu stigmu, osnovni dramaturški problem jeste upravljanje tenzijom koja je prouzrokovana činjenicom da drugi znaju da problem posto­ji. Za nekoga s diskreditujućom stigmom, glavni dramaturški problem jeste baratanje informacijama tako da stigma ostane sakrivena od publike.

Stigma — procep između virtuelnog i stvarnog društvenog identiteta. Virtuelni društveni identitet - ono što bi pojedinac trebalo da bude. Stvarni društveni identitet - ono što pojedinac stvarno jeste. Diskreditovana stigma - stigma za koju akter pretpostavlja da je poznata ili

uočljiva članovima publike. Diskreditujuća stigma - stigma koja nije ni poznata ni uočljiva članovima

publike.

2 3 0 DZORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

Najveći deo Gofmanove knjige Stigma bavi se ljudima koji imaju očigledne, često groteskne stigme (na primer, gubitak nosa). Međutim, kako knjiga napreduje, čitalac shvata da je Gofman zapravo želeo da kaže da smo svi mi stigmatizovani na jedan ili drugi način, u jednom ili drugom trenutku ili u jed­noj ili drugoj društvenoj situaciji. Gofman daje primer Jevreja u pretežno hrišćanskoj zajednici, debelih ljudi u grupi ljudi s normalnom težinom ili pojedinca koji je lagao u prošlosti, te mora stalno da pazi da javnost to ne sazna.

Takođe, postoji treći, preostali prostor, koji Gofman naziva spoljašnjost (ili spoljno okruženje), a koji se ne može svesti ni na binu, ni na svlačionicu. Na primer, bordel je obično spoljašnjost u odnosu na doktorovu ordinaciju i kancelariju. Međutim, mo­guće je da bordel postane svlačionica ako je poseti doktor koji prostitutki počne da se žali na to kako su mu se šef, pacijenti i ceo njegov posao popeli na vrh glave.

Poslednje navedeno ilustruje ideju da nijedno područje nije uvek samo jedno od ova tri. Takođe, određen prostor može predstavljati tri područja u različito vreme. Profesorov kabinet predstavlja binu kada u njega uđe student, svlačionicu kada ga on napusti i spoljašnost kada profesor prisustvuje utakmici uni­verzitetskog košarkaškog tima.

Erving Gofman Biografska skica

Erving Gofman umro je na vrhuncu slave 1982. godine. Dugo je bio veoma popularan u sociološkoj teoriji. Taj status je ste­kao je uprkos činjenici da je bio profesor na prestižnom Berkli univerzitetu u Kaliforniji i uprkos tome što je kasnije držao počasnu katedru na Univerzitetu u Pensilvaniji, jednom od najcenjenijih univerziteta u Americi. Osamdesetih godina prošlog veka Gofman je postao vodeći teo­retičar sociološke nauke. Umro je iste godine kada je izabran

Spoljašnjost - prostor koji nije ni bina ni svlačionica; on se bukvalno nalazi van domena performansa.

SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA 2 3 1

za predsednika Američkog sociološkog udruženja. Svoj predsednički govor nije mogao da održi zbog poodmakle bolesti. Rendal Kolins je o njegovom predsed-ničkom govoru rekao: „Svi su želeli da znaju kakav će biti njegov predsednički govor. Jednoličan i tradicionalan govor činio se nezamislivim s obzirom na Gof-manovu reputaciju inovatora. Ali, dobili

smo mnogo drmatičniju poruku: predsednički govor je otka­zan, Gofman umire. To je bio tipično gofmanovski način da nas napusti".

Upravljanje utiscima

Uopšteno govoreći, upravljanje utiscima usmereno je na za­štitu od niza neočekivanih postupaka, kao što su nenametavani pokreti, prekidi ili pogrešni koraci, ali i od nameravanih postu­paka kao što je, na primer, uređenje scene. Gofman je bio zainte-resovan za različite metode kojima se rešavaju ovakvi problemi.

1. Jedan skup metoda obuhvata postupke koji su usmereni ka stvatanju dramaturške lojalnosti. Primer takvih meto­da bilo bi podsticanje visokog stepena lojalnosti unutar grupe, sprečavanje članova tima da se identifikuju s pu­blikom, kao i povremeno menjanje publike kako ne bi postala previše prisna s izvođačima.

2. Gofman je predlagao i različite oblike dramaturške disci­pline, kao što su zadržavanje prisebnosti kako bi se izbegle greške, održavanje samokontrole, i kontrolisanje mimike i glasa tokom nastupa.

3. Gofman identifikuje različite vrste dramaturškog opreza, kao što su: prethodno isprobavanje nastupa, planiranje vanrednih situacija, odabir lojalnih članova tima, odabir dobre publike, uključivanje u manje timove u kojima su nesuglasice manje verovatne, organizovanje isključivo kratkih pojavljivanja, sprečavanje publike da dozna pri­vatne informacije, i planiranje celokupne predstave da bi se izbegli napredviđeni događaji.

2 3 2 D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREX

Publika takode ima udela u uspešnom upravljanju utiscima jednog ili više izvođača. Ona se često trudi da spasi predstavu tako što pokazuje interes i pažnju, izbegava izlive emocija, ne primećuje greške i posebnu pažnju poklanja novim izvođačima.

Mnogi kritičari Gofmanove dramaturgije zameraju mu na ciničnoj konceptualizaciji aktera. Naime, on je verovao da ak­teri (stalno) igraju predstave i da su svesni toga. Ako je to zaista tačno, onda oni cinično manipulišu svojim nastupima i utiscima koje žele da ostave, kako bi postigli svoje ciljeve. Oni su obično svesni da su neki aspekti onoga što izgovore ili urade pogrešni, ali i pored toga oni istrajavaju.

ETNOMETODOLOGIJA I KONVERZACIJSKA ANALIZA

Termin etnometodologija ima grčki koren. Etnometodologija bukvalno znači metod koji ljudi koriste u svakodnevnom životu da bi realizovali (ostvarili) svoje svakodnevne ciljeve. Malo dru­gačije rečeno, svet se vidi kao neprekidno praktično dostignuće; ljudi su racionalni ali u realizaciji ciljeva svakodnevnog života koriste praktično rezonovanje, a ne formalnu logiku.

Definicija etnometodologije

Etnometodologija predstavlja analizu ponašanja običnih ljudi u svakodnevnim situacijama, kao i načina na koji oni ko­riste zdtavorazumsko znanje, procedure i razmatranja, koje im pomaže da steknu razumevanje takvih situacija, kako bi u njima mogli da se snađu i da na njih reaguju.

Uvid u prirodu etnometodologije možemo steći pročavajući napore njenog osnivača, Harolda Garfinkela, da je definiše. Garfin-kel, kao i Dirkem (vidi glavu 2), društvene činjenice uzima za fun­damentalne socijalne fenomene. Međutim, Garfinkelove društvene

Etnometodologija - proučavanje ponašanja običnih ljudi u svakodnevnim situacijama, kao i načina na koji oni koriste zdravorazumsko znanje, procedure i razmatranja koji im pomažu da steknu razumevanje takvih situacija, kako bi u njima mogli da se snađu i da na njih reaguju.

SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA 2 3 3

činjenice veoma se razlikuju od Dirkemovih društvenih činjenica. Po Dirkemu, društvene činjenice deluju eksterno i prisilno, konsti-tuišući na taj način postupke i ponašanje ljudi. Sociolozi koji usva­jaju takvo stajalište smatraju da su akteri ograničeni ili determinisani društvenim strukturama i ustanovama i da nisu u stanju da donose nezavisne sudove. (Takvo gledište prihvatili su matksisti i struktural­ni funkcionalisti s kojima smo se sreli u glavama 2 i 4.) Izraženo jed­nim neakademskim rečnikom (koji su etnometodolozi često koristi­li), takvi sociolozi tretiraju aktere kao kulturne narkomane (engleski, judgmental dopes), to jest ljude koji ne mogu samostalno donositi odluke, jer nisu sposobni da se odupru kulturnom determinizmu.

Za razliku od Dirkema, etnometodolozi tretiraju objektiv­nost društvenih činjenica kao postignuće članova - kao proizvod metodoloških aktivnosti članova. Drugim recima, etnometodo­logija se bavi organizacijom svakodnevnog, običnog života i na­činom na koji ljudi vlastitim postupcima konstituišu društvene činjenice. Za etnometodologe su načini na koje prilazimo organi-zovanju naših svakodnevnih života vanserijski. Etnometodologija svakako nije makrosociologija u Dirkemovom shvatanju tog poj­ma, ali njeni pripadnici ne smatraju ni da je ona mikrosociologija. Stoga, iako etnometodolozi odbijaju da aktere tretiraju kao kul­turne narkomane, oni ne veruju u to da ljudi neprekidno razmi­šljaju o sebi i o onome što treba da urade u svakoj situaciji u kojoj se nalaze. Umesto toga, etnometodolozi prihvataju da najveći broj radnji koje ljudi obavljaju tokom dana nije ništa dtugo nego ru­dna kojoj oni prilaze relativno nerefleksivno. Etnometodolozi se ne usredsreduju na aktete ili pojedince, već na članove. Međutim, članovi se ne uzimaju kao pojedinci, već kao članske aktivnosti ili umešne i spretne prakse kroz koje ljudi proizvode ono što za njih predstavljaju društvene strukture (na primer, birokratija društva) i strukture svakodnevnog života (tj. obrasce svakodnevne interakci­j i . Rečju, etnometodolozi nisu zainteresovani niti za mikrostruk-rure, niti za makrostrukture. Oni se bave umešnim praksama koje proizvode načine na koji ljudi razumeju smisao oba tipa strukture. Garfinkel i etnometodolozi su pokušali da uspostave jedan novi pristup tradicionalnom predmetu sociologije - objektivnim struk­turama, kako malim, tako i velikim.

2 3 4 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Objašnjenja

Jedno od Garfinkelovih ključnih zapažanja o etnometodima jeste to da su oni refleksivno objašnjavajući. Objašnjenja (engle­ski, accounts) jesu načini na koje akteri definišu (opisuju, kritiku-ju ili idealizuju) posebene situacije. Objašnjenje, međutim, mora da bude tako konstruisano da za sve aktere (kako za one koji ga konstruišu, tako i za one kojima je namenjeno) ima smisla. Etno­metodolozi su posvetili veliku pažnju analizi ljudskih objašnjenja kao i načinima na koje nudimo objašnjenja a drugi ih prihvataju ili odbacuju. To je jedan od razloga zbog kojeg su se etnometodo­lozi bavili konverzacijskom analizom. Na primer, kada studentki-nja objašnjava profesorki zašto želi da joj ova odloži ispit, ona joj nudi objašnjenje („Imala sam smrtni slučaj u porodici", „Brat mi se razboleo", „Morala sam da tražim novu sobu, jer mi je gazda­rica povećala kiriju" itd.). Sta god navela kao razlog, studentkinja pokušava da pruži jedno koherentno objašnjenje koje za profesor-ku ima smisao. Etnometodolozi se intetesuju za prirodu tog objaš­njenja ili, još opštije, za objašnjavajuće prakse putem kojih stu­dentkinja nudi objašnjenje, a profesorka ga prihvata ili odbacuje. U analizi objašnjenja etnometodolozi prihvataju stanovište etno-metodološke ravnodušnosti. Oni niti osuđuju, niti veličaju priro­du objašnjenja, već analiziraju način na koji je ono upotrebljeno u praktičnom delanju. Oni se bave objašnjenjima, kao i metodama koje su podjednako potrebne govorniku koji nudi objašnjenje kao i slušaocu koji objašnjenje razume, prihvata ili odbacuje.

Harold Garfinkel Biografska skica

Harold Garfinkel mobilisan je u avijaciju, 1942. godine. Nakon toga dobio je zadatak da u Majami Biču trenira tenkovsku jedi­nicu na terenu za golf na kome nije bilo tenkova. Garfinkel je

Objašnjenja - načini na koje akteri definišu (opisuju, kritikuju ili idealizuju) posebne situacije, dajući svetu oko sebe smisao.

Objašnjavajuće prakse - načini na koje neka osoba nudi objašnjenje a druga osoba prihvata ili odbacuje to objašnjenje.

SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA 2 3 5

imao samo slike tenkova koje je prona­šao u magazinu Life. Pravi tenkovi bili su u ratu. Covek koji je insistirao na konkretnom empirijskom detalju ume-sto teorijskih objašnjenja, podučavao je realne trupe, koje su se upravo spremale da udu u oružani sukob, za borbu protiv zamišljenih tenkova, u situacijama u ko­jima su detalji kao što je udaljenost tru­

pa od zamišljenog tenka mogli da predstavljaju razliku između života i smrti. Uticaj koji je to podučavanje imalo na razvoj Garfinkelovih pogleda može se samo zamisliti. Njegov zadatak bio je da podučava jedinice da bacaju eksplozivne naprave na zamišljene tenkove. Takode, obučavao je jedinice da otvaraju vatru na zamišljene nosače tenkova. Taj zadatak postavio je na jedan nov i veoma konkretan način probleme adekvatnog opi­sa delanja i objašnjavanja kojima se Garfinkel kasnije bavio u okviru svoje sociološke teorije.

Razvijajući koncept objašnjenja, etnometodolozi su se upi­njali da objasne kako sociolozi, kao i svi drugi ljudi, ne rade ništa drugo nego nude objašnjenja. Sledstveno, svaki izveštaj sociološ­kog istraživanja može da se shvati kao objašnjenje, a etnometo­dolozi mogu da ga analiziraju na isti način kao i bilo koje drugo objašnjenje (koje nude obični ljudi). Ta sociološka perspektiva doprinela je demistifikaciji rada sociologa, a potom i svih osta­lih društvenih naučnika. Dobar deo sociologije (zapravo cele društvene nauke) zasniva se na zdravorazumskim interpretacija­ma. Etnometodolozi mogu da istražuju objašnjenja sociologa na isti način na koji mogu da istražuju objašnjenja običnog čoveka. Sledstveno tome, svakodnevne prakse sociologa i svih društvenih naučnika predstavljaju predmet interesa etnometodologa.

Objašnjenja su refleksivna u tom smislu što ulaze u kon-stituisanje stanja stvari koje treba da objasne. Kada ponudimo objašnjenje situacije u kojoj smo se zadesili, mi se nalazimo u procesu menjanja prirode te situacije. Kako će se profesorka od­nositi prema studentkinji koja joj objašnjava zašto nije polaga­la ispit, u velikoj meri zavisi od tipa objašnjenja koje se nudi.

2 3 6 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Jedan odnos će nastati ako studentkinja ponudi neko od uobi­čajenih studentskih objašnjenja kojima se pravda nepolaganje ispita (smrtni slučaj; traženje stana itd.), a sasvim dtugi ako stu­dentkinja iskreno kaže kako nije stigla da se spremi za ispit, iako za to nije postojao neki poseban razlog ili vis major. Dakle, ako uđete u interakciju s nekim i u jednom trenutku shvatite da ste napravili grešku, vi pokušavate da objasnite tu grešku. Radeći to (objašnjavajući grešku), vi menjate prirodu te interakcije. Njen ishod zavisiće upravo od tipa objašnjenja koje ste ponudili. To podjednako važi i za sociologe i za obične ljude Dok istražuju društveni život i podnose izveštaje o njemu, sociolozi menjaju prirodu onoga što istražuju: subjekti (istraživanja) menjaju svoje ponašanje kada postanu svesni da su predmet istraživanja.

Neki primeri

Etnometodologija je postala poznata i uticajna kroz svoja istraživanja i eksperimente. Najpoznatiji među tim eksperimen­tima jesu eksperimenti prekida. U njima se društvena realnost lomi da bi se bacilo svetio na metode kojima ljudi konstruišu društvenu realnost. Pretpostavka tog istraživanja nije samo to da se metodološka proizvodnja društvenog života neprekidno od­vija, već i to da akteri-učesnici nisu svesni da u toj proizvodnji učestvuju. Cilj eksperimenta prekida jeste poremećaj uobičaje­nih procedura kako bi se istražili procesi u kojima se svakodnev­ne radnje i njihova značenja konstruišu i rekonstruišu.

Linč je ponudio sledeći primer prekida koji je izveo iz ranih Garfinkelovih radova (crtež 6.1). Radi se o igri iks-oks. Pravila te igre dopuštaju učesnicima da ucrtaju svoj znak unutar svakog od polja, ali jedan od učesnika u ovom eksperimentu namerno krši pravilo i ucrtava znak između dva polja. Ako bi se ovo kršenje pra­vila pojavilo u stvarnom životu, prvi igrač (onaj koji igra po pra­vilima) verovatno bi insistirao na tome da drugi igrač ponovi svoj potez i da ga odigra po pravilima (da znak smesti unutar jednog

Eksperimenti prekida - eksperimenti u kojima se društvena realnost nasilno prekida da bi se osvetlili metodi kojima ljudi konstruišu društvenu re­alnost.

S A V R E M E N E T E O R I J E S V A K O D N E V N O G Ž I V O T A 2 3 7

Crtež 6.1 Prekidanje u iks-oksu. Izvor: Lynch, Michael 1991: „Pictures of Nothing? Visual Constructing in Social Theory", Sociological Theory 9:15.

U jednom drugom eksperimentu Garfinkel je zamolio svoje studente da se u svojoj kući na pola sata ponašaju kao gosti, to jest na način koji se obično ne može videti u svakodnevnim poro­dičnim situacijama. Na primer, od njih je traženo da budu veoma učtivi, oprezni, bezlični i formalni u izražavanju i obraćanju uku­ćanima. Trebalo je da se članovima svoje porodice obraćaju samo ukoliko se neko od njih prvo obrati njima. U ogromnom broju slučajeva članovi porodice bili su potpuno zatečeni ili čak besni zbog takvog ponašanja svojih najbližih. Studenti su podneli izve-štaje (ponudili objašnjenja) o ponašanju članova svojih porodica koji su izrazili zaprepašćenje, zbunjenost, šok, anksioznost, nela­godnost i bes. Članovi porodice optužili su studente da su bezo­brazni, neuviđavni, sebični ili drski. Te reakcije pokazuju koliko je zapravo važno da ljudi postupaju u skladu sa zdtavorazumskim pretpostavkama o tome kako bi trebalo da se ponašaju.

Garfinkela je najviše interesovalo na koji način su članovi porodice pokušali da izađu na kraj s takvim prekidima. Oni su

od polja). Ako se to ne bi desilo, on bi pokušao da objasni (tj. da ponudi objašnjenje) zbog čega se drugi igrač tako ponaša, to jest zbog čega krši pravila. To objašnjenje predstavlja predmet istraži­vanja etnometodologa, koji, u ovom slučaju, žele da vide kako se svakodnevni svet iks-oksa rekonstruiše.

2 3 8 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

najpre zahtevali da im studenti objasne zbog čega se tako pona­šaju. U pitanjima koja su postavljali studentima, ukućani su če­sto nagoveštavali objašnjenje devijantnog ponašanja. Ukućani su pitali studente da li su bolesni, da li su možda pali na ispitu ili su najureni s fakulteta, da li su poludeli ili su jednostavno glupi.

Članovi porodice takode su pokušali da objasne ponašanje svojih najbližih sami sebi tako što su motive za takvo ponašanje tražili u nekim prethodnim događajima. Na primer, jedan otac je verovao da se njegov sin ponaša čudno zato što je u poslednje vre-me naporno radio i imao probleme sa svojom verenicom. Takva objašnjenja su važna učesnicima - u ovom slučaju drugim člano­vima porodice - zato što im pružaju uverenje da bi se pod normal­nim okolnostima interakcija dešavala onako kako se inače dešava.

Ako student ne bi prihvatio validnost takvog objašnjenja, članovi porodice bi se obično povukli i pokušali da ga izoluju, izgrde ga ili mu se, kao krivcu, osvete. Činjenica da je student odbacio objašnjenje kojim su ukućani pokušali da uspostave po­redak izazivala je kod ukućana jake emocije. U jednom slučaju otac je zapretio studentu da će, ako ne počne da se ponaša onako kako se od njega očekuje, morati da pokupi svoje stvari i iseli se iz kuće. Na kraju, studenti su objasnili da se radi o eksperimentu i u najvećem broju slučajeva harmonija je ponovno uspostavlje­na. Međutim, u nekim primerima ostao je gorak ukus u ustima.

Eksperimenti prekida rađeni su da bi se ilustrovali načini na koje ljudi uređuju svoje svakodnevne živote. Ti eksperimenti otkrivaju sposobnost društvene realnosti da se brzo vrati u prvo­bitno stanje (stanje pre prekida) budući da se subjekti (ili žrtve) brzo odlučuju da normalizuju posledice koje su nastale preki­dom. Drugim recima, oni pokušavaju da situaciju učine objaš­njivom, upotrebljavajući poznate pojmove. Pretpostavlja se da nam način na koji ljudi izlaze na kraj s ovakvim prekidima govo­ri mnogo o tome kako oni izlaze na kraj sa sličnim problemima u svakodnevnim životima. Iako ti eksperimenti izgledaju prilič­no bezazleno, oni su često vodili do jakih emocionalnih reakcija. Te ekstremne reakcije ukazuju na to koliko je ljudima važno da neprekidno budu deo rutine, odnosno zdravorazumskih aktiv­nosti. Reakcije na prekide ponekad su bile toliko ekstremne da

SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA 2 3 9

su etnometodolozi pre nekoliko godina upozoreni da bi bilo do­bro kada bi s eksperimentima prekida s kojima je započeo Gar­finkel prekinuli.

Ostvarivanje roda

Cini se nepobitnim to da je nečiji rod - muški ili ženski - biološki definisan. Smatra se da ljudi jednostavno manifestuju ponašanje koje predstavlja posledicu njihovog biološkog sastava. Drugim recima, smatra se da ljudi ne mogu da postignu (ostva­re) rod. Za razliku od toga, seksualnost je očigledno postignuće; potrebno je da ljudi govore i ponašaju se na određene načine da bi izgledali seksi. Međutim, obično se smatra da nije neophod­no reći ili uraditi bilo šta da bi neko smatrao da ste muškarac ili žena. Etnometodolozi su istraživali problem roda i došli su do nekih neuobičajenih zaključaka.

Eksperimenti koji se odnose na ovu problematiku takođe vode poreklo od eksperimenata s kojima je započeo Harold Gar­finkel. Garfinkel je 1950-ih upoznao osobu po imenu Agnes. Činilo se, bez dileme, da je Agnes žena. Ne samo da je izgledala kao žena, već je imala praktično savršenu figuru i idealne pro­porcije. Bila je lepa, imala dobar ten, bez malja po licu. Usne su joj bile nakarminisane, a obrve počupane. To je očigledno bila žena. Ali, da li je zaista bila? Garfinkel je otkrio da Agnes nije uvek izgledala kao žena. U stvari, u trenutku kada ju je upoznao, Agnes je pokušavala, naposletku uspešno, da ubedi doktore da joj je neophodna operacija kojom bi se uklonile muške genitalije i umesto njih napravila vagina.

Na svom rođenju Agnes je definisana kao muškarac. Zapra­vo, ona je po svim shvatanjima bila dečak sve do svoje šesnae­ste godine. U tom dobu osećajući da nešto nije utedu, Agnes je pobegla od kuće i počela da se oblači kao devojka. Uskoro je otkrila da oblačenje u žensku odeću nije dovoljno. Morala je da nauči da se ponaša kao žena ako je želela da bude prihvaćena kao žena. Naučila je opšteprihvaćena pravila ponašanja za žene i kao rezultat uspela je da se definiše kao žena. Garfinkel je bio zain-teresovan za prakse koje su omogućile Agnes da funkcioniše kao

2 4 0 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

žena u društvu. Ono što je on, u stvari, želeo da istakne jeste to da mi nismo jednostavno rođeni kao muškarci ili kao žene. Mi takođe učimo i rutinski upotrebljavamo zdravorazumske prakse koje nam omogućavaju da nas društvo prihvati kao muškarca Mi kao ženu. Samo ako uspemo da savladamo i naučimo te prakse, postajemo u sociološkom smislu muškarac ili žena. Stoga, čak i kategorija kao što je rod, za koju se dugo mislilo da predstavlja pripisani status, može da se razume kao ostvarivanje skupa situ-acionih praksi.

TEORIJA RAZMENE

Teorija razmene predstavlja još jednu teoriju o svakodnev­nom ponašanju. Iako u sociologiji postoji više verzija teorije raz­mene, ovde ćemo izložiti samo teoriju Džordža Homansa.

Teorija razmene Džordža Homansa

Homansova teorija razmene nastala je pod uticajem više te­orija, ali je verovatno za njen razvoj najvažnijija psihološka teorija poznata pod imenom biheviorizam. Biheviorističkog sociologa za­nima u kakvom se međuosobnom odnosu nalaze posledice koje akterovo ponašanje ima na okruženje i njegovo kasnije ponašanje. Taj odnos predstavlja osnovu operantnog uslovljavanja ili procesa učenja kroz koji posledice nekog ponašanja modifikuju to pona­šanje. Neko može verovati da je to ponašanje (barem kod male dece) nasumično. Ponašanje utiče na fizičko i društveno okruženje u kojem se javlja i obrnuto, okruženje na različite načine povratno deluje na ponašanje. Reakcija okruženja - pozitivna, negativna ih neutralna - utiče na akterovo kasnije ponašanje. Ako je reakcija okoline na naše ponašanje nagrađujuća (recimo, studentkinja da sve ispite u roku, a roditelji je zauzvrat nagrade letovanjem), veli­ka je verovatnoća da ćemo, pod sličnim okolnostima, isto pona­šanje ponoviti i u budućnosti (studentkinja će i naredne godine položiti sve ispite u roku). Obrnuto, ako je reakcija okoline bila

Operantno uslovaljavanje — proces učenja kroz koji posledice nekog ponaša­nja modifikuju to ponašanje.

SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA 241

bolna ili dovela do kažnjavanja, malo je verovatno da ćemo takvo ponašanje ponoviti u budućnosti. Biheviorističkog sociologa zani­ma kako reakcije okoline na naše ponašanje iz prošlosti utiču na prirodu našeg sadašnjeg ponašanja. Posledice koje je određeno po­našanje imalo u prošlosti određuju njegov sadašnji karakter. Kada znamo kakve je posledice određeno ponašanje imalo u prošlosti, možemo predvideti da li će akter ponoviti isto ponašanje u sadaš­njoj situaciji.

Najvažniji deo Homansove teorije razmene predstavlja skup osnovnih propozicija snažno oblikovanih biheviorizmom. Iako se neke od tih propozicija odnose na interakciju dvoje ili više poje­dinaca, Homans je bio oprezan i naglasio da se one zasnivaju na psihološkim principima. Po njegovom mišljenju, one su psihološ­ke iz dva razloga. Prvo, njima se uglavnom bave psiholozi. Drugo, one se odnose na individualno ponašanje, a ne na velike strukture poput grupa ili društava. Zbog zauzimanja takve pozicije, Ho­mans je dopuštao da ga nazivaju psihološkim ređukcionistom. On pod redukcionizmom podrazumeva da su pretpostavke jedne nauke (u ovom slučaju, sociologije) izvedene iz mnogo uopšteni-jih pretpostavki druge nauke (u ovom slučaju, psihologije).

Iako se zalagao za psihološke principe, Homans pojedince nije smatrao izolovanim. Umesto toga, priznavao je da su ljudi društveni i da veliki deo vremena provode u interakciji s drugim ljudima. On je društveno ponašanje pokušao da objasni psiho­loškim principima. Dtugim recima, principi koji se primenjuju na odnos između ljudskih bića i fizičkog okruženja isti su kao : oni koji se odnose na slučajeve u kojima je okruženje sastav­ljeno od ljudskih bića. Homans nije poricao Dirkemov koncept nastajanja, to jest tvrdnju da iz svake interakcije nastaje nešto novo (neki novi kvalitet). Umesto toga, smatrao je da se ti novo­nastali kvaliteti mogu objasniti psihološkim principima, a da za objašnjenje društvenih činjenica nije potrebno formulisati nove sociološke pretpostavke. Da bi to ilustrovao, Homans je koristio osnovni sociološki koncept norme. On nema nedoumicu oko :oga da norme postoje i da genetišu konformizam (podvrgava­nje). Međutim, ljudi se normama ne podvrgavaju automatski, već tek nakon što procene da li od toga imaju koristi.

2 4 2 DZORDZ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

Pre Homansa, u sociologiji je vladao tzv. ortodoksni kon­senzus koji je nastao na kraju prve polovine 20. veka, pod uti-cajem funkcionalizma (glava 4). Jedna od glavnih karakteristika tog konsenzusa bilo je odusustvo ili redukcija dejstvenika i dej-stvenosti (sposobnosti aktera da stvaraju ili menjaju društvene strukture) iz sociološke teorije. Sve sociološke teorije složno su tvrdile da struktura uslovljava ponašanje aktera, a da obrnuto nije moguće. Homans je svojom teorijom želeo da u sociologiju vrati dejstvenika i dejstvenost,* ali takode je pokušao da razvije teoriju koja se usredsreduje na psihologiju, pojedince i elemen­tarne oblike društvenog života. On se usredsredio na društveno ponašanje kao razmenu vidljivih i nevidljivih aktivnosti između najmanje dve osobe. Takvo ponašanje može biti više ili manje korisno, odnosno štetno za aktere.

Na primer, Homans je nastojao da objasni razvoj tekstilne in­dustrije nakon upotrebe mašina, a samim tim i industrijsku revolu­ciju, psihološkim principom po kojem će ljudi najverovatnije po­stupati tako da povećaju nagrade (korist). Još uopštenije, u svojoj verziji teorije razmene, Homans je nastojao da objasni elementarno društveno ponašanje korišćenjem pojmova nagrade i troška. Ho­mans je postavio sebi zadatak da formuliše propozicije koje će se usredsrediti na psihološki nivo. One čine temelj teorije razmene.

Bihevioristički koreni. U knjizi Elementarni oblici društvenog ponašanja, Homans priznaje da je njegova teorija razmene velikim delom izvedena iz biheviorističke psihologije. Zapravo, Homans izražava žaljenje što je njegova teorija nazvana teorijom razmene, jer ju je on video kao biheviorističku psihologiju primenjenu na posebne situacije. Homans je knjigu započeo raspravom o radu vodeće ličnosti psihološkog biheviorizma, Frederika Skinera, tač-nije o njegovom eksperimentu sa golubovima koji svoje okruženje istražuju kljucanjem. Kada se nađu u eksperimentalnom kavezu, golubovi počinju da kljucaju. Posle nekog vremena oni kljucnu u metu koju im je istraživač postavio. Kada pogode metu, istraživač ih nagradi zrnevljem. Kada golub jednom dobije nagradu jer je kljucnuo metu, veliki su izgledi da će to ponovo uraditi. Formal­nim, biheviorističkim jezikom rečeno, kljucanje mete je operant,

* Vidi fusnotu na str. 270 u glavi 7.

SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA 2 4 3

taj operant je potkrepljen, a potkrepljivač je zrnevlje. Tako je go­lub prošao kroz proces operantnog uslovljavanja: golub je naučio da kljucne metu, jer je za to bio nagrađen.

Dzordž Kaspar Homans* Autobiografska skica

Dugo sam poznavao profesora Talkota Parsonsa i blisko sam sa-rađivao s njim na odseku za društvene odnose. Sociološki kru­

govi su ga smatrali vodećim teoretičarem. Smatrao sam da ono što je on nazivao teorijama nisu teorije, već samo koncep­tualne sheme, a da prava teorija mora da sadrži najmanje nekoliko propozicija (en­gleski, propositions). Kada sam pročitao nekoliko knjiga o filozofiji nauke uverio sam se u ispravnost svog mišljenja.

Ali, nije bilo dovoljno da teorija sadrži propozicije. Teorija o ne­koj pojavi predstavljala je objašnjenje te pojave. Objašnjenje se sastojalo u pokazivanju da jedna ili više propozicija manjeg ste-pena opštosti logički slede iz opštih propozicija koje su primenji-ve na ono što se različito nazivalo datim ili graničnim uslovima ili parametrima. Svoj stav o tom problemu izložio sam u jednoj kraćoj knjizi pod nazivom Priroda društvene nauke (1967). Zatim sam se zapitao koje bih opšte propozicije mogao da upotrebim da bih objasnio empirijske propozicije koje sam izložio u knjizi Društvena grupa, kao i druge propozicije koje su mi privukle pažnju kada sam kasnije čitao radove iz te obla­sti i eksperimentalne studije socijalne psihologije. Opšte pro­pozicije morale bi da zadovolje samo jedan uslov: one, u skla­du sa mojim prvobitnim zapažanjima, moraju biti primenjive na ljudska bića kao pripadnike vrste. Takve propozicije su već postojale tako da, srećom, nisam morao da ih smišljam. To su bile propozicije biheviorističke psihologije koje je izložio moj stari prijatelj, Frederik Skiner, s drugima. Oni su smatrali da je dobro i kada osobe same dela­ju u okruženju i kada se nalaze u interakciji s drugim ljudima. U dva izdanja moje knjige, Društveno ponašanje (prvo izdanje 1961. i dopunjeno, 1974. godine), koristio sam te propozicije

2 4 4 D20RD2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

pokušavajući da objasnim kako, u odgovarajućim uslovima, relativno dugotrajne društvene strukture mogu da nastanu i da se održavaju delanjem pojedinaca koji nisu ni nameravali da ih stvore. Po mojoj zamisli, to treba da bude središnji inte­lektualni problem sociologije."

*Dž. K. Homans preminuo je 1989. godine.

Skiner se u pomenutom eksperimentu interesovao za golu­bove; Homans se interesovao za ljude. Po Homansovom mišlje­nju, Skinerovi golubovi ne učestvuju u stvarnom odnosu razme­ne sa psihologom. Dok golub učestvuje u jednostranom odnosu razmene, ljudska razmena je barem dvostrana. Ponašanje golu­ba je motivisano zrnevljem (željom da ga dobije), ali ponašanje psihologa nije zaista motivisano golubovim kljucanjem. Odnos koji golub ima sa psihologom sličan je odnosu koji ima s fizič­kim okruženjem. Pošto u takvoj vrsti ponašanja ne postoji uza­jamnost, Homans ga je definisao kao individualno ponašanje. Čini se da je Homans proučavanje takve vrste ponašanja prepu­stio psiholozima, dok je sociologe pozvao da proučavaju druš­tveno ponašanje u kojem se aktivnosti dvoje ili više pojedinaca uzajamno nagrađuju ili kažnjavaju. Drugim recima, Homansa interesuje ponašanje u kojem pojedinci utiču jedni na druge. Međutim, značajno je to što Homans tvrdi da nam nikakve nove pretpostavke nisu potrebne da bi se objasnilo društveno pona­šanje nasuprot inidvidualnom. Zakoni individualnog ponašanja koje je formulisao Skiner dok je proučavao golubove, mogu se primeniti na društveno ponašanje dokle god smo spremni da uz­memo u obzir složenost uzajamne motivacije. Homans je pri­znao, mada nevoljno, da će na kraju možda morati da ode dalje od Skinerovih principa.

U svom teorijskom radu, Homans se ograničio na svakod­nevnu društvenu interakciju. Jasno je, međutim, da je on vero-vao da bi sociologija izgrađena na njegovim principima mogla da objasni celokupno društveno ponašanje. Da bi objasnio koja ga vrsta odnosa razmene zanima, Homans je koristio primer dvoje kancelarijskih službenika. Po pravilima kancelarije, svaki službenik svoj deo posla mora da obavlja samostalno. Ako mu je potrebna

SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA 2 4 5

pomoć, mora da se posavetuje sa nadređenim. Međutim, pretpo­stavimo da jedan od službenika (SLUŽBENIK A) S vremena na vre-me ima problem sa obavljanjem svog posla i da bi ga bolje i brže obavljao ako bi imao tuđu pomoć. Pravila nalažu da se u takvoj situaciji on posavetuje sa svojim nadređenim. Ali, ako SLUŽBENIK

A to uradi, pokazaće nadređenom svoju nesposobnost i tako mož­da dovesti u pitanje svoju budućnost u organizaciji. Sigurnije je da zatraži pomoć od svoje koleginice (SLUŽBENICE B), pogotovo ako je ona iskusnija i sposobnija od njega. Takođe ćemo pretpostaviti da će takvo savetovanje promaći nadređenom. Tako dolazi do uza­jamne motivacije: jedan službenik pruža potrebnu pomoć, a drugi zauzvrat daje zahvalnost i priznanje. Drugim recima, između njih se odvija rezmena - pomoć u zamenu za priznanje.

Osnovne propozicije

Usredsređujući se na takvu vrstu situacija i zasnivajući svoje ideje na Skinerovim istraživanjima, Homans formuliše nekoliko propozicija.

1. Propozicija uspeha. Sto je više puta neki akter nagrađi­van za određeno delanje, veća je verovatnoća da će i u budućnosti delati na taj način. Na primer, veća je vero­vatnoća da će SLUŽBENIK A zatražiti savet od drugih ako je u prošlosti već bio nagrađen korisnim savetom. Stavi-še, što je više puta neki pojedinac dobio koristan savet u prošlosti, on će češće tražiti savet u budućnosti. Slično tome, SLUŽBENICA B će U budućnosti biti mnogo voljnija da da savet, a davače ga češće ako je u prošlosti za savet bila nagrađena priznanjem. Ponašanje koje je u skladu s pretpostavkom uspeha podrazumeva tri faze: delanje neke osobe, nagrađujući rezultat i, konačno, ponavljanje istog delanja ili barem sličnog delanja. Homans je izdvojio više elemenata propozicije uspeha. Prvo, iako je u načelu tačno da povećana učestalost na­građivanja vodi povećanoj učestalosti delanja, taj reci-protitet ne može da funkcioniše u nedogled. Posle odre­đenog broja ponovljenih recipročnih razmena, pojedinci

2 4 6 D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

će jednostavno prestati da se ponašaju na takav način. Drugo, što je kraći vremenski period između ponašanja i nagrađivanja, veća je verovatnoća da će pojedinac po­noviti isto ponašanje. Obrnuto, što je period između po­našanja i nagrade duži manja je verovatnoća da će se po­našanje ponoviti. Konačno, po Homansovom gledištu, veća je verovatnoća da će se ponašanje ponoviti kada je nagrađivanje povremeno, a ne redovno. Redovno nagra­đivanje uzrokuje dosadu i zasićenje, dok će neredovno nagrađivanje (kao, recimo, u kockanju ili drugim igrama na sreću) najverovatnije izazvati ponavljanje ponašanja.

2. Propozicija stimulusa. Ako je u prošlosti radnja neke osobe bila nagrađena kao rezultat odgovora na poseban stimulus, ili skup stimulusa, onda će ta osoba verovatnije ponoviti tu radnju (ili neku sličnu) kada se pojave sti-mulusi koji su slični onima iz prošlosti. Sledstveno, ako su u prošlosti službenici ustanovili da davanje i primanje saveta donosi nagradu, oni će u sličnim situacijama u bu­dućnosti verovatno postupati slično. Homans je ponudio jedan još realističniji primer kada je tvrdio da će ribari koji su uspeli da ulove ribu u mutnoj bari najverovatnije i u budućnosti loviti u mutnoj vodi. Homans se interesovao za proces generalizacije, to jest tendenciju ponavljanja ponašanja u sličnim uslovima. Uzmimo primer ribolova: jedan aspekt generalizacije je­ste promena od pecanja u mutnoj bari do pecanja u bilo kojoj bari, bez obzira na stepen njene zamućenosti. Slič­no tome, neuspeh u hvatanju ribe verovatno će dovesti do promene vrste pecanja (pecanje u slanoj vodi umesto u slatkoj vodi) ili čak zamene ribolova lovom. Međutim, tu je takođe važan proces diskriminacije, jer akter može da peca samo pod određenim uslovima koji su se poka­zali uspešnim u prošlosti. Ako su uslovi pod kojima je uspeh postignut bili i suviše složeni, onda slični uslovi

Generalizacija - tendencija ponavljanja ponašanja u sličnim uslovima. Diskriminacija — tendencija da se određeno ponašanje ponavlja samo pod

posebnim uslovima koji su se pokazali uspešnim u prošlosti.

SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA 2 4 7

možda neće generisati isto ponašanje. Ako se presudan stimulus javio znatno ranije nego što se na njega može javiti odgovarajuće ponašanje, onda on možda neće sti-mulisati to ponašanje. Recimo, neki ljudi uživaju u čaši vina posle ručka. Ali ako ih poslužite čašom vina rano ujutru, odmah posle buđenja, velike su šanse da im omr-znete vino. Sve to zbog toga što uživanje u vinu zahte-va ispunjenje određenih uslova. (Neophodno je da ste najpre dobro ručali.) Akter može da postane preosetljiv na stimuluse, pogotovo ako oni za njega imaju veliku vrednost. U stvari, akter može reagovati i na nevažne sti­muluse, barem dok se situacija ne ispravi ponavljanjem grešaka. Na sve to utiče akterova pripravnost i usredsre-đenost na stimulus.

3. Propozicija vrednosti. Sto posledice neke radnje imaju veću vrednost za aktere, veća je verovatnoća da će oni izvoditi tu radnju. Ako pomenuti službenici smattaju da su nagrade koje jedan drugom nude vredne, veća je ve­rovatnoća da će se ponašati na željeni način nego onda kada nagrade nisu vredne. Na ovoj tački rasprave, Ho­mans uvodi koncepte nagrade i kažnjavanja. Nagrade su radnje kojima akteri pripisuju pozitivne vrednosti; po­većanje nagrada verovatno će izazvati željeno ponašanje. Kažnjavanja su radnje kojima akteri pripisuju negativne vrednosti; što je kazna oštrija, to je manja verovatnoća da će akter manifestovati neželjeno ponašanje. Homans je smatrao da je kažnjavanje neefikasno sredstvo podsti-canja ljudi da promene svoje ponašanje, jer ljudu mogu reagovati na neželjen način. Bolje je jednostavno ne na­graditi neželjeno ponašanje (bes, recimo); na taj način će takvo ponašanje na kraju prestati da se ispoljava. Na­grade su očigledno poželjnije, ali njihove zalihe su često ograničene. Homans je jasno naznačio da njegova teorija

Nagrade - radnje kojima akteri pripisuju pozitivne vrednosti; povećanje na­grada verovatno će izazvati željeno ponašanje.

Kažnjavanja — radnje kojima akteri pripisuju negativne vrednosti; što je ka­zna oštrija, to je manja verovatnoća da će akter manifestovati neželjeno ponašanje.

2 4 8 DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN;

nije prosto hedonistička; nagrade mogu biti i materijalne (novac) i altruističke (pomaganje drugima).

4. Propozicija deprivacija-zadovoljenje. Sto su više puta u bli­skoj prošlosti primali određenu nagradu za neku radnju, akteri će u budućnosti manje vtednovati tu vrstu nagrada. Zamislimo da odete na slavu (gde se po pravilu uvek do­bro i obilno jede. Vaš prvi tanjir biće napunjen hranom, a vi ćete s uživanjem jesti. Svaki sledeći napunjen tanjir će vam, međutim, pružati sve manje zadovoljstva. Kada sti­gnete, recimo, do četvrtog tanjita prasećeg pečenja ili kola­ča, ne samo da nećete uživati, već više uopšte nećete moći da jedete. To otuda što zadovoljstvo (korist) koje osećate prilikom jela marginalno opada: samo prvi zalogaji nose zadovoljstvo; što više jedete, to manje uživate, da bi vam se, ako preterate, hrana na kraju smučila.] Isto je i u pri-meru dva službenika: što se više međusobno nagrađuju za davanje i primanje saveta, to će nagrade imati manju vred­nost za oboje. U ovom slučaju presudan činilac je vreme; ako se određena vrsta nagrada rasporedi na duži vremenski period manja je verovatnoća da će se ljudi njima zasititi. Slično je i s hranom: kada biste ukupnu količinu hrane koju ste na slavi pojeli za pola sata, rasporedelili na neko­liko dana, mogli biste podjednako da uživate u sva četiri tanjira prasetine. Homans je ovde definisao druga dva ključna koncepta za svoju teoriju: trošak i profit. Trošak bilo kakvog ponašanja se definiše kao propuštena nagrada. Nagrada je propuštena zbog toga što nije urađeno nešto što je moglo da se uradi. Profit u društvenoj razmeni nastaje onda kada broj nagra­da (ili njihova vrednost) nadmaši troškove. To je Homansa navelo da preformuliše propoziciju deprivacija-zadovolje­nje: što je veći profit od određenog delanja, to je veća vero­vatnoća da će se i u budućnosti to delanje ponoviti.

Trošak - nagrada koja je propuštena zbog toga što nije urađeno nešto što je moglo da se uradi.

Profit - u društvenoj razmeni, profit nastaje onda kada broj nagrada (ili nji­hova vrednost) nadmaši troškove.

SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA 2 4 9

5. Propozicija agresija-odobravanje. Ova propozicija ima dva aspekta. Propozicija 5A: Kada akteri ne dobiju očeki­vanu nagradu ili budu neočekivano kažnjeni, oni se ljute i veća je verovatnoća da će se ponašati agresivno i više vrednovati rezultate postignute takvim ponašanjem. Či­njenica da SLUŽBENIK A nije dobio savet koji je očekivao, a SLUŽBENICA B nije dobila priznanje koje je očekivala, verovatno će razljutiti oboje. Iznenađeni smo što u Ho-mansovom radu nalazimo koncepte frustracije i ljutnje, jer se čini da se oni odnose na mentalna stanja. Pravi bi-heviorista ne bi trebalo da se bavi takvim stanjima svesti. Homans je otišao još dalje, tvrdeći da frustracija izazvana takvim očekivanjima ne mora da se odnosi samo na unu­trašnja stanja. Frustracija se takode može odnositi i na celokupne spoljašnje događaje, vidljive ne samo SLUŽBE­

NIKU A, već i onima van kancelarije. Za razliku od prve propozicije koja se odnosi samo na negativne emocije, druga propozicija (5B) bavi se pozi-tivnijim emocijama. Njena sadržina je sledeća: kada pri­me očekivanu nagradu, pogotovo ako je veća nego što su se nadali, akteri će biti zadovoljni; kao rezultat toga, veća je verovatnoća da će se ponašati na odobravajući način, a posledice tog ponašanja imaće sve veću vrednost za njih. Vratimo se ponovo na primer kancelarijskih službenika. Kada SLUŽBENIK A dobije savet koji je očekivao, a SLUŽ­

BENICA B priznanje koje je očekivala, oboje će biti zado­voljni i veća je verovatnoća da će i u budućnosti tražiti, odnosno davati savete.

6. Propozicija racionalnosti. Dok bira između više ponuđe­nih opcija, akter će se opredeliti za ono delanje koje, po njegovoj proceni, u datom trenutku, donosi veće nagtade i koje ima veće izglede da bude nagrađeno. Iako su se ra­nije propozicije snažno oslanjale na biheviorizam, propo­zicija racionalnosti jasno pokazuje uticaj teorije racional­nog izbora na Homansa. Ekonomskim jezikom rečeno, akteri koji delaju u skladu sa propozicijom racionalnosti

2 5 0 D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

maksimizuju svoju korisnost. (Na konceptu koristi ute­meljena je teorija racionalnog izbora s kojom se srećemo u narednom odeljku.)

U osnovi, ljudi istražuju i prave procene o različitim alter­nativnim pravcima delanja koji im stoje na raspolaganju. Oni upoređuju količinu nagrada koje svako delanje nosi sa sobom. Takode, oni procenjuju i to kolika je verovatnoća da će zaista do­biti nagrade. Visoke nagrade gube vrednost ako akteri smatraju da je mala verovatnoća da će ih dobiti. Mesečna plata od 10.000 evra na mestu direktora banke jeste primamljiva nagrada, ali ako imate završenu samo srednju ekonomsku školu, male su šanse da se zaista nađete na tom položaju. S druge strane, manje vrednim nagradama porašće vrednost ako akter smatra da su mu dostižne. Prema tome, postoji međuodnos vrednosti nagrade i verovatnoće da se ona dobije. Najpoželjnije nagrade su one koje su istovreme­no i veoma vredne i lako dostižne. Najnepoželjnije su one nagra­de koje nisu preterano vredne, a istovremeno su teško dostižne.

Homans je propoziciju racionalnosti doveo u vezu s propo­zicijama uspeha, stimulusa i vrednosti. Propozicija racionalnosti nam govori da se ljudi odlučuju za neko delanje u zavisnosti od toga da li procenjuju da će to delanje privesti kraju na uspešan način. Međutim, procena verovatnoće uspeha često je stvar lične percepcije aktera. Ne želim da prilazim devojci ako procenjujem da nemam nikakve šanse. Međutim, ako je moja životna filozofija da svako može da se smuva i da svako ima šanse ako se dovoljno potrudi, onda me ništa neće sprečiti da pokušam. Cime je ova procena određena? Homans je smatrao da procena da li su šanse za uspeh velike ili male zavisi od ranijih uspeha i sličnosti trenutne situacije s ranijim uspešnim situacijama. Dakle, da biste počeli da se udvarate devojci, potrebno je da, pored samopouzdanja, ima­te istoriju uspešnih udvaranja koja bi vam omogućila racionalnu procenu da i u ovom slučaju imate šanse. Međutim, propozicija racionalnosti nam ne govori zašto neki akter više vrednuje jednu nagradu od druge; odgovor na to pitanje daje nam propozicija vrednosti. Homans je na taj način povezao princip racionalnosti sa svojim više biheviorističkim propozicijama.

Korisnost - akterove preferencije ili vrednosti.

SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA 2 5 1

Naposletku, u Homansovoj teoriji akteri su racionalni i usmereni na profit. Međutim, Homansova teorija nije bila u sta­nju da objasni mentalna stanja i velike društvene strukture. Na primer, kada je u pitanju proučavanje svesti, Homans je priznao da postoji potreba za mnogo razvijenijom psihologijom.

Uprkos takvim slabostima, Homans je ostao biheviorista koji je odlučno radio na nivou individualnog ponašanja. Sma­trao je da se velike društvene strukture mogu razumeti tek ako razumemo elementarno društveno ponašanje. Tvrdio je da su procesi razmene identični na pojedinačnom i na društvenom ni­vou, iako se slagao s tim da su na društvenom nivou načini na koji se fundamentalni procesi spajaju da bi formirali šire feno­mene, daleko složeniji.

TEORIJA RACIONALNOG IZBORA

Iako je uticala na razvoj teorije razmene, teorija racional­nog izbora dugo vremena je bila skrajnuta sa mejnstrima socio­loške teorije. Zahvaljujući uglavnom naporima jednog čoveka, Džejmsa S. Kolmana, teorija racionalnog izbora postala je jed­na od popularnijih teorija u savremenoj sociologiji. Kolman je 1989. godine osnovao časopis Rationality and Society, posvetivši ga širenju uticaja radova koji su bili pisani iz perspektive teorije racionalnog izbora. Osim toga, on je 1990. godine objavio veo­ma važnu i uticajnu knjigu pod nazivom Osnove društvene teorije, koja je takode zasnovana na teoriji racionalnog izbora. Konačno, 1992. godine Kolman je postao predsednik Američkog sociološ-£og udruženja i iskoristio tu poziciju da unapredi i raširi uticaj reorije racionalnog izbora.

Model u najosnovnijim crtama

Osnovni principi teorije racionalnog izbora izvedeni su iz neoklasične ekonomije (utilitarističke teorije i teorije igara). Iako je utemeljena na čitavom nizu različitih modela, moguće je saku­piti deliće onoga što se može opisati kao osnovni model teorije racionalnog izbora.

2 5 2 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Teorija racionalnog izbora kao osnovnu jedinicu analize uzi­ma aktere. Akteri su svrhoviti, to jest intencionalni. Drugim reci­ma, akteri imaju ciljeve ka kojima su usmerena njihova delanja. Akter takode ima preferencije (vrednosti kojima teži, odnosno ci­ljeve čije ostvarenje mu donosi korist). Teoriju racionalnog izbora ne interesuje šta je sadržaj tih preferencija niti odakle one potiču. Važno je to da pojedinci delaju da bi ostvarili svoje ciljeve, a da su ti ciljevi saglasni s akterovom hijerarhijom preferencija. Teori­ja racionalnog izbora smatra da pojedinci teže da uvećaju ličnu korist, a određene postupke preduzimaju samo ako marginalna korist prevazilazi marginalne troškove. Pojedinci takvu logiku razmišljanja primenjuju na sve aspekte života. Tako bi teorija ra-cionanog izbora tvrdila kako žene biraju muževe (i obratno) na isti način na koji biraju profesiju ili to gde će uložiti novac.

Iako teorija tacionalnog izbora započinje svrhom i inten­cijom aktera, ona mora da uzme u obzir najmanje dva važna ograničenja delanja. Prvi je oskudnost resursa. Akteri imaju ra­zličite resurse, ali i različite pristupe drugim resursima. Za one koji imaju mnogo resursa, ostvarenje ciljeva može biti relativno lako. Međutim, za one koji ih imaju malo (ili ih uopšte nemaju), ostvarenje ciljeva može biti teško ili čak nemoguće.

S oskudnošću resursa povezan je koncept troška propušte­ne prilike. (Taj koncept sociolozi preuzimaju od ekonomista. U srpskom jeziku, on se često pogrešno prevodi kao oportunitetni trošak. Prim, prev.) Kada pokušava da ostvari neki cilj, akter mora da vodi računa o troškovima koji nastaju prilikom propuštanja ostvarenja nekog drugog atraktivnog cilja. Zamislimo privredu koja može da proizvede ili 30 računara ili jedan automobil. Ako se cela privreda usredsredi na proizvodnju računara, trošak propušte­ne prilike za 30 računara biće jedan automobil (privreda se odriče jednog automobila da bi proizvela 30 računara). Trošak propušte­ne prilike bitan je tek onda kada ustanovimo da li je on znatan ili zanemarljiv. Ako su na tržištu automobili na ceni a računari slabo

Oskudnost resursa - nedovoljna količina sredstava koja vas sprečava da ostva­rite željeni cilj.

Trošak propuštene prilike - trošak koji nastaje time što se akter odrekao dru­gog najprivlačnijeg cilja i usredsredio se na ostvarenje prvog najprivlač-nijeg cilja.

SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA 2 5 3

traženi, onda je vaš trošak propuštene prilike veliki. Drugim reci­ma, bolje bi bilo da ste proizveli jedan automobil, a ne 30 računara. Ovako ste propustili alternativni cilj na kome ste mogli da zaradite više. Akter može izabrati da ne ostvari najvredniji cilj ako su njego­vi resursi zanemarljivi, odnosno ako su, kao rezultat toga, šanse za ostvarenje tog cilja slabe. Takode, akter može odustati od cilja ako uvidi da će pokušaj da ostvari taj cilj dovesti u pitanje njegove šanse da ostvari svoj sledeći najvredniji cilj. Akteri pokušavaju da maksi-malizuju (uvećaju) svoju korist; taj cilj podrazumeva procenu šansi za postizanje primarnog, i drugog najpoželjnijeg cilja.

Drugi izvor ograničenja delanja pojedinaca jesu društvene ustanove (škola, porodica, radna organzacija itd.). Takva ogra­ničenja pojavljuju se tokom životnog veka i ispoljavaju se u nor­mama koje vladaju u tim ustanovama. Racionalno delanje se uvek bavi ishodima. Ono ima formulu: „Ako želiš da postigneš A, moraš da uradiš B". Međutim, normativno delanje nema nuž­no takav oblik. Najjednostavnije norme glase: „Učini A" ili „Ne smeš da učiniš B". Racionalno delanje omogućuje kalkulaciju po kojoj je ljubav moguće kupiti novcem. Međutim, postoje norme koje kažu da se ljubav ne kupuje novcem. Takve norme pone­kad imaju uticaja na racionalne aktere, jer ograničavaju njihovu racionalnost. Sve te ustanove i norme imaju svrhu da akterima ograniče izbor, a time i ishod njihovog delanja. Ta institucional­na ograničenja omogućuju pozitivne i negativne sankcije čija je svrha da određene vrste delanja podstiču, a druge obeshrabruju.

Mogu se navesti još dve ideje koje čine osnovu teotije raci­onalnog izbora. Prva je mehanizam agregacije pomoću koga se čitav niz individualnih radnji kombinuju da bi oblikovale druš­tveni ishod. Druga je značaj informacije u donošenju racionalne odluke. Nekada se smatralo da akteri imaju savršenu ili barem dovoljnu informaciju koja im omogućuje da donose svrhovite odluke i prave racionalne izbore između nekoliko alternativnih tokova delanja koji su im na raspolaganju. Međutim, sve više se prihvata stanovište da su kvantitet i kvalitet dostupnih informa­cija promenljivi, a da ta promenljivost ozbiljno utiče na akterov izbor. Pretpostavimo da ste odlučili da upišete fakultet A, jer smatrate da vam on pruža najbolje obrazovanje i da se njegova

2 5 4 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREM

diploma najviše vrednuje na tržištu radne snage. Međutim, nakon godinu dana studiranja zaključujete kako osoblje tog fakulteta i nije baš na visini zadatka, a nakon dve godine saznajete kako s di­plomom tog fakulteta imate vrlo malo šanse da nađete zaposlenje u struci. Takode, ispostavlja se da sve to što ne možete da prona­đete na fakultetu A, možete pronaći na fakultetu B, o kome ste pre dve godine razmišljali, ali od koga ste odustali, verujući da je izbor fakulteta A prava stvar. Da ste za sve to znali pre dve godine (tj. da ste imali savršenu informaciju), vaša odluka bi verovatno bila drugačija - vi biste upisali fakultet B, a ne fakultet A.

U uvodnom komentaru za prvi broj časopisa Rationality and Society, Kolman objašnjava da je teoriju racionalnog izbora prihvatio ne samo zbog toga što smatra da ona ima veliku ek-splanatornu snagu, već i zbog toga što smatra da je to jedina teo­rija koja je sposobna da proizvede jedan integrativniji sociološki pristup (o integrativnim teorijama biće više reči u glavi 7). Po njegovom mišljenju, teorija racionalnog izbora sposobna je da obezbedi mikroosnovu za objašnjenje fenomena na makronivou. Osim iz tih akademskih razloga, Kolman je teoriju racionalnog izbora prihvatio jer je smatrao da ona može imati praktičnu pri-menu za društvo koje se svakodnevno menja. Na primer, pozna­te su studije o zdravstvenoj politici prevencije side koje su rađene iz perspektive teorije racionalnog izbora.

Dzejms Kolman Biografska skica

Gledajući iz perspektive 1990-ih godina, Kolman je smatrao da se njegov pristup makronivou promenio. Na primer, Kolman je u pogledu svoga rada na društvenoj simulaciji igara kojom se bavio na Univerzitetu Džons Hopkins tokom 1960-ih godina, rekao da ga je ta vežba navela da promeni svoju teorijsku ori­jentaciju. Najpre je smatrao da osobine sistema nisu samo de­terminante delanja (poput Dirkemove studije o samoubistvu), da bi kasnije smatrao da su one takode posledice delanja, po­nekad nameravanih, ponekad nenameravanih. Kolmanu je bila

SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA 2 5 5

neophodna teorija delanja i on je iza­brao, kao i najveći broj ekonomista

„takvu najjednostavniju osnovu koja svoje utemeljenje ima u racionalnom ili, ako vam se više sviđa, svrhovitom delanju. Najteži za­datak sociologije je razvoj teorije koja će se pomeriti sa mikronivoa delanja na makroni-vo normi društvenih vrednosti, distribucije statusa i društvenih sukoba".

Taj interes objašnjava zašto je Kolman pokušao da osnove svoje teorije izvuče iz ekonomije:

„Ono što razdvaja ekonomiju od drugih društvenih nauka nije njena upotreba racionalnog izbora, već upotreba vrste analize koja omoguću­je da se pomerate između nivoa individualnog delanja i nivoa funkci-onisanja sistema. Sve što je potrebno je da prihvatite dve pretpostavke. Prvo, da se pojedinci ponašaju racionalno; drugo, da je tržište savršeno i da na njemu postoji puna komunikacija. Kada to uradite, ekonom­ska analiza je sposobna da uspostavi vezu između makronivoa funkci-onisanja sistema i mikronivoa i pojedinačnog delanja".

Još jedan aspekt Kolmanove vizije sociologije, u skladu s nje­govim ranim radovima o školskom obrazovanju, sastoji se u tome da ona može biti primenjena na javnu politiku. O teori­ji on kaže ovo: „Jedan od kritetijuma za ptocenjivanje rada u društvenoj teoriji jeste njen potencijal da bude od koristi jav­noj politici, politici koju vodi vlada".

Osnovi društvene teorije

Kolman tvrdi da sociologija treba da se bavi društvenim sistemima, ali da takvi makrofenomeni moraju da se objasne unutrašnjim činiocima. Idealno gledano, Kolman smatra da su ti unutrašnji činioci u društvenim sistemima pojedinci. On se opredelio za pojedince iz nekoliko razloga. Prvo, svi podaci se obično najpre prikupljaju na nivou pojedinaca, a onda se sabi-raju (vrši se agregacija) da bi se došlo do nivoa sistema. Drugi razlog zbog kojeg Kolman favorizuje nivo pojedinca jeste taj što se na tom nivou obično vrše intervencije koje dovode do druš­tvenih promena. Od ključne važnosti za Kolmanovu teorijsku

2 5 6 DžORDZ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

perspektivu jeste ideja da društvena teorija nije samo jedna aka-demska vežba, već da ona mora da utiče na društvo kroz takve vrste intervencija.

Uzimajući u obzir svoju usmerenost na pojedinca, Kolman priznaje da je metodološki individualista, iako smatra da je nje­gova teorija specifična varijanta te orijentacije. Ona je specifična u tom smislu što prihvata koncept nastajanja, kao i stanovište da se u analizi sistema treba usredsrediti na unutrašnje činioce, ali da ti činioci ne moraju nužno biti pojedinci i njihovi po­stupci i orijentacije. Kolman smatra da na mikronivou mogu da se analiziraju i neki drugi fenomeni, a ne samo pojedinci i pojedinačno delanje.

Osnovna ideja Kolmanove teorije jeste da pojedinci žele da ostvare svoje ciljeve na jedan svrhovit način, i da su i ciljevi i delanje za ostvarivanje tih ciljeva uobličeni preferencijama tih pojedinaca (tj. njihovim vrednostima). Iz toga se jasno vidi nje­gova usmerenost na racionalan izbor. Međutim, Kolman tvrdi da bi za jednu razvijeniju teorijsku perspektivu bilo neophodno da se preciznije konceptualizuje racionalni akter, a da ekonomi­ja u tome može da pomogne. Prema ekonomskom shvatanju, racionalni akter je akter koji se opredeljuje za ono delanje koje maksimalizuje njegovu korist, odnosno zadovoljava njegove po­trebe i želje.

Dva ključna elementa Kolmanove teorije jesu akteri i resur­si. Resursi su stvari nad kojima akteri imaju kontrolu i za koje su zainteresovani. Uzimajući u obzir ta dva elementa, Kolman detaljno analizira kako njihova interakcija vodi do sistemskog nivoa. To je utemeljeno u činjenici da akteri imaju resurse, a da su za te resurse zainteresovani drugi. Akteri preduzimaju radnje koje uključuju druge aktere, a onda, kao rezultat toga, među njima nastaje struktura. Drugim recima, međuzavisni akteri, od kojih svaki pokušava da unapredi i zadovolji svoj interes, formi­raju društveni sistem.

SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA 2 5 7

Primene socioloških koncepata na savremeno društvo 11. septembar 2001. godine i stigmatizacija muslimana

Pre napada na Svetski trgovinski centar i Pentagon, 11. sep­tembra 2001. godine, u SAD je bilo relativno malo neprija­teljstva prema muslimanima. Oni su jednostavno bili samo još jedna grupa imigranata koja se već integrisala ili je bila u pro­cesu integracije u američko drušvo. Druge grupe — uglavnom crnci i meksički imigranti (pogotovo oni nelegalni) - bile su daleko češće stigmatizovane. Muslimani su uglavnom izbegli taj proces. Međutim, užasna tragedija od 11. septembra, koju su planirali i počinili uglavnom, ako ne i isključivo, muslimani iz organi­zacije koju vodi Osama Bin Laden i Al-Kaida, promenila je položaj muslimana u američkom društvu. Kod velikog broja Amerikanaca, postoji sve veća i očiglednija tendencija da sti-gmatizuju muslimane, kako one koji žive u SAD, tako i one koji žive u drugim delovima sveta. Neki muslimani uspeli su da odbace stigmu zbog toga što ih njihov fizički izgled, ak-cenat i način odevanja čini sličnijim ostalim Amerikancima (diskreditujuća stigma). Drugi muslimani, čiji izgled, akcenat i način odevanja nije isti kao kod najvećeg broja Amerikana­ca, nalaze se pod velikim stresom i svakodnevno se suočavaju sa stigmom koja ih diskredituje (diskreditovana stigma). Zbog svega toga su i drugi ljudi, za koje se često pogrešno misli da su muslimani, takode stigmatizovani. Jedan pokazatelj sve veće stigmatizacije muslimana jeste sve veća tendencija da se u filmovima i u televizijskim serijama muslimani prikazuju kao nitkovi i teroristi. To se, recimo, do­godilo u veoma popularnoj televizijskoj seriji „24 časa", koja je u trećoj sezoni (u Americi prikazivana 2004/2005- godine) prikazala grupu okrutnih muslimana (od kojih je jedan bio spreman da pristane na ubistvo sopstvenog sina i žene) koji su nameravali da ubiju građane SAD i unište čitave SAD tako što bi izazvali topljenje nuklearnih reaktora duž cele zemlje. Stigmatizacija muslimana bila je toliko očigledna da je u seriji pre prikazivanja moralo da bude ispisano upozorenje u kome

2 5 8 D20RD2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOR£N

se demantuje da je serija uperena protiv muslimana. U jednom trenutku emitovan je poseban spot u kojem zvezda serije, Kifer Saderland, tvrdi da namera serije nije stigmatizacija muslimana i da su mnogi muslimani dobri Amerikanci. U jednoj epizodi, dva prodavca u radnji, očigledno muslimani, prikazani su kao saradnici Džeka Bauera (specijanog agenta kojeg u seriji glumi Kifer Saderland). Oni su uzeli oružje i pokušali da se suprotsta­ve privatnoj vojsci koju je organizovao okrutni negativac. Takvi demantiji, međutim, malo su doprineli umanjivanju stigmati­zacije muslimana kako u seriji, tako i u američkom društvu.

Iako veruje u teoriju racionalnog izbora, Kolman ne misli da ta teorija može da ponudi odgovore na sva teorijska i praktič­na pitanja (barem ne još uvek). Ali je jasno da on veruje da ona može da se kreće ka tom cilju. On se nada da će dalji razvoj teo­rije racionalnog izbora vremenom svesti na minimum broj pro­blema s kojima ta teorija danas ne može da izađe na kraj.

Kolman priznaje da se ljudi u stvarnom svetu ne ponašaju uvek racionalno, ali veruje da to za teoriju nema veliku važnost. Bez obzira na to da li se ljudi u stvarnom životu ponašaju racionalno ili ne, u teoriji bi mogle da se iskonstruišu iste teoretske predikcije.

Sažetak

1. Simbolički interakcionizam, kao i druge teorije koje pominjemo u ovoj glavi, bavi se svakodnevnim životom, pogotovo interakci­jom i simbolima koji predstavljaju njen sastavni deo.

2. Simbolički interakcionizam definišemo skupom fundamentalnih pretpostavki: i. Ljudi delaju prema stvarima na osnovu značenja koje te stvari

imaju za njih, a ta značenja proizilaze iz intetakcije s drugim ljudima.

ii. Ljudi ne internalizuju samo značenja koja nauče kroz druš­tvenu interakciju, već su takode sposobni da ih modifikuju kroz interpretativni proces.

iii. Ljudi, za razliku od životinja, imaju jedinstvenu sposobnost da koriste simbole.

SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA 2 5 9

iv. Ljudi postaju humani kroz proces društvene interakcije, po­gotovo u ranim godinama svoga života, unutar porodice i osnovne škole.

v. Ljudi su sposobni da reflektuju o samima sebi i onome što rade, pa su, shodno tome, sposobni da oblikuju svoje dela­nje i interakciju.

vi. Ljudi uvek imaju cilj koji žele da ostvare kada se nadu u bilo kojoj situaciji.

vii. Društvo se sastoji od ljudi koji predstavljaju deo društvene interakcije.

3. Dramaturgija Ervinga Gofmana vidi društveni život kao niz dram­skih nastupa sličnih onima koje gledamo u pozorištu.

4. Gledano iz dramaturške perspektive, sopstvo predstavlja proizvod dramske interakcije između aktera i publike.

5. Upravljanje utiscima obuhvata tehnike koje akteri koriste da odr­že određene utiske uprkos problemima s kojima se susreću, kao i metode koje koriste da bi prevazišli te probleme.

6. Pozornica predstavlja deo nastupa koji uglavnom funkcioniše na jedan utvrđen i uopšten način, definišući situaciju za one koji posmatraju nastup. Svlačionica je mesto gde akteri mogu da se ponašaju onako kako se nikada ne bi ponašali na pozornici; u svlačionici se dešava či­tav niz neformalnih radnji.

S. Distanca od uloge je koncept koji se bavi stepenom u kome se pojedinci odvajaju od uloga koje igraju.

9. Stigma znači procep između virtuelnog društvenog identiteta (onoga što bi pojedinac trebalo da bude) i stvarnog društvenog identiteta (onoga što pojedinac zaista jeste).

' 0 . Diskreditovana stigma nastaje kada akter pretpostavlja da su ra­zlike između njega i „normalne" osobe poznate ili uočljive člano­vima publike, dok diskreditujuća stigma nastaje kada razlike nisu ni poznate ni uočljive članovima publike,

i . Etnometodologija predstavlja analizu ponašanja običnih ljudi u svakodnevnim situacijama, kao i načina na koji oni koriste zdra-vorazumsko znanje, procedure i razmatranja, koji im pomažu da steknu razumevanje takvih situacija, kako bi u njima mogli da se snađu i da na njih reaguju.

12. Etnometodolozi se bave objašnjenjima i objašnjavajućim praksama.

i

2 6 0 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

13. Eksperimenti prekida namerno narušavaju društvenu realnost kako bi bacili svetio na metode kojima ljudi konsttuišu društve­nu realnost.

14. Teorija razmene Džordža Homansa utemeljena je prvenstveno na biheviorističkim principima.

15. Suština Homansove teorije razmene utemeljena je u sledećim principima: i. Sto više puta pojedinca nagradite za određeno delanje, veća

je verovatnoća da će i u budućnosti delati na taj način. ii. Ako je u prošlosti delanje pojedinca nagrađeno kao rezultat

reakcije na neki poseban stimulus ili skup stimulusa, onda će pojedinac najverovatnije ponoviti isto delanje kada se pojave isti stimulusi kao u prošlosti.

iii. Sto više pojedinci smatraju da su rezultati njihovog delanja vredni, to je verovatnije da će oni ponoviti tu radnju.

iv. Što su više puta u nedavnoj prošlosti ljudi dobijali neku po­sebnu nagradu, to će ta nagrada u budućnosti imati manju vrednost za njih.

v. Kada akteri ne dobiju očekivanu nagradu ili budu neočeki­vano kažnjeni, oni se ljute. Zato je veća verovatnoća da će se ponašati agresivno i više vrednovati rezultate postignute takvim ponašanjem.

vi. Kada prime očekivanu nagradu, pogotovo ako je veća nego što što su se nadali, akteri će biti zadovoljni; kao rezultat toga, veća je verovatnoća da će se ponašati na odobravajući način, a posledice tog ponašanja imaće sve veću vrednost za njih.

vii. Kada bira između više ponuđenih opcija, akter će se opre-deliti za ono delanje koje, po njegovoj proceni, u datom tre­nutku, donosi veće nagrade i koje ima veće izglede da bude nagrađeno.

16. Teorija racionalnog izbora za osnovnu metodološku jedinicu ana­lize uzima pojedince.

17. Akteri su svrhoviti i intencionalni; drugim recima, akteri imaju ciljeve i prema njima usmeravaju svoje delanje.

18. Akteri takođe imaju preferencije (vrednosti koje žele da realizuju, odnosno ciljeve koje žele da postignu). Teoriju racionalnog izbo­ra ne interesuje kakve su te preferencije ili šta su njihovi izvori. O d važnosti je samo činjenica da svaki pojedinac pokušava da svoje delanje usaglasi sa sistemom svojih ciljeva, odnosno sa hije­rarhijom svojih preferencija.

SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG ŽIVOTA 261

19. Osim toga, teorija racionalnog izbora uzima u obzir oskudnost resursa i troškove propuštene prilike, kao i ograničenja koja na­meću društvene ustanove.

Literatura za dalje čitanje

Ber, Vivijen (2001). Socijalni konstruktivizam. Beograd: Zepter. Berger, P. i Keiner H. (1991). Sociologija u novom ključu. Niš: Gradi­

na. Berger, P. i Luckmann, T. (1992). Socijalna konstrukcija zbilje. Zagreb:

Naprijed. Berger, Piter, L. (2008). Desekularizacija sveta: oživljavanje religije i

svetska politika. Novi Sad: Mediterran Publishing. Gofrnan, Erving (2000). Kako se predstavljati u stvarnom životu. Beo­

grad: Geopoetika. Gofrnan, Erving (2009). Stigma. Novi Sad: Mediterran Publishing. Marinković, Dušan (2006). Konstrukcija društvene realnosti u sociologi­

ji. Novi Sad: Prometej. Mils, Sesil Rajt (1964). Sociološka imaginacija. Beograd: Savremena

škola. Mils, Sesil Rajt (1998). Sociološka imaginacija. Beograd: Plato. Mouzelis, Nicos (2000). Sociologijska teorija: što je pošlo krivo? Zagteb:

Naklada Jesenski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo. Spasić, Ivana [uredila] (1998). Interpretativna sociologija. Beograd: Za­

vod za udžbenike i nastavna sredstva. Spasić, Ivana (2004). Sociologije svakodnevnog života. Beograd: Zavod

za udžbenike i nastavna sredstva. Vujović, Sreten [urednik] (2008). Društvo rizika. Promene, nejednako­

sti i socijalni problemi u današnjoj Srbiji. Beograd: Institut za soci­ološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Srbiji.

