27stojanovicm_srpsko-makedonske knЈiŽevne veze

Miroljub Stojanovi Filozofski fakultet Ni

SRPSKO-MAKEDONSKE KNIEVNE VEZE U XIX I XX VEKU

I Krajem pedesetih, a naroito tokom ezdesetih godina dvadesetoga veka u makedonskoj knjievnoj kritici i istoriografiji bio se odomaio termin samobitnost i korien je u pridevskom obliku u svojstvu epiteta bezmalo za svaku knjievnu pojavu i tvorevinu koje izudravaju osnovni estetiki kriterijum ili pokazuju makar i nagovetaj talenta autora. Neobino je bilo to to su ga koristili i knjievni hroniari i kritiari za koje se znalo da poseduju solidan stepen strune i terminolke kompetencije, pa i zavidno knjievno iskustvo. U knjievnoj kritici i istoriografiji na ostalim jugoslovenskim prostorima ovaj termin je korien veoma selektivno. S druge strane, nae poznavanje istorije makedonske knjievnosti, njeno tegobno kretanje kroz mrak stranputicama devetnaestog i dvadesetog veka, ukazivalo je na dve karakteristine pojave. Prvo, nepostojanje kodifikovanog makedonskog jezika, pa, shodno tome, i knjievne tradicije na tome jeziku, spisatelje ovoga perioda upuivalo je na korienje knjiga na jezicima nekog od susednih naroda iz kojih su pozajmljivane teme i ideje, motivi i siei, ponekad i gotovi obrasci za knjievni rad. I letimian pogled na tkstove makedonskog devetnaestog veka otkrie nesumnjive uticaje crkvenoslovenskog i ruskog, srpskog i bugarskog, kao i grkog jezika i knjievnosti na tim jezicima, pri emu ne treba gubiti iz vida permanentni iticaj turskog, kojim se sluila aktuelna vlast. Drugo, nepostojanje normiranog makedonskog jezika, Makedonce sa spisateljskim ambicijama upuuje na dva mogua pravca u upotrebi jezika - da koriste jedan od ve normiranih jezika susednih naroda, to je bio jednostavniji i praktiniji izbor, ili da, u elji da ostvare neposredniji kontakt sa svojim itaocima, odnosno sluaocima, piu nekodifikovanim narodnim, govornim, jezikom pri emu bi koristili ortografiju onog jezika kojim su se sluili u kontaktu s knjievnou i trpeti interferenciju toga jezika i njegove kulturne tradicije. Ponekad, upotreba dijalekta bila je posledica i nedovoljnog poznavanja drugih jezka, pa je bezmalo bilo svejedno u kom e se kodu biti nedosledan. Pisci devetnaestog i prve polovine dvadesetoga veka koristili su obe mogunosti. U tome, da kako, nema nieg udnog tim vie to se zna da su kroz tu fazu prole sve postojee knjievnosti. Kada je usvajanjem azbuke i pravopisa 1945. godine definitivno kodifikovan makedonski jezik i postao ravnopravan u porodici balkanskih slovenskih jezika, a imajui u vidu knjievna ostvarenja dijalekatskog izraza, ve je postojala izvesna tradicija na tome jeziku. Ako se neto iz neega izvodi, ako je to neto, makar to bila i knjievnost, posledica uticaja ili karika u tradicijskom lancu, dakle, nastavlja neega to je postojalo,

Rad sa projekta Kulturni i etniki odnosi na Balkanu mogunosti regionalne i evropske integracije (1310), koji se realizuje na Institutu za sociologiju Filozofskog fakulteta u Niu, a finansira ga Ministarstvo za nauku, tehnologije i razvoj Republike Srbije.

239

AUTORSKI PRILOZI ISTRAIVAA / INDIVIDUAL CONTRIBUTIONS BY THE RESEARCH TEAM MEMBERS

onda se tu radi o odnosima i interakciji, o direktnim uticajima i razvojnom procesu, pa se, shodno tome, veoma malo, ili nimalo, ne moe govoriti o samobitnosti, budui da je samobitno samo ono to pokazuje jasne znake potpuno nezavisnog i autohtonog rasta. Uostalom, i ime mu to pokazuje: samo bivstvuje; samostalno i nezavisno od izazova i uticaja postoji. Ako odstranimo mogunost da takvo neto uopte postoji, onda se javlja logino pitanje: otkud potreba za tolikim isticanjem samobitnosti i jo loginija potreba da se ispitaju sloeni uticaji na pojavu i razvoj makedonske knjievnosti u devetnaestom veku, kako bi ono to se dogaa u dvadesetom bilo shvatljivije. II Poetkom devetnaestog veka, kada u Srbiji imamo izdiferenciranu nacionalnu svet i saznanje o neophodnosti oruane borbe za konano osloboenje, u Grkoj izrazitu svest o nacionalnoj kulturnoj tradiciji i, takoe, veoma irok nacionalni pokret, kada Bugarska jo uvek uti, ali u Evropi postoji saznanje o njoj, u Makedoniji ivi nacionalno neizdiferencirano slovensko stanovnitvo, koje ima bogatu narodnu poeziju i razvijene i negovane mitove o srednjovekovnim junacima i dogaajima. Nevolja je bila u tome to su te mitove, predanja i legende, bar one koje su vezane za znaajnije istorijske dogaaje i linosti, susedni, emencipovaniji, narodi ve bili upisali u svoju tradiciju uprkos tome to nije sasvim sigurno da je srednjevekovna nacija, ako je uopte bilo, u svemu identina shvatanju nacije devetnaestog i dvadesetog veka. Svetovnih kola na tlu Makedonije poetkom devetnaestog veka nema, a osnovna pismenost stie se u manastirima pod uticajem bogoslubene knjige pisane, u zavisnosti od toga kojoj crkvi pripadaju, crkvenoslovenskim ili grkim jezikom. Uporedo s tim, a u skladu s prosvetiteljskim i romantiarskim duhom devetnaestog veka, rastu potrebe za otvaranjem i svetovnih kola i za spontanijom komunikacijom izmeu propovednika i vernika. To se nije moglo ostvariti grkim jezikom fanariotske crkve, koja tih godina dominira Makedonijom uprkos tome to vernici grki jezik nisu razumeli. Tako se dolo na trag saznanju o potrebi propovedanja i prosveivanja na narodnom jeziku, a kako bogoslubene literature na tome jeziku nije bilo, propovednici koriste uglavnom crkvenoslovenske i srpske knjige, prevode grke, a u zavisnosti od toga kojim se knjigama slue, u njihovom jeziku preovlauje odgovarajui uticaj. Otvaranje egzarhijskih kola i irenje ideja Jovana Egzarha, pojaae i bugarski uticaj u Makedoniji. Poetak i prvu polovinu devetnaestog veka, meutim, obeleie uticaj grke i srpske knjievnosti i kulture. Ovi uticaji ne samo to su uslovili korienje odgovarajuih jezika za knjievno transponovanje, ve su uticali i na nacionalno opredeljivanje pojedinih pisaca. Neretko, pojedinci su tokom, ponekad i kratkog, ivota i po vie puta menjali svoje opredeljenje, ime su stvorili mogunost da kasnije sa raznih strana budu svojatani. U ovome radu zadraemo se samo na srpsko-makedonskim knjievnim vezama u devetnaestom i prvoj polovini dvadesetoga veka i na znaaju tih veza za pojavu i razvoj makedonske knjievnosti. Naravno, time ne elimo da minimalizujemo druge veze i uticaje, niti da dovedemo u pitanje zakonitosti karakteristine za razvoj svake, pa i ove, knjievnosti.

240

Miroljub Stojanovi

III1.

