2 | 2016

UniverzitetDonja Gorica

Glavni i odgovorni urednik: Dragan K. Vukčević

Urednik broja „O humanizmu”: Ilija Vujačić

Redakcija: 1. Đorđe Borozan (Podgorica); 2. Radule Knežević (Zagreb); 3. Ilija Vujačić (Beograd); 4. Dragica Vujadinović (Beograd); 5. Milan Podunavac (Podgorica); 6. Cirila Toplak (Ljubljana); 7. Mirjana Maleska (Skoplje); 8. Asim Mujkić (Sarajevo).

Savjet: 1. John Keane (Sidney); 2. Nenad Dimitrijević (Beograd); 3. Čedomir Čupić (Beograd);4. Olga Breskaja (Vilnius); 5. Ana Krasteva (Sofija, Lyon); 6. Panos Ljoveras (Solun); 7. Dmitar Mirčev (Solun); 8. Đuro Šušnjić (Beograd); 9. Radovan Vukadinović (Zagreb); 10. Tonko Maroević (Zagreb); 11. Viljam Smirnov (Moskva); 12. Rudi Rizman (Ljubljana); 13. Alpar Lošanc (Novi Sad); 14. Vesna Kilibarda (Podgorica); 15. Stefano Bianchini (Bologna); 16. Lidija Basta Fleiner (Freiburg); 17. Hans-Georg Ziebertz (Würzburg);18. Ratko Božović (Beograd).

Sekretar: Vuk Uskoković

Dizajn: Mile Grozdanić

Lektura i korektura: Vladimir Janković

Priprema za štampu: Bojan R. PopovićMedeon, Podgorica

Izdavač: HS, UDG

Podgorica,2016.

2 | 2016

DRAGAN K. VUKČEVIĆ Uvodna riječ glavnog i odgovornog urednika /5/

DIO I TEMA BROJA: O HUMANIZMUĐURO ŠUŠNJIĆ Pet ključnih pitanja kulture /9/BOŽIDAR JEZERNIK Spomenik „velikom Ujedinitelju” u kolektivnom sjećanju i zaboravu /19/ASIM MUJKIĆ Humanizam između ideologije i kritike /43/DRAGANA JEREMIĆ MOLNAR, ALEKSANDAR MOLNAR Učenje o regeneraciji čovečanstva. Chamberlainova kanonizacija Wagnerove nove religije /57/GORAN GRETIĆ Heideggerova kritika humanizma i zagovaranje „novog početka” /71/PETAR MARKOVIĆ Demoi-kratska teorija Evropske unije i evropski građanski humanizam /83/ALPAR LOŠONC Humanizam versus antihumanizam: elementi za obnovu rasprave /107/LJILJANA GLIŠOVIĆ Rizično društvo i procesi decivilizacije /121/DUŠKO RADOSAVLJEVIĆ Socijalna transformacija zemalja bivše Jugoslavije: 25 godina posle /129/ILIJA VUJAČIĆ Građanski humanizam Adama Fergusona /139/NERMINA MUJAGIĆ Humanizam i racionalnost /163/NIKOLA B. ŠARANOVIĆ Filozofske i nekonfesionalne organizacije u dijalogu sa institucijama Evropske unije: Primjer Evropske federacije humanista /173/

DIO II STUDIJEMILAN PODUNAVAC Democracy and Human Rights in Limited Statehood: SEE Perspective /179/ĐORĐE BOROZAN Njegoševa diplomatija /193/ĐORĐE PAVIĆEVIĆ, MARKO SIMENDIĆ Razoružavanje demokratije /209/BOJAN VRANIĆ Problem kulturnog determinizma u teoriji političke kulture /237/DEJANA PRNJAT Mediji nekad i sad /251/