GLAVA 7 SAVREMENE INTEGRATIVNE TEORIJE

Jedna integrisanija teorija razmene Teorija strukturacije Kultura i dejstvenost Habitus i polje Sažetak Literatura za dalje čitanje

U glavama 4 i 5 bavili smo se savremenim teorijama o druš­tvenim strukturama i ustanovama (makronivo), dok smo se u glavi 6 bavili društvenim odnosima karakterističnim za svakod-nevicu (mikronivo). Mikroteorije su bacile novo svetio na druš­tvene odnose, jer su pokazale da se društveni odnosi ne mogu objasniti isključivo razumevanjem društvenih struktura. Počet­kom 1970-ih godina javila se težnja da se ova dva nivoa analize, mikro i makro, sjedine (integrišu), te da se društveno ponašanje pokuša objasniti jednim sveobuhvatnim pristupom. U ovoj glavi izložićemo takve teorijske pokušaje.

JEDNA INTEGRISANIJA TEORIJA RAZMENE

Dok je Džordž Homans nastojao da stvori mikroredukcio-nističku teoriju razmene, Ričard Emerson pokušao je da uobliči jednu integrisaniju verziju te teorije. On je 1972. godine objavio dva eseja na ovu temu. Oba su izvršila snažan uticaj na razvoj teorije razmene. Tri su osnovna pokretačka faktora te nove teo­rije. Prvo, za Emersona teorija razmene predstavljala je jedan širi okvir koji je želeo da upotrebi da bi mogao da proširi svoje rani-:e interesovanje za koncepte moći i zavisnosti. Emersonu je bilo •asno da u perspektivi teorije razmene središnju ulogu zauzima concept moći. Drugo, on je smatrao da može da iskoristi bihevi-orizam (operantnu psihologiju) kao osnovu za svoju teoriju raz­mene, a da istovremeno izbegne neke probleme koji se pojavljuju

2 6 4 D Ž O R D Z RiCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

kod Homansa. Naime, Homansu i drugim teoretičarima razme­ne prigovara se to da su u svojim teorijama stvorili previše racio­nalnu sliku ljudskih bića. Za razliku od njih, Emerson je verovao da može da se osloni na biheviorizam a da istovremeno izbegne pretpostavku o superracionalnom akteru. Takode, on je smatrao da može da izbegne optužbu za redukcionizam tako što će razviti teoriju razmene koja će biti u stanju da objasni kako mikrofeno-mene, tako i makrofenomene. Treće, Emerson je želeo da se bavi društvenim strukturama i društvenim promenama, tako što bi analizirao društvene odnose i društvene mreže i koristio ih kao osnovu koja bi se mogla upotrebiti kako za mikroanalize, tako i za makronivoe analize. Osim toga, u Emersonovom teorijskom sistemu akteri mogu da budu i pojedinci i veće korporativne strukture (iako strukture deluju kroz aktere). Emerson je, dakle, koristio principe operantne psihologije da bi razvio teoriju druš­tvene strukture.

U svoja dva eseja, objavljena 1972. godine, Emerson je po­stavio osnove svoje integrativne teorije razmene. U prvom eseju, Emerson se bavio psihološkim (mikro) osnovama društvene raz­mene, dok se u drugom okrenuo makronivou, odnosima razme­ne i mrežnim strukturama. Kasnije je Emerson razradio ekspli-citniju vezu između makronivoa i mikronivoa, gde su mrežne strukture razmene predstavljale vezu između ova dva nivoa ana­lize. Karen Kuk, Emersonova najznačajnija sledbenica, ukazuje na to da je glavna ideja koja povezuje makronivoe i mikronivoe koncept razmenske mrežne strukture {exchange network structu­res); on može da poveže pojedinca ili dvočlanu grupu sa širim kolektivima, kao što su organizacije i političke partije.

Emerson i Kuk polaze od osnovnih pretpostavki teorije raz­mene na mikronivou, naročito od nagrada koje pojedinci razme-njuju (dobijaju i daju) u društvenom međudejstvu (interakciji). Tačnije, Emerson kao polaznu tačku svoje teorije uzima bihe-viorističke principe. On ističe tri osnovne pretpostavke teorije razmene: (1) Kada se ljudi nađu u situaciji za koju smatraju da donosi nagradu, ponašaće se racionalno. Rezultat tog međudej-stva biće sve veći broj takvih situacija; (2) kada se ljudi zasite nagrada koje su dobili iz određene vrste situacija, te situacije za

SAVREMENE INTEGRATIVNE TEORIJE 2 6 5

njih gube značaj; (3) dobijena korist zavisi od koristi koje imate na raspolaganju kada ulazite u odnose razmene. Prema tome, te­orija razmene usredsređuje se na razmenu nagrada (i troškova) u društvenoj interakciji. Sve to je već poznato. Ali, na kraju svog prvog mikroorijentisanog eseja iz 1972. godine, Emerson usme-rava bihevioristički orijentisanu teoriju razmene u drugom prav­cu, tvrdeći da želi da se pozabavi situacijama složenijim od onih kojima se obično bavi biheviorizam.

To je tema kojom započinje njegov drugi esej iz 1972. go­dine. U njemu Emerson pojašnjava da želi da u teoriju razme­ne uključi društvene strukture kao zavisnu promenljivu. Dok se u prvom eseju iz 1972. godine bavio akterom-pojedincem koji učestvuje u odnosima razmene sa svojim okruženjem (na primer, osoba koja peca na jezeru), u drugom eseju Emerson se okreće odnosima društvene razmene i mrežama razmene.

Odnosi razmene i mreže razmene

Akteri u Emersonovoj teoriji razmene na makronivou mogu biti pojedinci i kolektivi. Emerson je zainteresovan za odnose razmene medu akterima. Mreža razmene ima nekoliko odlika. Prvo, takva mreža društvenih odnosa obuhvata niz pojedinač­nih ili kolektivnih aktera. Drugo, različiti akteri na raspolaganju imaju različite resurse. Svi akteri u mreži, pojedinačni ili kolek­tivni, imaju mogućnosti za razmenu i odnose razmene s drugi­ma. Konačno, određeni broj odnosa razmene stoji u uzajamnom odnosu zavisnosti, čime se formira pojedinačna mrežna struktu­ra; dakle, društvenu strukturu mogu formirati najmanje dva od­nosa razmene među akterima.

Mreža razmene - mreža društvenih odnosa koji uključuju određeni broj indi­vidualnih ili kolektivnih aktera. Različiti akteri imaju mnoštvo različitih resursa i mogućnosti razmene, kao i različite međusobne odnose razme­ne. Mnogi od ovih odnosa razmene postoje i međusobno su povezani, formirajući tako pojedinačnu mrežnu strukturu.

2 6 6 DžORDZ RiCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN!

Ricard Emerson Biografska skica

Ričard Emerson roden je u Solt Lejk Sitiju, u Juti, 1925. godi­ne. Odrastao u blizini planina, nikada se nije udaljio od reka, planinskih vrhova i glečera. Jedno od njegovih najvećih lič­nih dostignuća bilo je učešće u uspešnom pohodu na Mont Everest, 1963. godine. To iskustvo je opisao u publikaciji „Pre­lazak preko Everesta" u decembarskom izdanju Godišnjeg biltena Kluba Sijera 1963. godine, kao i u članku objavlje­nom u časopisu Sociometry, 1966. godi­

ne. O d Nacionalne fondacije za nauku dobio je stipendiju za proučavanje grupnog učinka pod produženim stresom tokom tog uspona. Taj projekat doneo mu je medalju Habard koju mu je uručio predsednik Džon Kenedi u ime Nacionalnog ge­ografskog društva, u julu 1963. godine. Ljubav prema planinama i ruralnom društvenom životu pla­ninskih sela Pakistana postala je stalan izvor sociološke in­spiracije za Ricarda Emersona tokom čitave njegove karijere. Njegove studije interpersonalnog ponašanja, grupnog učinka, moći i društvenog uticaja, često su inspirisane njegovim lič­nim susretima s ekspedicijama, kod kojih je intenzitet sarad-nje i takmičenja pojačan strahovima zbog ugroženosti životne okoline.

Izvor: Biografsku skicu napisala je Karen Kuk.

Veza između razmenskih odnosa jeste od presudnog znača­ja za prelazak s razmene između dva aktera (dijadička razmena) na pojave koje srećemo na makronivou. Odnos između dijadičkih razmena jeste uzajamno zavisan. Može se reći da dva odnosa di-jadičke razmene, A-B i A-C, obrazuju minimalnu mrežu (A-B-Q ukoliko je razmena u jednom odnosu zavisna od razmene (ili odsustva razmene) u drugom odnosu. Nije dovoljno da A, B i C imaju zajedničko članstvo da bi se stvorila mreža razmene; mora postojati i međuzavisan odnos između razmena A-B i B-C.

SAVREMENE INTEGRATIVNE TEORIJE 2 6 7

Odnosi razmene, kako vidimo, suštinski su odnosi moći između aktera (koji mogu biti pojedinci, ali i organizacije, pa i države). Moć je središnji pojam Emersonove teorije razmene, ali treba uočiti još i to da po Emersonu moćnik može da pri­mora podložnika na zavisnost ne koristeći prisilu. Jer, za razliku od teoretičara sukoba koji su moć videli kao sposobnost da se drugi prisiljavaju na osnovu činjenice raspolaganja resursima, i strukturalnih funkcionalista koji su moć videli kao skup sredsta­va koji društvu omogućavaju da ostvari zajedničke ciljeve, Emer­son je moć video kao neprisilnu, smatrajući da ona proističe iz uzajamne zavisnosti, odnosno odsustva zavisnosti.

Društvena razmena i odnosi moći i zavisnosti koji iz nje proizilaze u velikoj meri liče na razmenu koja postoji na tržištu gde je cena nekog dobra uvek određena na osnovu ponude i tra-žnje. Ako je tražnja za nekim dobrom veća, svi koji ga posedu-ju imaju moć nad onima koji ga nemaju. Tako Emerson navodi četiri uslova pod kojima se kroz razmenu stvara odnos moći i zavisnosti. Zamislimo aktere A i B. Akter A ima određene re­surse (dobra ili usluge), a akteru B oni su neophodni kako bi mogao da ostvari svoje životne ciljeve. Moć aktera A koji ima resurse time je veća ukoliko: (1) akter B koji želi resurse (dobra ili usluge) nema ništa da ponudi zauzvrat, ili barem ništa što je potrebno akteru A; (2) B nema kome da se obrati za alternativ­ni izvor dobara i usluga; (3) B ne može da upotrebi silu da bi od aktera A besplatno izvukao resurse koji su mu neophodni; (4) B ne može da nastavi sa sprovođenjem svojih planova uko­liko ne dobije resurse - drugim recima, nedobijanje resursa pri­moralo bi ga da promeni životne planove i ciljeve.

Svaki odnos razmene deo je šire mreže razmene, koja se sastoji od dva ili više takvih odnosa. Ako razmena u jednom odnosu utiče na razmenu u drugom, za te odnose može se reći da su povezani. Ta veza može biti pozitivna ukoliko razmena iz jednog odnosa po­zitivno utiče na razmenu u drugom odnosu (na primer, novac za­rađen u jednoj vezi koristi se da bi se postigao određeni status u drugoj); negativna, ukoliko razmena iz prvog odnosa onemogućava razmenu u drugom odnosu (na primer, vreme provedeno u zarađi­vanju novca u jednom odnosu, smanjuje mogućnost da se provede -•Teme s prijateljima u drugom odnosu); a može biti i mešovita.

2 6 8 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

Moć-zavisnost

Emerson definiše moć kao potencijalni trošak koji jedan akter može nametnuti drugome. Zavisnost podrazumeva po­tencijalni trošak koji je akter, u okviru jednog odnosa, voljan da toleriše, to jest koji je spreman da plati. Navedene definicije čine Emersonovu teoriju odnosa između moći i zavisnosti, koja se može sažeti u tvrdnju da, u odnosu razmene, moć jednog ak­tera nad drugim predstavlja funkciju zavisnosti drugog aktera od prvog. Nejednaka moć i zavisnost dovode do neravnoteže u od­nosima, ali oni se vremenom kreću ka uravnoteženijem odnosu moć-zavisnost.

Međusobna zavisnost aktera ključna je za razumevanje Emer-sonovog rada. Između ostalog, ta međuzavisnost određuje priro­du interakcije aktera i količinu moći koju imaju jedan nad dru­gim. Ideja zavisnosti vezana je za Emersonovu definiciju moći. Moć aktera A nad akterom B jednaka je zavisnosti aktera B od aktera A i bazira se na njoj. Ravnoteža u odnosu između akte­ra A i B postoji kada je zavisnost aktera A od aktera B jednaka zavisnosti aktera B od aktera A. S druge strane, kada postoji ne­ravnoteža zavisnosti, akter koji je manje zavisan ima više moći. Moć se potencijalno ugrađuje u strukturu odnosa između aktera A i B. Moć se takođe može koristiti za osvajanje nagrada. Ona postoji čak i u izbalansiranim odnosima, iako se nalazi u nekoj vrsti ravnoteže.

Studije odnosa između moći i zavisnosti usmerene su na pozitivne ishode - sposobnost da se drugi nagrade. Međutim, Linda Molm u odnosima moći i zavisnosti naglašava ulogu ne­gativnih ishoda - moć kazne; moć može proizilaziti iz sposobno­sti da se drugi nagrade, ali i da se kazne. Naime, Molm smatra da je moć kazne slabija od moći nagrade, delimično i zbog toga što čin kažnjavanja obično izaziva negativnu reakciju. Međutim, u jednoj od svojih novijih studija, Molm sugeriše da moć kazne nije sama po sebi manje efikasna od moći nagrade, već da uzrok

Moć - prema Emersonu, potencijalni trošak koji jedan akter može nametnuti drugome.

Zavisnost - potencijalni trošak koji je akter spreman da toleriše u razmen-skom odnosu.

SAVREMENE INTEGRATIVNE TEORIJE 269

njene relativne slabosti možda proizilazi iz činjenice da se ona ne koristi često. Molm i njeni koautori otkrili su da se upotreba moći kazne češće doživljava kao pravedna ukoliko je koriste oni koji takode imaju moć nagrade.

Integrativnija teorija razmene

U objašnjavanju odnosa moći i zavisnosti, teorija razmene usredsreduje se na dijadičke odnose između aktera. Da bi fokus s dijadičkog pristupa teoriji razmene prebacili na moć pozicije u okviru strukture, Kuk i Emerson tvrde da je određenje moći neke pozicije bazirano na stepenu zavisnosti čitave strukture od same te pozicije. Takva zavisnost čitavog sistema je, po njihovom mišljenju, izraz značaja te pozicije u strukturi, kao i prirode od­nosa moći i zavisnosti. U pokušaju da teoriju moći i zavisno­sti izdignu na makroskopski nivo analize, oni usvajaju princip ranjivosti. Ranjivost podrazumeva zavisnost mreže od pojedine strukturalne pozicije.

Kuk, Džodi O'Brajan i Piter Kolok, u skladu s integrativnim okvirom, definišu teoriju razmene kao teoriju koja se bavi raz-menama na raznim nivoima analize, uključujući tu razmene među povezanim pojedincima, korporacijama i državama. Oni identifikuju dva koloseka u istoriji teorije razmene - jedan na mikronivou, koji se usmerava na društveno ponašanje kao razme­nu, i drugi, pretežno na makronivou, koji posmatra društvenu strukturu kao razmenu. Oni snagu teorije razmene vide u inte-graciji mikronivoa i makronivoa, budući da se osnovne postavke te teorije odnose kako na pojedince, tako i na kolektive. Osim toga, ona se eksplicitno bavi uticajem koji promene na jednom nivou imaju na druge nivoe analize.

Kuk, O'Brajan i Kolok identifikuju tri savremena trenda koji su usmereni na jednu integrativniju teoriju razmene. Prvi je po­jačana upotreba istraživanja na terenu, usmerenih na makro-skopska pitanja, što može biti dopuna tradicionalnoj upotrebi laboratorijskih eksperimenata zarad proučavanja mikroskopskih problema. Drugo, zapaža se da se u velikom broju radova intere-sovanje pomera s dijada na šire mreže razmene, o čemu je ranije

270 DŽORDŽ RicER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

bilo reci. Treće i najvažnije, produbljuju se napori da se povezu teorija razmene i strukturalna sociologija. U poslednje vreme. bilo je dosta pokušaja teoretičara razmene da svoj pristup sinteti-zuju s drugim teorijskim orijentacijama.

TEORIJA STRUKTURACIJE

U formulisanju jednog od najuspešnijih pokušaja da se ra­zvije integrisana teorija, Entoni Gidens krenuo je od istraživanja širokog spektra teorija koje polaze ili od pojedinca/dejstvenika (na primer, simbolički interakcionizam) ili od društva/struktu-re (recimo, strukturalni funkcionalizam), odbacujući obe kraj­nje alternative. Umesto toga, Gidens tvrdi da moramo poći od ponavljajućih društvenih praksi. Stoga, u teoriji strukturacije naglasak nije niti na društvenim strukturama, niti na svakodnev­nom delanju i interakcijama, već na društvenim praksama koje se shematski ponavljaju. Za Gidensovu koncepciju tih praksi važni su vreme i prostor: one se ponavljaju i prostiru kroz vreme; ne samo juče, i ne samo danas, već će se pojaviti i sutra, naredne nedelje, naredne godine i u sledećem veku. Slično tome, prakse se ponavljaju i šire kroz prostor, tako da se shematizovane druš­tvene prakse koje se mogu naći u Njujorku, između ostalog, sre­ću i u Cikagu, Tokiju i u Londonu.

U samoj srži Gidensove strukturalne teorije, usmerene na društvene prakse, nalazi se odnos između dejstvenosti i struktu­re. Neki smatraju da se ono što se u američkoj sociologiji naziva

* Napomena prevodioca: Ovde s pojma „akter" koji je korišćen u prvih šest glava i prvom delu glave 7, prelazimo na pojam „dejsrvenik", prateći au­tora koji je s pojma actor prešao na pojam agent. Iako autor na ovom mestu uvodi pojam dejstvenika, on sam ovde-onde upotrebljava pojam aktera. Ponekad to čine i drugi sociolozi koji insistiraju na razlici između ta dva pojma. U nekim slučajevima, sasvim je svejedno da li se upotre­bljava pojam akter ili dejsrvenik. U drugim slučajevima, akter označava pojedinca ili grupu čije ponašanje u velikoj meri zavisi od društvenih struktura (tj. koji nemaju moć da ih intencionalno menjaju), dok pojam dejsrvenik znači pojedinca ili grupu koji imaju sposobnost da menjaju društvene strukture. Još jedna reč koja se javlja u ovoj glavi jeste dejstve-nost (ali samo zato da bismo izbegli reč kao što je „delatnost", što može da podseća i na drugačiju upotrebu) čime pokrivamo englesku reč agency.

SAVREMENE INTEGRATIVNE TEORIJE 2 7 1

mikro-makro problemom, u Evropi (Gidens je Britanac) shvata kao problem odnosa dejstvenosti (engleski, agency) i strukture. Mi smatramo da između te dve dihotomije postoje značajne ra­zlike, ali ćemo u ovoj glavi, zarad diskusije, dihotomije mikro-makro i dejstvenost-struktura tretirati kao gotovo identične.

Po Gidensu, dejstvenost i struktura ne mogu nastati odvo­jeno; to su dve strane istog novčića. Gidens to naziva dualite-tom* strukture. On ovde odbija da društvenu realnost shvati kao paralelizam ili dualitet dva zasebna domena, već smatra da su ta dva aspekta društvenog sistema objedinjeni. Svako društveno de­lanje uključuje strukture, a sve društvene strukture podrazumeva-ju društveno delanje. Dejstvenost i strukture neodvojivo su ispre-pletane s postojećim ljudskim aktivnostima i praksama. Intrisična povezanost dejstvenosti i strukture ogleda se u dva aspekta prakse koje Gidens naziva proizvodnjom i reprodukcijom. Na jednoj strani, akteri su inovativni; oni imaju moć da kroz praksu defini-šu (proizvode) nove strukture; na drugoj strani, oni prihvataju da svoje živote žive kroz zatečene rutine i obrasce. Gidens dualnost sttukture objašnjava preko primera jezika i govora. Jezik je struk­tura koja nam postavlja određena ograničenja u govoru. Sledeći pravila gramatike, reprodukujemo jezik. Ipak, jezici se menjaju. Srpski jezik s početka 21. veka nije isti kao srpski jezik s počet­ka 20. veka. Još manje nalikuje srpskom jeziku od pre 200 godi­na. To je posledica činjenice da se jezik u procesu govora menja. Na taj način pojedinci kroz govor ne samo da reprodukuju jezik, već ga takode menjaju kroz inovacije.

Kao što je već rečeno, polaznu tačku Gidensove analize čine društvene prakse, ali on insistira na tome da se one shvate kao re-kurzivne (ponavljajuće). To znači nekoliko stvari: (1) Društvene prakse nisu stvorene mentalno (niti na bilo koji drugi način) od

Napomena prevodioca: U nekim ranijim radovima o Gidensu na srp­skom jeziku Gidensov koncept duality preveden je kao dvojnost. Mi smo se ipak odlučili za dualitet.

Rckurzivnost - stav da akteri ne stvaraju društvene prakse, ni mentalno (ni na bilo koji drugi način), niti ih stvaraju strukturalni društveni uslovi u kojima se akteri nalaze. U stvari, ljudi se izražavaju kao dejstvenici, stvarajući svoju svest i strukturalne uslove koji omogućavaju te prakse; akter simultano stvara prakse, svest i strukture.

2 7 2 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN!

strane aktera; (2) one nisu proizvod strukturnih društvenih uslo-va u kojima se akteri nalaze; (3) najvažnije od svega, s obzirom na to da se ljudi ispoljavaju kao dejstvenici, oni stvaraju svoju svest i strukturalne uslove koji omogućavaju te prakse. Prakse, svest i strukture simultano stvara akter. Aktivnosti nisu proizvod svesti, društvene konstrukcije realnosti ili društvenih struktura. Pre će biti da se ljudi, ispoljavajući se kao akteri, uključuju u prakse, a kroz te prakse stvaraju se svest i struktura.

Gidensa interesuje svest ili refleksivnost. Refleksivnost je važna osobina za koncept dejstvenosti jer nam objašnjava da po­jedinci ne ulaze u svakodnevne prakse na jedan mehanički način, već vode računa o svom ponašanju i neprekidno ga preispituju, procenju i samokritikuju. Radeći to, ljudi istovremeno revidira­ju i menjaju svoje životne planove, ciljeve i stavove. Međutim, refleksivnost ne podrazumeva samo da je akter svestan sebe, već da takode nadgleda aktivnosti koje su u toku, kao i strukturalne uslove u kojima se one dešavaju. Refleksivnost pokazuje da poje­dinci nisu oruđa struktura koje se mehanički podvrgavaju druš­tvenim činjenicama. Pojedinci su ono što Gidens naziva upuće­nim akterima; dejstvenici su, dakle, akteri bez čijeg dejstva su se „stvari mogle odvijati i drugačije". Uopšteno rečeno, može se reći da se Gidens bavi dijalektičkim procesima u kojima nastaju prakse, strukture i svest. Stoga se Gidens bavi pitanjem odnosa struktura i dejstvenosti na istorijski, procesni i dinamički način.

Nisu samo društveni akteri refleksivni, već i socijalni istra­živači koji ih posmatraju. To je Gidensa dovelo do poznate ideje o dvostrukoj hermeneutici. I društveni akteri (obični ljudi) i so­ciolozi, koriste jezik. Akteri koriste jezik (ovde Gidens pribegava etnometodologiji) da objasne (engleski, account) ono što rade, a sociolozi, s druge strane, koriste jezik da objasne aktivnosti druš­tvenih aktera. Stoga, da bismo objasnili stvarnost neophodno je

Refleksivnost - sposobnost pojedinaca da vode računa o svom ponašanju i neprekidno ga preispituju, procenju i samokritikuju. Kao rezultat toga sledi ispravljanje i revizija životnih planova i ciljeva.

Dvostruka hermeneutika — naučni koncepti i shvatanja društvenog sveta mogu uticati na shvatanje aktera čije se prakse istražuju. Posledica toga može biti da socijalni istraživač izmeni svet koji posmatra i na taj način dode do pogrešnih rezultata i zaključaka.

SAVREMENE INTEGRATIVNE TEORIJE 2 7 3

da se pozabavimo odnosom između svakodnevnog i naučnog je­zika. Naročito treba da obratimo pažnju na činjenicu da način na koji sociolog shvata društveni svet može imati uticaja na ra-zumevanje aktera koji je predmet proučavanja. Ljudi u svakod­nevnom govoru formulišu koncepte kojima izražavaju svet oko sebe. Isto to rade i sociolozi dok pokušavaju da objasne šta ljudi rade. Ali ljudi često mogu da upotrebe koncepte koje su smislili sociolozi. Na taj način, socijalni istraživači mogu izmeniti svet koji istražuju i tako dovesti do pogrešnih nalaza i zaključaka. Ta­kode važi obratno: sociolozi u svojim teorijama upotrebljavaju koncepte koje su smislili obični ljudi.

Elementi teorije strukturacije

Gidensova teorija strukturacije obuhvata njegovo shvatanje dejstvenika koji, kao što je već rečeno, stalno nadgleda kako sop-stvene misli i aktivnosti, tako i svoje fizičko i društveno okruženje. Nadgledajući svoje svakodnevne aktivnosti, ljudi neprekidno me­njaju svoje živote i identitete; refleksija podrazumeva neprekidno preispitivanje naših identiteta. Međutim, tu se javlja novi problem: iz stalnog preispitivanja identiteta nastaje ontološka nesigurnost dejstvenika. To je nesigurnost koja nastaje iz neprekidne refleksije, to jest sposobnosti dejstvenika da menjaju svoje životne planove i ciljeve. Iako refleksivni, ljudi, smatra Gidens, imaju veliku potrebu za predvidivošću i sigurnošću, to jest za „uverenjem da je prirodni i društveni svet, uključujući osnovne egzistencijalne parametre sop-stva i društvenog identiteta, upravo onakav kako nama izgleda".

U svojoj potrazi za osećanjem sigurnosti, akteri racionalizu-;u svoj svet. Pod racionalizacijom, Gidens podrazumeva razvoj rutina koje ne samo da akterima pružaju osećanje sigurnosti, već im omogućavaju da efikasno izađu na kraj s društvenom stranom svoga života. Akteri takode poseduju motivacije za delanje, a te motivacije uključuju želje i htenja koje iniciraju delanje. Dakle,

Ontološka nesigurnost - nesigurnost koja nastaje iz neprekidne refleksije, od­nosno sposobnosti dejstvenika da menjaju svoje životne planove i ciljeve.

Racionalizacija - pojam kojim Gidens označava razvoj rutina koje, ne samo da akteru pružaju osećaj sigurnosti, već mu i omogućavaju da efikasno izađe na kraj sa svojim društvenim životom.

274 D20RD2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

dok su racionalizacija i refleksivnost neprekidno uključeni u de­lanje, motivacije je prikladnije shvatiti kao potencijale za delanje. Motivacije pružaju opšti plan za delanje, ali većina naših postu­paka, po Gidensovom mišljenju, nije direktno motivisana. Iako takvo delanje nije motivisano, a naše motivacije uglavnom nesve-sne, motivacije igraju značajnu ulogu u ljudskom ponašanju.

Gidens pravi razliku između diskurzivne i praktične svesti. Diskurzivna svest predstavlja sposobnost aktera da svoje aktiv­nosti opišu recima i argumentovano navode razloge za neko po­stupanje. Praktična svest tiče se aktivnosti koje akteri uzimaju zdravo za gotovo. Te aktivnosti ne iziskuju potrebu da se izraze verbalno, ali ako bismo ljude pitali zašto se ponašaju baš na taj način, oni bi znali to da objasne. Ovaj drugi tip svesti naročito je važan za teoriju strukturacije, jer primarno odražava intereso-vanje za ono što se čini, a ne za ono što se govori. Naime, ako bismo zanemarili praktičnu svest i sve sveli samo na ono što ak­teri mogu da izraze recima (što je osobina diskurzivne svesti), ne bismo mogli razumeti sve one veštine i znanja koje pojedinci upotrebljavaju u svakodnevici a nisu verbalno artikulisane, ali koje konstituišu i rekonstituišu društveni život.

Usredsređenost na praktičnu svest omogućava lak prelaz s dejstvenika na dejstvenost, tj. na ono što akteri u stvari rade. Dej­stvenost podrazumeva da se nešto ne bi dogodilo onako kako se dogodilo da se akter nije umešao i preduzeo aktivnost o kojoj je reč. Zbog toga, Gidens pridaje veliki značaj (njegovi kritičari kažu preveliki) dejstvenosti. Gidens je uložio veliki napor da razdvoji dejstvenost od namera, tvrdeći kako se naše aktivnosti na kraju če­sto razlikuju od nameravanih aktivnosti. Drugim recima, namera-vano delanje često ima nenameravane posledice. Ideja nenamera-vanih posledica igra veliku ulogu u Gidensovoj teoriji, i naročito je važna u prelasku s dejstvenosti na nivo društvenog sistema.

Diskurzivna svest - sposobnost da se aktivnost (praksa) opiše recima. Praktična svest - Obuhvata aktivnosti koje akteri uzimaju zdravo za gotovo,

a da nisu u stanju recima da izraze ono što čine. Dejstvenost - sposobnost aktera da preduzimaju radnje koje menjaju struk­

ture. Ono što se događa ne bi se dogodilo na taj način da se akteri nisu umešali i preduzeli tu aktivnost, tj. da nisu dejstvovali.

Nenameravane posledice — neočekivane pozitivne i negativne posledice.

2 7 4 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

dok su racionalizacija i refleksivnost neprekidno uključeni u de-lanje, motivacije je prikladnije shvatiti kao potencijale za delanje. Motivacije pružaju opšti plan za delanje, ali većina naših postu­paka, po Gidensovom mišljenju, nije direktno motivisana. Iako takvo delanje nije motivisano, a naše motivacije uglavnom nesve-sne, motivacije igraju značajnu ulogu u ljudskom ponašanju.

Gidens pravi razliku između diskurzivne i praktične svesti. Diskurzivna svest predstavlja sposobnost aktera da svoje aktiv­nosti opišu recima i argumentovano navode razloge za neko po­stupanje. Praktična svest tiče se aktivnosti koje akteri uzimaju zdravo za gotovo. Te aktivnosti ne iziskuju potrebu da se izraze verbalno, ali ako bismo ljude pitali zašto se ponašaju baš na taj način, oni bi znali to da objasne. Ovaj drugi tip svesti naročito je važan za teoriju strukturacije, jer primarno odražava intereso-vanje za ono što se čini, a ne za ono što se govori. Naime, ako bismo zanemarili praktičnu svest i sve sveli samo na ono što ak­teri mogu da izraze recima (što je osobina diskurzivne svesti), ne bismo mogli razumeti sve one veštine i znanja koje pojedinci upotrebljavaju u svakodnevici a nisu verbalno artikulisane, ali koje konstituišu i rekonstituišu društveni život.

Usredsredenost na praktičnu svest omogućava lak prelaz s dejstvenika na dejstvenost, tj. na ono što akteri u stvari rade. Dej-stvenost podrazumeva da se nešto ne bi dogodilo onako kako se dogodilo da se akter nije umešao i preduzeo aktivnost o kojoj je reč. Zbog toga, Gidens pridaje veliki značaj (njegovi kritičari kažu preveliki) dejstvenosti. Gidens je uložio veliki napor da razdvoji dejstvenost od namera, tvrdeći kako se naše aktivnosti na kraju če­sto razlikuju od nameravanih aktivnosti. Drugim recima, namera-vano delanje često ima nenameravane posledice. Ideja nenamera-vanih posledica igra veliku ulogu u Gidensovoj teoriji, i naročito je važna u prelasku s dejstvenosti na nivo društvenog sistema.

Diskurzivna svest - sposobnost da se aktivnost (praksa) opiše recima. Praktična svest - Obuhvata aktivnosti koje akteri uzimaju zdravo za gotovo,

a da nisu u stanju recima da izraze ono što čine. Dejstvenost - sposobnost aktera da preduzimaju radnje koje menjaju struk­

ture. Ono što se događa ne bi se dogodilo na taj način da se akteri nisu umešali i preduzeli tu aktivnost, tj. da nisu dejstvovali.

Nenameravane posledice — neočekivane pozitivne i negativne posledice.

SAVREMENE INTEGRATIVNE TEORIJE 2 7 5

U skladu sa svojim insistiranjem na dejstvenosti, Gidens je dejstveniku pripisao veliku moć. Njegovi dejstvenici imaju spo­sobnost da promene društveni svet i društvenu strukturu. Stavi-še, namera dejstvenika nema smisla ukoliko mu nije data moć. Preciznije rečeno, akter prestaje da bude dejstvenik ako izgubi sposobnost (moć) da napravi pramenu. Naravno, Gidens shvata da za aktere postoje ograničenja, ali to ne znači da akteri nemaju mogućnost izbora i promene. Po Gidensu, moć logički prethodi svesti, jer delanje podrazumeva moć ili sposobnost da se prome-ni situacija. Zato Gidensova teorija strukturacije moć pripisuje akteru i delanju, i u suprotnosti je s teorijama koje odbacuju ta­kav stav, pridajući najveći značaj nameri aktera (fenomenologija) ili spoljašnjoj strukturi (strukturalni funkcionalizam).

Konceptualno jezgro teorije strukturacije čine ideje struk­ture, sistema i dualiteta strukture. Struktura se neformalno de-finiše kao skup strukturišućih osobina (od kojih poseban značaj imaju pravila i resursi) koje sličnim društvenim praksama daju sistemski oblik. Preciznije rečeno, struktura društvenim praksa­ma omogućava da postoje u različitom vremenu i prostoru. Ali, struktura je istovremeno omogućena postojanjem pravila i re­sursa. Same strukture ne postoje u vremenu i prostoru. Umesto toga, društveni fenomeni imaju kapacitet da postanu strukturi­rani. Struktura može postojati samo kroz delanje ljudi. Gidens nudi definiciju strukture koja nije u skladu s Dirkemovim shva-ranjem struktura koje su u odnosu na aktera, spoljašnje i pri­nudne. Strukture daju izgled i oblik društvenom životu, ali same po sebi nisu ni izgled, ni oblik.

Gidens ne poriče da strukture mogu biti prepreka za de­lanje, ali veruje da sociolozi preuveličavaju važnost tih ograni­čenja. Staviše, oni ne shvataju činjenicu da struktura može da ograniči, ali i da omogući delanje. Strukture često omogućavaju dejstvenicima da rade stvari koje inače ne bi mogli činiti. Iako Gidens umanjuje značaj strukturalnih ograničenja, on priznaje da akteri mogu da izgube kontrolu nad strukturnim instrumen­tima društvenog sistema koji se prostiru kroz vreme i prostor.

Struktura - po Gidensu, strukturu čine strukturni instrumenti (pre svih, pra­vila i resursi) koji sličnim društvenim praksama daju sistemski oblik.

2 7 6 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Međutim, on pažljivo nastoji da izbegne veberovsku metaforu gvozdenog kaveza (vidi glavu 2), naglašavajući da takav gubitak kontrole nije neizbežan.

Shvatanju strukture u konvencionalnom sociološkom smislu bliži je Gidensov koncept društvenog sistema. Po Gidensu, druš­tveni sistemi su reprodukovane društvene prakse, to jest odnosi iz­među aktera ili kolektiva koji se reprodukuju i tako prerastaju u uobičajene i opšteprihvaćene društvene prakse. Ideja društvenog sistema proizilazi iz Gidensovog primarnog interesovanja za prak­su. Društveni sistemi nemaju strukture, ali predstavljaju struktu­ralne instrumente. Strukture ne postoje samostalno u vremenu i prostoru, ali se manifestuju u društvenim sistemima u obliku re-produkovanih praksi. Iako neki društveni sistemi mogu nastati kao posledica svesne namere, za Gidensa je značajnija činjenica da su takvi sistemi često nenameravana posledica ljudskog delanja. Takve nenameravane posledice mogu postati nespoznati uslovi delanja i povratno uticati na njega. Stavljanje tih uslova pod kontrolu može biti teško, ali akteri ipak nastoje da takvu kontrolu nametnu.

Dakle, strukture su otelotvorene u društvenim sistemima. Osim toga, manifestuju se i u sećanju pojedinačnih dejstvenika. Kao rezultat toga, pravila i resursi manifestuju se kako na makro-nivou društvenih sistema, tako i na mikronivou ljudske svesti.

Sada je lako razumeti Gidensov koncept strukturacije, koji čini osovinu njegove teorije strukturacije. On izražava ideju da dejstvenici i strukture čine dualitet (ne dualizam, što je koncept koji će kasnije upotrebljavati Margaret Arčer); oni nisu međusob­no nezavisni. Tačnije, oni su međusobno povezani do te mere da, u trenutku kada proizvedu delanje, ljudi proizvode i reprodukuju strukture u kojima postoje. Jasno je da strukturacija podrazumeva dijalektički odnos između strukture i dejstvenosti. Struktura i dej­stvenost čine dualitet; prvo ne može postojati bez drugoga.

Društveni sistemi - reprodukovane društvene prakse, tj. odnosi između akte­ra ili kolektiva koji su reprodukovani, nakon čega postaju redovne druš­tvene prakse.

Strukturacija — delatnici i strukture međusobno su povezani do te mere da, u trenutku kada proizvedu aktivnost, delatnici u stvari produkuju i repro­dukuju strukture u kojima žive; dijalektički odnos između strukture i dejstvenosti. Struktura i dejstvenost čine dualitet; jedno ne može posto­jati bez drugog i obrnuto.

SAVREMENE INTEGRATIVNE TEORIJE 2 7 7

Kao što je već rečeno, vreme i postor najvažnije su promen-ljive u Gidensovoj teoriji. Obe zavise od toga da li su drugi lju­di prisutni temporalno (vremenski) ili spacijalno (prostorno). Osnovni preduslov je interakcija licem u lice, u kojoj su drugi prisutni u isto vreme i na istom mestu. Međutim, društveni si­stemi se prostiru kroz vreme i prostor, tako da drugi ne mora­ju biti prisutni. Takva distanca u smislu vremena i prostora sve više je moguća u savremenom svetu novih oblika komunikacije i transporta. Središnje sociološko pitanje - pitanje društvenog poretka - zavisi od toga koliko su dobro društveni sistemi inte-grisani kroz vreme i prostor. Jedno od Gidensovih najšire prihva­ćenih dostignuća u socijalnoj teoriji jeste njegov napor da u prvi plan stavi pitanja vremena i prostora.

KULTURA I DEJSTVENOST

Margaret Arčer je pitanje odnosa dejstvenosti i strukture usmerila u drugom pravcu, usredsređujući se na vezu između dejstvenosti i kulture. Ključna razlika između Gidensa i Arčerove jeste razlika između dualiteta i dualizma. Arčerova smatra da su struktura (i kultura) i dejstvenost u društvenom životu ispreple-tane, ali da su analitički različite zbog čega njihov odnos naziva dualizmom, a ne dualitetom. Arčerova tvrdi da Gidens (i dru­gi) imaju preveliku želju da odjednom ispitaju obe strane novči­ća. Na taj način propuštaju da istraže međusobne odnose dveju strana - dejstvenosti i strukture. Ona smatra da je za teoretičare neophodno da odbace svaku teoriju koja onemogućava prouča­vanje ovih međusobnih odnosa, jer to sprečava razumevanje od­nosa između te dve strane.

Po našem mišljenju, koncepti dualizma i dualiteta imaju određenu ulogu u analizi društvenog sveta. U nekim slučajevi­ma razdvajanje strukture i delanja (ili mikronivoa i makronivoa analize) može biti korisno, jer se time omogućuje posmatranje načina na koji se oni odnose jedno prema drugome. U nekim drugim slučajevima može biti korisno da se struktura i delanje

Dualizam - struktura (i kultura) i dejstvenost mogu se razlikovati za analitič­ke svrhe, iako su u socijalnom životu isprepletane.

2 7 8 DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

(mikro i makro) posmatraju kao neodvojiva celina - kao dualitet. Do kog stepena je društvo moguće okarakterisati dualizmom, a do kog dualitetom, to je zapravo jedno empirijsko pitanje. U jednom slučaju društveno okruženje je bolje analizirati upotrebom dualite-ta, a u drugom može biti prikladnija upotreba dualizma. Slično se može reći i za različite trenutke u vremenu. Trebalo bi da budemo u stanju da analiziramo i odredimo nivo dualiteta i dualizma u bilo kom socijalnom okruženju i u bilo koje vreme.

Druga kritika koja se može uputiti Gidensu jeste to da je u teoriji strukturacije problem strukture i dejstvenosti potisnuo pro­blem kulture i dejstvenosti. Arčerova, kao i većina sociologa, pravi razliku između strukture i kulture. Ta razlika je, međutim, kon­ceptualne prirode, jer se u stvarnom svetu struktura i kultura oči­gledno prepliću. Dok je struktura oblast materijalnih fenomena i interesa, kultura podrazumeva nematerijalne fenomene i ideje. Ne samo da su struktura i kultura znatno različite, već su i rela­tivno autonomne. Po Arčerovoj, strukturu i kulturu treba tretirati kao relativno autonomne, a ne sjedinjene pod dominacijom struk­ture. Međutim, uprkos preporodu kulturalne sociologije, kultural­na analiza poprilično zaostaje za strukturalnom analizom.

HABITUS I POLJE

Teorija Pjera Burdijea inspirisana je željom da se prevaziđe veštačka suprotnost između objektivizma i subjektivizma ili iz­među pojedinca i društva.

Pjer Burdije Biografska skica

Pjer Burdije umro je u sedamdeset prvoj godini života, 23. ja­nuara 2002. Predavao je sociologiju na prestižnom Kolež de Frans (College de France). Roden u malom ruralnom gradu na jugoistoku Francuske 1930. godine, Burdije je odrastao u poro­dici niže srednje klase (otac mu je bio službenik). Ranih pede­setih godina pohađao je Visoku učiteljsku školu u Parizu (Ecole Normale Superieure) gde je i diplomirao. Međutim, odbio je da

SAVREMENE INTEGRATIVNE TEORIJE 2 7 9

napiše disertaciju, delimično zbog toga što se protivio mediokritetskom kvalitetu svog obrazovanja i autoritarnoj strukturi škole. Iritirala ga je jaka komunistička, naročito staljinistička orijentacija škole kojoj se aktivno suprotstavljao. Burdije je kratko predavao u provincij­skoj školi jer je 1956. godine mobilisan,

zbog čega je morao da provede dve godine u Alžiru, sa francu­skom vojskom. Napisao je knjigu o tom iskustvu i ostao u Alži­ru još dve godine nakon što je njegov vojni rok okončan. Vratio se u Francusku 1960. godine i godinu dana radio kao asistent na Pariškom univerzitetu. Pohađao je predavanja Kloda Levi-Strosa na Kolež de Fransu i radio kao asistent sociologa Remona Arona. Burdije je tri godine radio na univerzitetu u Lilu, a onda se 1964. godine vratio na uticajan položaj direktora Praktične škole visokih studija (L'Ecole pratique des Hautes Etudes). Tokom narednih godina Burdije je postao uticajna ličnost pa­riških, francuskih i, konačno, svetskih intelektualnih krugo­va. Njegov rad imao je uticaja na brojne oblasti, uključujući i obrazovanje, antropologiju i sociologiju. Tokom 1960-ih go­dina okupio je oko sebe grupu sledbenika. Oni su saradivali s njim, pruživši sopstveni intelektualni doprinos. Godine 1968. osnovan je Centar za evropsku sociologiju a Burdije je ime­novan za direktora. Za Centar je bio vezan jedinstven izda­vački poduhvat, „Istraživačke delatnosti u društvenim nauka-ma" (Actes de la Recherche en Sciences Sociales), vrlo važan za predstavljanje rada Burdijea i njegovih sledbenika. Kada se Remon Aron povukao 1981. godine, mesto na Kolež de Fransu ostalo je prazno. Većina vodećih francuskih socio­loga (uključujući tu i Rejmona Budona i Alena Turena) nad-metala se za tu poziciju. Međutim, ona je pripala Burdijeu. Nakon toga, Burdije je postao plodniji autor, a njegov ugled je nastavio da raste.

Burdije smatra da Dirkem i njegova istraživanja društvenih činjenica (vidi glavu 2) spadaju u oblast objektivizma. Dikre-movci se kritikuju zbog prenaglašavanja objektivnih struktura i ignorisanja procesa društvene konstrukcije, kroz koje akteri do­življavaju, promišljaju i konstruišu te strukture, da bi na osnovu

280 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN;

toga delovali. Objektivisti zanemaruju dejstvenost i dejstvenike, dok je Burdije naklonjen strukturalističkoj poziciji koja iz vida ne gubi dejstvenike, tj. aktere u stvarnom životu.

Prevazilaženje subjektivizma i objektivizma

Težnja ka prevazilaženju subjektivizma i objektivizma usme-rava Burdijea ka subjektivističkoj poziciji koja je povezana sa sim­boličkim interakcionizmom (glava 6). Ipak, Burdije kritikuje i nju. Simbolički interakcionizam Burdije uzima kao primer subjektiviz­ma, jer se ta teorija usredsređuje na način na koji dejstvenici pro­mišljaju, objašnjavaju i predstavljaju društveni svet, dok istovreme­no ignoriše šire strukture u kojima se ti procesi odvijaju. Burdije smatra da su teorije kao što je simbolički interakcionizam previše usmerene na dejstvenost i da istovremeno ignorišu strukture.

Burdije se, nasuprot tome, koncentriše na dijalektički odnos između objektivnih struktura i subjektivnih fenomena. Objektivne strukture ograničavaju mišljenje, akciju i interakciju, kao i način na koji ljudi predstavljaju svet. Međutim, te predstave se ne mogu ignorisati, jer one u krajnjoj liniji utiču na objektivne strukture.

Da bi izbegao dilemu objektivizam-subjektivizam, Burdije usmerava pažnju na prakse, koje vidi kao ishod dijalektičkog odnosa između strukture i dejstvenosti. Prakse nisu objektivno determinisane, ali nisu ni proizvod slobodne volje. Interesujući se za dijalektiku između strukture i načina na kojHjudi stvara­ju društvenu stvarnost, Burdije označava svoju orijentaciju kao konstruktivistički struktutalizam, strukturalni konstruktivizam ili genetički strukturalizam. Genetički strukturalizam definiše kao proučavanje objektivnih struktura koje su neodvojive od mentalnih struktura koje, s druge strane, podrazumevaju inter-nalizaciju objektivnih struktura.

Burdije nedvosmisleno pripada strukturalističkoj perspe­ktivi, ali se razlikuje od većine tradicionalnih strukturalista.

Prakse — po Burdijeu, ishod dijalektičkog odnosa između strukture i dejstve­nosti. Prakse nisu objektivno determinisane, ali nisu ni proizvod slo­bodne volje.

Strukturalistička perspektiva — shvatanje da postoje skrivene ili potporne strukture koje determinišu ono što se dešava u društvenom svetu.

SAVREMENE INTEGRATIVNE TEORIJE 281

Dok su se oni bavili strukturama u okviru jezika i kulture, Bur­dije tvrdi da strukture postoje i u samom društvenom svetu. On je smatrao da je društveni svet sačinjen od objektivnih struktura koje su nezavisne od aktera, ali koje mogu usmeravati ili ograni­čavati njihove misli i postupke. Međutim, ono što Burdijea zai­sta razlikuje od strukturalista jeste činjenica da on istovremeno usvaja jednu konstruktivističku perspektivu koja mu omoguća­va da se bavi genezom obrazaca percepcije, mišljenja i delanja, kao i socijalnim strukturama.

Iako Burdije nastoji da poveže strukturalizam i konstruktivi­zam, što mu do određenog stepena i uspeva, njegov rad naginje ka strukturalizmu. Iz tog razloga, on se smatra poststrukturalistom. Njegov rad se u mnogo većoj meri nastavlja na strukturalizam, nego na konstruktivizam. Za razliku od konstruktivizma većine drugih teoretičara (na primer, fenomenologa ili simboličkih in-terakcionista), Burdijeov konstruktivizam ignoriše subjektivitet i intencionalnost. Ipak, on smatra da je važan deo njegove socio­logije način na koji ljudi, na osnovu svojih pozicija u društvenom prostoru, percipiraju i konstruišu društveni svet. Međutim, struk­ture istovremeno podstiču i ograničavaju percepciju i konstrukciju koje se odvijaju u društvenom svetu. Burdije je, zapravo, zainte-resovan za odnos između mentalnih i društvenih struktura. Neki mikrosociolozi se ne bi složili sa Burdijevim gledištem, smatraju­ći ga za tek nešto više od običnog strukturalizma. Njih naročito uznemirava njegova nevoljnost i nemogućnost da svojom teorijom obuhvati subjektivnost. Ipak, u Burdijeovoj teoriji ima dosta me-sta za dinamičnog aktera (dejstvenika), to jest aktera koji je sposo­ban za invenciju i improvizaciju. Međutim, njegova uloga veoma je ograničena: invencija je nenameravana; improvizaciju regulišu strukture. Srž Burdijeovog rada i napora da poveže subjektivizam i objektivizam leži u njegovim konceptima habitusa i polja, kao i u njihovom međusobnom dijalektičkom odnosu. Dok habitus postoji u umu aktera, polja postoje izvan njihovog uma.

Konstruktivistička perspektiva - shvatanje da percepcije, misli i aktivnosti stvaraju društvene strukture.

282 D20RDŽ RlCER - SÄVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREf«

Habitus

Burdije je najpoznatiji po svom konceptu habitusa. Habi­tus je mentalna ili kognitivna struktura kroz koju se ljudi bave društvenim svetom. Ljudi poseduju seriju internalizovanih she­ma kroz koje opažaju, shvataju, vrednuju i procenjuju društveni svet. Kroz ove sheme ljudi istovremeno stvaraju, opažaju i proce­njuju svoje prakse.

Dijalektički gledano, habitus nastaje internalizacijom druš­tvenih struktura.

Možemo reći da je habitus internalizovana ili otelovlje-na društvena struktura. Habitus odražava objektivne podele u klasnoj strukturi, kao što su starosne grupe, polovi i društvene klase. On nastaje kao rezultat dugotrajnog zauzimanja određe­ne pozicije u okviru društvenog sveta. Habitus, dakle, zavisi od prirode nečijeg položaja u društvu, što znači da nemaju svi isti habitus. Međutim, oni koji zauzimaju istu poziciju u društvu obično imaju sličan habitus. U tom smislu, habitus takođe može biti kolektivni fenomen. On omogućava akteru da razume druš­tveni svet, ali postojanje mnoštva habitusa znači da se društvene strukture ne nameću svim akterima na isti način.

U svakom trenutku pristupačan habitus stvoren je tokom kolektivne istorije. Habitus koji se ispoljava u svakom pojedin­cu, stvoren je tokom životnog veka pojedinca i predstavlja funk­ciju određene tačke društvene istorije u kojoj se javlja. Habitus je istovremeno postojan i prenosiv (engleski, transposable) - tač-nije, može se prenositi s jednog polja na drugo. Međutim, ljudi mogu imati neodgovarajući habitus, mogu patiti od onoga što Burdije naziva histereza. Dobar primer je kada neko ko potiče iz seoskog okruženja savremenog pretkapitalističkog društva počne da radi na Vol stritu. Habitus stvoren na selu sprečava pojedinca da se dobro snalazi u životu na Vol stritu.

Habitus - mentalne ili kognitivne strukture kroz koje ljudi deluju u društve­nom svetu.

Histereza - stanje koje nastaje kada pojedinac ima habitus koji ne odgovara situaciji u kojoj živi.

SAVREMENE INTEGRATIVNE TEORIJE 2 8 3

Ključni koncept Refleksivna sociologija

Pjer Burdije se poziva na refleksivnu sociologiju u kojoj so­ciolozi koriste sopstvene alate radi boljeg razumevanja svoje discipline. Sociolozi, koji provode karijere pretvarajući aspekte društvenog sveta u objekte posmatranja, treba da se posvete objektivizaciji sopstvenih praksi. Koristeći sopstvenu termino­logiju, Burdije želi da istraži habitus i prakse sociologa u okvi­ru polja sociologije kao discipline i u okviru polja akadem­skog sveta, kao i odnos između tih polja i polja stratifikacije i politike. Takođe je zainteresovan za strategije pojedinačnih sociologa, kao i za samu disciplinu, kako bi se postigla razlika (distinkcija). Na primer, pojedini sociolozi koriste žargon da bi postigli visok položaj u okviru polja, pokušavajući da so­ciologiju razdvoje od sveta prakse. Zapravo, Burdije je tvrdio da su naučne tvrdnje sociologije i drugih društvenih nauka potvrda moći. Naravno, taj stav ima neugodne posledice po Burdijeov rad: on je pokušao da održi sopstvenu simboličku moć, dok je istovremeno kritikovao naučni pristup koji leži u osnovi njegovog rada. Burdije iznosi interesantan primer za metateoretisanje kada tvrdi da sociolozi moraju izbeći zamku da postanu igračke društvenih sila koje utiču na njih i njihov rad. Jedini način da se izbegne takva sudbina jeste da se razume priroda sila koje deluju na sociologe u datom istorijskom trenutku. Te sile se mogu razumeti samo kroz metateorijsku analizu, ili ono što Burdije naziva socioanalizom. Kada sociolozi shvate prirodu sila koje deluju na njih, biće im lakše da kontrolišu njihov uti-caj na sopstveni rad. Sam Burdije je uvek nastojao da koristi sociologiju da bi svoj rad očistio od društvenih determinanti.

Habitus stvara društvo, ali i društvo stvara habitus. S jedne strane, habitus je strukturišuća struktura, struktura koja strukturiše društvo. S druge strane, on je strukturisana struktura; tačnije, struk­tura koju strukturiše društvo. Drugim recima, habitus podrazumeva

Refleksivna sociologija - upotreba teorijskih i empirijskih alata od strane so­ciologa zarad boljeg razumevanja sopstvene discipline.

2 8 4 D Z O R D Ž RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREM

dvostranu dijalektiku: on uključuje internalizaciju spoljašnjih struk­tura, ali takode podrazumeva eksternalizaciju stvari koje su za poje­dinca unutrašnje. Koncept habitusa omogućava Burdijeu da izbegne izbor između subjektivizma i objektivizma.

Prakse posreduju između habitusa i društva. S jedne strane, kroz praksu se stvara habitus; s druge strane, kao rezultat prakse stvara se društvo. Iako prakse obično oblikuju habitus, habitus, sa svoje strane, utiče na unifikaciju i stvaranje prakse.

Iako je habitus internalizovana struktura koja ograničava mišljenje i izbor delanja, on ih ne determiniše. Taj nedostatak determinizma jedna je od glavnih razlika između Burdijeovog stanovišta i stanovišta tradicionalnih strukturalista. Habitus samo sugeriše šta bi ljudi trebalo da misle i šta bi trebalo da odluče da rade. Iako je ovaj proces donošenja odluka odraz delovanja habitusa, ljudi svesno razmatraju opcije. Habitus obezbeđuje principe po kojima ljudi prave izbor i odabiraju strategije koje će upotrebiti u društvenom svetu. Kao rezultat toga, ljudi, po Bur­dijeu, kao i po Garfinkelu i etnometodolozima, nisu strukturni narkomani (ljudi koji nisu sposobni da se odupru snazi dejstva društvenih struktura). Međutim, ljudi nisu ni potpuno racional­ni (Burdije prezire teoriju racionalnog izbora); oni se ponašaju razborito - imaju smisao za praktično. U svemu što ljudi rade, postoji logika, logika prakse.

Praktična logika je politetička; tačnije, naša praktična logi­ka može sadržati mnoštvo konfuznih i (sa stanovišta formalne logike) naizgled nelogičnih značenja. To je važno ne samo zbog toga što se time podvlači razlika između praktične logike i raci­onalnosti (formalne logike), već i zbog toga što nas to podseća na Burdijeov relacionizam. Potonji je važan u ovom kontekstu, jer nam omogućava da shvatimo da habitus nije nepromenljiva, fiksirana struktura, već ga pojedinci, kroz praksu, neprekidno oblikuju i prilagodavaju.

Habitus nije svest. Niti smo u stanju da jezički izrazimo kako on funkcioniše. Ne možemo ga ispitati introspektivno, niti smo u stanju da ga kontrolišemo voljnim aktima. Iako nismo svesni ha­bitusa i njegovog delovanja, on se manifestuje u našim najprak­tičnijim aktivnostima, kao što je način na koji jedemo, govorimo

SAVREMENE INTEGRATIVNE TEORIJE 2 8 5

ili tresemo nos. Habitus deluje kao struktura, ali ljudi na njega, kao i na spoljašnje strukture koje deluju na njih, ne odgovaraju prosto mehanički. Dakle, Burdijeovim pristupom izbegavaju se ekstremi nepredvidljivih novina i potpunog determinizma.

Polje

Burdije koncept polja posmatra relaciono, a ne struktural­no. Polje je mreža odnosa medu objektivnim položajima koji su unutar te mreže. Ti odnosi postoje odvojeno od individual­ne svesti i volje. Osim toga, odnosi nisu interakcije ili intersu-bjektivne veze medu pojedincima. Pozicije zauzimaju dejstve-nici ili ustanove. Oni su ograničeni strukturom polja. Društvo ima određeni broj poluautonomnih polja (kao što su na primer, umetnost, religija, visoko obrazovanje), od kojih svako ima svoju posebnu logiku i među akterima stvara uverenje o tome šta se u svakom polju najviše vrednuje.

Burdije polje vidi kao oblast borbe među ljudima koji za­uzimaju pozicije u polju. Oni su, kao pojedinci ili kolektivi, usmereni na odbranu sopstvene pozicije ili na njeno poboljšanje. Struktura polja oblikuje strategije koje se koriste da se osiguraju ili poprave pozicije, ali istovremeno leži u njihovoj osnovi. Polje je tip konkurentskog tržišta na kome se upotrebljavaju i raspo­ređuju različite vrste kapitala (ekonomski, kulturni, društveni, simbolički). Međutim, polje moći (politike) jeste najvažnije; hi­jerarhija odnosa moći u okviru političkog polja služi strukturira­nju svih drugih polja.

Burdije analizu polja formuliše u tri koraka. Prvi korak, koji odražava prvenstvo polja moći, jeste da se odredi odnos bilo kog posebnog polja prema polju moći. Drugi korak je definisanje objektivne strukture odnosa među pozicijama u okviru polja. Konačno, analitičar treba da pokuša da odredi prirodu habitusa dejstvenika koji zauzimaju različite vrste pozicija u okviru polja.

Pozicije različitih dejstvenika u okviru polja određene su ve­ličinom i relativnom snagom kapitala koji poseduju. Burdije čak koristi vojnu simboliku (položaji, utvrđenja) da opiše borbe koje

Polje - mreža odnosa između objektivnih društvenih pozicija.

2 8 6 D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN:

se dešavaju unutar polja. Kapital omogućava pojedincu da kontro-liše sopstvenu sudbinu, kao i sudbinu drugih. Burdije pravi razgra­ničenje između četiri tipa kapitala. Ideja je, naravno, preuzeta iz ekonomske sfere, pa je značenje ekonomskog kapitala očigledno. Kulturni kapital uključuje različite oblike legitimnog znanja; društveni kapital se sastoji od vrednih društvenih odnosa među ljudima; simbolički kapital proizilazi iz nečijeg ugleda i prestiža.

Oni koji zauzimaju pozicije u okviru polja koriste različi­te strategije. Ta ideja još jednom pokazuje da Burdijeovi akteri imaju barem nešto slobode. Međutim, te strategije nisu svesne i unapred planirane. Umesto toga, one su strukturirane i struktur­no paternizovane i regularne. Strategije koje koriste akteri zavise od njihovog habitusa i prirode njihove pozicije u okviru polja.

Burdije državu vidi kao poprište borbi za monopol nad onim što on naziva simboličko nasilje. To je blaža forma nasilja, jer je dejstvenik nad kojim se ono sprovodi uključen u njegovo sprovo-đenje. Simboličko nasilje sprovodi se indirektno, najviše kroz kul­turne mehanizme, i suprotno je direktnijim oblicima društvene kontrole na koje se sociolozi obično usmeravaju. Obrazovni sistem je glavna ustanova kroz koju se sprovodi simboličko nasilje nad ljudima. Jezik, značenja i simbolički sistem vladajućih nameću se ostatku populacije. To treba da osnaži i podupre njihovu poziciju tako što će, između ostalog, od ostatka društva prikriti ono što oni čine i primorati potčinjene da prihvate legitimitet dominan­tne pozicije koju oni zauzimaju. Opštije rečeno, Burdije smatra da je obrazovni sistem duboko zadro u reprodukciju postojeće vlasti i klasnih odnosa. Politički aspekt Burdijeovog dela najjasniji je u njegovim idejama simboličkog nasilja. Burdije je zainteresovan za emancipaciju ljudi od ovog nasilja, i uopšte, od klasa i političke dominacije. Međutim, on nije naivni utopista; pre bi se moglo reći da je razumni utopista.

Ekonomski kapital - ekonomski resursi koje akter poseduje. Kulturni kapital - razne vrste legitimnog znanja koje akter poseduje. Društveni kapital - obim vrednih i korisnih društvenih odnosa koje akter

poseduje. Simbolički kapital - poštovanje i prestiž koje akter uživa u društvu.

SAVREMENE INTEGRATIVNE TEORIJE 287

Naglašavajući značaj habitusa i polja, Burdije odbacuje po-delu na metodološki individualizam i metodološki holizam i usvaja stanovište koje se može označiti kao metodološki rela-cionizam. Tačnije, on se prvenstveno bavi odnosom habitusa i polja, smatrajući da odnos funkcioniše na dva osnovna načina. S jedne strane, polje uslovljava habitus; s druge strane, habitus čini da polje bude smisleno i vredno ulaganja energije.

Primena habitusa i polja: Distinkcija. Burdije ne pokušava samo da razvije apstraktan teorijski sistem; on ga istovremeno povezuje sa serijom empirijskih pitanja i time izbegava zamku čistog intelektualizma. Primena teorijskog pristupa ilustrovana je u njegovoj empirijskoj studiji La Distinction (1979) koja istražu­je estetske sklonosti različitih društvenih grupa.

Kroz svoj rad Burdije pokušava, između ostalog, da poka­že da kultura može biti legitiman predmet naučnog proučava­nja. On pokušava da kulturu, u smislu elitne kulture (na primer, sklonost ka ozbiljnoj muzici), reintegriše s kulturom u antro­pološkom smislu koja obuhvata sve oblike kulture, kako elitne, tako i masovne (na primer, kantri ili rep muzika). Preciznije, u svom radu Burdije jukstapozicionira (protivstavlja) ukus prema rafiniranim objektima kao što je prefinjena hrana, s ukusom pre­ma najobičnijoj hrani, kao što su hamburgeri i pomfrit.

Zbog strukturalnih nepromenljivih, naročito polja i habitu­sa, kulturne sklonosti različitih grupa u okviru društva (naročito klasa i delova klasa) formiraju usklađene sisteme. Burdije je pr­venstveno zainteresovan za varijacije u estetskom ukusu, steče­noj sklonosti razlikovanja različitih kulturnih objekata estetskog uživanja i njihovog različitog vrednovanja. Ukus je takođe praksa koja služi, između ostalog, da pojedincu, kao i drugima, pruži osećanje sopstvenog mesta u društvenom poretku. Ukus služi da poveže one koji imaju slične sklonosti i da ih razlikuje od onih koji imaju drugačiji ukus. Kroz praktičnu primenu ukusa, lju­di klasifikuju objekte, ali u tom procesu klasifikuju i sami sebe. Analizirajući ukus, u mogućnosti smo da kategorišemo ljude prema ukusima koje izražavaju, na primer, kroz svoje sklonosti

Metodološki holisti - sociolozi koji se bave makronivoom društva i smatraju da on određuje mikronivo.

288 DŽORDŽ RlCER - SÄVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREU

prema različitim vrstama muzike ili filmova. Te prakse, kao i sve druge, treba posmatrati u kontekstu svih međusobnih odnosa, tačnije, u totalitetu i celini. Sledstveno, iako naizgled izolovani, ukusi prema umetnosti ili filmu povezani su s ukusima prema hrani, sportu ili frizurama.

Dva su međusobno povezana polja uključena u Burdijeovu studiju ukusa: klasni odnosi (naročito u okviru frakcija domi­nantne klase) i kulturni odnosi. On ta polja vidi kao niz položaja na kojima se odvija mnoštvo igara. Ta delanja, koja preduzimaju dejstvenici (individualni ili kolektivni) na posebnim pozicijama, određena su strukturom polja, prirodom pozicija i interesima koji su s njima povezani. Međutim, ta igra takođe podrazume-va samopozicioniranje i upotrebu širokog spektra strategija koje pojedincu omogućavaju da se istakne u igri. Ukus je šansa da se zauzme i ojača pozicija pojedinca u okviru polja. Ali, polje druš­tvene klase ima dubok uticaj na sposobnost pojedinca da igra ovu igru; oni iz viših klasa mnogo su sposobniji da svoje ukuse nametnu i suprotstave ukusima onih iz nižih klasa. Dakle, svet kulturnih dela povezan je s hijerarhijskim svetom socijalnih kla­sa, i sam je hijerarhijski i hijerarhizujući.

Ne treba posebno naglašavati da Burdije ukuse takođe po­vezuje sa svojim ključnim konceptom, habitusom. Ukuse mno­go više oblikuju te duboko ukorenjene i dugotrajne dispozicije, nego površna mišljenja i verbalni izrazi. Sklonosti ljudi, čak i u odnosu na tako obične aspekte kulture kao što je odeća, name-štaj ili kuvanje, oblikovane su habitusom. Cilj svih tih sklonosti jeste da objedine klase, makar i nesvesno. Drugim recima, ukusi igraju ulogu „provodadžije". Kroz ukuse jedan habitus izražava svoju kompatibilnost s drugim habitusom. Dijalektički gledano, naravno, struktura klase je ta koja oblikuje habitus.

Iako su za Burdijea važni i habitus i polje, najznačajniji je njihov dijalektički odnos; polje i habitus međusobno se defini-šu. Izvan dijalektičkog odnosa između habitusa i polja, nastaju prakse, naročito kulturne prakse.

Burdije posmatra kulturu kao neki vid ekonomije ili tržišta. Na tom tržištu ljudi koriste kulturni a ne ekonomski kapital. Taj kapital je velikim delom rezultat klasnog porekla ljudi i njihovog

SAVREMENE INTEGRATIVNE TEORIJE 2 8 9

obrazovnog iskustva. Na tržištu ljudi stiču manji ili veći kapital, koji troše kako bi popravili svoju poziciju, ili ga gube, čime po­goršavaju svoju poziciju na tržištu.

Ljudi nastoje da se razlikuju u čitavom spektru kulturnih polja - pića koja piju, „sinalco" ili „happy day", automobila koje voze, „mercedes" ili „yugo", novina koje čitaju, Kurir ili Vreme ili letovališta koja posećuju - Crnogorsko primorje ili Maldivi. Odnosi razlikovanja objektivno su inkorporirani u ove proizvode i reaktiviraju se pri svakoj kupovini. U stvari, kada se pogledaju sva polja zajedno, postoji gotovo neiscrpan skup polja na kojima je moguće ispoljavati razlike. Kupovina određenih kulturnih do­bara (na primer, „mercedes") donosi profit, dok nabavka drugih („yugo") ne donosi nikakav dobitak, ili čak donosi gubitak.

Ljudi kroz ukuse pokazuju koliko su različiti od drugih. Na primer, onaj ko kupi koncertni klavir razlikuje se od onoga ko iza­bere harmoniku. To što se jedan izbor (koncertni klavir) vidi kao izraz visokog statusa, dok se drugi (harmonika) smatra vulgarnim, rezultat je dominacije jednog gledišta i simboličkog nasilja koje se sprovodi nad onima koji imaju drugačiji pogled na stvari. Burdi­je se dobro pomučio da razjasni kako se njegova pozicija ne svodi prosto na koncept upadljive potrošnje Torstena Veblena (vidi glavu 3) po kojoj je osnovna pokretačka snaga ljudskog ponašanja potra­ga za distinkcijom (razlikom). Umesto toga, on tvrdi da svaki akter želi da zauzme određenu poziciju unutar polja da bi se razlikovao od onih koji zauzimaju susedne pozicije. Ali, pozicija u polju ne ukazuje samo na razliku u položaju, već i na razliku u moći.

Između prirode kulturnih proizvoda i ukusa postoji dijalek­tika. Promene u kulturnim dobrima vode izmenama ukusa, ali promene ukusa takođe najčešće proizvode promene kulturnih dobara. Struktura polja ne samo da uslovljava želje potrošača za kulturnim dobrima, već takođe strukturira i ono što proizvođači proizvode da bi zadovoljili tu potražnju.

Promene u ukusu (a Burdije sva polja posmatra kroz vre­me) rezultat su borbe između suprotnih snaga u kulturnoj (na primer, sledbenici stare mode naspram sledbenika nove mode) i klasnoj oblasti (na primer, vladaj uća klasa nasuprot potčinjenoj klasi). Međutim, suština borbe je u klasnom sistemu, a kulturna

290 i DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOflE* j

borba između umetnika i intelektualaca, na primer, predstavlj* odraz neprekidne borbe između različitih frakcija vladajuće klase za pozicije s kojih je moguće definisati kulturu, odnosno čitav društveni svet. Suprotnosti u okviru klasne strukture uslovljava-ju suprotnosti u ukusima i habitusu. Iako Burdije pridaje veliki značaj društvenim klasama, on ne želi da ih svodi na puko eko­nomsko pitanje ili na odnose proizvodnje, već smatra da je klasa definisana i habitusom.

Primena socioloških koncepata na savremeno društvo „Polje"američkog višeg obrazovanja danas

Početkom 21. veka visoko obrazovanje u Sjedinjenim Drža­vama svakako predstavlja polje u smislu termina koji koristi Burdije. To je mreža odnosa objektivnih pozicija. Među tim pozicijama nalaze se univerziteti i koledži, širok spektar aka­demskih odeljenja, sekretara i dekana, profesora različitih ni­voa, diplomiranih studenata i nesvršenih studenata, osoblja itd. Kao i druga polja, obrazovanje se može posmatrati kao široko bojno polje na kome se odvija mnoštvo borbi da bi se zaštitile ili poboljšale pozicije. Primera takvih borbi ima više. 1. Elitni univerziteti naspram onih koji pretenduju na taj sta­

tus. Postoji relativno mali broj elitnih univerziteta u SAD (na primer, Harvard, Stenford) kojima pripada najveći deo najpoznatijih i najproduktivnijih naučnika, i koji stvaraju najveći broj doktora nauka. Postoji veliki broj manjih uni­verziteta (većina državnih univerziteta) koji bi želeli da po­stignu elitni status, ali to je praktično nemoguće. Elitni uni­verziteti gotovo uvek podrivaju njihove napore tako što, na primer, zapošljavaju njihove najbolje profesore.

2. Fakulteti protiv fakulteta. U okviru svakog univerziteta po­stoji statusna hijerarhija medu fakultetima. Recimo, pri­rodne nauke (kao što su fizika ili hernija) gotovo uvek se kotiraju iznad društvenih nauka (kao što su ekonomija ili sociologija), dok se umetnost i neke društvene nauke (na primer, istorija i engleski jezik) kotiraju još niže. Ta hije­rarhija se odražava, između ostalog, i u fondovima koji su * namenjeni pojedinim fakultetima, kao i prosečnim platama

SAVREMENE INTEGRATIVNE TEORIJE 291

na fakultetima. Fakulteti nižeg ranga često se bore da se po­pnu na hijerarhijskoj lestvici kako bi obezbedili više sredsta­va, veće plate i veći prestiž, a najčešće im se suprotstavljaju fakulteti višeg ranga.

3. Stariji profesori naspram mlađih. Redovni i vanredni pro­fesori imaju najveću moć u akademskom svetu. Saradnici, asistenti i docenti tek nastoje da postanu profesori i zauzmu njihova mesta. Međutim, profesori su ti koji odlučuju ko će od niže rangiranog osoblja biti unapređen. Opštije rečeno, niže rangirano osoblje pokušava da osvoji deo moći koju poseduju profesori, a ovi, ne treba posebno naglašavati, nisu naročito voljni da je dele.

4. Profesorski kadar naspram postdiplomaca. Masteri i dokto­rand nalaze se mnogo niže u statusnoj hijerarhiji od većine nižeg nastavničkog osoblja koje, s drugim članovima nastav­nog kadra, ima moć nad njima. Svi koji su upisali posledi-plomske studije žele da dobiju master diplomu ili doktorat jer se nadaju da će im to omogućiti da zauzmu pozicije na fakultetu. Međutim, postojeći nastavni kadar odlučuje koli­ko će biti težak taj proces i ko će postati doktor nauka.

5. Nastavni kadar naspram dodiplomaca. Studentima je potreb­no vreme i pažnja nastavnika, ali ovi, naročito ako su ambi­ciozni, većinu svog vremena posvećuju pisanju i istraživanji­ma koja će im doneti unapređenja, a možda čak i prelazak na neki elitni univerzitet. Naravno, ovim nije iscrpljena lista položaja, odnosa i borbi na polju savremenog višeg obrazovanja u Sjedinjenim Drža­vama, ali nam makar pruža neku sliku o tome.

Burdije nudi jednu osobenu teoriju o odnosima između dejstvenosti i strukture, u kontekstu svog interesovanja za dija­lektički odnos između habitusa i polja. Njegova teorija karakte­ristična je i zbog usredsređivanja na prakse (u ovom slučaju, na estetske prakse) i njegovog odbijanja da se bavi jalovim intelek-tualizmom. U tom smislu, ona predstavlja povratak marksistič­kom interesovanju za odnose između teorije i prakse.

