DE ADMINISTRANDO IMPERIO (О УПРАВЉАЊУ ЦАРСТВОМ)

30. Прича о провинцији Далмацији

Ако је знање за свакога добра ствар, онда га ми постижемо упознавајући догађаје. Из тог

разлога ми дајемо, за добробит онима који долазе после нас, сасвим јасно обоје од овога, и

неких других ствари вредних позорности и тако настаје добро које може бити двоструко.

Дакле, они који желе сазнати начин освојења Далмације, како су је заузели словенски

народи, могу то научити из онога што слиједи, али најпре се мора рећи све о њеном

географском положају.

У стара времена Далмација је почињала на границама Драча, или Антибароса (Бара), и

протезала се све до планина Истре, а ширила се све до реке Дунава. Цело то подручје се

налазило под влашћу Римљана, а та је провинција била најславнија од свих западних

провинција, па ипак су је словенски народи заузели и то на следећи начин. Близу града

Сплита налази се град зван Салона, који је саградио цар Диоклецијан, а и сам Сплит је

такође саградио Диоклецијан, а и његов двор је био ту, али су у Салони живели његови

великаши и веома много обичног народа. Тај град је био главни град целе Далмације. Ту

се сваке године скупљала коњица из других градова Далмације, па би се упућивали из

Салоне, бројем до једне хиљаде, и они би чували стражу на реци Дунаву, због Авара.

Наиме, Авари су имали своја боравишта на оној страни реке Дунава, тамо где су сада

Турци (Мађари), а живели су номадским животом. Људи из Далмације, који су тамо

долазили сваке године, често су видели животиње и људе на другој обали реке. Они су

једном приликом, дакако, одлучили прећи преко реке и истражити ко су они људи, који

тамо живе. Тако су они прешли реку и нашли само децу и жене Авара, људи и младићи су

били у бојном походу. Изненада су их напали и, наравно, заробили, и вратили се

неометани, и однели су сав тај плен у Салону. После, кад су се Авари вратили натраг са

свог бојног похода и из својих губитака схватили што се догодило, били су збуњени јер

нису знали ни с које стране је дошао тај ударац на њих. Стога су одлучили да се неко

време суздрже и сачекају, те да на тај начин сазнају истину.

И тако, кад је по редослиједу смјене страже, војна посада била послана из Салоне, али не

исти људи који су прије били ту него други, они су одлучили урадити исто што су

урадили и њихови претходници. Тако су они прешли преко ријеке против оних тамо, али

су их нашли скупљене, заједно, а не раштркане наоколо као што је било пријашњом

приликом, па заправо нису ништа успјели него су стварно претрпјели најгори пораз. Неки

од њих су погинули, а остали су заробљени, и ни један није измакнуо непријатељским

рукама. Ови други испитивали су оне прве о том тко су и одакле су дошли, те су сазнали

да је зло које им је нанесено било од истих, како је већ речено, те испитивањем

установише какве је природе њихова домовина, па замисливши ту земљу према оном што

су чули, задржали су преживјеле заробљеним а себе су обукли у њихову одјећу управо на

начин како су се они сами облачили, и затим, узјахали коње па су узели у своје руке копља

са заставама и остале знакове које су они донијели собом, па сви они крену у војничком

реду према Салони. А како су они из испитивања сазнали и за вријеме у које се посадна

стража враћала с Дунава (то је била Велика и Света Субота), они су сами стигли управо на

тај дан. Кад су они пришли близу, главнина војске се скрила, а њих до једну тисућу, и то

они који су укључени у превару, који су добили коње и одјећу Далматинаца, одјахали су

равно напријед. Они у граду, препознали су знакове и одјећу, а тако исто и дан, јер је

управо тога дана био уобичајени ред њиховог повратка, отворили су им сва врата и

примили их с весељем. Али они, одмах чим су били унутра, заузели су улазе и знаковима

јавили свој успјех главнини војске, и дали су им знак да појуре те уду заједно с њима. И

тако су они све у граду ставили под мач и тиме су се направили господарима цијеле

Далмације и населили су се у њој. Само се грађанство на обали одржало против њих, и

наставили су живјети у власти Византинаца, будући да су могли живјети помоћу мора.