Kao to je u srpsku knjievnost osamnaestoga veka neznano otkud banuo Venclovi da bi bljesnuo svojim knjievnim delom i idejama o narodnom jeziku i potonuo u mrak istoga stolea, tako je i u makedonsku upao hadija, monah jeromonah i daskal Joakim Krovski, osvetlivi pritom samo period svoga ivota izmeu 1814. i 1819. Sve ostalo to se pie i govori i njemu su posredna zakljuivanja i nagaanja, hipoteze upornih i plemenitih istraivaa. I to to je o sebi ostavio ovaj nepretenciozni spisatelj dovoljno je da zakljuimo da njegov jezik, za razliku iod savramenog makedonskog i bugarskog jezika uva oblike sintetike deklinacije, da upotrebljava crkvenoslovensku ortografiju, da u leksici, pored turcizama i loginih crkvenoslovenizama, ima nanose srpske leksike. Sasvim dovoljno da u svom Dodatku snktpeterburkim sravnitelnim renicima, Vuk Stefanovi Karadi njegov jezik definie kao ni ruski, ni bugarski, ni slovenski, ve kao nepravilnu smeu sviju jezika. Za temu kojom se bavi ovaj rad, pored ve navedenog interesovanja Vuka Karadia, zanimljiv je i podatak da su svi spisi (njih pet) Joakima Krovskoga tampani u Budimu, koji u to vreme jo uvek predstavlja jedan od najznaajnijih srpskih kulturnih centara, a da je njegov spis udesa precvete Bogorodice (1817), u stvari, slobodan prevod istoimenog dela Vientija Rakia, objavljenog u Trstu devet godina ranije. Ve podatak da je jedna knjiga tampana u Trstu tako brzo dola do Makedonije i bila prevedena, ak i tampana, kao i podatak da je ona imala pretplatnike i u Makedoniji, kao to su i Joakimove imale pretplatnike u Srbiji, mogu svedoiti ne samo o oseanju za jedinstveni kulturni prostor ve i o njegovom stvarnom postojanju poetkom devetnaestog veka. Njega nisu razbile ni postojee meudravne i regionalne granice, ni oteane komunikacije, ni meusobna udaljenost pojedinih kulturnih centara, pa ni nijanse u jeziku, koje, uostalom, nisu bile smetnja ni irilu i Metodiju jedan milenijum ranije, da na slovenskom jeziku iz okoline Soluna propovedaju hrianstvo u Moravskoj i da ih potencijalni vernici, ali i njihovi neprijatelji, dobro razumeju.2.

Za razliku od Krovskog, koji o sebi, osim podataka uz ime o svojim zanimanjima, nije ostavio ni jedan drugi podatak smatrajui, oigledno, vanijim svoje delo od sebe sama, Kiril Pejinovi (1771-1845) se predstavlja kao tipian stvaralac koji ne proputa priliku da uz svoje ime pomene i svoje zasluge. Da nije bilo tako, teko bi se mogle objasniti injenice ulaska u narodnu pesmu i predanje, da su o njemu i danas ive anegdote, da je kao glavna linost uao u pripovetku Ilija eha Prokopa Hoholoueka. Oigledno, stekavi samo elementarnu pismenost u manastirima, osim crkvenoslovenskog, druge jezike nije znao i teko ih je razumevao. Posebno mu je teko padala nova ortografija srpskog jezika, pa e bespomoan, priznati knezu Milou, s kojim se izvesno vreme dopisivao, da beogradsko rukopisanie ne razume i zamoliti ga da naredi pisarima da mu ubudue glavnimi slovami piu. Ova prepiska vezana je za sudbinu rukopisa Utjeenije grenim, koji, uprkos kneevoj spremnosti da finansira tampanje 500 primeraka, zbog odbijanja crkvene cenzure, nije objavljen. Ona je karakteristina i po tome to Pejinovi, uz molbu da knez ne negoduet naim nedoumenim ream, jasno saoptava da ne pravi razliku izmeu jezika kojim se sam u svakodnevnom ivotu slui i jezika kojim mu se obraa kneeva kancelarija. Probleme u komunikaciji s knezom vezuje pre svega za svoje nedovoljno obrazovanje: ne ui241


hom vo nikoe kolo, ni pa rastehom vo nekija palati naego jazika, ni vo palati udija veri, ni od zaala do ninje prebivaem vo gurbetluk i vo mesto unitoenij, vo zapustenii svjatih cerkvej i manastirej. Ovo malo citata pokazuje da i Pejinoviev jezik, kao i jezik Joakima Krovskog, uva oblike sintetike deklinacije, da je na crkvenoslovensku osnovu dodato dosta elemenata govora tetovskog kraja, ali i, to je za ovu temu relevantno, odava prepisku sa Kragujevcem i Beogradom kojom trai pomo za objavljivanje svoga spisa, budui da je 1816. u Budimu, kao i njegov prethodnik Krovski, ve objavio svoje Ogledalo uz finansijsku podrku prizrenskog svetenika Koste Stoia. Pridodajmo ovom prilikom kompleksne i stalne veze izmeu tetova i Prizrena. U Tetovu i njegovoj okolini tokom osamnaestog i poetkom devetnaestog veka bila je veoma iva kosovska legenda, a posebno svest o propasti srpskog carstva. Zato se ne treba iznenaivati postojanju predanja i uvanju uspomene na kneza Lazara i Miloa Obilia. Naime, Kosovski boj i propast srpske drave posle njega, tokom vievekovnog ropstva pod Turcima, u svesti slovenskog ivlja na Balkanu prerastao je u pojam, koji se podigao iznad svoje doslovnosti, u simbol prpasti hrianskog carstva pod naletom neprijatelja inoveraca. Pejinovi je uz predanje, koje je poneo iz detinjstva i roditeljskog doma, bio upoznat i sa srpskom srednjovekovnom knjievnou, pa i sa obavezom obnovitelja srednjovekovnih manastira da napie itije njegovom ktitoru. Tako je nastala poslednja hagiografija u balkanskim knjievnostima itie kneza Lazara, ktitora manastira Sveti Atanasija u selu Leok kod Tetova, koji je, koristei pomo bogatijih vernika, obnovio i koji se danas, zahvaljujui divljanju albanskih separatista, na poetku treeg milenijuma ponovo nalazi u ruevinama. Ovo itije je kombinacija srednjovekovne knjievne tradicije i narodnog pamenja o knezu Lazaru.3.

Vidovdanski mit postao je tokom vekova ropstva simbol svekolikog stradanja pravoslavnog hrianskog sveta, pa nije neobino to je tokom devetnaestog veka bio iv i u gradovima centalne Makedonije, naroito u Velesu, koji je tokom devetnaestog veka, budui da je predstavljao vaan trgovaki, zanatski i kulturni centar na meunarodnom putu, odravao raznovrsne veze i sa Srbijom. Zahvaljujui tim okolnostima u Velesu je u brojnim prepisima pronaena pesma Jordana Hadikonstantinova Dinota (1820-21-1882) Gorka aa knjaz Lazara poslednja tajna veera, organizovana u 29 katrena. U njoj se u kombinaciji pseudoklasiarskog i romantiarskog duha, slavi knez Lazar, njegova estitost i tragina sudbina. Jordana Hadikonstantinova, inae, krase izuzetna fizika i duhovan pokretljivost tako da ga ve 1848. nalazimo u Beogradu u kome trai zatitu od fanariotskog vladike Avksentija, ali i saradnju s Ministarstvom prosvete, Beogradskim italitem i Drutvom srbske slovesnosti. Zahvaljujui toj saradnji u Drutvo e stii dve zbirke njegovih aforizama u kome su trajno sauvane i posle osloboenja 1945. bile dostupne makedonskoj naunoj javnosti. U arhivi drutva naao se znatan etnografski, numizmatiki i leksiki materijal, stare knjige i rukopisi i druga dokumenta, koje je ovaj neumorni pregalac prikupio i poslao u Beograd. Za uzvrat dobijao je pomo u knjigama i sredstvima neophodnim za organizopvanje kola. Zahvaljujui tome, turska vlast ga proglaava srpskim i ruskim pijunom i 1860. proganja u Malu Aziju. Pri sprovodu, od posledica nasilja, gubi jedno oko. 242