2 9 2 D20RD2 RlCER - SÄVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN

Sažetak

1. Ričard Emerson formulisao je jednu integrativniju teoriju razmene. 2. Emerson se bavio psihološkim osnovama razmene, kao i odnosi­

ma razmene, mrežama i strukturama na mikronivou. 3. Mreža razmene jeste mreža društvenih odnosa koji uključuju

odtedeni broj individualnih ili kolektivnih aktera; različiti akte­ri različito vrednuju različite resurse i imaju različite mogućnosti razmene i različite međusobne odnose razmene.

4. Postoji veći broj ovih odnosa razmene i oni su međusobno pove­zani u pojedinačnu mrežnu strukturu.

5. Moć (potencijalni trošak koji jedan akter može da nametne dru­gom) i zavisnost (potencijalni trošak koji je jedan akter voljan da toleriše u okviru odnosa razmene) dva su koncepta koja su u središtu Emersonove integrativne teorije razmene.

6. Teorija strukturacije Entonija Gidensa bavi se dejstvenicima i strukturama kao dualitetom; oni se ne mogu međusobno odvojiti.

7. Gidensov pristup karaktriše moć koju on pripisuje dejstveniku. 8. Struktura se nekonvencionalno definiše kao skup instrumenata

strukturacije (naročito pravila i resursi) koji sličnim društvenim praksama daju sistemsku formu.

9. Društveni sistemi predstavljaju reprodukovane društvene prak­se, ili su odnosi između aktera ili kolektiva koji se reprodukuju i tako postaju redovne društvene prakse.

10. Strukturacija se zasniva na ideji da dejstvenici i strukture nisu nezavisni jedni od drugih. Međusobno su povezani do te mere da ljudi, u procesu delanja, produkuju (stvaraju) i reprodukuju strukture u kojima postoje.

11. Suprotno Gidensu, Margaret Arčer zastupa dualizam, u kome se strukture i dejstvenost mogu analitički razlikovati, iako su u društvenom svetu isprepletane.

12. Arčer takođe tvrdi da se kultura ignoriše, te da treba da se fokusi-ramo na odnose između kulture i dejstvenosti.

13. Burdijeova integrativna teorija bavi se odnosom između habitusa i polja.

14. Habitus je mentalna ili kognitivna struktura kroz koju ljudi de­luju u društvenom svetu.

15. Polje je mreža odnosa među objektivnim pozicijama u okviru polja. 16. Pozicije dejstvenika na polju određene su veličinom kapitala -

ekonomskog, kulturnog, društvenog i simboličkog. 17. Polje je mesto borbi čiji je cilj zauzimanje prestižnih pozicija.

SAVREMENE INTEGRATIVNE TEORIJE 2 9 3

Literatura za dalje čitanje

Burdije, Pjer (1999). Nacrt za jednu teoriju prakse. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Burdije, Pjer (2000). Narcisovo ogledah. Beograd: Clio. Mouzelis, Nicos (2000). Sociologijska teorija. Stoje pošlo krivo? Zagreb:

Naklada Jesenski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo. Nemanjić, Miloš i Spasić, Ivana [uredili] (2006). Nasleđe Pjera Burdi-

jea: pouke i nadahnuća. Beograd: Institut za filozofiju i društvenu teoriju/Zavod za kulturni razvitak.

Spasić, Ivana (2004). Sociologije svakodnevnog života. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

GLAVA 8 SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE

Patriša Madu Lengerman Univerzitet Džordž Vašington

Džilijan Nibruk Američki univerzitet

Osnovna teorijska pitanja Savremene feminističke teorije Ka feminističkoj sociološkoj teoriji Sažetak Literatura za dalje čitanje

Feministička teorija predstavlja uopšten, širok sistem ide­ja o društvenom životu i ljudskom iskustvu koji se razvio iz žen­ske perspektive. Ona je usmerena na ženu na dva načina. Prvo, polazište svake feminističke teorije jeste iskustvo i položaj žena u društvu. Drugo, feministička teorija pokušava da opiše i kritički evaluira svet sa ženskog stanovišta. Feministička teorija se razlikuje od većine socioloških teorija koje su razmatrane u ovoj knjizi po tome što je interdisciplinarna i po tome što feministički sociolozi i sociološkinje pokušavaju da rašire i prodube disciplinarno znanje, inkorporirajući otkrića interdisciplinarne zajednice.

Istorijski gledano, feministička teorija razvila se kao posledi­ca feminističkog aktivizma koji je prošao kroz „talase" kolektivne mobilizacije. Klasične korene savremene feminističke teorije na­lazimo u prvom talasu feminističkog aktivizma (otprilike izme­đu 1848. i 1920. godine) koji je bio usmeren na borbu žena za pravo glasa i učešće u političkom procesu. Savremena feministič­ka teorija javlja se nakon drugog talasa aktivizma (1960-1990) koji je bio usmeren na to da se osnovna politička prava upotrebe da se bi se žene ekonomski i socijalno izjednačile s muškarcima.

Feministička teorija - uopšten, širok sistem ideja o društvenom životu i ljud­skom iskustvu koji se razvio iz ženske perspektive.

2 9 6 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORE1«

Borba se nastavlja s trećim talasom aktivizma koji je otpočeo 1990. godine i traje sve do danas. U njoj će možda učestvovati neki od vas koji će najveći deo svog života proživeti u 21. veku.

OSNOVNA TEORIJSKA PITANJA

Savremena feministička teorija započinje naizgled jednostav­nim pitanjem: Šta ćemo sa ženama? To se može iskazati i na sle-deći način: Gde se, u situaciji koja se ovde istražuje, nalaze žene? Ako nisu prisutne, zašto nisu? Ako jesu prisutne, šta one zapravo rade? Kako one doživljavaju situaciju koja se istražuje? Koji je nji­hov doprinos tome o čemu pišemo? Sta to znači za njih?

Četrdeset godina neprekidnog postavljanja tog pitanja do­velo je do nekih opštih zaključaka. Žene su prisutne u najvećem broju društvenih situacija. Ako ih negde nema, razlog nije u tome što one za to nisu sposobne ili što nemaju interesa da tu budu, već u tome što postoji namera da se one odatle isključe. Tamo gde su prisutne, žene igraju uloge koje se prilično razlikuju od onih u kojima ih većina nas zamišlja (na primer, kao pasivne supruge ili majke). Zaista, kao supruge i majke, ali obavljajući i čitav niz drugih uloga žene su, zajedno s muškarcima, aktivno stvarale veliki broj situacija koje sociolozi danas istražuju. Me­đutim, iako su žene bile aktivno prisutne u najvećem broju druš­tvenih situacija, naučnici, javnost i društveni akteri, kako muški, tako i ženski, često su bili slepi za njihovo prisustvo. Osim toga, ženske uloge u najvećem broju situacija, iako od suštinske važ­nosti, razlikovale su se od muških uloga - ženske uloge bile su manje privilegovane i bile su podređene muškim ulogama. Nji­hova nevidljivost samo je jedan od pokazatelja nejednakosti iz­među muškaraca i žena.

Drugo osnovno pitanje feminizma glasi: Zašto je onda sve tako kako jeste? Prvo pitanje iziskuje opis društva; drugo pitanje zahteva objašnjenje tog društva. Opis i objašnjenje društva dva su lica bilo koje sociološke teorije. Pokušaji feminizma da od­govori na ta pitanja doveli su do teorije koja je od univerzalnog značaja za sociologiju.

SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE 297

Feministkinje postavljaju i treće pitanje: kako možemo promeniti i unaprediti društvo tako da ono bude pravedno za sve ljude? Ta privrženost društvenoj transformaciji u interesu pravde posebna je karakteristika kritičke socijalne teorije. Osim u feminizmu, nju nalazimo još u marksizmu, neomarksizmu, društvenim teorijama koje nastaju pod uticajem teoretičara koji pripadaju rasnim i etničkim manjinama i teoretičarima iz pos-tkolonijalnih društava. Budući da feminističke teoretičarke po­hvataju kritičku teoriji one se pitaju kako njihov rad može da unapredi živote ljudi koje one proučavaju.

Pošto se krug feminista i feministkinja koji istražuju navede­na pitanja sve više širio i uključivao sve veći broj ljudi iz različitih disciplina (kako iz SAD, tako i iz drugih delova sveta), feministič­ka teorija postavila je i četvrto pitanje: Sta ćemo s razlikama medu ženama? Istraživanje tog pitanja vodilo je do opšteg zaključka da se nevidljivost, nejednakost i razlika u ulogama u odnosu na muš­karce, koje načelno karakterišu živote žena, nalaze pod velikim uticajem položaja žene u društvu, položaja koji se definiše klasom, rasom, starosnim dobom, emotivnim preferencijama, bračnim statusom, religijom, etnicitetom i globalnim položajem.

Ali, feministička teorija ne bavi se samo ženama. Feminis­tkinje su, pokušavajući da odgovore na osnovna pitanja femini­stičke teorije, stvorile univerzalno primenjivu teoriju socijalnog života koja može da se poredi s Marksovom revolucionarnom misli. Marks je pre više od jednog veka tvrdio da znanje, za koje ljudi veruju da predstavlja apsolutne i univerzalne iskaze o istini i društvu, zapravo nije ništa drugo do odraz iskustva onih koji eko­nomski i politički upravljaju društvom. On je tvrdio još i to da je moguće gledati na svet sa stanovišta radnika koji je ekonomski i politički podređen. Osnovna teorijska pitanja feminizma danas nas vode do sličnog radikalnog preokreta u razumevanju sveta: ono što prihvatamo kao univerzalno i apsolutno znanje, zapra­vo je znanje koje je izvedeno iz iskustva moćnih slojeva društva, to jest muškaraca kao gospodara. To znanje može da se relati-vizuje ako se vratimo na stanovište žene koja je kroz istoriju za­uzimala uvek podređenu ali neophodnu ulogu pomoću koje se stvaralo i održavalo društvo u kome živimo.

2 9 8 DŽORDŽ RlCER - SÄVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREVI

Feminizam na jedan radikalan način dovodi u pitanje etabli­rani sistem znanja, suprotstavljajući mu žensko razumevanje real­nosti. Na taj način, feminizam ne samo da relativizuje etablirano znanje, već ga takođe dekonstruiše, ukazujući na njegovu mušku pristrasnost i rodnu politiku koja ga uobličuje i iz koje ono crpi svoje osnovne postulate. Međutim, u poslednje dve decenije, fe­minizam je sam, iz sopstvenog teoretskog okvira, postao predmet relativizovanja i dekonstrukcionitičkih pritisaka. Obojene žene, žene u postkolonijalnim društvima, žene koje pripadaju radničkoj klasi i lezbejke počele su da se suprotstavljaju beloj privilegovanoj klasi heteroseksualnih vodećih feministkinja. Te žene tvrde da ne postoji samo jedno jedinstveno žensko stanovište i jedan sistem znanja, već da postoji više njih. Druga dekonstrukcionitička struja unutar feminizma dolazi iz narastaj uće postmodernističke litera­ture (vidi glavu 9) koja postavlja pitanje o rodu kao neizdiferen-ciranom konceptu i individualnom sopstvu kao stabilnoj poziciji svesti i ličnosti iz kojih se rod i svet mogu iskusiti.

SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE

Feministička sociološka teorija izrasla je iz opšte feminističke teorije. Različite varijante feminističke sociološke teorije nude ra­zličite odgovore na pitanje: „Sta ćemo sa ženama?". U ovom odelj-ku izložićemo tipologiju feminističkih teorija koje su proizašle iz odgovora na to pitanje, (sažeto u tabeli 8.1) kao i najvažnije femi­nističke sociološke teorije. Postoje četiri glavna odgovora:

1. Položaj žena i njihovo iskustvo, u najvećem broju situa­cija razlikuju se od položaja i iskustva muškaraca u istim situacijama.

2. Položaj žena u najvećem broju situacija ne samo da je različit, već je takođe manje privilegovan ili nejednak po­ložaju muškarca.

3. Položaj žena treba da se razume kao direktna posledica odnosa moći muškaraca i žena. Žene su ugnjetavane: drugim recima, one su sputane, podređene, učaurene i iskorišćavane od strane muškaraca.

SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE 299 4. Žensko iskustvo razlike, nejednakosti i ugnjetavanja ra­

zlikuje se u zavisnosti od nj ihovog opšteg položaja unutar društvenog uređenja, strukturalnog ugnjetavanja ili vek­tora ugnjetavanja i privilegija u koje spadaju klasa, rasa, etnicitet, starosno doba , emotivne preferencije, bračni status i globalni položaj .

Osnovne varijante feminističke teorije - odgovori na deskriptivno pitanje: Sta ćemo sa ženama?

Distinkcije unutar teorija - odgovori na eksplanatorno pitanje: Zašto je pozicija žene takva kakva jeste?

Rodne razlike

Položaj žena i njihovo iskustvo, u najvećem broju situacija razlikuju se od položaja i iskustva muškaraca u istim situacijama.

Kulturni feminizam Biološki feminizam Institucionalni feminizam Interaktivni feminizam Fenomenološki feminizam

Rodne nejednakosti

Položaj žena u najvećem broju situacija ne samo da je različit, već je, takode, manje privilegovan ili nejednak položaju muškarca.

Liberalni feminizam

Rodno ugnjetavanje

Žene su ugnjetavane: drugim re­cima, one su sputane, podređene, učaurene i iskorišćavane od strane muškaraca.

Psihoanalitički feminizam Radikalni feminizam

Strukturalno ugnjetavanje

Žensko iskustvo razlike, nejedna­kosti i ugnjetenosti razlikuje se s obzirom na položaj žene unutar kapitalizma, patrijarhata i rasizma.

Socijalistički feminizam Teorija intersekcionalnosti

Tabela 8.1 Pregled varijanata feminističke teorije

Ovi načelni odgovori m o g u dalje da se razlože u zavisnosti od odgovora na drugo osnovno pitanje feminističke teorije: „Za­što je sve tako kako jes te" (videti tabelu 8.1).

300 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORE'.

Rod - društveno konstruisan obrazac muškosti i ženskosti i društveno kon­struisan obrazac odnosa muškarca i žene.

Društvena konstrukcija — proces kolektivnog definisanja u kojem ljudi stva­raju društvo koje se smatra „stvarnim". Po ovom shvatanju, ništa nije objektivno dato, već je sve posledica ljudske interpretacije.

Sociologija roda - istraživanje socijalno konstruisanih muških (ženskih uloga, odnosa i identiteta).

U osnovi svih odgovora koje je dala feministička sociološka teorija nalazi se ideja roda. Rod razumemo kao društveno kon-struisani obrazac muškosti i ženskosti i društveno konstruisan: obrazac odnosa muškarca i žene. Kada se kaže da je rod društveno konstruisan, misli se na to da je on proizvod definicije ljudi, a ne njihova prirodna karakteristika.Ta ideja u suprotnosti je s uvere-njem (koje prihvataju neki ljudi i neke nesociološke feminističke teorije) da rod odražava urođene polne razlike. Ali feministička teorija ne bi trebalo da se meša sa sociologijom roda. Sociologija roda, kao i sociologija devijantnosti ili malih grupa, plod je rada sociologa koji istražuju pojedinačni aspekt društva. U ovom sluča­ju, radi se o istraživanju muških i ženskih uloga, odnosa i identite­ta. Feministička sociološka teorija činjenicu roda uzima kao pola­znu osnovu s koje objašnjava celokupnu društvenu stvarnost.

U nastavku ovog odeljka bavićemo se feminističkim teo­rijama rodne razlike, rodne nejednakosti, rodne ugnjetenosti i strukturalne ugnjetenosti. Opisaćemo opšte karakteristike sva­kog od ovih pristupa, ključne razlike unutar njih i preporuke na osnovu kojih je moguće nešto promeniti. Potrebno je, međutim, da vodimo računa o tri važne stvari:

1. Veliki broj teorijskih radova opire se kategorizaciji. Po­trebno je ili govoriti o njihovim osnovnim teorijskim na­lazima ili praviti razliku između njihovih različitih teorij­skih formulacija. *"

2. Glavna karakteristika savremenih feminističkih teorija je­ste to da one predstavljaju mešavinu ideja sakupljenih iz različitih teorija i disciplina, s ciljem da se nadu odgovori na pojedinačne probleme, kao što su na primer politika tela ili priroda države.

SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE 3 0 1

3. Budući da je u poslednjih par decenija feministička lite­ratura dosta narasla, ovde nećemo pokušati da predstavi­mo celokupan opus feminističke teorije.

Rodne razlike

Argument koji se dugo koristio da bi se opravdao podređen položaj žena u odnosu na muškarce, glasio je da su žene prirod­no inferiorne u odnosu na muškarce. Feministkinje prvog talasa koje su stvorile teoriju kulturnog feminizma preokrenule su taj argument, uzdižući pozitivne aspekte feminističkog karaktera, ili feminističke ličnosti. Prve teoretičarke kulturnog feminiz­ma, Džejn Adams i Sarlot Perkins Gilman, tvrdile su da su za upravljanje državom neophodne ženske vrline kao što su sarad-nja, briga, pacifizam i nenasilnost u rešavanju sukoba. S ovakvim načinom razmišljanja nastavilo se na različite načine sve do da­našnjeg dana. Kao što su nekada muški socijalni i politički teo­retičari mislili da su muškarci prirodno sposobniji od žena, tako neke feministkinje danas tvrde da postoje posebni standardi etič­kog rasuđivanja koji su svojstveni samo ženama, sposobnost bri­ge za drugog koja je svojstvena samo ženama, ženski obrasci mo­tivacije za ostvarenjem, ženski način komunikacije, otvorenost za emocionalno iskustvo karakteristično za žene, ženske fantazije o seksualnosti i intimnosti, niži nivo agresivnog ponašanja i veća sposobnost žena za miran saživot.

Do sada su feminističke teoretičarke razvile četiri glavna objašnjenja rodnih razlika: biološko, institucionalno, interakcio-no i fenomenološko. Sociološkinja Alis Rosi povezala je različite biološke funkcije muškaraca i žena s različitim obrascima hormo-nalno determinisanog razvoja tokom životnog ciklusa. Potom je taj razvoj povezala s polno specifičnim varijacijama u takvim osobinama kao što su osetljivost na svetio i zvuk, i razlikama u levim i desnim delovima mozga. Te razlike, tvrdi ona, utiču na različite obrasce za igru u detinjstvu, dobro poznati strah žena od matematike i očiglednu činjenicu da su žene predodređenije da se brinu o maloj deci od muškaraca. Rosijeva tvrdi da socio­kulturna struktura mora da se izmeni kako bi putem društvenog

3 0 2 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

učenja omogućila kompenzaciju za sve one nedostatke uslovljene biološkim predispozicijama muškaraca i žena.

Institucionalna objašnjenja polaze od toga da rodne razlike proizilaze iz različitih uloga koje muškarci i žene igraju unutar različitog institucionalnog okruženja. Ključne razlike proizilaze iz rodne podele rada koja je ženama dodelila uloge supruge, maj­ke i domaćice. Budući da se te uloge ostvaruju unutar privatne sfere doma i porodice, žene vode drugačije živote od muškaraca i imaju različita životna iskustva od njih. One se od malih nogu kroz socijalizaciju navikavaju na ulogu majke i supruge. Deca (ali i odrasli koji se spremaju, recimo, za brak ili majčinstvo) poseb­no se pripremaju za obavljanje takvih različitih životnih uloga u skladu sa scenarijom koji je utemeljen u rodnim razlikama. Neka istraživanja tvrde da žensko iskustvo socijalizacije i institucional­nih uloga navodi žene na poseban oblik političkog aktivizma kao što je, recimo, učešće u pokretima za zaštitu čovekove okoline.

Međutim, neki sociolozi smatraju da teorija socijalizacije i te­orija uloga nude objašnjenje koje je previše statično i previše ogra­ničeno. U jednoj raspravi, na koju se sociolozi sve više pozivaju, etnometodolozi, Kendas Vest i Don Zimerman, tvrde da se rodne razlike reprodukuju u interaktivnim praksama u kojima se kultur­na tipifikacija roda odigrava, osnažuje i transformiše. Oni smatraju kako ljudi igraju rodne uloge ulazeći u različite interakcije unutar svakodnevice, potvrđujući sebi i drugima da su rodna bića.

Feminističke teoretičarke koje nude egzistencijalnu i feno-menološku analizu, razvile su jednu od najdugotrajnijih tema u feminističkoj teoriji: marginalizaciju žene kao Drugog u kulturi koju su stvorili muškarci. (Klasičnu formulaciju ove teme na­lazimo u delu Simon de Bovoar, Drugi pol) Po mišljenju ovih teoretičarki, svet je definisan kulturom koju stvaraju muškarci. Ta kultura žensko iskustvo i načine na koje žene mogu spoznati sebe, gura na same margine konceptualnog uobličenja, stvarajući konstrukciju žene kao „Drugog", objektificiranog bića kome su dodeljene karakterne crte koje predstavljaju suprotnost delatno-sti muškarca, za koga se tvrdi da je jedini sposoban da menja svet oko sebe. Razlika koja postoji između muškaraca i žena jednim delom proizilazi iz kulturne konstrukcije koja isključuje žene

SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE 3 0 3

(žena pasivni akter, a ne dejstvenik), a drugim delom iz činjeni­ce da žene internalizuju Drugog. Pitanja koja se ovde postavlja­ju jesu da li žene mogu da se oslobode statusa objekta/Drugog, te da li u tom oslobođenju moraju da postanu kao muškarci ili mogu da ostvare neki poseban i drugačiji subjektivitet. Pristra-snost tog argumenta koji su radikalno razvile francuske psiho-analitičarke i feministkinje kao što su Elen Siksu i Lis Irigaraj sastoji se u tvrdnji da će žena razviti svest i kulturu koja je jedin­stveno njena i različita od one koju ima muškarac.

U pokušaju da dođu do promena, teoretičarke rodne razlike zahtevaju da se ženski načini bivstvovanja priznaju kao legitimne i održive alternative muškim načinima bivstvovanja, te da javno znanje, akademsko istraživanje i organizacija društvenog života ozbiljno uzmu u obzir način ženskog bivstvovanja. U svom naj-ratobornijem obliku taj teorijski pristup iznosi jednu vekovima staru feminističku tvrdnju: kada ženski način bivstvovanja posta­ne deo javnog života, svet će biti bezbedniji i pravedniji.

Rodna nejednakost

Feminističke teorije rodne nejednakosti tvrde da je položaj žena i muškaraca u društvu ne samo različit, već i nejednak. Žene uvek imaju niži društveni ugled i manje materijalnih resursa, moći i prilika za samoostvarenje od muškaraca koji se nalaze na sličnom društvenom položaju, bez obzira na to da li se taj položaj zasniva na klasi, rasi, profesiji, etničkom poreklu, veroispovesti, obrazova­nju, nacionalnosti (državljanstvu) ili bilo kojem drugom značaj­nom činiocu. Nejednakost proističe iz organizacije društva, a ne iz bioloških ili drugih razlika između žena i muškaraca. Sva ljudska bića imaju duboku potrebu za slobodom koja im omogućuje sa­moostvarenje, kao i sposobnost da se prilagode ograničenjima ili prilikama situacija u kojima se nalaze. Stoga, reći da postoji rodna nejednakost, isto je što i tvrditi da su ženama uskraćeni struktur­ni resursi koji su im neophodni da bi zadovoljile svoju potrebu za samoostvarenjem (koju imaju i muškarci). Sve teorije o rodnoj nejednakosti pretpostavljaju da će žene i muškarci reagovati prilič­no lako i prirodno na egalitarnije društvene strukture i situacije.

304 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Drugim recima, te teorije afirmišu tezu po kojoj je promena si­tuacije moguća. U tom pogledu, teoretičarke rodne nejednakosti razlikuju se od teoretičarki rodne razlike koje smatraju da rodne razlike, ma šta da je njihov uzrok, zadiru duboko u ličnost, te da su dugotrajne i teško promenljive.

Liberalni feminizam. Osnovne ideje liberalne feminističke teorije u toj meri su isprepletene s istorijom američkog femini­stičkog pokreta, ostvarene i razrađene u praksi, te uspešno inkor-porisane u društvenu svakodnevicu, da nam mnogi njeni fun­damentalni principi danas izgledaju trivijalno. Princip po kome su žene i muškarci jednaki, danas se u tolikoj meri uzima zdravo za gotovo da je teško zamisliti da je on uopšte ikada činio po­četnu poziciju feminističke teorije. Ali, 1848. godine, u vreme prve konvencije o ženskim pravima u ljudskoj istoriji, održane u mestu Seneka Fols u državi Njujork, žene su bile građanke dru­gog reda. One nisu mogle da glasaju, da budu članovi porote (čak ni onda kada je na klupi za optužene sedela žena), da zauzi­maju mesto u javnoj administraciji, kao ni da rade u zdravstvu, sudstvu i crkvi. Ako je bila udata, žena nije mogla da poseduje svojinu ili prima platu na svoje ime. Pored toga, u slučaju ra­zvoda braka, ona nije mogla da dobije starateljstvo nad svojom decom, pa čak ni da samostalno donese odluku o sopstvenom testamentu. Muževi su imali pravo, ali i dužnost da primenju-ju silu da bi disciplinovali ženu, što je često završavalo fizičkim maltretiranjem. Konvencija u Seneka Folsu zaključila je svoj rad usvajanjem Deklaracije osećanja (Declaration of Sentiments) koja započinje preispitivanjem Deklaracije nezavisnosti iz 1776. godine: „Smatramo da su sledeće istine samoočigledne: da su svi muškarci i žene stvoreni jednaki". Ovo ,,i žene" dodato je u prvoj rečenici. U originalu iz 1776. godine stoji samo reč „muškarci". Politički i konceptualno gledano, to je tada bio jedan radikalan zahtev. On je smestio žensku potrebu za pravdom u intelektualni

Liberalni feminizam - feministička teorija nejednakosti koja tvrdi da su žene jednake s muškarcima u tome što su i one sposobne za donošenje razlož­nih moralnih sudova. Po ovoj teoriji, rodna nejednakost rezultat je patri­jarhalnih i seksističkih obrazaca podele rada, a rodna jednakost može se ostvariti ako se preoblikuju obrasci podele rada u ključnim društvenim ustanovama, kao što su: pravo, rad, porodica, obrazovanje i mediji.

SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE 3 0 5

diskurs prosvetiteljstva, Američke i Francuske revolucije i aboli-cionističkog pokreta. Osim toga, nakon Deklaracije, žena se više ne doživljava kao osoba koju možemo da zamislimo isključivo u kontekstu doma i porodice, već i kao autonomna individua sa pripadajućim pravima. Ta prava omogućila su ženama da uđu u političku arenu i zatraže punu jednakost sa muškarcima, poziva­jući javnost da ih podrži.

Dok je kulturni feminizam (vidi odeljak o rodnim razlika­ma) tvrdio da žene imaju dužnost da svoju karakterističnu sen­zibilnost, razvijenu unutar doma i porodice, prenesu na poslove upravljanja državom, klasični liberalni feminizam tvrdio je da žene, kao i muškarci, imaju prirodno pravo da učestvuju u poli­tici i upravljaju društvom u sopstveno ime.

Teorijsko putovanje liberalnog feminizma od 1848. godine do danas predstavlja višeslojno istraživanje i operacionalizaciju tvrdnje da su žene i muškarci jednaki. Da li jednakost takođe podrazumeva da su ljudi isti? Ako „jednaki" ne znači „isti", kako da će se onda koncept jednakosti primeniti podjednako na osobe različitog pola? U pokušaju da odgovori na ta pitanja, savremeni liberalni feminizam postao je vodeći u teorijskom zagovaranju teze po kojoj je rod proizvod društvene konstrukcije, a ne bio­loških razlika. Razlike između muškaraca i žena nisu proizašle iz biologije, nego iz ideja i prakse koje su bile usmerene na to da definišu nejednak status muškarca i žene. Te prakse, stavljale su žene u nepravedan, neravnopravan položaj i otvorile su prostor za različit tretman žena.

Džesi Bernard Biografska skica

Džesi Bernard (rođena kao Džesi Ravič) rođena je 8. juna 1903. godine u Mineapolisu. Prvi samostalan korak napravila je sa 17 godina kada je iz svoje jevrejske imigracione porodice preš­la na Univerzitet u Minesoti. Tamo je studirala s Pitirimom Sorokinom, koji je kasnije osnovao Odeljenje za sociologiju na Harvardskom univerzitetu, i sa L. L. Bernardom, koji je bio jedan od saosnivača American sociological review, i za koga se

3 0 6 D20RD2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

udala 1925. godine. Njeno zajedničko studiranje s Bernardom odvelo ju je do pozitivističke sociologije koja se očitova­la u njenom kasnijem radu i sposobnosti da kvantitativno istraživanje integriše sa kvalitativnom i kritičkom analizom koje su u Americi postajale sve popularnije. Doktorirala je na Vašingtonskom uni­verzitetu u Sent Luisu 1935. godine. Do sredine 1940-ih godina, Bernardovi

su bili na Državnom univerzitetu Pensilvanija, a Džesi je počela da prerasta pozitivizam. Holokaust je uništio njenu veru u to da nauka može da spozna i proizvede pravedan svet. Prihvatila je nove ideje od kojih je najvažnija bila ta da je znanje konceptua-lizovano, a ne objektivno. Uskoro je počela da uspostavlja neza­visnu akademsku reputaciju. Njen muž umro je 1951. godine, ali ona je ostala na Pen Stejtu sve do 1960. godine, provodeći vreme u predavanju i pisanju, kao i podizanju svoje dece. Nakon toga, preselila se u Vašington da bi se potpuno posvetila pisanju i istraživanju. Najdramatičniji korak preduzela je u poslednjoj trećini svog života, između 1964. i 1996. godine (te godine je i preminula). Taj period značajan je kako za njenu vanserijsku akademsku produkciju, tako i za ono što je ona imala da kaže o karijernim obrascima u životima žena.

Liberalni feminizam drugog talasa pokušao je da ostvari ideal jednakosti uklanjajući barijere punom učešću žena u glav­nim društvenim ustanovama - obrazovanju, privredi, religiji, zdravstvu, nauci, porodici - zahtevajući da se žene tretiraju jed­nako kao muškarci. Činjenicu da su takve barijere postojale i da su pokušaji da se one uklone nailazili na jak otpor, feministkinje su objašnjavale pozivajući se na seksizam. Seksizam definišemo kao sistem diskriminatornih stavova i praksi koji ima za cilj da privileguje muško iskustvo, a obezvredi žensko iskustvo.

Liberalne feministkinje istražuju sveprisutnost seksizma, tvr­deći da seksizam zadire u sve sfere društvenog života. Primera je mnogo. Jezik omogućuje da zamenica „on" predstavlja generičku

Seksizam — sistem diskriminatornih stavova i praksi koji ima za cilj da privile­guje muško iskustvo, a obezvredi žensko iskustvo.

SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE 307

zamenicu kada god govorimo o nekome u trećem licu; zdrav­stvena istraživanja i pravila zaštite na radu pretpostavljaju uvek muško telo kao standard; posao i karijera organizovani su oko onoga što je Džon Vilijams nazvao „muška idealna radna nor­ma", koja pretpostavlja životni raspored usklađen s potrebama tipičnog muškarca; porodica se razume kao spoj žene-pomoćni-ce i muškarca-domaćina koji je ujedno i glava porodice; a čitav svet je izdeljen u rodom odeljene „sfere": s jedne strane, postoji javna sfera plaćenog rada i učešća u obrazovanju, upravljanju dr­žavom, religiji, na koje muškarci imaju privilegovano pravo, a na drugoj strani nalazi se privatna sfera neplaćenog rada, koja po-drazumeva brigu o kućnim poslovima, koji se nalaze u domenu odgovornosti žene.

Liberalna feministička teorija tvrdi da sveprisutnost rodne ideologije seksizma prikriva diskriminatorne prakse koje vidimo u svakodnevnom životu. Jedno od najvećih postignuća liberalne feminističke teorije jeste kritika nejednakosti koje se često uzi­maju zdravo za gotovo. Feministkinje uspevaju u tome tako što podvrgavaju kritici načine razmišljanja po kojima se smatra da su „stvari jednostavno takve kave su - na primer, razlike u ličnim do­hocima između muškaraca i žena, fenomen „staklenog plafona", dvostruko radno vreme, nasilje u kući, seksualno uznemiravanje, silovanje u braku, silovanje u vezi i feminizacija siromaštva.

Jedan od klasičnih radova kritičkog liberalnog feminizma jeste knjiga Budućnost braka, koju je napisala Džesi Bernard. Knjiga se bavi problemom postizanja jednakosti u braku. Ber­nard analizira brak kao kulturni sistem verovanja i ideala, insti­tucionalni aranžman uloga i normi, i kompleks interakcionih iskustava za muškarce i žene kao pojedince.

1. Kulturološki gledano, brak je za ženu idealizovan kao njena sudbina i izvor njenog ispunjenja, a za muškarce kao blagosloveni spoj porodičnog života, odgovornosti i ograničenja. U američkom društvu kao celini brak je ide­alizovan kao suštinski egalitarno udruženje muža i žene.

2. Institucionalno gledano, brak je ulozi muža dodelio auto­ritet i slobodu, ali i obavezu da se kreće izvan sfere doma­ćinstva. Brak spaja ideju muškog autoriteta sa seksualnom

308 D20RD2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

potencijom i muškom snagom; on ženama nalaže da budu poslušne, zavisne i suštinski usmerene na potrebe i zahteve izolovanog domaćinstva.

3. Feministkinje tvrde da u svakom braku, u stvari, postoje dva braka: • brak muškarca, u kome on veruje da ga brak ogra­

ničava i opterećuje, dok zapravo dobija sve ono što norme propisuju: autoritet, nezavisnost i pravo na emocionalne i seksualne usluge svoje žene;

• brak žene, u kome ona afirmiše kulturno verovanje da brak predstavlja ispunjenje njenog života, dok zapravo trpi normativno propisanu zavisnost i ne­moć, odnosno obavezu da obezbedi emocionalne i seksualne usluge mužu, i postepeno se udaljava od nezavisne mlade osobe kakva je bila pre nego što se udala.

Posledice takve koncepcije braka vide se iz rezultata istra­živanja koja mere nivo ljudskog stresa: udate žene, nezavisno od toga koliko se osećaju ispunjenim, i neoženjeni muškarci, nezavisno od toga koliko se osećaju slobodnim, pokazuju zna­čajne simptome stresa u koje spadaju preskakanje srca, zamor, nesvestica, glavobolja, noćne more, nesanica i strah od nervnog sloma. Za razliku od njih, oženjeni muškarci i neudate žene, ka­kav god bio njihov osećaj društvene stigme, nalaze se nisko na lestvici stresnih indikatora. Iz toga se može zaključiti da je brak dobar za muškarce a loš za žene, kao i da će prestati da bude ta­kav tek onda kada parovi ne budu osećali pritisak preovladujućih institucionalnih ograničenja i budu u mogućnosti da ispregova-raju vrstu braka koja najbolje odgovara njihovim individualnim potrebama i ličnostima. Nedavne studije su pokazale da analiza koju je u svojoj knjizi obavila Bernardova i dalje važi za najveći broj brakova, ali da neki parovi zajedničkim trudom uspevaju da ostvare liberalno-feminističku zamisao egalitarnog braka.

Zahtevi liberalnog feminizma za promenama saglasni su sa analizama u kojima se pokazuje šta čini osnovu zahteva za jedna-košću i šta su uzroci nejednakosti: feministkinje žele da elimini-šu rod kao organizujući princip u distribuciji društvenih dobara.

SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE 309

U pokušaju da ostvare jednakost, one se pozivaju na princip univer­zalnosti - što važi za muškarce, mora da važi i za žene. Promena se traži kroz zakonodavstvo, sudske parnice i regulaciju, kao i kroz apel ljudskoj sposobnosti za donošenje uravnoteženih mo­ralnih sudova, odnosno sposobnosti javnosti da reaguje na argu­mente o pravdi. Liberalni feminizam se zalaže za:

• jednake obrazovne i ekonomske životne šanse; • jednaku raspodelu odgovornosti u porodičnoj podeli

rada; • uklanjanje seksističkih sadržaja iz ustanova kao što su

porodica, obrazovanje i masovni mediji; • svakodnevno dovođenje seksizma u pitanje.

Za liberalne feministkinje idealni rodni aranžman podra-zumeva da svi pojedinci koji deluju kao slobodne i odgovorne moralne individue imaju mogućnost da izaberu životni stil koji im najviše odgovara. Drugi imaju obavezu da prihvate i poštu­ju taj izbor bez obzira na to da li se radi o domaćici ili doma­ćinu, neudatoj karijeristkinji, porodici u kojoj oboje zarađuju, braku s decom ili bez dece, heteroseksualnom ili homoseksual­nom braku itd. Liberalne feministkinje vide taj ideal kao nešto što učvršćuje slobodu i jednakost, kao dva najvažnija kulturna ideala u Americi. Prema tome, liberalni feminizam saglasan je sa dominantnim američkim etosom u svom osnovnom prihva-tanju demokratije i kapitalizma, svojoj reformističkoj orijentaciji i pozivanju na vrednosti individualizma, izbora, odgovornosti i jednakosti životnih šansi.

Rodno ugnjetavanje

Teorije o rodnom ugnjetavanju* opisuju žensku situaciju kao posledicu direktnog odnosa moći između muškaraca i žena u kome muškarci imaju fundamentalan i konkretan interes da održavaju si­stem dominacije koji im omogućava da kontrolišu, iskorišćavaju,

* Napomena prevodioca: U originalnom tekstu stoji reč repression. Iako je tu reč moguće prevesti i kao „represija", odlučili smo se za reč „ugnjeta­vanje". Da bismo izbegli jednoličnost prevoda, ponekada smo koristili i reč „represija".

3 1 0 D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

potčinjavaju i ugnjetavaju žene. Pod dominacijom teoretičarke ugnjetavanja podrazumevaju bilo koji odnos u kome jedna do­minantna strana (pojedinac ili kolektiv) uspeva da drugu podre­đenu stranu (pojedinca ili kolektiv) pretvori u instrument svoje volje, odbijajući pri tom da prihvati autonomni subjektivitet po­dređenog. Gledano iz ugla podređenog, takav odnos nije ništa drugo do iskorišćavanje. Ženska situacija je, prema teoretičar-kama rodnog ugnjetavanja, karakteristična po tome što u njoj muškarci koriste, kontrolišu, potčinjavaju i ugnjetavaju žene.

Obrazac rodnog ugnjetavanja ugrađen je u najdublju struk­turu društvene organizacije koju feministkinje nazivaju patrijar­hat. Patrijarhat nije nenameravana i sekundarna posledica nekog skupa činilaca (biologije, socijalizacije, polnih uloga ili klasnog sistema). To je primarna struktura moći koja se namerno održa­va. Zapravo, za teoretičarke rodnog ugnjetavanja, rodne razlike i rodne nejednakosti sporedne su posledice patrijarhalne društve­ne strukture.

Dok se najveći broj ranih feminističkih teoretičarki usred-sređivao na pitanja rodne nejednakosti, glavno obeležje savreme-ne feminističke teorije jeste širina i intenzitet njenog bavljenja fenomenom ugnjetavanja. Najveći broj savremenih feministič­kih teoretičarki u određenoj meri se bavi pitanjem ugnjetavanja, a veliki broj najbogatijih i najinovativnijih teoretskih postignu­ća unutar savremenog feminizma proizašao je upravo iz teorija ugnjetavanja. Postoje dve glavne varijante teorije ugnjetavanja. To su psihoanalitički feminizam i radikalni feminizam.

Psihoanalitički feminizam pokušava da objasni koncept patrijarhata putem reformulacije teorije Sigmunda Frojda i njegovih intelektulanih nastavljača. Te teorije, najšire govoreći, identifikuju i naglašavaju emocionalnu dinamiku ličnosti, emo­cije koje su često duboko skrivene u podsvesnim ili nesvesnim

Dominacija - po teoretičarkama ugnjetavanja, bilo koji odnos u kome jedna dominantna strana (pojedinac ili kolektiv) uspeva da drugu podređenu stranu (pojedinca ili kolektiv) pretvori u instrument svoje volje, odbija­jući pri tom da prihvati autonomni subjektivitet podređenog.

Psihoanalitički feminizam — pokušaj da se koncept patrijarhata objasni pu­tem reformulacije teorije Sigmunda Frojda i njegovih sledbenika u psi­hoanalitičkoj teoriji.

SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE 3 1 1

predelima psihe. One takode naglašavaju važnost perioda novo­rođenčeta i ranog detinjstva u paternizovanju tih emocija. Me­đutim, pokušavajući da iskoriste Frojdovu teoriju, feministkinje su morale suštinski da prerade njegove zaključke tako da ostanu unutar Frojdove teorije, ali istvoremeno odbace njegove rodno-specifične zaključke koji su bili seksistički i patrijarhalni.

Psihoanalitičke feministkinje u svojim teorijama upotre­bljavaju jedno posebno shvatanje patrijarhata. Kao sve teoreti­čarke ugnjetavanja, one smatraju da je patrijarhat sistem u kome muškarci potčinjavaju žene. To je jedan univerzalan sistem, sveo­buhvatan u svojoj socijalnoj organizaciji, trajan u vremenu i pro­storu i sposoban da se odupre i održi uprkos povremenim iza­zovima. Međutim, ono što je karakteristično za psihoanalitički feminizam jeste gledište po kome svi muškarci kontinuirano i energično rade na stvaranju i održavanju takvog sistema. Žene se s vremena na vreme opiru, ali na kraju prihvataju takav sistem ili čak rade u korist sopstvenog potčinjavanja. Zagonetka koju psihoanalitičke feministkinje pokušavaju da reše jeste zbog čega muškarci neprekidno ulažu ogromnu energiju da održe patrijar­hat i zbog čega ista takva energija, samo u suprotnom smeru, nije prisutna kod žena?

Tražeći odgovor na tu zagonetku, psihoanalitičke feministki­nje odbacuju argument po kome je kognitivna računica praktične koristi dovoljna da obezbedi mušku podršku patrijarhatu. Kogni­tivna mobilizacija - koja podrazumeva da muškarci umeju da izra-čunaju kolika je praktična korist od održavanja patrijarhata, pa ga zato brane - nije ono odakle izvire ta silna i ogromna energija koju muškarci ulažu u održavanje patrijarhata, pogotovo ako uzmemo u obzir činjenicu da su ljudi sposobni da raspravljaju i nagađa­ju, te da stoga muškarci ne moraju uvek i svuda da budu sigurni u to da patrijarhat za njih predstavlja bezuslovnu vrednost. Osim toga, ako bismo se oslonili na argument ukorenjen u kognitivnom ostvarenju sopstvenog interesa, onda bi to značilo da bi žene isto tako energično mogle da se mobilišu protiv patrijarhata. Umesto

Patrijarhat - sistem u kome muškarci potčinjavaju žene. To je jedan univerzalan sistem, sveobuhvatan u svojoj društvenoj organizaciji, trajan u vremenu i prostoru i sposoban da se odupre i održi uprkos povremenim izazovima.

3 1 2 D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

toga, psihoanalitičke feministkinje istražuju one aspekte psihe koje su frojdovci već identifikovali kao važne: oblast ljudskih emocija, oblast polupriznatih ili nepriznatih želja i strahova, i oblast neuro­ze i patologije. Tu one pronalaze klinički dokazan izvor vanserijske energije muškaraca, odnosno slabosti žena. Taj izvor smešten je u psihičke strukture koje se nalaze toliko duboko da ih individualna svest ne može prepoznati ili kontrolisati. U traganju za emocional­nom potporom patrijarhata, psihoanalitičke feministkinje identi-fikovale su, kao jedno moguće objašnjenje muške dominacije nad ženama, socio-emocionalno okruženje u kome se uobličuje i izgra­đuje ličnost deteta.

Psihoanalitički feminizam usredsređuje se na dva faze razvo­ja u ranom detinjstvu:

(1) pretpostavku da ljudska bića sazrevaju tako što uče da postižu ravnotežu u nerešivoj tenziji između želje za slo­bodom delanja (individuacija) i želje za potvrdom od strane drugog (priznanje);

(2) činjenicu da u svim društvima novorođenčad i deca pro­življavaju najraniji i najkritičniji razvoj u bliskoj, nepre­kidnoj i intimnoj vezi sa ženom - majkom ili majčinom zamenom.

U periodu novorođenčeta i ranog detinjstva, pojedincima u dugom vremenskom periodu nedostaje moć govora, upotreba jezika i iskustva razumevanja. U tom dobu, ljudi prolaze kroz najranije faze razvoja ličnosti koje karakteriše neprekidna turbu­lencija primitivnih emocija: straha, ljubavi, mržnje, zadovoljstva, besa, gubitka i želje. Emocionalne posledice tih ranih iskustava zadržavaju se trajno u ljudima kao potentna, ali obično nesvesna sećanja na osećanja (feelings memories). U tom iskustvenom re-ziduumu, od suštinske važnosti je skup duboko ambivalentnih osećaja o ženi/majci/starateljki: potreba, zavisnost, ljubav, pose-sivnost, ali i strah i bes zbog njene sposobnosti da nas spreči u onome što želimo. Veza dece s ocem/muškarcem tek je povreme­na, od manjeg značaja i emocionalno slabija.

Muško dete, koje od samog početka odrasta u kulturi koja po­zitivno vrednuje muškost a ne ceni ženskost, postaje sve više svesno sopstvenog muškog identiteta i pokušava da postigne nespretno

SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE 3 1 3

brzo odvajanje identiteta od žene/majke. Ta kulturno indukovana razdvojenost nije samo nepotpuna, već je i destruktivna po svojim posledicama. U zrelom periodu, emocionalno naslede iz ranog de-tinjstva podstiče muškarčevu potragu za sopstvenom ženom koja udovoljava njegovim emocionalnim potrebama, ali je ipak zavisna od njega i podvrgava se njegovoj kontroli: drugim recima, on oseća nagon za dominacijom i teško prihvata uzajamnu ravnopravnost.

Žensko dete, koje gaji ista osećanja prema majci/ženi, ot­kriva sopstveni ženski identitet u kulturi koja ne ceni žene. Ono odrasta sa pomešanim pozitivnim i negativnim osećanjima o sa­moj sebi i ženi/majci. U toj ambivalenciji, žena rasipa veliki deo potencijala koji bi mogla da iskoristi da pruži otpor svojoj druš­tvenoj podređenosti. Ona pokušava da reši svoje emocionalno nasleđe iz detinjstva u zrelom dobu, naglašavajući svoje sposob­nosti za sticanje priznanja. S muškarcima, to se dešava na jedan potčinjen način u prilikama seksualne privlačnosti, dok se sa že­nama to dešava prilikom održavanja srodnih odnosa i prijatelj­stava. Umesto da traži supstitut za majku, ona, postajući majka, obnavlja vezu u kojoj se nalazila kao novorođenče.

Psihoanalitičke feminističke teorije proširile su analizu s in­dividualne ličnosti na zapadnu kulturu. One dovode u pitanje gledišta zapadne nauke koja insistiraju na razdvojenosti čoveka i prirode, muškarcu kao gospodaru prirode, i naučnom metodu koji se izvodi iz takvih gledišta i tvrdi da je objektivna istina mo­guća. Reinterpretiraj ući ta gledišta one tvrde da muški preindivi-dualizovani ego projektuje na kulturu svoju želju za dominacijom i svoj strah od intersubjektivnog priznanja. Motivi u popularnoj kulturi koji se često sreću u filmovima, romanima, TV serijama itd. - slika muškarca koji obavezno dominira nad ženom - u in­terpretaciji psihoanalitičkih teoretičarki tumače se kao znak slo­ma tenzije između potrebe za individualizacijom i potrebe za pri­znanjem. Kada taj slom, u kulturi ili u ličnosti, dosegne dovoljno ozbiljne razmere, nastaju dve patologije: preindividualizovani dominantni muškarac, koji priznaje drugoga samo ukoliko može da ga kontroliše, i podindividualizovana, podređena žena, koja se odriče svoje slobode i pronalazi identitet samo u tome da bude ogledalo dominantnog muškarca.

3 1 4 D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Psihoanalitičke feministkinje, prema tome, objašnjavaju ugnje­tavanje žena kroz muškarčevu duboku emocionalnu potrebu da kontroliše ženu, nagon koji proističe iz skoro univerzalne muške neuroze ukorenjene u strahu od smrti i ambivalenciji prema maj­ci koja ga je podigla. Žene, na drugoj strani, ili ne pate od te ne­uroze ili su podložne nekim drugim komplementarnim vrstama neuroza. U svakom slučaju, njima nedostaje psihički ekvivalen­tan izvor energije koji je neophodan da bi se oduprle dominaciji. Postoji dosta dokaza iz kliničke psihijatrije kojima se može podr­žati argument da su te neuroze zapravo široko rasprostranjene u zapadnom društvu. Ali te teorije, želeći da u direktnu vezu dove­du univerzalne ljudske emocije i univerzalno ugnjetavanje žena, ne uspevaju da objasne posrednički društveni aranžman koji po­vezuje emocije sa ugnjetavanjem. Osim toga, one ne uspevaju da objasne moguće razlike u emocijama, društvenim aranžmanima ili obrascima ugnjetavanja. Nekoliko teoretičarki raspravljalo je o nepriznatim etničkim, klasnim i nacionalnim pretpostavkama u tim teorijama - njihovim generalizacijama koje su izvedene iz iskustva belih ljudi, pripadnika gornje srednje klase i severnoa-tlantske porodice. Osim toga, a delimično i zbog tih propusta, psihoanalitičke feminističke teorije nemaju mnogo šta da predlo­že što bi moglo da se upotrebi za društvene promene, osim mož­da to da je neophodno da restrukturiramo naš način odgajanja dece i započnemo masovno psihoanalitičko preispitivanje našeg shvatanja smrti. Te teorije nam omogućavaju neke provokativne uvide i produbljuju naše razumevanje korena rodne represije. Ali one zahtevaju mnogo razrađeniju teoriju o sociološkim činioci­ma i strategijama promene.

Radikalni feminizam se zasniva na dva emocionalno utemelje­na središnja uverenja: (1) da žene imaju apsolutnu pozitivnu vred-nost kao takve, što je uverenje koje se suprotstavlja onome što one nazivaju univerzalnim obezvređivanjem žena; i (2) da su žene svuda nasilno ugnjetavane sistemom patrijarhata. U tom strastvenom spo­ju ljubavi i mržnje, radikalne feministkinje liče na neke militantnije

Radikalni feminizam — teorija društvene organizacije, rodnog ugnjetavanja i strategija promene društva, koja afirmiše pozitivnu vrednost žene kao takve i tvrdi da su žene u svim društvima nasilno ugnjetavane.

SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE 3 1 5

rasne i etničke grupe poput Afroamerikanaca koji se za svoja prava bore pod sloganom „crno je lepo" ili Jevreje koji detaljno svedoče o svojim iskustvima iz holokausta. Nadograđujući se na ta osnovna uverenja, radikalne feministkinje razrađuju teoriju društvene orga­nizacije, rodnog ugnjetavanja i strategije promene društva.

Radikalne feministkinje u svakoj ustanovi i u osnovnim strukturama društva - heteroseksualnosti, klasi, kasti, rasi, etni­ci tetu, starosnom dobu i rodu - vide sistem ugnjetavanja u kome neki ljudi dominiraju drugim ljudima. Od svih tih sistema do­minacije i podređenosti, najosnovnija struktura ugnjetavanja na­lazi se u rodu, tj. u sistemu patrijarhata. Ne samo da patrijarhat istorijski predstavlja prvu strukturu dominacije i podređivanja, već on nastavlja da postoji kao najsveobuvatniji i najpostojani­ji sistem nejednakosti, odnosno kao osnovni društveni model dominacije. Kroz učešće u patrijarhatu muškarci uče kako da potcenjuju druga ljudska bića, kako da na njih gledaju kao na neljude i kako da ih kontrolišu. Unutar patrijarhata muškarci posmatraju kako stariji potčinjavaju žene, a žene uče kako da igraju ulogu potčinjenih. Patrijarhat neprekidno stvara krivicu i represiju, sadizam i mazohizam, manipulaciju i obmanu. Sve to navodi muškarce i žene ka ostalim oblicima tiranije. Patrijarhat je za radikalne feministkinje najmanje uočljiva, ali najznačajnija struktura društvene nejednakosti.

Slika patrijarhata kao nasilja koje upražnjavaju muškarci i muške organizacije nad ženama od suštinske je važnosti za ra­dikalne feministkinje. Nasilje ne mora uvek da poprimi oblik otvorenog fizičkog zlostavljanja, niti mora uvek da bude nemilo­srdno i okrutno. Ono može biti prikriveno u složenijim radnja­ma koje, u osnovi, predstavljaju oblike eksploatacije i kontrole. U njih mogu da se ubroje:

• standardi mode i lepote; • tiranski ideali majčinstva, monogamije, čednosti i hete­

roseksualnosti; • seksualno uznemiravanje na radnom mestu; • praksa ginekologije, akušerstva i psihoterapije; • neplaćen zaglupljujući rad u domaćinstvu i slabo plaćen

ili neplaćen rad na radnom mestu.

3 1 6 DZORDZ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Nasilje postoji kada god jedna grupa, u sopstvenom intere­su, kontroliše životne šanse, okolinu, delanje i percepciju druge grupe. To je upravo ono što muškarci rade ženama.

Međutim, tema nasilja kao otvorenog fizičkog zlostavljanja leži u samoj srži radikalno feminističkog povezivanja patrijarhata sa nasiljem. U njega spadaju: silovanje, seksualno zlostavljanje, prisilna prostitucija, zloupotreba žene u braku, incest, seksualna zloupotreba dece, histerektomija (odstranjivanje materice hirur-škim putem) i druge vrste hirurgije, sadizam u pornografiji, isto-rijske i kulturne prakse paljenja veštica, kamenovanje preljubnica do smrti, suđenja lezbejkama, ubijanje ženske dece po rođenju (u Kini i Indiji), vezivanje ženskih stopala (u Kini), zlostavljanje udovica i genitalno sakaćenje (u nekim afričkim plemenima).

Patrijarhat postoji kao skoro univerzalan društveni oblik zbog toga što su muškarci u poziciji da upravljaju najvažnijiim re­sursom moći, fizičkom silom, da bi uspostavili kontrolu. Jednom kada se patrijarhat uspostavi, moguće je upotrebiti druge resurse moći - ekonomske, ideološke, pravne i emocionalne - da bi se on održao. Ali fizičko nasilje uvek ostaje njegova osnova, kako u ličnim, tako i u grupnim odnosima. Nasilje se koristi da bi se patrijarhat zaštitio od ženskog pojedinačnog i kolektivnog otpo­ra. Muškarci stvaraju i održavaju patrijarhat ne samo zbog toga što imaju resurse da to urade, već i zbog toga što imaju realan interes da žene nateraju da im služe kao poslušna oruđa. Zene predstavljaju jedinstveno efikasno sredstvo kojim se zadovoljava muška seksualna želja. Njihova tela, koja su od presudne važnosti za rađanje dece zadovoljavaju i praktične i, kako su psihoanaliti­čari pokazali, neurotične potrebe muškaraca. Zene su upotrebljiva radna snaga. One se takođe mogu posmatrati kao simbolički znaci muškog statusa i moći. Kao pažljivo kontrolisani saputnici, kako deteta tako i odraslog muškarca, žene u životu muškarca igraju ulogu saosećajnih partnera, predstavljaju izvor emocionalne po­drške, i osnažuju njegovo uverenje da predstavlja središnju druš­tvenu figuru. Da bi žene mogle da obavljaju te korisne funkcije, muškarci neprekidno moraju da ih drže pod kontrolom. Različite društvene okolnosti daju različit rang tim funkcijama i, shodno tome, vode do kulturnih varijacija u obrazovanju patrijarhata.

SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE 3 1 7

Radikalne feministkinje nam nude objašnjenje univerzalnog rod­nog ugnjetavanja, ali i model za razumevanje kulturnih varijacija unutar tog sistema represije.

Kako se patrijarhat može poraziti? Radikalke smatraju da njegovo rušenje mora početi promenom ženske svesti. Svaka žena mora najpre da spozna sopstvenu vrednost i snagu, a potom odbaci patrijarhalne pritiske koji od nje zahtevaju da bude slaba, zavisna i pristane na drugorazrednu i podređenu ulogu. Radi­kalne feministkinje zahtevaju od žena da zajedno sa drugim že­nama, bez obzira na razlike među njima, rade na uspostavljanju široko utemeljenog sestrinstva poverenja, podrške, uvažavanja i uzajamne odbrane. Kada nastane takva vrsta sestrinstva, biće moguće dve strategije: (a) kritička konfrontacija sa svim aspek­tima patrijarhalne dominacije; (b) određeni stepen separatizma koji se može ostvariti povlačenjem žena u oblasti koje same kon-trolišu - domaćinstvo, zajednicu, centre umetničke kreativnosti i lezbejske ljubavne odnose. Lezbejski feminizam, kao jedna od najsnažnijih struja unutar radikalnog feminizma, počiva na uve-renju da erotski i emocionalni odnosi s drugom ženom predstav­ljaju vrstu otpora patrijarhalnoj dominaciji.

Kakvu ocenu da damo radikalnom feminizmu? Emocional­no gledano, svako od nas će na to odgovoriti u skladu sa stepe-nom svog ličnog radikalizma. Neki će smatrati da je on previše kritičan, a drugi da je sasvim ubedljiv. Ali ako pokušamo da ga teoretski ocenimo, trebalo bi da primetimo da radikalni femini­zam uključuje argumente socijalističkih i psihoanalitičkih femi­nistkinja o razlozima za podređenost žena, a da se, uprkos tome, kreće van tih teorija.

Radikalne feministkinje su, osim toga, obavile značajno istraživanje da bi podržale svoju tezu po kojoj je patrijarhat u krajnjoj liniji utemeljen u praksi nasilja nad ženama. One ima­ju razuman, iako nedovršen, program promena. Najviše su kri-tikovane zbog toga što su isključivo orijentisane na patrijarhat. Ta orijentacija, čini se, pojednostavljuje realnost društvene orga­nizacije i društvene nejednakosti, te problemu promene društve­ne strukture prilazi na pomalo nerealističan način.

3 1 8 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Strukturalno ugnjetavanje

Teorije strukturalnog ugnjetavanja, kao i teorije rodnog ugnjetavanja, prihvataju tezu po kojoj ugnjetavanje proizilazi iz či­njenice da neke društvene grupe izvlače direktnu korist iz kontro­le, korišćenja, potčinjavanja i ugnjetavanja drugih društvenih gru­pa. Te teorije analiziraju način na koji se interesi za dominacijom ostvaruju kroz mehanizme društvene strukture, to jest kroz stalno ponavljajuću i rutinizovanu društvenu interakciju. Teorije struktu­ralnog ugnjetavanja smatraju da su te interakcije istorijske (nastale tokom vremena) i uvek zasnovane na odnosima moći. One istra­žuju strukture patrijarhata, kapitalizma, rasizma, heteroseksizma, tvrdeći da su dominacija i iskustvo ugnjetavanja proizvod interak­cije tih struktura, to jest načina na koji one uzajamno osnažuju jedna drugu. Teoretičarke strukturalnog ugnjetavanja ne poriču dejstvenost onih koji su na vlasti, već istražuju na koji način je ta dejstvenost proizvod strukturalnih odnosa. U ovom odeljku izlo-žićemo dve teorije strukturalnog ugnjetavanja: socijalistički femi­nizam i teoriju intersekcionalnosti (ukrštanja).

Socijalistički feminizam. Teorijski projekat socijalističkog feminizma razvija se oko tri cilja. Socijalističke feministkinje kri-tikuju zasebne, a ipak međusobno povezane, tipove ugnjetavanja; jedan koji proizilazi iz strukture patrijarhata i drugi koji proizi­lazi iz strukture kapitalizma. Razume se, ta kritika razvijena je sa stanovišta iskustva žene. Kritikujući ugnjetavanje, socijalističke feministkinje razvile su metod socijalne analize koji je proistekao iz proširenog razumevanja marksističkog istorijskog materijaliz­ma. Taj prošireni metod naglašava značaj ideja za determinisa-nost ljudskih radnji. Socijalističke feministkinje pokušavaju da spoje ono što smatraju najvrednijim tradicijama feminističke te­orije - marksističku i radikalnu feminističku misao.

Radikalni feminizam, kako je prethodno pokazano, predstav­lja kritiku patrijarhata. Marksistički feminizam sledi marksističku kritiku kapitalizma koja kritikuje klasno ugnjetavanje. Kada su Marks (vidi glavu 2) i Engels u svom poznatom delu Poreklo po­rodice, privatne svojine i države pisali o rodnom ugnjetavanju, oni su tvrdili da se poreklo patrijarhata nalazi u nastanku svojinskih odnosa. Umesto (problematične) marksističke analize po kojoj se

SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE 3 1 9

patrijarhat nalazi u funkciji ekonomskih odnosa, socijalističke fe­ministkinje prihvataju radikalni feministički argument po kome patrijarhat, iako u interakciji s ekonomskim uslovima, predstavlja nezavisnu strukturu unutar sistema ugnjetavanja.

Socijalistički feminizam pokušava da spoji to dvostruko znanje - znanje o ugnjetavanju pod kapitalističkim sistemom i znanje o ugnjetavanju pod sistemom patrijarhata - u jedinstve­no objašnjenje svakog oblika društvenog ugnjetavanja. Kon­cept koji objedinjuje te dve vrste ugnjetavanja naziva se kapi­talistički patrijarhat. Ali koncept koji se možda još šire koristi jeste dominacija (onako kako je ona definisana u prethodnim odeljcima). Socijalističke feministkinje nude sledeću definici­ju ugnjetavanja: ugnjetavanje predstavlja strukturalni odnos moći u kome jedna velika društvena grupa dominira drugom. Ta struktura dominacije utiče na dejstvenost {agency), ali je ta-kode proizvedena dejstvenošću, to jest namernim i svesnim de-lanjem pojedinaca. Žene su od suštinske važnosti za socijalistički feminizam na dva načina. Prvo, kao i kod ostalih oblika femi­nizma, ugnjetavanje žena ostaje primarna tema analize. Drugo, položaj žena i njihovo iskustvo u društvu služi kao stanovište sa kojeg se razmišlja o sistemu dominacije u svim njegovim oblici­ma. Međutim, u krajnjoj liniji, te teorije se bave svim mogućim oblicima ugnjetavanja, bez obzira na to da li se ono vrši nad ženama ili muškarcima. One takode istražuju kako neke žene, koje su i same ugnjetavane, mogu aktivno da učestvuju u siste­mu ugnjetavanja drugih žena, kao na primer pripadnice privi-legove klase u američkom društvu koje ugnjetavaju siromašne žene. Uistinu, jedna od strategija svih socijalističkih feministki­nja jeste suprotstavljanje predrasudama i ugnjetavajućim prak­sama unutar same zajednice žena.

Usmerenost na kapitalistički patrijarhat i dominaciju proi­zilazi iz činjenice da su socijalističke feministkinje, eksplicitno ili implicitno, privržene istorijskom materijalizmu kao analitičkoj

Socijalistički feminizam - pokušaj da se stvori teorija koja se usredsreduje na ulogu kapitalizma i patrijarhata u stvaranju širih struktura koje ugnje­tavaju žene.

Kapitalistički patrijarhat - koncept po kome je ugnjetavanje žena proizvod zajedničkog dejstva kapitalizma i patrijarhata.

3 2 0 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

strategiji. Istorijski materijalizam, kao osnovni princip marksi­stičke društvene teorije, podrazumeva:

• da su materijalni uslovi ljudskog života, uključujući aktiv­nosti i odnose koji proizvode te uslove, ključni faktori koji određuju ljudsko iskustvo, ličnost, ideje i društvene odnose;

• da se ti uslovi menjaju tokom vremena usled dinamike koja je za njih karakteristična;

• da se istorija svodi na promene u materijalnim uslovima života društvenih grupa.

Istorijski materijalisti smatraju da bilo koji pokušaj društve­ne analize mora da prati istorijski konkretne detalje koji definišu materijalne uslove života društvenih grupa i da otkrije vezu iz­među tih uslova i iskustava, ličnosti, događaja, ideja i društvenih struktura koje su karakteristične za tu grupu. Povezujući istorij­ski materijalizam i usredsređenost na sistem dominacije, socija­lističke feministkinje pokušavaju da ostvare svoj teoretski cilj i zasnuju teoriju koja istražuje dominaciju kao najrašireniji druš­tveni poredak, a ipak ostaje čvrsto privržena preciznoj, istorijski konkretnoj analizi materijalnih i društvenih uslova koji uobliča-vaju zasebne kontekste dominacije.

Ali, u upotrebi principa istorijskog materijalizma, socijali­stičke feministkinje prevazilaze marksizam na tri ključna načina.

Prvo, one proširuju značenje koncepta „materijalnih uslova ljudskog života". Marksisti obično pod ovim konceptom podrazu-mevaju ekonomsku dinamiku društva, posebno načine na koje se različita dobra proizvode i razmenjuju na tržištu. U tim različitim eksploatišućim aranžmanima, koji neke čine bogatima, a neke si­romašnima, oni vide korene klasne nejednakosti i klasnog suko­ba. Socijalistička feministička analiza prihvata značaj ekonomske dinamike, ali veliki značaj pridaje i drugim uslovima koji stvaraju

Istorijski materijalizam - marksističko shvatanje po kome su materijalni uslovi ljudskog života, uključujući aktivnosti i odnose koji proizvode te uslove, ključni faktori koji determinišu ljudsko iskustvo, ličnost, ideje i društvene odnose; po kome se ti uslovi menjaju tokom vremena usled dinamike koja je za njih karakteristična; i po kome se istorija svodi na promene u materi­jalnim uslovima života društvenih grupa i s njima povezanim promenama u ljudskom iskustvu, ličnostima, idejama i društvenim odnosima.

SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE 3 2 1

i održavaju društveni život: ljudskom telu i njegovoj seksualnosti i neophodnosti u razmnožavanju i podizanju dece; održavanju do­maćinstva kroz neplaćeni i nevidljivi skup kućnih poslova; emo­cionalnoj podršci; i proizvodnji znanja. U svim tim aktivnostima koje održavaju život, eksploatišući poredak radi za jedne a osiro­mašuje druge. Ta redefinicija koncepta materijalnih uslova modi-fikuje marksističku pretpostavku po kojoj su ljudska bića proizvo­đači dobara, u novu po kojoj su ljudska bića ona koja stvaraju, ali i ona koja održavaju sve oblike ljudskog života.

Drugo, socijalistički feminizam naglašava ulogu ideja, koje su za marksiste izvedenica iz ekonomskog života. Naglasak na idejama uključuje svest, motivaciju, misao, socijalnu definiciju situacije, znanje, tekstove, ideologiju, volju za delanjem u sop-stvenom interesu ili prihvatanje interesa drugog. Za socijalistič­ke feministkinje, svi ti faktori duboko pogađaju ljudsku ličnost, ljudsko delanje i strukture dominacije koje se ostvaruju kroz to delanje. Te ideje su proizvod društvenih struktura i neraskidivo su povezane s njima. Osim toga, one su isto tako složene i moć­ne kao i strukture koje proizvode ekonomska dobra. Unutar svih tih struktura, takođe, eksploatatorski poredak obogaćuje i osna­žuje jedne, a osiromašuje i imobiliše druge.

Treće, socijalistički feminizam se ne bavi isključivo kla­snim nejednakostima, već složenim spletom čitavog niza razli­čitih društvenih nejednakosti. Socijalistički feminizam smatra da društvena organizacija predstavlja sistem u kojem se javne strukture privrede, političkog sistema i ideologije nalaze u inte­rakciji s intimnim, privatnim procesima ljudske reprodukcije, porodičnog života, seksualnosti i subjektivnosti čiji je proizvod održanje složenog sistema dominacije. Način na koji taj sistem funkcioniše može se uočiti u opstajućim i bezličnim društvenim obrascima, kao i u nekim raznovrsnijim, suptilnim interperso-nalnim odnosima. Da bi analizirale taj sistem, socijalističke fe­ministkinje kreću se između istraživanja velikih sistema domina­cije i situaciono specifičnih, detaljnijih istraživanja svakodnevnih iskustava ugnjetavanih ljudi.

Knjiga Belo venčanje, koju je napisala Kris Ingram i koja predstavlja savremeno klasično delo socijalističkog feminizma,

3 2 2 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

istražuje kako se kapitalizam, patrijarhat i rasizam očituju u usta­novi venčanja, koje predstavlja obaveznu i veoma skupu javnu ceremoniju koje obeležava privatne namere dvoje ljudi. Ingram pokazuje značaj venčanja za kapitalizam pozivajući se na čisto flnansijske podatke - to je industrija od milijardu dolara, a deo tog profita potiče od eksploatacije radnika širom sveta - rudara koji kopaju dijamante u Africi, radnika koji rade na letovalištima u kojima se provodi medeni mesec na Karibima, krojača venča-nica u Jugoistočnoj Aziji itd. Ona tvrdi da kapitalizam neprekid­no prodaje imidž (sliku) fantazije o venčanju kroz igračke, filmo­ve, televizijske serije i ženske magazine. Ingram takode pokazuje kako je ta ideološka potka duboko ukorenjena u sistem patri­jarhata. Ritual belog venčanja postao je sveta ceremonija onoga što je Edrijen Rič ranije nazvala „obavezna heteroseksualnost", a Ingram „heteronormativnost".

Heteronormativnost je snažno kolektivno uverenje da po­treba odraslih ljudi za porodicom, sigurnošću i intimnošću može da se zadovolji jedino u odnosu između muškarca i žene, tj. iz­među dvoje ljudi koji unutar rodno stratifikovanog patrijarha­ta imaju nejednaku moć, prava i status. Ingram pokazuje kako mlade i njihove porodice pasionirano žude za belim venčanjem zbog toga što ono kodira „heteroseksualni imidž": viziju snova romantične ljubavi između muškarca i žene koja prikriva i bri­še iz svesti sve znanje o radu koji je neophodan da bi se održao odnos između nejednakih, rizik odsustva komunikacije i, napo-sletku, rizik razvoda. Kada ljudima kažete, kao što se često go­vori ženama, da je njihovo venčanje „najlepši dan u njihovom životu", to je isto kao da ste rekli da smisao njihovog postojanja kao ljudskih bića nije u tome da postignu neki cilj u životu, već u tome da ih neko odabere kao predmet želje.

Socijalističke feministkinje imaju predloge kako da se prome-ni struktura patrijarhata. One zahtevaju globalnu solidarnost među ženama u borbi protiv načina na koji kapitalizam zloupotrebljava

Heteronormativnost - snažno kolektivno uverenje da potreba odraslih ljudi za porodicom, sigurnošću i intimnošću može da se zadovolji jedino u odnosu između muškarca i žene, tj. između dvoje ljudi koji unutar rod­no stratifikovanog patrijarhata imaju nejednaku moć, prava i status.

SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE 3 2 3

njihov život, život njihovih zajednica i čovekove okoline. Fe­ministkinje upozoravaju feminističke zajednice na opasnosti od kooptacije u redove privilegovane inteligencije koja opslužuje kapitalistički interes. Njihova glavna aktivistička ideja jeste da mobilišu ljude da koriste državu kao sredstvo za efektivnu re­distribuciju društvenih resursa što bi omogućilo zaštitu žena putem javnih službi kao što su besplatno obrazovanje, zdrav­stvena zaštita, transport, briga za decu i obezbedivanje mesta za stanovanje. One se takođe zalažu za progresivnu poresku stopu koja smanjuje velike disparitete u dohocima između bogatih i siromašnih. Konačno, socijalističke feministkinje žele da država garantuje minimalnu nadnicu svim članovima zajednice. One veruju da će ta mobilizacija biti efikasna samo ako ljudi posta­nu svesni svojih životnih uslova, životnih uslova drugih i potom počnu da brinu o njima. Dužnost feminističke socijalne nauč­nice je da svima pokaže na koji način materijalne nejednakosti utiču na ljudske živote.

Patriša HilKolins Biografska skica

Patriša Kolins piše o tome kako je njeno iskustvo obrazovnog uspeha prolazilo kroz razna kontraisku-stva. Prvo, ona je bila Afroamerikanka, žena, osoba koja je potekla iz radničke porodice i koja je prošla kroz različite ži­votne situacije. U tim situacijama, drugi su je po pravilu prosuđivali kao manje vrednu od onih koji su došli iz drugači­jih društvenih slojeva. Kasnije je saznala da obrazovni uspeh od nje zahteva da se distancira od crne radničke zajednice iz koje je potekla. To je kod nje stvorilo

tenziju zbog koje je izgubila glas. Njen odgovor na tu tenziju bila je formulacija alternativnog ra-zumevanja društvene teorije i alternativnog načina teoretisanja uopšte. Taj projekat vodio ju je do otkrića teoretskog glasa njene zajednice i pokušaja da ponovo povrati glas, smeštajući

3 2 4 DŽ0RD2 RiCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

ga u tu zajednicu. Pokušaj je kulminirao u knjizi pod nazivom Crna feministička misao: znanje, svest i osnaženje (1990). Ta antologijska knjiga predstavlja jedno od najpoznatijih dela fe­minističke i društvene teorije za koje je P. Kolins dobila nagra­du Džesi Bernard i nagradu Sesil Rajt Mils. Crna feministička misao predstavlja društvenu teoriju kao razumevanje specifič­ne društvene grupe - crnih žena. U tu svrhu, P. Kolins koristi širok dijapazon glasova — neke slavne, neke neznane. Ona izla­že društvenu teoriju koja artikuliše jedno grupno razumevanje ugnjetavana putem ukrštanja rase, roda i klase — i njenu isto-rijsku borbu protiv ugnjetavanja. U toj knjizi P. Kolins izlaže posebnu epistemologiju (teoriju saznanja) po kojoj crne žene procenjuju istinu i validnost. Ona takode ubedljivo pokazuje da je feminističko epistemološku stanovište moguće.