Тада Авари, видјевши да је то најбоља земља, населили су се у њој.

Али, Хрвати су у то вријеме живјели иза Багибареје, тамо гдје су сада Бјелохрвати

(Белохробатои). Од њих се одијелио један род од петоро браће, Клоукас и Лобелос и

Косениз и Моухло и Хробатос и двије сестре, Тоуга и Боуга, и дошли су са својим

народом у Далмацију и нашли су Аваре као господаре земље. Пошто су једни с другима

ратовали неколико година, Хрвати су надвладали и побили неке од Авара а остале су

присилили на подложност. И тако је од тог времена ова земља запосједнута по Хрватима,

а у Хрватској (Хробатиа) још постоје потомци Авара, и њих се препознаје као Аваре.

Остали Хрвати су остали код Франачке и сада се називају Бјелохрвати, то су бијели

Хрвати, и они имају свога властитога кнеза, они су подложни Отону, великом краљу

Франачке, или Саксоније (Саксиас), и они су некрштени, и они се узајамно жене с

Турцима и пријатељују с њима. Од Хрвата, који су дошли у Далмацију, један се дио

одвојио, и запосјео Илирик (Иллурикон) и Панонију (Паннониан), они су такођер имали

свога неовиснога кнеза, који је обдржавао пријатељске свезе, и то само путем посланика,

са кнезом Хрватске. Хрвати у Далмацији били су низ година подложни Францима, као

што су раније били у својој властитој земљи, али су њих Франци угњетавали таквом

окрутношћу тако да су убијали и дојенчад те су их бацали псима. Хрвати нису више могли

трпјети такво понашање Франака, због тога су се побунили, те су побили оне Франке које

су имали за своје поглаваре. Због тога на њих је кренула из Франачке велика војска, па иза

како су ратовали седам година, коначно су Хрвати успјели надвладати те разбити Франке

заједно с њиховим вођом којему је било име Котзилин (Коцил). Од тога времена су они

неовисни и самоуправни, и, они су захтијевали свето крштење од бискупа Рима, и били су

послани бискупи који су њих крстили, у вријеме њиховог кнеза Пориноу. Њихова је земља

била подијељена у 11 жупанија а то су: Хлебиана, Тзензена, Емота, Плеба, Песента,

Паратхалассиа, Бребере, Нона, Тнена, Сидрага, Нина, а њихов бан (боанос) има (у власти)

Крибасан, Литзан, Гоутзеска.

Сада, речена Хрватска и остале словенске земље овако су распоређене: Дукља је суседна

драчким тврђавама, мислим на Елис(Љеш) и Елкунион(Улцињ) и Антибарин(Бар), те се

протеже све до Декатере (Котор), а на страни планине, земља је суседна Србији. Од града

Декатера почиње подручје Травунија, те се протеже све до Рагузе(Дубровника), а на

страни планине земља је суседна Србији. Од Рагузе(Дубровника) почиње кнежевина

Захумље и протеже се све до реке Оронтион (Неретва), а на страни морске обале суседна

је Паганима, али на страни планине земља је сусједна Хрватима на сјеверу а напред

Србији. Од реке Оронтион почиње Паганија и протеже се све до реке Зентинас (Цетине),

она има три жупаније, Растока и Мокро и Дален. Две од ових жупанија односно Растока и

Мокро, леже на мору, и имају бродове, али Дален је удаљен од мора, и они тамо живе од

пољопривреде. Њима су суседна четири острва, Мљет, Крк, Брач и Хвар, најпогоднији су

и плодни, са напуштеним градовима на њима и са много маслињака, на којима су они

насељени и држе своја стада, од којих живе. Од реке Цетине почиње земља Хрватска и

протеже се уздуж, на страни обале све до граница Истре, а то је до града Лабина , а на

страни планине, на неки начин, прелази преко провинције Истре, а у подручју Цетине и

Хлебена постаје сусед Србији. То је зато што земља Србија лежи пред другим земљама,

али на северу она је сусед Хрватској а на југу Бугарској.