Miroljub Stojanovi

Meutim, i pre uspostavljanja saradnje s Beogradom, Dinot se susree sa srpskom knjigom u rodnom Velesu. Tako e mu za pisanje Tablica posluiti Dositejeva Iica, a za idejnu osnovu njegove dramske scene Srbija eta po svojim zemljama programsko politiko delo Ilije Garaanina Naertanije (1844). Ova dramska scena posveena je Drutvu srpske slovesnosti, a Srbija u njoj (okiena brojnim ordenjem ponetim iz slavnih bojeva i pobeda) obilazi svoje porobljene sestre i pokazuje nedvosmislenu dravotvornu, zatitniku i oslobodilaku prirodu. U samoj dramskoj sceni, ona dominira ak i nad Grkom (Grka u rukama dri Glasnik Drutva srbske slovesnosti, to jo jednom treba da pokae dominaciju Srbije nad njom) prekorevajui je za nekorektan odnos prema Makedoniji.4.

Okolnost da je Konstantin Miladinov (1830-1862) (ije raspoloenje lavira od oduevljenog jeliniste, preko slovenofilstva do egzaltiranog unijatstva, da bi, u trenutku kada je saznao da mu je dvadeset godina stariji brat Dimitar (1810-1862) uhapen pod optubom da je srpski i ruski pijun, postao makedonski nacionalista) objavio zbornik narodnih pesama u Zagrebu pod naslovom Bugarske narodne pesme (1861), potisnula je injenicu delotvornog uticaja knjievnih i kulturnih dogaaja u Srbiji na sutinska opredeljenja Dimitrija Miladinova. Poto ga je Viktor Ivanovi Grigorovi na svom proputovanju kroz Makedoniju zainteresovao za sakupljanje narodnih pesama, pa i za narodni jezik, Dimitar Miladinov 1856. preduzima putovanje u Hercegovinu, Sremske Karlovce, Novi Sad i Beograd u kojima e se susresti s nacionalnim pokretom i romatiarskim zanosom tamonje omladine i intelektualne elite. Pod tim uticajem svojim erkama i uenicima zamenie grka imena slovenskim imenima, donee srpske knjige, a pobrinue se da mu se alju one koje nije mogao poneti, intenzivirae rad na prikupljanju umotvorina, a od uprave Gimnazije u Sremskim Karlovcima traie mesto profesora za svoga brata Konstantina. Uporedo s tim, za sebe e traiti mesto uitelja u Beogradu. Upoznavanje s, ve u to vreme, impozantnim delom i reformama Vuka Karadia, doprinelo je da po povratku s putovanja napusti grki, kojim se dotle sluio u koli, i pone predavati na narodnom jeziku. Moda bi pri ovome trebalo napomenuti da je godinu dana pre objavljivanja Zbornika Miladinovih u Zagrebu, u Beogradu (1960) bio objavljen zbornik Narodne pesme makedonski Bugara Stefana Verkovia. Iz nedovoljno jasnih razloga, a najee zbog toga to su pesme proglaene mistifikacijama, kao da drugi sakupljai i redaktori nisu prepravljali i dopisivali, ovaj se podatak esto previa.5.

Kuzman apkarev (1834-1909), uz Dimitra Miladinova i Marka Cepenkova, jedan je od najzaslunijih Makedonaca sakupljaa narodnih umotvorina. Uprkos tome to je sve knjige svoga Zbornika objavio u Sofiji, esto je u bugarskoj periodici napadan kao srbist i razdvoitel bugarskog naroda. U svojim spisima nedvosmisleno se poziva na rad i primer Vuka Srefanovia Karadia i Stfana Verkovia (1821-1893) s kojim se i dopisuje, a u svoj Zbornik, ( , u devet knjiga objavljenih u Sofiji tokom 1891, 1892. i 1894) pored makedonskih, turskih i albanskih narodnih pesama uvruje i srpske narodne pesme. Oigledno apkarev osea tlo, na kome ivi i stvara, kao jedinstveni kulturni i tradicijski prostor. 243


6.

Rajko inzifov (1839-1877), uz Konstantina najtelentovaniji uenik Dimitrija Miladinova i njegov zet, pisac znamenite romantiarske poeme Krvava koulja i prve pripovetke u makedonskoj knjievnosti (Proedba), koji je u Rusiji zajedno s V. Popoviem ureivao Bratski trud, pod uticajem ideja Ilije Garaanina i slovenofilstva Ivana Segeevia Aksakova, a pod neposrednim utiskom atentata na kneza Mihaila Obrenovia, pie poemu Beogradu. U njoj u Srbiji pod Obrenoviima vidi onu snagu koje e povesti oslobodilake ratove i ujediniti sve balkanske slovenske zemlje. Povodom smrti Vuka Karadia, a koristei podatke koje je publikovao Izmail Ivanovi Sreznjevski, znameniti slavista i profesor Univerziteta u Petrovgradu, inzifov u Bratskom trudu objavljuje nadahnuti nekrolog. On se, pored ostaloga, bavi i prevodiolakim radom sa ekog, ukrajinskog i srpskog jezika, u okviru ega objavljuje i prevode poezije Jovana Subotia.7.

Jedan od najdarovitijih studenata Izmaila Ivanovia Sreznjevskog, Konstantin Dimitriev Petkovi (1824-1898) iz Bainog Sela kod Velesa, po zavretku studija prima rusko dravljanstvo i, pored ostaloga, obavlja dunost ruskog konzula u Dubrovniku itavih trinaest godina, poevi od 1857. Jo kao student obilazi balkanske zemlje (Sloveniju, Hrvatsku i Srbiju) i s oiglednom impresioniranou 1853. u Novinama Ministarstva narodne prosvete u Petrogradu objavljuje svoje putopisno delo . Ista godine u Glasniku Drutva srbske slovesnosti i Hrisovulju Iovana Brankovia, despota srbskog. Dok je konzulovao u Dubrovniku, u Ruskoj besedi br. 111 iz 1859. objavljuje . Svoj spis o Crnogorcu Marku Martinoviu, uitelju ruskih bojara moreplostvu i nautici u Veneciji, koje je svojevremeno bio uputio Petar Veliki, objavio je u Pomorskom zborniku br. 6 za 1863, a monografiju 1877. u Istonom zborniku br. 6 u Petrogradu. Poeziju je objavljivao u Danici u Novom Sadu tokom 1861. Kao lan meunarodne Komisije za razgranienje Crne Gore i Turske posle bitke na Grahovcu 1858. zastupa interese Crne Gore, a kao konzul pomae i titi srpske manastire, interesuje se za etnografiju i narodnu poeziju, posebno za pesmu o pobedi na Grahovcu, posreduje kod ruskog cara da se prihvati kumstva pri roenju erke kneza Danila - Olge. Radi se oigledno o intelektualcu romantiarske orijentacije pod snanim uticajem slovenofilskih ideja svoga vremena, ali i o predstavniku zvanine Rusije, koji je ponekad, poputao pred zahtevima ruskog Ministarstva inostranih poslova i ostvarivao i one zadatke koji nisu bili njegovo lino opredeljenje. Tako i tumaimo injenicu da je pred kraj ivota radio poneto to je bilo suprotno interesima Srbije.8.