Teorija intersekcionalnosti (ukrštanja) tvrdi da se žene ugnjetavaju u različitim situacijama i u različitom stepenu in­tenziteta. Objašnjenje te varijacije (i to objašnjenje je centralni predmet teorije intersekcionalnosti) jeste da su žene, bez obzira na to što su sve potencijalno ugnjetavane zbog svog roda, ugnje­tavane na drugačiji način zbog različitih ukrštanja struktura društvenih nejednakosti. Bele žene u Americi su, na primer, tr-pele daleko manje od crnih žena. Osim toga, one su trpele kraće od crnih žena. Strukture nejednakosti možemo da opišemo kao vektore ugnjetavanja i privilegija (moguće je takođe upotrebiti frazu koju koristi P. H. Kolins - „matrica dominacije"), koji ne obuhvataju samo rod, već i klasu, rasu, globalni položaj, seksual­ni afinitet i starosno doba. Varijacija tih intersekcija kvalitativno menja iskustvo žena, a ta promena, ta raznolikost, mora se uzeti u obzir kada se teorijski raspravlja o iskustvu žena. Jedan od ar­gumenata teorije intersekcionalnosti jeste da se iskustvo ugnje­tavanja ne proizvodi isključivo snagom jednog vektora ili jedne

Teorija intersekcionalnosti - teorija koja smatra da su žene ugnjetavane u različitim situacijama, različitim istorijskim periodima i u različitom stepenu intenziteta.

Vektori ugnjetavanja i privilegija - različita presecanja brojnih struktura druš­tvene nejednakosti (kao što su: rod, klasa, rasa, globalni položaj, seksualni afinitet i starosno doba) koja imaju za cilj da ugnjetavaju žene na drugači­ji način. Varijacija tih intersekcija kvalitativno menja iskustvo žena.

SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE 3 2 5

promenljive, već da to iskustvo može biti proizvod ukrštanja više vektora. Na primer, neke žene su trpele samo zbog roda, neke zbog roda i klasnog položaja, neke zbog roda, klasnog položaja i rasne pripadnosti itd. Krenšo pokazuje da se crne žene veoma često suočavaju s diskriminacijom prilikom zapošljavanja zbog toga što su crne, ali da sudovi rutinski odbijaju da priznaju da ta diskriminacija postoji - osim ukoliko se ne bi utvrdilo da se, u stvari, radi o opštoj diskriminaciji, seksualnoj diskriminaciji (čitaj „belih žena") ili rasnoj diskriminaciji (čitaj „crnih muška­raca"). Karakterišući te vrste diskriminacija kao vektore ugnjeta­vanja i privilegija, želimo da naglasimo najznačajnije doprinose teorije intersekcionalnosti koja tvrdi da privilegije nekih muš­karaca i žena zavise od ugnjetavanja drugih muškaraca i žena. Teorije intersekcionalnosti u svom srcu shvataju te nejednakosti kao hijerarhijske strukture koje su utemeljene u nepravednim odnosima moći. Tema nepravde ukazuje na konzistentan kritički karakter ove teorije.

Teorija intersekcionalnosti tvrdi da postoji suštinska veza između ideologije i moći koja omogućava dominantnim subjek­tima da kontrolišu podređene, stvarajući politički i društveni si­stem u kome razlika postaje konceptualno oruđe za pravdanje sistema ugnjetavanja. U društvenoj praksi, dominantni koriste razlike među ljudima da bi opravdali ugnjetavanje, transformi-šući razlike u modele inferiornosti/superiornosti; socijalizaci­ja u ovakvom sistemu ne služi da bi se raznolikost shvatila kao kulturno bogatstvo, već evaluativno - da bi stvorila koncepte kojima je moguće deliti stvari na dobre i loše. Takve ideologije delimično počivaju na onome što Odri Lord zove „mitska nor­ma" (u SAD to su primeri belog, mršavog, muškog i heterosek­sualnog) naspram koje ljudi ocenjuju druge i sebe. Ta norma ne samo da omogućuje dominantnima da kontrolišu društvenu proizvodnju (kako plaćenu tako i neplaćenu), već takođe postaje deo individualnog subjektiviteta - internalizovanog odbacivanja razlike, i odbacivanja i potcenjivanja drugih. Ona je takođe u stanju da stvori kriterij ume unutar sopstvene grupe putem ko­jih je moguće isključiti, kazniti ili marginalizovati članove grupe. Glorija Anzaldua opisuje ovu poslednju praksu kao stvaranje

3 2 6 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

drugog, tj čin definisanja na osnovu kojeg je moguće unutar po­dređene grupe zaključiti koji član grupe nije prihvatljiv, odnosno koji član je „drugi". Nametanje takve definicije drugog, zaklju­čuje ona, uništava potencijal za stvaranje koalicija i otpora kojim bi se takav sistem mogao srušiti.

Ispresecanost vektora ugnjetavanja i privilegija, stvara varija­cije kako u obliku, tako i u intenzitetu ljudskih iskustava ugnje­tavanja. Iskustvo ugnjetavanja je ono iskustvo koje definiše naš položaj i naše ponašanje. Veliki deo pisanih radova i istraživanja rađenih iz rakursa intersekcionalnosti predstavljaju konkretne realnosti ljudskih života onako kako su one uobličene intersekci-jom tih vektora. Intersekcije koje feministkinje najviše proučava­ju jesu intersekcije roda i rase, roda i klase, odnosno rase, roda i klase. Ostale analize bave se rodom i starosnim dobom, rodom i globalnim položajem, te rodnim i seksualnim preferencijama.

Reagujući na svoje materijalne okolnosti, žene stvaraju inter­pretacije i strategije za preživljavanje kojima je moguće odupreti se nepravdi. Neke teoretičarke intersekcionalnosti imaju za cilj da postanu glasnogovornice grupnog znanja koje je stvoreno u speci­fičnim životnim okolnostima, istorijskim presecanjem nejednako­sti, i da uobliče različite feminističke izraze tih znanja (kao što su na primer, crna feministička misao ili čikana feminizam).

Teorija intersekcionalnosti kritikuje rane feminističke spise za koje se smatra da odražavaju iskustvo i probleme belih feministki­nja, pripadnica privilegovane klase u zapadnim društvima. Neke od tih kritika imaju svoje parnjake u postmodernističkim radovi­ma, ali taj paralelizam ne bi trebalo preuveličavati. Teorija inter­sekcionalnosti jedna je od najstarijih tradicija feminističke misli. Ta kritika postavila je niz pitanja o tome šta podrazumevamo pod kategorijama kao što su žene, rod, rasa i sestrinstvo. Ona se usred-sredila na raznolikost iskustva u naizgled univerzalnim pojmovima kao što su majčinstvo i porodica, a takođe je reinterpretirala teo­rijske radove među kojima je i sociološko-psihoanalitička studija

Stvaranje drugog - engleski, othering. Čin definisanja unutar podređene gru­pe kojim se određuje koji član grupe nije prihvatljiv, odnosno koji član grupe je „drugi". Takvo definisanje uništava potencijal za stvaranje ko­alicija i otpora.

SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE 3 2 7

Nensi Čodorov. Ta kritika primorala je bele feministkinje, koje „belo" razumeju kao konstrukciju, da repozicioniraju razumeva­nje belog. U toj rekonstrukciji bilo je neophodno da se pono­vo razmisli o načinima na koje biti beo rezultira u privilegij ama, kao i o tome šta beli ljudi mogu aktivno da urade da bi smanjili rasizam i kako mogu da doprinesu proizvodnji jedne inkluzivni-je feminističke analize.

Proces teoretisanja, istraživanja i kritike doveo je teoriju in­tersekcionalnosti do jednog od centralnih pitanja s kojim se femi­nizam danas suočava: kako otvoriti prostor za analitički princip i empirijsku činjenicu raznolikosti medu ženama (koja je proizašla iz različitih iskustava), a u isto vreme se držati vrednosne i političke pozicije po kojoj specifične grupe žena dele jedinstveno, posebno stanovište? Objašnjavajući šta je stanovište, P. H. Kolins smatra da ono predstavlja pogled na svet koji prihvataju grupe koje karakte-riše heterogena bliskost {commonality). Tako P. H. Kolins zaklju­čuje da stanovište nije konstituisano iz nekog esencijalizma, već iz prihvatanja činjenice da svi delimo istu sudbinu. Iako se vektori ugnjetavanja i privilegija - rasa, klasa, rod, starosno doba, globalni položaj i seksualni afinitet — presecaju u životima svih ljudi, te te­oretičarke tvrde da način na koji se oni presecaju znatno utiče na stepen u kome se afirmiše zajedničko stanovište. Među činiocima koji olakšavaju afirmaciju nalazi se postojanje (trajanje) grupe to­kom vremena, njeno shvatanje sopstvene istorije kao grupe, njen položaj u relativno segregiranom prostoru i njen razvoj kao intra-grupnog sistema društvene organizacije i znanja koje se koristi da bi se pružio otpor ugnjetavanju. Ali grupno stanovište nije nikada monolitno i nepropustljivo; sama činjenica da je grupa konstitui-sana delovanjem vektora ukrštanja znači da članovi grupe mogu da se pozicioniraju između različitih shvatanja sopstva. Članovi grupe često se premeštaju iz domaćih grupa (u kojima su ponikli) u šire društvo gde prolaze kroz iskustvo unutrašnjeg autsajdera. Osim toga, domaća grupa nije otporna na prodiranje spoljašnjih ideja

Stanovište - perspektiva aktera uključenih u grupe koje su različito pozicioni-rane unutar društvene strukture.

Unutrašnji autsajder - iskustvo koje doživljavaju članovi grupe prilikom sva­kog prelaska iz domaćih grupa u šire društvo.

3 2 8 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

i nije neizdiferencirana. Ona ima sopstvenu internu dinamiku razlike i čak može biti konstituisana svojom egzistencijom na onome što Anzaldua naziva kulturnim preklapanjem. Teorija intersekcionalnosti upozorava da, iako je lako locirati iskustvo intersekcije i stanovišta kod pojedinaca, taj redukcionizam može biti teorijski i politički opasan, jer briše istorijske strukture ne­jednake moći koje su proizvele individualno iskustvo i skriva po­trebu za političkom promenom.

I teorija intersekcionalnosti ima neke predloge kako da se promeni društvena struktura. Ona se okreće znanju ugnjetava­nih ljudi i njihovim principima vere i pravde. Teorija želi da ta znanja prenese ostalim pripadnicima ugnjetavane zajednice koji će ih iskoristiti za protest i promene. Jer samo unutar zajedni­ce moguće je održati veru u eventualni trijumf pravde - pravde shvaćene ne u uskom smislu pravne racionalnosti, već kao refor­me društvenih ustanova i društvenih odnosa, principa pravičnog i brige za sebe i druge.

Ključni koncept Stanovište

Veliki deo feminističkih teorija počiva na ideji da ljudi svet oko sebe posmatraju s nekog posebnog stanovišta u društvu, iz per­spektive aktera koji su različito pozicionirani unutar društvene strukture. Kao rezultat toga, ono što svako vidi i zna uvek je parcijalno i zasnovano na nekom posebnom interesu, a nikada ne može biti potpuno i objektivno. Znanje je proizvedeno unu­tar grupa; ono se razlikuje od grupe do grupe. Ono se ponekad razlikuje i medu članovima unutar jedne iste grupe. To znanje uvek je pod uticajem odnosa moći — bez obzira na to da li je formulisano sa stanovišta dominantne ili podređene grupe. Stanovište predstavlja početak feminističke sociološke teori­je. Razlog što feministkinje pokušavaju da opišu, analiziraju i promene svet sa stanovišta žene jeste i taj što, radeći iz ugla ženske podređene pozicije u društvenim odnosima, femini­stičke sociološke teoretičarke uviđaju da je znanje deo sistema moći koji upravlja proizvodnjom znanja, ali koji, osim toga,

SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE 3 2 9

takođe upravlja proizvodnjom svega u društvu. Feministička sociološka teorija pokušava da promeni balans moći unutar sociološkog diskursa i unutar socijalne teorije, uspostavljajući stanovište žena kao jedno od mogućih stanovišta unutar kojeg se može konstruisati društveno znanje. U pokušaju da stvore sociološku teoriju sa ženskog stanovišta, fe-ministikinje moraju da ustanove i analiziraju ono što konstituiše žensko stanovišta. Stanovište je proizvod socijalnog kolektiviteta čiji pripadnici dele zajedničku istoriju i zajedničke okolnosti, na osnovu kojih mogu da razviju zajedničko znanje o društvenim odnosima. Svim ženama u patrijarhatu bio je dodeljen zadatak društvene reprodukcije (rađanje i podizanje dece, održavanje domaćinstva, spremanje hrane, briga za stare, bolesne i zavisne, te emocionalna i seksualna usluga). Taj rad za koji nikada nisu primile materijalnu naknadu, feministkinje smatraju eksploa­tacijom. Taj zajednički i istorijski odnos i spona sa socijalnom reprodukcijom u okolnostima podređenosti, predstavlja osnovu feminističkog zahteva koji je utemeljen u ženskom stanovištu. Ali isprecesanost rodnih nejednakosti s rasnim, klasnim, geoso-cijalnim i nejednakostima koje su utemeljene u seksualnosti i starosnom dobu, proizvodi složen sistem nejednako osnaženih stanovišta društvenih grupa koje se nalaze u neprekidno pro-menljivim odnosima saradnje i sukoba. Ta presecanja sada su integralni deo feminističke teorije i analize ženskog stanovišta.

KA FEMINISTIČKOJ SOCIOLOŠKOJ TEORIJI

Upotrebljavajući celokupnu feminističku argumentaciju koja je dovde izložena, feminističke sociološkinje počele su da stvaraju opštu teoriju koja usmerava pažnju na ključne teme koje su karakteristične za sve sociološke teorije: odnos između društvene strukture i pojedinačnog delanja (dejstvenosti), odnos između makrosocijalnog i mikrosocijalnog, prirodu moći, uzro­ke nejednakosti i uzroke promene.

Feministička sociološka teorija vidi pojedince kao aktere koji žive i deluju unutar složenog polja moći koje ih determiniše i u kome se njihova dejstvenost reprodukuje i osporava. Društveni život predstavljen je kao niz neprekidnih činova ugnjetavanja.

330 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Ugnjetavanje obavljaju pojedinci tj. akteri koji se, čak i ako uspe­mo da objasnimo društvene strukture koje predstavljaju strukturne okvire unutar kojih se ti činovi odigravaju (tj. kada bismo prihva­tili da ponašanje pojedinaca u velikoj meri zavisi od društvenih struktura koje deluju „prisilno i eksterno"), ne mogu osloboditi odgovornosti za reprodukciju sistema dominacije. Društveni ži­vot takode može da se razume kao neprekidan niz pojedinačnih i grupnih reakcija na ugnjetavanje. Te reakcije obuhvataju borbu, osporavanje, svedočenje, diverziju, pobunu, otpor, itd. To nazi­vamo politikom otpora kojim se pojedinci i kolektivi suprotstav­ljaju strukturama i akterima dominacije. Za ovu politiku suprot­stavljanja od velikog značaja je postojanje i opstanak grupnih stanovišta. Ona predstavljaju načine razumevanja društva koja se razvijaju iz društvenih struktura i koja služe kao motivacija za individualnu i grupnu reprodukciju dominacije ili otpor do­minaciji. Nasuprot strukturalnim deterministima koji tvrde da su stanovišta proizvod društvenih struktura, feministička analiza tvrdi da su žene sposobne da se odupru strukturnim silama i iz­bore bolji položaj u društvu, čak i u okolnostima najbrutalnijeg ugnjetavanja. Feministička analiza smatra da je strukture domi­nacije moguće pobediti ako se reaguje emocionalno, to jest ako se emocije (kao što je bes) transformišu u konstruktivnu snagu. Emocionalna reakcija besa - i voljnost da se bes transformiše u poziciju s koje se može boriti protiv nepravde — ne može da se objasni strukturama ugnjetavanja koje ga proizvode. Feministki­nje se ovde na najdirektniji način uključuju u teoretske rasprave o strukturi i dejstvenosti (glava 7).

Feminističke teorije su takođe razvile čitav novi Vokabular da bi opisale realnost makroodnosa i mikroodnosa. Doroti Smit je uvela koncept odnosa vladanja; uopštenog, anonimnog, bez­ličnog teksta; i lokalnih aktuelnosti proživljenog iskustva.

1. Odnosi vladanja odnose se na složene, nemonolitne ali povezane društvene aktivnosti kojima je moguće kontro-lisati društvenu proizvodnju.

Odnosi vladanja — složene, nemonolitne ali povezane društvene aktivnosti kojima je moguće kontrolisati društvenu proizvodnju.

SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE 3 3 1

2. Ljudska društvena proizvodnja mora po sopstvenoj ma­terijalnoj prirodi da se desi u nekom trenutku u lokalnoj realnosti proživljenog iskustva, tj. na mestima gde neke realne ličnosti sede dok pišu ili čitaju knjigu (sade voće i povrće ili proizvode odeću).

3. Odnosi vladanja u kasnom kapitalističkom patrijarhatu manifestuju se kroz tekstove koje karakteristiše anoni­mnost, opštost i autoritet. Ti tekstovi su tako napisani da realno životno, pojedinačno i individualizovano iskustvo obrazuju i prevode u jezičku formu koja je prihvatljiva odnosima vladanja. Taj kriterij um prihvatljivosti zado­voljen je kada tekst nametne definiciju situacije. Sadr­žaj teksta može se kretati od ugovora preko policijskih izveštaja, uverenja o završenom školovanju sve do lekar-skih izveštaja. Oni svuda menjaju materijalnu realnost, reinterpretirajući ono što se desilo, determinišući ono šta je moguće. Recimo, u pokušaju da bude deo odno­sa vladanja, čak i na lokalnom nivou, neki pojedinac (kao što je student koji se prijavljuje za letnji posao u re­storanu koji poseduje porodični prijatelj) uskoro shvata da mora da ispuni neki tekst (na primer, poresku prijavu za posao) koji nije propisao poslodavac s kojim će se sre­sti licem u lice, već neki anonimni aparat vladanja, neki bezlični službenik u administraciji. Ti tekstovi neprekid­no stvaraju intersekcije između odnosa vladanja i lokal­nih realnosti proživljenih iskustava. Važno je primetiti da to presecanje deluje u oba smera. U nekim istorijskim trenucima, akteri, koji se nalaze u apsolutno individu­alnim položajima, sede za stolom, računarom ili konfe-rencijskim stolom, stvarajući oblike koji će postati deo aparata vladanja.

Lokalne realnosti proživljenog iskustva - mesta gde realne ličnosti delaju i provode svoje živote.

Tekstovi - „pisani dokumenti proizašli iz odnosa vladanja koji imaju moć da organizuju odnose proizvodnje u svakodnevnom životu i karakter anonimnosti i opštosti tako da ih je moguće primeniti na veliki broj svakodnevnih situacija; tekstovi obuhvataju dozvole, diplome, ugovore, narudžbine, zakone, kataloge itd."

3 3 2 DŽORDZ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Sva tri aspekta društvenog života — odnosi vladanja, lokalne realnosti proživljenog iskustva i tekst — široko su rasprostranje­ne i konstantne osobine strukture društvene dominacije. Sve tri osobine u isto vreme mogu i moraju da se istražuju kao delanje, odnosi i rad otelovljenih subjekata. Svaka dimenzija ima svoju posebnu internu dinamiku: poriv kontrole u odnosima vladanja, poriv proizvodnje i komunikacije u lokalnim realnostima i poriv objektifikacije i fakticiteta koji se nalazi u generalizovanom tek­stu. Rasa kodira i rodno ureduje taj svet. Sledstveno tome, iako niko ne može da izbegne život u lokalnoj realnosti (tj. svako mora da bude fizički prisutan negde u prostoru i vremenu), žene su da­leko dublje uronjene u nezavršeni proces održavanja lokalnih re­alnosti, dok je muškarcima u odnosima vladanja dodeljena uloga dominantnih. Te iste podele se ponavljaju u privrednim i rasnim odnosima, gde takode postoje podređeni i nadređeni. Tekstovi, čiji je cilj objektifikacija i fakticitet, napisani su tako da onemo­gućavaju jednakost među ljudima. Te nejednakosti nastaju duž rasnih, rodnih, klasnih, starosnih, i globalnih linija podele. Kroz taj okvir elementi strukture i interakcije spojeni su u jedno. Do­minacija i proizvodnja postaju problematične, a njihove manife­stacije uključuju do tada apsorbovane, vekovima stare sociološke distinkcije: mikro-makro i delatnost-struktura.

Dorotil. Smit Biografska skica

Doroti I. Smit objašnjava da je njena sociološka teorija izvede­na iz njenog sopstvenog životnog iskustva kao žene, pogotovo kao žene koja se kretala između sveta akademskih krugova u kome dominiraju muškarci i sveta majke, tj. porodice u kojoj žena igra glavnu ulogu. Prisećajući se svog studiranja na Ber-kliju, u ranim 1960-im, kada je radila doktorat iz sociologi­je, i istovremeno samostalno podizala decu, D. Smit kaže da njen život nije bio toliko uobličen karijerom, već čitavim ni­zom kontingencija (slučajnosti). Kontingentnost je jedno od mnogih ličnih iskustava koje je navelo Smitovu da dovede u pitanje sociološku ortodoksiju (dominantnu teoriju), kao što

SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE 333

je imidž slobodnog aktera čije ponašanje je posledica prolaska kroz iskustvo suko­ba uloga. Bez obzira na to da li su se desili kao posledica slučajnosti ili namere, sledeći događaji predstavljaju značajne faze u akademskom razvoju Doroti Smit. Ro­đena je 1926. godine u Velikoj Britaniji. Završila je sociologiju na Univerzitetu

u Londonu 1955. godine, a doktorat iz sociologije odbrani-la je na Berkliju (na Univerzitetu Kalifornija) 1963. godine. U istom periodu Doroti je prošla kroz „iskustvo braka, prese­ljenja u Kanadu, koje je usledilo ubrzo nakon braka, rađanja dece i rastanka od muža, kao i posla koji je dobila". O tim događajima Smit kaže: „To su bili trenuci u kojima sam imala malo slobodnog izbora, a svakako malo prethodnog znanja". Doroti je obavljala sledeće poslove: sociološkinja angažovana na istraživanjima na Berkliju; predavačica sociologije na Ber­kliju; predavačica sociologije na Univerzitetu Eseks, u engle­skom mestu Kolčesteru; docentkinja i potom profesorka na Odeljenju za sociologiju na Univerzitetu Britanske Kolumbi­je. Godine 1977. mesto profesorke sociologije obrazovanja na Ontarijskom institutu za istraživanje obrazovanja, Toronto. Neke od ideja koje nalazimo u teoriji Doroti Smit predstavlja­ju važnu osnovu feminističke makroteorije, integrisane femi­nističke teorije i socijalističkog feminizma.

Feminističke socijalne teoretičarke opisuju mikrodruštveni poredak u k o m e postoji og romna razlika u svakodnevnom živo­tu dominantnih i podređenih. U t o m svetu, žene čine preovla-dujuću većinu širom sveta. D r u g i m recima, društveno iskustvo na mikronivou uobličeno je i prožeto odnos ima moći i nejedna­kosti koje nalazimo u društvenim strukturama na makronivou. Ta vizija mikrosocijalnog života razilazi se s vizijom koju nalazimo u tradicionalnoj sociologiji glavnog toka koja smatra da mikroni-vo društva funkcioniše na osnovu neke vrste demokratskog etosa jednakih, koji pokušavaju da rade zajedno ili se barem sastoji od situacija iz kojih svaki pojedinac može da izađe kao „pobednik" ili „onaj koji definiše situaciju". Feministička sociološka teorija

3 3 4 DžORDZ RiCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

tvrdi kako su iskustva delanja, interakcije, sopstva i svesti koja imaju žene (i ostali podređeni) radikalno različita od iskustava onih koji zauzimaju dominantne pozicije.

Sposobnost za delanje uvek proizilazi iz pozicije u sistemu pa­trijarhata, kapitalizma i rasizma. Ti sistemi muškarcima omoguću­ju organizovanje života i usredsređenost na cilj koji treba da ostva­re. Za razliku od toga, život žena je pun incidenata i slučajnosti. Žene se nalaze u situacijama koje su prepune naglih promena i obrta, koje proizilaze iz neizvesnoti bračnog života, onoga što radi muž, nepredvidivog uticaja dece na životne planove, razvoda, udo-vištva i loše plaćenog posla. U svojim svakodnevnim aktivnostima, žene se retko nalaze u situacijama u kojima mogu da ostvaruju svoje ciljeve; umesto toga, njihov život sastoji se od niza reakcija na stalne potrebe i želje drugih. Društvena struktura ih sprečava da budu usmerene na sopstvene životne ciljeve. Umesto toga, ona ih prisiljava da izvršavaju različite zadatke kao što su nadzor, koor­dinacija, pomoć i zadovoljavanje želja, delanja i zahteva drugih.

Za one koji dominiraju u društvu, iskustvo interakcije s drugima može značiti uzajamnost orijentacije, pritisak da se dođe do ovladavanja razumevanjem i slobodu da se uđe ili izađe iz interaktivnog okruženja. Bilo koja interpersonalna jednakost ili dominacija, koju žene kao pojedinci mogu da postignu, efek­tivno se anulira makrostrukturnim rodnim nejednakostima koje determinišu ne samo najširu podelu rada (tj. pitanje ko postavlja, a ko ostvaruje zadatke), već takođe njegove procesualne detalje (tj. pitanje ko može da zauzima pozicije autoriteta, pravila obra­ćanja i konverzacije, kontakt očima i kontrolu prostora i vreme­na). Ta pretpostavka nejednakosti kao osobina interaktivne situ­acije se intenzivira i komplikuje kada se činioci kao što su rasa i klasa uključe u feministički analitički okvir.

Osobe koje imaju moć dobijaju znanje o sopstvu učeći da sebe vide na onaj način na koji bi voleli da ih drugi vide. Žene su socijalizovane da sebe doživljavaju kroz oči muškarca - istin­skog drugog. Feministička teorija dovodi u pitanje postojanje društveno obespravljenog uopštenog drugog. Podređeni mora da se pozicionira između sveta kojim upravlja dominantan uopšteni drugi i sistema značenja i položaja u originalnim grupama koje nude alternativna razumevanja uopštenog drugog.

SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE 3 3 5

Primena socioloških koncepata na savremeno društvo Teri Sijavo

Na dan 31. marta 2005. godine umrla je Teri Šijavo (41) u Flori­di kada joj je uklonjena cev za hranjenje koja ju je održavala u ži­votu 14 godina. Teri se nalazila, kako su doktori rekli, ,,u nepre­kidnom vegetativnom stanju". Slučaj je privukao opštu pažnju zbog neprekidnih borbi za njenu sudbinu između njenog muža i od suda dodeljenog staratelja, Majkla Sijavoa i Terinih roditelja, Boba i Marije Sindler. Majki je hteo, tvrdeći da to čini uz Teri-nu saglasnost koju je dobio pre 1990. godine, da ukloni cev za hranjenje. Njeni roditelji su se tome suprotstavili. Njihov sukob postao je javna stvar. Obe strane privukle su podršku, a u sukob su se uključili i ljudi iz politike, prava, medija, medicine, religije. Interesantno je da je ogromna većina američke javnosti smatrala da bi joj trebalo omogućiti da umre. Slučaj Sijavo nam još jednom pokazuje da su javno i privat­no daleko od toga da budu razdvojene sfere. Sukob Majkla i Šindlerovih počeo je kao privatan, ali su obe strane pozvale javnost da presudi. Ali činjenica da je Teri Šijavo održavana u životu toliko dugo posledica je toga što je njen slučaj izmešten iz privatne sfere i postao javno pitanje. Njen smeštaj u bolni­cama i domovima i troškovi zdravstvenog osiguranja dosegli su skoro 80.000 dolara godišnje. Slučaj takođe otkriva složene načine na koje odnosi vladanja uobličavaju život u lokalnim realnostima. Kad god je trebalo da se odobri bilo koji novac neophodan za njenu brigu - od sisanja do naknade za advokata — bila je neophodna odluka suda. Sve bitke — oko toga ko je kriv za njeno stanje, ko je trebalo da bude njen staratelj, treba li ukloniti cev za hranje­nje - obrađene su u tekstovima koji su proizašli iz odnosa vla­danja. Cev za hranjenje predstavljala je deo lokalne realnosti proživljenog iskustva, a ipak njeno postavljanje (ili uklanjanje) zavisilo je konačno od presude sudije i zakonodavca. Slučaj nam takođe pokazuje odnose vladanja, što je takođe je­dan odnos posredovan kroz tekst. U jednom trenutku sena­tor Bil Frist pozvao je Teri Šijavo da svedoči pred Odborom za zdravstvo, obrazovanje, rad i penzije Senata SAD. Pošto

3 3 6 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

je smatrao da je sposobna da svedoči, Teri je bila obuhvaće­na programom zaštite svedoka, zbog čega je cev za hranjenje morala da joj se vrati u telo, čime je anulirana presuda Suda u Floridi. Iz ovog slučaja takođe vidimo kako se odnosi vladanja uzajamno osnažuju: medijska pokrivenost ovog događaja je zajedno sa vladom i kapitalističkim sistemom usmerila pažnju na aspekte ljudskog interesa u ovoj priči, ali ju je istovremeno udaljila od opštih problema koji postoje u američkom zdrav­stvenom sistemu. Naposletku, u ovom slučaju vidimo i ulogu patrijarhata, pri­silne heteroseksualnosti i heteroseksualnih imidža koji su igrali važnu ulogu u životu Teri Šijavo. Vidimo žensko telo na koje muž i roditelji polažu pravo vlasništva, a takođe otkrivamo da je njen život sudbonosno uobličen njenom željom da se podvr­gne patrijarhalno inspirisanom heteroseksualnom imidžu lepe (čitaj „vitke") žene koja se udala i živi srećno do kraja života. Pokušaj ostvarenja tog cilja vodio ju je do fatalnog poremećaja u ishrani. Mislila je da njena glavna dužnost kao žene da muš­karcu ponudi svoje vitko telo. To ju je na kraju ubilo.

Za žene, osobina koja najviše prožima kognitivni stil sva­kodnevnog života jeste ono što Doroti Smit naziva bifurka-ciona svest, koja se razvija duž linija ličnog, proživljenog, re-flektovanog, s jedne strane, i etabliranih vrsta koja nalazimo u društvenim zalihama znanja kojima se to iskustvo opisuje, s dru­ge strane. Feministička sociologija subjektiviteta pita kako ljudi preživljavaju kada njihovo sopstveno iskustvo ne odgovara usta­novljenim tipifikacijama tog iskustva. Mi već znamo da neki to rade izbegavajući da razmišljaju, neki kultivišući lične tipove da bi svom iskustvu dali neki smisao, neki tražeći zajednicu s drugi­ma koji dele tu bifurkacionu realnost, a neki poričući validnost sopstvenog iskustva. Ali jedno je kada nešto naučite iz životnog iskustva, a drugo kada vam to prenese kapitalistički i patrijar­halni etablirani sistem znanja. Oni koji uče iz iskustva znaju da život ne treba uvek uzimati zdravo za gotovo, kao i to da je mo­guće verovati da stvari mogu biti drugačije zbog toga što iz sop­stvenog iskustva znaju da one već jesu takve.

SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE 3 3 7

Sažetak

1. Feministička teorija je uopšten, širok sistem ideja o društvenom životu i ljudskom iskustvu koji je ponikao iz ženske perspektive.

2. Feministička teorija otvara nekoliko osnovnih pitanja: Sta ćemo sa ženama?; Zašto je sve tako kako jeste?; Kako možemo da pro-menimo i unapredimo društvo i učinimo ga pravednijim za žene i sve ljude?; Sta da radimo s razlikama medu ženama?

3. Jedna vrsta feminističke teorije bavi se rodnim razlikama. 4. Kulturni feminizam veliča pozitivne aspekte ženske ličnosti. 5. Eksplanatorne teorije smeštaju izvor rodnih razlika u biologiju,

institucionalne uloge, socijalizaciju i društvenu interakciju. 6. Druga vrsta feminističke teorije usredsredena je na rodne nejed­

nakosti. 7. Liberalni feminizam tvrdi da su žene jednake s muškarcima u

tome što su i one sposobne za donošenje razložnih moralnih su­dova. Rodna nejednakost rezultat je patrijarhalnih i seksističkih obrazaca podele rada. Rodna jednakost moguća je ako se obrasci podele rada preoblikuju u ključnim društvenim ustanovama kao što su: pravo, rad, porodica, obrazovanje i mediji.

8. Teorije rodnog ugnjetavanja opisuju žensku situaciju kao posledicu direktnih odnosa moći između muškaraca i žena u kojima muškar­ci imaju fundamentalni interes da kontrolišu, koriste, potčinjavaju i ugnjetavaju žene. To se naziva praksom dominacije.

9. Psihoanalitički feminizam naglašava emocionalnu dinamiku lično­sti i emocija često duboko pokopanih u podsvesne i nesvesne de-love psihe; on takođe podvlači važnost perioda koje osoba provede kao novorođenče i ranog detinjstva u paternizovanju tih emocija.

10. Radikalni feminizam utemeljen je u verovanju da žene poseduju apsolutno pozitivnu vrednost kao žene. To uverenje feministkinje suprotstavljaju univerzalnoj degradaciji žena i nasilnom ugnjeta­vanju žena koje se reprodukuje sistemom patrijarhata.

11. Teorije strukturalnog ugnjetavanja priznaju da ugnjetavanje pro­izilazi iz činjenice da neke grupe ljudi izvlače korist iz kontrole iskorišćavanja, potčinjavanja i ugnjetavanja drugih grupa ljudi. Te teorije analiziraju način na koji mehanizmi društvene struk­ture proizvode interese za dominacijom, odnosno kako se oni re-produkuju unutar rutiniziranih praksi koje se stalno ponavljaju.

12. Socijalističke feministkinje pokušavaju da spoje marksističku i radikalnu feminističku misao.

13. Teorija intersekcionalnosti (presecanja) tvrdi da su žene ugnjeta­vane na različite načine i u različitom stepenu. Objašnjenja za te

3 3 8 DZORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

razlike pronalaze se u sledećem: iako sve žene potencijalno imaju iskustvo ugnjetavanja na osnovu roda, one su, bez obzira na to, ugnjetavane na različite načine.

14. Feministička sociološka teorije spaja strukture i delatnike, i mikro-socijalno i makrosocijalno putem koncepta stanovišta, ekstralokal-nih odnosa vladanja, lokalnih aktualiteta proživljenih iskustava, tekstova, slučajnosti, odgovarajućeg delanja i bifurkacione svesti.

Literatura za dalje čitanje

Andre, Mišel (1997). Feminizam. Beograd: Plato/XXvek. Butler, Judith (2000). Nevolje s rodom. Zagreb: Ženska infoteka. Burdije, Pjer (2001). Vladavina muškaraca. Podgorica: C I D . Bell Hooks (2004). Feminizam je za sve: strastvena politika. Zagreb:

Centar za ženske studije. Batler, Džudit i Skot, Džoan (2006). Feminstkinje teoretizuju političko.

Beograd: Centar za ženske studije i istraživanja roda. Benhabib, Sejla et al. (2007). Feministička sporenja: filozofska razmena.

Beograd: Beogradski krug. Gros, Elizabet (2005). Promenljiva tela. Beograd: Centar za ženske

studije. Mill, John Stuart (2000). Podređenost žena. Zagreb: Naklada Jesenski

i Turk. Mil, Džon Stjuart; Tejlor Mil Herijeta (1995). Rasprave o jednakosti

polova. Beograd: Filip Višnjić, Centar za ženske studije. Nedović, Slobodanka (2005). Savremeni feminizam. Položaj i uloga

žene u savremenom društvu. Beograd: Centar za unapređivanje pravnih studija, Centar za slobodne izbore i demokratiju.

Pejtmen, Kerol (2001). Polni ugovor. Beograd: Feministička 94. Papić, Zarana (1989). Sociologija i feminizam. Savremeni pokreti misao

o oslobođenju žena i njegov uticaj na sociologiju. Beograd: Istraži­vačko izdavački centar SSO Srbije.

Papić, Zarana i Lydia Sklevicky [uredile] (2003). Antropologija žene. Beograd: Biblioteka X X vek.

Simon de Bovoar (1982). Drugi pol. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod.

Vujović, Sreten [urednik] (2008). Društvo rizika. Promene, nejednako­sti i socijalni problemi u današnjoj Srbiji. Beograd: Institut za soci­ološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Srbiji.

GLAVA 9 POSTMODERNE GRAND-TEORIJE

Prelaz od industrijskog ka postindustrijskom društvu Unapređenje veštine upravljanja (i ostale grand-teorije) Postmodernost kao sazrevanje modernosti Uspon potrošačkog društva, nestanak simboličke razmene i sve veća simulacija Potrošačko društvo i nova sredstva za potrošnju Dromologija Feminizam i postmoderna socijalna teorija Sažetak Literatura za dalje čitanje

Glave 4 i 5 bavile su se različitim modernim grand-teorijama. Najveći broj grand-teorija o savremenom društvu stvorili su teore­tičari koji su sebe smatrali modernistima. Ova glava bavi se grand--teorijama o postmodernom društvu koje su (uglavnom) stvori­li mislioci koje nazivamo postmodernim socijalnim teoretičarima (postmoderni teoretičari su uradili malo na stvaranju teorija o sva­kodnevnom životu). Ironija je u tome što postmoderni teoretičari često kritikuju moderne grand-teorije, iako su, kako ćemo videti iz ove glave, i sami skloni da stvaraju takvu vrstu teorija.

PRELAZ OD INDUSTRIJSKOG KA POSTINDUSTRIJSKOM DRUŠTVU

Rad Danijela Bela (rođen 1919) o dolasku postindustrij-skog društva, predstavlja delimičan prelazak od modernih grand--teorija (s kojima smo se susreli u glavama 4 i 5) ka postmodernoj socijalnoj misli i postmodernoj grand-teoriji. Bei je nesumnjivo modernista. Ipak, postoje velike sličnosti između onoga što on ima da kaže o industrijskim i postindustrijskim društvima i ono­ga što o modernim i posmodernim društvima govore postmoder-nisti. Međutim, dok se u radovima postmodernista grandiozni

3 4 0 DŽORD2 RiCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

karakter teorije pojavljuje nesvesno, Bel, kao modernista, svesno nudi teoriju koja pokušava da zahvati veliki period novije druš­tvene istorije. Bel takode s puno poleta kritikuje neke aspekte postindustrijskog društva; za razliku od njega, većina postmo-dernista sklona je da na postmoderno društvo gleda sa simpatija­ma, barem kada ga uporeduju s modernim društvom.

Ono što Bel ima da kaže o industrijsko-postindustrijskim odnosima može se smestiti u širu shemu društvenih promena koja takode uključuje predindustrijska društva. Bel uočava prelaz od predindustrijskih (najveći deo Azije i Afrike), preko industrijskih (neka društva Zapadne Evrope i Rusija), ka postindustrijskim društvima (poput SAD, koje su se smatrale za jedino postindu-strijsko društvo u vremenu kada je Bel pisao, ranih 1970-ih go­dina). Naravno, mnogo toga se dogodilo u skoro tri i po decenije otkad je Bel objavio najveći deo svojih radova. SAD su se razvile u pravo postindustrijsko društvo, a druga društva se takode kreću u tom pravcu (na primer, neka zapadnoevropska društva i Japan).

Postindustrijsko društvo. Glavni predmet analize Danijela Bela jeste postindustrijsko društvo. U svakom društvu Bel razli­kuje tri oblasti: društvenu strukturu, politički sistem i kulturu. Dolazak postindustrijskog društva uglavnom pogađa društvenu strukturu i nekoliko njenih glavnih delova: ekonomiju, rad, na­uku i tehnologiju. Međutim, promene u društvenoj strukturi ta­kode imaju posledice na politički sistem i kulturu.

Navešćemo ovde koje su, prema Belu, najvažnije promene u društvenoj strukturi koje su se odigrale u procesu prelaska ka postindustrijskom društvu:

1. Unutar privredne strukture dolazi do prelaska sa proi­zvodnje robe na proizvodnju usluga. Proizvodnja takvih dobara kao što su odevni predmeti i predmeti od metala opada, dok se usluge, kao što su prodaja hamburgera i savetovanje o ulaganju, razvijaju. Iako usluge preovlađuju

Postindustrijsko društvo - društvo koje karakteriše proizvodnja usluga ume­sto proizvodnje robe, profesionalni i tehnički umesto manuelnog rada; teorijsko umesto praktičnog znanja; stvaranje i kontrolisanje novih teh­nologija i razvijanje intelektualnih tehnologija koje su potrebne da bi se upravljalo takvom kontrolom.

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 341

u najvećem broju privrednih sektora, za postindustrijsko društvo najvažnije su usluge iz oblasti zdravstva, obrazo­vanja, istraživanja i vladinih usluga.

2. U postmodernom društvu značaj manuelnog rada (na primer, radnici na pokretnoj traci) opada, a raste značaj profesionalnog (pravnici) i tehničkog rada (programeri računara). Od posebnog značaja je porast broja naučnika (na primer, u oblasti medicine i genetike) i inženjera.

3. Umesto praktičnog znanja {know how), u postindustrij-skom društvu sve važnije postaje teorijsko znanje. Zna­nje je osnovni izvor inovacija. (Recimo, naučno znanje stečeno izučavanjem ljudskog genoma sada je od suštin­skog značaja za pronalaženje novih načina lečenja broj­nih bolesti). Unapređenje znanja takode stvara potrebu za drugim inovacijama, kao što je pronalaženje odgovora na mnoga etička pitanja koja su otvorena razvojem teh­nologije kloniranja. Sve ovo podrazumeva značaj teorij­skog, a ne empirijskog znanja, kao i njegovu kodifikaciju. Eksponencijalni rast teorijskog i kodifikovanog znanja, u svim njegovim varijantama, od suštinskog je značaja za nastanak postindustrijskog društva.

4. Postindustrijsko društvo pokušava da proceni uticaj novih tehnologija i da ih, tamo gde je to neophodno, kontroliše. Mnogi se, na primer, nadaju da je moguće efikasnije nadgledanje opasnih postrojenja kao što su nu­klearne centrale, te da će bolja kontrola takvih postroje­nja omogućiti sprečavanje budućih katastrofa, kao što je bila ona u Cernobilju ili na Ostrvu tri milje. Cilj kome se teži jeste sigurniji i bezbedniji tehnološki svet.

5. Da bi se upravljalo takvom procenom i kontrolom, kao i sve većom složenošću koja karakteriše postindustrijsko društvo, neophodno je da se razvijaju i primenjuju nove intelektualne tehnologije, kao što su kibernetika, teorija igara i informaciona teorija.

6. U postindustrijskom društvu stvara se novi odnos izme­đu naučnika i novih tehnologija. Naučno istraživanje po­staje institucionalizovano, što dovodi do nastanka novih,

3 4 2 DžORDŽ RlCER - SÄVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

na nauci zasnovanih industrija. Fuzija (sjedinjenje, stapa­nje) nauke i inovacije, kao i sistematski tehnološki rast nalaze se u osnovi postindustrijskog društva. To stvara potrebu za otvaranjem još većeg broja univerziteta i stva­ranja radne snage s univerzitetskom diplomom. Zapravo, univerzitet i visoko obrazovanje od suštinske su važnosti za postindustrijsko društvo. Obrazovni sistem proizvodi eksperte koji imaju ključnu ulogu u stvaranju, upravlja­nju i kontrolisanju novih tehnologija.

Razlike između tipova društava. Iz ovakvog shvatanja post­industrijskog društva, Bel izvodi niz razlika između postindu-strijskih, predindustrijskih i industrijskih društava:

1. U profesionalnom smislu, u predindustrijskom društvu preovlađuju poljoprivrednici, rudari, ribari i nekvalifi-kovani radnici; u industrijskom društvu primetna je do­minacija polukvalifikovanih radnika i inženjera, dok u industrijskom društvu dominiraju profesionalci i nauč-nici-tehničari.

2. Za svaki od ova tri tipa društava karakteristična je po­sebna vrsta izazova. Izazov ptedindustrijskom društvu sa­stoji se u tome da se iz prirode izvuku dobra. Otuda do­minacija rudarstva, ribarstva, šumarstva i poljoprivrede. Najveći izazov za industrijsko društvo jeste kako da na jedan inteligentan način koordiniše, programira, raspore­di i organizuje mašine. Konačno, glavni izazov u postin-dustrijskom društvu predstavljaju drugi ljudi. Pojedinci koji obezbeđuju usluge drugim ljudima načelno posedu-ju više informacija i znanja (to su eksperti) od onih ko­jima su usluge namenjene. To im daje veliku prednost u ophođenju s klijentima.

3. U predindustrijskim društvima moć imaju zemljopo-sednici i vojska. Oni je vrše kroz direktnu upotrebu sile. U industrijskim društvima, najveću moć imaju poslovni ljudi (biznismeni), iako oni svoj uticaj vrše indirektno, preko političara. U postindustrijskom društvu, kao do­minantne figure ističu se naučnici i istraživači. Oni po­kušavaju da uravnoteže tehničke i političke snage.

3 4 2 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

na nauci zasnovanih industrija. Fuzija (sjedinjenje, stapa­nje) nauke i inovacije, kao i sistematski tehnološki rast nalaze se u osnovi postindustrijskog društva. To stvara potrebu za otvaranjem još većeg broja univerziteta i stva­ranja radne snage s univerzitetskom diplomom. Zapravo, univerzitet i visoko obrazovanje od suštinske su važnosti za postindustrijsko društvo. Obrazovni sistem proizvodi eksperte koji imaju ključnu ulogu u stvaranju, upravlja­nju i kontrolisanju novih tehnologija.

Razlike između tipova društava. Iz ovakvog shvatanja post­industrijskog društva, Bel izvodi niz razlika između postindu-strijskih, predindustrijskih i industrijskih društava:

1. U profesionalnom smislu, u predindustrijskom društvu preovlađuju poljoprivrednici, rudari, ribari i nekvalifi-kovani radnici; u industrijskom društvu primetna je do­minacija polukvalifikovanih radnika i inženjera, dok u industrijskom društvu dominiraju profesionalci i nauč-nici-tehničari.

2. Za svaki od ova tri tipa društava karakteristična je po­sebna vrsta izazova. Izazov predindustrijskom društvu sa­stoji se u tome da se iz prirode izvuku dobra. Otuda do­minacija rudarstva, ribarstva, šumarstva i poljoprivrede. Najveći izazov za industrijsko društvo jeste kako da na jedan inteligentan način koordiniše, programira, raspore­di i organizuje mašine. Konačno, glavni izazov u postin-dustrijskom društvu predstavljaju drugi ljudi. Pojedinci koji obezbeđuju usluge drugim ljudima načelno posedu-ju više informacija i znanja (to su eksperti) od onih ko­jima su usluge namenjene. To im daje veliku prednost u ophođenju s klijentima.

3. U predindustrijskim društvima moć imaju zemljopo-sednici i vojska. Oni je vrše kroz direktnu upotrebu sile. U industrijskim društvima, najveću moć imaju poslovni ljudi (biznismeni), iako oni svoj uticaj vrše indirektno, preko političara. U postindustrijskom društvu, kao do­minantne figure ističu se naučnici i istraživači. Oni po­kušavaju da uravnoteže tehničke i političke snage.

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 3 4 3

Kultura. Svaki od ovih faktora usmeren je na promene u društvenoj strukturi postindustrijskog društva. Ali Bei je, kako smo videli, takođe zainteresovan za politički sistem, a posebno za kulturu. Za njega je od velike važnosti činjenica da u osnovi društvene strukture i kulture u postindustrijskom društvu leže suštinski različiti principi. Dok se društvena struktura sa svojom usmerenošću na ekonomska pitanja nalazi pod dominacijom racionalnosti i efikasnosti, kulturom dominiraju koncepti ira­cionalnosti, samorealizacije i samozadovoljenja. Zastarele ideje samodiscipline, ograničenja i odložene gratifikacije koje domini­raju društvenom strukturom postindustrijskog društva sukoblja­vaju se s hedonizmom koji dominira u oblasti kulture.

U tom kontekstu, Bel eksplicitno napada postmodernizam, povezujući ga s takvim iracionalnim i hedonističkim pojmovima kao što su impuls, zadovoljstvo, neobuzdana sloboda i erotika. Jasno je odavde da se kultura, shvaćena na ovakav način, nalazi u suprotnosti s društvenom strukturom kojom dominiraju efika­snost i racionalnost. Po Belovom mišljenju, to dovodi do rascepa između društvene strukture i kulture, što može stvoriti uslove za društvenu revoluciju.

Iako se ne slaže s postmodernistima po ovom pitanju kao i po mnogim drugim pitanjima, Bel, baš kao i postmodernisti, smatra da je jedno od najvažnijih pitanja u savremenom druš­tvu uspon potrošačkog društva. Hedonizam je, usled postojanja masovne proizvodnje i rasprodaje svih vrsta dobara, barem deli-mično, zamenio štedljivost i asketizam. Tradicionalne vrednosti, koje sve više slabe i nestaju, zamenjuje sve veće interesovanje za stvari kao što su zadovoljstvo, igra, zabava i potreba da se drugi­ma (nepoznatima) javno pokazuje sopstvena privatnost, na pri­mer, kroz različite vrste reality show programa kao što su „Veliki brat", „Sve za ljubav" ili „48 sati svadba". Kao modernista, koji je uz to još i konzervativac, Bei je uznemiren ovakvim postmo-dernim razvojem događaja i pretnjom koju on predstavlja za da­našnje društvo.

3 4 4 DŽ0RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

UNAPREĐENJE VEŠTINE UPRAVLJANJA (I OSTALE GRAND-TEORIJE)

Mišela Fukoa (1926-1984) mnogi vide kao prethodnika postmoderne socijalne teorije. Za druge, on je jedan od njenih najvećih praktičara. Sta god od toga da je tačno, on je tvorac jed­ne veoma važne grand-teorije koju mora razmotriti svako ko želi ozbiljno da se bavi socijalnom teorijom.

Postoji jedna osobina koja posebno izdvaja Fukoovu grand--teoriju od modernih velikih teorija. On ne vidi, ili barem ne na­glašava, kontinuitet koji je sastavni deo mnogih modernih veli­kih narativa. Fuko ne smatra da se istorija odvija na linearan na­čin i u jednom pravcu, kako je to, medu ostalima, tvrdio Maks Veber u svojoj teoriji racionalizacije. Postoji nekoliko važnih ra­zlika između Fukoove grand-teorije i grand-teorija modernista:

1. Modernisti često traže izvor ili početak društvenog razvo­ja. Za razliku od njih, Fuko pokušava da opiše i analizira društvenu realnost u različitim vremenskim periodima. Pronaći izvor je isto što i pronaći odgovor, ali postmoder­nist! odbacuju ideju da je uopšte moguće naći odgovor. Oni su više zainteresovani za to da postavljaju pitanja i održavaju intelektualni dijalog nego da pronalaze od­govore i tragaju za izvorima (uzrocima). Jer, u trenutku kada teoretičar ustvrdi da je pronašao odgovor ili uzrok problema, problem se zatvara.

2. Dok modernisti stavljaju naglasak na koherentnost, Fuko smatra da je nekoherentnost bitnija. Drukčije rečeno, dok modernisti pokušavaju da odgovore na pitanje kako se stvari drže zajedno tokom vremena, Fuko želi da usta­novi koje su to unutarnje protivurečnosti koje postoje u svakom trenutku u vremenu.

3. Za razliku od modernista koji u svemu vide kontinuitet, razvoj i napredak, Fuko stavlja naglasak na diskontinu-itete, prelome i iznenadne obrte koji karakterišu druš­tvenu istoriju. Istorijski razvoj se ne odvija uniformno, konzistentno, jednosmerno, bez „plime i oseke". Drugim recima, istorija može da se kreće unazad, nalevo, nade­sno, a ponekad čak i unapred.

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 3 4 5

Unapređenje veštine upravljanja

Kada su u pitanju takva opšta gledišta o konceptu promene, Fuko se interesovao za promenljivu prirodu onoga što on nazi­va upravljanjem, a pod čime podrazumeva skup praksi i tehnika pomoću kojih se vrši kontrola nad ljudima. Najočigledniji oblik upravljanja jeste upravljanje države njenim građanima. Iako se Fuko interesovao i za tu vrstu upravljanja, njegova teorija karak­teristična je po tome što želi da objasni na koji način akteri i službe koji nisu vezani za državu (uključujući tu i društvene na­uke i društvene naučnike) upravljaju ljudima. U delu Rađanje biopolitike, Fuko piše da ga interesuje veština, to jest najopštiji oblik upravljanja koji prevazilazi dornen političkog. Takođe, Fu-koova teorija karakteristična je po tome što se bavi načinima na koje ljudi upravljaju sami sobom. U pokušaju da konceptuali-zuje ovaj problem, Fuko se ne oslanja na ideju jednosmernosti (tj. ideju da se društvo nužno razvija u jednom pravcu).

Nadzirati i kažnjavati. Najbolji primer Fukoovog inte-resovanja za upravljanje koje nije vezano za dornen političkog, nalazimo u njegovoj knjizi Nadzirati i kažnjavati. U toj studiji Fuko istražuje razvoj zatvorskog sistema u Evropi između 1757. i 1830. godine i dolazi do uvida u to da je mučenje zatvorenika zamenjeno kontrolom putem zatvorskih pravila. Fuko zaključuje da je ta promena u sistemu tretmana zatvorenika imala posledice po celu društvenu strukturu.

Kako je već karakteristično za njega, Fuko tu promenu vidi kao nešto što se razvija po principu stani-kreni, a ne nužno jed-nosmerno. Bez obzira na to, postoji opšti trend da se prelazi s jednog oblika kažnjavanja na drugi. Ne samo da promena po­stoji, već su mnogi modernisti tvrdili da je ona proizvod jednog progresivnog razvoja: smatralo se da prelazak sa mučenja na kon­trolu zasnovanu na pravilima predstavlja napredak u humaniza­ciji tretmana kriminalaca. Kazna postaje sve blaža, manje bolna i manje okrutna. Međutim, iz Fukoove perspektive, ta promena omogućila je sistemu ne samo veću sposobnost da kažnjava kri­minalce, već i veću sposobnost da upravlja ljudima uopšte.

Upravljanje — skup praksi i tehnika pomoću kojih se vrši kontrola nad ljudima.

346 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

S jedne strane, nova sposobnost za kažnjavanje imala je ma­nje negativnih sporednih efekata. Zatvorenici su ranije bili pod­vrgavani javnom mučenju. (Knjiga Nadzirati i kažnjavati zapo­činje detaljnim opisom jedne scene javnog mučenja.) Međutim, takav tretman mogao je da uspali masu koja je gledala mučenje i navede je na devijantno ponašanje, kriminalne radnje, nemire, pa čak i pobunu protiv vlasti. Uznemireni scenama javnog mu­čenja, ljudi su pribegavali raznoraznim oblicima ponašanja koje su vlastodršci videli kao antisocijalne i preteče po svoje položaje. Stari način mučenja je, prema tome, bio kontraproduktivan. Za razliku od toga, kontrola zatvorenika putem pravila odvijala se iza zatvorskih zidova i nije mogla imati nikakav uticaj na gomilu.

Nametanje pravila ima mnogo veći broj prednosti od muče­nja. Prvo, pravila se u procesu devijantnosti mogu primeniti mno­go ranije od mučenja; ljudi mogu da se nauče pravilima pre nego što počnu da razmišljaju na devijantan način. Pravila mogu da se primene u svakom trenutku, čim se primeti prvi znak devijantno­sti. Nasuprot tome, mučenje može da se primeni samo kada neka radnja, ili još češće, čitav niz devijantnih radnji, nastupi.

Osim toga, nametanje pravila može da se primenjuje mno­go češće od mučenja. Takođe, pravila mogu da se uče i obnavlja­ju. Međutim, mučenje ne može da se primenjuje nebrojeno puta na jedan isti devijantni slučaj jer može da prouzrokuje povredu, sakaćenje ili čak smrt devijantne osobe. Staviše, što se mučenje češće primenjuje, verovatnije je da će oni koji prisustvuju tom činu i sami postati devijantni.

Treće, nametanje pravila usko je povezano s racionalizaci­jom i birokratizacijom. To, između ostalog, znači da su pravila efikasnija, bezličnija, trezvenija i nepromenljivija od mučenja. Drugim recima, mučenje je često neefikasno (ono može da raz­ljuti zatvorenika umesto da ga stavi pod veću kontrolu); ono može da postane veoma lično (osoba koja koristi bič ima prili­ku da ispolji lični animozitet prema žrtvi); ono može da izazove emocije kako kod mučitelja i mučenog, tako i kod onih koji pri­sustvuju činu mučenja; konačno, u zavisnosti od toga da li bič u rukama drži više ili manje agresivan čovek, mučenja se medu sobom mogu veoma razlikovati.

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 3 4 7

Konačno, a možda i najvažnije, nametanje pravila ima daleko šire posledice. Nemoguće je mučiti čitavu populaciju. Međutim, na pravilima zasnovana kontrola može se uspešno vršiti nad ćelom populacijom. Kontrola čitave populacije zasniva se na sposobnosti nadziranja populacije na regularnoj osnovi. Međutim, moć i nad­zor nisu, po Fukoovom gledištu, deo jedinstvenog sveobuhvatnog sistema moći, već se vrše u čitavom nizu naizgled nezavisnih lo­kalnih okruženja. Tako postoji čitav niz tačaka u kojima se moć i nadzor vrše nad ljudima. Ali, upravo zbog te mikroperspektive vršenja moći, Fuko je smatrao da na svakoj toj tački postoji šansa za nastanak opozicije i otpora sistemu vršenja moći. Otpor, prema tome, može da nastane u svakoj od tih mikrosredina.

Instrumenti nadziranja i kontrole. Tri osnovna instrumen­ta stoje na raspolaganju onima koji kontrolišu i nadziru popu­laciju. Prvi je hijerarhijsko nadziranje ili sposobnost službeni­ka na vrhu organizacije da jednim pogledom nadziru sve ono što se nalazi pod njihovom kontrolom. U tom kontekstu treba posmatrati Fukoovu čuvenu raspravu o panoptikonu. Panopti-kon je struktura koja nekome na vlasti ili na značajnom polo­žaju (na primer, zatvorskom čuvaru) omogućuje potpun nadzor nad grupom ljudi (u ovom slučaju, zatvorenicima). Panoptikon može imati oblik tvrđave (kule) oko koje se nalaze ćelije pore­dane ukrug. Takav raspored stražaru omogućuje potpuni nad­zor nad svim zatvorenicima i svim onim što oni rade. Ta pozicija stražaru omogućuje ogromnu moć, čak iako nije prisutan u kuli ili ako uopšte ne posmatra šta se dešava u ćelijama. Razlog tome je to što zatvorenici ne mogu da vide da li u kuli nekoga ima ili nema i, prema tome, ne mogu da znaju da li ih neko gleda ili ne. Stražar možda sve vreme čita novine ili gleda TV program; zatvorenici to ne mogu da znaju. Međutim, zbog stalno prisutne mogućnosti da ih neko nadgleda, oni će se najverovatnije po­našati onako kako se to od njih očekuje, čak iako stražar nije u kuli. Stražari ne moraju ništa da rade; zatvorenici će kontrolisati

Hijerarhijsko nadziranje - sposobnost službenika na vrhu organizacije da jednim pogledom nadziru sve podređene.

Panoptikon - struktura koja nekome na vlasti ili na značajnom položaju (na primer, zatvorskom čuvaru) omogućuje potpun nadzor nad grupom ljudi (na primer, zatvorenicima).

3 4 8 DŽ0RD2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

sami sebe zato što se boje da bi stražari mogli da ih posmatraju. Panoptikon i njegove varijacije predstavljaju suštinu onoga što Fuko naziva disciplinujućim društvom.

Koncept panoptikona Fuko proširuje na celo društvo. On smatra da postoje mnoga mesta i mnogi načini na koje kontrolori mogu da nas nadziru, te da to rezultira ponašanjem u kome mi sami sebe kontrolišemo i sami sebe sprečavamo da uradimo ono što bi nam, ako bi nas neko video, natovarilo nevolju za vrat. Uz­mimo primer računara. Postoje različiti načini na koje je moguće nadzirati naše pretraživanje po Internetu. Budući da smo toga sve-sni, mi počinjemo da nadziremo sami sebe i suzdržavamo se da posetimo one sajtove zbog kojih bi neko mogao da nas opomene (na primer, sajtove s pornografskim sadržajem). Recimo, dok smo na radnom mestu možemo doći u iskušenje da obavimo manju kupovinu tako što ćemo se ulogovati na neku Internet stranicu na kojoj je moguće kupovati kreditnom karticom. Ipak, nećemo to uraditi jer smatramo da postoji mogućnost da upravnik nadzire upotrebu računara i da zna koje stranice smo posetili.

Panoptikon je poseban primer hijerarhijske moći onih koji se nalaze na službenim, visokorangiranim položajima, a koji su u poziciji da neprekidno nadziru podređene. Oni takođe inici­raju i kontrolišu nove tehnologije, poput onih koje se vezuju za Internet i koje nadziru sve što podređeni u hijerarhiji rade. Još uopštenije rečeno, hijerarhijsko nadziranje podrazumeva sposob­nost nadređenih da jednim pogledom nadziru podređene.

Drugi instrument disciplinujuće moći jeste sposobnost da se donose normalizujući sudovi i kazne one koji ih ne poštuju. Oni koji su na vlasti mogu da odlučuju šta je normalno, a šta nenormalno za veliki broj oblasti. Ko god prekrši norme koje su sadržane u normalizujućim sudovima, smatra se nenormalnim i podložan je kazni koju izvršavaju službenici ili njihovi pomoć­nici. Na primer, službenik može da se usmeri na vreme i donese

Disciplinujuće društvo - društvo koje vrši sveobuhvatnu (totalnu) kontrolu nad ljudima.

Normalizujući sudovi - oni koji su na vlasti mogu da odlučuju šta je normal­no, a šta nenormalno u velikom broju oblasti. Ko god prekrši norme koje su sadržane u normalizujućim sudovima, smatra se nenormalnim i može biti kažnjen od strane službenika ili njihovih pomoćnika.

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 3 4 9

normalizujući sud o tome ko je zakasnio, ili može da se usmeri na ponašanje i kazni one koji se ne ponašaju onako kako se to od njih očekuje. Recimo, profesori na početku studiranja oba-veštavaju brucoše da je normalno da dolaze na predavanja i pra­te šta se na njima dešava s pažnjom i razumevanjem. Takode ih obaveštavaju da ne smeju da prepisuju na testovima. Nepažljivi studenti se kažnjavaju. Kao i oni koji prepisuju.

Konačno, službenici koriste ispitivanje kao način nadziranja potčinjenih i donošenja sudova o tome šta oni rade. (U njega su uključena dva već pomenuta metoda - hijerarhijsko nadziranje i donošenje normalizujućih sudova.) Ispitivanju pribegavaju oni koji su na visokim položajima, a da bi ono bilo moguće neop­hodno je da bude zasnovano na normalizujućim sudovima koji kazuju šta treba da radite da biste zadovoljili kriterijume normal-nosti. Ispitivanje obično povezujemo sa školom, ali ono se sreće i u mnogim drugim ustanovama, kao što su na primer ordinacije psihijatara, doktora i ostalih koji su zaposleni u bolnicama i dru­gim radnim okruženjima.

Razvoj disciplinujuće moći. Fukoova glavna opservacija jeste da se usled stvaranja novih i boljih metoda disciplinujuće moći, kapacitet za kažnjavanje ljudi uvećao, a ne umanjio. Možda je mu­čenje bilo okrutno, ali ono je bilo ograničeno na trenutak muče­nja. Disciplinujuća moć, koju smo detaljnije analizirali u prethod­nim odeljcima, pogađa nas sve vreme i u svim okolnostima. Neko nas neprekidno posmatra, prosuđuje i procenjuje. Ako prekršimo norme definisane normalizujućim sudovima bićemo kažnjeni. Stoga se, smatra Fuko, ne može reći da je došlo do liberalizacije i humanizacije procesa kažnjavanja. Pre se može reći da je ono po­stalo sveobuhvatnije i podmuklije nego što je bilo nekada.

Odbacujući jednu grand-teoriju Fuko je, izgleda, zamenju-je drugom. To je tačno samo u izvesnoj meri. Fuko jeste stva­rao grand-teorije, ali na jedan oprezniji i drugačiji način od mo­dernista. Na primer, dok bi modernista različite promene koje

Ispitivanje - način nadziranja potčinjenih i donošenja sudova o tome šta oni rade. Ispitivanje podrazumeva i hijerarhijsko nadziranje i davanje nor­malizujućih sudova. Pribegavaju mu oni koji su na visokim položajima i koji donose normalizujuće sudove o tome šta je prihvatljivo a šta ne­prihvatljivo ponašanje.

350 D20RD2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

pogađa ju delove društva video na jedan prilično uniforman na­čin, Fuko piše kako novi oblik discipline (koji nastaje iz novih oblika nadziranja) prožima društvo na nejednak način - neke delove društva pogađa , a neke ne, odnosno jedne delove društva pogađa u j e d n o m , a druge delove u d r u g o m trenutku. O t u d a , umesto da ponudi teorijski koncept nalik Veberovom gvozde­n o m kavezu, Fuko stvara j ednu teoriju po kojoj postoje mnogi centri discipline unutar sveta u ko jem je neko okruženje manje ili više pogođeno širenjem disciplinujućeg društva. Koncept ko­j im to objašnjava, Fuko naziva zatvorski arhipelag. To je svet koji se sastoji od različitih ostrva discipline unutar velikog mora u k o m e je disciplina manje ili više odsutna.

Mišel Fuko Biografska skica

Među Fukoovim poslednjim radovima nalazi se trilogija po­svećena seksu: Istorija seksualnosti (1976), Briga za sebe (1984)

i Upotreba zadovoljstva (1984). Ti rado­vi odražavaju Fukoovu životnu opsesiju seksom. Čini se da je dobar deo Fukoo-vog života definisan tom opsesijom, po­sebno njegovom homoseksualnošću i sa-domazohizmom. Tokom boravka u San Francisku, 1975. godine, Fuko je posetio

homoseksualnu zajednicu koja je u to vreme cvetala u gradu. Koliko se zna, Fukoa je najviše privlačio bezlični seks (u kome ne znate sasvim jasno ko je osoba s kojom imate seksualni od­nos) koji je bio veoma popularan u ozloglašenim kupatilima tog vremena. Njegovo prisustvo na tim mestima, kao i aktivnosti koje su se na njima upražnjavale, bile su deo Fukoovog život­nog interesa za „pokoravajuće, neizrecivo, čudno i neprirodno,

Zatvorski arhipelag - slika društva koja proizilazi iz ideje da disciplina pro­žima društvo na nejednak način. To znači da ona pogađa neke delove društva, a neke ne, ili da neke delove društva pogađa u jednom, a druge delove u drugom trenutku. Tako nastaju brojni centri discipline unutar sveta u kojem je neko okruženje manje ili više pogođeno širenjem disci­plinskog društva.

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 351

šokantno i ekstatično". Drugim recima, u svom životu (i u svom radu) Fuko se istinski interesovao za „granična isku­stva" (u kojima bi ljudi, uključujući i njega samog, namerno naprezali svoj um i telo do tačke lomljenja). Jedno od takvih iskustava bile su i bezlične sadomazohističke aktivnosti koje su se dešavale u kupatilima San Franciska. Fuko je verovao da je samo prolaskom kroz granično iskustvo moguće steći velike lične i intelektualne inspiracije i otkrovenja. Fuko je seks vezivao za granična iskustva. I jedno i drugo vezi­vao je za gledište o smrti: „Mislim da je vrsta zadovoljstva koja me interesuje realno zadovoljstvo, a ono bi moglo da izgleda tako samo ako je dovoljno duboko, intenzivno i savladujuće da ne mogu da ga preživim. Potpuno, totalno zadovoljstvo je, po meni, vezano za smrt". Cak i u jesen 1983. godine, kada je već bio svestan da boluje od side i kada se znalo da od nje u najve­ćem broju obolevaju homoseksualci, vratio se nazad u svet be­zličnog seksa u kupatilima San Franciska. Oni koji su ga pozna­vali kažu da je sidu shvatao veoma ozbiljno. Kada je otišao u San Francisko poslednji put, shvatio ju je kao granično iskustvo. Fuko je takođe prošao kroz granično iskustvo u koti Zabriski u Dolini smrti, u proleće 1975. godine. Tamo je po prvi put probao LSD. Droga je gurnula njegovu svest do samih granica: „Nebo je eksplodiralo, a zvezde su padale po meni. Znam da to nije moglo da se dešava, ali to je bilo istina". Sa suzama koje su mu klizile niz lice, Fuko je rekao: „Veoma sam srećan. Večeras sam došao do nove perspektive o sopstvenoj ličnosti. Sada razu-mem sopstvenu seksualnost. Moramo ponovo da idemo kući".

Koreni disciplinujućeg društva nalaze se u zatvoru. Ali teo­rije, prakse i tehnologije razvijene u njemu, po Fukoovom mi­šljenju, šire se i na mnoge druge oblasti društva - škole, bolnice, kasarne, itd. Otuda, sve više oblasti društva počinje da liči na za­tvor. Tako nastaje zatvorski arhipelag, tj. zatvorsko društvo. Taj koncept je od suštinske važnosti za Fukoovu grand-teoriju o pro-menljivoj prirodi upravljanja i njegovoj sve većoj prisutnosti.

Mikrofizika moći. Još jedan aspekt Fukoove grand-teorije razlikuje je od grand-teorije modernista: Fuko je imao razume-vanja za opozicione sile unutar svakog od tih okruženja, kao i za opozicione sile koje rade protiv celokupnog tog procesa. Postoji

3 5 2 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

bezbroj tačaka konfrontacije, opozicije i otpora. Zbog neprekid­nih kontrola i testiranja, ta okruženja i celokupan proces nepre­kidno se nalaze u procesu sporenja i preoblikovanja. To je još jedan razlog zbog kojeg ta okruženja nije moguće razumeti kao gvozdene kaveze. Neprekidno sukobljavanje menja te strukture na kontinuiranoj osnovi. Fukoov interes za te procese deo je nje­govog interesa za ono što on naziva mikrofizika moći.

Ostale Fuko ove grand-teorije

Ludilo i civilizacija. Kod Fukoa se grand-teorija ne nasluću­je samo u knjizi Nadzirati i kažnjavati, već i u njegovim drugim radovima. U jednoj od svojih najznačajnijih knjiga Istorija ludila (1961), Fuko istražuje istoriju odnosa između ludila i psihijatrije. Slično kao i u analizi sve humanijeg tretmana kriminalaca, Fuko kritikuje modernu grand-teoriju koja tvrdi da je razvoj psihija­trije i porast broja psihijatrijskih ustanova u poslednjih nekoliko decenija doveo do unapređenja naučnog, medicinskog i huma­nog tretmana ludih. Umesto toga, on tvrdi da je došlo do pora­sta sposobnosti zdravih da razdvoje lude od ostatka populacije i da nad njima vrše represiju (što dovodi u pitanje samo razume­vanje mentalne bolesti). Pišući tokom 1960-ih godina, Fuko je očigledno imao na umu sve veći broj bolnica i institucija u koje su se slali mentalno bolesni i u kojima su ljudi često tretirani na ponižavajući način. On je takođe imao na umu kontrolu koju psihijatri, psiholozi i ostali lekari koji se bave mentalnim zdrav­ljem imaju nad ljudima koji imaju psihološke probleme. Suština njegovog argumenta je u tome da lekari koriste svoja zapažanja o stanju bolesnih kao osnovu za vrednosne i moralne sudove koje upotrebljavaju da bi kontrolisali čitavu populaciju.

Fuko smatra da od kraja 1960-tih godina prisustvujemo deinstitucionalizaciji mentalno bolesnih. Mnoge psihijatrijske

Mikrofizika moći - koncept po kome moć postoji na mikronivou i uključuje radnje kojima se ona vrši kao i radnje kojima se dovodi u pitanje (spori).

Deinstitucionalizacija - proces (otpočeo 1960-ih godina a omogućen novim načinima lečenja) tokom kojeg je veliki broj psihijatrijskih ustanova za­tvoren a većina pacijenata puštena na slobodu i time prepuštena sami­ma sebi, na milost i nemilost društva.

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 3 5 3

institucije su zatvorene, a mnogi oblici ugnjetavanja koji su po­stojali tokom 1960-ih su nestali. Međutim, sve je to zamenjeno novim oblicima ugnjetavanja. Recimo, mnogi mentalno oboleli ljudi bili su pušteni na slobodu, gde su uskoro postali ono što danas nazivamo beskućnicima ili uličarima. Drugo, mnogi od onih koji su pušteni iz mentalnih ustanova ili, zahvaljujući de­institucionalizaciji, nikada tamo nisu ni stigli, primorani su da uzimaju teške psihotropičke droge koje nad njima uspostavljaju mentalnu i fizičku kontrolu. Konačno, kao što je Fuko predvi­đao, mnogi od onih koji su mentalno bolesni (i mnogi drugi koji to nisu) prisiljeni su da prosuđuju sebe i svoje mentalno stanje. Iz više razloga, takva internalizovana kontrola predstavlja najre-presivniji oblik kontrole. Na primer, svaki pojedinac ima bolji pristup svojim najdubljim osećanjima i mislima od drugih ljudi, uključujući tu i psihijatare. Takođe, dok psihijatri samo povre­meno mogu da donose negativne sudove, pojedinci su sposob­ni da neprekidno prosuđuju sami sebe. Sve u svemu, u knjizi Istorija ludila pronalazimo isti obrazac kao i u knjizi Nadzirati i kažnjavati - kritiku moderne grand-teorije i pokušaj (verovatno nesvestan) da se ona zameni postmodernom grand-teorijom.