Дакле, пошто су се речени Словени населили, они су запосели све земље око Далмације,

али су Византински градови заузели острва за обрађивање и живели су од тога, отад су,

свакако, свакодневно били заробљавани и уништавани од Пагана, па су напустили она

острва и одлучили обрађивати земљу на копну. Али њих су зауставили Хрвати, и то зато

што још нису били плаћали данак Хрватима, а редовно су плаћали војном заповеднику

оно што сада плаћају Словенима. Спознавши да им је тако немогуће живети, они су

побегли цару Василију(867-886) те му рекли све ово. И зато је славни цар Василије

одредио да све оно што је до тада плаћано стратегу, они од тада треба да плаћају

Словенима и с њима да живе у миру, а тек мало плаћања треба да дају стратегу, као

сасвим јасан доказ подређености и подложности цару Византинаца и његовом стратегу. И

од тог времена сви су ови градови постали дужни данка Словенима, и они су њима

плаћали тачно одређене износе: град Сплит 200 номизмата, град Трогир 100 номизмата,

град Диадора 110 номизмата, град Опсара 100 номизмата, град Арбе 100 номизмата, град

Бекла 100 номизмата, што даје свеукупан износ од 710 номизмата, осим вина и других

добара, која су давања већа од плаћања у новцу. Град Рагуза(Дубровник) смештен је

између две земље, Захумље и Травуније, они имају своје винограде у обе земље, па они

плаћају архонту(кнезу) Захумљана 36 номизмата, а архонту(кнезу) Травуније 36

номизмата.

31. О Хрватима и земљи у којој сада станују

Хрвати, који сада живе у пределу Далмације јесу потомци некрштених Хрвата, такође

званих Бели, који живе иза Турака (Мађара), и у суседству Франачке, а за словенске

суседе имају некрштене Србе. „Хрвати“, на словенском језику значи: „они који имају

много земљишта“. Ти исти Хрвати су дошли и затражили заштиту код Ираклија, цара

Византинаца, пре него што су Срби затражили заштиту тог истог цара Ираклија, и то у

време кад су Авари потукли и истерали из тих крајева Римљане које је цар Диоклецијан

довео из Рима у ове земље и тамо населио, и који су били названи ,,Римљани" због тога

што су били пресељени из Рима у те крајеве, ја мислим на оне који су сада названи

Хрватска и Србија. Ови су исти Римљани, протерани од Авара у доба тог истог цара

Византинаца Ираклија, и њихове земље су остале пусте. И тако су, по заповести цара

Ираклија, исти ови Хрвати потукли и протерали Аваре из тих земаља, и са дозволом цара

Ираклија, они су се населили у тој истој земљи Авара, у којој сада станују.

Ови исти Хрвати у то су време имали за кнеза оца Порге. цар Ираклије је послао, и довео

из Рима свештенике, и учинио од њих једног надбискупа и једног бискупа и свешенике и

ђаконе, и покрстио је Хрвате, а у то су време ови Хрвати имали Поргу за свог

архонта(кнеза). Ова земља у којој су се населили сами исти Хрвати, била је у пређашње

време под управом цара Римљана, па се због тога у земљи ових истих Хрвата налази

палата и хиподроми цара Диоклецијана, још сачувани у граду Салона, близу града Сплита.

Ови крштени Хрвати неће да ратују против туђих земаља, изван граница своје земље, јер

примили неку врсту пророчанског одговора и заповести од римског Папе, који је у време

Ираклија, цара Византинаца, послао свештенике и њих покрстио. То је зато што су после

крштења Хрвати направили један уговор, потврђен њиховим властитим рукама и чврстим

обећањем, и јемством у име светога Петра апостола, да они никада неће поћи против неке

стране земље и с њом ратовати, него ће радије живети у миру са свима који су вољни

једнако тако поступати, и они су од истога римскога папе примили благослов за тај чин, а

то је (порука) ако би било који странци пошли у рат против земље ових истих Хрвата и

наметнули им рат, тада ће моћни Бог ратовати за Хрвате и заштитити их, а Петар, Христов

ученик, даће им победу.