Jedna od najinteresantnijih figura makedonskog preporoda Krste Petkov Misirkov (1874-1926) u apcu i Beogradu ui gimnaziju, odnosno trogodinju uiteljsku kolu, koju zavrava u Beogradu 1895. kao najbolji uenik u generaciji i kao stipendista Drutava Sveti Sava. Jo za vreme kolovanja (1893) u Beogradu osniva aku druinu Vardar. Po zavretku kolovanja kratko vreme je uitelj u Pritini, a ve 1897. odlazi na studije u Petrograd gde postaje lan Imperatorskog ruskog geografskog drutva pred ijim lanovima iste 244

Miroljub Stojanovi

godine dri predavanje O znaaju moravskog (resavskog) nareja za savremenu i istorijsku etnografiju Blkanskog poluostrva, koje predstavlja i njegov prvi struni rad u asopisu ivaja starina, organu toga drutva. Na Univerzitetu u Petrogradu brani diplomski rad (1902) posveen Kraljeviu Marku, a u kasnijoj fazi bavi se i prouavanjem istonosrbijanskih govora, koji ga predstavljaju i kao dijalektologa. Zajedno s Vojdanom ernodrinskim (1875-1951), osnivaem pozorine druine Skrb i uteha i darovotim glumcem i dramskim piscem, neposredno posle objavljivanja znamenitog dela Za makedonckite raboti (1903) koje je u Sofiji doivelo optu osudu i spaljivanje, putuje u Beograd, gde na Velikoj koli dri javno predavanje O makedonskom pitanju u svetlu srpsko-bugarskog zbliavanja. I najvatrenije pristalice teorije o samobitnosti teko bi mogle osporiti uticaj kolovanja u Beogradu na bitna Misirkovljeva interesovanja i opredeljenja. Naime, u Bogoslovsko-uiteljskoj koli, kao i u svim uiteljskim kolama uostalom, posveivana je velika panja nastavi jezika, pa je prirodno to se u Misirkovu, s oiglednim predispozicijama za bavljenje jezikom, to interesovanje pojaalo. To se kasnije potvrdilo njegovim interesovanjem za narodne govore, tradiciju i narodnu poeziju (Beleke o junoslovenskim epskim legendama o enidbi kralja Vukaina u vezi s pitanjem razloga popularnosti Kraljevia Marka meu Junim Slovenima (Sofija, 1909). kolovanje i ivot u Srbiji omoguilo mu je da se upozna s reformama Vuka Stefanovia Karadia (na koga se, uostalom, u svojim radovima esto poziva), pa ne iznenauje injenica da se u svom kapitalnom delu Za makedonckite raboti, u poglavlju Nekoliko rei o makedonskom knjivnom jeziku, opredeljuje, kao i Karadi, da centralno nareje uzme za osnovu jezika, za fonetski pravopis, za najiru osnovu leksikog korpusa knjievnog jezika, za pozajmljivanje znakova za obeleavanje specifinih glasova u makedonskim govorima. Opredeljenje oveka, koji je slavistike studije zavrio kod znamenitog Izmaila Ivanovia Sreznjevskog u Petrogradu i prilikom svojih istraivanja koristio nauna iskustva Vatroslava Jagia, Pavla afarika, J.A. Boduena de Kurtenea, Florinskog i drugih, za ove principe, sigurno se moe dovesti u vezu s reenjima Vuka Stefanovia Karadia.9.

Ohrianin Kosta Abraevi (1879-1898), jedan od prvih socijalistikih pesnika pie poeziju pod uticajem politikih i estetikih ideja Svetozara Markovia i najpre objavljuje u nedeljniku Socijal-demokrat u isto vreme kada su u njemu saraivali ivojin Balugdi iz Minhena, Vasa Pelagi iz poarevakog zatvora u kome je i umro, Milo Milovanovi, Sava Mijalkovi, Milenko Vukievi, ore Nikoli, Ilija Ili i dr., a posredovanjem Jovana Skerlia jedan deo pesama iz rukopisne zbirke objavljivan je u Zvezdi, Radnikom listu, Radnikim novinama i Delu. Ovaj Makedonac je kao dete s roditeljima preao u abac, u kome je zavrio est razreda gimnazije, a ve u devetnaestoj, umro od tuberkuloze. Prema svedoenjima njegovih drugova i prijatelja on je, kao i veina drugih pesnika osuenih na kratak ivot, s jedne strane grozniavo itao (u 17. godini nije bilo znaajnije knjige u srpskoj literaturi koju nije proitao), a s druge, intenzivno pisao. Ipak, iveo je suvie kratko da bi se potpuno ostvario Posle njegove smrti objavljena mu je knjiga Pesme (1903) u koju, prema svedoenjima Jovana Skerlia, nisu ule one pesme koje izskazuju intimu, isto lino i to je moda najbolje u opusu. 245


10.

Srpsko-makedonske knjievne i kulturne veze u XIX veku ne iscrpljuju se samo ovim. Istorija tamparstva, na primer, pokazuje da je izvesni Jovko Markovi iz Vatae (kod Kavadaraca) dao 6000 groa uitelju Kametu za kupovinu tamparije. Kame je ovu tampariju nabavio u Beogradu za 785. Jovan Dimitrijevi Ohrianin, osim u Carigradu, knjige i udbenike (uglavnom gramatike) tampa i u Beogradu. U drugoj polovini ovoga veka u Beogradu izlazi bugarski asopis Dunavski lebed, koji ureuje bugarski pesnik-emigrant Georgi Sava Rakovski s kojim apkarev odrava prepisku i alje mu rukopise sakupljenih umotvorina. Pored toga na tlu Makedonije u to vreme vodi se mali rat izmeu Egzarhije, bugarske knjiarnice Hrista Danova, carigradskog italita i tamparije Kirijaka Drilovia, pri emu treba imati u vidu da je promakedonska literatura pristizala upravo zahavaljujui Drilovievoj tampariji. U tom periodu irom Makedonije otvoren je vei broj kola u kojima se nastava izvodila na srpskom jeziku i po srpskim udbenicima, a u Beogradu kole za uitelje koji e raditi u porobljenim krajevima, u kolama na teritoriji tadanje Turske. Te su kole, naravno, imale srpski karakter i ostvarivale srpski nacionalni program. Drugaija oekivanja bila bi nerealna, tim vie to i u samoj Makedoniji nacionalna svest nije bila jasno izdiferencirana, a naroito ne u najirim slojevima naroda. Ovakvo profiliranje kola bilo je protivtea kolama sa nastavom na grkom i bugarskom jeziku, kojih je takoe bilo i koje su zajedno sa svojim crkvama vrile nasilje nad stanovnitvom i retkim intelektualcima i piscima toga perioda. I Pejinovi, i Dinot, i Miladinovi, pa i drugi neretko su se, i u pisanom obliku, alili na pritiske i optube fanariotskih i egzarhijskih vladika u Makedoniji. IV Na samom poetku XX veka u rukovodstvu VMRO (Unutranja makedonska revolucionarna organizacija) sazreva svest o potrebi intenziviranja priprema za podizanje oslobodilakog ustanka. Istovremeno, u njemu se diferenciraju dve struje: centralistika, koja i dalje insistira da sve odluke donosi Centralni komitet organizacije, da se bez sistematskog rada u narodu ustanak ne podie i da se posle osloboenja sami Makedonci odluuju s kim e i pod kojim uslovima Makedonija stupati u saveze. Drugu struju, daleko nestrpljiviju i agresivniju, inili su vrhovisti. Oni su bili na stanovitu da odluku o ustanku treba da donese Vrhovni komitet organizacije, da ustanak treba podii bez odlaganja, da se pri tom treba osloniti na Bugarsku i da Makedonija treba da se pripoji Bugarskoj. Kao to je poznato, ustanak je podignut 2. avgusta 1903. i ubrzo krvavo uguen. Izostala je oekivana obeana pomo Bugarske. Uprkos tome, veina preivelih lanova rukovodstva VMRO emigrirala je u Bugarsku. Vojvode centralistike orijentacije, u organizaciji predstavnika vrhovistike struje i uz podrku zvanine bugarske politike, atentatima su istrebljivane, to e posle osloboenja 1944. ui u knjievnost kao tema (Kole aule: Crnila, 1961) crnila. Makedonska crnila. Tako je, s jedne strane, sa scene sklonjena revolucionarna elita, a, s druge, irom su otvorena vrata bugarskom svojatanju Makedonije. Na tlu same Makedonije intenzvira se rad i ostalih propagandi: grke i srpske, a svaka od njih ostvaruje nacionalne interese svoje zemlje. Ide se dotle da se u Makedoniji formiraju komitske ete sastavljene od mesnog stanovnitva s nacionalnim predznacima susednih drava. U meusobnim obraunima ovih jedinica strada mesno stanovnitvo.