Grand-teorija seksualnosti. Nešto drugačiji obrazac pojavljuje se u Fukoovim poslednjim radovima o seksualnosti. Istorija seksu­alnosti kritikuje modernu grand-teoriju po kojoj je viktorijanizam doveo do represije seksualnosti, pogotovo do represije diskursa o seksualnosti. Ne sporeći da je društvena elita sprečavala upražnja-vanje seksa, Fuko zauzima obrnut stav po pitanju diskursa seksu­alnosti. Nasuprot opšteprihvaćenom mišljenju da je konzervativi­zam viktorijanskog doba potiskivao seksualnost, on tvrdi kako je u periodu viktorijanizma došlo do eksplozije diskursa o seksualnosti: u društvu je počelo mnogo više da se priča o seksu. Došlo je do po­većanog broja analiza, procena, klasifikacija, specifikacija i uzroč­nih i kvantitativnih studija o seksualnosti. Još jednom se čini da je Fuko kritikovao jedan grand-narativ, a na njegovo mesto stavljao drugi. Međutim, dok je u prethodnim slučajevima moderna pozi­cija naglašavala veću slobodu, a Fukoova pozicija veće ograničenje, u ovom slučaju moderna pozicija naglasila je veću represiju, a Fuko veću slobodu (diskursa o seksualnosti).

3 5 4 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENl

Iako je tvrdio da je diskurs o seksualnosti bio slobodniji, Fuko je tu slobodu video u funkciji odlučnijih pokušaja da se kontroliše seksualnost, a time i populacija. To je takode dovelo do većeg otpora na mikronivou. Recimo, umesto pokušaja da kontroliše smrt, društvo se u 18. veku preusmerilo na pokušaj da kontroliše život, pogotovo seksualne odnose. Postojala su dva načina za to. Prvo, društvo je pokušavalo da kontroliše pojedinca disciplinujući njegovo telo, pogotovo njegove seksualne aktivno­sti. Drugo, društvo je pokušavalo da kontroliše populaciju kao celinu, tako što je nastojalo da kontroliše i reguliše rast popula­cije, njeno zdravlje, životni vek, itd. Kontrolišući seks, društvo je kontrolisalo i pojedince i ljude kao vrstu. Iako je Fukoa brinula takva vrsta represije, on je video nadu u telima, seksualnosti i zadovoljstvu. Verovao je da kroz njih ljudi mogu da prevazidu pokušaje kontrole ne samo svoje seksualnosti, već i svojih života.

Uprkos odbacivanju moderne grand-teorije o sve većoj re­presiji seksualnosti, u Fukoovom radu pojavljuju se obrisi neko­liko grand-teorija.

POSTMODERNOST KAO SAZREVANJE MODERNOSTI

Iako je Zigmunt Bauman najviše pisao o modernom druš­tvu, u njegovoj teoriji nalazimo obilje značajnih uvida u struk­turu postmodernog društva. Bauman se takode bavio mnogim pitanjima savremene sociologije, kao i pitanjem kako bi postmo-derna sociologija i sociologija postmodernosti mogle izgledati. (Videti okvir: Postmoderna sociologija; sociologija postmoder­nosti.) U zavisnosti od toga koji aspekt njegovog rada želimo da naglasimo, o njemu možemo da razmišljamo kao o modernom (glava 5) ili kao o postmodernom socijalnom teoretičaru. Ovde ćemo se baviti Baumanovim postmodernizmom.

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 3 5 5

Ključni koncept Postmoderna sociologija; sociologija postmodernosti

Uprkos svojim simpatijama za postmodernu sociologiju, Bau­man se načelno suprotstavlja njenom razvoju. Jedan od ra­zloga za to jeste strah da bi radikalno drugačija postmoder-na sociologija mogla da napusti formativna pitanja koja čine osnove sociologije kao discipline. Bauman se takođe suprot­stavlja postmodernoj sociologiji zbog toga što bi ona po svojoj prirodi trabalo da bude u saglasju s kulturom postmodernosti. Budući da je postmoderna kultura veoma različita od moder­ne kulture i postmoderna sociologija trebalo bi da bude veoma različita od moderne sociologije. Na primer, razlika između ra­cionalne moderne kulture i neracionalne postmoderne kulture odrazila bi se u različitim sociologijama. Bauman nije spreman za neracionalnu sociologiju; on želi sociologiju koja se nalazi u kontinuitetu sa svojim izvorima. Bauman smatra da bi, zapravo, trebalo da razvijemo sociolo­giju postmodernosti. Dok se postmoderna sociologija oštro razilazi s modernom sociologijom, sociologija postmodernosti održava kontinuitet s modernom sociologijom tako što se, re­cimo, i dalje odlikuje racionalnim i sistematskim diskursom i pokušajima da razvije model postmodernog društva. Iako se nadovezuje na modernu sociologiju, sociologija postmoderno­sti prihvata postmoderno društvo kao poseban i jedinstven tip društva, a ne kao aberaciju od modernog društva. Bauman formuliše nekoliko glavnih načela sociološke teorije postmodernosti. To su sledeća načela:

1. Postmoderni svet je složen i nepredvidiv. 2. Postmoderni svet je složen, jer mu nedostaje centralna orga­

nizacija koja definiše ciljeve. On sadrži veliki broj velikih i

Postmoderna sociologija - sociologija koja se nalazi pod snažnim uticajem postmodernih ideja i koja prihvata neracionalan pristup proučavanju društva.

Sociologija postmodernosti - sociologija koja održava kontinuitet s moder­nom sociologijom tako što se i dalje odlikuje racionalnim i sistematskim diskursom i pokušajem da razvije model postmodernog sveta. Međutim, sociologija postmodernosti prihvata postmoderno društvo kao poseban i jedinstven tip društva, a ne kao skretanje od modernog društva.

3 5 6 DZORDZ RiCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

malih organizacija i aktera koji su orijentisani na pojedinač­ne ciljeve. Ni jedan od tih aktera nije dovoljno velik da pod­vrgne ili kontroliše drugog, a svaki je dovoljno jak i može se odupreti kontroli od strane onog drugog. Iako akteri mogu delimično da zavise jedan od drugog, priroda te zavisnosti ne može da se uspostavi na jedno duže vreme, što rezultira velikom autonomijom aktera.

3. Iako su na unutrašnjem planu akteri dobro organizovani i uređeni, kada deluju u spoljnom svetu oni se nalaze u areni koja izgleda kao prostor u kome vlada haos i hronična in-determinantnost i ambivalencija. Spoljni svet je teritorija u kojoj vladaju rivalstvo i protivrečna značenja. Različita sta­nja postmodernog sveta izgledaju podjednako kontingentna (nepredvidiva, indeterminisana, puna slučajnosti). Drugim recima, ni jedno dato stanje nema nepobitan razlog zbog koga bi trebalo da postoji, što znači da bi moglo da izgleda drugačije ako bi se drugi akteri ponašali drugačije. Akteri moraju biti svesni činjenice da ono što rade utiče na svet u kojem se nalaze i u kojem deluju.

4. Egzistencijalna situacija aktera veoma je fluidna. Identitet aktera treba da se neprekidno samokonstituiše, uglavnom preko učenja na greškama uz puno nagađanja i naslućiva-nja. Identitet se neprekidno menja, iako se ne razvija ni u jednom jasno definisanom pravcu. U svakom datom vre­menskom trenutku stvaranje (konstituisanje) identiteta po-drazumeva rastvaranje nekih postojećih elemenata i priku­pljanje novih elemenata.

5. Jedino što je konstantno u svemu tome jeste telo. Ali, treba primetiti da i tu akteri posvećuju neprekidnu pažnju kulti­vaciji tela. Ljudi se bave čitavim nizom samokontrolišućih i samounapređujućih aktivnosti (džogiranje, odlazak u te-retanu, držanje dijete) koje bi prezreli kada bi im bile na­metnute spolja. Te aktivnosti vide se kao proizvod ljudske slobode, a ne kao proizvod nečijeg nametanja. Najopštije rečeno, može se tvrditi kako akteri nisu prisiljeni, već pre zavedeni da rade ono što rade.

6. U nedostatku unapred smišljenog životnog projekta, akteri­ma je potreban skup orijentacionih tačaka koji će ih voditi kroz život. To im omogućuju različiti drugi akteri (realni ili

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 3 5 7

zamišljeni). Akteri imaju slobodu da im se obrate za pomoć ili da ne prihvate njihove usluge.

7. Pristup resursima razlikuje se medu akterima u zavisnosti od količine resursa koje već imaju na raspolaganju. Najvaž­niji resurs je znanje. Oni koji imaju više znanja mogu da biraju između šireg skupa obrazaca delanja. Varijacije u slo­bodi izbora resursa predstavljaju osnovu društvenog položa­ja i društvene nejednakosti u postmodernom svetu. Znanje je takode glavni ulog u bilo kakvoj vrsti sukoba koji ima za konačni cilj preraspodelu resursa. Naglasak na znanju i či­njenica da je informacija ključni resurs još više unapređuje, ojačava i učvršćuje status eksperata.

Da li se učimo da živimo sa ambivalencijom?

Ambivalencija (dvoznačnost, dvosmislenost) osoben je proi­zvod modernosti, ali postmodernizam nudi mogućnost da preva-ziđemo taj problem, tako što ćemo jednostavno prihvatiti ambi-valenciju i naučiti da živimo s njom. Zapravo, Bauman definiše postmodernost kao suprotnost modernosti i njenoj potrebi da eliminiše ambivalenciju. Umesto da je eliminiše, postmoderni­zam život s ambivalencijom čini podnošljivijim. Međutim, čak i da uspešno nauči da živi s ambivalencijom i time je eliminiše kao izvor problema (što nikada nije sigurno), postmodernizam stva­ra čitav niz drugih problema. Bauman zaključuje da postmoder­nost može ljudima da stvori nerešive probleme, ali i da ih veoma usreći; ona otvara nove mogućnosti i nove opasnosti. Potrebno je da se primeti da postmodernisti imaju daleko pesimističniji pogled na postmoderno društvo. Uz postmodernizam vezuje se varvarizam (na primer, etničko čišćenje u bivšoj Jugoslaviji).

Umesto da pokuša da eliminiše ambivalenciju, postmoder­nost prihvata neuređenost sveta; ona ne želi da od njega napra­vi uređen svet. Na primer, postmoderno društvo je spremno da prihvati stranca. Načelno, to je jedno tolerantnije društvo, druš­tvo koje toleriše razlike. Međutim, razlike donose sobom još više dvosmislenosti i neizvesnosti. Otuda je život u postmodernom društvu osuđen da bude još neizvesniji od života u modernom društvu, a oni koji žive u njemu moraju imati jake nerve.

3 5 8 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Ambivalencija i postmodernost. Iako Bauman načelno daje prednost postmodernosti u odnosu na modernost, on sam je, što je sasvim za očekivati, ambivalentan po tom pitanju. Bauman tvrdi da postoji jedna zajednička karakteristika postmodernosti i moderno­sti - to je strah od praznine. Postmodernost nije uspela da eliminiše taj strah, ali je uspela da ga privatizuje. Stoga, pojedincima koji žive u postmodernom društvu preostaje samo da pokušaju samostalno da uteknu tim strahovima. Otuda ne iznenađuje to što sve veći broj pojedinaca želi da pripada zajednicama, jer u njima vide zaklon od strahova koji karakterišu postmoderno društvo puno ambivalenci­ja. Međutim, to otvara mogućnost sukoba između zajednica. Bau­man je zabrinut zbog tih neprijateljstava i smatra da je potrebno da ih zaustavimo tako što ćemo razvijati solidarnost.

Dok moderno društvo pokušava da eliminiše posebne zajed­nice i asimilizuje ih u celinu, postmodernost može da se razume kao sazrevanje zajednice. Mišel (Majki) Mafezoli opisao je postmo­dernost kao doba neotribalizma, ili doba novih plemena. Ta nova plemena i zajednice postali su pribežišta za strance, ali i za čitav niz etničkih, religioznih i političkih grupa. Ono što je veoma važno je­ste to da društvo toleriše te zajednice i njihove grupe. Oni koji žive u postmodernom svetu prevazišli su hibris modernosti, pa je stoga malo verovatno da će biti okrutni prema drugima (i drugačijima) i da će imati potrebu da ih ponize. Međutim, što se Baumana tiče, to nije dovoljno. Potrebno je da svaka od ovih zajednica uživa po­štovanje drugih zajednica, kao i društva u celini.

Iako postmodernost nudi okvir za prevazilaženje ambivalenci-je, u postmodernom društvu ambivalencija nikada ne može u pot­punosti da iščezne. Nezadovoljstvo koje stvara ambivalencija i dalje je široko rasprostranjeno, ali postmoderna država više ne oseća po­trebu da kontroliše to nezadovoljstvo. Umesto toga, rasprostranje­na ambivalencija može da se iskoristi za reprodukciju društva.

Međutim, tolerancija u postmodernizmu ne vodi nužno do solidarnosti. S obzirom na to da se u postmodernom društvu ljudi ne brinu dovoljno jedni za druge, već su previše okupirani zabavom i samima sobom, lako može doći do masovnih izliva okrutnosti.

Neotribalizam - postmoderno kretanje ka stvaranju čiravog niza zajednica koje predstavljaju pribežišta za strance, odnosno niz religioznih, etnič­kih i političkih grupa.

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 3 5 9

Život u postmodernom društvu nije lak. To je život bez jas­nih izbora, prepun strategija koje se uvek mogu dovesti u pita­nje. Međutim, jedna stvar je u postmodernom svetu jasna: kon-zumerizam i sloboda koji se s njim povezuju ne mogu zadovoljiti ljude koji u njemu žive. Paradoks je u sledećem: postmoderno društvo je iznad svega potrošačko društvo; ipak, ono ne odgova­ra našim potrebama. Tu ideju je detaljnije razradio Zan Bodrijar s kojim se srećemo kasnije u ovoj glavi.

Postmoderna etika

Bauman je zainteresovan za status etičkog koda u postmoder­nom dobu. Taj kod je u suprotnosti s idejom koherentnog skupa pravila kojima svaki moralni pojedinac mora da se podvrgava. Stari etički sistem nije adekvatan za postmoderno društvo. To otvara mo­gućnost za jedno potpuno novo razumevanje moralnog ponašanja. Očekivano, Bauman smatra da postmodernost nudi šansu i u obla­sti etike. Ona može doneti renesansu morala, ali i njegov sumrak.

Jasno je da postmoderna etika mora da odbaci mnogo toga što predstavlja sastavni deo moderne etike. Ona mora da odbaci koncepte kao što su prisilna normativna regulacija i potragu za stvarima kao što su temelji, univerzalnost i apsolutno. Takode, neophodno je da se odbaci potraga modernosti za neambivalen-tnim i neprotivrečnim etičkim kodom. Ipak, to ne znači da ve­lika etička pitanja u postmodernosti gube svoj značaj. Čak i u postmodernom svetu suočavamo se sa pitanjima ljudskih prava, društvene pravde, sukoba između mirne saradnje i pojedinačnog „samopotvrđivanja", i konfrontacije između individualnog po­našanja i kolektivnog bogatstva. Ti problemi opstaju, ali njiho­vom rešavanju sada mora da se priđe na drugačiji način.

Moralni kod, posmatran iz potmodernističke perspektive, pun je ambivalencija i protivrečnosti. Evo kako postmoderna te­orija vidi neka od moralnih pitanja:

1. Ljudi nisu ni dobri ni loši, već moralno ambivalentni. Ne­moguće je naći logično koherentan etički kod koji bi iza­šao na kraj s takvom moralnom ambivalencijom.

3 6 0 DŽORD2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

2. Moralni fenomeni nisu ni regularni, ni ponavljajući. Ni­jedan etički kod nije u stanju da se bavi moralnim feno­menima na jedan iscrpan način, tj. nije u stanju da ih potpuno objasni, pozivajući se isključivo na sopstveni skup vrednosti.

3. Moralnost je inherentno pretrpana protivrečnostima koje ne mogu da se prevazidu i sukobima koji ne mogu da se rese.

4. Ne postoji univerzalna moralnost. 5. S racionalne tačke gledišta, moralnost jeste, i uvek će

ostati, iracionalna. 6. Budući da Bauman odbacuje prisilne etičke sisteme koji

proističu iz društva kao celine, on se zalaže za jedan etički sistem koji izvire iz sebe samog. On je zasnovan na ideji da jedan treba da bude za Drugog pre nego što se nade u prilici da bude sa Drugim.

7. Iako postmoderni moral odbacuje moderni prisilni oblik morala, on ne prihvata ideju da je sve moguće - što je ideja potpunog relativizma. Medu idejama koje su od ključnog značaja za postmodernu etičku orijentaciju na­lazi se i gledište da bi se svet raspao ako ne bi bilo naci­onalnih država (i plemena), te da će se autonomno sop-stvo konačno emancipovati, a moralno sopstvo konačno ustati protiv inherentne i neizbežne ambivalencije.

Nerazrešive moralne dileme. Uprkos ovim idejama, ni Bau­man, ni postmodernizam nisu u stanju da ponude jedan novi etički kod koji bi zamenio moderni etički kod. Kao rezultat toga, osuđeni smo da živimo sa nerazrešivim moralnim dilemama. Bez sveobuhvatnog etičkog koda, ljudima ostaju samo sopstvene individualne moralnosti. Uzimajući u obzir činjenicu da u da­našnjem svetu postoji bezbroj moralnih sistema, jedini konač­ni etički autoritet nalazi se u subjektivnosti pojedinaca. Izazov postmodernog sveta sastoji se u tome da se pokaže kako se može živeti moralno u odsustvu etičkog koda, a u prisustvu zbunjuju-ćeg skupa naizgled jednakih sistema moralnosti. Bez takvog sve­obuhvatnog koda, život u postmodernom svetu verovatno neće biti lakši, ali s raspadom represivnog i prisilnog etičkog koda

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 3 6 1

koji povezujemo sa modernošću moguće je da će barem postati moralniji. Bauman, u stvari, s modernim etičkim kodom pove­zuje najgnusnije zločine, kao što je holokaust. Ako ništa drugo, u postmodernosti ćemo biti sposobni da se suočimo s moralnim problemima direktno, bez maski i deformiteta koji su došli s modernim etičkim kodom.

Umesto prisilnog i deformišućeg etičkog koda moderne, nada se polaže u svest moralnog pojedinca, pogotovo u njegovu potrebu da bude za Drugog. Drugi podrazumeva odgovornost za moralno sopstvo. Biti za Drugog ne određuje šta je dobro, a šta loše. Do toga će se doći vremenom u odnosu sa Drugim. Moral­no sopstvo će se definisati u svetu u kome nema izvesnosti, gde nikada neće postojati jasna razdvajajuća linija između dobra i zla. Otuda, važno je šta radimo a šta ne radimo, ali to mora da se razradi u individualnoj svesti, a ne na nivou nekog kolektivnog moralnog koda. Na taj način Bauman usvaja postmodernu pozi­ciju izbegavajući da se preda relativizmu i nihilizmu. Bez obzira na to, postoji fundamentalna tenzija između bezuslovne potrebe da se bude za Drugog i diskontinuiteta i fragmentiranosti koje Bauman povezuje s postmodernom.

Postmoderno društvo istovremeno je društvo koje nudi veli­ku moralnu nadu i veliku ličnu zabrinutost: ljudi imaju potpuni moralni izbor, ali ne i uputstva koja bi im ponudio sveobuhvatni moralni kod koji je nekada obećavala moderna. Drugačije reče­no, moralnost je, kao i mnogo šta drugo u postmodernom svetu, postala privatizovana. Bez šireg etičkog sistema koji će voditi lju­de, etika za pojedince postaje stvar individualne odluke. U ta­kvoj odluci veliku ulogu igraju rizik i hronična neizvesnost. Pos­tmoderna može biti izvor naših problema, ali i naša šansa. Sta će biti od to dvoje, u ovom istorijskom trenutku nije moguće reći.

USPON POTROŠAČKOG DRUŠTVA, SMRT SIMBOLIČKE RAZMENE I RAST SIMULACIJA

Društvenog mislioca Zana Bodrijara najčešće vezujemo za postmodernu socijalnu teoriju, iako on lično nikada nije izjavio da pripada tom teorijskom pravcu. Bodrijar je bio radikalan ne

3 6 2 D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

samo po svojim idejama, već i po svom stilu pisanja, pogotovo u svojim kasnijim radovima. Kao i drugi postmodernisti, on odba­cuje ideju grand-teorije, a čini se da stil njegovih kasnijih rado­va - knjiga koje sadrže čitav niz naizgled nepovezanih aforizama - sprečava nastanak grand-teorije. Ipak, u njegovima radovima moguće je identifikovati nekoliko takvih teorija.

Od proizvođačkog do potrošačkog društva

U svojim ranim radovima Bodrijar se nalazio pod snažnim uticajem teorijske misli Karla Marksa i različitih grana neomar-ksističke teorije. Međutim, dok su se Marks i najveći deo neo-marksista bavili proizvodnjom, Bodrijar se usredsredio na poja­vu potrošačkog društva. Za nas je danas normalno da živimo u potrošačkom društvu, ali kao pisac koji je bio ispred svog vreme­na, Bodrijar je svoje prve radove o potrošačkom društvu napisao kasnih 1960-ih godina kada se ono nalazilo u svojoj najranijoj fazi i kada njegovo postojanje nije bilo baš tako očigledno.

Iako je Bodrijar kasnije raskinuo s marksističkom teorijom, njegova analiza potrošačkog društva nalazi se pod snažnim utica­jem te teorije. Na primer, uprkos usredsređenosti na potrošnju, on je preuzeo tradicionalnu marksističku poziciju koja najveći značaj dodeljuje proizvodnji. Drugim recima, proizvodne snage upravljaju svetom potrošnje i kontrolišu ga. Tako bi Bodrijar tvr­dio da Dženeral motors i Tojota kontrolišu potrošnju automo­bila isto kao što Majkrosoft kontroliše potrošnju kompjuterskih softvera. Bodrijar ne ide tako daleko u isticanju važnosti potroš­nje. Potrošačke snage (npr. reklamne agencije, tržni centri, Mek-donalds, Diznilend) igraju veoma važnu ulogu u potrošnji. Iako se ne mogu potpuno razdvojiti od proizvodnih snaga, ti entiteti su sami po sebi od presudne važnosti za oblast potrošnje. Među­tim, budući da još uvek nije raskrstio s marksizmom, Bodrijar u ranoj fazi svoje akademske karijere i osvita potrošačkog društva to još uvek nije mogao da vidi.

Potrošnja kao jezik. Bodrijar se takođe nalazio pod utica­jem lingvistike koja ga je navela da o potrošnji objekata razmišlja kao o jednoj vrsti jezika. Unutar tog jezika svakom potrošačkom

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 3 6 3

objektu dodeljen je neki znak. Recimo, na današnjem tržištu automobila, kupovina „ferarija" ili „hamera" predstavlja znak bogatstva i prestiža, dok kupovina rumunske „dačije", „opela astre" ili „fiata punta" koji se sklapaju u Kragujevcu, pokazuje da pripadate srednjoj klasi. Slično tome, odlazak na koncert Britni Spirs ili Džastina Timberlejka upućuje na to da ste mladi. Ali, ako odete u operu da gledate Madam Baterflaj, verovatno ste u srednjem životnom dobu, ako ne i malo stariji. U realnom smi­slu, kada kupimo automobil ili kartu za bioskopsku ili pozorišnu predstavu, mi više kupujemo znakove, a manje stvari koje za­dovoljavaju neku našu potrebu. Za Bodrijara, suština potrošnje nije u (materijalnim) proizvodima, već u znakovima, odnosno značenjima tih proizvoda.

Ali, kako mi znamo šta svi ti znakovi znače? Bodrijar objaš­njava da znakove možemo da protumačimo zbog toga što svi ra-zumemo kod i nalazimo se pod njegovom kontrolom. Kod je, u osnovi, sistem pravila koja nam omogućavaju da razumemo znakove i, što je još važnije, da razumemo u kakvoj su oni me­đusobnoj vezi. Sledstveno, kod nam omogućuje da razumemo značenje hamera" i „dačije" i, još važnije, činjenicu da „hamer" znači viši status od „dačije". Budući da svi razumemo kod i da se nalazimo pod njegovom kontrolom, svi razumemo značenja znakova i način na koji su oni povezani jedni s drugima. Potroš­nja je zasnovana na činjenici da će drugi ljudi razumeti značenja onoga što mi trošimo na isti način kao i mi sami.

To dovodi do zaključka da se svi mi, dok trošimo (kupu­jemo) dobra, nalazimo u procesu samodefinisanja. Kategorije dobara definišu kategorije ljudi. Ono što trošimo određuje naše mesto u društvenom poretku. Tako „ferari" omogućuje višu pozi­ciju na društvenoj lestvici, a „fiat punto" sklopljen u Kragujevcu, nižu. Osim toga, mi možemo da promenimo svoju poziciju na lestvici tako što ćemo početi da kupujemo drugačije proizvode. Recimo, ako želimo da se popnemo na stratifikacijskoj lestvici,

Kod - sistem pravila koji nam omogućava da razumemo znakove i, što je još važnije, da razumemo u kakvoj su oni međusobnoj vezi.

Samodefinisanje - dok trošimo dobra, nalazimo se u uprocesu samodefinisa­nja. Ono što trošimo određuje naše mesto u društvenom poretku. Ljudi su ono što kupuju i troše; oni time definišu sebe i time ih definišu drugi.

3 6 4 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

možemo da se zadužimo i, umesto „fiata punta", kupimo novog „renoa vel satis". Takva kupovina nam omogućuje da utičemo na naše kretanje kroz stratifikacijski sistem. Razume se, u tom kre­tanju postoje ograničenja. Mnogi znaju da bi mogli lako da pro­mene socijalnu poziciju kada bi kupili „ferari". Međutim, koliko god da se potrude, nikada neće biti u stanju da priušte sebi takav automobil. Stratifikacijski sistem, stoga, često deluje tako što drži ljude na njihovim pozicijama unutar sistema. Sve u svemu, u jednom veoma realnom smislu, ljudi su ono što kupuju i troše; oni time definišu sebe i time ih definišu drugi.

Motivacija za potrošnju otuda nije ono što mi često pret­postavljamo da jeste. Mi obično verujemo da se uzrok potrošnje nalazi u ljudskim potrebama.

Drugim recima, verujemo da različite stvari kupujemo zato što su nam one potrebne: hranu da bismo preživeli; odeću da nam bude toplo; automobile da bismo mogli da se prevezemo. Međutim, Bodrijar smatra da je takvo objašnjenje problematično iz više razloga. Kako potrebe mogu da objasne zašto neki od nas kupuju skupljeg „hamera" od jeftinije „dačije"? Oba vozila mogu da nas prevezu s jednog mesta na drugo mesto. Kako potrebe mogu da objasne neuobičajeno visok nivo potrošnje - hiperpo-trošnju - koja karakteriše današnji razvijeni svet? Mnogi od nas očigledno troše daleko više nego što im je potrebno; u mnogim slučajevima daleko više nego što će ikada moći da upotrebe.

Bodrijar odbacuje teoriju potreba, barem kada su u pitanju bogata društva. Umesto toga, on tvrdi da potrošnja može da se objasni konceptom razlike. Mi trošimo da bismo se razlikovali od drugih ljudi. Ono što trošimo i način na koji to trošimo defini-še te razlike. Kada kupite CD s operom Madam Baterflaj, to vas

Potrebe - sve ono što je ljudima neophodno da bi preživeli i funkcionisali na minimalnom nivou u savremenom svetu. Konceptom potreba često se objašnjava potrošnja.

Hiperpotrošnja - izuzetno visok stepen potrošnje koji postoji u savremenom svetu.

Razlika - koncept koji su postmodernisti koristili da bi dali alternativno objašnjenje potrošnje. Mi ne trošimo da bismo zadovoljili potrebe već da bismo se razlikovali od drugih. Ono što trošimo i način na koji to trošimo definiše razlike.

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 3 6 5

razlikuje od onih koji su kupili CD Cece Ražnatović ili Seke Alek-sić. Kada na ulici vidite čoveka kako čita Vreme, znate da on ima različit vrednosni sistem od onoga koji čita Kurir. Pošto su razli­ke nebrojene, nema kraja potrošnji; postoji beskonačan broj proi­zvoda koje možemo da kupimo da bismo se razlikovali od drugih. Otuda, potreba za razlikovanjem nikada ne može da se zadovolji; na kraju završavamo s neprekidnom životnom potrebom da se ra­zlikujemo od onih koji u društvu zauzimaju drugačiji položaj od nas. Trošenje dobara, zapravo, predstavlja oblik komunikacije. U toj komunikaciji, drugima prenosimo čitav niz poruka, uključu­jući i poruku kojoj grupi pripadamo. Drugi razumeju šta želimo da im „kažemo", jer prepoznaju kod i razumeju značenje znakova, to jest proizvoda koje smo kupili da bismo im poslali poruku.

Ali to nas vraća na pomenuto pitanje: kako znamo šta da kupimo da bismo se razlikovali? Jednostavno: uputstva za ku­povinu upisana su u kod; kada znamo kod, znamo šta treba da trošimo. To zapravo znači da kod ima mnogo veću funkciju od prostog informisanja našeg izbora - on kotroliše naš odabir. Mi možda smatramo da imamo neke potrebe, ali one su, u stvari, determinisane kodom. Nama je na kraju potrebno ono što in­formacija sadržana u kodu kaže da nam je potrebno. Pojedinač­ne potrebe postoje jer su neophodne da bi postojao kod.

Veoma je značajna i Bodrijarova tvrdnja da potrošnja nema puno veze s onim što mi konvencionalno doživljavamo kao real­nost. Kada kupimo big mek u Mekdonaldsu, mi ga ne kupuje­mo samo da bismo jeli, već i da bismo dobili ono što obedova-nje u Mekdonaldsu i konzumacija big meka simbolički kazuju o nama. Mi manje konzumirano hranu koja nas održava u životu, a više znakove koji nam pomažu da se razlikujemo od drugih (big mek, Mekdonalds). Trošeći u Mekdonaldsu, mi se razlikuje­mo od onih koji ručaju klot pasulj u nekom od „socijalističkih" ugostiteljskih restorana u kojem vam mleko i čaj služe u običnoj beloj šolji s plavim obrubom. I jedni i drugi razlikuju se od onih koji večeraju u nekom od luksuznih restorana hotela Hajat. Da­kle, posećujući ta mesta, mi ne trošimo hranu (realnu stvar), već znakove (dakle, nešto nerealno) koji se za njih vezuju, kao i kod koji ih definiše i kontroliše.

3 6 6 DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Bodrijar ističe još jednu stvar koja je od velike važnosti za društveno ponašanje. U društvu koje kontrolišu znakovi i kod, mi se mnogo više povezujemo s proizvodima i okruženjima u ko­jima se oni prodaju (pogotovo dok konzumiramo te proizvode) nego s ostalim ljudskim bićima. Sve više vremena provodimo u kupovini i trošenju proizvoda, umesto u odnosima s drugim lju­dima. Odnosi s proizvodima imaju tendenciju da zamene ljud­ske odnose. Ironija je u tome što mi te proizvode trošimo zbog našeg odnosa s drugim ljudima, tačnije zbog onoga što oni treba da kažu o nama drugim ljudima, a zapravo provodimo sve ma­nje vremena s tim ljudima. To se najjasnije vidi po okruženjima u kojima trošimo. U tim okruženjima, od nas se sve više zahte-va da sami sebe uslužimo (sami sipamo benzin, sami podignemo novac iz bankomata, sami odnesemo obrok za sto, sami vratimo tacnu i počistimo sto za kojim smo jeli itd), umesto da nas usluže živi ljudi. Čak i kada uđemo u odnos sa drugim ljudskim bićima, taj odnos je veoma nehuman, a zaposleni izgledaju kao automati koji nam se obraćaju na osnovu unapred pripremljenog uputstva za komunikaciju („Da li biste hteli i pitu od jabuka sa vašim Big Mekom", „Želim vam prijatan dan", „Vaš račun iznosi 2.345 di­nara" itd.) koje su naučili kada su konkurisali za posao. Recimo, u Mekdonaldsovim restoranima mi daleko više ulazimo u odnos s restoranom i proizvodima (uključujući i igračke koje se u njima reklamiraju) nego s ljudima koji tamo rade ili obeduju.

Od proizvodnje do potrošnje. U sve ovo smeštena je jedna grand-teorija. Najopštije rečeno, ona počiva na argumentu da se krećemo od društva u kome dominira proizvodnja ka društvu u kome dominira potrošnja. Preciznije rečeno, Bodrijar skicira pro-menu od društva u kome kapitalisti kontrolišu svoje radnike ka društvu u kome se kontrola preusmerava na potrošnju i potrošače. U ranim danima kapitalizma potrošači su uglavnom bili prepušte­ni sami sebi. Međutim, u poslednje vreme kapitalisti su shvatili da se potrošačima ne srne dozvoliti da sami odlučuju o tome da li će da troše, koliko će i na šta će da troše. Kapitalizmu sve više trebaju ljudi koji će sigurno kupovati kapitalističke proizvode, to jest ljudi koji će aktivno učestvovati u potrošačkom društvu. Kapitalističke korporacije (Mekdonalds, Ferari) moraju da ubede ljude da posta­nu aktivni i redovni potrošači njihovih proizvoda.

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 3 6 7

Gledano iz perspektive kapitalista, potrošači, kao i radnici, obavljaju jednu vrstu rada koji mora da se kontroliše. Odlazak u tržni centar i kupovina dobara i usluga predstavlja oblik rada isto kao i zašrafljivanje felni na točkovima automobila u nekoj automobilskoj fabrici. Ako potrošače posmatramo na takav na­čin, onda kapitalistima nije teško da o njima misle kao o grupi koja mora da se eksploatiše da bi se uvećao kapitalistički profit. To je bio, i još uvek jeste, način na koji kapitalisti razmišljaju o radnicima. Međutim, sada se takav način razmišljanja proši­rio i na potrošače. Potrošači moraju da se namame da kupuju proizvode koji im nisu neophodni ili proizvode za koje nemaju dovoljno novca ako se prethodno ne zaduže. Osim toga, kapi­talisti su zainteresovani da spreče društvenu revoluciju. Nekada su kapitalisti sprečavali proletarijat da se buni tako što su mu nametali teške uslove rada. Danas kapitalisti pretpostavljaju da potrošači neće stići da se pobune ako su neprekidno zauzeti ne samo potrošnjom dobara, već i zarađivanjem novca koji im je neophodan da bi priuštili sva ta dobra.

Smrt simboličke razmene i porast simulacije

U Bodrijarovom radu nailazimo na jednu još opštiju i, istorijski gledano, sveobuhvatniju grand-teoriju koja počiva na gledištu o razlikama između primitivnog i savremenog društva. Bodrijar tvrdi da primitivna društva, koja karakteriše simbolička razmena, ustupaju mesto savremenim društvima, koja su defini-sana simulacijama.

Simbolička razmena. Bodrijar simboličku razmenu defi-niše kao reverzibilan (povratan) proces davanja i uzimanja — ci­kličnu razmenu poklona i uzvratnih poklona. On hvali takav tip razmene, kao i primitivna društva u kojima se ona pojavljuje. Uzmimo, na primer, fenomen smrti kojim se Bodrijar bavio u studiji Simbolička razmena i smrt (1976). U primitivnim druš­tvima, razmena sa ljudima ne mora da se završi njihovom smrću. Ljudi nastavljaju proces razmene s mrtvima donoseći darove na

Simbolička razmena - povratan proces davanja i primanja; ciklična razmena poklona i uzvratnih poklona karakteristična za primitivna društva.

368 D 2 0 R D 2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

njihov grob, integrišući groblja u život zajednice i obavljajući pe­riodične rituale u kojima mrtvi zauzimaju važnu ulogu, a koji se često izvode baš na grobljima. Drugim recima, mrtvi su integri-sani u život primitivne zajednice. Nasuprot tome, u savremenim društvima mrtvi, njihovi grobovi i groblja razdvajaju se od ostat­ka društva. Iako tu i tamo može da se pronađe poneki dar kojim ljudi jedva pokazuju da se sećaju mrtvih (na primer, stavljanje cveća na grob), živi se uglavnom ne bave mnogo mrtvima. Jed­nom rečju, Bodrijar tvrdi da primitivna društva karakteriše sim­bolička razmena sa mrtvima, a da je takva vrsta razmene skoro potpuno nestala iz savremenog sveta.

Odnos prema smrti, za Bodrijara, ima simbolički značaj za ono što se dešava u čitavom društvu. Sledstveno, u oblasti privrede simbolička razmena zamenjena je ekonomskom razmenom. U pri­mitivnom društvu razmena dobara bila je striktno ograničena. Po­stojao je običaj davanja poklona i uzvratnih poklona, ali pojedinci bi jednom izmenjali poklone i time bi se ciklus koji se vezivao za jednu pojedinačnu razmenu okončao. Za razliku od toga, u savre-menom svetu - svetu ekonomske razmene - nema kraja razmeni dobara: nema kraja kupovini dobara za sebe i za druge. Zamisao je da se proces ekonomske razmene održava kroz potrošnju koja se nastavlja u nedogled. To naravno ima za cilj porast proizvodnje i, konačno, porast bogatstva onih koji kontrolišu proizvodnju.

Iz ove perspektive takode je moguće istraživati svet rada. U primitivnim društvima rad je podrazumevao simboličku razme­nu između radnika, sirovog materijala, oruđa itd. Na primer, rad­nici su uzimali od prirode (sirovi materijal), ali su takode vraćali prirodi (tako što su, na primer, sadili šume kako bi obnovili ono što je bilo uzeto). U savremenim društvima, radom dominira eko­nomska razmena. Sirovi materijal koji nalazimo u prirodi može da se kupi, ali nema puno smisla (osim ako ne postoji neka spoljna prisila) da kupac pokuša da obnovi ono što je uzeto iz prirode. Osim toga, u savremenom društvu radnik daje vlasniku radno vreme a zauzvrat dobija novac. Tu nema simboličke razmene izme­đu radnika i vlasnika. Staviše, u primitivnom društvu nije bilo vla­snika u savremenom smislu te reči; postojala je samo simbolička razmena između ljudi koji su bili uključeni u proces rada.

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 369

Simulacije. U vezi s tim, Bodrijar vidi preobražaj primitiv­nih društava koja se karakterišu istinskim kulturnim svetovima, kao što je simbolička razmena, u savremeni svet koji karakteriše nedostatak izvornosti, odnosno simulacija. Simulacije su lažne stvari. Bodrijar smatra da se savremeni svet sve više nalazi pod njihovom dominacijom. On takode smatra da je izvorni kultur­ni svet, onaj koji karakteriše simbolička razmena, pun opčara-nosti i magije. Međutim, tokom vremena društvo se raščaralo i razmagijalo. Simulacije koje karakterišu savremeni svet nemaju sposobnost da proizvedu magijom izazvano oduševljenje, barem ne u onom smislu u kome Bodrijar koristi ove pojmove. Taj si­mulirani svet potpuno je raščaran (engleski, disenchanted) i goto­vo sraman u poređenju s primitivnim, izvornim svetom.

Bodrijar nudi nekoliko primera da bi objasnio na šta, za­pravo, misli. Indijansko pleme Tasadaj s Filipina bilo je tokom postojanja u primitivnim vremenima realno i izvorno. (Pleme je sve do polovine 20. veka živelo na nivou organizacije plemena iz kamenog doba.) Današnje pleme Tasadaj nije ništa drugo do simulacija tog primitivnog oblika. Njega štiti vlast, veštački je zamrznuto u vremenu i sterilisano s ciljem da se eliminišu neka od njegovih jedinstvenih karakteristika. Ono postoji i korisno je antropolozima koji žele da ga studiraju ili turistima koji žele da ga posmatraju, ali to zaista više nije pleme Tasadaj.

Jedan od Bodrijarovih omiljenih primera kojim dokazu­je proces simulacije jeste simulacija Diznijevog sveta. Savremeni zabavni park Diznilend obuhvata mnoge simulacije onoga što je svojevremeno bilo izvorna društvena realnost. Na primer, u Di­znilend se ulazi i izlazi kroz Glavnu ulicu. To je mali preuređeni tržni centar koji predstavlja simulaciju ulica koje su bile karak­teristične za mnoge američke gradove na početku 20. veka. Ali nije samo prošlost ta koja se simulira u Diznilendu; postoji tako­de simulacija vožnje podmornicom u koju ljudi ulaze da bi vide-li simulaciju podvodnog sveta. Upadljivo je to da mnogi turisti žele da „putuju" na takav način umesto da odu u pravi akvari-jum (koji i sam predstavlja simulaciju mora), a da ne pričamo tek

Simulacije - imitacije; lažne stvari. Bodrijar smatra da je savremeni svet sve više pod njihovom dominacijom.

3 7 0 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

0 pravom okeanu i morskom životu koji se ne nalaze tako daleko od ulaza u Diznilend.

Sveprisutno iskustvo simulacije predstavlja glavni uzrok ne­stanka razlike između realnog i imaginarnog, istinitog i lažnog. Praktično, svaki aspekt savremenog sveta kombinacija je realnog 1 imaginarnog. Pleme Tasadaj i danas postoji, ali se ponašanje njegovih pripadnika radikalno promenilo. Ono izgleda onako kako vladini službenici i turisti zamišljaju da bi pleme Tasadaj trebalo da izgleda. Ništa nije realno u Diznilendu osim ljudi koji tamo rade, a čak se i oni ponašaju na nerealne načine kada za­bavljaju mušterije (Miki Maus, Paja Patak, Snežana, itd.) i pri­čaju i glume prema unapred spremljenim scenarijima. Zapravo, realno i istinito se sve teže mogu pronaći. Pre se može reći da su oni potpuno nestali u lavini simulacija. Danas malo ko pokušava da dođe do suštine stvari. Ko god proba da istraži šta se nalazi ispod i iza simulacije, mogao bi ubrzo da se razočara. Ako i uspe da zađe ispod simulacije, videće da ispod nje ne postoji ništa drugo osim simulacije. Drugim recima, u savremenom društvu nema istine i nema realnosti. A ako nema istine i realnosti, onda može da se tvrdi da živimo u jednoj velikoj simulaciji.

Bodrijar vidi Ameriku kao društvo koje se nalazi na čelu ova­kvog razvoja događaja - to je najnerealnije, najlažnije i najsimuli-sanije društvo na planeti. Ono postavlja standarde, a ostatak sveta ih sledi. Amerika predstavlja dom nekih od svetski najpoznatijih i najpopularnijih simulacija. Najbolji primer je Las Vegas, na­ročito hoteli u tom gradu koji simuliraju druge svetove: „Nju-jork, Njujork", Pariz, Venecija, Mendelej Bej, Belađo, Luksor, da napomenemo samo neke od njih. Ali Bodrijar ide dalje od očiglednih primera i raspravlja o čitavim gradovima (Los Anđe-les), pa čak i o čitavim narodima i njihovom odnosu prema si-mulacijama. Tako se u današnjem Njujorku može govoriti o ,,di-znizaciji" Tajms skvera. Diznijeva obnova starog pozorišta dovela je do dramatične promene čitavog prostora, nakon što su stare pornografske kabine i jeftine prodavnice zatvorene i zamenjene čitavim nizom franšiza koje se mogu naći širom SAD. Moglo bi se reći da je realni Tajms skver uklonjen i da danas predstavlja simuliranu i sterilisanu realnost koja se ne razlikuje mnogo od

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 371

onoga što možemo naći na drugim mestima. Njujork se nalazi u procesu gubitka svoje posebnosti i počinje da liči na mnoga druga (obična) mesta.

Sjedinjene Države su takode dom drugih ključnih centara simulacije. One dominiraju svetskom filmskom industrijom. Sve što se može videti u filmovima proizvedenim u Americi predstavlja simulaciju. Svetski televizijski programi nalaze se pod dominacijom SAD i takode predstavljaju simulaciju. Osim toga, Internet i njemu slična sajbermesta takode su simulacije. Na pri­mer, ljudi sve više posećuju Internet prodavnice i Internet tržne centre koji nisu ništa drugo do simulacija realnih prodavnica ko­jih u SAD ima na pretek.

Žan Bodrijar Biografska skica

Žan Bodrijar (1929-2007) bio je neobičan socijalni teoretičar, čak i za francusko podneblje koje je izrodilo obilje jedinstvenih

teorija. Bodrijar se školovao za sociologa, ali je ubrzo počeo da zadire i u druge dis­cipline. Predavao je na univerzitetu, ali je i to ubrzo napustio. Jedna od njegovih ranih publikacija, pod nazivom Zabora­vite Fukoa (1977), kritikuje Fukoa koji je tada bio vodeća figura u francuskom

akademskom svetu. Fuko je odbacio Bodrijarove kritike, pa je Bodrijar nakratko pao u zaborav, što mu je kasnije otežalo na­predovanje u francuskim akademskim i naučnim krugovima. Bodrijar se nalazio pod radikalnim uticajem marksističkih ide­ja. Tokom godina, sve je manje bio politički aktivan i sve brže napuštao marksističku teoriju. Jedan od razloga za to jeste či­njenica da su Marks i marksisti bili usmereni na proizvodnju, dok je Bodrijar ubrzo shvatio da je suština u potrošnji, a ne u proizvodnji. Kasnih 1960-ih godina Bodrijar je objavio pi­onirski rad o potrošnji koji nastavlja da utiče na sve veće po­dručje sociološkog interesa. Tokom 1970-ih godina i posle toga, Bodrijar je objavio čitav niz inovativnih i iznenađujućih radova koji su mu omogućili

3 7 2 DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Bodrijar opisuje takav razvoj događaja kao hiperrealan, tj. kao potpuno simuliran i, kao rezultat toga, realniji od realnog, lepši od lepog, istinitiji od istinitog. To svakako važi za Diznilend, Las Vegas, pa čak i za novi Tajms skver u Njujorku. Recimo, Dizni­lend je čistiji nego svet van njegovih kapija, a zaposleni u njemu daleko su uljudniji i prijatniji nego oni koje srećemo u našem svakodnevnom životu. Uzmimo jedan drugi primer. Zamisli­te zajednice bogatih ljudi koji stanuju u američkim državama s prijatnom klimom (kao što su Arizona, Florida ili Kalifornija). U tim zajednicama može se naći vegetacija koja nužno ne pripa­da tim geografskim oblastima. Osim toga, čak i ono što izvor­no pripada tim područjima tako je uzgojeno da izgleda bogatije od onoga što se može naći u prirodi. Rezultat toga je stvaranje tropskog raja koji je daleko realniji od realnog tropskog predela, koji može da bude suv, prašnjav i obrastao suvonjavim palmama. Tropski raj tih luksuznih zajednica očigledno je hiperrealan.

Još jedan primer iz potpuno druge oblasti jeste pornografi­ja. Ženska pornografska filmska zvezda, sa svojim implantima, dodatnom estetskom hirurgijom, tetovažama, telesnom šmin­kom i drugim dodacima, može da se shvati kao objekat koji ima

Hiperrealno - potpuno simulirano i, kao rezultat toga, realnije od realnog, lepše od lepog, istinitije od istinitog.

da postane istaknuti postmoderni socijalni teoretičar. Bodrijar je odbijao da sebe naziva postmodernistom. Ipak, mnogi koji su izučavali Bodrijarova dela i postmodernu teoriju uopšte, na­čelno smatraju da se njegovi radovi nalaze u samoj srži te nove teorijske orijentacije. Njegova opšta perspektiva, kao i mnoge pojedinačne ideje (na primer, simbolička razmena, simulacije, implozija) snažno su uticale ne samo na postmodernu socijal­nu teoriju, nego i na glavne teorijske struje u socijalnoj teoriji. Bodrijarov uticaj nije ograničen samo na socijalnu teoriju; mnoga umetnička dela nastala su pod uticajem njegovih ideja. Na primer, u filmu Matrix postoji kadar u kome se vidi knjiga čiji je naslov Simulacije. Čak se i pop kultura našla pod utica­jem Bodrijara, koji je sam postao neka vrsta pop ikone. Mali je broj teoretičara koji istovremeno mogu biti pop ikone i oz­biljni socijalni teoretičari.

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 373

zadatak da simulira požudu. Ona predstavlja hiperrealan seksu­alni objekat, realniji od bilo koje žene koju bi prosečan muška­rac mogao da sretne u stvarnom životu. Isto može da se kaže za seksualne činove koji mogu da se vide u pornografskim filmovi­ma. Veoma mali broj ljudi je sposoban da seksualni odnos doživi na tako atletski savršen način koji može da se vidi na ekranu. Ljudi mogu pokušati da tako seksualno opšte, ali onda sopstveni seksualni život pretvaraju u simulaciju. Budući da su seksualni činovi koje gledamo na ekranu hiperrealni, ljudi pokušavaju da ih imitiraju, a rezultat toga je da se njihov seksualni život pretva­ra u jednu simulaciju. Ljudi mogu pokušati da podese svoj život takvim hiperrealnim slikama, transformišući se tako da izgledaju kao porno zvezde. Žene uvećavaju grudi ili pribegavaju vagino­plasties a muškarci odlaze kod hirurga da bi uvećali dužinu i širinu svojih penisa. Na taj način oni postaju simulirani ljubav­nici, a možda i simulirani ljudi.

Ne samo da su te simulirane realnosti važne po sebi, već su važne i zbog toga što služe kao modeli za transformaciju izvan granica u kojima se nalaze. Pod uticajem tih hiperrealnih mo­dela ostatak sveta postaje sve više simuliran, sve više hiperrealan. Otuda uticaj Diznilenda nije ograničen samo na ono što se de­šava iza njegovih zidova ili na Tajms Skveru u Njujorku. Mnoge zajednice se stvaraju na osnovu Diznijevog modela, s ciljem da simuliraju Ameriku na prelomu 2 0 . veka. U stvari, Dizni je sam izgradio takav model zajednice, nazvan Celebration, na svom pla­cu u Floridi. Nove zajednice širom Amerike koriste Celebration i Diznilend kao modele za sopstveni razvoj. Realnost je, prema Bodrijaru, sve više kontaminirana takvim simulacijama.

Sve u svemu, Bodrijar nudi jednu grand-teoriju promene od primitivnog društva, koje karakteriše realna i humana simbo­lička razmena, kroz manje realnu i potpuno humanu ekonom­sku razmenu, do savremenog sveta koji sve više karakteriše nere­alna i nehumana tehnologija. Dok se SAD nalaze u centru svega toga, ostatak sveta je osuđen da se kreće u istom simuliranom pravcu. Staviše, čak se i SAD nalaze na samom početku procesa simulacije. Budućnost će doneti ne samo još izuzetnije, već i još sveobuhvatnije simulacije.

374 DŽORDŽ RiCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

POTROŠAČKO DRUŠTVO I NOVA SREDSTVA ZA POTROŠNJU

Pod velikim uticajem nekoliko Bodrijarovih postmodernih ideja, kao i ideja nekih teoretičara moderne (Marksa i Vebera), i ja sam razvio grand-teoriju koja se bavi potrošačkim društvom. Najopšt i je rečeno, ta teorija opisuje svet sve veće potrošnje koju nazivam hiperpotrošnjom.

Sredstva za potrošnju: stara i nova. Sledeći Marksa , potro­šačke centre (tržne centre, šoping molove, ogromne prodavnice itd.) nazvao sam sredstvima za potrošnju. Marks koristi ovaj po­j am, ali on to radi na način koji nije u skladu s nač inom na koji koristi svoj daleko poznatiji p o j a m - sredstva za proizvodnju. Z a Marksa su sredstva za proizvodnju one stvari (oruđa, mašine, sirovine, itd.) koje omogućava ju proizvodnju u kapitalističkom društvu. M e đ u t i m , sredstva za potrošnju za njega su jednostavno potrošačka dobra. A k o b i smo hteli da se pridržavamo definicije sredstava za proizvodnju, o n d a bi sredstva za potrošnju trebalo da se definišu kao stvari koje čine potrošnju m o g u ć o m . Baš kao što fabrika omogućava proizvodnju, tržni centri omogućava ju potrošaču da troši. M e đ u on ima koji su taj p o j a m koristili na ovakav način jeste i Bodrijar, koji je pariške prodavnice (ali ne samo njih) video kao sredstva za potrošnju.

Jedan deo moje grand-teorije bavi se pomeranjem od onoga što nazivam starim sredstvima za potrošnju (kao što su kafane, krčme, bifei, taverne, kafići i restorani) ka novim sredstvima za potrošnju o koj ima ću uskoro nešto reći. Starija, tradicionalnija sredstva za potrošnju bila su (i još uvek su) potpuno materijal­na, što znači da su podrazumevala fizičku strukturu, interakciju licem u lice između potrošača i zaposlenih, potrošnju stvari (kao što su hrana i piće), i plaćanje skoro isključivo u gotovini. Iako materijalna, ta mesta su m e đ u onima koji su ih često posećivali stvarala čitav niz nematerijalnih efekata kao što je, recimo, osećaj zajednice (nemački, Gemeinschaß). Naravno, postoje još starija

Sredstva za proizvodnju - stvari koje omogućuju proizvodnju (oruđa, maši­ne, sirovine, fabrike itd.).

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 375

sredstva za potrošnju, kao što su bazari, arkade, zelene pijace, va­šari, bakalnice i radnje. (Vidi okvir: Fantazmagorija i svet snova).

Novim sredstvima za potrošnju nazivam skup mesta koja su uglavnom nastala nakon 1950-ih godina u SAD s ciljem da radikalno unaprede potrošnju. Nabrojaću neka od najvažnijih sredstava za potrošnju s primerima i godinama kada su počela da rade:

• Franšize (McDonald's, 1955) • Tržni centri (Edina, prvi zatvoreni centar, Minesota 1956) • Mega tržni centri (West Edmont Mali, 1991. i Mall of

America, 1992) • Robne kuće (Toys'R'Us, 1957) • Diskonti (Target, 1962) • Zabavni parkovi (Disneyland, 1955) • Brodovi za krstarenje (Sunward, 1966) • Kazino-hoteli (Flamming, 1946) • Zabava (Hard Rock Caffe, 1971)

Sva ova mesta predstavljaju materijalne strukture; ali svako od njih može da se posmatra i kao fantazmagorija ili svet snova. Zapravo, nakon 1950. godine sredstva za potrošnju postala su mnogo fantastičnija i spektakularnija. Razlog je u tome što je po­stalo neophodno da se potrošači oduševe da bi dolazili što češće i u što većem broju. Konačni cilj bio je da se progresivno uveća nivo potrošnje, odnosno omogući hiperpotrošnja. Nova sredstva za potrošnju bila su veoma uspešna u postizanju tog cilja. Ona su kroz ono što je Jozef Sumpeter nazvao kreativna destrukcija (sta­re strukture moraju da se unište da bi otvorile prostor za nasta­nak novih koje će funkcionisati efikasnije) uspela da istisnu stara sredstva za potrošnju kao što su restorani i sajmovi.

Ipak, brzina promene toliko je velika da mnoga od tih sredstava za potrošnju već dolaze pod udar drugih, novijih, još dematerijalizovanijih sredstava za potrošnju, kao što su šoping

Nova sredstva za potrošnju - skup potrošačkih mesta koja su uglavnom na­stala nakon 1950-ih godina u SAD s ciljem da unaprede potrošnju.

Kreativna destrukcija - shvatanje po kome stare strukture moraju da se uni­šte (i nestanu) kako bi otvorile prostor za nastanak novih koje će biti efikasnije.

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 375

sredstva za potrošnju, kao što su bazari, arkade, zelene pijace, va­šari, bakalnice i radnje. (Vidi okvir: Fantazmagorija i svet snova).

Novim sredstvima za potrošnju nazivam skup mesta koja su uglavnom nastala nakon 1950-ih godina u SAD s ciljem da radikalno unaprede potrošnju. Nabrojaću neka od najvažnijih sredstava za potrošnju s primerima i godinama kada su počela da rade:

• Franšize (McDonald's, 1955) • Tržni centri (Edina, prvi zatvoreni centar, Minesota 1956) • Mega tržni centri (West Edmont Mali, 1991. i Mall of

America, 1992) • Robne kuće (Toys'R'Us, 1957) • Diskonti (Target, 1962) • Zabavni parkovi (Disneyland, 1955) • Brodovi za krstarenje (Sunward, 1966) • Kazino-hoteli (Flamming, 1946) • Zabava (Hard Rock Caffe, 1971)

Sva ova mesta predstavljaju materijalne strukture; ali svako od njih može da se posmatra i kao fantazmagorija ili svet snova. Zapravo, nakon 1950. godine sredstva za potrošnju postala su mnogo fantastičnija i spektakularnija. Razlog je u tome što je po­stalo neophodno da se potrošači oduševe da bi dolazili što češće i u što većem broju. Konačni cilj bio je da se progresivno uveća nivo potrošnje, odnosno omogući hiperpotrošnja. Nova sredstva za potrošnju bila su veoma uspešna u postizanju tog cilja. Ona su kroz ono što je Jozef Sumpeter nazvao kreativna destrukcija (sta­re strukture moraju da se unište da bi otvorile prostor za nasta­nak novih koje će funkcionisati efikasnije) uspela da istisnu stara sredstva za potrošnju kao što su restorani i sajmovi.

Ipak, brzina promene toliko je velika da mnoga od tih sredstava za potrošnju već dolaze pod udar drugih, novijih, još dematerijalizovanijih sredstava za potrošnju, kao što su šoping

Nova sredstva za potrošnju - skup potrošačkih mesta koja su uglavnom na­stala nakon 1950-ih godina u SAD s ciljem da unaprede potrošnju.

Kreativna destrukcija - shvatanje po kome stare strukture moraju da se uni­šte (i nestanu) kako bi otvorile prostor za nastanak novih koje će biti efikasnije.

376 D 2 0 R D 2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

televizija (rođena 1985. godine), a posebno Internet trgovi­na svih vrsta (omogućena pojavom Interneta, 1988. godine). Ta nova sredstva spajaju dematerijalizovani oblik s kapacitetom za proizvodnju i, u još većem obimu, s fantazmagorijom i svetom snova. Njihova uvećana nematerijalnost (percipirana i stvarna) daje im ogromnu prednost nad materijalnim sredstima za po­trošnju u pogledu onoga što mogu da urade i efekata koje mogu da naprave. Zbog svega toga, ona predstavljaju ozbiljnu pretnju novim materijalnim sredstvima za potrošnju, pogotovo tržnim centrima, megamolovima i supermarketima.

Zašto bismo uopšte izlazili iz kuće, ulazili u automobil i sa­obraćajnu gužvu, gubili vreme tražeći mesto za parkiranje i onda traćili sate šetajući po ogromnim tržnim centrima, kad sve što nam je potrebno (a često i mnogo više od toga) možemo dobiti udobno zavaljeni u fotelju ili u stolicu koja se nalazi ispred na­šeg računara. Recimo, Amazon.com nudi na prodaju više knjiga nego najveći lanci ogromnih knjižara koji se nalaze širom Ame­rike kao što su Borders ili Barnes and Nobles. Umesto da fizički odete u te ogromne prodavnice, sada je dovoljno da dva-tri puta kliknete mišem, a pomoću tastature ispišete broj svoje kreditne kartice i adresu na koju želite da vam se roba isporuči. Mnoga druga nova (i stara) materijalna sredstva za potrošnju suočiće se sa sličnom borbom u budućnosti, u pokušaju da namame mu­šterije da izađu van svojih domova. Zašto biste leteli u kazino--hotel u Las Vegasu kada ,,džek-pot" i ostale igre na sreću možete da igrate onlajn? Zašto da idete na konjske trke kada možete da se kladite preko Interneta? Zašto da idete u noćni klub kada kod kuće, na ekranu svog računara možete da gledate lap dens?

Što je još važnije, ta nova dematerijalizovana potrošačka me­sta, pogotovo ona koja se nalaze na Internetu, imaju daleko više mogućnosti da proizvedu fantazmagoriju, ili svet nalik snovima, nego njihovi materijalni prethodnici. Mene interesuju različiti procesi koji imaju za cilj da nova sredstva za potrošnju učine još spektakularnijim, očaravajućijim, nestvarnijim i fantazmagorič­n i m . Dematerijalizovana sredstva za potrošnju imaju daleko veću sposobnost da koriste te procese da bi stvorili privlačni svet fantazije za potrošače. Drugim recima, veća nematerijalnost nije

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 377

samo prednost po sebi, već je prednost koja stvara niz drugih prednosti za dematerijalizovana sredstva za potrošnju.

Spektakl i implozija. Jedan od načina na koji nova sredstva za potrošnju stvaraju spektakl jeste implozija nekad odvojenih sredstava za potrošnju u jedno okruženje (koncept implozije po­zajmljen je od Bodrijara i podrazumeva gubitak granica, spajanje različitih stvari i gubitak njihovih posebnosti). Recimo, Mall of America istovremeno je tržni centar i zabavni park. Postoje tako­de brodovi za krstarenje na kojima možete naći tržni centar i ka-zino. Ipak, budući da su u pitanju materijalne strukture, postoje ograničenja za ono što može da implodira u tržni centar ili brod za krstarenje. Ljudi moraju biti sposobni da fizički upravljaju tržnim centrom ili palubom broda za krstarenje. Ako bi, u težnji da obuhvate što više sredstava za potrošnju, tržni centri i zabavni parkovi postali preveliki, ljudi ne bi bili sposobni da se u njima snađu. Recimo, došlo se do zaključka da kupovina u prevelikim hipermarketima više nije prijatna. Stariji potrošači ne mogu da pešače petnaest minuta s jednog kraja Vegmansa na drugi kraj samo da bi kupili litar mleka i salvete koji se nalaze na različitim krajevima „prodavnice".

U sajberprostoru takva ograničenja ne postoje. Sajberprostor može da bude onoliko veliki koliko vaša mašta i mašta onih koji ga stvaraju može da zamisli. Naravno, kako sajbermesta i sajber­prostor postaju sve veći, sve je teže kretati se po njima. Zato tu u pomoć pristižu mašine za pretraživanje (engleski, search engines) i druge tehnologije koje odrađuju posao za potrošača. Dobar pri­mer takve tehnologije jeste shop bot, poseban pretraživački pro­gram koji, krećući se kroz različite elektronske prodavnice (engle­ski, e-tailers), potrošačima pronalazi najjeftiniju cenu proizvoda koji traže. Potrošač ne mora da prelazi sa Amazon.com na Barne-sandnoble.com, niti odatle na Varsitybook.com da bi pronašao neku posebnu knjigu; shop bot će sve to uraditi za njega. Potro­šače će možda iritirati dužina celog tog procesa i poteškoće prili­kom pronalaženja onoga što im je potrebno (budući da sastavni

Implozija - gubitak granica i spajanje različitih stvari; dediferencijacija kao suprotnost diferencijaciji.

378 DZORDŽ RicER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

delovi Interneta posta ju sve brojniji i različitiji), ali teško da će se neko zaista umorit i od toga.

M n o g a sredstva za potrošnju, nova i stara, gube svoju po­sebnost, stapajući se na Internetu u jedno. Neverovatan spektakl sastoji se u tome što j edn im prost im prit iskom na miša m o m e n ­talno možete da se prebacite iz kupovine u sa jbermolu na kocka­nje u sajberkazinu, a odatle na virtuelni obilazak Diznilenda.

Spektakli i simulacije. Jo š jedan način na koji sredstva za potrošnju sebe čine spektakularnim jeste stvaranje simulacija koje su neverovatnije od realnosti. Rec imo, oblast u kojoj se na­lazi Las Vegas obuhvata čitav niz neverovatnih kazino-hotela koji s imuliraju razne svetove (npr., hotel N ju jork , N j u j o r k simulira N j u j o r k sredine prošlog veka). Kao fizičke strukure, kazino-ho­teli mora ju da funkcionišu unutar ograničenja koja su im na­metnuta nj ihovom materi jalnošću. Rec imo, atrakcije koje m o g u da se nadu u Nju jork , N j u j o r k u nisu date u razmeri, pa se stoga beskrajno spajaju bez ikakvog reda. D o k je napol ju, posmatrač nikada ne gubi iz vida činjenicu da gleda u simulaci ju, a d o k je unutra, nikada ne gubi osećaj da se nalazi u kazino-hotelu. Za­pravo, posmatrač nikada ne oseća da se zaista nalazi u N ju jorku .

Sajbermesta su po definiciji simulacije. Budući da za njih ne postoje ograničenja koja su karakteristična za fizička mesta, ona su s lobodna da stvaraju simulacije koje su ne samo spektakularnije već, na neki način, i uverljivije od realnosti. O t u d a bi u sajber-prostoru, bar teorijski, mogao da se napravi model Nju jorka dat u razmeri. Kada imamo širi opseg za transmisiju digitalnih signala i spoj virtuelne realnosti i sajberprostora, dolazimo do veće spo­sobnosti ljudi da se smeste u simuliran svet koji se jako približio realnosti. Sajbermesta čak m o g u biti realnija od samih realnih me­sta; drugim recima, m o g u biti hiperrealna (na primer, na sajber-mestima nema gužve i đubreta koji m o g u da se vide po tržnim centrima). Poenta je u sledećem: budući da nisu ograničena fizič­ki, sajbermesta imaju veći potencijal da koriste simulacije p o m o ć u kojih m o g u da stvore mnogo fantastičnije svetove od onih koji su mogući u Las Vegasu ili u Mall o f America.

Spektakl, vreme i prostor. Vremenom i prostorom takode se može manipulisati kako bi se od novih sredstava za potrošnju

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 379

napravio spektakl. U hotelima u Las Vegasu gubi se osećaj za vremenske periode. Hotel Luksor, sagrađen po uzoru na stari Egipat, nalazi se odmah do Ekskalibura, koji je napravljen po uzoru na građevine Engleske iz doba kralja Artura, koji opet sto­ji odmah do dvadesetovekovnog Njujork, Njujorka. Osim toga, unutrašnjost kazino-hotela dizajnirana je tako da kockari izgube predstavu o tome koliko je sati i koje je uopšte doba dana. U nji­ma, zbog toga, namerno nema časovnika i prozora. Prostorom se manipuliše tako što se, recimo, sredstva za potrošnju smeštaju u ogromne prostore dizajnirane tako da preplaše potrošače. Mali of America toliko je veliki da istovremeno obuhvata tržni centar i zabavni park. Luksor ima najveći atrijum na svetu. U njega bi moglo da se parkira devet aviona tipa „boing 747". Ali, ma ko­liko sve to bilo impresivno, ta veličina bledi u poređenju s onim što potencijalno može da se napravi u sajberprostoru, u kome bukvalno nema ograničenja onome što može da se uradi s vre­menom i prostorom. Čitav svemir i čitavo vreme stoje na raspo­laganju sredstvima za potrošnju koja nalazimo u sajberprostoru.

Ključni koncepti Fantazmagorija i svet snova

Istraživanje starih sredstava za potrošnju možemo naći u radu Valtera Benjamina, koji se bavio njihovom fizičkom struktu­rom i nematerijalnim osećanjima koja je ona trebalo da izazo­vu. Benjaminov najpoznatiji rad jeste projekat arkada (nemač-ki, Passagen-Werk). To je rasparčan, nezavršen rad koji se bavi devetnaestovekovnim pariškim arkadama. Arkade su predstav­ljale stara sredstva za potrošnju, čak i u vreme kada je Benjamin

Fantazmagorija - koncept kojim se opisuju fantastični nematerijalni efekti koje proizvode fizičke strukture kao što su arkade ili nova sredstva za potrošnju.

Svet snova - koncept sličan konceptu fantazmagorije. Prvenstveno se odnosi na upotrebu dekoracije i sličnih metoda kojima se mušterije mame u radnju, a roba i usluge čine glamuroznim, romantičnim i stoga privlač­nim mušterijama. Cilj takvih metoda jeste da rasplamsaju želje i oseća-nja potencijalnih kupaca.

380 DŽORDŽ RiCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

o njima pisao (otprilike između 1920-ih i 1940-ih). On ih je proučavao da bi stekao bolji uvid u vreme u kome je živeo, kao i u doba u kojem su one sagrađene. Benjamin je sebe vi­deo kao teoretičara koji istražuje fragmente i ostatke masovne kulture 19. veka. Arkade su bile nadsvođene gradske ulice u kojima su se s obe strane nalazile radnje različitih vrsta. Ulice su bile zatvorene za saobraćaj, što je potrošačima omogućavalo da šetaju od jedne do druge prodavnice kako bi nešto kupili ili samo razgledali izloge. Benjamin je arkade definisao kao pr­vobitne hramove potrošnje kapitalističkih dobara. One su ne­posredno prethodile drugim hramovima za potrošnju dobara - sajmovima i robnim kućama. Same arkade imale su svoje prethodnike u crkvama (arkade su često imale oblik krsta) i orijentalnim bazarima. Ono što je prvobitno bilo ograničeno na arkade, kasnije je izletelo iz tih okvira, preplavivši Pariz s još grandioznijim i pretencioznijim izlaganjem dobara za kupovinu. Značajnu ulogu u tom procesu Benjamin dodeljuje arhitekti, baronu Zoržu Eženu Osmanu, koji je u Parizu stvorio čitav niz fizič­kih strukutura, kao što su železničke stanice, muzeji, zimske bašte, sportske hale, radnje, izložbene galerije (kao i bulevare koji do njih vode), koji ne samo da su umanjili značaj original­nih arkada, već su ih bacili u zasenak. Sve te strukture bile su delimično ili u potpunosti povezane s potrošnjom. Međutim, Benjamin smatra da su sve fizičke strukture, a ne samo arkade predstavljale više od materijalnih realnosti; one su proizvodile nematerijalne efekte od kojih je najpoznatiji Benjaminov ču­veni koncept fantazmagorije. U stvari, njegov argument bio je da je nova urbana fantazmagorija, koja započinje Osmanom, zamenila arkade i da su nekada magične arkade, koje su stvori­le tu fantazmagoriju, postale sve manje važne. Sličan argument iznela je i Rozalinda Vilijams. Ona govori o ranim sredstvima za potrošnju - izložbama i robnim kućama. Vilijamsova tvrdi da su pariške izložbe, pogotovo one između 1889. i 1900. godine, bile prvo sistematski planirano masovno potrošačko okruženje i da su predstavljale novinu jer su spajale imaginaciju i dobra koja treba da se prodaju. Imaginacija za­jedno sa planiranim okruženjem stvara svet snova za potroša­če (još jednom ovde vidimo integraciju idealnih [imaginaciju]

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 381

i materijalnih [isplanirano okruženje] faktora). U tom kon­tekstu Vilijamsova raspravlja o otvaranju francuskih radnji, pogotovo Bon marche iz 1852. godine. Ona se usredsređuje na takve pojave kao što je upotreba dekora kojim se mušterije mame u radnju, a roba i usluge čine glamuroznim, romantič­nim i stoga privlačnim mušterijama. Za Vilijamsovu, cilj ta­kvih prodavnica bio je da probude želje i osećanja potrošača za robom u njima. Cilj nije nužno bio da se probudi želja koja bi morala da se zadovolji odmah, već pre da se stvori latentna želja koja bi, pre ili kasnije, vodila do kupovine. Glavni zaključak jeste da su stara sredstva za potrošnju u su­štini imala fizičku strukturu. Iako analitičari kao što su Be­njamin i Vilijamsova prihvataju tu činjenicu i priznaju njen značaj, oni naglašavaju način na koji su te strukture služile da podstaknu različita osećanja vezana za provođenje vremena u fantazmagoričnom okruženju i svetu snova.

DROMOLOGIJA

Pol Virilio (1932) manje je poznat teoretičar od Fukoa, Bo-drijara i njima sličnih teoretičara. Bez obzira na to, on je dopri-neo teoretskoj sociologiji svojim inovativnim i intrigantnim ra­dovima koji zaslužuju šire priznanje. Pojam koji najbolje opisuje njegovu teoriju jeste dromologija (pojam koji se izvodi iz sufiksa drome, a koji vezujemo za trčanje ili atletsku stazu). Najvažniji aspekat dromologije jeste brzina.

Na jednom širem nivou, Virilio se bavi slomom granica iza­zvanim čitavim nizom tehnoloških promena na polju transporta, komunikacija, telekomunikacija, računarstva itd. Rani oblici tih promena vodili su do promena u uređenju prostora, pogotovo do sloma fizičkih granica. Kao rezultat tog sloma, razlike između „ovde" i „tamo" više nemaju značaja. Drugim recima, danas više nije toliko važno da li živite u gradu, predgrađu ili ruralnoj oblasti. Isto tako, nije presudno da li živite u SAD, Engleskoj ili Japanu.

Dromologija - koncept kojim Virilio ukazuje na to da presudnu ulogu u post-modernom svetu ima brzina.

382 DŽORDZ RicER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Vreme i brzina. Međutim, Virilio se više interesovao za pro­blem vremena nego za problem prostora, prvenstveno zbog toga što je u postmodernom svetu vreme važnije od prostora. Zapravo, on tvrdi da porast brzine vodi do erozije prostornih distinkcija, zbog čega je sve teže napraviti razgraničenje između prostora i vremena. Posledica upotrebe katodnih cevi (bilo da se one nalaze u našim televizorima ili računarima), jeste da čovek više nije u stanju da razdvoji prostornu dimenziju od brzine prenosa. Pro­stor i vreme se sve manje međusobno razlikuju. Staviše, brzina je pokorila razdaljinu. Virilio je skovao pojam brzinske razdaljine koji ima za cilj da uništi fizičku i prostornu dimenziju. Taj pro­ces bio bi nemoguć bez ogromnog napretka u sredstvima komu­nikacije i telekomunikacije.

Osim što je uništila prostor, brzina je stvorila zbunjujući svet slika i pojava (pogotovo, brzina prenosa znanja i informa­cija). Sve nam je teže da kažemo gde smo, koliko je sati ili šta bi trebalo da radimo. Vizuelni obeleživači, referentne tačke i stan­dardi su se raspali. Kao rezultat toga, suočavamo se sa krizom konceptualizacije i predstavljanja. Napustili smo svet stabilnih slika i premestili se u svet u kome su slike nestabilne.