А много година касније, у време архонта(кнеза) Трпимира, оца архонта(кнеза)

Крешимира, тамо је дошао из Франачке, која лежи између Хрватске и Венеције, један

човек под именом Мартин, побожан у највећој мјери, и ако обучен у одело световњака, за

којега ти исти Хрвати јемче да је чинио велика чуда, овај добри човјек, који је био

болестан, и коме су била одрезана стопала, тако да су га носила четворица носача и

односили тамо где је он желио ићи, он је потврдио тим истим Хрватима заповест

најсветијег папе, да би они то требали одржавати тако дуго колико ће трајати њихов

живот, а он им је сам изрекао у њихову корист један благослов, сличан благослову који им

је изрекао Папа. Из тог разлога нити сагене нити кондуре ових Хрвата не полазе у рат

против никога, осим ако пак непријатељ не дође на њих, не наметне им рат. Али овим

бродовима путују они Хрвати који се желе бавити трговином, путујући наоколо, из града у

град, у Паганији и у заливу Далмације, све до Венеције. Кнез Хрвата је од самог почетка,

то је чак од владавине цара Ираклија, био подложан и подређен цару Византинаца, а није

био никад подређен кнезу Бугарске. Нити су Бугари икада ишли да ратују с Хрватима,

осим када је Михајло или Борис, архонт(кнез) Бугара, пошао против њих и заратио, и кад

није могао постићи никакав успех, склопио је с њима мир, и дао је Хрватима дарове, и

примио је од Хрвата дарове. Али, још никада до сада ови Хрвати нису плаћали данак

Бугарима, и ако су често ова два (њихова кнеза) давали поклоне један другому за

пријатељство.

У крштеној Хрватској налазе се насељени градови Нин, Биоград, Велица, Скрадин, Ливно,

Столпон, Книн, Карин и Клавока. Крштена Хрватска може да спреми за рат чак до 60

хиљада коњаника и 100 хиљада пешака, сагена чак до 80 а кондура до 100. Сагене носе по

40 људи свака, свака кондура по 20 људи а мале кондуре свака до 10 људи. Ову велику

силу и мноштво војске, имала је Хрватска све до времена кнеза Крешимира. Али после

његове смрти, његов је син Мирослав, после четворогодишњег владања, био убијен од

бана Прибине, па су избиле многе свађе и различити сукоби у целој земљи, па су се

смањиле снаге и коњице и пешака и сагена и кондура, за цело подручје владања Хрватске.

А сада она има 30 сагена... кондура великих и малих... и коњаника ... и пешака ... Велика

Хрватска, такође звана и „Бела“, још је некрштена, све до дана данашњег, као што су и

Срби који су њени суседи. Они могу сакупити мање коњаника и мање пешака него што

може крштена Хрватска, због тога што су они стално изложени пљачкању од Франака,

Турака(Мађара) и Печенега. Они нити имају сагена нити кондура нити трговачких

бродова, зато што им је море јако далеко, они из својих крајева земље треба до мора да

путују 30 дана. А море, до којег дођу након 30 дана је оно које је названо „црно“.

32. О Србима и земљи у којој сада станују

Треба знати да су Срби потомци некрштених Срба, који се још зову и Бели, који живе са

оне стране Турске (Мађарске) на месту које се код њих назива Бојки (Бојка), где им је

суседна Франачка, као и велика Хрватска, она некрштена, која се још зове и Бела. Тамо су,

дакле, ови Срби живели од почетка. Пошто су два брата наследили на власти свога оца у

Србији, један од њих је узео половину народа и пребегао Ираклију, цару Ромеја

(Византинаца), и тај исти цар Ираклије га је примио и за насељавање му је дао место у

Солунској теми Сервију(Србица), која од тада носи тај назив. После неког времена, су ти

исти Срби одлучили да се врате у своје земље и цар их је пустио. Када су прешли реку

Дунав, они се покају и преко стратега који је тада био у Београду, јаве цару Ираклију, да

им он да другу земљу за насеље. И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана

и Травунија и земља Конављана, беше под влашћу цара Ромеја, а пошто су те земље биле

опустошене од Авара (јер су из тих земаља они истерали Романе који сада живе у

Далмацији и Драчу), то цар у овим земљама насели исте Србе и они беху потчињени цару

Ромеја, а цар их покрсти довевши свештенике из Рима и, научивши их да правилно врше

дела побожности, изложи им хришћанско учење.