246

Miroljub Stojanovi

Pri takvom stanju na terenu dogaaju se i Balkanski ratovi i Prvi svetski rat. U svemu tome uestvuju i Makedonci, a trajna posledica je, takoe trajna, podela Makedonije, tako to vardarski deo pripada Srbiji, pirinski Bugarskoj, a egejski Grkoj. Dananja Republika Makedonija egzistira na tlu Vardarske Makedonije, a u Bugarskoj i Grkoj, zvanino, Makedonaca nema. V Na knjievnom polju slabi uticaj jelinizma i grke knjievnosti. Nema vie knjievnih pojava, kakva je pojava Grigora Prlieva, koji je na knjievnom konkursu u Atini 1860. godine, poemom Serdar na grkom jeziku, osvojio prvu nagradu i bio proglaen drugim Homerom. Pod uticajem slovenskih nacionalnih propagandi, ali i kao posledica slovenofilskog pokreta, koji je tokom devetnaestog veka zapljuskivao i Makedoniju, pokretanjem aktivnosti omladinskih makedonskih udruenja (Mlada makedonska knjievna druina sa svojim organom Loza, 1982, u Sofiji; Vardar, 1893. u Beogradu, Makedonsko studentsko drutvo, 1902, odnosno Makedonsko nauno-literarno drutvo Sveti Kliment, 1903, u Petrovgradu) i postepenim irenjem ideje o stvaranju makedonskog knjievnog jezika, pored srpskog i(li) bugarskog jezika, sve ee se u knjievnom stvaranju koriste i makedonski lokalni govori. U makedonskoj knjievnoj istoriografiji ovaj period razvoja makedonske knjievnosti naziva se drugim preporodom. Mi bismo rekli prvi preporod, budui da za upotrebu makedonskog jezika u knjievnosti, osim nacionalnih, drugih motiva nema. Ali, pri injenici da makedonski jezik jo uvek nije kodifikovan, da upotreba dijalekata makedonskih nareja nije omoguavala iru afirmaciju stvaralaca (a i knjievnici su, kao, uostalom, i drugi stvaraoci ranjeni strelom tatine), koriste se i dalje jezici susednih naroda u kojima je, naroito u Srbiji, bio razvijeniji knjievni ivot i ve formirana nacionalna knjievna tradicija. Pri tome, veliki broj ljudi sa teritorije Makedonije koluje se u Beogradu i Sofiji i, sasvim prirodno, svoju stvaralaku afirmaciju trai u tim sredinama. Oni, koji su posle 1918. godine bili u dravnoj slubi u Kraljevini SHS, odnosno u Kraljevini Jugoslaviji, mogli su i imati makedonsko nacionalno oseanje, ali ga upotrebom makedonskog jezika u knjievnom stvaranju nisu mogli transponovati. Nije bilo oportuno. Bilo bi to previe u jednoj dravi koja nije pristajala, kao, uostalom, i druga dva suseda, na postojanje makedonskog nacionalnog entiteta. U ovoj prilici, setimo se samo polemikog teksta Staleta Popova (1900-1965) na makedonskom jeziku Koj sum jas, to sum jas? (napisanog 1939. kao reakcija na izjavu akademika Nikole Vulia da nama Makedonaca) koji je ostao neobjavljen do dananjih dana. U aktuelnom trenutku Popov je bio sekretar Administrativnog odeljenja Skuptine Kraljevine Jugoslavije, pa bi objavljivanje polemike sasvim sigurno izazvalo personalne reperkusije po njega. S druge strane, jedan od najdarovitijih Makedonaca, tridesetih godina XX veka, uprkos tome to u Sofiji rukovodi Makedonskim knjievnim kruokom (u kome su aktivisti bili jedan Dimitar Mitrev, posle osloboenja predsednik Ustavnog suda Makedonije i uvaeni profesor teorije knjievnosti Filozofskog fakulteta, rektor Univerzitata u Skoplju; ori Abadiev, pisac kultnog romana Pustinja, osniva nacionalnog Istorijskog instituta u Skoplju i dr.) Nikola Jonkov Vapcarov (1909-1942), uprkos jasnom nacionalnom oseanju, na makedonskom jeziku nije objavio ni jednu pesmu. 247


Ostali pisci koriste srpski, bugarski ili dijalekte makedonskog govora. Retki od njih piu i na ruskom i zapadnoevropskim jezicima. Neki se koriste upotrebom vie jezika. Ovo nije makedonska specifinost. Tih pojava ima svuda. U Evropi, u kojoj bezmalo ni jedna drava nije etniki ista, posebno. U ovoj prilici setimo se samo novijih primera: Nabokova, Brodskog i Beketa. Nigde ta pojava nije predmet nacionalnih sporova i osporavanja. Ili bar ne u meri u kojoj je to kod nas. To je naa, balkanska specifinost, koja se, po svemu sudei, temelji na kompleksima brojano malih naroda plitkih istorijskih korena, odnosno kasnog nacionalnog osveenja. Tako i tumaimo pojavu da pisca, im se oglasi na nekom drugom jeziku, odmah prisvajaju, bez obzira na kvalitet njegovog oglaavanja, ak i kad u svome narodu imaju daleko renomiranije pisce takve ili sline provenijencije. Veliki narodi s razijenom knjievnom tradicijom to ne ine. Tako nije primeeno da su u rusku knjievnu istoriju uli, na primer, Rajko inzifov, Konstantin Petkovi ili Krste Misirkov, koji su, da kako, pisali i na ruskom. Ali, da se vratimo temi i knjievnim pojavama u XX veku. VI1.

Anelko Krsti (1871-1952) roen je u selu Labunite kod Ohrida. Zavrio je veernju uiteljsku kolu Drutva Sveti Sava u Beogradu da bi potom bio uitelj u vie mesta u Makedoniji. Saraivao u brojnim listovima i asopisima: Carigradski glasnik, Golub, Vardar, Delo, Srpski knjievi glasnik i dr. Pisao na srpskom jeziku. U knjievnost ulazi kao pesnik romantiarskog nadahnua, a potom se afirmie kao pripoveda (U pealbi, Seoski pop, 1902) dramski pisac i romansijer. U svojim delima transponuje teme sa tla Makedonije koje zahvataju period od 1904. godine (drama Zatnici. Iz ivota naeg juga, izvedena 1937. u Narodnom pozoritu u Skoplju i iste godine objavljena u asopisu Juni pregled kao posebna knjiga) do kraja Drugog svetskog rata. Pored ove drame, objavio je i dve knjige pripovedaka (Pripovetke, 1832. i 1951.) i roman Trajan, 1932. Kosti Racinu, na primer, (Realizam Anelka Krstia) nije smetalo to to je roman napisan srpskim jezikom, ali je zasmetalo knjievnim kritiarima i istoriarima koji ga posle 1944. nisu posebno prouavali ni u Srbiji ni u Makedoniji, uprkos nagradi beogradske Akademije sedam umetnosti (1934), koju je retko koji pisac dobio, i uprkos tome to njegov prozni opus ne zaostaje za realistikim delima veine srpskih realista kraja XIX i poetka XX veka.2.