Naše referentne tačke sve manje poprimaju materijalan oblik; one su sada samo malo više od prolaznih slika. Sve manje smo u prilici da stvari posmatramo direktno. Umesto toga, stvari oseća-mo indirektno kroz medijatorske (posredničke) tehnologije kao što su masovni mediji. Iako nam to pruža mogućnost da bude­mo u kontaktu s većim brojem pojava, sve nam je teže da razu-memo te pojave jer nam nedostaje neposredno znanje o njima. Zbog toga se, po Virilioovom shvatanju, suočavamo s krizom in-teligibilnosti (shvatljivosti).

Napredne tehnologije svih tipova ovde igraju presudnu ulo­gu, tako što posreduju između nas i stvari koje vidimo. U tom razvoju, glavnu ulogu igrao je bioskop. S pojavom bioskopa, filmska kamera postala je posrednik između nas i pojava koje vi­dimo. Taj problem takode postoji i u velikoj meri se proširio s pojavom televizije. Takve tehnologije nam otežavaju da istinski razumemo ono što vidimo, delimično i zbog toga što ono što vi­dimo prvo prolazi kroz filter kamere koju kontroliše kamerman,

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 383

odnosno režiser. N a taj način, posta jemo sve pasivniji posmatra-či i neaktivni tumači onoga što vidimo. Prostorne i vremenske granice između nas i posredničkih medi ja sve više se urušavaju; nema uočljivih ograničenja i jasne granice između televizijske slike i nas. S do laskom računara isti problem prenosi se na kuću i na radno mesto.

Rat. Jedna o d stalno prisutnih tema u Viri l ioovom radu je­ste odnos između promena o ko j ima s m o ovde diskutovali i pro-menljive prirode rata. Po Viriliou, za svakoga ko želi da se bavi tehničkim aspektima savremenog društva najbolji model za ana­lizu jeste rat. Razvoj različitih tehologija za koje se Virilio inte-resuje (računari) usko je povezan s vo jnim istraživanjem i tehno­loškim razvojem. Sve veća brzina koja proizilazi iz tehnološkog napretka pogađa sve delove društva, uključujući i vojsku. K a o i u ostatku društva, brzina vodi do uništenja vremena koje je po­trebno za razmišljanje (refleksiju). Brzina k o j o m oružje može da se lansira ne daje mogućnos t vo jnim službenicima da razmisle 0 svoj im postupcima. Lansiranje neprijateljskih projektila auto­matski vodi do lansiranja osvetničkih projektila. Rezultat toga je nevoljno ratovanje. U m e s t o direktnog sukoba armija na b o j n o m pol ju, vojske danas ulaze u sukob koji je posredovan računarima 1 televizijskim ekranima. Te i neke druge pojave povezane su sa o n i m što Virilio zove čisto ratovanje.

Endokolonizacija. Tehnologija očigledno igra središnju ulo­gu u Viri l ioovom radu. Kako s m o videli, filmska kamera i njen naslednik, televizijska kamera, igraju glavnu ulogu u posredo­vanju iskustava i širenju slika. U svojoj poslednjoj knjizi, Viri­lio istražuje novu ulogu tehnologije koju naziva endokoloni­zacija. Umesto da se usredsređuje na kolonizaciju sveta, tehnologi­ja se koristi za kolonizaciju l judskog tela. Endokolonizacija se bavi prodiranjem tehnologije (mikromašina) u središte l judskog tela. Fokus se pomerio sa stvaranja megamašina za kolonizaciju sveta na mikromašine (na primer, pejsmejkeri) koj ima se kolonizuje telo. Revolucija u transplantaciji će naslediti revoluciju u komu­nikaciji. Ranije smo spomenuli neaktivnost koja je nastala kada je aktivno kretanje od kuće do prodavnice smenjeno kupovinom iz

Endokolonizacija — upotreba tehnologije u svrhu kolonizacije ljudskog tela.

3 8 4 DŽORDŽ RiCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

fotelje. Ta neaktivnost tvorevina je kreatora postmodernih teh­nologija koji stvaraju čitav niz novih tehnologija kako bi odgo­vorili na tu neaktivnost. Usporeni medijima, gotovo do stanja nepokretnosti, ljudi sada mogu simultano ubrzati svoje aktivno­sti kroz implantaciju različitih mikrotehnologija koje im poma­žu da brže misle i rade. Težnja je da se u postmodernom društvu od ljudskog tela stvori isto ono što se stvorilo od svega ostalog. U izvesnom smislu, ljudsko telo se ubrzava; brzina koja karakte­riše ostatak društva sada se prenosi na ljudsko telo. Implantacija različitih tehnologija takode otvara još jedno poznato pitanje za Virilioa i druge postmoderniste: uklanjanje razlike između unu­trašnjosti i spoljašnosti. Ako postoje tehnologije koje su van nas i unutar nas, a one koje su van nas stimulišu one koje su unutar nas, onda možemo da se zapitamo gde se završava čovek, a gde počinje tehnologija?

Još jedno pitanje kojim se Virilio neprestano bavi jeste pita­nje kontrole. S endokolonizacijom kontrola nad ljudima preme-šta se na jedan potpuno novi nivo. U prošlosti, kontrola se vršila skoro isključivo spolja. Zatvor, pogotovo Fukoov panoptikon, predstavlja dobar primer takve kontrole. Međutim, endokolo­nizacija otvara mogućnost kontrole iznutra. Očigledno je da to sobom nosi nove i zastrašujuće mogućnosti.

Virtuelna realnost. Koncept kontrole takode ima presu­dan značaj u Virilioovoj analizi koja se bavi dolazećom eksplozi­jom virtuelne realnosti. S eliminacijom globalnih granica, nauka se okrenula pohodu na interne granice kao što su mentalne slike. Virtuelna tehnologija je spoljna tehnologija, ali njen cilj je unutraš­nja kontrola. Tehnologija virtuelne realnosti pokušava da kanališe i kontroliše mentalne slike i kibernetski dominira mislima. Nivo kontrole će, po Virilioovom shvatanju, biti nezamisliv zato što ljudi više neće biti slobodni da konstruišu sopstvene mentalne slike. Vir­tuelna realnost takode će proizvesti druge probleme, kao, recimo, našu sve veću nesposobnost da se pozicioniramo u vremenu i pro­storu. Naći ćemo se potpuno izgubljeni u virtuelnom univerzumu.

Ovde smo predstavili samo neke Virilioove ideje koje poka­zuju da se on nalazi u procesu stvaranja jedne veoma interesan­tne varijante francuske postmoderne socijalne teorije.

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 3 8 5

Na kraju, možemo da kažemo da savremena sociološka te­orija nastavlja da se razvija i menja. Teorija se brzo razvija i deo postmoderne teorije koju smo predstavili u ovoj glavi će, nesum­njivo, brzo postati istorija. Ali ne možemo razumeti kako će se sociološka teorija dalje razvijati ukoliko ne razumemo šta se u njoj događalo u ne tako davnoj prošlosti.

FEMINIZAM I POSTMODERNA SOCIJALNA TEORIJA Patriša Madu Lengerman i Džilijen Nibruk

Iako se feministkinje sve više uključuju u postmodernu misao, one manje koriste postmodernizam kao teoriju o društvu, a više kao epistemološki pristup. Postmodernizam je važan za feminističku te­oriju prvenstveno kao opoziciona epistemologija, to jest, strategija kojom se može dovesti u pitanje pravo na istinu i pravo na znanje.

Pitanje „Čije znanje?" pokazalo se kao radikalno transforma-tivno pitanje koje je pokrenulo i otvorilo mnoga druga pitanja, ne samo o odnosu moći i znanja, već i o osnovama prava na znanje.

Potmodernisti odbacuju osnovni princip moderne episte-mologije po kome ljudi upotrebom čistog razuma mogu dostići potpuno i objektivno znanje o svetu, znanje koje je predstava realnosti, tj. ogledalo prirode.

Feminizam i potmodernizam imaju mnogo toga zajednič­kog:

1.1 jedan i drugi otvaraju pitanja o tome čije znanje ili čije definicije treba da se prihvate.

2. Savremene feminističke teoretičarke nalaze u postmoder-nizmu osnaženje i legitimaciju za sopstveno insistiranje na epistemološkoj političkoj nužnosti udaljavanja od tra­dicionalnih centralnih pitanja u društvenim naukama, kao i za oštru kritiku tradicionalnih teorija i pojmova.

3. Postmoderna epistemologija omogućuje nekim feministič­kim teoretičarkama (recimo, liberalnim feministkinjama) proširene mogućnosti u cilju dekonstrukcije roda. Ona ne obuhvata nepromišljeno preuzimanje postmodernih

3 8 6 DŽORDŽ RiCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

pojmova, već prefinjenu inkorporaciju koja se ponekad zasniva na zadržavanju, ponekad na spajanju, a ponekad na menjanju originalnih značenja.

4. Iznad svega, postmodernizam je pomogao feminizmu da uključi refleksivnost u sastavni deo svoje teorije, čime je omogućeno da se feminizam ne pretvori u ono protiv čega se bori - hegemonistički diskurs koji ugnjetava lju­de kroz esencijalističke i univerzalističke kategorije. Taj pravac bio je posebno značajan zato što je koincidirao s pitanjima koja su pokrenule obojene žene, žene koje žive u nezapadnim društvima, lezbijke i žene koje pripadaju radničkim slojevima. Ta pitanja pripadaju drugom tala-su feminističkih, esencijalističkih pitanja koja se tiču se-strinstva, žena, žena trećeg sveta, seksualnosti, porodice, majčinstva i rada (vidi glavu 8).

Primena socioloških koncepata na savremeno društvo Porast nadzora nad našim svakodnevnim života

Nadzor nad ljudima nije ništa novo. Prve tragove nalazimo u drevnim vremenima. Tokom poslednjih nekoliko vekova cr­kve, države, fabrike i birokratije neprekidno posmatraju i pri­kupljaju sve detaljnije informacije o nama. U poslednje vreme, u proces nadgledanja takode su se uključile agencije iz privat­nog sektora, iz oblasti fnedicine, bankarstva, osiguranja i bi­znisa, pogotovo preduzeća koja se bave izradom kreditnih kar­tica. Ta poslednja vrsta organizacija, u savezu sa čitavim nizom novih tehnologija — računarima, video kamerama, ugrađenim čipovima, elektronskim ekranima za lociranje, satelitima, do­brovoljnim testiranjima itd. — rapidno je uvećala kapacitet da nadzire ljude, pogotovo putem elektronskih sredstava koja više ne zahtevaju jednu osobu koja nadzire drugu (kao što je to to bilo u panoptikonu). Novi oblici nadzora imaju čitav niz prednosti nad sredstvima koja su im prethodila: oni su vidlji­vi, manipulativni (a ne više prisilni), jeftini (za svaku jedinicu podataka koja se skupi) i pružaju podatke koji se lako mogu organizovati i kojima se lako može ponovo pristupiti.

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 3 8 7

Postoji mnogo toga što je pozitivno u toj novoj i uvećanoj sposobnosti za nadzor. Mnoge organizacije i ustanove trebaju informacije da bi mogle da obavljaju svoj posao, a te nove me­tode im omogućuju da ih dobiju jeftino i ponekad za veoma kratko vreme. Čak i porodice s malom decom imaju koristi od nadzornih kamera koje „posmatraju" šta rade vaspitačice u ob-daništima. Svakako da je nova tehnologija nadzora i od velike koristi policiji u njenim naporima da suzbije zločin i uhvati kri­minalce. Posle 11. septembra 2001. godine, upotreba napred­nih nadzornih tehnologija može da pomogne u odvraćanju ili čak sprečavanju terorističkih napada. Evo jedne ilustracije: me­dicinska zajednica je 2005. godine bila pod uzbunom zbog ra­nih znakova ptičjeg gripa u jugoistočnoj Aziji. Pažljivo posma-tranje slučajeva u cilju opažanja ranih znakova širenja virusa, može da pomogne u sprečavanju globalne epidemije ili barem da nam omogući bolju pripremu i lokalizovanje njenih efekata. Ipak, možemo s pravom da budemo uplašeni od tog ogro­mnog napretka u sposobnosti upadanja u naš svakodnevni život i sakupljanja informacija o svima nama. To nas neodolji­vo podseća na fiktivna društva, kao recimo ono koje je opisao Džordž Orvel u 1984 u kome nas Veliki Brat sve posmatra, zna sve o nama i, kao rezultat, može da kontroliše ono što mi­slimo i radimo.

Ali feministički odnos prema postmodernizmu više je obe-ležen nezadovoljstvom nego prihvatanjem:

1. Mnoge feministkinje smatraju da su postmodernističke aspiracije isključive. Otuda one na postmodernizam gle­daju kao na antitezu feminističkom projektu uključenja. Dokaz za to je postmodernistički teško razumljiv Voka­bular, kao i to što postmodernizam želi da se izbori za hegemonsku poziciju u akademskom diskursu, a ne da se bori za političku i društvenu emapncipaciju.

2. Mnoge feministkinje takode propituju nevinost postmo-dernističkog izazova, pitajući se da li je on istinski oslo­bodilački ili je deo politike znanja u kome privilegovana akademska klasa na izazove marginalizovanih osoba od­govara sa tehnički složenim argumentima po kojima niko

388 DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

ne može da polaže pravo na autoritet. Nensi Hartsok smatra čudnim sledeće: baš kada su žene i mnoge druge grupe počele da redefinišu svoj identitet, teoretišu o sebi i prave progres na različitim područijima, postmodernisti su počeli da se bave prirodom subjekta, opštom teorijom i pojmom progresa.

3. Još jedan izvor napetosti između postmodernizma i fe­minizma leži u tome što postmodernistički naglasak na beskrajnom nazadovanju dekonstrukcije i razlike udalja­va ljude od kolektivnih oslobodilačkih ciljeva i vodi ih ka radikalnom individualizmu. Na osnovu takve vrste individualizma može da se zaključi da je svačiji problem jedinstven budući da je svako jedinstven kao pojedinac. Odatle proizilazi da ne postoji problem kojim bi kolektiv kao celina trebalo da se bavi.

4. Iznad svega, postmodernistički preokret udaljava femini­stičke naučnice od usredsredenosti na nejednakost, neprav­du i ugnjetavanje i vodi ih ka neoidealistčkom stavu koji svet vidi kao diskurs, predstavu i tekst. Otežavajući veze s materijalnom nejednakošću, postmodernizam udaljava feminizam od posvećenosti progresivnoj promeni - što predstavlja osnovicu svake kritičke društvene teorije.

Sažetak

1. Grand-teorija Danijela Bela usmerena je na pojavu postindustrij-skog društva koje karakteriše proizvodnja usluga umesto pro­izvodnje robe, profesionalni i tehnički rad umesto manuelnog rada; teorijsko znanje umesto praktičnog znanja; stvaranje i kon-trolisanje novih tehnologija i razvijanje intelektualnih tehnologi­ja koje su potrebne da bi se upravljalo takvom kontrolom.

2. U postindustrijskom društvu nastaje sukob između društvenih struktura (pogotovo ekonomije), kojom dominira racionalnost i efikasnost, i kulture kojom dominira iracionalnost, samorealiza-cija i samogratifikacija.

3. Fukoova grand-teorija izdvaja se od ostalih velikih modernih teo­rija po tome što ne traga za izvorom i uzrokom društvenog raz­voja i što se usredsređuje na nekoherentnost i diskontinuitet.

POSTMODERNE GRAND-TEORUE 3 8 9

4. Najvažniji deo Fukoove grand-teorije bavi se upravljanjem - sku­pom praksi i tehnika pomoću kojih se vrši kontrola nad ljudima.

5. Umesto da vidi progres i sve veću humanizaciju u tretiranju za­tvorenika, Fuko vidi porast u sposobnosti kažnjavanja ljudi.

6. Tri su osnovna instrumenta koja stoje na raspologanju onima koji kontrolišu i nadziru druge. Prvi je hijerarhijsko nadziranje ili sposobnost službenika na vrhu organizacije da jednim pogledom kontrolišu sve podređene.

7. Panoptikon je struktura koja nekome ko je na vlasti ili na položa­ju (na primer, zatvorskom službeniku) omogućava potpun nad­zor nad grupom ljudi (zatvorenicima).

8. Drugi instrument disciplinujuće moći jeste sposobnost da se do­nose normalizujući sudovi i kažnjavaju se oni koji ih ne poštuju/ narušavaju norme.

9. Treći instrument jeste upotreba ispitivanja kao načina posmatra-nja potčinjenih i prosuđivanja o tome šta oni rade.

10. Iako se bavi kontrolom, Fuko priznaje da postoji neprekidan su­kob oko kontrole. To proizilazi iz njegovog interesa za mikrofizi-ku moći.

11. Za razliku od prihvaćenih grand-teorija, Fuko vidi povećanje spo­sobnosti zdravih da razdvoje bolesne od ostatka populacije i da ih ugnjetavaju.

12. Fuko kritikuje modernu grand-teoriju po kojoj je viktorijanizam doveo do potiskivanja seksualnosti, pogotovo do represije diskursa o seksualnosti. On tvrdi kako je u periodu viktorijanizma došlo do eksplozije diskursa o seksualnosti: u društvu je počelo mnogo više da se priča o seksu. Došlo je do analiza, procena, klasifikacija, spe­cifikacija i uzročnih i kvantitativnih studija o seksualnosti.

13. Zigmunt Bauman povezuje modernost s nesposobnošću da se prihvati ambivalencija. Postmodernost, nasuprot tome, obećava da može da prihvati ambivalenciju.

14. Bauman takode povezuje neotribalizam s postmodernošću. Nova plemena ili zajednice predstavljaju pribežište za strance i čitav niz etničkih, religioznih i političkih grupa. Društvo toleriše te zajed­nice i njihove grupe.

15. Moralnost postmodernog sveta nalazi se pod dominacijom po­trebe da se bude za Drugog.

16. Zan Bodrijar bavi se transformacijom proizvođačkog u potrošač­ko društvo.

3 9 0 DŽORDŽ RicER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

17. Potrošnja se bolje objašnjava željom potrošača da se razlikuju jed­ni od drugih, nego njihovim stvarnim potrebama.

18. Kada konzumiramo (trošimo) mi, u stvari, konzumiramo znako­ve, a ne dobra i usluge.

19. Budući da kod determiniše značenje znakova, on takode kontro-liše potrošnju.

20. Kapitalizam je preusmerio svoj fokus sa kontrole radnika na kon­trolu potrošača.

2 1 . Bodrijar je takode tvrdio da simbolička razmena (povratan pro­ces davanja i uzimanja), karakteristična po svojoj originalnosti, ustupa mesto simulacijama ili imitacijama koje karakteriše nedo­statak originalnosti.

22. Po Dž. Riceru, svet je pod dominacijom hiperpotrošnje koja se barem delimično podstiče novim potrošačkim snagama.

23. Proces kreativne destrukcije se nastavlja. Nova materijalna sredstva za potrošnju došla su pod udar novih nematerijalnih sredstava za potrošnju, kao što su npr. sajber tržni centri ili kupovina iz fotelje.

24. D a bi privukle potrošače, nova sredstva za potrošnju koriste ra­zličite mehanizme kao što su implozija, simulacija i manipulacija vremena i prostora. Nematerijalna sredstava za potrošnju uspeš-nije koriste te mehanizme od novih materijalnih sredstava za po­trošnju.

25. Jedan od najinteresantnijih živih socijalnih teoretičara, Pol Viri­lio, razvio je sopstvenu postmodernu teoriju zvanu dromologija, kao i čitav niz novih ideja i jednstvenih pojmova.

26. Između feminizma i postmoderne socijalne teorije postoji jedan nategnut odnos.

27. Feministkinje su veoma sumnjičave prema činjenici da je, baš kada su žene i mnoge druge grupe došle u poziciju da redefinišu svoj identitet, teoretišu o sebi i napreduju u različitim oblastima, došlo do porasta postmoderne sumnje u prirodu subjekta, opšte teorije i pojma progresa.

Literatura za dalje čitanje

Baudrilliard, Jean (2001). Simulacija i zbilja. Zagreb: Naklada Jesenski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo.

Baudrilliard, Jean (2006). Inteligencija zla ili pakt lucidnosti. Zagreb: Naklada Ljevak.

Bodrijar, Zan (1991). Simulacije i simulakrumi. Novi Sad: Svetovi.

POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 3 9 1

Bodrijar, Žan (2007). Duh terorizma. Beograd: Arhipelag. Butler, Christopher (2007). Postmodernizam. Sarajevo: Sahinpašić. Đordević, Jelena [priredila] (2008). Studije kulture. Beograd: Službeni

glasnik. Horrocks, Christopher (2001). Baudrilliard i milenij. Zagreb: Naklada

Jesenski i Turk. Liotar, Zan Fransoa (1988). Postmoderno stanje. Novi Sad: Bratstvo-

-jedinstvo. Liotar, Žan-Fransoa (1991). Raskol. Sremski Karlovci: Izdavačka knji-

žarnica Zorana Stojanovića i Novi Sad, Dobra vest. Lyotard, Jean-Francois (2005). Postmoderno stanje. Zagreb: Ibis grafika. Fuko, Mišel (1971). Riječi i stvari. Beograd: Nolit. Fuko, Mišel (1997). Nadzirati i kažnjavati: nastanak zatvora. Sremski

Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Fuko, Mišel (2005a). Rađanje biopolitike. Novi Sad: Svetovi. Fuko, Mišel (2005b). Psihijatrijska moč. Novi Sad: Svetovi. Fuko, Mišel (2006). Istorija seksualnosti I. Loznica: Karpos. Fuko, Mišel (2007). Poredak diskursa. Loznica: Karpos. Foucalt, Michel (1994). Znanje i moč. Zagreb: Nakladni zavod Glo­

bus. Foucalt, Michel (2002). Riječi i stvari. Zagreb: Golden marketing. Onore, Karl (2005). Pohvala sporosti. Beograd: Algoritam. Spargo, Tasmin (2001). Foucalt i queer teorija. Zagreb: Naklada Jesen­

ski i Turk. Tomić, Zorica (2008). New$ Age. Beograd: Službeni glasnik. Milenković, Pavle i Marinković, Dušan (2005). Mišel Fuko. 1926—

1984—2004. Hrestomatija. Novi Sad: Vojvođanska sociološka asocijacija.

Virilio, Pol (2000). Informatička bomba. Novi Sad: Svetovi. Virilio, Pol (1997). Kritični prostor. Čačak: Umetničko društvo Gra­

dac. Virilio, Pol (2003). Rat i film 1. Beograd: Filmski centar Srbije.

GLAVA 10 TEORIJE GLOBALIZACIJE

Glavne savremene teorije o globalizaciji Kulturna teorija Ekonomska teorija Politička teorija Druge teorije Sažetak Literatura za dalje čitanje

Verovatno nijedna pojedinačna tema u poslednjih nekoliko godina nije postala tako mnogo popularna i privukla toliko aka­demske pažnje kao tema globalizacije. U stvari, akademski inte­res za ovu temu velikim delom je motivisan izuzetnim javnim značajem, interesom i zabrinutošću koje stvaraju posledice glo­balizacije. Međutim, postoje i neki interni razlozi u akademskom svetu koji su prouzrokovali opsesiju ovom temom (kao što je, re­cimo, reakcija protiv ranih i uskih pristupa globalizaciji). Druš­tveni teoretičari, uključujući mnoge od onih koji se pominju u ovoj glavi i na drugim mestima u ovoj knjizi, nisu mogli da se odupru trendu da za svoj osnovni predmet proučavanja izaberu globalizaciju. Cilj ove glave nije da pruži sveobuhvatan pregled literature o globalizaciji koja je veoma obimna, a pogotovo ne da se kritički osvrne na čitavu literaturu o globalizaciji. Ono što sledi jeste kratak pregled nekih od najvažnijih teoretskih radova o globalizaciji. Međutim, pre nego što započnemo, neophodno je da globalizaciju definišemo kao širenje određenih praksi, od­nosa, svesti i organizacije društvenog života po ćelom svetu.

Globalizacija je proces koji svakodnevno, često na jedan dra­matičan način, transformiše nacije i živote milijardi ljudi širom sveta. Značaj globalizacije i njenih posledica može se uočiti na svakom koraku, a možda je najvidljiviji po redovnim protestima

Globalizacija - širenje određenih praksi, odnosa, svesti i organizacije društve­nog života po ćelom svetu.

3 9 4 DŽORDŽ RicER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

koji prate sastanke na visokom nivou globalnih organizacija, kao što su STO (Svetska trgovinska organizacija) i MMF (Međuna­rodni monetarni fond). Intenzitet i nivo protesta protiv tih orga­nizacija pokazuju da ljudi širom sveta smatraju da je globalizacija važna i da u velikoj meri utiče na njihove živote.

Teorija globalizacije pojavila se kao posledica određenih razvoja u društvenoj teoriji. Tu se najpre misli na reakciju pro­tiv ranih verzija teorije modernizacije. Jedna od najvažnijih ka­rakteristika te teorije jeste prozapadnjačka pristrasnost, to jest davanje prednosti obrazcu razvoja karakterističnom za Zapad. Po tom gledištu, ostatak sveta nema mnogo izbora već pre ili ka­snije mora početi da liči na Zapad. Iako postoje različite teorije globalizacije, skoro svima njima zajednički je pokušaj da se uda­lje od prozapadnjačkog diskursa i istraže transnacionalne procese koji su barem u nekom stepenu autonomni i nezavisni od bilo koje posebne nacije ili posebnog dela sveta. (O tome će biti više reči u odeljku o kulturnoj hibridizaciji.)

Globalizacija može da se analizira kulturalno, ekonomski, politički i/ili institucionalno. Unutar svake od ovih perspektiva može se govoriti o homogenosti ili heterogenosti. Sledstveno, globalizacija kulture može da se posmatra kao transnacionalna ekspanzija opštih kodova i praksi (homogenost), ili kao proces u kojem mnogi globalni i lokalni kulturni sadržaji ulaze u inte­rakciju da bi stvorili neku vrstu pastiša ili koktela iz kojeg će se kasnije razviti čitav niz kulturnih hibrida (heterogenost). Trend homogenosti često se vezuje za kulturni imperijalizam, tj. uti-caj jedne posebne kulture na veliki broj drugih kultura. Postoje mnoge varijante kulturnog imperijalizma, uključujući i one koje naglašavaju ulogu američke kulture, Zapada ili centralnih zemalja (engleski, core country). Roland Robertson se, iako ne koristi po­jam kulturnog imperijalizma, suprotstavio toj ideji kroz svoj ču­veni koncept glokalizacije (vidi ispod) po kome globalno ulazi u interakciju s lokalnim da bi proizvelo nešto posebno - glokalno.

Teoretičari koji se usmeravaju na ekonomske činioce, naglaša­vaju njihovu sve veću važnost, kao i homogenišući uticaj koji oni imaju na savremeno društvo. Oni globalizaciju vide kao proces

Kulturni imperijalizam - uticaj jedne kulture na veliki broj drugih kultura.

TEORIJE GLOBALIZACUE 395

širenja tržišne ekonomije na različite regione sveta. Na primer, neki na globalizaciju gledaju kao na ekspanziju trgovine. Nedav­no je Džozef Stiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i bivši predsednik Veća ekonomskih savetnika, žestoko kritikovao Svetsku banku, Svetsku trgovinsku organizaciju, a posebno Me­đunarodni monetarni fond zbog toga što svojim delanjem više doprinose pogoršavanju ekonomskih kriza širom sveta nego što ih rešavaju. Između ostalog, Stiglic kritikuje MMF zbog njego­vog homogenizujućeg pristupa koji ne uspeva da dovoljno oz­biljno uzme u obzir nacionalne razlike i specifičnosti. MMF se često ponaša kao doktor koji propisuje jedan isti lek za različite bolesti: gde god da dođe, na kakav god problem da naiđe, MMF uvek nudi isto rešenje. MMF i globalizacija su do sada uglavnom išli u korist bogatim nacijama, posebno SAD (koje efektivno imaju moć veta nad odlukama MMF-a), a na štetu siromašnih nacija. Jaz između bogatih i siromašnih povećao se upravo zbog pojave globalizacije.

Iako ovi teoretičari uglavnom smatraju da je posledica glo­balizacije veća homogenost, oni priznaju da se na marginama glo­balne ekonomije može uočiti izvesni stepen diferencijacije (hetero­genosti). Uistinu, Stiglic ističe potrebu da MMF i druge globalne ekonomske organizacije u svom radu počnu da primenjuju dife-renciranije pristupe i politike. Drugi oblici heterogenosti u eko­nomskoj oblasti uključuju, na primer, porobnjavanje (engleski, commodification) lokalnih kultura i uvođenje fleksibilne specijali­zacije koja omogućuje da se mnogi proizvodi prilagode potrebama različitih lokalnih zajednica. Još opštije, oni koji naglašavaju he-terogenizaciju slažu se da interakcija globalnog tržišta s lokalnim tržištima vodi do stvaranja jedinstvenog „glokalnog" tržišta koje integriše potrebe globalnog tržišta s realnostima lokalnog tržišta.

I kod političkih/institucionalnih orijentacija nalazimo homo­genost ili heterogenost. Na primer, neke od ovih teorija koje se opredeljuju za perspektivu homogenosti, usredsređuju se na šire­nje modela nacionalne države po svetu i pojavu istovetnih oblika upravljanja u ćelom svetu. Drugim recima, one ukazuju na to da svetom još uvek dominira manje-više isti oblik upravljanja. Te teorije smatraju da je globalni uticaj raznorodnih institucija

organizacija umanjuje moć kako nacionalnih država, tako i lo­kalnih društvenih struktura koje unose različitost u živote obič­nih ljudi. Jedno od najekstremnijih gledišta o homogenizaciji u političkoj oblasti dolazi od Bendžamina Barbera i njegove teorije o „Mek svetu" („McWorld") ili rastu jedinstvene političke* ori­jentacije koja osvaja ceo svet.

Interesantno je da Barber takode, u obliku jedne alterna­tivne teorijske perspektive, artikuliše ideju „Džihada". Džihad je proizvod angažmana lokalizovanih, etničkih i reakcionarnih po­litičkih snaga (uključujući tu „odmetničke države") koje imaju cilj da raspale nacionalizme, što vodi do veće političke heteroge­nosti širom sveta. Interakcija Mek sveta i Džihada na lokalnom nivou može da proizvede jedinstvenu glokalnu političku forma­ciju koja integriše elemente i jednog (na primer, upotreba In­terneta da bi se privukla podrška javnosti) i drugog (na primer, upotreba tradicionalnih ideja i tradicionalne retorike).

Iako se dihotomija homogenizacija/heterogenizacija provlači kroz veliki broj teorija globalizacije, njome se očigledno ne iscr­pljuju sve ostale teme i aspekti globalizacije. Na narednim strani­cama videćemo da vodeće teorije globalizacije na različite načine dotiču pitanja homogenizacije i heterogenizacije, ali da takode osvetljavaju druge aspekte globalizacije. Ta diskusija će biti pode-ljena u četiri odeljka. Najpre ćemo videti kako o globalizaciji raz­mišljaju neki od glavnih savremenih teoretičara sa kojima smo se već upoznali u ovoj knjizi (Gidens, Bek i Bauman), a onda ćemo se okrenuti trima širim kategorijama teoretisanja globalizacije - kulturnoj, ekonomskoj i političkoj/institucionalnoj.

Barberovo shvatanje Mek sveta nije ograničeno na politiku; on smatra da postoje mnogi drugi domeni koji slede model Mek sveta.

3 9 6 DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

štetan po homogenost koncepta nacionalnih država. Kao što ćemo videti, neki smatraju da rast transnacionalnih institucija i organizacija umanjuje moć kako nacionalnih država, tako i lo­kalnih društvenih struktura koje unose različitost u živote obič­nih ljudi. Jedno od najekstremnijih gledišta o homogenizaciji u političkoj oblasti dolazi od Bendžamina Barbera i njegove teorije o „Mek svetu" („McWorld") ili rastu jedinstvene političke* ori­jentacije koja osvaja ceo svet.

Interesantno je da Barber takode, u obliku jedne alterna­tivne teorijske perspektive, attikuliše ideju „Džihada". Džihad je proizvod angažmana lokalizovanih, etničkih i reakcionarnih po­litičkih snaga (uključujući tu „odmetničke države") koje imaju cilj da raspale nacionalizme, što vodi do veće političke heteroge­nosti širom sveta. Interakcija Mek sveta i Džihada na lokalnom nivou može da proizvede jedinstvenu glokalnu političku forma­ciju koja integriše elemente i jednog (na primer, upotreba In­terneta da bi se privukla podrška javnosti) i drugog (na primer, upotreba tradicionalnih ideja i tradicionalne retorike).

Iako se dihotomija homogenizacija/heterogenizacija provlači kroz veliki broj teorija globalizacije, njome se očigledno ne iscr­pljuju sve ostale teme i aspekti globalizacije. Na narednim strani­cama videćemo da vodeće teorije globalizacije na različite načine dotiču pitanja homogenizacije i heterogenizacije, ali da takode osvetljavaju druge aspekte globalizacije. Ta diskusija će biti pode-ljena u četiri odeljka. Najpre ćemo videti kako o globalizaciji raz­mišljaju neki od glavnih savremenih teoretičara sa kojima smo se već upoznali u ovoj knjizi (Gidens, Bek i Bauman), a onda ćemo se okrenuti trima širim kategorijama teoretisanja globalizacije - kulturnoj, ekonomskoj i političkoj/institucionalnoj.

Barberovo shvatanje Mek sveta nije ograničeno na politiku; on smatra da postoje mnogi drugi domeni koji slede model Mek sveta.

TEORIJE GLOBALIZACIJE 397

GLAVNI SOCIJALNI TEORETIČARI O GLOBALIZACIJI

Entoni Gidens i„odbegli svet" globalizacije

Gidensovi pogledi na globalizaciju očigledno su usko pove­zani i isprepletani s njegovim razmišljanjem o Molohu moder-nosti (glava 5). Gidens smatra da postoji jaka veza između glo­balizacije i rizika (pogotovo proizvedenog rizika). Po njegovom mišljenju, najveći deo odbeglog sveta globalizacije nalazi se izvan naše kontrole. Međutim, on nije potpuno pesimističan. Postoje načini da ograničimo probleme koje je stvorio odbegli svet, ali ne postoji način da ga u potpunosti kontrolišemo.

Gidens polaže izvesnu nadu u demokratiju, pogotovo u međunarodne i transnacionalne oblike demokratije kao što je Evropska unija.

Gidens smatra da Zapad i SAD igraju značajnu ulogu u procesu globalizacije. Međutim, on takode priznaje da je globali-zacija dvosmeran proces i da se Amerika i Zapad nalaze pod nje­nim snažnim uticajem. Staviše, on tvrdi da se globalizacija nalazi u procesu decentrizovanja, što znači da društva, nacije i kultu­re koje se ne nalaze na Zapadu dobijaju sve značajniju ulogu u njoj. On smatra da globalizacija jeste oslabila lokalne kulture, ali 1 da ih je, s druge strane, osnažila i oživela. Konačno, Gidens donosi zanimljiv zaključak da globalizacija gura postojeće kultu­re na marginu, proizvodeći nove oblasti koje mogu da presecaju nacije. Kao primer, Gidens navodi područje oko Barselone u se-vernoj Spaniji koje zalazi u Francusku.

Po Gidensu, glavni sukob koji se danas odvija na globalnom nivou jeste sukob između fundamentalizma i kosmopolitizma. Na kraju, Gidens predviđa stvaranje „globalnog kosmopolitskog druš­tva". Čak je i glavna sila koja se protivi globalizaciji - tradicionali­zam - sama njen proizvod. Staviše, fundamentalizam koristi glo­balne sile (na primer, masovne medije) da bi ostvario svoje ciljeve. Fundamentalizam može imati različite oblike - religiozni, etnički, nacionalistički, politički - ali kakav god oblik da ima, on je po Gi­densu problematičan iz dva razloga. Prvo, zato što je u suprotnosti s kosmopolitizmom i drugo, zato što je povezan s nasiljem.

398 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Ulrih Bek i politika globalizacije

Suština Bekove teorije nalazi se u njegovoj distinkciji izme­đu globalizma i globalnosti. Globalizam je gledište da svetom dominira ekonomija i da prisustvujemo stvaranju hegemonije kapitalističkog svetskog tržišta i neoliberalne ideologije koja ga podupire. Za Beka, takvo gledište podrazumeva monokauzalno i linearno razmišljanje. Multidimenzionalnost globalnog razvoja - ekologija, politika, kultura i civilno društvo - pogrešno se re-dukuje na ekonomsku dimenziju, a ta ekonomska dimenzija se ponovo pogrešno vidi kao nešto što se razvija u linearnom prav­cu sve veće zavisnosti od svetskog tržišta. Svet je za Beka mnogo multidimenzionalniji i kreće se u više pravaca. Osim toga, Bek ozbiljno u razmatranje uzima probleme koji se vezuju za kapita­lističko svetsko tržište, uključujući i činjenicu da na njemu po­stoji čitav niz barijera slobodnoj trgovini, kao i veliki broj gubit­nika, a ne samo pobednika.

Dok je Bek kritikovao globalizam, on je podržavao ide­ju globalnosti po kojoj zatvoreni prostori, pogotovo oni što se vezuju za nacije, postaju sve iluzorniji. Oni postaju iluzorni jer globalizacija, koja obuhvata procese u koje su uključeni transna­cionalni akteri s različitim količinama moći, identitetima, itd., preseca i potkopava nacionalne države. Ti transnacionalni proce­si nisu po prirodi samo ekonomski, već obuhvataju i ekologiju, kulturu, politiku i civilno društvo. Takvi transnacionalni procesi prelaze nacionalne granice čineći ih poroznim, ako ne i potpuno irelevantnim: ništa što se događa na ovom svetu više ne može da se ograniči na lokalno. Ono što se dešava lokalno, bilo da su to uspesi ili katastrofe, utiče na čitav svet.

Zigmunt Bauman Biografska skica

Zigmunt Bauman (1925) imao je interesantan život i interesan­tnu akademsku karijeru. Roden kao Jevrejin u Poljskoj, izbegao je od nacista sa svojom porodicom u Rusiju. Borio se u Poljskoj armiji za vreme Drugog svetskog rata i 1953. dobio čin majora.

TEORIJE GLOBALIZACIJE 3 9 9

Međutim, za vreme talasa antisemitiz­ma Bauman je oslobođen svih dužnosti. Nakon toga, okrenuo se društvenim na-ukama i 1968. postao profesor na Var-šavskom univerzitetu, ali je ponovo bio prisiljen da napusti svoju poziciju zbog antisemita. Konačno, karijeru nastavlja na Univerzitetu u Lidsu u Engleskoj, gde

objavljuje uglavnom na engleskom i postaje jedan od najzna-čajnih teoretičara svoga vremena. Njegova prva knjiga na engleskom pojavljuje se 1972. godi­ne. Iako je već tada dobio značajna priznanja za svoj akadem­ski rad, njegova akademska karijera istinski uzleće tek 1989. godine kada je objavio čuvenu studiju Modernitet i holokaust. U toj knjizi on tvrdi da holokaust nije bio aberacija, već izraz suštinske prirode modernosti. Ta kritika modernosti odvela je Baumana u pravcu postmoderne socijalne teorije, pa je tokom 1990-ih godina razvio sopstvenu postmodernu teorijsku ori­jentaciju. U poslednje vreme, sve više je prisutan u javnom ži­votu pišući o širokom spektru tema uključujući i globalizaciju. To ga, međutim, nije sprečilo da u svojim knjigama ponudi neke nove akademske koncepte, među kojima je najvažniji koncept „likvidne modernosti" iz 2000. godine.

Dok transnacionalni procesi postoje jedno duže vreme, glo-balnost predstavlja novinu iz najmanje tri razloga. Prvo, njen uticaj kroz geografski prostor opsežniji je nego ikada ranije. Drugo, njen uticaj kroz vreme daleko je stabilniji; iako vreme prolazi, njen uticaj neprekidno traje. Treće, postoji daleko veća gustina u njenim različi­tim elementima, uključujući tu i transnacionalne odnose i mreže.

Bek takode nabraja čitav niz drugih karakteristika koje glo-balnost čine specifičnom u poredenju s ranijim manifestacijama transnacionalnosti:

1. Svakodnevni život i interakcija preko nacionalnih grani­ca radikalno se menjaju;

2. Javlja se samoopažanje transnacionalnosti u oblastima kao što su masovni mediji, potrošnja i turizam;

3. Zajednica, rad i kapital sve se manje vezuju za prostor;

400 DžORDZ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

4. Raste svest o globalnim ekološkim opasnostima i potrebi da se nešto preduzme da bi se one sprečile;

5. U našim životima opažamo sve veće prisustvo transkul-turalnih drugih;

6. Globalna kulturna industrija cirkuliše na do sada neviđe­nom nivou;

7. Transnacionalni sporazumi, akteri i institucije postaju sve brojniji i moćniji.

To je navelo Beka da preispita svoja prethodna gledišta o modernosti i počne da tvrdi da su globalnost i njena ireverzi-bilnost povezani s onim što on naziva „druga modernost". Nju karakteriše opadanje moći nacija i nacionalnih granica koje su se nalazile u samoj srži „prve modernosti". Glavna premisa prve modernosti jeste da živimo u izolovanim nacionalnim državama. Bek tu tvrdnju odbacuje kao zastarelu. Globalnost i druga mo­dernost znače denacionalizaciju, a Bek se nada u uspon transna­cionalnih organizacija i možda transnacionalne države.

Zigmunt Bauman o posledicama globalizacije

Bauman globalizaciju vidi kao „prostorni rat". Po njegovom gledištu, mobilnost (pokredjivost) je u današnjem svetu postala naj­važniji i diferencirajući faktor društvene stratifikacije. U prostornom ratu pobeđuju oni koji su mobilni, sposobni da se slobodno kreću po celoj planeti i u tom procesu stvaraju značenja za sebe. Oni se kreću oslobođeni prostornih prepreka, a kada negde moraju da se „prizemlje" uspevaju da se izoluju u prostore ograđene zidovima i obezbeđene policijskim snagama. Tu mogu da se zaštite od gubit­nika u prostornom ratu. Gubitnicima, na drugoj strani, ne samo da nedostaje mobilnost, već su oni degradirani i ograničeni na terito­rije lišene značenja ili čak sposobnosti da formulišu značenje. Dok elita preteruje u svojim mogućnostima za kretanje, ostali se osećaju zatvoreno u svojim domovima koji im ne nude velike izglede za kre­tanje. Osim toga, gubitnici se osećaju poniženima zbog nedostatka mobilnosti, ali i zbog činjenice da mogu da vide elitu kako se slo­bodno kreće gde god poželi. Kao posledica toga, teritorije postaju bojna polja gde se gubitnici i dobitnici prostornog rata sukobljava­ju; u tom sukobu oni nemaju jednake šanse.

TEORIJE GLOBALIZACIJE 4 0 1

Dobitnici žive u vremenu, a ne u prostoru; oni veoma brzo, ako ne i trenutno, mogu pregaziti bilo koju razdaljinu. Za razliku od njih, gubitnici žive u prostoru. Taj prostor nalazi se izvan nji­hove kontrole. On je težak, otporan, elastičan, nedodirljiv i spo­soban da sputa vreme. Međutim, važno je praviti razliku između onih koji imaju barem neku sposobnost za kretanje. Turisti su u pokretu zato što to žele. Njih nešto privlači; oni smatraju da je to neodoljivo i kreću se prema tome. Postoje i vagabundi. Oni su u pokretu zato što smatraju da je njihova okolina nepodnošljiva i neprijateljska. Pozitivni aspekti onoga što danas pozdravljamo kao globalizaciju, jesu oni koje povezujemo s turistima. Ali neizbežna sporedna posledica globalizacije jeste to da su mnogi od nas pretvo­reni u vagabunde. Međutim, većina ljudi nalazi se negde između ove dve krajnosti. Oni ne samo da nisu sasvim sigurni gde se tačno nalaze, već nisu sigurni da li će na tom mestu ostati i sutra. Stoga, globalizacija se za najveći broj ljudi pretvara u jednu nelagodnost.

Međutim, čak i oni koji su naizgled pobednici u globali-zaciji - turisti - imaju svoje probleme. Prvo, oni su opterećeni nesposobnošću da uspore; teško je uvek biti u pokretu i kretati se velikom brzinom. Drugo, mobilnost podrazumeva nepreki­dan niz izbora, a svaki izbor sa sobom nosi meru neizvesnosti. Treće, svaki od tih izbora takode sa sobom nosi čitav niz rizika i opasnosti. Beskrajna mobilnost i neprekidan izbor naposletku donose nelagodu, ako ne i opterećenje.

Pošto smo se upoznali s teorijama globalizacije nekih od najznačajnijih savremenih socijalnih teoretičara, okrećemo se glavnim tipovima teorije globalizacije koje ćemo često ilustrovati primerima drugih glavnih socijalnih teoretičara.

KULTURNA TEORIJA

Jan Nederven Piters identifikovao je tri glavne paradigme u teoretisanju kulturnih aspekata globalizacije. Njega posebno in-teresuje da li kulture širom sveta karakteriše večna i nepremostiva

Turisti - oni koji se kreću po svetu zato što to žele. Vagabundi — oni koji se kreću po svetu jer smatraju da je njihova okolina ne­

podnošljiva i neprijateljska.

402 DžORDZ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

različitost, da li one konvergiraju jedna prema drugoj ili stvaraju jednu novu „hibridnu formu" koja proističe iz jedinstvene kom­binacije globalnih i lokalnih kultura. Detaljnije ćemo posvetiti pažnju svakoj od ovih paradigmi.

Kulturni diferencijaIizam

Pripadnici ovog teorijskog pravca tvrde da između kultu­ra postoje trajne razlike na koje globalizacija ili bilo koji drugi bi-, inter-, multi- i transkulturalni procesi ne utiču. Time se ne želi reći da nijedan od ovih procesa, a pogotovo globalizacija, ne utiče na kulture, već da oni na njih ne utiču suštinski, to jest da kulture najvećim delom ostaju onakve kakve su oduvek bile. Po tom shvatanju, globalizacija se pojavljuje samo na površini, dok je kulturni sadržaj uglavnom, ako ne i potpuno, nedirnut globa-lizacijom. Takode, smatra se da su kulture zatvorene ne samo za globalizaciju, već i za uticaj drugih kultura. Na jednoj slici, svet je predstavljen kao mozaik zasebnih kultura. Još više zastrašu­je slika na kojoj je svet predstavljen kao bilijarski sto, a kulture kao bilijarske kugle koje udaraju jedna o drugu. Ona upućuje na mogućnost potencijalno katastrofalnog sudara svetskih kultura.

Iako ova paradigma ima dugu istoriju, ona je tek poslednjih godina privukla veću pažnju i više pristalica (kao i kritičara). Dva su razloga za to. Prvi je teroristički napad od 11. septembra 2001. godine i ratovi u Avganistanu i Iraku koji su nakon toga usledi-li. Po mišljenju mnogih, ti događaji bili su plod sukoba između zapadne i islamske civilizacije i večitih kulturnih razlika između njih. Drugi razlog je sve veći multikulturalizam SAD (uglavnom porast hispanske populacije) i zapadnoevropskih zemalja (uglav­nom porast muslimanske populacije), kao i velike razlike i animo­ziteti između većinske i manjinske populacije u tim zemljama.

Najpoznatiji i najkontroverzniji primer ove paradigme nalazi­mo u knjizi Samjuela Hantingtona Sukob civilizacija i ponovno stva­ranje svetskog poretka iz 1996. godine. Poreklo aktuelne svetske situ­acije Hantington vidi u rekonfiguraciji sveta koja je usledila nakon završetka hladnog rata, kada je diferencijacija počela da se zasniva na kulturnim razlikama, a ne na političko-ekonomskoj osnovi kao

TEORIJE GLOBALIZACIJE 4 0 3

ranije (demokratsko/kapitalističko versus totalitarističko/komu-nističko). Te kulturne razlike nisu nove, ali su uglavnom bile po­tisnute nadmoćnim političko-ekonomskim razlikama iz vremena hladnog rata (kao u slučaju bivše Jugoslavije u kojoj su postojale razlike između Srba i Hrvata, ali o kojima se tokom vladavine komunista nije smelo javno govoriti). U poslednje dve decenije možemo videti da na površinu ponovo izlaze drevni identiteti, protivnici i neprijatelji. Hantington upotrebljava koncept civi­lizacije da bi opisao najširi nivo tih kultura i kulturnih identite­ta. (Hantigton ne pravi neku posebnu razliku između pojmova kultura i civilizacija.) Između tih civilizacija ocrtavaju se linije razgraničenja, što je veoma opasno ako se uzmu u obzir istorijski animoziteti između nekih od ovih civilizacija.

Hantington pravi razliku između sedam ili osam svetskih ci­vilizacija - siničke (kineska), japanske (ponekad je kombinovana sa siničkom kao dalekoistočna), hindu, islamske, pravoslavne (sa sedištem u Rusiji), zapadnoevropske i severnoameričke, kojoj su bliske Australija, Novi Zeland, Latinska Amerika i, možda, Afrika. On smatra da se te civilizacije razlikuju po osnovnim filozofskim pretpostavkama, temeljnim vrednostima, društvenim odnosima, običajima i sveopštim pogledom na život. Za Hantingtona, ljudska istorija, u stvari, predstavlja istoriju civilizacija (naročito ovih sedam civilizacija). Civilizacije dele niz zajedničkih karakteristika, uklju­čujući činjenicu da postoji veliko saglasje oko toga šta one pred­stavljaju (premda svakoj nedostaje jasan početak, a nema ni jasnih granica između civilizacija, one su, uprkos tome, sasvim realne).

Civilizacije su:

1. najdugovečnija ljudska udruženja (iako se menjaju to­kom vremena);

2. najširi nivoi kulturnog identiteta; 3. najširi tip subjektivnog samoidentiteta; 4. uglavnom nepodudarne s državnim granicama, budući

da se prostiru na teritoriji više država (iako ne obavljaju državne funkcije);

5. totaliteti;

6. usko povezane s religijom i rasom.

Civilizacija - najširi nivo kultura i kulturnih identiteta.

404 DZORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Svoju teoriju Hantigton je uobličio u moderni grand-nara-tiv o odnosima medu civilizacijama. Više od tri hiljade godina (otprilike između 1500. godine pre Hrista do 1500. posle Hri-sta) civilizacije su bile odvojene prostorno i vremenski, zbog čega dodira među njima skoro da i nije bilo. Ako bi do kontakata i došlo, oni su bili veoma ograničeni i sporadični ali, po svoj prili­ci, veoma intenzivni.

Sledeću fazu, koja otprilike počinje posle 1500. godine i traje sve do kraja Drugog svetskog rata, karakteriše neprekidan dominantni i jednosmerni uticaj zapadne civilizacije na sve dru­ge civilizacije. Hantington pripisuje taj uticaj različitim struktu­ralnim karakteristikama Zapada, uključujući tu nastanak i šire­nje gradova, trgovine i državne birokratije, kao i pojavu osećanja nacionalne svesti. Međutim, najneposredniji uzrok tog uticaja on vidi u tehnologiji, pogotovo u razvoju okeanske navigacije i vojske, uključujući tu i superiornu vojnu organizaciju, discipli­nu i trening i, naravno, razvoj naoružanja. Naposletku, Zapad je silno napredovao u razvoju i upotrebi organizovanog nasilja. Na Zapadu se ta činjenica ponekad zaboravlja, ali ne i u drugim delovima sveta. Do 1910. godine, baš uoči Prvog svetskog rata, različite civilizacije su prišle jedna drugoj bliže nego ikada ranije i zamalo se stopile u jednu civilizaciju - zapadnu civilizaciju.

Treća faza - multicivilizacijski sistem — može se pratiti od kraja ekspanzije Zapada i početka revolta protiv njega. Period posle Prvog svetskog rata pa sve do otprilike 1990. godine ka­rakterističan je po sukobu ideja, pogotovo sukobu kapitalističkih i komunističkih ideologija. S padom komunizma u svetu nastaju novi sukobi, ali njihov predmet sada postaju religija, kultura i, konačno, civilizacija. Iako Zapad nastavlja da dominira, Han­tington je predviđa opadanje njegove moći. To opadanje deša-vaće se sporo i neravnomerno i ogledaće se u slabljenju resursa na kojima Zapad temelji svoju moć - populaciji, ekonomskim proizvodima i vojnoj moći. ( Recimo, opadanje moći američke vojske biće prouzrokovano činjenicom da će, usled globalizacije odbrambene industrije, u svim delovima sveta biti moguće ma-sovnije naoružavanje i nabavka oružja koje je nekada bilo do­stupno samo Zapadu.) Druge civilizacije će sve više odbacivati

TEORIJE GLOBALIZACIJE 405

Zapad, ali će prihvatiti i koristiti prednosti modernizacije koja će se razlikovati od vesternizacije.

Dok Zapad bude slabio, jačanje dve druge civilizacije imaće poseban značaj. Prva je sinička civilizacija. Njen rast se ogleda u rastu privredne moći azijskih društava. Hantington predviđa neprekidan rast azijskih privreda koje će uskoro nadići zapadne privrede. To će ojačati Istok i dovesti do slabljenja moći Zapada da Istoku nameće svoje standarde. Hantington smatra da uzroci ekonomske dominacije Istoka mogu da se identifikuju u superi­ornosti istočne kulture, pogotovo u njenom kolektivizmu, koji se oštro suprotstavlja individualizmu Zapada. Od velike pomoći privrednom usponu Istoka jesu i razne druge zajedničke karak­teristike koje pronalazimo u nacijama u regionu (na primer, reli­gija, naročito konfučijanizam). Uspeh azijskih privreda neće biti važan samo sam po sebi, već i zbog uloge koju će one igrati kao modeli za druga, nezapadna društva.

Prvi Hantingtonov argument nije toliko originalan i iznena­đujući. Uostalom, prisustvovali smo dramatičnom rastu postra-tovske japanske ekonomije, a sada smo svedoci i neverovatne pri­vredne transformacije Kine. Retko ko se ne bi složio da će Kina, s obzirom na postojeće privredne trendove, u ne tako dalekoj bu­dućnosti postati najveća privreda sveta. Mnogo kontroverznija je Hantingtonova druga glavna tvrdnja koja govori o usponu islam­ske civilizacije. Dok je sinička dominacija ukorenjena u ekonomi­ji, jačanje islama ukorenjeno je u dramatičnom rastu populacije i mobilizaciji te populacije. Praktično, sva muslimanska društva prošla su kroz taj proces, najpre kulturno, a onda socio-politički. Na rast islama može se gledati kao na deo globalnog obnavljanja religije. Takode, on se može posmatrati kao posledica moderniza­cije, ali i kao pokušaj da se s modernizacijom izađe na kraj.

Hantington je išao dalje od ovakvog razvoja događaja i poku­šavao je da konstruiše turoban portret budućnosti odnosa između Zapada i druge dve civilizacije, pogotovo islama. Hladnoratovski sukob između kapitalizma i komunizma smenjen je sukobom koji se odvija duž granica civilizacija, pogotovo duž granica zapadne, siničke i islamske civilizacije. Otuda on u budućnosti predviđa opasne sukobe između Zapada (i njegove „arogancije"), islama

4 0 6 DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

(i njegove „netolerancije") i siničkog „samopotvrđivanja". Najve­ći deo tih sukoba okreće se oko (1) gledišta Zapada da je zapad­na kultura „univerzalna kultura", (2) želje Zapada da tu kulturu izveze u ostatak sveta, kao i (3) njegove sve manje sposobnosti da to uradi. Međutim, ono što Zapad smatra univerzalnim, osta­tak sveta, pogotovo islamska civilizacija, doživljava kao imperi­jalizam. Još preciznije rečeno, Zapad želi da ograniči proliferaci-ju oružja dok druge civilizacije žele oružje, pogotovo „oružje za masovno uništenje". Zapad takode pokušava da izveze demokra-tiju ili da je čak nametne onim društvima i civilizacijama koje se često opiru demokratskom uređenju kao sastavnom delu zapad­ne ideje o univerzalnoj kulturi. Zapad pokušava da kontroliše i ograniči imigraciju (pogotovo onu koja dolazi iz islamskih zema­lja). Ipak, mnogi pripadnici drugih civilizacija uspeli su da pro­dru u zapadna društva ili žele da ih se domognu. Budući da se taj trend nastavlja i sve više zahuktava, Hantington smatra da se unutar Evrope i Amerike stvaraju podeljena društva. (U Americi neće doći samo do sukoba između zapadnjaka i muslimana, već i između anglo populacije i hispano populacije.)*

Hantingtona žestoko kritikuju zbog njegovih kontroverznih gledišta o islamskoj civilizaciji i muslimanima. Na primer, on tvrdi da svugde gde muslimani i nemuslimani žive jedni pored drugih postoji velika šansa za nasilan sukob i intenzivni antago­nizam. Hantington za to najviše optužuje muslimane i njihovu sklonost ka upotrebi nasilja. On smatra da je islam od početka bio religija mača, da je glorifikovao vojne vrednosti i da svoju istoriju vidi kao istoriju islamskih osvajanja.** Odnos između islama i drugih civilizacija istorijski je bio odnos uzajamne netr­peljivosti. Naravno, zapadni imperijalizam — kome je islam često bio meta - igrao je u tome presudnu ulogu. Islamu takode nedo­staje ključna država koja bi imala kontrolu nad ćelom islamskom civilizacijom (kao što, na primer, Amerika ima kontrolu nad će­lom zapadnom civilizacijom). Ali ono što Hantingtona najviše

* Više o ovome vidi Samuel Huntigton: „The Hispanic Challenge", u: Fo­reign Policy, March/April 2004.

* * Međutim, to je očigledno veoma bleda slika u odnosu na istoriju za­padnih osvajanja.

TEORIJE GLOBALIZACIJE 407

zabrinjava i ima najveći značaj za sukob, jesu pritisci koji su stvo­reni demografskom eksplozijom u muslimanskim zemljama.

Hantington je zabrinut zbog opadanja moći Zapada, pogotovo Sjedinjenih Država. On smatra da su SAD, ali i sva ostala društva, ugrožena svojim sve većim multicivilizacijskim i multikulturalnim karakterom. Za njega, opadanje moći SAD efektivno bi značilo opa­danje moći zapadne civilizacije u celini. Bez moćne unicivilizacione Amerike, Zapad će biti minoran. Da bi Zapad preživeo i prosperi­rao, Sjedinjene Države moraju da urade dve stvari: 1) da reafirmišu svoj identitet kao zapadna, a ne kao multicivilizacijska nacija; 2) da reafirmišu i iznova potvrde svoju ulogu lidera celokupne zapadne civilizacije. Ponovno potvrđivanje i prihvatanje zapadne civilizacije (koje takode podrazumeva odbacivanje univerzalizma), zapravo svih civilizacija, predstavlja najsigurniji put za sprečavanje rata između civilizacija. Realnu opasnost, po Hantingtonu, predstavlja multi­kulturalizam unutar Zapada i ostalih civilizacija. Hantington je tako protivnik kulturnog kontinuiteta i približava se gledištu o kulturnoj čistoti unutar civilizacija. Za njega, barem u jednom idealnom smi­slu, globalizacija postaje proces posredstvom koga civilizacije nastav­ljaju da postoje razdvojene jedne od drugih i kreću se na približno paralelan način u godinama koje dolaze. To potvrđuje značaj civili­zacije tj. kulture u epohi globalizacije.

Kulturna konvergencija

Dok je prethodna paradigma ukorenjena u ideji trajnih ra­zlika između kultura i civilizacija koje opstaju uprkos globaliza-ciji (ili su posledica globalizacije) ova paradigma utemeljena je na ideji globalizacije koja vodi do sve veće identičnosti (istovet-nosti) u svetu. Dok mislioci kao što je Hantington smatraju da se kulture (civilizacije) mogu odupreti globalizaciji, teoretičari konvergencije smatraju da se kulture menjaju (ponekad i dra­stično) upravo pod uticajem globalizacije. Kulture iz različitih delova sveta počinju sve više da liče jedna na drugu. Ovi teore­tičari uglavnom smatraju da prisustvujemo globalnoj asimilaci­ji koja se odvija po upustvima dominantnih društava i grupa u svetu. Autori koji rade unutar te teoretske matrice usredsređuju

408 D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

se na procese kao što su kulturni imperijalizam, globalni kapi­talizam, vesternizacija, amerikanizacija ili mekdonaldizacija. Na kraju, globalizacija često postaje zbirni pojam za vesternizaciju, amerikanizaciju i mekdonaldizaciju.

Ovde ćemo izložiti dve varijante tog osnovnog argumenta koji je usko povezan s mojim radom na ovu temu. Međutim, pret­hodno želim da dam jedno upozorenje i jedno objašnjenje. Iako se moj rad bavi kulturnom konvergencijom, u njemu se svakako ne tvrdi da se globalizacija svodi samo na taj proces ili da lokalne kulture potpuno nestaju. U njemu se ne tvrdi čak ni to da se kul­ture nužno menjaju na jedan suštinski način. Pre je reč o tome da postoje globalni procesi koji u mnoge delove sveta donose iste ili slične fenomene (na primer, Mekdonaldsove restorane koji se danas nalaze u više od 130 zemalja sveta), te da se u tom smislu može govoriti o kulturnoj konvergenciji. Međutim, rame uz rame s tim globalnim fenomenima, postoje i lokalni fenomeni - lokalne pijace ili sajmovi veština, kao što je Sabor trubača u Guči. koji, uprkos globalizaciji i sve većoj uniformnosti, ostaju životni i važni. Staviše, moguće je da će ti globalni fenomeni podstaći obnovu ili razvoj novih lokalnih kultura. Iako poslednja dva argumenta sva­kako imaju težinu, prihvatajući ih ne smemo iz vida gubiti činje­nicu da je kulturna konvergencija takode proces koji se već događa (primer je širenje Volmarta u Meksiku i drugim državama).

„Mekdonaldizacija". Iako je zasnovana na Veberovoj ideji racionalizacije Zapada (videti glavu 2), teza o mekdonaldizaciji usvaja drugačiji model racionalizacije (Veber se bavio birokra-tijom; ja se bavim restoranima brze hrane). Taj koncept uvodi sociološku teoriju u 21. vek i vidi racionalizaciju kao proces koji zadire u sve veći broj društvenih oblasti i odnosa, te prevazilazi značaj koji mu je nekada pridavao Veber. Od najvećeg značaja je činjenica da je mekdonaldizacija, kao što ćemo videti, snaga glo­balizacije, a posebno sve veće kulturne homogenizacije.

Mekdonaldizacija je proces u kome principi funkcionisanja restorana brze hrane osvajaju jedan po jedan sektor američkog

Mekdonaldizacija — proces u kome principi funkcionisanja restorana brze hrane osvajaju jedan po jedan sektor američkog društva, kao i ostatak sveta; u vezi s ovim poslednjim, mekdonaldizacija je oblik kulturnog imperijalizma.

TEORIJE GLOBALIZACIJE 409

društva, kao i ostatak sveta. Priroda procesa mekdonaldizacije može se izraziti kroz njenih pet osnovnih dimenzija. To su: efi­kasnost, kalkulabilnost, predvidljivost, kontrola (putem zamene ljudi tehnologijama) i iracionalnost racionalnosti.

Prvo, mekdonaldizovano društvo naglašava efikasnost, to jest težnju da se pronađe najbolji mogući način za postizanje željenog cilja. Radnici u restoranima brze hrane očigledno moraju da rade efikasno. Recimo, hamburgeri se pripremaju („sastavljaju" i peku) na jednoj vrsti pokretne trake. Potrošači žele (i očekuju) da svoj obrok dobiju i pojedu efikasno. Tu im u susret izlaze Mekdonald-sovi drive-through restorani, kao veoma efikasna sredstva da kupci lako i brzo dobiju, a zaposleni lako i brzo prodaju obrok. Sve u svemu, u restoranima brze hrane primenjuje se čitav niz normi, pravila, procedura i struktura, koje treba da obezbede da se i zapo­sleni i potrošači ponašaju na jedan efikasan način. Staviše, efika­snost jedne strane pomaže drugoj da se ponaša na sličan način.

Drugo, velika važnost pridaje se kalkulabilnosti, ili insisti­ranju na kvantitetu, koje često može da bude na štetu kvaliteta. Različiti aspekti rada u restoranima brze hrane nalaze se pod dik­taturom vremena. To insistiranje na brzini često štetno utiče na kvalitet rada zaposlenog i rezultira nezadovoljstvom, otuđenjem i visokom stopom fluktuacije zaposlenih (zaposleni u Mekdonal-dsu daju otkaz posle nekoliko meseci, što znači da uprava če­sto mora da troši vreme i novac da bi obučila nove zaposlene). Slično tome, od potrošača se očekuje da u restoranu brze hrane provedu (potroše) što je moguće manje vremena. Drive-through usluga to vreme svodi na nulu. Ako potrošač ipak želi da jede u restoranu, stolice su tako neudobne da je on prinuđen da do­brovoljno napusti restoran nakon otprilike dvadesetak minuta. Naglasak na brzini očigledno ima negativan uticaj na ceo kvali­tet obedovanja u restoranu brze hrane. Osim toga, brzina i način pripreme obroka podrazumevaju da potrošači nikako ne mogu da dobiju hranu najvišeg kvaliteta čije spremanje, po definiciji, zahteva dosta vremena.

Efikasnost - težnja da se pronađe najbolji mogući način za postizanje željenog cilja; dimenzija mekdonaldizacije.

Kalkulabilnost — naglašavanje kvantiteta koje često može da bude na štetu kvaliteta; jedna od dimenzija mekdonaldizacije.

4 1 0 D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Dzordz Ricer Autobiografska skica

U svojoj akademskoj karijeri prošao sam kroz veliki broj izne­nađujućih obrta. Dugo uopšte nisam ni razmišljao da pišem o

globalizaciji. Kada sam prvi put pisao o mekdonaldizaciji društva, 1983. godine, pa čak i deceniju kasnije, kada sam obja­vio prvo izdanje knjige pod tim naslo­vom, nisam bio sasvim svestan njene po­vezanosti s globalizacijom. Opisao sam širenje Mekdonaldsovih restorana po svetu i jedan širi proces koji je ono po­rodilo kako u SAD, tako i u svetu. Ali,

još uvek nisam razmišljao o širem problemu globalizacije, niti sam smatrao da je potrebno da ga uvrstim u svoju sociološku perspektivu kada sam započeo s radom na tom problemu. Moja zainteresovanost za odnos između mekdonaldizacije i globalizacije porasla je kada sam 1995. godine objavio knjigu pod nazivom Ekspresna Amerika: kritika globalnog društva kre­ditnih kartica. Kako se već razaznaje iz naslova, ta knjiga imala je globalnu orijentaciju - raspravljala je o mekdonaldizaciji i fokusirala se na stepen u kome je industrija kreditnih kartica postala mekdonaldizovana. Moguće da je za razvoj moje teo­retske orijentacije još važniji bio moj interes za kreditne kar­tice kao oblik amerikanizacije, a amerikanizacija je neizbežno morala da podrazumeva širi proces globalizacije. Uskoro sam se našao u situaciji u kojoj sam se istovremeno bavio trima međusobno povezanim procesima — mekdonaldi-zacijom, amerikanizacijom i globalizacijom. Svaki od njih za-htevao je iscrpnu analizu - kako sam po sebi, tako i analizu odnosa jednog koncepta sa drugim. Postalo mi je jasno da su mekdonaldizacija i amerikanizacija potprocesi globalizacije. Takode mi je postalo jasno da sam morao da napravim razgra­ničenje između mekdonaldizacije i amerikanizacije i pokažem da se prvo ne može svesti na drugo. To je bilo neophodno iz sledećeg razloga: mekdonaldizacija je već započela van SAD i, što je još važnije, danas je uhvatila korena van SAD i ponovo se uvozi nazad u Ameriku.

TEORIJE GLOBALIZACIJE 411

Vremenom se moja pažnja sve više pomerala ka procesu globa­lizacije. U dve knjige koje sam objavio, 2004. i 2007. godine počeo sam da se bavim globalizacijom ničega (globalization of nothing). U njima tvrdim da mekdonaldizacija i amerikaniza­cija predstavljaju dva ključna aspekta globalizacije ničega. Takode sam, u pokušaju da načelno osvetlim globalizaciju, povezao taj oblik globalizacije s nekoliko drugih oblika. Po­gotovo sam se bavio pitanjem u kakvom odnosu se ona nalazi s kulturom. Tako sam se ukrcao na intelektualno putovanje u kome sam se sve više bavio globalizacijom, iako je ta tema, kada sam započinjao akademsku karijeru, bila najdalje od mog intelektualnog interesa.

Mekdonaldizacija takode insistira na predvidivosti. Drugim recima, način funkcionisanja Mekdonaldsovih restorana (proi­zvodi, okruženje, zaposleni, ponašanje potrošača itd.) uvek je isti, bez obzira na to u kom delu sveta se nalazite. Ako uđete u bilo koji Mekdonalds, nezavisno od toga da li se on nalazi u Americi, Srbiji ili Kini, zateći ćete isti enterijer i atmosferu. Od zaposle­nih se očekuje da obavljaju svoj rad na predvidiv način, a od potrošača da odgovore isto tako predvidivim ponašanjem. Kada potrošači uđu u restoran, zaposleni ih, prateći uputstvo, pitaju šta bi želeli da poruče. Od potrošača se očekuje da uvek znaju šta žele ili da barem znaju gde to da potraže. Kada naruče to što žele od njih se očekuje da plate račun i brzo napuste restoran. Na kraju, od zaposlenih se očekuje da (prateći uputstvo) zahvale po­trošačima kada odlaze. Ovaj veoma predvidiv ritual odigrava se u restoranima brze hrane - restoranima u kojima se služi hrana predviivog ukusa i izgleda, koja se od jednog do drugog restora­na (gotovo) uopšte ne razlikuje

Osim toga, u mekdonaldizovanom društvu prisutna je ogro­mna kontrola, a najveći deo te kontrole omogućava tehnologija. Iako tehnologija trenutno dominira zaposlenima, ona će ih vre­menom sve više zamenjivati. Tehnologije očigledno kontrolišu zaposlene. Recimo, mašine za pravljenje prženih krompirića prvo zazvone kada su krompirići gotovi, a onda ih automatski izvuku

Kontrola - dominacija tehnologije nad zaposlenima i potrošačima; jedna od dimenzija mekdonaldizacije.

4 1 2 DZORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

iz vrelog ulja. S druge strane, potrošača kontrolišu zaposleni (koji su sami ograničeni tehnologijama) i, još direktnije, same tehno­logije. Automatske mašine za prženje krompirića jednostavno ne dozvoljavaju potrošaču da zatraži reš pržene krompiriće braon boje. Svaki potrošač uvek dobija jednako pržene krompiriće.

Konačno, i potrošači i zaposleni pate od iracionalnosti ra­cionalnosti koja, čini se, neizbežno prati mekdonaldizaciju. Na­ime, racionalnost, paradokasalno, često vodi do svoje šušte su­protnosti - iracionalnosti. Na primer, efikasnost restorana brze hrane često je zamenjena neefikasnošću koja se povezuje s dugim redovima ljudi na kasama ili dugim redovima automobila koji čekaju u drive-through restoranima. Iako postoje mnogi drugi oblici iracionalnosti, najveća iracionalnost je dehumanizacija. Zaposleni su prisiljeni da rade u nehumanim uslovima. Potroša­či su prisiljeni da jedu u dehumanizovanom okruženju i okolno­stima. Restorani brze hrane predstavljaju izvor degradacije, kako za potrošače, tako i za zasposlene.

Mekdonaldizacija, ekspanzionizam i globalizacija. Mekdo-nalds je postigao ogroman uspeh na međunarodnom nivou. Oko polovina Mekdonaldsovih restorana nalazi se van SAD (sredinom 1980-tih bilo ih je svega 25%). Ogromna većina novih restorana otvara se svake godine u inostranstvu. Mekdonalds ostvaruje preko polovine profita van SAD. Starbaks, sve popularniji mekdonaldi-zovani lanac kafića, postaje sve snažnija globalna sila i već se može naći u Latinskoj Americi, Evropi (naročito u Londonu), Srednjem istoku i Pacifičkom obodu. Veliki broj mekdonaldizovanih firmi koje posluju van industrije brze hrane, takode je postigao global­ni uspeh. Pored hiljadu klubova u SAD, Blokbaster sada ima i oko dve hiljade klubova u 28 drugih zemalja sveta. Iako je Wal-Mart otvorio svoju prvu međunarodnu prodavnicu 1991. godine (u Meksiku), već danas ima preko hiljadu prodavnica u inostran­stvu (u poredenju sa preko tri hiljade koje se nalaze u SAD, uklju­čujući i ogromne tržne centre i Sam's Club).

Još jedan pokazatelj globalizacije jeste činjenica da su i dru­ge nacije razvile sopstvene varijante ove američke institucije.

Iracionalnost racionalnosti - paradoks po kome racionalnost često vodi do svoje šušte suprotnosti - iracionalnosti.

TEORIJE GLOBALIZACIJE 4 1 3

Kanadski lanac kafeterija Tim Hortons (ujedinio se sa Wendy's pre nekoliko godina) već ima 2.200 prodavnica (od toga 160 u SAD). Pariz, čija bi ljubav za prefinjenom kuhinjom mogla da vas navede da pomislite kako su Francuzi otporni na brzu hranu, ima ogroman broj kroasanterija brze hrane. Cenjeni francuski hieb takode je postao mekdonaldizovan. U Indiji ćete naći la­nac restorana brze hrane pod nazivom Nirulas koji prodaje ov-čije pljeskavice (oko 80% procenata Indijaca su hindusti koji ne jedu govedinu), kao i lokalne indijske specijalitete. Mos Burger je japanski lanac od oko 1500 restorana koji, pored uobičajenog obroka, prodaje terjaki pileće pljeskavice, pljeskavice od pirinča i oširuko (vrsta supe) sa kolačem od smedeg pirinča. Bistro je ru­ski lanac restorana koji prodaje tradicionalne ruske specijalitete kao što su pirog (pita od mesa i povrća), blini (tanke palačinke), kozak kolač (voćni kolač od kajsije i usirenog mleka) i, narav­no, votka. Možda je najneverovatnije mesto za lokalne restorane brze hrane ratom razoreni Bejrut u kome je otvoren lanac resto­rana pod nazivom Juicy Burger (sočni hamburger). Umesto zlat­nih arkada, na zaštitnom znaku nalazi se duga a umesto Ronalda Mekdonalda stoji J. B. klovn. Njegovi vlasnici nadali su se da bi Juicy Burger mogao da postane Mekdonalds arapskog sveta. Posle 2003. godine i rata u Iraku otvoren je čitav niz Mekdonal-dsovih klonova kao što su Madonal i Makbaks.