Када Бугарска беше под влашћу Ромеја ***, пошто је умро онај исти архонт (кнез) који је

пребегао цару Ираклију, њега је наследио у владавини његов син, а затим његов унук, и

тако редом архонти из истог рода. После извесног броја година од њих се родио Вишеслав

(Војислав), а од њега Радослав, а од њега Просигој, а од њега Властимир и све до времена

овога Властимира Бугари су живели мирно са Србима, као блиски суседи, волећи једни

друге, налазећи се у служби и потчињености према царевима Ромеја и примајући од њих

доброчинства. Током владавине тог истог Властимира, зарати против Срба Пресијам,

архонт Бугарске, желећи да их потчини, али и ако их је тукао три године, није ништа

постигао него је чак изгубио и већину своје војске. После смрти архонта Властимира,

његова су три сина, Мутимир и Стројимир и Гојник наследили владање Србијом и

поделили су земљу. За њихово време појави се архонт Бугара Михајло Борис, желећи да

освети пораз свога оца Пресијама и отпочне рат; и Срби га тако потуку, те заробе његовог

сина Владимира, са дванаест великих бољара. Због синовљевих мука, тада Борис, иако

преко воље, склопи мир са Србима. Желећи да се врати у Бугарску и плашећи се да га

Срби негде на путу не пресретну из заседе, затражи за своје обезбеђење децу архонта

Мутимира, Борена (Брана) и Стефана, који га спроведоше читавог до границе, до Расе

(Раса). За ову љубазност Михајло Борис их обдари великим даровима, а ови њему

узвратише гостински дар два роба, два сокола, два пса и осамдесет крзнених хаљетака,

што Бугари сматрају да представља склопљено пријатељство. Кратко време после тога та

иста три брата, архонти Србије, посвађали су се и један од њих Мутимир, надјача и у

жељи да сам влада, зароби она два брата и предаде их у Бугарску, задржавши под својим

старатељством једино сина брата Гојника, именом Петар, који је побегао у Хрватску, о

чему ћемо касније говорити.

Већ именовани брат Стројимир, који је био у Бугарској, имао је сина Клонимира, којега је

Борис оженио Бугарком. Од њега се родио Часлав у Бугарској. Мутимир, који је протерао

оба своја брата и узео власт, имао је три сина Прибислава(?Првослава?), Брана и Стефана

и после његове смрти њега је наследио његов најстарији син – Прибислав (?Првослав?).

Затим, после једне године, пре споменути Петар, син Гојников, дошао је из Хрватске те је

протерао с власти свог рођака Прибислава (?Првослава?) и његова два брата, а они су

побегли и дошли у Хрватску. Три године касније Бран нападне Петра али је био од њега

побеђен, заробљен и ослепљен. Две године после тога, Клонимир, отац Чаславов, побегао

је из Бугарске и он је такође дошао и са једном војском уђе у један од градова Србије,

Достинику, с намером да преотме власт. Петар нападне и убије га и настави владати још

20 година, а његова је владавина почела за време владања Лава(Лав IV Мудри (886-912)),

светог цара, најблагословљеније успомене, према којем је он био у подложности и

подређености. Он је такође склопио мир са Симеоном, кнезом Бугара, и чак га је узео за

кума својему сину. Затим, после времена у којем је владао господин Лав, тадашњи војни

заповједник у Драчу, протоспатар Лав Рабдух, који је после тога био почашћен чашћу

магистра и управом вођења страних послова, дошао је у Паганију, која је у то време била

под контролом кнеза Србије, с циљем да се посавјетује и договори с тим истим кнезом

Петром, о некој служби и послу. Михајло, архонт(кнез) Захумља, ради љубоморе изазване