Toma Smiljani Bradina (Tresone kod Debra, 1888 Beograd, 1969). Pesnik, pripoveda, dramski pisac, esejista, sakuplja narodnih umotvorina, pokreta listova i asopisa i izdava (Biblioteka Makedonija). kolovao se u Solunu, Beogradu i Parizu. Zavrio Filozofski fakultet u Beogradu, a 1930. doktorirao u Parizu. Posle 1912. etnik u Makedoniji, potom profesor i direktor gimnazije u Skoplju, naelnik prosvete u Vardarskoj banovini i narodni poslanik. Pie na makedonskom (spevovi: Robje, i Srbijini pokolenja; pesme: Bistra Planina, Svedni, Mamo, mamo, Goro, goro le zelena, Potnik, ekanje i Moja sudba) i na srp248

Miroljub Stojanovi

skom jeziku (Na planini i druge pripovetke iz Makedonije, Biblioteka Makedonija, 1924; Stojna i druge pripovetke iz Makedonije, Biblioteka Makedonija, 1924; Maedpnski pealbari, drama 1927; Pesmarica, 1929; Kralj slobodar, kralj mirotvorac, 1936; Stari narodni melos i pesme Mijaka).3.

Iako ve od 1927. pie na srpskom jeziku, Stale Popov (1900-1965), inae prvi realista u makedonskoj knjievnosti uopte, nije doiveo da mu do kraja Drugog svetskog rata bude bilo ta objavljeno. Nema pisanih tragova, osim nekih izjava s ukusom mistifikacija objavljenih u dnevnoj tampi posle Drugog dvetskog rata, o tome da je te svoje spise (dramatizacija pripovetke J. Kohomskog Svetenikova tajna, koju je sainio kao svreni bogoslov i pisar Duhovnog suda u Bitolju; preko hiljadu stihova na ljubavne i aktuelno-politike teme - 14 duih pesama; dvadeset pripovedaka, dramski pokuaji i pet eseja) nudio listovima i asopisima, odnosno izdavaima. Moda se ovo moe tumaiti samosveu autora o maloj umetnikoj vrednosti stihova, odnosno o opasnosti od gubitka slube ukoliko bi objavio svoje prozne radove. Naime, nije bilo oportuno da jedan policijski pisar (Kruevac, Leskovac, Bitolj) i sekratar u Skuptini Kraljevine Jugoslavije objavljuje pripovetke o policiji ogrezloj u nepotizmu i korupciji, a jo manje o sebi kao oveku koji u toj prozi sa simpatijama i oiglednim saaljenjem gleda na aktivnosti i patnje lanova Komunistike partije. Iz zaostavtine pisca, njegove pripovetke i dramske pokuaje priredili smo i objavili u Leskovcu tek 1991. pod naslovom samog autora: Neznatni leskovaki dogaaji. Od 1951. Stale Popov objavljuje pripovetke i romane na makedonskom jeziku. U njima je vidljiv uticaj srpske realistike knjievnosti, a posebno dela Janka Veselinovia (u romanu Tole Paa, pa i Skrpljen ivot), Milovana Gliia (u delima s temama iz rada policije), Svetolika Rankovia (u romanu Tole Paa), Stevana Sremca (u Mariovskom panauru) i drugih s kojima se susretao jo kao uenik Bogoslovije u Bitolju, kao slubenik u policiji i Skuptini, kao student Bogoslovskog fakulteta u Beogradu i kao nastavnik u kolama u Skoplju.4.

Dramski pisac, pozorini istoriar i esejista Vasil Iljoski (1902-1995) smatra se nastavljaem tradicije dramskog pisanja na makedonskom jeziku, utemeljivaem nove makedonske dramske knjievnosti. Njegov prvi ozbiljniji, a ispalo je i najznaajniji dramski tekst Begalka (Beanka, Lene Kumanove) izveden je u Narodnom pozoritu u Skoplju 1928. za vreme dok se na elu tog teatra nalazio dr Duan Nedeljkovi, tada docent na Filozofskom fakultetu u Skoplju, koji je zavrio i Vasil Iljoski. Pri stavljanju na repertoar ovog komada vane uloge odigrali su i Velimir ivojinovi Massuka, kao dramaturg; Josif Srdanovi, reditelj i Stevan ijaki, muziki saradnik. Drama je, zaslugom V. ivojinovia preimenovana u Lene Kumanove i ostvarila fascinantan uspeh na pozornici. Samo opredeljenje Iljoskog za folklorno-realistiki anr, meutim, nije bez uporita u aktuelnom repertoaru ne samo skopskog narodnog pozorita (Stevan Sremac: Zona Zamfirova; Milovan Glii: Podvala i Dva cvancika; Janko Veselinovi: ido i dr). Najneposredniji uticaj na Lene Kumanove, meutim, izvrila je Zona Zamfirova Stevana Sremca, koju je najpre dramatizovao upravnik nikog pozorita Sineli Kosta Delini pet godina posle objavljivanja i odmah je naredne godine (1909) stavio na repertoar, a potom i Sima Buni (1910), kako u pogledu izbora teme tako i u korienju dramaturke matrice. Razume 249


se da ovo delo ne bi bilo ni vredno pomena da nije ostvarilo zavidan stepen originalnosti i estetikog efekta i da time nije ostvarilo veu gledanost u Skoplju od, na primer, u to vreme najpopularnijih drama Branislava Nuia Borisava Stankovia i Milovana Gliia. Za nau temu bitno je naglasiti da je Iljoski bio profesor u Aleksincu i Pljevljima, da je njegova jednoinka izvoena jo 1922. za vreme studentske ekskurzije po Srbiji, da je prva verzija njegove drame orbadi Teodos (1937) napisana na srpskom jeziku, a da su na tom jeziku napisane jo i Uenika avantura (izvedena u sezoni 1939/1940) i Biro za nezaposlene (1940) i knjievno istorijski tekst Pozorite u Junoj Srbiji (1937). U knjievnoj istoriji i esejistici, koje se u Makedoniji definitivno konstituiu posle 1944. godine, ova i druga ostvarenja i pojave tumae se i interpretiraju stilom politike publicistike s naglaenim nacionalistikim nabojem, pri emu se sve to je napisano na srpskom jeziku tumai kao posledica velikosrpske propagande, pritiska i neliterarnim razlozima. Razume se, tome su blago povlaivali i sami autori.5.

Bogdan Sirakov (1902-1969) takoe spada u autore koji piu na oba jezika: srpskom i makedonskom. U svojim dramama ili transponuje aktuelne teme (Posledice rata, 1923; Kad se prsti tuih ruku) ili se bavi folklorno-realistikim temama. Ovu drugu vrstu dramskih tekstova napisao je na makedonskom jeziku.6.