DIO III RECENZIJEMilan Podunavac, Republikanizam: teorija, nasleđe i principi, CID i Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu, Podgorica, Beograd, 2014. (Bojan Vranić) /261/Crnogorske dinastije I: Đorđe Borozan: „Duklja – Zeta – Crna Gora: Vojislavljevići – Balšići – Crnojevići”, Cetinje 2015; Crnogorske dinastije II: Živko M. Andrijašević, „Dinastija Petrović-Njegoš”, Cetinje 2015. (Nebojša Čagorović) /265/Živko M. Andrijašević, Crnogorske dinastije II, Dinastija Petrović-Njegoš, Ministarstvo kulture Crne Gore, Cetinje, 2015. (Andrej Bracanović, LL. M.) /269/

DIO IV IN MEMORIAMIn memoriam Prof. dr Vučina Vasović (1936–2016) (Čedomir Čupić) /277/

SADRŽAJ

261

Milan Podunavac, Republikanizam: teorija, nasleđe i principi,

CID i Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu,

Podgorica, Beograd, 2014. (Bojan Vranić)

Zašto nam je republikanizam (i danas) neophodan?

Savremena politička teorija, nije nikakva tajna, pokazuje izvesnu dozu opreza i nepoverenja prema normativnim aspiracijama re-publikanske političke misli. Dovoljan je tek letimičan pogled na njen posleratni pejzaž da bi se zapazila očita asimetrija u vredno-vanju republikanskog nasleđa: daleko su brojniji autori koji repu-blikanizam ignorišu ili osporavaju u odnosu na one koji ga brane i zagovaraju. U ambijentu u kojem je ugodnije biti kritičar repu-blikanskih ideala nego njihov saveznik, svaki napor da se ova dra-gocena politička tradicija sačuva od zaborava zavređuje posebnu vrstu pažnje i naklonosti. Knjiga „Republikanizam: teorija, na-sleđa i principi” spada u red takvih „spasilačkih” studija. Kako se već u prvim redovima naglašava, osnovna ambicija teksta je-ste „da se prekine normativna šutnja i nevidljivost republikaniz-ma unutar diskurzivnog univerzuma političke teorije.”1 Odlučan u nameri da taj poduhvat izvede do kraja, autor pred čitaoce po-dastire najbolje plodove iz bogate republikanske bašte: političku slobodu, građanske vrline, opšte dobro, demokratski etos. U knjizi su, takođe, svoje mesto pronašli i svi noseći stubovi Podunavčeve političke teorije: princip građanstva, poredak, legitimitet, politič-ka kultura. Otuda se ona može čitati dvojako, kao omaž najdugo-večnijoj političkoj ideji, ali i kao svojevrsni teorijski autoportret i svedočanstvo o višedecenijskom sazrevanju autorovog republikan-skog temperamenta.Pre nego što detaljnije predstavim njena poglavlja, pobrojaću, po

mom sudu, nekoliko najvažnijih doprinosa koje knjiga unosi u naš akademski prostor. Najpre treba istaći da knjiga pruža detaljnu ge-nealogiju republikanske političke misli. Nije mi poznato da u do-maćoj i regionalnoj bibliografiji postoji delo koje se može pohvaliti približno istom merom osećaja za istorijski kontinuitet republikaniz-

1 Milan Podunavac, Republikanizam: teorija, nasleđe i principi, CID i Fakultet političkih nauka Univerziteta u Beogradu, Podgorica–Beograd, 2014, str. 5.