тим чином, дојави Симеону, кнезу Бугарске, да је цар Византинаца подмитио кнеза Петра

да узме Турке(Мађаре) са собом и да пође против Бугарске. То је било у време кад се

догодила битка код Анхилаја(917), између Византинаца и Бугара. Симеон, избезумљен

љутитошћу, послао је против Петра, кнеза Србије, Сигрицу Теодора и покојног Мармена

са војском, а они су узели собом и младог кнеза Павла, сина Брановог (оног) којег је

ослепио Петар, кнез Србије. Бугари су преварно наступили против кнеза Србије и

позивајући га на везу кумства и јемчећи му да они неће од њих имати никаквих невоља и

тако су га преварили да изађе к њима и затим га одмах везали и одвели у Бугарску и он је

тамо умро у тамници. Павле, син Бранов, заузео је његово место и владао је три године.

цар, господин Роман, који је имао у Цариграду младог архонта(кнеза) Захарију, сина

Прибислава (?Првослава?), кнеза Србије, послао га је да буде кнез у Србији и он је отишао

и ратовао али је био потучен од Павла који га је заробио па га је предао Бугарима и њега

су задржали у тамници.

Онда, три године касније, кад се и сам Павле супротставио Бугарима, ону су послали

онога Захарију који је пре био послан од господина Романа, цара и он је протерао Павла те

је сам заузео власт над Србима и одмах затим, знајући сва доброчинства цара

Византинаца, он раскине с Бугарима, будући да није имао жеље да се њима покорава, него

је радије учинио да цар Византинаца буде његов господар. И тако кад је Симеон против

њега послао војску под Мармена и Сигрицу Тодора, он је послао њихове главе и њихову

бојну опрему, цару Византинаца као знакове своје победе (зато што је још трајао рат

између Византинаца Бугара), нити је икада прекидао, као и они кнежеви који су били пре

њега, слати посланства цару Византинаца и наставио је бити у подређености и

подложности њима. Опет, Симеон посла другу војску против кнеза Захарије, под

Кненоном и Емнеконом и Ецбоклијом и такође, заједно с њима Часлава. Тада се Захарије

уплаши те побегне у Хрватску, а Бугари су послали поруку жупанима да они треба да дођу

к њима и да приме Часлава за свог архонта(кнеза) обећањем су их преварили и одвели чак

до првог села, одмах свезали и ушли у Србију, и узели са собом свеукупан народ и старе и

младе, и одвели су их у Бугарску, а само неки су побегли и отишли у Хрватску и земља

остаде пуста. Затим, у то време ти исти Бугари под Алгоботуром уђоше у Хрватску

ратовати и тамо су они сви били побијени од Хрвата. Седам година касније Часлав је

побегао од Бугара са још четворицом и ушли су у Србију из Преслава и нашли су у земљи

не више него само 50 људи, без жена или деце, који су преживљавали ловом. С овима он је

запосео земљу и послао поруку цару Византинаца, тражећи његову помоћ и потпору и

обећавајући да ће му служити, и бити послушан његовим заповестима као што су били и

архонти(кнежеви) пре њега. И отада унапред, цар Византинаца непрекидно му је чинио

доброчинства, тако да су Срби живећи у Хрватској и Бугарској и другим земљама које је

Симеон растерао придружили се њему кад су чули за све ово. Још више многи су побегли

из Бугарске и ушли у Цариград и њих је цар Византинаца обукао и опреминио и послао

Чаславу. И, од богатих дарова цара Византинаца он је средио и населио земљу па је, као и

пре, остао подложан и послушан цару Византинаца, па је сарадњом и многим

доброчинствима цара ујединио ту земљу, и у њој учврстио своју владавину. Кнез Србије,

већ из почетка, а то значи из времена цара Ираклија, био је подређен и подложан цару

Византинаца, а никад није био подложан кнезу Бугарске.

У покрштеној Србији су насељени градови Дeстиник (Достиника), Чернавуск, Међуречје,

Дреснеик, Лесник, Салинес (Соли тј. Тузла), и у области Босне Котор и Десник.