Mekdonaldizacija je sada obišla pun krug. Druge zemlje su počele da izvoze svoje mekdonaldizovane ustanove u SAD. Body Shop, ekološki orijentisan britanski kozmetički lanac, 2003. go­dine imao je oko 1900 radnji u 50 država, od čega 300 u SAD. Osim toga, američke firme sada otvaraju kopije tog britanskog lanca, kao što su Bath and Body Works. Polio Campero, gvate-malski lanac specijalizovan za pečenu piletinu nalazi se trenutno u šest zemalja sveta i sve brže se širi kroz SAD.

Mekdonalds, kao model procesa mekdonaldizacije, zauzima centralnu poziciju u čitavom svetu. Na otvaranju Mekdonaldso-vog restorana u Moskvi mediji su Mekdonalds opisali kao ame­ričku ikonu od najveće važnosti. Kada je 1990. godine u Moskvi otvoren Pizza Hut, potrošači su to videli kao mali deo Ameri­ke na ruskom tlu. Razmišljajući o rastu restorana brze hrane u

4 1 4 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Brazilu, izvršni direktor jednog od brazilskih Pizza Hut restora­na rekao je da je njegova nacija strastveno luda za stvarima koje dolaze iz Amerike.

„Globalizacija ničega". Globalizacija ničega, kao i mek­donaldizacija, podrazumeva sve veću homogenizaciju sve većeg broja nacija u pogledu različitih oblika ničega. Ja ne tvrdim da je globalizacija isto što i ništa. Jasno je da je globalizacija proces od ogromnog značaja. Zapravo, reč je o tome da između globa­lizacije i ničega postoji odnos elektivnog afiniteta (ovde koristim pojam koji sam pozajmio od Vebera). Drugim recima, prvo ne uzrokuje drugo, već se i jedno i drugo menjaju zajedno.

Od središnjeg značaja za razumevanje koncepta ničega jeste ideja grobalizacije (ta ideja predstavlja pratilju konceptu gloka-lizacije; za definiciju vidi dole) ili imperijalističke ambicije, že­lje i potrebe nacija, korporacija, i organizacija da se nametnu u različitim delovima sveta. Njihov glavni interes jeste da njihovi moć, uticaj, a u nekim slučajevima i profit, sve više rastu (otuda pojam grobalizacije; gro dolazi od engleske reči growth, što znači rast) u svetskim okvirima. Grobalizacija obuhvata čitav niz pot-procesa od kojih su tri najvažnija - kapitalizam, amerikanizacija i mekdonaldizacija. Ta tri procesa nisu samo ključne pokretačke snage grobalizacije, već takođe imaju veliki značaj u širenju niče­ga po ćelom svetu.

Pod pojmom ništa podrazumevam (uglavnom) prazan oblik, oblik lišen bilo kakvog posebnog sadržaja. Suprotno tome, nešto bi moglo da se definiše kao (uglavnom) pun oblik, to jest oblik bogat posebnim sadržajem. Stoga, moglo bi se reći da je po svetu lakše izvoziti prazan oblik, nego oblik koji je napunjen sadržajem (tj. nečim). Naime, neka društva i kulture najverovatnije će od­baciti nešto usled činjenice da se njegov sadržaj nalazi u sukobu ili protivrečnosti sa lokalnim sadržajem. Nasuprot tome, prazni obli­ci se lakše primaju u svim kulturama jer su uglavnom lišeni bilo kakvog posebnog sadržaja. Pored toga, prazni oblici imaju druge

Grobalizacija - imperijalističke ambicije, želje i potrebe nacija, korporacija i organizacija da se nametnu u različitim geografskim oblastima.

Ništa — uglavnom prazan oblik, lišen bilo kakvog posebnog sadržaja. Nešto — uglavnom pun oblik, to jest oblik ispunjen posebnim sadržajem.

TEORIJE GLOBALIZACIJE 415

prednosti sa stanovišta globalizacije. Budući da nisu zahtevni, oni se mogu lakše duplirati i beskrajno umnožavati. U tom procesu takode postoji troškovna prednost, budući da je takve proizvode relativno jeftino proizvesti. Dobar primer ničega jesu tržni centri (npr. bilo koji centar u vlasništvu Mils korporacije) koji predstav­ljaju (uglavnom) prazne strukture čije se kopije lako mogu praviti po ćelom svetu. Takvi tržni centri mogu da se napune mnoštvom posebnih sadržaja (na primer, lokalnim radnjama, lokalnom hra­nom itd. - tj. nečim) koji se mogu veoma razlikovati od jednog do drugog lokala. Međutim, oni se sve više pune ispostavama ra­zličitih vrsta, to jest ničim. Sve veći broj zemalja širom sveta gradi takve tržne centre na svojim teritorij ama, što predstavlja primer grobalizacije ničega i sve veće globalne homogenizacije.

Postoje četiri podtipa ničega. Svaki od njih je uglavnom li­šen sadržaja i nalazi se u procesu globalizacije. To su:

• ,,ne-mesta" ili okruženja koja su uglavnom lišena sadržaja (na primer, trgovinski centri koje smo pomenuli ranije);

• ,,ne-stvari", kao što su kreditne kartice koje se gotovo uopšte ne razlikuju jedne od drugih i koje funkcionišu na identičan način za sve one koji ih koriste širom sveta;

• ,,ne-ljudi" ili zaposleni u ne-mestima (kao što su recimo te-lemarketi ili call centri), koji sa svim mušterijama komuni­ciraju na gotovo identičan način, služeći se uputstvima;

• ,,ne-usluge", kao što su usluge koje za nas, umesto blagaj­nika, obavljaju bankomati (ATM mašine koje svuda izgle­daju isto i na kojima mušterija sama mora da obavi čitav posao da bi dobila uslugu).

Globalno širenje ne-mesta, ne-stvari, ne-ljudi i ne-usluga, predstavlja još jedan pokazatelj sve veće homogenizacije sveta.

Kulturna hibridizacija

Treća teorijska paradigma o globalizaciji naglašava mešanje kultura koje je posledica globalizacije, kao i proizvodnju novih i je­dinstvenih hibridnih kultura koje se ne mogu svesti niti na lokalnu, niti na globalnu kulturu. Posmatrano iz ove perspektive, možda

416 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

se mekdonaldizacija i grobalizacija ničega dešavaju, ali to su uglavnom površne promene. Mnogo važnije jeste spajanje ovih i drugih globalnih procesa sa različitim lokalnim realnostima. To spajanje proizvodi posebne hibridne oblike koji predstavljaju pokazatelje kontinuirane heterogenizacije, a ne homogenizacije. Rečju, hibridizacija predstavlja jedan veoma pozitivan, možda pomalo i romantičan, pogled na globalizaciju kao jedan kreativ­ni proces iz koga nastaju nove kulturne realnosti i koji dovodi do povećane heterogenosti u različitim delovima sveta.

Koncept koji leži u samoj srži kulturne hibridizacije jeste glokalizacija. Glokalizacija može da se definiše kao uzajamno prožimanje globalnog i lokalnog koje rezultira jedinstvenim is­hodima u različitim geografskim oblastima. Dok se grobalizaci­ja, kako je prethodno objašnjeno, vezuje za umnožavanje ničega, glokalizacija se vezuje za nešto, pa se, prema tome, barem deli-mično nalazi u suprotnosti s procesom širenja ničega.

Prateći Ronalda Robertsona, moguće je izdvojiti nekoliko suštinskih elemenata glokalizacije:

1. Svet je sve više pluralistički. Teorija glokalizacije posveću­je veliku pažnju razlikama koje postoje između (i unutar) različitih delova sveta.

2. Pojedinci i lokalne grupe imaju veliku moć prilagođava-nja, inovacije i manevrisanja unutar glokalizovanog sve­ta. Teorija glokalizacije smatra da su lokalni pojedinci i grupe značajni i kreativni dejstvenici.

3. Društveni procesi su relacioni i kontingentni. Globali­zacija izaziva čitav niz reakcija - počev od nacionalistič­kog ukorenjivanja do kosmopolitskog prihvatanja - koje utiču na grobalizaciju i dovode do njene transformacije. Tako nastaje glokalizacija.

4. Dobra i mediji se ne vide kao (potpuno) prislini; oni obezbeđuju materijal koji se koristi u pojedinačnom i grupnom stvaranju širom glokalizovanih predela sveta.

Glokalizacija - uzajamno prožimanje globalnog i lokalnog koje, u različitim geografskim oblastima, rezultira jedinstvenim ishodima.

TEORIJE GLOBALIZACIJE 4 1 7

Oni koji naglašavaju glokalizaciju obično smatraju da ona može da spreči širenje grobalizacije ničega stvarajući široki spek­tar novih „glokalnih" oblika nečega. Za razliku od njih, oni koji naglašavaju grobalizaciju smatraju da je ona moćan činilac u ši­renju ničega po ćelom svetu.

Rasprava o nekim usko povezanim konceptima (i povezanim primerima), biće od znatne pomoći da se bolje razume glokaliza­cija kao i širi problem kulturne hibridizacije. Razume se, termin hibridizacija naglašava sve veću raznolikost koja karakteriše jedin­stvene spojeve globalnog i lokalnog, nasuprot uniformnosti koja se vezuje za grobalizaciju. Kulturni hibrid može se definisati kao kombinacija dvaju ili više elemenata iz različitih kultura i/ili de-lova sveta. Postoje brojni primeri hibridizacije (i heterogenizacije, odnosno glokalizacije): turisti iz Ugande koji posećuju Amsterdam da bi gledali dve Marokanke koje učestvuju u taj-boksu; Argentin­ci koji gledaju azijski rep koji izvodi južnoamerički bend u nekom londonskom klubu čiji je vlasnik poreklom iz Saudijske Arabije itd. Tu su takode mnogo prizemnija iskustva Amerikanaca koji uživaju u takvim izmišljenim jelima kao što su: irski bagel, kine­ska tortilja, košer pica itd. Lista takvih hibrida veoma je dugačka i uvećava se uporedo sa sve većom hibridizacijom. Kontrast ovome bila bi, naravno, takva uniformna iskustva kao što su jedenje ham­burgera u SAD, kiša u Francuskoj ili sušija u Japanu.

Još jedan koncept koji je usko povezan sa glokalizacijom je­ste kreolizacija. Pojam kreol načelno se odnosi na ljude koji do­laze iz rasno mešovitih brakova. Međutim, njegovo značenje vre­menom se proširilo na ideju kreolizacije jezika i kulture koja se definiše kao kombinacija jezika i kultura koji su prethodno jedni drugima bili nezamislivi.

Svi ovi koncepti - glokalizacija, hibridizacija, kreolizacija - trebalo bi čitaocu da omoguće jedan bolji uvid u ono o čemu se ovde diskutuje pod naslovom „kulturna hibridizacija".

Hibridizacija - globalizacijska perspektiva koja naglašava sve veću raznolikost koja karakteriše jedinstvene spojeve globalnog i lokalnog, nasuprot uni­formnosti koja karakteriše grobalizaciju.

Kreolizacija - kombinacija kultura koji su prethodno bile odvojene jedna od druge; koncept kreolizacije često se upotrebljava naizmenično s hibridi­zacijom.

418 DŽORDZ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Apadurajevi „predeli". Knjiga Ardžuna Apaduraja pod nazi­vom Modernost na slobodi: kulturne dimenzije globalizacije, stavlja naglasak na globalne tokove i tačke prekida (engleski, disjunctu-res) između njih. Ti tokovi širom sveta stvaraju jedinstvene kul­turne realnosti; njihov konačni proizvod jesu kulturni hibridi.

Apaduraj razlikuje pet globalnih tokova (procesa). To su: etnopredeli, medijski predeli, tehnopredeli, finansijski predeli i idej­ni predeli. Upotrebom sufiksa predeo Apaduraj želi da kaže da ti procesi imaju jedan fluidan, nestalan i promenljiv oblik i da su, prema tome, sastavni deo koncepta heterogenizacije, a ne homo­genizacije. To što postoji čitav niz ovih predela i što su oni neza­visni jedan od drugog, a možda čak i u sukobu jedan sa drugim, dovodi ovo gledište u sklad sa teorijskom perspektivom koja je usmerena na kulturnu diverzifikaciju i heterogenost. Staviše, ra­zličiti akteri, počev od pojedinaca do grupa licem u lice, podna-cionalih grupa, multinacionalih korporacija, pa čak i nacional­nih država, takve predele interpretiraju na različit način. Takode, pojedinci i grupe uobličavaju i usmeravaju te predele na osnovu sopstvene interpretacije. Drugim recima, to su zamišljeni sveto-vi, a oni koji ih zamišljaju mogu biti oni koji ih kontrolišu, oni koji u njima žive, pa čak i oni koji kroz njih prolaze. Iako se moć očigledno nalazi kod onih koji kontrolišu predele, ova perspek­tiva moć dodeljuje i onima koji u njima žive ili samo kroz njih prolaze. Oni su u stanju da ih redefinišu i naposletku osujete njihovo postojanje.

U središtu Apadurajeve teorije nalazi se pet već pomenutih predela:

1. Etnopredeli obuhvataju pokretljive grupe i pojedince (turiste, izbeglice, gastarbajtere) koji igraju veoma važ­nu ulogu u promenljivom svetu koji nastanjujemo. Po­kretljivost ne podrazumeva samo stvarno kretanje, već i fantazije o kretanju. Staviše, u stalno promenljivom sve­tu ljudi ne mogu dozvoliti da njihove fantazije predugo

Etnopredeli - vrsta Apadurajevih predela. Čine ih pokretljive grupe i poje­dinci (turisti, izbeglice, gastarbajteri). Mogu obuhvatati stvarno kreta­nje, kao i fantazije o kretanju.

TEORIJE GLOBALIZACIJE 419

ostanu nepromenjene, i stoga takve fantazije moraju odr­žavati aktivnim.

2. Tehnopredeli su neprekidno fluidne, globalne konfigu­racije široko rasprostranjenih mehaničkih i informacio-nih tehnologija (Internet, el. pošta itd.) koje se sada kre­ću slobodno i brzo po čitavoj planeti, prelazeći granice koje nekada nisu tolerisale takvo kretanje (ili se barem mislilo da nisu).

3. Finansijski predeli obuhvataju procese u kojima se ogro­mne sume novca, putem spekulativnog kupovanja doba­ra na tržištima novca i berzama, velikom brzinom kreću po ćelom svetu.

4. Medijski predeli obuhvataju kako elektronske kapacite­te za proizvodnju i prenos informacija širom sveta, tako i slike sveta koje ti mediji stvaraju i šire. Tu nalazimo glo­balne proizodače i distributere filmova, televizijske sta­nice (CNN i Al-Džazira su posebno značajni primeri), novine i magazine.

5. Idejni predeli, kao i medijski predeli, predstavljaju skup slika (engleski, image). Međutim, oni su uglavnom ogra­ničeni na političke slike koje proizvodi država u skladu sa svojom ideologijom ili slike i kontraideologije koje pro­izvode pokreti koji pokušavaju da smene one koji su na vlasti ili barem steknu deo te vlasti.

Kada govorimo o Apadurajevim predelima, posebno je važ­no napomenuti tri stvari. Prvo, njih treba razumeti kao globalne

Tehnopredeli - neprekidno fluidne, globalne konfiguracije široko raspro­stranjenih mehaničkih i informacionih tehnologija (Internet, el. pošta) koje se kreću slobodno i brzo po čitavoj planeti, prelazeći sve moguće granice; jedan od Apadurajevih predela.

Finansijski predeli — procesi u kojima se ogromne sume novca velikom brzi­nom kreću po ćelom svetu, ne obazirući se se na državne granice.

Medijski predeli - elektronski kapaciteti za proizvodnju i prenos informacija širom sveta, kao i slike sveta koje oni stvaraju i šire; jedan od Apadura­jevih predela.

Idejni predeli - skup uglavnom političkih slika koje proizvodi država u skla­du sa svojom ideologijom ili skup slika i kontraideologija koje proizvo­de pokreti koji pokušavaju da smene one koji su na vlasti ili barem ste­knu deo te vlasti; jedan od Apadurajevih predela.

420 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

procese koji su delimično ili potpuno nezavisni od bilo koje na­cionalne države. Drugo, globalni tokovi se ne javljaju samo unu­tar predela, već sve više i unutar tačaka prekida između njih.

Jedna takva tačka prekida može se naći u japanskom druš­tvu. Japanci su otvoreni za ideje (idejni predeli, medijski pre­deli), ali je poznato da su zatvoreni za imigraciju (etnopredeli). Uopšteno govoreći, slobodno kretanje nekih predela može doći u sukob sa zatvorenošću drugih predela. Studije globalizacije moraju da istraže te prekide i posledice koje oni imaju za pro­ces globalizacije. Treće, pet predela različito utiču na teritorije a prekidi između njih dovode do važnih razlika među kulturama. Iako analiza predela i prekida između njih usmerava studije o globalizaciji u jednom pravcu, ona je sasvim u skladu s idejom da je posledica globalizacije heterogeni, a ne homogeni svet.

EKONOMSKA TEORIJA

Iako postoje mnoge teorije o ekonomskim aspektima globa­lizacije, najvažnije perspektive, barem u sociologiji, vezujemo za marksističku teoriju. U ovom odeljku izložićemo dve takve teorije.

Transnacionalni kapitalizam

Lesli Skler pravi razliku između dva sistema globalizacije. Prvi - kapitalistički sistem globalizacije - danas je dominantan. Drugi je socijalistički sistem koji još uvek ne postoji, ali njegov nastanak nagoveštavaju narastajući antiglobalizacijski pokreti, pogotovo oni koji su orijentisani ka unapređenju ljudskih prava širom sveta. Antiglobalizacijski pokreti i mogućnost nastanka so­cijalizma omogućeni su problemima u sadašnjem sistemu globa­lizacije, pogotovo klasnom polarizacijom i sve većom ekološkom neodrživošću kapitalističke globalizacije.

Iako nacionalna država ostaje važna odrednica savremenog svetskog poretka, Skler se usredsređuje na transnacionalne prak­se koje prevazilaze državne granice, što za posledicu ima tvrdnju da teritorijalne granice imaju sve manju važnost u kapitalistič­koj globalizaciji. Kao marksista, Skler daje prioritet ekonomskim

TEORIJE GLOBALIZACIJE 421

transnacionalnim praksama. Glavnu ulogu u njima imaju transna­cionalne korporacije koje predstavljaju jedan od ključnih aspeka-ta Sklerove analize. Skler tvrdi da se kapitalizam udaljio od me­đunarodnog sistema (budući da nacionalne države sve više gube značaj) i da se približio globalizirajućem sistemu koji nije moguće povezati sa posebnom geografskom teritorijom ili državom.

Drugi tip transnacionalih praksi političke je prirode. Glavnu ulogu u njima igra transnacionalna kapitalistička klasa. Međutim, ona nije sastavljena od kapitalista u tradicionalnom marksistič­kom shvatanju tog pojma. Drugim recima, ona ne poseduje nužno sredstva za proizvodnju. Skler pravi razliku između četiri „frakcije" transnacionalne kapitalističke klase. Prva je korporativ­na frakcija koju čine izvršni organi transnacionalnih korporaci­ja i njihovi lokalni ogranci. Druga je državna frakcija koju čine globalizirajuća država i međudržavne birokrate i političari. Treća, tehnička frakcija sastoji se od globalizirajućih profesionalaca. Ko­načno, postoji i potrošačka frakcija koja obuhvata trgovce i izvrš­ne organe velikih medija. Sve to zajedno čini očigledno veoma različitu skupinu od one koju je Marks imao na umu kada je konceptualizovao pojam kapitaliste.

Transnacionalna kapitalistička klasa možda nije kapitalistič­ka u klasičnom smislu te reči, ali zato jeste transnacionalna na više načina. Najpre, njeni „pripadnici" imaju identične globalne i lokalne interese. Drugo, oni pokušavaju da uspostave različite vrste kontrole nad nacionalnim državama širom sveta. Drugim recima, novi kapitalisti vrše ekonomsku kontrolu na radnom mestu, političku kontrolu u domaćoj i međunarodnoj politici i kulturno-ideološku kontrolu u svakodnevnom životu. Svaki

Transnacionalne korporacije - korporacije koje dominiraju savremenom ka­pitalističkom globalnom ekonomijom. Njihovo delovanje uglavnom nije sputano granicama nacionalnih država.

Transnacionalna kapitalistička klasa - klasa koja nije sastavljena od kapitali­sta u tradicionalnom marksističkom shvatanju tog pojma; njeni članovi ne moraju da poseduje sredstva za proizvodnju. Obuhvata četiri „frak­cije". Korporativnu frakciju čine izvršni organi transnacionalnih kor­poracija i njihovi lokalni ogranci; državnu frakciju čine globalizirajuća država i međudržavni birokrate i političare; tehnička frakcija sastoji se od globalizirajućih profesionalaca dok potrošačka frakcija obuhvata tr­govce i izvršne organe velikih medija.

422 D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

od tih oblika kontrole prelazi preko granica nacionalnih država. Treće, kapitalistička klasa na čitav niz pitanja gleda iz jedne glo­balne, a ne lokalne perspektive. Četvrto, njeni pripadnici dolaze iz različitih država, ali na sebe sve više gledaju kao na građane sveta. Konačno, gde god da se nalaze, u bilo kom vremenskom trenutku, oni dele slične životne stilove, posebno kada se radi o dobrima i uslugama koje konzumiraju.

Treća transnacionalna praksa je kulturno-ideološka. U ovom slučaju, Skler pridaje veliki značaj kulturi i ideologiji potrošnje u kapitalističkoj globalizaciji. Na taj način, on tradicionalnom marksističkom interesu za proizvodnju pridodaje interes za po­trošnju. Upravo u oblasti potrošnje može se primetiti moć aktera da vrše ideološku kontrolu nad ljudima koji se nalaze širom ze­maljske kugle. Ta moć dramatično se uvećala u prvom redu kroz savremeni i visokorazvijeni marketing, medije, kao i čitav niz potrošnih dobara koja se na tim medijima reklamiraju i prodaju. U krajnjoj instanci, sve navedeno nalazi se u službi stvaranja glo­balnog potrošačkog raspoloženja koje transnacionalnim korpora­cijama, kao i reklamnim i medijskim korporacijama omogućava da ubiru veliki profit.

Naposletku, Skler se interesuje za odnos između transnacio­nalnih društvenih praksi i ustanova, tvrdeći da transnacionalne kor­poracije koriste transnacionalnu kapitalističku klasu kako bi razvile i učvrstile kulturu i ideologiju konzumerizma koja je sve neophod-nija da bi se zadovoljili zahtevi kapitalističkog sistema proizvodnje. Zaista, taj odnos definiše današnji globalni kapitalizam i ujedno predstavlja najznačajniju snagu tekućih promena u svetu.

Kao marksista, Skler nije samo zainteresovan za to da kri­tički analizira kapitalističku globalizaciju, već i za to da artikuli-še njene alternative i zloupotrebe. On vidi obećavajuće znake u protekcionizmu nekih država koje smatraju da ih transnacionalne

Kultura i ideologija potrošnje - ideologija pomoću koje se vrši kontrola nad ljudima širom zemaljske kugle. Sredstva za vršenje te kontrole su savre­meni marketing, mediji, kao i čitav niz potrošnih dobara koja se na tim medijima reklamiraju i prodaju. U krajnjoj istanci, sve navedeno nalazi se u službi stvaranja globalnog potrošačkog raspoloženja koje transna­cionalnim korporacijama, kao i reklamnim i medijskim korporacijama omogućava da ubiru veliki profit.

TEORIJE GLOBALIZACIJE 4 2 3

korporacije eksploatišu. Skler takode polaže nadu u nove druš­tvene pokrete poput pokreta zelenih koji pokušava da se izbori za očuvanje čovekovog okruženja, kao i u različite antiglobaliza-cijske grupe koje su se pojavile u poslednjih nekoliko godina. On se posebno interesuje za različite pokrete koji se bave unapređe­njem ljudskih prava. U tim pokretima, kako on veruje, mogu se naći začeci alternative kapitalističkoj globalizaciji, to jest začeci socijalističke globalizacije. On predviđa da će ovi i drugi pokreti dobiti na značaju u 21. veku ukoliko budu uspeli da se uspešno odupru globalizaciji koju kontrolišu transnacionalne korporaci­je. Zapravo, upotrebljavajući dobri stari marksistički dijalektički metod, on tvrdi da uspeh kapitalističke globalizacije seje klice sopstvenog uništenja. Drugim recima, kapitalistička ekspanzija svojim protivnicima obezbeđuje resurse (koji potiču iz privred­nog uspeha transnacionalnog kapitalizma), organizacione forme (preslikane od uspešnih organizacija u globalnom kapitalizmu) i, što je glavno, jasan cilj. Drugim recima, kako transnacionalne korporacije rastu, jačaju i bivaju sve uspešnije, tako raste i jača njihova zloupotreba i potreba da se one, kao ključni igrači u glo­balnom sistemu, uklone sa svetske scene.

Imperija

Najvažniji i najpoznatiji marksistički pristup globalizaciji nalazimo u knjizi Imperija, koju su napisali Majki Hart i An­tonio Negri. O knjizi se dosta raspravljalo otkad je objavljena. Iako su rezervisani prema postmodernoj društvenoj teoriji, njih dvojica analiziraju postmodernizaciju globalne ekonomije. Oni povezuju modernost s imperijalizmom. Njegova glavna karak­teristika jeste to da nacija iz centra (ili više njih) kontroliše i ek-sploatiše veliki broj drugih država širom sveta. Oslanjajući se se na postmodernu misao, autori „decentrišu" taj proces, definišući imperiju kao postmodernu realnost u kojoj postoji takva vrsta dominacije, ali bez neke pojedinačne nacije (ili bilo kakvog dru­gog entiteta) u njenom centru. Drugim recima, suverenost je

Imperijalizam - kontrola i eksploatacija, posebno ekonomska, koju vrši naci­ja iz centra nad velikim brojem oblasti.

424 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

moguće locirati u modernoj državi, ali u postmodernoj imperiji to nije moguće. U imperiji ne postoji centar; ona je deteritori-jalizovana i virtualna kada se sagleda iz ugla komunikacije (na­ročito kroz medije), zbog čega se spektakl imperije nalazi svuda. Jednom rečju, ona je sveprisutna.

Imperija ne postoji u potpunosti. Ona je još uvek u proce­su nastanka. Međutim, moguće je naslutiti njene parametre. Im­perija upravlja svetom logikom vladanja, ali u imperiji ne postoji jedinstvena, centralna vlast. Umesto toga, u imperiji je vlast raspr­šena kroz društvo i čitavu zemaljsku kuglu. Cak ni SAD, uprkos prividnoj homogenosti, nisu imperija u pravom smislu te reči i ne mogu se podvesti pod ono što Hart i Negri nazivaju imperijom. Međutim, suverenost SAD predstavlja veoma važnu preteču im­periji. SAD nastavljaju da zauzimaju privilegovanu poziciju u da­našnjem svetu. Međutim, imperija ih polako uklanja s te pozicije.

Imperija nema geografske i teritorijalne granice. Takode, ona nema vremenske granice: ona nastoji (premda neuspešno) da uki­ne istoriju i uspostavi se kao večnost. Njoj nedostaje i donja gra­nica, jer pokušava da se proširi naniže, u dubinu društva. To znači da njoj nije dovoljno da kontroliše samo osnove društva (mišlje­nje, delanje, interakciju i grupe), već ide dalje od toga i pokušava da koristi biološku moć da bi kontrolisala ljudsku prirodu i popu­laciju; kako ljudske mozgove tako i njihova tela. Na neki način, imperija je daleko ambicioznija od imperijalizma, jer pokušava da kontroliše celokupnost života sve do njegovih najnižih nivoa.

Ključ globalne moći imperije leži u činjenici da ona pred­stavlja novu sudsku vlast. Ona počiva na ustavu poretka (engle­ski, constitution of order), na normama, etičkim istinama i opštem pojmu ispravnog; ona predstavlja izvor moći imperije. Imperija može, u ime onoga što je „ispravno", da interveniše bilo gde u svetu da bi resila pitanja koja smatra humanitarnim problemi­ma, garantovala sporazume i nametnula mir onima koji to ne

Imperija - dencentrizovana, postmoderna marksistička perspektiva o globali­zaciji. Imperija se zasniva na novoj sudskoj vlasti koja počiva na ustavu poretka, normama, etičkim istinama i opštem pojmu ispravnog. Ona može u ime onoga što je „ispravno" da interveniše bilo gde u svetu da bi resila pitanja koja smatra humanitarnim problemima, garantovala sporazume i nametnula mir onima koji to ne žele.

TEORIJE GLOBALIZACIJE 425

žele (ili takav mir uopšte i ne smatraju mirom). Još preciznije rečeno, ona može da povede „pravedne ratove" u ime te sudske vlasti; sudska vlast legitimise te ratove. Takvi ratovi postaju neka vrsta svete aktivnosti. Neprijatelj je bilo ko (ili bilo šta) koga sudska vlast vidi kao pretnju etičkom poretku u svetu. Otuda se pravo na vođenje pravednog rata vidi kao prostorno neograniče­no - ono obuhvata čitavu civilizaciju. Pravo vođenja rata takode je neograničeno u vremenu; ono je permanentno, večito. U pra­vednom ratu, etički zasnovana vojna akcija je legitimna, a njen cilj je da se postigne željeni poredak i mir. Imperija nije zasnova­na na sili, već na sposobnosti da predstavi silu u službi onoga što je ispravno (preteče toga mogu se videti u američkim ratovima protiv Iraka, kao i u agresiji na Avganistan).

Imperija je zasnovana na trostrukom imperativu. Prvo, ona pokušava da obuhvati sve što može. Ona želi da se predstavi kao velikodušna i nastupa pod liberalnom maskom. Međutim, u pro­cesu uključivanja ona stvara iznivelisani svet u kome se razlike, ot­pori i sukobi eliminišu. Drugo, imperija pravi razliku i afirmiše razlike. Dok se razlike na kulturnom nivou slave, one se pravno i sudski ignorišu (pripadnici različitih kultura nemaju pristup sud­skoj vlasti). Treće, jednom kada se razlike uspostave, imperija po­kušava da ih hijerarhizuje i upravlja njihovom hijerarhijom. Moći hijerarhizacije i upravljanja jesu realne moći imperije.

Imperija je, prema tome, jedna postmoderna marksistička teorija o globalizaciji i vršenju moći širom sveta. Međutim, ume­sto kapitalista ili kapitalističkih nacija, sada tu moć vrši naizgled efikasna, ali u suštini konfuzna imperija. Ako nema više kapi­talista u imperiji, kako stvari stoje sa proletarijatom? Za Harta i Negrija, vreme proletarijata je prošlo. Ali ako više nema proleta­rijata koji može da se suprotstavi imperijalistima, odakle će doći snaga koja će im se suprotstaviti? S obzirom na to da pišu iz marksističke perspektive, Hart i Negri moraju da objasne odakle će doći snaga koja će srušiti imperiju. Zapravo, oni imaju reše-nje za taj problem. Tu društvenu snagu oni nazivaju mnoštvom (engleski, multitude). To je interesantan izbor iz više razloga. Prvo, mnoštvo je daleko opštije i apstraktnije od proletarijata i udaljava nas od marksističke usmerenosti na ekonomiju. Drugo,

4 2 6 DZORDŽ RlCER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I NJENI K L A S I Č N I K O R E N I

jasno je da postoji veliki broj potencijalnih rušilačkih snaga unu­tar imperije; zaista, oni koji kontrolišu imperiju predstavljaju samo malu manjinu vis-k-vis mnoštva.

Mnoštvo je skup ljudi iz celoga sveta koji održava imperiju na različite načine, a najviše svojim radom (to je realna proizvod­na snaga u imperiji). Mnoštvo takode održava imperiju prihva-tajući kulturu i ideologiju potrošnje i, što je još važnije, prihva-tajući čitav niz njenih ponuda. Kao što se kapitalizam oslanja na proletarijat, imperija parazitira na mnoštvu i njegovoj kreativnosti i produktivnosti. Kao i Marksov proletarijat (koji nije potpuno nestao iz ove teorije), mnoštvo je snaga kreativnosti unutar impe­rije. Takode, kao i proletarijat, mnoštvo je sposobno da zbaci im­periju, stvarajući kontraimperiju. Kontraimperija, kao i imperija, jeste ili bi mogla da bude globalni fenomen koji je nastao iz glo­balnih tokova i razmena. Globalizacija vodi do deteritorijalizacije (mnoštvo je takode deteritorijalizovano) koja čini pretpostavku za globalno oslobadenje mnoštva. Drugim recima, sa deteritori-jalizacijom, društvena revolucija prvi put može da se odigra na globalnom nivou (kao što je to predviđao Marks).

Iako su Hart i Negri svakako kritičari globalizacije, bez ob­zira na to da li se radi o modernom kapitalističkom imerijalizmu ili postmodernoj imperiji, oni u globalizaciji takode vide utopijski potencijal. Stoga, globalizacija nije problem, već pre oblik u kome se danas javlja imperijalizam, odnosno imperija. Taj utopijski po­tencijal na kome počiva kontraimperija uvek je bio prisutan, ali je u prošlosti bio potisnut modernom suverenom vlašću kroz ideo­lošku kontrolu i vojnu silu. Imperija sada zauzima, ili će uskoro zauzimati, kontrolišuću poziciju, ali njenoj potrebi da suzbije taj utopijski potencijal suprotstavlja se, u vidu kontrateže, potreba mnoštva da ga izrazi. U krajnjoj instanci, globalizacija je ta koja omogućava potencijal za univerzalnu slobodu i jednakost. Staviše, globalizacija nas sprečava da se vratimo na partikularizam i izolaci­onizam koji su obeležili najveći deo ljudske istorije. Takvi procesi bi, naravno, zaustavljali globalnu promenu koju zahteva mnoštvo.

Mnoštvo - skup ljudi iz celog sveta koji održava imperiju na različite načine, ali koji takode ima, bar potencijalnu, moć da zbaci imperiju i stvori kontraimperiju.

TEORIJE GLOBALIZACIJE 427

Još pozitivnije, kako globalizacija napreduje, ona nas sve više gura u pravcu stvaranja kontraimperije. Ta usredsredenost na globalno, razlikuje Harta i Negrija od ostalih postmodernista i postmarksi-sta koji nastoje da se usredsrede na lokalno, odnosno na probleme i potencijal koji postoje u toj oblasti. Za razliku od njih, Hart i Negri smatraju da usredsredenost na lokalno može da prikrije či­njenicu da se naši glavni problemi, kao i naše oslobođenje, ostva­ruju na globalnom nivou, tj. na nivou imperije.

Iako Hart i Negri predviđaju nastanak kontraimperije, oni, kao i Marks u slučaju komunizma, ne nude plan kako da sti­gnemo do nje, niti objašnjenje kako bi ona mogla da izgleda. Kao i Marksov komunizam, kontraimperija će izrasti iz aktuelne prakse (nemački, die Praxis), naročito aktuelne prakse mnoštva. Kontraimperija mora da bude globalna, mora da postoji svuda i mora da se suprotstavi imperiji. Nastanak kontraimperije sve je verovatniji jer imperija gubi svoju sposobnost da kontroliše mnoštvo. Otuda, imperija mora da udvostruči svoje napore (na primer, kroz policijsku moć), što samo još više doprinosi mobili­zaciji mnoštva i olakšava nastanak kontraimperije. Kao postmo-dernisti, Hart i Negri odbacuju usmerenost na dejstvenika onog tipa koji se može naći u marksističkoj teoriji. Oni pogotovo od­bacuju dejstvenost revolucionarnog proletarijata koji postaje sve svesniji svoje pozicije i načina na koji ga kapitalizam eksploatiše. Umesto toga, oni se usredsređuju na nedejstvene kolektivne ak­tivnosti mnoštva. U njih spadaju dezerterstvo, migracija i noma-dizam. U skladu sa svojom postmodernističkom orijentacijom i njenom usmerenošću na telo, Hart i Negri podržavaju novi ,,var-varizam" koji obuhvata nove telesne forme koje se pojavljuju u oblasti roda, seksualnosti i estetskih izmena (kao što su tetovaže ili body piercing). Takva tela je teže podvrći spoljnoj kontroli. Ona su sposobnija da stvore novi život - život koji će predstav­ljati osnovu za nastanak kontraimperije. Revolucionarna snaga nije svesni dejstvenik, već nova telesna forma.

Iako Hart i Negri zadržavaju marksistički interes za proizvod­nju, oni priznaju postojanje novog sveta proizvodnje u kome ne­materijalni, intelektualni i komunikativni rad postaju sve važniji. Kontrolisanje onih koji učestvuju u tom radu — a to su najvećim

428 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

i najvažnijim delom pripadnici mnoštva - dobij a sve više na važ­nosti. Međutim, iako se kroz globalnu komunikaciju i ideologiju (pogotovo kroz medije) mnoštvo konroliše, revolucionarni poten­cijal mnoštva takode će se izraziti kroz komunikaciju i ideologiju. Ključna odlika komunikacije jeste to da ona lako i nesmetano teče po celoj zemaljskoj kugli. To olakšava imperiji da vrši kontrolu, organizuje proizvodnju globalno, i pronađe opravdanje za sebe i svoje delanje koje je imanentno toj komunikaciji. Međutim, to takođe predstavlja mehanizam pomoću koga mnoštvo naposletku može da stvori kontraimperiju.

POLITIČKA TEORIJA

Kao i kod ostalih tipova teorije globalizacije, postoje razno­vrsne političke teorije globalizacije. Ovde izdvajamo jednu veoma ambicioznu teoriju koju je razvio politikolog Džejms Rozenau (iako ona nikako nije predstavnik svih političkih teorija globali­zacije). Naslov njegove knjige i koncept kojim Rozenau pokušava da obuhvati fenomen globalizacije jeste udaljena blizina. Po tom konceptu, ceo svet sve više karakteriše osećaj da je ono što se čini udaljenim zapravo veoma blizu (taj koncept blizak je Gidensovom konceptu distancijacije; videti glavu 5). Koncept udaljene blizine povezan je sa još jednim ključnim procesom (i konceptom) u Ro-zenauovom radu - fragmegracijom. Fragmegracija podrazumeva da je svet istovremeno fragmentaran (rascepkan) i integrisan. Naj-opštije rečeno, on je lokalan, decentralizovan i fragmentiran, iako je istovremeno globalan, centralizovan i integrisan.

Rozenau nudi jedan veoma širok, složen i apstraktan pristup globalizaciji. Međutim, nas interesuje šta on ima da kaže o političkoj globalizaciji. Njegov najvažniji doprinos tom problemu predstavlja identifikacija različitih izvora fragmegracije savremenog sveta.

Udaljena blizina — ceo svet sve više karakteriše osećaj da je ono što se čini udaljenim zapravo veoma blizu.

Fragmegracija - koncept kojim Rozenau želi da kaže da je svet istovremeno fragmentiran (rascepkan) i integrisan. Najopštije rečeno, on je lokalan, decentralizovan i fragmentiran, iako je istovremeno globalan, centrali­zovan i integrisan.

TEORIJE GLOBALIZACIJE 429

1. Razvoj novih mikroelektronskih tehnologija. Mikroelek-tronske tehnologije, kao što su mobilni telefoni, Inter­net i elektronska pošta, vode do sužavanja sveta. U tom procesu one čine teritorijalne granice, pa konačno i same države, sve manje važnim. Mikroelektronske tehnologije fragmegrativne su u smislu da integrišu one koji ih ima­ju, ali istovremeno od njih sve više razdvajaju one koji ih nemaju, a posebno one koji ne mogu da ih priušte (na primer, zbog „digitalne podeljenosti").

2. Revolucija veštine. Ovde Rozenau u prvom redu misli na analitičke veštine koje nekim ljudima pružaju sposob­nost da sopstvenu situaciju dovedu u vezu s širom ili čak globalnom situacijom. Naravno, ostali, uglavnom zbog nedostatka informacija i obrazovanja, ne mogu sebi da priušte sličan nivo unapređenja svojih veština. Prvi će verovatnije imati jednu globalniju orijentaciju, dok će drugi verovatnije skrenuti u lokalizam. Oblasti sveta u kojima živi veći udeo onih s analitičkim veštinama ima­ju mnogo veće izglede da budu uspešne. Osim toga, oni koji imaju takve veštine uglavnom lako prelaze državne granice, zbog čega je njihova privrženost bilo kojoj poli­tičkoj grupi minimalna.

3. Organizaciona eksplozija. Ovde je Rozenau naročito za-interesovan za masovno umnožavanje volonterskih orga­nizacija, pogotovo nevladinih organizacija (NVO), kao što su organizacije za ljudska prava, zaštitu životne sre­dine itd. Te organizacije integrišu one koji su uključeni u njihov rad, razdvajajući istovremeno od njih one koji u njega nisu uključeni (fragmentacija). Politički gledano, uspon NVO doprinosi opadaj ućoj važnosti država i opa-dajućem poverenju u njihovu sposobnost da mogu da ostvare različite ciljeve. Opadajući uticaj država ogleda se u njihovoj nesposobnosti da preokrenu trend u pravcu narastajuće važnosti nevladinih organizacija.

4. Grananje globalnih struktura (sve veća raznolikost organi­zacija i država). U vezi sa prethodnom tačkom, Rozenau uočava grananje između država na jednoj strani (državni

4 3 0 DzORDŽ RlCER - SAVREMEMA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

centrizam) i širokog spektra podnacionalnih, transnacio­nalnih i nevladinih organizacija (multicentrizam), na dru­goj strani. Interakcija između tih državnocentričnih i mul-ticentričnih svetova može imati različite oblike (na primer, sukob, saradnja). Međutim, što je još važnije, videli smo da državnocentrični svet slabi od trenutka kada se suočio s usponom različitih organizacionih oblika. Iako se unutar tih organizacija i država javlja pojačana integracija, između ta dva sveta nastaje sve veća fragmentacija.

5. Porast pokretljivosti. Sve veće kretanje ljudi po svetu (uklju­čujući tu poslovna putovanja, turizam, terorizam, potra­gu za poslom, legalne i ilegalne migracije) takode ima fragmegrativan efekat. Očigledno je da neki od ovih obli­ka kretanja - npr. putovanje i turizam - mogu da ima­ju pretežno integrativne efekte, dok drugi - terorizam je najbolji primer — mogu da budu dezintegrativni. Ono što najviše ugrožava političke entitete jesu kretanja koja se ne mogu kontrolisati, kao što je protok ilegalnih imigra­nata. Takode, politički dezintegrišuće deluju velika kre­tanja ljudi iz manje razvijenih ka razvijenim državama. Dugogodišnji politički konsenzus o otvorenosti prema imigrantima sada je na udaru. U nekim društvima on je čak potpuno uništen. To se posebno primećuje u Evropi i liberalnim režimima koji se nalaze pod udarom desnih političkih snaga koje se suprotstavljaju takvim protocima populacije. Naravno, neki oblici mobilnosti koji su de-zintegrišući u jednom okruženju mogu biti integrišući u drugom. Na primer, iako teroristički akti imaju dezinte-grišući efekat na države protiv kojih su usmereni, njihov uspeh može da služi integraciji država ili regiona u koji­ma se teroristički pokreti rađaju.

6. Slabljenje teritorijalnosti i državne suverenosti; decentraliza­cija vlade. Ovde se direktno bavimo političkim implika­cijama globalizacije. Državna moć oslabila je zbog svoje nesposobnosi da kontroliše i usmerava čitav niz globalnih procesa. Ideje, poslovi, proizvodna postrojenja, novac, droga, zagađivanje, a u nekim slučajevima čak i teroristi,

TEORIJE GLOBALIZACIJE 4 3 1

kreću se slobodno preko državnih granica. Sve te procese nacionalna država više ne može efikasno da kontroliše, a u nekim slučajevim čak ni da spreči. Osim toga, država po­staje sve manje važna kako postaje jasnije da je sve manje sposobna da izađe na kraj sa fragmegrativnim procesima koje pominje Rozenau. Sledstveno tome, većina država je iz različitih razloga i na različite načine ušla u proces de­zintegracije. Posledica toga je da mnogi ljudi odbijaju da budu lojalni svojim državama, što, sa svoje strane, još više doprinosi opadanju državne moći. Međutim, uporedo sa tim dezintegrišućim procesima javljaju se i određeni oblici integracije. Primer za to su grupe migranata koje se kon-centrišu u nekoj gradskoj četvrti i stvaraju sopstvene lokal­ne ustanove (škole, medije, crkve).

7. Kriza vlasti izazvana sve većim podgrupisanjem, decentraliza­cijom. Dezintegracija države dešava se paralelno sa erozijom njene vlasti i autoriteta. Tradicionalne lojalnosti i osno­ve autoriteta postaju sve slabije. Da bi dobila lojalnost, država mora da pruži dokaze o tome da li je sposobna da ispunjava svoje obaveze i efikasno upravlja. Slabljenje državne vlasti imalo je različite reperkusije, kao što su ne­red u državnoj birokratiji, pat pozicija između izvršne i zakonodavne grane vlasti i opšta nesposobnost donošenja odluka. Sve više raste sumnja da niko više nije sposoban da kontroliše situaciju; niko više nije sposoban da stvari dovede u red i izađe na kraj sa složenim fragmegrativnim procesom. To građane navodi da sve više pažnje posveću­ju sopstvenim interesima. Ti procesi su sve upadljiviji, jer slede iz sve veće decentra­lizacije države, to jest činjenice da se sve veći broj zadataka prebacuje na regionalna i lokalna vladina tela (to se zove proces devolucije). Za obavljanje ostalih vladinih zadata­ka traže se akteri na tržištu. Sve veći broj vladinih zada­taka obavljaju profitne organizacije (na primer, neki od zadataka koje je trebalo obaviti u okupiranom Iraku po­sle 2003. godine dobila su da obave privatna preduzeća), kao i NVO koje smo već pomenuli. To ima dezintegrišuće

4 3 2 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

posledice, jer ono što je nekada obavljala federalna vlada sada obavlja čitav niz vladinih agencija koje se nalaze na različitim nivoima, kao i čitav niz organizacija i korpo­racija. Integracija medu njima je, međutim, moguća kao rezultat novih mikroelektronskih tehnologija. Na drugoj strani, nesposobnost federalne vlade da vodi računa o mnogim tradicionalnim obavezama i zadacima dodatno doprinosi krizi njenog autoriteta. Sledstveno, kao i sve drugo što Rozenau analizira, i decentralizacija vlade sve više je fragmentirana. Još jedan proces koji vodi ka krizi autoriteta jeste ,,pod-grupisanje" (engleski, subgroupism). Postoji sve veći broj podgrupa u društvu, uključujući tu i mnoge entitete koje smo ranije pomenuli, kao što su regionalne i lokalne vla­de, NVO, radikalne i etničke grupe itd. Ljudi sve više postaju privrženi takvim podgrupama (integracija) ume­sto nacionalnim vladama. To vodi do krize autoriteta (i fragmentacije). To se naročito vidi u široko rasprostra­njenoj politici identiteta i činjenici da se ljudi sve više identifikuju sa, recimo, svojom etničkom grupom ume­sto sa državom. Državi je sve teže da stvori široki kon­senzus unutar društva i mobilise građane kao kolektiv kako bi mogla da ostvari društvene ciljeve.

8. Globalizacija nacionalnih ekonomija. Sve veća važnost transnacionalnih ekonomskih mreža svih vrsta u velikoj meri doprinela je fragmegraciji i opadanju važnosti drža­ve. Ne samo da država više ne može da kontroliše tran­snacionalne ekonomske tokove, već mnogi smatraju da su ti tokovi daleko važniji od bilo čega što država radi. Međutim, iako je taj proces fragmentisao državnu kon­trolu nad ekonomskim poslovima širom sveta, on je isto­vremeno doprineo većoj centralizaciji i integraciji među transnacionalnim ekonomskim entitetima (npr., Evrop­ska unija ili Airbus Corporation koja se sastoji od čitavog niza različitih evropskih preduzeća).

Iako veliki deo Rozenauove teorije ne možemo ovde da obra­dimo, najveći doprinos njegovog rada jeste u tome što nam pomaže

TEORIJE GLOBALIZACIJE 4 3 3

da bolje razumemo odnos između globalizacije, fragmegracije i politike. Jasno je da se politički izazov državi sastoji u tome da pronađe nove načine upravljanja u globalizujućem i sve rascep-kanijem svetu.

OSTALE TEORIJE

Teorije globalizacije koje smo ovde obradili predstavljaju samo neke od načina na koje se može teoretisati o globalizaciji. Postoje mnoge druge, veoma poznate teorije globalizacije (npr., one koje se naslanjaju na teoriju mreže i teoriju složenosti ili one koje se usredsređuju na religiju, sport ili grad). Međutim, teorije koje smo ovde obradili daju čitaocu barem neki uvid u najvažni­je tipove teoretisanja o globalizaciji. Naravno, proces globaliza­cije se nastavlja. On se širi i neprekidno menja. Stoga, možemo očekivati dalji razvoj teoretisanja o globalizaciji, kao i nove i ino­vativne pristupe toj temi.

Primena socioloških koncepata na savremeno društvo Al-Džazira i globalizacija

Al-Džazira je postala za arapski svet ono što su CNN i BBC za Zapad. Ona je počela svoje emirovanje u novembru 1996. godine, s donacijom od 150 miliona dolara koju je dobila od katarskog emira. On nastavlja da je podržava finansijski, iako ta stanica sada ostvaruje znatne prihode od reklama i drugih izvora finansija. Al-Džazira je sve prisutnija u arapskom sve­tu, a od 2005. godine emituje svoj program i na engleskom jeziku, u saradnji s američkim biroom u Vašingtonu. Sazrela je za vreme rata u Iraku 2003. godine, kada je njen program emitovan rame uz rame sa programom CNN-a i BBC-a i kada su te dve stanice često preuzimale program od nje. (Zapravo, 2003. godine BBC je potpisao ugovor s Al-Džazirom o zajed­ničkom korišćenju prostorija, informacija i programskih sni­maka). U mnogim slučajevima, priče koje kreira Al-Džazira usredsređuju se na različite aspekte događaja od onih na koje se usmeravaju njeni zapadni rivali. Naravno, ona ima pristup

4 3 4 D20RD2 RlCER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I

događajima i ljudima u Iraku, što je za zapadne TV stanice veoma teško ili čak neizvodljivo. Između ostalog, Al-Džazira je bila voljna da prikaže makar neke od krvavih posledica rata koje su zapadni mediji smatrali neprikladnim. Al-Džazira je istovremeno globalni fenomen i primer globaliza­cije. Malo je verovatno da bi se ta stanica razvila da nije bilo glo­balnih primera koje su obezbedili CNN i BBC. (Zapravo mno­gi od prvih zaposlenih u Al-Džaziri radili su ranije u ukinutom svetskom servisu BBC na arapskom jeziku). CNN i BBC još uvek su globalni izvori vesti, dok Al-Džazira popunjava rupu, tj. zadovoljava potrebu velikog dela svetskog stanovništva koje smatra da ih medijski giganti ne informišu na ispravan način. Svetske vesti su danas pod dominacijom BBC-ja i CNN-a, kao i nekoliko drugih medijskih giganata. Nezadovoljna time što je medijska snaga isključivo u arapskom svetu, Al-Džazira je, kako je već napomenuto, proširila svoj program u delove sveta u kojima se govori i koristi engleski jezik. Stoga, možemo da očekujemo da će medu globalnim medijskim gigantima nastati sve veće takmičenje u cilju privlačenja svetske pažnje. Imajući u vidu neke ideje o kojima smo raspravljali u ovoj gla­vi, interesantno bi bilo postaviti pitanje da li Al-Džazira bolje odražava proces kulturnog diferencijalizma, kulturne konver­gencije ili kulturne hibridizacije? Kulturni diferencijalizam na Al-Džaziri možemo da vidimo ne samo u upotrebi arapskog jezika, već i u temama koje ona pokriva (one koje su od speci­fičnog interesa za arapski svet) i načinu na koji o tim temama izveštava (npr., krvavi detajji iračkog rata koji nisu prikazani na zapadnim televizijama). Ona odražava arapsku kulturu, dok CNN i BBC odražavaju zapadnu kulturu (premda na ne­što drugačiji način). Međutim, Al-Džazira takode demonstrira kulturnu konvergenciju tako što imitira način funkcionisanja zapadnih medija i preuzima tehnologije koje se koriste na Za­padu. Naposletku, može se reći da Al-Džazira predstavlja hi-brid koji se sastoji od zapadnih i arapskih elemenata. Slučaj Al-Džazire pokazuje da ne moramo nužno da biramo između ove tri paradigme, već da je, u cilju analize datog globalnog fenomena, moguće koristiti sve tri istovremeno. Bez obzira na to u koju paradigmu se Al-Džazira najbolje uklapa, ona oči­gledno predstavlja važan primer globalizacije.

TEORIJE GLOBALIZACIJE 4 3 5

Sažetak

1. Teorija globalizacije pojavila se kao posledica razvoja i promena u svetu, ali i kao posledica nekih promena unutar akademske za­jednice.

2. Globalizacija može da se analizira kulturalno, ekonomski, i poli­tički/institucionalno. Unutar svake od ovih perspektiva može se govoriti o homogenosti ili heterogenosti.

3. U Gidensovoj teoriji globalizacije središnje mesto zauzima tvrd­nja da društvo gubi kontrolu nad Molohom modernosti i da, kao posledica toga, nastaje odbegli svet.

4. Bek vidi nadu u opadanju uticaja nacionalne države, u transna­cionalnim organizacijama i, moguće, nastanku transnacionalnih država.

5. Po Baumanu, globalni svet definisan je „prostornim ratom" iz­među onih koji jesu i onih koji nisu pokretljivi. Međutim, čak i oni koji jesu pokretljivi suočeni su s ogromnim problemima.

6. Kulturne teorije globalizacije mogu se svrstati u tri paradigme - kulturni diferencijalizam, kulturna konvergencija i kulturna hi­bridizacija.

7. Kulturni diferencijalizam prihvata gledište da postoje dugoročne razlike između kultura na koje globalizacija ne utiče.

8. Hantington nudi najpoznatiji primer kulturnog diferencijalizma sa svojim usmerenjem na glavne civilizacije sveta i verovatnoću ekonomskog sukoba između siničke i zapadne civilizacije, odno­sno rata između islamske i zapadne civilizacije.

9. Kulturna konvergencija jeste gledište po kome globalizacija do­vodi do sve veće istovetnosti širom sveta.

10. Dva primera kulturne konvergencije jesu teza o mekdonaldizaciji i ideja da svetom sve više dominira „grobalizacija" ničega.

11. Po konceptu kulturne hibridizacije globalizacija podrazumeva mešanje kultura; proizvodnju novih i jedinstvenih kultura koje se ne mogu svesti niti na globalno, niti na lokalno.

12. Čitav niz teorijskih ideja povezano je s kulturnom hibridizacijom uključujući tu i glokalizaciju, hibridizaciju i kreolizaciju.

13. Glavna teorija koja se nalazi unutar koncepta kulturne hibridi­zacije jeste Apadurajeva teorija o predelima i tačkama prekida među njima.

14. Lesli Skler razvio je neomarksističku ekonomsku teoriju globa­lizacije koja se bavi transnacionalnim kapitalizmom, pogotovo

4 3 6 DZORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

transnacionalnim korporacijama, transnacionalnom kapitalistič­kom klasom i kulturom-ideologijom potrošnje.

15. Skler tvrdi da transnacionalni kapitalizam obezbeđuje osnovu za pojavu socijalističke globalizacije.

16. Po Hartu i Negriju, mi se nalazimo u središtu tranzicije iz kapita­lističkog imperijalizma ka vladavini imperije. Imperija je decen-tralizovana i utemeljena na sudskoj vlasti.

17. Mnoštvo održava imperiju, ali ono takode, barem potencijalno, ima moć da sruši imperiju i stvori kontraimperiju.

18. Rozenauovo shvatanje globalizacije, pogotovo političke globali­zacije, naglašava „udaljenu blizinu" i „fragmegraciju".

19. Postoji osam glavnih izvora fragmegracije i svaki od njih utiče na političku globalizaciju.

Literatura za dalje čitanje

Bek, Ulrich (2001). Rizično društvo. Beograd: Filip Višnjić. Beck, Ulrich (2001). Pronalaženje političkog. Zagreb: Naklada Jesenski

i Turk. Beck, Ulrich (2003). Sto je globalizacija? Lučko: Vizura. Beck, Ulrich (2003). Sto je globalizacija. Zagreb: Vizura. Beck, Ulrich (2005). Moć protiv moći u doba globalizacije, Zagreb:

Školska knjiga. Gidens, Entoni (1998). Posledice modernosti, Beograd: Filip Višnjić. Gidens, Entoni (2005). Odbegli svet. Beograd: Stubovi kulture. Hantington, Samjuel P. (1998). Sukob civilizacija, Podgorica: C I D . Klajn, Naomi (2003). Ne logo, Beograd: Reč. Ritzer, George (1999). McDonaldizacija društva, Zagreb: Jesenski i Turk. Vuletić, Vladimir [priredio] (2003). Globalizacija — mit ili stvarnost.

Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Vujović, Sreten [urednik] (2008). Društvo rizika. Promene, nejednako­

sti i socijalni problemi u današnjoj Srbiji. Beograd: Institut za soci­ološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Srbiji.

Zeman, Zdenko (2004). Autonomija i odgođena apokalipsa. Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada.

Hard, Majki i Negri, Antonio (2005). Imperija. Beograd: Izdavački grafički atelje.

Castels, Manuel (2000). Uspon umreženog društva, Zagreb: Golden marketing.

REČNIK

Adaptacija - jedan od četiri Parsonsova funkcionalna imperativa. Sistem m o ­ra da se adaptira na okolinu i da je prilagodi svojim potrebama. Sistem mora uspešno da izađe na kraj sa spo-ljašnjim opasnostima i nepredviđenim situacijama.

Afektivno delanje - neracionalno delanje koje je uzrokovano emocijama (Veber).

Akt - osnovni koncept Midove sociološ­ke teorije; obuhvata impuls, percepci­ju stimulusa, manipulisanje percipira­nim objektom i zadovoljenje izvornog impulsa.

Altruistično samoubistvo - kada su ljudi prejako integrisani u zajednicu, verovat-no će u većem broju izvršavati samou-bistva, jer ib grupa podstiče, čak i prisi­ljava na takvo ponašanje (Dirkem).

Anomično samoubistvo - veća je verovat-noća da će ljudi izvršiti samoubistvo kada ne znaju šta se od njih očekuje, kada je regulacija njihovog ponašanja niska i kada su uglavnom slobodni da rade sve što požele. Ta nekontrolisana i neobuzdana sloboda uskoro postaje štetna za pojedince i rezultira poveća­nom stopom anomičnih samoubista-va (Dirkem).

Anomija - po Dirkemu, stanje u kojem pojedinci ne znaju šta se od njih oče­kuje i prepušteni su samima sebi, bez jasnog i sigurnog uporišta (javlja se u organskim društvima). Po Mertonu, si­tuacija u kojoj postoji ozbiljan prekid između društvene strukture i kulture, tj. između strukturalno stvorenih mo­gućnosti ljudi da delaju u skladu s kulturnim normama i ciljevima i vla­stitim normama i ciljevima.

Asocijacija - odnosi među ljudima, ili in­terakcija (Zimi).

Baza - Marks je smatrao da je ekonomija osnova, jer ona uslovljava, čak u pot­punosti determiniše sve što u dtuštvu postoji.

Bifurkaciona svest - vrsta svesti karakte­ristična za žene. Odražava činjenicu da je svakodnevni život žena podeljen na dve realnosti: realnost ličnog, proži­vljenog, reflektovanog i realnost druš­tvenih tipifikacija.

Biheviorizam — proučavanje ponašanja, uglavnom povezano sa psihologijom.

Biznis - novčani pristup privrednim pro­cesima, usmeren na dobit, novac i pro-fitabilnost, a ne na interes šire zajedni­ce (Vehlen).

Centar - geografska oblast koja dominira kapitalističkom svetskom privredom i eksploatiše ostatak sistema (Voler-stin).

Ciljno-racionalno delanje - težnja akte­ra da ostvari cilj koji je sebi postavio; njegovo delanje nije određeno nekim velikim vrednosnim sistemom, već per­cepcijom okruženja u kome se nalazi, uključujući i ljude i predmete u njemu (Veber). Indeks pojmova i imena.

Civilizacija - najširi nivo kultura i kultur­nih identiteta (Hantington).

Definicija situacije - ako ljudi defmišu situacije kao realne, onda te definicije imaju realne posledice; one, drugim re­cima, utiču na naše ponašanje (Tomas).

Deinstitucionalizacija - proces, otpočeo 1960-ih godina, omogućen novim na­činima lečenja, tokom kojeg je veliki broj psihijatrijskih ustanova zatvoren a većina pacijenata puštena na slobo­du i time prepuštena samima sebi, na milost i nemilost društva.

Dejstvenost - sposobnost aktera da predu-zimaju radnje koje menjaju strukture. O n o što se događa ne bi se dogodilo

4 3 8 D20RD2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

na taj način da se akteri nisu umeša-li i preduzeli tu aktivnost, tj. da nisu dejstvovali.

Delanje - ljudski postupci koji nastaju svesno; ponašanje kome pojedinci pri­pisuju smisao i značenje.

Diferencijacija - proces u kojem sistem unutar sebe preslikava razlike koje po­stoje između njega i njegove okoline (Luman).

Diferentijacijacentar-periferi ja-diferen-cijacija između centra sistema i njego­vih perifernih elemenata (Volerstin).

Dijada - grupa od dva člana (Zimi). Dinamička gustina - broj ljudi i učesta­

lost njihove interakcije. Povećanje dinamičke gustine dovodi do transfor­macije mehaničke u organsku solidar­nost (Dirkem).

Disciplinujuće društvo - društvo koje vrši sveobuhvatnu (totalnu) kontrolu nad l judima (Fuko).

Disfunkcije - po Mertonu, uočljive po-sledice koje nepovoljno utiču na spo­sobnost pojedinačnog sistema da se adaptita (prilagodi).

Diskreditovana s t igma - stigma za ko­ju akter pretpostavlja da je poznata ili uočljiva članovima publike (Gof-man) .

Diskreditujuća s t igma - stigma koja nije ni poznata ni uočljiva članovima pu­blike (Gofman) .

Diskriminacija - tendencija da se odre­đeno ponašanje ponavlja samo pod posebnim uslovima koji su se pokazali uspešnim u prošlosti (teorija razmene).

Diskurzivna svest - sposobnost da se aktivnost (praksa) opiše recima (Gi­dens).

Dispozicije prema potrebama - nagoni oblikovani drušvenim okruženjem (Parsons).

Distanca prema ulozi - stepen u kojem se pojedinci odvajaju od uloga koje igtaju (Gofman) .

Distancijacija - tendencija različitih de-lova savremenog — Moloha da se sve više udaljavaju od nas u prostoru i vre­menu (Gidens).

Dominac i ja - po (feminističkim) teore-tičarkama ugnjetavanja, bilo koji od­nos u kome jedna dominantna strana (pojedinac ili kolektiv) uspeva drugu, podređenu stranu (pojedinca ili ko­lektiv) da pretvori u instrument svoje volje, odbijajući pri tome da prihvati autonomni subjektivitet podređenog.

Dramaturgi ja - shvatanje društvenog života kao niza dramskih nastupa slič­nih pozorišnim nastupima (Gofman).

Dromologi ja - koncept kojim Virilio ukazuje na to da presudnu ulogu u postmodernom svetu ima brzina.

Društvena konstrukci ja-proces kolektiv­nog definisanja u kojem ljudi stvaraju društvo koje se smatra „stvarnim". Po ovom shvatanju, ništa nije objektivno dato, već je sve posledica ljudske inter­pretacije.

Društvena stratifikacija - u struktural­nom funkcionalizmu, hijerarhijski organizovana struktura koja ima funk­ciju da podstakne prave ljude da uči­ne sve što je potrebno da bi stigli do visokorangiranih položaja koji su naj­važniji za preživljavanje i funkcionisa-nje društva.

Društvena zajednica - po Parsonsu, pod-sistem društva koji vrši funkciju inte­gracije tako što koordinira različite delove društva.

Društvene činjenice - po Dirkemu, druš­tvene činjenice predmet su proučava­nja sociologije. Društvene činjenice treba tretirati kao stvari koje su za po­jedince spoljne i prinudne, i treba ih proučavati empirijski.

Društveni kapital - obim vrednih i ko­risnih dtuštvenih odnosa koje akter poseduje

Društveni sistem — parsonsov sistem dela-nja koji vrši funkciju integracije, tako što kontroliše delove sistema; skup po­jedinaca koji ulaze u međusobne inter­akcije u fizičkom okruženju.

Društveni sistemi - reprodukovane druš­tvene prakse, tj. odnosi između aktera ili kolektiva koji su reprodukovani,

REČNIK 4 3 9

nakon čega postaju redovne društvene prakse.

Društvo - u Parsonsovoj teoriji, relativno samodovoljna zajednica.

Dual izam - struktura (i kultuta) i dejstve-nost mogu se razlikovati za analitičke svrhe, iako su u socijalnom životu is-prepletane (Gidens, Arčer).

Dualnost - svako društveno delanje uključuje strukture, a sve društvene strukture podrazumevaju društveno delanje. Dejstvenost i strukture su neodvojivo isprepletane s postojećim ljudskim aktivnostima i praksama (Gi­dens, Arčer).

D u h kapitalizma - na Zapadu, za razliku od drugih delova sveta, motiv ljudi da postignu ekonomski uspeh nije bi­la pohlepa već moralni sistem koji je isticao neprekidnu težnju ka ekonom­skom uspehu. D u h kapitalizma sadrži niz komponenti uključujući racional­nu i sistematičnu težnju za profitom, štedljivost, tačnost, čestitost i sticanje novca kao nešto legitimno i što je sa­mo sebi cilj (Veber).

Dvostruka hermeneutika - naučni kon­cepti i shvatanja društvenog sveta mo­gu uticati na shvatanje aktera čije se prakse istražuju. Posledica toga može biti da socijalni isttaživač izmeni svet koji posmatra i na taj način dođe do pogrešnih rezultata i zaključaka.

Efekat bumeranga - rizik takođe pogađa više slojeve i bogata društva koji su najodgovorniji za njegovu proizvod­nju (Bek).

Efikasnost - težnja da se pronađe najbo­lji mogući način za postizanje želje­nog cilja; dimenzija mekdonaldizacije (Ricer).

Egoistično samoubistvo - kada ljudi ni­su čvrsto integrisani u zajednicu i ka­da su prepušteni sami sebi, osećaju se beskorisnim i beznačajnim. Većina ta­kvih ljudi oseća moralnu slobodu da izvrši samoubistvo (Dirkem).

Ekonomski kapital - ekonomski resursi koje akter poseduje (Burdije).

Eksperimenti prekida - eksperimenti u kojima se društvena realnost nasilno prekida da bi se osvetlili metodi ko­jima ljudi konstruišu društvenu real­nost (etnometodologija).

Eksploatacija - u kapitalizmu, kapitalista dobij a lavovski deo nagrade, a radnici nadnicu koja im jedva omogućava da prežive, iako bi po radnoj teoriji vredno-sti trebalo da bude obrnuto (Marks).

Endokolonizaci ja - upotreba tehnologije u svrhu kolonizacije ljudskog tela (Vi-rilio).

Etnometodologi ja - proučavanje pona­šanja običnih ljudi u svakodnevnim situacijama, kao i načina na koji oni koriste zdravorazumsko znanje, proce­dure i razmatranja koji im pomažu da steknu razumevanje takvih situacija, kako bi u njima mogli da se snađu i da na njih reaguju.

Etnopredeli - vrsta Apadurajevih prede­la. Čine ih pokretljive grupe i pojedin­ci (turisti, izbeglice, gastarbajteri). M o ­gu obuhvatati stvarno kretanje, kao i fantazije o kretanju.

Evolucija - proces odabira iz raznovrsno­sti (Luman).

Fantazmagori ja - fantastični nematerijal­ni efekti koje proizvode fizičke struk­ture kao što su arkade ili nova stedsrva za potrošnju (Benjamin).

Fatalističko samoubistvo - u situacijama prevelike regulacije (na primer, rop­stvo) ljudi su obično toliko utučeni i pritisnuti nedostatkom slobode da češće sebi oduzimaju živote nego pod normalnim okolnostima (Dirkem).

Feministička teorija - uopšten, širok si­stem ideja o drušrvenom životu i ljud­skom iskusrvu koji se razvio iz ženske perspektive.

Figuracije - društveni procesi koji podra­zumevaju isprepletanost ljudi koji se posmatraju kao otvoreni i nezavisni. M o ć ima ključni značaj za društvene figuracije; one su neprekidno u proto­ku. Figuracije nastaju i razvijaju se, ali uglavnom na jedan nevidljiv i neplani­ran način (Elijas).

440 DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Finansijski predeli - procesi u kojima se ogromne sume novca velikom brzi­nom kreću po ćelom svetu, ne obazi­rući se na državne granice. Vrsta Apa­durajevih predela.

Fordizam — pojam koji se odnosi na ide­je, principe i sisteme koje je počet­kom 20 . veka postavio Henri Ford, a čiji je izraz stvarenje pokretne trake u njegovoj fabrici automobila, nakon čije upotrebe su automobili počeli ma­sovno da se proizvode. Uspeh Fordove inovacije naveo je mnoge druge proiz­vođače da i oni uvedu mehanizam po­kretne trake kako bi mogli da ispune potrebe proizvodnje i postignu masov­nu proizvodnju svojih dobara.

Formalna racionalnost - izbor najpogod­nijeg delanja zasniva se na pravilima, propisima i zakonima koji se prime-njuju na svakoga. Ta vrsta racional­nosti karakteristična je za moderni Zapad (Veber).

Forme - obrasci koje ljudi i naučnici pri-menjuju na veliko i zbunjujuće mnoš­tvo događaja i interakcija, kako bi lak­še izašli s njima na kraj.

Fragmegracija - koncept kojim Rozenau želi da kaže da je svet istovremeno fragmentitan (rascepkan) i integrisan. Najopštije rečeno, on je lokalan, de­centralizovan i fragmentiran, iako je istovremeno globalan, centralizovan i integrisan.

Funkcije - po Mertonu, uočljive posledi-ce koje pomažu nekom pojedinačnom sistemu da se adaptira (prilagodi).

Funkcije - vidljive posledice koje omogu­ćavaju svakom pojedinačnom sistemu da se adaptira (prilagodi).

Funkcionalna diferencijacija - najslože­niji oblik diferencijacije i oblik koji dominira savremenim društvom. Sva­ka funkcija unutar sistema dodeljena je jednoj određenoj jedinici sistema (Luman) .

Generalizacija - tendencija ponavljanja ponašanja u sličnim uslovima (teorija razmene).

Genetički strukturalizam - Burdijeov pri­stup koji podrazumeva proučavanje objektivnih struktura koje se ne mogu odvojiti od mentalnih struktura koje, sa svoje strane, podrazumevaju inter-nalizaciju objektivnih struktura.

Gestovi - pokreti jednog učesnika interak­cije (čoveka ili životinje) koji služe kao Stimulus drugom učesniku (Mid).

Globalizacija - širenje određenih praksi, odnosa, svesti i organizacije društve­nog života po ćelom svetu.

Globalizam - monokauzalno i linearno gle­dište da svetom dominira ekonomija i da prisustvujemo stvaranju hegemonije kapitalističkog svetskog tržišta i neolibe-ralne ideologije koja ga podupire.

Globalnost - gledište po kome zarvoreni prostori, pogotovo oni što se vezuju za nacije, postaju sve iluzorniji (u eri globalizacije).

Glokalizacija - uzajamno prožimanje glo­balnog i lokalnog koje, u različitim geografskim oblastima, rezultira jedin­stvenim ishodima (Robertson).

Grand-teorije - širok, veoma ambiciozan pokušaj da se ispriča priča o velikom vremenskom odsečku ljudske istorije.

Grobalizacija - imperijalističke ambicije, želje i potrebe nacija, korporacija i or­ganizacija da se nametnu u različitim geografskim oblastima (Ricer).

Gvozdeni kavez racionalizacije - moćna, nevidljiva sila organizovanja društve­nih oblika (pogotovo organizacija) na­lik kavezu iz koje je skoro nemoguće pobeći, a koja utiče na društvene od­nose i društveno ponašanje (Veber).

Habi tus - mentalne ili kognitivne struk­ture kroz koje ljudi deluju u društve­nom svetu (Burdije).

Har izma - izuzetne (nadnaravne) osobi­ne koje drugi pripisuju nekoj osobi. Ta osoba ne mora zaista posedovati te osobine da bi bila tako definisana (Veber).

Harizmatska vlast - vlast koja se legitimi­se verovanjem sledbenika u izuzetnu svetost, hrabrost ili nadnaravni karak­ter vođe.

RECNIK 441

Heteronormat ivnos t - snažno kolektivno uverenje da potreba odraslih ljudi za porodicom, sigurnošću i intimnošću može da se zadovolji jedino u odnosu između muškarca i žene, t j . između dvoje ljudi koji unutar rodno stratifl-kovanog patrijarhata imaju nejednaku moć, prava i status.

Hibridizacija - globalizacijska perspekti­va koja naglašava sve veću raznolikost koja karakteriše jedinstvene spojeve globalnog i lokalnog, nasuprot uni­formnosti koja karakteriše grobalizaci­ju (Piters).