262

ma. Verovatno zato što je za tako nešto potrebna ne samo akadem-ska odvažnost, već i pozamašna erudicija. A upravo su to kvaliteti koji najbolje opisuju pronicljivi duh Milana Podunavca. U maniru vrsnih hroničara, Podunavac je uspeo da među korice smesti dva i po milenijuma republikanskog promišljanja ne upadajući u zamku napornih istorijskih opservacija. Čak i u retkim prilikama kada se u tekstu izlažu „suvi” istorijski podaci, autor čvrsto drži svoje nor-mativno kormilo i ne dopušta da rasprava u bilo kom trenutku skre-ne u pravcu deskriptivnih analiza. Drugo, zahvaljući širini i dubi-ni prepoznatljivog Podunavčevog rukopisa, knjigu krasi zadivljujuća enciklopedijska sveobuhvatnost. Navedeni su, opisani i obrazlože-ni bezmalo svi temeljni republikanski pojmovi i principi, te se, bez preterivanja, može reći da smo, pored kvalitetnog istorijskog pre-gleda, u njoj dobili i dobro ažurirani rečnik republikanskog politič-kog jezika. Treće, u knjizi se prepoznaje istančan smisao za plural-nost republikanskog diskursa. Istraživačka lampa autora dobacuje daleko osvetljavajući najzabačenije meandre republikanske teorije, a ne samo njene glavne tokove. Jednako bitno, uvažavaju se uticaji drugih tradicija na proces unutrašnje transformacije republikanskog etosa. Četvrto, u tekstu se brani snažna normativna teza da je repu-blikanizam, i te kako, vitalna i potentna politička solucija. S tim u vezi, autor, na primeru izazova s kojima se suočavaju postojeće po-litičke zajednice (priznanje etnokulturne raznolikosti, globalizacija straha), pokazuje da su republikanski recepti normativno superior-niji u odnosu na rešenja koja dolaze iz konkurentskih tabora (libe-ralizam, komunitarizam, multikulturalizam). Republikanizam sto-ga, osnovna je poruka autora, ne samo da nije izašao iz mode, već nam je danas potrebniji nego ikada pre.

Knjiga je podeljena u tri veće tematske celine i deset poglavlja. Prva celina, koja nosi naslov „Republikanizam i politička teorija”, posvećena je situiranju republikanizma unutar savremenih teorij-skih debata. Ovaj deo knjige započinje preispitivanjem normativnog statusa republikanske političke teorije u devetnaestom i dvadesetom veku. Autor primećuje da je veći deo tog perioda republikanizam proveo u senci liberalno-konzervativnog i liberalno-komunitarnog spora, ali da postoje „dva važna momenta koja drže živim republi-nakanski politički etos.”2 Prvi momenat je po svom karakteru isto-rijski i odnosi se na raspravu o konstitucionalnim učincima Ame-ričke revolucije. Drugi momenat je teorijski i tiče se republikanskih upliva u liberalno-komunitarnu debatu, naročito u onim njenim de-lovima u kojima se kritikuje etički minimalizam, apstraktni proce-duralizam i posesivni individualizam liberalnog moraliteta. Nakon uvodnih napomena prelazi se na opširnije razmatranje oba pravca republikanske obnove. U poglavlju u kojem se govori o doprino-su istorijske škole najveći prostor se, s pravom, dodeljuje radovima Johna Pococka i Quentina Skinnera. Pococku se odaje priznanje

2 Isto, str. 20.

263

za obnovu aristotelovske civilno-humanističke tradicije, Skinneru za povratak neorimskog republikanskog nasleđa, a obojici za jača-nje republikanske alternative u neprijateljskom okruženju liberalne političke filozofije. Naredno poglavlje se bavi teorijskom rehabilita-cijom republikanizma. Polazeći od kanonskog dela savremene po-litičke teorije, Rawlsove „Teorije pravde”, autor ubedljivo pokazuje kako se u pozadini liberalno-komunitarnog spora postepeno pojav-ljuje jezik „novog republikanizma”. U tekstu se naglašava da je ova teorijska obnova višesmerna i da se ispoljava podjednako kao: repu-blikanizacija liberalizma (John Rawls, Michael Waltzer, Joseph Raz, John Gray, William Galston, Iris Marion Young, Richard Bellamy), komunitarizovanje republikanizma (Charles Taylor, Michael San-del, Alasdair MacIntyre) i liberalizacija republikanizma (Ričard Da-gger, Amitai Etzioni). Konstatujući pluralnost izvora republikanske obnove i postojanje brojnih republikanskih sinteza, autor zaključuje da je „republikanizam manje neka tvrda politička familija, već vi-še osobita forma javne filozofije ili etosa.”3 U poslednjem poglavlju prvog dela knjige predstavljena je još jedna verzija teorijske simbio-ze liberalizma i republikanizma – republikanski konstitucionalizam i to kroz radove najuticajnjih predstavnika takozvane „Publijanske škole” (Frank Michelman, Cass Sunstein, Brus Ackerman, Richard Bellamy, Ulrich Preuss, Andrew Arato).