Anton Panov (1905-1968) roen je u Dojranu. Afirmisao se kao pripoveda i dramski pisac. Gimnaziju i muziku kolu uio u Beogradu, a radio je kao lan hora Beogradske opere. Radei u pozoritu upoznao je mnoge poznate linosti umetnikog ivota tadanjeg Beograda meu kojima i pisce Duana Nikolajevia i Velimira ivojinovia, glumce i reditelje: Josipa Kulundia, Radoslava Vesnia, Rau Plaovia; kompozitora Josipa Slavenskog, kritiare Velibora Gligoria i Miloa Savkovia i dr. Bez veeg uspeha najpre se bavi pisanjem poezije od 1925, a intenzivnojim radom na prozi izmeu 1928. i 1938. godine. Objavljuje (u Luu, Pravdi i drugim listovima i asopisima) na srpskom jeziku pripovetke o ruskim emigrantima u Srbiji, s kojima radi u Beogradskoj operi, interesujui se pre svega za dubinske psiholoke slojeve njihovih linosti (Roendan Serjoe Jegorkina (1928), Tinka (1930), Orden Svetog Save petog stepena (1932), Beda u kolibi (1938). Drama Stega (1938) kasnije je preraena u Veronika Samarak (1951). Svoju istinsku afirmaciju doivee tek dramom Pealbari na makedonskom jeziku koja je izvedena najpre, uz pomo i podrku Velimira ivojinovia Massuke, u Narodnom poziritu u Skoplju (1936), a potom i u vie pozorita u Srbiji i ire (iste godine u Beogradu, potom u Niu, Sarajevu i drugim mestima).7.

Jedan od najplodnijih pesnika izmeu dva svetska rata Ceko Stefanovi (Popivanov) (1907-1944) roen je u Koanima. Kao i Racin, pripada radnikom pokretu i kao takav uestvuje na Drugom kongresu SKOJA (Be, 1926). Saradnik je brojnih novina i asopisa (Lu, Vardar, tampa, Vreme, Pravda), pokreta humoristikog asopisa Karavilje, bio redaktor Zadrugara, ali i saradnik bugarskih listova u Sofiji i Skoplju. Odravao je bli250

Miroljub Stojanovi

ske kontakte s Radovanom Zogovie, Jovanom Popoviem, Antonom Kolendiem, Brankom Lazareviem, Kostom Racinom. Sa svojim zabludama sam se obraunao 1944. Zajedno s edomirom Minderoviem 1932. godine objavio je zbirku pesama Dokumenti, s Radoslavom Geriem knjigu reportaa Podanici niije zemlje (1940), a izbor iz svoje poezije pod naslovom Pirinana polja, 1941. Pored toga to je pisao na srpskom, pisao je i na makedonskom i objavljivao uglavnom u Luu, ali, takoe, i na bugarskom jeziku.8.

Pesnik, pripoveda i pozorini kritiar Jovan Kostovski (1907-1980) smatra se zasnivaem pozorine kritike u Makedoniji. Saraivao je u Vencu, Mladosti, Junom pregledu, Knjievnom poletu, Knjievnom severu, Luu. Ureivao je novine Vardar u Skoplju. Objavio je dve zbirke pesama: Pupoljci, Skoplje, 1926. i Zgreni motivi, Skoplje, 1928. Posle Drugog svetskog rata nastavlja s pisanjem pozorinih kritika, ali na makedonskom jeziku i objavljuje ih u najuglednijim listovima i asopisima. Njegovim uenicima i naslednicima smatraju se Jovan Bokovski, Ivan Ivanovski i Petre Bakeski.9.

Kultni pesnik makedonske knjievnosti XX veka, jedan od najveih nacionalnih boraca, ali i intelektualac izrazite jugoslovenske orijentacije, prijatelj velikog broja pesnika i intelektualaca sa ireg junoslovenskog podruja toga doba (Jovan Popovi, ore Jovanovi, Radovan Zogovi, Stevan Galogaa, Anton Kolendi i dr) Koo Racin (1908-1943), svojom zbirkom Beli mugri (1939), posle 1944. godine postae neka vrsta zatitnog znaka svekolikog pevanja na makedonskom jeziku, makedonske nacionalne kulture i njenog kontinuiteta. Izmeu dva rata ivi u Velesu, Skoplju, Beogradu i Zagrebu, biva u zatvorima u Jugoslaviji i u internaciji u Bugarskoj i sarauje u veem broju listova i asopisa, koji izlaze u Makedoniji, Beogradu, Zagrebu i Sarajevu (Kritika, Literatura, Nova literatura, Stoer, Snaga, Knjievni jug, Iskra, Naa stvarnost, Naa re, Radnik, Mladost, Mlada kultura i dr). I on je, meutim, usled nenormiranosti makedonskog jezika, zbog nedovoljnog broja asopisa koji su objavljivali tekstove na makedonskom, a verovatno i zato to je eleo da njegove ideje doive iru afirmaciju, pisao na jezicima susednih naroda: pet pesama na bugarskom jeziku i vie pesama na srpskom jeziku, od kojih neke spadaju u sam vrh pesnitva socijane literature nastale na tlu Kraljevine Jugoslavije (Sinovi gladi, Iz fabrike, elinom stroju, Balada o stopi, U predveerje, Smrt austrijskog rudara, Vatromet i dr). Uz to treba napomenuti da su na srpskom jeziku napisane i sve njegove novele i esejistiki tekstovi (Realizam Anelka Krstia, Anelko Krsti pred sudom . Plamenca, studija o bogumilima o Hegelovoj filozofiji i dr.)10.

Racinov vrnjak Aleksandar Gradaki (1908-1941) u tom periodu na srpskom jeziku pie pripovetke Glad, Sinjak, umurdija, Buenje i reportae koje objavljuje u Naoj rei negujui socijalnu knjievnost, i to onu njenu orijentaciju u kojoj je dominirala ideja nad samom knjievnou, koja je knjievnost izjednaavala s klasom. 251


11.

Toj grupi stvaralaca pripada i Jovan Serbakovski (1913-1966), pesnik i pealbar, koji, pored stihova na srpskom jeziku (Vapaji umiruih, Beograd 1933) pie i na dijalektu.12.

Radoslav Petkovski (1916-1955) se afirmisao kao pesnik, pripoveda i dramski pisac, koji je svoje priloge objavljivao u Junoj strai, Luu i Novom sjaju. Kao diplomirani pravnik radio je pripravnike, bibliotekarske i novinarske poslove. Njegova drama na srpskom jeziku Granica, na alost, nije objavljena.13.

Pravnik Hristo Pop-Simovi (Popsimov) (1916-1980), aktivista Makedonskog studentskog drutva Vardar u Beogradu. On je jadan od oiglednih primera kako se neko moe oseati Makedoncem, a pisati i objavljivati na srpskom jeziku: zbirke poezije Ribari, Juni pregled 1937; Nokturno i O kako noas gori kosmos, obe u izdanju Lua, 1938. Pored toga, Pop-Simov se pokazuije i kao pronicljivi tuma poezije Vojislava I. Ilia.14.

Jedna od istaknutijih pojava meu piscima poniklim na tlu Makedonije je i Vojislav I. Ili (Vojislav Ili Najmlai, V. Ilijaevi, V. Vardarski). Roen je 1916. u Debru. Umro u Beogradu 1988. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1939), a doktorsku disertaciju odbranio u Novom Sadu 1964 (Pesniki jezik Branka Radievia). Izmeu dva rata sarauje u Junoj strai, Novom sjaju, Bouru sa Kosova, Luu, Junom pregledu, Pravdi, Vardaru, Vremenu i dr. U tom periodu na srpskom jeziku objavljuje zbirke stihova: Raspinjanja i umiranja, Bitolj, 1935; Aspekti, Bitolj, 1936; a na makedonskom Tuina, tuga golema, Lu, Skoplje, 1937; Tutunari, Zbornik 39, Ljubljana, 1939. Posle drugog svetskog rata pie na srpskom i makedonskom jeziku: Ognjeni signali, Beograd, 1948; Vreme i reka, Skoplje, 1975; Tokovi makedonske knjievnosti, Pritina, 1976. Talentovan pesnik, uspean lektor makedonskog jezika i tuma knjievnosti, radi u Novom Sadu, Pritini i Beogradu. Priznat je jo u meuratnom periodu kao jedan od najtelentovanijih uenika i sledbenika Radojka Jovanovia (Rada Drainca), kao pesnik socijalne orijentacije, koji je, ipak, vei pesnik nego politiki tribun, kakvih je bilo napretek.15.