Hijerarhijsko nadziranje - sposobnost službenika na vrhu organizacije da jed­nim pogledom nadziru sve podređene (Fuko).

Hiperpotrošnja - izuzetno visok stepen potrošnje koji postoji u savremenom svetu (Ricer).

Hiperrealno - potpuno simulitano i, kao re­zultat toga, realnije od realnog, lepše od lepog, istinitije od istinitog (Burdije).

Histereza - stanje koje nastaje kada po­jedinac ima habitus koji ne odgovara situaciji u kojoj živi.

Idealni tip - jednostrano prenaglašavanje uglavnom racionalnih komponenti od­ređene pojave, služi kao koncept koji se koristi za analizu društva u svim nje­govim istorijskim i savremenim varijan­tama. Idealni tip je jedinica mere koja se koristi za poredenje posebnih prime-ra društvenih fenomena bilo da se oni nalaze u različitim kulturama ili u razli­čitim vremenskim periodima (Veber).

Idejni predeli - skup, uglavnom političkih slika, koje proizvodi država u skladu sa svojom ideologijom ili skup slika i kon-traideologija koje proizvode pokreti koji pokušavaju da smene one koji su na vlasti ili barem steknu deo te vlasti; jedan od Apadurajevih predela.

Imperativno koordinisana udruženja - po Darendorfu, udruženja pojedina­ca kontrolisana hijerarhijom vlasti.

Imperija — decentrizovana, postmoder-na marksistička perspektiva o globa­lizaciji. Imperija se zasniva na novoj

sudskoj vlasti koja počiva na ustavu poretka, normama, etičkim istinama i opštem pojmu ispravnog. O n a može u ime onoga što je „ispravno" da in­terveniše bilo gde u svetu da bi resila pitanja koja smatra humanitarnim problemima, garantovala sporazume i nametnula mir onima koji to ne žele ( H a n i Negri) .

Imperijal izam - kontrola i eksploatacija, posebno ekonomska, koju vrši nacija iz centra nad velikim brojem oblasti.

Implozija - gubitak granica i spajanje raz­ličitih stvari; dediferencijacija kao su­protnost diferencijaciji (Bodrijar).

Impuls - prva faza akta; akter reaguje na neki spoljašnji stimulus i oseća potrebu da uradi nešto po tom pitanju (Mid).

Individualna kultura - sposobnost poje­dinca da stvori, usvoji i kontroliše ele­mente objektivne kulture (Zimi).

Industri ja - razumevanje i produktivno korišćenje mehanizovanih procesa svih vrsta u velikom obimu, prvenstve­no od strane radničke klase (Vehlen).

Industri ja znanja - pojam kojim kritička teorija označava delove dtuštva koji se bave proizvodnjom i širenjem znanja, prvenstveno israživačke institute i uni­verzitete. Kao i kulturna industrija, ta mesta su unutat dtuštva obezbedila sebi visok stepen autonomije koji im omogućava da se redefinišu. Umesto da služe intetesima celog društva, oni se usredsređuju na sopstveni interes. Njihova jedina namera je da prošire i da uvećaju svoj uticaj na društvo.

Integracija - treći Parsonsov funkcional­ni imperativ koji se odnosi na potre­bu sistema da reguliše odnose izme­đu svojih delova. Integracija takode obuhvata i upravljanje međusobnim odnosima tri preostala funkcionalna imperativa (APL).

Interesne grupe - za razliku od kvazigru-pa, interesne grupe su prave grupe u sociološkom smislu te reči; one ne po-seduju samo zajedničke interese, već i strukturu, cilj i članstvo. Interesne

442 DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

grupe imaju sposobnost da učestvuju u grupnom sukobu (Darendorf) .

Iracionalnost racionalnosti - ideja da ra­cionalni sistemi neizbežno porađaju čitav niz iracionalnosti (Veber). Različi­te neiazumne posledice racionalizacije (mekdonaldizacija), naročito dehuma­nizacija zbog koje su zaposleni prisilje­ni da rade u nehumanim uslovima, a potrošači da jedu u dehumanizovanom okruženju i okolnostima (Ricer).

Ispitivanje - način nadziranja potčinje-nih i donošenja sudova o tome šta oni rade. Ispitivanje podrazumeva i hije­rarhijsko nadziranje i davanje norma-lizujućih sudova. Pribegavaju mu oni koji su na visokim položajima i koji donose normalizujuće sudove o tome šta je prihvatljivo a šta neprihvatljivo ponašanje (Fuko).

Istorijski materijalizam - marksističko shvatanje po kome su materijalni uslo-vi l judskog života, uključujući aktivno­sti i odnose koji proizvode te uslove, ključni faktori koji detetminišu ljud­sko iskustvo, ličnost, ideje i društvene odnose; po kome se ti uslovi menjaju tokom vremena usled dinamike koja je za njih karakteristična; i po kome se istorija svodi na promene u materi­jalnim uslovima života društvenih gru­pa i s njima povezanim promenama u l judskom iskustvu, ličnostima, ideja­ma i društvenim odnosima.

Izgled - način na koji izvođač izgleda ka­da nastupa pred publikom; posebno se odnosi na one elemente koji otkrivaju izvođačev društveni status (Gofman).

J a - po Midu , neposredna reakcija sop-stva na okolinu; nemiran, nepredvidiv i kreativan aspekt sopstva.

Jednodimenzionalno društvo - po Mar-kuzeu, slom dijalektičke povezanosti ljudi i velikih struktura dovodi do sve većeg potpadanja ljudi pod kontrolu tih struktura. Gubi se sposobnost lju­di da stvaraju te strukture i aktivno učestvuju u njima. Individualna slo­boda i kreativnost postepeno blede u ništavilu. Kao rezultat toga, ljudi

gube sposobnost da kritički i negativ­no razmišljaju o strukturama koje ih kontrolišu i ugnjetavaju.

Kalkulabilnost - naglašavanje kvantiteta koje često može da bude na štetu kva­liteta; jedna od dimenzija mekdonaldi­zacije (Ricer).

Kapitalisti - klasa ljudi koji u kapitali­zmu poseduju sredstva za proizvodnju i stoga su u položaju da eksploatišu radnike (Marks).

Kapitalistički patrijarhat - koncept po kome je ugnjetavanje žena proizvod zajedničkog dejstva kapitalizma i patri­jarhata (feministička teorija).

Kapital izam - po Marksu, ekonomski sistem, najvećim delom sastavljen od kapitalista i proletarijata, u kojem jed­na klasa (kapitalisti) eksploatiše drugu klasu (proletarijat).

Kažnjavanja - radnje kojima akteri pripi­suju negativne vrednosti; što je kazna oštrija, to je manja verovatnoća da će akter manifestovati neželjeno ponaša­nje (teorija razmene).

Klasna svest - sposobnost klase, prven­stveno proletarijata, da prevaziđe la­žnu svest i istinski razume prirodu ka­pitalističkog sistema (Marks).

Kod - po Burdijeu, sistem pravila koji nam omogućava da razumemo znako­ve i, što je još važnije, da razumemo u kakvoj su oni međusobnoj vezi. Po Lu-manu, način razlikovanja elemenata koji su deo sistema od elemenata koji ne pripadaju sistemu; kod je osnovni jezik funkcionalnog sistema.

Kolektivna svest - verovanja i osećanja koja su zajednička članovima neke grupe, plemena ili društva (Dirkem).

Kolonizacija sveta života - budući da si­stem i njegove strukture postaju sve diferenciranije, složenije i samodovolj-nije, njihova moć raste, a time raste i njihova sposobnost da usmeravaju i kontrolišu ono što se dešava u svetu života (Habermas).

Komunizam - društveni sistem koji će ljudskoj vrsti po prvi put u istoriji omogućiti da izrazi svoj pun potenci­jal (Marks).

REČNIK 4 4 3

Konfliktne grupe - grupe koje stvarno učestvuju u sukobu (Darendorf) .

Konstruktivistička perspektiva - shvata-nje da percepcije, misli i aktivnosti stva­raju društvene strukture (Burdije).

Kontrola - dominacija tehnologije nad zaposlenima i potrošačima; jedna od dimenzija mekdonaldizacije (Ricer).

Konverzacija gestovima - gestovi jednog učesnika interakcije koji nesvesno iza­zivaju odgovarajuće gestove drugog učesnika (Mid) .

Konzumacija - poslednja faza akta, to jest preduzimanje konkretne mere kojom se zadovoljava izvorni impuls (Mid).

Korisnost - preferencije ili vrednosti koje imaju akteri (teorija razmene).

Kreativna destrukcija - shvatanje po ko­me stare strukture moraju da se unište (i nestanu) kako bi otvorile prostor za nastanak novih koje će biti efikasnije (Sumpeter).

Kreolizacija - kombinacija kultura koje su prethodno bile odvojene jedna od druge; ovaj koncept često se upotre­bljava naizmenično s konceptom hi­bridizacije.

Krivično pravo - obeležje mehaničke soli­darnosti. Oblik prava u kojem će pre­stupnici verovatno biti oštro kažnjeni za svaki postupak koji čvrsto integrisa-na zajednica doživljava kao prekršaj snažne kolektivne svesti (Dirkem).

Kultura i ideologija potrošnje - ideologi­ja pomoću koje se vrši kontrola nad l judima širom zemaljske kugle. Sred­stva za vršenje te kontrole su savreme-ni marketing, mediji, kao i čitav niz potrošnih dobara koja se na tim medi­j ima reklamiraju i prodaju. U krajnjoj instanci, sve navedeno nalazi se u slu­žbi stvaranja globalnog potrošačkog raspoloženja koje transnacionalnim korporacijama, kao i reklamnim i me­dijskim korporacijama omogućava da ubiru veliki profit (Skler).

Kulturna industrija - po jam kojim kri­tički teoretičari označavaju vrstu indu­strije u koju spadaju filmska, radijska i njima slične industrije, s ciljem da u

društvu učini kulturu važnijim činio­cem od ekonomije.

Kulturni feminizam - feministička teori­ja razlike koja uzdiže pozitivne aspek­te ženske ličnosti.

Kulturni imperijalizam - uticaj jedne kulture na veliki broj drugih kultura.

Kulturni kapital - razne vrste legitimnog znanja koje akter poseduje (Burdije).

Kulturni sistem - Parsonsov sistem dela-nja koji vrši funkciju latentnosti, tako što obezbeđuje norme i vrednosti koje aktere motivišu na delanje.

Kvazigrupa - mnoštvo pojedinaca koji zauzimaju položaje na osnovu kojih imaju isti interes (Darendorf) .

Lanci zavisnosti — lanci veza koji obuhva­taju one ljude od kojih je pojedinac zavisan, kao i zavisnost ljudi od dru­gih ljudi (Elijas).

Latentne funkcije - nenameravane pozi­tivne posledice (Merton).

Latentni interesi - interesi kojih pripad­nici grupe nisu svesni (Darendorf) .

Latentnost - prvi aspekt Parsonsovog če­tvrtog funkcionalnog imperativa; odno­si se na potrebu sistema da stvara, odr­žava i obnavlja motivaciju pojedinaca.

Laž - oblik interakcije u kojoj pojedinac namerno prikriva istinu od dragih (Zimi).

Lažna svest - u kapitalizmu, i proleteri i ka­pitalisti imaju lažnu svest o sebi, o svom međusobnom odnosu i načinu na koji kapitalizam funkcioniše (Matks).

Liberalni feminizam - feministička teori­ja nejednakosti koja tvrdi da su žene jednake s muškarcima u tome što su i one sposobne za donošenje razlo­žnih moralnih sudova. Po ovoj teoriji, rodna nejednakost rezultat je patrijar­halnih i seksističkih obrazaca podele rada, a rodna jednakost se može ostva­riti ako se preoblikuju obrasci podele rada u ključnim društvenim ustanova­ma, kao što su: pravo, rad, porodica, obrazovanje i mediji.

Lična fasada - oprema koju publika po-istovećuje s izvođačima i očekuje od njih da je nose sa sobom (Gofman).

444 D20RD2 RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Ličnost — po Parsonsu, organizovan si­stem po kome se pojedinac (akter) ori-jentiše i motiviše na delanje.

Lokalne realnosti proživljenog iskustva - mesta gde tealne ličnosti delaju i provode svoje živote (feministička te­orija).

Lumpenproletari jat — masa jako siromaš­nih ljudi koji se u kapitalističkom si­stemu nalaze u lošijem položaju i od samog proletarijata (Matks) .

Manifestne funkcije - svesne i namerava-ne pozitivne posledice (Merton).

Manifestni interesi - latentni interesi ko­jih su pripadnici grupe postali svesni (Darendorf) .

Manipulaci ja - tteča faza akta; podra-zumeva manipulisanje percipiranim objektom (Mid) .

Manir — način na koji se izvođač ponaša pred publikom; govori publici koju vr­stu uloge izvođač namerava da igra u određenoj situaciji (Gofman) .

Masovna kultura - u kritičkoj teoriji, kul-tuta koja je svima dostupna i popular­na među širokim masama (na primer, različiti T V kvizovi).

Materi jalne društvene činjenice - po Dir-kemu, društvene činjenice koje imaju materijalan (opipljiv) oblik (recimo, amfiteatar).

Medijski predeli - Elektronski kapaciteti za proizvodnju i prenos informacija širom sveta, kao i slike sveta koje oni stvaraju i šire; jedan od Apadurajevih predela.

Mehanička solidarnost - u Dirkemovoj teoriji, ideja da primitivna drušva na okupu drži nerazvijena podela rada i činjenica da svi obavljaju istu vrstu poslova.

Mekdonaldizaci ja - proces u kome prin­cipi funkcionisanja restorana brze hrane osvajaju jedan po jedan sektor američkog društva, kao i ostatak sve­ta. Njenih pet osnovnih dimenzija su efikasnost, kalkulabilnost, predvidlji-vost, kontrola putem zamene ljudi tehnologijama i, paradoksalno, racio­nalnost iracionalnosti.

Mekdonaldizam - proces koji se prvo javio u industriji brze ishrane i sličan je fordizmu jer se zasniva na homoge­nim proizvodima, rigidnim tehnologi­jama, standardizovanim tadnim ruti­nama, dekvalifikaciji i homogenizaciji radnika i potrošača (Ricer).

Mene - po Midu , prihvatanje i percepci­ja uopštenog drugog od strane poje­dinca; konfotmistički aspekt sopsrva.

Metodološki holisti - sociolozi koji se bave makronivoom društva i smatraju da on određuje mikronivo.

Metodološki relacionizam - sociolozi koji su usmereni na odnos između fe­nomena na makronivou i mikronivou (Ricer).

Mikrofizika moći - koncept po kome moć postoji na mikronivou i uklju­čuje radnje kojima se ona vrši kao i radnje kojima se ona dovodi u pitanje (spori).

Mistifikacija - nastojanje izvođača da zbuni publiku ograničavajući kon­takt koji ima s njom; prikrivanje sve­ga onoga što je prethodilo predstavi (Gofman) .

Mnoštvo - skup ljudi iz celog sveta koji održava imperiju na različite načine, ali koji takode ima, bar potencijalnu, moć da zbaci imperiju i stvori kontra­imperiju (Hart i Negri) .

M o ć - prema Emersonu, potencijalni tro­šak koji jedan akter može nametnuti drugome.

Moloh - Gidensova metafora ko jom on opisuje moderni svet kao snažnu silu koja se kreće napred rušeći sve pred so­bom. Ljudi upravljaju Molohom, ali uvek postoji mogućnost da će se on otrgnuti kontroli i uništiti one koji su ga stvorili, i njihovu okolinu.

Mreža razmene - mreža društvenih odno­sa koji uključuju određeni broj indivi­dualnih ili kolektivnih aktera. Različiti akteri imaju mnoštvo različitih resursa i mogućnosti razmene, kao i različite međusobne odnose razmene. Mnogi od ovih odnosa razmene postoje i me­đusobno su povezani, fotmirajući tako

RECNIK 445

pojedinačnu mrežnu strukturu (Emer­son).

Nadnica za preživljavanje - nadnica ko­ju kapitalista plaća radniku a koja je taman tolika da radnik preživi i zasnu-je porodicu, kako bi ga deca, kad one-moća, zamenila na njegovom radnom mestu (Marks).

Nagrade - radnje kojima akteri pripisuju pozitivne vrednosti; povećanje nagra­da verovatno će izazvati željeno pona­šanje (teorija razmene).

Nefunkcije - posledice društvenog dela-nja koje su nevažne za proučavani si­stem (Merton).

Nemateri ja lne društvene činjenice - po Dirkemu, društvene činjenice koje su spoljne i prinudne, ali koje imaju ne­materijalan oblik (na primer, norme i vrednosti).

Nenameravane posledice - neočekivane pozitivne, negativne i nevažne posledi­ce (Merton).

Neotribal izam - postmoderno kretanje ka stvaranju čitavog niza zajednica ko­je predstavljaju pribežišta za strance, odnosno niz religioznih, etničkih i po­litičkih gtupa.

Neš to - uglavnom pun oblik, to jest ob­lik ispunjen posebnim sadržajem (Ri­cer).

Neto balans - razlika između funkcija i disfunkcija (Merton).

Niš ta - uglavnom prazan oblik; oblik lišen bilo kakvog posebnog sadržaja (Ricer).

Nivoi funkcionalne analize - funkcional­na analiza se može sprovesti na bilo kojoj standardizovanoj i ponovljivoj drušvenoj pojavi, počevši od društva u celini pa do organizacija, institucija ili grupa (Merton).

Normalizujući sudovi - oni koji su na vlasti mogu da odlučuju šta je normal­no, a šta nenormalno u velikom broju oblasti. Ko god prekrši norme koje su sadržane u normalizujučim sudovima, smatra se nenormalnim i može biti ka­žnjen od strane službenika ili njihovih pomoćnika (Fuko).

N o v a sredstva za potrošnju Skup potro­šačkih mesta koja su uglavnom nasta­la nakon 1950-ih godina u S A D , s ci­ljem da unaprede potrošnju (Ricer).

Objašnjavajuće prakse - načini na koje neka osoba nudi objašnjenje a druga osoba prihvata ili odbacuje to objaš­njenje (etnometodologija).

Objašnjenja - načini na koje akteri defi-nišu (opisuju, kritikuju ili idealizuju) posebne situacije (etnometodologija).

Objašnjenje - proces u kojem ljudi nude objašnjenja kako bi svetu oko sebe da­li smisao (etnometodologija).

Objektivna kultura - po Zimlu, sve ljud­ske tvorevine koje se smatraju delom kulture (umetnost, nauka, filozofija itd.).

O d n o s i vladanja - složene, nemonolitne ali povezane društvene aktivnosti koji­ma je moguće kontrolisati društvenu proizvodnju (feministička teorija).

Održavanje obrasca - drugi aspekt Par-sonsovog četvrtog funkcionalnog im­perativa; odnosi se na potrebu sistema da obezbeđuje, održava i obnavlja kulturne obrasce koji stvataju i potkre­pljuju individualnu motivaciju.

Okruženje - fizička scena koja obično mora da postoji da bi akteri izveli predstavu (Gofman) .

Ontološka nesigurnost - nesigurnost koja nastaje iz neprekidne refleksije, odnosno sposobnosti dejstvenika da menjaju svoje životne planove i ciljeve (Gidens).

Operantno uslovaljavanje - proces uče­nja kroz koji posledice nekog ponaša­nja modifikuju to ponašanje (teorija razmene).

Organska solidarnost - ditkemova ideja da u savremenom drušvu, usled razvi­jene podele rada, solidarnost proizila-zi iz različitosti; da bi društvo funkcio-nisalo, pa čak i preživelo, potreban je doprinos većeg broja pojedinaca.

Oskudnos t resursa - nedovoljna količina sredstava koja vas sprečava da ostvari­te željeni cilj.

4 4 6 DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Otuđenje — slom prirodne povezanosti ljudi s njihovim prozvodnim aktivno­stima, proizvodima koje proizvode, radnicima s kojima ih proizvode i spo­sobnostima koje bi potencijalno mo­gli da razviju (Marks) .

Panoptikon - sttuktura koja nekome na vlasti ili na značajnom položaju (na primer, zatvorskom čuvaru) omoguća­va potpun nadzor nad grupom ljudi (na primer, nad zatvotenicima).

Patikizacija - kao što u savremenom svetu postoji čitav niz različitih vrsta patika dostupnih potrošaču, postfor-dističko društvo odlikuje slična vrsta heterogenosti u mnogim drugim obla­stima potrošnje.

Patrijarhat - sistem u kome muškarci potčinjavaju žene. To je jedan univer­zalan sistem, sveobuhvatan u svojoj društvenoj organizaciji, trajan u vre­menu i prostoru i sposoban da se od­upre i održi uprkos povremenim izazo­vima (feministička teorija).

Percepcija - druga faza akta; pojedinci putem čula teaguju na stimuluse koji su povezani s impulsom (Mid) .

Periferija - oblasti kapitalističke svetske privrede koje snabdevaju centar siro­vinama i koje on uveliko eksploatiše (Volerstin).

Period igranja - prvi stadijum u razvoju sopstva; deca se igraju tako što dode-ljujti sebi uloge drugih (Mid) .

Period igre - drugi stadijum u razvoju sopstva; umesto da preuzima ulogu diskretnih drugih, dete preuzima ulo­gu svih onih koji u igri učestvuju. Sva­ki od tih učesnika ima posebnu ulogu u igri (Mid) .

Politički s istem - po Parsonsu, podsi-stem društva koji vrši funkciju postiza­nja cilja tako što ostvaruje društvene ciljeve i mobilise aktere i resurse koji su neophodni za njihovo ostvarenje.

Poluperiferija - po Volerstinu, rezidualna kategotija kapitalističke svetske ekono­mije koja obuhvata skup regiona koji se nalaze između centra (eksploatato-ra) i periferije (eksploatisanih).

Polje - mreža odnosa između objektivnih društvenih pozicija (Burdije).

Ponašajući organizam - Parsonsov si­stem delanja koji rukovodi funkcijom adaptacije, tako što prilagođava i me-nja spoljni svet.

Ponašanje - ljudski postupci koji se više ili manje javljaju nesvesno (Veber).

Posmatranje - metod, usko povezan s terenskim radom, kojim simbolički in-tetakcionista (ili neki drugi sociolog) proučava društvo tako što posmatra šta se u njemu dešava. U slučaju sim­boličkog interakcionizma, posmatra­nje istraživaču omogućuje da koristi metod saosećajne introspekcije i stavi se u položaj proučavanih aktera, kako bi razumeo njihova značenja i motive i posmatrao način na koji oni delaju.

Postfordizam - sistem proizvodnje koji je, za razliku od fordizma, orijentisan na proizvodnju heterogenih, prilago­đenih proizvoda koji zahtevaju fleksi­bilnije tehnologije i fleksibilnije radni­ke i koji dovode do veće heterogenosti u potrošnji.

Postindustrijsko društvo - društvo koje karakteriše proizvodnja usluga ume­sto proizvodnje robe, profesionalni i tehnički rad umesto manuelnog rada; teorijsko znanje umesto praktičnog znanja; stvaranje i kontrolisanje novih tehnologija i razvijanje intelektualnih tehnologija koje su potrebne da bi se upravljalo takvom kontrolom.

Postizanje cilja — drugi Parsonsov funk­cionalni imperativ koji se odnosi na potrebu sistema da definiše i ostvari svoje osnovne ciljeve.

Postmoderna sociologija - sociologija koja se nalazi pod snažnim uticajem postmodernih ideja i koja prihvata ne­racionalan pristup proučavanju druš­tva (Bauman).

Poststrukturalista - teoretičar, kao Bur­dije, koji je najpre bio pod uticajem strukturalizma, ali je onda to znanje sjedinio s drugim teorijskim perspek­tivama.

RECNIK 447

prihvatljivo, tokom vremena postaje sve neprihvatljivije. Danas mnogo vi­še obraćamo pažnju na svakodnevna ponašanja drugih ljudi, bolje ih razu­m e m o i, možda najvažnije od svega, mnoga od njih smatramo nepodnoš­ljivim. O n o što smo nekada smatrali normalnim, sada nas uznemirava ili se možda toga stidimo; ono što je neka­da bilo javno, sada se krije (Elijas).

Profit - u društvenoj razmeni, profit na­staje onda kada broj nagrada (ili njiho­va vrednost) nadmaši troškove (teorija razmene).

Proletarijat - klasa ljudi koji moraju da prodaju svoje radno vreme kapitalisti­ma jer je to jedini način da pristupe sredstvima za proizvodnju (Marks).

Protestantska etika - budući da su vero-vali u predestinaciju, kalvinisti nisu mogli da znaju da li će ići u pakao ili u raj niti su direktno mogli da utiču na svoju sudbinu. Međut im, postojali su određeni znaci na osnovu kojih su mogli saznati da li su među spašenima ili nisu. Jedan od glavnih pokazatelja da pripadaju spašenima bio je uspeh u poslu (Veber).

Psihoanalitički feminizam - pokušaj da se koncept patrijarhata objasni posred­stvom reformulacije teorije S igmunda Frojda i njegovih sledbenika u psihoa­nalitičkoj teoriji.

Racionalizacija - pojam kojim Gidens označava razvoj rutina koje, ne samo da akteru pružaju osećaj sigurnosti, već mu i omogućavaju da efikasno izađe na kraj sa svojim društvenim ži­votom.

Racionalno-legalna vlast - racionalno-le-galna vlast legitimise se činjenicom da je vodstvo svoj položaj steklo tako što se pridržavalo niza kodifikovanih pra­vila i propisa (Veber).

Radikalni feminizam - teorija društve­ne organizacije, rodnog ugnjetavanja i strategija promene društva, koja afirmiše pozitivnu vrednost žene kao takve i tvrdi da su žene u svim društvi­ma nasilno ugnjetavane.

Potrebe - sve ono što je l judima neop­hodno da bi preživeli i funkcionisali na minimalnom nivou u savremenom svetu. Konceptom potreba često se ob­jašnjava potrošnja.

Pozornica - deo nastupa koji uglavnom funkcioniše na jedan potpuno utvrđen i uopšten način, definišući situaciju za one koji posmattaju nastup (Gidens).

Prakse - po Burdijeu, ishod dijalektičkog odnosa između strukture i dejstvenosti. Prakse nisu objektivno determinisane, ali nisu ni proizvod slobodne volje.

Praksis - ideja da ljudi, naročito prole­teri, moraju da preduzmu konkretnu akciju kako bi uspeli da prevaziđu ka­pitalizam (Marks).

Praktična racionalnost — ono što svi sva­kodnevno radimo kada pokušavamo da stignemo s jednog mesta na drugo (Veber).

Praktična svest - obuhvata aktivnosti ko­je akteri uzimaju zdravo za gotovo, a da nisu u stanju da recima izraze ono što čine (Gidens).

Predvidivost - ideja da su dobra i usluge suštinski isti, bez obzira na to u kom delu sveta se nalazite; jedna od dimen­zija mekdonaldizacije.

Primarne grupe - intimne grupe u ko­jima se ljudi suočavaju licem u lice i koje imaju odlučujuću ulogu u pove­zivanju pojedinca s većim društvom. Poseban značaj imaju primarne grupe iz perioda mladosti, prvenstveno poro­dica i prijatelji (Kuli).

Privreda - po Patsonsu, podsistem druš­tva koji za društvo obavlja funkciju adaptacije oktuženju.

Problem poretka - pitanje kako je u druš­tvu moguće eliminisati sukob, devija-nost i neslaganje i uspostaviti saradnju i reprodukciju. Pitanje poretka suštinski zavisi od koncepta društvene kontrole, odnosno zajedničkih vrednosti koje pri-hvataju članovi društva (Parsons).

Proces civilizovanja - dugotrajni proces promene na Zapadu u manirima i u svakodnevnom ponašanju. Svako­dnevno ponašanje koje je nekada bilo

448 DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Radna teorija vrednosti - marksova teo­rija po kojoj sva vrednost proizvoda dolazi iz rada utrošenog u procesu pro­izvodnje, iz čega proizilazi da je stva­ralac vrednosti u kapitalizmu - prole­tarijat.

Razlika - koncept koji su postmodernisti koristili da bi dali alternativno objaš­njenje potrošnje. Mi ne trošimo da bi­smo zadovoljili potrebe več da bismo se razlikovali od drugih. O n o što troši­mo i način na koji to trošimo definiše razlike.

Razotkrivanje — otkrivanje skrivenih na-mera i stvarnih posledica neke ljudske radnje (Berger).

R a z u m - upotteba razuma omogućava l judima da sredstva koja upotrebljava­ju za osrvarenje svojih ciljeve procenju-ju u svetlu vrhunskih ljudskih vredno­sti kao što su pravda, sloboda i sreća (kritička teorija).

Razumevanje (nem. verstehen) - meto­dološka tehnika koja podrazumeva pokušaj istraživača da razume misaoni proces aktera, njegova značenja i mo­tive, kao i to kako oni utiču na dela­nje (ili međudejstvo) koje se proučava (Veber).

Refleksivna sociologija - upotreba teo­rijskih i empirijskih alata od strane sociologa zarad boljeg razumevanja sopstvene discipline (Burdije).

Refleksivnost — po Midu , sposobnost da se stavimo u položaj drugih, to jest da mislimo kako oni misle i postupamo kako oni postupaju. Po Gidensu, spo­sobnost pojedinaca da vode računa o svom ponašanju i neprekidno ga pre­ispituju, procenjuju i samokritikuju. Kao rezultat toga sledi ispravljanje i revizija životnih planova i ciljeva.

Reifikacija - proces u kojem društvenim strukturama dajemo sadržinu (Marks).

Rekurzivnost - stav da akteri ne srvaraju društvene prakse, ni mentalno (ni na bilo koji drugi način), niti ih srvaraju strukturalni društveni uslovi u kojima se akteri nalaze. U stvari, ljudi se izra­žavaju kao dejstvenici, stvarajući svoju

svest i strukturalne uslove koji omogu­ćavaju te prakse; aktet simultano stva­ra prakse, svest i strukture (Gidens).

Restitutivno pravo - obeležje organske solidarnosti i slabe kolektivne svesti. Taj oblik prava od prestupnika zahte-va da se drže zakona ili da nadoknade štetu onima koje su povredili svojim postupcima (Dirkem).

Rod - društveno konstruisan obrazac muškosti i ženskosti i društveno kon-sttuisan obrazac odnosa muškarca i žene.

Rutinizacija harizme - pokušaj sledbeni-ka hatizmatskog vladara da preobliku­ju izuzetne i revolucionarne karakteri­stike svog težima kako bi on uspešnije mogao da obavlja svakodnevne poslo­ve. Sledbenici pribegavaju rutinizaciji i da bi se pripremili za dan kada će ha-rizmatski voda otići s političke scene i omogućiti im da ga naslede (Veber).

Samodefinisanje - dok trošimo dobra, nalazimo se u procesu samodefinisa-nja. O n o što trošimo određuje naše mesto u društvenom poretku. Ljudi su ono što kupuju i troše; oni time definišu sebe i time ih definišu drugi (Bodrijar).

Samostvarajući sistemi - samoreferentni (autopoietički) i zatvoreni sistemi koji sami proizvode svoje osnovne elemen­te i sami određuju svoje granice i svo­ju strukturu (Luman).

Saosećajna introspekcija - sociološki me­tod koji od istraživača zahteva da se uživi u poziciju aktera koje proučava. Istraživač treba da na jedan saosećajan način shvati ko su ti akteri i o čemu oni razmišljaju, i tako pokuša da razu­me značenja i motive koji leže u osno­vi l judskog ponašanja.

Segmentirana diferencijacija razdvaja­nje delova sistema na osnovu potrebe da neprekidno ponavljaju iste funkci­je (Luman) .

Seksizam - sistem diskriminatornih sta­vova i praksi koji ima za cilj da privi-leguje muško iskustvo a obezvredi žen­sko iskustvo.

REČNIK 449

Simbolička razmena - povratan proces davanja i primanja; ciklična razmena poklona i uzvratnih poklona karakte­ristična za primitivna drušrva (Bodri-jar).

Simbolički interakcionizam - sociološka škola koja se, sledeći Mida , prvenstve­no bavi simboličkom interakcijom.

Simbolički kapital - poštovanje i prestiž koje akter uživa u drušrvu (Burdije).

Simboličko nasilje - blaži oblik nasilja (dejstvenik nad kojim se ono sprovodi uključen je u njegovo sprovodenje) ko­je se sprovodi indirektno, uglavnom kroz kulturne mehanizme (Burdije).

Simulacije - imitacije; lažne stvari. Bodri-jar smatra da je savremeni svet sve više pod njihovom dominaci jom.

Sistem - po Habermasu, strukture (kao što su porodica, pravni sistem, država i privreda) koje imaju izvorište unutar sveta života, ali koje razvijaju zasebnu egzistenciju i postaju sve udaljenije i odvojenije od sveta života.

Sistem ličnosti - Parsonsov sistem dela-nja koji vrši funkciju postizanja cilja, tako što definiše ciljeve sistema i mobi­lise resurse za njihovo ostvarenje.

Situacija idealnog govora - govorna situ­acija koja je oslobođena od svih spolj-nih uticaja, a pogotovo uticaja moći; situacija u kojoj pobeđuje bolji argu­ment, a ne onaj iza koga stoji moćniji pojedinac ili moćnija grupa. Konsen­zus se stvara nakon rasprave takvim argumentima, a takav konsenzus nam uvek kazuje šta je istina. Istina nije ko­pija realnosti već proizilazi iz konsen­zusa (Habermas).

Socijalistički feminizam - pokušaj da se stvori teorija koja se usredsređuje na ulo­gu kapitalizma i patrijarhata u stvaranju širih struktura koje ugnjetavaju žene.

Socijalizacija — proces u kome pojedinci prihvataju osnovne vrednosti neop­hodne da bi se u dtuštvu uspostavio vrednosni konsenzus (Parsons).

Socijalni funkcionalizam - vrsta struktu­ralnog funkcionalizma koji se usred­sređuje na velike društvene strukture i

ustanove društva, njihove međusobne odnose i prinudno dejstvo koje one imaju na aktere.

Sociologi ja postmodernost i - sociologi­ja koja održava kontinuitet s moder­nom sociologijom tako što se i dalje odlikuje racionalnim i sistematskim diskursom i pokušajem da razvije mo­del postmodernog sveta. Međut im, sociologija postmodernosti prihvata postmoderno društvo kao poseban i jedinstven tip drušrva, a ne kao skreta­nje od modernog društva (Bauman).

Sociološka teorija - skup međusobno po­vezanih ideja koji omogućuje sistema­tizaciju znanja o društvu, objašnjenje društva i predviđanje njegove buduć­nosti.

Sopstvo - sposobnost da sebe vidimo kao objekt. Proizvod dramske interakcije između aktera i publike (Gofman) .

Sopstvo u ogledalu - ideja da sliku o sebi formiramo koristeći druge ljude i nji­hove reakcije na nas kao ogledalo koje nam govori ko smo i kako se ponaša­mo (Kuli).

Spol jašnjost - prostor koji nije ni bina ni svlačionica; on se bukvalno nalazi van domena performansa (Gofman) .

Sredstva za potrošnju - u Marksovoj teo­riji, to su jednostavno potrošačka do­bra. U Ricerovoj teoriji - a u skladu s Marksovom definicijom sredstava za proizvodnju - to su stedstva koja omogućavaju potrošnju. Baš kao što fabrika omogućava proizvodnju, tržni centri omogućavaju potrošnju.

Sredstva za proizvodnju - stvari koje omogućavaju proizvodnju (oruđa, ma­šine, sirovine, fabrike itd.).

Stanovište - perspektiva aktera uključe­nih u grupe koje su različito pozicioni-rane unutar društvene strukture (femi­nistička teorija).

Starateljski poredak - po Parsonsu, pod-sistem društva koji vrši funkciju la-tentnosti i održavanja obrasca tako što prenosi kulturu (norme i vredno­sti) na aktere i brine se o njenoj inter-nalizaciji.

450 DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Status - strukturalni položaj unutar druš­tvenog sistema (Parsons).

S t igma — procep između virtuelnog i stvarnog društvenog identiteta (Gof­man) .

Stranac - jedan od Zimlovih društvenih ti­pova definisan distancom: neko ko nije ni pteviše blizu, ni pteviše daleko.

Stratifikacijska diferencijacija - vertikal­na diferencijacija prema kojoj se rang ili status u sistemu shvataju kao hije­rarhija (Luman) .

Struktura - po Gidensu, u strukture spa­daju strukturni instrumenti (pre svih, pravila i resursi) koji sličnim društve­nim praksama daju sistemski oblik.

Strukturacija - delatnici i strukture me­đusobno su povezani do te mere da, u trenutku kada proizvedu aktivnost, de­latnici u stvari produkuju i reproduku-ju strukture u kojima žive; dijalektički odnos između struktute i dejstvenosti. Struktura i dejstvenost čine dualitet; jedno ne može postojati bez drugog i obrnuto (Gidens).

Strukturalistička perspektiva - shvatanje da postoje skrivene ili potporne struk­ture koje detetminišu ono što se deša­va u društvenom svetu.

Strukturalni funkcionalizam - sociološ­ka teorija koja se usredsređuje na druš-rvene strukture i njihov funkcionalni značaj (pozitivne ili negativne posledi­ce) za druge strukture.

Strukture - u društvu, paternizovana društvena interakcija i stalni društve­ni odnosi.

Stvaranje drugog - engl, othering. Č in definistanja unutar podređene grupe kojim se određuje koji član grupe ni­je prihvatljiv, odnosno koji član grupe je „drugi" . Takvo definisanje uništava potencijal za stvaranje koalicija i otpo­ra (feministička teorija).

Stvarni društveni identitet - ono što po­jedinac stvarno jeste (Gofman) .

Superstruktura - po Marksu, superstruk­turu čine sekundarne društvene po­jave kao što su država i kultuta koje izrastaju na ekonomskoj osnovi i koje

ekonomska osnova definiše. I više od toga, ona ih potpuno determiniše (od­ređuje).

Svest - po Midu , razgovor koji ljudi vo­de sa samima sobom koristeći jezik.

Svet snova - koncept sličan konceptu fantazmagotije. Prvenstveno se od­nosi na upotrebu dekoracije i sličnih metoda kojima se mušterije mame u radnju, a roba i usluge čine glamuro­znim, romantičnim i stoga privlačnim mušterijama. Cilj takvih metoda jeste da rasplamsaju želje i osećanja potenci­jalnih kupaca.

Svet života - po Sicu, svet zdravog razu­ma, svet svakodnevnog života, obični svet; mesto gde se događa intersubjek-tivnost. Habermasa na prvom mestu interesuju međupersonalni odnosi u svetu života.

Svetski s istem — ogroman privredni en­titet koji počiva na podeli rada i koji nije sputan političkim i kulturnim granicama. To je drušrveni sistem sa­stavljen od različitih društvenih struk­tura i društvenih grupa. O n je uglav­nom samodovoljan, ima skup granica i određen vek trajanja (Vblerstin).

Svlačionica - mesto na kojem do izražaja dolaze razni oblici neformalnog pona­šanja koji na bini nikada ne mogu da se vide. Svlačionica se obično nalazi blizu bine, ali je odvojena od nje. Izvo­đači mogu pouzdano očekivati da se nijedan član publike koji sedi ispred bine neće pojaviti u svlačionici (Gof­man).

Tajnovitost - po Zimlu, situacija u kojoj jedna osoba namerno prikriva nešto dok druga pokušava da otkrije šta je to.

Tehnokratsko mišljenje - težnja ljudi da postignu što veću efikasnost, tako što pokušavaju da pronađu najbolja sred­stva za ostvarenje svojih ciljeva, ne raz­mišljajući niti o ciljevima, niti o sred­stvima (kritička teorija).

Tehnopredeli - neprekidno fluidne, glo­balne konfiguracije široko rasprostta-njenih mehaničkih i informacionih

RECNIK 451

tehnologija (Internet, elektronska poš­ta) koje se kreću slobodno i brzo po čitavoj planeti, prelazeći sve moguće granice; jedan od Apadurajevih pre­dela.

Tekstovi - pisani dokumenti proizašli iz odnosa vladanja koji imaju moć da organizuju odnose proizvodnje u sva­kodnevnom životu i karakter anonim­nosti i opštosti tako da ih je moguće primeniti na veliki broj svakodnevnih situacija; tekstovi obuhvataju dozvole, diplome, ugovore, narudžbine, zako­ne, kataloge itd.

Teorija intersekcionalnosti - teorija koja smatra da su žene ugnjetavane u raz­ličitim situacijama, različitim istorij-skim periodima i u različitom stepenu intenziteta (feministička teorija).

Teorije srednjeg obima - teorije koje se bave delovima društvenog sistema, kao na primer, društvenim grupama, društvenom pokretljivošću, fomira-njem društvenih normi itd (Merton).

Teorije svakodnevnog života - teorije koje se bave svakodnevnim i naizgled trivijalnim aktivnostima kao što su individualno mišljenje i delanje, in-tetakcijom dvoje ili više pojedinaca i malim gtupama koje nastaju kao po­sledica takve interakcije.

Teorijska racionalnost - sposobnost da se realnost spozna kognitivno kroz tazvoj apstraktnih koncepata. Cilj je tacionalno razumevanje sveta, a ne preduzimanje racionalnih radnji u nje­mu (Veber).

Terenski rad - metod koji koriste simbo­lički interakcionisti, ali i ostali socio­lozi. Podrazumeva odlaženje na teten (svakodnevni društveni svet) kako bi se uočili i prikupili svi relevantni po­daci.

T i m - svaki skup pojedinaca koji saradu-je izvodeći neku predstavu (Gofman) .

Tipovi - obrasci koje ljudi i naučnici primenjuju na veliki broj učesnika u interakcijama, kako bi ih sveli na ogra­ničen broj kategorija (Zimi).

Tradicionalna vlast - vlast koja se legi­timise verovanjem sledbenika da su neki ljudi od pamtiveka ovlašćeni da vladaju. Vode tvrde da su oni pravi predstavnici svetih i ptastarih pravila i sila, a sledbenici u to veruju (Veber).

Tradicionalno delanje - delanje po navi­ci ili u skladu s običajima (Veber).

Tragedija kulture - pojava koja nastaje usled toga što objektivna kultura ra­ste velikom brzinom, a individualna kultura i sposobnost da se proizvodi objektivna kultura rastu presporo. Naše nedovoljne individualne sposob­nosti ne mogu da prate korak s našim kulturnim stvaralaštvom. Kao rezultat toga, osuđeni smo da sve manje razu­memo svet koji smo sami stvorili i da sve više potpadamo pod kontrolu tog sveta (Zimi) .

Transnacionalna kapitalistička klasa - klasa koja nije sastavljena od kapita­lista u tradicionalnom marksističkom shvatanju tog pojma; njeni članovi ne moraju da poseduje sredstva za proizvodnju. Obuhvata četiri „frakci­je" . Korporativnu frakciju čine izvršni organi transnacionalnih korporacija i njihovi lokalni ogranci; državnu frak­ciju čine globalizirajuća država i među­državni birokrati i političari; tehnička frakcija sastoji se od globalizirajućih profesionalaca dok potrošačka frakcija obuhvata trgovce i izvršne organe veli­kih medija (Skler).

Transnacionalne korporacije - korporaci­je koje dominiraju savremenom kapi­talističkom globalnom ekonomijom. Njihovo delovanje uglavnom nije spu­tano granicama nacionalnih država (Skler).

Trijada - grupa od tri člana (Zimi). Trošak - nagrada koja je propuštena zbog

toga što nije utadeno nešto što je mo­glo da se uradi (teorija razmene).

Trošak propuštene prilike - trošak koji nastaje time što se aktet odrekao dru­gog najprivlačnijeg cilja i usredsredio se na ostvarenje prvog najprivlačnijeg cilja.

452 DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Turisti — oni koji se kreću po sveru zato što to žele (Bauman).

Udaljena blizina - ceo svet sve više karak­teriše osećaj da je ono što se čini udalje­nim zapravo veoma blizu (Rozenau).

Ukus - sklonost i sposobnost za (materi­jalno i/ili simboličko) prisvajanje jedne određene vrste klasifikovanih i klasifi-kujućih objekata ili praksi; generativna formula koja predstavlja ishodište stila života, objedinjenog sklopa distink-tivnih preferencija koje, u okviru spe­cifične logike svakog od simboličkih potprostora, kao što su nameštaj, ode-vanje, jezik ili telesni bexis izražavaju istu ekspresivnu nameru (Burdije).

Uloga - ono što akter radi na nekom po­ložaju, posmatrano u kontekstu nje­govog funkcionalnog značaja za veći sistem (Parsons).

Unutrašnj i autsajder — iskustvo koje do­življavaju članovi grupe prilikom sva­kog prelaska iz domaćih grupa u šire društvo (feministička teorija).

Uopšteni drugi - stav čitave zajednice ili bilo kog kolektiva u koji je akter uklju­čen (Mid) .

Upadljiva dokolica - neproizvodno tro­šenje vremena; traćenje vremena kao način da se stvori zavist medu l judima i podigne status onih koji su u moguć­nosti da raspolažu vremenom na taj način (Vehlen).

Upadljiva potrošnja - potrošnja čitavog niza dobara (proizvoda) koja nije moti-visana potrebom za opstankom, već po­stizanjem višeg statusa onih koji te pro­izvode troše i tako stvaraju osnovu za zavist i razlike medu ljudima (Vehlen).

Upravljanje - skup praksi i tehnika po­moću kojih se vrši kontrola nad ljudi­ma (Fuko).

Upravljanje utiscima - tehnike koje ak­teri koriste da održe određene utiske uprkos problemima s kojima se susre­ću, kao i metode koje koriste da bi prevazišli te probleme (Gofman) .

Vagabundi - oni koji se kreću po svetu jer smatraju da je njihova okolina ne­podnošljiva i neprijateljska (Bauman).

Vektori ugnjetavanja i privilegija - razli­čita presecanja brojnih struktura druš­tvene nejednakosti (kao što su: rod, klasa, rasa, globalni položaj, seksualni afinitet i starosno doba) koja imaju za cilj da ugnjetavaju žene na drugačiji način. Varijacija tih intersekcija kvali­tativno menja iskustvo žena (femini­stička teorija).

Virtuelni društveni identitet - ono što bi pojedinac trebalo da bude (Gofman) .

Višak vrednosti - razlika između vredno­sti proizvoda kada se on proda na tr­žištu i vrednosti elemenata utrošenih u njegovu proizvodnju (uključujući tu i ljudski rad) (Marks).

Vrednosna racionalnost - izbot najpo­godnijeg sredstva za ostvarenje cilja vođen je višim vrednostima, a ne sva­kodnevnim iskustvima i praktičnim mišljenjem (Veber).

Vrednosno-racionalno delanje - delanje koje se javlja kada akter najpogodnije sredstvo za ostvarenje svog cilja bira oslanjajući se na skup nekih viših vred­nosti. Iako taj izbot ne mora nužno bi­ti i najbolji, on je racionalan sa stano­višta vtednosnog sistema kojem akter pripada (Veber).

Zatvorski arhipelag - slika društva koja proizilazi iz ideje da disciplina prožima društvo na nejednak način. To znači da ona pogađa neke delove drušva, a neke ne, ili da neke delove društva pogađa u jednom, a dtuge delove u drugom trenutku. Tako nastaju brojni centri discipline unutar sveta u kome je neko okruženje manje ili više pogođeno šire­njem disciplinskog društva (Fuko).

Zavisnost - potencijalni trošak koji je ak­ter spreman da toleriše u razmenskom odnosu (teorija razmene).

Značajni gestovi - gestovi koji nastaju kao posledica svesne misaone aktivno­sti; samo ljudi koriste značajne gesto-ve (Mid) .

Značajni s imboli - simboli koji kod oso­be koja ih koristi izazivaju istu ili slič­nu vrstu odgovora koju nameravaju da izazovu kod onih kojima su upuće­ni (Mid) .

INDEKS

Adams, Džejn 301 Adaptacija sistema 123 Adorno, Teodor 202 Afektivno delanje 74 Agresija, u teoriji razmene 249 Akt 106 Al-Diazira 433 Altruistično samoubistvo 59 Ambivalencija 313, 357 American Sociological Review 119 Američko ministarstvo unutrašnjih

poslova 168 Američko sociološko udruženje 29 Analitičke veštine 429 Anomično samoubistvo 58-59 Anomija 55 Antisemitizam 92 Anzaldua, Glorija 325 Apaduraj, Ardžun 418 APIL shema 122

adaptacija 123 integracija 124 latentnost i održavanje obrasca 125 postizanje cilja 124

Arhipelag Gulag 58 Aron, Remon 279 Asocijacija 90 Azijska društva 405

Barber, Bendžamin 396 Bath & Bodyworks 413 Bauman, Zigmunt 398, 400 Baza 174 Bejrut, Liban 413 Bek, Ulrih 208 Bel, Danijel 339 Belo venčanje (Ingrejam) 321 Berger, Piter 145 Bernar, Džesi 305

Bernar, L. L. 305 Bi-Bi-Si (BBC) 433 Bifurkaciona svest 336 Biheviorizam 71

definicija 220 i teorija razmene 240 socijalni 105

Bin Laden, Osama 168 Biologija, i rodne razlike 305 Birokratija 82, 83, 160, 187, 212,

346, 408, 431 Bler, Toni 207 Blokbasteri 211 Blumer, Herbert 220 Bodrijar, Žan 361 Body Shop 413 Bon marche 381 Borhes, Horhe Luis 157 Bovoar, Simon de 302 Brak 94, 304, 307 Brzina 381 Budon, Remon 279 Budućnost braka (Bernard) 307 Bumerang efekat 209 Burdije, Pjer 278

Centar, svetskog sistema 166 Centar-periferija 166 Centre de Sociologie Europeene 279 Čikaška škola 217 Ciljno-racionalno delanje 74 Civilizacije 402 Civilizacijski proces 193

Čovek jedne dimenzije (Markuze) 180

Darendorf, Ralf 148-155 Decentralizacija 430 Definicija situacije 112

DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI 4 5 4

Deinstitucionalizacija 352 Dejstvenici 275 Dejstvenost 274 Dejstvenost-struktura, problem 14,

16, 270-271 Dejvis, Kingsli 119 Delanje

afektivno 74 vrednosno-racionalno 74 društveno 71—73 i ponašanje 71-73 i razumevanje {verstehen) 75 i rod 334 socijalni biheviorizam 71 tipovi delanja 74 tradicionalno 74 ciljno-racionalno 74

Deprivacija, u teoriji razmene 248 Devijantnost 128,

132,146,238,300,346 Diferencijacija

definicija diferencijacije 162 segmentirana 164 stratifikacijska 165 funkcionalna 166 centar-periferija 166

Diferencijalizam, kulturni 402 Digitalna podeljenost 429 Dijade 93 Dinamička gustina 50 Disciplinujuće društvo 348 Disfunkcija 142 Diskreditovana stigma 229 Diskriminacija (Homans) 246 Diskurzivna svest 274 Dispozicije potreba 131 Distanca

i vrednost 98 i stranac 96 od uloge 225

Distanca prema ulozi 225 distancijacija 206, 428 Distinkcija 18, 287, 289

Diznilend 178, 362, 369, 370, 372, 373, 378

Diznizacija društva 19, 23, 370 Djui, Džon 218 Dokolica 102 Dominacija 81, 175-192 Dramaturgija 220-232 Dromologija 381 dromologija 381 Drugi

i žena 302-303 i moral 359-360 uopšteni drugi 112

Drugi pol (de Bovoar) 302 Društvena konstrukcija 272, 280,

300, 305 Društvena stratifikacija 120 Društvena sttuktura, u postindusttij-

skom društvu 340-341 Društvena zajednica, APIL shema 134 Društvene činjenice 55 Društveni identitet 229 Društveni kapital 286 Društveni sistem

Gidens 276 Parsons 127, 129-139

Društveno delanje 71-73 Društveno istraživanje 217-218 Društveno ponašanje (Homans) 242-

244 Društvo, Parsons 133 Državna suverenost 423, 430 Du Bojs, V. E. B. 40 Dualitet strukture i dejstvenosti (Ar­

čer) 271, 275-276 Dualizam 277 Duh kapitalizma 78 Dvostruka hermeneutika 272

Efikasnost 343, 409 Egoistično samoubistvo 59 Ekonomski kapital 286 Eksperimenti prekida 236 Elijas, Norbert 195

INDEKS 4 5 5

Emerson, Ričard 266 Endokolonizacija 383 Engels, Fridrih 318 Epistemologija,feministi/postmoder-

nisti 385 Estetske preferencije 287 Etika, postmoderna 359 Etnometodologija 232 Etnopredeli 418 Evolucija, u sistemima 163

Fantazmagorija 379 Fatalističko samoubistvo 59 Feministička teorija

i postmoderna društvena teorija 385 kulturna 302 liberalna 304 osnovna pitanja 296 pregled feminističkih teorija 299 psihoanalitička 310 radikalna 314 socijalistička 318 sociološka teorija zasnovana na fe­minizmu 329 teorija intersekcionalnosti 324

Fenomenologija, i rodne razlike 302 Figuracije 197 Filmovi 211 Finansijski predeli 419 Ford, Henri 162, 177 Fordizam 185 Formalna racionalnost 78 Forme interakcije 90 Fragmegracija 428 Frankfurtska škola 202 Frist, Bil 335 Frojd, Sigmund 310 Fuko, Mišel 350 Fundamenatalizam 397 Funkcije

latentne 145 manifestne 145

Funkcionalna diferencijacija 166

Garfinkel, Harold 44, 323-240 Gejts, Bil 125 Generalizacija 246 Genetički strukturalizam 280 Gestovi 107 Gidens, Entoni 14, 22, 26, 44, 45,

114, 204-210, 270-277, 397, 428

Gilman, Sarlot Perkins 301 Globalizacija

glavni teoretičari o globalizaciji 3 9 7 ^ 0 1 ekonomska teorija 420 i kapitalizam 16, 33 kulturna teorija 401 politička teorija 428 pregled 393-396 homogenost versus heterogenost 396

Globalizacija ničega 16, 23, 45, 411, 4 1 4 ^ 1 5

Globalizam 398 Glokalizacija 416 Gofman, Erving 21, 44, 221-232 Grand-teorija {takode pogledaj: kla­

sične grand-teorije; savremene grand-teorije; postmoderne grand-teorije) 43

Grobalizacija 414 Grupe

interesne 154 kvazi 154 konfliktne 154

Guldner, Alvin 140

Habermas, Jirgen 202 Habitus 282 Hantington, Samjuel 402 Harizma 84 Hatizmatska vlast 84 Hart, Majki 423 Hartsok, Nensi 388 Heteronormativnost 322 Hibridizacija 457

4 5 6 DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Hijerarhijsko nadziranje 347 Hinduizam 80 Hiperpotrošnja 364 Hiperrealnost 372 Histereza 282 Holivudski blokbasteri 211 Holizam, metodološki 287 Homans, Džordž 202, 243 Homoseksualnost

i Fuko 350 lezbijski feminizam 317 queer teorija 41

Horkhajmer, Maks 202 Husein, Sadam 168

Idealni tip 75, 82 Idejni predeli 419 Imperativno koordinisana udruženja

152 Imperija (Hart i Negri) 423 Imperijalizam 423 Implozija 377 Impuls 106 Indija 79, 81, 316, 413 Individualizam, metodološki 287 Individualna kultura 99 Industrija 102-105 Industrija znanja 182 Industrijsko društvo 342 Inram, Kris 321 Institucionalna objašnjenja rodne ne­

jednakosti 302 Institut za društvena istraživanja,

Frankfurt 174 Integracija, u sistemima 124 Integrativne teorije {vidi: Savremene

integrativne teorije) Interakcija

i rodne razlike 334 forme i tipovi 90

Interesi 153 Interesne grupe 154 Internet 99,113,125,175-180,348,

371,376, 378,396,419, 429

Iracionalnost racionalnosti 18, 184, 409, 412

Irigaraj, Lis 303 Islam (vidi: muslimani) Ispitivanje, kao vid društvene kontro­

le 349 Istoriju seksualnosti (Fuko) 350, 353 Istorijski materijalizam 320 Istraživačke delatnosti u društvenim na-

ukama 279 Izložbe 780

Ja (I) 113 Jedanaesti septembar, i stigmatizacija

muslimana 257 Jednodimenzionalno društvo 180 Jezik

i značajni simboli 108 potršnja kao jezik 362

Juicy Burger 413

Kako se predstavljati u stvarnom životu (Gofman) 221

Kalkulabilnost 409 Kalvinizam 78 Kanada 333, 413 Kapital, Burdijeovi tipovi 285-286 Kapitalistički patrijarhat 319 Kapitalizam

definicija kapitalizma 63 duh kapitalizma 78 i venčanje 321-322 i kritička teorija 175-179 i kultura 175 i protestantska etika 72, 78 komunizam versus kapitalizam 66-68 ljudski potencijal 60-61 otuđenje 61-63 principi kapitalizma 63-67 transnacionalni kapitalizam 420-423 fordizam i postfordizam 185-191

Katoličanstvo 80

INDEKS 4 5 7

Kažnjavanje 247, 345-350 Kendal, Patriša 143 Kenedi, Džon 266 Kina 31, 69, 80, 405 Klasična sociološka teorija 4 2 4 3 Klasične grand-teorije

kontrola biznisa nad industrijom 100 od kapitalizma do komunizma 63-68 od organske do mehaničke solidar­nosti 49-52 racionalizacija društva 70 tragedija kulture 99

Klasične teorije svakodnevnog života asocijacija 90 socijalni biheviorizam 105

Klasna svest 65 Kod 363 Kolektivna svest 52 Kolins, Patriša Hil 323 Kolins, Randal 231 Kolman, Džejms 254 Kolok, Peter 269 Komunizam

definicija 67 kapitalizam versus komunizam 66-68 ljudski potencijal 60-61 principi komunizma 67—68

Konfliktne grupe 154 Konfučijanizam 79-81, 405 Konstruktivistička perspektiva 281 Kont, Ogist 22, 42 Kontrola (vidi Nadzor) Kontrola biznisa nad industrijom 100 Konvencija na Seneka Folsu (1848)

304 Konverzacija gestovima 107 Konverzacijska analiza (vidi: etnome­

todologija) Konzumacija 107 Korisnost 250 Kosmopolitizam 397

Kozer, Luis 155 Kreativna destrukcija 375 Kreolizacija 417 Kritička teorija

kultura 175 pesimističan pogled na budućnost 184 tehnologija 179

Krivično pravo 54 Kuk, Karen 264 Kuli, Carls Horton 219 Kultura

Burdije 287 diferencijalizam 402 i dejstvenost 277 i kritička teorija 174-184 konvergencija 407 kulturni sistem u Parsonsovoj teo­riji 127 tragedija kulture 89 u postindustrijskom društvu 343 uticaj kulture 176-177 hibridizacija 415

Kultura i ideologija potrošnje 422 Kulturna industrija 175 Kulturni feminizam 305 Kulturni imperijalizam 394 Kulturni kapital 286 Kvazigrupe 154

Lanci zavisnosti 196 Las Vegas, Nevada 178, 370, 372,

376, 378-379 Latentne funkcije 145 Latentni interesi 154 Latentnost, u sistemima 125 Laž 94 Lažna svest 65 Lengerman Madu, Patriša 25, 45,

295, 385 Levi-Stros, Klod 279 Lezbijski feminizam 317 Liberalni feminizam 304 Lična fasada 223

DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI 4 5 8

Ličnost 136 Linč, Majki 236 Ljudski potencijal 60—61 Lokalna realnost proživljenog isku­

stva 330, 331,332, 335 Londonska škola za ekonomiju i poli­

tičke nauke 150, 207 Lord, Odri 325 Ludilo i civilizacija (Fuko) 352 Luman, Niklas 164 Lumpenproleterijat 155

Mafezoli, Mišel/ Majki 358 Manifestne funkcije 145 Manifestni interesi 154 Manipulacija 106 Manir 223 Marks, Karl 64 Markuze, Herbert 179 Masovna kultura 175 Masovna proizvodnja 185-190, 343 Materijalne društvene činjenice 56 Matriks {Rim) 211 Mediji, uticaj medija 175-178 Medijski predeli 419 Međunarodni monetarni fond

(MMF) 394-395 Mehanička solidarnost 50 Mekdonaldizacija 16-19, 45, 408-

415 Mene (Mid) 115 Merton, Robert 142 Metodološki holizam 287 Metodološki individualizam 20, 287 Metodološki relacionizam 287 Mid, Džordž Herbert 111 Mikroelektronske tehnologije 429 Mikrofizika moći 351 Mikro-makro problem 271 Mistifikacija 227 Mnoštvo 425 Moć

disciplinujuća 348 i teorija intersekcionalnosti 299

i teorija razmene 268 mikrofizika moći 351 vs. Situacija idealnog govora 203

Moć-zavisnost 268 Modernost

i posmodernost 204, 354-357 Moloh modernosti 204-213 prva versus druga modernost 400

Modernost i holokaust (Bauman) 399 Modernost u velikom (Apaduraj) 418 Molm, Linda 268 Moloh modernosti 204-213 Molovi 376 Mos Burger 413 Mreže razmene 265 Multikulturalizam 39 Multikulturalna društvena teorija 39 Mur, Vilbert 119 Muslimani

i stigmatizacija 257 i sukob civilizacija 402

Nacionalno geografsko društvo 266 Nadnica za preživljavanje 64 Nadzirati i kažnjavati 345 Nadzor [takode, vidi: kontrola) Nagrade 120-121, 133, 242, 246 Nasilje

i rodno ugnjetavanje 316 simboličko 286

Nefunkcije 143 Negri, Antonio 423 Nejednakost, rodna 303 Nenameravane posledice 145 Neoklasična ekonomija 251 Neomarksizam

i Bodrijar 371 i teorija sukoba 148 kritička teorija 173-174 od fordizma do postfordizma 185 Skler o transnacionalnom kapitali­zmu 420 Hart i Negri o imperiji 423

Neotribalizam 358

INDEKS 4 5 9

Nešto 414 Neto balans 144 Nirulas 413 Ništa 414 Nivoi funkcionalne analize 144 Njutn, Isak 32 Nove potrošačke snage 362

O'Brajan Džodi 269 Objašnjavajuće prakse 234 Objašnjenja 234 Objektivizam 280 Objektivna kultura 99 Odbegli svet 397 Odnosi vladanja 330 Održavanje obrazaca, u sistemima

125 Okruženje 123 Okruženje, u sistemskoj teotiji 156 Operantno uslovljavanje 240 Organska solidarnost 49 Orvel, 1984 387 Orvel, Džordž 387 Osnove društvene teorije (Kolman)

251 Otuđenje 61

Panoptikon 347 Pariz, Francuska 278, 370, 380, 413 Park, Robert 217 Parsons, Talkot 138 Parsonsov strukturalni funkcionali-

zam APIL shema 122 Lumanov odgovor na sistem delanja 155 shema delanja 126, 128

Patikizacija 190 Patrijarhat

i psihoanalitički feminizam 310 i radikalni feminizam 314 i heteronormativnost 322 kapitalistički 319

Percepcija 106

Period igre 111 Pica hat (Pizza Hut) 413-414 Pitets, Jan Nederven 401 Podela rada

organska solidarnost 49 tragedija kulture 89

Podgrupisanje 432 Pokretljivost (mobilnost) 139, 400,

418,430 Pokretna traka 181, 186, 191 Politička sociolške teotije 37-39 Polje 285 Poluperiferija, u svetskom sistemu

192 Ponašajući organizam 126 Ponašanje, i delanje 71 Poreklo lične svojine i države (Marks i

Engels) 318 Posledice, nenameravane 145 Posmatranje 218 Posmoderna sociologija 355 Posmodernost

etika u postmodernosti 359 i ambivalencija 357 sociologija posmodernosti 355

Postizanje cilja, teorija sistema 124 Poststrukturalizam 281 Potrebe 364 Potrošačko društvo 374 Potrošnja

kao jezik 362 kultura i ideologija potrošnje 422 masovna 175 nova vs. stara sredstva za potroš­nju 374 od proizvodnje do potrošnje 362 upadljiva 102

Pozornica, (Gofman) 222 Prakse 280 Praksis 67 Praktična racionalnost 76 Praktična svest 274 Pravedni tatovi 425 Pravila 345

4 6 0 DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Pravo, krivično vs. restitutivno 54 Predrasude 33 Predvidljivost 411 Preindustrijsko društvo 340, 342 Primarne grupe 219 Privreda

i APIL shema 133 i globalizacija 420-428

Problem dejstvenosti i strukture 242, 270

Procesna sociologija 198 Profit, u društvenoj razmeni 248 Prohujalo s vihorom (film) 211 Projekat arkada (Benjamin) 379 Proletarijat 63, 425 Promena 154 Prostor

Zimlova teorija o prostoru 97 i Moloh modernosti 204 i spektakl 377 u teoriji strukturacije 270—277

Prostorni rat 400 Protestantska etika 78 Protestantska etika i duh kapitalizma

(Veber) 78 Psihijatrija 352 Psihoanalitički feminizam 310

Queer teorija 39, 41 Quo vadiš (film) 211

Racionalizacija gvozdeni kavez racionalizacije društva 70, 86, 184 i kritička teorija 173-184 i protestantizam 78 i strukture autoriteta 148 i teorija strukturacije 270 mekdonaldizacija 408 sistema i sveta života 200

Racionalno-legalna vlast 85 Racionalnost

vrednosna 76 iracionalnost racionalnosti 184

praktična 76 teorijska 77 u teoriji razmene 240 formalna 78

Radikalni feminizam 314 Radna teorija vrednosti 64 Rat 383 Rat terorizmu, i funkcionalizam 168 Rationality and Society (časopis) 251 Ratovi zvezda (film) 211 Razlika

i potrošnja 364 rod kao osnova razlika 300

Razotkrivanje 45 Razum 183 Razumevanje {Verstehen) 75 Redukcionizam 241 Refleksivna sociologija 283 Refleksivnost

i teskoba koja iz nje nastaje 113 i sopstvo 272

Regan, Ronald 123 Reifikacija 92 rekurzivnost 271 Relacionizam, metodološki 287 Religija

katoličanstvo 80 konfučijanstvo 80 protestantizam 80 hinduizam 80

Restitutivno pravo 54 Restorani brze ishrane 34, 191, 408 Rider, Džordž 410 Rizik 208 Robertson, Roland 394 Robne kuće 375 Rod

definicija roda 300 kao društveno postignuće 239 nejednakost zasnovana na rodu 303 razlike zasnovane na rodu 301 sociologija roda 300

INDEKS 4 6 1

strukturalno ugnjetavanje zasnova­no na rodu 318 ugnjetavanje zasnovano na rodu 318

Rođenje nacije (film) 211 Rosi, Alis 301 Rozenau, Džejms 478 Rusija 340, 398, 403 Ruski bistro 413 Rutinizacija harizme 84

Saderland, Kifer 258 Sajberprostot (viđi: Internet) 377 Samostvarajući sistemi 158 Samoubistvo 58/ Saosećajna introspekcija 220 Savremene grand-teorije

kolonizacija sveta života 199 Moloh modernosti 204 neomarksizam 173 opšta teorija sistema 155 strukturalni funkcionalizam 118 teorija sukoba 148 civilizacijski proces 193

Savremene integrativne teorije kultura i dejstvenost 277 simbolički interakcionizam 215 teorija tazmene 240 teorija racionalnog izbora 25 habitus i polje 278

Segmentirana diferencijacija 164 Seksizam 306 Seksualnost 39, 239, 301, 321, 353 Sidman, Stiven 41 Si-En-En (CNN) 419, 433 Siksu, Elen 303 Simbolička razmena 361 Simbolički interakcionizam 215 Simbolički kapital 286 Simboličko nasilje 286 Simulacije (Bodrijar) 372 Simulacije 396 Sinička civilizacija 403

Sistem delanja društveni sistem 127 kulturni sistem 127 ponašajući organizam 126 sistem ličnosti 127

Sistem, Habermas o sistemu 199 Sistemska teorija {vidi: opšta teorija

sistema) Situacija idealnog govora 203 Situacija, definicija situacije 112 Sjedinjene Američke Države

i globalizacija 394, 396 i imperija 424 simulacije u SAD 370 sukob civilizacija 405—406

Skiner, B. F. 242 Skler, Lesli 420 Sloboda, i veličina grupe 93 Smit, Doroti 332 Socijalistički feminizam 318 Socijalizam 420-421 Socijalni biheviorizam 105 Socijalni funkcionalizam 118 Sociologija postmodernosti 355 Sociologija roda 300 Sociološka teorija

definisanje 76 postmoderna 355 refleksivna sociologija 283 stvaranje 37 feministička 329-336

Solidarnost, mehanička vs. organska 49

Sopstvo dramaturgijsko shvatanje sopstva 221 i drugi 112 Ja i mene 113 nastanak/razvoj sopstva 109, 219 opsednutost sopstvom 113 sopstvo u ogledalu 219 u simboličkom interakcionizmu 215

Sopstvo u ogledalu 219

4 6 2 D2ORD2 RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI

Sorokin, Pitirim 20, 138, 305 Sovjetski Savez 58, 67, 68, 123, 134 Spektakl

i vreme 378 i implozija 377 i simulacija 378

Spoljašnjost 228 Sputnjik 134 Sredstva za potrošnju 374 Sredstva za proizvodnju 374 Stanovište 327-328 Starateljski poredak, APIL shema 134 Starbaks (Starbucks) 412 Status 165 Stigma 229 Stimulus, u teoriji razmene 246 Stranci 96 Stratifikacija, teorija stratifikacije 119 Stratifikacijska diferencijacija 165 Strukturacija 276 Strukturalistička perspektiva 280 Strukturalizam, genetički 280 Strukturalni funkcionalizam

definicija 111 kritike na 119 Mertonov 139 Parsonsov 122 teorija stratifikacije 119

Strukturalno ugnjetavanje 318 Strukture 118-119 Stvaranje drugog 326 Stvarni društveni identitet 229 Subjektivizam 280 Subjektivnost, feministička teorija o

subjektivnosti 321 Sukob civilizacija i ponovno stvaranje

svetskog poretka 402 Superstruktura 174 Suverenost, država 423, 430 Svakodnevni život; pogledaj: Teorije

svakodnevnog života Svest

bifurkaciona 336 diskurzivna 276

praktična 276 Svest 91 Svet snova 379 Svet života 200 Svetska banka 395 Svetska trgovinska organizacija (WTO)

394 Svetski sistem 191 Svlačionica 228 Šic, Alfred 200 Sijavo, Teri 335 Stiglic, Džozef 395 Sumpeter, Jozef 375

Tajnovitost 94 Tehnokratsko mišnjenje 181 Tehnologija

i endokolonizacija 383 i rat 383 kritička teorija o tehnologiji 179 mikroelektonska 429

Tehnopredeli 419 Tekstovi 331 Telo 307, 356, 383, 427 Teorija igara 251 Teorija intersekcionalnosti 324 Teorija konsenzusa 131, 149, 200 Teorija modernizacije 394 Teorija opšteg sistema

diferencijacija 162 kod 169 okruženje 156 samostvarajući sistemi 158

Teorija racionalnog izbora 251 Teorija razmene

Integrativna 263 Homansova 240

Teorija strukturacije 270 Teorija sukoba

vlast 151 grupe 154 interesi 152 promena 154 funkcije sukoba 155

INDEKS 4 6 3

Teorije srednjeg obima 139 Teorijska racionalnost 77 Terenski rad 218 Terorizam, funkcije Rata terorizmu

168 Tim 228 Tim Hortons 413 Tipovi učesnika u interakcijama 90 Tomas, Doroti 112 Tomas, V. I. 112 Tradicionalizam 397 Tradicionalna vlast 82 Tradicionalno delanje 74 Tragedija kulture 99 Transnacionalna kapitalistička klasa

421 Transnacionalne korporacije 421 Transnacionalni kapitalizam 420 Trijada 93 Trošak

ponašanja 248 propuštene prilike 252

Türen, Alen 279 Turisti 40

Udaljena blizina 428 Ugnjetavanje

rodno 309 strukturalno 309

Ukus 287 Uloga 111, 130, 151,225,226, 296 Unutrašnji insajder 20 Uopšteni drugi 112 Upadljiva dokolica 102 Upadljiva potrošnja 102 Upravljanje utiscima 222 Uspeh, u teoriji razmene 245 Utilitarizam 251

Vagabundi 401 Valter, Benjamin 379 Variety (časopis) 211 Veber, Maks 70

Vehlen, Torsten 100 Vektori ugnjetavanja i privilegija

324 Veličina grupe 93 Veština upravljanja 344 Veštine, analitičke 429 Vilijams, Džon 307 Vilijams, Rozalinda 380 Virilio, Pol 15, 381 Virtuelna realnost 384 Virtuelni društveni identitet 229 Višak vrednosti 66 Visoko obrazovanje 290 Vlast

i globalizacija 431 i racionalizacija 81—86 i teorija sukoba 151-152 racionalno-legalna 85 tradicionalna 82

Volerstin, Imanuel 191 Volmart (Wal-Mart) 408 Vrednosna racionalnost 77 Vrednosno-racionalno delanje 74 Vrednost

i distanca 98 radna teorija vrednosti 64 u teoriji razmene 247

Vreme i erozija prostora 382 i Moloh modernosti 204 i spektakl 377 u teoriji strukturacije 276-277

Wendy's 413

Zadovoljenje, u teoriji razmene 248 Zapadna civilizacija 404 Zatvorski arhipelag 350 Zavisnost 268 Zimerman, Don 302 Zimi, Georg 92 Značajni gestovi 107 Značajni simboli 108

Džordž Ricer SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA

I NJENI KLASIČNI KORENI

Izdavač Javno preduzeće Službeni glasnik

Za izdavača Slobodan Gavrilović

Direktor Izdavaštva Sanja Jovičić

Dizajn Miloš Majstorović

Izvršni urednik Zorica Vidović-Paskaš

Lektura Danica Milosevic

Tehničko uređenje Jasmina Živković