Druga tematska celina u celosti je posvećena republikanskom nasleđu. U njoj se, iz vizure savremenih sporova oko izvorišta repu-blikanske političke teorije, iscrtavaju glavne trajektorije klasičnog i modernog republikanizma. Navode se tri vrste odgovora na pitanje o „nultoj tački” republikanske tradicije. Prvi odgovor pripada ari-stotelijanskom shvatanju politike gde se politička participacija vidi kao suštinski deo čovekovog samoostvarenja. Drugi tip odgovora pronalazi se u civilno-humanističkoj rimskoj tradiciji koja poruču-je da slobodu treba da definišemo u odnosu na ropstvo, to jest kao odsustvo gospodarenja. Treći odgovor pokušava da pomiri ova dva stanovišta tezom o jedinstvu grčkog i rimskog republikanskog ide-ala. Nasuprot postavkama sintetičkog pristupa, autor zastupa tezu o postojanju „supstantivne separacije grčke i rimske republikanske tradicije.”4 Svoju tezu autor će potom braniti i ilustrovati u poglavlji-ma u kojima se prati put republikanske ideje od Starog Rima (Cice-ron, Polibije), preko civilno-republikanske tradicije italijanskih gra-dova (Machiavelly) i srednjovekovne Engleske (James Harrington, Algernon Sidney), modernog doba (Charles Montesquieu, Jean-Ja-cques Rousseau, Alexis de Tocqueville), pa sve do američkih „očeva osnivača” (Thomas Jefferson, John Adams, Thomas Paine).

Treća tematska celina donosi plodne rasprave o ključnim repu-blikanskim principima. Građanstvo se navodi kao centralni princip republikanizma, pa mu u skladu sa tim autor posvećuje najopširniji

3 Isto, str. 95.4 Isto, str. 120.

264

traktat u ovom delu knjige. Izlažu se najvažniji momenti istorijske geneze građanstva, a u dva posebna poglavlja se razmatraju izazovi i zahtevi koje pred princip građanstva ispostavljaju pobornici poli-tike priznanja. Poseban akcenat se stavlja na značaj građanskih vrli-na za očuvanje slobodnih institucija. Suprostavljajući vrlinu hrabro-sti strahu, Podunavac poručuje da „naše javne i političke slobode i naše ustanove vrede onoliko koliko ih mi građani svojim delanjem i participacijom branimo, oblikujemo i verujemo u njih.”5 Posled-nje stranice knjige posvećene su principima političke slobode i de-mokratskog etosa.

Za sam kraj ovog prikaza treba reći i sledeće: vrednost knjige Milana Podunavca nije samo u obrađenim temama, postavljenim pitanjima i ponuđenim odgovorima. Ima nečega i u načinu pripo-vedanja. Profesor Podunavac spada u malobrojnu grupu političkih teoretičara koji, bez zadrške i okolišanja, svim srcem stoje iza ide-ja o kojima pišu i govore. U obilju knjiga i tekstova čiji autori, bra-neći sopstvenu poziciju, istovremeno, ipak, krišom drže otkškrinu-ta vrata drugih teorijskih opcija, u delima Milana Podunavca takva „rezervna strategija” ne postoji. Čak i onda kada se ne slažete u pot-punosti sa njegovim republikanskim čitanjem konkurentskih poli-tičkih teorija, ne možete mu osporiti dve stvari: mudrost i srčanost kojima su natopljene njegove misli. U pitanju je lep i dragocen dar, tako redak u današnje vreme.

5 Isto, str. 10.