33. О Захумљанима и земљи у којој сада станују

Земљу Захумље су раније поседовали Ромеји, ја мислим на оне Романе које је цар

Диоклецијан преселио из Рима, како је о њима речено у историји Хрвата. Земља Захумље

била је под владавином цара Ромеја, али кад је оно и његов народ био подјармљен

Аварима, оно је потпуно опустело. Они који сада тамо живе у Захумљу, Срби су из

времена оног архонта који је тражио заштиту од цара Ираклија. Они су названи

Захумљани по планини која се зове Хум и заиста у језику Словена Захумљани значи они

иза брда, јер се на овом подручју налази велико брдо са два града на његовом врху, Бона и

Хум, а иза тог брда тече река названа Бона, што значи Добра.

Племе проконзула и патриција Михајла, сина Вишетиног, архонта Захумљана потиче од

некрштених који су становали на реци Висли и који су се звали Литцики, они су се

населили на реци званој Захлума.

У земљи Захумљана насељени градови су Стон, Мокрискик, Јосли(Ошље), Галумаиник,

Доброскик(Дабар).

34. О Травуњанима и Конављанима и земљи у којој сада станују

Земља Травуњана и Конављана је једна. Становници су потомци некрштених Срба, из

времена оног архонта(кнеза) који се одселио из некрштене Србије и затражио заштиту

цара Ираклија, све до времена Властимира , српског архонта. Тај кнез Властимир удао је

своју кћерку за Крајину , сина Белоја, жупана Травуније. У жељи да га учини

племенитијим, свога зета, дао му је титулу архонта и учинио га самосталним. Од њега се

родио Хвалимир, а од њега Чучимир. Архонти Травуније су увек били под влашћу

архонта Србије. Травунија на језику Словена значи утврђено место, и то зато што у

земљи има много утврђења.

Овој земљи Травунији подређена је друга земља названа Конавље. Конавље на језику

Словена значи теретна кола, због тога што је земља равна па они све своје послове

обављају употребљавајући кола.

На подручју Травуније и Конавља налазе се насељена места Травунија(Требиње),

Ормос(Врм на Требишњици), Рисан, Лукавец, Затлебље(Зетлив).

35. О Дукљанима и земљи у којој сада станују

Земљу Дукљу раније су поседовали Римљани које је цар Диоклецијан преселио из Рима,

као што је речено у причи о Хрватима и била је под управом цара Ромеја. Али и ову земљу

су Авари подјармили и опустошили па је поновно насељена у време цара Ираклија, баш

као што су биле и Хрватска и Србија и земља Захумље и Травунија и земља Конавље.

Дукља је добила своје име од града у тој земљи који је основао цар Диоклецијан, али је

сада то опустели град, премда се и сада назива Доклеја(Дукља).

У земљи Дукљи налазе се велики насељени градови и то Градац, Новиград, Лонтодокла.

36. О Паганима који се такође зову Неретвљани и земљи у којој сада станују

Земљу у којој сада станују Пагани раније су такође поседовали Романи које је цар

Диоклецијан преселио из Рима и населио у Далмацији. Исти Пагани воде порекло од

некрштених Срба из оног времена у којем је њихов поглавар затражио заштиту цара

Ираклија. Ова је земља такође била подјармљена од Авара и опустошена, а поновно

насељена у време цара Ираклија. Названи су Пагани зато што нису прихватили крштење у

време кад су сви Срби примили крштење. Назив пагани на језику Словена значи

некрштени али на језику Ромеја њихова земља се зове Арента(Неретва) па се и они

називају Арентани(Неретвљани) са стране истих Ромеја.

У Паганији су насељени градови Мокро, Веруља(Вруља), Острок и Славинец(Градац). Уз

то они поседују и ова острва: велико острво Корчула, на ком постоји и град, друго велико

острво Мљет, које спомиње свети Лука у Делима Апостолским, под именом Мелита, на

коме је змија угризла Светог Павла за прст, а коју је он бацио у ватру, друго велико острво

Хвар, друго велико острво Брач. Ту постоје и друга острва који нису под влашћу истих

Пагана: острво Хоара(?Сушац?), острво Вис, острво Ластово.