Mite Bogoevski (1919-1942) ometen ratom nije zavrio ekonomski fakultet u Beogradu. Pesme za decu na srpskom jeziku poinje da pie jo kao uenik Trgovake akademije u Bitolju (Sat, aka pisanka, Usamljeni putnik, Visibaba, Mali konji, Mali jaha, Nestani Ilija i dr, ali i pesme s motivima iz makedonske istorije: Legenda o Makedonskim Slovenima i Bogumili. Tokom rata, do svoje smrti, pie poeziju na makedonskom jeziku, ime se pridruuje plejadi mladih pisaca, koji su svojim stihovima podizali moral borcima za osloboenje od okupatora.

252

Miroljub Stojanovi

16.

Slobodan A. Jovanovi u svojoj knjizi Nova knjievnost (1937) pominje jo i Nikodima Savia, Grigorija Hadi-Tokovia, Mitu Fruntia, Jovana Kostia, Mihaila Veljia, Aleksu Jovanovia, Stevana Simia, Kavajca, Koovia i dr, a on sam, zajedno s Velimirom ivojinoviem, Duanom Nedeljkoviem i drugima bio je viegodinji saradnik (lektor) skopskog Narodnog pozorita nesumnjivo zasluan za izvedbu drama Rista Krleta i Antona Panova.17.

Razume se da se ovim ni priblino ne iscrljuju srpsko-makedonske knjievne veze do prve polovine XX veka. Akademik Milan urinov, na primer, u poeziji Aca Karamanova, koji je poginuo kao sedamnaestogodinjak, trai i nalazi uticaj Posmrtnih poasti Sime Pandurovia, a podacima iz njegove zaostavtine dokazuje njegovo interesovanje i za Njegoevo delo. Tipografski radnici-omladinci iz Beograda objavljuju prvu posleratnu zbirku na makedonskom jeziku (Pesni Ace opova, 1944) i donose je na poklon omladini Makedonije povodom odravanja njenog Drugog kongresa. Blae Koneski, koji je, inae, gimnaziju zavrio u Kragujevcu (od kada datiraju i njegovi prvi pesniki pokuaji) ve 1948. godine prevodi Njegoev Gorski vijenac, za ta dobija nagradu Saveza pisaca Jugoslavije. Ovom prilikom, s obzirom na prirodnu obostranu upuenost jedne knjievnosti na drugu, skrenuemo panju na uticaj Duana Matia, Marka Ristia, Oskara Davia, Radovana Zogovia, Vaska Pope, Miodraga Pavlovia, Branka Miljkovia, Dobrice osia i pisaca sa drugih jugoslovenskih prostora (Matoa, Tina, Krlee, Katelana) na pravce razvoja makedonske knjievnosti posle Drugog svetskog rata. Ali, to je nova tema. Nadamo se da smo naznaili jednu kompleksnu i delikatnu temu za dublje i svestranije istraivanje. Zadrali smo se samo na jednom pravcu, a veze, kako smo to naznaili u naslovu ovoga pregleda, podrazumevaju dva subjekta, oba pravca, Interakciju. Bilo bi, stoga, produktivno, dalja istraivanja usmeriti i u tom pravcu. VII Na kraju, da se vratimo pitanju samobitnosti. Sledei hod makedonske knjievnosti kroz devetnaesti vek uoili smo da je i ona, kao svaka druga u toj fazi svoga razvoja, rezultat itavog niza faktora i uticaja, a pre svega nasune potrebe da se propovedi, besede i knjige priblie onima kojima su namenjene, odnosno da uine razumljivim htenja njihovih autora. Zadravanje samo na srpsko-makedonskim knjievnim vezama nikako nije htelo da minimizira druge knjievene, obrazovne i kulturne veze, ve da iskoristi pristupaniji primer kako bismo potvrdili tezu da nita ne nastaje samo i ni iz ega. I sam autor ovoga priloga ne malo puta je bio neprijatno iznenaen utvrivanjem injenica da mnogo toga to je smatrao izvornim, originalnim i u estetikom smislu znaajnim, nije sasvim originalno (u ovoj prilici prisetimo se samo Veeri na kolju Alekse antia, Bora Mihaila Jurjevia Ljermontova, uticaja Abuovog romana Le rois des montagnes na Hajduk Stanka Janka Veselinovia, pa i na Svetolika Rankovia, uticaja evropskog, u prvom redu ruskog, realizma na srpske realiste itd). Ako se tome dodaju razni popisi motiva u knjievnosti (u prvom redu Arne Tompsonovog, potom i ruskog Ukazatel skazonih svtov, onda termin samobit253


nost moe biti prihvaen samo kao neadekvatna zamena za originalnost knjievnog postupka. Takav, on se moe odnositi i na devetnaesti, a jo i vie na dvadeseti vek. Sve ostalo u knjievnosti je poznato, poneto od toga i prastaro. Uinili smo napor da ovo pitanje postavimo fleksibilnije, da ga oslobodimo svih nacionalizama, pa i ovinistikih eskapada pojedinih interpretatora i politikih delatnika u knjievnosti, da se itav knjievni prostor posmatra jedinstveno, odnosno da sugeriemo opasnost od moguih simplifikacija, osiromaenja i slabljenja svih napora i rezultata. Pripadanje jednog dela odreenij knjievnosti, ipak, odreuje njegov jezik. Shodno tome, teko bi se knjige pisane grkim, bugarskim ili srpskim jezikom mogle izuzeti iz tih knjievnosti bez obzira na to kojoj naciji pripadaju njihovi autori. Autor, prema tome, ostaje naciji iz koje potie. S druge strane, dela pisana na dijalektima ne mogu se na silu prikljuivati jeziku kome ti dijalekti ne pripadaju. Meu knjievnim istoriarima, neoptereenim zahtevima politikim, tu nesporazuma ne bi trebalo da ima. Selektivna bibliografija1. , , , , 1976. 2. , , , , , 1990. 3. , , , , , 1998. 4. , , , 1964. 5. , , , , 1909. i 1931. 6. , , - , , 1987. , , 1976. 7. , ., , , 1937. 8. , , , , . I, , 1951. 9. , , XIX , , 1950. 10. , , , , . III, , 1912. 11. , , . ( ), , , 1985. 12. , , , , , , 1951. , , , 1973. 13. - , , XVII. Isto , , , 1973. 14. - , , , 1973. ( ) 15. - , , , 1973. 16. , , . , , , 1964. 17. , . ., , , 1915. 18. - , , , 1925. 19. - , , 1929. 20. - , , IX, 3/4, 1935. X, 1/2, 1936; 21. , , , I/V, , 1965. 22. , , . , , , 1959.

254

Miroljub Stojanovi

23. , , , 1, , , 1889. 24. , , , , , 1992. 25. - , , , 1982. 26. - , , , 1987. 27. - ( ), , 1991. 28. - , , , 1992. 29. - , - , , 1995. 30. - , , . 31. - , , XXXVIII, , 1994. 32. , , . 33. , , XIX , , 1928. 34. - , , , , 1994.

255

27stojanovicm_srpsko-makedonske knЈiŽevne veze

Documents